P. 1
Diplomatsko i Konzularno Pravo 1

Diplomatsko i Konzularno Pravo 1

|Views: 343|Likes:
Published by Katarina Krstic

More info:

Published by: Katarina Krstic on Jun 13, 2012
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/06/2015

pdf

text

original

Diplomatsko i konzularno pravo 1-14 pitanja

1.Opsta razmatranja o diplomatiji Korišćenje reči diplomatija je široko. Kolokvijalno svaka radnja ili postupak koji se odlikuje taktom i spretnošću se naziva "diplomatskim". U tom smislu diplomatija pociva na lukavstvu i neiskrenosti. Odlike dobrog diplomate su oprez, rezervisanost i diskrecija. Diplomatski svet, naime, cini jedan poseban esnaf. Medju clanovima esnafa ceni se upravo iskrenost. Korektna komunikacija radi dobrog obavljanja posla, podrazumeva iskrenost bez nanosenja stete drzavi koju diplomata predstavlja.Dobar diplomata mora imati razvijenu opstu kulturu, a posebno treba da poznaje pravo, politiku, ekonomiju, sociologiju, istoriju... Znanje stranih jezika je neophodno. Kao tehnicki termin treba diplomatiju shvatiti u najsirem smislu- delovanje subjekata medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa u svrhu vodjenja i odrzavanja spoljne politike. Tako shvacena, ona je stara ustanova, nuzna za postojanje dobrih odnosa izmedju kolektiviteta i vazna za zastitu interesa. Osnovni cilj ove vestine je da sprovede spoljnu politiku na miran nacin. Diplomatija je prakticna delatnost, a diplomatija kao nauka je skup teorijskih iskaza o diplomatiji kao realnom drustvenom fenomenu. Kod vodjenja javnih poslova diplomatija stiti jedan javni interes u odnosu na drugi. Razvoj i odrzavanje ekonomskih i politickih odnosa bez diplomatije tesko je zamisivo. Drzave nisu vise samodovoljne, one su sve vise i vise medjuzavisne, jacaju medjunarodni odnosi sto je upravo i dovelo do razvijanja diplomatije. Periodizacija diplomatije koja je uobicajena: 1) povremena i sporadicna- do 15. veka. Postoji jos uvek samodovoljnost drzava. 2)Stalna- javlja se u 15. veku -samodovoljnost je zamenjena medjuzavisnoscu drzava. 2.Povremen a diplomatija U prvom periodu diplomatija je bila sporadicna i povremena aktivnost, a ciljevi su bili oblikovani prirodom drustva i pozicijama drzava u medjunarodnom okruzenju. Stare istocne despotije, Grcka i Rim su bile zasnovane na principu univerzalne imperije, tezile su da uspostave vlast nad drugim narodima i drzavama, gajeci negativan odnos prema strancima. Diplomatija je imala cilj da ostvari tu ideju. Asirija i Egipat trudili su se da diplomatijom odrze svoj dominantan polozaj. Asirski kraljevi su izazivali razdore medju onima koji su se udruzili protiv njih. Takodje,njihov vladar Asurbanipal je uspesno iskoristio diplomatiju u borbi protiv vavilonskog carstva koje je proglasio njegov mladji brat. Slao je i poslanike u gradove kojima je obecao slobodu. Diplomatija je takodje koriscena da se ojaca pozicija drzave. Udruzivali su se kako bi pobedili jake neprijatelje (egipatski faraoni sa vavilonom i Mitanijom protiv Hetita) ili da ih zavade- siriju i palestinu egipcani. Faraon Rqamzes- hetitski kralj Hatušil III- ugovor o miru, prijateljstvu i savezu 13. v. pre nove ere. Stara Kina, jaka centalizovana drzava, davala je prednost diplomatiji nad ratom kako bi ocuvala ekonomiju i razmenu dobara. Oni su pravili razliku izmedju poslanika(glasnici) i obidnih glasnika. Samo su prvi obavljali diplomatsku funkciju i bila im je, u principu, priznata nepovredivost licnosti. Dinastija Čon je stvarala defanzivne i ofanzive saveze i odrzavane su konferencije vladara ili prestavnika. Stara Indija, podeljena na preko 100 kraljevstva, imala je preciznu podelu stanja izmedju drzava i nacine ponsanja: mir, rat, ravnoteza, napadi, oslobodjenje od protektorata, savezi radi raetovanja...Slalai su svoje poslanik u Rim i u Persiju.Podelili su diplomatske prestavnike u tri grupe u skladu sa ulogama. Nisu verovali stranim diplomatama, ali su ih postovali. U svoje diplomate su mnogo polagali, na njima je bilo da otkriju namaere stranih vladara, da sklapaju prijateljske veze, resavaju sporove mirnim putem. (zakoni Manu 4. v.p.n.e. sadrze neke od ovih odredbi) Jevrejski vladari su diplomatske veze stvarali samo sa prijateljima, a sa neprijateljima su takve veze i ugovore odbijali. Znacajan doprinos na evropskom kontinentu u razvoju diplomatije imaju Grcfka i Rim. Stari Grci prave razliku izmedju glasnika (heraldi) koji samo prenose vesti ili odluke, i poslanika koji imaju ovlascenja da pregovaraju. Diplomatski pregovori vodili su se preko proksena, kome su se obracala poslanstva. Poslanici su u doba demokratije robovlasnicke, birani u narodnim skupstinama koje su im i odredjivale ciljeve. Opremani su pismenim instrukcijama u posebnom dokumentu zvanom DIPLOMA- sto je koren reci diplomatija. Makedonski vladari su se sluzili potkupljivanjem poslanstva. Aleksandar veliki je sa maloazijskim gradovima, egipatskim svestenstvom sklapao saveze putem pregovora. Stari Rim se oslanjao na diplomatiju kako bi zavladao. Drzavna i pravna organizacija drzave se odrazila i aktivnost na diplomatskom polju. Verovatno je da su prvi osnovali skole- retorske, u kojima su se ucile i diplomatske vestine, osim politickih. Dva organa su bila najvaznija u diplomatiji: 1) kolegijum svestenika- temelji se na ulozi religije u Rimu i formalnoj prirodi akata koje je Rim preduzimao. Postojao je CORPUS pravnih pravila o odnosima drzave sa drugim entitetima, koja su obuhvatala i diplomatiju. 2) Senat efektivno rukovodi spoljnim poslovima. On je slao prestavnike i primao predstavnike drugih zemalja. Birao je poslanike posebnom odlukom. Legatima je davao instrukcije i razmatrao njihove izvestaje. Kad je republika pala vodjenje drzave prelazi na imperatora, a time i diplomatska ovlascenja Senata. Tradicuje Rima nastavlja Vizantija, papska drzava i italijanski trgovacki gradovi. Oni su podigli standard diplomatiji. Poslanicka sluzba u Vizantiji(6. do 10. veka) je slozen organizacioni sistem sa razgranatim aktivnostima. Na celu je prvi ministar- magister officiorrum, a kasnije veliki logofet. Poslanik je smatran predstavnikom vladara u granicama

koji i danas vaze. A Italija Makjavelija i druge. Arapske drzave su praktikovale diplomatiju... Medju svetovnim diplomatijama su prednjacile Firenca i Venecija. do Beckog kongresa 1815. Imali su skole za poslanike.Austrija. a po zavrsetku diplomatske misije podnosili su na svecanoj sednici Senata zavrsne izvestaje. resavanja pitanja proisteklih iz rata .. . prima strane ambasadore.. u najvecem kalifatu postojalo je 7 grana drzavne uprave. otvara prostora za konstituisanje diplomatije u modernom smislu.Nadlezni su: 1)kralj-imenuje drzavne sekretare(sprovode zakljucke) i ambasadore 2) U veću se raspravljaju pitanja spoljne politike 3)drzavni sekretar za spoljne poslove-vazan saradnik kralja. istiskuje latinski. U vreme Luja XIV ustanovljeni su konfiguracija i nadlezenost organa za vodjenje medjunarodnih poslova. Za prekoracenje su sledile teske sankcije. Dubrovnik se takodje bavio diplomatijom vrlo uspesno. a savojski vojvoda u Rim. godine imenovala dvojicu trgovaca “podambasadorima”. Kadar su bili brojno svestenstvo i vernici. koristi se francuski). U vreme dinastije Omeida. Klasicno medjunarodno drustvo rodjeno je posle Vestfalskog mira 1648. Venecija je 1496.slani na dvorove 2) izvanredni su slani na specijalne misije. Ambasadori su dobijali instrukcije od vlade koje su sadrzale pismo o imenovanju i opsta uputstva o radu. Parizu i na dvoru Karla V.sredstvo za ocuvanje trgovine i drzave bila je diplomatija. veku milanski vojvoda je slao svoje stalne predstavnike u Djenovu. Poljska. Ali oni su ipak bili stalni predstavnici samo u okviru crkvene diplomatije. Danska. Ova praksa napusta granice Italije. Kardinal Riselje je osnovao posebno Ministarstvo spoljnih poslova kao centralni organ za vodjenje medjunarodnih odnosa i postavio je osnove stalne diplomatske sluzbe kao dela drzavne uprave.datog punomocja. tokom 13. Specijalni uslov. Poslanike su birali iz aristokratskih krugova na osnovu osposobljenosti za tu funkciju i zivotnog doba. Druge drzave slede ovaj model. pod uticajem italijanskih vladara XV i XVI veka koji su za sekretare spoljnih poslova postavljali istaknute humaniste. Turska. Papska diplomatija je kombinovala dve vrste sredstava 1) one koju su primenjivale svetovne drzave. obavestenja o pocetku rata. Prva stalna diplomatska predstavnistva u odnosima drzava se javljaju u Italiji. Vizantija je prva uvela u diplomatska sredstva politicku i ekonomsku blokadu. Venecija se ugledala na vizantiju. U XVII veku u Francuskoj su uspostavljene tri klase diplomatskih predstavnika: 1) ambasadori (redovni i izvanredni) 2)izvanredni poslanici 3)rezidenti. 3. veka. U XX veku mu se pridruzuje i engleski.. Poslanici su slali izvestaje periodicne(sifrovane). Postojala je razlika izmedju glasnika (religijska konotacija) i ambasadora-medijator. Ako nije zadovoljan svojim poslanicima desavalo se da ih oslepi. ali bezobzirnije i suptilnije 2) specificna sredstva koja se oslanjaju na duhovnu i versku autoritet (anatema. a malo kasnije italijanski gradovi-drzave su formirali stalne diplomatske misije u Londonu. Delili su se na : 1) redovne ambasadore. Razvija se specifican diplomatski stil. Francuski jezik postaje diplomatski jezik. bilo pre ili posle vojnog pohoda. a jedna se bavila spoljnim poslovima. vodecim vojskovodjama su davana velika ovlascenja. Stalna diplomatija Diplomatija italijanskih trgovackih gradova i papska diplomatija su nam u nasledje ostavile ustanovu stalnih diplomatskih predstavnistva. Diplomatska sluzba se formira kao deo drzavnog aparata. U 15. (od Kongresa u Nimvegenu 1678. Petrarku i Bokaca. Firenca je slala u diplomatske misije i Dantea. veku ispunjen formalni uslov (vremensko trajanje) koji je potreban da se moze govoriti o diplomatiji.jedno iz kruga dvorskog plemstva a drugo iz kruga ucenog svestenstva. Cilj diplomatije je bio bio da kod stranih poslanika stvori utisak o moci vizantije.). Tako je u 15.. na prinicpu koegzistencije drzava kao subjekata medjunarodnog prava. Imali su i diplomate nizeg ranga koji su se zvali sekretari. Muslimanske drzave su slale emisare i glasnike. U XVI veku tacno se razlikuje poslanik od obicnog agenta ili rezidenta. razgovara sa tajnim agentima i emisarima. ekskomunikacija).da se stvore elementi medjunarodnog drustva.radi sirenja islama. uspostavlja tajne kontakte sa stranim vladarima .oba postaju sluzbeni jezici u Drustvu naroda. Poslanstva su cinila dva lica. Krajem XV veka stvaraju se velike drzave koje se bave diplomatijom da bi ostvarile drzavne interese(Portugalija. Deo teorije smatra za prva stalna diplomatska predstavnistva papske predstavnike u Vizantiji jos u V veku. Svedska. Francuska. i 14.

za normalno obavljanje funkcija. Sa Engleskom od zapadnih drzava je prvo uspostavila stalne diplomatske odnose polovinom 17. Tada je obicaj dominantan izvor prava. U slucaju izbijanja neprijateljstva. sesta medjunarodna konferencija americkih drzava). ali oni nisu do XVIII i pocetka XVIV veka slali svoje diplomatske predstavnike u te zemlje. Nepovredivost poslanika je najstarije pravilo.. Pojava velikih. Prve poslanike tamo salje u XV v. Pokusana je kodifikacija u Drustvu naroda ali to nije uspelo. ali su se neka od njih podudarala kod vecine drzava i civilizacija.. diplomatski azil. a u Rimu za svete stvari.MULTILATERALNU diplomatiju. jedina sve do druge polovine XX veka. pregovaraju na kongresima i konferencijama-multilateralna diplomatija). bila je dovoljna tokom povremene diplomatije.. godine utvrdjeno je da se aktivnost diplomatskog predstavnika svodi na odnose sa ministrom inostranih poslova drzave prijema. Havanskom konvencijom iz 1927. odgovornost diplomatskog predstavnika.. Cast i ugled poslanika nisu mogli biti zasticeni. Ona pravi razliku izmedju izvanrednih i redovnih dipl. Pravilo je trpelo i znatna ogranicenja. ali pokazuju visok stepen saglasnosti o relevantnim pitanjima diplomatskog prava.. da se presvuku u odelu koje je siroko i koje drze cuvari. tretirali su ih kao taoce. a van Evrope nesto kasnije. i pravnika Pufendorfa koji je tu i napisao delo Osnovni pojmovi opsteg prava). Stalna diplomatija trazi razudjenija pravila.). Diplomatija se oformljuje kao instrumentalni oblik odnosa dva suvereniteta. (danska drzala svedskog poslanika u zatocenistvu. Treba istaci da u periodu izmedju povremenog slanja diplomatskih predstavnika i zasnivanja stalne diplomatije postoji jedan prelazni period(od pojava stalnih diplomatija do stvaranja njih kao opstih ustanova). Tako da je o diplomatskom pravu kao koherentnom korpusu pravnih pravila. bezbedan povratak u zemlju. Druga stvar je da su cesto dozivljavali neprijatnosti kod vladara(turski vladari su trazili da sklone svo oruzje. i nalikuju diplomatskom pravu. Rusija je odrzavala veze sa Vizantijom. Ta pravila su se polako kristalizovala u obliku obicajnih pravila.Konvencja o diplomatskim predstavnicima(Havana 1928. Razvoj diplomatskog prava Diplomatsko pravo je organski deo medjunarodnog javnog prava. Pravilnik o klasama i rangu diplomatskih predstavnika sadrzan u aneksu D zavrsnog akta Beckog kongresa iz 1815. pravnu zastitu licnosti i njegove imovine. prestavnika (idu na posebne misije. Zvanicne kodifikacije diplomatskog prava koje se donose od polovine XX veka za predmet imaju dva dela corpus-a iuris-a diplomaticus-a: 1. pogotovo univerzalnih politickih organizacija je znacajna za razvoj diplomatije i iznedrila je novu formu diplomatskog predstavljanja. Nisu imale obaveznost.Rusija i Turska poslednje su pribegle diplomatskim odnosima. moguce govoriti tek nakon nastanka medjunarodnog prava.sve je brojnije osoblje. U evropskim drzavama stalna diplomatska predstavnistva opste su prihvacena krajem XVIII veka. v. Ova licna zastita i sigurnost u faktickom i pravnom smislu.) U Kini su poslanici smatrani za svete licnosti i njihova nepovredivost je bila postovana.a pored njih i najnoviji perioda vezan za stvaranje velikih medjunarodnih organizacija. 4. a izbegavala Zapad.sadrze opste principe o njihovom polozaju izgradjene na bazi analogije sa polozajem predstavnika u bilateralnoj diplomatiji. . To su pravila unutrasnje prava. jer se govorilo kako su oni dobri ljudi koji su poslati u stranu zemlju da lazu u interesu drzave. Tek za vreme Petra Velikog Rusija uspostavlja stalne diplomatske odnose sa zapadnim drzavama.koja su dva multilateralna ugovora. Katarina II salje grupu ruskih diplomata u Pariz da izuce diplomatsku praksu Francuske i pomaze razvoju ruske diplomatije i njenoj modernizaciji.. Ubrzo raste moc i snaga Rusije. i protokol Ahenskog kongresa iz 1818. Od pamtiveka postoje pravila koja se ticu polozaja i tretmana poslanika.. srednjovekovne drzave. Govore opravnom statusu predstavnika i sluzbenika.. U XIX i XX veku izvrseno je nekoliko doktrinarnih kodifikacija koje sadrze i pravila diplomatskog prava. i upravo ono se podudaralo u raznim civilizacijama(stari narodi. Na povrede neprikosnovenosti svojih poslanika drzave su odgovarale istom merom. U islamskom pravu diplomatski imunitet je obuhvatao neplacanje poreza. status samog diplomatskog prestavnistva. U Otomanskoj imperiji su vec od XVI veka u Carigradu boravili stalni predstavnici evropskih drzava. Usvojena je kodifikacija regionalne prirode. a razvijaju se i odnosi.multilateralnu diplomatiju koja je vezana za nastanak i delovanje medjunarodnih organizacija Donete su Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedninjenih nacija 1946 i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947.prava i privilegije diplomatskih predstavnika.

genetski nezavisnih. radjena prema analogiji na stalnu diplomatiju. medju clanovima komisije mogla se uociti ova podela. Zato jedna ugovornia nema ni potrebu ni pravo da ulazi u ocenu da li se predstavnik druge ugovornice drzi odredaba unutrasnjeg prava svoje zemlje. ugovor je obavezan za drzavu sa stanovista medjunarodnog prava. odredjuje krug lica koja predstavljaju drzavu u medjunarodnim odnosima i nacine na koje moze biti izrazen pristanak drzave da bude obavezan a ugovorom. Ima univerzalni domasaj ratione personae. (neoboriva pretpostavka da taj organ postupa u skladu sa unutrasnjim pravom).Multilateralna diplomatija je nastala sa pojavom medjunarodnih organizacija i odlikuje je medjusobno opstenje predstavnika drzava u organizaciji. a teziste sa ustavne se pomeralo na internacionalisticku teoriju. To lice je prvenstvena komunikacija te drzave sa ostalima i nadlezan organ. odnosima. Iz starog evropskog prava zadrzana je podela sefova diplomatskih misija na ambasadore i poslanike. Konvencija o predstavljanju drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama multilateralnog karaktera iz 1975. Uredjuje tri oblika multilateralne diplomatske aktivnosti: 1)misije pri medjunarodnim organizacijama 2)delegacije pri organima organizacije i na konferencijama oje se organizuju pod okriljem organizacije 3)delegacije posmatraca pri organima i na konferenciji. teorijske prirode 1)dualizam-U slucaju zakljucenja ugovora povredom unutrasnjih propisa o nadleznosti organa koje medjunarodno pravo smatra ovlascenjim da govore u ime drzave. 2.medj. Zato se naziva i teorija sefa drzave(sef drzave se danas siroko tumaci i kao sef vlade i ostali najvisi izvrsni organi). povlascen polozaj papskih diplomatija. Internacionalistick a teorija Vuce koren iz perioda kada je vladar bio poistovecen sa drzavom. suveren o i nezavisno od unutrasnjeg prava. 5.tradicionalnu bilateralnu diplomatiju na relaciji drzava-drzava Ad hoc diplomatija uredjena je Konvencijom o specijalnim misijama 1975. Lica za spoljasnje zastupanje imaju u ocima medj prava objektivan status. Njena pravila su osnova za pravila o imunitetu privilegijama i povlasticama dipl.drzave se prilikom sklapanja ugovora moraju osloniti na jasniji i sigurniji osnov od propisa unutrasnjeg prava. dok na unutrasnjem planu takav ugovor mogu prihvatiti sudovi i drugi organi kao ilegalan po svom poreklu ili odbiti primenu ugovora po cenu angazovanja medjunarodne odgovornosti drzave. Konvencija je kombinacija kodifikacije i progresivnog razvoja diplomatskog prava. 3) pacta sunt servada. tako i opstenje sluzbenika i funkcionera organizacije sa predstavnicima drzava u organizaciji. Posledice ostaju u okviru unutrasnjeg prava. Nacelo efektiviteta podrazumeva saznanje ko je efektivno najvise organ spoljneg zastupanja kada se radi o izrazavanju pristanka na obavezivanje ratifikacijom i drugim nacinima. Argumenti kojima se ova teorija brani su: 1. Vladar je sam zakljucivao medjunarodne ugovore. U preambuli se kaze da je jedan od njenih ciljeva da se ostvare ciljevi i nacela Povelje Ujedinjenih nacija. pred. smatran subjektom medjunarodnog prava. (imamo medjunarodnopravnu i ustavnopravnu ratifikaciju) 2)postojanje odvojenih. odnosi se na sve drzave i stare i novostvorene. i organe koji tu volju izjavljuju u odnosima sa drugim subjektima. nadleznosti drzavnih orgna na unutrasnjem i medjunarodnom planu. Postoji ucenje o vidljivom. I tretman sefa drzave u inostranstvu jer to nije izricito uredjeno pravilima medjunarodnog prava. To je slozen i sveobuhvatni sistem pravila o bilateralnoj diplomatiji. pravo ih oprema punim ovlascenjima da u medj odnosima zastupaju drzavu koja ih je tu postavila. Drzava ima ekskluzivno pravo da utvrdi organe u cijoj je nadleznosti formiranje volje drzave u medj. koji sluzi kao model za uredjivanje multilateralne i ad hoc diplomatije. Ova teorija pol azi od premise da je medjunarodno pravo. ociglednom ovlascenju po kome su drzave u obavezi da izvrsavaju sve medjunarodne sporazume zakljucene od organa koji deluju u okviru ociglednog ovlascenja. bas zato postoji ocigledna sposobnost odredjenih lica u svojstvu drzavnih organa da obavezu . I neki nasi pisci ovu teoriju podrzavaju. To sto je taj organ povredio propise unutrasnjeg prava ne moze se isticati kao osnov nevazn osti ugovora. Osnovni instrument u diplomatskom pravu je Konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. U komisiji za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji raspravljalo se ovo pitanje.

Često se ne može jedinstveno tumačenje postići na unutrašnjem planu pa se onda to pokuša učiniti na međunarodnom planu. 3) Nemogućnost ispitivanja propisa unutrašnjeg prava kod multilateralnih ugovora. i u Nacrtu međunarodne komisije američkih pravnika od 1927. 4) Sklapanje ugovora u uprošćenoj formi. Predvidjena su jednaka resenja za sve clanice sto daje element stabilnosti.prakticne prirode 1) propisi unutrašnjeg prava su cesto šturi. da ustanovi koji je organ po unutrašnjem pravu drugog pregovarača nadležan da zaključi ugovor 2. 6. Modaliteti vrsenja tog prava logicno treba da budu predmet medjunarodnopravnog regulisanja. i nema prostora zloupotrebi i cestom zlonamernom isticanju povrede unutrasnjeg prava. I neki naši pravnici podržavali su ovu teoriju: M. 2. nejasni i podložni različitim tumačenjima. Ova vrsta ugovora u većini država se može kvalifikovati kao protivustavna. Time bi se skup koji treba da radi na zakljucenju ugovora bavio analizom unutrasnjih propisa pregovarača o nadležnosti zaključenja ugovora. ali međunarodna praksa ne osporava važnost ovih ugovora i beleži sve veći njihov broj.Ako ne postoji suprotna odredba u njenom stavu. Time postoji stabilnost i izvesnost u ugovornim odnosima. Postoje dva shvatanja kako do ovoga dolazi. Drugo je da propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti ulaze u corpus pravila međunarodnog prava. Bartoš. Veliki broj ugovornica bi znatno otežao ovaj postupak. Poštovanje propisa unutrašnjeg prava je bitan uslov za formiranje volje države. 5) Drzava se ne moze pozivati na svoje unutrasnje pravo radi oslobodjenja od ugovornih obaveza.. ugovornica se meša u unutrašnje poslove druge ugovornice i vređa njen suverenitet. kao i mogućnost naknadnog sticanja statusa ugovornice pristupanjem ugovoru. smatra se da je ugovorna sposobnost jedne države poverena šefu države. tako da je ugovor zaključen povredom tih propisa ništav ili rušljiv. Ova teorija prihvaćena je u većem broju kodifikacija. da li su ispunjeni uslovi pod kojima taj organ može da zaključi ugovor. Ustavna teorija Poštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora je condictio sine qua non valjan osti ugovora. 4) Ugovorna sposobnost drzava je kategorija medjunarodnog prava. 2) Neprikladnost istraživanja i kvalifikacije unutrašnjeg prava saugovarača. Prvo ima manje pristalica jer implicitno negira postojanje medjunarodnog prava: voljom nacionalnog zakonodavca ili medjunarodne zajednice koja unutrašnjem poretku delegira pravo da odredi organe nadležne da obavežu državu na unutrašnjem pravu. U duhu ove teorije formulisan je član 4. 2. Nacrta prvog specijalnog izvetioca Brajerlija: 1. . Ugovornu sposobnost jedne države ili međunarodne organizacije može vršiti bilo koji organ ili organi dotične države ili medj. organizacije koji su predviđeni njenim ustavom. Ugradjena je u Konvenciju o ugovorima usvojenu na Šestoj međunarodnoj konferenciji američkih država u Havani 1928.svoju drzavu. Analizirajući ustavno pravo druge države i definišući stav prema tom pravu. Novaković. Teorijski argumenti ove teorije: 1)Država koja učestvuje u pregovorima za zaključenje ugovora ima dvostruku obavezu 1.

2. Ograničavaju apsolutna dejstva izjava organa koji po medjunarodnom pravu imaju jasno i nesumnjivo ovlašćenje da obavezuju državu u medjunarodnim odnosima. budući da nevažnost na unutrašnjem planu znači neprimenjivost ugovora. Prema jednom shvatnju samo povreda jasnih i očiglednih ustavnih odredaba predstavlja pravni osnov nevažnosti ugovora (a ne proste neregularnosti u postupku i materiji ratifikacije). šef vlade. Imamo organe koji formiraju volju. Ostaje potreba da se utvrde pravila unutrašnjeg prava i mogućnost da se ta pravila istaknu kao osnov nevažnosti ugovora. Peto shvatanje kvalifikuje kao relevantna samo efektivna ustavna ograničenja. modifikacije ili ublažene varijante internacionalističke teorije Malobrojne su. Ovlašćenim licima za izražavanje pristanka na obavezivanje se smatraju šef države. Utvrdjuju se uslovi pod kojima akti i propusti takvih lica mogu da dovedu do nevažnosti ugovora(učenje o očiglednim povredam unutrašnjeg prava). ili se odnose na formu ukoliko su one očigledne i mogu se lako ustaviti istraživanjem. Restriktivno se odredjuje krug lica koji poseduju jasno i nesumnjivo ovlašćenje. 4) ova teorija ima pozitivni učinak na održavanje demokratije i predstavničke vlade. Prema drugom shvatanju relevantnost ustavnih ograničenja koriguje se pravilom o prekluziji. godine? . ili 1933. Država nije vezana ugovorom koji u njeno ime zaključi organ koji po njenom pravu nije za to nadležan. 3)Neprihvatljivo je shvatanje da jedan ugovor može biti valjan na medjunarodnom planu. Priznaju dejstva smo onim ograničenjima koja se tiču nadležnosti za zaključenje ugovora. jer se ne tolerišu protivustavni postupci. Pretpostavka je da se države u svojim odnosima ponašaju bona fide tako da se ne bi moglo ulaziti u ocenu zasnovanosti stanovišta koje je izneo nadležni organ povodom pitanja tumačenja unutrašnjeg prava države koju taj organ zastupa. Dipl omatska praksa Kako se u praksi rešavao problem sukoba unutrašnjeg i medjunarodnog prava i kojem se pravu davao primat.2) U slučaju povrede ustavnih ograničenja nema saglasnosti volja. Definišu uslove pod kojima ta ograničenja mogu da utiču na valjanost ugovora. i organe koji imaju nadležnost da tu volju iznesu u spoljašnjim odnosima. Kako će se ostvariti cilj ugovora. Slično shvatanje govori da država koja poriče valjanost ugovora zaključenog u njeno ime može se sa tim ciljem pozvati samo na odredbe ustava ili ustavnog prava koje se odnose na nadležnost za sklapanje ugovora. Eklektičk e ili mešovite teorije Ovde podrazumevamo opšti naziv za shvatanja koja se nalaze negde između ustavne i internacionalističke teorije. Poštovanje ustavnih propisa je uslov za formiranje te volje. ali može biti odgovorna za štetu koja nastane po drugu državu iz razumnog oslanjanja da je taj organ imao tu nadležnost. Možemo ih podeliti u dve grupe: 1. a nevažeći na unutrašnjem planu. vidimo kroz određene slučajeve. 7. samo u slučaju ako šef vlade ili ministar inostranih poslova izrazi pristanak na obavezivanje nezavisno od šefa države. kako bi sprečila zloupotrebu tih ograničenja radi oslobađanja od obaveza. 1) Pristupanje Argentine Društvu naroda Da li je Argentina postala članica Društva naroda 1920. Ustavna ograničenja zavisi koje od ovih lica daje pristanak i pod kojim uslovima. Država se ne može pozvati na povredu svojih ustavnih propisa ako je propustila da se na nju pozove u dužem roku ili se ponašala u skladu sa odredbama ugovora ili se koristila odredbama ugovora sklopljenog protivno njenim ustavnim propisima. modifikacije ili ublažene varijante ustavne teorije Ove su brojnije. 8. Treće shvatanje se vezuje za odgovornost države. ministar inostranih poslova i bilo koje drugo lice koje poseduje punomoćje izdato od navedenih organa. Četvrto shvatanje se odnosi na dobru veru saugovorača.

Pre stupanja na slagu mirovnih ugovora zaključenih posle Prvog svetskog rata Argentina je pokušala da pristupi Društvu naroda. ali je odobrio Pakt u skladu sa ustavnim pravima Kongresa. Medjunarodna sudska praksa . 3)Zaštita bugarske manjine u Grčkoj (slučaj Politis) Grčki predstavnik Politis podneo je na usvajanje tekst o zaštiti bugarske manjine u Grčkoj postignut u pregovorima sa bugarskim predstavnikom.rumunska komercijalna konven cija (1920) Privremena austijsko-rumunska komercijalna konvencija predvidjala je mogućnost otkaza 3 meseca po podnošenju obaveštenja. argentinska vlada je dostavila ratifikaciju bez bilo kakve rezerve o odobrenju zakonodavnog tela. čime je pružio pravnu valjanost medjunarodnoj vezi. ali je stupila u pregovore o novoj konvenciji. te su prava i obaveze Luksemburga u potpunosti ustanovljene ulaskom u Društvo.. Savet u svom izveštaju ističe da iako je ovaj dokument od trenutka potpisa što se njih tiče poprimio karakter potpunog pravnog instumenta Savet ne želi da nametne Grčkoj bilo kakvu obavezu. 9. Ovaj sporazum(protokol) je usvojen i potpisan od predlagača i generalnog sekretara Društva. austrijska vlada je odgovorila da za to nema potrebe jer prošla nije otkazana. a parlament Luksemburga nije odobrio pristup organizaciji niti je razmatrao pitanje promene ustava. što je čehoslovačka vlada odbila. Austrija je ostala pri svom stavu. 4)Konkordati Vatikan a sa Baden om i Virtembergom Vatikan je sa vladom Badena zaključio konkordat koje su obe ugovorne strane ratifikovale u skladu sa svojim unutrašnjim propisima. Francuska. navodeći dva razloga: spor treba rešiti primenom odredbi ugovora o arbitraži zaključenog sa Nemačkom i da prema ustavu vlada takav sporazum ne može zaključiti bez konsultovanja predstavničkog tela. Italija i Velika Britanija zaključile su sporazum koji je predviđao cesiju dela čehoslovačke teritorije na način utvrđen od jednog medjunarodnog komiteta. ali ga potop Narodna skupština nije ratifikovala. Ocenivši da joj Društvo naroda tu zelju neše prihvatiti. Ministra inostranih poslova je pitao generalnog sekretara Društva kakav je status Luksemburga i koja su njegova prava i obaveze u odnosu na društvo u periodu dok se ne izvrši revizija. Kongres izdvaja pare da Argentina plati članske dugove. ona je povukla rezervu o neutralnosti. Tek u septembru 1933. ali deluje u nekim njegovim aktivnostima. ali je izjavio formalni protest jer su predstavnici ove dve države tokom prgovora tvrdili da je parlamentarno odobrenje nepotrebno. Međutim Nemačka. 6)Minhenski sporazum (1938) Velika Britanija i Francuska su septembra 1938 predložile da se Sudetska oblast pripoji Nemačkoj. iako zakonodavno telo nije odobrilo pristupanje Paktu.svesna da bi bez te neutralnosti pripadanje Društvu naroda tražilo promenu ustava. ministar spoljnih poslova Argentine informisao je generalnog sekretara Društva naroda da je Kongres sankcionisao pristup Argentine Društvu. uputila molbu za prijem u Društvo naroda u kojoj je izrazila želju da zadrži svoju neutralnost. Drugi dom badenskog Parlamenta je kada je došlo do sprovođenja odredbi okvalifikovao ovaj konkordat kao ništav jer nije pribavljeno odobrenje parlamenta kako nalaže badenski ustav. Rumunska vlada je tražila nakon godinu dana da se skopi nova konvencija. a njihov ustav je nalagao da se cesija teritorije može izvršiti samo kada poprimi oblik ustavnog zakona. Vlada je 1926. Rumunska vlada je rekla da prethodna Konvencija nije punovažna budući da nije odobrena od Rumunskog parlamenta kako nalaže Ustav Rumunije. Iz ovoga proizilazi da je Argentina tek od tog odobrenja 1933. Vatikan je prihvatio njihova stanovišta. mada je ovaj stav jednoglasno odbačen od strane Društva. Na pitanje o njegovoj valjanosti. Čehoslovačka vlada je pod prinudom prihvatila sporazum. a u tekstu nacrta pominje se da je potrebno prethodno odobrenje sporazuma od strane grčke Narodne skupštine na šta je s obzirom na sadržinu sporazuma upućivao grčki ustav. Ubrzo se povlači iz Skupštine Društva naroda. Skupština društva je odobrila članstvo. Ovaj sporazum je poništen ugovorom o uzajamnim odnosima zaključenim izmedju Čehoslovačke i Nemačke 1973. 2) Pristupanje Luksemurga društvu naroda Vlada Luksemburga je 1920. 1923. stajala pri tome da je Argentina članica Društva sa medjunarodne tačke gledišta. Jedna odredba tog sporazuma kaže da on stupa na snagu čim bude odobren od Saveta Društva naroda. Odgovor je bio da je prijem konačan i apsolutan. Isti slučaj je bio i sa Virtembergom. članica Društva naroda. 5)Austijsko. Kada im je poziv za pristupanje bio formalno upućen.

ističući da se i protokol mora poštovati. Nigaragva je osporavala valjanost ugvora. Sve više se razvijaju načini izražavanja pristanka na obavezivanje. Internacionalistička teorija se kvalifikuje kao posledica monističke koncepcije. Monistička i dualistička koncepcija kao teorijski problem koji ima i praktičnu dimenziju. 10. a da prethodno nije dobio odobrenje zakonodavnog tela. putem kojih država može . obavezuje državu. 1970. Argument da ova teorija doprinosi demokratiji jedne države se ne može održati na snazi jer ona upravo polazi od pretpostavke da predstavnički i izvršni organi ne deluju jedinstveno u funkciji zaštite interesa sopstvene države . ona ne poseduje svoju volju. a Švajcarska je protestovala ističući povredu Protokola. Guverner je odgovorio da nije njegova dužnost da ulazi u interni spor. a da sud nije pozvan da razmatra da li se propisi moraju biti ratifikovani od strane zakonodavca. po našem mišljenu. Takodje saugovarači ne mogu jednostavno i dostupno doći do smisla ustavnih propisa jedne zemlje i shvatiti njihov domašaj. Ti argumenti nam deluju najubedljivije. a internacionalistička i ustavna kao praktičan problem čije rešenje pretpostavlja ili barem upućuje na neke osnovne teorijske postavke. Arbitrar nije odobrio ovaj zahtev. Nastoji se da se stavi znak jednakosti izmedju izjave volje i volje. Upravo primena internacionalističke teorije doprinosi jačanju osećaja odgovornosti izvršnih organa jer su svesni da njihovi neovašćeni postupci u svetlu propisa unutrašnjeg prava neće biti sankcionisani na međunarodnom planu. Država kao originerni subjekt medjunarodnog prava je apstrakcija. monistička i dualistička koncepcija vrše uticaj u određivanju polaznih premisa ove dve teorije uz brojna i kvalitativna odstupanja u razradi tih polaznih premisa. a Danska je zauzvrat izjavila da se neće suprotstavljati Norveškoj povodom rešavanja pitanja Špicberga. Njoj je pridodat protokol. drugi je izjavljuju. koji za razliku od Konvencije. bolje je argumentovano u internacionalističkoj teoriji. 4) Slučaj Istočn og Grenlanda (Ihlenova deklaracija) od 1933. Sve one predstavljuju teorijske odgovore na pitanja kakav je odnos medjunarodnog i unutrašnjeg prava. Ta teorija poriče autonomni karakter medjunarodnog prava jer ga u jednom od najvažnijih segmenata podčinjava unutrašnjem pravu. a gotovo i nemoguće. uklopiti brojne varijante ove dve teorije.Ipak. Ona kao pretpostavljenog za rešavanje tih sukoba promoviše treću državu. Francuska je 1910. Parlament je nakon nekoliko meseci odobrio ugovor i u skladu sa utvrđenim postupkom uključio ga u novi ustav Nikaragve. već se volja državnih organa prema organskoj teoriji uzima za volju države. Oni čine pravne i političke delikte sa stanovišta unutrašnjeg prava ukoliko ne postupaju u skladu sa propisima o nadležnosti. ali čitav problem posmatraju iz različitih uglova. jer nije izneta pred savet ministara i usvojena u fomi kraljevske rezolucije. na šta je norveški ministra Ihlen u usmenoj formi izjavio da Norveška neće u tom pogledu praviti nikakve smetnje. dok se ustavna teorija posmatra kao logičan produžetak dualističke koncepcije. to je unutrašnje pitanje. 2)Arbitražna presuda predsednika Klivlenda (1988) Predsednik Nikaragve je ratifikovao ugovor o granicama Nikaragve i Kostarike 1958. Jedni organi stvaraju tu volju.Pred Stalnim sudom medjunarodne pravde Norveška je tvrdila da je deklaracija ministra Inhelna protivustavna i bez dejstva u odnosu na Norvešku. 3)Fran cusko-švajcarska carinska arbitraža (1912) Komercijalnom konvencijom zaključenom 1906. pod argumentom da je prethodni predsednik Pretorius zaključio arbitražni kompromis bez saglasnosti zakonodavnog tela. u vezi pitja koje spada u njegovu nadležnost. Sudje presudio u korist Švajcarske. istićući da je odobrenje dato po isteku roka od 40 dana predviđenog za razmenu ratifikovanog instrumenta. Osvrt na teorijska shvatanja Razlike u pogledu relevantnosti ustavnih ograničenja u oceni valjanosti ugovora pripisuju se kontoverzi koja postoji u pogledu odnosa medjunarodnog i unutrašnjeg prava. jednostrano izmenila utvrđene tarife. postupaju zakonito. godine Francuska i Švajcarska su regulisale pitanje carina. nije podnet Parlamentu na odobrenje.Sa stanovišta medjunarodnog prava država je organska celina i smatra se da državni organi koji su ovlašćeni da istupaju u medjunarodnim odnosima. Shvatanje o uticaju ustavnih ograničenja na valjanost medjunarodnih ugovora. U rigidne okvire monističke i dualističke koncepcije teško je. Danska vlada je pokrenula pitanje proširenja danskog suvereniteta nad čitavim Grenlandom.1) Western Griqualand Diamond Deposit case Predsednik Južnoafričke Republike Erazmus je odbbio da prizna valjanost arbitražne odluke donete na štetu Južne Afrike. Sud je odgovrio da ono što je ministar spoljnih poslova izjavio u ime njegove vlade na zahtev diplomatskog predstavnika strane sile. Ustavna teorija podrazumeva inkorporaciju nacionalni pravnih propisa o nadležnosti za zaključivanje ugovora u pozitivno medjunarodno pravo. već da je njegova dužnost da se stara o izvršenju arbitražne presude.

da ispita sadržaj ugovora i da se obezbedi da će njeni izvršni organi pridržavati interesa države. Transformacija ratifikacije u prihvatanje i odobravanje ima za ulogu da da pravno pokriće aktima izvršne vlasti koji izlaze iz okvira ustavnih propisa o nadležnosti. 2. Ovaj clan ne navodi tacno u cemu se sastoji povreda. Drzava koja se poziva na povredu pravila svog unutrasnjeg prava duzna je da u formalnom. Ne moze se postupak valjanosti protivustavnih ugovor pokrenuti pred unutrasnjim sudovima. Dopunsko pravilo je da ta povreda moze istaci kao razlog nevaznosti ugovora pod uslovom da se radi o ociglednoj povredi propisa unutrasnjeg prava od osnovnog znacaja. Ako su ipak na osnovu takvog ugovora izvrseni akti: 1) svaka stranka moze da trazi da druga stranka ako je to moguce uspostavi u njihovim odnosima situaciju koja bi postojala da akti nisu izvrseni 2)akti izvrseni u dobroj veri pre pozivanja na nistavost nisu postali protivpravni samim tim sto je ugovor nistav. Ona je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Logicki se moze zakljuciti da nije relevantno da li je ona saznala tako sto se upustila u istrazivanje unutrasnjeg prava te drzave. trebalo bi da bude izdat od sefa drzave. Kod multilateralnih on prestaje da vazi samo izmedju te drzave i ostalih stranaka. Drzava cije je unutrasnje pravo povredjeno moze se saglaiti sa tom povredom formalno ukoliko prizna ugovor za valjan i precutno ako se iz njenog ponasanja moze zakljuciti da je pristala da ugovor ostane na snazi (izvrsenje ugovora. Iz teksta se moze zakljuciti da se ta povreda sastoji u nepostovanju zapovesti sadrzanih u tim propisima. Ukoliko nakon isteka roka. trpe velike nedosatke pokušavajući da premoste suviše veliko rastojanje između ove dve različite teorije. cinjenica da je pristanak drzave da bude obavezna ugovorom izrazen na nacin kojim je narusena odredba njenog unutrasnjeg prava u vezi sa nadleznoscu za zakljucenje ugovora ne moze ta drzava navoditi kao razlog ponistenja njenog pristanka. Ovo je relativna nistavost. Nejasan je pojam ocigledna povreda. izuzev ako je ta povreda bila ocigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrasnjeg prava. Konvencija taj problem izricito ne resava. Takvo tumacenje precutno sugerise i sama Komisija za medjunarodno pravo. U odnosu na predmet ili na objekt povrede medjunarodnog prava ovaj clan sadrzi 2 ogranicenja: 1) rec je o povredi propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora 2) ta povreda je od sustinskog znacaja On ne regulise slucajeve koji zabranjuju zakljucenje odredjenih vrsta ugovora odnosno slucajeve materijalne ili unutrasnje protivustavnosti. koji ne sme biti kraci od 3 meseca (osim u hitnim slucajevima).a to su ustavne odredbe i zakoni koji regulisu ustavnu materiju kao i obicajna pravila u sistemu common law. Ovaj problem je trebalo resiti preciznim navodjenjem uslova . Rešenja utvrđena konven cijom Konvencija u clanu Odredbe unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora utvrdjuje sledece: 1. buduci da je u pitanju izuzetak od opsteg pravila. a da ugovor bez njih ostane na snazi: 1)ako se te klauzule mogu odvojiti od ostatka ugovora u pogledu izvrsenja 2) ako iz ugovora proizilazi da te klauzule nisu ni za jednu stranku bile sustinski osnov pristanka da budu vezane ugovorom u celini 3)ako nije nepravedno da se nastavi sa izvrsavanjem ostatka ugovora. pa je zamenjena formulacijom “odredbe unutrasnjeg prava od bitnog znacaja”. drzava podnosilac zahteva ovlascena je da preduzme mere naznacene u njemu. povreda je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Nistav je onaj ugovor cija nistavost je ustanovljena na osnovu Konvencije. U formalnom smislu to su pravni akti odredjene snage. pre nego na odredbe koje regulisu oblik u kome se to odobrenje publikuje. Zahtev treba da sadrzi predlog mera koje bi valjalo preduzeti u odnosu na konkretan ugovor i razloge na kojima se zahtev zasniva.. U materijalnom smislu odnosi se na odredbe koje ustanovljavaju odobrenje zakonodavnog tela. sefa vlade ili ministra inostranih poslova. sustinsko odstupanje od zapovesti sadrzane u odgovarajucim propisima unutrasnjeg prava od nadleznosti za zakljucenje ugovora. 11. U sledeca tri slucaja mogu nistave biti samo odredjene odredbe. Varijacije koje se nalaze izmedju ove dve teorije nisu uspešne. Ta formulacija moze biti tumacena na dva nacina. ako nadlezni organ nije to pitanje pokrenuo na medjunarodnom planu. To se pravilo zasniva na kategoriji ocigledne sposobnosti ordedjenih kategorija lica da u svojstvu drzavnih organa izraze pristanak na obavezivanje u ime drzave. Opste je pravilo da nepostovanje propisa ne dira u valjanost pristanka koji je u odgovarajucoj formi dalo lice koje medjunarodno pravo smatra ovlascenim. a ka njemu naginje i medjunarodna sudska praksa.) Kod bilateralnih ugovora nistav ugovor prestaje da vazi.. Prvensteveno je formulacija bila “ustavna ogranicenja”. Povreda mora biti od bitnog znacaja. nijedna drzava ne stavi prigovor. pisanom obliku dostavi svoj zahtev drugim strankama ugovornicama. Takodje kaze se da mora biti ocigledna. jer se iz toga ne moze lepo zakljuciti kakvog intenziteta treba da bude povreda. Odredbe nistavog ugovora nemaju pravnu snagu. a izmedju ostalih stranaka ostaje na snazi. Akt kojim se ugovor proglasava nistavim je formalne prirode. Ukoliko nije opremljen potpisima ovih lica predstavnik drzave . Smatra se da je druga ugovorna strana znala za prekrsaj unutrasnjeg prava ako je on bio jasan za svaku drzavu koja u tom pogledu postupala prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Cini nam se ispravnim da pod povredom valja razumeti samo bitno. Nije pritom specifikovano kojem subjektu ona treba da bude objektivno jasna. Ona je ocigledna ako postoji jasnost odredaba unutrasnjeg prava koje regulisu nadleznost za zakljucenje ugovora i postoje objektivni kriterijumi za razlikovanje ociglednih od neociglednih povreda. to onda nece biti dovoljan osnov za pokretanje ponistenja. racunajuci od dana prijema zahteva.

Punomocjem su ovlascivali svoje predstavnike da u njihovo ime zakljucuju medj ugovore. Ukoliko ne nadju resenje u roku od 12 meseci od dana podnosenja prigovora. ako lice uopste nije imalo ovlascenje. predvidjeno je da bilo koja strana u sporu moze pokrenuti postupak izmirenja (koncilacije) utvrdjen Aneksom koji je pridodat Konvenciji.. sekretar je poslao punomocje koje je predoceno persijskom ministru inostranih poslova. Ugovor iz Erzeruma poznat je po tome sto je Persija u . potpisao ugovor bez punomocja.vladar je subjekt medj prava.stroga praksa provere punomocja se postepeno gubila. ratifikacija postaje neobavezna diskreciona ustanova. 13. Kod znatnog broja ugovora zakljucenog u uproscenoj formi provera se izostavlja. Zavisno od obima punomocje moze biti pojedinacno za odredjen slucaj ili opste generalno ako se odnosi na neodredjeni broj slucajeva. Izdavanje punomocja se vrsi prema propisima unustrasnjeg prava. Izuzetak da predstavnik drzave definitivno obavezuje drzavu postepeno se sirio praksom sklapanja neformalnih i ugovora uproscene forme. koji na osnovu pravila procedure podnosi izvestaj konferenciji o podnetim punomocjima. prestanak i suspenzija” dejstva ugovora nalazi se druga situacija kada je prestavnik nije postovao ogranicenja kojima je ovlasecenje bilo podvrgnuto. Kad ih je veliki broj kod multilateralnih ta tehnika nije izvodljiva. Oni moraju biti izdati od strane organa koji je i inace ovlascen za izdavanje punomocja. U modernoj praksi prva funkcija se izgubila jer se predmet definise u prethodnoj fazi razmene informacija. Formalna ogranicenja vrsenja ugovorn e sposobnosti Koja su fizicka lica ovlascena da u svojstvu organa izjave volju drzave na medjunarodnom pravu? Doba apsolutistickih monarhija. U nekim pravnim sistemima ustaljena je praksa zakljucivanja madjuvladnih sporazuma i medjudepartmalnih sporazuma van uobicajenih diplomatskih kanala. jer je imao za cilj da pokaze da li je punomocnik ovlascen da obaveze svog mandatara. ali pregovaraci sami snose njegov teret.“Nistavost. 2)ako iz prakse zainteresovanih država ili iz drugih okolnosti proizilazi njihova namera da to lice smatraju predstavnikom drzave za takve svrhe i bez punomocja.ovo komisija smatra sustinskim obezbedjenjem predstavnika da predstavlja drzavu u vezi sa preduzimanjem akata koji se odnose na ugovor. U punomocje se unosi obecanje da ce ugovor potpisan od strane predstavnika biti ispunjen i izvrsen pod rezervom ratifikacije. Izvorno punomocje je posedovalo dvostruku funkciju: da definise domasaj i predmet pregovora i da ustanovi obim i karakter ovlascenja punomocnika. Utvrdjeno je i opste pravilo da se jedna licnost smatra predstavnikom drzave ako: 1) pokaze odgovarajuce punomocje. Americki poslanik u Liberiji je 1939. izrazavanju pristanka drzave da bude vezana ugovorom ili radi preduzimanja bilo kog drugog akta u vezi sa ugovorom.ovde je presudna cinjenica da ovim licima ne treba punomocje za preduzimanje bilo kojih radnji u vezi sa ugovorom. usvajanju ili autentifikaciji teksta ugovora. Zatim. buduci da predstavnicki organi dobijaju pravo na konacnu i definitivnu odluku o obavezivanju drzave na medj planu. kada je americki predstavnik u Persiji 1941. Pri generalnoj skupstini UN ustanovljen je komitet za pitanja procedure u okviru koga deluje i Verifikacioni komitet. Posebno kod bilateralnih ugovora. Pre pocetka vrsi se reciprocno ispitivanje punomocja. Postupak se pokrece podnosenjem zahteva generalnom sekretaru UN. Danas mu je cilj prakticne prirode da se otklone oni koji nemaju ovlascenje da pregovaraju. Podnosenjem prigovora dolazi do spora izmedju ugovornica koji se ima resavati na nacin predvidjen poveljom UN: putem pregovora. sudskog resavanja. U doba apsolutisticke monarhije bilo je obavezno i skrupulozno. koja ne spada u proces zakljucivanja ugovora.posredovanja.. u granicama naznacenim u punomocju. Pobeda parlamentarizma u domenu pravila medj ugovornog prava. ali se desavaju. formira posebno telo: Verifikacioni komitet. U glavi V.arbitraze. Zato se na medj konferenciji. moze stici telegramom ili diplomatskom notom koje potvrdjuju da je odredjeno lice ovlasceno d preduzima akte u vezi sa ugovorom. Stejt departmant je nakon toga poslao punomocje i rekao da se potpise nov ugovor jer je prvi imperfektan. Takodje.A ugovore je ratifikovao sam vladar. kada ugovor zakljucuju druga lica koja ne ulaze u krug najvisih organa spoljnog zastupanja. a drzava predmet njegove svojine. Resorni ministari ih sklapaju bez formalnog punomocja. U slucaju bilateralnih ili multilateralnih pregovora sa ogranicenim brojem pregovaraca preduzima se uzajamna provera punomocja.“Zakljucenje i stupanje ugovora na snagu” resava pitanje neovlascenog preduzimanja akata koji se odnose na pristajanje da se zakljuci ugovor. tako komisija za medjunarodno pravo kaze da je sam cin provere punomocja diskreciono pravo pregovaraca. Razlikuju se dve situacije kod zakljucivanja ugovora u uproscenoj formi: 1. Naknadna potvrda akta izvršen og bez ovlašćena Slucajevi neovlascenog zakljucivanja ugovora nisu cesti. Ocigledno je da u ovakvom slucaju postoji izvesni rizik. a ona glasanjem prihvata izvestaj. Punomocje kao formalni akt ne mora biti izdato pre pocetka pregovora. potpisao ugovor o mirenju.mora da bude opremljen punomocjem. anketa. kada ugovor zakljucuje sef drzave ili ministar spoljnih poslova. Konvencijom o ugovornom pravu utvrdjena je definicija punomocja: dokument izdat od strane nadleznog organa kojim se oznacava jedna licnost ili vise njih da predstavljaju drzavu u pregovaranju. a nije pre toga dobio punomocje. Koncencija u glavi II. jer u velikom broju drzava oni sami izdaju punomocja 2. 12. pa su ugovori samo licni sporazumi suverenih monarha. ponekad se konstatacija o proveri punomocja unosi u preambulu ugovora. i mogao da odbije to ako je punomocnik prekoracio ovlascenja.

.diskusijama vodjenim u Savetu drustva naroda pokusala da ospori valjanost ugovora jer je persijski predstavnik prekoracio punomocje prihvativsi izvesnu interpretativnu notu. Definitivno izraz 'bez pravnog dejstva' nije dovoljno precizan. Takvo saopstanje ne mora biti dato u formalnom obliku. . jer organ koji vrsi ratifikaciju ugovora suvereno odlucuje o tome da li ce ugovor prihvatiti ili ne. ne moze se pripisati volji drzave i ne postavlja se bilo kakvo pitanje njenog pristanka. cinjenica da predstavnik nije vodio racuna o tom ogranicenju moze se navoditi kao slucaj manljivosti. S obzirom na oblik mogu biti javna i tajna. Uslov je dakle da ga naknadno ne prihvate. obima obaveza koje se preduzimaju. Nepostovanje ogranicenja u ovlascnju za izrazavanje pristanka na obavezivanje predstavlja u sistemu konvencije samostalan osnov nistavosti. U nacrtu je bio izraz da to mora biti notifikovano. Moze se osnaziti bilo izricito bilo precutno (tu su relevantni akti poput pozivanja na odredbe tako zakljucenog ugovora. Konvencija pravo da se ospori valjanost ugovora definise u formi izuzetka. Ako nije. U prilog tome da su relativno nistavi govori to da se kasnije mogu osnaziti voljom drzave.Ovde je rec o neovlascenom aktu ovlascenog predstavnika drzave. osim ako ogranicenje nije saopsteno pre izrazavanja ovog pristanka ostalim drzavama koje su ucestvovale u pregovorima. To je razlika u odnosu na slucaj kada neovlasceno lice zakljuci ugovor jer se tu radi o kompletnojpravnoj nesposobnosti lica da obaveze drzavu. 2)ogranicenje mora biti saopsteno drugim stranama koje su ucestvovale u pregovorima pre nego sto je pristanak na obavezivanje izrazen. 14. ugovor moze biti nistav.cime je podrzano shvatanje da to mora biti na formalan ili svecan nacin.a na beckoj konferenciji zamenjeno je izrazom saopsteno.. Kontroverzno je i nejasno pitanje pravne prirode ovih akata. izvrsenje ugovora i slicno). Javna po pravilu imaju zadatak da uticu na stav druge strane kao sredstvo politickog pritiska. Neovlasceno preduzimanje radnje u vezi sa zakljucenjem ugovora. Da bi ovo bilo osnov nistavosti treba da se ispune sledeci uslovi: 1) prekoracenje je od sekundarne vaznosti za medjunarodno pravo. Ova povreda prestavlja osnov relativne nistavosti. Akt koji u vezi sa zakljucenjem ugovora izvrsi lice koje se ne moze smatrati ovlascenim da predstavlja drzavu u tom cilju bez pravnog dejstva je osim ako ga ta drzava docnije ne potvrdi. Predmet povrede je ogranicenje sadrzano u administrativnim aktima. Naravno otvoreno je pitanje odgovornosti predstavnika zbog prekoracenja.u pogledu domasaja odredaba buduceg ugovora. Posebna ograničenja ovlašćenja za izražavanje pristanka države Ovlascenja predstavnika drzave mogu da budu podvrgnuta posebnim ogranicenjima razlicite prirode. i takav ugovor nije nistav. Postupak ponistenja i posledice regulisu se kao u slucaju povrede propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora. Odbivsi koncept nistavosti akata Konvencija se precutno odlucila da su ovi akti nepostojeci. Protek roka ili cutanje se ne moze smatrati potvrdom. Konvencija ovako regulise nepostovanje posebnih ogranicenja ovlascenja na izrazavanje pristanka na obevazivanje: ako je ovlascenje jednog predstavnika da izrazi pristanak drzave da bude vezana ugovorom bilo predmet posebnog ogranicenja. nacina izrazavanja pristanka na obavezivanje. Ukoliko ga prihvati time je konsumiran akt neovlascenog postupanja.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->