Diplomatsko i konzularno pravo 1-14 pitanja

1.Opsta razmatranja o diplomatiji Korišćenje reči diplomatija je široko. Kolokvijalno svaka radnja ili postupak koji se odlikuje taktom i spretnošću se naziva "diplomatskim". U tom smislu diplomatija pociva na lukavstvu i neiskrenosti. Odlike dobrog diplomate su oprez, rezervisanost i diskrecija. Diplomatski svet, naime, cini jedan poseban esnaf. Medju clanovima esnafa ceni se upravo iskrenost. Korektna komunikacija radi dobrog obavljanja posla, podrazumeva iskrenost bez nanosenja stete drzavi koju diplomata predstavlja.Dobar diplomata mora imati razvijenu opstu kulturu, a posebno treba da poznaje pravo, politiku, ekonomiju, sociologiju, istoriju... Znanje stranih jezika je neophodno. Kao tehnicki termin treba diplomatiju shvatiti u najsirem smislu- delovanje subjekata medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa u svrhu vodjenja i odrzavanja spoljne politike. Tako shvacena, ona je stara ustanova, nuzna za postojanje dobrih odnosa izmedju kolektiviteta i vazna za zastitu interesa. Osnovni cilj ove vestine je da sprovede spoljnu politiku na miran nacin. Diplomatija je prakticna delatnost, a diplomatija kao nauka je skup teorijskih iskaza o diplomatiji kao realnom drustvenom fenomenu. Kod vodjenja javnih poslova diplomatija stiti jedan javni interes u odnosu na drugi. Razvoj i odrzavanje ekonomskih i politickih odnosa bez diplomatije tesko je zamisivo. Drzave nisu vise samodovoljne, one su sve vise i vise medjuzavisne, jacaju medjunarodni odnosi sto je upravo i dovelo do razvijanja diplomatije. Periodizacija diplomatije koja je uobicajena: 1) povremena i sporadicna- do 15. veka. Postoji jos uvek samodovoljnost drzava. 2)Stalna- javlja se u 15. veku -samodovoljnost je zamenjena medjuzavisnoscu drzava. 2.Povremen a diplomatija U prvom periodu diplomatija je bila sporadicna i povremena aktivnost, a ciljevi su bili oblikovani prirodom drustva i pozicijama drzava u medjunarodnom okruzenju. Stare istocne despotije, Grcka i Rim su bile zasnovane na principu univerzalne imperije, tezile su da uspostave vlast nad drugim narodima i drzavama, gajeci negativan odnos prema strancima. Diplomatija je imala cilj da ostvari tu ideju. Asirija i Egipat trudili su se da diplomatijom odrze svoj dominantan polozaj. Asirski kraljevi su izazivali razdore medju onima koji su se udruzili protiv njih. Takodje,njihov vladar Asurbanipal je uspesno iskoristio diplomatiju u borbi protiv vavilonskog carstva koje je proglasio njegov mladji brat. Slao je i poslanike u gradove kojima je obecao slobodu. Diplomatija je takodje koriscena da se ojaca pozicija drzave. Udruzivali su se kako bi pobedili jake neprijatelje (egipatski faraoni sa vavilonom i Mitanijom protiv Hetita) ili da ih zavade- siriju i palestinu egipcani. Faraon Rqamzes- hetitski kralj Hatušil III- ugovor o miru, prijateljstvu i savezu 13. v. pre nove ere. Stara Kina, jaka centalizovana drzava, davala je prednost diplomatiji nad ratom kako bi ocuvala ekonomiju i razmenu dobara. Oni su pravili razliku izmedju poslanika(glasnici) i obidnih glasnika. Samo su prvi obavljali diplomatsku funkciju i bila im je, u principu, priznata nepovredivost licnosti. Dinastija Čon je stvarala defanzivne i ofanzive saveze i odrzavane su konferencije vladara ili prestavnika. Stara Indija, podeljena na preko 100 kraljevstva, imala je preciznu podelu stanja izmedju drzava i nacine ponsanja: mir, rat, ravnoteza, napadi, oslobodjenje od protektorata, savezi radi raetovanja...Slalai su svoje poslanik u Rim i u Persiju.Podelili su diplomatske prestavnike u tri grupe u skladu sa ulogama. Nisu verovali stranim diplomatama, ali su ih postovali. U svoje diplomate su mnogo polagali, na njima je bilo da otkriju namaere stranih vladara, da sklapaju prijateljske veze, resavaju sporove mirnim putem. (zakoni Manu 4. v.p.n.e. sadrze neke od ovih odredbi) Jevrejski vladari su diplomatske veze stvarali samo sa prijateljima, a sa neprijateljima su takve veze i ugovore odbijali. Znacajan doprinos na evropskom kontinentu u razvoju diplomatije imaju Grcfka i Rim. Stari Grci prave razliku izmedju glasnika (heraldi) koji samo prenose vesti ili odluke, i poslanika koji imaju ovlascenja da pregovaraju. Diplomatski pregovori vodili su se preko proksena, kome su se obracala poslanstva. Poslanici su u doba demokratije robovlasnicke, birani u narodnim skupstinama koje su im i odredjivale ciljeve. Opremani su pismenim instrukcijama u posebnom dokumentu zvanom DIPLOMA- sto je koren reci diplomatija. Makedonski vladari su se sluzili potkupljivanjem poslanstva. Aleksandar veliki je sa maloazijskim gradovima, egipatskim svestenstvom sklapao saveze putem pregovora. Stari Rim se oslanjao na diplomatiju kako bi zavladao. Drzavna i pravna organizacija drzave se odrazila i aktivnost na diplomatskom polju. Verovatno je da su prvi osnovali skole- retorske, u kojima su se ucile i diplomatske vestine, osim politickih. Dva organa su bila najvaznija u diplomatiji: 1) kolegijum svestenika- temelji se na ulozi religije u Rimu i formalnoj prirodi akata koje je Rim preduzimao. Postojao je CORPUS pravnih pravila o odnosima drzave sa drugim entitetima, koja su obuhvatala i diplomatiju. 2) Senat efektivno rukovodi spoljnim poslovima. On je slao prestavnike i primao predstavnike drugih zemalja. Birao je poslanike posebnom odlukom. Legatima je davao instrukcije i razmatrao njihove izvestaje. Kad je republika pala vodjenje drzave prelazi na imperatora, a time i diplomatska ovlascenja Senata. Tradicuje Rima nastavlja Vizantija, papska drzava i italijanski trgovacki gradovi. Oni su podigli standard diplomatiji. Poslanicka sluzba u Vizantiji(6. do 10. veka) je slozen organizacioni sistem sa razgranatim aktivnostima. Na celu je prvi ministar- magister officiorrum, a kasnije veliki logofet. Poslanik je smatran predstavnikom vladara u granicama

radi sirenja islama. Stalna diplomatija Diplomatija italijanskih trgovackih gradova i papska diplomatija su nam u nasledje ostavile ustanovu stalnih diplomatskih predstavnistva. Kadar su bili brojno svestenstvo i vernici. 3.Austrija. Dubrovnik se takodje bavio diplomatijom vrlo uspesno. obavestenja o pocetku rata. Postojala je razlika izmedju glasnika (religijska konotacija) i ambasadora-medijator. a jedna se bavila spoljnim poslovima. razgovara sa tajnim agentima i emisarima. Ambasadori su dobijali instrukcije od vlade koje su sadrzale pismo o imenovanju i opsta uputstva o radu. ekskomunikacija). godine imenovala dvojicu trgovaca “podambasadorima”. (od Kongresa u Nimvegenu 1678.da se stvore elementi medjunarodnog drustva. Poslanike su birali iz aristokratskih krugova na osnovu osposobljenosti za tu funkciju i zivotnog doba. Imali su skole za poslanike.. U XX veku mu se pridruzuje i engleski. Razvija se specifican diplomatski stil. Klasicno medjunarodno drustvo rodjeno je posle Vestfalskog mira 1648.. Medju svetovnim diplomatijama su prednjacile Firenca i Venecija. pod uticajem italijanskih vladara XV i XVI veka koji su za sekretare spoljnih poslova postavljali istaknute humaniste. Petrarku i Bokaca. ali bezobzirnije i suptilnije 2) specificna sredstva koja se oslanjaju na duhovnu i versku autoritet (anatema. Poljska. veku ispunjen formalni uslov (vremensko trajanje) koji je potreban da se moze govoriti o diplomatiji. U XVII veku u Francuskoj su uspostavljene tri klase diplomatskih predstavnika: 1) ambasadori (redovni i izvanredni) 2)izvanredni poslanici 3)rezidenti. otvara prostora za konstituisanje diplomatije u modernom smislu. A Italija Makjavelija i druge. Delili su se na : 1) redovne ambasadore.slani na dvorove 2) izvanredni su slani na specijalne misije. U XVI veku tacno se razlikuje poslanik od obicnog agenta ili rezidenta. koristi se francuski).. Poslanici su slali izvestaje periodicne(sifrovane). Papska diplomatija je kombinovala dve vrste sredstava 1) one koju su primenjivale svetovne drzave. istiskuje latinski. Ova praksa napusta granice Italije. Imali su i diplomate nizeg ranga koji su se zvali sekretari. Deo teorije smatra za prva stalna diplomatska predstavnistva papske predstavnike u Vizantiji jos u V veku. Druge drzave slede ovaj model. Firenca je slala u diplomatske misije i Dantea. U vreme Luja XIV ustanovljeni su konfiguracija i nadlezenost organa za vodjenje medjunarodnih poslova. do Beckog kongresa 1815. Venecija se ugledala na vizantiju.sredstvo za ocuvanje trgovine i drzave bila je diplomatija. Specijalni uslov. Muslimanske drzave su slale emisare i glasnike. Kardinal Riselje je osnovao posebno Ministarstvo spoljnih poslova kao centralni organ za vodjenje medjunarodnih odnosa i postavio je osnove stalne diplomatske sluzbe kao dela drzavne uprave. . Francuski jezik postaje diplomatski jezik.oba postaju sluzbeni jezici u Drustvu naroda. Turska. veku milanski vojvoda je slao svoje stalne predstavnike u Djenovu. veka. Arapske drzave su praktikovale diplomatiju. koji i danas vaze. Svedska. na prinicpu koegzistencije drzava kao subjekata medjunarodnog prava. vodecim vojskovodjama su davana velika ovlascenja. Poslanstva su cinila dva lica. Danska.). i 14. U vreme dinastije Omeida. Cilj diplomatije je bio bio da kod stranih poslanika stvori utisak o moci vizantije. resavanja pitanja proisteklih iz rata . a savojski vojvoda u Rim. prima strane ambasadore.. a po zavrsetku diplomatske misije podnosili su na svecanoj sednici Senata zavrsne izvestaje. Diplomatska sluzba se formira kao deo drzavnog aparata. Tako je u 15. Venecija je 1496. Ali oni su ipak bili stalni predstavnici samo u okviru crkvene diplomatije. bilo pre ili posle vojnog pohoda. Krajem XV veka stvaraju se velike drzave koje se bave diplomatijom da bi ostvarile drzavne interese(Portugalija. uspostavlja tajne kontakte sa stranim vladarima . Francuska.. Ako nije zadovoljan svojim poslanicima desavalo se da ih oslepi. U 15.Nadlezni su: 1)kralj-imenuje drzavne sekretare(sprovode zakljucke) i ambasadore 2) U veću se raspravljaju pitanja spoljne politike 3)drzavni sekretar za spoljne poslove-vazan saradnik kralja. a malo kasnije italijanski gradovi-drzave su formirali stalne diplomatske misije u Londonu.datog punomocja. u najvecem kalifatu postojalo je 7 grana drzavne uprave. Prva stalna diplomatska predstavnistva u odnosima drzava se javljaju u Italiji. tokom 13. Vizantija je prva uvela u diplomatska sredstva politicku i ekonomsku blokadu..jedno iz kruga dvorskog plemstva a drugo iz kruga ucenog svestenstva. Parizu i na dvoru Karla V. Za prekoracenje su sledile teske sankcije.

bezbedan povratak u zemlju.) U Kini su poslanici smatrani za svete licnosti i njihova nepovredivost je bila postovana. Katarina II salje grupu ruskih diplomata u Pariz da izuce diplomatsku praksu Francuske i pomaze razvoju ruske diplomatije i njenoj modernizaciji.MULTILATERALNU diplomatiju.. U islamskom pravu diplomatski imunitet je obuhvatao neplacanje poreza. a van Evrope nesto kasnije.sve je brojnije osoblje. Sa Engleskom od zapadnih drzava je prvo uspostavila stalne diplomatske odnose polovinom 17. Pojava velikih.a pored njih i najnoviji perioda vezan za stvaranje velikih medjunarodnih organizacija. Pokusana je kodifikacija u Drustvu naroda ali to nije uspelo. v. da se presvuku u odelu koje je siroko i koje drze cuvari. U Otomanskoj imperiji su vec od XVI veka u Carigradu boravili stalni predstavnici evropskih drzava. a u Rimu za svete stvari. Stalna diplomatija trazi razudjenija pravila. pregovaraju na kongresima i konferencijama-multilateralna diplomatija).). U XIX i XX veku izvrseno je nekoliko doktrinarnih kodifikacija koje sadrze i pravila diplomatskog prava. (danska drzala svedskog poslanika u zatocenistvu. ali pokazuju visok stepen saglasnosti o relevantnim pitanjima diplomatskog prava. i upravo ono se podudaralo u raznim civilizacijama(stari narodi. Rusija je odrzavala veze sa Vizantijom. 4. Usvojena je kodifikacija regionalne prirode. moguce govoriti tek nakon nastanka medjunarodnog prava. Ubrzo raste moc i snaga Rusije. odgovornost diplomatskog predstavnika. pogotovo univerzalnih politickih organizacija je znacajna za razvoj diplomatije i iznedrila je novu formu diplomatskog predstavljanja. Tako da je o diplomatskom pravu kao koherentnom korpusu pravnih pravila. i nalikuju diplomatskom pravu. sesta medjunarodna konferencija americkih drzava). Pravilnik o klasama i rangu diplomatskih predstavnika sadrzan u aneksu D zavrsnog akta Beckog kongresa iz 1815. Pravilo je trpelo i znatna ogranicenja. Nisu imale obaveznost. Govore opravnom statusu predstavnika i sluzbenika. pravnu zastitu licnosti i njegove imovine. diplomatski azil. bila je dovoljna tokom povremene diplomatije. ali oni nisu do XVIII i pocetka XVIV veka slali svoje diplomatske predstavnike u te zemlje. Zvanicne kodifikacije diplomatskog prava koje se donose od polovine XX veka za predmet imaju dva dela corpus-a iuris-a diplomaticus-a: 1. Razvoj diplomatskog prava Diplomatsko pravo je organski deo medjunarodnog javnog prava. status samog diplomatskog prestavnistva. Prve poslanike tamo salje u XV v. U slucaju izbijanja neprijateljstva.. Ta pravila su se polako kristalizovala u obliku obicajnih pravila. To su pravila unutrasnje prava. Nepovredivost poslanika je najstarije pravilo... . ali su se neka od njih podudarala kod vecine drzava i civilizacija. Ova licna zastita i sigurnost u faktickom i pravnom smislu. za normalno obavljanje funkcija.multilateralnu diplomatiju koja je vezana za nastanak i delovanje medjunarodnih organizacija Donete su Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedninjenih nacija 1946 i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947.. Treba istaci da u periodu izmedju povremenog slanja diplomatskih predstavnika i zasnivanja stalne diplomatije postoji jedan prelazni period(od pojava stalnih diplomatija do stvaranja njih kao opstih ustanova). srednjovekovne drzave.prava i privilegije diplomatskih predstavnika. Tek za vreme Petra Velikog Rusija uspostavlja stalne diplomatske odnose sa zapadnim drzavama. i pravnika Pufendorfa koji je tu i napisao delo Osnovni pojmovi opsteg prava). jer se govorilo kako su oni dobri ljudi koji su poslati u stranu zemlju da lazu u interesu drzave. i protokol Ahenskog kongresa iz 1818. godine utvrdjeno je da se aktivnost diplomatskog predstavnika svodi na odnose sa ministrom inostranih poslova drzave prijema. U evropskim drzavama stalna diplomatska predstavnistva opste su prihvacena krajem XVIII veka. Od pamtiveka postoje pravila koja se ticu polozaja i tretmana poslanika. Cast i ugled poslanika nisu mogli biti zasticeni.. a izbegavala Zapad. prestavnika (idu na posebne misije. jedina sve do druge polovine XX veka.koja su dva multilateralna ugovora.Konvencja o diplomatskim predstavnicima(Havana 1928.sadrze opste principe o njihovom polozaju izgradjene na bazi analogije sa polozajem predstavnika u bilateralnoj diplomatiji. tretirali su ih kao taoce. a razvijaju se i odnosi. Na povrede neprikosnovenosti svojih poslanika drzave su odgovarale istom merom. Ona pravi razliku izmedju izvanrednih i redovnih dipl. Tada je obicaj dominantan izvor prava. Diplomatija se oformljuje kao instrumentalni oblik odnosa dva suvereniteta.. Druga stvar je da su cesto dozivljavali neprijatnosti kod vladara(turski vladari su trazili da sklone svo oruzje.Rusija i Turska poslednje su pribegle diplomatskim odnosima. Havanskom konvencijom iz 1927..

suveren o i nezavisno od unutrasnjeg prava. odnosi se na sve drzave i stare i novostvorene. 2. radjena prema analogiji na stalnu diplomatiju.tradicionalnu bilateralnu diplomatiju na relaciji drzava-drzava Ad hoc diplomatija uredjena je Konvencijom o specijalnim misijama 1975. Njena pravila su osnova za pravila o imunitetu privilegijama i povlasticama dipl. (imamo medjunarodnopravnu i ustavnopravnu ratifikaciju) 2)postojanje odvojenih. Lica za spoljasnje zastupanje imaju u ocima medj prava objektivan status. Iz starog evropskog prava zadrzana je podela sefova diplomatskih misija na ambasadore i poslanike. Osnovni instrument u diplomatskom pravu je Konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. Konvencija je kombinacija kodifikacije i progresivnog razvoja diplomatskog prava. tako i opstenje sluzbenika i funkcionera organizacije sa predstavnicima drzava u organizaciji.drzave se prilikom sklapanja ugovora moraju osloniti na jasniji i sigurniji osnov od propisa unutrasnjeg prava. dok na unutrasnjem planu takav ugovor mogu prihvatiti sudovi i drugi organi kao ilegalan po svom poreklu ili odbiti primenu ugovora po cenu angazovanja medjunarodne odgovornosti drzave. nadleznosti drzavnih orgna na unutrasnjem i medjunarodnom planu. pravo ih oprema punim ovlascenjima da u medj odnosima zastupaju drzavu koja ih je tu postavila. koji sluzi kao model za uredjivanje multilateralne i ad hoc diplomatije. ugovor je obavezan za drzavu sa stanovista medjunarodnog prava. smatran subjektom medjunarodnog prava. ociglednom ovlascenju po kome su drzave u obavezi da izvrsavaju sve medjunarodne sporazume zakljucene od organa koji deluju u okviru ociglednog ovlascenja. a teziste sa ustavne se pomeralo na internacionalisticku teoriju. (neoboriva pretpostavka da taj organ postupa u skladu sa unutrasnjim pravom). Ova teorija pol azi od premise da je medjunarodno pravo. medju clanovima komisije mogla se uociti ova podela. Uredjuje tri oblika multilateralne diplomatske aktivnosti: 1)misije pri medjunarodnim organizacijama 2)delegacije pri organima organizacije i na konferencijama oje se organizuju pod okriljem organizacije 3)delegacije posmatraca pri organima i na konferenciji. pred.medj.Multilateralna diplomatija je nastala sa pojavom medjunarodnih organizacija i odlikuje je medjusobno opstenje predstavnika drzava u organizaciji. I tretman sefa drzave u inostranstvu jer to nije izricito uredjeno pravilima medjunarodnog prava. Zato jedna ugovornia nema ni potrebu ni pravo da ulazi u ocenu da li se predstavnik druge ugovornice drzi odredaba unutrasnjeg prava svoje zemlje. Vladar je sam zakljucivao medjunarodne ugovore. Konvencija o predstavljanju drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama multilateralnog karaktera iz 1975. 5. odredjuje krug lica koja predstavljaju drzavu u medjunarodnim odnosima i nacine na koje moze biti izrazen pristanak drzave da bude obavezan a ugovorom. Zato se naziva i teorija sefa drzave(sef drzave se danas siroko tumaci i kao sef vlade i ostali najvisi izvrsni organi). U komisiji za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji raspravljalo se ovo pitanje. Internacionalistick a teorija Vuce koren iz perioda kada je vladar bio poistovecen sa drzavom. povlascen polozaj papskih diplomatija. Postoji ucenje o vidljivom. To je slozen i sveobuhvatni sistem pravila o bilateralnoj diplomatiji. 3) pacta sunt servada. Nacelo efektiviteta podrazumeva saznanje ko je efektivno najvise organ spoljneg zastupanja kada se radi o izrazavanju pristanka na obavezivanje ratifikacijom i drugim nacinima. To sto je taj organ povredio propise unutrasnjeg prava ne moze se isticati kao osnov nevazn osti ugovora. bas zato postoji ocigledna sposobnost odredjenih lica u svojstvu drzavnih organa da obavezu . i organe koji tu volju izjavljuju u odnosima sa drugim subjektima. teorijske prirode 1)dualizam-U slucaju zakljucenja ugovora povredom unutrasnjih propisa o nadleznosti organa koje medjunarodno pravo smatra ovlascenjim da govore u ime drzave. I neki nasi pisci ovu teoriju podrzavaju. To lice je prvenstvena komunikacija te drzave sa ostalima i nadlezan organ. odnosima. Ima univerzalni domasaj ratione personae. U preambuli se kaze da je jedan od njenih ciljeva da se ostvare ciljevi i nacela Povelje Ujedinjenih nacija. Posledice ostaju u okviru unutrasnjeg prava. Argumenti kojima se ova teorija brani su: 1. Drzava ima ekskluzivno pravo da utvrdi organe u cijoj je nadleznosti formiranje volje drzave u medj. genetski nezavisnih.

smatra se da je ugovorna sposobnost jedne države poverena šefu države. Teorijski argumenti ove teorije: 1)Država koja učestvuje u pregovorima za zaključenje ugovora ima dvostruku obavezu 1. Time bi se skup koji treba da radi na zakljucenju ugovora bavio analizom unutrasnjih propisa pregovarača o nadležnosti zaključenja ugovora. 5) Drzava se ne moze pozivati na svoje unutrasnje pravo radi oslobodjenja od ugovornih obaveza. Ova vrsta ugovora u većini država se može kvalifikovati kao protivustavna. Ova teorija prihvaćena je u većem broju kodifikacija. organizacije koji su predviđeni njenim ustavom. ali međunarodna praksa ne osporava važnost ovih ugovora i beleži sve veći njihov broj. ugovornica se meša u unutrašnje poslove druge ugovornice i vređa njen suverenitet.prakticne prirode 1) propisi unutrašnjeg prava su cesto šturi.Ako ne postoji suprotna odredba u njenom stavu. Drugo je da propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti ulaze u corpus pravila međunarodnog prava. 4) Ugovorna sposobnost drzava je kategorija medjunarodnog prava. 2. nejasni i podložni različitim tumačenjima. 4) Sklapanje ugovora u uprošćenoj formi. Predvidjena su jednaka resenja za sve clanice sto daje element stabilnosti. Ugradjena je u Konvenciju o ugovorima usvojenu na Šestoj međunarodnoj konferenciji američkih država u Havani 1928. Ustavna teorija Poštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora je condictio sine qua non valjan osti ugovora. Nacrta prvog specijalnog izvetioca Brajerlija: 1. 2) Neprikladnost istraživanja i kvalifikacije unutrašnjeg prava saugovarača. Novaković.. Poštovanje propisa unutrašnjeg prava je bitan uslov za formiranje volje države. . Postoje dva shvatanja kako do ovoga dolazi. Često se ne može jedinstveno tumačenje postići na unutrašnjem planu pa se onda to pokuša učiniti na međunarodnom planu. U duhu ove teorije formulisan je član 4. Analizirajući ustavno pravo druge države i definišući stav prema tom pravu. Bartoš. 3) Nemogućnost ispitivanja propisa unutrašnjeg prava kod multilateralnih ugovora. da li su ispunjeni uslovi pod kojima taj organ može da zaključi ugovor. kao i mogućnost naknadnog sticanja statusa ugovornice pristupanjem ugovoru. 2. Veliki broj ugovornica bi znatno otežao ovaj postupak. Prvo ima manje pristalica jer implicitno negira postojanje medjunarodnog prava: voljom nacionalnog zakonodavca ili medjunarodne zajednice koja unutrašnjem poretku delegira pravo da odredi organe nadležne da obavežu državu na unutrašnjem pravu. 6. I neki naši pravnici podržavali su ovu teoriju: M. Modaliteti vrsenja tog prava logicno treba da budu predmet medjunarodnopravnog regulisanja. Ugovornu sposobnost jedne države ili međunarodne organizacije može vršiti bilo koji organ ili organi dotične države ili medj. Time postoji stabilnost i izvesnost u ugovornim odnosima. i nema prostora zloupotrebi i cestom zlonamernom isticanju povrede unutrasnjeg prava. i u Nacrtu međunarodne komisije američkih pravnika od 1927.svoju drzavu. da ustanovi koji je organ po unutrašnjem pravu drugog pregovarača nadležan da zaključi ugovor 2. tako da je ugovor zaključen povredom tih propisa ništav ili rušljiv.

Restriktivno se odredjuje krug lica koji poseduju jasno i nesumnjivo ovlašćenje. Pretpostavka je da se države u svojim odnosima ponašaju bona fide tako da se ne bi moglo ulaziti u ocenu zasnovanosti stanovišta koje je izneo nadležni organ povodom pitanja tumačenja unutrašnjeg prava države koju taj organ zastupa. budući da nevažnost na unutrašnjem planu znači neprimenjivost ugovora. ministar inostranih poslova i bilo koje drugo lice koje poseduje punomoćje izdato od navedenih organa. Treće shvatanje se vezuje za odgovornost države.2) U slučaju povrede ustavnih ograničenja nema saglasnosti volja. Država nije vezana ugovorom koji u njeno ime zaključi organ koji po njenom pravu nije za to nadležan. Peto shvatanje kvalifikuje kao relevantna samo efektivna ustavna ograničenja. šef vlade. ali može biti odgovorna za štetu koja nastane po drugu državu iz razumnog oslanjanja da je taj organ imao tu nadležnost. Priznaju dejstva smo onim ograničenjima koja se tiču nadležnosti za zaključenje ugovora. i organe koji imaju nadležnost da tu volju iznesu u spoljašnjim odnosima. Ovlašćenim licima za izražavanje pristanka na obavezivanje se smatraju šef države. jer se ne tolerišu protivustavni postupci. a nevažeći na unutrašnjem planu. 7. Utvrdjuju se uslovi pod kojima akti i propusti takvih lica mogu da dovedu do nevažnosti ugovora(učenje o očiglednim povredam unutrašnjeg prava). Možemo ih podeliti u dve grupe: 1. Kako će se ostvariti cilj ugovora. modifikacije ili ublažene varijante ustavne teorije Ove su brojnije. 2. Prema drugom shvatanju relevantnost ustavnih ograničenja koriguje se pravilom o prekluziji. Ostaje potreba da se utvrde pravila unutrašnjeg prava i mogućnost da se ta pravila istaknu kao osnov nevažnosti ugovora. Ograničavaju apsolutna dejstva izjava organa koji po medjunarodnom pravu imaju jasno i nesumnjivo ovlašćenje da obavezuju državu u medjunarodnim odnosima. Definišu uslove pod kojima ta ograničenja mogu da utiču na valjanost ugovora. modifikacije ili ublažene varijante internacionalističke teorije Malobrojne su. Slično shvatanje govori da država koja poriče valjanost ugovora zaključenog u njeno ime može se sa tim ciljem pozvati samo na odredbe ustava ili ustavnog prava koje se odnose na nadležnost za sklapanje ugovora. ili 1933. Ustavna ograničenja zavisi koje od ovih lica daje pristanak i pod kojim uslovima. 1) Pristupanje Argentine Društvu naroda Da li je Argentina postala članica Društva naroda 1920. godine? . 3)Neprihvatljivo je shvatanje da jedan ugovor može biti valjan na medjunarodnom planu. Eklektičk e ili mešovite teorije Ovde podrazumevamo opšti naziv za shvatanja koja se nalaze negde između ustavne i internacionalističke teorije. 8. vidimo kroz određene slučajeve. samo u slučaju ako šef vlade ili ministar inostranih poslova izrazi pristanak na obavezivanje nezavisno od šefa države. Četvrto shvatanje se odnosi na dobru veru saugovorača. Država se ne može pozvati na povredu svojih ustavnih propisa ako je propustila da se na nju pozove u dužem roku ili se ponašala u skladu sa odredbama ugovora ili se koristila odredbama ugovora sklopljenog protivno njenim ustavnim propisima. ili se odnose na formu ukoliko su one očigledne i mogu se lako ustaviti istraživanjem. Dipl omatska praksa Kako se u praksi rešavao problem sukoba unutrašnjeg i medjunarodnog prava i kojem se pravu davao primat. Prema jednom shvatnju samo povreda jasnih i očiglednih ustavnih odredaba predstavlja pravni osnov nevažnosti ugovora (a ne proste neregularnosti u postupku i materiji ratifikacije). Imamo organe koji formiraju volju. 4) ova teorija ima pozitivni učinak na održavanje demokratije i predstavničke vlade. kako bi sprečila zloupotrebu tih ograničenja radi oslobađanja od obaveza. Poštovanje ustavnih propisa je uslov za formiranje te volje.

svesna da bi bez te neutralnosti pripadanje Društvu naroda tražilo promenu ustava. a u tekstu nacrta pominje se da je potrebno prethodno odobrenje sporazuma od strane grčke Narodne skupštine na šta je s obzirom na sadržinu sporazuma upućivao grčki ustav. a parlament Luksemburga nije odobrio pristup organizaciji niti je razmatrao pitanje promene ustava. što je čehoslovačka vlada odbila. 5)Austijsko. ona je povukla rezervu o neutralnosti. a njihov ustav je nalagao da se cesija teritorije može izvršiti samo kada poprimi oblik ustavnog zakona. ali je stupila u pregovore o novoj konvenciji. Ovaj sporazum je poništen ugovorom o uzajamnim odnosima zaključenim izmedju Čehoslovačke i Nemačke 1973. Isti slučaj je bio i sa Virtembergom. Tek u septembru 1933. ali ga potop Narodna skupština nije ratifikovala. Savet u svom izveštaju ističe da iako je ovaj dokument od trenutka potpisa što se njih tiče poprimio karakter potpunog pravnog instumenta Savet ne želi da nametne Grčkoj bilo kakvu obavezu. argentinska vlada je dostavila ratifikaciju bez bilo kakve rezerve o odobrenju zakonodavnog tela. Ministra inostranih poslova je pitao generalnog sekretara Društva kakav je status Luksemburga i koja su njegova prava i obaveze u odnosu na društvo u periodu dok se ne izvrši revizija. Rumunska vlada je rekla da prethodna Konvencija nije punovažna budući da nije odobrena od Rumunskog parlamenta kako nalaže Ustav Rumunije. mada je ovaj stav jednoglasno odbačen od strane Društva. ali je odobrio Pakt u skladu sa ustavnim pravima Kongresa. Ovaj sporazum(protokol) je usvojen i potpisan od predlagača i generalnog sekretara Društva. ministar spoljnih poslova Argentine informisao je generalnog sekretara Društva naroda da je Kongres sankcionisao pristup Argentine Društvu. Skupština društva je odobrila članstvo. te su prava i obaveze Luksemburga u potpunosti ustanovljene ulaskom u Društvo. Rumunska vlada je tražila nakon godinu dana da se skopi nova konvencija. Drugi dom badenskog Parlamenta je kada je došlo do sprovođenja odredbi okvalifikovao ovaj konkordat kao ništav jer nije pribavljeno odobrenje parlamenta kako nalaže badenski ustav. stajala pri tome da je Argentina članica Društva sa medjunarodne tačke gledišta.. iako zakonodavno telo nije odobrilo pristupanje Paktu. Na pitanje o njegovoj valjanosti. Kongres izdvaja pare da Argentina plati članske dugove. Vlada je 1926. 4)Konkordati Vatikan a sa Baden om i Virtembergom Vatikan je sa vladom Badena zaključio konkordat koje su obe ugovorne strane ratifikovale u skladu sa svojim unutrašnjim propisima. ali deluje u nekim njegovim aktivnostima. Međutim Nemačka. Čehoslovačka vlada je pod prinudom prihvatila sporazum. 3)Zaštita bugarske manjine u Grčkoj (slučaj Politis) Grčki predstavnik Politis podneo je na usvajanje tekst o zaštiti bugarske manjine u Grčkoj postignut u pregovorima sa bugarskim predstavnikom. 1923. čime je pružio pravnu valjanost medjunarodnoj vezi. Ubrzo se povlači iz Skupštine Društva naroda. navodeći dva razloga: spor treba rešiti primenom odredbi ugovora o arbitraži zaključenog sa Nemačkom i da prema ustavu vlada takav sporazum ne može zaključiti bez konsultovanja predstavničkog tela. Italija i Velika Britanija zaključile su sporazum koji je predviđao cesiju dela čehoslovačke teritorije na način utvrđen od jednog medjunarodnog komiteta. Iz ovoga proizilazi da je Argentina tek od tog odobrenja 1933. Vatikan je prihvatio njihova stanovišta. ali je izjavio formalni protest jer su predstavnici ove dve države tokom prgovora tvrdili da je parlamentarno odobrenje nepotrebno. Austrija je ostala pri svom stavu. Jedna odredba tog sporazuma kaže da on stupa na snagu čim bude odobren od Saveta Društva naroda. članica Društva naroda. 9. Ocenivši da joj Društvo naroda tu zelju neše prihvatiti. Medjunarodna sudska praksa .Pre stupanja na slagu mirovnih ugovora zaključenih posle Prvog svetskog rata Argentina je pokušala da pristupi Društvu naroda. Kada im je poziv za pristupanje bio formalno upućen. 2) Pristupanje Luksemurga društvu naroda Vlada Luksemburga je 1920. austrijska vlada je odgovorila da za to nema potrebe jer prošla nije otkazana.rumunska komercijalna konven cija (1920) Privremena austijsko-rumunska komercijalna konvencija predvidjala je mogućnost otkaza 3 meseca po podnošenju obaveštenja. Odgovor je bio da je prijem konačan i apsolutan. Francuska. 6)Minhenski sporazum (1938) Velika Britanija i Francuska su septembra 1938 predložile da se Sudetska oblast pripoji Nemačkoj. uputila molbu za prijem u Društvo naroda u kojoj je izrazila želju da zadrži svoju neutralnost.

Oni čine pravne i političke delikte sa stanovišta unutrašnjeg prava ukoliko ne postupaju u skladu sa propisima o nadležnosti. postupaju zakonito. putem kojih država može . uklopiti brojne varijante ove dve teorije. bolje je argumentovano u internacionalističkoj teoriji.1) Western Griqualand Diamond Deposit case Predsednik Južnoafričke Republike Erazmus je odbbio da prizna valjanost arbitražne odluke donete na štetu Južne Afrike. 10. monistička i dualistička koncepcija vrše uticaj u određivanju polaznih premisa ove dve teorije uz brojna i kvalitativna odstupanja u razradi tih polaznih premisa. a gotovo i nemoguće. već se volja državnih organa prema organskoj teoriji uzima za volju države. Sud je odgovrio da ono što je ministar spoljnih poslova izjavio u ime njegove vlade na zahtev diplomatskog predstavnika strane sile. Ti argumenti nam deluju najubedljivije. po našem mišljenu. Parlament je nakon nekoliko meseci odobrio ugovor i u skladu sa utvrđenim postupkom uključio ga u novi ustav Nikaragve. Ustavna teorija podrazumeva inkorporaciju nacionalni pravnih propisa o nadležnosti za zaključivanje ugovora u pozitivno medjunarodno pravo. Ta teorija poriče autonomni karakter medjunarodnog prava jer ga u jednom od najvažnijih segmenata podčinjava unutrašnjem pravu. Njoj je pridodat protokol. jer nije izneta pred savet ministara i usvojena u fomi kraljevske rezolucije. Sve one predstavljuju teorijske odgovore na pitanja kakav je odnos medjunarodnog i unutrašnjeg prava. Arbitrar nije odobrio ovaj zahtev. a Švajcarska je protestovala ističući povredu Protokola. ona ne poseduje svoju volju. nije podnet Parlamentu na odobrenje. Shvatanje o uticaju ustavnih ograničenja na valjanost medjunarodnih ugovora. 4) Slučaj Istočn og Grenlanda (Ihlenova deklaracija) od 1933. ističući da se i protokol mora poštovati. a internacionalistička i ustavna kao praktičan problem čije rešenje pretpostavlja ili barem upućuje na neke osnovne teorijske postavke. Nastoji se da se stavi znak jednakosti izmedju izjave volje i volje. Takodje saugovarači ne mogu jednostavno i dostupno doći do smisla ustavnih propisa jedne zemlje i shvatiti njihov domašaj. Upravo primena internacionalističke teorije doprinosi jačanju osećaja odgovornosti izvršnih organa jer su svesni da njihovi neovašćeni postupci u svetlu propisa unutrašnjeg prava neće biti sankcionisani na međunarodnom planu. u vezi pitja koje spada u njegovu nadležnost. pod argumentom da je prethodni predsednik Pretorius zaključio arbitražni kompromis bez saglasnosti zakonodavnog tela. drugi je izjavljuju. Danska vlada je pokrenula pitanje proširenja danskog suvereniteta nad čitavim Grenlandom. godine Francuska i Švajcarska su regulisale pitanje carina. 1970. istićući da je odobrenje dato po isteku roka od 40 dana predviđenog za razmenu ratifikovanog instrumenta. Guverner je odgovorio da nije njegova dužnost da ulazi u interni spor. a da sud nije pozvan da razmatra da li se propisi moraju biti ratifikovani od strane zakonodavca. dok se ustavna teorija posmatra kao logičan produžetak dualističke koncepcije. Argument da ova teorija doprinosi demokratiji jedne države se ne može održati na snazi jer ona upravo polazi od pretpostavke da predstavnički i izvršni organi ne deluju jedinstveno u funkciji zaštite interesa sopstvene države . ali čitav problem posmatraju iz različitih uglova. Jedni organi stvaraju tu volju. Monistička i dualistička koncepcija kao teorijski problem koji ima i praktičnu dimenziju.Sa stanovišta medjunarodnog prava država je organska celina i smatra se da državni organi koji su ovlašćeni da istupaju u medjunarodnim odnosima. Internacionalistička teorija se kvalifikuje kao posledica monističke koncepcije. Francuska je 1910. to je unutrašnje pitanje. jednostrano izmenila utvrđene tarife. Ona kao pretpostavljenog za rešavanje tih sukoba promoviše treću državu.Ipak. U rigidne okvire monističke i dualističke koncepcije teško je. na šta je norveški ministra Ihlen u usmenoj formi izjavio da Norveška neće u tom pogledu praviti nikakve smetnje. koji za razliku od Konvencije. a Danska je zauzvrat izjavila da se neće suprotstavljati Norveškoj povodom rešavanja pitanja Špicberga. obavezuje državu. Nigaragva je osporavala valjanost ugvora.Pred Stalnim sudom medjunarodne pravde Norveška je tvrdila da je deklaracija ministra Inhelna protivustavna i bez dejstva u odnosu na Norvešku. a da prethodno nije dobio odobrenje zakonodavnog tela. 3)Fran cusko-švajcarska carinska arbitraža (1912) Komercijalnom konvencijom zaključenom 1906. već da je njegova dužnost da se stara o izvršenju arbitražne presude. Sve više se razvijaju načini izražavanja pristanka na obavezivanje. Država kao originerni subjekt medjunarodnog prava je apstrakcija. 2)Arbitražna presuda predsednika Klivlenda (1988) Predsednik Nikaragve je ratifikovao ugovor o granicama Nikaragve i Kostarike 1958. Sudje presudio u korist Švajcarske. Osvrt na teorijska shvatanja Razlike u pogledu relevantnosti ustavnih ograničenja u oceni valjanosti ugovora pripisuju se kontoverzi koja postoji u pogledu odnosa medjunarodnog i unutrašnjeg prava.

cinjenica da je pristanak drzave da bude obavezna ugovorom izrazen na nacin kojim je narusena odredba njenog unutrasnjeg prava u vezi sa nadleznoscu za zakljucenje ugovora ne moze ta drzava navoditi kao razlog ponistenja njenog pristanka. trpe velike nedosatke pokušavajući da premoste suviše veliko rastojanje između ove dve različite teorije. Varijacije koje se nalaze izmedju ove dve teorije nisu uspešne. Ona je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Drzava koja se poziva na povredu pravila svog unutrasnjeg prava duzna je da u formalnom. pa je zamenjena formulacijom “odredbe unutrasnjeg prava od bitnog znacaja”. sustinsko odstupanje od zapovesti sadrzane u odgovarajucim propisima unutrasnjeg prava od nadleznosti za zakljucenje ugovora.da ispita sadržaj ugovora i da se obezbedi da će njeni izvršni organi pridržavati interesa države. Konvencija taj problem izricito ne resava.a to su ustavne odredbe i zakoni koji regulisu ustavnu materiju kao i obicajna pravila u sistemu common law. a ka njemu naginje i medjunarodna sudska praksa. izuzev ako je ta povreda bila ocigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrasnjeg prava. Ona je ocigledna ako postoji jasnost odredaba unutrasnjeg prava koje regulisu nadleznost za zakljucenje ugovora i postoje objektivni kriterijumi za razlikovanje ociglednih od neociglednih povreda. racunajuci od dana prijema zahteva. Smatra se da je druga ugovorna strana znala za prekrsaj unutrasnjeg prava ako je on bio jasan za svaku drzavu koja u tom pogledu postupala prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. nijedna drzava ne stavi prigovor. Ukoliko nije opremljen potpisima ovih lica predstavnik drzave . U materijalnom smislu odnosi se na odredbe koje ustanovljavaju odobrenje zakonodavnog tela. to onda nece biti dovoljan osnov za pokretanje ponistenja. povreda je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. buduci da je u pitanju izuzetak od opsteg pravila. Ovaj problem je trebalo resiti preciznim navodjenjem uslova ..) Kod bilateralnih ugovora nistav ugovor prestaje da vazi. Cini nam se ispravnim da pod povredom valja razumeti samo bitno. Logicki se moze zakljuciti da nije relevantno da li je ona saznala tako sto se upustila u istrazivanje unutrasnjeg prava te drzave. pisanom obliku dostavi svoj zahtev drugim strankama ugovornicama. U odnosu na predmet ili na objekt povrede medjunarodnog prava ovaj clan sadrzi 2 ogranicenja: 1) rec je o povredi propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora 2) ta povreda je od sustinskog znacaja On ne regulise slucajeve koji zabranjuju zakljucenje odredjenih vrsta ugovora odnosno slucajeve materijalne ili unutrasnje protivustavnosti. Ako su ipak na osnovu takvog ugovora izvrseni akti: 1) svaka stranka moze da trazi da druga stranka ako je to moguce uspostavi u njihovim odnosima situaciju koja bi postojala da akti nisu izvrseni 2)akti izvrseni u dobroj veri pre pozivanja na nistavost nisu postali protivpravni samim tim sto je ugovor nistav. Zahtev treba da sadrzi predlog mera koje bi valjalo preduzeti u odnosu na konkretan ugovor i razloge na kojima se zahtev zasniva. Dopunsko pravilo je da ta povreda moze istaci kao razlog nevaznosti ugovora pod uslovom da se radi o ociglednoj povredi propisa unutrasnjeg prava od osnovnog znacaja. Nije pritom specifikovano kojem subjektu ona treba da bude objektivno jasna. Ne moze se postupak valjanosti protivustavnih ugovor pokrenuti pred unutrasnjim sudovima. pre nego na odredbe koje regulisu oblik u kome se to odobrenje publikuje. sefa vlade ili ministra inostranih poslova.. koji ne sme biti kraci od 3 meseca (osim u hitnim slucajevima). Akt kojim se ugovor proglasava nistavim je formalne prirode. drzava podnosilac zahteva ovlascena je da preduzme mere naznacene u njemu. Povreda mora biti od bitnog znacaja. Ovo je relativna nistavost. Takvo tumacenje precutno sugerise i sama Komisija za medjunarodno pravo. Takodje kaze se da mora biti ocigledna. Nejasan je pojam ocigledna povreda. Ovaj clan ne navodi tacno u cemu se sastoji povreda. Drzava cije je unutrasnje pravo povredjeno moze se saglaiti sa tom povredom formalno ukoliko prizna ugovor za valjan i precutno ako se iz njenog ponasanja moze zakljuciti da je pristala da ugovor ostane na snazi (izvrsenje ugovora. Rešenja utvrđena konven cijom Konvencija u clanu Odredbe unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora utvrdjuje sledece: 1. ako nadlezni organ nije to pitanje pokrenuo na medjunarodnom planu. Prvensteveno je formulacija bila “ustavna ogranicenja”. U sledeca tri slucaja mogu nistave biti samo odredjene odredbe. Opste je pravilo da nepostovanje propisa ne dira u valjanost pristanka koji je u odgovarajucoj formi dalo lice koje medjunarodno pravo smatra ovlascenim. To se pravilo zasniva na kategoriji ocigledne sposobnosti ordedjenih kategorija lica da u svojstvu drzavnih organa izraze pristanak na obavezivanje u ime drzave. trebalo bi da bude izdat od sefa drzave. Ukoliko nakon isteka roka. Odredbe nistavog ugovora nemaju pravnu snagu. a izmedju ostalih stranaka ostaje na snazi. Nistav je onaj ugovor cija nistavost je ustanovljena na osnovu Konvencije. a da ugovor bez njih ostane na snazi: 1)ako se te klauzule mogu odvojiti od ostatka ugovora u pogledu izvrsenja 2) ako iz ugovora proizilazi da te klauzule nisu ni za jednu stranku bile sustinski osnov pristanka da budu vezane ugovorom u celini 3)ako nije nepravedno da se nastavi sa izvrsavanjem ostatka ugovora. Kod multilateralnih on prestaje da vazi samo izmedju te drzave i ostalih stranaka. Transformacija ratifikacije u prihvatanje i odobravanje ima za ulogu da da pravno pokriće aktima izvršne vlasti koji izlaze iz okvira ustavnih propisa o nadležnosti. 2. Iz teksta se moze zakljuciti da se ta povreda sastoji u nepostovanju zapovesti sadrzanih u tim propisima. 11. Ta formulacija moze biti tumacena na dva nacina. jer se iz toga ne moze lepo zakljuciti kakvog intenziteta treba da bude povreda. U formalnom smislu to su pravni akti odredjene snage.

potpisao ugovor o mirenju. moze stici telegramom ili diplomatskom notom koje potvrdjuju da je odredjeno lice ovlasceno d preduzima akte u vezi sa ugovorom. Podnosenjem prigovora dolazi do spora izmedju ugovornica koji se ima resavati na nacin predvidjen poveljom UN: putem pregovora. Razlikuju se dve situacije kod zakljucivanja ugovora u uproscenoj formi: 1. U doba apsolutisticke monarhije bilo je obavezno i skrupulozno. Izvorno punomocje je posedovalo dvostruku funkciju: da definise domasaj i predmet pregovora i da ustanovi obim i karakter ovlascenja punomocnika. U glavi V. Americki poslanik u Liberiji je 1939. 2)ako iz prakse zainteresovanih država ili iz drugih okolnosti proizilazi njihova namera da to lice smatraju predstavnikom drzave za takve svrhe i bez punomocja.. a nije pre toga dobio punomocje.“Zakljucenje i stupanje ugovora na snagu” resava pitanje neovlascenog preduzimanja akata koji se odnose na pristajanje da se zakljuci ugovor. Takodje. 13. ponekad se konstatacija o proveri punomocja unosi u preambulu ugovora. Pri generalnoj skupstini UN ustanovljen je komitet za pitanja procedure u okviru koga deluje i Verifikacioni komitet. Zato se na medj konferenciji. jer je imao za cilj da pokaze da li je punomocnik ovlascen da obaveze svog mandatara. anketa. ali pregovaraci sami snose njegov teret.A ugovore je ratifikovao sam vladar. prestanak i suspenzija” dejstva ugovora nalazi se druga situacija kada je prestavnik nije postovao ogranicenja kojima je ovlasecenje bilo podvrgnuto. Pobeda parlamentarizma u domenu pravila medj ugovornog prava. pa su ugovori samo licni sporazumi suverenih monarha. u granicama naznacenim u punomocju. Ugovor iz Erzeruma poznat je po tome sto je Persija u . U punomocje se unosi obecanje da ce ugovor potpisan od strane predstavnika biti ispunjen i izvrsen pod rezervom ratifikacije. usvajanju ili autentifikaciji teksta ugovora. kada ugovor zakljucuju druga lica koja ne ulaze u krug najvisih organa spoljnog zastupanja.. 12. jer u velikom broju drzava oni sami izdaju punomocja 2. izrazavanju pristanka drzave da bude vezana ugovorom ili radi preduzimanja bilo kog drugog akta u vezi sa ugovorom. formira posebno telo: Verifikacioni komitet. Ukoliko ne nadju resenje u roku od 12 meseci od dana podnosenja prigovora.mora da bude opremljen punomocjem. ako lice uopste nije imalo ovlascenje. Izdavanje punomocja se vrsi prema propisima unustrasnjeg prava. Posebno kod bilateralnih ugovora. i mogao da odbije to ako je punomocnik prekoracio ovlascenja.stroga praksa provere punomocja se postepeno gubila. Punomocjem su ovlascivali svoje predstavnike da u njihovo ime zakljucuju medj ugovore. Izuzetak da predstavnik drzave definitivno obavezuje drzavu postepeno se sirio praksom sklapanja neformalnih i ugovora uproscene forme.posredovanja. Naknadna potvrda akta izvršen og bez ovlašćena Slucajevi neovlascenog zakljucivanja ugovora nisu cesti.ovo komisija smatra sustinskim obezbedjenjem predstavnika da predstavlja drzavu u vezi sa preduzimanjem akata koji se odnose na ugovor. U nekim pravnim sistemima ustaljena je praksa zakljucivanja madjuvladnih sporazuma i medjudepartmalnih sporazuma van uobicajenih diplomatskih kanala. a drzava predmet njegove svojine. kada ugovor zakljucuje sef drzave ili ministar spoljnih poslova. Zavisno od obima punomocje moze biti pojedinacno za odredjen slucaj ili opste generalno ako se odnosi na neodredjeni broj slucajeva. Kad ih je veliki broj kod multilateralnih ta tehnika nije izvodljiva. tako komisija za medjunarodno pravo kaze da je sam cin provere punomocja diskreciono pravo pregovaraca.“Nistavost. koji na osnovu pravila procedure podnosi izvestaj konferenciji o podnetim punomocjima. Koncencija u glavi II. Resorni ministari ih sklapaju bez formalnog punomocja. kada je americki predstavnik u Persiji 1941. Konvencijom o ugovornom pravu utvrdjena je definicija punomocja: dokument izdat od strane nadleznog organa kojim se oznacava jedna licnost ili vise njih da predstavljaju drzavu u pregovaranju. sudskog resavanja. Utvrdjeno je i opste pravilo da se jedna licnost smatra predstavnikom drzave ako: 1) pokaze odgovarajuce punomocje.ovde je presudna cinjenica da ovim licima ne treba punomocje za preduzimanje bilo kojih radnji u vezi sa ugovorom. predvidjeno je da bilo koja strana u sporu moze pokrenuti postupak izmirenja (koncilacije) utvrdjen Aneksom koji je pridodat Konvenciji. U modernoj praksi prva funkcija se izgubila jer se predmet definise u prethodnoj fazi razmene informacija. buduci da predstavnicki organi dobijaju pravo na konacnu i definitivnu odluku o obavezivanju drzave na medj planu. Formalna ogranicenja vrsenja ugovorn e sposobnosti Koja su fizicka lica ovlascena da u svojstvu organa izjave volju drzave na medjunarodnom pravu? Doba apsolutistickih monarhija. sekretar je poslao punomocje koje je predoceno persijskom ministru inostranih poslova. potpisao ugovor bez punomocja. Postupak se pokrece podnosenjem zahteva generalnom sekretaru UN.arbitraze. Danas mu je cilj prakticne prirode da se otklone oni koji nemaju ovlascenje da pregovaraju. Pre pocetka vrsi se reciprocno ispitivanje punomocja. U slucaju bilateralnih ili multilateralnih pregovora sa ogranicenim brojem pregovaraca preduzima se uzajamna provera punomocja. ali se desavaju. koja ne spada u proces zakljucivanja ugovora. Punomocje kao formalni akt ne mora biti izdato pre pocetka pregovora. Ocigledno je da u ovakvom slucaju postoji izvesni rizik. Oni moraju biti izdati od strane organa koji je i inace ovlascen za izdavanje punomocja. Zatim. ratifikacija postaje neobavezna diskreciona ustanova. Kod znatnog broja ugovora zakljucenog u uproscenoj formi provera se izostavlja. a ona glasanjem prihvata izvestaj. Stejt departmant je nakon toga poslao punomocje i rekao da se potpise nov ugovor jer je prvi imperfektan.vladar je subjekt medj prava.

Ovde je rec o neovlascenom aktu ovlascenog predstavnika drzave. U prilog tome da su relativno nistavi govori to da se kasnije mogu osnaziti voljom drzave. Akt koji u vezi sa zakljucenjem ugovora izvrsi lice koje se ne moze smatrati ovlascenim da predstavlja drzavu u tom cilju bez pravnog dejstva je osim ako ga ta drzava docnije ne potvrdi. Ukoliko ga prihvati time je konsumiran akt neovlascenog postupanja. 14. Moze se osnaziti bilo izricito bilo precutno (tu su relevantni akti poput pozivanja na odredbe tako zakljucenog ugovora.cime je podrzano shvatanje da to mora biti na formalan ili svecan nacin. Kontroverzno je i nejasno pitanje pravne prirode ovih akata. Takvo saopstanje ne mora biti dato u formalnom obliku. i takav ugovor nije nistav. ugovor moze biti nistav. cinjenica da predstavnik nije vodio racuna o tom ogranicenju moze se navoditi kao slucaj manljivosti.u pogledu domasaja odredaba buduceg ugovora. Definitivno izraz 'bez pravnog dejstva' nije dovoljno precizan. jer organ koji vrsi ratifikaciju ugovora suvereno odlucuje o tome da li ce ugovor prihvatiti ili ne. Da bi ovo bilo osnov nistavosti treba da se ispune sledeci uslovi: 1) prekoracenje je od sekundarne vaznosti za medjunarodno pravo. izvrsenje ugovora i slicno). Postupak ponistenja i posledice regulisu se kao u slucaju povrede propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora. Posebna ograničenja ovlašćenja za izražavanje pristanka države Ovlascenja predstavnika drzave mogu da budu podvrgnuta posebnim ogranicenjima razlicite prirode.. Uslov je dakle da ga naknadno ne prihvate.. osim ako ogranicenje nije saopsteno pre izrazavanja ovog pristanka ostalim drzavama koje su ucestvovale u pregovorima. Konvencija pravo da se ospori valjanost ugovora definise u formi izuzetka. Protek roka ili cutanje se ne moze smatrati potvrdom. Ako nije. Konvencija ovako regulise nepostovanje posebnih ogranicenja ovlascenja na izrazavanje pristanka na obevazivanje: ako je ovlascenje jednog predstavnika da izrazi pristanak drzave da bude vezana ugovorom bilo predmet posebnog ogranicenja. To je razlika u odnosu na slucaj kada neovlasceno lice zakljuci ugovor jer se tu radi o kompletnojpravnoj nesposobnosti lica da obaveze drzavu. obima obaveza koje se preduzimaju.diskusijama vodjenim u Savetu drustva naroda pokusala da ospori valjanost ugovora jer je persijski predstavnik prekoracio punomocje prihvativsi izvesnu interpretativnu notu. ne moze se pripisati volji drzave i ne postavlja se bilo kakvo pitanje njenog pristanka. Nepostovanje ogranicenja u ovlascnju za izrazavanje pristanka na obavezivanje predstavlja u sistemu konvencije samostalan osnov nistavosti. Javna po pravilu imaju zadatak da uticu na stav druge strane kao sredstvo politickog pritiska. Odbivsi koncept nistavosti akata Konvencija se precutno odlucila da su ovi akti nepostojeci. nacina izrazavanja pristanka na obavezivanje.a na beckoj konferenciji zamenjeno je izrazom saopsteno. Naravno otvoreno je pitanje odgovornosti predstavnika zbog prekoracenja. S obzirom na oblik mogu biti javna i tajna. Neovlasceno preduzimanje radnje u vezi sa zakljucenjem ugovora. 2)ogranicenje mora biti saopsteno drugim stranama koje su ucestvovale u pregovorima pre nego sto je pristanak na obavezivanje izrazen. . Predmet povrede je ogranicenje sadrzano u administrativnim aktima. Ova povreda prestavlja osnov relativne nistavosti. U nacrtu je bio izraz da to mora biti notifikovano.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful