P. 1
Ekologija i Geografija Biljaka

Ekologija i Geografija Biljaka

|Views: 6,174|Likes:
Published by Ana Besenski

More info:

Published by: Ana Besenski on Oct 16, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

06/27/2013

pdf

text

original

Pojam, značaj i primeri adaptacija Biljke su se tokom evolucije prilagođavale uslovima spoljašnje sredine i promenama na svom staništu.

Na ovaj način su realizovale određene fenotipske, morfološke i fiziološko-biohemijske karakteristike. Adaptacija je svaka osobina biljke, nastala tokom evolucije kao nasledna odlika i presudno značajna za opstanak i reprodukciju vrste. Adaptivne karakteristike omogućavaju biljci da na staništu bude konkurentna i ekspanzivna u zauzimanju prostora i da na prostoru efikasno i ekonomično koristi uslove i resurse spoljašnje sredine. Stepen adekvatnosti adaptacija zavisi od brzine promena u spoljašnjoj sredini i dinamike evolucionih promena u okviru populacija. Nijedna biljna vrsta nije prilagođena na sve moguće uslove spoljašnje sredine (čak ni kod eurivalentnih organizama prilagođenost ne može biti univerzalna). U vodenoj sredini potopljene biljke imaju tanak epidermis i nemaju zaštitnih tvorevina, da bi iskoristile smanjenu količinu zračenja koja prodire kroz vodu. U sušnim staništima biljke imaju debelu kutikulu i zaštitne tvorevine. Niz posebnih strukturnih i funkcionalnih odlika jedne biljke predstavlja njen adaptivni mehanizam ili adaptivnu strategiju. Na osnovu specifičnog skupa adaptacija biljka se odlikuje određenom otpornošću (rezistentnošću) na dinamične uslove sredine. Adaptivni mehanizmi omogućavaju biljakama ili izbegavanje ili podnošenje (toleranciju) nepovoljnih uslova sredine. Efemerne prolećnice (Corydalis - mlađa, Galanthus nivalis - visibaba) kratkim vegetacionim periofom izbegavaju letnji period sa visokim temperaturama. Halofite tolerišu visoke koncentracije soli u podlozi. Adaptiranost neke biljke na spoljašnju sredinu ogleda se u njenom spoljašnjem obliku (morfologiji), anatomskoj građi, karakteru fizioloških i biohemijskih procesa kao i u dinamici fenoloških promena. Vrlo često se, pod sličnim ekološkim uslovima, stvaraju i slični ekološki oblici biljaka, čak i onih vrsta koje su u sistematskom pogledu vrlo udaljene (ekološka konvergencija, Cactaceae i Euphorbiaceae). Progresivni adaptivni procesi uslovljavaju sve veću specijalizaciju neke biljne vrste na specifične uslove staništa, čak do te mere da adaptivna specifičnost može da postane uzrok ugroženosti i put ka isčezavanju.Moderan ekofiziološki pristup u izučavanju adaptivnih mehanizama uključuje poznavanje specifičnih prilagođenosti na svim nivoima organizacije, kao i samu molekularnu osnovu strukturnofunkcionalnih odlika (svaki adaptivni odgovor je neophodno pratiti od molekularnog nivoa). Termostabilni enzimi su karakteristični za organizme veoma topih staništa. Postoji i druga vrsta adaptivnih osobina koje su vidljive u fenotipskim karakteristikama biljke, ali su za nju od kratkotrajnog značaja. Reverzibilne promene, nastale u izmenjenim uslovima spoljašnje sredine su modifikacije. Ovakve promene se ne nasleđuju neposredno u sledećoj generaciji, već biljka ponovo stiče svoje uobičajene morfofiziološke karakteristike, pošto se nađe u optimalnim uslovima za život. Neki od primera modifikacija: heterofilija (Ranunculus aquaticus), kseromorfni i heliomorfni listovi krošnje (hrast, bukva). Klasifikacija životnih formi biljaka na osnovu strukturnih odlika (morfo-anatomske građe) i načina života Skup ili kompleks morfoloških, anatomskih, kao i fizioloških i fenoloških adaptivnih osobina čini životnu (ekološku) formu biljke. Čitav niz životnih formi može biti izdvojen na osnovu različitih kriterijuma. Najlešće je to prema najuticajnijem faktoru sredine. Životne forme se izdvajaju i prema najznačajnijoj osobini tj. grupi karaktera koji određuju izgled biljke i ukazuju na način njenog funkcionisanja. Životne forme su ekološka kategorija i nisu uslovljene sistematskim položajem ili srodnošću (primer ekološke konvergencije). Takođe, biljke koje su filogenetski srodne obrazuju različite životne forme prilagođavajući se raznovrsnim uslovima sredine (adaptivna radijacija - ekološka divergencija, Fabaceae - Robinia je drvenasta, Vicia je lijana, Trifolium je zeljasta). Termin „životna forma“ potiče od danskog botaničara Varminga. U savremenoj ekološkoj terminologiji životna forma se naziva ekomorf (ekobiomorf). Tokom istorije postojli su brojni pokušaji klasifikacije biljaka na osnovu opšteg izgleda i nekih drugih karakteristika (Teofrast je bio prvi). Danski ekolog Raunkier (1904, 1934) je da o jednostavnu klasifikaciju u kojoj se zadržao samo na jednom morfološkom karakteru - organima koji preživljavaju nepovoljnu sezonu i njihovom položaju (blizina ili udaljenost od podloge, u vazduhu, zemljištu ili vodi). On je definisao 5 osnovnih tipova životnih formi. Fanerofite su višegodišnje, imaju trajne nadzemne izdanke, pupoljci su na vrhovima grana i nalaze se slobodno u vazduhu (više ili manje udaljeni od površine zemljišta). Mogu biti listopadne (suptropska i umerena klima, tokom nepovoljnih uslova odbacuju lišće) i večnozelene (tropsko drveće, četinari tajge). Postoje 4 podgrupe u odnosu na visinu (megafanerofite - preko 30 m; mezofanerofite - od 8 do 30 m; mikrofanerofite - od 2 do 8 m; nanofanerofite - žbunovi do 2 m). Najveći broj vrsta koje pripadaju fanerofitama se nalazi u tropskoj zoni. Mali broj je u umerenoj i hladnoj zoni, kao i ekstremno sušnoj zoni. Hamefite - drvenaste, poludrvenaste ili zeljaste; listopadne ili večnozelene. Pupoljci su najviše 25 cm iznad zemlje i bolje su zaštićeni od pupoljaka fanerofita. Najveći broj vrsta je u arktičkoj ili alpijskoj vegetaciji (Vaccinium, Vinca minor). Mogu se razlikovati žbunovi i polužbunovi (pupoljci na visini do 25 cm iznad zemlje), polegli ili puzeći žbunići i jastučaste forme (pupoljci na podlozi ili neposredno iznad nje). Hemikriptofite - nadzemni delovi preko zime izumiru ali pupoljci ostaju pri osnovi stabla (na površini zemlje), na podzemnim stablima ili na korenima. Ovako su pupoljci zaštićeni. Prema obliku nadzemnih delova dele se na biljke uspravnog stabla (Urtica dioica), biljke sa polurozetama (Geum urbanum) i biljke sa rozetama (Taraxacum officinale). Kriptofite - nadzemni organi u potpunosti izumiru a pupoljci se nalaze u podzemnim

organima (na znatnoj dubini) u zemljištu (geofite), mulju (helofite) i vodi (hidrofite). Krptofite prezimljuju pomoću rizoma (Iris, Nuphar), lukovica (Allium), stablovih krtola (Cyclamen) ili korenskih krtola (orhideje). Najrasprostranjenije su u oblastima u kojima pored zimskog perioda postoji i period letnje suše. Terofite su jednogodišnje, zeljaste i nepovoljan period preživljavaju u obliku semena ili plodova. Prvenstveno su rasprostranjene u toplijim, južnijim oblastima, u pustinjskoj i mediteranskoj vegetaciji i u vegetaciji pod snažnim antropogenim uticajem. Podela na osnovu veličine lista: subleptofilne (površina lista manja od 0,1 cm2), leptofilne, nanofilne, nano-mikrofilne, mikro-mezofilne, mezofilne, makrofilne i megafilne (preko 1500 cm2). Podela prema konzistanciji lista: sklerofilni (tvrdi i čvrsti), malakofilni („mesnati“) i sukulentni (puni vode i sluzavih supstanci). Podela prema korenovom sistemu: osovinski i difuzni koren. Adaptivni oblici biljaka u odnosu na različite abiotičke i biotičke ekološke faktore Na osnovu faktora smisliti priču... U odnosu na vlažnost i dostupnost vode na staništu, prema morfološkom izgledu razlikuju se kserofite (sušne oblasti, snažan korenov sistem, kratko stablo, sitni i tvrdi listovi), mezofite (umereno vlažna staništa, koren slabije razvijen) i higrofite (veoma vlažna staništa, koren najslabije razvijen). Nasuprot ovim životnim oblicima koji rastu na kopnu, u vodi se razvijaju hidrofite (navedi karakteristike). U odnosu na uticaj svetlosti razlikuju se heliofite (prilagođene intenzivnoj svetlosti) i skiofite (u senci). Specifičnim oblikom se izdvajaju biljke koje se na posebna način snabdevaju vodom i mineralnim supstancama neophodnim za rast i razviće, zbog čega ostvaruju karakteristične biotičke odnose sa drugim biljkama ili drugim organizmima. Ove vrste se diferenciraju kao parazitske, poluparazitske, saprofitske i karnivorne. Abiotički faktori - klima (svetlost, toplota, voda i vlažnost, vazduh i vetar), edafski (fizičko-hemijso-biološke odlike zemljišta i matične stene), orografski (odlike reljefa poput nadmorske visine ili ekspozicije), geofizički (gravitacija, magnetizam, oscilatorna kretanja). Biotički faktori - uticaj biljaka na biljke, uticaj životinja na biljke, uticaj mikroorganizama na bilke. Antropogeni faktor - pozitivni i negativni uticaji čoveka na biljke. Osnovne odlike klimatsko-vegetacijskih zona na Zemlji Vreme je specifično stanje atmosfere. Na formiranje određenog stanja atmosfere utiču brojni faktori (Sunčeva energija, Zemljina teža, Zemljina rotacija, raspored kopna i mora, reljef...). Skup karakterističnih tipova vremena koji preovladava iz godine u godinu na nekom mestu ili u nekoj oblasti na Zemlji predstavlja klimu tog mesta ili oblasti. Relativni podaci o klimi se dobijaju na osnovu srednjih vrednosti meteoroloških ili vremenskih parametara (temperatura, vlažnost, padavine, vetrovi...) koji se dugoročno i sistematski prate i zabeležavaju. Dominantne kombinacije vremenskih pojava i promena u pojedinim oblastima na Zemlji uslovljavaju izdvajanje 5 osnovnih klimatskih pojaseva (zona) u horizontalnom pravcu (jedna tropska, dve umerene i dve polarne). Između njih se nalazi 6 prelaznih zona (po 3 na severnoj i južnoj hemisferi) i to su: u tropskom pojasu zona sa izraženim delovanjem monsuna, suptropska zona (između tropske i umerene) i subpolarna zona (između umerene i polarne). U svakoj zoni se od podnožja ka vrhu planine (vertikalni pravac) menjaju vremenski uslovi (kao i kod menjanja u horizontalnom pravcu). Što je planina bliže ekvatoru utoliko je na njoj moguće razlikovati više klimatskih pojaseva.Osnovne vegetacijske zone su uslovljene klimatskim zonama. Sve vremenske pojave u okviru 5 osnovnih pojaseva utiču na formiranje zonalne makroklime. Makroklima uslovljava pojavu specifične vegetacije i odgovarajućeg tipa zemljišta. Regionalna variranja makroklime mogu biti uslovljena blizinom mora, okeanskim strujama i delovanjem stalnih vetrova. Specifične geomorfološke odlike pojedinih predela mogu uticati na formiranje mezoklime (lokalna - mesna klima). Npr. u depresijama se mogu formirati posebni uslovi mrazišta („jezera hladnog vazduha“) dok se na okolnim uzvišenjima razvijaju termofilnije zajednice (jer su topliji uslovi). Klima na malom, ograničenom prostoru i u prizemnom sloju vazduha (do 2 m visine), koja se formira pod uticajem lokalnih razlika u reljefu, vodenim tokovima, zemljištu i vegetacijskom pokrivaču naziva se mikroklima. Bitan je i pojam ekoklima - specifičan kompleks klimatskih i fizičkih uslova koji se formira u okviru svake, posebne životne zajednice. Pod uticajem biljaka se menja ukupan okvir života na određenom mestu i stvaraju se posebni uslovi fitoklime (šuma formira šumsku fitoklimu). U okviru bilo koje zajednice ili populacije biljaka mogu se ispoljavati mikroklimatske razlike na sasvim malim rastojanjima (npr. spoljašnji i unutrašnji deo krune stabla).U ovom slučaju radi se o nanoklimi. Klima se stalno menja. Od Pleistocena do danas se dešavaju dugotrajne smene hladnih i toplih vremenskih perioda. Pravilne periodične promene klime povezane su sa smenom Sunčevog zračenja tokom dana i noći, čime je uslovljen dnevni potoperiodizam praćen dnevnim termoperiodizmom. Značaj kompleksnog delovanja klimatskih faktora na rasprostranjenje biljaka i formiranje zonobioma Temperatura i vlažnost uslovljavaju u najvećoj meri zonalno rasprostranjenje vegetacije, kao i lokalni raspored biljnih zajednica i populacija određenih biljnih vrsta. Zonalni raspored vegetacije na Zemlji je uslovljen, ne samo zonalnim rasporedom klime, već i zonalnim rasporedom tipova zemljišta. Pored toga, rasprostranjenje biljaka u određenim klimatskim zonama je uslovljeno i istorijskim faktorom (refugijalna staništa endemičnih i reliktnih

biljaka i biljnih zajednica). Na Zemlji se može razlikovati 9 glavnih klimatskih oblasti usaglašenih sa odgovarajućom vegetacijom i zemljištem, koji su ekološki označeni ako osnovni zonalni biomi (zonobiomi). Zonobiom večnozelenih tropskih kišnih šuma na lateritnom zemljištu u vlažnoj ekvatorijalnoj klimi temperatura gotovo i da se ne menja; srednja mesečna temperatura je između 23 i 27 0C; kiše su ravnomerno raspoređene preko cele godine (ili postoje 2 kišna perioda); velika godišnja suma padavina, značajne u vegetaciji su lijane. Zonobiom listopadnih tropskih (monsunskih) šuma i savana na crvenkastom lateritnom zemljištu u periodično vlažno-suvoj tropskoj klimi - temperaturne razlike između najhladnijeg i najtoplijeg meseca ne prelaze 100C; naizmenična promena vlažnog i sušnog perioda; leti monsuni donose sa mora kišu a zimi duvaju sa kopna na more i odnose vazdušne mase; 3 karakteristična tipa vegetacije (monsunske listopadne šume, savanske šume i savane). Zonobiom pustinjske vegetacije na sivom pustinjskom zemljištu u suvoj suptropskoj klimi velika temperaturne kolebanja tokom godine ali su mrazevi retki; izraženi dugi sušni periodi sa vrlo visokim temperaturama; kaktusolika životna forma biljaka. Zonobiom tvrdlisne drvenaste (mediteranske) vegetacije na crvenici u periodično vlažno-suvoj suptropskoj klimi - žarka i suva leta; tople i vlažne zime; kiša pada u proleće/jesen/zimu kada je donose zapadni vetrovi; šumska ili žbunasta vegetacija; veliko učešće večnozelenih biljaka; crvenica ima veliki sadržaj oksida gvožđa i aluminijuma. Zonobiom večnozelenih šuma na crvenkastom podzolastom zemljištu u prohladnoj i vlažnoj (maritimnoj) umerenoj klimi - umerene (čak niske) temperature; male temperaturne razlike između zime i leta; velika relativna vlažnost i ukupna godišnja količina vodenog taloga. Zonobiom vegetacije listopadnih šuma na smeđem šumskom zemljištu u vlažnoj (meritimnoj ili primorskoj) umerenoj klimi - karakteristična smena hladnog i toplog perioda godine; tokom hladnog perioda temperatura se spušta ispod 00C i obrazuje se snežni pokrivač; ne uspevaju višegodišnje biljke osetljive na mraz; padavina ima tokom cele godine ali su najčešće leti; karakteristične listopadne šume (Quercus, Fraxinus, Fagus, Acer, Carpinus...). Zonobiom stepske vegetacije na černozemu u suvoj (kontinentalnoj) umerenoj klimi - topla (čak žarka) leta; kratak sušni i duži umereno sušni period; zima je hladna, oštra i umereno vlažna; najplodnije zemljište; na prostoru evroazijskog kontinenta se razvija subzonobiom kontinentalnih pustinja. Zonobiom večnozelene četinarske vegetacije (tajga) na podzolastom zemljištu u hladnoj, borealnoj umerenoj klimi - cirkupolarno rasprostranjenje; leta su relativno topla; zime su surovo hladne; najčešće postoji i sloj večito smrznute podloge; umerena količina padavina; ne postoji na južnoj hemisferi. Zonobiom tundri i polarnih pustinja na oglejisanom vlažnom, tresetnom zemljištu u polarnoj (arktičkoj i antarktičkoj) klimi - kratka i hladna leta tokom kojih ponekad ima i mrazeva; dugei hladne zime; mala količina padavina; opšti uslovi su veoma vlažni jer je isparavanje neznatno zbog temperature. Opšte karakteristike, distribucija i uticaj Sunčevog zračenja na formiranje svetlosnog i toplotnog režima na Zemlji Sunčevo zračenje obezbeđuje energijom biosferu i tako osigurava održavanje i stabilnost procesa kruženja materije, reguliše toplotni i vodni balans i utiče na formiranje toplotnih pojaseva, odnosno klime na Zemlji. Najveći deo Sunčeve energije koje stiže do Zemlje se pretvara u toplotu (jedan njen deo se koristi za evaporaciju vode, a ostatak za povećanje temperature svih površina). Sunčevo zračenje je preduslov postojanja ekosistema. Ono nastaje kao posledica termonuklearnih reakcija na Suncu i prostire se u formi elektromagnetnih talasa. Za održavanje života na Zemlji najvažnije je ono zračenje koje stigne do onih površina koje mogu da ga transformišu (delovi biljke u kojima se odigrava fotosinteza). Za fotosintezu se koristi 1% Sunčeve energije (retko 2-5% i to u visoko produktivnim ekosistemima). Ukupna količina Sunčeve energije koja dospe do Zemlje zavisi od njenog položaja u odnosu na Sunce (od upadnog ugla zraka). Kao rezultat rotacije i revolucije Zemlje, Sunčevo zračenje je periodično promenljiv faktor koji utiče na uspostavljanje klime i na njeno variranje. Sunčevo zračenje ima dualističku prirodu (talas i čestica). Energetski balans na Zemlji se formira na osnovu direktnog zračenja Sunca, difuznog zračenja atmosfere, odbijenog i propuštenog zračenja svih objekata i površina do kojih stižu Sunčevi zraci, kao i energije koja indirektno potiče od Sunčevog zračenja (energija vetra i vodenih tokova). Za energetski balans Zemlje najveći značaj ima zračenje talasnih dužina između 290 i 3000 nm. Deo elektromagnetskog spektra koji je bitan za biološke procese se deli na kratkotalasno nevidljivo zračenje (talasne dužine između 100 i 390 nm; x-zračenje i ultraljubičasto zračenje; mutagena i fotodestruktivna dejstva), zračenje vidljivog dela spektra (bela svetlost, svetlost; 390-760 nm; fotosintetski aktivno zračenje koje biljke apsorbuju) i infracrveno zračenje (750-3000 nm; toplotno dejstvo). U delu elektromagnetskog spektra preko 1200 nm se ispoljava toplotno dejstvo Sunčevog zračenja. Sunčevo zračenje na gornjoj granici atmosfere (površina upravna na Sunčev zrak) iznosi 1360 Wm-2. Ova količina se zove solarna konstanta. Prolaskom kroz atmosferu, količina zračenja se smanjuje i spektralno menja. Ukupno (globalno) Sunčevo zračenje tako može biti direktno (kvalitativno i kvantitativno nepromenjeno) ili difuzno (rasuto). Zračenje kraćih talasnih dužina (plavi deo spektra) se jače rasipa (zbog toga je nebo plavo). Od količine zračenja solarne konstante (vrednost 100%), do površine Zemlje stigne prosečno nešto manje od 50%. Najveća količina zračenja stiže do sušnih tropskih oblasti na Zemlji, koje se odlikuju visokim pritiskom i malom oblačnošću (dospeva 1000 Wm-2). U umerenoj zoni severne hemisfere, u

podne vedrog dana stiže između 43 i 47% zračenja solarne konstante (oko 700 Wm-2). Na većim geografskim širinama (oblast hladne klime) Sunce je uvek na horizontu (oštar upadni ugao zraka) te do njih dolazi mala količina zračenja. Radijacioni režim kopnenih (terestričnih) i vodenih staništa Sunčevo zračenje koje stigne do bilo koje površine na Zemlji biva delom apsorbovano, delom odbijeno (reflektovano) i delom propušteno do druge površine koja ga prihvata. Zračenje koje dopre i prolazi kroz kroz vegetaciju jednostavnijeg prostornog rasporeda (pustinjske i livadske zajednice), malo se manja u kvantitetu i kvalitetu. Suprotna stvar je sa zračenjem i vegetacijom složenijeg prostornog rasporeda. U listopadnim šumama količina apsorbovanog, reflektovanog i propuštenog zračenja zavisi od prisustva ili odsustva listova (razlika u leto i jesen). Sama vegetacija bitno menja svetlosnu klimu (u lokalnim, regionalnim i globalnim razmerama). Svetlosna klima šume je izuzetno složena i dinamična jer u okviru šumske zajednice varira količina zračenja (zavisno od rasporeda drveća, veličine krošnji...). Do pojedinih mesta u šumi (nepotpun sklop krošnji, drveće posečeno ili proređeno) stiže direktno zračenje pa se ona zovu svetlosni prodor. Mesta gde preovladava difuzno nad direktnim zračenjem se nazivaju svetlosne pege. Mesta na kojima je prisutno samo difuzno zračenje se zovu senka. Naravno, odnos ovakvih mesta u šumi nije isti. U listopadnim šumama postoje tokom vegetacijske sezone 2 svetlosna maksimuma: prolećni (drveće nije olistalo) i jesenji (drveće gubi lišće). Razlike u kvantitetu zračenja su praćene i razlikama u kvalitetu zračenja. Infracrveni zraci čine 50-60% direktnog zračenja, ali ih u difuznom zračenju skoro nema. Oni dovode do zagrevanja biljaka. Zračenje koje ne apsorbuju, biljke reflektuju ili propuštaju. Propušteno zračenje je spektralno promenjeno zbog pigmenata. Listovi propuštaju zračenje u zelenom i tamno-crvenom delu spektra. Svetlost u šumama stvara specifičnu „zelenu senku“ ili „infracrvenu senku“ (u tamnim delovima šume). Na otvorenim prostorima (pašnjaci i livade) se biljke razvijaju u uslovima „plave senke“ koju stvara difuzno, od nebeskog svoda i stena odbijeno zračenje. U vodenim basenima se zračenje menja i smanjuje još izrazitije nego u atmosferi sa visinom. Crveni deo spektra se apsorbuje na površini vode. Intenzitet zračenja se eksponencijalno smanjuje sa povećanjem dubine jer ga apsorbuje vode, rastvorene čestice, plankton... S obzirom na količinu zračenja, u bistrim vodenim basenima, vaskularne biljke mogu opstati do dubine od 5-7 metara a sesilne alge do dubine između 20-30 metara. Ovo je eufotična zona. U okeanu eufotična zona je dublja nego u jezerima. Vodene biljke koje se razvijaju u okviru eufotične zone, bliže površini ili na većim dubinama, prilagođavaju se komplementarnom hromatskom adaptacijom promenama u kvalitetu svetlosti. One apsorbuju kvalitativno i kvantitativno izmenjenu svetlost, na različitim dubinama, hlorofilima i dopunskim pigmentima (karotenoidi, ksantofili, fikobiliproteini). Više vodene biljke i zelene alge koje sadrže hlorofile a i b kao i karotenoide se nalaze u površinskim slojevima. Na najvećim dubinama se nalaze crvene alge (sadrže fikoeritrin) i modrozelene alge (sadrže fikocijanin). Uticaj Sunčevog zračenja na morfološke, anatomske i ultrastrukturne odlike biljaka U fotoenergetskim procesima, fotoreceptorima (hlorofili i karotenoidi) apsorbovana Sunčeva energija postaje pokretačka snaga mnogobrojnih reakcija i biohemijskih procesa u okviru fotosinteze, na osnovu kojih dolazi do stvaranja visokoenergetskih hemijskih jedinjenja. Fotobiološki efekat zračenja se ogleda u delovanju crvene i plave svetlosti kao stimulusa za pokretanje i kontrolu različitih bioloških procesa a pre svega za: biosintezu enzima/pigmenata/fitohormona; indukciju fotomorfogenetskih procesa na osnovu kojih se realizuje specifičan oblik i ukupna struktura biljke (formativno dejstvo), usmeravanje i promenu pravca rastenja izdanaka i listova biljke odnosno procesi fototropizma i heliotropizma (orijentacijsko dejstvo), regulisanje fotoperiodskih reakcija (formiranje cveta, opadanje lista...). Fotodestruktivno dejstvo može biti izazvano ili kratkotalasnim ultraljubičastim zračenjem ili iznenadnim izlaganjem biljke intenzivnoj beloj svetlosti. Što su biljke specijalizovanije adaptirane na umereno osvetljena staništa, gde pigmentima blje hvataju zračenje, to su osetljivije na preterano jaku svetlost (fotolabilne). Suprotnost su fotostabilne biljke. U ekscesnim slučajevima biljke svetlosti lako povećavaju broj zaštitnih pogmenata (karoteni i kasntofili) kao i aktivnost oksidoreduktivnih enzima (peroksidaze, katalaze). Formativno dejstvo - svetlost različitog kvaliteta i intenziteta je stimulus za rast. Svetlost, pored vode, ima odlučujući uticaj na realizaciju oblika biljke i adekvatnu anatomsku diferencijaciju biljnih organa. Fotomorfogenetske promene tokom rastenja i razvića mogu biti izazvane čak i svetlošću sasvim slabog intenziteta (važno za biljke koje opstaju u dubokoj senci tamnih šuma). Biljke koje rastu u uslovima nedovoljne količine svetlosti se nazivaju etiolmani i imaju izduženo stablo i blede listove. Etioliranost se karakteriše skoro potpunim nedostatkom hlorofila, a provodni i mehanički elementi su nepotpuno diferencirani. Mnoge fotomorfogenetske reakcije u toku razvića koje su indukovane i usmeravane trajanjem dnevne svetlosti predstavljaju fotoperiodski odgovor biljke na relativnu dužinu dana i noći, odnosno godišnjih doba. Dužina dnevnog osvetljenja utiče na indukciju cvetanja, na početak i kraj faze mirovanja, aktivnost kambrijuma, grananje, oblik listova... Uticaj intenziteta svetlosti utiče i na diferenciranost u građi mezofila, strukturi i broju hloroplasta... Listovi svetlosti (heliomorfni; izražena kutikula ili dlakavi pokrivač i brojne stome; najvažnije je

Za heliofite svetlosni užitak je jednak količini svetlosti punog dnevnog osvetljenja. Heliofite rastu na otvorenim mestima (van šumskog sklopa). CAM biljke naseljavaju pustinje. Organska jedinjenja nastala fotosintezom se ulažu u rast i povećavanje . Efikasnim radom oba enzima smanjuje se opasnost od fotoinhibicije fotosintetičkih reakcija i osigurava dobra produkcija. različitim biohemijskim adaptivnim mehanizmima. omogućena je dvostepena asimilacija CO2 pomoću 2 različita enzima. površina lista povećana u odnos na zapreminu.snažno razvijeno palisadno tkivo koje je često višeslojno. u oba alternativna puta. palisadno čini jedan sloj a sunđerasto najčešće 2 sloja. Određena količina svetlosti (svetlosni užitak) pokazuje pod kakvim se uslovima osvetljenosti i dostupnosti energetskih resursa raste i razvija određena biljka. Kod skiofita ona se uspostavlja ranije i što je kompenzaciona tačka niža to je vrsta skiofilnija. Skiofite rastu na zasenčenim mestima. Kod C-4 inicijalna fiksacija se dešava u ćelijama mezofila a konačna u ćelijama parenhimske sare oko provodnih snopića. Ekološki značaj različitih tipova fiksacije CO2 u procesu fotosinteze Detaljna istraživanja pokazala su da postoje 3 različita metabolička puta vezivanja CO 2 u procesu fotosinteze. Inicijalna fiksacija je noću a konačna danju. Za svaku biljnu vrstu treba razlikovati njen maksimalni i minimalni svetlosni užitak. ukljulivanjem enzima Rubisco. slabije izražena diferencijacija na palisadno i sunđerasto tkivo).. manja količina hlorofila u hloroplastima. Njihova međusobna diferencijacija se zasniva na jedinjenjima koja nastaju kao prvi produkt fotosinteze. povećana koncentracija hlorofila b.. Biljke sa C-4 ili CAM metabolizmom su rasprostranjene u sušnim. dolazi do fotoinhibicije fotosinteze izazvane fotorespiracijom. znatno prisustvo mehaničkih elemenata) i listovi senke (skiomorfni. i to ili na različitim mestima (C-4 biljke) ili u različito vreme (CAM biljke).. slabo do umereno grananje. odnosno u vreme konačne fiksacije u prisustvu enzima RuBP-karboksilaze-oksigenaze (Rubisco). Imaju skioplastični (skiomorfni) strukturni oblik. Podela biljaka u odnosu na svetlost na staništu i njihove ekofiziološke adaptacije Biljke su različito prilagođene na svetlosni intenzitet i u tom smislu se razlikuju heliofite. u uslovima velike osvetljenosti. skiofite i poluskiofite. Ovako se favorizuje fotosinteza i uklanja se inhibitorni efekat fotorespiracije. nedostatak vode. Nemogućnost skiofita da uspeju u uslovima pune dnevne osvetljenosti je vezan za to što nisu prilagođene uslovima visoke transpiracije koja je prisutna tokom punog dnevnog osvetljenja. Korenov sistem je slabije razvijen zbog efikasnog razvoja listova. slabo razvijeno mehaničko i provodno tkivo. Fiksacije se odigravaju istovremeno. Razvrstavanje drveća na određene ekološke svetlosne tipove je nešto komplikovanije. Uobičajeni ili normalni je C-3 metabolizam. česta mikoriza zbog nedostatka minerala u šumi. se procesi odvijaju istim tokom kao kod C-3 biljaka. Proces teče tako. tanka kutikula i glatka površ. smatra se da adaptivni metabolički putevi fiksacije CO 2 imaju značaj za stabilizaciju fotosintetskog aparatau uslovima smanjene količine CO 2 u atmosferi tokom evolutivnih promena na Zmelji. da se odvija prethodna (inicijalna) fiksacija CO2 pomoću enzima PEPkarboksilaze i povećanje njegove koncentracije na mestu. Kod CAM enzimi deluju na istom mestu (ćelije mezofila) ali u različito vreme. Poluskiofite su biljke koje najbolje uspevaju u uslovima pune dnevne osvetljenosti ali podnose i izvestan stepen zasenčenosti. mezofil diferenciran na palisadno i sunđerasto. u okviru šumskog sklopa. pojava vatre. bor. Posle konačne fiksacije. javor. Organska jedinjenja nastala fotosintezom ulažu u nadzemne delove i nove fotosintetičke organe. veliki broj provodnih snopića. grab i jela. dok je za skiofite dovoljan samo deo te vrednosti. Prvi predstavlja maksimalnu a drugi minimalnu vrednost svetlosnog intenziteta pri kojoj biljka još može uspevati (kod heliofita maksimalni i minimalni imaju istu vrednost 1). polupustinje. U alternativnim putevima. Poluskiofitne su neke vrste hrastova. Stablo malog prečnika. Kod C-3 biljaka. kao prvi produkti inicijalne fiksacije CO 2 nastaju jedinjenja sa 4 C atoma (C-4 kiseline). U kojoj je meri neka biljna vrsta prilagođena smanjenoj količini svetlosti zavisi od njene kompenzacione tačke (momenat kada se postiže ravnoteža između količina primljenog i otpuštenog CO2. mali broj krupnih stoma. topola.. Skiofite su u najvećem broju C-3 biljke a sasvim retko i C-4. Tokom intenzivnih fotohemijskih procesa raste parcijalni pritisak oslobođenog kiseonika u intercelularima mezofila i on postaje konkurentniji od CO2 za isti supstrat (ribulozo-bifosfat). visoke temperature. Heliofitne vrste drveća su hrast. krupne epidermalne ćelije. Ekološki zahtevi u ranim razvojnim fazama i adaptivne sposobnosti mladica određuju heliofitne. U alternativnim putevima.. listovi su široki i celi (povećane površine). Skiofitne su bukva. malobrojni provodni snopići i mehanički elementi. toplim i vrlo sunčanim predelima. skiofitne i poluskiofitne vrste drveća. čest isušujuć efekat vetra). stome na naličju lista. Ovakva podela je relativno jednostavna ukoliko se radi o zeljastim biljkama. slatine.. krupni i malobrojni hloroplasti sa mnogo hlorofila. mediteranske kamenjare. Razvijaju se u uslovima višestrukog stresa (intenzivno zračenje. a alternativni putevi su označeni kao C-4 i CAM asimilacija. U osnovnom C-3 metaboličkom putu kao prvi proizvod fiksacije CO2 nastaje jedinjenje sa 3 atoma ugljenika (3fosfoglicerat). Kod C4 i CAM biljaka albom difuzijom gasova i dvostepenom fiksacijom CO 2 povećava se koncentracija i parcijalni pritisak ovog gasa na mestu gde je ribulozo-bifosfat akceptor CO 2 i supstrat za karboksilaciju (fotosintezu) a ne za oksidaciju (fotorespiracija). Sa ekološke tačke gledišta. Zato su za njih karakteristični krupni listovi koji se ne preklapaju (omogućava da svaki list apsorbuje svetlost).

Toplotni režim zemljišta je određen razlikom između primeljene i rashodovane energije zračenja. Nasuprot ovoga postoji i tip izračivanja koji je prisutan tokom noći. Toplota u biosferi potiče najvećim delom od dugotalasnog infracrvenog zračenja Sama toplota predstavlja termodinamičko stanje koje se manifestuje kinetičkom energijom molekula i atoma. Distributivni značaj temperature je vezan za mekroklimu ali ima i lokalni karakter (mezoklima i mikroklima). Svako stanište se odlikuje specifičnim karakteristikama i dinamikom temperature zemljišta i temperature vazduha. Na mestima gusto obraslim vegetacijom temperaturni uslovi se komplikuju a termički režim se menja u skladu sa fizičko-hemijskim i opšte biološkim odlikama biljaka. Distribucija toplote na Zemlji i termički režim staništa (kretanje toplote. oni se sudaraju i međusobno prenose toplotu. Vegetacija za površinu zemljipta predstavlja manje ili više efikasan toplotni paravan. Svi fiziološki procesi se odvijaju u temperaturnom rasponu između 0-500C. sunđerasto tkivo ponekad i ne postoji. U početku to se ispoljava samo na nivou mikroklime. Takođe vertikalno zoniranje je analogno horizontalnom. Kao i u zemljištu. Mera tog toplotnog stanja je temperatura. dlakavi zaštitni omotač.50C. a najmanje okomite i severne padine). Debela kutikula. Tako se hlađenje Zemlje sprečava efektom staklene bašte. Pri ovome Zemlja odaje znatnu količinu toplote čiji jedan deo apsorbuje vodena para i CO2 atmosfere. Listovi se obično preklapaju i tako se međusobno štite od zračenja. u popodnevnim časovima. na uključivanju aktivnih centara za efikasno odvijanje fotosinteze kao i na porastu kapaciteta difuzije CO2. Na taj način se menja intenzivnost kretanja molekula i atoma (toplotno stanje). Najnegativniji radijacijski balans je zimi a najpozitivniji je leti. Vazduh atmosfere se veoma malo zagreva neposredno Sunčevim zračenjem. Temperatura biljke. Ispod 00C dolazi do zaustavljanja metaboličkih procesa zbog nastanka kristala leda i imobilizacije vode u tkivima i ćelijama. vazduha i vodenih bazena. Zagrevanje i hlađenje zemljišta zavisi i od provodljivosti. Temperatura zemljišta ima veliki značaj za čitav niz fizičkih. U toku dana prihod toplote je veći pa postoji pozitivni radijacijski balans i kao posledica ovoga zemljište se zagreva. One nisu sposobne da održe stalnu i optimalnu temperaturu već ona varira. Temperatura vazduha je od izuzetnog značaja za postojanje i brzinu fizioloških procesa individualnih organizama pa otuda i za opstanak živih bića na Zemlji. Zagrevanje zemljipta zavisi i od ekspozicije (najviše se zagrevaju horizontalne i južne padine. veći broj hloroplasta ali manji broj hlorofila. Albedo (42% zračenja koje nema uticaj na toplotni balans Zemlje). Razlika između najviše i najniže temperature u toku dana i noći označena je kao dnevna amplituda temperature vazduha. a nadzemni delovi slabije rastu. Deo toplote sa Zemljine površine se prenosi dublje u slojeve zemljišta (molekularna termička provodljivost). Karakter godišnje temperaturne amplitude (razlika najhladnijeg i najtoplijeg meseca) zavisi pre svega od geografske širine. Na mestima bez vegetacije ili napodručjima koja su retko obrasla biljkama (pustinje npr) najveći deo apsorbovane Sunčeve energije se prenosi molekularnom termičkom provodljivošću u dublje slojeve zemljišta. Mogućnost prilagođavanja sveintenzivnijoj svetlosti na staništu zasniva se na postepenom povećanju količine enzima koji učestvuju u metabolizmu ugljenika. povećan odnos hlorofila a prema hlorofilu b. Helioplastični (heliomorfni) strukturni oblik. U letnjem periodu. Tokom noći je obrnuta situacija. Deo toplote se troši na zagrevanje prizemnog sloja vazduha. Promene temperature su pravilne u horizontalnom pravcu (idući od polova ka ekvatoru). Stepen zagrevanja zemljipta zavisi i od boje (tamnije zemljište ima manju sposobnost odbijanja zračenja). ali postepeno zahvata i makroklimu. višeslojno palisadno tkivo i mali intercelulari. biljke opstaju kao poikilotermni organizmi.korenovog sistema.50C. koji semenjaju u vremenu i prostoru. Na osnovu toplote povećava se njihova aktivnost i kretanje. povećana zapremina u odnosu na površinu. Sunčevu energiju dugotalasnog spektra apsorbuju sve površine i tako one postaje aktivne apsorpcijske površine. Bitan je pojam fitoklima. Na svakih 100 km od ekvatora (stepen geografske širine) srednja godišnja temperatura se smanjuje za 0. Na svakih 100 metara nadmorske visine srednja godišnja temperatura opada za 0. značaj vegetacije) Za rast i razviće svake biljke neophodna je određena količina toplote. i u vazduhu postoji dnevno kolebanje temperature (oštro izraženo u prizemnim slojevima). najviša temperatura je na granici između zemljišta i vazduha a odatle opada dublje u zemljište i prema višim slojevima vazduha (tip insolacije). Uticaj biljaka na klimu okolne sredine pojačava se sa povećanjem njihovih razmera i gustine pokrovnosti. sitne i brojne stome su na naličju ali često i na licu lista (amfistomatični listovi). Fiziološki značaj temperature U različitim temperaturnim uslovima spoljašnje sredine. Različita mesta na Zemlji se odlikuju specifičnim temperaturnim uslovima. već toplotom koju izračuje površina zemljišta (odnosno sve aktivne površine). Na temperaturama . listovi celi ili usečeni (male površine). Ova razlika je označena kao radijacijski balans zemljišta. razvijen ksilem i mehaničko tkivo. Vegetacija štiti zemljište od velikog zagrevanja leti i velikog hlađenja zimi. Toplotna provodljivost zemljišta zavisi od količine vode i vazduha u njemu (suvo zemljište kod kojeg su šupljine između zemljišnih čestica ispunjene vazduhom ima smanjenu provodljivost). temperatura zemljišta. kao i karaktera aktivne površine i nadmorske visine. hemijskih i bioloških procesa. a posredno i na zagrevanje atmosfere (turbulentna razmena i radijaciona pseudotoplotna provodljivost).

epizodni mrazevi (obično prisutni u umerenoj zoni) koji su kratkotrajni ali izazivaju snažna oštećenja. kada kristali leda postaju prepreka protoku gasova. Za svaki fiziološki proces su bitne 3 osnovne kardinalne temperaturne tačke. Veliku opasnost za biljke predstavljaju slučajni. a za tropske od 3040oC. biljke su toplije od vazduha (ne mora biti slučaj pošto se transpiracijom mogu ohladiti ispod temperature vazduha). pri apsolutno oblačnom nebu. Temperatura korenova se prilagođava temperaturi sloja zemljišta do kojeg dopire. Na granici životne aktivnosti svi osnovni fiziološki procesi su usporeni ali reverzibilni. biljka relativno brzo obnavlja fiziološke funkcije sa nastupanjem povoljnijih uslova. Biljke koje su prilagođene visokim kardinalnim vrednostima temperature su termofilne. U odnosu na različite fiziološke procese (npr fotosinteza. Temperaturni optimum za većinu biljaka iznosi od 15-30oC. temperaturne amplitude. Temperaturni minimum fotosinteze poklapa se sa tačkom mržnjenja vode u tkivima. Najniža temperatura na kojoj prestaje aktivnost biljke se zove specifična nulta tačka. završavaju fazu rasta. Sa snižavanjem temperature staništa. postoji razlika i između različitih biljnih vrsta. Pojmovi stenotermnih (Chlamydomonas nivalis . i početak cvetanja je uslovljen određenim temperaturnim pragom i ritmičkim kolebanjima tempearture. pa ćelija može da pređe u stadijum anabioze. vreme nastupanja niskih temperatura i način pojavljivanja mrazeva.stenotermni frigorifil) i euritermnih biljaka. nanose povrede najosetljivijem (površinskom) sloju . Temperatura biljke zavisi od energetskog balansa staništa. Na niskim temperaturama biljke teško uspevaju da obave kompletan životni ciklus i najčešće ostaju u vegetativnoj fazi i razmnožavaju se vegetativno. Ako se ovaj proces nastavi dolazi do obrazovanja i intracelularnih kristala leda i biljka umire. Temperaturni optimum fotosinteze je različit za različite vrste biljaka i on je usklađen sa opštim okolnostima sredine. temperaturni optimum (procesi se odvijaju najpovoljnije) i temperaturni maksimum (procesi se ubrzavaju. kada je pozitivan toplotni balans. obično na površinama ćelijskoh zidova. iznad njega reakcija se prekida). ispod njega procesi se zaustavljaju). Kristali leda tokom njihovog rasta vrše veliki pritisak na zidove ćelija a kada ih probiju. temperatura biljke je najčešće ista kao i temperatura vazduha. Dejstvo ekstremnih temperatura i adaptacije biljaka Niske temperature: za prilagođavanje biljaka hladnim uslovima staništa od velikog značaja su brzina promena temperature tokom njihovog životnog ciklusa. Danju. Optimalna temperatura disanja je za samo nekoliko stepeni niža od najviše pesimalne vrednosti. kardinalne tačke često nisu iste. Temperatura je značajna za mogućnost i početak klijanja. dok su frigorifilne vrste prilagođene niskim temperaturama. Pri prelasku pozitivnog toplotnog balansa u negativan (i obrnuto). Pri temperaturama ispod nule dolazi do obrazovanja leda u intercelularima. Treba razlikovati granicu životne aktivnosti od letalne granice. Kardinalne tačke moraju odgovarati uslovima spoljašnje sredine da bi se osiguralo dovoljno brzo rastenje klijanca. delovanjem niskih temperatura naziva se vernalizacija. Naravno. Najpre dolazi do obrazovanja ekstracelularnih kristala leda u intercelularima koji se povećavaju i izvlače vodu iz ćelije.. Najotporniji na niske temperature su suvi (dehidrirani) organi biljaka (semena i spore). Međutim. Ukoliko se u uslovima niskih temperatura ne pređe letalna granica. položaja biljaka. Listovi su obično iste ili nešto niže temperature od okolnog vazduha. snažnija apsorpcija može istovremeno da znači i veće izračivanje toplote od strane biljaka. Najčešće je teško tačno odrediti temperaturu pojedinih biljnih organa. Temperaturni maksimum je za većinu biljaka između 45-55oC. Sa povećanjem temperature fotosinteza opada dok disanje nastavlja da raste i dostiže maksimum na temperaturama između 50-60oC. Dobro adaptirane biljke se za hladan period pripremaju postepeno. jer ona značajno varira od oblika. Minimalna temperatura disanja je pretežno na -10oC. Temperaturni opseg fotosinteze je nešto uži od opšte tempearturne amplitude. jer se javljaju u periodima godine kada su biljke u ranoj vazi razvoja. Na letalnoj granici dolazi do trajnog oštećenja funkcionalnih struktura ćelije i ireverzibilnih promena fizioloških procesa. postepeno opada brzina biohemijskih reakcija i usporava se opšta metabolička aktivnost. Biljne vrste poseduju izvesnu sposobnost da se u određenim granicama prilagode i drugim temperaturnim prilikama (aklimatizacija). biljke bolje podnose i efikasnije se prilagođavaju niskim nego visokim temperaturama. Sticanje sposobnosti i povećanje mogućnosti za cvetanje.preko 500C dolazi do denaturacije i destrukcije enzima. Uopšteno. rast) kod jedne biljke. povlače se u podzemne organe/semena/zimske pupoljke ili zadržavaju prezimljujuće nadzemne organe snabdevene zaštitnim strukturama i sekundarnim supstancama. više apsorbuje i ima veću toplotu). Najosetljivije su tropske biljke koje trpe promene i oštećenja već pri blagom snižavanju temperatura.. tokom kiše ili magle. Ovo je važna činjenica pri razmatranju ekološko-fizioloških osobina introdukovanih biljaka iz određenih oblasti (tropskih) u druge (umerene). dinamike oblačnosti. Takođe. To su temperaturni minimum (fiziološki procesi se odvijaju sporo. Temperaturni maksimum fotosinteze je za nekoliko stepeni niži od letalne temperaturne tačke. Mogućnost odbijanja (reflaktovanja) Sunčevog zračenja sa površine biljke ima veliki uticaj na toplotni balans (što manje reflektuje. Temperaturni minimum za rast i razviće biljaka je relativno visok (izuzetak su alge polarnih mora) i za tropske vrste iznosi između 10-15oC. a zatim naglo prestaje. Stablo ima značajnije veću temperaturu od spoljašnje sredine. veličine. Ova nulta temperatura je različita za pojedine biljke i može ponekad biti i iznad 0 oC. Koren i podzemni organi imaju temperaturu kao i okolno zemljište. Odgovor biljaka na ritmičke temperaturne promene naziva se termoperiodizam.

povlačeći se u organe otporne na nepovoljne uslove (spore. kao i na specifičnim mestima odlikuju izuzetno visokim temperaturama. kao i obrazovanjem znatnih količina lipida magacioniranih u stablu ili veznozelenim listovima. Kod obiljaka koje tolerišu temperature zaštita listova je omogućena periferijskim strukturama (dlakavi pokrivač. kao i položaja i rasporeda proteina u njima. One vrste koje su se prilagodile izbegavanju. kao i depresijama direktno izloženim Sunčevom zračenju. voštane naslage). Tokom hladnog perioda sa mrazevima. Brojne zeljaste ili žbunaste višegodišnje biljke obrazuju zakržljali. uspele su da se prilagode podnošenju delimičnog ili potpunog smrzavanja vode u tkivima i ćelijama (mehanizmi rezistentnosti nisu još uvek poznati). Ali čak i biljke najotpornije na niske temperature ne mogu da prežive iznenadno i naglo intracelularno formiranje leda (dovodi do trenutne smrti). odnosno zamenjuju ga čvršćim i manje sočnim listovima koji se razvijaju iz pupoljaka otpornih na promenjen temperaturni režim. Mediteran). Jedan od prvih simptoma toplotnog stresa je poremećaj intenziteta i dinamike fotosinteze jer se narušavaju tilakoidne membrane i inhibira funkcija fotosistema II. Najosetljiviji na niske temperature su reproduktivni organi. Zbog svih poremećaja. tokom toplog perioda prelaze u stanje mirovanja. Izuzetno važnu ulogu u smanjenju i sprečavanju zimske transpiracije listova i izdanaka ima snežni pokrivač koji ublažava ili poništava negativno. rafinoza) koji povećavaju koncentraciju ćelijskog soka (otežavaju odavanje vode u intercelulare. dugotrajno dejstvo umereno visokih temperatura prouzrokuje slična oštećenja kao i kretkotrajno dejstvo veoma visokih temperatura. što remeti red i brzinu vitalnih procesa i dovodi do delimičnih oštećenja. Posebnu prilagođenost biljaka iz hladnih oblasti predstavlja i pojava i intenzitet zimske transpiracije (što se vrsta nalazi severnije. zbog uslova hipoksije i nagomilavanja toksičnih supstanci (produkti disanja i razgradnje). stabilizuju hromatinsku strukturu. koji ulaze u sastav biomembrana. dok su gruge (obligatne termofile) stekle sposobnost protoplazmatične tolerancije na staništu. Australija. Problem je što ispod snega vladaju uslovi smanjene svetlosti i otežane difuzije gasova. pa čak i ireverzibilnih promena i letalnih posledica za biljku u celini. kod dobro adaptiranih biljaka nastaje čitav niz supstanci koje povećavaju otpornost. Poremećaji ćelijskog metabolizma i narušavanje ćelijskih membrana pod dejstvom visokih temperatura nastaju zbog intenziviranja procesa razgradnje organskih molekula. sprečavaju štetno dejstvo fotooksidativnih procesa i stimulišu mehanizme obnove (resinteze). tako da se remeti red u metabolizmu nukleinskih kiselina i proteina i dolaz do njihove razgradnje. Štetno delovanje visokih temperatura može dovesti do „zapaljenosti“ kore drveća. patuljasti ili jastučasti oblik u planinskim ili arktičkim uslovima. Zbog toga proces prilagođavanja visokim temperaturama započinje čim ona dostigne takav nivo da izaziva negativan efekat na protoplazmu. podnosi nižu temperaturu i manje transpiriše). Iznenadni porast temperatura indukuje brzu sintezu zaštitnih (heat-shock) proteina male molekulske težine (obezbeđuju efikasan sistem odbrane ćelijskih struktura). Biljke se relativno teško prilagođavaju preterano toplim uslovima. karakteristične za staništa sa dugotrajnim hladnim periodima i vrlo niskim temperaturama. pa se drvenaste biljke odlikuju debelom korom. tako da dugotrajan sneg može da šteti biljkama i izazove oštećenja. Izuzetno visoke . Visoke temperature su najčešće kombinovane sa intenzivnim Sunčevim zračenjem i nedostatkom vode na staništu. Visoke temperature utiču na fizičko-hemijskih odlika biomembrana (postaju veoma fluidne). ravnim površinama ili južno eksponiranim padinama. Biljke na prohladnim i hladnim staništima se odlikuju veoma aktivnom C-3 fiksacijom CO 2. te povećavaju njihovu stabilnost i omogućavaju da zadrže pravilan položaj. Uticaj vatre i požarana biljke i vegetaciju u celini Posebnu vrstu opasnosti od visokih temperatura i pregrevanja za biljke i vegetaciju predstavlja vatra. na otvorenim. brzim premeštanjem i odlaganjem ugljenih hidrata kao rezervnih supstanci (u podzemne organe).citoplazme. Na jako insoliranim staništima može doći i do povreda korenovog vrata (razvija se debeli sloj plute pri osnovi stabla kao zaštita). pojedine vrste su opstale zahvaljujući adaptivnoj strategiji koja je sastoji u izbegavanju dejstva visokih temperatura. grubo naboranom i jako suberinifikovanom. Najpre dolazi do inaktivacije termolabilnih enzima. Čak i umereno tople oblasti se u određenim periodima dana i godine. Oni štite membranske sisteme organela. Visoke temperature: visoke temperature se javljaju u onim oblastima na Zemlji gde postoji neprestani i postojani intenzivni priliv Sunčevog zračenja tokom većeg dela godine. Po prestanku ekstremne temperature ovi proteini se razgrađuju. Nadzemni organi se bolje i efikasnije prilagođavaju niskim temperaturama od podzemnih. Ponekad. isušujuće dejstvo zimskih vetrova. sunčanih letnjih dana. a time i selektivnu permeabilnost. U tim momentima se biljni organi odlikuju ekstremnim temperaturama. Jedino spore i poikilohidrične biljke u potpuno suvom stanju su neosetljive na dejstvo ekstremnih temperatura. Biljke koje opstaju u hladnim uslovima odlikuju se većom količinom nezasićenih masnih kiselina i specifičnih fosfolipida otpornih na niske temperature. akumuliraju se štetni produkti metabolizma (posebno rastvorljiva jedinjenja azota). Najveće zagrevanje na staništu je tokom mirnih i vedrih. ili tokom čitave godine. Tokom evolucionog prilagođavanja životu na veoma toplim staništima. sprečavaju koagulaciju protoplazme). U velikoj meri otpornost biljaka na visoke temperature zavisi od dužine trajanja ovog negativnog efekta spoljašnje sredine. semena) ili zbacujući lišće (ponekad i grane). Ona predstavlja važan ekološki faktor u određenim oblastima (Kalifornija. promenom položaja lista (vetikalan ili paraheliotropan) i intenzivnom transpiracijom (dokle god je povoljno snabdevanje biljke vodom). To su šećeri (saharoza. Izvesne biljke.

Klimatska oblast u kojoj godišnja količina padavina prevazilazi godišnji gubitak vode evaporacijom je označena kao vlažna (humidna) a suprotno je kod suve (aridne). brakične (slatko-slane). Ekstramno vlažne (pehumidne) obasti imaju dva puta više padavina u odnosu na količinu vode izgubljenu evaporacijom. Požari mogu biti sporadični ili periodični (zavisi od oblsti). Osnovne odlike vode. Požar mođe biti podzemni. Šišarke borova prskaju pri požaru i razbacuju semena na veliku udaljenost što omogućava brzo širenje vrste. . kopnene (slatke) i meteorske (kičnica. Osvetljena zona vodenog basena je eufotična zona. Primer za ovo je akacija i bor. na sobnoj temperaturi. 12% kopna je ekstremno suvo. infiltracija. Tečno stanje je posledica polarnosti molekula vode (dipolni karakter-asimetrična distribucija elektrona). vegetacija deluje kao biosunđer. na određeno vreme. prizemni (niski) i u krunama stabla. zemljište postaje sterilno. prirodno proređuju guste zajednice i obavljaju vegetaciju (pokreću cikluse sukcesija u ekosistemu). Semena pirofita su dormantna u stelji sve dok fitocenozu ne zahvati požar. savana) požar ima povoljan efekat. Učestalost požara zavisi i od karakteristika biljaka (od prisustva i bogatstva biljaka lako zapaljivim materijama poput smole ili etarskih ulja). Voda se javlja u 3 agregatna stanja. Kruženje vode (evaporacija. Izuzetno visoka specifična toplota vode znači da ona može da primi ogromnu količinu toplote uz relativno malo povećanje temperature. Maksimalna gustina vode je na 4oC. Prizemni požari se brzo šire ali ne oštećuju stabla visokog drveća ili podzemne organe biljaka. lako podložan eolskoj i vodenoj eroziji. Voda ima veliku latentnu toplotu topljenja i veliku latentnu latentnu toplotu isparavanja (omogućava efikasno hlađenje površina koje sadrže i odaju vodu). 2% je u lednicima a 1% čini kopnena voda. Prirodne vode nikad nisu hemijski potpuno čiste. Kopnene vode se odlikuju i eutrofikacijom (oligotrofne i eutrofne vode). Fragaria vesca. Između molekula vode nastaju jake vodonične veze za čije narušavanje je potrebna velika količina energije (toplote). u gasovitom a ne u tečnom stanju. Rubus hirtus. Populus tremula. transpiracija. a otvaraju se posle delovanja visoke temperature izazvane vatrom. U gustim šumama vatra se često širi u krunama drveća. Kopnene vode mogu biti tvrde ili meke (u zavisnosti od količine bikarbonata i karbonata). slatke). Urtica dioica. sneg i led. neke mahovine. Drveće koje preživi požar ima „rane“ nastale vatrom. zahvaljujući vetru. U nekim oblastima (stepa. sublimacija. Tačka mrženjenja i tačka ključanja. Požarima su najpodložniji kserofilni. 3% kopna je ekstremno vlažno. Određene strukturne odlike i cenotički sastav nekih vegetacijskih tipova uslovljeni su periodičnom pojavom požara. Voda pokriva 3/4 površine Zemlje. precipitacija.Vatra deluje i direktno i indirektno na biljke (vegetaciju). jednogodišnje vaskularne vrste.. visok površinski napon (dovodi do kapilarnosti). niskom viskoznošću.. Deficitom padavina se odlikuje 1/3 kopna. Oni dovode do potpunog uništenja šumske vegetacije i zemljišta na određenom prostoru. sve vode na Zemlji su povezane u hidrosferu. Bez požara bi se neprestano uvećavao debeo sloj stelje. Prosečan salinitet morske vode je 35 promila. jedan tipo požara se pretvara u drugi i na kraju prerastaju u totalni požar. pa se mogu smatrati i specifičnim „požarnim ekosistemima“. drvenasti i zeljasti tipovi vegetacije. Veliki i totalni požari uvek izazivaju započinjanje ciklusa sukcesije („vatreni ciklusi“). a često i podzemne delove biljaka. Bitan je i kohezivni karakter (od njega zavisi protog vode naviše). Prirodne vode mogu biti morske (slane). Ove supstance su sekundarni metaboliti sa adaptivnom ulogom prema abiotičkim ili biotičkim faktorima. pa prizemni sprat (posebno ako je vlažan) ostaje netaknut. Ceratodon purpurens (mahovina). Suprotno je sa ekstremno suvim (peraridnim) oblastima. ponekad i nitrofilne biljke. Oštečena su i površinska tkiva ali i kambijum i omogućeno je lako prodiranje različitih patogena. Vatra. Četinari se često odlikuju i serotinoznim šišarkama koje ostaju zatvorene više godina. Ove biljke se zovu pirofite. dovode do kompletne mineralizacije nagomilanog otpada i stelje. Izdvajaju se Sambucus ebulus. raspored i kruženje vode na Zemlji Voda je jedinjenje male molekularne težine zbog ćega bi trebalo do je. Nakon vatre plodovi se otvaraju i semena ispadaju na podlogu obogaćenu mineralima i brzo klijaju. uklanja jako kompetitorne biljke. Led je lakši od vode i štiti vodene basene od potpunog zamrzavanja. Zahvaljujuči stalnom kruženju. Vodonikovi atomi formiraju ugao od 105o u odnosu na kiseonika. To su heliofite (adaptirane na intenzivno zračenja). Vode koje sadrže u velikim količinama određene hemijske elemente su mineralne vode. Odmah po prestanku delovanja vatre požarišta naseljavaju pionirske biljke požarišta. adhezivni karakter (uz zidove ksilema). Među pirofitama ima i takvih vrsta (Pinus palustris) čiji tek proklijali izdanci ostaju ustadijumu mladice sve dok šumu na zahvati katastrofalan požar. pregrajano i alkalno). Interesantna je pojava stimulacije vatrom brzog rasta i ravića nekih drvenastih biljaka koje se odlikuju plodovima sa tvrdim omotačem oko krupnih semena. Polarna priroda vode omogućava da ona bude glavni medijum za transport velike količine disosovanih jona kao i različitih polarnih organskih jedinjenja. poniranje). difuzijom i osmozom. Posledice delovanja vatre u prirodi su požarišta (podloga je pepeo. 97% vode je u morima i okeanima. kondenzacija.temperature koje se javljaju tokom požara mogu u potpunosti da unište nadzemne. što bi ometalo rast i širenje zemljastih biljaka. Vatra bez plamena može dugotrajno tinjati u zemljištu pokrivenom naslagama organskog materija (stelje humusa) izazivajući podzemne požare (uništavaju korenove i podzemne delove biljaka). Bez mirisa i boje. Požari podstiču proces selekcije među vrstama. Bryum (mahovina). U velikom broju slučajeva.

Na vlažnost zemljišta utiču makro i mikroklima. jer se u kapilarima drži silama površinskog napona i adhezije). Nedostupna voda je vezana za čestice zemljišta kao opnena (imbibicijska) i higroskopna voda. se zove potencijalna evaporacija. I posle početka uvenjavanja ostaje još izvesna količina vode koju biljka koristi. a 99% odlazi na transpiraciju i održavanje turgora). Određene vrste imaju suve listove koji zadržavaju zelenu boju i samo . Gravitacijska voda je lako dostupna. Apsolutna vlažnost predstavlja konkretnu količinu vodene pare u atmosferi u datom momentu (gram vodene pare po metru kubnom vazduha). ispunjava sve šupljine. Količina nedostupne vode u zemljištu se može označiti kao mrtva rezerva. nathalie.. Vodena para dospeva u vazduh evaporacijom ili transpiracijom. Za biljke je najbitniji deficit vlažnosti. serbica. Myconi). Skoro sve poikilohidrične biljke su relativno male i niske zeljaste biljke (reko žbunovi). Evaporacija u uslovima neometanog i stalnog snabdevanja vodom površine izložene zagrevanju. Poaceae. Tokom rehidratacije dolazi do promena u ekspresiji gena i brze resinteze i obnavljanja ćelijskih struktura. U ovu grupu spadaju jednostavniji i evoluciono stariji organizmi (alge. physoides). ali se ne koristi efikasno (zbog brzog poniranja). Haberlea (H. Većina ovih biljaka su autohtone biljke južne hemisfere. R. Količina nedostupne vlage pri kojoj počinje venjenje označena je kao koeficijent uvenjavanja. Ali.Vodni režim staništa Vodni režim staništa obuhvata kompleks procesa primanja. minerali neophodni biljci ulaze sa vodom i transportuju se sa njom u biljci. ona nije njihov osnovni gradivni materijal (samo oko 1% vode u biljci se ulaže u sintezu biljne mase. ekspozicija (suvernije su vlažnije). Odnos biljaka prema vodi I pored toga što se biljke najvećim delom sastoje od vode. Ona količina vode koja i posle toga ostane i koja je najzad potpuno nedostupna predstavlja poslednju tačku uvenjavanja.. Ove biljke mogu da prežive potpuno isušivanje (dehidrataciju) protoplazme. Vlažnost zemljišta: voda pristigla padavinama otiče po površini kopna. jer se nijedna površina ne obnavlja vodom istom brzinom kojoj je gubi. iskorišćavanja i odavanja vode iz zemljišta i vazduha na nekom mestu na Zemlji. rhodopensis) nastanjuju isključivo severno eksponirane krečnjake u kanjonima i klisurama (često u stalnoj senci). Dostupna voda se nalazi u šupljinama i kanalima u zemljištu i to kao gravitacijska i kapilarna voda. Opnena voda je ona koja se oko čestice nalazi u vidu opne.Tortula). nivo podzemne vode. nathalie.. Za biljke je bitan ukupan vodni balans kojeg čine vlažnost zemljišta i vlažnost vazduha. Veoma jaki vetrovi mogu imati i suprotan efekat (dolazi do zatvaranja stoma). kanale i zemljišne kapilare i prelazi u dublje slojeve. Liliaceae. U odnosu na mogućnost korenovog sistema da se snabde vodom. One se izdvajaju specifičnim molekularno-biohemijskim adaptacijama koje ima omogućavaju očuvanje integriteta ćelijskih membrana i viabilnosti organizma. Aktivnost enzima je vezana za stepen zasićenosti ćelija vodom. Znači da postoji interval uvenjavanja ograničen koeficijentom uvenjavanja i poslednjom tačkom uvenjavanja. serbica. Gravitacijska voda senalazi u većim šupljinama i brzo ponire u dublje slojeve zemljišta gde čini podzemnu rezervu vode. Od paprati to su Selaginella. Vlaga se gubi evaporacijom ili je upijaju biljke pa se gubi transpiracijom. je poljski kapacitet ili kapilarni kapacitet zemljišta. Opnenu vodu biljka može koristiti delimično i uz velike teškoće. One naseljavaju oblasti gde dolazi do smene vlažnih i sušnih perioda. svojstva zemljišta (krupnozrnasta i sitnozrnasta).. H. razlikuje se dostupna i nedostupna voda. Ovakve biljke uzivaju vodu čitavom površinom tela i dok su vlažne one su biološki aktivne. Ukoliko je sloj opnene vode deblji. Poikilohidrične biljke: se odlikuju promenljivom vlažnošću koja je uslovljena dinamikom vodnog režima spoljašnje sredine. Deficit vlažnosti je razlika između one količine vodene pare koja je neophodna da se zasiti vazdušni prostor i apsolutne vlažnosti. Evaporacija i transpiracija se odlikuju dnevno-noćnom i sezonskom ritnikom. u momentu potpunog zasićenja. lišajevi. Asimilacija CO2 je blisko vezana sa vodenim rastvorom u ćelijama sa hlorofilom. Balkanske poikilohidrične biljke (R. Sa povećanjem vlažnosti fiziološki sistemi biljke se ponovo uspostavljaju. Evaporacija i transpiracija su proporcionalni deficitu vlažnosti vazduha. Ona je za biljku najvažniji deo vode u zemljištu. Cyperaceae. Aktuelna evaporacija je uvek manja u odnosu na potencijalnu. U najsitnijim šupljinama i kanalima se nalazi kapilarna voda (ne podleže gravitacionoj sili. rhodopensis) i Carex (C. Asplenium. Vlažnost vazduha i zemljišta postepeno opadaju od obala mora ka unutrašnjosti kontinenta. Vetar ima valiku ulogu (povećava isparavanje jer odnosi vlažne mase vazduha iznad isparavajuće površine). R.. Vlažnost vazduha: za procenu stepena vlažnosti postoje 3 vrednosti. Relativna vlažnost je odnos apsolutne vlažnosti i one količine vodene pare koja je potrebna da se isti vazdušni prostor zasiti. Neke od ovih biljaka tokom dehidratacije razgrađuju hlorofil (listovi se suše) pa su one poikilohlorofilne. To su rodovi Ramonda (R. biljka lakše dolazi do nje. R. Lamiaicea. Poikilohidrične cvetnice su u familijama Scrophulariaceae. ali sa velikom teškoćom. dok se sloj uz samu površinu čestice naziva higroskopna voda.. Sa smanjenjem vlažnosti ove biljke prelaze u stadijum anabioze. Ona se vezuje za čestice zemljišta i doprinosi formiranju njegove koloidne strukture. kao i temperaturi vazduha. Količina infiltrirane vode u svim kapilarima zemljišta. mahovine . Poikilohidrične biljke se nazivaju i „biljkama koje oživljavaju ili vaskrsavaju“ („resurrection plants“). pri istoj temperaturi i pritisku (izražava se u procentima). Sporo rastu i odlikuju se malim reproduktivnim kapacitetom. Na severnoj hemisferi su poikilohidrične cvetnice retke (5-6 vrsta). prometa.

endomikoriza. Brzina protoka zavisi od tipa provodnih sudova. Vodni potencijal se meri i izražava u jedinicama pritiska (bari ili paskali). uvek na određenoj dubini na kojoj se dobro snabdevaju vodom i istovremeno čvrsto drže nadzemne delove biljke (da se ne uzdižu suviše iznad same površine zemljišta). Vodni potencijal ćelije čine osmotski potencijal (osmotska koncentracija ćelijskog soka u vakuoli. vodu koja se kao vodeni omotač drži elektrostatičkim silama oko različitih koloidnih supstanci u ćeliji. Smatra se da se kod poikilohidričnih biljaka. endektomikoriza). Stalna vlažnost ovih biljaka je obazbeđena razvojem kutikule ili zaštitnog sloja. provođenje vode i odavanje vode. stomaterna i peridermalna. Hemijski potencijal vode u ćeliji je određen kao vodni potencijal (razlika u slobodnoj energiji između slobodne vode i na različite načine vezane vode). Vodni režim biljaka Celokupan proces prometa vode u biljci označen je kao vodni režim. Preko korena se upijaju i mineralne materije. Stomaterna transpiracija se odvija preko stoma. mahovine i neke paprati upijaju vodu celom površinom tela (poikilohidrične biljke). tokom prelaska u anabiozu. njihovih dimenzija i njihovog broja (što je više diferenciranih traheja brži je protok). U pogledu grananja može biti ekstenzivan (slabo se granaju ali obuhvataju veliku zapreminu zemljišta. pritisak ćelijskog sadržaja na ćelijski zid) i potencijal matriksa (voda vezana silama adsorpcije na površinu koloida plazme ili kapilarnim silama za mikrofibrile ćelijskog zida). Protok vode: voda se transportuje niz gradijent vodnog potencijala. Između ćelija i tkiva mora da postoji razlika u hemijskom potencijalu vode da bi se uspostavilo kretanje i odredio pravac kretanja vode. Otvorenost stoma. dok turgorov pritisak ima pozitivnu. Tokom kraćih perioda nepovoljne vlažnosti. Homojohidrične biljke: imaju relativno stalnu vlažnost tela koja je osigurana kontrolisanom ekonomijom vode. Smatra se da gubitak vode ovim transpiracijama ne prelazi 1% odate vode. Koren može i da magacionira vodu i mineralne materije. Istovremeno.delimično razgrađuju hlorofil. Vodni potencijal. Transpiracija može biti kutikularna. Za opstanak i opštu aktivnost biljke od izuzetnog značaja je odnos između primljene i rashodovane vode (vodni balans). Primanje vode: alge. Za održavanje reverzibilnih funkcija veoma je važno da se procesi dehidratacije odigravaju postepeno (dok je rehidratacija je veoma brza). On se deli na 3 osnovna potprocesa: primanje vode. u biljci dolazi do vodnog deficita i narušavanje struktura i funkcija. Ova dva tipa imaju pasivan karakter što može dovesti do znatnog gubitka vode. Neke vrste (Orchidaceae. Poslepodne dolazi do hidroaktivnog zatvaranja sa ciljem da se spreči dalje gubljenje vode. Ukoliko količina transpirisane vode premaši količinu primljene. Odavanje vode: transpiracijom biljka odaje vodu u obliku pare a gutacijom (u mnogo manjoj količini) u tečnom obliku. Ksilemskim elementima se voda transportuje u biljci. Samoregulacijski mehanizam otvaranja i zatvaranja stoma je uslovljen faktorima sredine i unutrašnjom kontrolom biljke. akumulira apscisinska kiselina koja utiče na ekspresiju gena odgovornih za sintezu zaštitnih proteina. Kutikularnom transpiracijom se voda odaje preko zidova epidermalnih ćelija. njihov oblik. Dodatna pogonska sila protoku vode u korenu je korenov pritisak. Osovinski i difuzan koren. Ujutro počinje fotoaktivno otvaranje (biljka uzima CO2 i gubi vodu). Ćelije ovih biljaka se karakterišu krupnom centralnom vakuolom čiji sadržaj stabilizuje vodene odnose u ćeliji. stalno se zamenjuju novim). veličina. Vodeni stub je neprekinut u ksilemskim elementima. a peridermalnom preko suberinifikovane površine plutinih ćeija. Araceae) imaju vazdušne korenove sa specifičnim tkivom velamen radicum (upijaju vlagu iz okolnog vazduha). potencijal pritiska (turgorov pritisak. Korenovi upijaju vodu korenskim dlakama (kratkotrajne. Neke biljke (Taraxacum. Upijanje vode je korenovim sistemom. Ovaj tip transpiracije je fino regulisan i kontrolisan. One se zovu homojohlorofilnim poikilohidričnim biljkama. Homojohidrične biljke vodu primaju preko korenovog sistema. Osmotski potencijal i potencijal matriksa imaju negativnu vrednost. Vodni odnosi ćelije i tkiva: ukupna količina vode u biljkama obuhvata hemijski vezanu vodu za strukturne molekule protoplazme i ćelijskog zida. od čega se biljka delimično može oporaviti ali taj sud prestaje da bude funkcionalan. Po ovom principu se odvija protok vode u celokupnom kontinualnom sistemu koji čine zemljište-biljke-vazduh. Široki sudovi su podložni lokalnim prekidima vodenog stuba vazduhom (embolizam). Funkcionisanje biljke moguće je ako je vodni balans pozitivan. ima negativnu vrednost zato što je manji od vodnog potencijala hemijski čiste vode. vošatnim prevlakama ili dlakavim omotačem. Biljka se protiv toga bori povećanjem kutikularnih slojeva. freatofite) korenovi. rezervnu vodu u vakuoli i intersticijalnu vodu (služi kao transportni medijum između ćelija i kroz ksilem i floem. Vazdušni čepovi mogu nastati i delovanjem patogena. Kutikularna i peridermalna se odvijaju preko spoljašnje površine biljke. Razvojem stoma i njihovim rasporedom je dodatno kontrolisan gubitak vode. velika vakuola je prepreka reverzibilnim variranjima strukture ćelije koaj više nema sposobnost da elastično izdrži promene skupljanja i istezanja tokom procesa dehidratacije i rehidratacije. protoplazma se snabdeva vodom iz vakuole. prilagođenost na sušne uslove rastresite podloge) i intenzivan (vrlo razgranat). Apsorpcijsku aktivnost korena povećavaju i simbiotske gljive (ektomikoriza. menja se sa količinom rastvorenih supstanci). Strujanje vode se dešava u smeru pada gradijenta vodnog potencijala. takođe. Površinski (šire se i granaju neposredno ispod površine zemljišta) i dubinski (na zemljištu iz čijeg površinskog sloja voda brzo isparava. Oxalis) imaju kontraktilne korenove koji zadržavaju određen položaj u zemljištu. raspored i gustina utiču na brzinu brzinu i efikasnost odvijanja stomaterne .

rezerve vode. Nadzemni deo: voda mora brzo da cirkuliše. Sklerofite (kserofite sa kseromorfnom građom) imaju kseromorfne osobine nadzemnih organa (posebno listova) izržene u njihovoj čvrstoj konzistenciji (sklerofilnosti). Njih karakteriše anizohidrični tip vodnog balansa. provodnih). tip staništa i karaketristike vegetacije) Kserofite su biljke sušnih staništa koja se odlikuju uslovima kserotermije (suša je praćena istovremeno i visokim temperaturama). Hidrolabilne biljke su eurihidre i pokazuju velika dnevna i sezonska variranja vodnog balansa. Bitno je razlikovati termine kserofitnost (radi se o biljkama koje žive na sušnim staništima) i kseromorfnost (postojanje morfoloških i anatomskih osobina čija je pojava uslovljena i vezana za oskudicu u vodi). Ovo su biljke suvih i sunčanih staništa. Neke prelaze u stadijum anabioze. Ovo se postiže prisustvom širokih sudova i relativno velikim brojem sudova. paprati i retke cvetnice. Mogu izgubiti i do 50% vode i dalje biti metabolički neoštećene. Efemerne kserofite se brzo razvijaju i za kratko vreme završavaju životni ciklus. Ekstremno hidrolabilne biljke su. redukcija transpiracione površine. Kod kserofita koje žive u oblastima gde se smenjuju sušni i kišni period dolazi do postepenog smanjivanja ukupnog broja listova ili zamenjivanja mezomorfnih listova kseromorfnim (sezonski dimorfizam). Bitna je efikasna regulacija transpiracije. karakterističnim odlikama unutrašnje građe biljnih organa (skleromorfnost). Palisadno tkivo je razvijenije u odnosu na sunđerasto (kod nekih je samo ono diferencirano). Imaju nizak osmotski potencijal ćelijskog soka i zbog toga energično upijaju vodu iz podloge. Izuzetak su sukulentne biljke kod kojih je cirkulacija vode spora ali imaju velike rezerve. slaba transpiracija) i adaptacije koje doprinose povećanju otpornosti prema dehidrataciji i/ili omogućavaju toleranciju potpunog isušivanja biljke (sposobnost sniženja osmotskog pritiska. Opstaju zahvaljujući fenološkoj plastičnosti. kserohalofite (visoka temperatura i fiziološka suša na slanim staništima) i oksilofite (biljke sa sfagnumskih tresava). Neke kserofite zbacuju lišće. Maksimalno je diferencirano palisadno tkivo u odnosu na sunđerasto. Tipovi biljaka u odnosu na vodni balans: mogu biti hidrostabilne i hidrolabilne. Efikasno regulišu stomaternu transpiraciju. intenzivna apsorpcija vode iz zemljišta ili magacioniranje vode. Morfološke i fiziološke osobine kojima kserofite odolevaju nedostatku vode su adaptacija koje doprinose efikasnoj apsorpciji i održavanju velike količine vode unutar organizma (razvijen koren. Korenovi nekih kserofita su hipertrofirani i mogu da magacioniraju veliku količinu vode. psihrofite (fiziološka suša i niske temperature). Kserofite su otporne na duže periode suše (za razliku od higrofita i mezofita). Koren: površinski (Cactaceae). geofite). Zatvaranje stoma je efikasno za sprečavanje odavanja vode ali onemogućava fotosintezu i biljka ne može da se hladi. Koren je najčešće ekstenzivnog tipa. Biljke moraju uskladiti primanje i odavanje vode. Kserofite u širem smislu reči obuhvataju kriofite (kserofite prilagođene fizičkoj suši ali na niskim temperaturama). Listovi su malakofilni. smanjenje dimenzija listova (mikrofilni listovi). zaštita transpiracione površine. Kserofite se odlikuju knstantnim rastom korenova prema izvoru vlažnosti. Listovi imaju malu površinu a veliku zapreminu. Klasifikacija: Kserofite u strogom smislu reči su biljke koje žive u oblastima sa fizičkom sušom i visokom temperaturom. Aktivne su tokom sušne sezone. veća diferenciranost tkiva (mehaničkih. Veliki broj kserofita su C-4 ili CAM biljke. Hidrostabilne uglavnom održavaju pozitivan vodni balans. mlitavosti tkiva i opuštenosti listova. One se dele na jednogodišnje efemere (terofite) i višegodišnje efemere (efemeroide. Kod kserofita postoje adaptacija kojima se izolira unutrašnjost korena od okolne isušujuće sredine. List: jače razvijene površinske zaštitne strukture. i poikilohidrične biljke. brza cirkulacija tečnosti. Zanimljiv vid periferijske zaštite je i uvrtanje liske kod trava iz roda Stipa. Povećan odnos podzemnih delova prema nadzemnim. Suša dovodi do gubitka turgora. ponekad i stabla ili pojedinih grana. Afilne kserofite uopšte nemaju lišće. Kserofite koje tokom sušnog perioda redukuju transpiracionu površinu su baobab i akacija. U . najbolja adaptacija na aridni uslov sredine). Odlikuju se relativno malim i ujednačenim promenama ukupnog sadržaja vode i vodnog potencijala pa se zovu i stenohidre. dok je kutikularna sprečena kseromorfnim periferijskim adaptacijama. lišajeve. Neke hidrostabilne biljke imaju zalihe vode u pojedinim organima. Hemikserofite (kserofite sa mezomorfnom građom) imaju korenove koji dostižu do podzemne vode (freatofite). u jednom posebnom smislu. mahovine. Pod dejstvom suše javlja se smanjenje sintetičke sposobnosti biljke. Kserofite ne moraju nužno biti i kseromorfne (neke su i mezomorfne ako im korenovi dopiru do pozemne vode). Kserofite koje su aktivne i otporne na sušu (arido-aktivne ili ofanzivne) se dele na sklerofite i sukulentne. ali i zaštititi se od preteranog zagrevanja. Kserofite (odlike biljaka. adekvatnoj regulaciji ciklusa razvića i pravovremenoj produkciji biljnih organa otpornih na sušu. Za njih je karakterističan izohidričan tip vodnog balansa (glavni signal za zatvaranje stoma je apscisinska kiselina). Listovi su deblji i čvrsti.transpiracije.Nitratna reduktaza je jedan od metabolički važnih enzima čija se koncentracija drastično menja (opada). Tolerišu totalno isušivanje. dubinski (freatofite) i kombinovani (kombinacija prethodna 2. Protiv suše se bore intenzivnom transpiracijom. Listovi su glavni transpiracijski organi kopnenih biljaka (preko njih se odvija i stomaterna i kutikularna transpiracija). Kompromisna klasifikacija: Kserofite koje izbegavaju sušu (aridno-pasivne ili defanzivne) nemaju nikakvih posebnih adaptacija za izdržavanje sušnog perioda. Poikilohidrične kserofite (arido-tolerantne) obuhvataju alge. Vrlo brzi rast korenovog sistema. Stoga dehidratacija onemogućava normalan metabolizam proteina i sintezu amino-kiselina. veoma niska vrednost vodnog potencijala). kao i specifičnim fiziološkim adaptacijama.

Nadzemni deo je bolje razvijen od podzemnog. U morima su na velikim dubinama zastupljene mrke alge (Fucus. Stipakserofite su mnogobrojne trave koje predstavljaju edifikatorske vrste stepske vegetacije ili su karakteristične za mediteransku i pustinjsku kserofilnu zeljastu vegetaciju. agava) i korenske (Oxalis) sukulente. U sunđerastom tkivu su prisutni krupni intercelulari. Zelene alge iz razdela Charophyta (Nitella. Listopadni sklerofitama listovi traju jednu godinu. Mnogi autori sve vodene biljke (nevaskularne. higromezofite i mezohigrofite). Hidrofite Ovo je složena grupa različitih adaptivnih tipova biljaka koje naseljavaju vodene basene. razvijaju se tokom izrazito vlažnih uslova na staništu. leti zelene višegodišnje zeljaste mezofite (livade i stepe. samo vršni listovi imaju kseromorfne odlike). Među cvetnicama borjne su vodene monokotile dok je broj vodenih dikotila znatno manji. neke vodene mahovine (Bryum. Najveći deo gajenih biljaka su mezofite. Palisadno tkivo je jednoslojno dok sunđerasto može biti i višeslojno. održavajući povoljnu temperaturu listova i produkujući znatnu količinu biomase. One su skiofite. Mezofite su istovremeno i mezotermne i mezotrofne biljke a i poluskiofite. U taksonomskom pogledu vodene biljke obuhvataju alge. Mogu sepodeliti i na hidrofite (vodene biljke u užem smislu) i helofite (emerzne ili amfibijske vrste koje nastanjuu zabarena staništa). lisnate (aloe. dok ostale teksonomske kategorije predstavljaju sekundarne. Kod afilnih kserofita listovi su sitni i ljuspasti pa funkciju fotosinteze preuzimmaju zeleni izdanci. Prema jednoj one se dele na večnozelene mezofite kišnih tropskih šuma (mezomorfnost je uslovljena obilnom vlažnošću. nadzemni organi početkom zime delimično ili potpuno izumiru) i efemere i efemeroide (kratak životni ciklus. listopadne drvenaste mezofite (drvenaste vrste sa jesenjim listopadom u umerenom pojasu). Dele se na stablove (kaktus). Najtipičniji predstavnici su iz vlažnih i tamnih tropskih šuma. tip staništa i karaketristike vegetacije) Mezofite čine heterogenu i široku ekološku grupu biljaka koja je prelazna između kserofita i higrofita. zimi zelene listopadne mezofite (u oblastima gde se smenjuju vlažna zima i kratko suvo leto. Provodno tkivo je umereno razvijeno. intenzivno transpirišu. Sukulentne kserofite se odlikuju sočnom. Stome su tokom dana stalno zatvorene. Mnoge od ovih biljaka su izvanredno dlakave i čine poseban tip „jako dlakavih kserofita“. Zbog konstantne snabdevenosti vodom nema potrebe za regulacijom transpiracije (ravna je evaporaciji). Vodene biljke obuhvataju submerzne. Salvinia) i mnogobrojne cvetnice. Kod mezofita je izraženija i pojava lisnog polimorfizma (u višim delovima listovi su kseromorfniji od onih pri dnu stabla). Kapljice vode se aktivno ili pasivno izlučuju kroz hidatode. vodene paprati (Isoetes. Listovi su hipostomatični i ređe su amfistomatični. tanki i nežni. vlažnost podloge je znatna). Submerzne hidrofite su čitave potopljene u vodi ali se cvetovi najvećeg broja predstavnika nalaze u vazduhu.Imaju CAM fiksaciju CO2 (fiksira se tokom noći i vezuje za organske kiseline pa ćelijski sok postaje kiseo). postavlja se pitanje da li su mezofite ili kserofite). Pošto s dobro snabdevene vodom. Listovi su obično veliki. Listovi su bez zaštitnih tvorevina i imaju ispupčene krupne i retke stome. Kod morskih vrsta su često i . Mezofite i higrofite (odlike biljaka. mezokserofite. Nedovoljno razvijena kutikula omogućava kutikularnu transpiraciju. Ne podnose veliki deficit vlažnosti. Azolla. Sargassum) i crvene alge (Corallina). Najmanje su otporne suši.večnozelene sklerofite spada mediteranska šumska i žbunasta vegetacija kao i vegetacija tropskih savana. Najčešće su skleromorfne osobine slabije izražene. Postojali su pokušaji klasifikacije mezofita. flotantne i emerzne vrste. U okolnostima otežanog disanja korenova ostvaren je specijalan tip adaptacija na uslove anaerobije (u bibiljci je razvijeno vazdušno parenhimsko tkivo odnosno aerenhim). Magacioniraju vodu u telu (posebno u vodenom parenhimu). Chara) i Chlorophyta (Cladophora) obično čine donju granicu rasprostranjenja vodenih amkrofita u kopnenim vodenim ekosistemima. Transpiracija je slaba u uslovima stalne i velike vlažnosti vazduha. Listovi su veoma uski i tokom sušnih perioda se savijaju po dužini (uvrću se u cev). Prelazna su grupa između mezofita i hidrofita. Hypnum). Najtipičnije su mezofite sa mezomorfnom građom ali postoje i prelazne grupe (kseromezofite. Prilagođene su umereno vlažnim uslovima i podnose sušu bolje od higrofita. Vodene biljke naseljavaju eufotičnu zonu (to je obično litoral) vodenih basena (prostire se do različitih dubina). Ovakvim oblikom maksimalno je smanjena površina u odnosu na zapreminu. Šumske higrofite zauzimaju vlažne prizemne spratove u večnozelenim tropskim i listopanim šumama umerene zone. Ponekad je morfologija prutolika. Protok vode je omogućen gutacijom. sukulentnom građom vegetativnih organa koji su voluminozni. Palisadno i sunđerasto tkivo su ujednačeno diferencirani ili je bolje razvijeno sunđerasto. Stome su manje brojne i krupnije nego kod kserofita. Koren je slabo razvijen. Higrofite obuhvataju biljke koje su prilagođene velikoj vlažnosti staništa. Mogu biti drvenaste i zeljaste. Alge predstavljaju primarne vodene biljke. Higrofite vlažnih i otvorenih staništa naseljavaju staništa na kojima je zemljište jako vlažno ali vazduh može biti suv (ali je najčešće i on vlažan). Ove biljke se sreću sa problemom nedostatka kiseonika u podlozi prezasićenoj vodom. Marsilea. vaskularne i makroskopske alge) označavaju kao vodene makrofite. Karakteriše ih relativno ujednačen odnos između nadzemne i podzemne biomase. stabla i grane. ali slabije od kserofita. Periferijske zaštitne karakteristike listova su umereno izražene. dok ostale kseromorfne osobine mogu biti manje izražene.

6) vegetativno razmnožavanje (uslovljeno niskim prolećnim temperaturama koje skraćuju vegetacijski period i otežavaju polno razmnožavanje.aerenhim. Wolffia). oslabljena svetlost. velika količina jona) i egzosfera. Adaptacije: vodena sredina pruža određene prednosti (dostupnost vode. Flotantne hidrofite imaju flotantne listove na površini vode (Trapa. ali postoji i hidrofilija. ovo je najosetljiviji deo atmosfere). omogućava stvaranje i kretanje oblaka a time i pojavu padavina. 4) Intercelularne šupljine su veoma razvijene (kao i u listovima. Vazduh direktno omogućava snabdevanje biljaka sa CO 2. Ovde spadaju Alisma plantago aquatica. U prizemnom sloju atmosfere sastav vazduha je relativno stabilan i značajnije modifikacije sastava vazduha su izazvane antropogenim zagađenjem. aerenhim. Nymphea alba. Submerzni listovi ne transpirišu ali se voda ipak izlučuje. Neke submerzne hidrofite u vreme isušivanja vodenih basena koje naseljavaju. vazduh se nalazi i u svim zemljišnim kapilarima i porama. Udeo gasova (78% N2. u ovim uslovima biljke produkuju veću količinu etilena. trakasto ili lanceolatno izdužuje. Lemna.034% CO2). Vazduh sprečava ogromne dnevne i sezonske fluktuacije temperature. ozon apsorbuje ultraljubičaste zrake. Zahvaljujući atmosferi nastaje „efekat staklene bašte“. auksina i apscisinske kiseline. 3) mehanički elementi imaju centralni položaj (obezbeđena savitljivost. mlečne i buterne kiseline. Hemijski sastav i osnovne fizičke karakteristike (gustina. ujesen se otkidaju i padaju na dno gde prezimljuju. stabla ne trpe zog istezanja i pokretljivosti izazvanih stalnim vodenim strujanjima). onemogućavaju se procesi oksidacije. Ranunculus lingua. Victoria). Sa povećanjem vlažnosti zemljišta opada ukupna masa vazduha i smanjuje se mogućnost obnavljanja kiseonika. kretanja vode). Atmosfera ima debljinu 3000 km. lisna ploča se deli.). Sem u atmosferi.. Phragmites communis. Vazduh u zemljištu: sastav vazduha u zemljištu se razlikuje od onog u atmosferi (ima manje kiseonika a više CO2). nema potrebe za zaštitnim omotačima) ali ima i nedostataka (nedostatak kiseonika. na submerznim listovima su hidropote koje služe za izlučivanje ali i upijanje mineralnih soli i jona. sklerenhimski idioblasti daju čvrstinu. flotantni listovi su građeni kao listovi svetla. 21% O2. Butomus umbellatus. Typha angustifolia. veoma visoka tempertura. Najveći broj sekundarnih vodenih biljaka ispoljava vegetativni polimorfizam (razlike u izgledu). poseban vid je u obiku turiona koji se formiraju na stablu. epistomatični listovi. stratosfera (do 50 km. Typha latifolia. Transpiracija postoji kod flotantnih i emerznih listova (veliko je odavanje vode preko kutikularne transpiracije). termosfera (jonosfera. Veća količina CO2 se može konstatovati na površini zemljišta. modifikuje i ublažava ukupno Sunčevo zračenje. Promene hormonalnog statusa utiču na uvrtanje lisne drške. Osnovne odlike vodenih biljaka su: 1) površina submerznih listova je povećana a zapremina smanjena (lisna ploča se končasto. zaustavljaju mitozu. Dele se na vrste koje se ne ukorenjavaju (Utricularia. slobodnim strujanjem vazduha omogućava se difuzija gasova a vetrovi omogućavaju oprašivanje i rasejavanje plodova i semena. sulfida kao i toksičnih fero i mangano jona). ovaj sloj se uništava gasovima iz troposfere i jedinjenjima iz mlaznih aviona). Nymphea. Nuphar. prema kosmičkom prostoru. Nuphar luteum. do visine od 12 km. ovde se stvaraju oblaci i dolazi do padavinaantropogene supstance iz ove zone se mogu otkloniti vlažnom depozicijom i suvom depozicijom. CO2. liska je cela. Emerzne vrste predstavljaju prelazne forme ka higrofitama. diferenciraju terestrične oblike. u proleće isplivavaju i razviaju se u novu biljku). Potamogeton) i vrste koje se ne ukorenjavaju (Lemna minor. Potamogeton). temperature rastu sa visinom. Aldrovanda) i vrste koje se ukorenjavaju (Myriophyllum. obezbeđena efikasna fotosinteza i snabdevanja gasovima). pritisak. Staklena bašta i CO2. hipertrofiju tkiva. 0. submerzni listovi odgovaraju tipu lista senke . rastvorene soli i gasovi se upijaju celom površinom tela. Atmosferu čine 5 slojeva: troposfera (najniži i najgušći sloj vazduha. dok giberelini i citokinini opadaju. 5) redukcija korenovog sistema (kod nekih vrsta poput Lemna minor potpuno isčezavaju. dok se istovremeno nagomilava azot. Helofite (emerzne biljke) imaju manji ili veći deo izdanka iznad površine vode. nedostatak mineralnih elemenata. Vazduh kao ekološki faktor i njegov uticaj na biljke.. aerenhim imaju i korenovi za provetravanje ili pneumatofore kod mangrova koji rastu negativno geotropno).cvetovi potopljeni ili plivaju po površini vode. Zbog nedostatka u zemljištu. a favorizuje anaerobni katabolizam (nastaje redukovana sredina u kojoj raste količina acetaldehida. dolazi do nagomilavanja toksičnih jedinjenja. Hidrofilni cvetovi imaju modifikovane ili redukovane određene cvetne delove i produkuju veliku količinu polena (zbog nesigurnog načina oprađivanja). Dejstvo vazduha na biljke može biti direktno i indirektno (delovanje vazduha na promenu drugih abiotičkih i biotičkih faktora sredine). One su uglavnom višegodišnje. I one se dele na vrste koje se ukorenjavaju (lisna drška može biti kratka ili dugačka. Aerozagađivanje: u industrijskim i urbanim . Ceratophyllum. 2) heterofilija (lisni polimorfizam. temperatura) se menjaju od površine Zemlje. U anaerobnim uslovima biljke uspostavljaju proces ubrzane glikolize. zbog nedostatka metaboličke energije neophodne za održavanje ćelijskih funkcija. metana i sumpor-vodonika. vazdušno tkivo . manje ili više razvijena kutikula. duž visinskih slojeva atmosfere. Aerozagađivanje Vazduh je mehanička smeša gasova koja obavija Zemlju stvarajući njenu atmosferu. nema opasnosti od prekomernog isparavanja. najmanja debljina ozona je nad ekvatorom. Polno razmnožavanje je najčešće pomoću insekata (entomofilija) i vetra (anemofilija). Takođe.u ćelijama epidermisa su hloroplasti. mezosfera (temperatura opada sa visinom). naziva se i ozonosferom. posebno kod flotantnih. kod nekih gube ulogu u pričvršćavanju).

dok su osetljive vrste odlični bioindikatori. Ako su koncentracije niske dolazi do hroničnih oštećenja (promene u biofizičkim i fiziološkim procesima). poleglu ili jastučastu životnu formu. hlor-fluor ugljovodonicima (freoni). Ovi radikali reaguju sa nesagorelim ugljovodonicima i azotnim oksidima stvarajući veoma opasna jedinjenja (peroksiacetilnitrat. Vetar doprinosi promeni količine svetlosti. SO2. Otporne vrste biljaka su najčešće „akumulatori“ štetnih materija. Štetno mehaničko dejstvo. Vetar kao ekološki faktor i njegov značaj za biljke Kretanje vazduha se javlja usled različitog vazdušnog pritiska. a i apsorbuju Sunčevo zračenje pa dovode do smanjenja temperature na površini Zemlje. Oni nastaju kad vazduh struji iz oblasti sa vazdušnim pritiskom iznad 1013. Gasovi difunduju kroz stome na listovima biljaka i izazivaju oštećenja ćelija mezofila. gde i sa kakvom učestalošću se javljaju i koliko traju vetrovi se dele na stalne. Azotni oksidi dovode do pojave fotohemijskog smoga koji se tokom dana (pod dejstvom UV zračenja) razlaže na NO i atomski kiseonik. ima ogroman praktični značaj za očuvanje i unapređenje flore i vegetacije u industrijskim oblastima i velikim gradskim centrima. pa čak i vetroizvale. tornado). nazivaju se i istočni vetrovi. U primorskim i planinskim oblastima javljaju se lokalni vetrovi čiji se smerovi periodično menjaju tokom dana i noći. Na gornjoj šumsoj granici (zona borbe) drveće obrazuje zakržljala. hidrogenskim halidima (HF) kao i prašinom. vardarac (dolina Vardara ka Egejskom moru). cepaju listove. Vazdušni vrtlozi sličnog oblika se stvaraju i iznad vode formirajući „pijavice“. U topskom pojasu se povremeno javljaju ciklonski vetrovi razorne snage (tajfun. Vetar ima . Lokalni vetrovi su tipični obično za uža geografska područja u kojima se javljaju više ili manje redovno. raste u pravcu duvanja vetra (ponekad paralelno sa površinom zemljišta). Ovde spadaju košava (Podunavlje).3 milibara odnosno 760 mm (anticikloni) u oblasti sa pritiskom nižim od normalnog (cikloni). bura (sa Dinarida ka Jadranu). Kod četinara reakciono drvo se razvija na donjoj strani stabla ili grane koji se savijaju i gde se tkiva sabijaju (kompresiono drvo). zapadni vetrovi (duvaju od suptropske oblasti ka umerenoj). Danik ili dnevni vetar duva sa mora na kopno. metanom. diže uvis i kreće ka polovima. Najčešće im je dejstvo sinergističko. polarni vetrovi (duvaju iz polarnih oblasti ka subpolarnim oblastima. Periodični vetrovi duvaju u određenim oblastima i to samo u određeno doba godine (kada dolazi do promene vazdušnog pritiska). pasati duvaju ka ekvatoru a antipasati ka suptropskoj oblasti). Vetrovi dovode do abrazije voštanih prevlaka i kutikule. pošto se aerpzagađivači uvek nalaze u smeši. Snažni vetrovi koji duvaju velikom brzinom izazivaju vetrolome (lomljenje pojedinih grana i stabala). Horizontalna ili približno horizontalna kretanja vazduha su vetrovi. Vetrovi iznad morske ili jezerske vode su obično brži od vetrova iznad kopna. Stalni vetrovi su pasati i antipasati (duvaju neprestano u zoni između 30o severne i južne geo širine i ekvatora. Hladan i težak vazduh iz polarnih krajeva teži da se kreće ka ekvatoru. Ako drvo započne normalan rast. Na vetrovitim mestima sa jakim vetrovima biljke imaju patuljastu. ciklon. peroksibenzoilnitrat). pod pritiskom vetra. Stablo i grane koje se savijaju pod naletima vetra razvijaju na određenim mestima sekundarno tkivo odbrambene funkcije (reakciono drvo). Raznovrsni atmosferski zagađivači (aerozagađivači) neposredno i posredno oštećuju biljke i dovode do degradacije vegetacije. Ti delovi biljke dodatno očvršćavaju. „beljenje“ hloroplasta zbog čega se javljaju nekrotičke fleke. To su monsuni (zimi duvaju sa kopna na more a leti obrnuto). Ako su izložene visokoj koncentraciji zagađivača biljke pokazuju akutna oštećenja. Dejstvo vetra može biti pozitivno ili negativno. Nemoguće je tvrditi za većinu oštećenja na biljakama da potiču od jednog gasa. U ovim područjima vazduh obiluje CO2.zonama se menja uobičajni sastav vazduha. uz istovremeno nepovoljne uslove temperature (planine) ili povećan salinitet podloge i vazduha (morska obala). Zbog jakog vetra se stome zatvaraju. Čestice pepela i prašine talože se u nadzemnim delovima ali je najnegativniji efekat mehaničko oštećenje lista. gde se zagreva. Priobalna zona istočnog dela Antarktičkog kontinenta se smatra najvetrovitijom oblašću (jedan od Antarktičkih rtova se naziva i polom vetrova). Vetrovi se karakterišu određenom brzinom (jačinom) i pravcem. Blag vetar veoma povoljno deluje na biljke jer odnosi vlažan sloj vazduhaoko biljke. temperature. savijena i žbunolika stabla (krumholc oblik). Na izloženim mestima gde vetar ima stalan karakter i određen pravac drveće dobija formu zastave. vlažnosti i tako utiče indirektno na biljke. Vetrovi oblikuju reljef (eolska erozija). Vetar možedelovati direktno i indirektno na biljke.. noćnik duva sa kopna na more. čađi i gari. Povećana količina CO2 dovodi do efekta staklene bašte. U vetrovitim oblastima biljke imaju kseromorfniji karakter. atmosferskim oksidantima. U atmosferi postoje i vertikalna kretanja vazduha (vazdušne struje). one koje duvaju na širokim geografskim područjima ili u lokalnim uslovima. Kod lišćara se reakciono drvo razvija na gornjoj strani stabla ili grane (na mestu istezanja) i naziva se tenziono drvo. Ciklonski vetrovi nastaju pri sudaru toplog i vlažnog vazduha i hladnog i suvog vazduha (dolazi do spiralnih kretanja vazdušnih masa oko središta). Poznavanje stepena otpornosti biljke i njenih adaptivnih mogućnosti na uslove sredine. Ograničen rast ovih biljaka je provociran negativnim vodnim balansom u uslovima gde vetar stalno podstiče evaporaciju i transpiraciju. Ovaj kiseonik dovodi do stvaranja ozona u troposferi.. nanose različite materijale na biljke. periodične. koji je posledica različitog zagrevanja pojedinih oblasti na Zemlji. Veoma aktivan ozon stupa u reakcije sa organskim molekulima pri čemu nastaju toksični radikali. jugo (sa mora na kopno) i fen (brdska područja alpsko-dinarskog područja). Prema tome kada. Sumporna jedinjenja dovode do kiselih kiša.

Prema klasifikaciji granulometrijske frakcije se dele na kamenje.. Rastresita masa se i dalje mrvi i čestice bivaju izožene hemijskim procesima (hidroliza. Različite stene Zemljine kore predstavljaju matičnu stenu (matičnu podlogu) raznovrsnih zemljišta. ugljena kiselina. Ovako nastaje „prvobitno“ zemljište. srednje i jako skeletna. Voda u zemljištu predstavlja vodeni rastvor čitavog niza različitih organskih i neorganskih jedinjenja.. sedimentne (slepljivanjem zdrobljenih delova i minerala magmatskih stena sa organskim ostacima) i metamorfne (sedimentne stene koje su pretrpele velike promene pošto su na većim dubinama bile izložene drugačijoj temperaturi i pritisku). Pedogeneza. K. glina). Specifična životna forma prilagođena na raznošenje vetrom u stepskim i pustinjskim predelima su biljke-kotrljani. azotna jedinjenja. raznovrsnog oblika i veličine. pesak.pozitivnu ulogu u prenošenju polena (anemofilija) i raznošenju semena i plodova (anemohorija).. u odnosu na ukupnu zapreminu zemljišta. Sitne organske čestice čine organski koloidni kompleks označen kao humus. prenošenja i gubljenja toplote. mehaničke čvrstoće i vodootpornosti. složene građe i sastava. N.. Tokom ovih reakcija se raspadaju i sami minerali. amorfnih i muljevitih čestica dolazi do stvaranja koloida (supstrat dobija osobinu koloidne sredine). Tokom ovih procesa zemljište stiče karakteristiku označenu kao plodnost. Dolazi do slobodnog prodiranja vode u rastresitu masu stene (gravitacijska voda). Cl) i metala (Na. strukturu. Ukupsn hemijski sastav podrazumeva prisustvo odrešenih elemenata u različitim hemijskim jedinjenjima ili u slobodnom elementarnom stanju. mulj i koloide. Ruža vetrova. zatim tečne faze koju čini zemljišni rastvor određene koncentracije i pH reakcije. koloidnim svojstvima i drugim osobinama. algi i lišajeva. Kasnije je ovaj supstrat dobio i kapilarna svojstva. Fizičkohemijske odlike: Fizičke osobine zemljišta obuhvataju mehanički (granulometrijski sastav). Hemijske osobine obuhvataju ukupan hemijski sastav zemljišta.. Zemljište deluje kao kompleks ekoloških faktora i zbog toga ga neki autori označavaju kao edafski ekološki faktor. Pore velikih dimenzija su makropore a malih dimenzija mikropore. boju. P. Struktura zemljišta je povoljnija ukoliko je veća njegova opšta poroznost. Kamenje i šljunak se nalaze kao stalni sastojci samo u primarni (skeletnim) zemljištima gde uslovi za rast biljaka nisu povoljni (mali vodni kapacitet). H). Si. Poroznost predstavlja zapreminu svih pora. vazdušni režim. Može se smatrati kao nova i jedinstvena celina i životna sredine (pedosfera). Na osnovu procentualnog sadržaja krupnih granulometrijskih frakcija. Nastavljaju se hemijski procesi potpomognuti biološkom aktivnošću bakterija. Mineralni sastav predstavlja procentualni sadržaj čestica različite veličine u određenoj vrsti zemljišta. Voda u zemljištu može biti dostupna i nedostupna. Organske supstance se razlikuju po veličini čestica. sastavu organskih jedinjenja. vodni režim. Vazduh je u šupljinama između čestica zemljišta veoma dispergovan i delimično adsorbovan na koloidima. Rastrasiti matični supstrat može biti rezidualan (ako se zadržao na mestu na kojem je nastao) ili transportovan (ako je prenet na neko drugo mesto). U zemljinoj kori najviše ima kiseonika. koja se obrazuje razlaganjem organskih ostataka u zemljištu pod uticajem mikroorganizama. On predstavlja biološku osnovu plodnosti zemljišta. Pesak je najčešća i najviše zastupljena frakcija u granulometrijskom sastavu zemljišta. O. Al. kalcijuma. Osnovne stene se mogu grupisati u magmatske (najstarije. sastav i fizičko-hemijske odlike zemljišta Zemljište čini tanak površinski sloj Zemljine kore (litosfere). očvrsla lava. Brzina agregacije je u pozivinoj korelaciji sa sadržajem koloidne gline i drugih mineralnih čestica.. Krupne organske čestice predstavljaju inertnu organsku rezervu zemljišta. zemljišta se mogu podeliti na slabo. Mineralne čestice predstavljaju skelet zemljišta i mogu se klasifikovati prema veličini (šljunak + krupan i sitan pesak. Pre pojave organizama matična stena se mrvila mehaničkom dezintegracijom ili fizičkim i termičkim raspadanjem. šljunak. Primitivnu strukturu odlikuju dispergovane čestice mehanički odvojene jedna od druge (ne formiraju agregate). fosforna i sumporna jedinjenja. vazduh i organske supstance. Ca. Fe. Humus je specifična smeša organskog i mineralnog materijala.. Toplotni režim zemljišta obuhvata procese primanja. i to čvrste faze (mineralnih i organskih čestica). voda. aluminijuma. Humus poboljšava fizička. magnezijuma i gvožđa. toplotni režim. Zemljište je veoma dinamičan sloj biosfere koji nastaje i neprestano se menja kroz razne aktivnosti i procese. Akumulacijom finih.). Sastavni delovi zemljišta su mineralne čestice.. Osnovu zemljišnog . 95% litosfere). nemetala (S. Svi mineralni elementi neprestano kruže kroz biogeohemijske cikluse (nijedan element sene gubi). Od poroznosti zavise vodni i vazdušni režim zemljišta. Razlikuju se 2 osnovne vrste humusa (prema pH): neutralni i kiseli humus (u njemu je razlaganje organske materije sporo). Hemijskim raspadanjem i novim spajanjem elemenata rastrasita stena dobija svojstvo vezanosti. hemijska i biološka svojstva zemljišta. posebno količinu i odnos organogenih elemenata (C. Mn). silicijum. količinom kvalitetnog humusa. Najveći značaj u održavanju povoljnog mineralnog režima biljaka imaju soli kalijuma. Strukturu zemljišta čine čestice spojene na različite načine u strukturne agregate. oksidacija. Sticanje svojstva plodnosti ne može se odvojiti od procesa vezanih za životnu aktivnost biljaka i drugih organizama. Mg. glinu. poroznost. Pojava humusa u procesu pedogeneze označava konačni prelaz od matičnog supstrata ka potpuno formiranom zemljištu. izraženu u procentima. Aktivnost biljaka i mikroorganizama u zemljištu ima posledicu da vazduh u zemljištu sadrži znatno više CO2 a manje kiseonika nego atmosferski vazduh. kao i rastvoren u zemljišnoj vodi. Započinju procesi adsorpcije (privlačenje i zadržavanje određenih molekula). Pedogeneza je evolucija zemljišta.

klimatske promene. vodonik iz vode a sve ostale elemente iz zemljišta. i tokom migracije jedni horizonti osiromašuju dok se drugi obogaćuju. hidrobiomi (na aluvijalnim nanosima). osobine zemljišta su veoma ovoljne za razvoj biljaka i drugih organizama. Na osnovu ovih procesa se zonalna zemljišta mogu podeliti na grupu zemljišta bogatih kalcijum-karbonatom (ped-o-kal) i grupu zemljišta bogatih aluminijumom i gvožđem (ped-al-fer). Geneza i klasifikacija zemljišta Za obrazovanje i evoluciju zemljišta odgovorni su pedogenetski faktori (matična stena. Osnovni procesi koji dovode do formiranja zemljišta su humifikacija.rastvora čini voda u kojoj su rastvorene različite soli. peinobiomi (na zemljištima siromašnim mineralnim elementima) i amfibiomi (na povremeno plavljenim zemljištima). podzolizacije (umereno topla i vlažna umerena klima) i gleizacije (hladna i vlažna umerena zona). rendzine (na krečnjaku). Zemljišta koja se razvijaju pod uticajem lokalnih faktora (koji dominiraju u odnosu na zonalne klimatske uslove pa je onemogućen razvoj zonalnog zemljišta) su intrazonalna zemljišta. Na Zemlji se mogu razlikovati 3 osnovne grupe zemljišta (zonalna. Iz ovog sloja se vrši ispiranje rastvorljivih mineralnih jedinjenja u niže slojeve. eluvijalni A2 horizont i iluvijalni B horizont. neutralne i bazične reakcije. helobiomi (na močvarnom i tresetnom). Ova zemljišta mogu biti veoma vlažna (hidromorfna) ili veoma slana (halomorfna). Nastajanje zemljišta je geneza ili pedogeneza. kalcifikacije (sušni uslovi tople ili hladne klime). reljef. psamofite (na peskovitim zemljištima i čistim peskovima). psamobiomi (na peskovitom). Za horizonte se upotrebljava ABC klasifikacija. nautralna. Ovakve migracije uslovljavaju podelu na horizonte. Na kraju se A horizont diferencira na nekoliko horizonata. Ped-o-kal se ravijaju u sušnim i polusušnim oblastima. Što je ovaj sloj razvijeniji. Na taj način se stvara eluvijalni horizont A2. reakcija zemljišta je bazična. Ona nastaju kada mnogobrojni abiotički i biotički faktori onemogućavaju ili menjaju uslove za razvoj zonalnog tipa zemljišta. plodnije je i zemljište. litosoli (na kamenitom supstratu). Zonalna zemljišta imaju dobro izražene horizonte i manje-više pravilno su raspoređena u određenim klimatskim zonama i uslovljena su zonalnom vegetacijom. živi organizmi. Isprana. slabo kisela. litofite (obrastaju golu kamenitu podlogu). Biljke koje rastu na specifičnim zemljištima su hazmafite (pukotine stena. halofite (na slanim zemljištima-slatinama) i oksilofite (na kiselim i mineralno siromašnim sfagnumskim tresavama). bazična i ultrabazična. aktivnost čoveka). izluživanje i ispiranje. Ovde spada smeđe šumsko zemljište i černozem. slabo bazična. U prizemnom sloju vegetacije obrazuje se stelja. azonalna i intrazonalna). Ovde spadaju regosoli (na peščanim dinama ili vulkanskom pepelu). rastvorena jedinjenja se najvećim delom premeštajuvertikalno naniže. Zemljišta mogu biti kisele. Ovako se . Na početku se obrazuje tanak A horizont na C horizontu.Karakteristična evolucija i preobražaj zonalnih zemljišta odvija se kroz procese laterizacije (topla i vlažna tropska klima). Ona se mogu pojaviti na različitim mestima na Zemlji i imaju relativno ograničeno rasprostranjenje. police kamenitih ili stenovitih odseka). halobiomi (na slanom zemljištu). Zemljišta mogu biti jako kisela. Azonalnim zemljištima pripadaju inicijalna ili mlada zemljišta sa slabo razvijenim zemljišnim profilima. U formiranom zemljištu se izdvajaju određeni slojevi (genetički horizonti) raspoređeni duž vertikalnog zemljišnog profila. obogaćen sloj zemljišta iluvijalni horizont B. Reakcija zemljišta je uslovljena karakterom zemljišnog rastvora (odnosom koncentracije vodonikovih jona i hidroksilnih jona). Mineralizacijom organskih supstanci oslobađaju se neophodni hemijski elementi u zemljište i postaju ponovo dostupni biljkama. U zemljištu se pH kreće između 3 i 11. U horizont C se uključuje i organska komponenta a kroz njega protiče voda i sa njom migrirajući koloidi.Formiranje zemljišnih horizonata je postepeno. Mineralni elementi se mogu nalaziti u rastvorenom ili vezanom obliku (sa neorganskim i organskim jedinjenjima). A horizont se sve više razvija i nastaje B horizont. Ped-al-fer su kisela i manje povoljna zemljišta za razvoj biljaka. Osnovni horizont je matični supstrat (horizont C) koji nastaje raspadanjem matične stene (horizont D). Ovde spadaju podzolasta i lateritna zemljišta. Na osnovu stepena izraženosti određenih horizonata mogu se izdvojiti različiti tipovi zemljišta. Kopnene biljke uzimaju ugljenik i kiseonik iz vazduha. Navesti tipove zemljišta iz zonobioma. vremenski procesi. diluvijalna i aluvijalna zemljišta (od materijala koje reka nanese). U tim migracijama nastaju akumulativni A horizont (podeljen na A0 i A1). Ova zemljišta su najčešće uslovljena slabom drenažom. kisela. Značaj zemljišta za biljke (uticaj hemijskih odlika i zemljišni organizmi) Zemljište je izvor i rezervoar mineralnih elemenata neophodnih za osnovne životne funkicije. Nazivaju se pedobiomi. Tako se stvara novi. Neorganski elementi potiču od minerala različitih stena ili iz mineralizovanih organskih jedinjenja. Od delova stelje i drugih humificiranih organskih ostataka nastaje akumulativni A0 horizont. Tokom formiranja zemljišta različite supstance (molekularni i koloidni rastvori) se premeštaju po vertikalnom pravcu (migriraju). Ispod ovog sloja se daljim procesima razlaganja organskih jedinjenja i spajanjem sa mineralnim česticama matičnog supstrata obrazuje akumulativni A1 horizont u kome se vrši nagomilavanje humusno-mineralnih koloida i različitih organskih i neorganskih jedinjenja pa je on označen i kao humusnoakumulativni A1 horizont. Pojedini ekosistemi na Zemlji su tesno vezani za određenu matičnu podlogu i uslovljeni su specifičnim zemljištem. Prema tipu zemljišta oni mogu biti litobiomi (na kamenitom). mineralizacija.

U kiselim zemljištima toksičan efekat na koren imaju i joni aluminijuma. gvožđevite. Simbiotske (mikorizne) gljive. Ca.. SO42-. Zato biljke teško opstaju u pH uslovima ispod 3 i iznad 9. Reakcija zemljišta utiče na brzinu procesa raspadanja matične stene. uništavaju i stvaraju neka jedinjenja. vlažnosti zemljišta. dok se bakterije javljaju kao sledeći pokretači daljeg razlaganja. rast i produkciju biomase. Kalcifobne biljke su prilagođene na zemljište sa mnogo silicijuma. Biljke apsorpcijom utiču na hemijsku strukturu podloge. metanske. a u uslovima vlažne i hladne klime kiselo zemljište. vodonične. U uslovima suve klime razvija se neutralno i bazično zemljište. geološke podloge. PO43-) koji mogu da difunduju u ćelije korena pasivnim transportom (niz gradijent vodnog i elektrohemijskog potencijala) i aktivnim transportom (jonska pumpa).. protozoe (regulišu brojnost bakterija i tako stimulišu njihov dalji razvoj). velika količina kalcijuma (u bazičnim zemljištima) onemogućava rastvaranje jedinjenja u kojima su vezani neophodni katjoni (gvožđe i mangan) i anjoni (fosfati) čije je sprečena njihova apsorpcija. zakržljale su. Važni razlagači organske materije su i aktinomicete (gram-pozitivni prokarioti. močvarama). vegetacije. Ekološke odlike biljaka na staništima sa specifičnim mineralnim režimom zemljišta (biljke sa bazičnih. U nedostatku neophodnih elemenata biljke se nepotpuno razvijaju. Zemljišna makroflora obuhvata podzemne organe biljaka.ostvaruje kruženje elemenata kroz biogeohemijske cikluse. Kalcifilne vrste. acidofilne-bazitolerantne biljke (rastu na umereno kiselim. pre vremena cvetaju i plodonose. Značaj mineralnih elemenata: brzina kojom se biljka snabdeva mineralnim elementima zavisi od koncentracije jona (NO3-. podzemnih voda. Ona utiče na raspoloživost mineralnih elemenata u zemljištu i utiče na opštu metaboličku aktivnost biljaka na određenom staništu. Reakcija zemljišta zavisi od klime. već su u stanju da iz krečnjačkog zemljišta efikasno koriste i druge neophodne elemente koji su prisutni u malim količinama (fosfor). Sumporne. a mogu da budu i regulatori osmotskog potencijala ćelije. reljefa. Apsorbovani neorganski elementi se ugrađuju u biljne tkiva ili obavljaju ulogu kao aktivatori određenih enzima. ubrzavaju proces obrazovanja humusa). humifikaciju i mineralizaciju organske materije. Mikroelementi su prisutni u manjim količinama. Elementi koji su obavezno prisutni u telu biljke i to u velikim količinama su esencijalni (makroelementi). S obzirom da su mnoge vrste uslovljene određenom reakcijom zemljišta može se govoriti o indikatorskim vrstama. ali podnose i neutralna i slabo bazna zemljišta). bakterije koje razlažu celulozu i druge organske materije) i autotrofne bakterije (pionirski organizmi koji učestvuju u počecima stvaranja zemljišta na ogoljenim površinama. Gljive su takođe bitne (utiču na strukturu zemljišta. One poboljšavaju mineralni režim tla. kobalt.. amonifikatori. selen. ne samo da dobro podnose veliku količinu kalcijuma. alge povećavaju sadržaj organskih supstanci u njemu. Pošto se većina biohemijskih procesa u ćeliji odvija pri pH 6-7. Zemljišni organizmi: svi zemljišni organizmi (kao pedogenetski činioci) se mogu (s obzirom na veličinu) svrstati u makroorganizme (makroflora i makrofauna) i mikroorganizme (mikroflora i mikrofaunu). Svojom sintetičkom aktivnošću alge usvajaju rastvorene mineralne elemente zemljišta. K. Razlikuju se kisela. Interesantno je da se . Proporcionalna količina osnovnih hemijskih elemenata u biljkama varira kako među sistematskim grupama tako i među ekološkim tipovima biljaka (halofite sadrže više natrijuma koji ostalim grupama treba u malim količinama). sa zemljišta koja su bogata organskim otpadom. Bakterije imaju važnu ulogu u kruženju supstanci i mineralnih elemenata u prirodi. Biljke koje ne tolerišu visoku koncentraciju kalcijuma se označavaju kao kalcifugne (kalcifobne) biljke. Životinje svojom aktivnošću održavaju mrvičastu strukturu zemljišta.. Gljive uslovljavaju prvu fazu procesa razgradnje organskih supstanci. mineralnog i organskog sastava zemljišta.. Različite vrsta kopnenih biljaka pokazuju različit opseg tolerancije prema variranjima pH zemljišta (tolerantnije i osetljivije). Organizmi umerenih dimenzija tela se svrstavaju u mezofaunu. nitrifikatori). velika koncentracija H jona u zemljištu može narušiti metabolizam biljke. Sa druge strane. jer dolazi do oštećenja ćelija korena. Heterotrofne (azotofiksatori. neutralna i bazična zemljišta. bazifilne-acidotolerantne biljke i bazifilne biljke (pH=9). pH zemljišta: reakcija zemljišnog rastvora ima veliki ekološki značaj za biljke. metalofite) Biljke sa bazičnih i kiselih zemljišta: na krečnjačkoj podlozi bogatoj kalcijum-karbonatom se razvijaju kalcikone (kalcifilne) biljke. prerano stare. čime se suprotstavljaju njihovom brzom ispiranju. Biljne ćelije mogu selektivno da apsorbuju neophodne jone i da ih akumuliraju i zadrže (pre svega u vakuoli). Mikrofaunu čine nematode (hrane se organskim otpadom čime doprinose njegovom razlaganju i mešanju sa mineralnim elementima zemljišta). Preterano velika koncentracija pojedinih elemenata takođe deluje štetno na razviće. kiselih. pH zemljišta je u rasponu od 3-11.. tresavama. vare ogromnu količinu zemljišta i obogaćuju zemljište i povećavaju mu plodnost). Samim prisustvom. silicijum). silikatne bakterije. rotatorije (aktivnost izražena u vlažnijim zemljištima. Mogu se razlikovati acidofilne biljke (uzak opseg tolerancije izrazito kiselih zemljišta). doprinose razlaganju organskih materija. gvožđa i mangana. asimiluju mineralni azot. Mg. Zakišeljavanje zemljišta je proces koji se često dešava u toku evolucije zemljišta. brzo razlažu azot iz humusa i omogućavaju njegovo kruženje). Za rast i razvoj pojedinih grupa biljaka mogu biti neophodni izvesni elementi koji se kod većine drugih biljnih vrsta nalaze u tragovima (natrijum. Biljne ćelije ne mogu da isključe apsorpciju minerala koji im nisu potrebni ili čak štetni. Posebno su značajne kišne gliste (mehanički prenose i premeštaju ćestice zemljišta i tako doprinose aeraciji.

halofite Kontinentalni predeli sa visokom koncentracijom soli u zemljištu označavaju se kao slatine (halomorfno zemljište). nastaje dealkalizacijom solonjeca). joni natrijuma vezani za adsorptivni kompleks zemljišnih čestica. U silikatnim zemljištima ima više teških metala i aluminijumovih jona. Biljke koje nagomilavaju izuzetno štetne hemijske elemente (arsen) se nazivaju toksikofite. nastaje alkalizacijom. mangan i teški metali su slabije zastupljeni u ovom zemljištu pa su i manje đtetni za biljku. Ovakvo zemljište je siromašno osnovnim makroelementima i odlikuje se nepovoljnim vodnim režimom. obilne padavine razblažuju slani rastvor). Na drugim tipovima slatina i slabo zaslanjenim zemljištima javljaju se halokserofite (suvlja slana staništa) i halomezofite (vlažnija slana staništa). Biljke su pretežno zeljaste i ređe žbunaste. isparavanjem povlači so iz dubljih slojeva zemljišta. a limunska i jabučna kiselina utiču na redukciju jedinjenja gvožđa u rizosferi. U prisustvu kalcijuma obrazuje se stabilniji humus neutralne reakcije i povećava opšta puferna sposobnost zemljišta. Zato se nazivaju i nitrofilne vrste. vezuju teške metale za organska jedinjenja male molekulske težine (polipeptide i proteine koji sadrže aminokiseline sa sumporom). zemljište kisele reakcije. natrijum supstituisan jonima vodonika ili aluminijuma. Biljke sa slanih zemljišta . Kalcifobne (silicifilne) vrste žive na podlozi koja sadrži malo (ili nimalo) kalcijuma i koja je kisele reakcije. Slatine se mogu karakterisati „fiziološkom sušom“. Češći slučaj je da slatine imaju alkalnu reakciju. Kalcifilne biljke imaju veliku količinu intracelularnog kalcijuma i veliku količinu jabučne kiseline.. Metalofite: zemljišta koja se razvijaju iznad rudnih ležišta ili na odlagalištima šljake blizu rudnika imaju velike količine teških metala.. Ovo su zbijena. izdvajaju apsorbovane teške metale vezujući ih u kompleksna jedinjenja sa organskim ili neorganskim kiseline. Toksičnost jona teških metala se zasniva na činjenici da oni remete transport elektrona u procesu disanja i fotosinteze. Na solončacima se nalaze tipične ili prave halofite (euhalofite) i one se razvijaju na najslanijim i najvlažnijim staništima. One efikasno iskorišćavaju elemente u zemljištu koji su slabo dostupni tako što sintetišu znatne količine organskih kiselina i izlučuju ih iz ćelija korenova. imobilišu veće količine jona teških metala (deponuju ih u ćelijski zid i tako sprečavaju kontekt sa protoplastom). ulaze u lance ishrane i dugo se zadržavaju u ekosistemu. Mogu biti vlažne i suve. fosfora. U vlažnim oblastima slatine sadrže pretežno NaCl i odlikuju se neutralnom reakcijom. Zbog čestih padavina lako se ispiraju kalcijumove soli. slaba propustljivost za vodu i vazduh). Fosfor u ovom zemljišta lako prelazi u kalcijum-fosfat pa se smanjuje njegova dostupnost biljkama. Voda je bitan faktor formiranja slatina (dovodi i odvodi so. Ove biohemijske prilagođenosti su praćene i strukturnim adaptacijama (brojne korenske dlačice. nepovoljna struktura.. Prave kalcifobne biljke su veoma otporne na teške metale i aluminijumove jone. Slatine imaju i loša fizička svojstva (težak mehanički sastav. Biljke opstaju na ovakvim zemljištima tako što ograničavaju uzimanje i propustljivost teških metala kroz ćelijske membrane. bez natrijuma u adsorptivnom kompleksu. Izlučena oksalna kiselina rastvara fosfate. Dobro podnose i imaju veliki afinitet prema velikim količinama nitrata. vlažna (nepropustljiva za vodu) i hladnija zemljišta. Nalaze se i u priobalnim oblastima mora i okeana. transportne ćelije u epidermisu korena).. Gvožđe. aktivnim transportom premeštaju ili izbacuju teške metale iz ćelija i tkiva. U ćelijskom soku kalcifobnih biljaka ima više kalijuma nego kalcijuma. Među kalcifilnim biljakama se razlikuju obligatne i fakultativne kalcifilne vrste. solonjec (siromašan hloridima i sulfatima. bazne reakcije. Postoje i prelazni tipovi poput karbonatnog solončaka (prelaz između solončaka i nezaslanjenih zemljišta) i solončakastog solonjeca. Kada koncentracija pojedinačnih ili ukupnih jona . Biljke na zemljištima bogatim organskim otpadom: spadaju u ruderalne biljke. koji je nedostupan na silikatima). Karbonatna zemljišta se odlikuju velkom aktivnošću azotofiksatornih i nitrifikatornih bakterija. neutralna reakcija. Kalcijum deluje na fizičke i hemijske osobine zemljišta. Iznad zemljišta bogatih teškim metalima javljaju se specijalizovane vrste (hemoekotipovi) koji ukazuju na postojanje teških metala. Jedna od glavnih osobina ovog zemljišta je sadržaj alkalnih soli. toplo i dobro aerisano. nastaje procesom zaslanjivanja odnosno akumulacije hlorida i/ili sulfata. Slatine obuhvataju kompleksnu grupu slanih zemljišta pa se zato može izdvojiti nekoliko tipova slatina. bazne soli su u dubljim slojevima zemljišta) i solođ (ispran od rastvorljivih soli. Biljke dubokim korenovima apsorbuju kalcijum iz dubljih slojeva.srodne vrste istog roda često diferenciraju u svom rasprostranjenju u vikarne vrste (Rhododendron hirsutum na krečnjaku a Rhododendron ferrugineum na silikatima. Rastvorene soli deluju na ovaj tip biljaka osmotski (vezuju vodu i čine je nedostupnom) i toksično (ispoljavaju nepovoljne jonske efekte na enzimatske sisteme i ćelijske membrane). Na ovom zemljištu su retke leptirnjače koje obrazuju simbiotske odnose sa azotofiksirajućim bakterijama (delovanje ovih bakterija zahteva molibden. U širem smislu ovo su korovi. Oni se akumuliraju u biljkama. Biljke koje su prilagođene životu na zaslanjenim zemljištima se nazivaju halofite. Tri osnovna tipa slatina su solončak (bogat rastvorljivim solima NaCl i Na2SO4 kao i slobodnim jonima natrijuma u rastvoru. akumulacija baznih soli je u površinskim slojevima). Biljke adaptirane na zemljišta bogata teškim metalima su metalofite. utiču na inaktivaciju osnovnih enzima i onemogućavaju adekvatnu apsorpciju osnovnih mineralnih elemenata. Ako se „divlje“ vrste razvijaju na poljoprivrednim površinama onda se nazivaju sagetalne vrste ili sagetalni korovi. Krečnjačko zemljište je propustljivo za vodu pa je suvo. Geum bulgaricum na krečnjaku a Geum reptans na silikatima) prema afinitetu ka krečnjačkoj ili silikatnoj podlozi.

Ekstremni holoparazit je vrsta Rafflesia arnoldii . redukovanih listova ili redukovanog čitavog nadzemnog izdanka. Kod psamofita dolazi do opšteg smanjivanja površine transpiracijskih organa i diferencijacije izrazito kseromorfne građe. Specifična prilagođenost euhalofita visokoj koncentraciji lako rastvorljivih soli odražava se u njihovoj halomorfnoj strukturi. Halofite stalno odvajaju deo svojih asimilata za energiju za transport jona. Specifična i zajednička karakteristika peskovitih staništa je pokretljivost supstrata.. kao i veliki broj provodnih elemenata lignifikovanih ćelijskih zidova. Opšti izgled holoparazitskih biljaka je izmenjen. Često se ove biljke označavaju kao paraziti prostora. Epifilne vrste mogu otežavati ili onemogućavati fotosintezu i transpiraciju. Određeni paraziti parazitiraju samo na stablu (paraziti stabla) dok se druge razvijaju na korenu (paraziti korena). Neki paraziti su visoko specijalizovani. Limonium. intenzitet disanja varia i smanjuje se mogućnost raste. Psamofite se odlikuju visokim stepenom transpiracije. Psamofite se zaštićuju i odbrambeno reaguju na zatrpavanje i brzim rastenjem izdanaka. pokretnu podlogu i izbegavaju životnu opasnost od zatrpavanja nanosima peska ili kompletnog otrpavanja. Halofite regulišu podnošljivu količinu natrijumovih soli pre sve sukulentnošću. aktivnim izlučivanjem (zahteva energiju) viška soli. Iako epifite i lijane ne koriste od domaćina nikakve organske ili neorganske materije (samo prostor) mogu izazvati štetu ako se prenamnože. Neke imaju tvorevine u obliku padobrana ili krilaca. Velika koncentracija soli uslovljava redukovan rast i inhibiciju rastenja korenova. Epifite rastu na površini drugih biljaka. Biljke peščanih dina se odlikuju velikom morfološkom plastičnošću. Biljke sa ovakvim adaptivnim sposobnostima se nazivaju krinohalofite. Neke halofite koje formiraju guste populacije mogu da posluže kao izvor sirovina za dobijanje sode (natrijum-karbonat) ili potaše (kalijum-karbonat). Izlučivanje se vrši preko žlezda. ostajući uvek u površinskom sloju. Kod nekih su karakteristični elastični čekinjasti izraštaji na plodu (Calligonum) ili su plodovi mehurast (Smirnowia turkestana). dok drugi mogu parazitirati na većem broju domaćina. Peskovita podloga se karakteriše i slabom sposobnošću zadržavanja vode koja brzo ponire u dublje slojeve. Soli natrijuma su otrovne za većinu biljaka (bazopasne su za halofite). Holoparaziti su istovremeno i obligatne parazitske biljke. razvojem snažnih i dubokih korenova (ponekad dostižu podzemnu vodu) i brzim diferenciranjem novih adventivnih korenova i izdanaka koji rastu i horizontalno i vertikalno. Ova jedinjenja su stresni proteini i kompatibilna (netoksična) osmotski aktivna organska jedinjenja. zadebljalim spoljašnjim zidom epidermalnih ćelija i debelim kutikularnim slojevima.Kod mnogih psamofita koren se odlikuje debelim slojem plute. Tolerancija velikih količina soli zavisi upravo od sposobnosti selektivnog raspoređivanja jona koji su ušli u ćeliju i njihovog prenosa u vakuolu na osnovu membranskih ATP-aza. ukoliko im to uslovi staništa i morfoanatomske adaptacije omogućavaju..u rastvoru pređe granicu tolerancije biljke. Direktni odnosi između biljaka mogu biti jednostavni mehanički ili fizički uticaji u okviru kontaktnih koakcija (odnost epifita ili lijana prema biljkama). U slučaju da korenovi psamofita budu ogoljeni izduvavanjem na njima se brzo obrazuju adventivni pupoljci i izdanci. Euhalofite su Salicornia. ali i ograničena i retka. Takve su vrste Salsola soda i Salsola kali. Biljke sa peskova Na pokretnom („živi“ pesak) i vezanom peščanom supstratu se razvijaju psamofite. isključivanjem i redistribucijom viška soli. Biljke koje osvajaju peščane dine odlikuju se adaptivnim osobinama na osnovu kojih rešavaju problem pričvršćavanja za nestabilnu. Ona može biti velika i učestala. Najčešći paraziti na stablima su iz roda Cuscuta. Epifile rastu na lišću drugih biljaka. Korenovi mogu biti plitki (veoma razvijeni bočni korenovi) ili duboki. Kseromorfni listovi se ističu veoma razvijenim palisadnim. Za peščane pustinje su karakteristične dine koje se formiraju u pravcu duvanja vetra (u pravcu u kojem duva vetar imaju blag pad). Zato su plodovi elastični i premeštaju se zajedno sa peskom. Njihovi listovi su pokriveni debelom kutikulom i voštanim slojem. Sueda. Stablo ima skraćene internodije i debelu primernu koru. Sukulentnost potiče od magacioniranja vode i bubrenja koloida protoplazme zbog povećanog primanja rastvorljivih soli iz zemljišta. One su bledo žute boje. mehaničkim i provodnim tkivom. Odnosi između biljaka mogu biti i parazitski i poluparazitski. nanešena vetrom. U uslovima peskovitih staništa postoji opasnost da semena i plodovi psamofita budu zatrpani duboko pod površinom i da im se onemogući klijanje. a na korenovima iz roda Orobanche. žlezdanih dlaka i hidatoda. Euhalofite se odlikuju halomorfnom sukulentnom građom i visokim sadržajem pepela u odnosu na ukupnu suvu masu biljke. Intenzivno odavanje vode sprečava preterano zagrevanje biljke. Kod njih su stalno u toku procesi stresnih metabolita kojima se kompenzuje visoka koncentracija soli u vakuoli i štite ćelijske membrane i enzimatski kompleksi. Uzajamni odnosi između biljaka i između biljaka i mikroorganizama Uzajamni odnosi ili koakcije. Zbog toga one ulažu ograničenu količinu materije nastale fotosintezom u novu biomasu i sporije rastu. Psamofite obrastaju pokretni peskoviti supstrat na osnovu brzog rasta i razgranavanja nadzemnih izdanaka i stabla biljke. Psamofite na dinama duž morskih obala su adaptirane i otporne i na dejstvo soli koja se rasprskava po njima. Holoparaziti su biljke koje u svim fazama života zavise od biljke domaćina. slabi proces fotosinteze. Psamofite su većinom kserofite.

Takođe. nematode). Na korenovima nastuju kvržice u kojima se uspostavlja simbioza.. Postoje i fakultativni paraziti koji tek u određenim okolnostima prelaze na parazitski način života. Od domaćina koriste samo vodu i mineralne soli ali i ugljenik. Javlja sa pre svega kod drveća reda Fagales i četinara porodice Pinaceae. Oni produkuju hormon rasta (auksin) kojim kontrolišu rast domaćina. Od aktinomiceta.. Patološke deformacije mogu biti hiperplastične (nenormalna debljanja organa i stvaranje izraštaja) i hipoplastične (redukcija debljine i veličine biljnih organa). Biohemijske supstance koje luče više biljke i koje deluju inhibitorno na druge više biljke su kolini (masne kiseline kratkog lanca. Osnovna adaptivna odlika parazitskog života je mogućnost formiranja specijalizovanih apsorpcijskih organa (haustorije). Poznata je i simbioza između biljaka (naročito Fabaceae) i bakterija. vodom. svetlošću. Biljka domaćin reaguje na prisustvo parazita npr. Simbiotski odnos: biljke značajno utiču na prisustvo mikroorganizama u rizosferi jer obogaćuju zemljišnu sredinu organskim jedinjenjima koje luče iz korena. Osim što doprinose efikasnijem transportu materija. uspostavlja se simbioza sa „gljivama dadiljama“ radi snabdevanja ugljenikom). Mikorizne zajednice mogu biti endomikorizne i ektomikorizne. regulišu gustinu populacije) ili stimulativno (feromoni. Biljka se protiv parazita bori biohemijskim mehanizmima (sekundarni metaboliti). „niže“ (Olpidium brassicae) i „više“ (Puccinia graminis) gljive.Organske supstance mikroorganizama koje deluju inhibitorno na više biljke su marazmini (supstancije venjenja). Mikorizna zajednica povećava aposrpcionu površinu biljke i omogućava joj bolje snabdevanje nutrijentima (posebno fosforom). Parazitski odnos: veliki broj mikroparazita su obligatni. Biljke mogu da imaju i posredan uticaj jedna na drugu i to preko menjanja i formiranja faktora spoljašnje sredine (primer šumske fitoklime). Kompeticija može biti interspecijska (uspostavljanje dominantne vrste) i intraspecijska (regulacija populacije). Ovde spadaju biljni virusi. Odnos prema mikroorganizmima. Bakterije su azotofiksirajuće i predstavljaju izvor azota biljci. Paraziti izazivaju morfogenetske promene na biljci. ali može biti i erikoidna (red Ericales. i samo pojedinačne hife prodiru kroz epidermis do intercelulara. Takođe postoji i kompeticija biljaka za mineralnim resursima.sa Sumatre čije vegetativno telo čini mreža haustorija unutar tkiva domaćina. Simbiotske zajednice sa azotofiksirajućim bakterijama i gljivama su veoma česte u pionirskim. alkaloidi). dok holoparaziti napadaju floem ali pružaju haustorije i do ksilema. U fiziološke koakcije spada primer srastanja korenova različitog drveća u šumskim biocenozama. Ponekad paraziti puste da se biljka delimično oporavi pa onda prelaze sa izumrlih tkiva na novoformirana. Uspostavljanje ovih odnosa može imati i štetno i korisno dejstvo. lignifikacijom zidova provodnih elemenata (suncokret kada ga napadne parazit roda Orobanche). Pojedini mikroorganizmi su nekrotrofni paraziti pošto ubijaju ćelije domaćina i nastavljaju sa deljenjem i umnožavanjem i saprofitskim životom u njima. siromašnim ekosistemima gde je ograničeno snabdevanje neophodnim nutrijentima. Korenovi prestaju da rastu apikalno a hife gljiva formiraju unutar korena Hartigovu mrežu. Oni nastaju od meristema i vršnom ćelijom haustorije se parazit priljubljuje uz epidermis biljke domaćina. Za razliku od njih. Primer hemiparazita je bela imela Viscum album. Debeo sloj hifa oblaže korenove. Određene hemijske supstance koje potiču od biljke domaćina su podsticaj za klijanje semena parazita (nije pravilo). Postoje i pozitivne kooperativne interakcije (odrasle jedinke štite klijance od preteranog osvetljenja. Endomikoriza je najčešće vezikularno-arbuskularnog tipa (80% biljaka u prirodi). Specifična jedinjenja mikroorganizama kojima oni deluju na druge mikroorganizme su antibiotici. biotrofni paraziti opstaju samo na fiziološki aktivnim delovima biljke (onim koji nisu nekrotizovani). Odnos biljaka i parazita nije uvek letalan. rod Frankia . Bakterije koje naseljavaju mahunarke žive saprofitski u zemljištu ali ne fiksiraju azot. gljive deluju i kao filter jer apsorbuju veliku količinu štetnih metala. Smatra se da hemiparaziti napadaju ksilem. Kod endomikorize najveći deo micelijuma je unutar korena gde hife formiraju različite strukture u obliku vrećica (vezikula) ili žbunića (arbuskula).. neophodne supstance međusobno dele dva ili 3 partnera. Biljke koje parazitiraju na drugim biljkama ali mogu da obavljaju fotosintezu su hemiparaziti.). Ektomikoriza je simbiotska zajednica kod koje se micelijum razvija na površini korenova biljaka. mikroorganizme i životinje. svojim produktima metabolizma one mogu da spreče ulazak teških metala u biljku. Biohemijska jedinjenja viših biljaka koja deluju toksično na mikroorganizme su fitoncidi (saponini. Kod rodova Salix i Populus postoji i jedan i drugi oblik mikorize pa se ona naziva ektendomikoriza. dok se u unutrašnjosti razvijaju ili smotuljci hifa (arbutoidna mikoriza) ili u ćelije prodiru negranate hife (monotropoidna ektendomikoriza). Jedan od najrasprostranjenijih oblika simbioze je mikoriza. Alelohemijske aktivne supstance biljka izlučuje u svoju okolinu i one deluju inhibitorno na druge biljke. Kod ektendomikorize je tanji spljašnji omotač od hifa na korenovima. Biohemijske koakcije se ostvaruju preko biloških aktivnih supstanci koje su sekundarni metaboliti. sluzave (Plasmodiophora brassicae). formiranjem specifičnog periderma. U stresnim uslovima biljke reaguju povećanom produkcijom sekundarnih metabolita kao odbrambenih supstanci. Biljni virusi se često prenose preko posrednika ili vektora (biljne vaši. U simbiotskim odnosima. kinoni) odnosno antibiotici viših biljaka. Tek kada uspostave kontakt sa korenom i psotanu bakteroidi počinju azotofiksaciju. semena su sitna i ne sadrže dovoljno rezervnih materija. biljke se odlikuju tankim korenovima koji ponekad i nemaju epidermis) i mikoriza orhideja (obligatna za sve vrste iz porodice Orchidaceae.. privlačenje oprašivača). Biljka je makrosimbiont dok su bakterije i gljive mikrosimbionti. Pojedina bioaktivna jedinjenja deluju na jedinke iste vrste (intraspecijski) i to inhibitorno (autotoksini..

Biljka može da kompenzuje delovanje herbovora intenziviranjem fotosinteze u neoštećenim delovima. mravi obezbeđuju nutrijente svojim produktima metabolizma ili i štite akaciju od insekata. cvetovi sa jednim oprašivačem su monofilni. To se dešava u vreme najezde (kalamitet) određenih insekata (gubar. Među kičmenjacima ornitofilija je najčešća. rodovi Nostoc i Anabaena forimiraju simbioze (paprat Azolla). vulkanskih peskova. Biljka proizvodi velike količine polena ukoliko je on jedini atraktant i kada je oprašuju manje specijalizovani oprašivači. Takođe mogu da se jave različite biohemijske zaštitne supstance (mlečike). Odnosi biljaka i životinja u procesu oprašivanja Oprašivanje životinjama (zoofilija) je složena koakcija nastala i usavršavana tokom evolucije. Primarni atraktanti za oprašivače su polen i nektar. dlake okrenute nadole). Kod skrivenosemenica često postoje i ekstrafloralne nektarije (van cvetne zone) sa funkcijom da se na ta mesta privuku i odvuku od cvetova vrste koje nisu oprašivači (mravi. Odnosi biljaka i životinja uključuju predatorstvo (odnos herbivora i biljaka. Nardus stricta na planinskim pašnjacima). cvetovi sa malim brojem oprašivača su oligofilni. Pošto najčešće hvataju insekte nazivaju se insektivorne biljke.. Eryngium campestre ima trnovit obod liske). boja i oblik cveta. Populus. čak i ukusa. Nardus stricta ima sklerifikovane listove i stablo. vode (Utricularia. Od cijanobakterija.obrazuje korenske krvžice u simbiozi (aktinorizna simbioza). mobilizacijom rezervnih supstanci. Biljke izložene delovanju herbivora postaju osetljivije na uticaje drugih faktora sredine (posebno na ekstremne uslove). redistribucijom fotosintetski nastalih jedinjenja u oštećene delove ili stimulisanjem razvoja biljnih delova iz dormantnih pupoljaka. Heribori mogu da menjaju i izgled predela (pasu jedan tip vegetaciju. mirisa. odnos karnivornih biljaka i životinja) i odnose oprašivanja (zoofilija) i rasejavanja semena i plodova (zoohorija). Obično se najveća količina nektara produkuje kada je biljka u . Corylus. produženo vegetativno trajanje ili intenzivnije vegetativno razmnožavanje. Jedan od primarnih i evoluciono primitivnih atraktanata je polen. Među cvetnicama dominiraju oligofilni i monofilni cvetovi. Delovanje herbivora tera biljke da razvijaju odbrambene strukture (akacije i kaktusi imaju bodlje.. brz lateralni rast iz rizoma i stolona. Eufilni listovi su prilagođeni određenoj grupi oprašivača i imaju posebnu građu cveta. Nektar podjednako privlači i specijalizovane oprašivače i nespecijalizovane herbivore.. Ove biljke se mogu opisati i kao „heterotrofni autotrofi“. čijim varenjem dolaze do neophodnih nutrijenata.. karaktera i efekta. Što se tiče biljaka. Fitofagni organizmi (biljne vaši) istovremeno ostvaruju i herbivorni i parazitski odnos sa biljkom. Kod roda Aldrovanda klopku čini dvodelni list koji se zatvara kada biljka oseti vibraciju koju proizvodi uhvaćena životinja. Prekomerna ispaša može dovesti do pojave siromašnih travnatih zajednica (dominacija jedne vrste. Među beskičmenjacima najznačajnija je entomofilija a manju važnost ima malakofilija. leptiri. umereno specijalizovani (hemifilni) i visoko adaptirani (eufilni) listovi. Neke vrste (Drosera) imaju listove koji se savijaju i obavijaju plen. Herbivorija: iskorišćavanje biljaka za ishranu može biti različitog intenziteta. On mora biti dostupan oprašivaću pa su cvetovi jednostavni i otvoreni. herbivora ili kompetitornih biljaka). Stalna ispaša dovodi do odlaganja faze cvetanja. Aparati za hvatanje su najčešće izmenjeni listovi u obliku kantica. bubamare). Vrste sa kanticom imaju glatke ivice tako da plen sklizne u aparat i ne može da izađe (glatke voštane ivice. Karnivorne biljke: biljke sa različitim aparatima za hvatanje sitnih životinja. Cvetovi sa više oprašivača su polifilni.Zoofilni cvetovi su atraktivnog oblika.. intenzivno gaženje pa se neke biljke povlače iz ovakvih predela). Primer mrava i akacije (biljke snabdevaju mrave šećerima. Acer). umereno adaptirane i visoko adaptirane. Biljke mogu da služe životnjama i kao sklonište ili mesto boravka (nidikolni odnosi). Karnivorne biljke opstaju na staništima siromašnim mineralnim elementima (posebno azotom) poput tresava. dok su sekundarni miris. obogaćuju zemljište izmetom i ovo nitrofilno zemljište obrasta ruderalna vegetacija. efikasnom procesu oprašivanja doprinose cvetovi. Razlikuju se naspecifično adaptirani (alofilni). Zbog ovakvog pribavljanja nutrijenata karnivorne biljke imaju slabo razvijen korenov sistem. Hemifilni cvetovi se oprašuju insektima ali nemaju posebne morfološke strukture koje oprašivačima olakpavaju posao (imaju veći broj različitih oprašivača). privremeni i stalni. Aldrovanda). skakavac) i glodara. Umerena ispaša pozitivno deluje na na odražavanje livadskih zajednica. Uzajamni odnosi između biljaka i životinja Odnosi između biljaka i životinja su mnogobrojni i složeni. Oni mogu biti pozitivni ili negativni (za obe strane). slabo adaptirane. Cvetovi koj se oprašuju vetrom (anemofilni) ili vodom (hidrofilni) su uglavnom neugledni sa slabo razvijenim ili nerazvijenim perijantom. dok je hiropterofilija retka.. Važan primarni atraktant je i nektar (vrsta šećera) koji je sekret žlezdanih struktura (nektarija) koje su smeštene unutar cvetnih delova i označene kao floralne nektarije. Na površini aparata su žlezde i žlezdane trihome koje luče supstance koje ubijaju plen ali i enzime za razlaganje plena. Koakcije herbivora i biljaka mogu ponekad da izgledaju kao odnos pedatora i plena. Oprašivači se mogu podeliti na neadaptirane. ćelije sa silicijumom). meškova. Kod alofilnih cvetova oprašivanje je obično drugim agensima (vetar) i retko insektima (Salix. Trave su najotpornije na herbivore (obnavljanje na osnovu interkalarnog meristema. Često je odnos herbovora i biljaka pozitivan za obe strane (posebno pri stabilnim trofičkim odnosima). boje.

Ovaj odnos je mutualističkog karaktera (biljke rasejavaju semena. Zoofilni cvetovi imaju i miris (prijatan ili neprijatan) koji nastaje od mirisnih supstanci u epidermisu ili mezofilu čašičnih ili kruničnih listića. Odnosi biljaka i životinja u procesu rasejavanja semena i plodova Veliki broj biljaka je tokom evolucije stekao sposobnost sa šire svoj areal oslanjajući se na životinje (zbog njihove vagilnosti). utvrđeno je da se ribe roda Osteoglossum hrane plodovima drveća sa obaka reke. Viburnum. posebna grupa polinatora su muve koje sleću na leševe i izmet (njih vara miris cveta i one ga oprašuju. mnoga semena se zagube ili delimično iskoriste za ishranu . nemaju atraktivan miris ali su zato atraktivno obojeni (najčešće crveni). agava. dnevni leptiri dobro razlikuju boju. plodovi i semena mogu biti veoma adaptirani ili malo adaptirani. Ihtiohorija: osnovni način je endozoohorija. Aristolochiaceae. Geum. Zoohorija može biti posredna (životinje se hrane plodovima i tako raznose seme) ili slučajna. Krunični listići mogu biti ugasite ili svetle osnovne boje i oni predstavljaju nektarske putokaze kojima se oprašivači tačno usmeravaju prema izvoru hrane. cvetovi koje oprašuju noćni leptiri imaju veoma jak prijatan miris. Postoji nekoliko oblika entomofilije u zavisnosti od vrste insekta koja je oprašivač. Jedino je adultni oblik insekta oprašivač. najbolji oprašivači su kolibri (porodica Trochilidae). semena i plodovi) se mogu obuhvatiti i opštim imenom dijaspora. veverice i puhovi skladiše žirove i lešnike) i ektozoohorija (raznošenje na površini tela životinja. postoje i slabo specijalizovani i umereno specijalizovani (osolike muve porodice Syrphidae) i veoma specijalizovani oprašivači (Bombyllidae. šumski glodari. južnoafričke Tabanidae). odnos ljiljaka i cvetova i danas nije strogo vezan za oprašivanje. Trapa. Entomohorija: manji značaj insekata u rasejavanju semena u odnosu na značaj u oprašivanju. ihtiohorija je ipak . Crvena boja privlači ptice. najveći broj oprašivača su veoma specijalizovani oprašivači. Svi rasplodni delovi biljke (pre svega spore. malo primera je za endozoohoriju (Fragaria vesca. dok dnevni insekti najbolje uočavaju žutu. Insekti mogu biti privučeni primarnim i sekundarnim atraktantima ali i toplotom cveta (insekti sleđu na cvet da se ugreju). oprašivanje se dešava kada se ljiljci hrane plodovima i sočnim delovima cveta.diszoohorija. cvetovi nisu vizuelno privlačni. Smatra se da je nastanak nektarasmanjio pritisak na polen kao jedini izvor hrane. Araceae ). ostavljajući veću količinu polena samo za oprašivanje. Entomofilija: oprašivanje insektima. osmoforima (žlezdekoje luče mirise). svodi se na ektozoohoriju. Oprašivanje osama: najčešće u toplim regionima. kod tuna u Mediteranu je pronađeno da se hrane plodovima morske trave roda Posidonia. Kantarofilija (oprašivanje tvrdokrilcima): kod primitivnih vaskularnih biljaka. Malakohorija: uloga puževa u prenošenju semena je daleko veća nego njihova uloga u oprašivanju. ovaj vid zoofilije je relativno novija evoluciona pojava. bleda boja noćne oprašivače.punom cvetu. Osnovni načini rasejavanja plodova i semena posredstvom životinja su endozoohorija (raznošenje u unutrašnjim organima životinja. oprašivač mora da dodirne prašnike ili tučak kada sleti na cvet. polen privlači tvrdokrilce. Himenopterofilija (oprašivanje opnokrilcima): najčešći i najrasprostranjeniji oblik entomofilije. imaju snažan miris na trulo ili fermentisano voće.. sapromiofilija. Ophrys i seksualna mimikrija). vrste familije Apiaceae i Asteraceae. Miofilija (oprašivanje muvama): karakteristično za tropske oblasti. Prenos dijaspora od strane životinja se naziva zoohorija. rasejavanje četinara detlićima. hiropterofilni cvetovi su sličnog mirisa kao i same životinje. Boja cveta potiče od flavonoidnih jedinjenja.. biljke koje oprašuju sljiljci cvetaju noću i cvet traje samo jednu noć. Psihofilija (oprašivanje dnevnim leptirima): u smik klimatima (retko u hladnim i na planinama).stomatohorija i njihovo skladištenje u gnezda ili skloništa. seme počinje da klija u hodnicima i skladištima mravinjaka. kaktusi. miofilni cvetovi su slične građe kao i kantarofilni. jedino se mravi izdvajaju svojim učešćem u rasejavanju plodova (mirmekohorija). sinzoohorija (namerno raznošenje u ustima ili voljci kod ptica . prava mirmekohorija je karakteristična samo za herbivorne mrave (hrane se mesnatim omotačem ploda). u većini slučajeva noćni leptiri lebde ispred cvetova u koje zavlače duge surlice i srču nektar. cvetovi nekih biljaka imaju „eksplozivne“ mehanizme pomoću kojih ptice bivaju zasute polenom dok se hrane nektarom. najveći broj u tropima. Falenofilija (oprašivanje noćnim leptirima): karakteristično za tropske i suptropske oblasti. puževi prelaze preko njih i polen se lepi za telo ili ljušturu. nespecijalizovan način rasejavanja. Mirmekofilija (oprašivanje mravima): slučajno oprašivanje. 10% cvetnica se rasejava na ovakav način. baobab. plodovi su privlačnih boja). Rubus).. semena prolaze digestivni trakt neoštećena i dospevaju u spoljašnju sredinu preko izmeta ili izbljuvaka. postoji i grupa (zovu se sovice) koji imaju kratku surlicu i kače se prednjim nogama za cvet. Eksperimenti su pokazali da oprašivači izbegavaju cvetove manje od 1 cm u prečniku. nektar je duboko u cvetu. životinje se hrane plodovima). privlače ih neprijatni mirisi cveta. u evropskim listopadnim šumama puževi oprašuju kopitnjak Asarum europaeum. I veličina cvetova je bitna. Malakofilija (oprašivanje puževima): cvetovi su neugledni i razvijaju se pri osnovi biljke. da bi pri tom obavili i dužnost u prenošenju polena. radi se o podredu Megachiroptera. smatra se da pčele i bumbari imaju veću mogućnost opažanja i pamćenja oblika i mirisa cvetova u odnosu na druge oprašivače. Ornitofilija (oprašivanje pticama): javlja se nezavisno kod različitih familija ptica. Hiropterofilija: tropi i suptropi. Zato se manji svetovi grupišu u cvasti. ornitofilni cvetovi su relativno krupni i najčešće zigomorfni. teško prenose polen zbog malih dimenzija tela i glatkog egzoskeleta. Cornus. Galium). plavu i ljubičastu boju. melitofilija (oprašivanje pčelama i bumbarima. i kod mrava postoji podela na predatore (uništavaju seme) i herbivore (skladište seme).

velika količina organskih fosfata doprinosi eutrofizaciji. olodovi i semena imaju sočan i jarko obojen omotač. kalcijuma. Saurohorija (rasejavanje gmizavcima): jedan od evolutivno najstarijih oblika endozoohorije. produkt životinjskog metabolizma su azotna jedinjenja koja podležu procesima denitrifikacije i oslobađa se molekulski azot. sinzoohorija je karakteristična za ptice koje sakupljaju lešnike i žirove (lješnjikara i kreja). neki plodovi i semena se mogu raznositi istovremeno (zakačinjanjem na telo i time što ih životinje nagaze) i ovo je svojstveno za neke vodene biljke (Trapa). antropogeno delovanje menja delove ciklusa (seča šuma. biljke uzimaju fosfor iz zemljišta u vidu neorganskih fosfata i koriste ga za izgradnju organskih jedinjenja. preživari imaju značajnu ulogu u endozoohoriji jer omekšavaju tvrda semena baobaba i nekih akacija što im pomaže u klijanju. skladištenje plodova postoji kod nekih detlića. voda izvlači i rastvara fosfor iz stenovite podloge. Kruženje azota: iako azot čini najveći deo atmosfere organizmi (sem prokariota) ne mogu da koriste molekulski azot iz atmosfere. zanimljiva je uloga ljiljaka u endozoohoriji Biogeohemijski ciklusi Biogeohemijski ciklusi su neprestano kruženje mineralnih elemenata i njihovih jedinjenja između žive i nežive komponente biosfere na Zemlji. fosfati se iz okeana samo delimično vraćaju na kopno i to preko morski riba koje se koriste u ishrani). bitne su zbog velike pokretljivosti i čestog menjanja područja boravka. nakon smrti organizma dolazi do raspadanja organske supstance pri čemu se ugljenik u vidu CO2 vraća u atmosferu. Ornitohorija: najvažniji prenosioci semena među životinjama. primećena je i uloga aligatora u rasejavanju semena mangrovne biljke koja se zove aligatorska jabuka. sagorevanje goriva). magnezijuma: slično kao kruženje fosfora (bez gasovite komponente). određena količina azota se vezuje za vodonik i industrijskom fiksacijom (koristi se u proizvodnji veštačkih đubriva). tresetu. specifičan vid ornitoendozoohorije postoji kod drozda imelaša (hrani se belom i običnom imelom. primećeni su svi oblici zoohorije (najređa je ektozoohorija i javlja se kod nekih morskih ptica). Ciklusima su obuhvaćene sve komponente ekosistema (biotičke i abiotičke). nezreli plodovi su zaštićeni neupadljivom bojom (zelenom). đubrnje zemljišta. biljke uzimaju korenom azot u neorganskom obliku (nitratni ili amonijum joni) koji tu dospevaju radom bakterija. plodovi nekih trava koji se raznose vetrom mogu biti i ektozoohorni (Stipa). celokupni kiseonik biosfere je biogenog porekla (rezultat fotosinteze). životinje se njima hrane i tako ugrađuju azot u svoje aminokiseline. jedan deo ugljenika se vraća u atmosferu u obliku CO 2 procesima disanja biljaka i drugih organizama. u vodama je koncentracija CO2 balansirana količinom karbonata i bikarbonata. vazduh (najveći rezervoar ugljenika) i voda (rastvoreni nitrati. jedan od sporednih oblika vraćanja CO2 u atmosferu je preko metana (nastaje procesima raspadanja u anoksičnim uslovima) koji se u atmosferi fotohemijski oksidiše i nastaje CO 2. fosfati u mora dospevaju preko reka koje spiraju stene. plodovi i semena kojima se gmizavci hrane su jarko obojeni i nekad su neprijatnog mirisa (zbog fermentacije).slučajan način rasejavanja. glavni izvor kiseonika je atmosfera i voda (iz ovih sredina organizmi izvlače kiseonika za potrebe fotosinteze i disanja). . ugljenik biva isključen iz kruženja i formiranjem karbonatnih stena. kruženje fosfora nije uravnoteženo i znatne količine fosfata se isključuju iz okruženja na duže ili kraće vreme (taloženje fosfata na dnu mora i okeana je brže nego vraćenje u ciklus. herbivori su neke kornjače i nekoliko vrsta iguana. Svakakomponenta ima svoj značaj i svoje mesto u ciklusu. glavni izvor ovih elemenata je zemljište. Ta organska materija će se u lancima ishrane koristiti za dobijanje energije a na kraju će je razlagati mikroorganizmi. uglju. endozoohorija je najčešći i najznačajniji način rasejavanja. iako se kruženje ugljenika obavlja bez zastoja ipak velika količina ugljenika ostaje kraće ili duže vreme van kruženja (u humusu. u sadašnje kruženje ugljenika se uključuju znatne količine CO2 nastale iz fosilnih goriva antropogenim delovanjem. samo delimično vari plodove koji se po izbacivanju lepe na drvo). Biljke su izuzetno važne u procesu kruženja supstanci jer one prave organske materije procesom fotosinteze. količina fosfora koju biljka može da usvoji zavisi od pH zemljišta (iz blago kiselog najlakše). kruženje fosfora nema gasovitu fazu. u malim količinama se obavlja fiksacija azota električnim pražnjenjem tokom vremenskih nepogoda i pod dejstvom ultraljubičastog zračenja (ovako nastaju kisele kiše). životinje se hrane biljkama i tako unose u sebe organski vezani ugljenik koji tako stupa u lance ishrane. Teriohorija (rasejavanje sisarima): najčešći oblik rasejavanja je ektozoohorija. fosfati). natrijum). kalcijum. nemaju mirisa i neukusni su. česta je i diszoohorija (sitni herbivori poput miševa i veveriva prave skladišta). Kruženje fosfora: fosfor je jedan od najvažnijih elemenata za biljke jer ulazi u osnovne strukturne komponente ćelije i učestvuje u energetskoj ekonomiji. nafti). organskih fosfata ili izmeta. Kruženje kiseonika: kruženje kiseonika je preko procesa fotosinteze i disanja tesno vezano za kruženje ugljenika. Kruženje kalijuma. Izovr neophodnih elemenata za organizme na Zemlji su zemljište (kalijum. plodovi imaju hranpavu površinu ili izraštaje kojima se kače za životinje. postoje i biljke čiji plodovi i semena oponašaju plodove i semena pravih ornitohornih biljaka. azotofiksirajuće bakterije fiksiraju molekulski azot a u nitrate ga prevode nitrifikatorne bakterije (biloška fiksacija azota). zelene biljke ga asimiluju i ugrađuju u organsku materiju. Kruženje vode. biljke koriste azot sa ugrađivanje u aminokiseline. Kruženje ugljenika: počinje sa CO2 u atmosferi kao i rastvorenim CO2 u kopnenim vodama i morima. česta je i endozoohorija koja postoji kod herbivora i omnivora.

Vegetacija mangrove je žbunasta ali je delimično građena i od drveća. Ove šume su najbliže tropskim kišnim šumama. Potporni korenovi se javljaju kod onih biljaka koje su u pojasu bliže moru. hemiepifite (tokom klijanja su epifite a onda dolaze korenovima u kontekt sa zemljištem)... U prizemnom spratu je transpiracija otežana zbog vlažnosti vazduha pa se biljke rešavaju vode procesom gutacije. Stalni priliv morske vode zaslanjuje stanište pa su mangrovske biljke halofite. Takođe. one su izgubile kontakt sa zemljištem što je dovelo do niza prilagođenosti za snabdevanje vodom i mineralnim materijama. Karakteristična pojava u ovoj šumi je kauliflorija (cvetovi i plodovi su na stablu). Veliko drveće često ima daskasto korenje koje povećava mehaničku stabilnost stabla. sulfidi i sulfati. U oblastima sa još manjom količinom padavina savanske šume prelaze ili u savane (tip zeljaste vegetacije) ili u zajednice bodljikavih žbunova.Kruženje sumpora: u sva tri agregatna stanja. Ovo je večnozeleni tip vegetacije sa visokim drvećem koje ima krupne listove i nezaštićene pupoljke. u mulju se javlja i anaerobija pa postoje i korenovi za disanje (pneumatofori). U ovim obastima je period suše izražen ali je zemljište još uvek dosta vlažno. Listovi su postavljeni vertikalno tako da sunčevi zraci ne padaju upravno na površinu lista. ali postoje velike individualne razlike između određenih vrsta. Lijane imaju prilagođenosti za penjanje uz drveće u vidu bičolikih listova. bitan sastojak aminokiselina i proteina. Karakteristika ovog staništa je delovanje plime i oseke. Listopad traje od juna do oktobra kada duva suvi monsun. najznačajniji izvori su elementarni sumpor. Cvetanje je isto kao i kod listova (u određeni period godine). Lišće ima kseromorfne osobine koje ograničavaju ogromnu transpiraciju tokom dana kada ne padaju kiše. Istočna oblast je u pogledu broja žbunova i drveća daleko bogatija od zapadne. Tokom plime se stvara muljevit supstrat i zbog njegove nestabilnosti javljaju se potporni korenovi. U tropskoj kišnoj šumi osnovni faktor u borbi za opstanak je svetlost i borba za prostor. Nova Gvineja). Epifite su krenule drugim putem u osvajanje prostora. Vrlo bitna karakteristika tropske šume je i izražena spratovnost. Lijane pužu uz stabla i osvajaju gornju granicu drveća. Gornji rub tropske prašume je prdstavljen cik-cak linijom jer je prave različite vrste drveća. izraštaja oblika kandži. Postoji i listopad u tropskoj šumi ali on nije uslovljen određenim godišnjim dobom već fiziološkim i ekološkim (zbacivanje epifita) razlozima. U oblastima sa velikom količinom vodenog taloga razvijaju se monsunske šume. estuari. Ovde postoji duži ili kraći period suše a znatnija su i temperaturna kolebanja tokom godine. Korenovi za disanje se ne javljaju kod vrsta koje imaju potporne korenove (oni obavljaju obe uloge). Postoje 2 oblasti rasprostranjenja vegetacije mangrova: istočna (istočna obala Afrike pa do Australije) i zapadna (zapadna obala Afrike pa do Severne i Južne Amerike). Uneta so iz vode se izbacuje preko žlezda na listovima. u onim oblastima gde vlada kontinentalna klima ili gde periodično ili naizmenično duvaju suvi i vlađni vetrovi (monsuni). Postoji i horizontalna zonacija mangrovske vegetacije (od dublje vode pa do pliće vode i stabilnije podloge). Savane i bodjikavo žbunje se može svrstati u jedan tip (kserofilne šume i žbunaste zajednice). Osnovni faktor koji uslovljava sve odnose i prilagođenosti ove vegetacije je smena plime i oseke. Jedna od karakteristika drveća ove vegetacije je i slaba razgranatost. Amazon. zalivi). Tropske listopadne šume i žbunaste vegetacije Tropske listopadne šume se razvijaju u tropima. Opšte gledano. Malajsko poluostrvo. U oblastima sa manjom količinom padavina razvijaju se savanske šume. Rasprostranjene su u oblastima sa velikom količinom ravnomerno raspoređenih padavina. Podela amazonskih kišnih šuma na one koje su plavljene (igapo) i one koje nikad nisu plavljene (ete). povoljnim temperaturnim uslovima (godišnja temperaturna kolebanja su minimalna. Kod nekih epifita se voda skuplja u posebnim rezervoarima. Epifite su mogle nastati od onih biljaka čija su se semena mogla vetrom i pticama preneti na visoko drveće ili od lijana. Monsunske šume su karakteristične za jugoistočnu Aziju. pipaka. Zbog velike zasićenosti vazduha javlja se veliki broj mezofilnih i higrofilnih vrsta. Mangrova vegetacija Razvijena je u tropskim oblastima na ravnim morskim obalama zaštićenim od neposrednog udara talasa i vetrova (lagune. istočna obala Madagaskara. Tropske kišne šume Najbujnija i strukturno najsloženija vegetacija na Zemlji. Neophodno je da njihovi provodni elementi imaju veliku propusnu moć za vodu. vegetacija mangrova je floristički siromašna. To je zimzelena vegetacija sa pupoljcima koji su nezaštićeni. Za razliku od lijana. Za mnoge mangrova biljke je karakteristična viviparnost (klica klija u plodu dok se nalazi na biljci). Savanske šume se karakterišu proređenošću (drveće je na većoj udaljenosti jedno od . Florističko bogatstvo ove vegetacije se ne ogleda samo u ukupnom broju vrsta već i u pojavi velikog broja vrsta na maloj površini. gnezdaste i epifite-cisterne (slabo razvijeni korenovi koji služe samo za pričvršćivanje). deo Indije. Kod niza epifita (familije orhideja i kozlaca) koren ima posebno tkivo (velamen) koje poput sunđera upija vodu tokom kiše i prenosi je u stablo. Vegetacija ima veliku produkciju organske mase. Ove šume se prostiru severno i južno od ekvatora (Kongo. Životna forma epifite i lijane pokazuju adaptacije biljaka na borbu za svetlost i prostor. temperatura se kreće između 25 i 30oC). Epifite se dele na protoepifite (prvi stupanj u evoluciji).

Druga osnovna razlika stepa i savana je što je prekid vegetacije u stepi uslovljen hladnim zimskim periodom. Za Mediteran je karakteristično da su zimzelene žbunaste zajednice daleko više rasprostranjene nego zimzelene šumske zajednice (razlog je antropogeni uticaj . Savane zauzimaju velike prostore u Africi. Dominiraju vidoke trave (biljke od 1 do 3 metra). Vegetacija savana Savane su tropski tip zeljaste kserofilne vegetacije. Transpiracija se smanjuje i razvijenom kutikulom. Dosta su slične stepama ali postoje i razlike. Izražene su kseromorfne karakteristike biljaka. Ali nije retko ni pravo drveće ogromnih razmera (baobab). Naravno. Pseudomakija zauzima submontani i montani pojas Mediterana i u njoj se mogu naći i listopadni žbunovi (za razliku od makije). dok u savanama postoji pojedinačno drveće. Nepovoljni uslovi se potenciraju i vrlo visokim temperaturama. Kaliforniji. Za katingu je karakteristično prisustvo sukulentnih kaktusa i mlečika sa trnovima i bodljama. Stomotermna transpiracija je strogo regulisana. Za nju je karakteristično da dominira samo jedna vrsta. Nepovoljni uslovi u pustinjama svode se u suštini na nedostatak vode ili na jako otežano snabdevanje vodom. . U savani se može naći i pojedinačno drveće. u pustinjama vegetacija može i da odsustvuje. Gariga je vegetacija niskih zimzelenih žbunova i polužbunova (ne većih od 1 metar) koji formiraju vrlo razređene zejednice. Liska je postavljena koso prema Suncu tako da zraci padaju pod manjim uglom. za pustinje je vrlo karakteristična velika isparljivost (često je isparavanje 10 i više puta veće od količine taloga). Kod pustinjskih biljaka adaptacije su semorale razvijati u pravcu što adekvatnijeg primanja vode i regulisanja transpiracije. Frigana je vegetacija bodljikavih polužbunova. Zimzelene hrastove šume su vrlo svetle tako da su veoma razvije spratovi žbunja i zeljastih biljaka. Zimzeleni listovi su sklerofilni i sa smanjenom transpiracionom površinom i ponekad bodljama. Južnoj Americi (severno od kišnih šuma su ljanosi. a u savani letnjim periodom suše. U drugom slučaju radi se o fiziološkoj suši i hladnim pustinjama. Pustinje se razlikuju u rasporedu padavina tokom godine. U ekstremnom slučaju radi se o afilnim vrstama (biljke bez listova ili su listovi veoma redukovani). velikim temperaturnim kontrastima. Period suše se poklapa sa periodom najvećih temperatura. Tvrdolisna vegetacija Severne Amerike se naziva čarapal a Australije skrab. Savansko drveće ima krunu oblika kišobrana (prilagođenost na mehaničko i isušujuće dejstvo vetrova) Ekološke odlike tvrdolisne zimzelene vegetacije drveća i žbunova Rasprostranjena je u subtropskim oblastima sa jasno izraženim periodima suše u toku godine. Pustinjske biljke su većinom kserofite. čime je smanjeno zagrevanje listova. Ukoliko se nastavi nepovoljno delovanje čoveka dolazi do stvaranja antropogenih pustinja (kamenjara). antropogene pustinje) uslovljene nepovoljnim faktorima. Katinga se prostire između kamposa i tropskih šuma. U ovoj oblasti postoji znatnije temperaturno kolebanje tokom godine. U ovakvim pustinjama je omogućen razvoj efemera. Ekološke odlike biljaka pustinjske vegetacije Pustinjska vegetacija se karakteriše većom ili manjom proređenošću biljnog pokrivača (otvoren tip vegetacije). Kod drugog tipa vodeni talozi padaju najvećim delom u proleće. velikom insolacijom (zbog male oblačnosti) i čestim jakim vetrovima. U prvom slučaju radi se o fizičkoj suši i suvim pustinjama. Savansko drveće je nisko. Ipak. Indiji i Australiji. i klima je uz antropogeni uticaj glavni uzrok ekspanzije žbunaste zajednice na račun drvenaste. Edifikator garige je Quercus coccifera.seča šuma i stočarstvo). Listovi imaju dlake ili sloj smole na sebi. Za Mediteran je karakteristična maslina (Olea europaea) ali se ona više ne nalazi u divljem stanju već kao kultura. U stepama je isključivo zeljasta vegetacija bez drveća. U Mediteranskim šumama su glavni edifikatori Quercus suber (hrast plutnjak) i Quercus ilex (crnika). a kutikularna onemogućena debelim slojem kutikule ili voštanim materijama. U tropskim delovima Južne Amerika posebno je zanimljiva katinga (vegetacija kserofilnih šuma Brazila).Suve i hladne pustinje predstavljaju zonalne tipove vegetacije dok su ostale (slane pustinje. tako da postoji dobro izražen prolećni relativno vlažni period. čvornovato i sa nepravilnim stablom. Mediteranska klima se odlikuje jednim kišnim periodom koji se javlja tokom blage zime.drugog). Tamilari su vegetacija aromatičnih i veoma dlakavih polužbunova. Nasuprot minimalnim količinama vodenog taloga. Može se reći da je makija prvi stepen degradacije zimzelenih šuma. Zeljasti pokrivač uglavnom nije potpuno zatvoren tako da je crveno lateritno zemljište delimično ogoljeno. Količina padavina u savani je relativno velika ali su padavine neravnomerno raspoređene. Evolucija korena tekla je u dva pravca. Neke biljke imaju potpuno redukovane listove tako da stablo preuzima ulogu u fotosintezi (prutolika životna forma). a južno kamposi). kamenjari. Ovakvo staniše postoji u Mediteranu. jugozapadnoj i jugoistočnoj Australiji. Smanjivanje transpiracije se većinom postiže smanjivanjem površine listova. Ili se razvio koren koji dostiže podzemne vode ili postoji korenov sistem razvijen u širinu (omogućava da se sva voda koja padne tokom kiše efikasno upije). Makija može biti primarna vegetacija ali je češće sekundarna (nastala posle uništavanja šume). Kod jednog tipa padavine su manje-više ravnomerno raspoređene tokom čitave godine. Za ovu vegetaciju je karakteristično da većina biljaka cveta lepim i jarko obojenim cvetovima. Treba razlikovati višegodišnje kseromorfne biljke i efemerne/efemeroidne mezomorfne biljke. Gariga je sledeći stupanj degradacije zimzelene šume. Sukulentne biljke imaju modifikovano stablo ili koren za skladištenje vode.

Ekološke odlike i adaptacije biljaka stepske vegetacije Pod stepama podrazumevamo zeljastu vegetaciju u kojoj nema drveća. bez obzira na kontinent. Rod Stipa je zastupljen u svim stepama. U bukovim šumama bukva je apsolutno dominantna vrsta zbog izraženog skiofitnog karaktera. Takođe je karakteristična i dinamičnost fenoloških promena koja se ogleda u brzom smenjivanju velikog broja različitih aspekata u toku vegetacijskog perioda. Za bukove šume je najkarakterističnija prolećna prizemna vegetacija koja se razvija za ono vreme dok šuma još nije olistala. Većina vrsta drveća je anemofilna. srednja temperatura najtoplijeg meseca je između 13 i 23 a najhladnijeg do -6 (u kontinentalnijim delovima do -120C). preko Rusije pa do severoistočne Kine. Ekologija šumskih zeljastih biljaka Karakter svetlosnog režima u šumi od bitnog je značaja za razvoj zeljaste vegetacije. U Severnoj Americi stepskoj vegetaciji pripadaju prerije (livadska. a u svetle pre svega brezove. kserofite sa jako redukovanom lisnom pločom. obilne padavine tokom godine od kojih najveći deo padne tokom toplog perioda godine. Za stepsku vegetaciju karakteristična životna forma su hamefite a u nekim tipovima stepe i hemikriptofite. Samo kod malog broja vrsta postoji entomofilija. Stepe se prostiru na černozemu. prizemni sprat mahovina i lišajeva). U ovakvoj specifičnoj klimi traže zaštitu mnoge zimzelene maritimne biljke (Taxus. mešovita. Za stepe je karakteristično veliko florističko bogatstvo. Na severu postoji podzona šumostepa a na jugu podzona polupustinja. Clematis vitalba). Stepe su tipična vegetacija kserofita.. Vegetacija lijana je u listopadnim šumama slabo razvijena (Hedera. Stepe su razvijene u onim oblastima u kojima vlada kontinentalna klima. na severu i istoku je zadnja vrsta Quercus robur. Pupoljci su pokriveni zaštitnim ljuspama. Od svih vrsta drveća najveći značaj imaju bukva i hrast (zbog veličine oblasti koje zauzimaju i edifikatorske uloge). niskotravna). tako da cveta u rano proleće pre listanja. prava. U hrastovim šumama je i preko leta omogućen razvoj prizemnih biljaka. Postoje i dlakave kserofite (Salvia). Asperula odorata). Kod njih su najpovoljniji periodi . busenasto travna. Listopadne lišćarske šume mogu biti čiste (jedan edifikator) ili mešovite. Listopadne šume imaju dobro izraženu spratovnost (dva sprata drveća. Rasprostranjenje ka istoku je ograničeno zimskim mrazevima i opadanjem vlažnosti. Možemo da razlikujemo svetle i tamne lišćerske listopadne šume. Ovde se mogu razlikovati livadske stepe (najmanje izražena kserofitnost. tvrdolisne kserofite (Eryngium). Stepska vegetacija je polidominantna (dva ili više edifikatora) a najčešći su Festuca i Stipa. To su većinom obligatni skiofiti kod kojih se proces fotosinteze ne prekida čak ni u uslovima vrlo niske osvetljenosti. U Evropi i Aziji se stepe razvijaju od Panonske nizije (razvijene su fragmentarno). česte u podzoni šumostepa). Na taj način je omogućeno uspešno oprašivanje vetrom. Ovaj tip biljaka se odlikuje uskim listovima koji se tokom suše uvijaju u cev. Sa nastupanjem zimskog perioda drveće odbacuje lišće. kserofite sa slojem voska (Centaurea). s obzirom na povoljnije svetlosne uslove u hrastovim šumama. Stepsku vegetaciju većinom čine biljke otporne na sušu i mraz (većinom trave). Za stepe je karaktersitična životne forma biljaka kotrljana (loptaste biljke koje se posle sazrevanja semena odvajaju od zemlje i nošene vetrom se kotrljaju i postepeno rasejavaju seme). Jug i jugoistok Evrope karakterišu Quercus pubescens i Quercus robur koji imaju kseromorfne osobine. gotovo da nema biljaka u prizemnim spratovima. U tamne spadaju bukove. Hedera). sa relativno malim količinama padavina tokom leta. Stepsku klimu odlikuje i hladna zima i dosta suve vegetacijski period. Na zapadu se prostire Quercus petraea. Ona je sastavljena uglavnom od višegodišnjih efemeroida. Bukva: rasprostranjenje ka severu i prema većim nadmorskim visinama je ograničeno nedostatkom toplote. U svetlim brezovim šumama uvek ima dovoljno svetlosti za razvoj zeljaste vegetacije. Sem kserofite u vegetaciji se javljaju se i efemere i efemeroide. Ekologija lišćarskih listopadnih šuma umerene zone Opšti klimatski uslovi u oblastima rasprostranjenja lišćarskih listopadnih šuma određeni su sledećim karakteristikama: najmanje 4 meseca u godini imaju srednju temperaturu iznad 10 0C. U samoj šumi se stvara klima koja je blaga i maritimna. Lišće je široko i krupno. U Argentini i Urugvaju to su pampasi. Ilex. kserofite sa dubokim korenovima. Za listopadne lišćarske šume naročito je tipična ekološka grupa skiofitnih eutrofnih i mezotrofnih dikotila (Asarum europaeum. jedan ili više spratova zeljastih biljaka. Busenaste trave su veoma karakteristične za stepsku vegetaciju. više ili manje mezomorfne građe što znači da je transpiraciona površina velika. sprat žbunova. Granica između stepa i susednih vegetacija nije oštra i postoje prelazi. Za nju je karakteristična kompleksnost (na relativno malom prostoru smenjuju se različite asocijacije) i mozaičnost (jedna asocijacija pokazuje manju ili veću horizontalnu rasčlanjenost). sukulentne kserofite. Čiste šume su većinom bukove i hrastove šume.Hrast: različite vrste podnose različite uslove. Stepa je vegetacija zatvorenog tipa (biljke potpuno pokrivaju zemljište). prave stepe i pustinjske stepe.. Stablo i grane imaju debelu koru. Ova pojava je označena kao zamena faktora. U mnogim bukovim šumama tokom leta.

Svetle šume: ovde spadaju borove i arišove šume. Festuca). Beli bor je pionirska vrsta (posebno posle šumskih požara). Izdvajaju se Allium ursinum. dlake na listovima češće sa donje strane. Karakteristične kseromorfne strukture (smanjena transpiraciona površina. niski žbunovi. U odnosu na pedološku podlogu. Kod ovih šuma lišće opada svake godine u jesen. Vegetacija tundre se razvija u nepovoljnim i surovim uslovima srktičke klime. kratkim i prohladnim vegetacijskim periodom i dugom. Klima tundre odlikuje se malom ukupnom količinom toplote. Sloj vazduha u spratu zeljastih biljaka je bogat sa CO2 što povećava produktivnost fotosinteze zeljastih biljaka. paprati (Dryopteris filix-mas). debela kutikula. U južnom delu ove podzone četinari grade šume sa listopadnim drvećem. Ove šume grada smrča. Posebnu gurpu čine heliofitne eutrofne mezofite sa vrlo kratkim vegetacijskim periodom (efemeroide). Tamne šume: može se poistovetiti sa terminom tajga (kao tajga mogu se smatrati sve severne četinarske šume iako su šume ariša specifične). Krajnje spor priraštaj organske materije (mala količina CO2 i toplote) kod psihrofita dovodi do pojave niskog rasta i mikrofilije. Tsuga i Pseudotsuga. Zbog sloja smrznute podloge voda nije u stanju da prodre u veću dubinu što dovodi do stvaranja močvarnog zemljišta. Ove šume se javljaju u oblastima gde vladaju umerene temperature za vreme najtoplijeg perioda godine. Ovde je vegetacija razvijena samo na nezaleđenim delovima kopna.. u unutrašnjosti se upija voda što takođe smanjuje transpiraciju). stome su uvučene ispod površine lista). Donji sprat čine dominantne mahovine i ređi lišajevi dok gornji sprat čine cvetnice (Salix polaris. Bitna je i relativno visoka vlažnost vazduha i zemljišta. Vegetaciju obrazuju žbunovi. Picea. Razlikuju se 4 podzone u tundri (na jugu je šumotundra. posle nje dolazi žbunasta tundra. Zimi padne mala količina snega a tanki pokrivač može de oduva vetar tako da je negde i zimi zemljište ogoljeno. jer je zbog niskih temperatura otežano uzimanje vode korenom. Klima se karakteriše umerenim letom i oštrom zimom sa relativno velikom količinom snega. Vodenog taloga ima malo a razlog je niska temperatura. U ovim šumama se mogu razvijati samo skiofite. I pored velike vlažnosti. Srednja temperatura najtoplijeg meseca ne prelazi 10 stepeni ali nije ni ispod 0. Treća ekološka grupa su vrste roda Carex. nju zamenjuje tundra mahovina i lišajeva i na kraju dolazi arktička tundra). Četinari nastanjuju i lošije zemljište koje je često siromašno kiseonikom. Kod zeljastih biljaka je prisutna i jastučasta i busenasta forma (koriste povoljnije temperaturne uslove uz podlogu). Ekološke odlike biljaka zonobioma tundre i hladnih pustinja Vegetacija tundre obuhvata zonu severno od polarne šumske granice kao i planinske oblasti iznad gornje šumske granice. Abies. Vegetaciju čine pojedinačne biljke što znači da ne postoji zatvoren biljni pokrivač. Muscari.. svetle.One se razvijaju u kratkom prolećnom periodu pre olistavanja šume. Zemljište tundre je vrlo hladno i obično se već na maloj dubini nalazi sloj smrznute zemlje koji senikad ne topi. sitnolisni žbunići erikoidnog tipa. hladnom i oštrom zimom. listopadne četinarske). Nijedan od ovih rodova se na javlja na južnoj hemisferi. Na severu četinari obrazuju veliku cirkumpolarnu vegetacijsku podzonu koja se pruža od zapada ka istoku. tako da se umesto humusa razvija treset (sprečava insolaciju zemljišta). Među žbunovima i niskim žbunićima se mogu razlikovati zimzeleni (prizemni žbunasti četinari. Salix reticulata) stabla su priljubljena uz zemlju za koju se drže adventivnim korenovima. tvrdolisni žbunići tipa brusnice. beli bor ima široke ekološke mogućnosti. Severno od zone tundre je zona polarnih pustinja. Ekološke odlike biljaka u zoni četinarske vegetacije Na severnoj hemisferi su karakteristični četinari Pinus. Usled niskih temperatura vazduha i podloge procesi truljenja i raspadanja mahovina su veoma usporeni. Samo 1-4 meseca imaju srednju temperaturu iznad 10 stepeni. Od cvetnica zastupljene su hemikriptofite i hamefite. Umerenost letnjih temperatura je bitna za smrču i jelu zato što je njima fotosinteza najintenzivnija pri umerenim temperaturama. Listopadne četinarske šume: gradi je ariš. Za optimalan razvoj bitno je i da zimi ima veća količina snega ali i da se snežni pokrivač održi na zemlji dovoljno dugo (štiti zemljište i prizemni sloj vazduha od velikog hlađenja). mahovine.. Mogu se izdvojiti 3 osnovna tipa četinarskih šuma (tamne. Corydalis. Osnovna karakteristika četinara je da im je lišće u oblku iglica. ova zemljišta su fiziološki suva. Značajan je i crni bor (Pinus nigra). žbunići sa zbijenim prizemnim busenovma) i listopadni. Larix. . Saxifraga nivalis). jela. lišajevi i kseromorfne zeljaste biljke. Kod ovih biljaka (Salix herbacea. Papaver polare. Ariševa kruna je retka tako da je svetlost obilna. Zastupljene su i trave (Poa. U Evropi i Aziji je najrasprostranjenija vrsta Pinus silvestris (beli bor)..fotosinteze u proleće i jesen. Za ovu grupu biljaka su karakteristični podzemni organi. Za arktičke oblasti karakteristična je i puzeća forma biljaka. Za vreme najtoplijeg meseca srednja temperatura ne prelazi 4 stepena. mahovine. Mnoge od njih su anemifilne biljke koje cvetaju na proleće dok postoji znatna cirkulacija vetra. Tsuga i Pseudotsuga. sloj voska. Osnovna karakteristika je odsustvo drveća sem u podzoni šumotundre (veoma proređena šuma). Postoje 2 sprata. U tundri najveći značaj ima vegetacija mahovina i lišajeva. Ovaj sloj ima veliki uticaj na zemljišni sloj iznad njega (hladi ga). Jastučastu formu čine biljke čije su grane tesno isprepletane (unutrašnjost je zaštićena od vetra pa je transpiracija smanjena. Biljke tundre su označene kao psihrofite. Beloborove šume se ne mogu smatrati zonalnom vegetacijom zato što se mogu razvijati u različitim klimatima.

One se u ekološkom pogledu nalaze između stepa i močvara. kod viših biljaka je veoma razvijeno aerenhimatično tkivo koje služi za dovod kiseonika u donje delove biljke. na manje vlažnim mestima dominiraju trave. podpojas patuljastih žbunova. svetlost. Ekološke odlike biljaka livadske vegetacije Livade predstavljaju tip vegetacije koji obrazuju mezofitne višegodišnje zeljaste biljke. ograničen perifernom ivicom tresetne naslage naziva se močvarni masiv. Iznad gornje šumske granice vladaju uslovi tundre mada postoje razlike (u planinskim oblastima ima više padavina nego u tundri. . veći ali kraći svetlosni intenzitet u planinama). oblika i vegetacija močvare se dele na niske (eutrofne). Na mestima duž reka gde je duže plavljenje. Dugotrajno plavljenje je ređa pojava i događa se samo u dolinama velikih reka. Od bitnog je značaja da podzemne i površinske vode donose u nisku močvaru veliku količinu mineralnih soli. Prelazne močvare se nalaze između prethodna 2 tipa. Površina ovihmočvara je ugnuta ili pljosnata. Zbog velike vlažnosti i slabe aeracije dolazi do formiranja treseta. livade su privremenog karaktera (izuzetak su alpijske livade). Visoke (oligotrofne) se nalaze samo u oblastima sa vlažnom klimom. Na najvlažnijim mestima je veliko učešće oštrica (Carex). Od drveća je čest beli bor. za močvaru je karakteristično da se korenovi biljaka ne nalaze u muneralnom zemljištu već u tresetu. Onaj deo Zemljine površine koji se nalazi pod močvarom. Pinus mugo). Vegetacijski sklop je u livadi skoro potpuno zatvoren. Stepen kontinentalnosti utiče pre svega na visinu gornje šumske granice. Ovde se javljaju oligotrofne biljke. Ovde već preovlađuju žbunaste forme četinara (Juniperus nana. Gornja šumska granica je kontaktna zona šume i visokoplaninske vegetacije (zona borbe). razvoj šume je onemogućen i livade su primarnog karaktera. subnivalni podpojas) i nivalna zona (večiti sneg). Može se razlikovati nekoliko pojaseva (primer Alpa): najniži pojas pod kulturnim biljkama. Na osnovu karaktera vodno-mineralne ishrane. Za močvare je veoma karakteristično stvaranje treseta. Karakteristične su i mahovine. I brdske livade koje nastaju na mestu iskrčenih šuma su sekundarnog karaktera. dok na suvljim mestima dominiraju dikotile.Smena vegetacijskih zona u planinama (u vezi sa nadmorskom visinom) slična je smeni horizontalnih vegetacijskih pojaseva od ekvatora ka polovima. pod uticajem poplava. Njihova ishrana se ostvaruje uglavnom na račun atmosferske vode tako da su siromašne mineralnim materijama. Na karakter i raspored visinskih vegetacijskih zona utiče (sem nadmorske visine) i geografski položaj planinskog masiva (planine bliže ekvatoru imaju više vegetacijskih zona). oštrice. Močvarna vegetacija Pod močvarama podrazumevamo takve delove Zemljine površine čiji su gornji slojevi stalno vlažni usled prisustva stajaće ili sporotekuće vode. Slično je i severno od šumske granice (u dolinama reka). zamočvarivanje na mestima sa izvorima). podpojas alpijskih livada. Zahvaljujući ovome razvija se eutrofna vegetacija koja ima velike zahteve u odnosu na uslove mineralne ishrane. Postavlja se pitanje da li su livade primarna ili sekundarna vegetacija. Bitno je i da li se planina nalazi bliže ili dalje od mora. zamočvarivanje zemljišta. Bitno je i održavanje livade od strane ljudi (košenje).. Niske (eutrofne) se razvijaju na spuštenim delovima reljefa. neke se približavaju stepi) livade. Osnovna pojava je da se sa visinom ekološki uslovi (temperatura. na mestima ranijih bara i jezera.Ekološke odlike biljaka visokoplaninske vegetacije Planinska vegetacija se ističe čitavim nizom karakterističnih osobina. Livade su azonalana (mada postoje i zonalne livade iznad gornje šumske granice) vegetacija s obzirom da se nalaze u različitim vegetacijskom zonama u kojima su određene lokalnim faktorima. pojas listopadnih šuma. Sličnost alpijskih i arktičkih ekoloških prilika ogleda se u kratkom vegetacijskom periodu tako da dominiraju hamefite. Što se tiče trajnosti. Substrat močvara se odlikuje velikom vlažnošću i njegova površina je često pod vodom (vladaju uslovi anaerobije). trska. vlažnost) menjaju manje-više pravilno. Močvarna vegetacija je intrazonalnog karaktera pošto je vezana za terene koji su veoma vlažniMogu se razliovati 3 načina postanka bara (zarastanje vodenih biotopa. U livadskoj vegetaciji najzastupljenije su hemikriptofite. odnosno u kojoj meri se nalazi pod uticajem maritimne ili kontinentalne klime. Takođe. visoka zeljasta vegetacija) i brdske (suvlje i kserofitnije. U oblastima sa maritimnijom klimom značajan udeo imaju i hamefite. Ukoliko ne postoji košenje livade prelaze u šumsku vegetaciju. visoke (oligotrofne) i prelazne (mezotrofne). ili u dolinama reka. Gornja šumska granica uslovljena je pogoršavanjem uslova na većim nadmorskim visinama koji ne odgovaraju zahtevima drveća. Kao odgovor na ovo. Mogu se izdvojiti dolinske (u rečnim dolinama. pojas četinara (podpojas četinarske šume i podpojas zone borbe). U stepskom i pustinjskom području livade takođe mogu biti primarna vegetacija. u alpijskom pojasu ne postoji sloj večitog leda. Sa ovim u vezi je i pitanje o trajnosti livadske vegetacije.. Karakteristične su sfagnumske mahovine. pa se na isti način menja i vegetacija. Od drveća se razvijaju breza i jova. alpijski pojas (podpojas puzećeg bora. Njegovo formiranje je karakteristično ali ne i obavezno. Za dolinske livade koje su nastale sečom šuma može se reći da su sekundarne antropogene tvorevine.

priobalna zona. Bitne su one soli koje su neophodne za život biljaka ali se u vodi nalaze u maloj količini (jedinjenja azota. Osvetljenost litorala omogućava bujan razvoj biljaka. Bare su jezera bez dna. fosfora. Hidrohemijski kompleks jezerske vode određen je sledećim faktorima: mineralne materije (makrokomponente . azot. Prema stepenu zaslanjenosti jezera se dele na slatka (mineralizacija ispod 1%). Otvorena (iz njih ističu reke.kontinentalni plato (supralitora. Alisma plantago aquatica). močvare) Stajaće vode su jezera. Sledeći pojas je pojas submerznih biljaka (Potamogeton. hlor. Amiktička. bare. U litoralu i sublitoralu osnovni producenti su fitoplankton. sublitoral). Podela po osvetljenosti . Nymphea alba. CO2) i organske materije (u obliku rastvora.7-47%) i mineralna (preko 47%). poluslana (1-24. Postoje brojni prelazi između bara i jezera. silicijuma. Temperature: temperatura površinskih slojeva vode je uslovljena geografskom širinom. Koncentracija soli: jedna od bitnih karakteristika Svetskog mora je i postojana zaslanjenost vode koja se kreće oko 35 promila i veoma mao odstupa od te vrednosti. ovde spadaju i protočna jezera sa utokama i istokama) i zatvorena jezera. što nije slučaj kod tropskih mora. Obalski region je litoral (obala u užem smislu. Sledeći je pojas Scirpus-Phragmites (visoke emerzne biljke poput Phragmites communis. disfotična i afotična. Bare pokazuju sve karakteristične osobine jezerskog litorala. obalski plićak) dok je dubinsko područje profundal. Ističe se rod Bangia koja može izdržati i niže i visoke temperature. crvene u dubokoj). Jezera su udubljenja ispunjena vodom koja se ne kreće ili je kretanje usporeno. Klasifikacija jezera prema trofičnosti na oligotrofna. Na samoj obali (prelaz od vodene vegetacije ka močvarnim livadama) je pojas emerznih biljaka (Carex. Ispod je trofolitička (oksidaciona zona). pre svega makrofitskih algi. u skladu sa specifičnom prilagođenošću pojedinih grupa na fotosintezu u određenom delu spektra (zelene alge u plitkoj vodi. tako da čitava njihova površina može da bude naseljena vegetacijom litorala. kiseonik. Sledeći je pojas flotantnih biljaka (dominentan je Potamogeton. Vertikalna zonacija mora . Nuphar luteum. mezotrofna. Od algi u litoralu su najzastupljenije mrke alge. Jezera imaju profundal a bare ne. boja i osvetljenost.bare su takvi stajaći vodeni biotopi u kojima nije izražena dubinska zona. Typha. CO2. Trapa). Vegetacija litorala je jasno rasčlanjena na nekoliko pojaseva. Zamočvarivanje je pod uticajem dužeg plavljenja i može se ostvariti samo u uslovima vlažne klime. metan. abisal. sulfati. slana (24. manje s zastupljene zelene alge a sreću se i crvene. One su postojane i samo ponekad presušuju (delimično ili potpuno). CO3 i HCO3. Objašnjenje stratifikacije kao karakteristike jezera. Ruppia. Gasni režim . Ekološki uslovi. dimiktička.produkcija kiseonika u trofogenom sloju. Između se nalazi sublitoral. Zbog ovoga biljni svet mora biti na određen način raspoređen u dubinu. hadal. Balans CO2. Ekološke odlike i adaptacije biljaka kopnenih vodenih ekosistema (jezera. Hemizam: jezera ne pokazuju stabilnost odnosa izmežu osnovnih jona. suspendovane). fosfora i silicijuma). Bare . Vegetacija mora je najbolje razvijena u arktičkim i antarktičkim morima zbog kvantitativnog rasporeda jedinjenja fosfora i azota koje donose morske struje.karbonati. kalcijum. Za živi svet litorala je najbitnija smena plime i oseke.vodonik-sulfid. magnezijum.kiseonik. Postoje značajnija odstupanja u priobalnim delovima. autohtoni .jedinjenja azota. Kod polarnih mora su topliji dublji slojevi. Myriophyllum. Vertikalno i horizontalno rasprostranjenje vodenih biljaka uslovljeno je i sposobnošću svake vrste da reaguje na spoljašnje uslove (crvene alge se negde nalaze u plićaku zajedno sa mrkim i zelenim algama). eutrofna i distrofna (močvarni ili humusni tip). kontinentalna padina. litoral.Zarastanje vodenog biotopa je sukcesija (objasniti.eufotična (dovoljno osvetljena za razvoj biljaka). makrofitske alge i neke cvetnice.. Među morskim cvetnicama najčešće su Zostera.7%). Ceratophyllum). mikrokomponente . bikarbonati. Prema pH režimu jezera mogu biti nutralna. Horizontalna podela jezera je na litoral i pelagijal. Optičke osobine jezerske vode su providnost. Podela na pelagijal i bental. alkalna i kisela. batijal. Butomus umbellatus. Scirpus lacustris). bare i močvare.U tropskoj oblasti je temperaturna razlika između površinskih i dubinskih voda daleko veća pa je mešanje vode veoma otežano i esencijalni nutrijenti teško cirkulišu. oligomiktička i polimiktika jezera. Koncentracija soli utiče pre svega na procese polnog razmnožavanja morskih algi. kalijum. Sasvim male nepostojane stajaće vode su lokve. flora i vegetacija morskih ekosistema Svetlost: za rasprostranjenje biljaka nije bitno samo to što svetlost slabi sa dubinom već i promena spektralnog sastava. monomiktička. rastvoreni gasovi (alohtoni . natrijum. gvožđa). prelazne faze).. koloida. mada potpunu pravilnost remeti dejstvo hladnih i toplih morskih struja. Postoje jasne razlike između polarnih i tropskih mora. Temperaturna kolebanja su veoma velika (tokom dana i tokom godine). Tipovi vegetacije u ekvatorijalnoj i subekvatorijalnoj zoni Tipovi vegetacije umerene zone Tipovi vegetacije u borealnoj zoni Tipovi vegetacije u polarnoj oblasti Osnovni pojmovi biocenologije .

Pokrovnost: pod ovim se podrazumeva osobina biljaka da pokrivaju izvesnu površinu u fitocenozi. Spoljašnji izgled se menja u toku godine što znači da u fitocenozi dolazi do smenjivanja različitih aspekata. dok su zajednice koje izgrađuje samo jedna vrsta veoma retke. Najveći broj spratova se sreće u šumama (sprat visokog drveća. Ako se u nekom spratu javi vrsta koja je takođe značajna u pogledu brojnosti naziva se subdominentna. Sukcesije jezera. Drugi tip promena.3. Određen sastav vrsta. Učestalost (frekvencija): podrazumeva se učestalost prisutnosti neke vrste na izvesnom broju probnih površina. Za lance ishrane je karakteristično da postoje određeni kvantitativni odnosi (početni članovi su najbrojniji).Disperzija: individue mogu biti raspoređene (normalna disperzija) ravnomerno i neravnomerno (hiperdisperzija i hipodisperzija). kruženje azota. sprat niskih zeljastih biljaka. Kruženje ugljenika. Brojnost populacije zavisi od nataliteta i mortaliteta. Ovde su bitni i rastvarači.4. Jedan tip promena ima periodičan karakter (sezonsku ritmiku). Prisutnost. Sukcesija na ogoljenom mestu (pionirske vrste na početku i klimaks zajednica na kraju). Za procenu brojnosti i pokrovnosti koristi se kombinovana metoda (5. Ova katagorija se može označiti sa brojevima 5.4. Kroz svaki ekosistem materija kruži a energija protiče (razlog je zato što se uvek deo energije gubi na toplotu pa se ne raspolaže stalno sa istom količinom). sprat prizemnih biljaka). kruženje vode. Dominantna vrsta je ona koja je najbrojnija ili zauzima najveći prostor u fitocenozi (monodominantne. odnosa sa drugim vrstama i ekoloških uslova. Socijalnost: podrazumeva se način na koji su međusobno raspoređene individue jedne iste vrste. Sve periodične promene se duboko odražavaju na izgled biocenoze. Biocenoze nisu slučajan skup vrsta na jednom mestu već su integrisane i složene celine koje prate određene zakonitosti (ako posečemo šumu i ostavimo prostor na miru. Spratovnost: raspored biljaka po spratovima. vidljivi izraz njene ekologije. sprat žbunova. Pokrovnost je uslovljena veličinom i oblikomnadzemnih delova biljke i ne mora se poklapati sa brojnošću vrste. Za one vrste koje se nalaze u 90-100% ispitanih probnih površina se kaže da su konstantne (stalnost). Ovi kvantitativni odnosi se mogu prikazati trofičkom piramidom. polidominantne fitocenoze). Svi oni su povezani u lance ishrane. Jedna od najvažnijih pojava u strukturi biocenoze je spratovnost. Vremenska organizacija je zasnovana na promenama kroz koje čanovi biocenoze prolaze tokom godine i postepenom smenjivanju jednih članova drugim. Spratovi nisu samo morfološke jedinice već i ekološke (sinuzije . Brojnost: pod ovim pojmom se podrazumeva količina individua. sprat niskog drveća. Odnosi ishrane: producenti (autotrofi) . Može se reći da je struktura pre svega rezultat uticaja spoljašnjih faktora ali i rezultat delovanja biljne zajednice na stanište. Dominantne vrste su edifikatori fitocenoze. Možemo razlikovati 2 vrste frekvencija: lokalnu (dobija se ispitivanjem ograničenih površina jednog konkretnog dela asocijacije) i opštu. Svaka populacija poseduje unutrašnji potencijal za povećanjem individua (biotički ili reproduktivni potencijal).Živa bića su grupisana u životne zajednice (biocenoze). Periodičnost zavisi od klimatskih uslova i razlikama koje postoje između vrsta u pogledu vremena u kome prolaze pojedine stupnjeve svog individualnog razvoja (fenološke faze). a vremenska se ogleda u promenljivosti. Fiziognomija: ogleda se u njenom aspektu. Floristički sastav: predstavljen je zbirom svih vrsta neke zajednice. Osnovu biocenoze ne čine individualne jedinke nego populacije.sve indivisue različitih vrsta koje imaju manje-više sličnu ekologiju . Neke biocenoze su relativno jednostavne (na kamenjaru) dok su neke složene (šuma). Biljne zajednice su po pravilu obrazovane od biljaka koje pripadaju različitim vrstama.1. Protiv njega se bori otpor sredine (faktor koji ne dozvoljava maksimalno moguće razmnožavanja). Struktura biocenoze je uslovljena brojem i rasporedom organizama u njoj i ulešćem određenih životnih formi.+). sprat visokih zeljastih biljaka.potrošači drugog reda (karnivori). Kao što je za svaku biocenozu karakteristična određena struktura. šuma će se sama obnoviti). Brojnost zavisi od osobina vrste. mora se uzeti u obzir i uticaj čoveka. Kao rezultat. kruženje fosfora. Strukturni i ekološki odnosi u fitocenozi ispoljavaju se u nizu njenih karakterističnih osobina.potrošači prvog reda (biljojedi. oligodominantne. Ako se posebno želi istaći da se proučavaju aspekti ekologije biljnih zajednica (fitocenoze) upotrebljava se termin fitocenologija. U svakoj populaciji postoje i fluktuacije brojnosti. Uslovljena je različitom visinom pojedinih vrsta ali i različitim ekološkim potrebama. U ovom poslednjem slučaju se radi o staništu sa ekstremnim ekološkim uslovima. U prostornom pogledu organizacija se ogleda u strukturi. Gustina: individue jedne vrste mogu biti gušće ili ređe raspoređene u fitocenozi. biljni paraziti) . isto tako je karakterističan i određen tip promena kroz koje ona prolazi. sprat srednje visokih zeljastih biljaka. One su manifestacija vrlo složenih ekoloških odnosa koji karakterišu svaku fitocenozu. Struktura i fiziogmonija fitocenoza Svaka biljna zajednica se karakteriše određenom strukturom (prostornom organizacijom) i fiziognomijom. Struktura svake biocenoze je spoljašnji.2.3. koje dovode do bitnih izmena u samoj biocenozi nazivaju se sukcesije. određena struktura i određena dinamika određuje fiziognomiju biocenoze. Bitne su sledeće osobine. biocenoza prestaje da postoji i na njenom mestu se uspostavlja neka druga. Broj spratova u različitim fitocneozama nije isti.2. Sve biocenoze su organizovane i prostorno i vremenski. Za prethodnu kategoriju veoma je bitna životna forma biljaka. Fitocenoza ne predstavlja taksonomsku kategoriju. Naravno. Gustina populacije predstavlja broj individua neke vrste na jedinicu prostora ili zapremine.1. Osnovna jedinica u sistematici fitocenoza je asocijacija.

procese samoreprodukcije fitocenoza. Sekundarno ogolićena mesta su ona na kojima je ranije postojala vegetacija ali je ona uništenaOvi prostori bivaju naseljeni ali u početku to zapravo i nisu fitocenoze u pravom smislu reči već fitocenoze u inicijalnim stupnjevima. Primarno ogolićena mesta su ona na kojima ranije nije bilo vegetacije i koja ne sadrže nikakve biljne ostatke. spratovnost i izgled edifikatora. endoekogenetske sukcesije i egzoekogenetske sukcesije. Biljke su veoma retko raspoređene. Mogu se uočiti 2 suprotna prilaženja klasifikacija biljnih zajednica. Fiziognomska klasifikacija uzima za osnovu izgled vegetacije. srednji sprat su korenovi trava. ali se ponekad njihov tok ne poklapa. klimatogene. Može se reći da su jednogodišnje periodične promene (fenološke smene) uslovljene time što pojedine fenološke faze teku kod različitih biljaka u raznim momentima vegetacijskog perioda.i pripadaju sličnoj životnoj formi). Ova dva perioda nekada idu uporedu. Sukcesija biljnog pokrivača može da zavisi ili od spoljašnjih uzroka (egzodinamična sukcesija) ili od unutrašnjih (endodinamična). Prema Dilsu vegetacija Zemlje se deli na 16 tipova vegetacije. livade ali i listopadne i četinarske šume. sezonska smenjivanja aspekata fitocenoza i promene fitocenoze u vezi sa vremenskim promenama. antropogene. Ove promene se mogu podeliti na one koje ne dovode do suštinskog menjanja same zajednice i one koje suštinski menjaju zajednicu. Postoji i podzemna spratovnost (gornji sprat čine korenovi jednogodišnjih biljaka. Egzoekogenetičke sukcesije su izazvane spoljašnjim uzrocima (pirogene. Klasifikacija biljnih zajednica Klasifikacija je važan zadatak fitocenologije jer ima praktičan i teorijski značaj. temperatura) koji u nekim godinama izostaju. Ekološka klasifikacija polazi od stava da stanište mora biti osnovni kriterijum u razgraničavanju i grupisanju fitocenoza. Prema ovome. Fiziognomskoekološka klasifikacija je spoj prethodne 2. Ona je najizrazitije ispoljena u godišnjoj periodičnosti. Filocenogeneza (vekovne smene vegetacije). Sukcesije se sastoje iz niza stupnjeva koji se nazivaju serije. Potrebno je razlikovati postojane aspekte koji se iz godine u godinu ponavljaju i nepostojane (obilne padavine. Klimatogene su uslovljene promenom klime. Postoji i deduktivan i induktivan način klasifikacije biljnih zajednica. složena fitocenoza se naziva klimaksna zajednica koja se nalazi u stanju relativne ravnoteže. bitno je da inventarizaciju biljnih zajednica prati i kartiranje vegetacije. U vezi sa hijerarhijskom stranom klasifikacije fitocenoze pruhvaćeno je da je osnovna jedinica asocijacija. Ovo je istorijski proces formiranja i razvoja fitocenoza. Nedostatak ovog principa je u velikim teškoćama da se staništa ekološki detaljno i egzaktno prouče (privremeni nedostatak). fitogene su uslovljene uticajem stranih vrsta koje prodiru u fitocenozu a antropogene su uslovljene uticajem čoveka. Drugi pristup polazi od samih biljnih zajednica. U periodičnom razvoju biljaka i vegetacije može se razlikovati period cvetanja i period razvitka vegetativnih organa. kao vrlo dinamičan sistem. Dinamika biljnih zajednica i vegetacije Biljne zajednice su. dok se kod drugih smenjuju mnogobrojni aspekti (livade. Ovako se mogu izdvojiti šume. Postoje 6 principa klasifikacije biljnih zajednica. mezofitija i halofitija. najdublji sprat su korenovim dikotila). edafogene su usovljene promenom zemljišta. kserofitija. Ovaj proces je praćen i evolucijom. zoogene su uslovljene uticajem životinja. Praktičan značaj je u potrebi što lakšeg snalaženja u složenoj slici koju pruže vegetacijski pokrivač. U praktičnom smislu. Prema brzini trajanja sukcesije mogu biti vekovne. vegetacija je izraz ekologije staništa. ali razmnožavanjem postojećih i dolaskom novih vrsta zajednica se usložnjava. Smenjivanje aspekata može de bude različito između pojedinih fitocenoza: u nekim od njih smenjuje se u toku godine samo mali broj aspekata. Endoekogenetičke sukcesije imaju uzrok u samoj fitocenozi koja svojom životnom delatnošću menja uslove staništa. Mogu se razlikovati primarno i sekundarno ogolićena mesta a samim tim i primarne i sekundarne sukcesije. stepe). Sukcesije koje su uslovljene uglavnom razvojem same vegetacije nazivaju se fitogene. Jedan pristup polazi od karaktera staništa na kome se nalazi data fitocenoza (fitotopološki). U teorijskom pogledu. postepena smena zajednica) i kratke (vegetacija koja se razvija na napuštenim njivama). Dinamika vegetacije obuhvata singenetske sukcesije. Ovo je pogrešno zato što se u sistematici biljke razdvajaju i grupišu po principu srodnosti. Ovako nastaje pionirska zajednica naseljena pionirskim biljkama. važna je pre svega zbog potrebe da se putem jednog određenog taksonomskog sistema podvuku i uoče osnovne biocenotičke karakteristike fitocenoza. Krajnja. Viša taksonomska katagorija je formacija koja je odraz određenih životnih uslova. Ovde je najvažnija struktura biljnih zajednica. Fiziognomičnost je nedovoljna da bude jesino merilo u klasifikaciji. Prema . Singenetičke sukcesije su kada biljke počinju da osvajaju nova ogolićena prostranstva. dok klasifikacija fitocenoza počiva na drugim principima. dugotrajne (desetine i stotine godina. Sve sukcesije možemo podeliti na katastrofalne i razvojne smene. edafogene).Hidrofitija. nezavisno od florističkog sastava. Mogu se razlikovati progresivne i regresivne sukcesije. podložne stalnim i vrlo raznovrsnim promenama. Klasifikacija biljnih zajednica se često označava i kao sistematika. Sukcesije počinju na onim mestima koja su u pogledu vegetacije ogolićena raznim načinima. Dinamika fitocenoza obuhvata promene u fitocenozama u vezi sa ontogenezom edifikatora. šikare.

za klasu -etea. slatine). Arabijska pustinja. već je uključena u neku drugu zonalnu vegetaciju samo određenih vegetacijskih zona (zaslanjeni tereni su samo u južnijim zonama poput pustinjske i stepske. Po trećem sistemu (Braum-Blanke). Intrazonalna vegetacija nikad ne obrazuje svoju zonu. Horizontalno i visinsko zoniranje vegetacije na Balkanskom poluostrvu . značaj ekspozicije za razvoj i zoniranje određene vegetacije je sve veći. pa je zato rasprostanjena u vidu zone koja se pruža u pravcu istok-zapad ili sever-jug. i raspored fitocenoza ima zonalan karakter. zimi duvaju vetrovi koji donose kišu. varijanta i facija. malo padavina). žarko leto bez kiše.50C. Visinsko smenjivanje biljnih zajednica ponavlja horizontalno smenjivanje vegetacije idući od juga ka severu. veoma malo vodenog taloga. Temperatura opada na svakih 100 metara za 0. Najmanji broj visinskih pojaseva je u planinama koje su blizu polovima. U vezi sa ekstrazonalnom vegetacijom javlja se i pravilo prethodnosti. stepa (toplo leto bogato padavinama. Opšti klimatski uslovi karakteristični za datu oblast mogu u znatnoj meri da variraju ili budu modifikovani u vezi sa lokalnim uticajima (depresije u reljefu. Ekstrazonalna vegetacija je onaj deo zonalne vegetacije koji se našao van granica svoje zone i razvio se u drugoj zoni (severnije od svoje zone javljaće se na južnim ekspozicijama. Horizontalna zonacija: tropske vlažne šume (tropska klima. veoma velika dnevna amplituda temperature). kontinentalne pustinje (jako malo padavina. černozem. tajga. Zonalna. Za karakter visinskog zoniranja je od najvećeg značaja u kojoj se horizontalno zoni nalazi dati planinski masiv. klasa. Floristička klasifikacija se zasniva na analizi florističkog sastava pojedinih fitocenoza i njihovim međusobnim upoređivanjem. Za svezu je nastavak -ion. sredozemni tip (žarko i suvo leto. Raspored osnovnih klimatskih faktora (temperature i vlažnosti) ima zonalan karakter. U datoj oblasti se pored tipične zonalne vegetacije. Na svakih 100 kilometara od polova ka ekvatoru temperatura raste za 0. tundra. intrazonalna. suptropske pustinje (Sahara. vegetacijski krug. Postoji i faktori (vetrovi. jasno izražen sušni period). Osnovne zakonitosti vertikalnog i horizontalnog zoniranja vegetacije Rasprostranjenje vegetacije na Zemlji je određeno pre svega uslovima spoljašnje sredine. nema suvog perioda. prohladna zima sa snegom). Primer za ovo je da je u dolinama hladnije nego na planinama (inverzija temperature) zato što se hladan vazduh spušta u doline i biva zamenjen toplim vazduhom iz atmosfere. Geografski položaj deluje tako da je na planinama broj visinskih pojaseva utoliko veći. žarko leto bogato padavinama. javljaju se i visinski pojasevi vegetacije. Dinamičko-genetička klasifikacija stavlja u prvi plan genezu kroz koju prolaze biljne zajednice. velika količina padavina. tropske šume i savane (tropska klima. tip vegetacije slobodnih organizama neučvršćenih za supstrat). Horološka klasifikacija. zeljasta vegetacija. listopadne šume umerene zone.Brokman-Jeroševoj klasifikaciji vegetacija se deli na 4 osnovna tipa (drveće i žbunovi. Ovo je horizontalna zonacija vegetacije. Vertikalna zonacija: u suštini uslovljena je nadmorskom visinom. suptropske šume (relativno topla zima bez mrazeva. Intrazonalna i azonalna vegetacija se nalaze pod znatnim uticajem zonalne vegetacije.. tople i hladne morske struje) koji menjaju ove zakonitosti tako da se idealna slika narušava. Drugi način je da se u asocijaciji uzimaju imena najvažnijih vrsta i da im se dodaju određeni nastavci (najvažnijoj vrsti se daje nastavak -etum a drugoj po značaju -osum). U vezi sa opadanjem temperature sa visinom.. Inverzija visinskih vegetacijskih pojaseva je u vezi sa inverzijom temperature. južnije od svoje zone javljaće se na severnim ekspozicijama). Ona utiče i na zemljište koje je takođe bitno za raspored vegetacije. tresave su samo u severnijim zonama). topla zima. Davanje imena: prema jednom načinu. U vezi sa uplivom koji zona vrši na intrazonalnu i azonalnu vegetaciju možda je bolje govoriti o intrazonalnoj-zonalnoj i azonalnojzonalnoj vegetaciji. uzimaju se imena dominantnih biljaka svakog sprata i raspoređuju se u jednom nizu od najviših ka najnižim spratovima. red. ukoliko su planine postavljene bliže ekvatoru. reke). Ovi tipovi se dele na klase formacija. azonalna i ekstrazonalna vegetacija Pod zonalnom vegetacijom podrazumevamo takvu vegetaciju koja je uslovljena opštim klimatskim prilikama. a one na grupe formacija. Ne može se uvek konstatovati opadanje temeprature sa visinom. Ono što je u ovom sistemu veoma pozitivno je oslanjanje na samu vegetaciju koja služi kao polazna tačka klasifikacije. Osnovna taksonomska jedinica je asocijacija. Za biljni svet je od bitnijeg značaja kolebanje temperature tokom godine od srednje godišnje temperature. planinski lanci. Klima je osnovni i najjači faktor koji utiče na rasprostranjenje i formiranje biljnih zajednica. javljaju i drugi tipovi vegetacije koji odstupaju od zonalne. Idući od ekvatora prema polovima. pustinjska vegetacija. na koren reči se dodaje -etum. zimi padne jako malo vodenog taloga). stepe sa prohladnom zimom i stepe sa toplom zimom. Iznad nje su sveza. topla i vlažna zima. Pošto su ovi faktori najbitniji. Vlažnost opada od obale mora ka unutrašnjosti kontinenta. veoma mala godišnja temperaturna amplituda). za red -etalia. Azonalna vegetacija može da bude uključena u bilo koju vegetacijsku zonu (plavne livade u dolini reka). velika količina padavina. Ispod nje su subasocijacija. Ovo je jedna od najsavremenijih klasifikacija. Bitan je ne samo geografski položaj nego i udaljenost od mora.50C.

kao i udaljenost od morske obale. Mehanizam pomeranja tektonskih ploča su plitki zemljotresi i duboki zemljotresi (usled prekida sloja). postavio teoriju kontinetalnog drifta. Na osnovu ovih opažanja on je pretpostavio da su kontinenti nekada bili spojeni u jednu veću celinu. Južnije duvaju suvi vetrovi sa kopna na more. Tokom istraživanja Arktika on je uočio da se ivični delovi pojedinih kontinenata potpuno „uklapaju“ u delove drugih kontinenata. 4 tipa vetikalne zonacije (alpski. Baltika počinje da se kreće prema Lauritaniji.vetar. U početku je bio superkontinent Pannotia čijim raspadanjem se javlja Gondvana kao jedinstveni kontinent koji objedinjuje južne delove. tvrdolisne šume i žbunastu vegetaciju (na pralazu između ovog i prethodnog pojasa). Oblik i veličina areala se mogu predstaviti zatvorenom linijom. kao i lovorove šume (ograničene na mesto gde se jedan tip vetrova zamenjuje drugim). U devonu postoje kao kontinenti Laurazija i Gondvana. U ilirskom se javlja inverzija (iznad zone jele i smrče se javlja subalpijska zona bukve). Ova teorija pretpostavlja postojanje jedinstvenog kontinenta koji se raspao na nekoliko manjih koji su se tokom vremena sve više međusobno udaljavali. Iza ove zone dolazi umerena šumska zona koja obuhvata listopadne šume (najviše u vlažnijim oblastima). On je razradio šemu idealnog kontinenta po kome su eliminisani svi uticaji (sem udaljenosti od polova i ekvatora. On je 1918. zemljište. Kontinent se nalazi na severnoj hemisferi. kao i šume lovora. Postavlja se pitanje šta određuje granice areala. Kod alpskog i ilirskog je donja zona Querco-Carpinetum. Kod alpskog i ilirskog se javlja zona ilirske bukve dok su ostala 2 predstavljena mezijskom bukvom. Vrlo često neka vrsta ne može proširiti areal zbog nekih mehaničkih prepreka. a vlažnost opada od mora ka unutrašnjosti (smanjuju se količine padavina). udaljenosti od morske obale i aktivnosti stalnih vetrova). kompeticija). a da se sva moguća odstupanja (do kojih stvarno dolazi) podvedu pod te osnovne zakonitosti. U Kredi se Gondvana konačno raspada. kao i uvek zelene livade (zauzimaju usku primorsku zonu). Trenutno ima 15 aktuelnih tektonskih ploča. mezijski. Dokazi za kretanje kontinenata su i fosili i glacijalne strukture poreklom sa današnjeg Antarktika. pa granice . koja se graniči sa morem potpuno pravom obalskom linijom i u kojem nema planinskih masiva. Ova eliminacija je moguća zato što je idealni kontinent zamišljen kao kompaktna površina. Ta linija predstavlja granicu areala (granicu rasprostranjenja date vrste). Teorija kretanja kontinenata . Severno od njih je pustinjska i stepska zona (stepa se nalazi severnije i čini granicu ka umerenim šumama). U karbonu počinje formiranje superkontinenta Pangea. U alpijskom se javlja zona ariša (Larix europaea) ispod zone krivulja i kleke. Veliki broj biljaka je ograničen u svom rasprostranjenju stvarni granicama. Tipovi pomeranja kontinetalnih ploča su razmicanje (udaljavanje Severne Amerike od Evrope).globalna tektonika Teoriju o kretanju kontinenata je postavio nemački geofizičar i istraživač Arktika Alfred Wegener. Model idealnog kontinenta Pokušalo se da se izvesnim logičkim postupcima i određenim apstrakcijama utvrde najbitnije zakonitosti u rasprostranjenju vegetacije. U siluru Gondvana je i dalje kontinent. U Trijasu se Pangea premešta blizu ekvatora. Temperatura pravilno raste od polova ka ekvatoru. četinarske šume (severno i istočno u kontinentalnoj klimi).Pogledati pitanje fitogeografska podela jugoistočne Evrope za horizontalnu zonaciju. već granice areala određuju nepovoljni ekološki uslovi (klima. On je uočio i da postoje poklapanja u geološkom sastavu stena i geoloških formacija rasprostranjenih na pojedinim kontinentima. ilirski. Azija je poseban kontinent a verovatno i Kina i jugoistočna Azija. U umerenim širinama duvaju stalni vlažni zapadni vetrovi sa mora na kopno. Na prelazu između Trijasa i Jure dolazi do raspada Pangee. Na takvom kontinentu deluju 2 osnovna klimatska faktora (temperatura i vlažnost) i jedan dopunski . Krajem krede i početkom tercijara kontinenti dobijaju današnji oblik. Pangea je formirana u Permu. U najvećem broju slučajeva nisu u pitanju nikakve mehaničke prepreke. Svima je gornja zona od bora krivulja i sibirske kleke. vlaga. Možemo razlikovati stvarne granice areala (uslovljene nemogućnošću vrste da van tih granica opstane zbog nepovoljnih ekoloških uslova) i iznuđene granice (zbog prisustva neke mehaničke prepreke koja sprečava migraciju). Sledi bezšumska severna zona koja obuhvata hladne pustinje i tundre. Granice areala Pod arealom neke vrste podrazumevamo prostranstvo koje ona zauzima na površini Zemlje (deo teritorije ili akvatorije). skardo-pindski). Evropa i Amerika su sjedinjene u Euramerika kontinent. razdvajanje (razdvajanje Afričke ploče i Somalijske podploče) i podilaženje (Evroazijsi plato i Indo-Australijski plato ispod Himalaja). dok je kod mezijskog i skardo-pindskog donja zona Quercetum frainetto-cerris. Lauretanija. Na takvim prostranstvima zapaža se da na karakter vegetacije najbitnije utiče udaljenost od polova i ekvatora. Brokman-Jeroš je pošao od činjenice da su osnovne zakonitosti najbolje ispoljene na onim delovima Zemlje gde postoje prostrane ravničarske oblasti bez značajnih planinskih masiva i bez veće razuđenosti morske obale. Na samom ekvatoru je tropska šumska zona koja obuhvata tropske i suptropske šume. U ranom Ordovicijuma Gondvana ima evatorijalan položaj ali se na kraju ovog perioda premešta na južni pol. Siberije i Baltika su se odvojile od Gondvane i ostale kao izolovane kopnene mase.

Zato se može govoriti i o endemitima Balkana ali i o endemitima Australije. Tranzitivne granice se i danas menjaju. Drugi razlozi disjunkcije su: istiskivanje vrste u nekim delovima areala od strane drugih bliskih vrsta. razjedinjuje ih Atlantik i Pacifik. severnoatlantska (razjedinjeno Atlantikom. Slično se desilo i sa starom arktičkom florom. edafske i geološke. razdvajanjem i udaljavanjem različitih kontinenata ili delova kopna. rivalitatne (prisustvo bliskog vikarnog kompetitora sprečava širenje) i reliktne (granice areala su rezultat delovanja nekih uzroka u prošlosti i ne mogu se objasniti savremnim uslovima). stacione (odsustvo određenih staništa sprečava širenje areala). On nižih disjunkcija posebno je interesantna Mediteranska sa nekoliko podtipova (Italija-Balkan. antarktička. antropogenim prenošenjem vrsta sa kontinenta na kontinent (primer kafe). Za jednogodišnje biljke je konstatovano da su severne granice rasprostranjenja određene nedovoljnom toplotom tokom zime. spuštanjem delova kopna ispod nivoa mora (na ovim mestima nastaje disjunkcija). Larix. u arktičke oblasti. severotihookeanska (razjedinjeni Pacifikom. Postojeće granice mnogih areala predstavljaju kombinaciju mehaničkih prepreka i nepovoljnih ekoloških uslova. U zavisnosti od faktora koji su ih prouzrokovali razlikujemo impeditne (fizičke barijere poput mora i okeana sprečavaju dalje rasprostranjenje). Definicija. severni deo Sredozemlja-ostrva Sredozemlja. biotičke). Endemične vrste su istovremeno i stenohorne. U jednom slučaju areal može biti podeljen na 2 dela (veći i manji). Veoma je teško utvrditi stepen disjunktnosti (maksimalno rastojanje koje vrsta nije u stanju da prevaziđe). Po završetku ledenog doba (i povećanjem temperature) ova vegetacija je krenula uz planinu ali se počela pomerati i na sever. lake spore i semena koje vetar ili ptice nosi na velike udaljenosti. Za endemite bi mogli reći da su to biljke koje imaju više ili manje prostorno ograničen areal. Picea). pojam i primeri Endemične vrste su one koje imaju usko rasprostranjenje. Granice areala mogu biti stativne i tranzitivne. Granice areala mogu biti i mehaničke. Drugi slučaj je kada postoji „ostrvski areal“ (više areala slične veličine). istorijske i antropogene. Primeri velikih disjunkcija: evroazijskosevernoamerička (razjedinjeno okeanima. Disjunkcija se ne mora odnositi na vrste već se može odnositi i na više taksonomske kategorije. Kosmopolitske vrste su istovremeno i eurihorne. dugotrajnost snežnog pokrivača). Tranzitivne granice mogu biti i stacione (promenljivost granica uslovljena je promenom granica staništa koje zauzima data vrsta. familija Zamiaceae). Jedan od najboljih primera je stara alpijska flora koja se za vreme ledenog doba spustila sa planina u ravnicu. a južne granice nedostatkom vlage tokom leta. Biljnih kosmopolita u bukvalnom smislu reči nema jer nema biljke koja bi mogla da živi svuda gde je život moguć. Mogu se razlikovati paleoendemizam (reliktan. pantropska (u tropskom pojasu. areal je rezultat smanjivanja nekad velikog areala) i neoendemizam (progresivan. Nepethes). Takođe. Stativne granice su se formirale u prošlosti i njihove promene su toliko minimalne da ih ne zapažamo. severni deo Mediterana-sever Afrike). primer je isušivanje močvara i bara). Zbog povećanja temperature nizijska flora je izumrla i došlo je do razdvajanja arela flore (arktičko-alpijska disjunkcija). Carex flava). Australiji). disjunkcija između Afrike i Madagaskara. na jednu veću ili manju oblast i da se van te oblasti više nigde ne nalaze. areal je posledica mladosti vrste koja je skoro nastala). Salix. rivalitetne (jedna vrsta istiskuje drugu. pojam i primeri Kosmopolitske vrste su one koje imaju areale koje obuhvataju gotovo čitavu Zemljinu loptu. Liriodendron). vikarnu vrstu) i tranzitivne (granice koje se brzo menjaju ali bez promene staništa ili delovanja kompetitora. Kod ovih areala moralo se nešto desiti tokom stvaranja areala što ga je dovelo da se raspadne na više delova. hladnoća za vreme zime.njihovih areala zaista predstavljaju i krajnje mogućnosti njihovog širenja. paleotropska (disjunkcija između Afrike i Indije. neotropska. Uzroci postanka ovih areala su različiti ali najvažniji su klimatske promene i migracija iz jedinstvenog areala (u kojem kreće izumiranje vrste). Abies. Endemiti mogu u isto vreme . ekološke (klimatske. Mora se razlikovati geografski kosmopolitizam (može se dopustiti postojanje pojedinih vrsta na velikim geografskim prostorima ali na određenim tipovima staništa) i ekološki kosmopolitizam (ne postoji jer bi predstavljao vrste koje žive na najraznovrsnijim staništima). Termin „kosmopolit“ se mora shvatiti kao vrste sa veoma velikim arealom koje su često prisutne na svim kontinentima ali ne i na svim staništima. ovaj fenomen se može objasniti sposobnošću vrste da se brzo razmnožava). Najveću zagonetku kod ovih areala predstavlja činjenica da delovi areala nisu povezani. mnoge vrste koje su ograničene rasprostranjenjem na jedan kontinent bi sigurno mogle uspeti na nekom drugom da nema okeana i mora (primer kafe Coffea arabica koja je iz Afrike preneta u Južnu Ameriku gde je usled oplemenjivanja postala bolja od ishodne vrste). karakteristike i primeri disjunktnih areala Disjunktan areal je jedan od 2 osnovna tipa areala (drugi je kompaktan). južnoatlantska. južnotihookeanska (delovi areala su u Južnoj Americi. Endemizam. Novom Zelandu. Kosmopolitizam. Balkan-Krim. One mogu biti progresivne (vrsta širi areal) ili regresivne (vrsta smanjuje areal). Disjunktni areali su sastavljeni od 2 ili više delova. Slika je složenija za višegodišnje biljke (ograničavajući su nedostatak toplote i vlage.

Radi se o ostrvima koja su se odvojila od kopna (Madagaskar) ili drevnim okeanskim ostrvima (Havaji). Dolazi do povlačenja biljaka u refugijume u južnu Evropu. u kojem su (zbog toplije klime) veće šanse za preživljavanje imale termofilne vrste. Endemiti mogu biti stenoendemiti (na jako malom prodručju). Položaj južnih granica glacijalnog leda tokom ledenog doba zavisio je od količine snega i leda u oblasti stvaranja lednika u toku godine. od koje zavisi klima na Zemlji. Nasuprot ovom shvatanju postoji i pretpostavka da je krajem tercijara i u kvartaru došlo do opšteg opadanja temperature na čitavoj Zemljinoj površini (globalno ledeno doba).Milutin Milanković je glacijaciju povezao sa čitavim nizom faktora koji su doveli do periodičnih kolebanja sunčeve konstante. Ovo kretanje lednika napred-nazad zavisi ili od povećanja količine padavina ili od snižavanja srednjih letnjih (ne godišnjih) temperatura. Zbog ovakvog komplikovanog povlačenja mnoge biljke u Evropi su izumrle.biti i relikti. Kepen i Vegener kao glavni uzrok vide postepeno premeštanje severnog pola sve bliže prema Srednjoj Evropi.. Takođe na osiromašenje u Evropi su uticali pravci pružanja planinskih masiva (zapad-istok) tako da su biljke morale tražiti obilazne puteve. ali to nije uvek slučaj (neki relikti imaju široko rasprostranjenje). lednici se povlače na sever i na veće nadmorske visine na planinama. pa opet tokom glacijacije na jug. Drugo mišljenje je da su velika okeanska isparavanja padala na kopno u vidu snega i leda zbog niskih temepratura. lokalni endemiti (jedna floristička provincija). krećući se ka severu i na više nadmorske visine. Ako je odnos veći od 1 onda se lednik širi ka jugu. takođe prema srednjeevropskoj ravnici. i od količine leda koja se godišnje otapa na ivicama lednika. Planine su bile refugijumi. Formirana arktičko-alpijska flora prati povlačenje leda. alpijska flora se povlačila u brdska i nizijska područja. Ovaj proces se dešavao više puta (tokom 4 glacijalna doba). Sudbina arkto-tercijarne flore za vreme Ledenog doba Pod arkto-tercijarnom florom se podrazumeva biljni svet koji je u tercijaru zauzimao manje-više revnomerno ogroman prostor gotovo čitave umerene zone. Arko-tercijarne biljke su se povlačile na jug. Pod pritiskom planinskih glečera i hladnoće. tako da je nastao niz novih taksona (pre svega vrsta i varijeteta) koji su ovu složenu i izmešanu arktičku i alpijsku floru učinili znatno drugačijom nego što su one bile pre glacijacije. Ima naučnika koji smatraju da se količina padavina tokom glacijacije nije povećavala. Jedan deo vrsta su se tokom interglacijacija vraćale na sever. Dolazi do nastanka nove glacijalne flore koja se naziva i arktičkoalpijska flora. Uzroci i posledice Ledenog doba Uzorci nastanka ledenog doba su mnogobrojni. Uz planinske oblasti karakteristične su vikarne vrste. euendemiti (teritorija veća od florističke provincije) i subendemiti (disjunktni areal). U srednjoj Evropi (zbog povećanja temperature). Neke biljke koje su došle u južne krajeve tokom sledećih interglacijacija se nisu vraćale na sever. Bitna je i činjenica da su severnoameričke biljke imale veće prostranstvo na jugu u koje su se povlačile (u Evropi je Sredozemno more predstavljalo prepreku da dalje povlačenje na jug). Severna Amerika je prošla nešto bolje. Paleoendemizam zavisi od 2 faktora: starosti date teritori i njene izolacije od susednih oblasti. položaj Zemlje na Zemljinoj orbiti. Glacijacija je ostavila posledice na floru severnog dela severne hemisfere. Tokom interglacijacija i nakon završetka ledenog doba. Mnoge vrste su se posle zadnje glacijacije počele vraćati na sever tako da su dostigle svoje nekadašnje oblasti rasprostranjenja. Tokom glacijacije. Došlo je do hibridizacije. Po ovom shvatanju ledeni pokrivač za vreme glacijacije je bio normalna ledena kapa karakteristična za polove. Posledica ledenog doba bila je niska temperatura na severnoj hemisferi i prisustvo velike količine lednika. Najgore je prošla flora Evrope koja je u velikoj meri osiromašena. U oba smera se kretala celokupna flora stvarajući disjunktni areal (arktički i visokoplaninski deo). Ovo je posebno ispoljeno u slučaju ostrva i planina. rekombinacije genoma i mutacija. u prostor srednjeevropske ravnice. Ni samim premeštanjem sevenog pola ka jugu ne može se objasniti složena podela ledenog doba na glacijacije i interglacijacije. I ovo je dovelo do gubitka određenog broja vrsta. U Severnoj Americi masiv Stenovitih planina nije predstavljao problem za povlačenje biljaka zato što se prostire pravcem sever-jug. Kada se priča o ostrvskoj flori radi se o veoma starim okeanskim ostrvima (mlada ostrva gotovo i da nemaju endemita). Ako je odnos ove dve veličine manji od 1 onda se lednik povlači ka severu. ekscentričnost Zemljine orbite. arktička flora se povlačila ka jugu. ova flora izumire. Relikti . Uticaj ledenog doba na formiranje arktičko-alpijske flore Pod uticajem ledenog doba arktičko-alpijska flora je obogaćena. Jugoistočna Azija nije bila zahvaćena ledom tako da se ovde arktotercijarna flora očuvala do danas u neizmenjenom obliku. Ova pretpostavka se nedvosmisleno odbacuje. Sličan slučaj su i stare planine izolovane ravnicama (ali i sa mlađim planinama). pod naletom lednika. Došlo je do mešanja ove dve flore koje su dugo vremena živele zajedno na ovoj teritoriji. Promene sunčeve konstante mogu izazvati nagibni ugao ekliptike (nagib ravni ekvatora prema ravni Zemljine orbite)..

Ima i relikata čiji su areali dosta rasprostranjeni i nemaju endemičan karakter (Ostrya carpinifolia. flore). srednje-južnoevropsko planinski. tercijarne. „ostatak“ iz prošlosti nekada daleko rasprostranjene vrste (roda. šikare i degradirani kamenjari. ne uvek) potisnuta na mali areal usled nekog raskoraka sa sadašnjim spoljašnjim uslovima. tercijer). Primer reliktne vrste je i Ginkgo biloba. Dominantne su šume Ostrya carpinifolia (crni grab) i Carpinus orientalis (belograbić). Fitogeografska podela jugoistične Evrope U geografskom smislu jugoistočna Evropa predstavlja prostor Balkanskog poluostrva koje je ograničeno Jadranskim. Adventivni areal tipovi su vrste sa arealima u okviru 2 floristička carstva. koji su se od ranijih vremena promenili i postali neprikladni za vrstu koja se nije uspela prilagoditi novoj situaciji.obuhvata vrste sa sličnim rasprostranjenjima. svetle četinarske šume). makaronezijsko-mediteranski. jeste izolovanost u sistemu (sistematska usamljenost u sistemu flore date oblasti). holarktički. istočno panonska). ustvari. Dominantne su termofilne hrastove šume (Quercus frainetto . koja se na neki način očuvala do danas. Na osnovu starosti možemo razlikovati mezozojske. Diferencira se na 3 florističke provincije (jadranska. Panregionalni areal tipovi su vrste sa arealima u okviru više florističkih regiona (evroazijski. Castanea sativa. zapadno mezijska.Veoma značajan dokaz da je vrsta (ili neka druga taksonomska kategorija) reliktnog karaktera. na većim nadmorskim visinama su dominantne Quercus petraea (kitnjak) i Quercus cerris (cer) kao i Fagus moesiaca (mezijska bukva). Na većim nadmorskim visinama su dominantne Alnus glutinosa (lepljiva jova) i Fagus sylvatica. istočnog i južnog dela Balkana. definicija i primeri Florni elementi su grupe biljnih vrsta sa koje su slične na osnovu više različitih kriterijuma. Fitogeografska (horološka) analiza flore podrazumeva analizu geografskih flornih elemenata u flori istraživanog područja. Ilirski obuhvata brdsko-planinsku zonu zapadnog dela Balkana.obuhvata vrste koje su na datoj teritoriji nastale u isto vreme (npr. Na Balkanu i kod nas ima dosta tercijarnih relikata zato što su ovde postojali prostori koji nisu bila zahvaćeni glacijacijom.obuhvata vrste koje su se istim putem ili pravcem uselile na dato područje. Prema Volteru mogu se razlikovati sledeći elementi flore (geoelementi). Migroelement (doseljenički element flore) . Dominantne su termofilne šume hrasta sladuna i cera. Hronoelement (istorijski element flore) . Može se razlikovati niz različitih elemenata flore. Dominantne su šume hrasta crnike (Quercus ilex).U vezi sa endemizom je i pojava reliktnosti (mnoge endemične vrste su istovremeno i reliktne). srednjeevropski. Geoelement (geografski element flore) . Ovo shvatanje nije tačno (Ginkgo biloba je i dalje veoma vitalna). pontsko-južnosibirski. makedonsko-trakijska). ona je petoigličava dok su ostale dvoigličave). na većim nadmorskim visinama mezijska bukva. relikte ledenog doba (glacijalne i borealni).obuhvata vrste koje imaju zajedničku prapostojbinu (Mediteran. Floristički regioni jugoistočne Evrope su srednjeevropski. Reliktne vrste imaju daleko manji (endemični) areal nego u prošlosti (reliktni areal).obuhvata vrste koje pripadaju istoj životnoj formi ili imaju slične ekološke adaptacije (kserofite).hrast sladun). istočno mezijska.stepski relikti). a na većim nadmorskim visinama Fagus orientalis (orijentalna bukva). kosmopolitski). Eumediteranski obuhvata priobalje. Jonskim. Ima mišljenja da su reliktne vrste izgubile više ili manje od svoje vitalnosti (zbog velike starosti) i da je to glavni uzrok njihovog potiskivanja. iranoturanski). Carpinus betulus (beli grab). Reliktna vrsta je. Submediteranski obuhvata priobalje ali se nastavlja na mediteranski dublje u kopno. Dominantne su mezofilne šume Quercus petraea.obuhvata vrste koje su biocenološki povezane odnosno pripadaju isto fitocenozi (tamne lišćarske šume. jonsko-egejska. pa su se tercijarne vrste mogle održati. Karpatski obuhvata brdsko-planinsku zonu severoistočnog dela Balkana. Egejskim i Crnim morem. Populus). Florni elementi. Regionalni areal tipovi su vrste sa arealima u okviru jednog florističkog regiona (arktoalpijski. evroazijski planinski. poplavne šume (Quercus robur. postglacijalne (kserotermni . Makaronezijsko-mediteranski je podeljen na 2 podregiona. kao i Savom i Dunavom. Ekoelement (ekološki element flore) . Ovaj podregion se diferencira na 5 florističkih provincija (dakijska. Taxus baccata. ponto-južnosibirski. Kavkaz). Smatra se da je reliktna vrsta (naravno. pseudomakija. Salix. Južnoeuksinski obuhvata brdsko-planinsku zonu krajnje istočnog dela Balkana. Tek ponegde reliktna vrsta nalazi uslove koji joj odgovaraju (neko ekološko utičište malog prostranstva). Još jedan primer kod nas je i Picea omorica (Pančićeva omorika) koja je relikt i stenoendemit. borealni. skardo-pindska. Ovo je slučaj sa vrstom Pinus peuce (molika) koja je usamljena među ostalim balkanskimborovima (npr. šibljaci sa jorgovanom i belograbićem. Vrlo je verovatno da je glavni razlog konkurencija (vrste bolje prilagođene novim uslovima sredine) i ćovek. Celtis australis). rogača . Cenoelement (biogeocenološki element flore) . mediteranski. Genoelement (genetički element flore) . Srednjeevropski je podeljen na 4 podregiona. borealni. Balkanski obuhvata brdsko-planinsku zonu centralnog. masline (Olea europaea). Dominantne su termofilne šume sladuna i Quercus polycarpa.

karakteristična je zeljasta vegetacija sa dominacijom višegodišnjih trava. vegetacija se razvila posle ledenih doba. i ovde ima delova sa permafrostom. izražen proces zamočvarivanja podloge. drvenaste teško uspevaju. izrazito kontinentalna klima. erikoidne biljke. omogućen razvoj mnogim zimzelenim i mediteranskim biljkama. jela. veoma jaki vetrovi. Festuca bosniaca). karakteristične su puzeće biljke. skardo-pindska). Chrysopogon gryllus. dugačka i surova zima (9 meseci). Deli se na 3 florističke provincije (ilirska. srednjeevropske planine.vijuk. Quercus pubescens) i zeljaste (Cyclamen) biljke. biljke sa površinskim korenom. vegetacijski period je dovoljno dug. južna granica poklapa se sa sevenom šumskom granicom. dvojako poreklo arktičke flore (arktičko i alpijsko). Dobrudžu. Podeljen na 3 provincije (dinarska. relativno topla i kratka leta. izražen period suše tokom toplog leta. Dominiraju četinari (jela. Pontsko-južnosibirski je na Balkanu predstavljen južnosibirskim podregionom. raširene tresetne močvare. omorika. Dryas octopetala. Dominiraju žbunaste i travne zajednice (Daphne oleoides. najkarakterističnije drvenaste (Acer tataricum) i zeljaste (Adonis vernalis. Srednje-južnoevropsko planinski je podeljen na 3 podregiona. stara arktička flora . zastupljen na krajnjem istoku .nunataci. Vlašku niziju. šumska zona sa dominacijom četinara. podunavska. Drosera rotundifolia. Arum maculatum. skardopindska). Dominiraju visokoplaninske rudine na silikatima (Juncus trifidus. većina su zimzelene ali ima i listopadnih. velika vlažnost vazduha. hladna i kišna leta. prilagođenost fiziološkoj suši. Trakijsku niziju. kratko i prohladno leto. Dominantna je šumostepa. Carex lapponica. u hladnijim i vlažnijim područjima dominiraju tresave. Rindera umbellata) vrste. Quercus pedunculiflora . ovaj region se može podeliti na zapadnu i centralnu Evropu. Chrysopogon gryllus . mala količina padavina. Mediteranski floristički region: primorska područja. Olea europaea). dominacija biljaka dugog dana. suva i veoma topla leta. Panonsku niziju. velika vlažnost vazduha. Trollius europaeus) vrste. podzolasto zemljište. najkarakterističnije drvenaste (Picea abies. duge i oštre zime koje traju 6 meseci. karakteristična vresišta (niske žbunaste zajednice zimzelenih vrsta sa igličastim listovima iz familije Ericaceae). Tilia cordata) i zeljaste (Allium ursinum. Deli se na 2 provincije (jadranska. večito zamrznuta podloga (permaforst). ). minika. snežne i mrazne zime. duge i hladne zime. ariš) i tamne (smrča. skardo-pindska). Južnoevropsko planinski obuhvata najviše zone krečnjačkih planina Balkana. Irano-turanski floristički region: odgovara vegetaciji pustinja i polupustinja. trakijska). karakteristične su sklerofite. Carpinus betulus. Nerium oleander. černozem. Borealni je predstavljen balkansko-borealnim podregionom. veliki broj vrsta su listopadne ali ima i zimzelenih elemenata (mada manje nego u mediteraskom regionu).arktički (areal u zoni tundre. najkarakterističnije drvenaste (Acer campestre. Dominiraju visokoplaninske rudine na silikatima (Sesleria juncifolia. egejska. Sanicula europaea. jugoistočnu Evropu. istočnu Evropu. prema istoku klima postaje kontinentalnija. zeljaste busenaste ili jastučaste biljke. mezijska. Acer platanoides. danas je ova flora relativno siromašna. velika količina padavina. povećanje stepena maritimnosti prema zapadu. Podeljen je na 3 florističke provincije (panonska. mezijska. Larix sibirica. nije bio zahvaćen glacijacijom pa je predstavljao refugijum. vegetacioni period traje najviše 3 meseca. Fitogeografska podela Evrope Arktički florni region (tundra): nema drveća. Quercus robur. obuhvata stepe i šumostepe. terofite su izuzetno retke. smrča. Prunus tenella. Podeljen je na 3 provincije (dinarska. Šume se javljaju na severnim ekspozicijama (Acer tataricum . Obuhvata deltu Dunava. Luzula arctica) i arkto-alpijski (disjunktan areal u tundri i na visokim planinama. Ostrya carpinifolia. molika.đipovina).(Ceratonia siliqua). Sesleria comosa).tatarski javor. četinarske šume se dele na svetle (beli bor. zbog glacijacije je dolazilo do osiromašenja flore. vrste koje imaju areale u pojasu tajge smatraju se kao celovit floristički element mada postoje i izvesne disjunkcije u južnoj evropi koje su strogo vezane za četinarske šume smrče. Fraxinus ornus. gariga. Betula pubescens) i zeljaste (Vaccinum myrtillus. Atlantski floristički region: postojanje ovog regiona je uslovljeno prisustvom maritimne klime. afilni žbunovi. bor krivulj i kleka). najkarakterističnije dvenaste (Carpinus orientalis. Erica arborea. Borealni floristički region (tajga): od arktičkog regiona pa do stepa i pustinja na jugu. Festuca cirkummediteranea). Podeljen je na 3 florističke provincije (jadransko-jonska. terofite i geofite. topla i kišna leta. egejska). relativno mala količina vodenog taloga koja opada prema istoku. Salic herbacea). makija. vrlo blage zime (vrlo često bez mrazeva). Obuhvata montane i subalpijske zone planina Balkana. Myrtus communis. Asarum europaeum) biljke. leti je podloga zamočvarena. Srednjeevropsko planinski obuhvata najviše silikatne zone Balkana. 2 osnovna tipa flornih elemenata . Celtis australis. Fagus sylvatica.stepski lužnjak) dok se stepa javlja na južnim ekspozicijama (Festuca rupicola . Mediteransko planinski obuhvata planine Balkana koje se izdvajaju iz mediteranskog podregiona. Vaccinum uliginosum. Submediteranski floristički region: prelaznog karaktera od tipičnog mediteranskog ka srednjeevropskom. javljaju se i neke arktičke vrste (Saxifraga stellaris). karakteristične vrste (Quercus ilex. vlažne i blage zime sa velikom količinom padavina. kamenjari. Pinus sylvestris. veliki broj biljaka se razmnožava vegetativno. dominiraju hemikriptofite i hamefite. Moldaviju. flora je relativno siromašna. granice ovog regiona su dosta nejasne. velika oblačnost. makedonsko-trakijska). Pontski floristički region: ovaj region pripada stepskoj vegetacijskoj zoni. mezijska. Srednjeevropski floristički region: oblast listopadnih šuma.

delove Arabijskog poluostrva.6 endemičnih familija i nekoliko stotina endemičnih rodova. Pakistana i severozapadne Indije. subantarktička ostrva . Deli se na 5 regiona (karipski . Indomalezijsko florističko podcarstvo se karakteriše sa 17 endemičnih familija. izrazito kserofitne i kseromorfne biljke. Karipski arhipelag. razlikuju se dva tipa osnovnih flornih elemenata srednjeevropsko planinski (Abies alba. tropske kišne šume. Sa ovog područja odsustvuju Equisetum. fidži . tropske i suptropske pustinje. Obuhvata 4 regiona (indijski . Ima 23 endemične familije. brazilski .jedna endemična familija ali 600 endemičnih rodova. gvajansko gorje . Javljaju se tropske kišne šume. autohtona kseromorfna flora pokazuje najveći diverzitet. Eucalyptus i Casuarina.3 endemične familije. 27 endemičnih porodica. mangrove.4 endemične familije i 125 endemičnih rodova. veoma visok stepen endemizna na nivou vrsta). tropske i suptropske listopadne šume. nema endemičnih rodova arhaičnih familija. zapadne delove Indije. lovorolisna šuma. pampasi. savane. Galapagos i skoro celu Južnu Ameriku. najveća koncentracija . Afričko florističko podcarstvo karakteriše 14 endemičnih familija. večnozelene šume i žbunovi mediteranskog tipa. Ovo podcarstvo obuhvata veći deo Afrike. obuhvata Malezijski i Papuanski podregion.3 endemične familije i 100 endemičnih rodova kao i 3000 endemičnih vrsta. pustinje Irana. Rod Erica (nije endemičan) je zastupljen sa 520 vrsta što ukazuje na činjenicu da je ovo područje centar porekla ovog roda.nema endemičnih familija. Javljaju se tropske kišne šume. Ovo je carstvo sa mnogo reliktnih biljaka (Azorella) i mnogo endemičnih familija (Vivianiaceae). kontinentalne pustinje i polupustinje. čileansko-patagonijski . ostrva Sveta Jelena i Ascenzion -9 endemičnih rodova). U pustinjama Namib i Kalahari se javlja rod Lithops koji je konvergentan familijama Cactaceaea i Euphorbiaceae. Australijsko florističko carstvo: obuhvata Auatraliju i Tasmaniju. južni deo Čilea. savane. prisutni su rodovi dosta specijalizovanih familija. monsunske šume. indokineski .9 endemičnih familija i preko 150 endemičnih rodova.veliki broj endemičnih vrsta koje su najvećim delom koncentrisane u Čileu. rudina. Podeljeno je na 4 regiona (fernandeski . tundre i planinska vegetacija. Carstvo se deli na 3 regiona (severoistočnoaustralijski .nema endemičnih familija ali ima 85 endemičnih rodova.1 endemična familija. Javljaju se listopadne šume umerene zone. Karakteristična je i porodica Cactaceae. bolje očuvana vegetacija u odnosu na Indijski region. Salsola kali. tropske i suptropske pustinje. planinska vegetacija. mozaični tipovi vegetacije sa šumom i savanom u Kongu. gotovo je nemoguće proceniti tačan broj endemita. amazonski . kontinentalna i izuzetno aridna klima. tropske poluvečnozelene šume. 350 je endemično. Izuzetno veliku ulogu u izgradnji vegetacije imaju rodovi Acacia.nedovoljno razvijena flora koja je u prošlosti bila razvijenija). Fitogeografska podela sveta Holantarktičko florističko carstvo: obuhvata Antarktik. Neotropsko florističko carstvo: obuhvata najjužnije delove Floride. večnozelene šume i žbunovi mediteranskog tipa. večnozelene šume i žbunovi mediteranskog tipa. Od oko 400 rodova vaskularne flore. veliki broj ostrva u ovom regionu.7 endemičnih familija. Indokinu. polupustinje. Ovde se nalazi središte rasprostranjenja porodice kozlaca (Araceae). skoro čitav Meksiko. Srednje-južnoevropsko planinski floristički region: odgovara vegetaciji poleglih žbunića.Evrope.jedna endemična familija Welwitschiaceae sa monotipskim rodom Welwitschia.2 endemične familije. savane. planinska vegetacija. često je zaslanjeno zemljište. Indo-Pacifičko florističko carstvo: obuhvata delove Indijskog poluostrva. Deli se na 3 podcarstva. lovorolisne šume. Rhododendron ferrugineum) i južnoevropsko planinski (Sesleria robusta. jugozapadnoaustralijski . Ono se deli na 5 regiona (gvinejsko-kongoanski . planinska vegetacija. Deli se na 3 podcarstva. Nijedan drugi horion ne sadrži toliko veliki broj drevnih. večnozelene planinske šume. veliki broj ostrva u Polineziji i Novu Kaledoniju. tropske i suptropske listopadne šume.4 endemične familije. vlažne listopadne šume. sudano-zambezijski . uzumbara-zulu . Ognjenu Zemlju i južni deo Novog Zelanda.obuhvata ostrva koja su vulkanski vrhovi.3 endemične familije i 100 endemičnih rodova kao i 4000 endemičnih vrsta. sukulentni u uskolisni žbunovi formiraju vegetaciju u pustinjama dok se u brdima javljaju više drvenaste životne forme. Festuca bosniaca). karu-namib . tropske i suptropske pustinje. novozelandski . andski . centralnoaustralijski . Madagaskarsko florističko podcarstvo uključuje 12 endemičnih familija. potpuno odsustvo šumske vegetacije. Javljaju se tropske kipne šume. lovorolisne šume.visok stepen endemizma na nivou vrsta. jugozapadne i jugoistočne delove Arabijskog poluostrva. ovde su osnovni tipovi vegetacije šume otvorenog tipa i savane. kamenjara. Papaveraceae i bambusi. savane. Afrotropsko florističko carstvo: obuhvata centralnu Afriku. Patagoniju. U florističkom smislu ovo je siromašno carstvo. posebno interesantan zbog porekla i puteva širenja elemenata flore). Ovo je prostorno najmanje ali je floristički jako dobro okarakterisano. Pinus mugo. Kapsko florističko podcarstvo se karakteriše sa 8 endemičnih familija. Madagaskar. Centralnu Ameriku. Visok stepen endemizma flore (oko 550 endemičnih rodova). najveći broj endemičnih rodova zabeležen je na Novoj Gvineji. malezijski .400 endemičnih rodova. tropske i suptropske listopadne šume.1 endemična familija. lovorolisna vegetacija. Javljaju se tropske kišne šume. arhaičnih formi vaskularnih biljaka kao ovo podcarstvo.

Postoji i više od 250 endemičnih rodova. Karakteristična je flora sušnih predela. Karakterističan je veliki broj endemičnih četinara. listopadne šume umerene zone. najkarakterističniji vegetacijski pokrivač su lovorolisne šume. lovorolisna šuma.1 endemična familija jetrenjača u severnim deovima Kalifornije. karakteristične su različite pustinjske i polupustinjske formacije. kontinentalne pustinje i polupustinje.malobrojni endemični rodovi. saharo-arabijski . Javljaju se tundra.smatra se da se granica rasprostranjenja ovog regiona poklapa sa rasprostranjenjem hrasta crnike i masline. Ima floru koja se dosta razlikuje od prethodna 2 podcarstva. planinska vegetacija. Polinezijsko florističko podcarstvo nema endemičnih familija. Novokaledonijsko florističko podcarstvo ima samo novokaledonijski region. nema endemičnih familija i mali broj endemičnih rodova. večnozelene šume i žbunovi mediteranskog tipa. evidentan uticaj afričke flore. Madreansko (sonorsko) florističko podcarstvo obuhvata samo madreanski region. najkarakterističniji su četinari. mediteranski .najveći od svih regiona na svetu. Ova flora je spoj borealne i tropske. tajga. Havaji imaju znatno učešće američkih flornih elemenata.više od polovine flore su mediteranske vrste. Flora Polinezije ima i neke australijske elemente. nijedan drugi region u Novom svetu se ne odlikuje tolikim diverzitetom četinara). Polinezijska flora je poreklom od Indomalezijske.visok broj endemičnih rodova). Ima 7 endemičnih familija. Tetijsko (drevno mediteransko) florističko podcarstvo obuhvata floru koja se razvila kao rezultat brojnih migracija. U slučaju Havaja. Ovde postoji značajan broj arhaičnih rodova. Borealno florističko podcarstvo je najveće. Neendemične vrste se javljaju u vegetaciji mangrova. evidentan uticaj afričke flore. Holarktičko florističko carstvo: najveće i obuhvata više od jedne polovine čitavog kopna. Iako postoji sličnost madreanske i mediteranske vegetacije (posebno između mediteranske makije i čarapala).uključuje više od 20 endemičnih familija.endemičnih rodova i vrsta je ovde).jedna endemična familija. među vaskularnim biljkama nema endemičnih familija. Obuhvata 2 regiona (polinezijski . najveći broj endemita skoncentrisan je na planinama. stenovite planine . pogodan za proučavanje istorijske flore. veliki broj endemičnih rodoa i vrsta. stepe i prerije. Ima više endemičnih familija i rodova nego ostala podcarstva zajedno. jedan od glavnih centara razvoja i prekla viših biljaka. najveći deo nativne flore je malezijskog porekla. nivo specijskog endemizma dostiže 97%). ali najveći broj tetijskih biljaka ima borealno poreklo. irano-turanski . veliki broj rodova su arhaični. 1 endemična familija. Ima 3 endemične i 1 subendemičnu familiju. visok stepen endemizma. Deli se na 4 regiona (cirkumborealni . havajski najviše prostorno izolovan od svih florističkih regiona na svetu. samo nekoliko endemičnih rodova.neslaganje da li spada u holarktik ili afrotrope. Nijedno drugo područje ove veličine nema toliko endemičnih familija i rodova. flora ovog podcarstva se razvila nezavisno od flore Tetijskog. Deli se na 3 podcarstva. Preko 90% vrsta je endemično. . Postoji i značajan broj drevnih i primitivnih familija i rodova. Karakteriše se sa 60 endemičnih familija ali većina ovih familija nisu velike i predstavljene su monotipskim rodovima. mali broj endemičnih rodova. istočnoazijski . tropske i suptropske pustinje. najveći broj endemita je iz savremenijih familija. Deli se na regiona (makaronezijski . severnoameričko-atlantski . ali je visok nivo endemičnih rodova i vrsta.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->