Diplomatsko i konzularno pravo 1-14 pitanja

1.Opsta razmatranja o diplomatiji Korišćenje reči diplomatija je široko. Kolokvijalno svaka radnja ili postupak koji se odlikuje taktom i spretnošću se naziva "diplomatskim". U tom smislu diplomatija pociva na lukavstvu i neiskrenosti. Odlike dobrog diplomate su oprez, rezervisanost i diskrecija. Diplomatski svet, naime, cini jedan poseban esnaf. Medju clanovima esnafa ceni se upravo iskrenost. Korektna komunikacija radi dobrog obavljanja posla, podrazumeva iskrenost bez nanosenja stete drzavi koju diplomata predstavlja.Dobar diplomata mora imati razvijenu opstu kulturu, a posebno treba da poznaje pravo, politiku, ekonomiju, sociologiju, istoriju... Znanje stranih jezika je neophodno. Kao tehnicki termin treba diplomatiju shvatiti u najsirem smislu- delovanje subjekata medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa u svrhu vodjenja i odrzavanja spoljne politike. Tako shvacena, ona je stara ustanova, nuzna za postojanje dobrih odnosa izmedju kolektiviteta i vazna za zastitu interesa. Osnovni cilj ove vestine je da sprovede spoljnu politiku na miran nacin. Diplomatija je prakticna delatnost, a diplomatija kao nauka je skup teorijskih iskaza o diplomatiji kao realnom drustvenom fenomenu. Kod vodjenja javnih poslova diplomatija stiti jedan javni interes u odnosu na drugi. Razvoj i odrzavanje ekonomskih i politickih odnosa bez diplomatije tesko je zamisivo. Drzave nisu vise samodovoljne, one su sve vise i vise medjuzavisne, jacaju medjunarodni odnosi sto je upravo i dovelo do razvijanja diplomatije. Periodizacija diplomatije koja je uobicajena: 1) povremena i sporadicna- do 15. veka. Postoji jos uvek samodovoljnost drzava. 2)Stalna- javlja se u 15. veku -samodovoljnost je zamenjena medjuzavisnoscu drzava. 2.Povremen a diplomatija U prvom periodu diplomatija je bila sporadicna i povremena aktivnost, a ciljevi su bili oblikovani prirodom drustva i pozicijama drzava u medjunarodnom okruzenju. Stare istocne despotije, Grcka i Rim su bile zasnovane na principu univerzalne imperije, tezile su da uspostave vlast nad drugim narodima i drzavama, gajeci negativan odnos prema strancima. Diplomatija je imala cilj da ostvari tu ideju. Asirija i Egipat trudili su se da diplomatijom odrze svoj dominantan polozaj. Asirski kraljevi su izazivali razdore medju onima koji su se udruzili protiv njih. Takodje,njihov vladar Asurbanipal je uspesno iskoristio diplomatiju u borbi protiv vavilonskog carstva koje je proglasio njegov mladji brat. Slao je i poslanike u gradove kojima je obecao slobodu. Diplomatija je takodje koriscena da se ojaca pozicija drzave. Udruzivali su se kako bi pobedili jake neprijatelje (egipatski faraoni sa vavilonom i Mitanijom protiv Hetita) ili da ih zavade- siriju i palestinu egipcani. Faraon Rqamzes- hetitski kralj Hatušil III- ugovor o miru, prijateljstvu i savezu 13. v. pre nove ere. Stara Kina, jaka centalizovana drzava, davala je prednost diplomatiji nad ratom kako bi ocuvala ekonomiju i razmenu dobara. Oni su pravili razliku izmedju poslanika(glasnici) i obidnih glasnika. Samo su prvi obavljali diplomatsku funkciju i bila im je, u principu, priznata nepovredivost licnosti. Dinastija Čon je stvarala defanzivne i ofanzive saveze i odrzavane su konferencije vladara ili prestavnika. Stara Indija, podeljena na preko 100 kraljevstva, imala je preciznu podelu stanja izmedju drzava i nacine ponsanja: mir, rat, ravnoteza, napadi, oslobodjenje od protektorata, savezi radi raetovanja...Slalai su svoje poslanik u Rim i u Persiju.Podelili su diplomatske prestavnike u tri grupe u skladu sa ulogama. Nisu verovali stranim diplomatama, ali su ih postovali. U svoje diplomate su mnogo polagali, na njima je bilo da otkriju namaere stranih vladara, da sklapaju prijateljske veze, resavaju sporove mirnim putem. (zakoni Manu 4. v.p.n.e. sadrze neke od ovih odredbi) Jevrejski vladari su diplomatske veze stvarali samo sa prijateljima, a sa neprijateljima su takve veze i ugovore odbijali. Znacajan doprinos na evropskom kontinentu u razvoju diplomatije imaju Grcfka i Rim. Stari Grci prave razliku izmedju glasnika (heraldi) koji samo prenose vesti ili odluke, i poslanika koji imaju ovlascenja da pregovaraju. Diplomatski pregovori vodili su se preko proksena, kome su se obracala poslanstva. Poslanici su u doba demokratije robovlasnicke, birani u narodnim skupstinama koje su im i odredjivale ciljeve. Opremani su pismenim instrukcijama u posebnom dokumentu zvanom DIPLOMA- sto je koren reci diplomatija. Makedonski vladari su se sluzili potkupljivanjem poslanstva. Aleksandar veliki je sa maloazijskim gradovima, egipatskim svestenstvom sklapao saveze putem pregovora. Stari Rim se oslanjao na diplomatiju kako bi zavladao. Drzavna i pravna organizacija drzave se odrazila i aktivnost na diplomatskom polju. Verovatno je da su prvi osnovali skole- retorske, u kojima su se ucile i diplomatske vestine, osim politickih. Dva organa su bila najvaznija u diplomatiji: 1) kolegijum svestenika- temelji se na ulozi religije u Rimu i formalnoj prirodi akata koje je Rim preduzimao. Postojao je CORPUS pravnih pravila o odnosima drzave sa drugim entitetima, koja su obuhvatala i diplomatiju. 2) Senat efektivno rukovodi spoljnim poslovima. On je slao prestavnike i primao predstavnike drugih zemalja. Birao je poslanike posebnom odlukom. Legatima je davao instrukcije i razmatrao njihove izvestaje. Kad je republika pala vodjenje drzave prelazi na imperatora, a time i diplomatska ovlascenja Senata. Tradicuje Rima nastavlja Vizantija, papska drzava i italijanski trgovacki gradovi. Oni su podigli standard diplomatiji. Poslanicka sluzba u Vizantiji(6. do 10. veka) je slozen organizacioni sistem sa razgranatim aktivnostima. Na celu je prvi ministar- magister officiorrum, a kasnije veliki logofet. Poslanik je smatran predstavnikom vladara u granicama

Vizantija je prva uvela u diplomatska sredstva politicku i ekonomsku blokadu. koji i danas vaze.. tokom 13. i 14. veku milanski vojvoda je slao svoje stalne predstavnike u Djenovu. razgovara sa tajnim agentima i emisarima. resavanja pitanja proisteklih iz rata .jedno iz kruga dvorskog plemstva a drugo iz kruga ucenog svestenstva. do Beckog kongresa 1815. Delili su se na : 1) redovne ambasadore. Ova praksa napusta granice Italije. Klasicno medjunarodno drustvo rodjeno je posle Vestfalskog mira 1648. Postojala je razlika izmedju glasnika (religijska konotacija) i ambasadora-medijator. Arapske drzave su praktikovale diplomatiju.sredstvo za ocuvanje trgovine i drzave bila je diplomatija. Deo teorije smatra za prva stalna diplomatska predstavnistva papske predstavnike u Vizantiji jos u V veku. godine imenovala dvojicu trgovaca “podambasadorima”. Parizu i na dvoru Karla V. Razvija se specifican diplomatski stil. veka. Kadar su bili brojno svestenstvo i vernici. a savojski vojvoda u Rim. 3. obavestenja o pocetku rata. prima strane ambasadore. Poslanike su birali iz aristokratskih krugova na osnovu osposobljenosti za tu funkciju i zivotnog doba.datog punomocja. Ako nije zadovoljan svojim poslanicima desavalo se da ih oslepi. A Italija Makjavelija i druge. Cilj diplomatije je bio bio da kod stranih poslanika stvori utisak o moci vizantije.. Druge drzave slede ovaj model. a jedna se bavila spoljnim poslovima. Za prekoracenje su sledile teske sankcije. Venecija je 1496. Poslanstva su cinila dva lica. Imali su i diplomate nizeg ranga koji su se zvali sekretari. uspostavlja tajne kontakte sa stranim vladarima . U XVI veku tacno se razlikuje poslanik od obicnog agenta ili rezidenta.radi sirenja islama. Prva stalna diplomatska predstavnistva u odnosima drzava se javljaju u Italiji. pod uticajem italijanskih vladara XV i XVI veka koji su za sekretare spoljnih poslova postavljali istaknute humaniste. Diplomatska sluzba se formira kao deo drzavnog aparata. vodecim vojskovodjama su davana velika ovlascenja. (od Kongresa u Nimvegenu 1678. veku ispunjen formalni uslov (vremensko trajanje) koji je potreban da se moze govoriti o diplomatiji. Danska. Francuska. Ali oni su ipak bili stalni predstavnici samo u okviru crkvene diplomatije.. U vreme dinastije Omeida... otvara prostora za konstituisanje diplomatije u modernom smislu. Medju svetovnim diplomatijama su prednjacile Firenca i Venecija. u najvecem kalifatu postojalo je 7 grana drzavne uprave. . Imali su skole za poslanike. Dubrovnik se takodje bavio diplomatijom vrlo uspesno. Krajem XV veka stvaraju se velike drzave koje se bave diplomatijom da bi ostvarile drzavne interese(Portugalija. U XVII veku u Francuskoj su uspostavljene tri klase diplomatskih predstavnika: 1) ambasadori (redovni i izvanredni) 2)izvanredni poslanici 3)rezidenti. na prinicpu koegzistencije drzava kao subjekata medjunarodnog prava. ekskomunikacija).slani na dvorove 2) izvanredni su slani na specijalne misije.oba postaju sluzbeni jezici u Drustvu naroda. Turska.). U vreme Luja XIV ustanovljeni su konfiguracija i nadlezenost organa za vodjenje medjunarodnih poslova. bilo pre ili posle vojnog pohoda. Poljska.. Stalna diplomatija Diplomatija italijanskih trgovackih gradova i papska diplomatija su nam u nasledje ostavile ustanovu stalnih diplomatskih predstavnistva. Poslanici su slali izvestaje periodicne(sifrovane). a po zavrsetku diplomatske misije podnosili su na svecanoj sednici Senata zavrsne izvestaje. Tako je u 15. istiskuje latinski. Svedska. Papska diplomatija je kombinovala dve vrste sredstava 1) one koju su primenjivale svetovne drzave.Austrija.da se stvore elementi medjunarodnog drustva. Firenca je slala u diplomatske misije i Dantea. Specijalni uslov. ali bezobzirnije i suptilnije 2) specificna sredstva koja se oslanjaju na duhovnu i versku autoritet (anatema. Kardinal Riselje je osnovao posebno Ministarstvo spoljnih poslova kao centralni organ za vodjenje medjunarodnih odnosa i postavio je osnove stalne diplomatske sluzbe kao dela drzavne uprave. Francuski jezik postaje diplomatski jezik. Petrarku i Bokaca. Venecija se ugledala na vizantiju. U XX veku mu se pridruzuje i engleski. koristi se francuski). a malo kasnije italijanski gradovi-drzave su formirali stalne diplomatske misije u Londonu. Ambasadori su dobijali instrukcije od vlade koje su sadrzale pismo o imenovanju i opsta uputstva o radu.Nadlezni su: 1)kralj-imenuje drzavne sekretare(sprovode zakljucke) i ambasadore 2) U veću se raspravljaju pitanja spoljne politike 3)drzavni sekretar za spoljne poslove-vazan saradnik kralja. Muslimanske drzave su slale emisare i glasnike. U 15.

) U Kini su poslanici smatrani za svete licnosti i njihova nepovredivost je bila postovana. Treba istaci da u periodu izmedju povremenog slanja diplomatskih predstavnika i zasnivanja stalne diplomatije postoji jedan prelazni period(od pojava stalnih diplomatija do stvaranja njih kao opstih ustanova). prestavnika (idu na posebne misije.. odgovornost diplomatskog predstavnika. Rusija je odrzavala veze sa Vizantijom. Pokusana je kodifikacija u Drustvu naroda ali to nije uspelo. Govore opravnom statusu predstavnika i sluzbenika.Rusija i Turska poslednje su pribegle diplomatskim odnosima. srednjovekovne drzave.MULTILATERALNU diplomatiju.multilateralnu diplomatiju koja je vezana za nastanak i delovanje medjunarodnih organizacija Donete su Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedninjenih nacija 1946 i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947. Ova licna zastita i sigurnost u faktickom i pravnom smislu.a pored njih i najnoviji perioda vezan za stvaranje velikih medjunarodnih organizacija. To su pravila unutrasnje prava. Sa Engleskom od zapadnih drzava je prvo uspostavila stalne diplomatske odnose polovinom 17.. sesta medjunarodna konferencija americkih drzava). Od pamtiveka postoje pravila koja se ticu polozaja i tretmana poslanika.). 4.koja su dva multilateralna ugovora. diplomatski azil.sadrze opste principe o njihovom polozaju izgradjene na bazi analogije sa polozajem predstavnika u bilateralnoj diplomatiji. (danska drzala svedskog poslanika u zatocenistvu. Tek za vreme Petra Velikog Rusija uspostavlja stalne diplomatske odnose sa zapadnim drzavama. Cast i ugled poslanika nisu mogli biti zasticeni. Usvojena je kodifikacija regionalne prirode. a razvijaju se i odnosi. Pojava velikih. pravnu zastitu licnosti i njegove imovine. bezbedan povratak u zemlju. pregovaraju na kongresima i konferencijama-multilateralna diplomatija). Druga stvar je da su cesto dozivljavali neprijatnosti kod vladara(turski vladari su trazili da sklone svo oruzje. ali oni nisu do XVIII i pocetka XVIV veka slali svoje diplomatske predstavnike u te zemlje. Nepovredivost poslanika je najstarije pravilo. . a van Evrope nesto kasnije.. status samog diplomatskog prestavnistva. Diplomatija se oformljuje kao instrumentalni oblik odnosa dva suvereniteta. i upravo ono se podudaralo u raznim civilizacijama(stari narodi. Zvanicne kodifikacije diplomatskog prava koje se donose od polovine XX veka za predmet imaju dva dela corpus-a iuris-a diplomaticus-a: 1. tretirali su ih kao taoce. i protokol Ahenskog kongresa iz 1818. Tada je obicaj dominantan izvor prava.. i nalikuju diplomatskom pravu... jedina sve do druge polovine XX veka. U XIX i XX veku izvrseno je nekoliko doktrinarnih kodifikacija koje sadrze i pravila diplomatskog prava.sve je brojnije osoblje. da se presvuku u odelu koje je siroko i koje drze cuvari. za normalno obavljanje funkcija.Konvencja o diplomatskim predstavnicima(Havana 1928. U evropskim drzavama stalna diplomatska predstavnistva opste su prihvacena krajem XVIII veka. ali pokazuju visok stepen saglasnosti o relevantnim pitanjima diplomatskog prava. Ona pravi razliku izmedju izvanrednih i redovnih dipl. moguce govoriti tek nakon nastanka medjunarodnog prava. Prve poslanike tamo salje u XV v. Nisu imale obaveznost. U slucaju izbijanja neprijateljstva. i pravnika Pufendorfa koji je tu i napisao delo Osnovni pojmovi opsteg prava). Pravilnik o klasama i rangu diplomatskih predstavnika sadrzan u aneksu D zavrsnog akta Beckog kongresa iz 1815. v. U Otomanskoj imperiji su vec od XVI veka u Carigradu boravili stalni predstavnici evropskih drzava. Havanskom konvencijom iz 1927. Ta pravila su se polako kristalizovala u obliku obicajnih pravila.. U islamskom pravu diplomatski imunitet je obuhvatao neplacanje poreza. Stalna diplomatija trazi razudjenija pravila.prava i privilegije diplomatskih predstavnika. Katarina II salje grupu ruskih diplomata u Pariz da izuce diplomatsku praksu Francuske i pomaze razvoju ruske diplomatije i njenoj modernizaciji. Tako da je o diplomatskom pravu kao koherentnom korpusu pravnih pravila. a u Rimu za svete stvari. Razvoj diplomatskog prava Diplomatsko pravo je organski deo medjunarodnog javnog prava. bila je dovoljna tokom povremene diplomatije. a izbegavala Zapad. ali su se neka od njih podudarala kod vecine drzava i civilizacija. Na povrede neprikosnovenosti svojih poslanika drzave su odgovarale istom merom. jer se govorilo kako su oni dobri ljudi koji su poslati u stranu zemlju da lazu u interesu drzave.. Ubrzo raste moc i snaga Rusije. Pravilo je trpelo i znatna ogranicenja. godine utvrdjeno je da se aktivnost diplomatskog predstavnika svodi na odnose sa ministrom inostranih poslova drzave prijema. pogotovo univerzalnih politickih organizacija je znacajna za razvoj diplomatije i iznedrila je novu formu diplomatskog predstavljanja.

odnosi se na sve drzave i stare i novostvorene. medju clanovima komisije mogla se uociti ova podela. Osnovni instrument u diplomatskom pravu je Konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. I tretman sefa drzave u inostranstvu jer to nije izricito uredjeno pravilima medjunarodnog prava. i organe koji tu volju izjavljuju u odnosima sa drugim subjektima. To je slozen i sveobuhvatni sistem pravila o bilateralnoj diplomatiji. radjena prema analogiji na stalnu diplomatiju. povlascen polozaj papskih diplomatija. Drzava ima ekskluzivno pravo da utvrdi organe u cijoj je nadleznosti formiranje volje drzave u medj. U komisiji za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji raspravljalo se ovo pitanje. Nacelo efektiviteta podrazumeva saznanje ko je efektivno najvise organ spoljneg zastupanja kada se radi o izrazavanju pristanka na obavezivanje ratifikacijom i drugim nacinima. pravo ih oprema punim ovlascenjima da u medj odnosima zastupaju drzavu koja ih je tu postavila. Postoji ucenje o vidljivom. Ima univerzalni domasaj ratione personae. Uredjuje tri oblika multilateralne diplomatske aktivnosti: 1)misije pri medjunarodnim organizacijama 2)delegacije pri organima organizacije i na konferencijama oje se organizuju pod okriljem organizacije 3)delegacije posmatraca pri organima i na konferenciji. koji sluzi kao model za uredjivanje multilateralne i ad hoc diplomatije. nadleznosti drzavnih orgna na unutrasnjem i medjunarodnom planu. Lica za spoljasnje zastupanje imaju u ocima medj prava objektivan status. ociglednom ovlascenju po kome su drzave u obavezi da izvrsavaju sve medjunarodne sporazume zakljucene od organa koji deluju u okviru ociglednog ovlascenja. smatran subjektom medjunarodnog prava.drzave se prilikom sklapanja ugovora moraju osloniti na jasniji i sigurniji osnov od propisa unutrasnjeg prava. suveren o i nezavisno od unutrasnjeg prava. Njena pravila su osnova za pravila o imunitetu privilegijama i povlasticama dipl. Iz starog evropskog prava zadrzana je podela sefova diplomatskih misija na ambasadore i poslanike. To lice je prvenstvena komunikacija te drzave sa ostalima i nadlezan organ. teorijske prirode 1)dualizam-U slucaju zakljucenja ugovora povredom unutrasnjih propisa o nadleznosti organa koje medjunarodno pravo smatra ovlascenjim da govore u ime drzave. 5. (neoboriva pretpostavka da taj organ postupa u skladu sa unutrasnjim pravom). Argumenti kojima se ova teorija brani su: 1. Posledice ostaju u okviru unutrasnjeg prava. 3) pacta sunt servada.tradicionalnu bilateralnu diplomatiju na relaciji drzava-drzava Ad hoc diplomatija uredjena je Konvencijom o specijalnim misijama 1975. To sto je taj organ povredio propise unutrasnjeg prava ne moze se isticati kao osnov nevazn osti ugovora. pred. genetski nezavisnih. Internacionalistick a teorija Vuce koren iz perioda kada je vladar bio poistovecen sa drzavom. bas zato postoji ocigledna sposobnost odredjenih lica u svojstvu drzavnih organa da obavezu . I neki nasi pisci ovu teoriju podrzavaju. Konvencija o predstavljanju drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama multilateralnog karaktera iz 1975. odredjuje krug lica koja predstavljaju drzavu u medjunarodnim odnosima i nacine na koje moze biti izrazen pristanak drzave da bude obavezan a ugovorom. (imamo medjunarodnopravnu i ustavnopravnu ratifikaciju) 2)postojanje odvojenih. tako i opstenje sluzbenika i funkcionera organizacije sa predstavnicima drzava u organizaciji.medj. Vladar je sam zakljucivao medjunarodne ugovore. 2.Multilateralna diplomatija je nastala sa pojavom medjunarodnih organizacija i odlikuje je medjusobno opstenje predstavnika drzava u organizaciji. a teziste sa ustavne se pomeralo na internacionalisticku teoriju. Konvencija je kombinacija kodifikacije i progresivnog razvoja diplomatskog prava. ugovor je obavezan za drzavu sa stanovista medjunarodnog prava. dok na unutrasnjem planu takav ugovor mogu prihvatiti sudovi i drugi organi kao ilegalan po svom poreklu ili odbiti primenu ugovora po cenu angazovanja medjunarodne odgovornosti drzave. U preambuli se kaze da je jedan od njenih ciljeva da se ostvare ciljevi i nacela Povelje Ujedinjenih nacija. Ova teorija pol azi od premise da je medjunarodno pravo. Zato jedna ugovornia nema ni potrebu ni pravo da ulazi u ocenu da li se predstavnik druge ugovornice drzi odredaba unutrasnjeg prava svoje zemlje. odnosima. Zato se naziva i teorija sefa drzave(sef drzave se danas siroko tumaci i kao sef vlade i ostali najvisi izvrsni organi).

Poštovanje propisa unutrašnjeg prava je bitan uslov za formiranje volje države. Predvidjena su jednaka resenja za sve clanice sto daje element stabilnosti. da li su ispunjeni uslovi pod kojima taj organ može da zaključi ugovor. Ova vrsta ugovora u većini država se može kvalifikovati kao protivustavna. 2. nejasni i podložni različitim tumačenjima. 4) Sklapanje ugovora u uprošćenoj formi. Time postoji stabilnost i izvesnost u ugovornim odnosima. organizacije koji su predviđeni njenim ustavom. smatra se da je ugovorna sposobnost jedne države poverena šefu države. Ova teorija prihvaćena je u većem broju kodifikacija. Modaliteti vrsenja tog prava logicno treba da budu predmet medjunarodnopravnog regulisanja. Bartoš. Često se ne može jedinstveno tumačenje postići na unutrašnjem planu pa se onda to pokuša učiniti na međunarodnom planu. tako da je ugovor zaključen povredom tih propisa ništav ili rušljiv.prakticne prirode 1) propisi unutrašnjeg prava su cesto šturi. I neki naši pravnici podržavali su ovu teoriju: M. Drugo je da propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti ulaze u corpus pravila međunarodnog prava.Ako ne postoji suprotna odredba u njenom stavu. da ustanovi koji je organ po unutrašnjem pravu drugog pregovarača nadležan da zaključi ugovor 2. 2. 5) Drzava se ne moze pozivati na svoje unutrasnje pravo radi oslobodjenja od ugovornih obaveza. ali međunarodna praksa ne osporava važnost ovih ugovora i beleži sve veći njihov broj. kao i mogućnost naknadnog sticanja statusa ugovornice pristupanjem ugovoru. Veliki broj ugovornica bi znatno otežao ovaj postupak. Ugradjena je u Konvenciju o ugovorima usvojenu na Šestoj međunarodnoj konferenciji američkih država u Havani 1928. Prvo ima manje pristalica jer implicitno negira postojanje medjunarodnog prava: voljom nacionalnog zakonodavca ili medjunarodne zajednice koja unutrašnjem poretku delegira pravo da odredi organe nadležne da obavežu državu na unutrašnjem pravu. Analizirajući ustavno pravo druge države i definišući stav prema tom pravu. Ustavna teorija Poštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora je condictio sine qua non valjan osti ugovora. 4) Ugovorna sposobnost drzava je kategorija medjunarodnog prava.svoju drzavu. Nacrta prvog specijalnog izvetioca Brajerlija: 1.. Teorijski argumenti ove teorije: 1)Država koja učestvuje u pregovorima za zaključenje ugovora ima dvostruku obavezu 1. Postoje dva shvatanja kako do ovoga dolazi. i nema prostora zloupotrebi i cestom zlonamernom isticanju povrede unutrasnjeg prava. Ugovornu sposobnost jedne države ili međunarodne organizacije može vršiti bilo koji organ ili organi dotične države ili medj. Novaković. i u Nacrtu međunarodne komisije američkih pravnika od 1927. 2) Neprikladnost istraživanja i kvalifikacije unutrašnjeg prava saugovarača. 3) Nemogućnost ispitivanja propisa unutrašnjeg prava kod multilateralnih ugovora. 6. . U duhu ove teorije formulisan je član 4. ugovornica se meša u unutrašnje poslove druge ugovornice i vređa njen suverenitet. Time bi se skup koji treba da radi na zakljucenju ugovora bavio analizom unutrasnjih propisa pregovarača o nadležnosti zaključenja ugovora.

Prema jednom shvatnju samo povreda jasnih i očiglednih ustavnih odredaba predstavlja pravni osnov nevažnosti ugovora (a ne proste neregularnosti u postupku i materiji ratifikacije). Treće shvatanje se vezuje za odgovornost države. ili se odnose na formu ukoliko su one očigledne i mogu se lako ustaviti istraživanjem. Slično shvatanje govori da država koja poriče valjanost ugovora zaključenog u njeno ime može se sa tim ciljem pozvati samo na odredbe ustava ili ustavnog prava koje se odnose na nadležnost za sklapanje ugovora. ministar inostranih poslova i bilo koje drugo lice koje poseduje punomoćje izdato od navedenih organa. ili 1933. samo u slučaju ako šef vlade ili ministar inostranih poslova izrazi pristanak na obavezivanje nezavisno od šefa države. Eklektičk e ili mešovite teorije Ovde podrazumevamo opšti naziv za shvatanja koja se nalaze negde između ustavne i internacionalističke teorije. kako bi sprečila zloupotrebu tih ograničenja radi oslobađanja od obaveza. Država se ne može pozvati na povredu svojih ustavnih propisa ako je propustila da se na nju pozove u dužem roku ili se ponašala u skladu sa odredbama ugovora ili se koristila odredbama ugovora sklopljenog protivno njenim ustavnim propisima. Ustavna ograničenja zavisi koje od ovih lica daje pristanak i pod kojim uslovima. 2. Država nije vezana ugovorom koji u njeno ime zaključi organ koji po njenom pravu nije za to nadležan. modifikacije ili ublažene varijante ustavne teorije Ove su brojnije. a nevažeći na unutrašnjem planu. godine? . Ostaje potreba da se utvrde pravila unutrašnjeg prava i mogućnost da se ta pravila istaknu kao osnov nevažnosti ugovora. Utvrdjuju se uslovi pod kojima akti i propusti takvih lica mogu da dovedu do nevažnosti ugovora(učenje o očiglednim povredam unutrašnjeg prava). vidimo kroz određene slučajeve. budući da nevažnost na unutrašnjem planu znači neprimenjivost ugovora. Imamo organe koji formiraju volju. 7. Pretpostavka je da se države u svojim odnosima ponašaju bona fide tako da se ne bi moglo ulaziti u ocenu zasnovanosti stanovišta koje je izneo nadležni organ povodom pitanja tumačenja unutrašnjeg prava države koju taj organ zastupa. Prema drugom shvatanju relevantnost ustavnih ograničenja koriguje se pravilom o prekluziji. Ograničavaju apsolutna dejstva izjava organa koji po medjunarodnom pravu imaju jasno i nesumnjivo ovlašćenje da obavezuju državu u medjunarodnim odnosima. 8. i organe koji imaju nadležnost da tu volju iznesu u spoljašnjim odnosima. Dipl omatska praksa Kako se u praksi rešavao problem sukoba unutrašnjeg i medjunarodnog prava i kojem se pravu davao primat. Restriktivno se odredjuje krug lica koji poseduju jasno i nesumnjivo ovlašćenje. ali može biti odgovorna za štetu koja nastane po drugu državu iz razumnog oslanjanja da je taj organ imao tu nadležnost. 3)Neprihvatljivo je shvatanje da jedan ugovor može biti valjan na medjunarodnom planu. modifikacije ili ublažene varijante internacionalističke teorije Malobrojne su. Četvrto shvatanje se odnosi na dobru veru saugovorača. Kako će se ostvariti cilj ugovora. Možemo ih podeliti u dve grupe: 1. Definišu uslove pod kojima ta ograničenja mogu da utiču na valjanost ugovora. šef vlade. jer se ne tolerišu protivustavni postupci.2) U slučaju povrede ustavnih ograničenja nema saglasnosti volja. Priznaju dejstva smo onim ograničenjima koja se tiču nadležnosti za zaključenje ugovora. Ovlašćenim licima za izražavanje pristanka na obavezivanje se smatraju šef države. 4) ova teorija ima pozitivni učinak na održavanje demokratije i predstavničke vlade. Poštovanje ustavnih propisa je uslov za formiranje te volje. 1) Pristupanje Argentine Društvu naroda Da li je Argentina postala članica Društva naroda 1920. Peto shvatanje kvalifikuje kao relevantna samo efektivna ustavna ograničenja.

Rumunska vlada je tražila nakon godinu dana da se skopi nova konvencija. Ocenivši da joj Društvo naroda tu zelju neše prihvatiti. Isti slučaj je bio i sa Virtembergom. Kongres izdvaja pare da Argentina plati članske dugove. Italija i Velika Britanija zaključile su sporazum koji je predviđao cesiju dela čehoslovačke teritorije na način utvrđen od jednog medjunarodnog komiteta. 2) Pristupanje Luksemurga društvu naroda Vlada Luksemburga je 1920. Iz ovoga proizilazi da je Argentina tek od tog odobrenja 1933. 5)Austijsko. Čehoslovačka vlada je pod prinudom prihvatila sporazum.. Ubrzo se povlači iz Skupštine Društva naroda.Pre stupanja na slagu mirovnih ugovora zaključenih posle Prvog svetskog rata Argentina je pokušala da pristupi Društvu naroda. austrijska vlada je odgovorila da za to nema potrebe jer prošla nije otkazana. Jedna odredba tog sporazuma kaže da on stupa na snagu čim bude odobren od Saveta Društva naroda. 3)Zaštita bugarske manjine u Grčkoj (slučaj Politis) Grčki predstavnik Politis podneo je na usvajanje tekst o zaštiti bugarske manjine u Grčkoj postignut u pregovorima sa bugarskim predstavnikom. 6)Minhenski sporazum (1938) Velika Britanija i Francuska su septembra 1938 predložile da se Sudetska oblast pripoji Nemačkoj. Tek u septembru 1933. ali je odobrio Pakt u skladu sa ustavnim pravima Kongresa. Na pitanje o njegovoj valjanosti. Ovaj sporazum(protokol) je usvojen i potpisan od predlagača i generalnog sekretara Društva. mada je ovaj stav jednoglasno odbačen od strane Društva. Ministra inostranih poslova je pitao generalnog sekretara Društva kakav je status Luksemburga i koja su njegova prava i obaveze u odnosu na društvo u periodu dok se ne izvrši revizija. stajala pri tome da je Argentina članica Društva sa medjunarodne tačke gledišta. uputila molbu za prijem u Društvo naroda u kojoj je izrazila želju da zadrži svoju neutralnost. Vlada je 1926. argentinska vlada je dostavila ratifikaciju bez bilo kakve rezerve o odobrenju zakonodavnog tela. čime je pružio pravnu valjanost medjunarodnoj vezi. 4)Konkordati Vatikan a sa Baden om i Virtembergom Vatikan je sa vladom Badena zaključio konkordat koje su obe ugovorne strane ratifikovale u skladu sa svojim unutrašnjim propisima. Drugi dom badenskog Parlamenta je kada je došlo do sprovođenja odredbi okvalifikovao ovaj konkordat kao ništav jer nije pribavljeno odobrenje parlamenta kako nalaže badenski ustav. ona je povukla rezervu o neutralnosti. a u tekstu nacrta pominje se da je potrebno prethodno odobrenje sporazuma od strane grčke Narodne skupštine na šta je s obzirom na sadržinu sporazuma upućivao grčki ustav. Francuska. Medjunarodna sudska praksa . ali deluje u nekim njegovim aktivnostima. 1923. iako zakonodavno telo nije odobrilo pristupanje Paktu.svesna da bi bez te neutralnosti pripadanje Društvu naroda tražilo promenu ustava.rumunska komercijalna konven cija (1920) Privremena austijsko-rumunska komercijalna konvencija predvidjala je mogućnost otkaza 3 meseca po podnošenju obaveštenja. a parlament Luksemburga nije odobrio pristup organizaciji niti je razmatrao pitanje promene ustava. ali ga potop Narodna skupština nije ratifikovala. Skupština društva je odobrila članstvo. Ovaj sporazum je poništen ugovorom o uzajamnim odnosima zaključenim izmedju Čehoslovačke i Nemačke 1973. 9. Kada im je poziv za pristupanje bio formalno upućen. ministar spoljnih poslova Argentine informisao je generalnog sekretara Društva naroda da je Kongres sankcionisao pristup Argentine Društvu. Rumunska vlada je rekla da prethodna Konvencija nije punovažna budući da nije odobrena od Rumunskog parlamenta kako nalaže Ustav Rumunije. a njihov ustav je nalagao da se cesija teritorije može izvršiti samo kada poprimi oblik ustavnog zakona. navodeći dva razloga: spor treba rešiti primenom odredbi ugovora o arbitraži zaključenog sa Nemačkom i da prema ustavu vlada takav sporazum ne može zaključiti bez konsultovanja predstavničkog tela. članica Društva naroda. ali je stupila u pregovore o novoj konvenciji. Međutim Nemačka. ali je izjavio formalni protest jer su predstavnici ove dve države tokom prgovora tvrdili da je parlamentarno odobrenje nepotrebno. što je čehoslovačka vlada odbila. Austrija je ostala pri svom stavu. Savet u svom izveštaju ističe da iako je ovaj dokument od trenutka potpisa što se njih tiče poprimio karakter potpunog pravnog instumenta Savet ne želi da nametne Grčkoj bilo kakvu obavezu. te su prava i obaveze Luksemburga u potpunosti ustanovljene ulaskom u Društvo. Odgovor je bio da je prijem konačan i apsolutan. Vatikan je prihvatio njihova stanovišta.

a internacionalistička i ustavna kao praktičan problem čije rešenje pretpostavlja ili barem upućuje na neke osnovne teorijske postavke. Nastoji se da se stavi znak jednakosti izmedju izjave volje i volje. Oni čine pravne i političke delikte sa stanovišta unutrašnjeg prava ukoliko ne postupaju u skladu sa propisima o nadležnosti. Ustavna teorija podrazumeva inkorporaciju nacionalni pravnih propisa o nadležnosti za zaključivanje ugovora u pozitivno medjunarodno pravo. Ta teorija poriče autonomni karakter medjunarodnog prava jer ga u jednom od najvažnijih segmenata podčinjava unutrašnjem pravu. u vezi pitja koje spada u njegovu nadležnost. bolje je argumentovano u internacionalističkoj teoriji. 4) Slučaj Istočn og Grenlanda (Ihlenova deklaracija) od 1933. dok se ustavna teorija posmatra kao logičan produžetak dualističke koncepcije. nije podnet Parlamentu na odobrenje. jednostrano izmenila utvrđene tarife. a Danska je zauzvrat izjavila da se neće suprotstavljati Norveškoj povodom rešavanja pitanja Špicberga. U rigidne okvire monističke i dualističke koncepcije teško je.1) Western Griqualand Diamond Deposit case Predsednik Južnoafričke Republike Erazmus je odbbio da prizna valjanost arbitražne odluke donete na štetu Južne Afrike. a da prethodno nije dobio odobrenje zakonodavnog tela. 2)Arbitražna presuda predsednika Klivlenda (1988) Predsednik Nikaragve je ratifikovao ugovor o granicama Nikaragve i Kostarike 1958. Upravo primena internacionalističke teorije doprinosi jačanju osećaja odgovornosti izvršnih organa jer su svesni da njihovi neovašćeni postupci u svetlu propisa unutrašnjeg prava neće biti sankcionisani na međunarodnom planu. istićući da je odobrenje dato po isteku roka od 40 dana predviđenog za razmenu ratifikovanog instrumenta. već da je njegova dužnost da se stara o izvršenju arbitražne presude. godine Francuska i Švajcarska su regulisale pitanje carina. Njoj je pridodat protokol. jer nije izneta pred savet ministara i usvojena u fomi kraljevske rezolucije. postupaju zakonito. već se volja državnih organa prema organskoj teoriji uzima za volju države. Argument da ova teorija doprinosi demokratiji jedne države se ne može održati na snazi jer ona upravo polazi od pretpostavke da predstavnički i izvršni organi ne deluju jedinstveno u funkciji zaštite interesa sopstvene države . a da sud nije pozvan da razmatra da li se propisi moraju biti ratifikovani od strane zakonodavca. Takodje saugovarači ne mogu jednostavno i dostupno doći do smisla ustavnih propisa jedne zemlje i shvatiti njihov domašaj. 10. Sve više se razvijaju načini izražavanja pristanka na obavezivanje. Sudje presudio u korist Švajcarske. Shvatanje o uticaju ustavnih ograničenja na valjanost medjunarodnih ugovora. Arbitrar nije odobrio ovaj zahtev. ona ne poseduje svoju volju. a gotovo i nemoguće.Sa stanovišta medjunarodnog prava država je organska celina i smatra se da državni organi koji su ovlašćeni da istupaju u medjunarodnim odnosima. Francuska je 1910. to je unutrašnje pitanje.Pred Stalnim sudom medjunarodne pravde Norveška je tvrdila da je deklaracija ministra Inhelna protivustavna i bez dejstva u odnosu na Norvešku. Jedni organi stvaraju tu volju. 1970. Država kao originerni subjekt medjunarodnog prava je apstrakcija. pod argumentom da je prethodni predsednik Pretorius zaključio arbitražni kompromis bez saglasnosti zakonodavnog tela. po našem mišljenu. koji za razliku od Konvencije. putem kojih država može . Danska vlada je pokrenula pitanje proširenja danskog suvereniteta nad čitavim Grenlandom. ali čitav problem posmatraju iz različitih uglova. Nigaragva je osporavala valjanost ugvora. obavezuje državu. uklopiti brojne varijante ove dve teorije.Ipak. Osvrt na teorijska shvatanja Razlike u pogledu relevantnosti ustavnih ograničenja u oceni valjanosti ugovora pripisuju se kontoverzi koja postoji u pogledu odnosa medjunarodnog i unutrašnjeg prava. monistička i dualistička koncepcija vrše uticaj u određivanju polaznih premisa ove dve teorije uz brojna i kvalitativna odstupanja u razradi tih polaznih premisa. Guverner je odgovorio da nije njegova dužnost da ulazi u interni spor. a Švajcarska je protestovala ističući povredu Protokola. ističući da se i protokol mora poštovati. Ona kao pretpostavljenog za rešavanje tih sukoba promoviše treću državu. Internacionalistička teorija se kvalifikuje kao posledica monističke koncepcije. 3)Fran cusko-švajcarska carinska arbitraža (1912) Komercijalnom konvencijom zaključenom 1906. Sve one predstavljuju teorijske odgovore na pitanja kakav je odnos medjunarodnog i unutrašnjeg prava. Monistička i dualistička koncepcija kao teorijski problem koji ima i praktičnu dimenziju. Parlament je nakon nekoliko meseci odobrio ugovor i u skladu sa utvrđenim postupkom uključio ga u novi ustav Nikaragve. Ti argumenti nam deluju najubedljivije. drugi je izjavljuju. Sud je odgovrio da ono što je ministar spoljnih poslova izjavio u ime njegove vlade na zahtev diplomatskog predstavnika strane sile. na šta je norveški ministra Ihlen u usmenoj formi izjavio da Norveška neće u tom pogledu praviti nikakve smetnje.

izuzev ako je ta povreda bila ocigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrasnjeg prava. Logicki se moze zakljuciti da nije relevantno da li je ona saznala tako sto se upustila u istrazivanje unutrasnjeg prava te drzave.a to su ustavne odredbe i zakoni koji regulisu ustavnu materiju kao i obicajna pravila u sistemu common law. Ovaj clan ne navodi tacno u cemu se sastoji povreda. Rešenja utvrđena konven cijom Konvencija u clanu Odredbe unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora utvrdjuje sledece: 1. pa je zamenjena formulacijom “odredbe unutrasnjeg prava od bitnog znacaja”. koji ne sme biti kraci od 3 meseca (osim u hitnim slucajevima). Ovo je relativna nistavost. Ukoliko nakon isteka roka. Ako su ipak na osnovu takvog ugovora izvrseni akti: 1) svaka stranka moze da trazi da druga stranka ako je to moguce uspostavi u njihovim odnosima situaciju koja bi postojala da akti nisu izvrseni 2)akti izvrseni u dobroj veri pre pozivanja na nistavost nisu postali protivpravni samim tim sto je ugovor nistav. U materijalnom smislu odnosi se na odredbe koje ustanovljavaju odobrenje zakonodavnog tela. Takodje kaze se da mora biti ocigledna. cinjenica da je pristanak drzave da bude obavezna ugovorom izrazen na nacin kojim je narusena odredba njenog unutrasnjeg prava u vezi sa nadleznoscu za zakljucenje ugovora ne moze ta drzava navoditi kao razlog ponistenja njenog pristanka. U formalnom smislu to su pravni akti odredjene snage. Ona je ocigledna ako postoji jasnost odredaba unutrasnjeg prava koje regulisu nadleznost za zakljucenje ugovora i postoje objektivni kriterijumi za razlikovanje ociglednih od neociglednih povreda.) Kod bilateralnih ugovora nistav ugovor prestaje da vazi. Prvensteveno je formulacija bila “ustavna ogranicenja”. buduci da je u pitanju izuzetak od opsteg pravila.. jer se iz toga ne moze lepo zakljuciti kakvog intenziteta treba da bude povreda. pisanom obliku dostavi svoj zahtev drugim strankama ugovornicama. Cini nam se ispravnim da pod povredom valja razumeti samo bitno. Ta formulacija moze biti tumacena na dva nacina. a da ugovor bez njih ostane na snazi: 1)ako se te klauzule mogu odvojiti od ostatka ugovora u pogledu izvrsenja 2) ako iz ugovora proizilazi da te klauzule nisu ni za jednu stranku bile sustinski osnov pristanka da budu vezane ugovorom u celini 3)ako nije nepravedno da se nastavi sa izvrsavanjem ostatka ugovora. sustinsko odstupanje od zapovesti sadrzane u odgovarajucim propisima unutrasnjeg prava od nadleznosti za zakljucenje ugovora. Takvo tumacenje precutno sugerise i sama Komisija za medjunarodno pravo. a ka njemu naginje i medjunarodna sudska praksa. racunajuci od dana prijema zahteva. Zahtev treba da sadrzi predlog mera koje bi valjalo preduzeti u odnosu na konkretan ugovor i razloge na kojima se zahtev zasniva. Iz teksta se moze zakljuciti da se ta povreda sastoji u nepostovanju zapovesti sadrzanih u tim propisima. U sledeca tri slucaja mogu nistave biti samo odredjene odredbe. To se pravilo zasniva na kategoriji ocigledne sposobnosti ordedjenih kategorija lica da u svojstvu drzavnih organa izraze pristanak na obavezivanje u ime drzave. Ukoliko nije opremljen potpisima ovih lica predstavnik drzave . a izmedju ostalih stranaka ostaje na snazi. Akt kojim se ugovor proglasava nistavim je formalne prirode. trebalo bi da bude izdat od sefa drzave. povreda je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Opste je pravilo da nepostovanje propisa ne dira u valjanost pristanka koji je u odgovarajucoj formi dalo lice koje medjunarodno pravo smatra ovlascenim. sefa vlade ili ministra inostranih poslova. Drzava koja se poziva na povredu pravila svog unutrasnjeg prava duzna je da u formalnom. Kod multilateralnih on prestaje da vazi samo izmedju te drzave i ostalih stranaka. Nistav je onaj ugovor cija nistavost je ustanovljena na osnovu Konvencije. ako nadlezni organ nije to pitanje pokrenuo na medjunarodnom planu. Ne moze se postupak valjanosti protivustavnih ugovor pokrenuti pred unutrasnjim sudovima. trpe velike nedosatke pokušavajući da premoste suviše veliko rastojanje između ove dve različite teorije. Drzava cije je unutrasnje pravo povredjeno moze se saglaiti sa tom povredom formalno ukoliko prizna ugovor za valjan i precutno ako se iz njenog ponasanja moze zakljuciti da je pristala da ugovor ostane na snazi (izvrsenje ugovora. nijedna drzava ne stavi prigovor. Ona je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Nejasan je pojam ocigledna povreda. Dopunsko pravilo je da ta povreda moze istaci kao razlog nevaznosti ugovora pod uslovom da se radi o ociglednoj povredi propisa unutrasnjeg prava od osnovnog znacaja. Odredbe nistavog ugovora nemaju pravnu snagu. Nije pritom specifikovano kojem subjektu ona treba da bude objektivno jasna. Smatra se da je druga ugovorna strana znala za prekrsaj unutrasnjeg prava ako je on bio jasan za svaku drzavu koja u tom pogledu postupala prema uobicajenoj praksi i dobroj veri.da ispita sadržaj ugovora i da se obezbedi da će njeni izvršni organi pridržavati interesa države. Varijacije koje se nalaze izmedju ove dve teorije nisu uspešne. drzava podnosilac zahteva ovlascena je da preduzme mere naznacene u njemu. Ovaj problem je trebalo resiti preciznim navodjenjem uslova . U odnosu na predmet ili na objekt povrede medjunarodnog prava ovaj clan sadrzi 2 ogranicenja: 1) rec je o povredi propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora 2) ta povreda je od sustinskog znacaja On ne regulise slucajeve koji zabranjuju zakljucenje odredjenih vrsta ugovora odnosno slucajeve materijalne ili unutrasnje protivustavnosti. to onda nece biti dovoljan osnov za pokretanje ponistenja.. pre nego na odredbe koje regulisu oblik u kome se to odobrenje publikuje. Povreda mora biti od bitnog znacaja. 2. 11. Konvencija taj problem izricito ne resava. Transformacija ratifikacije u prihvatanje i odobravanje ima za ulogu da da pravno pokriće aktima izvršne vlasti koji izlaze iz okvira ustavnih propisa o nadležnosti.

kada ugovor zakljucuje sef drzave ili ministar spoljnih poslova. Ugovor iz Erzeruma poznat je po tome sto je Persija u . Konvencijom o ugovornom pravu utvrdjena je definicija punomocja: dokument izdat od strane nadleznog organa kojim se oznacava jedna licnost ili vise njih da predstavljaju drzavu u pregovaranju.“Nistavost. U doba apsolutisticke monarhije bilo je obavezno i skrupulozno. izrazavanju pristanka drzave da bude vezana ugovorom ili radi preduzimanja bilo kog drugog akta u vezi sa ugovorom. 2)ako iz prakse zainteresovanih država ili iz drugih okolnosti proizilazi njihova namera da to lice smatraju predstavnikom drzave za takve svrhe i bez punomocja. predvidjeno je da bilo koja strana u sporu moze pokrenuti postupak izmirenja (koncilacije) utvrdjen Aneksom koji je pridodat Konvenciji. ratifikacija postaje neobavezna diskreciona ustanova. koja ne spada u proces zakljucivanja ugovora. Izvorno punomocje je posedovalo dvostruku funkciju: da definise domasaj i predmet pregovora i da ustanovi obim i karakter ovlascenja punomocnika. Ukoliko ne nadju resenje u roku od 12 meseci od dana podnosenja prigovora. formira posebno telo: Verifikacioni komitet. ponekad se konstatacija o proveri punomocja unosi u preambulu ugovora. Takodje. Koncencija u glavi II. pa su ugovori samo licni sporazumi suverenih monarha. a ona glasanjem prihvata izvestaj. Formalna ogranicenja vrsenja ugovorn e sposobnosti Koja su fizicka lica ovlascena da u svojstvu organa izjave volju drzave na medjunarodnom pravu? Doba apsolutistickih monarhija. Punomocjem su ovlascivali svoje predstavnike da u njihovo ime zakljucuju medj ugovore. Utvrdjeno je i opste pravilo da se jedna licnost smatra predstavnikom drzave ako: 1) pokaze odgovarajuce punomocje.vladar je subjekt medj prava. potpisao ugovor bez punomocja. sekretar je poslao punomocje koje je predoceno persijskom ministru inostranih poslova. tako komisija za medjunarodno pravo kaze da je sam cin provere punomocja diskreciono pravo pregovaraca. 12. U glavi V. Danas mu je cilj prakticne prirode da se otklone oni koji nemaju ovlascenje da pregovaraju. U modernoj praksi prva funkcija se izgubila jer se predmet definise u prethodnoj fazi razmene informacija. ali se desavaju. Izuzetak da predstavnik drzave definitivno obavezuje drzavu postepeno se sirio praksom sklapanja neformalnih i ugovora uproscene forme. Postupak se pokrece podnosenjem zahteva generalnom sekretaru UN. i mogao da odbije to ako je punomocnik prekoracio ovlascenja. potpisao ugovor o mirenju. Posebno kod bilateralnih ugovora. anketa. kada je americki predstavnik u Persiji 1941. Razlikuju se dve situacije kod zakljucivanja ugovora u uproscenoj formi: 1. a drzava predmet njegove svojine.A ugovore je ratifikovao sam vladar. U nekim pravnim sistemima ustaljena je praksa zakljucivanja madjuvladnih sporazuma i medjudepartmalnih sporazuma van uobicajenih diplomatskih kanala. Oni moraju biti izdati od strane organa koji je i inace ovlascen za izdavanje punomocja. Pobeda parlamentarizma u domenu pravila medj ugovornog prava. Resorni ministari ih sklapaju bez formalnog punomocja. kada ugovor zakljucuju druga lica koja ne ulaze u krug najvisih organa spoljnog zastupanja. Zato se na medj konferenciji. Naknadna potvrda akta izvršen og bez ovlašćena Slucajevi neovlascenog zakljucivanja ugovora nisu cesti.stroga praksa provere punomocja se postepeno gubila. sudskog resavanja.posredovanja. Pri generalnoj skupstini UN ustanovljen je komitet za pitanja procedure u okviru koga deluje i Verifikacioni komitet. Ocigledno je da u ovakvom slucaju postoji izvesni rizik. ako lice uopste nije imalo ovlascenje. jer u velikom broju drzava oni sami izdaju punomocja 2. Kod znatnog broja ugovora zakljucenog u uproscenoj formi provera se izostavlja. u granicama naznacenim u punomocju. ali pregovaraci sami snose njegov teret.“Zakljucenje i stupanje ugovora na snagu” resava pitanje neovlascenog preduzimanja akata koji se odnose na pristajanje da se zakljuci ugovor. a nije pre toga dobio punomocje.ovo komisija smatra sustinskim obezbedjenjem predstavnika da predstavlja drzavu u vezi sa preduzimanjem akata koji se odnose na ugovor. U slucaju bilateralnih ili multilateralnih pregovora sa ogranicenim brojem pregovaraca preduzima se uzajamna provera punomocja. moze stici telegramom ili diplomatskom notom koje potvrdjuju da je odredjeno lice ovlasceno d preduzima akte u vezi sa ugovorom. Pre pocetka vrsi se reciprocno ispitivanje punomocja. Punomocje kao formalni akt ne mora biti izdato pre pocetka pregovora. Podnosenjem prigovora dolazi do spora izmedju ugovornica koji se ima resavati na nacin predvidjen poveljom UN: putem pregovora. Americki poslanik u Liberiji je 1939. jer je imao za cilj da pokaze da li je punomocnik ovlascen da obaveze svog mandatara. Stejt departmant je nakon toga poslao punomocje i rekao da se potpise nov ugovor jer je prvi imperfektan.mora da bude opremljen punomocjem.. buduci da predstavnicki organi dobijaju pravo na konacnu i definitivnu odluku o obavezivanju drzave na medj planu.ovde je presudna cinjenica da ovim licima ne treba punomocje za preduzimanje bilo kojih radnji u vezi sa ugovorom. Zatim. U punomocje se unosi obecanje da ce ugovor potpisan od strane predstavnika biti ispunjen i izvrsen pod rezervom ratifikacije. 13..arbitraze. Zavisno od obima punomocje moze biti pojedinacno za odredjen slucaj ili opste generalno ako se odnosi na neodredjeni broj slucajeva. usvajanju ili autentifikaciji teksta ugovora. Izdavanje punomocja se vrsi prema propisima unustrasnjeg prava. koji na osnovu pravila procedure podnosi izvestaj konferenciji o podnetim punomocjima. prestanak i suspenzija” dejstva ugovora nalazi se druga situacija kada je prestavnik nije postovao ogranicenja kojima je ovlasecenje bilo podvrgnuto. Kad ih je veliki broj kod multilateralnih ta tehnika nije izvodljiva.

Uslov je dakle da ga naknadno ne prihvate. i takav ugovor nije nistav... Ova povreda prestavlja osnov relativne nistavosti. cinjenica da predstavnik nije vodio racuna o tom ogranicenju moze se navoditi kao slucaj manljivosti. 14. Definitivno izraz 'bez pravnog dejstva' nije dovoljno precizan. To je razlika u odnosu na slucaj kada neovlasceno lice zakljuci ugovor jer se tu radi o kompletnojpravnoj nesposobnosti lica da obaveze drzavu. U nacrtu je bio izraz da to mora biti notifikovano. Moze se osnaziti bilo izricito bilo precutno (tu su relevantni akti poput pozivanja na odredbe tako zakljucenog ugovora. Takvo saopstanje ne mora biti dato u formalnom obliku.a na beckoj konferenciji zamenjeno je izrazom saopsteno. ne moze se pripisati volji drzave i ne postavlja se bilo kakvo pitanje njenog pristanka.cime je podrzano shvatanje da to mora biti na formalan ili svecan nacin. Naravno otvoreno je pitanje odgovornosti predstavnika zbog prekoracenja. U prilog tome da su relativno nistavi govori to da se kasnije mogu osnaziti voljom drzave. Protek roka ili cutanje se ne moze smatrati potvrdom.u pogledu domasaja odredaba buduceg ugovora. Akt koji u vezi sa zakljucenjem ugovora izvrsi lice koje se ne moze smatrati ovlascenim da predstavlja drzavu u tom cilju bez pravnog dejstva je osim ako ga ta drzava docnije ne potvrdi. Neovlasceno preduzimanje radnje u vezi sa zakljucenjem ugovora. Posebna ograničenja ovlašćenja za izražavanje pristanka države Ovlascenja predstavnika drzave mogu da budu podvrgnuta posebnim ogranicenjima razlicite prirode. Javna po pravilu imaju zadatak da uticu na stav druge strane kao sredstvo politickog pritiska. Postupak ponistenja i posledice regulisu se kao u slucaju povrede propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora. Odbivsi koncept nistavosti akata Konvencija se precutno odlucila da su ovi akti nepostojeci. . ugovor moze biti nistav. Konvencija pravo da se ospori valjanost ugovora definise u formi izuzetka. obima obaveza koje se preduzimaju. Ako nije. Konvencija ovako regulise nepostovanje posebnih ogranicenja ovlascenja na izrazavanje pristanka na obevazivanje: ako je ovlascenje jednog predstavnika da izrazi pristanak drzave da bude vezana ugovorom bilo predmet posebnog ogranicenja. Ukoliko ga prihvati time je konsumiran akt neovlascenog postupanja.Ovde je rec o neovlascenom aktu ovlascenog predstavnika drzave. izvrsenje ugovora i slicno). Predmet povrede je ogranicenje sadrzano u administrativnim aktima. S obzirom na oblik mogu biti javna i tajna.diskusijama vodjenim u Savetu drustva naroda pokusala da ospori valjanost ugovora jer je persijski predstavnik prekoracio punomocje prihvativsi izvesnu interpretativnu notu. nacina izrazavanja pristanka na obavezivanje. Da bi ovo bilo osnov nistavosti treba da se ispune sledeci uslovi: 1) prekoracenje je od sekundarne vaznosti za medjunarodno pravo. Kontroverzno je i nejasno pitanje pravne prirode ovih akata. osim ako ogranicenje nije saopsteno pre izrazavanja ovog pristanka ostalim drzavama koje su ucestvovale u pregovorima. 2)ogranicenje mora biti saopsteno drugim stranama koje su ucestvovale u pregovorima pre nego sto je pristanak na obavezivanje izrazen. Nepostovanje ogranicenja u ovlascnju za izrazavanje pristanka na obavezivanje predstavlja u sistemu konvencije samostalan osnov nistavosti. jer organ koji vrsi ratifikaciju ugovora suvereno odlucuje o tome da li ce ugovor prihvatiti ili ne.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful