Srbi i Albanci kroz vekove

Petrit Imami je rođen u Prizrenu, a školovao se u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gda danas radi kao redovan profesor filmskog i TV scenarija. Poslednjih nekoliko godina posvetio se istraživanju političkih i kulturnih odnosa Srba i Albanaca u prošlosti. Srbi i Albanci žive na Balkanskom poluostrvu preko 1000 godina. Većina naucnika smatra da su Albanci potomci starih Ilira samim tim i da su starosedeoci na Balkanu. Razni etnolozi i antropolozi tvrde da je došlo do mešanja došljaka i starosedelaca. Do sličnog zaključka došao je i Niko Županić koji je ustanovio da Srbi i Albanci čine jednu fizioantropološku zajednicu i da su vrlo srodni međusobno. U studijama "Evropske rase" (1900) Viljem Ripli navodi da za antropologe sadašnji Ilirci tj Srbi i Hrvati su jedno sa Albancima. Kada se dogodio raskol u crkvi 1054 godine narodi na Balkanu su se podelili na vizantijsko-pravoslavne i rimokatolike. Pod carigradsku su spali Grci, Bugari, Srbi, Makedonci i Albanci iz južne Albanije. Zbog tog raskidi su se dešavale svađe i u vladarskim porodicama što je bio slučaj i u Nemanjićkoj. Podrucije Raške je "kolevka srpstva",a grad Ras je prestonica sve do XIII veka, otuda ostali narodi Srbiju nazivaju Rasija. Pod Stefanom Nemanjom(1183-1189) Raška se počela širiti. Posle raspada Vizantije(1204) oko pitanja Albanije se vode razni sukobi između mnogih vladara. Veliki arhont Arbena(Albanije) Dimiter oženio se Komnenom, ćerkom Stefana Prvovenčanog. Taj brak je nagovestio predstojeće odnose Albanaca sa srpskom državom i nema sumlje da je Stefan smatrao da je vrlo dobar politički potez dati svoju kćer za Arbanasa. Kada je Albanija pala pod vlast Anžujaca, Srbija stupa u savez sa njima. Žena srpskog kralja Uroša I bila je francuskinja Jelena Anžujska. Nakon dolaska Milutina na vlast, on u dogovoru sa kraljem Karlom se proglašava za kralja Srbije, Huma, Duklje i Albanije(1309) i to je bio prvi put da se Albanija navodi u tituli nekog srpskog kralja. Ali to dugo nije potrajalo jer su se protiv Milutina pobunili albanski i srpski feudalci kao i Rimokatolička crkva. Za vreme cara Dušana, Prizren je bio grad od velike važnosti, čak je kovao sopstveni novac, a ponekad bivao i prestonica. U tom periodu bilo je dosta sukoba između albanskih i nikejskih feudalaca koji su trajali čitav vek. Što se tiče

Dukađina. hrvatski ali i albanskih.Srpska istorijografija često ističe činjenicu kako se na Kosovu nalazi veliki broj manastira i crkava i da su nazivi mesta slovenskog porekla. . i srpska i albanska. a nisu mogle da unište jedna drugu. česta pojava bila je i uspostavljanje rodbinskih veza između njih. U to vreme Osmanlije uveliko nadiru na Balkan.ali bezuspešno. Prema Imamiju kralj Milutin je krajem života. Gradnjom manastira srpski vladari su davali obeležje svoje moći. To jeste bio poraz i početak robovanja ali u srpskoj istoriji i tradiciji Kosovski boj (1389) smatra se za jedan od najvažnijih i najsvetijih događaja. Car Dušan je u svom zakoniku naveo stroge kazne za one koji prihvataju "latinsku jeres". među kojima sa bili bosanski. smatra se da su određene odredbe bile uperene protiv Albanaca. Pred pad pod Osmanlije proces srbizacije i asimilacije je uveliko tekao. U periodu nakon cara Dušana bilo je pokušaja ponovnog ujedinjenja balkanskih naroda. Pošto su u tom periodu stalno bila prisutna borba između srpskih. isto tako i Dušan za vreme vladavine. Topiju. Srba kasnije i Turaka. jer su u određenim oblastima predstavljali katolički narod.. dok Albanci napominju da su te iste crkve i manastiri podignuti na osvojenim teritorijama i temeljima pređašnjih vizantijskih crkava. potiskivao katoličku veru sa Balkana. a severni Albanci su upravo tu religiju propovedali. čemu udruženi feudalci pokušavaju da se suprotstave. se drze svoje teorije i priče. Po jednom turskom letopisu protiv Osmanlija se borilo "sedam jezika". Kako su uglavnom bili različite veroispovesti smatra se da tada verskog fanatizma nije bilo jer su i najuglednije porodice stupale u rodbinske odnose.poznatog Dušanovog zakonika. U studijama "Srbi i Arbanasi" navodi se da je albanska vlastela u prihvatala jezik Grka. Kao gospodar Kosova (1370) javlja se srpski feudalac Vuk Branković. Porodice koje su se međusobno sukobljavale. albanskih i grčkih despota. Pored Srba na čelu sa Knezom Lazarem na Kosovo polje je sa svojom vojskom došlo više velmoža. mešane brekove itd.. orodile bi se. Brankovići. koji im je u tom trenutku najviše odgovarao. sve vreme. Jedan deo knjige se bazira na "istorijskom pravu na Kosovo". Obe strane. U članku "Kosovo pod turskom vlašću" navodi se da je dolazak Turaka na Balkan zaustavio naglo sloveniziranje albanskog elementa. zavisno od političkog i ekonomskoh interesa. kao što su Lazarevići.

a s druge strane nadolazila je islamizacija. Zatim nekoliko episkopa praćeno narodom. U jednom srpskom spisu se navodi da su na njegovu sahranu došli svi srpski knezovi kao i ostala gospoda i vlastela. Pećka patrijaršija ponovo biva ukinuta 1766. Ona je uživala punu religioznu slobodu i kulturnu autonomiju. On je kod sultana Sulejmana izdejstvovao dozvolu za rad Pećke patrijaršije(1557). ali tek tada počinju njihovi pravi progoni.Dolaskom Turaka mnogi feudalci su menjali veru kako je kome u određenom trenutku odgovaralo. krenulo je ka severu. kao što je te iste godine uradio Arsenije III Čarnojević. u Evropi se nije pravila razlika između Srba i Albanaca. Srpski istoričar Rajko Veselinović u Letopisu matice srpske tvrdi da u to vreme. Srbi koji nisu privatali muhamedsku veru ostali su obespravljena raja i od tog vremena kultura i društveni život između njih se iz korena menja. Albanci sticali status punopravnih građana Osmanlijske imperije. Smatram da je jedan od većih razloga za stvaranje jaza između ova dva susedna naroda. Svi su se nadali da će uspeti da se izbore protiv moćnog protivnika. Ugled je stekao zahvaljujući svojim vojnim veštinama. a jedna od njih bio je Skenderbeg. Nemački car Leopold I je pisao patrijarhu i davao podršku Rusima i Albancima. a i time što je sprečio prevrat na turskom dvoru. Osmanlijsko carstvo 1690 godine potresa ekonomska kriza. Početkom XV veka većina Albanaca su bili hrišćani. ali vremenom se ta pojava menjala. odnosno da su se ta imena javljala kao sinonimi. Isto tako postojale su ličnosti koje su ih međusobno povezivale. Njega su pratile desetine hiljada Srba i četiri hiljade Albanaca. Za vreme I srpsko ustanka glavnu reč je vodio Karađorđe. Početkom . Razlog zbog kojeg su na početku Srbi i Albanci prelazili u islam bila je karijera u vlasti. Stalni lokalni sukobi Srba i Albanaca prerastaju u ustanak protiv Turaka koji bivaju uguseni. taj što su primajući islam. U Osmanlijskom carstvu naježe je bilo katoličkom življu koje je s jedne strane bilo podvrgnuto pritisku pravoslavnih patrijarha. Kada je izbio rat između Turske i Mletačke republike(1645) hrišćanski narodi su se ponadali kraju njihovog robovanja. Zahvaljujući velikim zaslugama u Carigradu je sve više rastao ugled poturčenom Srbinu Mehmed-paši Sokoloviću. da je Skenderbegov otac promenio veru čak tri puta. pa je kao jednu od zanimljivih činjenica Imami istakao.

U tom periodu najžešći sukobi . Otomanska vlast priznaje autonomiju albanije 1912 godine. a potom i u bici kod Štubika u kojoj su bili dobrovoljci. naročito Skadarska oblast. a centar albanskog pokreta bio je na Kosovu. kulturu i jezik Albanaca. Borba za nezavisnos Albanije vođena je od sredine XIX veka. Starom Srbijom i Crnom Gorom. Vranje. pa su u II srpskom ustanku učestvovali i neki istaknuti pravoslavni Albanci. Leskovac. Mnogi su smatrali da su oni ključni element za rešavanje istočne krize.XIX veka nastala su komešanja širom Balkana i Carigrad je sve više gubio kontrolu nad pašalucima. čiji je glavni cilj borba za albansku autonomiju. Karađorđe da bi zadržao albansku činio im je svakakve ustupke. a Albanija nije želela da ostane neutralna. Liga se suprotstavljala odlukama Berlinskog kongresa. Četiri balkanske zemlje sklopile su savez i započele pripreme za rat.H. Balkanski ratovi zatekli su Albance kao jednu naciju bez sopstvene države kojoj i Porta 1912 godine priznaje nezavisnost. Pirot. Prva ozbiljna interesovanja za istoriju. Srbi su pozurili da se suprotstavr planu "Velike Albanije" sopstvenim planom za podelu Evropske Turske između balkanskih država. Ilija Garašanin je 1844 godne sačinio projekat za stvaranje jake srpske države na Balkanu pod imenom Načertanije. Toplice i priznata je nezavisnost Kneževine Srbije. Na sastanku u Prizrenu 1878 Albanci osnivaju Prizrensku ligu. kao i izbijanje na more preko severne Albanije. Oni su najpre pomogli u buni protiv dahija. već je stvarala vojne grupacije za borbu protiv srpskih četa. Na njih je imao uticaju putopis austojskog naučnika J. Glavni cilj bio je ujedinjenje sa Bosnom. Tursko carstvo zapada u krizu nakon Nevesinjskog ustanka 1875. Sklapanje Sanstefanskog mira bilo je na veliku štetu Albanaca kojima je pretilo potpuno rasparčavanje na nekoliko budućih alkanskih zemalja. na Berlinsokm kongresu 1878 Sanstefanski mir je korigovan i Srbiji je pripao Niš. Srpske vlasti počinju da traze sagovornike sa Albanske strane koji bi joj bili naklonjeni. što je za uzvrat izazvalo novu vojnu akciju balkanskog saveza. Srbi su izrazili u drugoj polovini XIX veka. Hana koji je napisao da su Srbi i Albanci prirodni saveznici i da to tako treba da ostane. Savezničke balkanske zemlje su zajednički napale Otomansko carstvo i osvojile teritorije koje su međusobno podelile. Uspešnom dizanju I srpskog ustanka doprineo je i jedan broj Albanaca.

dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije. godine. to su bila masovna pogubljenja. Neposredno nakon izbijanja II svetskog rata u Jugoslaviji se pojačao teror nad Albancima. Nakon balkaskih ratova. Na osvojenim oblastima odmah je uspostavljena građanska vlast. što istorijografija naziva oslobođenjem. srpska vojska interveniše i šalje svoje trupe u Albaniju kako bi zaštitila Esad-pašin režim. balkanski susedi su sredinom 1913. Crne Gore i Grčke. Nakon prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji. Beogradska vlada je započela opsežan program kolonizacije Kosova. godine prinuđeni da se povuku s teritorije mađunarodno priznate države Albanije koja je obuhvatala tek deo etničke teritorije. a posebno bivšim vojnicima ili pripadnicima četničkih odreda. kada su italijanske i nemačke snage ušle na Kosovo. Mnogi zločini su se dešavali i odnosi među narodima. Kratak period mira biva završen Prvim svetskim ratom. iz novonastale Kraljevine SHS (1918) ali bezuspešno. Albanija je bila pod italijanskim protektoratom. pokrštavanju. Zločini su se događali s obe strane. Srbi su ubijani i mučeni. Ustavni statut . koja se ogledala u zabrani korišćenja albanskog jezika. Kosovski Albanci su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije. nasilno pokrštavanje i progoni. etnička čišćenja. a naredne godine. srpske trupe su se po povratku na Kosovo ponovo borile protiv Albanaca. dajući prednost Srbima. etičkom čišćenju. Usvojena je rezolucija u kojoj se Kosovo priključuje federalnoj Srbiji.Po završetku Prvog svetskog rata 1918. nakon Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana. Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov. Jedan od zvaničniih ratnih ciljeva Kraljevine bio je izlazak Srbije na more preko severne Albanije. Pod jakim međunarodnim pritiskom. Problem Kosova je bio položaj albanske nacije u Jugoslaviji. Srbija 1914 godine pomaže Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. 1948 godine proglašen je statut autonomije kosovsko-metohijske oblasti. a Albanci brutalnom okupacijom.između Srba i Albanaca desavali su se na Kosovu. Srbija je u oktobru iste godine zauzela ceo Kosovski vijalet i najveći deo današnje Albanije zajedno sa albanskom obalom. a imanja spaljivana i otimana. a mržnja koja će kulminirati u narednim godinama postajala je sve veća. Stvarani su razni komiteti koji su se borili za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima. U međuratnom periodu (1918-1941) na Kosovu je skoro osamnaest godina bila uspostavljena vojna uprava. Kosovo je pripalo Kraljevini Srbiji. Situacija se promenila nakon jugoslovenske kapitulacije. Predstavnici Kosova u Metohije su formalno izrazili volju da uđu u sastav Srbije jula 1945 na II zasedanju oblasnog NOB u Prizrenu. a teritorija je anektirana Srbiji.

što nije priznala ni jedna država osim Albanije. Nekoliko meseci kasnije. uspeva da skloni na VIII sednici SK Srbije. juna 1989. zasnovano na samoupravljanju radničke klase. Razni masakri koji su se dešavali u tom periodu bili su temelj za kasniju optužnicu u Hagu protiv Slobodana Miloševića. Varnice su izbijale na sve strane. Napetost je proizilazila iz činjenice da Kosovo kao ekonomski siromašno područije zaostaje za ostalim delovima Srbije i Jugoslavije. prilikom obeležavanja 600. Kosovo . Pošto je Milošević odbio uslov koji su mu je postavio NATO. tokom 1998. zajednicom ravnopravnih građana Albanaca. Milošević je pristao na povlačenje i ulazak KFOR-a na Kosovo. a prvi put u javnost je izašla 1996. Kod mnogih se javljao i strah kada su počele javne manifestacije albanskog nacionalizma. Posle bombardovanja 1999 godine. Slobodan Milošević koji je zadnjih godina kupio poene. godine proglasilo nezavisnost Republike Kosova. predsednika SR Srbije na čije čelo dolazi Milošević. Milošević je održao svoj neslavni govor na Gazimestanu. Srba. Nakon tri meseca užasa koji se događao na celoj teritoriji SRJ. godine. godišnjice Kosovske bitke. odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije. Paralelno su se zaoštravali međunacionalni odnosi na Kosovu. da povuče vojne snage s Kosova usledilo je bombardovanje. Ivana Stambolića. OVK je osnovana 1994. Događala su se sve veća iseljavanja. 28. Masakr u Račku je označio prekretnicu u kosovskom ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno intervenisati kako bi se sprečila dalje sukobe na Balkanu. koja se sredstvima oružane borbe borila za nezavisnost Kosova od Srbije. koji mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje. ne izlazeći na izbore ni na popis. Od tog trenutka počinje najveća nacionalna mržnja koja je huškana sa svih strana. U Srbiji je 1987 zavladala antialbanska madijska histerija. i 1999. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je bila albanska paravojna formacija. Početak duboke krize se desio posle izbijanja velikih demonstracija Albanaca na Kosovu Marta i Aprila 1981 godine. većinsko albansko stanovništo pokrajine je 1990. uz podršku Vojske Jugoslavije. naročito uglednih ličnosti koja je ulivala nesigurnost kod Srba. Srpska policija je.ove oblasti se menja 1968 godine kada dobija svoj ustav i proglašava se Socijalističkom Autonomnom pokrajnom Kosovo. od 1986 do 1981 Albanci su uživali široku autonomiju i mnoga prava koja su im do tada bila uskraćena. godine. Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor. Turaka i dr. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova. Još je više izazivalo tenziju visok natailet kosovskih Albanaca. svakodnevno su paljene zastave i dešavali se međusobni sukobi. Socijalno stanje se sve više pogoršavalo. Tada je stvoreno mišljenje da se visok natalitet planski održava da bi Srbi bili potisnuti s Kosova i područije učinili etnički albanskim. Muslimana.

a ne srpski narod za veliko zlo koje se dogodilo na Kosovu i zbog čega su i tek će ispaštati kako kosovski Srbi. Ivo Andrić u knjizi "Znakovi pored puta" pita da li je duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da. .i Metohija dolazi pod upravu Ujedinjenih nacija.možda.000-200. U mnogim istraživanjima većina Albanaca optužuju Slobodana Miloševića i njegov režim.000 Srba i Roma je pobeglo iz pokrajine. Činjenica je da ova dva susedska naroda nekada bliska. nikad više neće moći ništa drugo da se desi osim da se nasilje trpi ili da se se drugome nanosi. sada su udaljenija jedan od drugog više nego ikad u svojoj viševekovnoj istoriji. tako i Albanci. Oko 150.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful