Srbi i Albanci kroz vekove

Petrit Imami je rođen u Prizrenu, a školovao se u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gda danas radi kao redovan profesor filmskog i TV scenarija. Poslednjih nekoliko godina posvetio se istraživanju političkih i kulturnih odnosa Srba i Albanaca u prošlosti. Srbi i Albanci žive na Balkanskom poluostrvu preko 1000 godina. Većina naucnika smatra da su Albanci potomci starih Ilira samim tim i da su starosedeoci na Balkanu. Razni etnolozi i antropolozi tvrde da je došlo do mešanja došljaka i starosedelaca. Do sličnog zaključka došao je i Niko Županić koji je ustanovio da Srbi i Albanci čine jednu fizioantropološku zajednicu i da su vrlo srodni međusobno. U studijama "Evropske rase" (1900) Viljem Ripli navodi da za antropologe sadašnji Ilirci tj Srbi i Hrvati su jedno sa Albancima. Kada se dogodio raskol u crkvi 1054 godine narodi na Balkanu su se podelili na vizantijsko-pravoslavne i rimokatolike. Pod carigradsku su spali Grci, Bugari, Srbi, Makedonci i Albanci iz južne Albanije. Zbog tog raskidi su se dešavale svađe i u vladarskim porodicama što je bio slučaj i u Nemanjićkoj. Podrucije Raške je "kolevka srpstva",a grad Ras je prestonica sve do XIII veka, otuda ostali narodi Srbiju nazivaju Rasija. Pod Stefanom Nemanjom(1183-1189) Raška se počela širiti. Posle raspada Vizantije(1204) oko pitanja Albanije se vode razni sukobi između mnogih vladara. Veliki arhont Arbena(Albanije) Dimiter oženio se Komnenom, ćerkom Stefana Prvovenčanog. Taj brak je nagovestio predstojeće odnose Albanaca sa srpskom državom i nema sumlje da je Stefan smatrao da je vrlo dobar politički potez dati svoju kćer za Arbanasa. Kada je Albanija pala pod vlast Anžujaca, Srbija stupa u savez sa njima. Žena srpskog kralja Uroša I bila je francuskinja Jelena Anžujska. Nakon dolaska Milutina na vlast, on u dogovoru sa kraljem Karlom se proglašava za kralja Srbije, Huma, Duklje i Albanije(1309) i to je bio prvi put da se Albanija navodi u tituli nekog srpskog kralja. Ali to dugo nije potrajalo jer su se protiv Milutina pobunili albanski i srpski feudalci kao i Rimokatolička crkva. Za vreme cara Dušana, Prizren je bio grad od velike važnosti, čak je kovao sopstveni novac, a ponekad bivao i prestonica. U tom periodu bilo je dosta sukoba između albanskih i nikejskih feudalaca koji su trajali čitav vek. Što se tiče

Porodice koje su se međusobno sukobljavale. To jeste bio poraz i početak robovanja ali u srpskoj istoriji i tradiciji Kosovski boj (1389) smatra se za jedan od najvažnijih i najsvetijih događaja. orodile bi se. Brankovići. čemu udruženi feudalci pokušavaju da se suprotstave. Car Dušan je u svom zakoniku naveo stroge kazne za one koji prihvataju "latinsku jeres". koji im je u tom trenutku najviše odgovarao. .. Pored Srba na čelu sa Knezom Lazarem na Kosovo polje je sa svojom vojskom došlo više velmoža. Pošto su u tom periodu stalno bila prisutna borba između srpskih. U studijama "Srbi i Arbanasi" navodi se da je albanska vlastela u prihvatala jezik Grka. U to vreme Osmanlije uveliko nadiru na Balkan. U članku "Kosovo pod turskom vlašću" navodi se da je dolazak Turaka na Balkan zaustavio naglo sloveniziranje albanskog elementa.. Jedan deo knjige se bazira na "istorijskom pravu na Kosovo". dok Albanci napominju da su te iste crkve i manastiri podignuti na osvojenim teritorijama i temeljima pređašnjih vizantijskih crkava. smatra se da su određene odredbe bile uperene protiv Albanaca. Gradnjom manastira srpski vladari su davali obeležje svoje moći. potiskivao katoličku veru sa Balkana. među kojima sa bili bosanski. Kako su uglavnom bili različite veroispovesti smatra se da tada verskog fanatizma nije bilo jer su i najuglednije porodice stupale u rodbinske odnose. a severni Albanci su upravo tu religiju propovedali. se drze svoje teorije i priče. česta pojava bila je i uspostavljanje rodbinskih veza između njih. Kao gospodar Kosova (1370) javlja se srpski feudalac Vuk Branković. kao što su Lazarevići. Pred pad pod Osmanlije proces srbizacije i asimilacije je uveliko tekao. Prema Imamiju kralj Milutin je krajem života. a nisu mogle da unište jedna drugu. albanskih i grčkih despota. Dukađina. mešane brekove itd. zavisno od političkog i ekonomskoh interesa. hrvatski ali i albanskih.ali bezuspešno. jer su u određenim oblastima predstavljali katolički narod. sve vreme. U periodu nakon cara Dušana bilo je pokušaja ponovnog ujedinjenja balkanskih naroda. isto tako i Dušan za vreme vladavine.Srpska istorijografija često ističe činjenicu kako se na Kosovu nalazi veliki broj manastira i crkava i da su nazivi mesta slovenskog porekla. Obe strane. i srpska i albanska.poznatog Dušanovog zakonika. Topiju. Po jednom turskom letopisu protiv Osmanlija se borilo "sedam jezika". Srba kasnije i Turaka.

Zatim nekoliko episkopa praćeno narodom. a jedna od njih bio je Skenderbeg. U Osmanlijskom carstvu naježe je bilo katoličkom življu koje je s jedne strane bilo podvrgnuto pritisku pravoslavnih patrijarha. taj što su primajući islam. Srpski istoričar Rajko Veselinović u Letopisu matice srpske tvrdi da u to vreme. Početkom XV veka većina Albanaca su bili hrišćani. On je kod sultana Sulejmana izdejstvovao dozvolu za rad Pećke patrijaršije(1557). krenulo je ka severu. Zahvaljujući velikim zaslugama u Carigradu je sve više rastao ugled poturčenom Srbinu Mehmed-paši Sokoloviću. u Evropi se nije pravila razlika između Srba i Albanaca.a s druge strane nadolazila je islamizacija. pa je kao jednu od zanimljivih činjenica Imami istakao. Srbi koji nisu privatali muhamedsku veru ostali su obespravljena raja i od tog vremena kultura i društveni život između njih se iz korena menja. Nemački car Leopold I je pisao patrijarhu i davao podršku Rusima i Albancima. Smatram da je jedan od većih razloga za stvaranje jaza između ova dva susedna naroda. Svi su se nadali da će uspeti da se izbore protiv moćnog protivnika. Za vreme I srpsko ustanka glavnu reč je vodio Karađorđe. Ona je uživala punu religioznu slobodu i kulturnu autonomiju. Njega su pratile desetine hiljada Srba i četiri hiljade Albanaca. Kada je izbio rat između Turske i Mletačke republike(1645) hrišćanski narodi su se ponadali kraju njihovog robovanja. a i time što je sprečio prevrat na turskom dvoru. da je Skenderbegov otac promenio veru čak tri puta. Ugled je stekao zahvaljujući svojim vojnim veštinama. Isto tako postojale su ličnosti koje su ih međusobno povezivale.Dolaskom Turaka mnogi feudalci su menjali veru kako je kome u određenom trenutku odgovaralo. Početkom . ali vremenom se ta pojava menjala. Pećka patrijaršija ponovo biva ukinuta 1766. Stalni lokalni sukobi Srba i Albanaca prerastaju u ustanak protiv Turaka koji bivaju uguseni. kao što je te iste godine uradio Arsenije III Čarnojević. Osmanlijsko carstvo 1690 godine potresa ekonomska kriza. Razlog zbog kojeg su na početku Srbi i Albanci prelazili u islam bila je karijera u vlasti. U jednom srpskom spisu se navodi da su na njegovu sahranu došli svi srpski knezovi kao i ostala gospoda i vlastela. odnosno da su se ta imena javljala kao sinonimi. Albanci sticali status punopravnih građana Osmanlijske imperije. ali tek tada počinju njihovi pravi progoni.

Mnogi su smatrali da su oni ključni element za rešavanje istočne krize. Sklapanje Sanstefanskog mira bilo je na veliku štetu Albanaca kojima je pretilo potpuno rasparčavanje na nekoliko budućih alkanskih zemalja. a centar albanskog pokreta bio je na Kosovu. pa su u II srpskom ustanku učestvovali i neki istaknuti pravoslavni Albanci. Ilija Garašanin je 1844 godne sačinio projekat za stvaranje jake srpske države na Balkanu pod imenom Načertanije.XIX veka nastala su komešanja širom Balkana i Carigrad je sve više gubio kontrolu nad pašalucima. Savezničke balkanske zemlje su zajednički napale Otomansko carstvo i osvojile teritorije koje su međusobno podelile. već je stvarala vojne grupacije za borbu protiv srpskih četa. kulturu i jezik Albanaca. Tursko carstvo zapada u krizu nakon Nevesinjskog ustanka 1875. Liga se suprotstavljala odlukama Berlinskog kongresa. Leskovac. Srbi su pozurili da se suprotstavr planu "Velike Albanije" sopstvenim planom za podelu Evropske Turske između balkanskih država. a Albanija nije želela da ostane neutralna.H. Oni su najpre pomogli u buni protiv dahija. Hana koji je napisao da su Srbi i Albanci prirodni saveznici i da to tako treba da ostane. a potom i u bici kod Štubika u kojoj su bili dobrovoljci. Vranje. Pirot. Balkanski ratovi zatekli su Albance kao jednu naciju bez sopstvene države kojoj i Porta 1912 godine priznaje nezavisnost. Borba za nezavisnos Albanije vođena je od sredine XIX veka. Glavni cilj bio je ujedinjenje sa Bosnom. Četiri balkanske zemlje sklopile su savez i započele pripreme za rat. Na njih je imao uticaju putopis austojskog naučnika J. Starom Srbijom i Crnom Gorom. Srbi su izrazili u drugoj polovini XIX veka. Karađorđe da bi zadržao albansku činio im je svakakve ustupke. Otomanska vlast priznaje autonomiju albanije 1912 godine. Na sastanku u Prizrenu 1878 Albanci osnivaju Prizrensku ligu. naročito Skadarska oblast. Toplice i priznata je nezavisnost Kneževine Srbije. U tom periodu najžešći sukobi . na Berlinsokm kongresu 1878 Sanstefanski mir je korigovan i Srbiji je pripao Niš. Prva ozbiljna interesovanja za istoriju. Uspešnom dizanju I srpskog ustanka doprineo je i jedan broj Albanaca. kao i izbijanje na more preko severne Albanije. čiji je glavni cilj borba za albansku autonomiju. što je za uzvrat izazvalo novu vojnu akciju balkanskog saveza. Srpske vlasti počinju da traze sagovornike sa Albanske strane koji bi joj bili naklonjeni.

Nakon prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji. pokrštavanju. a teritorija je anektirana Srbiji. to su bila masovna pogubljenja. Jedan od zvaničniih ratnih ciljeva Kraljevine bio je izlazak Srbije na more preko severne Albanije. iz novonastale Kraljevine SHS (1918) ali bezuspešno. što istorijografija naziva oslobođenjem. Pod jakim međunarodnim pritiskom. nakon Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana. dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije. Problem Kosova je bio položaj albanske nacije u Jugoslaviji. a naredne godine. Srbija je u oktobru iste godine zauzela ceo Kosovski vijalet i najveći deo današnje Albanije zajedno sa albanskom obalom. Kratak period mira biva završen Prvim svetskim ratom. kada su italijanske i nemačke snage ušle na Kosovo. Beogradska vlada je započela opsežan program kolonizacije Kosova. Mnogi zločini su se dešavali i odnosi među narodima.između Srba i Albanaca desavali su se na Kosovu. Neposredno nakon izbijanja II svetskog rata u Jugoslaviji se pojačao teror nad Albancima. Kosovski Albanci su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije. Nakon balkaskih ratova. dajući prednost Srbima. Ustavni statut . Srbija 1914 godine pomaže Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. Predstavnici Kosova u Metohije su formalno izrazili volju da uđu u sastav Srbije jula 1945 na II zasedanju oblasnog NOB u Prizrenu. srpske trupe su se po povratku na Kosovo ponovo borile protiv Albanaca. Kosovo je pripalo Kraljevini Srbiji. Usvojena je rezolucija u kojoj se Kosovo priključuje federalnoj Srbiji. nasilno pokrštavanje i progoni. a imanja spaljivana i otimana. etičkom čišćenju. etnička čišćenja. Albanija je bila pod italijanskim protektoratom.Po završetku Prvog svetskog rata 1918. a Albanci brutalnom okupacijom. Situacija se promenila nakon jugoslovenske kapitulacije. godine. godine prinuđeni da se povuku s teritorije mađunarodno priznate države Albanije koja je obuhvatala tek deo etničke teritorije. Srbi su ubijani i mučeni. Crne Gore i Grčke. koja se ogledala u zabrani korišćenja albanskog jezika. Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov. a mržnja koja će kulminirati u narednim godinama postajala je sve veća. Na osvojenim oblastima odmah je uspostavljena građanska vlast. 1948 godine proglašen je statut autonomije kosovsko-metohijske oblasti. Zločini su se događali s obe strane. srpska vojska interveniše i šalje svoje trupe u Albaniju kako bi zaštitila Esad-pašin režim. U međuratnom periodu (1918-1941) na Kosovu je skoro osamnaest godina bila uspostavljena vojna uprava. balkanski susedi su sredinom 1913. a posebno bivšim vojnicima ili pripadnicima četničkih odreda. Stvarani su razni komiteti koji su se borili za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima.

Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je bila albanska paravojna formacija. Srpska policija je. Slobodan Milošević koji je zadnjih godina kupio poene. godine. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova. Masakr u Račku je označio prekretnicu u kosovskom ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno intervenisati kako bi se sprečila dalje sukobe na Balkanu. Nakon tri meseca užasa koji se događao na celoj teritoriji SRJ. Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor. Nekoliko meseci kasnije. Razni masakri koji su se dešavali u tom periodu bili su temelj za kasniju optužnicu u Hagu protiv Slobodana Miloševića. U Srbiji je 1987 zavladala antialbanska madijska histerija. Događala su se sve veća iseljavanja. predsednika SR Srbije na čije čelo dolazi Milošević. Muslimana. od 1986 do 1981 Albanci su uživali široku autonomiju i mnoga prava koja su im do tada bila uskraćena. uz podršku Vojske Jugoslavije. Milošević je pristao na povlačenje i ulazak KFOR-a na Kosovo. koji mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje. Pošto je Milošević odbio uslov koji su mu je postavio NATO. Od tog trenutka počinje najveća nacionalna mržnja koja je huškana sa svih strana. a prvi put u javnost je izašla 1996. Ivana Stambolića. koja se sredstvima oružane borbe borila za nezavisnost Kosova od Srbije. svakodnevno su paljene zastave i dešavali se međusobni sukobi. Turaka i dr. Socijalno stanje se sve više pogoršavalo. 28. Varnice su izbijale na sve strane. Posle bombardovanja 1999 godine. juna 1989. naročito uglednih ličnosti koja je ulivala nesigurnost kod Srba. Napetost je proizilazila iz činjenice da Kosovo kao ekonomski siromašno područije zaostaje za ostalim delovima Srbije i Jugoslavije. Početak duboke krize se desio posle izbijanja velikih demonstracija Albanaca na Kosovu Marta i Aprila 1981 godine. što nije priznala ni jedna država osim Albanije. Srba. ne izlazeći na izbore ni na popis. prilikom obeležavanja 600. da povuče vojne snage s Kosova usledilo je bombardovanje. OVK je osnovana 1994.ove oblasti se menja 1968 godine kada dobija svoj ustav i proglašava se Socijalističkom Autonomnom pokrajnom Kosovo. godine. tokom 1998. zasnovano na samoupravljanju radničke klase. Još je više izazivalo tenziju visok natailet kosovskih Albanaca. Kosovo . zajednicom ravnopravnih građana Albanaca. uspeva da skloni na VIII sednici SK Srbije. godine proglasilo nezavisnost Republike Kosova. većinsko albansko stanovništo pokrajine je 1990. Milošević je održao svoj neslavni govor na Gazimestanu. i 1999. odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije. Kod mnogih se javljao i strah kada su počele javne manifestacije albanskog nacionalizma. Paralelno su se zaoštravali međunacionalni odnosi na Kosovu. Tada je stvoreno mišljenje da se visok natalitet planski održava da bi Srbi bili potisnuti s Kosova i područije učinili etnički albanskim. godišnjice Kosovske bitke.

. nikad više neće moći ništa drugo da se desi osim da se nasilje trpi ili da se se drugome nanosi. tako i Albanci. U mnogim istraživanjima većina Albanaca optužuju Slobodana Miloševića i njegov režim. Oko 150.000-200.možda. a ne srpski narod za veliko zlo koje se dogodilo na Kosovu i zbog čega su i tek će ispaštati kako kosovski Srbi. sada su udaljenija jedan od drugog više nego ikad u svojoj viševekovnoj istoriji.i Metohija dolazi pod upravu Ujedinjenih nacija.000 Srba i Roma je pobeglo iz pokrajine. Činjenica je da ova dva susedska naroda nekada bliska. Ivo Andrić u knjizi "Znakovi pored puta" pita da li je duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da.