Srbi i Albanci kroz vekove

Petrit Imami je rođen u Prizrenu, a školovao se u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gda danas radi kao redovan profesor filmskog i TV scenarija. Poslednjih nekoliko godina posvetio se istraživanju političkih i kulturnih odnosa Srba i Albanaca u prošlosti. Srbi i Albanci žive na Balkanskom poluostrvu preko 1000 godina. Većina naucnika smatra da su Albanci potomci starih Ilira samim tim i da su starosedeoci na Balkanu. Razni etnolozi i antropolozi tvrde da je došlo do mešanja došljaka i starosedelaca. Do sličnog zaključka došao je i Niko Županić koji je ustanovio da Srbi i Albanci čine jednu fizioantropološku zajednicu i da su vrlo srodni međusobno. U studijama "Evropske rase" (1900) Viljem Ripli navodi da za antropologe sadašnji Ilirci tj Srbi i Hrvati su jedno sa Albancima. Kada se dogodio raskol u crkvi 1054 godine narodi na Balkanu su se podelili na vizantijsko-pravoslavne i rimokatolike. Pod carigradsku su spali Grci, Bugari, Srbi, Makedonci i Albanci iz južne Albanije. Zbog tog raskidi su se dešavale svađe i u vladarskim porodicama što je bio slučaj i u Nemanjićkoj. Podrucije Raške je "kolevka srpstva",a grad Ras je prestonica sve do XIII veka, otuda ostali narodi Srbiju nazivaju Rasija. Pod Stefanom Nemanjom(1183-1189) Raška se počela širiti. Posle raspada Vizantije(1204) oko pitanja Albanije se vode razni sukobi između mnogih vladara. Veliki arhont Arbena(Albanije) Dimiter oženio se Komnenom, ćerkom Stefana Prvovenčanog. Taj brak je nagovestio predstojeće odnose Albanaca sa srpskom državom i nema sumlje da je Stefan smatrao da je vrlo dobar politički potez dati svoju kćer za Arbanasa. Kada je Albanija pala pod vlast Anžujaca, Srbija stupa u savez sa njima. Žena srpskog kralja Uroša I bila je francuskinja Jelena Anžujska. Nakon dolaska Milutina na vlast, on u dogovoru sa kraljem Karlom se proglašava za kralja Srbije, Huma, Duklje i Albanije(1309) i to je bio prvi put da se Albanija navodi u tituli nekog srpskog kralja. Ali to dugo nije potrajalo jer su se protiv Milutina pobunili albanski i srpski feudalci kao i Rimokatolička crkva. Za vreme cara Dušana, Prizren je bio grad od velike važnosti, čak je kovao sopstveni novac, a ponekad bivao i prestonica. U tom periodu bilo je dosta sukoba između albanskih i nikejskih feudalaca koji su trajali čitav vek. Što se tiče

a nisu mogle da unište jedna drugu. kao što su Lazarevići. Kao gospodar Kosova (1370) javlja se srpski feudalac Vuk Branković.Srpska istorijografija često ističe činjenicu kako se na Kosovu nalazi veliki broj manastira i crkava i da su nazivi mesta slovenskog porekla. hrvatski ali i albanskih. Po jednom turskom letopisu protiv Osmanlija se borilo "sedam jezika". mešane brekove itd. smatra se da su određene odredbe bile uperene protiv Albanaca. česta pojava bila je i uspostavljanje rodbinskih veza između njih. dok Albanci napominju da su te iste crkve i manastiri podignuti na osvojenim teritorijama i temeljima pređašnjih vizantijskih crkava. Gradnjom manastira srpski vladari su davali obeležje svoje moći.ali bezuspešno. Kako su uglavnom bili različite veroispovesti smatra se da tada verskog fanatizma nije bilo jer su i najuglednije porodice stupale u rodbinske odnose. U studijama "Srbi i Arbanasi" navodi se da je albanska vlastela u prihvatala jezik Grka. a severni Albanci su upravo tu religiju propovedali. isto tako i Dušan za vreme vladavine. Srba kasnije i Turaka. Dukađina. Prema Imamiju kralj Milutin je krajem života. Brankovići. Jedan deo knjige se bazira na "istorijskom pravu na Kosovo". među kojima sa bili bosanski.. zavisno od političkog i ekonomskoh interesa. Pošto su u tom periodu stalno bila prisutna borba između srpskih.. se drze svoje teorije i priče. sve vreme. To jeste bio poraz i početak robovanja ali u srpskoj istoriji i tradiciji Kosovski boj (1389) smatra se za jedan od najvažnijih i najsvetijih događaja. albanskih i grčkih despota. U članku "Kosovo pod turskom vlašću" navodi se da je dolazak Turaka na Balkan zaustavio naglo sloveniziranje albanskog elementa. čemu udruženi feudalci pokušavaju da se suprotstave. orodile bi se. Car Dušan je u svom zakoniku naveo stroge kazne za one koji prihvataju "latinsku jeres". Pored Srba na čelu sa Knezom Lazarem na Kosovo polje je sa svojom vojskom došlo više velmoža. Pred pad pod Osmanlije proces srbizacije i asimilacije je uveliko tekao. U periodu nakon cara Dušana bilo je pokušaja ponovnog ujedinjenja balkanskih naroda. U to vreme Osmanlije uveliko nadiru na Balkan. potiskivao katoličku veru sa Balkana. koji im je u tom trenutku najviše odgovarao. Obe strane. Porodice koje su se međusobno sukobljavale. jer su u određenim oblastima predstavljali katolički narod. Topiju. i srpska i albanska. .poznatog Dušanovog zakonika.

a s druge strane nadolazila je islamizacija. Ugled je stekao zahvaljujući svojim vojnim veštinama. Njega su pratile desetine hiljada Srba i četiri hiljade Albanaca. kao što je te iste godine uradio Arsenije III Čarnojević. Zatim nekoliko episkopa praćeno narodom. Stalni lokalni sukobi Srba i Albanaca prerastaju u ustanak protiv Turaka koji bivaju uguseni. u Evropi se nije pravila razlika između Srba i Albanaca. Nemački car Leopold I je pisao patrijarhu i davao podršku Rusima i Albancima. Pećka patrijaršija ponovo biva ukinuta 1766. taj što su primajući islam. U jednom srpskom spisu se navodi da su na njegovu sahranu došli svi srpski knezovi kao i ostala gospoda i vlastela. Smatram da je jedan od većih razloga za stvaranje jaza između ova dva susedna naroda. odnosno da su se ta imena javljala kao sinonimi. Zahvaljujući velikim zaslugama u Carigradu je sve više rastao ugled poturčenom Srbinu Mehmed-paši Sokoloviću. On je kod sultana Sulejmana izdejstvovao dozvolu za rad Pećke patrijaršije(1557). Kada je izbio rat između Turske i Mletačke republike(1645) hrišćanski narodi su se ponadali kraju njihovog robovanja. ali vremenom se ta pojava menjala. Svi su se nadali da će uspeti da se izbore protiv moćnog protivnika. Početkom XV veka većina Albanaca su bili hrišćani. Razlog zbog kojeg su na početku Srbi i Albanci prelazili u islam bila je karijera u vlasti. a i time što je sprečio prevrat na turskom dvoru. Osmanlijsko carstvo 1690 godine potresa ekonomska kriza. Albanci sticali status punopravnih građana Osmanlijske imperije. Za vreme I srpsko ustanka glavnu reč je vodio Karađorđe. Isto tako postojale su ličnosti koje su ih međusobno povezivale.Dolaskom Turaka mnogi feudalci su menjali veru kako je kome u određenom trenutku odgovaralo. Srbi koji nisu privatali muhamedsku veru ostali su obespravljena raja i od tog vremena kultura i društveni život između njih se iz korena menja. U Osmanlijskom carstvu naježe je bilo katoličkom življu koje je s jedne strane bilo podvrgnuto pritisku pravoslavnih patrijarha. a jedna od njih bio je Skenderbeg. ali tek tada počinju njihovi pravi progoni. Ona je uživala punu religioznu slobodu i kulturnu autonomiju. Početkom . pa je kao jednu od zanimljivih činjenica Imami istakao. da je Skenderbegov otac promenio veru čak tri puta. krenulo je ka severu. Srpski istoričar Rajko Veselinović u Letopisu matice srpske tvrdi da u to vreme.

što je za uzvrat izazvalo novu vojnu akciju balkanskog saveza. čiji je glavni cilj borba za albansku autonomiju. Vranje. a potom i u bici kod Štubika u kojoj su bili dobrovoljci. Sklapanje Sanstefanskog mira bilo je na veliku štetu Albanaca kojima je pretilo potpuno rasparčavanje na nekoliko budućih alkanskih zemalja. naročito Skadarska oblast. Tursko carstvo zapada u krizu nakon Nevesinjskog ustanka 1875. Na njih je imao uticaju putopis austojskog naučnika J.H. kulturu i jezik Albanaca. Toplice i priznata je nezavisnost Kneževine Srbije. Prva ozbiljna interesovanja za istoriju. Srbi su pozurili da se suprotstavr planu "Velike Albanije" sopstvenim planom za podelu Evropske Turske između balkanskih država.XIX veka nastala su komešanja širom Balkana i Carigrad je sve više gubio kontrolu nad pašalucima. Leskovac. Srpske vlasti počinju da traze sagovornike sa Albanske strane koji bi joj bili naklonjeni. Liga se suprotstavljala odlukama Berlinskog kongresa. Balkanski ratovi zatekli su Albance kao jednu naciju bez sopstvene države kojoj i Porta 1912 godine priznaje nezavisnost. Oni su najpre pomogli u buni protiv dahija. Mnogi su smatrali da su oni ključni element za rešavanje istočne krize. Savezničke balkanske zemlje su zajednički napale Otomansko carstvo i osvojile teritorije koje su međusobno podelile. na Berlinsokm kongresu 1878 Sanstefanski mir je korigovan i Srbiji je pripao Niš. Starom Srbijom i Crnom Gorom. pa su u II srpskom ustanku učestvovali i neki istaknuti pravoslavni Albanci. Uspešnom dizanju I srpskog ustanka doprineo je i jedan broj Albanaca. a centar albanskog pokreta bio je na Kosovu. Borba za nezavisnos Albanije vođena je od sredine XIX veka. Ilija Garašanin je 1844 godne sačinio projekat za stvaranje jake srpske države na Balkanu pod imenom Načertanije. Otomanska vlast priznaje autonomiju albanije 1912 godine. Glavni cilj bio je ujedinjenje sa Bosnom. U tom periodu najžešći sukobi . Četiri balkanske zemlje sklopile su savez i započele pripreme za rat. Pirot. Na sastanku u Prizrenu 1878 Albanci osnivaju Prizrensku ligu. Srbi su izrazili u drugoj polovini XIX veka. a Albanija nije želela da ostane neutralna. već je stvarala vojne grupacije za borbu protiv srpskih četa. kao i izbijanje na more preko severne Albanije. Hana koji je napisao da su Srbi i Albanci prirodni saveznici i da to tako treba da ostane. Karađorđe da bi zadržao albansku činio im je svakakve ustupke.

a Albanci brutalnom okupacijom. godine prinuđeni da se povuku s teritorije mađunarodno priznate države Albanije koja je obuhvatala tek deo etničke teritorije. Srbi su ubijani i mučeni. Kosovski Albanci su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije. 1948 godine proglašen je statut autonomije kosovsko-metohijske oblasti. U međuratnom periodu (1918-1941) na Kosovu je skoro osamnaest godina bila uspostavljena vojna uprava. Neposredno nakon izbijanja II svetskog rata u Jugoslaviji se pojačao teror nad Albancima. nasilno pokrštavanje i progoni. koja se ogledala u zabrani korišćenja albanskog jezika. Usvojena je rezolucija u kojoj se Kosovo priključuje federalnoj Srbiji. Jedan od zvaničniih ratnih ciljeva Kraljevine bio je izlazak Srbije na more preko severne Albanije. Srbija 1914 godine pomaže Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. Beogradska vlada je započela opsežan program kolonizacije Kosova. godine. Albanija je bila pod italijanskim protektoratom. Srbija je u oktobru iste godine zauzela ceo Kosovski vijalet i najveći deo današnje Albanije zajedno sa albanskom obalom. to su bila masovna pogubljenja. dajući prednost Srbima. Mnogi zločini su se dešavali i odnosi među narodima. Crne Gore i Grčke. Kosovo je pripalo Kraljevini Srbiji. Nakon prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji. a teritorija je anektirana Srbiji. a mržnja koja će kulminirati u narednim godinama postajala je sve veća. Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov. što istorijografija naziva oslobođenjem. iz novonastale Kraljevine SHS (1918) ali bezuspešno. srpska vojska interveniše i šalje svoje trupe u Albaniju kako bi zaštitila Esad-pašin režim. a imanja spaljivana i otimana. kada su italijanske i nemačke snage ušle na Kosovo. a posebno bivšim vojnicima ili pripadnicima četničkih odreda. pokrštavanju. Ustavni statut . nakon Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana. Situacija se promenila nakon jugoslovenske kapitulacije. Problem Kosova je bio položaj albanske nacije u Jugoslaviji. etnička čišćenja. Zločini su se događali s obe strane. Predstavnici Kosova u Metohije su formalno izrazili volju da uđu u sastav Srbije jula 1945 na II zasedanju oblasnog NOB u Prizrenu.Po završetku Prvog svetskog rata 1918. Kratak period mira biva završen Prvim svetskim ratom. srpske trupe su se po povratku na Kosovo ponovo borile protiv Albanaca. Nakon balkaskih ratova. Stvarani su razni komiteti koji su se borili za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima. Na osvojenim oblastima odmah je uspostavljena građanska vlast. Pod jakim međunarodnim pritiskom. balkanski susedi su sredinom 1913. dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije. a naredne godine.između Srba i Albanaca desavali su se na Kosovu. etičkom čišćenju.

uz podršku Vojske Jugoslavije. Napetost je proizilazila iz činjenice da Kosovo kao ekonomski siromašno područije zaostaje za ostalim delovima Srbije i Jugoslavije. i 1999. Srba. Socijalno stanje se sve više pogoršavalo. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je bila albanska paravojna formacija. Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor. većinsko albansko stanovništo pokrajine je 1990. predsednika SR Srbije na čije čelo dolazi Milošević. Još je više izazivalo tenziju visok natailet kosovskih Albanaca. Milošević je održao svoj neslavni govor na Gazimestanu. Događala su se sve veća iseljavanja. Varnice su izbijale na sve strane. Nekoliko meseci kasnije. Početak duboke krize se desio posle izbijanja velikih demonstracija Albanaca na Kosovu Marta i Aprila 1981 godine. U Srbiji je 1987 zavladala antialbanska madijska histerija. godišnjice Kosovske bitke. ne izlazeći na izbore ni na popis. Srpska policija je. Kod mnogih se javljao i strah kada su počele javne manifestacije albanskog nacionalizma. zajednicom ravnopravnih građana Albanaca. Tada je stvoreno mišljenje da se visok natalitet planski održava da bi Srbi bili potisnuti s Kosova i područije učinili etnički albanskim. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova.ove oblasti se menja 1968 godine kada dobija svoj ustav i proglašava se Socijalističkom Autonomnom pokrajnom Kosovo. Paralelno su se zaoštravali međunacionalni odnosi na Kosovu. da povuče vojne snage s Kosova usledilo je bombardovanje. Ivana Stambolića. OVK je osnovana 1994. godine. godine proglasilo nezavisnost Republike Kosova. Slobodan Milošević koji je zadnjih godina kupio poene. Nakon tri meseca užasa koji se događao na celoj teritoriji SRJ. koji mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje. svakodnevno su paljene zastave i dešavali se međusobni sukobi. Muslimana. naročito uglednih ličnosti koja je ulivala nesigurnost kod Srba. Turaka i dr. a prvi put u javnost je izašla 1996. godine. 28. uspeva da skloni na VIII sednici SK Srbije. tokom 1998. što nije priznala ni jedna država osim Albanije. zasnovano na samoupravljanju radničke klase. od 1986 do 1981 Albanci su uživali široku autonomiju i mnoga prava koja su im do tada bila uskraćena. Od tog trenutka počinje najveća nacionalna mržnja koja je huškana sa svih strana. Kosovo . odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije. Masakr u Račku je označio prekretnicu u kosovskom ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno intervenisati kako bi se sprečila dalje sukobe na Balkanu. prilikom obeležavanja 600. Milošević je pristao na povlačenje i ulazak KFOR-a na Kosovo. Posle bombardovanja 1999 godine. koja se sredstvima oružane borbe borila za nezavisnost Kosova od Srbije. Pošto je Milošević odbio uslov koji su mu je postavio NATO. Razni masakri koji su se dešavali u tom periodu bili su temelj za kasniju optužnicu u Hagu protiv Slobodana Miloševića. juna 1989.

Činjenica je da ova dva susedska naroda nekada bliska. . nikad više neće moći ništa drugo da se desi osim da se nasilje trpi ili da se se drugome nanosi. tako i Albanci.možda. Ivo Andrić u knjizi "Znakovi pored puta" pita da li je duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. sada su udaljenija jedan od drugog više nego ikad u svojoj viševekovnoj istoriji. U mnogim istraživanjima većina Albanaca optužuju Slobodana Miloševića i njegov režim. Oko 150.000-200. a ne srpski narod za veliko zlo koje se dogodilo na Kosovu i zbog čega su i tek će ispaštati kako kosovski Srbi.i Metohija dolazi pod upravu Ujedinjenih nacija.000 Srba i Roma je pobeglo iz pokrajine.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful