P. 1
Rad Maturski-Likovna kultura-Pablo Pikaso

Rad Maturski-Likovna kultura-Pablo Pikaso

5.0

|Views: 4,343|Likes:
Published by keraolivera

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: keraolivera on Dec 08, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/07/2014

pdf

text

original

GIMNAZIJA SVETOZAR MILETIĆ

MATURSKI RAD
Tema : PABLO PIKASO
Predmet: LIKOVNA KULTURA

MENTOR: Profesor Svetozar Kaćanski

UČENIK: Emanuel Mušicki IV 1 Srbobran,2011. god. 1

Detinjstvo i mladost
”Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. što se mene tiče ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost.” Pikasovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, počeo je da crta pre nego sto je progovorio. Kao dete instiktivno ga je privlačio slikarski pribor. Mogao je da crta satima spirale sa značenjem samo njemu znane I smislom samo njemu znanom; ili izbegavajući dečije igre stvarao je svoje prve slike na pesku. Ovo rano samoizražavanje ukazivalo je na redak dar. Pablo Pikaso rođen u Španiji 25.10.1881.god i prvih deset godina provedenih tamo čine suštinske trenutke njegovog života- tlo u kome mnoge teme I prizori njegovih zrelih radova imaju svoje korene. Bio je sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Porodica Ruiz Pikaso sa desetogodišnjim Pablom preselila se u Korunju 1891.godine gde je njegov otac postao učitelj crtanja I slikanja u srednjoj školi. Pablo se upisao u Školu lepih umetnosti. Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje vlastitog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pablov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina. Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar. 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto mu je slika “Nauka i milosrđe” dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando. Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i troši vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd. U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“. Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine. U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, ispitivao je sve u vezi sa slikarstvom. U Barseloni u kafani “četiri mačke” upoznaje brojne umetnike i intelektualce sa kojima ostavaruje bliska prijateljstva (slikara Kazagemasa i pesnika Sabarteza). Mladi Pikaso, oduševljen ovim idejama umetnosti odlazi sa Kazagemasom u 2

Pariz, umetnički centar toga doba. Posećuje galerije gde se upoznaje sa delima Sezana, Tuluz-Lotreka, Degaa i drugih. Pariz je predstavljao novi izazov za Pikasa. Stvarajući pod uticajem Tuluz-Lotreka, 1901. godine nastaje Pikasova slika “Žena koja pije aspint”. Žena koja sedi sama za stolom sa čašom apsinta još uvek nije odraz potpune melanholije, ali najavljuje Plavi period Pikasa. Iako još uvek stilski neoformljen, Pikasova burna priroda je u Parizu pronašla potrebnu slobodu.

Žena koja pije aspint, 1901, Ulje na platnu 73x54 cm

Plavi i ružičasti period
Pikaso stvara tamne slike u hladnim plavim tonovima koje dominiraju, nije sigurno kada je tako počeo da slika. Izražavajući ljudsku mizeriju na njegovim slikama iz tog perioda moguće je videti slepce, prosjake, alkoholičare , prostitutke. Neki kritičari veruju kako slike iz Plavog perioda izražavaju njegov strah od smrti, siromaštva i bolesti. Februara 1901. godine Pablov prijatelj Kazagemas se ubio u jednom pariskom baru. Za Pikasa Pariz više nije bio isti. Prošla ga je opijenost neobuzdanog života metropole. “Počeo sam da slikam plavom kada sam shvatio da je Kazagemas umro”. Leta iste godine nastaje remek delo “Sahrana Kazagemasa” u kojoj dominira plava gama. Iako je sam prizor pre ateističan, prikazana sahrana je dostojna jednog sveca. Umesto horova anđela koji obično okružuju belog konja koji vodi dušu umrloga u nebo, na oblacima se nalaze prostitutke obučene jedino u čarape. Oko umrlog su okupljeni bliski ljudi koji ga oplakuju. Zanosni nebeski prizor prikazuje ono što je Kazagemasu nedostajalo za života. Pikaso prikazuje da su ljudi sa ovog sveta prognani jer su siromašni i bolesni.

3

Sahrana Kazagemasa,1901. Ulje na platnu 146 x 89 cm

Slika ”Život”, proizašla iz brojnih skica. Skice ukazuju na to da se prizor odigrava u umetnikovom ateljeu iako na konačnoj verziji slike štafelaj nestaje. Slika se sastoji iz četiri dela: usamljenog nevoljenog čoveka u zgrčenom položaju koja ukazuje na prostor umetnikovog ateljea, zagrljeni par i majku sa detetom okrenutu ka muškarcu i ženi, otelotvorenju telesne ljubavi. Ova četiri dela ujedno simbolišu i četiri oblike postojanja. Kazagemasov lik (muškarac pored nage žene) oživljava Pikasovo sećanje na umrlog prijatelja.

Život, 1903, Ulje na platnu 196.5 x 128.5 cm

4

Slike Plavog perioda prikazuju setu, melanholiju, usamljenost. Kao takve jasno prave odraz Pikasovog psihičkog stanja. Takođe, plava boja će postepeno preovlađivati u njegovim slikama naredne četiri godine dok ne dostigne monohromnost. Ona je prvi i nepogrešivi njegovi zaštitnik. Uskoro nakon što se nastanio u Parizu u ruiniranoj zgradi znanoj pod imenom Bateau-Lavoir, Pikaso susrece Fernande Oliviera, prvog od mnogih svojih prijatelja koji će uticati na teme, stil i raspoloženje njegovih radova. Ta sretna veza bila je razlog da Pikaso promeni svoje boje iz plavih u ružičaste i crvene, godine 1904. i 1905. nazivaju se stoga Ružičastim periodom. Nadahnuće je tada nalazio u cirkusu koji je posećivao nekoliko puta u nedelji. Ružičasti šator Medrano cirkusa u podnožju Monmartra dao je Pikasu inspiraciju za početak Ružičastog perioda. Njegov proboj tek dolazi. Umesto bede i siromaštva oličenih u bogaljima i prosjacima javljaju se žongleri, klovnovi i arlekini, bez publike pod cirkuskim šatorom, ovi ljudi deluju kao stranci. Pikasova slika “Porodica cirkuskih artista” dirnula je mnoge (pesnike Apolinera i Rilkea) zbog izvesne bliskosti sa nesigurnim i nestabilnim životom ovih nomada. Ova slika se razlikuje od prethodnih, ostavlja utisak bliskosti među likovima (devojčica koja drži za ruku arlekina). Odnosi su manje napeti i jednostavniji. Ipak, prizor akrobata na pustoj ledini daje slici hladan ton. Kostimi likova, pripijeni uz tela akrobata, kontrastiraju umotanim likovima skrivenih tela sa prethodnih slika.

Porodica cirkuskih artista, 1905. Ulje na platnu 212.8 x 229.6 cm

Na slici “Žongleri” (majka i sin) vidi se samo trag melanholije, dok je ostalo poprimalo prijatno - sladunjavi kvalitet. Slika prikazuje dvoje akrobata dete koje u plavom kostimu i majku umotanu u komad tkanine sa punđom ukrašenom cvetom. Pikaso je na ovoj slici na prefinjeni način kamuflirao siromaštvo – oskudni obrok otmenim naslikanim tanjirom i ženinu tugu klasičnim crtama lica. Ružičasta boja nadahnjuje slici suptilnost uprkos same tematike.

5

Žongleri, 1905. Ulje na platnu 90 x 71 cm

Godine 1906. Pikasove posete muzeju Luvr su sve češće. Uticaj grčkih i rimskih skulptura odraziće se na Pikasovo slikarstvo i daće pečat Ružičastom periodu. Pikaso oživljava antičku tradiciju na svojoj slici “Toaleta”. Ova intimna slika prikazuje mladu Fernan kako se ulepšava ljupko nameštajući frizuru pred ogledalom. Slikar Pikaso, koji posmatra prizor, predstavljen je u vidu služavke koja pridržava ogledalo. Za Pikasa, Fernan je njegova Venera, otelotvorenje ženske lepote.

Toaleta, 1906. Ulje na platnu 151 x 99 cm

Kritičari veruju da je ovaj period vreme ostvarenja vlastitih težnji i sreće u privatnom životu te su stoga slike rađene u svetlijim bojama. Većina Ružičastih 6

slika će se prodati, što će omogućiti Pikasu da po prvi put živi bez materijalnih troškova. Kakva će to velika promena uslediti posle mirnog Ružičastog perioda?

Kubizam
"Brak je uvek govorio da je u slikarstvu važna jedino namera. I to je tačno. Važno je šta radiš. To je najvažnija stvar. A u kubizmu je posebno bilo važno ono što ste hteli da uradite, vaša namera. A to se ne može naslikati." Kubizam je ponikao iz dela i teorije Pola Sezana koji je svoja iskustva i praksu naveo u jednom pismu 15. aprila 1904. godine Emilu Bernardu u kome on piše da se ceo realni svet sastoji od kocke, kugle i valjka odnosno geometrijskih oblika na koje se svi oblici mogu rastaviti da bi se naslikali. Sezan je umro i posle njegove smrti je nastao ovaj pravac koji je on inicirao u svojim delima. Početke impresionističkog stila možemo uočiti 1906. godine na delima Pabla Pikasa i Žorža Braka za vreme njihovih zajedničkih studija u Parizu. Njihova saradnja je trajala do izbijanja Prvog svetskog rata 1914 godine. Zanimljivo je da su neki od njihovih radova iz tog perioda toliko slični da ih je teško razlikovati. Njih dvojica su razvili prvu fazu kubizma, zvanu analitički kubizam. Nadahnuti francuskim postimpresionistickim umetnikom Paulom Cezanom, I držeći se Sezanovog zahteva da se sve stvari u prirodi mogu svesti na kocku, valjak i kupu, godine 1908. Pikaso i francuski slikar Žorž Brak slikaju na temu: muzički instrumenti, mrtva ,krajolici. Kubistički pravac je dobio naziv po podsmešno datom imenu jedne slike Žorža Braka koju su tadašnji likovni kritičari nazvali "Kubusčići". Naziv su izveli od latinske reči kubus što znači kocka. "Kubizam je ostao unutar granica i ograničenja slikarstva i nikada nije težio da ode izvan. Crtež, nacrt i boja isti su kao i u drugim pravcima. Možda su naše teme drugačije, jer smo uveli u slikarstvo predmete i oblike koji su bili zanemareni. Posmatramo otvorenih očiju i otvorenog uma svet oko sebe. Svakom obliku i boji dajemo poseban značaj, onako kako ih mi vidimo; u našim temama, zadržavamo radost otkrivanja, zadovoljstvo očekivanim; naša tema mora biti zanimljiva po sebi. Ali, zašto da vam pričam o tome šta radimo, kada to svi mogu da vide ako hoće?" U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona", sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Umesto pet običnih ženskih aktova iz Avinjonske ulice koja se nalazi u ozloglašenom kraju Barselone, Pikaso daje potpuno neočekivani prizor. Dve centralne figure imaju ruke iznad glave. Umesto da odišu erotskom senzualnošću, Pikasove dve centralne figure su nezgrapnih ruku, oštrih laktova i grumenastih glava. Za ostala tri akta se još teže može reći da predstavljaju zanosna ženska tela. Javlja se nesklad sa prirodnim zakonima tela. Kod figure u donjem desnom uglu istovremeno se vide i leđa i lice. Delovi tela 7

se čine da su iskidani, pa ponobo spojeni, a glava figure u gornjem desnom uglu podseća na pseću. Žena u levom uglu izgleda nepokretno i sa licem kao okamenjeno. Slika deluje dezorjentisana zbog više perspektivnih tačaka. Ona sama nameće svoj geometrijski princip - ženska tela se gotovo stapaju sa pozadinom koja je takođe izlomljena. Svaka figura na slici je sastavljena od potpuno različitih elemenata, tako da međusobno upoređene, one pokazuju sasvim različite zakone oblikovanja. S druge strane, ujedinjuje ih opšti geometrijski princip koji nameće svoj zakon prirodnim proporcijama. One se gotovo u potpunosti stapaju sa pozadinom slike u kojoj preovladavaju slične, izlomljene linije i pukotine. Utisku prostorne dezorjentacije doprinosi odsustvo odnosa svetlog i tamnog koji bi mogao da oblikuje tela ovih aktova, kao i upotreba nekoliko perspektivnih tačaka. Slika je gotovo kvadratnog oblika i relativno je jasno podeljena na tri pravougaonika koja sa leva na desno rastu po veličini. Prvim pravougaonikom dominiraju tople crvene nijanse, drugim ružičasta i bela, dok treći karakterišu jake nijanse plave i crvene boje. Nekoliko kosih linija se pruža od vrha slike do mrtve prirode u donjem delu platna. To predstavlja obrnutu perspektivu. Ruka koja se nalazi u levom gornjem delu slike predstavlja zanimljivu tačku prema kojoj se kreću mnoge linije u okviru kompozicije. Izlomljene linije dominiraju slikom, stvarajući oštre i tupe uglove na svojim spojevima. Statički element je sveden na minimum, jer se unutar slike nalazi jako malo vertikalnih i horizontalnih linija. Dimenziju pokreta oblicima daju kose linije, pogotovo kada se spajaju i grade uglove. O Pikasovim metodama rada mnogo govori motiv mrtve prirode sa voćem koje se nalazi na dnu slike, u predprostoru. Voće i sto na kome se ono nalazi su naslikani tako da izlaze iz platna prema posmatraču. Pojednostavljeno naslikano voće i boje u pozadini slike su ostaci predhodnog Pikasovog razdoblja slikarstva – fovizma. Kad posmatrač zamisli sliku bez mrtve prirode, njeni oblici gube dinamiku i postaju izveštačeni i fragmentisani. Zato se javlja utisak da bi bez nje figure na slici «letele». Želja Pikasa je bila da ovom slikom uništi gotovo sve. Kao jedna od najvažnijih Pikasovih pobuna koja je uticala na ovo njegovo delo je svakako pobuna protiv mita ženske lepote. Međutim, ova njegova pobuna se čini relativno nevažnom u poređenju sa drugom pobunom: razaranje već stvorene predstave o njegovom slikarstvu. Bunio se protiv celokupne zapadnoevropske umetnosti, počevši od rane renesanse. Ali ipak, slika nije nastala ni iz čega. Pikaso je izučavao iberijsku i afričku skulpturu, koja je imala baš takve arhaične oblike, koji su ga inspirisali da stvori stilizovane, prirodne oblike, da ih rasporedi u stroge geometrijske okvire i da ih, na kraju, radikalno deformiše.

8

Gospođice iz Avinjona, 1907. Ulje na platnu 243.9 x 233.7 cm

Pikaso je ovu svoju sliku prokomentarisao sledećim rečima: «U Gospođicama iz Avinjona naslikao sam na anfasu nos iz profila. Morao sam da ga prikažem sa strane da bih mogao da ga nazovem nosem. Pa su tako počeli da pričaju o crnačkoj umetnosti. Da li ste videli ikada ijednu afričku skulpturu – samo jednu – gde lice maske ima nos iz profila?» Stavljajući veći akcenat na apstrakciju Pikaso 1910. godine stvara “Portret Ambroaza Volara”. Geometrijski oblici imaju dominaciju nad malobrojnim realističkim fragmentima i potpuno razaraju konturu. Linije su nejasne i opisuju oblik preklopa odela, džepne maramice ili pokret ruke.

Portret Ambroaza Volara, 1910. Ulje na platnu 92 x 65cm

9

U lomljenju oblika Pikaso i Brak su došli do granice apstrakcije i, da bi zaustavili taj proces, počeli su se oko 1912. godine više oslanjati na realnost, ali ne u smislu predstavljanja stvarnosti, već korišćenjem elemenata konkretnih predmeta i materijala. Unoseći u sliku novinsku hartiju, komade tapeta, drveta, tekstila, Pikaso i Brak stvaraju kolaž, koji je ubrzo doveo do niza umetničkih otkrića. Zalepljene elemente realnosti umetnici povezuju bojom ili ugljem na naslikanim predmetima. Sa kolažom se repertoar kubističke ikonografije ne menja, ali se u njemu ogleda dalja evolucija kubizma, od analitičkog ka jednostavnijim planovima, ka većem naglasku na boji i ka ravnijoj koncepciji predstave. Sve ovo će, na kraju, dovesti do sintetičkog kubizma. Ovakav začetak sintetičkog kubizma jasno se primećuje na slici “Gitara” iz 1913. godine

Gitara,1913. god. 102 x 80

Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. Ova druga faza kubizma dekorativnija je, a boje igraju veću ulogu, dok oblici ostaju isfragmentirani i ravni. Umesto realnog svetlosnog izvora koji osvetljava sve predmete, Pikaso uvodi više izvora svetla za svaki predmet u slici. Napuštajući klasičnu perspektivu koja je od slike stvarala "pogled kroz prozor", on ne slika ono što vidi, već ono što o predmetu zna. I pre Pikasa, umetnici su pokazivali interes za "primitivno", ali ga nikada nisu upotrebili tako iskreno i slobodno kao što je to učinio Pikaso.

Tridesete godine
Sredinom dvadesetih godina ime Pikaso puno je značilo u umetničkom svetu. Pikasovo stvaralaštvo se više nije tretiralo kao buntovno već je postalo deo klasičnog umetničkog repertoara. Postao je slavan. Nadrealizam postaje sve moderniji. Uticaj ovog pokreta zauzeće mesto u Pikasovim narednim delima. Nadrealizam podrazumeva teoriju prema kojoj je cilj umetnika da prikaže “istinski proces mišljenja oslobođenog upotrebe razuma i svake estetske ili moralne svrhe”. Poziv na oslobađanje nesvesnog, 10

Pikasu je bio prihvatljiv jedino u trenutcima lične krize, kada je naginjao introspekciji, Zato se uticaj nadrealizma i vidi jedino u slikama iz perioda 30-ih godina. Pikaso uvodi novinu u crtanju profila. Profil je prikazan sa nacrtana oba oka, pa ujedno imamo i profil i anfas (kubistički princip). Osvrćući se na svoje poreklo Španca, Pikaso je za vreme ličnog pada počeo da koristi predstave bika u svom umetničkom izražavanju. Takođe je uveo i mitološku figuru minotaura. Jedna od ključnih slika ovog perioda je “Kupačice sa brodićem”. Tu se ujedno i vidi poslednji uticaj nadrealizma u Pikasovom stvaralaštvu. Za razliku od serije crteža sa erotičnim kupačicama iz 1927. koje imaju meke oblike, “Kupačice” iz 1937. su uglastih i čvrstih oblika. Pored erotskih elemenata (čvrste zadnjice i ugaone grudi), ove figure pre podsećaju na drvene statue. Zastrašujući lik koji izvire iza horizonta, dovodi u pitanje sam naslov slike. Da li plava boja predstavlja zid ili more? Slika ostaje dvoznačna.

Kupačice sa brodićem, 1937. ulje na platnu

U avgustu, 1936. godine, Pikaso radi “Portret Dora Marr”. Opet koristi simultano prikazivanje anfasa i profila. Kragna haljine i stolica su takođe prikazani iz dva ugla. Figura smeštena u zatvorenu kutiju otkriva slikarev strah od zatvorenog prostora i rata koji zahuktava.

Dora Marr , 1936.god. ulje na platnu 92 x 65 cm

11

Ratno iskustvo
Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji Francuske. Razlog ovog čina objasnio je ovako: “Postao sam komunist jer se naša stranka trudi više nego bilo koja druga naučiti kako izgraditi svet u kome će ljudi jasnije razmišljati, biti slobodniji i sretniji. Dok čekam vreme kad ću moći ponovo u Španiju, Francuska komunistička partija je moja domovina.” Godine 1950. nagrađen je Staljinovom nagradom za svoj angažman u Pokretu mira za koji je dizajnirao amblem golubice. Posle Staljinove smrti odstupio je iz partije jer je bio kritikovan. Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista. “Šta misle da je umetnik? Imbecil koji ima samo oči, ako je slikar, ili uši ako je muzičar, ili ako je bokser, ima samo mišiće? Naprotiv! On je u isto vreme političko biće, uvek budan za srceparajuće događaje, srećne i tragične, na koje reaguje svim svojim bićem. Kako da se ne interesuje za druge ljude, kako da se ravnodušno skloni u kulu od slonovače i odvoji od sveta koji ga je darovao? Ne, slikarstvo nije ukras. Ono je oružje rata za napad i odbranu od neprijatelja” Vojno – fašistički krugovi pod vođstvom španskog generala Franka poveli su građanski rat protiv zakonite narodne vlade. Tri godine krvoprolića (1936. -1939.) bile su dovoljne za Pikasa da nemir rata unese u svoje slike i prikaže strahote. Aprila 1937. godine, starodrevni basnijski grad Gernika bio je potpuno razoren bombardovanjem fašista. Jezivi prizor grada u plamenu ostavio je na mnoge, pa i na Pikasa težak utisak. Razrušena Gernika našla je svoj opis na istovremenoj Pikasovoj slici. Umesto da naslika jednu zidnu sliku za nacionalni paviljon povodom svetske izložbe u Parizu, Pikaso je naslikao “Gerniku” kao izraz sopstvenog užasa, pred tako nemilim istorijskim događajem. Mesecima je radio skice i studije, sve dok ovu ljudsku dramu nije sveo na nekoliko jednostavnih znakova - simbola nasilja i unakaženih života... Na slici dominiraju patnja i užas, a mesto su našli i neki citati drugih umetničkih dela (skulpture sa timpanona grčkih hramova). Pikaso je iz tog pepela uzdigao "Gerniku", svog feniksa, do simbola ljudskih stradanja u večnoj borbi za slobodu i demokratiju. Njena mnogoznačnost ima snagu metafore, značenje fluida s mitskim dimenzijama...Nadrealizma u Gernici gotovo da nema, jer je Pikaso smatrao da su stvarni događaji jači i inspirativniji od onih koji dolaze iz procesa samoposmatranja. Tragedija Gernike prikazana u Pikasovoj slici se kao deo kolektivne svesti XX veka čuva kao najveća dragocenost u muzeju Museo Reinz Sofiz u Madridu.

12

Gernika, 1937. Ulje na platnu 349.3 x 776.6

Nekoliko meseci po završetku “Gernike”, nastaje “Žena koja plače”. Slika predstavlja temu iz slike “Gernika”, samo sačetu na jedan lik, posmatran iz neposredne blizine. Iako slika sadrži primamljive elemente, kao što su šarena pozadina, moderan letnji šešir i istovremeni prikaz anfasa i profila, njena srž je patnja oličena u maramici koju žena steže zubima. Potok suza lije sa njenog lica, a maramica koja joj pokriva cela usta, otkriva strahotu njenog bola. Pored ove, mnoge naredne slike Pikasa nosiće dvostruko razaranje figure na slici i ideju razaranja i pometnje.

Žena koja plače, 1937. ulje na platnu 60 x 49 cm

Pariz su okupirali nacisti, a Pikaso je morao da radi u atmosferi koja je ličila na zatvor. Unutrašnjom emigracijom, Pikaso kao i mnogi umetnici su se povukli iz javnog života. Gestapou predaje fotografije Gernike, i upitan: “Da li ste vi to uradili?”, on odgovara: “Ne, vi ste”. Po oslobođenju Pariza, avgusta 1944. godine, Pikaso je u javnosti dočekan, kao moralno neukaljani umetnik. Izveštaji koji su stizali iz koncentracionih logora 1945. godine, uticali su na stvaranje “Mrtvačnice”. Slika zbog monohromnosti i rasporeda boja, podseća na Gerniku. Hrpa leševa bačenih na jednu gomilu i mučenja predstavljenih tela čine užasavajući prizor kojim se zaključuje Pikasova serija ratnih slika.

13

Mrtvačnica, 1945. Ulje na platnu 199.8 x 250,1 cm

Pozna dela
Po završetku rata Pikaso je kupio staru kuću u selu Monerb. Letnjikovac je platio slikom. Nagodbe poput ove nisu bile retke u posleratnoj fazi. NJegovo ime bilo je sinonim za stelište slave, a njegove slike bile su zlata vredne. Javnost je počela da ga proganja i opterećuje. Prevelika slava ometala je njegovu ličnost i on je crtao “slike bekstva” kojima se više obazirao na unutrašnji život i svoj atelje nego na spoljni svet. U leto 1955. kupuje devetnaestovekovno imanje sa vilom, iznad Kana, “Kaliforniju. Mesto je bilo idealno da pobegne od obožavatelja i da oseti mediteransko podneblje za kojim je tragalo njegovo poreklo. Tu nastaju slike “Atelje Kalifornija u Kanu”, iz marta 1956. i iste godine “Žaklina u ateljeu.” Obe prikazuju slikarev atelje, mesto u kome se rađaju i čuvaju umetnikova čuda. Na prvoj slici prazan štafelaj treba da se dovrši slikom ateljea. Tako se cela slika može tumačiti kao slika u slici, u kojoj slikar daje pogled na svoju umetnost. U drugoj slici se vide elementi iz prve (samovar, sto i pogled kroz prozor), a Žaklinina glava se može tumačiti kao lik sa praznog platna pozadine.

Atelje Kalifornija u Kanu ,1956. ulje na platnu

14

Žaklina u ateljeu, 1956.ulje na platnu, 114 x 146 cm

Pikaso je bio zbunjen u svetu slave, a časopisi i razne knjige su izveštavale o njegovom životu. NJegovo slikarstvo ljudi su sada okarakterisali kao hobi starog genija. Počeo je da parafrazira stare majstore poput Žak Lui Davida, Goje i Velaskeza. Likovni jezik u poznom periodu će se svesti na jednostavne i apstraktne linije dečjeg crteža. Koristiće se snažnom upotrebom linija i skicoznim prikazima. Zbog sve većeg broja radoznalaca, Pikaso je bio prinuđen da menja mesto boravka. Preselio se u zamak “Vovnarg” u Provansi, koji mu otvara pogled na planinu. Zelenilo prirode koja ga okružuje, postaje prisutno u slikama .Pikaso se umetnošću branio od starosti. U poznim slikama on prikazuje različite vidove borbe protiv prolaznosti i smrti. Na slici “Kavaljer sa lulom” iz 1968., Pikaso daje sopstvenu identifikaciju, nostalgičnog i odevenog čoveka u odelo džentlmena. “Dečji stil” slikanja, koji je prisutan i u ovoj slici, može se shvatiti kao Pikasovo udaljavanje od starosti. Međutim dečja tehnika kod Pikasa se objašnjava i time da je Pikaso, kao i dela, više izražavao svoje ideje, nego ono što vidi.

Kavaljer sa lulom, 1968. Ulje na platnu 162 x 130 cm

Starost ga je naterala da se ponovo okrene sebi i slika introspektivne teme, smeštajući ih u autoportrete. Povlači se u sebe, u izmišljeni svet. 15

Na slici “Rembrantovska figura i Eros” iz februara 1969., pojavljuje se figura bradatog pušača, prisutna i na prošlim slikama. Izmišljena figura Erosa pored rembrantovske figure odaje utisak da oboje pripadaju imaginarnom svetu.

Rembrantovska figura i Eros, 1969. ulje na platnu

Pikasove keramike, skulpture i grafike
“Umetnost briše sa duše prašinu svakodnevnog života” Izuzetno svestran, Pikaso se nije mirio sa jednim istim, već je stalno težio za novim načinima samoispoljavanja. Bliskost sa malim provansalskim selom Valorij, blizu Kana, probudio je u Pikasu želju za radovima u keramici. U Valoriju je postojala duga tradicija grnčarstva koja je prekinuta 30-ih godina XX veka i tek posle rata obnovljena. Pikaso se setio Valorija, upoznao bračni par grnčara, Ramijeove i u njihovoj radionici započeo svoje prve keramičke radove. Ova vrsta umetnosti sa Pikasom ponovo oživljava. Za njega to je značilo povratak hiljadugodišnjoj tradiciji keramike u mediteranskom regionu. Fasciniran misterijama keramike I značaju vatre u njenom stvaranju, u transformaciji materijalnih supstanci što je dovelo do metamorfoze objekta, Pikaso je stvarao . Istražujući drevne civilizacije , odnos između tradicije I predaka keramike proizveo je oko 4000 keramičkih radova koja nalaze nova značenja u formi svakodnevnih objekata. U početku je samo slikao na već gotovim komadima grnčarije i ukrašavao ih bojenom glazurom. Tako bi na primer, od običnih tanjira, napravio sasvim drugačije, za oko interesantnije, prava umetnička dela. Zelenom I ljubičastom bojom na beloj neprozirnoj glazuri prikazivao je motive ptica kao što su sove I golubovi, riba, bikova, kentaura, mitološke teme iz Antike,sunca, simbole sreće….Međutim, njegova umetnička duša se nije zadovoljavala samo oslikavanjem već napravljenog. Pikaso je i sam počeo da pravi predmete od keramike. Svoj omiljeni motiv goluba (koji je koristio na plakatima) iskoristio

16

je u keramici. Rezbareći ili grebući površinu vlažne gline, pa potom spajajući sudove različitih oblika, nastaju “Vaza - sova” i “Sova”.

Sova, 1953 . keramika, visina 35 cm

Selo Valorij bilo je veoma zahvalno Pikasu zbog oživljavanja keramičke tradicije. Svake godine su se na Pikasov dan rođenja, održavale koride u lokalnoj areni. Na taj način odavala se cenjeneost i poštovanjost velikana po imenu Pikaso. “Pronašao sam jednog dana staro sedište od bicikla na gomili starog gvožđa, i odmah pored njega, bio je stari, zarđali upravljač... Ideja mi je sama došla... Trebalo je samo da ih zavarim. Bronzani odlivci ujedinjuju najrazličitije predmete, pa je teško uočiti od čega su sastavljeni. Ali, u tome i leži opasnost: kad dođete do tačke da vidite samo glavu bika, ali ne i stvari od kojih je ona sastavljena, pa skulptura postaje dosadna.” Pikaso se posvećivao i skulpturi. I u ovoj stvaralačkoj oblasti Pikaso je ispoljio svoju ekscentričnost ne pridržavajući se određenog stila. Iz njegovog “crnačkog” perioda, kada je bio duboko zainteresovan za afričku plemensku skulpturu, nastajale su grubo sastavljane skulpture uprošćenih ženskih figura. Neka kubistička pravila koja su bila vezana za dvodimenzionalnost teško su se mogla usvojiti na trodimenzionalnu skulpturu. U fazi kada otkriva kolaž., lepljenje papira mu je na izvestan način olakšalo prelazak u trodimenzionalnost. Nalepljujući karton, lim, žice, drvo... Pikasova dela dobijaju reljef. Ovakvim radom, Pikaso unosi značajne inovacije u skulpturi XX veka. Umesto dodavanja ili oduzimanja materijala, počinje korišćenje već gotovih, jednostavnih delova koji se nadograđuju na skulpturu. Takav metod rada je “konstruktivistički”. 1928. godine pravi skulpture od žičane konstrukcije. “Konstrukcija od žice”, visoka preko 4 metra je maketa za spomenik Gijomu Apolineru, Pikasovom dobrom prijatelju koji je preminuo 1918. 17

Konstrukcija od žice,1928-1929.god, visina 4,82 m

Ova konstrukcija naizgled ostavlja utisak potpuno apstraktne forme. Međutim, bolje posmatrana, uviđa se da ona predstavlja ženu na ljuljašci. Mala, kružna, metalna površina predstavlja glavu žene, a ovalni oblik njeno telo. Ruke se protežu napred i kao da se drže za konopce ljuljaške, dok se noge odupiru o donji deo ljuljaške. U pesničkom duhu Apolinera, koji želi da napravi spomenik ni od čega, od poezije i slave, Pikaso je uradio prostorno, prozirnu konstrukciju. Naredne tri godine napravio je niz transparentnih figura. 1944. pravi jednu od svojih napoznatijih skulptura “Čovek koji nosi jagnje”, visoku preko dva metra. Skulptura je urađena prvo od gline, pa je potom odlivena gipsom, da se ne bi delovi razdvojili. Veličinu Pikasovog rada uveličava činjenica da nikada nije unapred smišljao kako da postigne efekat, već je pratio svoju intuiciju. Ova skulptura je za vreme rata, postala simbol nade i vere u čovečnost.

Čovek koji nosi jagnje,1944.god. visina219 cm

18

Koristio gotove materijale kao delove skulptura ne želeći da prikrije njihov identitet. Upotrebio je delove pravih kolica, modle i vratanca od peći i tako stvorio izvrsno delo natprirodne veličine. Idući od đubrišta do đubrišta, prikupljao je potrebne materijale- pletena korpa, listovi palme, saksije...sačinile su novo delo, ali tako da su postali neprepoznatlji.Grupa skulptura “Kupači” pokazuje da je Pikaso koristio i obrađivao drvene daske. Ove skulpture, kao i naredne, ostavljaju utisak svojom znatnom visinom.

Kupači ,1956.god.

Jednom prilikom, Pikaso je rekao da je slikanje imitativno, a da crtež nikada nije. Crtež je zbog svoje neposrednosti lakši umetniku za izražavanje ideja. U mladosti su mu najviše pogodovali bakropisi i litografije za brzi način rada i najmanje su ometale njegovu spontanost. Takođe je voleo da kombinuje različite tehnike, poput bakropisa i akvatinte. Čak je koristio i šećer: na ploči sa tušem i šećernom vodom bi naneo sloj asfaltnog laka, ploča je potapana u vodu, a rastvaranje šećera je probijalo površinu laka i podizalo se. Deo Pikasovog umetničkog opusa pripada i grafikama. Uradio je preko 2000 grafika u različitim tehnikama. Izložba “Volarove sobe”, nazvana prema prijatelju i galeristi Ambroaz Volaru, broji oko 100 Pikasovih grafika nastalih između 1930. i 1937. One prikazuju srećni period njegovog života kada je u miru radio u zamku Boažlu. Tokom 30-ih godina, Pikaso se često koristio mitom o minotauru, čudovištu ljudskog tela i glave bika. Ponekad je minotaur bio krvoločna zver, ponekad učesnik u bahanalijama, ponekad smrtno ranjen u areni, a nekad kako nespretno mazi neku uspavanu lepoticu. Jedna od takvih crteža je “Minotaur i akt” iz 1933. godine, gde je minotaur predstavljen u dodiru sa ženom. Dve godine nastaje “Minotauromatija”, njegov najznačajniji grafički rad. Prikazuje jednog nezgrapnog i slepog minotaura, dok ga kroz tamu vodi devojčica sa svećom. Između njih se nalazi uplašeni propeti konj sa utrobom koja ispada. Na leđima konja se nalazi smrtno ranjena žena toreadora obnaženih grudi. Na levoj strani nalazi se Hrist koji se uspinje lestvama. U istom crtežu mesto pronalaze antički mitovi i borbe sa bikovima, i hrišćanske aluzije pa je tumačenje teško. Mnogi porede “Gerniku” i “Minotauromatiju”, obrazlažući da obe nose znak protesta protiv Frankovog režima i brutalnosti rata. 19

Minotauromatija, 1935. crtež

Od 1945. važno mesto u Pikasovom radu zauzimaju litografije. Toliko je bio obuzet litografijom da je do 1962. uradio 300 grafika i potpuno zanemario bakropis. Litografijom je najčešće radio portrete, predstave pojedinačnih figura, mrtvu prirodu i životinje. Litografija “Bik” iz 1945. pokazuje Pikasovo majstorstvo u ovoj tehnici.

Bik,1945. litografija

Pikasovi linorezi takođe spadaju u remek dela iz grafičke umetnosti XX veka. Prve eksperimente sa linorezom je probao 1959. U kasnijem radu linoreza, koristio se jednom pločom, koju je rezao više puta i otiskivao u različitim bojama.Da bi napravio plakat koristio je linoreze u boji koji su oslikavani na plakatu. Poigravao se recima I slikama upućujući mirotvorne ideje širem auditorijumu. Koristeći za postere linoreze (radije nego jednostavnije i jeftinije litografije). Pikaso ovu tehniku linoreza čini mnogo raširenijom i popularnijom.

20

Zaključak
Područje likovne umetnosti u istoriji civilizacije obuhvata stalnosti i promene. Pablo Pikaso, slikar, vajar, keramičar, borac za mir, svojom kreativnošću povezao je ranije nepovezane stvari. Pikasovo stvaralaštvo je uzburkalo miran tok tradicije. Velikom pažnjom proučavao je dela starih majstora izvlačeći iz njih pouke koje je unosio u sopstvena istraživanja i saznanja. Zanimanje za klasične velikane bilo je vezano za umetnički postupak, tuđi uticaji doživljavali su na Pikasovim platnima čudesne preobražaje. Eksperimentisao je sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Stvarao je sa lakoćom.Uneo je značajne inovacije u slikarstvu, skulpturi, keramici, grafici... Laganim potezima četkice nastajala su najbolja dela svih vremena, koja su iz temelja preokrenula važeća shvatanja i merila u umetnosti XX veka. Prkosan i nemiran po prirodi, pokazalo se da njegov um zadire iznad svog vremena. Njegov revolucionarni umetničkih duh doneo mu je ostvarenja univerzalnog renomea i ogromnu sreću tokom svog života. Najplodniji slikar svih vremena Pablo Ruiz Pikaso, (25. oktobar 1881 - 8. april 1973) neverovatno uspešan i vitalan do duboke starosti, ostaje nam kao primer čuda čije se nasleđe čuva kao najveća dragocenost. Pikaso je bio plamen stvaralaštva u kome je ležala pozitivna snaga – činivši temelj svetskog poretka.

21

Literatura: 1. Anatolij Podoksik, Pablo Pikaso, IPS Medija, Beograd, 2004.god. 2. H. NJ. Janson, Istorija Umetnosti, Beograd 1994. god. 3. Opšta Enciklopedija Larousse, tom 1; Beograd 1971. god. 4. Ingo F. Valter: Pablo Pikaso – Genije XX veka; 5. Taschen GmbH, Koln, 2003. god. 6. Bernar Dorival, Savremeno francusko slikarstvo,Svjetlost ,Sarajevo,1960.god 7. Mala enciklopedija; tom 2, Prosveta, Beograd 1974. god. 8. Claude Roy: Picaso – Rat i mir 9. TV Novosti, februar 2004. god. 10. Francoise Gilot,Carlton Lake, Život sa Pikasom, Zora, Zagreb, 1967 11. Roland Penrose,The sculpture of Picasso,Museum of modern art New York,1967 Internet: www.google.com www.znanje.org www.picasso.fr www.picasso.com www.abcgallery.com http://www.artcyclopedia.com

22

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->