Diplomatsko i konzularno pravo 1-14 pitanja

1.Opsta razmatranja o diplomatiji Korišćenje reči diplomatija je široko. Kolokvijalno svaka radnja ili postupak koji se odlikuje taktom i spretnošću se naziva "diplomatskim". U tom smislu diplomatija pociva na lukavstvu i neiskrenosti. Odlike dobrog diplomate su oprez, rezervisanost i diskrecija. Diplomatski svet, naime, cini jedan poseban esnaf. Medju clanovima esnafa ceni se upravo iskrenost. Korektna komunikacija radi dobrog obavljanja posla, podrazumeva iskrenost bez nanosenja stete drzavi koju diplomata predstavlja.Dobar diplomata mora imati razvijenu opstu kulturu, a posebno treba da poznaje pravo, politiku, ekonomiju, sociologiju, istoriju... Znanje stranih jezika je neophodno. Kao tehnicki termin treba diplomatiju shvatiti u najsirem smislu- delovanje subjekata medjunarodnog prava i medjunarodnih odnosa u svrhu vodjenja i odrzavanja spoljne politike. Tako shvacena, ona je stara ustanova, nuzna za postojanje dobrih odnosa izmedju kolektiviteta i vazna za zastitu interesa. Osnovni cilj ove vestine je da sprovede spoljnu politiku na miran nacin. Diplomatija je prakticna delatnost, a diplomatija kao nauka je skup teorijskih iskaza o diplomatiji kao realnom drustvenom fenomenu. Kod vodjenja javnih poslova diplomatija stiti jedan javni interes u odnosu na drugi. Razvoj i odrzavanje ekonomskih i politickih odnosa bez diplomatije tesko je zamisivo. Drzave nisu vise samodovoljne, one su sve vise i vise medjuzavisne, jacaju medjunarodni odnosi sto je upravo i dovelo do razvijanja diplomatije. Periodizacija diplomatije koja je uobicajena: 1) povremena i sporadicna- do 15. veka. Postoji jos uvek samodovoljnost drzava. 2)Stalna- javlja se u 15. veku -samodovoljnost je zamenjena medjuzavisnoscu drzava. 2.Povremen a diplomatija U prvom periodu diplomatija je bila sporadicna i povremena aktivnost, a ciljevi su bili oblikovani prirodom drustva i pozicijama drzava u medjunarodnom okruzenju. Stare istocne despotije, Grcka i Rim su bile zasnovane na principu univerzalne imperije, tezile su da uspostave vlast nad drugim narodima i drzavama, gajeci negativan odnos prema strancima. Diplomatija je imala cilj da ostvari tu ideju. Asirija i Egipat trudili su se da diplomatijom odrze svoj dominantan polozaj. Asirski kraljevi su izazivali razdore medju onima koji su se udruzili protiv njih. Takodje,njihov vladar Asurbanipal je uspesno iskoristio diplomatiju u borbi protiv vavilonskog carstva koje je proglasio njegov mladji brat. Slao je i poslanike u gradove kojima je obecao slobodu. Diplomatija je takodje koriscena da se ojaca pozicija drzave. Udruzivali su se kako bi pobedili jake neprijatelje (egipatski faraoni sa vavilonom i Mitanijom protiv Hetita) ili da ih zavade- siriju i palestinu egipcani. Faraon Rqamzes- hetitski kralj Hatušil III- ugovor o miru, prijateljstvu i savezu 13. v. pre nove ere. Stara Kina, jaka centalizovana drzava, davala je prednost diplomatiji nad ratom kako bi ocuvala ekonomiju i razmenu dobara. Oni su pravili razliku izmedju poslanika(glasnici) i obidnih glasnika. Samo su prvi obavljali diplomatsku funkciju i bila im je, u principu, priznata nepovredivost licnosti. Dinastija Čon je stvarala defanzivne i ofanzive saveze i odrzavane su konferencije vladara ili prestavnika. Stara Indija, podeljena na preko 100 kraljevstva, imala je preciznu podelu stanja izmedju drzava i nacine ponsanja: mir, rat, ravnoteza, napadi, oslobodjenje od protektorata, savezi radi raetovanja...Slalai su svoje poslanik u Rim i u Persiju.Podelili su diplomatske prestavnike u tri grupe u skladu sa ulogama. Nisu verovali stranim diplomatama, ali su ih postovali. U svoje diplomate su mnogo polagali, na njima je bilo da otkriju namaere stranih vladara, da sklapaju prijateljske veze, resavaju sporove mirnim putem. (zakoni Manu 4. v.p.n.e. sadrze neke od ovih odredbi) Jevrejski vladari su diplomatske veze stvarali samo sa prijateljima, a sa neprijateljima su takve veze i ugovore odbijali. Znacajan doprinos na evropskom kontinentu u razvoju diplomatije imaju Grcfka i Rim. Stari Grci prave razliku izmedju glasnika (heraldi) koji samo prenose vesti ili odluke, i poslanika koji imaju ovlascenja da pregovaraju. Diplomatski pregovori vodili su se preko proksena, kome su se obracala poslanstva. Poslanici su u doba demokratije robovlasnicke, birani u narodnim skupstinama koje su im i odredjivale ciljeve. Opremani su pismenim instrukcijama u posebnom dokumentu zvanom DIPLOMA- sto je koren reci diplomatija. Makedonski vladari su se sluzili potkupljivanjem poslanstva. Aleksandar veliki je sa maloazijskim gradovima, egipatskim svestenstvom sklapao saveze putem pregovora. Stari Rim se oslanjao na diplomatiju kako bi zavladao. Drzavna i pravna organizacija drzave se odrazila i aktivnost na diplomatskom polju. Verovatno je da su prvi osnovali skole- retorske, u kojima su se ucile i diplomatske vestine, osim politickih. Dva organa su bila najvaznija u diplomatiji: 1) kolegijum svestenika- temelji se na ulozi religije u Rimu i formalnoj prirodi akata koje je Rim preduzimao. Postojao je CORPUS pravnih pravila o odnosima drzave sa drugim entitetima, koja su obuhvatala i diplomatiju. 2) Senat efektivno rukovodi spoljnim poslovima. On je slao prestavnike i primao predstavnike drugih zemalja. Birao je poslanike posebnom odlukom. Legatima je davao instrukcije i razmatrao njihove izvestaje. Kad je republika pala vodjenje drzave prelazi na imperatora, a time i diplomatska ovlascenja Senata. Tradicuje Rima nastavlja Vizantija, papska drzava i italijanski trgovacki gradovi. Oni su podigli standard diplomatiji. Poslanicka sluzba u Vizantiji(6. do 10. veka) je slozen organizacioni sistem sa razgranatim aktivnostima. Na celu je prvi ministar- magister officiorrum, a kasnije veliki logofet. Poslanik je smatran predstavnikom vladara u granicama

Papska diplomatija je kombinovala dve vrste sredstava 1) one koju su primenjivale svetovne drzave.. ekskomunikacija). Tako je u 15. godine imenovala dvojicu trgovaca “podambasadorima”. Postojala je razlika izmedju glasnika (religijska konotacija) i ambasadora-medijator. a savojski vojvoda u Rim. Ova praksa napusta granice Italije. tokom 13. Svedska. obavestenja o pocetku rata. Poslanstva su cinila dva lica. vodecim vojskovodjama su davana velika ovlascenja. otvara prostora za konstituisanje diplomatije u modernom smislu.Nadlezni su: 1)kralj-imenuje drzavne sekretare(sprovode zakljucke) i ambasadore 2) U veću se raspravljaju pitanja spoljne politike 3)drzavni sekretar za spoljne poslove-vazan saradnik kralja. (od Kongresa u Nimvegenu 1678. Muslimanske drzave su slale emisare i glasnike. do Beckog kongresa 1815. Arapske drzave su praktikovale diplomatiju. veka. veku ispunjen formalni uslov (vremensko trajanje) koji je potreban da se moze govoriti o diplomatiji.Austrija.). u najvecem kalifatu postojalo je 7 grana drzavne uprave. ali bezobzirnije i suptilnije 2) specificna sredstva koja se oslanjaju na duhovnu i versku autoritet (anatema. Medju svetovnim diplomatijama su prednjacile Firenca i Venecija. Danska. a po zavrsetku diplomatske misije podnosili su na svecanoj sednici Senata zavrsne izvestaje.da se stvore elementi medjunarodnog drustva. A Italija Makjavelija i druge. Dubrovnik se takodje bavio diplomatijom vrlo uspesno. Kadar su bili brojno svestenstvo i vernici. bilo pre ili posle vojnog pohoda. Poslanike su birali iz aristokratskih krugova na osnovu osposobljenosti za tu funkciju i zivotnog doba. U XX veku mu se pridruzuje i engleski. razgovara sa tajnim agentima i emisarima.. Ali oni su ipak bili stalni predstavnici samo u okviru crkvene diplomatije.slani na dvorove 2) izvanredni su slani na specijalne misije. Cilj diplomatije je bio bio da kod stranih poslanika stvori utisak o moci vizantije. Razvija se specifican diplomatski stil. pod uticajem italijanskih vladara XV i XVI veka koji su za sekretare spoljnih poslova postavljali istaknute humaniste. Deo teorije smatra za prva stalna diplomatska predstavnistva papske predstavnike u Vizantiji jos u V veku. Venecija je 1496. Imali su skole za poslanike.. Parizu i na dvoru Karla V. veku milanski vojvoda je slao svoje stalne predstavnike u Djenovu. 3. U vreme Luja XIV ustanovljeni su konfiguracija i nadlezenost organa za vodjenje medjunarodnih poslova. Petrarku i Bokaca. Delili su se na : 1) redovne ambasadore. Venecija se ugledala na vizantiju. . koristi se francuski). Francuski jezik postaje diplomatski jezik. uspostavlja tajne kontakte sa stranim vladarima . na prinicpu koegzistencije drzava kao subjekata medjunarodnog prava. prima strane ambasadore. resavanja pitanja proisteklih iz rata .oba postaju sluzbeni jezici u Drustvu naroda. Specijalni uslov. i 14.. Ako nije zadovoljan svojim poslanicima desavalo se da ih oslepi. Druge drzave slede ovaj model. Francuska.sredstvo za ocuvanje trgovine i drzave bila je diplomatija.radi sirenja islama. U XVII veku u Francuskoj su uspostavljene tri klase diplomatskih predstavnika: 1) ambasadori (redovni i izvanredni) 2)izvanredni poslanici 3)rezidenti. a jedna se bavila spoljnim poslovima. U vreme dinastije Omeida. Firenca je slala u diplomatske misije i Dantea. Turska. Prva stalna diplomatska predstavnistva u odnosima drzava se javljaju u Italiji. Diplomatska sluzba se formira kao deo drzavnog aparata. Kardinal Riselje je osnovao posebno Ministarstvo spoljnih poslova kao centralni organ za vodjenje medjunarodnih odnosa i postavio je osnove stalne diplomatske sluzbe kao dela drzavne uprave.datog punomocja... U 15. Za prekoracenje su sledile teske sankcije. U XVI veku tacno se razlikuje poslanik od obicnog agenta ili rezidenta.jedno iz kruga dvorskog plemstva a drugo iz kruga ucenog svestenstva. Poljska. istiskuje latinski. Stalna diplomatija Diplomatija italijanskih trgovackih gradova i papska diplomatija su nam u nasledje ostavile ustanovu stalnih diplomatskih predstavnistva. Vizantija je prva uvela u diplomatska sredstva politicku i ekonomsku blokadu. Poslanici su slali izvestaje periodicne(sifrovane). Krajem XV veka stvaraju se velike drzave koje se bave diplomatijom da bi ostvarile drzavne interese(Portugalija. a malo kasnije italijanski gradovi-drzave su formirali stalne diplomatske misije u Londonu. Imali su i diplomate nizeg ranga koji su se zvali sekretari. koji i danas vaze. Klasicno medjunarodno drustvo rodjeno je posle Vestfalskog mira 1648. Ambasadori su dobijali instrukcije od vlade koje su sadrzale pismo o imenovanju i opsta uputstva o radu.

U Otomanskoj imperiji su vec od XVI veka u Carigradu boravili stalni predstavnici evropskih drzava. Pokusana je kodifikacija u Drustvu naroda ali to nije uspelo. U evropskim drzavama stalna diplomatska predstavnistva opste su prihvacena krajem XVIII veka. ali su se neka od njih podudarala kod vecine drzava i civilizacija. .. jedina sve do druge polovine XX veka..MULTILATERALNU diplomatiju. Druga stvar je da su cesto dozivljavali neprijatnosti kod vladara(turski vladari su trazili da sklone svo oruzje. Stalna diplomatija trazi razudjenija pravila. a u Rimu za svete stvari. i upravo ono se podudaralo u raznim civilizacijama(stari narodi. U islamskom pravu diplomatski imunitet je obuhvatao neplacanje poreza. Zvanicne kodifikacije diplomatskog prava koje se donose od polovine XX veka za predmet imaju dva dela corpus-a iuris-a diplomaticus-a: 1. Prve poslanike tamo salje u XV v. v. tretirali su ih kao taoce. Ubrzo raste moc i snaga Rusije. bila je dovoljna tokom povremene diplomatije. moguce govoriti tek nakon nastanka medjunarodnog prava. srednjovekovne drzave. Govore opravnom statusu predstavnika i sluzbenika. prestavnika (idu na posebne misije.Rusija i Turska poslednje su pribegle diplomatskim odnosima.sadrze opste principe o njihovom polozaju izgradjene na bazi analogije sa polozajem predstavnika u bilateralnoj diplomatiji. godine utvrdjeno je da se aktivnost diplomatskog predstavnika svodi na odnose sa ministrom inostranih poslova drzave prijema. a izbegavala Zapad. Razvoj diplomatskog prava Diplomatsko pravo je organski deo medjunarodnog javnog prava. 4. i protokol Ahenskog kongresa iz 1818.) U Kini su poslanici smatrani za svete licnosti i njihova nepovredivost je bila postovana. diplomatski azil. Tek za vreme Petra Velikog Rusija uspostavlja stalne diplomatske odnose sa zapadnim drzavama. Usvojena je kodifikacija regionalne prirode. Ona pravi razliku izmedju izvanrednih i redovnih dipl. Diplomatija se oformljuje kao instrumentalni oblik odnosa dva suvereniteta. sesta medjunarodna konferencija americkih drzava).. bezbedan povratak u zemlju.prava i privilegije diplomatskih predstavnika.Konvencja o diplomatskim predstavnicima(Havana 1928. U XIX i XX veku izvrseno je nekoliko doktrinarnih kodifikacija koje sadrze i pravila diplomatskog prava. Pravilnik o klasama i rangu diplomatskih predstavnika sadrzan u aneksu D zavrsnog akta Beckog kongresa iz 1815. Havanskom konvencijom iz 1927. Pravilo je trpelo i znatna ogranicenja. Tako da je o diplomatskom pravu kao koherentnom korpusu pravnih pravila. Nisu imale obaveznost. jer se govorilo kako su oni dobri ljudi koji su poslati u stranu zemlju da lazu u interesu drzave.a pored njih i najnoviji perioda vezan za stvaranje velikih medjunarodnih organizacija. Katarina II salje grupu ruskih diplomata u Pariz da izuce diplomatsku praksu Francuske i pomaze razvoju ruske diplomatije i njenoj modernizaciji. odgovornost diplomatskog predstavnika.. Od pamtiveka postoje pravila koja se ticu polozaja i tretmana poslanika. pravnu zastitu licnosti i njegove imovine. pogotovo univerzalnih politickih organizacija je znacajna za razvoj diplomatije i iznedrila je novu formu diplomatskog predstavljanja. za normalno obavljanje funkcija. Treba istaci da u periodu izmedju povremenog slanja diplomatskih predstavnika i zasnivanja stalne diplomatije postoji jedan prelazni period(od pojava stalnih diplomatija do stvaranja njih kao opstih ustanova). a razvijaju se i odnosi. Na povrede neprikosnovenosti svojih poslanika drzave su odgovarale istom merom. Sa Engleskom od zapadnih drzava je prvo uspostavila stalne diplomatske odnose polovinom 17. da se presvuku u odelu koje je siroko i koje drze cuvari.. Ta pravila su se polako kristalizovala u obliku obicajnih pravila. a van Evrope nesto kasnije. Cast i ugled poslanika nisu mogli biti zasticeni. U slucaju izbijanja neprijateljstva. (danska drzala svedskog poslanika u zatocenistvu. ali pokazuju visok stepen saglasnosti o relevantnim pitanjima diplomatskog prava.. To su pravila unutrasnje prava. i pravnika Pufendorfa koji je tu i napisao delo Osnovni pojmovi opsteg prava). Pojava velikih..koja su dva multilateralna ugovora.. pregovaraju na kongresima i konferencijama-multilateralna diplomatija). Nepovredivost poslanika je najstarije pravilo.multilateralnu diplomatiju koja je vezana za nastanak i delovanje medjunarodnih organizacija Donete su Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedninjenih nacija 1946 i Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija 1947.). Ova licna zastita i sigurnost u faktickom i pravnom smislu. status samog diplomatskog prestavnistva. i nalikuju diplomatskom pravu.sve je brojnije osoblje. ali oni nisu do XVIII i pocetka XVIV veka slali svoje diplomatske predstavnike u te zemlje. Rusija je odrzavala veze sa Vizantijom. Tada je obicaj dominantan izvor prava.

a teziste sa ustavne se pomeralo na internacionalisticku teoriju. i organe koji tu volju izjavljuju u odnosima sa drugim subjektima. medju clanovima komisije mogla se uociti ova podela.tradicionalnu bilateralnu diplomatiju na relaciji drzava-drzava Ad hoc diplomatija uredjena je Konvencijom o specijalnim misijama 1975. To je slozen i sveobuhvatni sistem pravila o bilateralnoj diplomatiji.Multilateralna diplomatija je nastala sa pojavom medjunarodnih organizacija i odlikuje je medjusobno opstenje predstavnika drzava u organizaciji. Uredjuje tri oblika multilateralne diplomatske aktivnosti: 1)misije pri medjunarodnim organizacijama 2)delegacije pri organima organizacije i na konferencijama oje se organizuju pod okriljem organizacije 3)delegacije posmatraca pri organima i na konferenciji. Iz starog evropskog prava zadrzana je podela sefova diplomatskih misija na ambasadore i poslanike. Nacelo efektiviteta podrazumeva saznanje ko je efektivno najvise organ spoljneg zastupanja kada se radi o izrazavanju pristanka na obavezivanje ratifikacijom i drugim nacinima. odnosima. Postoji ucenje o vidljivom. nadleznosti drzavnih orgna na unutrasnjem i medjunarodnom planu. Njena pravila su osnova za pravila o imunitetu privilegijama i povlasticama dipl. Zato se naziva i teorija sefa drzave(sef drzave se danas siroko tumaci i kao sef vlade i ostali najvisi izvrsni organi). teorijske prirode 1)dualizam-U slucaju zakljucenja ugovora povredom unutrasnjih propisa o nadleznosti organa koje medjunarodno pravo smatra ovlascenjim da govore u ime drzave. suveren o i nezavisno od unutrasnjeg prava. odredjuje krug lica koja predstavljaju drzavu u medjunarodnim odnosima i nacine na koje moze biti izrazen pristanak drzave da bude obavezan a ugovorom. (neoboriva pretpostavka da taj organ postupa u skladu sa unutrasnjim pravom). U preambuli se kaze da je jedan od njenih ciljeva da se ostvare ciljevi i nacela Povelje Ujedinjenih nacija.drzave se prilikom sklapanja ugovora moraju osloniti na jasniji i sigurniji osnov od propisa unutrasnjeg prava.medj. Konvencija je kombinacija kodifikacije i progresivnog razvoja diplomatskog prava. Drzava ima ekskluzivno pravo da utvrdi organe u cijoj je nadleznosti formiranje volje drzave u medj. I neki nasi pisci ovu teoriju podrzavaju. 3) pacta sunt servada. I tretman sefa drzave u inostranstvu jer to nije izricito uredjeno pravilima medjunarodnog prava. Posledice ostaju u okviru unutrasnjeg prava. pred. smatran subjektom medjunarodnog prava. Internacionalistick a teorija Vuce koren iz perioda kada je vladar bio poistovecen sa drzavom. dok na unutrasnjem planu takav ugovor mogu prihvatiti sudovi i drugi organi kao ilegalan po svom poreklu ili odbiti primenu ugovora po cenu angazovanja medjunarodne odgovornosti drzave. radjena prema analogiji na stalnu diplomatiju. ugovor je obavezan za drzavu sa stanovista medjunarodnog prava. povlascen polozaj papskih diplomatija. genetski nezavisnih. To sto je taj organ povredio propise unutrasnjeg prava ne moze se isticati kao osnov nevazn osti ugovora. (imamo medjunarodnopravnu i ustavnopravnu ratifikaciju) 2)postojanje odvojenih. Konvencija o predstavljanju drzava u njihovim odnosima sa medjunarodnim organizacijama multilateralnog karaktera iz 1975. 5. Vladar je sam zakljucivao medjunarodne ugovore. pravo ih oprema punim ovlascenjima da u medj odnosima zastupaju drzavu koja ih je tu postavila. odnosi se na sve drzave i stare i novostvorene. tako i opstenje sluzbenika i funkcionera organizacije sa predstavnicima drzava u organizaciji. Ova teorija pol azi od premise da je medjunarodno pravo. ociglednom ovlascenju po kome su drzave u obavezi da izvrsavaju sve medjunarodne sporazume zakljucene od organa koji deluju u okviru ociglednog ovlascenja. bas zato postoji ocigledna sposobnost odredjenih lica u svojstvu drzavnih organa da obavezu . Zato jedna ugovornia nema ni potrebu ni pravo da ulazi u ocenu da li se predstavnik druge ugovornice drzi odredaba unutrasnjeg prava svoje zemlje. koji sluzi kao model za uredjivanje multilateralne i ad hoc diplomatije. To lice je prvenstvena komunikacija te drzave sa ostalima i nadlezan organ. Lica za spoljasnje zastupanje imaju u ocima medj prava objektivan status. U komisiji za medjunarodno pravo tokom rada na kodifikaciji raspravljalo se ovo pitanje. Osnovni instrument u diplomatskom pravu je Konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. Ima univerzalni domasaj ratione personae. 2. Argumenti kojima se ova teorija brani su: 1.

organizacije koji su predviđeni njenim ustavom.. smatra se da je ugovorna sposobnost jedne države poverena šefu države. 4) Sklapanje ugovora u uprošćenoj formi. Drugo je da propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti ulaze u corpus pravila međunarodnog prava. kao i mogućnost naknadnog sticanja statusa ugovornice pristupanjem ugovoru. Ustavna teorija Poštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora je condictio sine qua non valjan osti ugovora. da li su ispunjeni uslovi pod kojima taj organ može da zaključi ugovor. 3) Nemogućnost ispitivanja propisa unutrašnjeg prava kod multilateralnih ugovora. 2) Neprikladnost istraživanja i kvalifikacije unutrašnjeg prava saugovarača. Ugradjena je u Konvenciju o ugovorima usvojenu na Šestoj međunarodnoj konferenciji američkih država u Havani 1928. i u Nacrtu međunarodne komisije američkih pravnika od 1927. Teorijski argumenti ove teorije: 1)Država koja učestvuje u pregovorima za zaključenje ugovora ima dvostruku obavezu 1. . Novaković. Time bi se skup koji treba da radi na zakljucenju ugovora bavio analizom unutrasnjih propisa pregovarača o nadležnosti zaključenja ugovora. Veliki broj ugovornica bi znatno otežao ovaj postupak.svoju drzavu. 2. I neki naši pravnici podržavali su ovu teoriju: M. i nema prostora zloupotrebi i cestom zlonamernom isticanju povrede unutrasnjeg prava. Ova teorija prihvaćena je u većem broju kodifikacija. Predvidjena su jednaka resenja za sve clanice sto daje element stabilnosti. 2. Ova vrsta ugovora u većini država se može kvalifikovati kao protivustavna. Bartoš. U duhu ove teorije formulisan je član 4. Ugovornu sposobnost jedne države ili međunarodne organizacije može vršiti bilo koji organ ili organi dotične države ili medj. Analizirajući ustavno pravo druge države i definišući stav prema tom pravu.prakticne prirode 1) propisi unutrašnjeg prava su cesto šturi. Nacrta prvog specijalnog izvetioca Brajerlija: 1. Postoje dva shvatanja kako do ovoga dolazi. da ustanovi koji je organ po unutrašnjem pravu drugog pregovarača nadležan da zaključi ugovor 2.Ako ne postoji suprotna odredba u njenom stavu. 6. ugovornica se meša u unutrašnje poslove druge ugovornice i vređa njen suverenitet. 5) Drzava se ne moze pozivati na svoje unutrasnje pravo radi oslobodjenja od ugovornih obaveza. Često se ne može jedinstveno tumačenje postići na unutrašnjem planu pa se onda to pokuša učiniti na međunarodnom planu. Prvo ima manje pristalica jer implicitno negira postojanje medjunarodnog prava: voljom nacionalnog zakonodavca ili medjunarodne zajednice koja unutrašnjem poretku delegira pravo da odredi organe nadležne da obavežu državu na unutrašnjem pravu. nejasni i podložni različitim tumačenjima. ali međunarodna praksa ne osporava važnost ovih ugovora i beleži sve veći njihov broj. 4) Ugovorna sposobnost drzava je kategorija medjunarodnog prava. Time postoji stabilnost i izvesnost u ugovornim odnosima. Poštovanje propisa unutrašnjeg prava je bitan uslov za formiranje volje države. tako da je ugovor zaključen povredom tih propisa ništav ili rušljiv. Modaliteti vrsenja tog prava logicno treba da budu predmet medjunarodnopravnog regulisanja.

Definišu uslove pod kojima ta ograničenja mogu da utiču na valjanost ugovora. Ostaje potreba da se utvrde pravila unutrašnjeg prava i mogućnost da se ta pravila istaknu kao osnov nevažnosti ugovora. Slično shvatanje govori da država koja poriče valjanost ugovora zaključenog u njeno ime može se sa tim ciljem pozvati samo na odredbe ustava ili ustavnog prava koje se odnose na nadležnost za sklapanje ugovora. Ovlašćenim licima za izražavanje pristanka na obavezivanje se smatraju šef države. ali može biti odgovorna za štetu koja nastane po drugu državu iz razumnog oslanjanja da je taj organ imao tu nadležnost. Kako će se ostvariti cilj ugovora. Restriktivno se odredjuje krug lica koji poseduju jasno i nesumnjivo ovlašćenje. Peto shvatanje kvalifikuje kao relevantna samo efektivna ustavna ograničenja. ili se odnose na formu ukoliko su one očigledne i mogu se lako ustaviti istraživanjem. Prema jednom shvatnju samo povreda jasnih i očiglednih ustavnih odredaba predstavlja pravni osnov nevažnosti ugovora (a ne proste neregularnosti u postupku i materiji ratifikacije). modifikacije ili ublažene varijante internacionalističke teorije Malobrojne su. Četvrto shvatanje se odnosi na dobru veru saugovorača. jer se ne tolerišu protivustavni postupci. Možemo ih podeliti u dve grupe: 1. Imamo organe koji formiraju volju. Dipl omatska praksa Kako se u praksi rešavao problem sukoba unutrašnjeg i medjunarodnog prava i kojem se pravu davao primat. 1) Pristupanje Argentine Društvu naroda Da li je Argentina postala članica Društva naroda 1920. i organe koji imaju nadležnost da tu volju iznesu u spoljašnjim odnosima. Poštovanje ustavnih propisa je uslov za formiranje te volje. modifikacije ili ublažene varijante ustavne teorije Ove su brojnije. Priznaju dejstva smo onim ograničenjima koja se tiču nadležnosti za zaključenje ugovora. Eklektičk e ili mešovite teorije Ovde podrazumevamo opšti naziv za shvatanja koja se nalaze negde između ustavne i internacionalističke teorije.2) U slučaju povrede ustavnih ograničenja nema saglasnosti volja. samo u slučaju ako šef vlade ili ministar inostranih poslova izrazi pristanak na obavezivanje nezavisno od šefa države. 2. ministar inostranih poslova i bilo koje drugo lice koje poseduje punomoćje izdato od navedenih organa. 7. ili 1933. 8. Ograničavaju apsolutna dejstva izjava organa koji po medjunarodnom pravu imaju jasno i nesumnjivo ovlašćenje da obavezuju državu u medjunarodnim odnosima. Treće shvatanje se vezuje za odgovornost države. godine? . Država nije vezana ugovorom koji u njeno ime zaključi organ koji po njenom pravu nije za to nadležan. Pretpostavka je da se države u svojim odnosima ponašaju bona fide tako da se ne bi moglo ulaziti u ocenu zasnovanosti stanovišta koje je izneo nadležni organ povodom pitanja tumačenja unutrašnjeg prava države koju taj organ zastupa. a nevažeći na unutrašnjem planu. vidimo kroz određene slučajeve. šef vlade. Utvrdjuju se uslovi pod kojima akti i propusti takvih lica mogu da dovedu do nevažnosti ugovora(učenje o očiglednim povredam unutrašnjeg prava). Ustavna ograničenja zavisi koje od ovih lica daje pristanak i pod kojim uslovima. kako bi sprečila zloupotrebu tih ograničenja radi oslobađanja od obaveza. 4) ova teorija ima pozitivni učinak na održavanje demokratije i predstavničke vlade. budući da nevažnost na unutrašnjem planu znači neprimenjivost ugovora. 3)Neprihvatljivo je shvatanje da jedan ugovor može biti valjan na medjunarodnom planu. Prema drugom shvatanju relevantnost ustavnih ograničenja koriguje se pravilom o prekluziji. Država se ne može pozvati na povredu svojih ustavnih propisa ako je propustila da se na nju pozove u dužem roku ili se ponašala u skladu sa odredbama ugovora ili se koristila odredbama ugovora sklopljenog protivno njenim ustavnim propisima.

ali je odobrio Pakt u skladu sa ustavnim pravima Kongresa. Ovaj sporazum je poništen ugovorom o uzajamnim odnosima zaključenim izmedju Čehoslovačke i Nemačke 1973. Drugi dom badenskog Parlamenta je kada je došlo do sprovođenja odredbi okvalifikovao ovaj konkordat kao ništav jer nije pribavljeno odobrenje parlamenta kako nalaže badenski ustav. Odgovor je bio da je prijem konačan i apsolutan. Iz ovoga proizilazi da je Argentina tek od tog odobrenja 1933. Isti slučaj je bio i sa Virtembergom. Ovaj sporazum(protokol) je usvojen i potpisan od predlagača i generalnog sekretara Društva. Čehoslovačka vlada je pod prinudom prihvatila sporazum. a parlament Luksemburga nije odobrio pristup organizaciji niti je razmatrao pitanje promene ustava. 9. Ministra inostranih poslova je pitao generalnog sekretara Društva kakav je status Luksemburga i koja su njegova prava i obaveze u odnosu na društvo u periodu dok se ne izvrši revizija. navodeći dva razloga: spor treba rešiti primenom odredbi ugovora o arbitraži zaključenog sa Nemačkom i da prema ustavu vlada takav sporazum ne može zaključiti bez konsultovanja predstavničkog tela. Savet u svom izveštaju ističe da iako je ovaj dokument od trenutka potpisa što se njih tiče poprimio karakter potpunog pravnog instumenta Savet ne želi da nametne Grčkoj bilo kakvu obavezu. 1923. stajala pri tome da je Argentina članica Društva sa medjunarodne tačke gledišta. ali je izjavio formalni protest jer su predstavnici ove dve države tokom prgovora tvrdili da je parlamentarno odobrenje nepotrebno. Ubrzo se povlači iz Skupštine Društva naroda. Francuska. 2) Pristupanje Luksemurga društvu naroda Vlada Luksemburga je 1920. Tek u septembru 1933. članica Društva naroda..svesna da bi bez te neutralnosti pripadanje Društvu naroda tražilo promenu ustava. ali deluje u nekim njegovim aktivnostima. 3)Zaštita bugarske manjine u Grčkoj (slučaj Politis) Grčki predstavnik Politis podneo je na usvajanje tekst o zaštiti bugarske manjine u Grčkoj postignut u pregovorima sa bugarskim predstavnikom. te su prava i obaveze Luksemburga u potpunosti ustanovljene ulaskom u Društvo.Pre stupanja na slagu mirovnih ugovora zaključenih posle Prvog svetskog rata Argentina je pokušala da pristupi Društvu naroda. uputila molbu za prijem u Društvo naroda u kojoj je izrazila želju da zadrži svoju neutralnost. Skupština društva je odobrila članstvo. Međutim Nemačka. što je čehoslovačka vlada odbila. Vatikan je prihvatio njihova stanovišta. Kada im je poziv za pristupanje bio formalno upućen. Vlada je 1926. čime je pružio pravnu valjanost medjunarodnoj vezi. argentinska vlada je dostavila ratifikaciju bez bilo kakve rezerve o odobrenju zakonodavnog tela. 5)Austijsko. 6)Minhenski sporazum (1938) Velika Britanija i Francuska su septembra 1938 predložile da se Sudetska oblast pripoji Nemačkoj. Italija i Velika Britanija zaključile su sporazum koji je predviđao cesiju dela čehoslovačke teritorije na način utvrđen od jednog medjunarodnog komiteta. Rumunska vlada je tražila nakon godinu dana da se skopi nova konvencija. 4)Konkordati Vatikan a sa Baden om i Virtembergom Vatikan je sa vladom Badena zaključio konkordat koje su obe ugovorne strane ratifikovale u skladu sa svojim unutrašnjim propisima. Rumunska vlada je rekla da prethodna Konvencija nije punovažna budući da nije odobrena od Rumunskog parlamenta kako nalaže Ustav Rumunije. a njihov ustav je nalagao da se cesija teritorije može izvršiti samo kada poprimi oblik ustavnog zakona. Ocenivši da joj Društvo naroda tu zelju neše prihvatiti. mada je ovaj stav jednoglasno odbačen od strane Društva.rumunska komercijalna konven cija (1920) Privremena austijsko-rumunska komercijalna konvencija predvidjala je mogućnost otkaza 3 meseca po podnošenju obaveštenja. Na pitanje o njegovoj valjanosti. Austrija je ostala pri svom stavu. ali je stupila u pregovore o novoj konvenciji. a u tekstu nacrta pominje se da je potrebno prethodno odobrenje sporazuma od strane grčke Narodne skupštine na šta je s obzirom na sadržinu sporazuma upućivao grčki ustav. ona je povukla rezervu o neutralnosti. iako zakonodavno telo nije odobrilo pristupanje Paktu. ali ga potop Narodna skupština nije ratifikovala. Jedna odredba tog sporazuma kaže da on stupa na snagu čim bude odobren od Saveta Društva naroda. austrijska vlada je odgovorila da za to nema potrebe jer prošla nije otkazana. Medjunarodna sudska praksa . Kongres izdvaja pare da Argentina plati članske dugove. ministar spoljnih poslova Argentine informisao je generalnog sekretara Društva naroda da je Kongres sankcionisao pristup Argentine Društvu.

već se volja državnih organa prema organskoj teoriji uzima za volju države. nije podnet Parlamentu na odobrenje.Ipak. Ta teorija poriče autonomni karakter medjunarodnog prava jer ga u jednom od najvažnijih segmenata podčinjava unutrašnjem pravu. 3)Fran cusko-švajcarska carinska arbitraža (1912) Komercijalnom konvencijom zaključenom 1906. to je unutrašnje pitanje. u vezi pitja koje spada u njegovu nadležnost. već da je njegova dužnost da se stara o izvršenju arbitražne presude. uklopiti brojne varijante ove dve teorije. Oni čine pravne i političke delikte sa stanovišta unutrašnjeg prava ukoliko ne postupaju u skladu sa propisima o nadležnosti.Pred Stalnim sudom medjunarodne pravde Norveška je tvrdila da je deklaracija ministra Inhelna protivustavna i bez dejstva u odnosu na Norvešku. Arbitrar nije odobrio ovaj zahtev. a gotovo i nemoguće. Upravo primena internacionalističke teorije doprinosi jačanju osećaja odgovornosti izvršnih organa jer su svesni da njihovi neovašćeni postupci u svetlu propisa unutrašnjeg prava neće biti sankcionisani na međunarodnom planu. 4) Slučaj Istočn og Grenlanda (Ihlenova deklaracija) od 1933. Monistička i dualistička koncepcija kao teorijski problem koji ima i praktičnu dimenziju. Guverner je odgovorio da nije njegova dužnost da ulazi u interni spor. istićući da je odobrenje dato po isteku roka od 40 dana predviđenog za razmenu ratifikovanog instrumenta. Sud je odgovrio da ono što je ministar spoljnih poslova izjavio u ime njegove vlade na zahtev diplomatskog predstavnika strane sile. Shvatanje o uticaju ustavnih ograničenja na valjanost medjunarodnih ugovora. dok se ustavna teorija posmatra kao logičan produžetak dualističke koncepcije. postupaju zakonito. Sve više se razvijaju načini izražavanja pristanka na obavezivanje. a da sud nije pozvan da razmatra da li se propisi moraju biti ratifikovani od strane zakonodavca. obavezuje državu. Nigaragva je osporavala valjanost ugvora. ona ne poseduje svoju volju. pod argumentom da je prethodni predsednik Pretorius zaključio arbitražni kompromis bez saglasnosti zakonodavnog tela. bolje je argumentovano u internacionalističkoj teoriji. ali čitav problem posmatraju iz različitih uglova. Parlament je nakon nekoliko meseci odobrio ugovor i u skladu sa utvrđenim postupkom uključio ga u novi ustav Nikaragve. a da prethodno nije dobio odobrenje zakonodavnog tela.1) Western Griqualand Diamond Deposit case Predsednik Južnoafričke Republike Erazmus je odbbio da prizna valjanost arbitražne odluke donete na štetu Južne Afrike. U rigidne okvire monističke i dualističke koncepcije teško je. na šta je norveški ministra Ihlen u usmenoj formi izjavio da Norveška neće u tom pogledu praviti nikakve smetnje. koji za razliku od Konvencije. Ona kao pretpostavljenog za rešavanje tih sukoba promoviše treću državu. jer nije izneta pred savet ministara i usvojena u fomi kraljevske rezolucije. Ti argumenti nam deluju najubedljivije. drugi je izjavljuju.Sa stanovišta medjunarodnog prava država je organska celina i smatra se da državni organi koji su ovlašćeni da istupaju u medjunarodnim odnosima. 10. ističući da se i protokol mora poštovati. 2)Arbitražna presuda predsednika Klivlenda (1988) Predsednik Nikaragve je ratifikovao ugovor o granicama Nikaragve i Kostarike 1958. Internacionalistička teorija se kvalifikuje kao posledica monističke koncepcije. Osvrt na teorijska shvatanja Razlike u pogledu relevantnosti ustavnih ograničenja u oceni valjanosti ugovora pripisuju se kontoverzi koja postoji u pogledu odnosa medjunarodnog i unutrašnjeg prava. godine Francuska i Švajcarska su regulisale pitanje carina. Jedni organi stvaraju tu volju. a Švajcarska je protestovala ističući povredu Protokola. Država kao originerni subjekt medjunarodnog prava je apstrakcija. a Danska je zauzvrat izjavila da se neće suprotstavljati Norveškoj povodom rešavanja pitanja Špicberga. Sve one predstavljuju teorijske odgovore na pitanja kakav je odnos medjunarodnog i unutrašnjeg prava. putem kojih država može . Takodje saugovarači ne mogu jednostavno i dostupno doći do smisla ustavnih propisa jedne zemlje i shvatiti njihov domašaj. Danska vlada je pokrenula pitanje proširenja danskog suvereniteta nad čitavim Grenlandom. po našem mišljenu. Sudje presudio u korist Švajcarske. a internacionalistička i ustavna kao praktičan problem čije rešenje pretpostavlja ili barem upućuje na neke osnovne teorijske postavke. 1970. Nastoji se da se stavi znak jednakosti izmedju izjave volje i volje. Argument da ova teorija doprinosi demokratiji jedne države se ne može održati na snazi jer ona upravo polazi od pretpostavke da predstavnički i izvršni organi ne deluju jedinstveno u funkciji zaštite interesa sopstvene države . jednostrano izmenila utvrđene tarife. Njoj je pridodat protokol. Francuska je 1910. Ustavna teorija podrazumeva inkorporaciju nacionalni pravnih propisa o nadležnosti za zaključivanje ugovora u pozitivno medjunarodno pravo. monistička i dualistička koncepcija vrše uticaj u određivanju polaznih premisa ove dve teorije uz brojna i kvalitativna odstupanja u razradi tih polaznih premisa.

11. Prvensteveno je formulacija bila “ustavna ogranicenja”. Ukoliko nije opremljen potpisima ovih lica predstavnik drzave . Ovaj clan ne navodi tacno u cemu se sastoji povreda. cinjenica da je pristanak drzave da bude obavezna ugovorom izrazen na nacin kojim je narusena odredba njenog unutrasnjeg prava u vezi sa nadleznoscu za zakljucenje ugovora ne moze ta drzava navoditi kao razlog ponistenja njenog pristanka. Varijacije koje se nalaze izmedju ove dve teorije nisu uspešne. drzava podnosilac zahteva ovlascena je da preduzme mere naznacene u njemu. U materijalnom smislu odnosi se na odredbe koje ustanovljavaju odobrenje zakonodavnog tela. a da ugovor bez njih ostane na snazi: 1)ako se te klauzule mogu odvojiti od ostatka ugovora u pogledu izvrsenja 2) ako iz ugovora proizilazi da te klauzule nisu ni za jednu stranku bile sustinski osnov pristanka da budu vezane ugovorom u celini 3)ako nije nepravedno da se nastavi sa izvrsavanjem ostatka ugovora. izuzev ako je ta povreda bila ocigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo unutrasnjeg prava. Smatra se da je druga ugovorna strana znala za prekrsaj unutrasnjeg prava ako je on bio jasan za svaku drzavu koja u tom pogledu postupala prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Cini nam se ispravnim da pod povredom valja razumeti samo bitno. Akt kojim se ugovor proglasava nistavim je formalne prirode. trebalo bi da bude izdat od sefa drzave. Drzava cije je unutrasnje pravo povredjeno moze se saglaiti sa tom povredom formalno ukoliko prizna ugovor za valjan i precutno ako se iz njenog ponasanja moze zakljuciti da je pristala da ugovor ostane na snazi (izvrsenje ugovora. jer se iz toga ne moze lepo zakljuciti kakvog intenziteta treba da bude povreda. sefa vlade ili ministra inostranih poslova.) Kod bilateralnih ugovora nistav ugovor prestaje da vazi. Ovaj problem je trebalo resiti preciznim navodjenjem uslova . Ta formulacija moze biti tumacena na dva nacina. Nije pritom specifikovano kojem subjektu ona treba da bude objektivno jasna. pisanom obliku dostavi svoj zahtev drugim strankama ugovornicama. To se pravilo zasniva na kategoriji ocigledne sposobnosti ordedjenih kategorija lica da u svojstvu drzavnih organa izraze pristanak na obavezivanje u ime drzave. 2. Ona je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. Kod multilateralnih on prestaje da vazi samo izmedju te drzave i ostalih stranaka. povreda je ocigledna ako je objektivno jasna za svaku drzavu koja u tom pogledu postupa prema uobicajenoj praksi i dobroj veri. koji ne sme biti kraci od 3 meseca (osim u hitnim slucajevima). a izmedju ostalih stranaka ostaje na snazi. Odredbe nistavog ugovora nemaju pravnu snagu.da ispita sadržaj ugovora i da se obezbedi da će njeni izvršni organi pridržavati interesa države. buduci da je u pitanju izuzetak od opsteg pravila. nijedna drzava ne stavi prigovor. Rešenja utvrđena konven cijom Konvencija u clanu Odredbe unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora utvrdjuje sledece: 1. Iz teksta se moze zakljuciti da se ta povreda sastoji u nepostovanju zapovesti sadrzanih u tim propisima. Dopunsko pravilo je da ta povreda moze istaci kao razlog nevaznosti ugovora pod uslovom da se radi o ociglednoj povredi propisa unutrasnjeg prava od osnovnog znacaja. U odnosu na predmet ili na objekt povrede medjunarodnog prava ovaj clan sadrzi 2 ogranicenja: 1) rec je o povredi propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora 2) ta povreda je od sustinskog znacaja On ne regulise slucajeve koji zabranjuju zakljucenje odredjenih vrsta ugovora odnosno slucajeve materijalne ili unutrasnje protivustavnosti. Nejasan je pojam ocigledna povreda. Ne moze se postupak valjanosti protivustavnih ugovor pokrenuti pred unutrasnjim sudovima. a ka njemu naginje i medjunarodna sudska praksa.a to su ustavne odredbe i zakoni koji regulisu ustavnu materiju kao i obicajna pravila u sistemu common law. Ovo je relativna nistavost. Logicki se moze zakljuciti da nije relevantno da li je ona saznala tako sto se upustila u istrazivanje unutrasnjeg prava te drzave. Ako su ipak na osnovu takvog ugovora izvrseni akti: 1) svaka stranka moze da trazi da druga stranka ako je to moguce uspostavi u njihovim odnosima situaciju koja bi postojala da akti nisu izvrseni 2)akti izvrseni u dobroj veri pre pozivanja na nistavost nisu postali protivpravni samim tim sto je ugovor nistav. Zahtev treba da sadrzi predlog mera koje bi valjalo preduzeti u odnosu na konkretan ugovor i razloge na kojima se zahtev zasniva. Ona je ocigledna ako postoji jasnost odredaba unutrasnjeg prava koje regulisu nadleznost za zakljucenje ugovora i postoje objektivni kriterijumi za razlikovanje ociglednih od neociglednih povreda. pa je zamenjena formulacijom “odredbe unutrasnjeg prava od bitnog znacaja”. Drzava koja se poziva na povredu pravila svog unutrasnjeg prava duzna je da u formalnom. Povreda mora biti od bitnog znacaja. pre nego na odredbe koje regulisu oblik u kome se to odobrenje publikuje.. Ukoliko nakon isteka roka. to onda nece biti dovoljan osnov za pokretanje ponistenja. Transformacija ratifikacije u prihvatanje i odobravanje ima za ulogu da da pravno pokriće aktima izvršne vlasti koji izlaze iz okvira ustavnih propisa o nadležnosti. Takvo tumacenje precutno sugerise i sama Komisija za medjunarodno pravo. Nistav je onaj ugovor cija nistavost je ustanovljena na osnovu Konvencije. trpe velike nedosatke pokušavajući da premoste suviše veliko rastojanje između ove dve različite teorije. ako nadlezni organ nije to pitanje pokrenuo na medjunarodnom planu. U sledeca tri slucaja mogu nistave biti samo odredjene odredbe. racunajuci od dana prijema zahteva. Opste je pravilo da nepostovanje propisa ne dira u valjanost pristanka koji je u odgovarajucoj formi dalo lice koje medjunarodno pravo smatra ovlascenim. Takodje kaze se da mora biti ocigledna. U formalnom smislu to su pravni akti odredjene snage. sustinsko odstupanje od zapovesti sadrzane u odgovarajucim propisima unutrasnjeg prava od nadleznosti za zakljucenje ugovora. Konvencija taj problem izricito ne resava..

sekretar je poslao punomocje koje je predoceno persijskom ministru inostranih poslova.posredovanja. buduci da predstavnicki organi dobijaju pravo na konacnu i definitivnu odluku o obavezivanju drzave na medj planu.ovde je presudna cinjenica da ovim licima ne treba punomocje za preduzimanje bilo kojih radnji u vezi sa ugovorom. ako lice uopste nije imalo ovlascenje. U punomocje se unosi obecanje da ce ugovor potpisan od strane predstavnika biti ispunjen i izvrsen pod rezervom ratifikacije. Resorni ministari ih sklapaju bez formalnog punomocja. Takodje. Punomocje kao formalni akt ne mora biti izdato pre pocetka pregovora. u granicama naznacenim u punomocju. U glavi V. Ugovor iz Erzeruma poznat je po tome sto je Persija u .arbitraze.A ugovore je ratifikovao sam vladar. koja ne spada u proces zakljucivanja ugovora. Stejt departmant je nakon toga poslao punomocje i rekao da se potpise nov ugovor jer je prvi imperfektan. prestanak i suspenzija” dejstva ugovora nalazi se druga situacija kada je prestavnik nije postovao ogranicenja kojima je ovlasecenje bilo podvrgnuto. Pobeda parlamentarizma u domenu pravila medj ugovornog prava. jer je imao za cilj da pokaze da li je punomocnik ovlascen da obaveze svog mandatara. Zato se na medj konferenciji.“Nistavost. Izvorno punomocje je posedovalo dvostruku funkciju: da definise domasaj i predmet pregovora i da ustanovi obim i karakter ovlascenja punomocnika. sudskog resavanja. Razlikuju se dve situacije kod zakljucivanja ugovora u uproscenoj formi: 1. a nije pre toga dobio punomocje. U nekim pravnim sistemima ustaljena je praksa zakljucivanja madjuvladnih sporazuma i medjudepartmalnih sporazuma van uobicajenih diplomatskih kanala. Konvencijom o ugovornom pravu utvrdjena je definicija punomocja: dokument izdat od strane nadleznog organa kojim se oznacava jedna licnost ili vise njih da predstavljaju drzavu u pregovaranju. Posebno kod bilateralnih ugovora. U doba apsolutisticke monarhije bilo je obavezno i skrupulozno.. formira posebno telo: Verifikacioni komitet.“Zakljucenje i stupanje ugovora na snagu” resava pitanje neovlascenog preduzimanja akata koji se odnose na pristajanje da se zakljuci ugovor.. jer u velikom broju drzava oni sami izdaju punomocja 2. kada je americki predstavnik u Persiji 1941. a drzava predmet njegove svojine.vladar je subjekt medj prava. Zatim. izrazavanju pristanka drzave da bude vezana ugovorom ili radi preduzimanja bilo kog drugog akta u vezi sa ugovorom. Danas mu je cilj prakticne prirode da se otklone oni koji nemaju ovlascenje da pregovaraju. Pre pocetka vrsi se reciprocno ispitivanje punomocja. Ukoliko ne nadju resenje u roku od 12 meseci od dana podnosenja prigovora. Punomocjem su ovlascivali svoje predstavnike da u njihovo ime zakljucuju medj ugovore. 2)ako iz prakse zainteresovanih država ili iz drugih okolnosti proizilazi njihova namera da to lice smatraju predstavnikom drzave za takve svrhe i bez punomocja.ovo komisija smatra sustinskim obezbedjenjem predstavnika da predstavlja drzavu u vezi sa preduzimanjem akata koji se odnose na ugovor. Podnosenjem prigovora dolazi do spora izmedju ugovornica koji se ima resavati na nacin predvidjen poveljom UN: putem pregovora. Formalna ogranicenja vrsenja ugovorn e sposobnosti Koja su fizicka lica ovlascena da u svojstvu organa izjave volju drzave na medjunarodnom pravu? Doba apsolutistickih monarhija. Postupak se pokrece podnosenjem zahteva generalnom sekretaru UN. Zavisno od obima punomocje moze biti pojedinacno za odredjen slucaj ili opste generalno ako se odnosi na neodredjeni broj slucajeva. Ocigledno je da u ovakvom slucaju postoji izvesni rizik. Izdavanje punomocja se vrsi prema propisima unustrasnjeg prava. moze stici telegramom ili diplomatskom notom koje potvrdjuju da je odredjeno lice ovlasceno d preduzima akte u vezi sa ugovorom.mora da bude opremljen punomocjem. anketa. tako komisija za medjunarodno pravo kaze da je sam cin provere punomocja diskreciono pravo pregovaraca. Americki poslanik u Liberiji je 1939. ponekad se konstatacija o proveri punomocja unosi u preambulu ugovora. Oni moraju biti izdati od strane organa koji je i inace ovlascen za izdavanje punomocja. Kod znatnog broja ugovora zakljucenog u uproscenoj formi provera se izostavlja. usvajanju ili autentifikaciji teksta ugovora. Naknadna potvrda akta izvršen og bez ovlašćena Slucajevi neovlascenog zakljucivanja ugovora nisu cesti. Pri generalnoj skupstini UN ustanovljen je komitet za pitanja procedure u okviru koga deluje i Verifikacioni komitet.stroga praksa provere punomocja se postepeno gubila. ali se desavaju. U modernoj praksi prva funkcija se izgubila jer se predmet definise u prethodnoj fazi razmene informacija. ratifikacija postaje neobavezna diskreciona ustanova. a ona glasanjem prihvata izvestaj. kada ugovor zakljucuju druga lica koja ne ulaze u krug najvisih organa spoljnog zastupanja. Utvrdjeno je i opste pravilo da se jedna licnost smatra predstavnikom drzave ako: 1) pokaze odgovarajuce punomocje. potpisao ugovor o mirenju. 12. ali pregovaraci sami snose njegov teret. 13. predvidjeno je da bilo koja strana u sporu moze pokrenuti postupak izmirenja (koncilacije) utvrdjen Aneksom koji je pridodat Konvenciji. pa su ugovori samo licni sporazumi suverenih monarha. U slucaju bilateralnih ili multilateralnih pregovora sa ogranicenim brojem pregovaraca preduzima se uzajamna provera punomocja. potpisao ugovor bez punomocja. i mogao da odbije to ako je punomocnik prekoracio ovlascenja. Koncencija u glavi II. kada ugovor zakljucuje sef drzave ili ministar spoljnih poslova. Kad ih je veliki broj kod multilateralnih ta tehnika nije izvodljiva. koji na osnovu pravila procedure podnosi izvestaj konferenciji o podnetim punomocjima. Izuzetak da predstavnik drzave definitivno obavezuje drzavu postepeno se sirio praksom sklapanja neformalnih i ugovora uproscene forme.

ugovor moze biti nistav.. Ako nije. Neovlasceno preduzimanje radnje u vezi sa zakljucenjem ugovora.cime je podrzano shvatanje da to mora biti na formalan ili svecan nacin. Kontroverzno je i nejasno pitanje pravne prirode ovih akata. Takvo saopstanje ne mora biti dato u formalnom obliku. Postupak ponistenja i posledice regulisu se kao u slucaju povrede propisa unutrasnjeg prava o nadleznosti za zakljucenje ugovora. Da bi ovo bilo osnov nistavosti treba da se ispune sledeci uslovi: 1) prekoracenje je od sekundarne vaznosti za medjunarodno pravo. jer organ koji vrsi ratifikaciju ugovora suvereno odlucuje o tome da li ce ugovor prihvatiti ili ne. Nepostovanje ogranicenja u ovlascnju za izrazavanje pristanka na obavezivanje predstavlja u sistemu konvencije samostalan osnov nistavosti. Konvencija pravo da se ospori valjanost ugovora definise u formi izuzetka. U prilog tome da su relativno nistavi govori to da se kasnije mogu osnaziti voljom drzave.u pogledu domasaja odredaba buduceg ugovora. ne moze se pripisati volji drzave i ne postavlja se bilo kakvo pitanje njenog pristanka. Odbivsi koncept nistavosti akata Konvencija se precutno odlucila da su ovi akti nepostojeci.a na beckoj konferenciji zamenjeno je izrazom saopsteno. U nacrtu je bio izraz da to mora biti notifikovano. Definitivno izraz 'bez pravnog dejstva' nije dovoljno precizan. Konvencija ovako regulise nepostovanje posebnih ogranicenja ovlascenja na izrazavanje pristanka na obevazivanje: ako je ovlascenje jednog predstavnika da izrazi pristanak drzave da bude vezana ugovorom bilo predmet posebnog ogranicenja. S obzirom na oblik mogu biti javna i tajna. Naravno otvoreno je pitanje odgovornosti predstavnika zbog prekoracenja. .. 14. cinjenica da predstavnik nije vodio racuna o tom ogranicenju moze se navoditi kao slucaj manljivosti. Posebna ograničenja ovlašćenja za izražavanje pristanka države Ovlascenja predstavnika drzave mogu da budu podvrgnuta posebnim ogranicenjima razlicite prirode. Predmet povrede je ogranicenje sadrzano u administrativnim aktima.Ovde je rec o neovlascenom aktu ovlascenog predstavnika drzave.diskusijama vodjenim u Savetu drustva naroda pokusala da ospori valjanost ugovora jer je persijski predstavnik prekoracio punomocje prihvativsi izvesnu interpretativnu notu. Akt koji u vezi sa zakljucenjem ugovora izvrsi lice koje se ne moze smatrati ovlascenim da predstavlja drzavu u tom cilju bez pravnog dejstva je osim ako ga ta drzava docnije ne potvrdi. Javna po pravilu imaju zadatak da uticu na stav druge strane kao sredstvo politickog pritiska. osim ako ogranicenje nije saopsteno pre izrazavanja ovog pristanka ostalim drzavama koje su ucestvovale u pregovorima. To je razlika u odnosu na slucaj kada neovlasceno lice zakljuci ugovor jer se tu radi o kompletnojpravnoj nesposobnosti lica da obaveze drzavu. i takav ugovor nije nistav. Protek roka ili cutanje se ne moze smatrati potvrdom. Ukoliko ga prihvati time je konsumiran akt neovlascenog postupanja. obima obaveza koje se preduzimaju. nacina izrazavanja pristanka na obavezivanje. 2)ogranicenje mora biti saopsteno drugim stranama koje su ucestvovale u pregovorima pre nego sto je pristanak na obavezivanje izrazen. Moze se osnaziti bilo izricito bilo precutno (tu su relevantni akti poput pozivanja na odredbe tako zakljucenog ugovora. Uslov je dakle da ga naknadno ne prihvate. izvrsenje ugovora i slicno). Ova povreda prestavlja osnov relativne nistavosti.