Srbi i Albanci kroz vekove

Petrit Imami je rođen u Prizrenu, a školovao se u Beogradu. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti, gda danas radi kao redovan profesor filmskog i TV scenarija. Poslednjih nekoliko godina posvetio se istraživanju političkih i kulturnih odnosa Srba i Albanaca u prošlosti. Srbi i Albanci žive na Balkanskom poluostrvu preko 1000 godina. Većina naucnika smatra da su Albanci potomci starih Ilira samim tim i da su starosedeoci na Balkanu. Razni etnolozi i antropolozi tvrde da je došlo do mešanja došljaka i starosedelaca. Do sličnog zaključka došao je i Niko Županić koji je ustanovio da Srbi i Albanci čine jednu fizioantropološku zajednicu i da su vrlo srodni međusobno. U studijama "Evropske rase" (1900) Viljem Ripli navodi da za antropologe sadašnji Ilirci tj Srbi i Hrvati su jedno sa Albancima. Kada se dogodio raskol u crkvi 1054 godine narodi na Balkanu su se podelili na vizantijsko-pravoslavne i rimokatolike. Pod carigradsku su spali Grci, Bugari, Srbi, Makedonci i Albanci iz južne Albanije. Zbog tog raskidi su se dešavale svađe i u vladarskim porodicama što je bio slučaj i u Nemanjićkoj. Podrucije Raške je "kolevka srpstva",a grad Ras je prestonica sve do XIII veka, otuda ostali narodi Srbiju nazivaju Rasija. Pod Stefanom Nemanjom(1183-1189) Raška se počela širiti. Posle raspada Vizantije(1204) oko pitanja Albanije se vode razni sukobi između mnogih vladara. Veliki arhont Arbena(Albanije) Dimiter oženio se Komnenom, ćerkom Stefana Prvovenčanog. Taj brak je nagovestio predstojeće odnose Albanaca sa srpskom državom i nema sumlje da je Stefan smatrao da je vrlo dobar politički potez dati svoju kćer za Arbanasa. Kada je Albanija pala pod vlast Anžujaca, Srbija stupa u savez sa njima. Žena srpskog kralja Uroša I bila je francuskinja Jelena Anžujska. Nakon dolaska Milutina na vlast, on u dogovoru sa kraljem Karlom se proglašava za kralja Srbije, Huma, Duklje i Albanije(1309) i to je bio prvi put da se Albanija navodi u tituli nekog srpskog kralja. Ali to dugo nije potrajalo jer su se protiv Milutina pobunili albanski i srpski feudalci kao i Rimokatolička crkva. Za vreme cara Dušana, Prizren je bio grad od velike važnosti, čak je kovao sopstveni novac, a ponekad bivao i prestonica. U tom periodu bilo je dosta sukoba između albanskih i nikejskih feudalaca koji su trajali čitav vek. Što se tiče

dok Albanci napominju da su te iste crkve i manastiri podignuti na osvojenim teritorijama i temeljima pređašnjih vizantijskih crkava. Prema Imamiju kralj Milutin je krajem života. Car Dušan je u svom zakoniku naveo stroge kazne za one koji prihvataju "latinsku jeres". Gradnjom manastira srpski vladari su davali obeležje svoje moći. jer su u određenim oblastima predstavljali katolički narod. smatra se da su određene odredbe bile uperene protiv Albanaca. Jedan deo knjige se bazira na "istorijskom pravu na Kosovo". hrvatski ali i albanskih. koji im je u tom trenutku najviše odgovarao. a nisu mogle da unište jedna drugu. U studijama "Srbi i Arbanasi" navodi se da je albanska vlastela u prihvatala jezik Grka. U periodu nakon cara Dušana bilo je pokušaja ponovnog ujedinjenja balkanskih naroda. čemu udruženi feudalci pokušavaju da se suprotstave.. Po jednom turskom letopisu protiv Osmanlija se borilo "sedam jezika". Pred pad pod Osmanlije proces srbizacije i asimilacije je uveliko tekao. među kojima sa bili bosanski.Srpska istorijografija često ističe činjenicu kako se na Kosovu nalazi veliki broj manastira i crkava i da su nazivi mesta slovenskog porekla. . orodile bi se. To jeste bio poraz i početak robovanja ali u srpskoj istoriji i tradiciji Kosovski boj (1389) smatra se za jedan od najvažnijih i najsvetijih događaja. mešane brekove itd.ali bezuspešno. kao što su Lazarevići. Porodice koje su se međusobno sukobljavale. Kako su uglavnom bili različite veroispovesti smatra se da tada verskog fanatizma nije bilo jer su i najuglednije porodice stupale u rodbinske odnose. Pošto su u tom periodu stalno bila prisutna borba između srpskih. zavisno od političkog i ekonomskoh interesa. Obe strane. i srpska i albanska. Srba kasnije i Turaka. se drze svoje teorije i priče. Brankovići. česta pojava bila je i uspostavljanje rodbinskih veza između njih. U to vreme Osmanlije uveliko nadiru na Balkan.. Pored Srba na čelu sa Knezom Lazarem na Kosovo polje je sa svojom vojskom došlo više velmoža.poznatog Dušanovog zakonika. isto tako i Dušan za vreme vladavine. potiskivao katoličku veru sa Balkana. Dukađina. Topiju. albanskih i grčkih despota. sve vreme. U članku "Kosovo pod turskom vlašću" navodi se da je dolazak Turaka na Balkan zaustavio naglo sloveniziranje albanskog elementa. Kao gospodar Kosova (1370) javlja se srpski feudalac Vuk Branković. a severni Albanci su upravo tu religiju propovedali.

u Evropi se nije pravila razlika između Srba i Albanaca. U jednom srpskom spisu se navodi da su na njegovu sahranu došli svi srpski knezovi kao i ostala gospoda i vlastela. Smatram da je jedan od većih razloga za stvaranje jaza između ova dva susedna naroda. Nemački car Leopold I je pisao patrijarhu i davao podršku Rusima i Albancima. Stalni lokalni sukobi Srba i Albanaca prerastaju u ustanak protiv Turaka koji bivaju uguseni. krenulo je ka severu. Srpski istoričar Rajko Veselinović u Letopisu matice srpske tvrdi da u to vreme. Svi su se nadali da će uspeti da se izbore protiv moćnog protivnika. taj što su primajući islam. ali tek tada počinju njihovi pravi progoni.a s druge strane nadolazila je islamizacija. Pećka patrijaršija ponovo biva ukinuta 1766. Razlog zbog kojeg su na početku Srbi i Albanci prelazili u islam bila je karijera u vlasti. On je kod sultana Sulejmana izdejstvovao dozvolu za rad Pećke patrijaršije(1557). Albanci sticali status punopravnih građana Osmanlijske imperije. Zatim nekoliko episkopa praćeno narodom. odnosno da su se ta imena javljala kao sinonimi.Dolaskom Turaka mnogi feudalci su menjali veru kako je kome u određenom trenutku odgovaralo. Početkom XV veka većina Albanaca su bili hrišćani. U Osmanlijskom carstvu naježe je bilo katoličkom življu koje je s jedne strane bilo podvrgnuto pritisku pravoslavnih patrijarha. Srbi koji nisu privatali muhamedsku veru ostali su obespravljena raja i od tog vremena kultura i društveni život između njih se iz korena menja. Kada je izbio rat između Turske i Mletačke republike(1645) hrišćanski narodi su se ponadali kraju njihovog robovanja. Za vreme I srpsko ustanka glavnu reč je vodio Karađorđe. kao što je te iste godine uradio Arsenije III Čarnojević. Isto tako postojale su ličnosti koje su ih međusobno povezivale. a i time što je sprečio prevrat na turskom dvoru. Zahvaljujući velikim zaslugama u Carigradu je sve više rastao ugled poturčenom Srbinu Mehmed-paši Sokoloviću. Ona je uživala punu religioznu slobodu i kulturnu autonomiju. Ugled je stekao zahvaljujući svojim vojnim veštinama. Njega su pratile desetine hiljada Srba i četiri hiljade Albanaca. a jedna od njih bio je Skenderbeg. Osmanlijsko carstvo 1690 godine potresa ekonomska kriza. ali vremenom se ta pojava menjala. pa je kao jednu od zanimljivih činjenica Imami istakao. da je Skenderbegov otac promenio veru čak tri puta. Početkom .

a centar albanskog pokreta bio je na Kosovu. na Berlinsokm kongresu 1878 Sanstefanski mir je korigovan i Srbiji je pripao Niš. Ilija Garašanin je 1844 godne sačinio projekat za stvaranje jake srpske države na Balkanu pod imenom Načertanije. a Albanija nije želela da ostane neutralna. Srbi su izrazili u drugoj polovini XIX veka. kulturu i jezik Albanaca. Starom Srbijom i Crnom Gorom. Balkanski ratovi zatekli su Albance kao jednu naciju bez sopstvene države kojoj i Porta 1912 godine priznaje nezavisnost. Otomanska vlast priznaje autonomiju albanije 1912 godine. što je za uzvrat izazvalo novu vojnu akciju balkanskog saveza. Leskovac.XIX veka nastala su komešanja širom Balkana i Carigrad je sve više gubio kontrolu nad pašalucima. Prva ozbiljna interesovanja za istoriju. U tom periodu najžešći sukobi . već je stvarala vojne grupacije za borbu protiv srpskih četa. Srbi su pozurili da se suprotstavr planu "Velike Albanije" sopstvenim planom za podelu Evropske Turske između balkanskih država. Sklapanje Sanstefanskog mira bilo je na veliku štetu Albanaca kojima je pretilo potpuno rasparčavanje na nekoliko budućih alkanskih zemalja. Pirot. Toplice i priznata je nezavisnost Kneževine Srbije. Na njih je imao uticaju putopis austojskog naučnika J. Mnogi su smatrali da su oni ključni element za rešavanje istočne krize. Tursko carstvo zapada u krizu nakon Nevesinjskog ustanka 1875. Oni su najpre pomogli u buni protiv dahija. Karađorđe da bi zadržao albansku činio im je svakakve ustupke. Hana koji je napisao da su Srbi i Albanci prirodni saveznici i da to tako treba da ostane. Četiri balkanske zemlje sklopile su savez i započele pripreme za rat. pa su u II srpskom ustanku učestvovali i neki istaknuti pravoslavni Albanci. Glavni cilj bio je ujedinjenje sa Bosnom. naročito Skadarska oblast. kao i izbijanje na more preko severne Albanije. čiji je glavni cilj borba za albansku autonomiju. Uspešnom dizanju I srpskog ustanka doprineo je i jedan broj Albanaca. Srpske vlasti počinju da traze sagovornike sa Albanske strane koji bi joj bili naklonjeni. Liga se suprotstavljala odlukama Berlinskog kongresa. Savezničke balkanske zemlje su zajednički napale Otomansko carstvo i osvojile teritorije koje su međusobno podelile.H. a potom i u bici kod Štubika u kojoj su bili dobrovoljci. Na sastanku u Prizrenu 1878 Albanci osnivaju Prizrensku ligu. Borba za nezavisnos Albanije vođena je od sredine XIX veka. Vranje.

Progon Srba i ostalih nealbanaca je bio surov. koja se ogledala u zabrani korišćenja albanskog jezika. godine prinuđeni da se povuku s teritorije mađunarodno priznate države Albanije koja je obuhvatala tek deo etničke teritorije. 1948 godine proglašen je statut autonomije kosovsko-metohijske oblasti. Crne Gore i Grčke. a imanja spaljivana i otimana. pokrštavanju. što istorijografija naziva oslobođenjem. Beogradska vlada je započela opsežan program kolonizacije Kosova. dok se veliki broj Albanaca našao u okviru Srbije.Po završetku Prvog svetskog rata 1918. srpska vojska interveniše i šalje svoje trupe u Albaniju kako bi zaštitila Esad-pašin režim. Srbi su ubijani i mučeni. a naredne godine. nasilno pokrštavanje i progoni. Zločini su se događali s obe strane. Usvojena je rezolucija u kojoj se Kosovo priključuje federalnoj Srbiji. Albanija je bila pod italijanskim protektoratom. Situacija se promenila nakon jugoslovenske kapitulacije. Kosovski Albanci su bili suočeni sa politikom prisilne srbizacije. dajući prednost Srbima. a Albanci brutalnom okupacijom. a mržnja koja će kulminirati u narednim godinama postajala je sve veća. to su bila masovna pogubljenja. etičkom čišćenju. srpske trupe su se po povratku na Kosovo ponovo borile protiv Albanaca. Kratak period mira biva završen Prvim svetskim ratom. Nakon balkaskih ratova. balkanski susedi su sredinom 1913. etnička čišćenja. Ustavni statut . Jedan od zvaničniih ratnih ciljeva Kraljevine bio je izlazak Srbije na more preko severne Albanije. nakon Kolubarske bitke koja je trajala skoro mesec dana. godine. Kosovo je pripalo Kraljevini Srbiji. Nakon prisajedinjenja Kosova Kraljevini Srbiji. Srbija je u oktobru iste godine zauzela ceo Kosovski vijalet i najveći deo današnje Albanije zajedno sa albanskom obalom.između Srba i Albanaca desavali su se na Kosovu. iz novonastale Kraljevine SHS (1918) ali bezuspešno. Problem Kosova je bio položaj albanske nacije u Jugoslaviji. a teritorija je anektirana Srbiji. Neposredno nakon izbijanja II svetskog rata u Jugoslaviji se pojačao teror nad Albancima. Mnogi zločini su se dešavali i odnosi među narodima. a posebno bivšim vojnicima ili pripadnicima četničkih odreda. Srbija 1914 godine pomaže Esad-paši Toptaniju da preuzme vlast u Albaniji. U međuratnom periodu (1918-1941) na Kosovu je skoro osamnaest godina bila uspostavljena vojna uprava. Na osvojenim oblastima odmah je uspostavljena građanska vlast. kada su italijanske i nemačke snage ušle na Kosovo. Pod jakim međunarodnim pritiskom. Stvarani su razni komiteti koji su se borili za izdvajanje teritorija naseljenih Albancima. Predstavnici Kosova u Metohije su formalno izrazili volju da uđu u sastav Srbije jula 1945 na II zasedanju oblasnog NOB u Prizrenu.

koja se sredstvima oružane borbe borila za nezavisnost Kosova od Srbije. većinsko albansko stanovništo pokrajine je 1990. Masakr u Račku je označio prekretnicu u kosovskom ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno intervenisati kako bi se sprečila dalje sukobe na Balkanu. OVK je osnovana 1994. ne izlazeći na izbore ni na popis. Milošević je održao svoj neslavni govor na Gazimestanu. tokom 1998. Posle bombardovanja 1999 godine. uz podršku Vojske Jugoslavije. Paralelno su se zaoštravali međunacionalni odnosi na Kosovu. Pošto je Milošević odbio uslov koji su mu je postavio NATO. Još je više izazivalo tenziju visok natailet kosovskih Albanaca. koji mnogi analitičari karakterišu kao zvanični početak srpske nacionalističke kampanje. Muslimana. Od tog trenutka počinje najveća nacionalna mržnja koja je huškana sa svih strana. Događala su se sve veća iseljavanja. uspeva da skloni na VIII sednici SK Srbije. Nakon tri meseca užasa koji se događao na celoj teritoriji SRJ. Turaka i dr. Kod mnogih se javljao i strah kada su počele javne manifestacije albanskog nacionalizma. Srba. zajednicom ravnopravnih građana Albanaca. Ivana Stambolića. Srpska policija je. Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) je bila albanska paravojna formacija. Albanci su nakon oduzimanja autonomije upražnjavali pasivni otpor. Razni masakri koji su se dešavali u tom periodu bili su temelj za kasniju optužnicu u Hagu protiv Slobodana Miloševića. godišnjice Kosovske bitke. od 1986 do 1981 Albanci su uživali široku autonomiju i mnoga prava koja su im do tada bila uskraćena. Nekoliko meseci kasnije. naročito uglednih ličnosti koja je ulivala nesigurnost kod Srba. Varnice su izbijale na sve strane.ove oblasti se menja 1968 godine kada dobija svoj ustav i proglašava se Socijalističkom Autonomnom pokrajnom Kosovo. godine sprovodila masovne progone albanskog i drugog muslimanskog življa sa Kosova. 28. Milošević je pristao na povlačenje i ulazak KFOR-a na Kosovo. godine proglasilo nezavisnost Republike Kosova. svakodnevno su paljene zastave i dešavali se međusobni sukobi. godine. juna 1989. predsednika SR Srbije na čije čelo dolazi Milošević. i 1999. Tada je stvoreno mišljenje da se visok natalitet planski održava da bi Srbi bili potisnuti s Kosova i područije učinili etnički albanskim. odbijajući da učestvuju u političkom životu Srbije. Socijalno stanje se sve više pogoršavalo. Kosovo . U Srbiji je 1987 zavladala antialbanska madijska histerija. da povuče vojne snage s Kosova usledilo je bombardovanje. što nije priznala ni jedna država osim Albanije. Početak duboke krize se desio posle izbijanja velikih demonstracija Albanaca na Kosovu Marta i Aprila 1981 godine. Napetost je proizilazila iz činjenice da Kosovo kao ekonomski siromašno područije zaostaje za ostalim delovima Srbije i Jugoslavije. a prvi put u javnost je izašla 1996. godine. Slobodan Milošević koji je zadnjih godina kupio poene. zasnovano na samoupravljanju radničke klase. prilikom obeležavanja 600.

nikad više neće moći ništa drugo da se desi osim da se nasilje trpi ili da se se drugome nanosi. Činjenica je da ova dva susedska naroda nekada bliska. a ne srpski narod za veliko zlo koje se dogodilo na Kosovu i zbog čega su i tek će ispaštati kako kosovski Srbi. Ivo Andrić u knjizi "Znakovi pored puta" pita da li je duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da.000 Srba i Roma je pobeglo iz pokrajine. sada su udaljenija jedan od drugog više nego ikad u svojoj viševekovnoj istoriji.i Metohija dolazi pod upravu Ujedinjenih nacija. tako i Albanci. .možda.000-200. Oko 150. U mnogim istraživanjima većina Albanaca optužuju Slobodana Miloševića i njegov režim.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful