SEMINARSKI RAD

Tema: PSIHOANALIZA

http://www.besplatniseminarskiradovi.com

PSIHOANALIZA I PSIHOANALITIKA PSIHOTERAPIJA Uvod - nastanak psihoanalize Otkrie psihoanalize pre skoro jedinog veka podstaklo je obilje istraivanja koja neprekidno snabdevaju novom graom i obogauju nae razumevanje oveka, njegovih dostignua i padova. Ona je ljudma pored ostalog, donela nadu i saznanje da njihova nesrea ne mora biti nepromenljiva, da je mogue obogatiti svoj ivot uprkos naizgled nepromenljivim okolnostima ili sudbinskim datostima. Snabdela je psihoterapiju osnonim oruima i otvorila irom vrata njenom razvoju. Psihoanaliza kao psihoterapijska metoda ponikla je iz prakse leenju histerinih (konverzivnih) poremeaja krajem XIX i poetkom ovog veka. Njen osniva, Sigmund Frojd (18561939), zainteresovan fenomenom ienja dimnjaka i leenja prianjem, ispoljonom u tretmanu Ane 0. koji je vodio njegov beki kolega J. Brojer, zapoeo je istraivanja ove pojave, najpre, kao i Brojer, uz pirimenu hipnoze. Tretman je nazvan katarktikim jer se polazilo od pretpostavke da se pomou abreakcije mogu ostvariti katarktiki uinci i tako se osloboditi simptoma histerije. Frojd i Brojer su doli do zakljuka da svaki pojedini histerini simptom nestaje odmah i permanentno ako se uspe jasno osvetliti seanje na dogaaj koji ga je izazvao, pobudi pratei afekt, pacijent opie ovaj dogaaj sa najveim moguim detaljima i afekt pretvori u rei. . Brojer je ubrzo odustao od dalje saradnje dok je Frojd nastavio sa istraivanjem psihikih sila koje prikrivaju i ometaju osveivanje, kao i naina (terapijskog procesa) pomou kojih se one mogu razotkriti i neutralisati. Pomou hipnoze je postalo vidljivo da postoje sadraji potisnuti iz svesti d da postoje psihike snage koje se opiru njihovom dovoenju u svest, kao i da oivljavanje ovih sadraja, znanje o njima ima kurativni uinak. Meutim, efekti hipnoze nisu trajali jer su upravo te psihike snage, operacionalizovane kao otpor, ostajale skrivene. Osim toga, hipnoza se nije mogla uvak primeniti zbog psihikih primedaba na nju. Frojd je shvatio da je ovaj oblik terapije simptomatski jer zaobilazi i ne neutralie uzroke poremeaja. On definitivno naputa najpre hiponozu, a zatim i druge oblike direktne sugestije, uoava znaaj slobodnih asocijacija, snova, transfera kao otpora i drugih fenomena. Od posebnog znaaja bili su nalazi do kojih je doao u radu sa Elizabetom fon R. i neto kasnije sa Dorom. Za relativno kratko vreme radikalno menja postupak i postavlja temelje psihoanalitike metode. Otada moe da se prati plodan put i kontinuirani razvoj psihoanalitike klinike teorije i metapsiholokih teorija. Tokom svog ivota Frojd je menjao i razvijao svoja teorijska gledita u zavisnosti od novih saznanja koja je donosila graa prikupljana primenom metode i taj trend u psihoanalizi se nastavio posle njegove smrti do danas. Psihoanalitike psihoterapije su postupci izvedeni iz psihoanalize. One se teorijski oslanjaju na njene nalaze i pretpostavke ali organieno i selektivno koriste njene tehnike postupke postavljajui sebi ogranienije ciljeve. Sa porastom psihoanalitikih dostignua i njenog uticaja, kao i sa poveanjem potreba ljudi za psihoterapijskom pomoi, razvijali su se razni oblici psihoanalitikih i psihoanalitiki orijentisanih psihoterapija.

Preteom psihoanalitikih psihoterapija moe se smatrati V. tekl, jedan od prvih lanova koji je napustio (1911) pionirsku psihoanalitiku grupu okupljenu oko Frojda. On je potrebe leenja suprotstavio potrebi istraivanja, smatrajui da je Frojd prvenstveno naunik koji svojom metodoon tei to vie da sazna o oveku. Psihoanalitiar je, po njemu prvenstveno trebalo a bude psihoterapeut koji tei da pomogne oveku. Zakljuio je, izmeu ostalog, da psihoanaliza, ako se dri Frojdove tehnike, nee moi da skrati trajanje tretmana i da medicinski analitiari moraju frojdovsku psihoanalizu da naine medicinskom naukom tako to e je uiniti aktivnom tehnikom. tekl, izgleda, nije dovoljno shvatio sutinu povezanosti psihoanalitike metode sa leenjem, ali je dobro uoio da tretman, dosledno voen psihoanalitikom metodom ne moe biti iskljuivi nain leenja, ve da je potrebno ustanoviti krae, bre postupke. Treba, meutim, rei da Frojd nije zastupao gledite da je psihoanaliza iskljuivi nain leenja. On je jasno izrazio miljenje da psihoanalitika metoda ima karakteristike koje je ne ine idealnim oblikom terapije (ne nudi brze rezultate, zahteva veliko angaovanje analitiara (i analizanta i si.), da ima vie naina da se vri psihoterapija, odnosno da ima opravdanja da se primenjuju ugodniji oblici leenja kada postoje izgledi da se njima neto postigne. Meutim, takoe je jasno istako da psihoanaliza nije specijalna grana medicine, ve psihologija, da ona psihijatriji eli da prui podlogu koja joj nedostaje i da, radi toga, mora raditi sa isto psiholokim pojmovima. PSIHOANALITIKA METODA Za psihoanalitiku metodu u literaturi i praksi koriste se nazivi klasina analiza i psihoanaliza. Ovaj drugi naziv je primoraniji jer se klasina analiza katkada poistoveuje sa tretmanom za neuroze, ime se bitno suava i manja njeno znaenje. Psihoanalitika metoda poiva na maksimi da je za optimalno psihiko funkcionisanje oveka dobro znati ili znati vie o sebi. Ova spoznaja do koje se dolo jo tokom primane katarktikog postupka, bila je pokretaka snaga za istraivanja koja su dovela do uoblienja metode. Osnovno pitanje je bilo kako omoguiti da se izraze sadraji nepristupani svesti, koji traei izlaz iz izolovanosti u koju su dospali, stvaraju simptome (bolest) i tako potvruju svoje postojanje. Ovi sadraji, najpre nazivani patogenim idejama bili isu uznemirujui, pobuivali su oseanja stida, samoprakorevanja, psihikog bola, povreenosti - oseanja koja se ne mogu poeleti i koja bi se najradije zaboravila. Oni postoje a osoba za njih ne zna. Ako bi, pod odreenim usiovima, uspela da ih upozna, oni bi izgubili patogeno dejstvo. Te uslove je Frojd uspeo da otkrije i pokazao da se oni imaju graditi na odnosu koji osoba koja eli da pomogne treba da uspostavi sa osobom koja eli da se oslobodi neeljenog stanja u kome se nalzi. Bitna odlika ovog odnosa je da se osoba kojoj se eli pomoi prihvati onakvom kakva jeste, da se potuje njena autonomnost i psihika realnost. Sve to ini osoba koja pomae (lei) mora biti u funkciji takvog odnosa. Time su poloena osnovna pravila ponanja i iz njih izvoene tehnike preporuke. Psihoanalitiar ih ne moe jednostavno nauiti, mehaniki prikljuiti svom arsenalu tehnikog znanja. Za njihovu primanu on mora biti spreman da ih asimiluje u svoju hnost.

Frojd je poredio psihoanalizu sa ahovskom igrom u kojoj su poznati samo otvaranje i zavrnica, dok se potezi koji e se povlaiti ne mogu precizno predviati, ve samo preporuiti neka optija pravila. Prema tome, psihoanalitika metoda omoguava odnos koji stvara uslove za samoistraivanje, samootkrivanje i oslobaanje od neeljenih psihikih stanja. Istraivanje je nedaljivo od leenja. Cilj nije da nekome trenutno bude dobro ili bolje, ve da se razvije istinoljubivost prema sebi radi trajnijih samoostvarenja. ODNOS IZMEDJU METODE I TEORIJE Odnos izmeu psihoanalitike metode i teorija nastalih zahvaljujui njoj je reciproan. Primena metode i njenih tehnikih postupaka obezbeuje kontinuirani priliv grae koja slui kao osnova za teorijska uobiavanja i postavljanje novih pretpostavki koje se dalje proveravaju. U proteklih devedesetak godina mnoge teorijske postavke su menjane ili popravljane. Danas je psihoanaliza suoena sa teorijskim pluralizmom. Uporedo sa klasinim teorijama postoje i razvijaju se noviji pravci psihoanalitikog miljenja, a naroito ego-psihologija, teorija objektivnih odnosa (M. Klajn i dr.), post-ego psihologija (O. Karnberg i dr.) i psihologija samstva (selfa) (H. Kohut i dr.). Ovi pravci su u mnogo emu komplementarni a savki od njih znaajno doprinosi razumevanju oveka, poveanju senzitivnosti i ampatikih sposobnosti analitiara a, prema tome, boljoj asimilaciji metode. Postoje, dodue, i tendencije da se na osnovu dijagnoze odluuje koji eksplanatorni sistem vie odgovara datom analizantu i tako isparcelie psihoanaliza po primenljivosti za rad s pojedinim psihopatolokim kategorijama. Ovakvi predlozi, meutim, nisu odrivi ve i stoga to se svaki teorijski okvir unutar psihoanalize javlja kao eksplanatorni sistem koji moe da pokrije svu psihopatologiju na kojoj se psihoanalitika metoda moe primaniti. Zajedniki imenitelj je uvek metoda. Aktuelne su Frojdove rei da se svaka linija istraivanja koja prepoznaje injenice otpora i transfera i uzima ih kao polazita za rad, moe zvati psihoanalizom bez obzira na to da li e nalazi biti drukiji nego to su njegovi. Model odnosa koji nudi metoda predstavlja konstantnu vrednost, dok su teorije i tehnike pojedinosti vre ili labavije pretpostavke podlone menjanju. Kruto pridravanje bilo odreenih postavki, bilo pojedinih tehnikih postupaka u suprotnosti je sa metodom. I obrnuto, otvorenost prema psihikoj realnosti analizanata stvara uslove za nova saznanja i efikasniju psiholoku pomo. PRAVILO SLOBODNIH ASOCIJACIJA ILI OSNOVNO PRAVILO Nazivi metoda slobodnih asocijacija, pravilo slobodnih asocijacija ili osnovno pravilo objanjavaju uslove u kojima nastaju i razvijaju se slobodne asocijacije. One podrazumevaju ispitivanje i verbalizovanje sadraja (misli, ideja, fantazija, oseanja, stavova, ponaanja) koja se spontano (iznenadno) javljaju. Polazi se od pretpostavki da e pravci miljenja i ispoljavanja teiti ka onome to je znaajno, da e analizantova potreba za psiholokom pomoi i saznanje da se nalazi na tretmanu voditi njegove asocijacije prema onome to je znaajno, osim kada deluje otpor. Relaksiranost smanjuje otpor, a koncentracija (naprezanje) ga poveava.

Koncept slobodnih asocijacija je prvobitno bio uklopljen u rani topografski model koji je, najkrae reemo, pretpostavljao da je potiskivanje traumatskih dogaaja uzrok neuroze. Slobodne asocijacije postale su osnovno pravilo kao zamena za ranije korienu hipnozu i tehniku koncentracije, kao superiorniji nain za postizanje terapijskog cilja popunjavanja infantilne amnezije. Analitiar je preporuivao analizantu da nastoji da bude iskren i saoptava analitiaru o sadrajima koji e se javljati bilo da su doivljeni kao neto pogreno, naivno, smemo, glupo, nepristojno, pokvareno, bestidno, nastrano, opasno i sl. Ovaj koncept, meutim, nikada kasnije nije bio preispitivan u svetlu novih saznanja. Shvatanja terapijskog uinka psihoanalize proirena su i produbljena tako da se danas podrazumeva sloena restrukturacija raznih ego-aktivnosti kao i dinamika, strukturalna i energetska promena u objektnim odnosima. Osobe ija organizacija linosti nije ostvarila stalnost objekta vie e teiti zadobijanju realne ljubavi od analitiara kao realne osobe, a manje e ga doivljavati kao interpolisanu figuru ili prolazni objekt. Stoga e one asocirati bez realnog interesa za uvid kao takav, vie e biti zaokupljene odnosima sa analitiarem i spoljnim ivotnim okolnostima, a manje istraivanjem svojih misli. Analitiar koji bi se drao poimanja asocijacija u svetlu ranog topografskog modela oekivae istraivanje misaonog toka i tako zanemariti psihiku realnost osobe sa kojom radi. Prema tome slobodne asocijacije se danas mogu smatrati sinonimom za spontano ispoljavanje analizanta u analitikoj situaciji i ispitivanje elemenata tog ispoljavanja kada se za njega steknu uslovi. Analizant ui da slobodno asocira i osmiljavanje svake nastale prepreke na tom putu unapreuje to uenje i analitiki rad. Analizant, u stvari, odluuje kada e, ta i koliko uneti u analizu. Efikasno analizovanje poetnih otpora je superiorniji i primeraniji metod i nain uvoenja osnovnog pravila od objanjavanja, davanja naloga i sl. Za uvoenje i razvoj slobodnih asocijacija neophodno je obezbediti odgovarajuu psiholoku atmosferu, to je odgovornost analitiara. On treba da je sposoban i spreman da u punoj meni respektuje linost analizanta, da ga prihvati onakvog kakav jeste, da ne vrednuje njegove stavove, ponaanja, ideje, fantazije i da se odrekne svakog nastojanja da mu nametne neke druge vrednosti. On mora oseati spremnost da radi sa konkretnom osobom i podredi svoje najbolje sposobnosti zadatku da joj bude od pomoi u samoistraivanju koje preduzima. Slobodne asocijacije ne mogu biti slobodne ako se odstupi od ovakvog odnosa. PRAVILO UZDRAVANJA Pravilo uzdravanja (apstinencijalno pravilo) prua dalja objanjenja i preporuke za odravanje kontinuiteta analitike situacije. Ona su se iskristalisala dvadesetih godina kada je Frojd doao do saznanja da se analitiki zadatak ne moe izvriti ako se patnja analizanta zavri prevremeno i kao vanu preporuku istakao potrebu da se analitiki rad, koliko je to mogue, odvija u stanju uzdravanja Sniavanje hroninih napetosti nekim od moguih i dostupnih naina bez razumevanja uzroka koji do njih dovode, ne donosi, na dui rok gledano, prieljkivana poboljanja, a

na analitiku situaciju se odraava tako to smanjuje spremnost analizanta da analitiki radi. Pravilo uzdravanja preporuuje da se ne gubi iz vida da je uzdravanje od trenutnih zadovoljenja uslov za ostvarenje vrednijih ciljeva. Ono se odnosi na oba uesnika u analitikom radu. Analizant treba da se uzdrava od zadovoljavanja razne vrste pomou kojih sniava povienu napetost. Ona su, po pravilu, kompulsivna, detinjasta, bizarna, ekscesivna ili impulsivna i mogu se ostvarivati putem raznih navika, rituala, ponanja prema drugim osobama, odigravanja, a u analitikoj situaciji dobijanjem transfernih zadovoljenja. Analitiar treba da se uzdrava od pruanja transfernih zadovoljenja. Zadovoljenje bilo koje vrste koje je neprepoznato i neanalizovano spreava optimalni razvoj transfera kao specifinog odnosa u kome analizant tei da u sadanjosti zadovolji oekivanja (potrebe) iz prolosti. U transferu one oivljavaju i postaju vidljiva greka u vremenu. Analitiareve (kontratransferne) sklonosti da bude vodi, mentor ili roditelj, uputanje u davanje saveta, odreene razgovore, prekomerna zainteresovanost i ubedljivost i sl., predstavljaju neke oblike gratifikovanja transfernih potreba. Takva ponaanja, na primer, mogu imati smisao zadovoljenja (izazivanja divljenja) i tako pobuivati kod analizanta oseanje krivice ili produeno idealizovanje analitiara. Analiza ne srne postati igra bilo koje vrste. Analitiar mora voditi rauna da analizant ne ostvaruje sekundarnu dobit od analize. Ako sam sastanak predstavlja neku vrstu gratifikacije, analizant e se drati nje i teie da se postojee stanje ne manja. Dosledno pridravanje pravila uzdravanja, jednako kao i osnovnog pravila, od bitne je vanosti za ostvarenje analitikih zadataka. Odstupanjem od njih analitiki ciljevi zamenjuju se nekim drugim. RADNI AMBIJENT I UESTALOST SASTANAKA Priroda analize i rad analitiara zahtevaju radnu prostoriju izolovanu od buke i drugih moguih ometanja (telefonski pozivi, ulaenje drugih osoba i si.). Unutranja oprema je u funkciji prijatnog radnog ambijenta u kome analizant moe udobno da lei ili sedi. Frojd je postavljao analizanta u leei poloaj smatrajui ga najpogdnijim za optimalno preputanje slobodnim asocijacijama a sam je zauzimao poloaj na stolici postavljenoj iznad njegove glave tako da ga analizant ne moe videti, to pogoduje razvoju transfera. Imao je i lini razlog da sedi izvan vidnog polja analizanata; nije mu odgovaralo da preko itavog radnog dana bude izloen njihovim pogledima. Ovakav poloaj analizanta i analitiara prihvatili su njegovi uenici i sledbenici. Kau je postao simbol psihoanalize. Javljale su se tendencije da se pretvori u njen instrument i zatitni znak. Meutim, dok se prednost leeag poloaja analizanta za asociranje moe smatrati nespornom, njegova obaveznost nije u skladu sa potovanjem autonomnosti. Analizantu se moe preporuiti leei poloaj ali ostaviti sloboda da bira da li e leati ili sedeti. Slino leanju na kauu i poloaj analitiara iznad glave analizanta pretvaran je u pravilo. Ispostavilo se, meutim, da da se transfer razvija i efikasno analizuje i onda kada analizant vidi analitiara. Kada lik analitiara smeta analizantu on ima dovoljno naina da ga ne gleda.

Uestalost sastanaka takoe je pretrpela promene zahvaljujui boljem asimilovanju metoda. Odreivanje uestalosti sastajanja je elastinije, primerenije potrebama analizanata. Svakodnevni sastanci (est puta nedeljno, odnosno pet puta, posle skraivanja radne nedelje) nisu vie pravilo. Intervali izmeu sastanaka pokazuju se kod mnogih analizanata korisnim za analitiki rad. Analitiar na osnovu opaanja potreba analizanta preporuuje i dogovara s njim broj nedeljnih vienja. Redovno odravanje utvrenog rasporeda i dogovorno uvoenje promena jednako odgovaraju potrebama analitiara, analizanta i analitikog rada, tako da doprinose njegovoj efikasnosti. Trajanje sastanaka je konstantno i iznosi uglavnom 50 minuta. Pokazalo se da ono prua dovoljno mogunosti da se obavi deo analitikog zadatka. Pitanje plaanja je znaajno jer utie na odnos analizanta prema analizi i analitiaru. Plaanje je u funkciji podravanja autonomnosti i odgovornosti analizanta. U skladu s tim visina i nain plaanja moraju biti jasno dogovoreni. Visina naknade treba da bude usklaena sa materijalnim mogunostima analizanta. TOK PSIHOANALITIKOG POSTUPKA Psihoanalitiki rad zapoinje uvoenjem specifinog odnosa koji je opisan u okviru osnovnog pravila (i pravila slobodnih asocijacija). On omoguava prepoznavanje i suoavanje sa dve kljune pojave: otporom i transferom. Otpor podrazumeva sve oblike ometanja analitikih zadataka, a transfer neadekvatne i neprimerene emocionalne reakcije prema analitiaru i analitikoj situaciji. itav psihoanalitiki rad poiva na analizi otpora i transfera. Proces analzovanja odvija se uglavnom putem postupaka prepoznavanja i sueljavanja, optimalnog osvetljavanja, interpretiranja i proraivanja. Preko otpora i transfera izraavaju se osobene konstelacije dinamikih snaga koje ih energizuju i one se analizuju po stareinstvu, tj. po sticanju uslova za interpretiranje. To interpretiranje menja unutranji odnos snaga i dovodi u prvi plan nove sadraje. Uporedo s tim uspostavlja se radni savez kao poseban aspekt analitikog odnosa koji odraava dovoljan stepen poverenja analizanta u analitiki rad i analitiara. Transfer kao regresivna pojava napreduje i kulminira u vidu transferne neuroze, samstvo-objektnog ili primitivnog transfera. Njihovim analizovanjem oni se razreavaju i time ostvaruje psihoanalitiki zadatak.

OTPOR Otpor je operacioni pojam kojim se definie svako suprotstavljanje analizanta vlastitoj potrebi za samorazumevanjem i analitiaru kao osobi koja se u analitikoj situaciji stara za njeno dosledno odravanje. Za ovo suprotstavljanje mogu biti upotrebijene sve psihololoke odbrambene mogunosti i ispoljiti se preko oseanja, ideja, fantazija, stavova i ponaanja. Intenzitet otpora varira u toku analitikog rada u zavisnosti od oivljavanja iskustava koja su ga pobudila, tj. specifinih, individualizovanih naina odbrane ustanovljenih za spreavanje seanja.

Otpor je jedna od prvih pojava koje je Frojd uoio radei jo uz primenu hipnoze. Zakljuio je da njega ine iste one snage koje su svojevremeno bile odgovorne za potiskivanje patogenih ideja iz svesti. Prema tome, otpor je izraz kompromisa izmeu linih potreba i osujeivajuih uticaja i kao takav je uvar steene ravnotee kojom su uskraena razna zadovoljenja ali je ostvarena relativna bezbednost. Kasnije, posebno posle uvoenja strukturalne teorije, potpunije su proueni i opisani mehanizmi odbrane ega, kao izvrne instance linosti i primitivni mehanizmi odbrane koje obrazuju strukture jo neintegrisane u ego. Otpor i odbrana meusobno su povezani i ine jedinstvo. Hijerarhije odbrana i hijerarhije otpora obrazuju se paralelno. Kada otpor deluje, to se vri putem nekog ili nekih mehanizama odbrane. U analitikom radu od posebne koristi je razlikovanje otpora: a) u odnosu na to da li su ego-sintoni ili ego-otueni i b) da li prevladavaju mehanizmi odbrane ega (mehanizmi obrazovani posle uspostavljanja sposobnosti potiskivanja) ili primitivni mehanizmi odbrane sa dominantnim mehanizmom cepanja. Ova dva nivoa Kernberg naziva identifikacionini sistemima OPTI POKAZATELJI DELOVANJA OTPORA S obzirom na to da oblici delovanja i ispoljavanja otpora zavise od individualnih sloajeva uspostavljenih odbrana, oni se ne mogu nabrojati. Oni postaju poznati kada se otkriju i analiziraju. Meutim, na njihovo prisustvo u analitikoj situaciji ukazuju odreeni znaci u ponaanju analizanta. utanje utanje je verovatno najvidljiviji znak delovanja otpora. Analizant nije doao na analizu da bi utao. Ono ga dovodi u situaciju da oseti da pored potrebe i elje da govori o sebi istovremeno postoje i suprotne tendencije da to izbegne. esti uvod u utanje je kada analizantu odjednom nita ne pada napamet ili kada osea da nije raspoloen da govori. Telesni znaci Telesno dranje i promene do kojih dolazi u toku analitikog sastanka takoe su vidljivi i indikativni, posebno u kontekstu odreenih sadraja koji se razmatraju. Na primer, specifina stezanja miia lica, tela, ekstremiteta, menjanje boje i izraza lica i glasa, znojenje i dr. Analizanti se mogu poaliti na teinu u grudima, knedlu u grlu, razna probadanja, suenje usta, nedostatak vazduha i dr. Indikativan je raskorak izmeu dranja i verbalnog sadraja. Promene u toku sastanka ukazuju kako na delovanje otpora tako i na slabljenje. Izbegavajui govor Kao to je govor mono sredstvo samoizraavanja on je i efikasno sredstvo izbegavanja. Rei se mogu obratiti, njima se moe manipulisati. Moe se dosta govoriti, a vrlo malo rei. Mogu se koristiti dvosmislene rei, govoriti uopteno, izostavljati pojedinosti vane za osvetljavanje onoga o emu se govori i si. Sagovornik (analitiar) koji paljivo slua moe da uoi da li se analizant kree prema neemu ili udaljava. Izbegavajua ponaanja Razna ponaanja, posebno ona koja se rigidno ili stereotipno izvode, pokazuju se kao pouzdani znak delovanja otpora. Na primer, analizant moe

svaki sastanak poinjati na isti nain, dolaziti na njega uvek u minut tano, redovno odlaziti u WC pre ili posle sastanka i dr. Pripremanje materijala za sastanak esto je nastojanje da se izbegne prazan prostor. Osobe koje itaju psihoanalitiku literaturu mogu unapred otkrivati znaenja u vezi sa sadrajima koji bi se na sastanku mogli rasmatrati (npr. snova). Odsustvo ili neadekvatnost oseanja Izostavljanje oseanje ili nesklad sa onim o emu se govori pouzdan je kriterijum delovanja otpora. Odsustvo relacije sadanjost-prolost Tendencije da se produeno govori samo o sadanjosti ili samo o prolosti bez nastojanja da se osvetle karike koje ih povezuju, ukazuju na otpor. Sadanjost se ne moe razumeti bez prolosti niti se prolost moe osvetliti bez odgovarajueg polazita u sadanjosti. U analitikom radu polazite je uvek u oseanjima u sadanjosti. Odsustvo snova Snovi su u analitikom radu sastavni deo slobodnih asocijacija. Oni se spontano unose u analizu kao i svi drugi sadraji. Jo u periodu primene tehnike koncentracije, osobe u tretmanu su pribegavale saoptavanjima snova iako to nije od njih bilo traeno ili oekivano, zahvaljujui emu je, izmeu ostalog, uoen njihov znaaj za osvetljavanje otpora. Nesnevanje, zaboravljanje snova i nesaoptavanje snova ukazuju na delovanje otpora. Otklanjanjem tekuih otpora snovi postepeno poinju da se javljaju, upamuju se i unose u analizu. Velika produkcija snova, saoptavanje snova u nizu bez nastojanja da se asocira na njih, takoe su indikator otpora. Odsustvo promena Analitiki rad je iz sastanka u sastanak praen nekim promenama u doivljavanju i ponaanju, na sastancima ili izvan njih. Izostajanje promena, stereotipnost sastanaka upozorava da se dogaa neto to stvara privid da se ne dogaa nita. Zakanjavanja i izostajanja sa sastanka U produktivnim periodima analitikog rada analizanti s nestrpljenjem oekuju sledei sastanak, efikasno eliminiu razne mogue uzroke zakanjenja ili nedolaenja, blagovremeno reguliu druge obaveze, sa raznih udaljenosti stiu na sastanke u svim vremenskim prilikama i sl, a u sluaju neizbenih spreenosti blagovremeno se dogovaraju ili izvetavaju. Zakanjavanja ili izostajanja ukazuju da su trenutna doivljavanja analizanta takva da tei da izbegne suoavanje s njima do ega bi moglo doi na analitikom sastanku. Odigravanja Odigravanja (actingout) su uvek otpor jer supstituiu seanja aktivnou. Analizant ne unosi u analitiki rad svoja doivljavanja ve ih odigrava u konkretnim aktivnostima izvan analize bez uvida u prave motive. Pravilo uzdravanja je ujedno prevencija odigravanja. Vedri sastanci Analitiki sastanci ne moraju uvek biti bolni i tmurni. Povremeno dolazi do olakanja, do doivljaja znaajnog postignua koje podie raspoloenje. Meutim, oni su uvek mesto gde se ozbiljno radi. Stoga produeno povieno raspoloenje ukazuje na nastojanje da se njime neto izbegne (obino depresivna oseanja). Transferni otpori Otpore uvek prate oseanja koja se pre ili kasnije pokau kao transferna. Reagovanje analitiara na ispaljene otpore odraava se na odnos i utie na razvoj transfera. Otpori vezani za izbegavanje transfernih oseanja nazivaju se transfernim otporima. Ovaj kratak opis optih pokazatelja delovanja otpora, iako neizbeno nepotpun, dovoljno ilustruje iroke mogunosti uoavanja da li se analizant kree prema nekom za njega

smisaonom osvetljavanju ili se udaljava od njega. Analitiar svojim intervencijama pomae, kada se za to steknu uslovi, da se prepozna delovanje otpora, to je prvi korak u procesu analizovanja.

TRANSFER Transfer je sredini pojam psihoanalitikog procesa. On je pokretaka snaga analitikog rada, izvor najznaajnije grae i istovremeno najvea prepreka. Transfer je skupni naziv za doivljavanje oseanja, fantazija, stavova, impulsa i odbrana prema osobi u sadanjosti koje nije prirnereno toj osobi ve predstavlja neku vrstu ponavljanja reakcija prema znaajnim osobama u prolosti. On je izraz oivljavanja prolosti u sadanjosti i stoga je greka u vremenu. Psihoanalitika istraivanja pokazuju da: (1) transfer izraava raznovrsnost objektnog odnosa; (2) da je transfer ponavljanje odnosa prema objektu; (3) da se transferne reakcije prenose u sadanjost putem mehanizma pomeranja i (4) da je transfer regresivna pojava . Transfernom reakcijom smatra se ona u kojoj su zastupljena sva etiri ova elementa. U analitikoj situaciji osoba na koju se vri prenos je analitiar. Kada reakcije koje mu se upuuju od strane analizanta ne odgovaraju njegovoj linosti, dranju i oseanjima, niti situaciji u kojoj se odigravaju, ova neadekvatnost postaje uoljiva i kao takva predmet znaajnog razjanjavanja. Stvara se mogunost razreenja anahronizma koji analizanta zbog greke u vremenu ini nesposobnim da razume svoja doivljavanja i postupke u sadanjosti. Transferne pojave nisu produkt psihoanalize. Ona je samo uoila njihovo postojanje, znaaj koji imaju za razvoj i funkcionisanje linosti i razjasnila uslove pod kojima se one mogu osvetliti. On je univerzalna ljudska karakteristika. Ispoljava se ne samo u analitikom odnosu ve i u odnosima izvan analize i ne samo kod osoba sa psihikim poremeajima koje se obraaju za psihoterapijsku pomo. Svi ljudski odnosi predstavljaju neku kombinaciju realnih i transfernih reakcija. Transferne reakcije su ponavljanje doivljavanja u odnosu na znaajne osobe iz prolosti ali se doivljavaju u sadanjosti i usmeravaju ponaanje. Osoba koja emituje transfernu reakciju moe biti svesna da reaguje preterano ili udno, neoekivano, ali se razume pravo znaenje takvog reagovanja. Tek kada ponovo oivi prvobitni objekt i situacije za koje se vezala i doivi drukiji odgovor u sadanjosti od oekivanog, osoba je u stanju da razume da ponavlja neto to je imalo opravdanja u prolosti ali ne i danas. Intelektualno uvianje moe potpomoi ovaj proces voljnim usmeravanjem panje na nedovoljno

razumljive reakcije, ali ga bez optimalnog oivljavanja i prijema korektiv-nog odgovora ne moe zameniti. U vreme primene katarktikog postupka i tehnike koncentracije, Frojd je transfernu pojavu opaao kao snanu opstrukciju koju treba prevladati ili zaobii. Posle rada sa Dorom doao je do zakljuka da se putem transfera prenose na terapeuta potisnute elje iz prolosti i da se sve takve pojave moraju interpretirati (analizovati). Neprepoznate kao takve one i dalje trae zadovoljenje, ime oteavaju terapijski postupak i dovode do prekida. Transferne reakcije slue istovremeno dvema glavnim funkcijama: zadovoljenju frustriranih, nezadovoljenih potreba (ukljuujui i one koje potiu iz oseanja krivice) i izbegavariju, obrani protiv seanja. U analitikoj situaciji osoba nije predmet vrednovanja, a njenim doivljavanjima poklanja se najvea panja, jer analitiar stavlja na raspolaganje svoje najbolje sposobnosti za enpatijsko razumevanje. Stoga je ona pogodna sredina za oivljavanje starih tenji. Meutim, udovoljavanje ovim potrebama iskrivilo bi realnost jer su oekivanja, u stvari, upuena originalnim objektima a ne analitiaru kao realnoj osobi. Gratifikacijom transfernih potreba prekida se motivacija za oivljavanje iskustava koja ih hrane a time i mogunost njihovog razreenja. Ovi nalazi potkrepljuju neophodnost neutralnosti analitiara i ine osnovu pravila uzdravanja KARAKTERISTIKE TRASFERNIH REAKCIJA U opte karakteristike transfernih reakcija spadaju neadekvatnost (nerealnost), intenzivnost, ambivalentnost, uljivost i upornost (istrajnost). Neadekvatnost (nerealnost, neprimerenost) je osnovni praktini kriterijum njihovog prepoznavanja. Druge navedene karakteristike, svaka na svoj nain, doprinose opaanju nerealnosti. Neodgovarajue, neprimereno reagovanje u datoj situaciji je prvi znak da osoba koja ga izaziva nije pravi objekt, da je, ono, u stvari, upueno nekom drugom. U analitikoj situaciji, zahvaljujui neutralnom stavu analitiara, neadekvatnost postaje uoljiva i vodi u dalja osvetljavanja. Intenzivnost emocionalnih reakcija analizanta prema analitiaru je pouzdani znak neadekvatnosti i raspoznaje se preko razliitih oblika ljubavi, mrnje i straha. Kod svakog analizanta dolazie do porasta jaine emocionalnog reagovanja u zavisnosti od sadraja koji se osvetljavaju. Ove reakcije, meutim, nisu iste ve su istovremeno prisutne i njima suprotne. Analizant se moe bojati analitiara a istovremeno oseati poverenje, moe imati pozitivna oseanja a istovremeno neprijateljska oseanja i obrnuto. Ova ambivalentnost oseanja uoljiva je tokom itavog analitikog rada, pa i u onim periodima kada, dobijanjem u intenzitetu, naizgled prevladava neka od njih. To naroito postaje vidljivo kod iznenadnih promena emocionalnih reakcija. Nestalnost i udljivost emocionalnog reagovanja naroito se zapaa u poetku analitikog rada i nikako se ne moe povezati i objasniti postupkom analitiara. Suprotno nestalnosti, neadekvatna je upornost i istrajnost nekih reakcija koje se ne menjaju iako bi trebalo da ih analizant prema realistinijim kriterijumima napusti. One se pokazuju tipinijim i. uoljivijim u odmaklijim fazama analitikog rada.

PODELA TRANSFERNIH REAKCIJA Transferne pojave zbog praktino neogranienog broja varijacija nije mogue klasifikovati na nain koji bi zadovoljilo sve zahteve. Kliniki je ostala najupotrebljivija Frojdova podela na pozitivni i negativni transfer. II pored svog otkria da je transfer ambivalentan po prirodi, najradije je koristio ovu podelu, jer jasno opisuje najvanije oblike transfernih reakcija i slui kao dobar kriterijium prepoznavanja grae koja pristie u svakom datom periodu rada. Pozitivni transfer ine emocionalne reakcije u kojima preovlauje ljubav i njeni izdanci u bilo kom obliku, a negativni transfer kada preovlauje mrnja i njeni izdanci. POZITIVNI TRANSFER U skladu sa prethodnom podelom, u pozitivni transfer spadaju oseanja potovanja, poverenja, simpatije, naklonosti, odanosti, zainteresovanosti, privrenosti, nenosti, divljenja, zaljubljenosti, enje, udnje, zanesanosti, strasti i sli. Neromantini, nesaksulani, blagi oblici ljubavi kao to su simpatija, svianje, poverenje i potovanje znaajni su za uspostavljanje radnog saveza. Nasuprot tome, oblici zaljubljivanja i idealizacije analitiara, svaki na svoj nain, stvaraju velike smetnje u radu ili ga prekidaju, jer vode gubljenju interesa za istraivanje i razumevanje i mogu se brzo pretvoriti u intenzivne suprotne emocije i impulse. NEGATIVNI TRANSFER Negativne transferne reakcije inila bi oseanja nepoverenja, sumnje, nesklonosti, dosade, ljutnje, zavisti, ljubomore, odbojnosti, odvratnosti, gnuanja, mrnje, gorine, neprijateljstva, ozlojeenosti, preziranja i si. Negativne transferne reakcije su uvek prisutne u analizi. Za razliku od pozitivnih one se tee ispoljavaju jer se analizanti vie brane od takvih oseanja, naroito na poetku analize, kada bi njihovo javljanje bilo u oitom neskladu sa analitikom situacijom. Analizovanje negativnih transfernih reakcija jednako je vano kao i analizovanje pozitivnih. Kada negativni transfer nije analizovan, uprkos subjektivnim poboljanjima koja se mogu javiti tokom rada sa pozitivnim transferom, ona predstavljaju tzv. transferno poboljanje ili beg u zdravlje. Ona trenutno mogu biti terapijski korisna i neizbena s obzirom na mogua stanja i okolnosti u kojima se pristupa analizi, ali u odnosu na analitike ciljeve mogu se smatrati samo pripremom ili vaspitanjem za analizu. Nedovoljno analizovani negativni transfer najei je uzrok neefikasnih analiza. S druge strane, oivljavanje negativnih transfernih reakcija je najproduktivniji period u analitikom radu. Rajhova razmatranja znaaja analizovan ja negativnog transfera predstavljala su znaajan prilog razumevanju rada sa otporima. Od velikog znaaja su bili nalazi M. Klajn o mehanizmu projekcije u transferu i primitivnim oblicima transfera. Strah od analitiara je

izdanak projektovanog neprijateljstva i to je transfer regresivniji vee e biti prisustvo neprijateljskih, agresivnih poriva. Potpunije uoavanje znaaja negativnog transfera kao i razumevanje primitivnih mehanizama odbrane proirili su mogunosti analitikog rada sa teim oblicima poremeaja. TRANSFERNI OTPORI Ve je pomenuto da je transfer, pored toga to je pokretaka isnaga analitikog rada, istovremeno i izvor najveih prepreka. Transfernim reakcijama cilj nije uvid, ve zadovoljenje. Stoga je transfer uvek i otpor. Kada se javi kao otpor on se analizuje. Izbegavanja analizanta da unese u analizu transferne reakcije, prema jednom pokuaju klasifikovanja transfera kao otpora, izraava se: a) u traenju transfernog zadovoljenja, b) u odbrambanim transfernim reakcijama, c) u nespecifinim ili generalizovanim transfernim reakcijama i d) odigravanju Traenje transfernog zadovoljenja je jedan od najprisutnijih oblika transfernog otpora. Svi analizanti ele da budu voljeni, oekuju da dobiju dokaze da jesu ili strepe da e izgubiti ljubav ako otkriju o sebi neto to po njihovom oseanju zasluuje osudu. Oekivanja dokaza analitiareve panje i ljubavi su veoma razliita. Traenje zadovoljenja moe biti veoma intenzivno, od oekivanja da analitiar prui neku posebnu panju do romantinih i seksualnih oekivanja. Kada se, na primer, analizant zaljubi u analitiara on prestaje da se bavi pitanjima zbog kojih je preduzeo analizu i usredsreuje se na ljubav, trai reciprocitet i smatra da e analitiar najbolje pokazati da ga razuime ako odgovori na ljubav. Traenje transferne gratifikacije je jedna od ilustracija zbog ega analitiar treba da bude neutralan i emocionalno distanciran. Emocionalno distanciranje je stavljeno u navodnike zbog toga to nije bilo uvek dobro shvaeno, pa je ak poprimalo smisao neosetljivosti, hladnoe ili ravnodunosti. Ono, meutim, treba da ukae na nekorisnost gratifikacije neadekvatnih oseanja. Traenje transfernih gratifikacija je uoljivo kao zamena za seanje jer se njime naputaju analitiki ciljevi. Time se jasno vide kao otpor. Odbrambene transferne reakcije su one koje spreavaju pristup drugim transfernim reakcijama. Pozitivne transferne reakcije, naroito kada su naglaene, pokrivaju suprotne, negativne reakcije. I obrnuto, negativne reakcije javljaju se kao odbrana od pozitivnih oseanja, koja se doivljavaju kao vea pretnja. Prividno izostajanje transfernih reakcija takoe je odbrambeno. Analizant se ponaa racionalno u odnosu na analitiara i sadraje koji se razmatraju. Sastanci vie lie na pokuaje intelektualnog, logikog ovladavanja

sadraja. Ono se najee zapaa u poetku rada. Susree se kod osoba koje su sklone intelektualisanju, odnosno koje znaju neto o analitikom postupku. Nespecifine (generalizovane) transferne reakcije karakterie analizantovo odnoenje prema analitiaru kao prema veini ljudi u njegovom ivotu. Transferno ponaanje prema analitiaru obino je razliito od ponaanja prema veini ljudi, osim prema onima koji predstavljaju sline transferne likove. Ovi oblici transfernog otpora preteno se javljaju kod karakternih poremeaja. Rajh, veoma zasluan za prouavanje karakternih otpora, nazivao ih je karakternim transferom. Odigravanje kao pojam odnosi se na niz postupaka koji ine celinu i esto ostavljaju utisak da su promiljeni i svrsishodni. Ne doivljava se kao neto strano niti se povezuje sa nekim iskustvima iz prolosti. Orijentisano je potpuno na sadanjost ime se umanjuje mogunost povezivanja sa prolou. Transfer kao oivljavanje prolosti moe pokrenuti impulse iz prolosti koji se mogu izraziti samo kroz ponaanje i akciju. Stoga je odigravanje, iako uvek destruktivno, katkada neizbeno i jedina mogunost da se prie i osvetli konfliktna situacija koja ga pobuuje. Uzrok odigravanja, meutim, moe biti takoe rezultat neblagovremenog prepoznavanja transfernih reakcija, naroito nedovoljnog angaovanja negativnih transfernih reakcija. Odigravanje je u veoj meri prisutno kod osoba koje karakteriu primitivne transferne reakcije zbog kretanja jakih impulsa i nedostatka sposobnosti njihovog obuzdavanja. TRANSFERNA NEUROZA Transferna neuroza je naziv koji je uveo Frojd za odreeni stapen razvijenosti transfera koji se redovno postie u analitikom radu ako su prethodno korektno analizovani otpor i transfer. U transfernoj neurozi svi simptomi poprimaju novi transferni smisao tako da ona zamenjuje ordinarnu neurozu i postaje pristupana za korektivma dejstva. Ona se smatra vetakom neurozom i predstavlja novo izdanje starih poremeaja. Kriterijum za raspoznavanje transferne neuroze je poveanje intenziteta i trajanja analizantove preokupacije linou analitiara kao i analitikim postupcima. Analitiar i analitika situacija, privremeno, postaju najznaajniji u analizantovom ivotu. Ako se ima u vidu poreklo transfernih reakcija, njihova regresivna priroda i uslovi koji pogoduju njihovom razvoju, logino je oekivati da e oivljavanje nezadovoljenih potreba u prolosti i odgovarajue doivljavanje drugih i sebe, teiti da dosegne do zbivanja koja su u njihovoj osnovi. Analiza transfera otklanja prepreke (otpore) na ovom putu i u transfernoj neurozi dobija priliku da izvri svoj zadatak. O transfernoj neurozi se govori kao o ponovnom pretvaranju pounutranjenih sukoba u meuline. Time to se analizantovi simptomi, konflikti, impulsi i odbrane usredsreuju na analitiku situaciju, postaju pristupani posmatranju i svojom i- votnou i ivopisnou dovoljno uverljivi za prepoznavanje i korigovanje. Samstvo-objektni i primitivni transfer postavlja analitiarevu neutralnost i sposobnost za empatiju pred vea iskuenja nego transferna neuroza. Ovde je potrebno razluiti ta u delovima verbalne i bihejvioralne komunikacije, u konfuznim i zbunjujuim mislima i oseanjima, emocionalno dominira u sadanjem odnosu s analitiarem i kako se to to dominira moe razumeti u kontekstu totalne komunikacije analizanta. Na taj nain

analitiar svojim interpretacijama transformie besmislenost u transferu ikoja dehumanizuje odnos) u emocionalno znaajan, iako iskrivljeni i fantastini transferni odnos. Time se postepeno osvetljavaju afekti pojedinih samstvo-objektnih interakcija i postaje vidljivije koji aspekt disociranog samstva ili primitivne predstave objekta predstavlja analitiar. Ovi posebni aspekti se putem interpretiranja i proradjivanja povezuju sve dok se ne integriu i konsoliduju sa realnim samstvom u njegovom unutranjem doivljavanju objekta. Iako se samstvo-objektni i primitivni transfer razlikuju od transferne neuroze, sa dinaminog i ekonomskog gledita, mehanizmi koji se koriste za kretanje prema pozitivnim promenama u osnovi su isti. Prvo, analitiki proces mobilie oivljavanje infantilnih poriva, elja ili potreba koje nisu integrisane sa celinom psihike organizacije i kao takve ne uestvuju u sazrevanju i razvoju ostalog dela linosti. Drugo, analitiki proces spreava gratifikaciju na infantilnom nivou (pravilo uzdravanja ili optimalna frustracija) i dosledno deluje (putem interpretiranja i proraivanja) protiv regresivnog izbegavanja infantilnih elja ili potreba. Prema tome, za njih ostaje otvoren samo jedan put, put integracije sa zrelim i usklaenim s realnou segmentima psihike organizacije. Dolazi do porasta novih specifinih struktura koje zadobijaju prevlast nad porivima tako da ih kontroliu ili pretvaraju u razne obrasce realistikog miljenja i aktivnosti. KONTRATRANSFER Kontratransfer je pojam kojim se oznaavaju smetnje do kojih dolazi u razvoju analitikih procesa koje potiu iz linosti analitiara u dodiru sa linou analizanta, njegovim transfernim reakcijama i ukupnim verbalnim i neverbalnim ponaanjem. Analitiar kao ljudsko bie i profesionalni radnik mije nedodirljivo savrenstvo koje svakog trenutka obezbeuje idealnu neutralnost i empatinost. Lina motivisanost za psihoanalitiki rad, profesionalno obrazovanje i obuavanje, posebno didaktika analiza, razvijaju sposobnost za suoavanje sa vlastitim emocionalnim reakcijama, poniranje u vlastito nesvesno i uspostavljanje potrebne kontrole radi obezbeenja optimalne neutralnosti neophodne za odvijanje analitikih procesa. Didaktika analiza, ma koliko bila efikasna, ne predstavlja neko potpuno psihiko proiavanje ali je nezamenljiva za razvijanje sposobnosti analitiara za prepoznavanje vlastitih slepih mrlja i izlaenje nakraj sa jakim emocionalnim reakcijama. Po pravilu, slepe mrlje i emocionalne reakcije razliitog kvaliteta i intenziteta imaju vie izgleda da se jave u dodiru sa veim stepenoin regresije analizanta. to su dublja regresivna stanja, to su vea iskuenja za analitiarevu empatinost i neutralnost. U psihoanalitikoj literaturi, meu brojnim razmatranjima problema kontratransfera, izdvajaju se dva gledita, naizgled suprotstavljena jedno drugom. Prema prvom, klasinom, kontratransfer se odreuje kao nesvesna reakcija psihoanalitiara na analizantov transfer i sadrano je u Frojdovim objanjenjima prilikom uvoenja ovog pojma kao i njegovim preporukama analitiarima za prevazilaenje kontratransfera. Prema ovom gleditu, koje po Kermbergu zastupa vei deo klasinih analitiara ali i onih sa ego-psiholokom orijentacijom, smatra se da su neurotini

konflikti analitiara glavni uzrok kontratransfera tako da se pojam kontratransfera rezervie za analitiareve specifine nesvesne transferne reakcije prema analizantu. Prema drugom, novijem gleditu, kontratransfer se odreuje kao totalna analitiareva emocionalna reakcija prema analizantu. To bi znailo da su analitiareve svesne i nesvesne reakcije prema analizantu reakcije ne samo na analizantov transfer ve i na njegovu realnost a isto tako i na vlastitu realnost i vlastite neurotine potrebe. Drugim reima, ovo odreenje je ire jer se usredsreuje na blisku povezanost optih afektivnih odgovora analitiara sa njegovim specifinim kontratransfernim reakcijama. Prema tome, totalna emocionalna reakcija analitiara predstavlja kontinuum afektivnih odgovora od blagih, realistikih i upozoravajuih afakata do intenzivnih emocionalnih reakcija koje mogu interferirati sa analitiarevom neutralnou. Naravno, analitiar treba da bude sposoban da iskoristi javljanje intenzivnih reakcija za analitiko neutralisanje tada mogueg ekscesivnog reagovanja prema analizantu i istovremeno za prepoznavanje primitivnih objektnih odnosa u transferu. Ovaj proces moe biti bolan i predstavlja iskuenje i izazov.

RADNI SAVEZ Radni savez je pojam kojim se oznaava kooperativna, racionalna komponenta u analizantovom odnosu prema analitikom radu i analitiaru koja se javlja kao rezultat efikasnog rada sa otporom i transferom. On podrazumeva analizantovu sposobnost da odrava kontakt sa realnou analitike situacije i istovremeno spremnost da rizikuje regresivna poniranja. On postaje i objekt i subjekt svog doivljavanja, preputa se svojim asocijacijama i ispituje ih. Ego analizanta se razdvaja na doivljavajui ego i posmatrajui ego koji se identifikovao sa analitiarevim analizirajuim egom. Zahvaljujui radnom savezu mogua je analiza regresivnih stanja.

ANALIZA OTPORA I TRANSFERA Analiza otpora i transfera je proces koji se kontinuirano odvija od zasnivanja analitike radne situacije do njenog okonanja. Naini na koji se vri analizovanje ini psihoanalizu jedinstvenom psihoterapijskom metodom. U uslovima doslednog odraavanja analitikog odnosa (osnovnog i apstinencijalnog pravila) ostvaruje se osveivanje, oseajno i razumsko saznavanje, saznavanje itavim biem, (prevoenje nesvesnih mentalnih sadraja u svest) putem procesa interpretiranja. Njime se realiziuje psihoanalitiko polazite da je dobro znati ili znati vie. Pojave otpora i transfera, kada ih analizant doivi, podsitiu radoznalost i neizbeno trae objanjenja. Jedno objanjenje otvara nova pitanja i sve tako dok se ne sloi uverljiva celina u kojoj su svi sastavni delovi postavljeni na svoje mesto. Frojd je poredio

interpretiranje sa rekonstrukcijom mozaika koji postaje jasan tek kada se sastave sve ploice. U procesu interpretiranja uestvuje vie postupaka. Prepoznavanje i sueljavanje Prepoznavanje delovanja otpora kao poetni korak analizovanja, suoava analizanta sa preprekom koja je u njemu samom. Smisao ovog postupka je da analizant to uverljivije doivi da neto izbegava. Nije u skladu sa analitikim pristupom da na njegovo delovanje ukae (interpretira) analitiar ako nema izgleda da e ono biti dovoljno uverljivo analizantu. Analitiar ne napada otpor interpretacijama znaenja, ve e analizantu najpre uiniti jasnim da ima otpore. Ako se ukae na otpor pre nego to se on optimalno razvio, analizant moe prividno prihvatiti takvo suoavanje iz transfernih razloga, ali e se u svakom sluaju oseati napadnutim i prekorenim. Otpori su nastali kao rezultat nastojanja da se ouva lini integritet i samopotovanje i ako se napadnu pre nego to su doivljeni kao takvi, oni e se samo pojaati. to je poremeaj linosti dublji, potrebno je vie strpljenja za suoavanje s otporom. Osvetljavanje Suoen sa delovanjem otpora analizant je suoen i sa potrebom osvetljavanja razloga koji su doveli do njega. Ono se odnosi na motive otpora i nain ili naine na koji se on izvodi. Poto postane jasno da analizant ima optor osvetljava se kako se koristi, ta zatiuje (protiv ega je usmeren) i zato to ini. U principu je svejedno da li se teite najpre usmerava na motive otpora ili na nain kako se realizuju, poto eksploracija bilo jednih bilo drugih istovremeno osvetljava oba. Osvetljavanje motiva verovatno ee i spontano dobij a prednost, stoga to otpoinje prepoznavanjem oseanja koje se eli izbei. Analiza otpora je nerazdvojno vezana za analizu transfera. Transferne reakcije se analizuju samo kada postanu otpor. Za osvetljavanje motiva otpora znaajna su dva pitanja: zato analizant izbegava i ta analizant izbegava. Prvo pitanje treba da otkrije koje se nepoeljno oseanje eli izbei stida, krivice, strepnje, potitenosti ili neka njihova kombinacija. Kada ono postane poznato, otvara se mogunost da se vidi koji impuls, fantazija, oekivanje ili traumatsko seanje je dovelo do njega. INTERPRETACIJA Interpretacija je sredinji pojam psihoanalitike tehnike. Ve je reeno da su svi drugi postupci koji se koriste u psihoanalizi u funkciji omoguavanja interpretacije. Ona daje smisao pojedinanim dogaanjima koji se dalje meusobno povezuju u vee smisaone celine i vode ka rekonstrukciji linosti. Dolaenje do smisla ne mora biti iskljuivo rezultat analitiareve interpretacije u vidu reenice ili reenica koje povezuju osvetljene elemente i prevode ga u jedan smisao, jer do njega dolazi esto sam analizant. Analitiar e ponuditi interpretaciju kado se za to steknu uslovi, a da sam analizant mije doao do otkria. Prilikom opisa postupka osvetljavanja motiva otpora (i transfera) reeno je da on podrazumeva dva koraka: jedan koji vodi prepoznavanju oseanja koje se htelo izbei i drugi koji tei da osvetli sadraj koji je pokrivalo izbegavano oseanje. Stoga se svaka interpretacija sastoji iz dve faze: najpre analizant mora da shvati da ga analitiar razume

da bi mogao da istrauje psiholoki sadraj, tj. specifirie dinamike i genetike inioce koji ga objanjavaju. Interpretacija izvire i nastaje tokom osvetljavanja i bez njega nije ostvarljiva. Interpretirajui, analitiar uvek ima na umu da je interpretacija hipoteza. Kriterijum adekvatnosti interpretacije je kvalitet grae koja e priticati posle nje. Ako se javlja nova graa, proiruje i produbljuje postojea i vodi ka novim uvidima, ona je izvrila svoj zadatak. PRORAIVANJE Proraivanje je postupak ponavljanja i elaboracije ve postignutih interpretacija. Kliniki nalazi pokazuju da uinak pojedinane interpretacije i onda kada je adekvatna, ne traje dugo. Ona nije i ne moe biti cela istina i u najboljem sluaju je samo delimino objanjenje. Njeno ponavljanje i elaboracija (osvetljavanje) u kontekstima drukijim od onog u kome je prvobitno postignuta, potkrepljuju je u novim okolnostima i potpomae rekonstrukciju veih celina. Fenichel je, tumaei proces preraivanja, koristio poreenje sa radom tuge. Osoba koja je izgubila prijatelja, u svim situacijama koje je podseaju na njega, mora sebi iznova da razjasni da ona nema vie tog prijatelja i da ga se mora liiti. Predstava tog prijatelja ugraena je u mnoge sloajeve seanja i elja tako da odvajanje od prijatelja mora da se izvri u svakom od njih posebno. Grinson posebno izdvaja dva tehnika postupka od posebnog znaaja za proraivanje: praenje uinka postignute interpretacije i rekonstrukciju. Praenje uinka interpretacije s jedne strane proveravae je kao hipotezu kroz seanja, asocijacije, snove, fantazije i otpore koji e uslediti, a s druge strane ukazivae na njenu dalju sudbinu i uticaj na grau koja sledi. Nova graa najbolje pokazuje da li je interpretacija bila adekvatna, odnosno kada se javlja potreba da se ona proradi. Rekonstrukcija je vrlo bliska interpretaciji i esto se ne moe odvojiti od nje. Ona je dalja elaboracija postignute interpretacije, njeno produbljivanje i povezivanje sa drugim pojedinanim interpretacijama. Kada je rekonstrukcija korektna, ona ubrzava proces proraivanja i otvara put za novu gradnju u obliku asocijacija, zaklonskih seanja, snova i dr. LITERATURA Blanck, G. & R., (1974), Ego psihologija teorija i praksa, Naprijed, Zagreb, 1985. Eissler, K. R. (1953), The Effect of the Structure oj the Ego on Psychoanalytic Technigue, J. Amer. Psycho-An. Assoc, 1: 104143. Fenichel, O. (1941), Problems oj Psychoanalytic Technique, The Psychoanalytic Quterly Inc., New York. Freud, A., (1936), The Ego and the Mechanisms oj Dejense, International Universities Press, New York, 1946.

Freud, S. & Breuer, J. (18935), Studies on Hysteria, The Standard Edition of the Complete Psychological Works of S. Freud, Vol. II. The Hogarth Press and the Institute of Psycho-Analysis, London, 1978. Freud, S. (1904), Freud's Psycho-Analytic Procedure, tand. Ed., Vol. VII. Freud, S. (1905), Fragment oj an Analysis oj a Case oj Hysteria, tand. Ed., Vol. VII. Freud, S. (1905a), On Psychoterapy, tand. Ed., Vol. VII. Freud, S. (191617), Introductory Lectures on Psycho-Analysis, tand. Ed., Vol. XVI i Odabrana dela S. Frojda, tom 2, Matica srpska, Novi Sad, 1969. Freud, S. (1919), hine oj Advance in Psycho-Analytic Therapy, tand. Ed., Vol. XVII Greenson, R. R. (1967), The Tecnique and Practice oj Psycho-Analysis, The Hogarth Press and the Institute of Psycho-Analysis, London, 1981. Josip Berger, Miklo Biro, Sulejman Hrnjica (1990) Klinika psihologija Kernberg, O. (1976), Objed Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, Jason Aronson, London, 1986. Kernberg, O. (1980), Internat World and External Reality, Jason Aronson, London, 1987. Klein, M. (1946),. Beleke o nekim izoidnim mehanizmima, U Zavist i zahval. nost, Naprijed, Zagreb, 1983. Klein, M. (1952), Poreklo prenosa. U Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb, 1983.

http://www.besplatniseminarskiradovi.com