Srbi i Albanci kroz vekove

Petrit Imami je rođen u Prizrenu, a školovao se u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gda danas radi kao redovan profesor filmskog i TV scenarija. Poslednjih nekoliko godina posvetio se istraživanju političkih i kulturnih odnosa Srba i Albanaca u prošlosti. Srbi i Albanci žive na Balkanskom poluostrvu preko 1000 godina. Većina naucnika smatra da su Albanci potomci starih Ilira samim tim i da su starosedeoci na Balkanu. Razni etnolozi i antropolozi tvrde da je došlo do mešanja došljaka i starosedelaca. Do sličnog zaključka došao je i Niko Županić koji je ustanovio da Srbi i Albanci čine jednu fizioantropološku zajednicu i da su vrlo srodni međusobno. U studijama "Evropske rase" (1900) Viljem Ripli navodi da za antropologe sadašnji Ilirci tj Srbi i Hrvati su jedno sa Albancima. Kada se dogodio raskol u crkvi 1054 godine narodi na Balkanu su se podelili na vizantijsko-pravoslavne i rimokatolike. Pod carigradsku su spali Grci, Bugari, Srbi, Makedonci i Albanci iz južne Albanije. Zbog tog raskidi su se dešavale svađe i u vladarskim porodicama što je bio slučaj i u Nemanjićkoj. Podrucije Raške je "kolevka srpstva",a grad Ras je prestonica sve do XIII veka, otuda ostali narodi Srbiju nazivaju Rasija. Pod Stefanom Nemanjom(1183-1189) Raška se počela širiti. Posle raspada Vizantije(1204) oko pitanja Albanije se vode razni sukobi između mnogih vladara. Veliki arhont Arbena(Albanije) Dimiter oženio se Komnenom, ćerkom Stefana Prvovenčanog. Taj brak je nagovestio predstojeće odnose Albanaca sa srpskom državom i nema sumlje da je Stefan smatrao da je vrlo dobar politički potez dati svoju kćer za Arbanasa. Kada je Albanija pala pod vlast Anžujaca, Srbija stupa u savez sa njima. Žena srpskog kralja Uroša I bila je francuskinja Jelena Anžujska. Nakon dolaska Milutina na vlast, on u dogovoru sa kraljem Karlom se proglašava za kralja Srbije, Huma, Duklje i Albanije(1309) i to je bio prvi put da se Albanija navodi u tituli nekog srpskog kralja. Ali to dugo nije potrajalo jer su se protiv Milutina pobunili albanski i srpski feudalci kao i Rimokatolička crkva. Za vreme cara Dušana, Prizren je bio grad od velike važnosti, čak je kovao sopstveni novac, a ponekad bivao i prestonica. U tom periodu bilo je dosta sukoba između albanskih i nikejskih feudalaca koji su trajali čitav vek. Što se tiče

hrvatski ali i albanskih. česta pojava bila je i uspostavljanje rodbinskih veza između njih. Car Dušan je u svom zakoniku naveo stroge kazne za one koji prihvataju "latinsku jeres". Jedan deo knjige se bazira na "istorijskom pravu na Kosovo". Gradnjom manastira srpski vladari su davali obeležje svoje moći. koji im je u tom trenutku najviše odgovarao. Pored Srba na čelu sa Knezom Lazarem na Kosovo polje je sa svojom vojskom došlo više velmoža. i srpska i albanska. . sve vreme. Kao gospodar Kosova (1370) javlja se srpski feudalac Vuk Branković. Porodice koje su se međusobno sukobljavale. kao što su Lazarevići. se drze svoje teorije i priče. Pošto su u tom periodu stalno bila prisutna borba između srpskih.poznatog Dušanovog zakonika. jer su u određenim oblastima predstavljali katolički narod.Srpska istorijografija često ističe činjenicu kako se na Kosovu nalazi veliki broj manastira i crkava i da su nazivi mesta slovenskog porekla. Topiju. čemu udruženi feudalci pokušavaju da se suprotstave. smatra se da su određene odredbe bile uperene protiv Albanaca. Pred pad pod Osmanlije proces srbizacije i asimilacije je uveliko tekao. potiskivao katoličku veru sa Balkana. Dukađina. a severni Albanci su upravo tu religiju propovedali.. U periodu nakon cara Dušana bilo je pokušaja ponovnog ujedinjenja balkanskih naroda. zavisno od političkog i ekonomskoh interesa. albanskih i grčkih despota. dok Albanci napominju da su te iste crkve i manastiri podignuti na osvojenim teritorijama i temeljima pređašnjih vizantijskih crkava. U članku "Kosovo pod turskom vlašću" navodi se da je dolazak Turaka na Balkan zaustavio naglo sloveniziranje albanskog elementa. Po jednom turskom letopisu protiv Osmanlija se borilo "sedam jezika". isto tako i Dušan za vreme vladavine. a nisu mogle da unište jedna drugu. U studijama "Srbi i Arbanasi" navodi se da je albanska vlastela u prihvatala jezik Grka. Obe strane. U to vreme Osmanlije uveliko nadiru na Balkan. Kako su uglavnom bili različite veroispovesti smatra se da tada verskog fanatizma nije bilo jer su i najuglednije porodice stupale u rodbinske odnose. orodile bi se. mešane brekove itd. među kojima sa bili bosanski. Prema Imamiju kralj Milutin je krajem života..ali bezuspešno. To jeste bio poraz i početak robovanja ali u srpskoj istoriji i tradiciji Kosovski boj (1389) smatra se za jedan od najvažnijih i najsvetijih događaja. Brankovići. Srba kasnije i Turaka.

a i time što je sprečio prevrat na turskom dvoru. Početkom . On je kod sultana Sulejmana izdejstvovao dozvolu za rad Pećke patrijaršije(1557). pa je kao jednu od zanimljivih činjenica Imami istakao. taj što su primajući islam. krenulo je ka severu. kao što je te iste godine uradio Arsenije III Čarnojević. Pećka patrijaršija ponovo biva ukinuta 1766. odnosno da su se ta imena javljala kao sinonimi. Srpski istoričar Rajko Veselinović u Letopisu matice srpske tvrdi da u to vreme. Osmanlijsko carstvo 1690 godine potresa ekonomska kriza. ali vremenom se ta pojava menjala. ali tek tada počinju njihovi pravi progoni. Zahvaljujući velikim zaslugama u Carigradu je sve više rastao ugled poturčenom Srbinu Mehmed-paši Sokoloviću. Svi su se nadali da će uspeti da se izbore protiv moćnog protivnika. Za vreme I srpsko ustanka glavnu reč je vodio Karađorđe. Srbi koji nisu privatali muhamedsku veru ostali su obespravljena raja i od tog vremena kultura i društveni život između njih se iz korena menja. Albanci sticali status punopravnih građana Osmanlijske imperije. Početkom XV veka većina Albanaca su bili hrišćani. Ugled je stekao zahvaljujući svojim vojnim veštinama. Isto tako postojale su ličnosti koje su ih međusobno povezivale. Njega su pratile desetine hiljada Srba i četiri hiljade Albanaca. Kada je izbio rat između Turske i Mletačke republike(1645) hrišćanski narodi su se ponadali kraju njihovog robovanja. a jedna od njih bio je Skenderbeg. Ona je uživala punu religioznu slobodu i kulturnu autonomiju.a s druge strane nadolazila je islamizacija. U Osmanlijskom carstvu naježe je bilo katoličkom življu koje je s jedne strane bilo podvrgnuto pritisku pravoslavnih patrijarha. Razlog zbog kojeg su na početku Srbi i Albanci prelazili u islam bila je karijera u vlasti. u Evropi se nije pravila razlika između Srba i Albanaca. Nemački car Leopold I je pisao patrijarhu i davao podršku Rusima i Albancima. da je Skenderbegov otac promenio veru čak tri puta. Smatram da je jedan od većih razloga za stvaranje jaza između ova dva susedna naroda. U jednom srpskom spisu se navodi da su na njegovu sahranu došli svi srpski knezovi kao i ostala gospoda i vlastela.Dolaskom Turaka mnogi feudalci su menjali veru kako je kome u određenom trenutku odgovaralo. Zatim nekoliko episkopa praćeno narodom. Stalni lokalni sukobi Srba i Albanaca prerastaju u ustanak protiv Turaka koji bivaju uguseni.

Prva ozbiljna interesovanja za istoriju. Ilija Garašanin je 1844 godne sačinio projekat za stvaranje jake srpske države na Balkanu pod imenom Načertanije. Vranje. na Berlinsokm kongresu 1878 Sanstefanski mir je korigovan i Srbiji je pripao Niš. Liga se suprotstavljala odlukama Berlinskog kongresa. Srbi su izrazili u drugoj polovini XIX veka. Tursko carstvo zapada u krizu nakon Nevesinjskog ustanka 1875. Mnogi su smatrali da su oni ključni element za rešavanje istočne krize.H. Srpske vlasti počinju da traze sagovornike sa Albanske strane koji bi joj bili naklonjeni. Karađorđe da bi zadržao albansku činio im je svakakve ustupke. Hana koji je napisao da su Srbi i Albanci prirodni saveznici i da to tako treba da ostane. Na sastanku u Prizrenu 1878 Albanci osnivaju Prizrensku ligu. Četiri balkanske zemlje sklopile su savez i započele pripreme za rat. Borba za nezavisnos Albanije vođena je od sredine XIX veka. Savezničke balkanske zemlje su zajednički napale Otomansko carstvo i osvojile teritorije koje su međusobno podelile. kulturu i jezik Albanaca. naročito Skadarska oblast. pa su u II srpskom ustanku učestvovali i neki istaknuti pravoslavni Albanci. a Albanija nije želela da ostane neutralna. već je stvarala vojne grupacije za borbu protiv srpskih četa. Otomanska vlast priznaje autonomiju albanije 1912 godine. Oni su najpre pomogli u buni protiv dahija. Glavni cilj bio je ujedinjenje sa Bosnom. Na njih je imao uticaju putopis austojskog naučnika J. Uspešnom dizanju I srpskog ustanka doprineo je i jedan broj Albanaca.XIX veka nastala su komešanja širom Balkana i Carigrad je sve više gubio kontrolu nad pašalucima. Srbi su pozurili da se suprotstavr planu "Velike Albanije" sopstvenim planom za podelu Evropske Turske između balkanskih država. Balkanski ratovi zatekli su Albance kao jednu naciju bez sopstvene države kojoj i Porta 1912 godine priznaje nezavisnost. Toplice i priznata je nezavisnost Kneževine Srbije. a centar albanskog pokreta bio je na Kosovu. kao i izbijanje na more preko severne Albanije. Leskovac. Pirot. Sklapanje Sanstefanskog mira bilo je na veliku štetu Albanaca kojima je pretilo potpuno rasparčavanje na nekoliko budućih alkanskih zemalja. čiji je glavni cilj borba za albansku autonomiju. Starom Srbijom i Crnom Gorom. a potom i u bici kod Štubika u kojoj su bili dobrovoljci. U tom periodu najžešći sukobi . što je za uzvrat izazvalo novu vojnu akciju balkanskog saveza.

između Srba i Albanaca desavali su se na Kosovu. Albanija je bila pod italijanskim protektoratom. Kosovo je pripalo Kraljevini Srbiji. Nakon prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji. etičkom čišćenju. Beogradska vlada je započela opsežan program kolonizacije Kosova. 1948 godine proglašen je statut autonomije kosovsko-metohijske oblasti.Po završetku Prvog svetskog rata 1918. Predstavnici Kosova u Metohije su formalno izrazili volju da uđu u sastav Srbije jula 1945 na II zasedanju oblasnog NOB u Prizrenu. što istorijografija naziva oslobođenjem. Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov. Situacija se promenila nakon jugoslovenske kapitulacije. Srbija je u oktobru iste godine zauzela ceo Kosovski vijalet i najveći deo današnje Albanije zajedno sa albanskom obalom. a posebno bivšim vojnicima ili pripadnicima četničkih odreda. godine. Problem Kosova je bio položaj albanske nacije u Jugoslaviji. a Albanci brutalnom okupacijom. Na osvojenim oblastima odmah je uspostavljena građanska vlast. a mržnja koja će kulminirati u narednim godinama postajala je sve veća. Pod jakim međunarodnim pritiskom. Neposredno nakon izbijanja II svetskog rata u Jugoslaviji se pojačao teror nad Albancima. Crne Gore i Grčke. Srbija 1914 godine pomaže Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. balkanski susedi su sredinom 1913. Kosovski Albanci su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije. iz novonastale Kraljevine SHS (1918) ali bezuspešno. a naredne godine. dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije. pokrštavanju. Srbi su ubijani i mučeni. nakon Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana. kada su italijanske i nemačke snage ušle na Kosovo. a teritorija je anektirana Srbiji. godine prinuđeni da se povuku s teritorije mađunarodno priznate države Albanije koja je obuhvatala tek deo etničke teritorije. etnička čišćenja. Kratak period mira biva završen Prvim svetskim ratom. Zločini su se događali s obe strane. dajući prednost Srbima. srpska vojska interveniše i šalje svoje trupe u Albaniju kako bi zaštitila Esad-pašin režim. srpske trupe su se po povratku na Kosovo ponovo borile protiv Albanaca. a imanja spaljivana i otimana. Jedan od zvaničniih ratnih ciljeva Kraljevine bio je izlazak Srbije na more preko severne Albanije. nasilno pokrštavanje i progoni. U međuratnom periodu (1918-1941) na Kosovu je skoro osamnaest godina bila uspostavljena vojna uprava. Stvarani su razni komiteti koji su se borili za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima. Nakon balkaskih ratova. Usvojena je rezolucija u kojoj se Kosovo priključuje federalnoj Srbiji. Mnogi zločini su se dešavali i odnosi među narodima. to su bila masovna pogubljenja. koja se ogledala u zabrani korišćenja albanskog jezika. Ustavni statut .

i 1999. zasnovano na samoupravljanju radničke klase. prilikom obeležavanja 600. uspeva da skloni na VIII sednici SK Srbije. Socijalno stanje se sve više pogoršavalo. od 1986 do 1981 Albanci su uživali široku autonomiju i mnoga prava koja su im do tada bila uskraćena. zajednicom ravnopravnih građana Albanaca. koji mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje.ove oblasti se menja 1968 godine kada dobija svoj ustav i proglašava se Socijalističkom Autonomnom pokrajnom Kosovo. odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije. Kosovo . Masakr u Račku je označio prekretnicu u kosovskom ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno intervenisati kako bi se sprečila dalje sukobe na Balkanu. Milošević je pristao na povlačenje i ulazak KFOR-a na Kosovo. Posle bombardovanja 1999 godine. Pošto je Milošević odbio uslov koji su mu je postavio NATO. Turaka i dr. Razni masakri koji su se dešavali u tom periodu bili su temelj za kasniju optužnicu u Hagu protiv Slobodana Miloševića. Nakon tri meseca užasa koji se događao na celoj teritoriji SRJ. tokom 1998. Još je više izazivalo tenziju visok natailet kosovskih Albanaca. ne izlazeći na izbore ni na popis. Varnice su izbijale na sve strane. U Srbiji je 1987 zavladala antialbanska madijska histerija. predsednika SR Srbije na čije čelo dolazi Milošević. naročito uglednih ličnosti koja je ulivala nesigurnost kod Srba. Srpska policija je. Početak duboke krize se desio posle izbijanja velikih demonstracija Albanaca na Kosovu Marta i Aprila 1981 godine. godine. Tada je stvoreno mišljenje da se visok natalitet planski održava da bi Srbi bili potisnuti s Kosova i područije učinili etnički albanskim. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je bila albanska paravojna formacija. Nekoliko meseci kasnije. 28. OVK je osnovana 1994. da povuče vojne snage s Kosova usledilo je bombardovanje. godine proglasilo nezavisnost Republike Kosova. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova. uz podršku Vojske Jugoslavije. Paralelno su se zaoštravali međunacionalni odnosi na Kosovu. što nije priznala ni jedna država osim Albanije. godišnjice Kosovske bitke. svakodnevno su paljene zastave i dešavali se međusobni sukobi. većinsko albansko stanovništo pokrajine je 1990. godine. Muslimana. juna 1989. koja se sredstvima oružane borbe borila za nezavisnost Kosova od Srbije. Milošević je održao svoj neslavni govor na Gazimestanu. Srba. Kod mnogih se javljao i strah kada su počele javne manifestacije albanskog nacionalizma. a prvi put u javnost je izašla 1996. Slobodan Milošević koji je zadnjih godina kupio poene. Ivana Stambolića. Napetost je proizilazila iz činjenice da Kosovo kao ekonomski siromašno područije zaostaje za ostalim delovima Srbije i Jugoslavije. Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor. Događala su se sve veća iseljavanja. Od tog trenutka počinje najveća nacionalna mržnja koja je huškana sa svih strana.

nikad više neće moći ništa drugo da se desi osim da se nasilje trpi ili da se se drugome nanosi.i Metohija dolazi pod upravu Ujedinjenih nacija. Činjenica je da ova dva susedska naroda nekada bliska.000 Srba i Roma je pobeglo iz pokrajine.možda. . Oko 150.000-200. sada su udaljenija jedan od drugog više nego ikad u svojoj viševekovnoj istoriji. U mnogim istraživanjima većina Albanaca optužuju Slobodana Miloševića i njegov režim. tako i Albanci. Ivo Andrić u knjizi "Znakovi pored puta" pita da li je duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. a ne srpski narod za veliko zlo koje se dogodilo na Kosovu i zbog čega su i tek će ispaštati kako kosovski Srbi.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful