P. 1
Božidar Bećarević-dželat i sužanj Glavnjače-feljton Novosti

Božidar Bećarević-dželat i sužanj Glavnjače-feljton Novosti

|Views: 196|Likes:
Published by Miodrag Ječmenić

More info:

Published by: Miodrag Ječmenić on Sep 20, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/19/2012

pdf

text

original

Gospodar života i smrti

16. oktobar 2005.

Šefa Ĉetvrtog antikomunistiĉkog odseka Specijalne policije Englezi predali novim jugoslovenskim vlastima 3. juna 1946. godine, a saslušanje zvaniĉno poĉinje 7. juna. Pokušaj otpora nemaĉkoj ratnoj mašini na vrhuncu moći znaĉio bi samoubistvo
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić BOŢIDAR - Boško Bećarević, naneo je više zla komunistima u periodu Drugog svetskog rata, posebno u Beogradu, od bilo kojeg drugog policajca. Šef Ĉetvrtog antikomunistiĉkog odseka Specijalne policije Uprave grada Beograda proganjao ih je, zatvarao, prebijao, slao u logore, u sigurnu smrt. "Kroz njegove ruke", prošli su mnogi ilegalci a posleratni najviši funkcioneri komunistiĉke Jugoslavije, ali i profesori Univerziteta, lekari, advokati, inţenjeri, umetnici, lideri politiĉkih stranaka... Bio je gospodar ţivota i smrti. U Beograd je iz Kragujevca došao u 31. godini, posle osam godina provedenih u policijskoj sluţbi. U zapisniku o saslušanju, sastavljenom 7. juna 1949. godine, u kancelariji UDB-e, zapisano je da je Boţidar - Boško Bećarević roĊen 16. novembra 1910. godine u Desimirovcu, da je po narodnosti Srbin, da je neosuĊivan, da ranije nije hapšen... "Potiĉem iz siromašne seljaĉke porodice. Školovao sam se u svom selu i Kragujevcu, gde sam završio Gimnaziju 1929. godine. Na fakultet sam se upisao 1930. godine, pohaĊao neko vreme predavanja, a zatim, nemajući od ĉega da se izdrţavam, stupio sam u sluţbu u Gradsku bolnicu u Kragujevcu, a 12. februara 1932. godine sam prešao u gradsku policiju u Kragujevcu, gde sam prvo vreme bio zvaniĉnik, potom pisar a zatim šef Kriviĉnog odeljka iste policije. Na ovoj duţnosti ostao sam do maja 1936. godine, a posle sam postavljen za šefa Politiĉkog odeljka, i na ovoj duţnosti ostao do proleća 1939. godine. Iz Kragujevca sam otišao na duţnost - za pomoćnika komesara pograniĉne policije u Kotoribi, na maĊarsko-jugoslovenskoj granici (pruga Budimpešta-Trst) i na ovom poloţaju sam ostao do maja 1940. godine. Zatim sam bio premešten za Komesarijat u Subotici, ali na duţnost uopšte nisam stupio, jer je došao telegram iz Beograda, kojim sam premešten u Upravu grada Beograda", poĉinje Bećarević svoj iskaz pred islednikom Uprave drţavne bezbednosti. UBRZO po dolasku u Beograd, Bećarević poĉinje pravi rat protiv komunista. Za sve vreme nemaĉke okupacije trajao je rat do istrebljenja. Milosti nije bilo i sve je bilo dozvoljeno. Mnogo toga znao je upravo Bećarević. Time je "plen", koji su sada "udbaši" imali, bio znaĉajniji. Zanimljivo je da je saslušanje Boška Bećarevića, zvaniĉno poĉelo juna 1949, a kako on sam navodi, iz engleskog logora u Bariju još 3. januara 1946 je izruĉen jugoslovenskim vlastima. Gde je Bećarević bio od isporuĉenja - poĉetka 1946. do sredine 1949. godine, nema mnogo podataka. Samo on u nekoliko navrata pominje da godinama ĉami u zatvoru i da se mnogi visoki oficiri UDB-e raspituju kako su neki ilegalci, hapšeni tokom rata, ipak izbegli kaznu. Mnogi nekadašnji ilegalci su strepeli od takvog svedoka. On je znao ko se kako "drţao" pred "klasnim neprijateljem", ko je koga izdao, ko je vezama, mitom ili saradnjom sa okupatorom pušten na slobodu, ko je od partizanskih ratnih heroja ili generala bio policijski doušnik. Nije ni UDB-a sedela skrštenih ruku. Detaljno je ispitivan njegov ratni uĉinak. On sam nije aktivno uĉestvovao u kratkom, "aprilskom ratu" izmeĊu Nemaĉke i Kraljevine Jugoslavije. "Od 6. do 12. aprila 1941. godine bio sam šef istraţne sluţbe nad licima uhapšenim i osumnjiĉenim za špijunaţu i `petokolonaštvo`. Kada se Komanda povlaĉila i ja sam se, sa organima koji su mi bili dodeljeni za rad, povukao sa Komandom do Uţica, odnosno produţio do Kolašina, gde me je zatekla kapitulacija. Nedelju dana posle kapitulacije stigao sam u Beograd", navedeno je u zapisniku o saslušanju Boţidara Bećarevića u UDB-i za Srbiju 1949. godine. U svojoj izjavi, koja je dopuna saslušanja, a koju "Novosti" ekskluzivno objavljuju, on, izmeĊu ostalog, navodi: "Narodne mase traţile su primer iz pokorene Evrope kako treba postupati. I našle su ga, ne u primeru Norveške, već Francuske i Ĉeške; Francuske, gde u to vreme nije bilo ni govora o pokretu otpora, i Ĉeške gde je prvi pokušaj bio tako nemilosrdno skršen, uništenjem nekoliko stotina najboljih narodnih intelektualaca, a narod pouĉen tim primerom pošao je drugim putem. Ta dva naroda svojim stavom saradnje odnosno stavom mirne obnove zemlje i privrednog ţivota pod novim uslovima, sa iskljuĉivim ciljem oĉuvanja nacije od fiziĉkog istrebljenja, bili su uzor Beogradu i Srbiji", navodi Bećarević u izjavi. KAO posebna dva vaţna datuma koji su uticali na raspoloţenja naroda, Bećarević navodi "slom Jugoslavije kojoj niko od saveznika ni prstom ne pomaţe i napad na SSSR, posle pokorene cele Evrope, sa takvom snagom, da za nekoliko meseci biva osvojena skoro cela evropska Rusija". "Poznati avgustovski proglas (Apel od 13. avgusta 1941.) visokih beogradskih intelektualaca i drugih

javnih radnika predratne drţave, završio je snaţno proces preloma u Beogradu i imao znaĉajnog odjeka u unutrašnjosti. Taj proglas, i samo obrazovanje vlade sa Nedićem na ĉelu završili su proces diferencijacije u korist parole i stava - oĉuvanje reda i mira i nastavljanje rada na privrednoj obnovi zemlje. Taj put po `liniji manjeg otpora`, put najmanjih ţrtava, fiziĉkih i materijalnih, nikako nije znaĉio pomirenje sa veĉitim ropstvom pod Nemcima, već samo samooĉuvanje i samoodrţanje do povoljnijeg momenta". Taj povoljni momenat Bećarević vidi u ukljuĉenju Amerike u rat. "U to doba, najveće snage Nemaĉke, u vreme nezadrţivog postizanja uspeha na svim frontovima... svaki pokušaj otpora pod tim uslovima znaĉio bi samoubistvo. To uverenje bilo je široko rasprostranjeno", objašnjava Boţidar Bećarević u kakvom se poloţaju našao srpski narod u doba fašistiĉke ekspanzije u Evropi.

Hapsio Koču i Leku
17. oktobar 2005

Liĉno sam uĉestvovao u pokušaju hapšenja današnjeg ministra Aleksandra Rankovića, koji je uspeo da pobegne. Hapsio sam sadašnjeg naĉelnika Generalštaba Koĉu Popovića.
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić U UPRAVI drţavne bezbednosti za Srbiju, 8. juna 1949. godine, kako se navodi u zapisniku sa saslušanja okrivljenog Boţidara Bećarevića, bivšeg šefa antikomunistiĉkog odseka, poĉeli su da ga isleĊuju u osam ĉasova. "Kakve ste sve duţnosti imali kao šef Opšteg odeljka na sluţbi u Kragujevcu od maja 1936. do proleća 1939. godine?" "Konkretno, nisam radio ništa protiv demokratskog poretka, naprotiv voĊu demokratskog pokreta u Šumadiji advokata Milivanovića Benu i druge uticajne ljude mnogo puta sam štitio pred zakonima. Što se tiĉe širenja fašistiĉkih ideja izjavljujem da sam ja aktivno radio na njihovom suzbijanju, proganjajući pristalice narodnog pokreta "Zbor", a naroĉito sam radio, što mi je bio specijalni i glavni referat, na suzbijanju strane fašistiĉke delatnosti i špijunaţe... Godine 1938. ja sam bio prvi policijski ĉinovnik stare Jugoslavije koji je zaustavio nemaĉke turistiĉke autobuse, pune špijuna, skidao sa njih zastave sa kukastim krstom na liĉnu odgovornost i tako izazvao spor izmeĊu Nemaĉke i Jugoslavije. Zbog toga sam bio premešten i na granici aktivno radio na suzbijanju maĊarske i nemaĉke špijunaţe", odgovara, izmeĊu ostalog, Bećarević. "Šta ste radili i u ĉemu se sastojao vaš rad u vreme dok ste bili na duţnosti pomoćnika komesara Ţelezniĉke i pograniĉne policije u Kotoribu?" "To je bila kontrola jednog dela granice prema MaĊarskoj i Austriji u cilju spreĉavanja neprijateljske špijunske delatnosti... Isto tako otkrio sam jedan logor ustaša u MaĊarskoj, na mestu zvanom Vinogradi, gde su veţbali rukovanju oruţjem i prebacivali se otud u Jugoslaviju." "Vi ste, kao što rekoste, od maja 1940. bili na duţnosti referenta IV Antikomunistiĉkog odeljka Opšteg odeljenja UGB u Beogradu. Recite nam sad, kakav je vaš delokrug rada bio tada kao referenta?" "Kao referent IV Odseka vodio sam istrage nad uhapšenim ĉlanovima tada ilegalnih organizacija KPJ, ĉija se delatnost kosila sa odnašnjim zakonima. Kroz istragu otkrivena lica hapsili su izvršni organi - agenti, po nalozima koje sam ja sastavljao kao predmetni referent, a potpisivao ih šef Odseka, tada Svetozar Vujković. Kad sam kasnije postao šef Odseka, nezvaniĉni, takve sam naloge ja potpisivao. Tako su radili i drugi referenti Grujiĉić, Šterić, Boţić u to vreme." "Moţete li nam reći, koliko je lica i grupa u tom meĊuvremenu bilo uhapšeno od strane vašeg odseka?" "Sećam se da sam u maju 1940. godine okonĉao već zapoĉetu istragu nad grupom Ivana Kalapaše, keramiĉara, i drugova. Bilo ih je ukupno od 10 do 15 lica. U leto iste godine vodio sam istragu nad grupom dr Milutina Zeĉevića i drugova, kojih je bilo dvadesetak. Nešto kasnije iste godine vodio sam istragu nad grupom Gligorija Ernjakovića i drugova, kojih je bilo tridesetak. U jesen iste godine, vodio sam istragu nad

komunistiĉkom grupom Avrama Hajduše i drugova, koja je otkrivena na taj naĉin što je u jednoj štampariji, u Gospodar Jovanovoj ulici, zateĉeno štampanje partijskog organa "Proleter". Bilo je ukupno oko dvadesetak lica. Liĉno sam uĉestvovao u pokušaju hapšenja današnjeg ministra Aleksandra Rankovića, koji je uspeo da pobegne, a isto tako i u zapleni partijskog materijala, rukopisa i slogova iz pomenute štamparije. Zatim, liĉno sam uĉestvovao u hapšenju današnjeg naĉelnika Generalštaba Koĉe Popovića, za kojeg se bilo otkrilo da je napisao, odnosno preveo i redigovao za potrebe jugoslovenske KP, poznati elaborat o drţanju pred klasnim neprijateljem." "Da li je bilo presije prema pohapšenima i kakve su metode praktikovane radi iznuĊivanja priznanja u ovom meĊuvremenu?" "ŠTO se mene liĉno tiĉe, uvek sam nastojao da priznanje od hapšenih dobijem legalnim putem. Najveći broj uhapšenih pozivu da govori istinu bi se odazvao, pošto mu se predoĉi da se priznanje uzima kao naroĉito olakšavajuća okolnost. MeĊutim, u praksi mi se pokazalo da sam nailazio i na takve ljude iz redova komunista koje nije bilo moguće ni najsnalaţljivijim metodama privoleti na dobrovoljno priznanje. U takvim sluĉajevima, pristupilo se i tuĉi. Zbog moje, da se tako izrazim, psihološke strukture, nisam bio u stanju da ma koga tuĉem, ali su to radili agenti Miloradović, Kosmajac, Ĉervenka, Banjanin, Bojan Ristanović, Todor Marković, a moţda i neki drugi. Obiĉno se pristupalo udaranju korbaĉem po dlanovima, debelom mesu, a ponekad i tabanima. Bilo je i šamaranja... DogaĊalo se da uhapšenik, pošto oseti da moţe da izdrţi batine, odbija svako priznanje, dok pre toga, kod njega nastaje klebanje od samog straha, koje uvek moţe pre da ga dovede na odluku o dobrovoljnom priznanju", naveo je Bećarević. "Kojih se lica konkretno sećate da su bila tuĉena u to vreme pri isleĊivanju?" "Sećam se da je Kosmajac tukao Isu Baruha, Korneliju Sende-Popović, dr Milutina Zeĉevića, Avrama Hajdušku i mislim Ljubu Vušovića, profesora." "Da li vam je poznato da je bilo sluĉajeva iz tog meĊuvremena umiranja pod batinama ili samoubistva?" "Kod mene nije bilo nikad takvih sluĉajeva, ali znam da se sestra Ivana Kalapaša, u maju 1940. godine, pre mog dolaska u Upravu grada, obesila se u klozetu zbog toga što je odala brata. Ne znam ko je nju isleĊivao, da li Vujković ili Iljak, ili neko drugi. Znam da uopšte nije bila tuĉena što je Drţavno tuţilašvo konstatovalo na licu mesta. Za druge sluĉajeve ne znam", odgovorio je Bećarević. Prekinuto u 11.05, proĉitano i priznato.

PARTIZANSKI DEZERTERI "DA je takvo shvatanje naroda o štetnosti borbe pod onim uslovima i u ono vreme bilo zaista rasprostranjeno svedoĉi, pored ostalog, i pisanje `Borbe` u jednom od prvih brojeva, koji je oktobar 1941. izdat u Uţicu. U jednom uvodnom ĉlanku se govorilo da je takvo gledište zahvatilo i mnoge borce na frontu... U mojim rukama bilo je mnogo partijskih dokumenata koji su govorili o masovnom dezertiranju boraca, pa ĉak i ĉlanova partije, o otporu partijskoj liniji bezuslovne borbe protiv okupatora i ĉetnika. To su dokumena iz arhiva CK i VŠ iz Uţica, raznih štabova partizanskih jedinica, partijskih komiteta itd. (Ćećin izveštaj od Poţege, izveštaji OK Ĉaĉak, Poţarevac itd.)", navodi Bećarević u izjavi, koju "Novosti" ekskluzivno objavljuju. KOBNA GREŠKA "POSLEDNjA, završna faza uĉršćivanja stava naroda po pitanju pokreta otpora dolazi u periodu napuštanja partizanskih snaga Srbije, u novembru 1941. godine. Tada beogradska partijska organizacija, dotle skoro netaknuta, sa svojih oko 150 ĉlanova, krajem 1941. i poĉetkom 1942. godine stupa u punu akciju i izvodi nekoliko ubistava, baš u momentu kada nema uslova za sklanjanje uroţenih lica u unutrašnjost, jer je nastupila zima, nema odreda, i kad je izvršni aparat bio u punoj snazi i u mogućnosti da sve svoje snage baci na Beograd. Kolika je to bila poreška ne treba naroĉito isticati, jer je dovoljno sagledati to iz ĉinjenice da je do kraja marta 1942. cela organizacija stradala", piše Boţidar Bećarević u dopuni saslušanja.

Brzi slom i pokornost
18. oktobar 2005.

Grupa Moše Pijade poslednja koja je pred rat uhapšena i predata sudu. Radnici i nameštenici Beograda skoro stoprocentno se odazivaju pozivu Nemaca za normalizaciju stanja u prestonici
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić SASLUŠANjA Boţidara Bećarevića, nekadašnje šefa IV odseka u Upravi grada u UDB-i za Srbiju, prema

zapisniku, poĉinje u 6.15 ĉasova. "Kakav je bio stav Uprave grada i vašeg odseka, odnosno Opšte policije prema KPJ, njenim ĉlanovima SSSR-u i njihovim pristalicama od 27. marta 1941. do 6. aprila 1941. godine?" “O posebnom stavu IV odseka ne moţe se govoriti, pa ĉini mi se ni o posebnom stavu Uprave grada, koju su saĉinjavali tada ĉinovnici i koji su prema tome morali da podrţavaju stav Vlade. A njen stav, koliko je meni poznato, bilo je da se ništa ne radi protivu komunista. Da se sva lica koja su se našla u zatvoru predaju Drţavnom sudu, ukoliko je istraga završena, a ukoliko nije da se puste na slobodu. Tako je i postupljeno i poslednja grupa koja je predata sudu 28. marta bila je grupa Moše Pijade, koju je ĉinilo od 10 do 15 lica pohapšenih zbog uĉestvovanja na centralnom partiskom kursu kojim je rukovodio Moša”, priĉa Bećarević. Odgovarajući dalje, navodi da su po nareĊenu Vlade pred ulazak Nemaca u Beograd spaljene poverljive arhive i kartoteke. "Vi ste", nastavio je islednik, "6. aprila preuzeti od Komande grada Beograda i pod rukovodstvom iste radili. Recite nam sad, u ĉemu se sastojao taj vaš rad u periodu do kapitulacije." “Šestog aprila Uprava grada stavljena je pod Komandu vojnih vlasti, a za njenog neposrednog komandanta postavljen je Kosta Tasić, rezervni kapetan, inaĉe šef III odseka iste. Na njegovo traţenje dobrovoljno sam se javio i on me je imenovao za šefa istraţne sluţbe nad licima uhapšenim zbog špijunaţe. Rekvirirao sam kuću prote Đurića na Avalskom drumu gde je bila Komanda Beograda, od podruma i suterena napravio sam zatvor, a kao pomoćni organi bili su mi dodeljeni nekoliko straţara i agenti Pajović, Jeremić, Todor Marković, neki Boţa i drugi. Ukupno kroz zatvor je prošlo od 60 do 80 lica. Neki za koje je utvrĊeno da su svetlosnim lampama davali signale neprijateljskoj avijaciji, zatim jednog inţinjera kod kojeg je naĊena tajna radio-stanica na tavanu zgrade u blizini Liona i neke Nemce iz Panĉeva, kod kojih su pronaĊene radio-stanice i koji su iz vatrenog oruţja pucali u leĊa našim protivartiljercima u Panĉevaĉkom ritu, streljani su od agenata i nekih oficira, pošto im je krivica utvrĊena. Inaĉe, od komunista i drugih demokratskih elemenata niko nije hapšen. Povlaĉenjem iz Beograda prestao je i svaki dalji moj rad do kapitulacije, odnosno do ponovnog formiranje Uprave grada”, naveo je Bećarević. MEĐUTIM, Boţidar Bećarević je poĉetak okupacije opisao i u svojoj izjavi, koja je dopuna zapisniku sa saslušanja i koju “Novosti” eksluzivno objavljuju. Ovaj deo izjave nosi naslov - “Radnici i nameštenici opštine grada Beograda” i stvara novu sliku okupiranog i zastrašenog Beograda. “Dva dana iza okupacije Beograda, dakle već 15. aprila 1941, najveći broj opštinskih nameštenika, svi koji su se našli u Beogradu, stupaju na duţnost i pod nadzorom i komandom Nemaca, vrše reorganizovanje privrednog ţivota, uspostavu elektriĉne mreţe, vodovoda, kanalizacije, voznog parka i druge komunalne poslove neophodne za normalizaciju ţivota glavnog grada, do ĉega je Nemcima bilo mnogo stalo. Sluţbenici OGB, koji broje nekoliko hiljada lica za sve vreme okupacije na duţnosti, pod ovim okolnostima, ĉesto puta na fiziĉkim radovima, ukoliko nije bilo posla koji su pre rata obavljali, pomaţući okupatoru u privrednom eksploatisanju Beograda. Iz tako ogromnog broja sluţbenika, koji su pre rata dobrim delom kroz sindikate i na druge naĉine bili pod uticajem komunista, jedva da je nešto oko 50 njih bilo angaţovano u radu KPJ, bilo kao oruţani borci od prvog dana, bilo kasnije, ili u pozadinskom radu. Istrage nad uhapšenima u vezi s tim pokazale su da su to uglavnom bili oni koji su već pre rata potpali pod uticaj KPJ, dok u toku okupacije partija nije mogla da proširi svoj uticaj. Procenat onih koji su uzeli uĉešća ne iznosi ni jedan odsto. Ni jedna jedina sabotaţa nije ni pokušana od tog osoblja, bar u elektriĉnoj centrali, gde je za to bilo puno uslova, ili na autobusima, kojima su šoferi DTO svakodnevno vozili Nemce od spomenika do Dedinja i natrag”, napisao je Bećarević. Španski borci "RECITE nam kako se postupalo prema španskim dobrovoljcima, koji su se vraćali u zemlju i na osnovu ĉega je vršeno hapšenje i logorisanje demokratski nastrojenih elemenata do pred rat?" “Na osnovu ĉl. 12-a o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti javne bezbednosti ova lica su po nareĊenju Vlade upućivana u tzv. radne logore, kojih je bilo u Bileću, Brusu i ne znam još kojim mestima. To su bila lica koja su bila u španskom ratu i uopšte lica koja su po nahoĊenju policijskih vlasti bila opasna za javni red i bezbednost. Uglavnom su hapšeni komunisti i ljotićevci, koji su se smatrali naroĉito aktivnim”, odgovrio je Bećarević.

Narodna banka bez zastoja “MNOGOBROJNI radnici i nameštenici Drţavne štamparije i Narodne banke u punom predratnom broju stupaju na posao krajem aprila 1941, u toku maja završavaju ogroman posao oko štampanja novih novĉanica, prvo od 1.000 dinara, zatim u kratkom roku i ostale, do kraja jula. Broj onih sluţbenika drţavnih novĉanih ustanova koji su prišli NOP-u i ne vidi se prema ogromnoj masi ovih ljudi, koja nije izbliza ni 1 % za NOP. Oni su posebno novĉano nagraĊivani i imali privilegije u snabdevanju ţivotnim

namirnicama”, navodi Bećarević u izjavi. Borba za vlast "DA vaša borba nije vezivana za sudbinu okupatora jasno svedoĉi i Titovo i Markovo pismo koje su uputili 14. decembra 1941. godine PK-u Srbije, a u kojem se kaţe da Draţa i Nedić predstavljaju centar za okupljanje velikosrpske reakcije", navodi Bećarević, objašnjavajući da su komunisti koristili rat u borbi za vlast i citira pismo - “Postoji opasnost od velikosrpskog reakcionarnog centra za sve narode Jugoslavije, jer će on odigrati vodeću kontrarevolucionarnu ulogu bez obzira na sudbinu nemaĉkog i italijanskog okupatora... Zadatak PK Srbije jeste borba protiv toga centra...”

Odmazda kao odgovor
19. oktobar 2005.

Kada je posle akcija ilegalaca došla odmazda sa paljevinom Maĉve, masovnim pokoljem u Kragujevcu, u Beogradu je porastao talas ogorĉenja i protesta protiv ustanika
PREMA zapisniku o nastavku saslušanja Boţidara Bećarevića, šefa antikomunistiĉkog odseka Specijalne policije u vremenu Drugog svetskog rata, “Sastavljenom na dan 9. juna 1949. godine, u kancelariji UDB-e” islednik je pitao: "Recite nam, Bećareviću, kada je oformljena Uprava grada Beograda posle okupacije, po ĉijem nareĊenju i ovlašćenju, ko ju je oformio i koji su odseci oformljeni?" “Poštujući donekle propise Haške konvencije koja traţi da okupator ostavi civilne ustanove i zakone Nemci su negde u drugoj polovini maja odobrili da beogradska policija moţe otpoĉeti sa radom po predratnim propisima i formacionom stanju. Dragi Jovanović nam je saopštio da je od nemaĉkog komandanta Beograda naimenovan za izvanrednog komesara Beograda i upravnika beogradske policije. Posle kvartova prva je otpoĉela rad Kriminalna policija, a zatim Administrativno odeljenje. Kako je teklo sa otpoĉinjanjem rada drugih odeljenja nije mi poznato, dok je Drugo odeljenje, tj. Opšta policija, koja je po ţelji Dragog Jovanovića krštena imenom “Specijalna” stvarno otpoĉela da funkcioniše, sa nepotpunim brojem organa i bez doratne podele na odseke”, odgovorio je Bećarević. "Kada je formiran Ĉetvrti odsek Specijalne policije, po ĉijem odobrenju i ovlašćenju?" "Ĉetvrti odsek, kao ni ostale, nije trebalo oformljavati, jer je Opšta policija, samo sa novim imenom poĉela da funkcioniše u doratnom sastavu, sa istim organima, ukoliko su se na duţnost javili. Ne znam kad je taĉno otpoĉeo rad, ali mislim da je to bila prva polovina jula 1941. godine, sutradan posle prve paljevine dnevnog lista `Novo vreme`, koje su izvršili, kako se docnije ustanovilo, pripadnici skojevskih organizacija. Prvi zadatak koji nam je stavljen u duţnost bio je spreĉavanje paljevine novina, a zatim paljenje nemaĉkih motornih vozila i hapšenje lica koja te paljevine vrše. Objašnjeno nam je od upravnika grada da će se za sve paljevine i sabotaţe streljati odreĊen broj lica, i da se pri tome neće voditi raĉuna da li su ta lica uĉestvovala u sabotaţama ili ne. U jednoj naredbi koju je komesar unutrašnjih poslova Aćimović dostavio Jovanoviću reĉeno je da spreĉavanje ovakvih akcija, koje vode teškim odmazdama prema neduţnom stanovništvu, jeste najrodoljubiviji posao i Aćimović je pozvao sve organe Uprave grada da uzmu uĉešće u ovim akcijama. To sam isto uĉinio i ja, ubeĊen da je to ispravan posao, ako se otklanjaju one akcije komunista koje vode teškim odmazdama nad stanovništvom”, odgovorio je Bećarević. KOMUNISTI, meĊutim, saradnju sa okupatorom smatraju izdajom i već poĉetkom rata izvode niz akcija u Beogradu. Nacisti odgovaraju odmazdama. “U takvoj atmosferi Beograd je doĉekao niz akcija partijske organizacije u gradu, zatim, ustanak u zemlji. A, kad je posle toga došla odmazda u unutrašnjosti, sa paljevinom Maĉve, sa pljaĉkom u njoj i konfiriranja svog muškog ţivlja od 15 do 60 godina; kada je došao strašni masovni pokolj u Kragujevcu, radi partizanske akcije na Kremenjaĉi, zatim isti sluĉaj u Kraljevu, dalje, nemilosrdno rušenje Gornjeg Milanovca itd. - i kad se pokazalo da ustanici i jedne i druge boje ni udruţeni nisu u stanju da spreĉe Nemce u izvršavanju mera odmazde, da ĉak to i ne pokušavaju; kada je, najzad, došlo do sukoba meĊu samim ustanicima, što je shvaćeno kao znak neozbiljnosti i jednih i drugih, i kada je nemaĉka komanda stavila u akciju celokupnu vojnu silu stacioniranu u Srbiji, da bi ugušila pobunu paleći, rušeći, ubijajući bespomoćno stanovništvo - u Beogradu je silno porastao talas ogorĉenje i protesta protiv ustanika", naveo je Boško Bećarević. On navodi u izjavi da je narod znao - “da tamo gde nema pobune nema ni odmazde”. “Glavne gubitke Srbija je podnela 1941, i to uglavnom kroz odmazde nad neduţnim stanovništvom,

izazvane partizanskom delatnošću i akcijom komunista po gradovima, a borba partizana i komunista te odmazde nije bila u stanju da spreĉi, niti da pomogne gradovima, koji su uglavnom radi toga stradali, već su partizanske jedinice spreĉavale i donošenje u gradove namirnica za ishranu stanovništva (posavski i kolubarski odredi), prepuštajući to stanovništvo, a naroĉito decu, milosti Nemaca i gurajući ga neizbeţno u njihovo naruĉje. Tako se ta drţavna vlast po samoj nuţnosti i `dijalektici stvari`, mimo svoje volje, ţelje i namere, pretvorila od štetne po KPJ, u neprocenjivo korisnu po nju, po njenu dalju borbu i narod uopšte. A ovo poslednje joj je bio cilj”, navodi Bećarević. PODSEĆAJUĆI da je KPJ više puta javno istakla da hoće da se bori ne pitajući za ţrtve, jer za nju drugog puta nema ako je svoju sudbinu vezala za SSSR, Bećarević nastavlja: “Ja sam, pak, smatrao sa svim svojim neznanjem i šovinizmom da srpski narod nije duţan da podnosi ţrtve da bi se steklo iskustvo za meĊunarodni proleterijat, kojih bez takve borbe ne bi bilo. Borba pod tim uslovima znaĉila je samo nepotrebne i nenadoknadive ţrtve, koje su najzad saveznici prenebregli još odmah po završetku rata!”

OTPOR BOŠKO Bećarević u svojoj izjavi navodi niz primera kojima ilustruje samoinicijativni otpor komunistima u gradovima: “Nastojnica kuće u Prestolonaslednika Petra ulici prijavila je kvartu dolazak i skrivanje Veselina Osmanagića, u februaru 1942. godine, kada je došao iz Kosmajskog odreda i tako uhvaćen.” “Dragana Rodića, uĉenika koji je ubio Rusa, iz ruskog korpusa, uhvatili su i predali policiji graĊani. Jedan od njih primio je nagradu od Dragog Jovanovića, a drugi je odbio, rekavši da je time izvršio duţnost prema graĊanima ulice u kojoj se dogodilo ubistvo, a koji su oĉekivali odmazdu od Nemaca”.

PRVI SUKOBI “U IZVEŠTAJU upućenom CK-u u, oktobru 1941. godine, dr Nešković je pisao: “.....Kao što ćete videti, oni po pitanju saveznika još uvek ĉine krupne greške. Stalno napadaju Pećanĉeve ljude, a Draţinima su ubili ĉak i komandanta, malo je trebalo pa da i drug - - - - - - - uĉini sliĉnu grešku. Blagodareći ĉetnicima, a ne našima, nije došlo do sukoba, nego su zajedno napali na Kruševac” Bećarević promećuje da “ovo pismo ne samo da baca krivicu na partizane za prve sukobe sa ĉetnicima, već pokazuje i doslednost partije za eliminisanje svakog drugog rukovodioca ustankom, da bi se u sutrašnjici izbegla podela vlasti”.

SKOJ bez skojevaca
20. oktobar 2005.

U Smederevskoj Palanci oformljen je Zavod za prinudno vaspitanje sa idejom da se omladina saĉuva i vaspita u antikomunistiĉkom duhu. U Beogradu tek stotinak skojevaca .
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić NASTAVLjA se saslušanje okrivljenog Bećarevića na dan 10. 6. 1949. godine sa poĉetkom u 8.30: "Da li moţete da nam kaţete koliko je lica vaš odsek uhapsio i uputio samo u logor u Smederevskoj Palanci”, pitao je islednik nekadašnjeg šefa antikomunistiĉkog odseka Specijalne policije u okupiranom Beogradu. “U Smederevskoj Palanci nije postojao nikakav logor, već Zavod za prinudno vaspitavanje omladine, kao ustanova Ministarstva prosvete. IV odsek uputio je tamo moţda do 500 lica iz Beograda i unutrašnnjosti. Logor u Smederevskoj Palanci postojao je samo dva, tri meseca u toku 1941. godine, ali ubrzo rasformiran, ali u taj logor IV odsek nikoga nije uputio. Zavod za prinudno vaspitanje postojao je od leta 1942. godine do leta 1944. godine.” "Koje je doba starosti bilo onih lica koje ste vi upućivali na prinudno vaspitavanje u Zavod?" “Prema propisu Uredbe o ustanovljivanju ovog zavoda u ĉijem sam sastavljanju i ja uĉestvovao, u Zavod su mogla biti upućivana lica oba pola, iz svih zanimanja do 25 godina starosti. Nemci su pokušali da preko Ministarstva prosvete spreĉe da se u Zavod upućuju lica preko 20 godina starosti, ali sam ja sa Ilijom Paranosom uspeo to da ometem na taj naĉin što sam podneo Statut KPJ u koji sam dometnuo da ĉlanstvo u

SKOJ-u moţe da traje do 25 godina starosti, a Zavod je u prvom redu osnovan za skojevce. MeĊutim, tamo su upućivani i ĉlanovi Partije.” "Radi ĉega ste ove omladince tamo upućivali i kakve ste metode vi liĉno predlagali za njihovo prinudno vaspitanje i postupak prema njima?" “Omladina je hapšena radi uĉešća i ĉlanstva u skojevskim i partijskim organizacijama, upućivana je jedno vreme u logor na Banjici. Došao sam na ideju da ova omladina moţe da se prevaspita u antikomunistiĉkom duhu i saĉuva. MeĊutim, drţati ih u logoru znaĉilo je ne samo izloţiti ih uticaju ĉlanova KPJ, koji su ostali ĉvrsti pri svojim ubeĊenjima, nego i eventualnim opasnostima da ih Nemci jednog dana izvedu na streljanje.” BEĆAREVIĆ u ovom delu zapisnika sa saslušanja navodi i podatak da je prevaspitavanje uspelo kod blizu 80 odsto omladinaca, koji su bili u Zavodu. Oni koji nisu prevaspitani završavali bi u banjiĉkom logoru ili u rudniku. Stav omladine u ratnom vihoru u Srbiji Bećarević posebno sagledava u izjavi, gde se bavi i srednjoškolcima. “U celini, srednjoškolska omladina zauzela je pasivan stav prema NOP-u, dakle neprijateljski, mada je uticaj KPJ u srednjim školama pre rata bio veliki. a) U toku školske 1941/1942. godine bilo je ukupno upisanih Ċaka u srednjim školama Srbije 57.000. Ako je samo svaki deseti uĉenik bio sposoban da nosi oruţje, onda proizlazi da bi srednjoškolska omladina mogla dati samo u prvoj godini ustanka preko 5.000 boraca za oruţane odrede, i bar dva puta toliko za rad u pozadini. MeĊutim, kao što je poznato, u tome radu jedne i druge vrste, u toku okupacije nije uzelo uĉešća više od 200 do 300 Ċaka. Pa, ĉak da je uzelo i 500, ipak ni ta cifra ne premašuje 1 odsto. b) U Nedićevim oruţanim odredima samo u prvoj godini uzelo je uĉešća preko 300 srednjoškolaca. v) U oruţanim odredima DM (Draţe Mihajlovića) smatra se da je bilo od 300 do 400 srednjoškolaca, dok je broj onih koji su bili ĉlanovi civilnih organizacija DM vrlo veliki i svakako da prelazi cifru od 5.000. Ljotićevci su, takoĊe, imali jaku srednjoškolsku organizaciju. g) Pozivu nacionalne sluţbe za obnovu Srbije srednjoškolci su se najmasovnije odazvali i besprekorno drţali, kako u pogledu discipline, tako i u pogledu radnog elana, na isušivanju terena, poljoprivrednoj radnoj sluţbi itd. Aktivnost komunista za sabotaţu odziva i rada, te za stvaranje organizacije unutar, sa ciljem masovnog bekstva u odrede, nije mogla doći do izraţaja usled odbijanja ove omladine. d) Školska sluţba rada u poljoprivredi u Beogradu, Kruševcu, Nišu, AranĊelovcu, Ćupriji, Aleksincu i drugim mestima dala je mnogo veće rezultate nego što se uopšte moglo oĉekivati. Ċ) Oko stotinu uĉenika srednjih škola saraĊivalo je na Nedićevoj štampi, a broj onih koji su uzeli uĉešća na omladinskom knjiţevnom kursu, ili na razraĊivanju tema po školama o aktuelnim problemima, prevazišao je sva moguća oĉekivanja i po broju i po shvatanju tih problema. NAJJAĈA organizacija Skoja postojala je u Beogradu, gde su osnove ovog rada postavljene još pre rata, u toku 1939. do 1941. godine. UtvrĊeno je da tim radom nije u najširem smislu obuhvaćeno više od 200 uĉenika svih srednjih škola Beograda, dok je broj pravih skojevaca bio oko 100. Posle razbijanja ove organizacije, u leto 1942. godine, rad srednjoškolskog sektora nije obnovljen i pored toga što je na slobodi veliki broj onih koji su već bili obuhvaćeni radom. Uopšte, delatnost Skoja u srednjim školama u toku okupacije, i pored vrlo privlaĉnih parola za slobodu, nije izašla izvan kruga onih omladinaca koji su pre rata potpali pod uticaj partije, preko srednjoškolskog pokreta”, zakljuĉuje Boţidar Bećarević. Uĉitelji “U TOKU okupacije, Srbija je imala preko 2.000 osnovnih škola, sa oko 5.000 uĉitelja. Procenat onih koji su prišli NOP-u, bilo kao aktivni borci od prvog dana (Rakić, Ţunić-Badţa, Đurić i drugi) ili kasnije, odnosno koji su na razne naĉine pomagalo NOP u toku okupacije, jedva da iznosi 1 odsto. Naprotiv, svi ostali su pomagali aktivno Nediću, bilo time što su ostali na redovnoj duţnosti, bilo da su zauzeli mesta u oruţanim odredima protivu NOP-a. Poznato je isto tako da su mnogi aktivno pomagali pokretu DM”, zapisao je Bećarević. Profesori “PROFESORI srednjih i struĉnih škola zauzeli su u ogromnoj većini potpuno negativan stav prema NOP-u. Profesori iz ukupno 52 potpune gimnazije, devet trgovaĉkih akademija, pet srednjih tehniĉkih škola i nekoliko nepotpunih gimnazija na teritoriji Srbije, aktivno su pomagali Nediću u toku okupacije tako da NOP-u nije prišlo ni ukupno dvadesetak ljudi (Savković, Milenković, Kostić, Đilas itd.). Kao redovni saradnici "Prosvetinog glasnika", "Srpske scene", "Srpskog naroda", dnevnih listova itd., uĉestvuje preko 50 profesora od kojih su mnogi još pre rata poznati kao nauĉni radnici, politiĉki nekompromitovani (Aleksandar Milićević, Milorad Vanlić, Kostić, Miloš Pavlović, Janko Vukićević i drugi). Ĉak ni oni koji su kao politiĉki nepouzdani otpušteni iz sluţbe ne prilaze NOP-u”, navodi Bećarević.

Batine do granica
21. oktobar 2005.

Liĉno sam tukao Dušana Grubaĉa, Peru Ristića, Slavku Anaf, Jovana ĐorĊevića, Svetislava Kanaĉkog, Veru Miletić, Vasilija Buhu... Janko Lisjak zvao Gestapo.
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić PREMA zapisniku o nastavku saslušanja “okrivljenog Boţidara Bećarevića, sa generalijama kao na zapisniku od 7. 6. 1949. godine, sastavljeno na dan 11. 6. 1949. god. u kancelariji UDB”, islednik je pitao: "Da li je redovno praktikovana tuĉa kod svih onih sluĉajeva gde se na drugi naĉin nije moglo doći do materijalne istine?" “Nije redovno primenjivana. Ako je bilo dovoljnih dokaza o delatnosti uhapšenika koja se kosila za zakonom tj. ako je bilo kompromitujućeg materijala, spisa, zaplenjenog oruţja, verodostojnih iskaza svedoka i sauĉesnika - onda se nije smela primeniti tuĉa. Ne iskljuĉujem mogućnost da su pojedina lica kršila ovo nareĊenje, a to su konkretno ĉinili više puta Ristanović (Bojan), Jokanović (Dušan), naroĉito Kosmajac (ĐorĊe) i Miloradović (Ţivadin). No, ukoliko se ticalo lica - rukovodilaca partijskih organizacija, ĉiji je rad “nadole” bio utvĊen preko lica kojima je on rukovodio, dok rad i veze “nagore” prema višim partijskim forumima na taj naĉin nije mogao biti otkriven, onda se i tu primenjivala tuĉa da bi se došlo do materijalne istine, ali ne opet uvek i redovno”, odgovorio je Bećarević. "Po vašem mišljenju, koliko je procenata vaših uhapšenika tuĉeno i zlostavljano pri isleĊivanju, bilo od vas ili vaših organa?" “...Ako uzmem za osnovu martovsku grupu iz 1942. godine, u kojoj je uhapšeno oko 140 lica i koja je poznata pod imenom “MK - 1942” (Jelena Ćetković i Pera Ristić) onda bi se moglo reći da je tuĉa primenjivana u 10 odsto sluĉajeva. Ali, ako se uzme skojevska grupa iz leta 1942. godine, poznata pod imenom “Srednjiškolski sektor Skoja” (Dobroslovac, Mokranjac, Pajević, Ţurţul, Slavka Petrović, Tioslav Velimirović, Škerović i dr.) onda je ovaj procenat znatno manji, tako da ne bi iznosti ni polovinu gornjeg. Ako su to bili vaţniji sluĉajevi onda sam stvar uzimao ja u svoje ruke i ukoliko ne bih svom svojom umešnošću uspeo da stvar razjasnim odobravao sam da se tuĉa primeni, ili sam je ja sam primenio.” "Sećate li se konkretno sluĉajeva u kojima ste vi primenili tuĉu?" “Sećam se, na primer, sluĉaja Dušana Grubaĉa, Pere Ristića, Slavke Anaf, Jovana ĐorĊevića, Svetislava Kanaĉkog, Vere Miletić, Vasilija Buhe, i tako dalje.” "Kako i na koji naĉin je primenjivana tuĉa nad uhapšenim u toku okupacije? Jeste li imali naroĉito pripremljena sredstva za tuĉu?" “... Kada je tuĉa primenjivana, onda je to bilo šamaranje po licu, udaranje korbaĉem po dlanovima, debelom mesu ili tabanima. Tuklo se, prema tome, šamarima ili korbaĉom poznatim pod imenom `ţila`, a bilo je i udaranja gumenim pendrekom. Kad se tuklo po tabanima onda je uhapšenik leţao na patosu, pa je u tim prilikama bilo sluĉajeva da su mu noge bile vezane, a moţda i ruke”, odgovarao je Bećarević. "Do koje mere je tuĉa upotrebljavana i da li je tu postojalo nekih granica kada se sa tuĉom moralo prestati?" “Tuĉa nije smela da psihološki onesposobi lice za istragu, što znaĉi da je imala neke granice, i nikako nije smela da dovede do ozbiljnijih, teţih i naroĉito trajnih psihiĉkih ili fiziĉkih posledica. U tom pogledu je postojala direktiva...”, navodi Bećarević. ISLEDNIK je pitao da li je zbog zlostavljanja bilo i smrtnih sluĉajeva, a Bećarević, izmeĊu ostalog, kaţe da se njemu takav sluĉaj nije dogodio, niti mu “je u znanju koji drugi smrtni sluĉaj pod batinama”. I u izjavi, koju “Novosti” ekskluzivno objavljuju, Bećarević se bavi muĉenjem zatvorenika. “Ali ne moţe da se govori da su te mere bile uvedene u praksu radi sadistiĉkih zadovoljenja ili sa ciljem fiziĉkog uništenja zatvorenika, već iskljuĉivo kao nuţna i neophodna mera za istragu nad ĉlanovima jedne revolucionarne organizacije, komunistiĉke, u toku graĊanskog rata, u periodu revolucije, kada ĉlanovi te organizacije isto tako upotrebljavaju sve mere u borbi s protivnikom. To je jedan nuţan, nepisan zakon revolucije”, navodi Bećarević. Bećarević, demantuje pisanje štampe KPJ u vreme rata. “Dalje, na primer objavljeno je kroz partijsku štampu i dnevnike, i to je ostalo kao istorijski dokument, da su Đura Strugar, Vukica Mitrović i Miloš Matijević izdahnuli pod batinama, a da nisu ni reĉi izustili. Danas se moţe utvrditi da je to netaĉno, jer su ova lica upućena u logori odatle odvedena na streljanje posle duţeg vremena. Sluĉaj Mile Dimić, glumice, za koju se sliĉno tvrdi nije mi uopšte poznat, kao ni to da je bila u zatvoru, a Janko Lisjak i drugarica Voje Vuĉkovića o kojima se isto govori uhapšeni su u mojem odsustvu iz Beograda. MeĊutim, poznato mi je da je Lisjak preko jednog omladinca poruĉio Gestapou da ga preuzme kao hrvatskog drţavljanina, koje nismo imali prava hapsiti i Dragi Jovanović je naredio da bude pre

streljan, da ga Gestapo ne preuzme. Za drugaricu Voje Vuĉkovića mi je reĉeno da su je Nemci preuzeli kao italijansku drţavljanku, koju nismo imali prava da hapsimo, dok je njen brat pušten po nareĊenju Dragog Jovanovića...”, navodi Bećarević u referatu. IZDRţALI BEZ REĉI “BILO je sluĉajeva da uhapšenik, pošto oseti da moţe da izdrţi batine (koje imaju odreĊenu granicu), odbija da ma šta prizna, pa je ovo iskustvo upućivalo da se strogo vodi raĉuna o tom momentu. Konkretno, Marijana Gregoran, ĉlan PK Skoja, bila je poĉela da priznaje posle suoĉenja, ali referent nije bio zadovoljan tokom i primenio je batine. Kada je videla da moţe izdrţati, ona je odbijala da ma šta dalje prizna, ĉak je porekla i ono što je bila priznala na suoĉenju. Sliĉan primer bio je sa Olgom Milutinović i njenom drugaricom, ĉlanovima OK Kraljevo, koje pet meseci nisu ništa priznale, pošto su kod kraljevaĉke policije osetile da mogu izdrţati batine, razume se samo zato što one imaju granicu. Najzad su posle pet meseci priznale rad bez primene batina, dakle pošto su se uverile u besmislenost ćutanja”, piše Bećarević u izjavi.

Umiranje pod batinama
22. oktobar 2005.

Dugaĉak spisak komunista koji su izdahnuli pod torturom. Ljudi tuĉeni po tabanima, vezivani izmeĊu dva stola da vise, pa tako prebijani, udarani pesnicama agenata Specijalne policije po sistemu "dobacivanje da se seti".
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić"MOLIM vas i opominjem da se u iskazima drţite postavljenih pitanja i da na njih konkretno odgovarate, tj. da li se i kojih sluĉajeva batinanja sećate, vrsta i naĉina batinanja, kao i smrtnih sluĉajeva pod batinama?", pitao je islednik u Udbi Boţidara Bećarevića na nastavku saslušanja 23. 6. 1949. godine. “Sećam se da su bili tuĉeni: Marijana Gregoran, radnica, ĉlan PK Skoja za Srbiju, Miloš Matijević, kandidat za ĉlana CK KPJ i rukovodilac PK KP za Srbiju, Vukica Mitrović, ĉlan PK Srbije, Đuro Strugar, ĉlan OK Beograd, Jelena Ćetković, sekretar MK Beograd, Lepa Stamenković, ĉlan Pokrajinskog povereništva za jug, Kristina Kovaĉević i Julija Delere, rukovodioci partijske organizacije u Leskovcu, Kornelija Sande-Popović, španski dobrovoljac i ĉlan Mesne organizacije u Beogradu, N. Stanišić, ĉlan OK Ĉaĉak, drugarica Janka Lisjaka - koja nije htela da kaţe ni pravo ime (Desanka M., kako se saznalo) i drugarica Filipa Kljajića, koja takoĊe nije htela da kaţe pravo ime, registrovana kod policije na laţno ime Mirjana Obradović. Nijedno od ovih lica nije umrlo pod batinama, već su upućena u logor od kojih su neka streljana. Bilo je tako visokih rukovodilaca, koji skoro ništa nisu priznali, pa ipak nisu tuĉeni - navodim primer Milke Minić, ĉlana OK-a Šabac, koja je kasnije pobegla iz zatvora. Ne sećam se nijednog drugog sluĉaja, kao ni sluĉaja umiranja pod batinama”, odgovara Bećarević. "Da li se sećate sluĉaja Isa Pupavca, elektriĉara iz Rakovice, tri puta hapšen 15. 8. 1941, a drugi put posle 20 dana, posle tri nedelje muĉenja u Specijalnoj policiji iznet mrtav, a leš odnet u nepoznatom pravcu?" “Ne sećam se toga sluĉaja ni po imenu, ni inaĉe.” "Da li se sećate ovih sluĉajeva: Milana Gavrića, krojaĉa, uhapšenog 23. 10. 1941, a izdahnuo iste noći pod muĉenjem u Specijalnoj policiji, Dušana Nikoliša, ĉin., uhapšenog 27. 7. 1941, a umro u zatvoru pod muĉenjem 8. 1. 1942, Branka Tasovca, trg. pom., uhapšenog marta 1942. godine, umro pod muĉenjem posle dva ili tri dana u Specijalnoj policiji, Nedeljka Boţovića, radnika metalca, uhapšenog 25. 9. 1942. godine, izdahnuo iste veĉeri u Spec. policiji, Josipa Kiseljaka, radnika, uhapšen 24. 10. 1942. godine, posle tuĉe poslat u pritvoreniĉku bolnicu, a zatim vraćen i pod tuĉom umro, ĐorĊa Simića, obućara, uhapšenog marta 1943. godine, posle šest dana umro u Specijalnoj policiji, Borivoja Savića, ĉin., uhapšenog januara 1942. prvi put i drugi put 1. 9. 1943, umro u pritvoreniĉkoj bolnici zbog zlostavljanja, Milutina Ilića, maturanta, starog 20 godina, uhapšenog 15. 8. 1944, pod batinama umro, Ljubivoja Glaviĉkog koji je vraćen 26. 8. 1944. sa Banjice na dosleĊenje u Specijalnu policiju, a 31. 8. 1944. gubi mu se svaki trag i najzad seljaka Ćirića iz Ţarkova, uhapšenog na Ĉukarici poĉetkom jula 1944. godine, podlegao muĉenju u Specijalnoj policiji?" “Sluĉajeva Ise Pupavca, Milana Gavrića, Nedeljka Boţovića, ĐorĊa Simića, Borivoja Savića, Milutina Ilića i Ćirića iz Ţarkova uopšte se ne sećam. Kao što se vidi ova lica su najvećim delom pohapšena 1941, kada ja nisam bio šef odseka već samo referent. Branka Tasovca sećam se: uhapšen je u martovskoj provali 1942. godine, kao jedan od organizatora ili uĉesnika u ubistvu agenata Kosmajca i Zalada (ĐorĊe Kosmajac i Obrad Zalad). Mislim da je streljan za odmazdu u vezi sa tim ubistvom. Dušan Nikoliš: jedan Nikoliš je i u toku rata hapšen. Mislim da je nešto radio za Nemce. Ne znam da li je to isto. Josip - Jozo Kiseljak: sećam

se po imenu i mislim da je hapšen još 1941, ali o sudbini i drţanju ništa ne znam”, nabrojao je Bećarević. "Recite nam, Bećareviću, da li je bilo i ovakvih metoda muĉenja: uhapšeniku se vezuju ruke i noge pozadi, zatim se kroz vezu provuĉe štap i onda tuĉe do besvesti po tabanima i rukama. Onda se tako vezano lice obesi izmeĊu dva stola, pa se takoĊe na isti naĉin tuĉe. Onda, da li se i zbog ĉega primenjivalo stavljanje izubijane glave i nogu uhapšenih u hladnu vodu i zašto? Da li se primenjivala kakva sprava za stezanje glave ili se uhapšeno lice tuĉe pesnicama izmeĊu više agenata, sve u glavu, po takozvanoj metodi `dobacivanje da se seti`, itd. kao zabijanje vrelih eksera pod nokte, udaranje po polnom organu, zatim puštanje vesti Radio Londona i Moskve ili da svira neka arija?" “Bio je jedan sluĉaj kada je Tenko Dalvović naneo neke povrede uhapšeniku udaranjem pendrekom po leĊima. Mislim da je to bio neki pravnik, privatni ĉinovnik, koji je kasnije pušten na slobodu. Tenko je radi toga odgovarao pred šefom odeljenja. Bilo je sluĉajeva da su uhapšeniku posle tuĉe po tabanima ili dlanovima stavljene ruke odnosno noge u vodu sa rastvorom “burovom” da ne bi došlo do otoka. Bilo je i sluĉajeva da od neopreznog udara prsne koţa i tada je uvek intervenisao lekar. Sećam se liĉno da mi je dr Radišić u dva maha skrenuo paţnju za neke teţe ozlede pri tuĉi nanete. Ja sam slegao ramenima, rekao da je to neizbeţno u toku graĊanskog rata i zamolio ga da preuzme potrebne korake u cilju otklanjanja tih ozleda”, naveo je Bećarević. UBIJENI NA ULICI "MOŢETE li nam reći da li je bilo ranjavanja ili ubijanja lica prilikom njihovog hapšenja u stanu ili na ulici ili pri sprovodu u zatvor Specijalne policije ili negde drugde?" “Sećam se da su pri pokušaju bekstva prilikom hapšenja na uliĉnim partijskim sastancima ubijeni: Milica Milojković, inţ. Vasilije Ivanović i Mirko Tomić. U sukobu sa organima ubijeni su na ulici Ratko Gvojić, limar, Todor Dukin i David Pajić. Drugih sluĉajeva se ne sećam i mislim da ih nije ni bilo”, izjavio je Bećarević, prema zapisniku sa saslušanja koji je Arhivu Beograda nedavno ustupila BIA. UTERATI STRAH U KOSTI “POLICIJA nije reagovala na pisanje štampe o `umiranju pod batinom`, jer je to momentalno konveniralo brobi protivu partije, pošto je, koliko god na jednoj strani izazivalo ogorĉenje, toliko je na drugoj po policiju povoljno delovalo na one koji su vrbovani za dalji rad i prilaţenje pokretu, jer se ljudi ĉesto nisu usuĊivali radi straha. Za to sam ja otvoreno saopštavao roditeljima uhapšenih da se primenjuju fiziĉke mere da bi se to znalo i prenosilo... To je bio, dakle, jedan sistem u radu, sliĉan onome što su komunisti primenjivali: psihološka borba strahom. To je vrlo uspešan metod, koji je, kako sam ĉuo, u praksi i kod Ozne”, zapisao je Bećarević u izjavi.

Bez milosti za komuniste
23. oktobar 2005

Dragi Jovanović naredio primenu torture, jer su ga kod sela Stojnik napali komunisti. Naveo je mnoge zloĉine ustanika, pa sam i ja poĉeo da odobravam tuĉu u isleĊivanju, ĉak, i da je sam primenjujem.
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić - MOŢETE li nam reći, da li se sećate koji su bili vaši uhapšenici, odnosno vašeg odseka, od onih koji se pominju u bolesniĉkoj knjizi pritvoreniĉke bolnice, koju vam pokazujemo? Zatim, kojoj grupi pripadaju i kakva je njihova sudbina? “Od imena koja su mi proĉitana iz ove knjige sećam se da su bili zatvorenici Specijalne policije sledeća lica: Vera Lazović, dr Velizar Kosanović, Ljubomir - Ljuba Radovanović, profesor, Mihailo Iveša, advokat, Mitra Đilas, Slobodanka - Boba ĐorĊević, Natalija - Nata Hajdić, Ljubica Srzentić, Svevolod Tumin, Milić Miljenović (ranjen prilikom atentata na agenta), Stojanka Jovanović, ĉin. poš. šted, Radiša Timotić, grafiĉar, Jelena Matić, Ivanka Nedić-Šotra, Ţaklina Šamorol, student, Milojko Ţiţović, student, Stanica Naĉević, radnica, Miroslava Mirĉević, stud., Mirjana Simović-Mocić, Radomir Pavlović, ţelezn. pripravnik - svi hapšeni 1941. godine. Zatim, sledećih lica hapšenih 1942. godine: dr Dragoljub Sretenović, Obrad Pelemiš, mehaniĉar (skoĉio u lift sa ĉetvrtog sprata UGB), Dimitrije ŠiĊanski, adv. priprav., Jovan Pišćević, šef Por. uprave, Ruţica Šojić, stud. medicine, Vojislav Kosovac, stud. teologije, Vidosava Stojadinović, uĉiteljica, Margarita Popović, lekar - veterinar, inţ. Milisav Savatić, Jelena Ćetković, Milutin Doroslovac, student, Ivanka Ćuković, domaćica (bila je krivac Gubareva), Dragutin Mokranjac, student, Blaţo Barović, maturant, Milanka Jevtović, student, Radmila Rajković, domaćica, Nadeţda Janković, student medicine, Anka

Kumanudi, domaćica, Milovan Milović, svrš. maturant, Vesna Butijer, priv. ĉin., Veroslava Davidović, maturant, Nedeljka Tasković, student medicine, Danica Karišić, stud. med., Radmila Paljić, stud. teh., Ljubomir Škerović, svrš. maturant, Danilo Janjatović, tipograf (obesio se u bolnici), Piroška HoĊić, Slobodanka Stefanović, student agronomije, inţ. Vasilije Ivanović (ubijen na ulici), Vera Janjićijević, ĉin., Zora Ivković, domaćica - studentkinja, Vera Smiljević, ĉin. DHB, Draginja - Dada Konstatinović, Milivoje - Mića Stojković, student, Mirjana Obradović - ilegalno ime ţene Fiće Kljajića, Radivoje Boţić, ĉin. priv., Leposava Stamenković, radnica, Anka Petković, ĉin., Novica Pavlović, zemlj. iz D. Raĉe (hapšen 1941. god.), Josip - Jozo Kiseljak, Dušan Milinov, bravar, Bosiljka Baĉić, krojaĉica, Nadeţda Matijević, uĉiteljica, dr Dušan Dohĉević, Olga Daniĉić, student, Vojislav Vuĉković, kompozitor - svi iz 1942. godine. Sećam se od hapšenih u 1943. godini sledećih: Jelena Hadţi-Nikolić, radnica, Vojimir Tutunović, elektrotehn., Aleksandar Đelineo, uĉenik sedmog raz. gim., Ferdinand Jurić, alatniĉar, Toma Šutić, mehaniĉar iz Kraljeva, Milanka Šuput (Lidija - Milena), Vojin Korad, ĉin., Olga Milutinović, student medicine, Zorka Radulović, uĉiteljica, Vidosava Milijević, sud. pripr., Petar Subotić, elektr. maš. inţinjer (preuzet od SDK), Milan Josimović, svrš. maturant, Stojanka Radošević, suplent gimnazije, Borislava Borka Bogojević, uĉenica Trg. akademije, Zora Obradović, bivš. ĉin, Petruša Zorić (Koĉović), domaćica, Obrad Papić, bifedţija, Vera Sokolova, profesor, Jovanka Bogdanović, uĉiteljica, Vlatko Pajić, instalater sve iz 1943. godine Od uhapšenih u 1944. godini sećam se: Joviĉić Ljubica (mislim ţena Miće Stojkovića, stud. medicine), Veselinka Lazović, stud. medicine, Tomo Bunuševac, inţ. šumarstva, Dušan Krĉmarev, berb. radnik, dr Vojislav Lalević, Bratislav Petković, inţ. šumarstva, dr Radomir Gerić, lekar, Franja Herman, bank. ĉin. Ostalih imena se ne sećam, ali ne iskljuĉujem da je meĊu njima bilo takoĊe lica koja su u bolnicu upućena kao protvorenici odeljenja Specijalne policije”, ispriĉao je Boţidar Bećarević u kancelariji Udbe. Na isleĊivanju sutradan, prema zapisniku, Bećarević kaţe da je tuĉu pritvorenika naredio upravnik Dragi Jovanović, u drugoj polovini jula 1941. godine. “On je jednog dana otišao s Nemcima, mislim, do sela Stojnika u srezu Kosmajskom i tamo je napadnut od ustanika, kako ih je on nazvao. Pored ostalih, tada su Nemci uhapsili nekog seljaka Jovanovića, iz Paraćina, koji je 17. VIII 1941. godine obešen na Terazijama. Jovanović je tada doneo dosta podataka o navodnim zloĉinima koje komunisti vrše nad pretsednicima opština, ţandarmima, mirnim graĊanima. Na bazi toga, on je preporuĉio da prema komunistima kao organizatorima i izvršiocima tih zloĉina ne moţe biti nikakvog milosrĊa i obzira”, ispriĉao je Bećarević. Navodi, dalje, da je ta naredba prvo bila neozbiljno shvaćena, ali da je i sam uvideo potrebu da tuĉe. “Sav opijen i zanesen napred pomenutim `Apelom`, koji me pozivom tako uglednih ljudi na borbu protiv komunista do srţi proţimao, ja sam rekao da se slaţem, da odobravam primenu tuĉe i da ću je liĉno ja primenjivati”, navodi se u zapisniku sa saslušanja Boţidara Bećarevića. LENjINOVA DOKTRINA “...JA sam proĉitao neke stavove iz Lenjinovih izabranih dela kojima sam dokazao da se u revoluciji, odnosno graĊanskom ratu ni komunisti ne oslanjaju ni na kakve zakone, podvlaĉeći naroĉito Lenjinovu misao da se tako postupa i u periodu uspostave diktature proleterijata, koja je, po njegovim reĉima, niĉim neograniĉena, nikakvim pravilima i zakonima nesputavana i iskljuĉivo na nasilje oslonjena vlast”, izjavio je Bećarević, prema zapisniku na dan 28. VI 1949. u kancelariji Udbe

Krvavi tragovi "crvenih"
24. oktobar 2005.

Komunisti likvidirali ĉetnika na Pašinom brdu jer je rekao da njihove akcije ne smatra rodoljubivim. Nedaleko od Kragujevca ubijen teolog Nešković, ĉije je unakaţeno telo ostavljeno kraj puta, a sahrana zabranjena
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić ODGOVARAJUĆI na pitanja islednika UDB-e o surovosti koja je primenjivana prema komunistima u zatvorima Specijalne policije, Boţidar Bećarević je rekao, izmeĊu ostalog, i sledeće: “Naroĉito je delovao na organe izveštaj koji mi je predao Dragi Jovanović, a koji je govorio o tome kako su komunisti u Zagrebu namamili u jedan stan Ljudevita Tiljka, policijskog ĉinovnika, isekli ga na komade i u kanti za Ċubre izneli, mislim na Maksimir... Mogu da kaţem da je ovo za mnoge ljude iz odseka bila uglavnom baza za primenu tuĉe.” U svojoj pisanoj izjavi, koja je dopuna saslušanja, a koju Bećarević naziva i referatom, on se detaljnije bavi zloĉinima komunista, pa nabraja: “Kada se, zatim, u Beogradu dogodilo da su komunisti ubili ne samo policajce koji nikad nisu ništa radili

protiv komunista (Šterić, Ţika Jovanović, Miloš Pajić) ili koji su radili pre mnogo godina, a u toku rata to odbili (kao Toša Marković, Pera Simić itd.), već i obiĉne graĊane, kao onog Ċaka na Pašinom brdu u poĉetku septembra 1941, samo zbog toga što je odbio da priĊe skojevcima i rekao da ne smatra akcije rodoljubljem (ubio ga Bliher), onda je prirodno da je dolazilo do odgovarajućeg reagovanja. Ubrzo su stizale vesti o postupku partizanskih grupa na terenu, o ubistvima ne samo oruţanih protivnika, već i onih koji su se samo po pretpostavci i socijalnom poloţaju takvima smatrali, što je sluĉaj lekara i advokata iz Bogatića, iz prvih dana borbe, gde je ĉak zabranjena i sahrana na nekoliko dana. NAROĈITO su rĊavo odjeknuli sledeći sluĉajevi: 1. Usred Zagreba, 1. jula 1941, namamljen u kuću Ljudevit Tiljak, zaklan, iseĉen na komade i u kanti za Ċubre iznesen na periferiju. 2. Na Drini zaklan finans (od strane partizana ĉija su imena kasnije utvrĊena), odseĉene mu noge, ruke i glava, pa ostavljen nesahranjen. Leš je kasnije snimljen i fotografija rasturana. 3. Kod Svilajnca studentkinja medicine testerom je odsekla noge i ruke zarobljenom ţandarmu, u septembru 1941. Ovo je utvrĊeno iskazom zarobljenih partizana. 4. Dva ljotićevca, ranjenika iz bolnice u Gornjem Milanovcu, iseĉeni su ţivi na komade od partizana, kad su ponovo u jesen 1941. osvojili grad, iz kojeg ovi nisu mogli da uteknu. 5. Za vreme partizanske vladavine u Ĉaĉku, jedna ţena je umrla pod batinama zato što je prala veš Nemcima, a neki seljaci su ţivi zakopani u zemlju, do ramena, zato što su po nareĊenju zatrpavali iskopane rupe na putu. 6. U blizini Kragujevca ubijen je teolog Nešković, odseĉene mu uši i nos i ostavljen kraj puta uz zabranu da bude sahranjen. 7. Dušan Jovanović Ţuća, komunista, koji je u jesen 1941. prišao policiji izneo je više podataka o sliĉnim postupcima partizana na Kosmaju, gde je jedno vreme bio u odredu zajedno sa Đurom N., koji je ubijen sa Stanislavom Sremĉevićem u Beogradu, posle pada Mirka Tomića. Zatim, Nata Dugošević, inţenjer Subotić, Vera Miletić i (Vasilije) Buha izneli su mnogo takvih primera. I KASNIJE su stizala takva obaveštenja, naroĉito od izbeglica iz Bosne i Hrvatske i to kako o zloĉinima ustaša, tako i o sliĉnim greškama partizana. U Arhivi PK stoje podaci o tome da je u Sremu jedan partijac, terenski radnik SK, ubio jedanaestogodišnjeg deĉaka samo zato što mu je ovaj opsovao majku partizansku. Taj isti partijac, na saslušanju pred delegatom OK Srem, priznao je da je pre toga ubio oca onome deĉaku, a OK je utvrdio da je ubistvo usledilo zbog ranije mrţnje prema njemu, jer je ovaj partijac bio uposlen kod ubijenog kao pisar u opštini. Sreski komitet je odobrio tu meru, ali je OK osudio. Dogodilo se i to da su sremski partizani u jednoj borbi sa ustašama oterali od sebe 120 seljaka koji su im prišli beţeći od terora ustaša i tako su ih ovi ponovo uhvatili. OK je to osudio. Poznato je dalje na koji je naĉin ubijena Jelena Matić, Brana Arsenijević u kruševaĉkom odredu, itd. Moji Kragujevĉani Ljubomir Marić Ljube i njegov brat Vojimir - Ĉiĉica, partizani, zapalili su u jesen 1941. godine kuću u kojoj je izgorelo 10 ĉetnika. U proleće 1944. sremski partizani zarobili su 12 ĉetnika, svezali ih, polili benzinom i ţive zapalili, na granici izmeĊu Bosne i Srema. Drugu šestoricu su vezali ţicom, postavili ih u krug u ĉuĉećem stavu i izmeĊu njih neki Marjan Hrvat zapalio je bombe koje su ih raznele. Ovo sam liĉno utvrdio preko sremskih seljaka i zarobljenih partizana u štabu generala Đukića na Umci. Kada smo u 1943. godini Vrhovnoj komandi DM (Draţe Mihailovića) Paranos i ja dostavili jedno pismo, u kojem smo ukazali na neke greške ĉetnika, naroĉito zbog klanja i paljenja sela, dobili smo pismo u kojem je bilo mnogo sluĉajeva sa sliĉnim postupcima partizana prema ĉetnicima (klanje, stavljanje soli u utrobu ţivom ĉoveku, paljenje brade, nabijanje koca u usta itd.) i skrenuta nam je ozbiljna paţnja da mi povedemo raĉuna šta rade komunisti, a ne ĉetnici”, zapisao je Boţidar Bećarević

HABUŠ SILOVAO “JA sam liĉno utvrdio da je Vera Vrbalov, svojom rukom tukla po tabanima jednog zarobljenog ĉetnika da bi joj odao ko je ubio njenog muţa. Andrija Habuš, muţ Vukice Mitrović, odgovarao je pred štabom zbog silovanja nekih drugarica i jedne seljanke, itd.”, navodi Bećarević u svojoj izjavi.

Satrto celo selo BEĆAREVIĆ tvrdi u pisanoj izjavi da je pismo u kojem mu ĉetnici nabrajaju zloĉine partizana - saĉuvano, sa svim konkretnim sluĉajevima zverstava. “U njemu se pored ostalog navodi kako su partizani još u 1942. godini pobili sve muško stanovništvo što je

moglo da nosi oruţje u muslimanskom selu, na tromeĊi Bosne, Sandţaka i Crne Gore, a kuće spalili, dok su ţensko stanovništvo i decu preselili. Mislim da se to selo zove Borovnica ili sliĉno, a bilo je zaista gnezdo ustaša”, navodi Bećarević.

Kajanje kao - spas
25. oktobar 2005.

Specijalna policija Uprave grada Beograda za vreme Drugog svetskog rata hapsila na hiljade ljudi. Policijska privoĊenja i torture širom Srbije. Hapšeni svrstavani u ĉetiri grupe, a pokajanje i "doprinos istrazi" uzimani kao olakšavajuće okolnosti.
NA dan 29. juna 1949. godine u kancelariji UDB-e islednik je upitao Boţidara Bećarevića da li se seća koliko je uhapšenih prošlo kroz ĉetvrti, antikomunistiĉki odsek za vreme okupacije. “Mislim da je kroz oba zatvora Specijalne policije prošlo u toku okupacije od pet do sedam hiljada ljudi, raĉunajući tu uhapšenike svih odseka (I, II, III i IV) kao i ona lica koja su iz unutrašnjosti sprovoĊena za logor i prihvaćena prethodno od Specijalne policije. Moglo bi se uzeti da od toga broja dve trećine uhapšenika otpada na IV odsek za sve vreme njegovog funkcionisanja, raĉunajući tu i ona lica sprovedena iz unutrašnjosti, koja su hapšena po liniji rada IV odseka”, odgovara Bećarević. On dalje navodi da je antikomunistiĉki deo Specijalne policije Uprave grada Beograda bio nadleţan za rad i u celoj Srbiji, i to prema Nedićevoj odluci. - Šta mislite, koliko je lica hapšeno od strane IV odseka na teritoriji Beograda u vreme okupacije i kojih se vaţnijh grupa sećate? “Nemoguće mi je da odredim pribliţno taĉnu cifru hapšenih lica sa teritorije Beograda. Moglo bi se pribliţno uzeti da je bilo oko 1.000 do 1.200 lica. Što se tiĉe grupa, momentalno se sećam, i to: 1) Grupa preventivnih hapšenja - juli 1941, oko 30 lica. 2) Grupa Vladete Popovića, avgust 1941 g, oko 10 lica, 3) Grupa Dobrivoja Srbića, avgust 1941, 6-7 lica 4) Grupa Zoltana Vereba, avgust 1941, 6-7 lica 5) Grupa omladinaca, koji su palili novine, juli 1941, oko 15-20 lica 6) Omladinska saboterska grupa sa Ĉukarice, septembar 1941, 15-20 lica, a drugi put oko 10 lica (seĉenje kablova i dizanje pruge) 7) Grupa Miloša Matijevića - MK 1941, oko 50 lica 8) Grupa Dragana Dodića, decembar 1942, 5-7 lica 9) Grupa “Boţićni ţur na Karaburmi”, januar 1942, oko 60 lica 10) Grupa Juliške Salaj 11) Grupa Radmile Rajović i drugova - paljevina garaţe “Ford” u Grobljanskoj ulici, avgust 1941, oko 15 lica 12) Martovska grupa 1942, “MK - 1942”, uhapšeno oko 150 lica - ĉisto partiski rad 13) Grupa Branka Miškovića Blihera - “MK Skoja 1941”, iz novembra i decembra 1941, oko 30 lica. 14) Grupa zvana “MK-a Skoja 1942” - vanškolski sektor Skoja, na ĉelu sa Radoslavom Paljićem, oko 50 lica, juni 1942. 15) Grupa zvana “Srednjoškolski sektor Skoja” (Mokranjac, Doroslovac i drugovi), leto 1942, oko 60 lica 16) Grupa Ilije Mrgića i drugova (ubistvo Jelene Matić), leto 1942, oko 30 lica 17) Grupa Radivoja Boţića i drugova, poĉetak jeseni 1942, oko 50 lica (novoformirani “MK-a”) 18) Grupa Boţe Rakasa i Adele Šinko, decembar 1942 (Okruţna i mesna tehnika), oko 80 lica 19) Grupa Josipa Benkovića, proleće 1943, oko 20 lica 20) Grupa Vasilija Buhe i Vere Miletić, oktobar 1943, oko 30 lica 21) Grupa “Rakovica”, zima 1943/1944, oko 20-ak lica, kao i ostatak VII reona - partijski rad. 22) Grupa Laze Milijanovića, avgust 1944, oko 20 lica 23) Grupa Svetislava Kanaĉkog, juli 1944, oko 10-15 lica 24) Grupa Krĉmarev Dušana, mart 1944 godine, oko 10 lica 25) Grupa Lazović Veselinke, iz 1943, mislim, oko 20 lica. 26) Grupa tzv. Skoj-Dedinje (sestre Ćuković i drugovi) iz 1942. godine, oko 20 lica - vodio Gubarev 27) Grupa Nenada Pareota i drugova, avgust 1941 godine, oko 20 lica (vodio Gubarev) Bilo je verovatno još drugih manjih grupica kao i pojedinaĉnih hapšenja, ali mi je nemoguće da se svega setim”, naveo je Bećarević. Prema Zapisniku, odgovarajući na sledeće pitanje islednika, IV odsek je hapsio komuniste u Valjevu, Ubu, Obrenovcu, AranĊelovcu, Ĉaĉku, Kragujevcu, Kruševcu, Vrnjaĉkoj Banji, Zajeĉaru, Knjaţevcu, Prokuplju...

Hapšenja su bila masovna, a privedeni su deljeni po kategorijama. Prvu kategoriju ĉinili su takozvani najteţi politiĉki uhapšenici, u koje su spadali visoki partijski rukovodioci, ĉlanovi KP, uĉesnici u oruţanim akcijama. Oni su upućivani u logore, i nisu upotrebljavani za bilo kakve radove van logora. U drugu grupu je svrstavan uglavnom isti profil ljudi, ali su oni mogi da budu upućivani na rad u Nemaĉku ili negde u Srbiji. Ovde su birani oni koji su posle isleĊivanja pokazali znake kajanja. U treću kategoriju svrstavani su aktivisti koji se nisu mnogo angaţovali tokom rata, bez obzira na to da li su bili ĉlanovi KP ili ne. Ovde su svrstavani oni koji su bili lojalni prema vlastima tokom istrage, koji su se kajali ili doprinosili istrazi da razreši neke sluĉajeve. U takozvanu treću A kategoriju spadali su taoci, koji su bili “mamac” da se neko od vaţnih partijaca prijavi policiji. ODMAZDA U POŢAREVCU “S DRUGE strane, disponirajući sa uhapšenicima,policija je bila u stanju da ih lakše tretira i karakteriše nego što bi to Nemci uĉinili, povoljnije po samu partiju, jer je rukovoĊena drugim pobudama nego Nemci, uzimala drugi kriterijum, a sve to koristilo je jedino i najviše partiji. Dovoljno je ovde napomenuti da je u vreme odmazde u Poţarevcu, u proleće 1943. godine, kada je streljano 400 lica, najviše pokupljenih iz okoline, koji nisu imali ništa zajedniĉko ni sa komunistima ni sa akcijom radi koje je odmazda vršena, u beogradskom logoru sedelo blizu 1.000 pripadnika komunistiĉkog pokreta iz III, II, pa i I kategorije, i da su svi oni i danas ţivi, barem ovi iz II i III kategorije”, navodi Bećarević u izjavi. A CILj - VLAST “MISLIM da komunistima nije potrebno dokazivati da sam ja bio samo jedan od mnogobrojnih ljudi iz protivniĉkog tabora kome je bilo jasno da je ustanak, da je narodno-oslobodilaĉka borba bila sredstvo, a ne cilj, bila put ka cilju - vlasti. Ona je bila i još nešto drugo, bila je ispunjenje obaveze koju je KPJ imala prema Kominterni, ĉija je samo jedna sekcija”, piše Bećarević u referatu, koji je dopuna njegovog saslušanja.

Gestapo plete mrežu
26. oktobar 2005.

Bilo je više sluĉajeva da su Nemci, preko svojih agenata u logoru, vrbovali pojedine zatvorenike za svoje akcije. Zašto je streljano 13 ĉinovnika Uprave grada.
 Sve ţene Lotara Mateusa

Priredili: Uglješa BALŠIĆ i Veljko LALIĆ U ZAPISNIKU o nastavku saslušanja okrivljenog Boţidara Bećarevića sastavljenom na dan 29. 6. 1949. godine u kancelariji Udbe, islednik je pitao da li se nekadašnji šef IV odseka interesovao za sudbinu pohapšenih ljudi, koji su upućeni u banjiĉki logor. Bećarević odgovara da ih u logor nije slao Ĉetvri odsek, već Uprava grada. "Odsek nije prestajao da se u granicama mogućnosti i dalje interesuje za sudbinu ovih lica sve dotle dok preki sud Srpske drţavne straţe ne bi doneo presude (sud koji je u smislu postojeće Uredbe Nedićeve vlade izricao samo smrtne presude)." "Da li vam je poznato, kakva je još bila sudbina konfiniranih lica?" "Pored onog što je već napred reĉeno, tj. da je omladina do 25 godina upućivana u zavod za prinudno vaspitanje u Smederevsku Palanku: da su lica vremenski konfinirana otpuštana po isteku roka iz logora; da su prebacivana iz I u II kategoriju ili obratno i kao takva upućivana u Nemaĉku na rad (bilo kao slobodni radnici po ugovoru, bilo na prinudan rad). Sećam se i još ovih sluĉajeva: 1) Neka lica iz prve kategorije upućivana su na rad u borski ili neki drugi rudnik; bilo prinudno ili kao slobodni. 2) Bilo je sluĉajeva da su Nemci iz I kategorije uzimali uhapšenike za opasne radove kao što su: demontiranje avionskih bombi. Takva lica, bez obzira na stepen krivice, pošto bi izvršila odreĊeni zadatak, puštana su na slobodu. 3) Bilo je više sluĉajeva da su Nemci preko svojih agenata u logoru zavrbovali pojedina konfinirana lica i posle ih preko Ministarstva unutrašnjh poslova preuzimali i koristili kao specijalne poverenike, nazovi

partizane, za rad na terenu. Ovim poslovima specijalno se bavio kapetan Hausdin iz Gestapoa, koji je imao sektor Kosova i Metohije. Utvrdili smo jednom prilikom, putem saslušanja jednog uhapšenika koji nam se prijavio, da su Nemci celu jednu grupu logorskih konfiniraca, koja je, prema onome kako su vladi izjavili izvedena radi streljanja za odmazdu, izveţbali i preobukli u partizanska odela (seljaĉka), pa uputili na sektor Kosova i Metohije. Najverovatnije da su ovo postizali putem ucenjivanja ovih uhapšenika ili na osnovu molbi rodbine. Neki su ĉak otvoreno stupali u sluţnu Gestapoa kao obaveštajci po liniji KPJ ili DM. 4) U toku 1944. godine mnogi konfinirci iz I i II kategorije uzimani su za radove na izgradnji nemaĉkih bunkera i utvrĊenja po Beogradu. Neki su sa takvih radova i pobegli...", navodi Bećarević. Priznaje nekadašnji šef antikomunistiĉkog odseka da su za odmazde uzimani ljudi iz takozvane I grupe. "KADA je u pitanju odmazda za ubijenog nemaĉkog komandanta kod Poţarevca, Nedićeva vlada je traţila od upravnika grada komuniste iz I kategorije, radi streljanja. U to vreme u logoru je bilo izmeĊu 200-300 lica iz I kategorije, ali smo se Paranos i ja suprotstavili i Dragi Jovanović je obavestio vladu da nema takvih uhapšenika koji bi se mogli streljati. Mislili smo da će Nemci u tom sluĉaju odustati od odmazde. MeĊutim, oni su pokupili seljake iz okolnih sela i svoje pritvorenike, i streljali na licu mesta 400 lica. Vlada je povodom toga uĉinila oštre proteste Jovanoviću što je zaštitio konfinirane komuniste, radi ĉega je došlo da nevino seljaĉko stanovništvo strada. Od tada Jovanović je davao pritvorenike I kategorije radi streljanja kada su bile u pitanju odmazde...", izrekao je Bećarević, i navedeno u zapisniku Udbe, koji je Arhivu grada Beograda nedavno predala BIA. Bećarević navodi da su, 1941. godine, Nemci nasilno odveli i streljali 13 uhapšenika Uprave grada. Prema njegovim reĉima Specijalna policija uloţila je protest upravniku grada Beograda, ali on sam nije samo na tome stao. Ipak, islednik je pitao ko je streljao posle odluka prekog suda i gde? "Koliko je meni pozato, ovim je rukovodio pukovnik Radulović, komandant Straţe UGB, a neposrednu egzekuciju je vršio odred straţara pod rukovodstvom jednog kapetana. Gde su streljanja vršena nije mi poznato, jer ja nikada tome nisam prisustvovao, ali se to moţe proveriti preko drugih organa Uprave grada, pošto znam da je upravnik Jovanović nareĊivao da sluţbenici prisustvuju nekim streljanjima. Moţda bi po tome mogao da pruţi bliţe podatke savetnik Zaho, komesar Jovan Nikolić i komesar Grujiĉić, koji je odlazio na te egzekucije i sa nekim agentima IV odseka kao obezbeĊenje. Tako, na primer, priĉao mi je da je liĉno prisustvovao streljanju Đure Strugara, ĉlana OK KPJ za Beograd. Iz toga razloga što nikada nisam prisustvovao streljanjima, nije mi poznat postupak, niti lica koja su streljanja izvršila", navodi se u zapisniku sa saslušanja. Bećarević, ipak, navodi i imena onih kojima je, kako tvrdi, pomogao, a neke spasao sigurne smrti. “Navodim sledeća imena lica koje sam ja iz raznih razloga štitio i skidao sa liste: Jelena Ćetković, Ljuba Radovanović, Petar Ristić, Milorad Petrović - Lala, Ţivota Jevtović, Vilimonović iz Ĉaĉka, Olga Milutinović, Zora Obradović, Boţa Marković, neki Šoć, radnik, Vojislav Ilić, Dragoslav Popović, Olga M. Jovanović, inţ. Zaviša Popović, Milka Minić, Boţa Milosavljević, Janko Janković, Mitra Mitrović, Miloš Jovanović, Mihailo Iveša, Brana Milenković (španski dobrovoljac), Aleksandar Panić i mnogi drugi. U Izjavi Boţidar Bećarević navodi, izmeĊu ostalog, kako je doprineo spasavanju Aleksandra - Leke Rankovića koji je, posle ranjavanja uhapšen jula 1941. godine u Beogradu.

Najviše stradalo Jevreja ”PREMA podacima koje nam je dao šef logora Vujković (Svetozar) od osnivanja, pa do rasformiranja, kroz logor na Banjici prošlo je ukupno 32.000 lica, uhapšenih od srpskih ili nemaĉkih vlasti. Od toga je streljano oko 3.200 lica. Najveći broj otpada na Jevreje, zatim na ĉetnike i onda na komuniste”, navodi Bećarević, u zapisniku sa saslušanja.

Otmica Leke Rankovića
27. oktobar 2005.

Bećarević navodi da nije odao ranjenog Aleksandra Rankovića i tako omogućio otmicu kako bi spasao zemljaka. Iz iste bolnice omogućeno bekstvo Mitri Mitrović i Veri Vrbalov

Priredili: Uglješa BALŠIĆ I Veljko LALIĆ “U JULU 1941. doprinosim spasavanju Leke Rankovića, ĉlana CK i voĊe KP Srbije, time što Gestapou ne odajem njegovo ime ni funkciju, da bi bio zastrašen kao Mustafa Golubić i drugi i tako omogućujem otmicu. Ĉinim to da bih spasao svog zemljaka Kaliĉanina, ĉiji sam potpis video na laţnoj legitimaciji Rankovića. Istragu nad osobljem bolnice, koje je zamalo trebalo da strada u vezi sa otmicom, svesno sabotiram, da bih spasao svog drugog zemljaka bolniĉara, koji je bio uhapšen u vezi stim”, poĉinje Boţidar Bećarević, šef IV antikomunistiĉkog odseka odbranu u izjavi, koju je dostavio kao dopunu saslušanja, koje je obavljeno juna 1949. godine u Udbi za Srbiju. Ranković je ranjen na ulici 27. jula, pre podne. Prema saopštenju glavnog štaba narodnooslobodilaĉkih partizanskih odreda za Srbiju, namenjenog BeograĊanima, Rankovića su “napala sedmorica gestapoovaca”. Ranjeni Ranković je odveden u kliniku u Vidinskoj ulici, u kojoj se nalazilo pritvoreniĉko odeljenje. U liĉnoj ispravi koju je imao Ranković samo je fotografija bila njegova. Nosila je ime Perišić Z. Momĉilo iz Lazarevca, Banovina Dunavska, dan roĊenja 28. 11. 1910. u Lazarevcu, a datum izdavanja je bio 16. novembar 1940. godine. Bećarević nastavlja: “IZ iste bolnice ne povlaĉim desetak ĉlanova Partije, meĊu kojima nekoliko viših rukovodilaca, koji su tu leţali, i tako omogućujem bekstvo Mitre Mitrović, ĉlana PK Srbije, i Vere Vrbalov, ĉlana Partije. Ujedno spreĉavam da se svi komunisti, zajedno sa njima dvema, budu streljani radi odmazde, zbog tadašnje pogibije nemaĉkog vojnika, jer predstavljam ih kao obiĉne, preventivne pritvorenike i kasnije i pored bekstva Mitre Mitrović i Vere Vrbalov, puštam ih sve na slobodu. Tim puštanjem spasavam ţivote sledećim komunistima još 1941: Ivanki Nedić, Veri Lazović, Bobi ĐorĊević, Jeleni Matić, Nevenki Vujić, Stojanki Jovanović, Trifunu Mrkšiću, Mihailu Iveši, Miši Jovanoviću, osuĊivanom komunisti, Vukašinu Jakovljeviću, osuĊivanom radi štampanja komunistiĉkog materijala, dr Juliji Marić, dr Mirjani SimenićMocić. U avgustu 1941, po cenu vlastitog ţivota, vratolomnom automobilskog brzinom odlazim na Skelu i pod `vidom istrage` sklanjam ispred vešala devet lica, meĊu njima i Ljubu Radovanovića, profesora, bivšeg ĉlana CK KPJ, koji kao i ostali biva saĉuvan do kraja i postaje ĉlan NOF - a.” Bećarević nabraja: “U septembru 1941. spasavam smrtne kazne oko 15 omladinaca i omladinki iz `ĉukariĉke saboterske grupe`, koji su bili uhapšeni zbog uništavanja radio-kablova i telefonskih stubova i sve ih kasnije puštam na slobodu. Iz predmeta koji je u kartoteci moţe se videti da je naĊeno i oruţje i da su postojali svi uslovi da budu streljani od Nemaca. Nešto kasnije spasavam jednu manju grupu od 6 do 7 omladinaca, koji su uzeli uĉešća u rušenju pruge kod kuće skretniĉara u Ţarkovu, kao i ĉlanove skojevske grupe Milana Mauzera, koji mi u 1943. godini ubije brata - seljaka, a ja posle toga spasavam ţivote njegovom bratu i sestri, ĉlanovima Skoja, i roditelje taoce puštam.” Šef antikomunistiĉkog odseka u izjavi, koju “Novosti” ekskluzivno objavljuju, nastavlja: ”ZA sve vrema okupacije i pored mnogobrojnih pritisaka sa svih strana odbijam hapšenja ili uhapšene puštam na slobodu takva lica, koja su smatrana duhovnim voĊama komunistiĉkog pokreta, bila ranije u vrhovima KPJ, bila na sudu, ili radila kao intelektualni radnici na razne naĉine, saĉuvavši ţivote u nekoliko vrlo kritiĉnih situacija, kao naprimer: Pavle Pavlović, Ţivojin Cvetković, Ilija Milkić, Triša Kaclerović, Draga Stefanović, Dragi Marjanović, Julka Lazarević, Nikola Gulan, Vida Pavlović, Boţa Stefanović (osuĊivan), inţ. Bratislav Petković, dr Dragomir Guelmino, dr Stefan Đelinea, Velibor Gligorić, Raša Plaović, Milan Đoković, Sreten Stojanović itd.” Bećarević navodi kako je u jesen 1941. spreĉio odvoĊenje u Norvešku oko 20.000 ljudi iz šabaĉkog logora. “Liĉno i iskljuĉivo ja, uspeo sam u januaru 1942. godine da iz nemaĉkog logora na Banjici izvuĉem oko 400 lica i pustim ih na slobodu, neposredno pred transport u Norvešku. To su sve bili pripadnici partizanskih odreda od prvih dana. Spasao sam u raznim situacijama i pod raznim okolnostima ţivote mnogih ĉlanova Partije i Skoja, katkad ĉitave mesne organizacije. Tako, na primer, celu jednu omladinsku grupu iz Kragujevca, ceo MK Partije iz Kragujevca, skoro celu organizaciju iz Kruševca, skojevski aktiv iz AranĊelovca, skojevski aktiv iz izbegliĉkih domova, mnoge ĉlanove Partije iz martovske grupe itd. Bilo je sluĉajeva da sam pojedina lica po tri puta spasavao, sluţeći se raznim metodama da ne skrenem paţnju na sebe, tj. oznaĉavajući ta lica kao policijske poverenike (Nastasija Labudović, Plavša Tatarin, Evka Popović, Boţa Milosavljević i mnogi drugi), što ona u stvari i nisu bila, a danas su ţiva i mogu se ispitati”, navodi u izjavi Bećarević. Navodi kako je sigrne smrti spasao još mnogo ljudi, svih profesija lekara, apotekara, radnika, advokata, inţenjera, umetnika...

Bez osvete za brata “... DO toga su doveli komunisti, time što su mi 9. oktobra 1943. ubili nevinog brata, seljaka, i tako umanjili moj uticaj na odgovornom mestu: moja reĉ u odbranu komunista od jeseni 1943. nije više uvaţavana, jer se smatrala izrazom straha i slabosti zbog porodice na selu, a ja sam liĉno sam izbegavao dalja mešanja od tada, da mi se ne prebaci kako sam osvetnik”, navodi Bećarević. Buha molio da uhapsimo Stambolića “STAMBOLIĆ Pera Petar, ćlan PK Srbije i komandant štaba odreda, nije namerno hapšen u vezi sa padom Buhe, koji je za to molio, mada je otkrio njegov stan u Šumadijskoj ulici, i u kući neke svastike Vilka Vinterhaltera, novinara, te mu omogućeno bekstvo. Nije hapšen ni lekar kod kojeg se Pera leĉio u Ulivi kraljice Natalije”, navodi Bećarević, izmeĊu ostalih Stambolića kao ĉoveka kojeg je “spasao ili doprineo spasavanju”.

Život u okupiranom gradu
28. oktobar 2005

Bećarević navodi da je već poĉetkom 1942. otvorena prolećna izloţba likovnih stvaralaca na Kalemegdanu. Gotovo isti izlagaĉi napraviće "retrospektivu" ĉetiri godine docnije u osloboĊenom Beogradu
U SVOM referatu Boţidar Bećarević, šef antikomunistiĉkog odseka Specijalne policije u Beogradu, za vreme Drugog svetskog rata navodi i sledeće: “U zimu 1941/1942, na sednici vladinog komiteta bezbednosti (Nedić, Dinić, Aćimović, Mušicki, Jovanović, Paranos, general Radovanović i Stojanović) po pitanju stava vlade u predmetu hapšenja i streljanja “radi odmazde i opomene” oko 460 uglavnom intelektualaca Beograda i Srbije, koji su oznaĉeni kao “duhovne voĊe komunista i inspiratori ustanka”, dao sam garanciju i uveravanja da ova lica nisu to, podnoseći kao “dokaz” “dokument” iz odluka VII kongresa o tzv. kursu na radniĉko rukovodstvo i tako im spasao ţivote, primajući obavezu za razbijanje partijske organizacije u Beogradu, u cilju spreĉavanja akcija koje vode odmazdama, što je bilo kao osnovno postavljenje u ovom predmetu. Mnogi od njih su danas visoki drţavni funkcioneri, a to je doprinos od neprocenjive vrednosti”, navodi Bećarević u izjavi. MeĊutim, u delu referata koji je naslovio - "Umetnici" - Bećarević zapisuje i sledeće: "Likovni umetnici". “Već u prvoj polovini 1942. godine ĉim su stvoreni povoljni uslovi za to, otvorena je na Kalemegdanu I prolećna izloţba srpskih slikara i vajara, velika i znaĉajna kako po broju i liĉnosti izlagaĉa, tako i po broju izloţenih radova. Izloţba je izazvala ogromno interesovanje, ne samo kao kulturni dogaĊaj pod okupacijom, neobiĉno vaţan za te dane, nego i zbog liĉnosti izlagaĉa - umetnika: Paje Jovanovića, Tome Rosandića, Dolinara, Milana Milovanovića, Ljube Ivanovića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih. Otvaranju izloţbe, pridajući joj naroĉiti znaĉaj, prisustvovali su mitropolit Dositej, kao izaslanik Svetog sinoda, rektor Univerziteta dr Nikola Popović, dekan poljoprivrednog fakulteta dr Mihajlo Gradojević i drugi. SHVARAJUĆI znaĉaj umetnosti i njenog povoljnog delovanja na narodne mase, Nedićeva vlada nastoji da je razvije do mogućih granica, uz punu pomoć i podršku svih umetnika, poznatih talenata i novih snaga koje su se pojavile. Tako dolazi do ĉitavog niza izloţbi u toku okupacije: Juna 1942, posle izloţbe na Kalemegdanu, otvara se umetniĉki salon na Obilićevom vencu, do Maţestika, septembra iste godine salon `Đura Jakšić` u Knez Mihailovoj ulici, novembra u Deĉanskoj, zatim posebne izloţne po nekoliko slikara itd. Krajem septembra 1942. godine otvara se jesenja izloţba na Kalemegdanu, sa većim brojem izlagaĉa i radova, na kojoj Dragi Jovanović, pri otvaranju kaţe `… novi duh koji sobom unosi nacionalsocijalistiĉki rajh i u umetniĉku koncepciju … manifestuje se i na ovoj izloţbi…` Srpski umetnici ne samo da ne reaguju zbog povezivanja njihove umetnosti sa nacizmom, nego još intenzivnije rade: otvaraju u martu 1943. izloţbu slikara iz zarobljeništva, u maju iste godine prolećnu izloţbu, zatim jesenju i najzad prolećnu 1944, u januaru na kojoj se broj izlagaĉa povećava za još jedanput, a isto tako i broj radova. MeĊu njima su pored već pomenutih, još i ova poznata lica: Beta Vukanović, Uroš Predić, Marko Breţanin, ĉija je kći komunista, Ivan Tabaković, Zora Petrović, Nikola Graovac, Anton Huter, Glišić, pa ĉak i komunista Ante Abramović i drugi. Ukupno u toku okupacije izlagalo je preko stotinu umetnika, meĊu kojima kao prvi oko dvadeset najboljih umetnika, ĉiju vrednost ni nova Jugoslavija ne potcenjuje, jer oni reprezentuju našu umetnost u 1946. godini na izloţbi `Ulusa` i izloţbi `Slikarstvo i vajarstvo naroda Jugoslavije u DţIDţ i DţDţ veku`, dakle u novim uslovima i shvatanjima znaĉaja umetnosti.

UMETNIĈKI ţivot odvija se uporedo i u unutrašnjosti. Kragujevac je priredio takoĊe jednu ili dve izloţbe. I sama umetniĉka akademija u 1942. godini otpoĉinje sa radom: već u junu obavljeni su prijemni ispiti, a u jesen iste godine rade sva njena odeljenja, okupivši veliki broj nastavnika i slušalaca. Isticati naroĉito znaĉaj umetniĉkog ţivota i rada u toku okupacije za Nedićev reţim i porediti ga sa radom sovjetskih umetnika u toku rata, da bi se taj znaĉaj pravilno ocenio, smatram da nije potrebno”, naveo je Boţidar Bećarević, nekadašnji šef IV antikomunistiĉkog odseka u izjavi, koju naziva i referatom, a koja je dopuna sa isleĊivanja iz kancelarija Udbe za Srbiju. Na kraju svojih zapisa o drţanju likovnih umetnika i vajara u okupiranom Beogradu, pa i porobljenoj Srbiji Bećarević na margini rukom zapisuje: ”Narodnooslobodilaĉka borba nije ih inspirisala u radu, niti interesovala.” Apotekari “APOTEKARI zauzimaju potpuno isti stav. Od oko 40 beogradskih vlasnika apoteka (i još toliko laboranata - apotekara) svega dve ĉine usluge partizanima: apoteka Blaţe Todorovića, sa Voţdovca, preko vlasnika liĉno, u neznatnom obimu i apoteka “Terazije”, preko pomoćnika izbeglice, više na materijalnoj osnovi, nego ideološki”, opisao je stav apotekara prema komunistima Boţidar Bećarević. Advokati “ADVOKATI, na broju preko 300 samo u Beogradu, nisu dali NOP-u skoro ništa, izuzev one nekolicine koji su prišli od prvog dana - Ribar, Prodanović, Isaković, Rajko Jovanović - dakle sem ljudi koji su na razne naĉine još pre rata bili vezani za KPJ. Advokati Beograda i Srbije, uopšte neprijateljski su se odnosili prema Narodnooslobodilaĉkom partizanskom pokretu u ogromnoj većini, bilo potpunom aktivnošću, bilo pasivnošću, bilo prilaţenjem Nediću ili Draţi”, zapisao je Bećarević.

Lekari neće u šumu
29. oktobar 2005.

Akademici i profesori univerziteta prilaze, u ogromnoj većini, Nedićevoj politici, trasirajući put inteligenciji. Lekari se odazivaju pozivu okupatora i leĉe Hitlerove vojnike, ne odazivajući se na pozive partizana.
Priredili: Uglješa Balšić i Veljko Lalić U IZJAVI Boţidara Bećarevića, naĉelnika antikomunistiĉkog odeljenja Specijalne policije u periodu Drugog svetskog rata, koju “Novosti” ekskluzivno objavljuju, posebno poglavlje ĉini - narodna inteligencija. On, izmeĊu ostalog, suoĉen sa straviĉnim optuţbama, u svoju odbranu, obraĊuje aktivnosti profesora univerziteta, navodi sledeće: “Profesori univerziteta, kao najviši intelektualci i nauĉnici, koji su ĉitav niz intelektualnih generacija vaspitavali, svojim stavom po pitanju NOP ili Nedića, prilazeći ovom poslednjem u ogromnoj većini, izvršili su snaţan prelom u redovima ĉitave inteligencije. Narodnooslobodilaĉkom pokretu prišlo je nešto oko deset profesora univerziteta (Nedeljković, ĐorĊević, Pavle Savić, dr Stanković) od kojih svega dvojica od poĉetka ustanka. Na drugoj strani, bilo ih je u mnogo većem broju. Poĉev od potpisivanja proglasa 1941, pa preko uveliĉavanja javnih, politiĉkih i kulturno-prosvetnih skupova, uĉešća u izgradnji programa planske proizvodnje, zadruţnog saveta, prosvetnog saveta i izradi prosvetnog plana, pa do tekstova u dnevnim listovima, "Prosvetinom glasniku" i "Srpskom narodu", profesori univerziteta svojim autoritetom ĉine neobiĉno vaţan, osnovni stub Nedićeve politike. Preko 30-40 imena iz polja nauke, bili su redovni ili povremeni saradnici Nedićeve politiĉke štampe i prosvetnih publikacija, ĉlanovi Glavnog prosvetinog saveta, zadruţnog saveta itd. Ili su objavljivali svoje nauĉne radove ili publikacije u toku okupacije. To dokazuju poznata i privlaĉna imena profesora univerziteta: dr R. V. Đilasovića, Aleksandra Kostića, Drobnjakovića, Henriha Barića, Tihomira Markovića, Ţivojina Perića, Brane Petronijevića, Tanasija Mitrovića, Aleksandra Solovjeva, Dragoslava Stranjakovića, Borivoja Milojevića, Mihaila Gradojevića itd. MEĐU njima se nalazi i nekoliko profesora univerziteta - akademika, svetskog nauĉnog glasa, koji su u toku okupacije dali nekoliko novih radova na polju nauke: dr Veselin Ĉajkanović, Filip Medić, Nikola Popović, Vlada R. Petković, Nikola Radojĉić itd. Tu su i širom sveta poznati nauĉnici dr Mihailo Petrović Alas i dr Milutin Milanković, poznati po svojim nauĉnim sistemima iz oblasti filozofije. Ime poslednjeg pomenuto je na Sveslovenskom kongresu kao ponos jugoslovenskih naroda za doprinos svetskoj nauci.

Kao Nedićevi saradnici nalaze se i takvi profesori univerziteta ĉiju vrednost ni nova Jugoslavija nije osporila, koji i u njoj nastavljaju sa kulturno-prosvetnim i nauĉnim radom: dr Borivoje Milojević, dr Miloje Milojević i Pavle Tutundţić. Tu je zatim i dr Mladen Josipović, profesor univerziteta, koji je u novoj Jugoslaviji postao ĉak i pomoćnik ministra, što dokazuje njegovu nespornu vrednost. MeĊutim, on je kao predsednik Srpskog poljoprivrednog društva u toku okupacije još u 1942. godini prisustvovao sastancima na kojima su donošene odluke po pitanju unapreĊenja poljoprivrede, podnosio referate i drţao govore i za društvo primao povremenu i stalnu novaĉu pomoć za unapreĊenje voćarstva, organizavanje konzervisanja voća i povrća. Tako pod njegovim predsedništvom, Srpsko poljoprivredno društvo u toku 1942. godine povećava broj ĉlanova od 21.290 u 1940, na 38.543 u 1942, dakle za preko 60 odsto. Delatnost profesora univerziteta u toku okupacije izašla je iz okvira nauke, dakle iz okvira saradnje na ĉisto nauĉnom polju, mada ni takva delatnost ne umanjuje doprinos Nedićevoj politici, jer meĊu njima je bilo ljudi koji su bili na vodećim i odgovornim drţavnim poloţajima, kakav je primer dr Ilije Prţića... TAKAV stav najviše narodne inteligencije nije uticao samo na opredeljenje najširih slojeva naroda, politiĉki i kulturno na niskom stupnju, na mase kojima su visoki intelektualci imali da sluţe kao putovoĊe, nego i na ostale intelektualne krugove: 60 do 100 drugih visokih intelektualaca raznih grana, sa titulom doktora nauka, javlja se ĉlancima i raspravama po dnevnim listovima, struĉnim ĉasopisima, ili sa radovima štampanim u posebnom izdanju u toku okupacije, pored mnogih drugih bez ove titule.” Prema izjavi Boţidara Bećarevića, sliĉan uĉinak u vreme fašistiĉke okupacije Srbije imali su i lekari: “Samo u Beogradu bilo ih je blizu 500, neznatno su bili zastupljeni u NOP, tako da ih nije bilo ni dvadesetak, ukupno, dok je mnogo više njih prišlo i uĉestvovalo u izgradnji Nedićeve vlasti, vrlo ĉesto na odgovornim poloţajima, i to kako onih koji su bili na drţavnoj ili samoupravnoj sluţbi, tako i privatnih lekara. Oni ne samo što sluţbeno ili dobrovoljno (meĊu njima nekoliko profesora univerziteta i docenata) odlaze u unutrašnjost radi sprovoĊenja vladinih sanitetskih mera na suzbijanju malarije, tifusa, i drugih zaraznih bolesti, što ĉini znaĉajan doprinos vladinoj politici staranja o narodu - nego se odazivaju pozivima i naredbama okupatora i odlaze u Nemaĉku radi leĉenja Hitlerovih vojnika, umesto da odu u šumu kod partizana, koji su vapili za lekarima kao za hlebom i vodom”, navodi Bećarević opisujući kakvo je bilo raspoloţenje meĊu intelektualcima u Beogradu i Srbiji u mraĉno vreme fašistiĉke okupacije. INŢENjERI “INŢENjERI su, takoĊe, dali neznatan broj za NOP, a preko 30 ih je samo javno i aktivo saraĊivalo u Nedićevoj štampi, ili su u toku okupacije štampali svoje knjige i radove, kojima su struĉno doprineli unapreĊenju poljoprivrede, dakle uĉvršćivanju Nedićeve privredne politike - a da se ne govori o mnogobrojnim inţinjerima koji su kao drţavni ĉinovnici privrednih i drugih ministarstava, naroĉito saobraćaja i pošta, ili privrednih centrala, bili stub privredne politike u toku okupacije. Mnogi su radili i kod organizacije TOT, dakle za nemaĉku ratnu mašinu”, navodi Bećarević.

BANKARI “PRIVATNA bankarsko-finansijska preduzeća bila su, mada ne odluĉujući, vrlo vaţan faktor u privrednom sistemu. Sluţbenici ovih preduzeća, iako u znatno smanjenom broju od predratnog, uĉestvovali su u radu tih preduzeća u toku okupacije. Isti je sluĉaj i sa osiguravajućim društvima, velikim preduzećima i trgovaĉkim kućama “Mitić”, "Tata” i “Akra!”, zapisao je Bećarević u izjavi. (KRAJ)

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->