P. 1
Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

5.0

|Views: 21,077|Likes:
Published by Jasmina Nocic

More info:

Published by: Jasmina Nocic on Jun 19, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/04/2015

pdf

text

original

Sections

Te stvari su međusobno čvrsto povezane:
sadržaj znaka, znak i ono što realno po­
stoji.

Sekst Empirik1

Semioza je ili delovanje ili proces u ko­
jem učestvuju tri instance: znak, njegov
predmet i njegov interpretant.

Čarls Sanders Pirs2

Može se, dakle, zamisliti jedna nauka ko­
ja bi ispitivala život znakova u društve­
nom životu; ona bi bila deo društvene,
pa prema tome, i opšte psihologije; mi
ćemo tu nauku nazvati semiologijom
(od grškog sēmeîon, „znak“). Ona bi
nas učila šta su znaci, koji zakoni njima
upravljaju.

Ferdinand de Sosir3

1

2

3

1 Fragmenti iz izbora tekstova o antičkoj semiotici, koji se nalaze u knjizi:
I. Dąmbskiej, Wprowadzenie do starożytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty,
Wrocław, 198 , str. 97.
2 C. S. Peirce, Colleceted Papers, t. 1–8, Cambridge, 1931–1958.
3 Ferdinand de Sosir, Opšta lingvistika, op. cit., str. 25.

VIII. Semiotika

253

Od antike

Semiotika pripada onim malobroj­
nim humanističkim orijentacijama
u nauci o književnosti XX veka či­
je je poreklo otpočelo još u starom
veku. Tada su se takođe pojavili
brojni semiotički pojmovi i termi­
ni koje koristimo sve do danas.
Jedna od najranijih upotreba poj­
ma „semiotika“ zabeležena je kod
Aristotela (38 –322. g. p. n. e.),
a u njegovim osnovama mogu se
naći najmanje nekoliko grčkih reči
koje sadrže prefiks sem­: semeion
(oznaka), semaion (znak), semaino­
menon (značenje, sadržaj znaka),
semeiotikos (ono što se odnosi na
znak) i slično.

Problemima koji su se odno­
sili na prirodu i interpretaciju zna­
kova u antičkoj Grčkoj bavili su
se, pre svega, filozofi i retoričari,
ali takođe i lekari. Najopštija raz­
matranja koja se odnose na sam
znak i analizu značenja pojmova
i odnosa među jezičkim znacima
i stvarima koje oni zamenjuju po­
javila su se već u radovima sofista
(u V v. p. n. e.), u Platonovim dija­
lozima i pismima (naročito u Kra­
tilu, u Sofistu i u Pismu VII), kod

■ SEMIOTIKA (grč. semeiotikos
= odnosi se na znak) – opšta nau­
ka o znacima koja postoji od anti­
ke, a koju danas razvijaju engleski,
američki i nemački istraživači.

■ OZNAKA (grč. semeion = indeks,
pokazatelj) – smatrana ili kao vrsta
znaka ili kao nešto bitno različito od
znaka. Javlja se onda kad se između
označitelja i označenog uspostavlja
neposredna (prirodna) i uzročna ve­
za (na primer, zastavica koja ozna­
čava pravac vetra, dim iz dimnjaka
koji označava pripremanje ručka ili
pečenje u pećnici i sl.). Prema Pirso­
voj terminologiji, indeks je „znak
označen pomoću svog predmeta...
i usled toga što je u stvarnosti i u
svom pojedinačnom postojanju po­
vezan s tim predmetom“.* Varijanta
oznake jeste simptom (pojava ili
ispoljavanje) čije se značenje u na­
čelu izvodi iz antičkih medicinskih
diskursa (na primer, temperatura
kao simptom bolesti). Novije teori­
je simptoma (na primer, ničeanci
i frojdovci) naglašavaju dispropor­
ciju između označitelja i onoga što
je označeno pomoću simptoma (na
primer, mali dim može označavati
strašan požar). Skup simptoma nazi­
va se sindrom.

* J. Pelc, Wstęp do semiotyki, Warszawa,
1982, str. 136.

Antički počeci
semiotike

Semiotička
razmatranja
u starom veku

25

Književne teorije XX veka

Aristotela, u delima stoika; takođe se mogu naći i u iskazima Filo­
na Aleksandrijskog, Ptolomeja, Seksta Empirika, Galena, Boetija i
drugih. Jedna od važnijih podela koja je izvršena u semiotici starog
veka bila je podela oznakâ (simptomâ) i znakova, čemu treba da za­
hvalimo ne samo stoicima i skepticima nego i lekarima empiričari­
ma. Oznakama (simptomima) smatrane su određene pojave, stanja
stvari i vidljiva svojstva organizama koji su se našli u određenim
vezama s njihovim različitim poremećajima i bolesnim stanjima. Pr­
vi semiotičari starog veka znatno više pažnje posvećivali su oznaka­
ma nego znacima, opisali su takođe specifičnost oznaka kao nečega
što se nalazi u neposrednoj, prirodnoj i funkcionalnoj vezi sa onim
što su označavale (na primer, groznica kao oznaka bolesti, dim kao
oznaka požara i sl.).

Oznake su se, dakle, razlikovale od znakova
odnosom između onoga što je označeno i samog označitelja, a u od­
nosu na oznake, to je bio odnos neposrednog ukazivanja, a kad je
reč o znacima – to je bila zamena putem nekog ranijeg dogovora.
Zahvaljujući tom razlikovanju bilo
je moguće formulisati definiciju
znaka. Dakle, pomoću znaka je –
u najopštijem pristupu – označava­
no nešto što se javlja umesto nečeg
drugog što nije prisutno. Suprotno
oznaci, znak je označavao upravo
pomoću odnosa zamene i putem
konvencije, a najbolji primeri ovde
su pre svega bili jezički znaci (na
primer, reč „pas“ koja zamenjuje
stvarnog psa). Semiotika je, opet,
definisana kao nauka o znacima ili
kao opšta teorija znakova. U antici
je, dakle, smatrano da oznake ima­
ju prirodan karakter, a da znaci,
međutim, imaju konvencionalan
karakter, mada se s tom podelom
nisu svi slagali, pri čemu su sporo­
vi između naturalista i konvencio­
nalista predstavljali jednu od najburnijih rasprava koja se pojavila
u semantici. U kasnijem periodu, problematikom znaka su se, tako­
đe, bavili i filozofi – počev od Platona i Aristotela, preko Avicene,
Okame, Loka, Lajbnica, Kondijaka, sve do Pirsa, De Sosira, Kročea,

J. Pelc, Wstęp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 36–5 .

■ ZNAK (grč. semainon) – naj­
opštije uzev: nešto što predstavlja
ili zamenjuje nešto drugo. Prema
Pirsu – nešto što pod određenim
uslovom ili u nekoj ulozi reprezen­
tuje nešto drugo u odnosu na ne­
kog drugog ili: medijacija između
interpretanta (pojma) i njegovog
predmeta. Prema Ferdinandu de
Sosiru – rezultat proizvoljno usta­
novljene veze između označuju­
ćeg (signifant) – akustičke slike,
i označenog (signifé) – pojma.
Prema Emilu Benvenistu, znak za­
menjuje drugu stvar svojom evoka­
cijom putem supstitucija. Prema
Pjeru Girou – to je podsticaj (ili
čulna supstanca) čija misaona sli­
ka u našoj svesti asocira na drugi
podsticaj i čija se funkcija sastoji
u tome da ovaj drugi izvuče na po­
vršinu s ciljem sporazumevanja.

Znaci i oznake

Konvencionalni
karakter znakova

Teorija znakova
u okviru filozof­
ske refleksije

VIII. Semiotika

255

Vitgenštajna i Kasirera.5

Slično kao i rane antičke semantičare, ta­
ko su i poznije, pre svega, zaokupljala pitanja opšte prirode znako­
va, specifičnosti jezičkih znakova, problemi odnosa znakova prema
stvarnosti, veze znaka sa idejom, a takođe i mesto same semiotike u
teoriji saznanja.

Nauka o znacima u XX veku formirala se pod uticajem dve naj­
važnije tradicije – filozofske i lingvističke:
– prva: na osnovi koje je nastala filozofska semantika, bila je na­
ročito povezana sa idejama američkog pragmatičara XIX veka
Čarlsa Sandersa Pirsa (1839–191 ) a kasnije – s dostignući­
ma nemačkih jezičkih neopozitivista (naročito Ludviga Vit­
genštajna i Rudolfa Karnapa). Tu liniju su kasnije nastavljali
engleski istraživači – Čarls Kej Ogden (1889–1957), Ajvor
Armstrong Ričards (1893–1979) i Čarls Moris (1901–1979);
– druga: na osnovi koje se ispoljila semiologija ili nauka o zna­
cima (semiologija = semainon, znak + logos, reč, nauka, sazna­
nje) poticala je iz strukturalističke lingvistike, a posebno iz
teorije znaka Ferdinanda de Sosira (1857–1913).
Ovim tradicijama valja posvetiti nešto više mesta jer su one u
velikoj meri uticale i na semiotičko­semiološku orijentaciju u nau­
ci o književnosti. Ovde posebnu pažnju zaslužuje koncepcija Čarlsa
Sandersa Pirsa, naročito zbog toga što je mnogo kategorija koje je
on uveo trajno ušlo u jezik teorija znakova, i njih koristimo i danas.

Pirs: svet kao univerzum znakova

Pirs je termin „semiotika“ preuzeo od engleskog filozofa Džona Lo­
ka koji ga je na kraju svojih Rasprava... uveo u obliku semeiotika.
Pirsova semiotička teorija imala je trijadički karakter a znak je
upravo tu bio definisan kao tročlani odnos: povezivanje materijal­
nog sredstva prenošenja (takozvanog prenosnika ili nosioca znače­
nja), predmeta i značenja. Ta tri konstitutivna elementa filozof je
smatrao nužnim: da bismo nešto mogli označiti nazivom znaka –
tvrdio je – moraju sva tri postojati i moraju međusobno biti u odre­
đenom odnosu. Kao sredstvo prenošenja (reprezentamen) Pirs
je upravo smatrao svaku pojavu empirijsko­čulnog karaktera (jezič­
ki zvuci, napisi, stvari, ponašanja, gestovi i sl.). Međutim, nijedno
od ovih i mnogih drugih sredstava prenošenja nije moglo biti samo

5 Pogledati: Hronologija.

Nauka o znacima
u XX veku

Pirsova semiotika

Pirsova trijadička
teorija znaka

Pirsova trijada:
sredstvo preno­
šenja – predmet
– značenje

256

Književne teorije XX veka

po sebi sredstvo prenošenja – mo­
ralo je biti uključeno u funkciona­
lan odnos sa ostalim članovima
trijade.6

Kad je reč o predmetu
(referentu) na koji se znak odnosi,
tu Pirsa nije zanimao predmet kao
takav (ili predmet uopšte) nego
samo njegovo postojanje u vidu objekta znakovnog odnosa. Pri to­
me su predmeti znakova mogli biti objekti koji realno postoje, ali
i fiktivni, pa čak i oni izmaštani. A treći elemenat trijade – znače­
nje znaka (interpretant) – obavljao je medijativnu ulogu između
sredstava prenošenja i predmeta koji su zamenjivani znacima. Inter­
pretanta nije, međutim, trebalo mešati sa interpretatorom (kako je
često taj termin, kojeg je filozof uveo, pogrešno identifikovan). In­
terpretant je upravo označavao sadržaj znaka, sadržaj shvaćen kao
imanentno svojstvo – ili drugačije rečeno: u njemu stalno prisutnu
sposobnost za interpretaciju (na primer, ideja, pojam ili osnovna de­
finicija na koju se može prevesti znak). U Pirsovom pristupu inter­
pretantu veoma bitno bilo je i to da je on, budući značenje znaka,
istovremeno predstavljao sledeći znak ili niz znakova pomoću ko­
jeg se mogao izraziti sadržaj. Drugim rečima, svaki sadržaj znaka
(njegovog značenja) morao je biti iskazan sledećim znakovima (na
primer, značenje reči „mačka“ koja je izrečena pomoću reči koje sa­
činjavaju opštu definiciju te životinje kao što su: „mačka je grabljiva
životinja...“).7

Svaki znak u Pirsovoj koncepciji predstavljao je, da­
kle, interpretanta sledećeg znaka, a istovremeno je kao znak imao
sopstvenog interpretanta u vidu drugog znaka. Prema mišljenju filo­
zofa, takav pristup je garantovao čvrstinu semiotičkog sistema – tu
nije bilo nikakvih suvišnih elemenata, a svi znaci su imali precizno
određeno mesto u sistemu. Drugačije govoreći – sam znak i znače­
nje znaka bili su funkcije čitavog sistema, a postojanje određenog
znaka predstavljalo je prisutnost u najmanju ruku dva druga zna­
ka: prethodnog – čiji je bio interpetant i sledećeg – koji je postajao
njegov interpretant. Posledice takvog pristupa bile su veoma bitne
– svaki znak je, dakle, uvek sadržavao drugi znak, a značenje je bi­
lo dostupno samo pomoću interpretacije – ili pomoću prevođenja
određenog znaka na sledeće znake.8

Na taj način je proces stvaranja

6 U suprotnom slučaju, ono je samo mogućnost znaka – potencijalno sredstvo
prenošenja.
7 Dalje ćemo morati definisati reči: „grabljiva“, „životinja“ itd.
8 O ovome, takođe, pogledati: H. Buczyńska­Garewicz, „Semiotyka i filozofia
znaku“, u: M. Bense, Świat przez pryzmat znaku, Warszawa, 1980, str. 9–10.

■ ZNAČENJE – prema Pjeru Gi­
rou – to je proces koji asocira na
neki predmet, na neku suštinu, na
neki pojam i događaj s nekim zna­
kom spremnim da ih izvuku na
površinu. Prema Pirsu, to je rezul­
tat interpretacije znaka.

Interpretant

VIII. Semiotika

257

značenja dobio svojstvo neograničene semioze i ta Pirsova ideja po­
kazala se kao naročito inspirativna za francuske poststrukturaliste
šezdesetih godina (naročito za Žaka Deridu) koji su odatle preuzi­
mali koncepciju nikada dovršene, neograničene interpretacije.
Osim toga, Pirs se odlučno suprotstavljao sagledavanju znaka
samo u funkciji njegove zamene predmeta (kako se to smatralo u
većini dvoelementnih semiotičkih teorija). Prema mišljenju filozofa,
znak koji predstavlja vezu tri elementa trebalo je, svakako, istovreme­
no da ima i karakter medijacione interpretacije. To je značilo da znak
ne samo da nije uspostavljao obične relacije zamene nečega pomoću
nečeg drugog, nego je uvek bio označavan pomoću relacije zamene
za nekoga – za potencijalnog primaoca.9

Dakle, „biti interpretiran“
predstavljalo je imanentno svojstvo znaka, jednostavno je značilo
njegov način postojanja – znak je, očigledno, bio namenjen komuni­
kaciji i interpretaciji. Sledeća posledica takvog načina shvatanja pri­
rode znaka ispostavila se takođe kao važna – tu je znak bio shvatan
dinamički i kreativno, iz same svoje suštine stvorio je sledeće znake,
a univerzumom znakova vladalo se pomoću odnosa interpretacije
– prevođenja određenog znaka na sledeće znake, a ovih, opet, na sle­
deće itd. Proces interpretacije, međutim, prema Pirsovom mišljenju,
nije bio beskonačan. I kao što je to svojstveno pragmatičaru – na kra­
ju tog lanca filozof je smestio takozvanog konačnog interpretanta:
delovanje ili uobičajen način ponašanja koji je znak proizveo.
Odredivši najopštije principe
semiotičkog univerzuma, Pirs je
takođe predložio podrobnu tipolo­
giju znakova – izvedenu s obzirom
na svojstva pojedinačnih elemenata
trijade: sredstva prenošenja, pred­
meta i interpretanta – i na taj način
je dobio devet tipova znakova. Od
ove tipologije najvažnija su se ispo­
stavila razlikovanja postignuta s

Osim toga, ovde je reč o imanentnoj interpretaciji – neke vrste unutrašnje
interpretativne sposobnosti koja se nalazi u znaku (da bi izbegao nespora­
zum, Pirs ponekad interpretanta naziva „unutrašnjim interpretantom“), a ne
o interpretaciji u uobičajenom shvatanju koja, na primer, proističe iz funkcio­
nisanja znaka u različitim kontekstima ili o njegovoj interpretaciji od strane
različitih primalaca. Upravo za određenje ovih slučajeva, Pirs uvodi kategori­
ju „spoljašnjeg interpretanta“ kao načina „ispoljavanja razumevanja znaka“.
9 Još jednom naglašavam da je ovde reč o potencijalnom a ne o konkretnom
primaocu.

■ IKONIČKI ZNAK (IKON) – vr­
sta znakova koju izdvaja Čarls San­
ders Pirs, a za koje je karakteristi­
čan odnos sličnosti između onoga
što predstavlja materijalni nosilac
znaka i onoga što znak znači (na
primer, portret, fotografja i sl.).
Ikonički znak je često defnisan
na taj način da poseduje svoj­
stva predstavljenog predmeta.

Neograničena
semioza

Znaci kao
medijaciona
interpretacija

Konačni
interpretant

Tipologija
znakova

258

Književne teorije XX veka

obzirom na povezanost znaka s nje­
govim predmetom. Filozof ih je za­
pravo izdvojio na ovakav način:
– znake koji su uzročno povezani
sa svojim predmetom i koji uspo­
stavljaju neposredan odnos koji
upućuje (indeksi) – na primer,
takvi kao što je zastavica na kro­
vu koja pokazuje pravac vetra;10
– znaci povezani s predmetom na
osnovi odnosa sličnosti (ikonič­
ki znaci ili, jednostavno, iko­
ne) – na primer, portret ili foto­
grafija;11
– znaci povezani sa svojim predme­
tom jedino na osnovi konvencija
(simboli) – na primer, reč pri­
rodnog jezika.12
Isto kao i sama ideja semioze kao beskonačne interpretacije,
kao i ideja interpretacije kao prevodivosti znaka na drugi znak, pa i
čitava Pirsova tipologija znakova, izvršili su veoma snažan uticaj na
kasnije semiotičke teorije. Pirsovi nastavljači nisu se samo rado po­
zivali na njegovu koncepciju nego su je takođe često razrađivali do­
dajući joj nove elemente. Tako su se, na primer, Čarls Kej Ogden i
Ajvor Armstrong Ričards poslužili shemom trougla kako bi likovno
izrazili odnos između sva tri elementa procesa semioze, unekoliko
modifikujući Pirsovu terminologiju. Takozvani Ogdenov i Ričard­
sov trougao izgledao je ovako:

10 Davni prirodni znaci ili „oznake“ (semeion).
11 Ikonički znak može, takođe, da odražava potpuno formalnu sličnost i tada
ga Pirs naziva dijagramom.
12 Davni konvencionalni znaci (semainon). Do ovoga je dovodila još podela
znaka s obzirom na sredstvo prenošenja i ovde ih je Pirs izdvojio kao:
qualisignum (kvalitet ili svojstvo koje je znak), sensignum (događaj koji je
znak ili konkretan primer) i legisignum (princip ili tip koji je znak), a takođe
i podelu s obzirom na interpretanta: rhemat (bilo kakav znak kao član mo­
gućeg iskaza), dicent (izreka – na primer, dva znaka povezana određenom
vezom), argument (složena sintagma koja povezuje znake različitog tipa).
O ovome pogledati: U. Eco, Pejzaż semiotyczny, Warszawa, 1972, str. 15 –155
i: M. Bense, Świat przez pryzmat znaku, op. cit.


Malu izmenu ovde je uneo Um­
berto Eko i prema njegovom miš­
ljenju ikonički znaci nemaju svoj­
stva predstavljenih predmeta, ali
odražavaju izvesne elemente njiho­
ve percepcije, pri čemu to čine na
osnovi normalnih perceptivnih
kodova, eliminišući jedne podsti­
caje, a uzimajući druge.*

* U. Eco, Nieobecna struktura, Warsza­
wa, 1996, str. 127.

■ SIMBOL – prema terminologiji
Pirsa – vrsta znaka za koji je karak­
teristična čista konvencionalna ve­
za nosioca znaka i značenja (inter­
pretanta). Simboli su, na primer,
znaci (reči) prirodnog jezika.

Ogdenov
i Ričardsov
trougao

VIII. Semiotika

259

odnos
(značenjski pojam)
pojam „drveta“

predmet
(označena stvar)13

Čarls Moris, Pirsov učenik, 1938. godine proširio je trijadički
model znaka dodajući mu još dva elementa i samim tim stvarajući
pentadičku semiotiku. Prema Morisovoj koncepciji, znak su sači­
njavali sledeći elementi:
1. sredstvo prenošenja (instrument, sign­vehicle) – reč:
d­r­v­o;
2. interpretant (sve što se može zamisliti povodom određe­
nog znaka) – sve asocijacije povezane s „drvetom“;
3. značenje (osnovni pojam na koji se može prevesti znak, de­
signatum) – definicija „drveta“;
. denotat (predmet znaka, fragment stvarnosti na koji se
znak odnosi) – konkretno drvo;
5. primalac znaka ili interpretator (interpreter) – onaj ko
upotrebljava reč „drvo“ i interpretira je.
U odnosu na Pirsov model, Morisova koncepcija imala je u
vidu još i korisnika znaka i proširivala je funkciju interpretanta;
u Pirsovoj teoriji to je bilo samo značenje ili pojam (definicija),
a u Morisovom modelu ta kategorija je sadržavala sve asocijacije po­
vezane sa određenim znakom.1

Moris je ušao u istoriju pre svega
kao tvorac precizne podele semiotike na tri posebne discipline, od­
ređene pomoću tri glavna odnosa znaka:
– semantika: za koju odnos znaka prema predmetu kojeg za­
menjuje znak postaje osnovni odnos (zapravo se taj odnos i
naziva semantički, od grčkog semantikos = označavajući);
– sintaksa: za koju je najvažniji odnos određenog znaka pre­
ma drugom znaku (taj odnos nazivamo sintaksičkim);

13 Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influen­
ce of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, London, 1923.
1 Up. Č. Moris, Osnove teorije o znacima, Beograd, 1975, str. 136–152, prevod:
Milan Damnjanović.

simbol
(značenjska forma
i njena akustička slika)
reč d­r­v­o

Morisova
petandička
semiotika

Morisova podela
semiotike:
semantika,
sintaksa,
pragmatika

260

Književne teorije XX veka

– pragmatika: za koju su naj­
bitniji odnosi znaka i njego­
vog korisnika (pošiljaoca i
primaoca); te odnose naziva­
mo pragmatičkim.
Podela semantike na tri obla­
sti koju je izvršio Moris obavezuju­
ća je i danas. Prema mišljenju tvor­
ca ove podele, semantika – koja predstavlja opštu nauku – treba u
istraživanju znakova da uzme u obzir sve te odnose.15
Ako se pogleda unazad, na poslednji vek, u istoriji istraživanja
znaka može se zapaziti da se engleska semiotika (takođe, delimično
i nemačka) pre svega razvijala na tlu filozofije i logike, a najvažnija
inspiracija za nju bili su upravo Pirsovi pogledi. Francuska semioti­
ka, opet, najviše je crpela iz pome­
nutog lingvističkog izvora i pozi­
vala se u najvećoj meri na teoriju
jezika Ferdinanda de Sosira. A kad
je reč o broju elemenata koji odre­
đuju znak, onda je, suprotno američkim i engleskim filozofima, tvo­
rac opšte ligvistike sugerisao relativno skromnu koncepciju – jedva
dvočlanu. Međutim, semiotika je u njegovoj teoriji stekla status na­
učne discipline: postala je semiologija ili opšta nauka o znacima.

De Sosir: nastanak semiologije

De Sosiru je bio jasan znakovni karakter samog prirodnog jezika i
čvrste veze tog jezika s drugim znakovnim sistemima, a usled toga,
takođe, uzajamne veze lingvistike i opšte teorije znakova. U Opštoj
lingvistici čitamo:

„Jezik može da označava razne načine komuniciranja, a
prirodni jezik je samo jedan od načina komuniciranja, ali
osnovni. Otuda opšta lingvistika može dati polazište za is­
traživanje drugih komunikacionih sistema (umetnosti, knji­
ževnog jezika, mode, ljudskih ponašanja, gestova i sl.).“16

15 Ch. W. Morris, „Foundations of the Theory of Signs“, u: International
Encyclopedia of Unified Science, t. 1, br. 2, Chicago, 1938.
16 F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike, Sremski Karlovci–Novi Sad, 1996, str. 3– ,
prevod: D. Točanac.

■ SEMIOLOGIJA (grč. semainon +
logos) – nauka o znacima koju je ini­
cirao Ferdinand de Sosir, a danas
se, pre svega, razvija u Francuskoj.

■ SEMANTIKA, SINTAKSA,
PRAGMATIKA su, prema Čarlsu
Morisu, tri osnovna sastavna dela
semiotike. Prvi sagledava znak u
odnosu na predmet koji on zame­
njuje, drugi u odnosu na druge
znakove, treći u odnosu na kori­
snike znaka.

Opšta nauka
o znacima

De Sosir
i nastanak
semiologije

VIII. Semiotika

261

Skrećući pažnju na posebnu,
privilegovanu poziciju prirodnog
jezika, De Sosir je istovremeno sa­
gledao mogućnost prenošenja na­
čina analize nastalih na bazi opšte
lingvistike, na istraživanje drugih
znakovnih sistema. S druge strane, opet, sagledao je i da različite se­
miotičke teorije mogu biti korisne u istraživanju znakovnog karakte­
ra jezika. Uveravao je, dakle:

„Ako se želi otkriti prava priroda jezika, tu prirodu treba tra­
žiti pre svega u onome što joj je zajedničko sa svim sistemi­
ma istog reda, a lingvističke faktore, koji na prvi pogled iz­
gledaju vrlo važni (kao, na primer, funkcionisanje glasovnog
aparata), ako oni služe samo za razlikovanje jezika od drugih
sistema, treba staviti u drugi red. Tako će se ne samo osvetli­
ti lingvistički problem, nego će se, mislimo, ako se obredi,
običaji, itd. budu posmatrali kao znaci, i te činjenice pojaviti
u novoj svetlosti, a osetiće se potreba da one budu grupisane
u semiologiji i objašnjavane zakonima te nauke.“17

De Sosir je, takođe, sagledao veoma ozbiljan zadatak koji se
nalazio pred lingvistikom, a koji je precizno označio u svojim pre­
davanjima: ako se jezik u celini prihvata kao sistem „semioloških
činjenica“, to znači – precizno pokazati i definisati sve ono što ga
čini takvim sistemom. Dakle, sve ono što doprinosi da je prirodni
jezik sistem znakova. Takođe je pokušavao da u najopštijim crtama
definiše samu semiologiju:

„Može se, dakle, zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala ži­
vot znakova u društvenom životu; ona bi bila deo društve­
ne, pa prema tome, i opšte psihologije; mi ćemo tu nauku
nazvati semiologijom (od grčkog sēmeîon, ‘znak’). Ona
bi nas učila šta su znaci, koji zakoni njima upravljaju... Lin­
gvistika je samo deo te opšte nauke; zakoni što će ih semi­
ologija otkriti moći će se primenjivati i na lingvistiku, koja
će tako biti uključena u jednu sasvim određenu oblast u
skupu ljudskih činjenica.“18

Razlika između tradicionalne semiotike i De Sosirove semio­
logije pre svega se, dakle, zasnivala na tome što joj je tvorac opšte

17 F. de Sosir, Opšta lingvistika, str. 26.
18 Ibid., str. 25.

■ SISTEM ZNAKOVA – tip orga­
nizacije određene vrste znakova
koji se nalaze u međusobnim čvr­
stim vezama i funkcionalnim zavi­
snostima (na primer, sistem zna­
kova prirodnog jezika).

Privilegovana
pozicija
prirodnog jezika

Zadaci lingvistike

De Sosirova
definicija
semiologije

Semiotika /
semiologija

262

Književne teorije XX veka

lingvistike pridavao naučni status i što je u prvi plan tako shvaćene
nauke isticao ne toliko znak koliko sistem znakova, a takođe i
zakonitosti koje vladaju znakovnim univerzumom. Tradicionalna
iskustva opšte teorije znakova u ovom slučaju se, dakle, povezuju
sa strukturalističkim mišljenjem – De Sosirova semiologija je u suš­
tini bila strukturalna semiologija zasnovana na pretpostavci
postojanja preciznog i čvrstog unutrašnjeg sistema odnosa koji se
nalazi u osnovi svakog sistema znakova.19

De Sosir je, na kraju, dru­
gačije shvatao zadatak semiologije nego, na primer, Pirs. Ukoliko
su za Pirsa bile najbitnije logičke funkcije znaka i formalni aspekti
semiotike, utoliko su za De Sosira bili važni i sistemski odnosi (unu­
tar sistema znakova) i veze semiologije sa opštom lingvistikom te,
konačno, opšta pravila koja upravljaju društvenim funkcionisanjem
znaka. U nauci o književnosti isto tako važnu ulogu igrala je opšta
teorija znaka koju je predložio De Sosir. Koncepciju koju, s obzirom
na dva elementa koji određuju znak, možemo označiti kao dijadič­
ku (dvočlanu).

Kao što znamo, De Sosir je termin „znak“ primenjivao za
oznaku povezivanja akustičke slike i pojma ili, drugim rečima, ve­
zu označavajućeg elementa (signifiant) i označenog elementa (signi­
fié) (na primer: jezički znak koji je
nastao putem veze zvučne struje
m­a­j­k­a i opšteg pojma „maj­
ka“). Uključujući se u spor između
pristalica naturalističke i konvencionalne koncepcije, tvorac opšte
lingvistike odlučno je stao na stranu konvencije i naglašavao je sa­
svim proizvoljan (arbitraran) karakter veze koja povezuje signifiant
i signifié. Takođe je kasnije uvodio kategoriju sistema znakova ko­
ji upravlja unutrašnjim poretkom i određenim sistemom odnosa.20
Međutim, čini se najvažnijim to da se u De Sosirovoj koncepciji sa­
svim nebitnim pokazao stvarni predmet na koji se znak odnosi ili
koji je zamenjen znakom – takozvani designat. Jedino je bio va­
žan pojam (opšta definicija predmeta). Tako je isto značenje znaka
u njegovoj koncepciji imalo čisto relacioni karakter, bilo je sistemska
vrednost, dakle, nije zahtevalo odnos izvan sveta stvari. Drugačije,
dakle, nego u Pirsovoj semiotici, ovde značenje nije predstavljalo od­
nos prema jednom designatu, nego je jedino bilo pojam na koji se
znak mogao prevesti. Takođe je bilo bitno i to da je odnos između
označavajućeg i označenog, prema De Sosirovom shvatanju, imao

19 Pogledati: Strukturalizam (II).
20 F. de Sosir, ibid.

■ DESIGNAT (referent) – stvarni
predmet na koji se odnosi znak ili
koji je zamenjivan znakom.

De Sosirova
dvočlana teorija
znaka

Relaciono
značenje

VIII. Semiotika

263

trajni karakter – on je bio nametnut konvencijom i nije se menjao,
na primer, u situaciji nove upotrebe znaka u nekom novom kontek­
stu. Takvo shvatanje znakova – kao nepromenljivih odnosa zvukova
i pojmova – omogućavalo je, opet, potpunu autonomiju nauke o zna­
kovima: istražujući znak bilo je moguće kretati se isključivo unutar
zatvorenog, apstraktnog sistema, a semiologija je zahvaljujući tome
zadržavala teorijsku „čistotu“ i apstraktnost. A, takođe, uslovno – te­
orije književnosti koje su prilagođavale De Sosirovu koncepciju zna­
ka književnosti mogle su se osloniti na snažnu naučnu osnovu.

Nauka o znacima u nauci o književnosti

Za De Sosira je, dakle, bilo vrlo važno čvrsto uzajamno delovanje te­
orije jezika i semiologije. Njegovi podsticaji su uticali gotovo na sve
strukturalističke pravce u teoriji književnosti da dosledno ostvare
semiološku orijentaciju uvodeći u svoj diskurs kategoriju znaka / si­
stema znakova i tretirajući književno delo kao specifičnu znakovnu
tvorevinu. I tako se, na primer, Jan Mukaržovski, definišući poetski
jezik i određujući njegovu specifičnost, takođe služio kategorijama
znaka / značenja, pa se čak može reći da je semiološka opcija
bila jedno od glavnih svojstava njegovog razmišljanja o književno­
sti. Mukaržovski je, takođe, bio svestan posledica koje proističu iz
izbora De Sosirovog modela znaka i sistema znakova kao modela
za semiologiju književnosti. U već ranije navođenom članku O po­
etskom jeziku, skretao je, na primer, pažnju na nesumnjivu korist
koja proističe upravo iz takve preorijentacije teorije književnosti.
Zahvaljujući tome, književno delo se pre svega moglo osloboditi
od „viška jednostrane povezanosti sa stvarnošću koju saopštava
njegov sadržaj“ kao i od „jednostrane zavisnosti u odnosu na psi­
hičke činove autora i čitaoca“. Zahvaljujući tome, mogla se u prvi
plan istaći „unutrašnja konstrukcija tvorevine“.21

Međutim, Mukar­
žovski je zapažao isto tako bitna ograničenja De Sosirove semiolo­
gije, a jednu od njegovih najvažnijih sumnji izazivalo je odsustvo
predmeta na koji se odnosi. Stvarajući, dakle, kako teoriju književ­
nog dela tako i teoriju umetničkog dela uopšte, autor teksta O poet­
skom jeziku se trudio da prevaziđe krute okvire De Sosirove semi­
otičke teorije. I tako je on u svakom znaku razlikovao dve strane:

21 J. Mukařovsky, „O języku poetyckim“, u: Praska szkoła strukturalna w latach
1926–1948. Wybór materiałów, Warszawa, 1966, str. 151.

Semiologija
i književna
istraživanja

Semiologija
Mukaržovskog

Unutrašnja
konstrukcija
tvorevine

Granice
semiologije

26

Književne teorije XX veka

materijalnog nosioca i značenje, dakle, upravo mogućnost odnosa
znaka prema nečemu što se nalazilo izvan njega. U odnosu na se­
miološka pitanja, praški strukturalista je iznosio dosta radikalno
mišljenje – prema njegovom sudu, svako umetničko delo je imalo
„znakovni karakter“, to znači predstavljalo je strukturu znakova
komplikovane unutrašnje organizacije, a različite varijante umetno­
sti valjalo je jednostavno prihvatiti kao različite znakovne sisteme.
Takođe su ga interesovali i procesi lokalizovanja znaka u društvenoj
svesti (pošiljalaca i primalaca) i slanje znaka u društvenu stvarnost,
kao i njegovo funkcionisanje u okviru komunikacionih konvencija.
Pojam znaka i funkcija koje on obavlja igrali su takođe bitnu ulo­
gu u pogledima Romana Jakobsona. On je dosta prostora posvetio
komentarima De Sosirove i Pirsove teorije. Jakobson je pri tom posve­
tio relativno veliku pažnju ikoničkim znacima, a naročito mogućno­
sti primene tog tipa znakova za opis semiotičke specifičnosti književ­
nosti. Međutim, u tom cilju je morao u izvesnoj meri da modifikuje
Pirsovu definiciju. Onoliko koliko je kod Pirsa ikonički znak bio odre­
đen pomoću sličnosti sredstva prenošenja i predmeta na koji se odno­
si znak, toliko je Jakobson (služeći se u tom slučaju isto tako i De So­
sirovom idejom) definisao ikon kao sličnost onoga što je označujuće
(signifiant) i onoga što je označeno (signifié) kod znaka. Odnos slično­
sti je u tom slučaju u izvesnom smislu zalazio u „unutrašnjost“ znaka
a ne između znaka i predmeta. Na kraju, Jakobson je pojavu zvučnog
paralelizma nazvao ikoničnost i nastojao da pokaže, na primer, na ko­
ji način figure zvučnog karaktera (rime ili sintaksički paralelizmi) mo­
gu izazivati određene semantičke posledice i to nezavisno od toga na
šta se odnose jezički znaci upotrebljeni u tvorevini. Jakobson je čak
isticao zahtev za proširivanjem Pirsove tipologije četvrtim tipom zna­
ka; pored već pomenutih: ikone indeksa i simbola – to je trebalo da
bude još i umetnički zahvat (artifice), nastao sa osloncem na princip
sličnosti isto onako kao i ikonički znak.
Očigledno bi bilo veoma teško povući preciznu granicu između
strukturalne poetike i strukturalne semiologije, mada je bez sum­
nje za rane strukturaliste (pre svega, praške) postala više karakteri­
stična funkcionalna orijentacija: oni su, pre svega, skretali pažnju
na različite funkcije koje književni znaci obavljaju u komunikacio­
nim činovima. A u posleratnom strukturalizmu, opet, u prvi plan
je izbila kategorija koda22

i sistema znakova. Pokušaji određenja

22 Pojam koda takođe se pojavio i u lingvistici, a njegovom razvitku je pre svega
doprinela teorija informacije. Jedan od prvih lingvista koji je koristio tu katego­
riju bio je Andre Martine. Up. A. Martinet, Podstawy lingwistyki funkcjonalnej,

Znakovni
karakter
umetničkog dela

Ikonički znaci
prema
Jakobsonu

Jakobsonova
koncepcija
umetničkog
zahvata

Pojam koda
i književnost

VIII. Semiotika

265

univerzalnog sistema književnih znakova, kao i mogućnosti opisa
pravila koja vladaju semantičkim procesima u književnosti, zaoku­
pljali su pre svega pažnju francuskih strukturalista, a naročito nara­
tologa i strukturalnih semantičara.23

Takođe su se pojavile i koncep­
cije koje su, ističući ograničenost dotadašnje semiologije, postavile
sebi kao cilj prekoračenje zatvorenih struktura – znaka i sistema.
Umesto toga su nastojali da pređu na semiologiju iskaza tretiranu
kao smisaonu celinu koja se ne može uvek svesti na pravila koja
je istakao sistem. Tako je, u stvari, zadatak semiologije formulisao
francuski lingvista Emil Benvenista (1902–1976), a šezdesetih i se­
damdesetih godina njegove teorije su izvršile velik uticaj na lingvi­
ste i na semiologe književnosti.

Benvenista: u pravcu semantike iskaza

Izvršivši temeljnu analizu Pirsove i De Sosirove koncepcije, Benve­
nista je kao jedan od najvažnijih zadataka semiologije istakao preci­
zno određenje statusa jezika među ostalim znakovnim sistemima.2
Međutim, otpočeo je od istraživanja nejezičkih sistema kako bi na
njihovoj osnovi opisao svojstva specifična za prirodni jezik; zahva­
ljujući tome, stvorio je kako osnovu za opštu teoriju znakovnih siste­
ma tako i za sisteme zasnovane na većoj semantičkoj raznovrsnosti
i komplikovanijoj zavisnosti između znakova (to znači – jezičkih
sistema, a naročito književnog sistema). Benvenistu je takođe zani­
mao odnos između različitih semiotičkih sistema, a idući tragom
Pirsove inspiracije, opisivao ih je takođe i kao veze znakovnog ka­
raktera. Prema mišljenju autora Semiologije jezika, semiotički siste­
mi su između sebe mogli da se nađu u tri osnovna odnosa:
1. u odnosu proizvođenja (jedan sistem stvara drugi sistem,
na primer, alfabet jezika stvara Brajov alfabet);

Warszawa, 1970, str. 32 (knjiga se pojavila u Francuskoj, 1967. godine). Znat­
no ranije, pojam koda je u analizi književnosti koristio Umberto Eko u čuve­
noj knjizi Otvoreno delo, objavljenoj 1962. godine.
23 K. Rozner tvrdi da semiologija konsekventno dobija strukturalni karakter
kad nad kategorijom znaka počinje da dominira kategorija sistema. Up. K. Ro­
sner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literaturą. Jej osiągnięcia, per­
spektywy, ograniczenia, Kraków, 1981, str. 15. O sistemskom mišljenju u fran­
cuskoj strukturalnog semilogiji pogledati: Strukturalizam (II).
2 E. Benvenist, Problemi opšte lingvistike, Beograd, 1975, str. 21, prevod: Sreten
Marić.

Prekoračenje
zatvorenih
struktura

Status jezika
među ostalim
znakovnim
sistemima

Benvenistine
međusistemske
relacije

266

Književne teorije XX veka

2. u odnosu homologije (strukturalne adekvatnosti između
jednog i drugog sistema, na primer, između gotske arhitektu­
re i sholastičke misli);25
3. u odnosu interpretacije (u kojoj jedan sistem postaje in­
terpretirani a drugi interpretirajući, na primer, prirodni jezik
kao sistem koji interpretira društvo – poseban znakovni si­
stem).26

Benvenista je takođe dosledno delio i prostore semiotike i se­
mantike, a trudio se isto tako da odredi postojeći pravac razvoja se­
miologije. Onoliko koliko je De Sosir položio snažne temelje lingvi­
stičkoj sociologiji – dakle, opisao sve što se odnosi na znak i njegovu
prirodu – toliko je, prema Benvenistinom mišljenju, sada trebalo da
se koncentriše pre svega na stvaranje osnova teorije značenja – te­
orijskoj semantici i opštim pravilima za stvaranje značenja. Pojedi­
načni iskaz (rečenica) bio je za Benvenistu pojava istinskog života
govora i njegovih stvaralačkih mogućnosti. Na kraju je, dakle, autor
Semiologije jezika pažljivo odvojio semiologiju od semantike, a isto­
vremeno i ono što je semiotičko od onoga što je semantičko. Zada­
tak semiologije je i dalje trebalo da se zasniva na

„opisivanju pojedinačnosti, opisivanju njihovih dinstinktiv­
nih karakteristika i na iznalaženju što preciznijih kriteriju­
ma za tu distinkciju. Zahvaljujući tome, svaki znak će sve
jasnije potvrđivati svoje sopstveno značenje u okviru kon­
stelacije ili u skupu znakova“.27

Istovremeno, semantika, pa time i semantičnost, uvela je

„specifičan značenjski način tvorenja putem iskaza. Pro­
blemi koji se ovde javljaju proističu iz funkcije jezika ko­
ja se zasniva na proizvođenju komunikata. Istovremeno,
komunikat se ne može svesti na poredak jedinica koje se
mogu identifikovati; dodavanje znakova ne stvara smisao,
obrnuto – smisao („zamišljen“), shvaćen celovito, realizuje
se i deli na posebne „znake“ koje sačinjavaju reči. Drugo,
semantičnost je nužno opterećena opštošću designata, dok
je semiotičnost od njih u principu odvojena i nezavisna.
Semantički poredak se poistovećuje sa svetom iz javnosti
(l’énonciation) i univerzumom iskaza“.28

25 Benvenista se ovde pozivao na opservacije Panofskog. Up. ibid., str. 30.
26 Ibid., str. 23–31.
27 Ibid., str. 33.
28 Ibid., str. 33–3 .

Teorija značenja

Zadatak
semiologije

VIII. Semiotika

267

Prema Benvenisti, u ovoj etapi je valjalo dosledno preći od se­
miologije kao nauke o sistemu znakova ka semantici – koncentrisa­
noj na značenjima iskaza, pri čemu se u obzir uzimaju aspekti delo­
vanja pomoću jezika u društvenom prostoru.29

Zahvaljujući tome
je semiologija, kao apstraktna nauka upravo o uslovima stvaranja
smisla, mogla biti odvojena od semantike, koncentrisane na njego­
vom funkcionisanju u praksi komuniciranja, a jezik je jednom zau­
vek prestao da bude formirana konfiguracija jedinica. Umesto toga,
smisao je tretiran dinamički: kao nešto što se stalno iznova stvara i
preoblikuje. To je bio veoma važan korak na putu nastanka nauke
o znacima kao nepredvidive, a istovremeno i kao mogućnost preko­
račenja shematičnosti sistema. Taj pravac razmišljanja naročito će
prihvatiti francuski mislioca sedamdesetih i osamdesetih godina.30
Semiologija se, dakle, pokazala kao sjajan jezik opisa raznovr­
snih znakovnih fenomena – počev od književnosti i završavajući na
široko shvaćenoj kulturi. Postala je takođe interdisciplinarna oblast
koja povezuje različite humanističke domene. U nauci o književno­
sti najzanimljivije rezultate dale su upravo tri koncepcije inspirisa­
ne opštom naukom o znacima:
– semiologija kulture Jurija M. Lotmana (1922–1993) i istraži­
vača iz kruga takozvane Tartuske škole;
– semiotičke analize koje je izvršio italijanski teoretičar i pisac
Emberto Eko (rođ. 1932);
– semiološka teorija francuskog teoretičara i književnog kritiča­
ra Rolana Barta (1915–1980).
Valja ih nešto detaljnije razmotriti.

Lotman: model, tekst, kultura

Jedna od najživljih i najplodnijih semiotičkih škola XX veka nastala
je šezdesetih godina na univerzitetu u Tartuu (Estonija). Među naj­
važnije predstavnike treba ubrojati Jurija M. Lotmana, Borisa A. Us­
penskog, Zaru Minc, Vječeslava I. Ivanova, Vladimira N. Toporova,
Andreja A. Zaliznjaka, Sergija Nekludova. Od 196 . godine Tartu­
ska semiotička škola je počela da objavljuje naučne zbornike Труды
по знаковым систямамь.31

Dva zbornika, od trinaest objavljenih,

29 E. Benveniste, Problemi opšte lingvistike, ibid., str. 131–132.
30 A naročito od poststrukturalista. Pogledati: Poststrukturalizam.
31 U to vreme Estonija je bila jedna od republika Sovjetskog Saveza.

Semiologija /
semantika

Dinamička
koncepcija jezika

Semiologija
kao interdiscipli­
narna oblast

Tartuska škola

268

Književne teorije XX veka

sadržavala su upravo radove Jurija Lotmana – nesumnjivo najčuve­
nijeg predstavnika te škole. Već u prvom od ovih, pod naslovom
Predavanja iz strukturalne poetike,32

Lotman se bavio pitanjem tako­
zvanog umetničkog modelovanja kao najvažnijeg problema semio­
tičke teorije umetnosti. Pri tome se pozivao na koncepcije lingvista
– naročito na već pomenute Benvenistu i Hjemsleva. Benvenista je
tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj se­
miotički karakter – kako u svojoj formalnoj strukturi tako i u na­
činima funkcionisanja – koji, zahvaljujući tome, takođe stvara mo­
delsku formulu znaka. Slično kao i De Sosir koji je, kao što znamo,
jezik smatrao najsavršenijim semiotičkim sistemom, tako je i Benve­
nista smatrao da jezik može oblikovati i označavati semiotičke funk­
cije drugih znakovnih sistema.33

Za Lotmana su se ove koncepcije
pokazale inspirativnim, a naročito ga je zanimala ideja prirodnog
jezika kao izvora i uzora umetničkog modelovanja. Uvodeći, među­
tim, koncepciju modela u istraživanja umetnosti i književnosti, is­
traživač iz Tartua se pozivao takođe i na ideje sovjetskih filozofa i
logičara. Ipak, ako je bilo moguće prihvatiti kao „model predmeta
bilo koji drugi predmet koji ga imitira, koji obavlja funkciju svojevr­
snog supstrata određenog predmeta u istraživačkom procesu“, onda
se na taj način javila mogućnost interpretacije jednog od najvažni­
jih svojstava umetnosti: „saznavanja putem odražavanja kao pojave
modelovanja“. Osim toga, isticao je Lotman na tom istom mestu:

„Model nikada ne prikazuje ceo objekat, nego njegove od­
ređene strane, funkcije i stanja, pri čemu je sam čin izbora
bitna saznajna karika... Pre svega, za umetnost je krajnje
važna veza modelovanja sa spoznajom struktura velike i ve­
oma velike složenosti.“3

Kategorija modela pokazivala je isto tako izrazite veze s Psiho­
logijom umetnosti Lava S. Vigotskog. Vigotski je u stvari tvrdio da
tekst umetničkog dela predstavlja svojevrstan program ponašanja
za primaoca – taj program upravo pokazuje određen model sveta
u kojem on treba da bude realizovan. Lotmanu je pre svega bilo sta­
lo do toga da pomoću temeljne analize odnosa u koje stupa znak
u umetnosti sa označenim predmetom poveže problem umetnič­
kog stvaralaštva sa saznajnim procesima. Na semantičkom temelju

32 J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike, Zavod za izdavanje udžbenika,
Sarajevo, 1970.
33 É. Benveniste, Semiologia języka, op. cit., str. 31–32.
3 J. Lotman, op. cit., str. 61–62.

Lotmanova
koncepcija
umetničkog
modelovanja

Prirodni jezik
kao model i uzor

Definicija modela

Lotman –
Vigotski

VIII. Semiotika

269

mogla se, zahvaljujući tome, po­
novo interpretirati problematika
mimesisa, opisujući i analizirajući
pre svega različita preoblikovanja
koja su doživljavali predmeti u
procesu umetničkog modelovanja.
Najvažniji termin Lotmanove teo­
rije umetnosti postao je, dakle, pojam sekundarnog modelira­
jućeg sistema. On je u jednom od programskih tekstova izvršio
podelu jezika na tri kategorije: prirodni jezici, veštački jezici i sekun­
darni jezici – to znači oni koji se ne služe samo prirodnim jezikom
kao materijalom nego koji su konstruisani na sličnoj osnovi kao i pri­
rodni jezik. U osnovi razlikovanja sekundarnih jezika iskrsla je pret­
postavka jezičkog karaktera ljudske svesti: pošto je, zapravo, kako je
tvrdio Lotman, čovekova svest jezički strukturirana, onda se „sve vr­
ste modela koji su nadograđeni nad saznanjem – među njima i umet­
nost – mogu odrediti kao drugostepeni modelativni sistemi“.35
Na kraju, dakle, autor Strukture umetničkog teksta je pod sekun­
darnim modelirajućim sistemom podrazumevao svaki semiotički
sistem različit od prirodnog jezika,36

ali stvoren prema modelu pri­
rodnog jezika kao najsavršenijeg sistema znakova i koji dodatno sa­
drži dopunsku strukturu ideološkog, umetničkog, etičkog i sličnog
tipa.37

Takav sekundarni sistem mogle su biti, na primer, religija,
nauka, filozofija, slikarstvo, muzika, ritual i slično. On je isto tako
mogao biti i književnost kojoj je Lotman pripisivao dvostruku ulo­
gu – istovremeno kao modelirajućeg sistema (koji obavlja saznajnu
funkciju) i znakovnog sistema (koji obavlja komunikacionu funkci­
ju). Trudio se istovremeno da dâ odgovor na pitanje: šta znači da
neko umetničko delo (a samim tim i delo književne umetnosti)
predstavlja model? Prema njegovoj koncepciji, to je značilo da od­
ređeno delo odražava neki fragment stvarnosti stvarajući istovreme­
no njegov ekvivalent – sličan, ali ne istovetan jer je u ovom slučaju
moglo doći do promene materijala, a i sam proces odražavanja je u
principu imao selektivan karakter. Model stvarnosti koji je stvaralo
delo bio je, dakle, samo do izvesnog stepena analogan svom pred­
metu, a dalje je bio prema njemu u znakovnom odnosu (mogao
je istovremeno biti, na primer, oznaka psihe ili autorove ličnosti,

35 J. Lotman, „Umetnost i jezik“, u: Struktura umetničkog teksta, Nolit, Beograd,
1976, str. 1.
36 Mada se mogao koristiti prirodnim jezikom kao materijalom.
37 J. Lotman, „Problem značenja u umetničkom tekstu“, u: Struktura umetnič­
kog teksta, op. cit., str. 72–73.

■ TERMINOLOGIJA TARTU
SKE ŠKOLE. SEKUNDARNI MO
DELIRAJUćI SISTEM – svaki
sistem znakova različit od prirod­
nog jezika, ali izgrađen prema mo­
delu prirodnog jezika.

Prirodni, veštački
i sekundarni jezici

Primeri sekundar­
nih modelirajućih
sistema

Šta to znači da je
umetničko delo
model?

270

Književne teorije XX veka

njegove emocije i doživljaja i sl.). Umetničko modelovanje se ispo­
stavilo, dakle, kao stvaranje svojevrsnih ekvivalenata stvarnosti
koji su istovremeno bili sposobni da stvaraju sopstvenu stvarnost.
A, štaviše, modeli su tu stvarnost obogatili dodatnim kvalitetima
(estetičkog, saznajnog, emocionalnog karaktera i sl.). U slučaju knji­
ževnosti, Lotman je video mogućnost modelovanja različitih objeka­
ta – pojedinačnih: na primer, sudbina konkretnih junaka romana
(fabularni aspekt) i univerzalnih: na primer, ljudskog stanja uopšte
(mitološki aspekt).

Pokušavajući da precizira i odredi specifičnost umetničkog mo­
delovanja, Lotman se takođe pozivao na tradicionalnu semiotičku
terminologiju preformulišući je za potrebe teorije sekundarnih mo­
delirajućih sistema. Tako je, na primer, pisao:

„Drugostepeni modelativni sistem umetničkog tipa kon­
struiše svoj sistem denotatâ, koji nije kopija, nego model
sveta denotatâ u opštejezičkome značenju.“38

Šta je to značilo? Možda bi se ta koncepcija najbolje objasnila
na primeru preuzetom iz književnosti – na fragmentu Ljermonto­
vljeve poeme „Saška“:

„U oblacima mesec se kao varjaški
štit ili holandski sir valja.“

Ako se ovde pozovemo na pri­
rodni jezik, onda možemo preci­
zno odrediti denotate (značenja)
reči mesec služeći se, jednostavno,
njegovom rečničkom definicijom
prema kojoj je „mesec“ „nebesko
telo“. U Ljermontovljevoj poemi,
međutim, reč „mesec“ dobija dodatne denotate. Ovde je, dakle, me­
sec određen pomoću „varjaškog štita“ i „holandskog sira“. Odnos
denotiranja, karakterističan za jezik, podržan je, uvedeni su poka­
zatelji koje jezički sistem ne predviđa. Na taj način – zaključivao je
Lotman – „može biti označavan jedino mesec kao elemenat poseb­
ne slike sveta koju je Ljermontov stvorio“.
Jedan od najvažnijih elemenata koji se odnosi na umetničko mo­
delovanje u Lotmanovim radovima i u radovima drugih predstavni­
ka Tartuske škole postalo je prostorno modeliranje – odražavanje pro­
stornih odnosa pomoću književnosti i izgradnja pomoću prostora

38 Ibid., str. 8 .

■ DENOTACIJA – elementarni
značenjski domen određenog zna­
ka. Denotat – osnovna defnicija
na koju se može prevesti znak ili
njegov pojmovni ekvivalent (na pri­
mer, mališan – veoma malo dete).

Osnovni
i sekundarni
denotati

Prostorno
modeliranje

VIII. Semiotika

271

specifičnih značenjskih odnosa.39

Prostorni odnosi u književnom
delu bili su modelirani po uzoru na prostorne odnose u svetu, a i u
književnosti je prostor mogao imati linearan, tačkast, kontinuiran,
diskontinuiran, ravan, trodimenzionalan karakter i slično; u njoj su
mogli biti označeni pravci (vertikalni, horizontalni i sl.) i ona je ta­
kođe mogla imati dinamički ili statički karakter itd. U Lotmanovoj
koncepciji, ipak, najbitnije se pokazivalo to što su opoziciona svojstva
prostora stvarala specifičan jezik prostornih odnosa: na primer, opozi­
cija gore–dole, visok–nizak, desni–levi, blizak–dalek, otvoren–zatvo­
ren, ograničen–neograničen, što su mogla imati dodatna značenja –
religijska, etička i politička (na primer, dobar–zao, nebo–pakao i sl.).
Ove opozicije mogle su se isto tako prevesti na druge opozicije koje
nisu imale prostorni karakter (na primer, vrednostan–nevrednostan,
naš–tuđ, dostupan–nedostupan i sl.). Lotman je takođe zapažao da
je svet predstavljen u književnosti često podeljen u prostoru na dva
suprotstavljena dela (na primer, svet živih–mrtvih, naših–tuđih, boga­
tih–siromašnih, fantastičnih–realnih i sl.), a prekoračenje granice iz­
među ovih svetova igra veoma važnu i bitnu ulogu za konstrukciju fa­
bule – predstavlja, zapravo, rušenje ustaljenog poretka i, zahvaljujući
tome, postaje jedna od nadređenih tematskih kategorija književnosti.
Glavna Lotmanova teza glasila je ovako: prostorni model sveta u knji­
ževnoj tvorevini dovodi do kvaliteta ne­prostornog karaktera jer je u
književnom delu prostor povezan s drugim pojmovima koji funkcio­
nišu u našoj slici sveta. Prostorni odnosi u književnosti mogu, dakle,
metaforički da izražavaju ove ne­prostorne zavisnosti – da modelira­
ju značenja preuzeta od svih mogućih semiotičkih sistema.
Međutim, Lotmana je takođe interesovao znatno ozbiljniji pro­
blem s kojim su se borili gotovo svi strukturalisti u posleratnom raz­
voju ovog pravca. To je bio odgovor na pitanje: može li se problema­
tika značenja sagledati isto tako sistemski (isto kao i problematika i
samog znaka koju su već bili opisali pomoću sistemskih kategorija,
između ostalih, De Sosir i Pirs). Slično kao Mukaržovski, Jakobson
i drugi, i Lotman je takođe bio svestan značaja tog zadatka. Upravo
je konstatovao:

„Značenje je jedan od osnovnih problema za sve nauke se­
miotičkog kruga. U krajnjem izvodu, cilj izučavanja bilo kog
znakovnog sistema jeste određenje njegovog sadržaja.“ 0

39 Pogledati, na primer: J. Łotman, „Zagadnienia przestrzeni artystycznej w
prozie Gogola“, u: Semiotyka kultury, Warszawa, 1977. Pogledati, takođe:
Z. Minc, Struktura „przestrzeni artystycznej“ w liryce Błoka.
0 J. Lotman, Struktura umetničkog teksta, op. cit., str. 70.

Jezik prostornih
odnosa

Da li se proble­
matika značenja
može sagledati
sistemski?

272

Književne teorije XX veka

Lotman je od početka bio uve­
ren da sfera sadržaja književne
tvorevine takođe ima sistemski
karakter, kao što to imaju i znaci
korišćeni u tom sistemu koji se na
njega odnose. Poduhvatajući se
uvođenja u sistematiku književnih značenja, istraživač iz Tartua se
rado pozivao na terminologiju koju je predložio lingvista Hjemslev
koji je, opet, zamenio De Sosirovu terminologiju (označavajući i
označeno) na odgovarajući način: oblikom izražavanja i oblikom sa­
držaja u jeziku. Inspirisan mišlju Hjemsleva, Lotman je svaki znak
i svaki tekst označio kao složenim od plana izražavanja i pla­
na sadržaja. Sistemski karakter plana izražavanja bio je očigledan
i lingvisti su ga više puta opisivali. Međutim, Lotman je tvrdio da
isto tako i plan sadržaja ima karakter sistema jer sadržaji znakova
mogu biti zamišljeni jedino kao strukturalni nizovi povezani odre­
đenim odnosima. Uveravao je, dakle, da:

„Ne može se otkriti suština nijednog elementa iz niza koji
pripada sadržaju bez njegovoga odnosa prema drugim ele­
mentima. Fakt koji se ni s čim ne može porediti i ni u jed­
nu klasu uključiti ne može da bude sastavni deo jezičkog
sadržaja.“ 1

U završnom određivanju prirode značenja veoma bitnu ulogu
je igrao pojam koda. Prema Lotmanu, kod je sistem pravila koji
označavaju principe izbora i kombinacije elemenata određenog se­
mantičkog sistema zato da bi od njih stvorio znakovne sekvence
– tekstove. Dakle, on predstavlja inventar mogućih elemenata da­
tog sistema, sadržavajući pri tom i pravila njihove selekcije i pove­
zivanja, kao i pravila dešifrovanja tekstova. Značenje, dakle, može
nastati samo u onim slučajevima kad u najmanju ruku imamo dva
različita strukturalna niza koji se prekidaju u jednoj tački. On nasta­
je usled prekodiranja (prevoda) jednog niza u drugi. U Lotmanovoj
koncepciji, umetnički znak je, dakle, bio shvatan dinamički – jedno­
stavno, nije bio signifiant i signifié kao u De Sosirovoj koncepciji, ne­
go prekidanje i transformacija dva toka – formalnog i sadržajnog.
Osim toga, značenje je moglo nastati u najmanju ruku na dva nači­
na – putem prekodiranja unutrašnjeg (u granicama jednog i istog
semiotičkog sistema) i spoljašnjeg (koje označava promenu siste­
ma). Tipičan primer unutrašnjeg prekodiranja za istraživača bio je

1 Ibid., str. 71.

■ TERMINOLOGIJA TARTU
SKE ŠKOLE. ZNAČENJE – pro­
ces prekodiranja (prevoda) najma­
nje dva strukturalna toka (plana
izražavanja i plana sadržaja).

Lotman –
Hjelmslev

Struktura znaka
prema Lotmanu:
plan izražavanja
i plan sadržaja

Unutrašnje
prekodiranje /
spoljašnje
prekodiranje

VIII. Semiotika

273

matematički sistem (gde je, na primer, u izrazu a = b + c, a sadržaj
upravo b + c i da bismo ga odredili, ne moramo se pozivati ni na šta
izvan tog sistema). U slučaju spoljašnjeg prekodiranja (za koji najbo­
lji primer predstavlja sistem prirodnog jezika), da bi postalo znače­
nje, moramo međusobno približiti dva strukturalna niza različitog
tipa – ovde zvučni tokovi u stvari odgovaraju redu stvari, pojava,
pojmova i slično. Na prekodiranja ovog tipa možemo takođe naići
u znatno komplikovanijim sistemima – u sekundarnim modeliraju­
ćim sistemima umetničkog tipa.
Prilagođavajući ovo razlikovanje opisivanju specifičnosti knji­
ževnih sistema, Lotman je pronalazio nove jezike opisa tradicional­
nih pojmova – na primer, istorijskoknjiževnih formacija. Sučelja­
vanje sistema dominantnih unutrašnjih i spoljašnjih prekodiranja
omogućavalo je, na primer, poređenje najopštijih svojstava „roman­
tičarskog sistema“ i „realističkog sistema“. Ovako Lotman komenta­
riše „unutrašnje prekodiranje“:

„Imanentno­relaciona značenja osobito jasno će se očito­
vati u onim drugostepenim semiotičkim sistemima koji
pretenduju na opštost, monopolističko obuhvatanje celog
pogleda na svet, sistematizaciju celokupne stvarnosti koja
je čoveku data.“ 2

Primer takvog sistema za njega je predstavljao upravo romanti­
zam. Na primer, značenje pojma „genije“ ovde se moglo precizirati
samo putem istraživanja odnosa tog pojma prema drugim pojmo­
vima sistema. Pojam „genija“ smeštao se, dakle, u mrežu suprot­
nosti označenih pomoću osnovne suprotnosti: genije–masa (koja
se mogla podeliti na pojedinačne suprotnosti: veličina–ništavnost,
neobičnost–uobičajenost, duhovnost–materijalnost, pobuna–po­
kornost i sl.). Čak, ako budemo stvarali dalje suprotnosti (na pri­
mer, genije–narod, stvaralaštvo–bestijalnost i sl.) – zaključivao je
Lotman – onda će se one takođe smeštati u romantičarski sistem.
A realizam je, opet, za njega bio primer sistema u kojem dominira
spoljašnje prekodiranje – tu u prvi plan izbija upravo pitanje odno­
sa značenja u datom sistemu prema značenju izvan tog sistema. Poš­
to se u realističkom sistemu, na primer, javlja problem: da li je ono
što je predstavljeno u tvorevini u skladu sa stvarnošću? sa istinom?
– onda upravo, uveravao je istraživač, već sama takva operacija zah­
teva prelazak iz sveta znakova (kreirane stvarnosti) u stvarni svet

2 Ibid., str. 73.

Ideološki
semiotički
sistemi

Romantizam
kao primer
sistema
dominantnih
unutrašnjih
prekodiranja

Realizam kao
primer sistema
sa spoljašnjim
prekodiranjima

27

Književne teorije XX veka

(realnu stvarnost). 3

To su bila samo teorijski prividna razmatranja
specifičnosti univerzuma znakova ali, koristeći jezik semiotike, Lot­
man je istovremeno pokušavao da saopšti nešto više – međusobno
poredeći, na primer, dva tipa pogleda na svet: monolitni romantičar­
ski i – prema drugim semiotičkim sistemima – otvoren realistički,
i nastojao je, takođe, da skrene pažnju na sve zatvorene totalitarne
ideološke sisteme, vršeći jedino imanentnu interpretaciju u sopstve­
nim, precizno određenim granicama, dakle, želeo je da na taj način
takođe saopšti nešto suštinsko o sovjetskom političkom sistemu i
njegovom funkcionisanju.
Jurij Lotman se takođe izjašnjavao i o problemu ikoničnosti knji­
ževnosti. Onoliko koliko je Jakobson tvrdio, kao što smo pominjali,
da u slučaju poetskih znakova postoji u izvesnom smislu prirodna
(jer je zasnovana na principu formalne sličnosti) veza između ozna­
čavajućeg i označenog (plana izražavanja i plana sadržaja, prema
Lotmanovoj terminologiji), utoliko je Lotman u slučaju književnog
semiotičkog sistema (a takođe i drugih umetničkih modelirajućih
sistema) sagledavao isto tako prirodnost veze između znaka i njego­
vog denotata (značenja), kao i njegovog designata (objekta). Veza
između znaka i designata imala je, prema njegovom mišljenju, pri­
rodan karakter jer znak u umetnosti uvek stvara model (analogon)
odražavanog objekta, dakle, na neki način sličan je njemu (mada to
ne mora da bude sličnost izgleda). Lotman je, dakle, koristio pojam
ikoničkog znaka sa veoma širokim značenjem (još širim nego što
je to bilo kod Jakobsona), smatrajući „ikoničnim“ odnosom sve po­
jave adekvatnosti znaka u odnosu na ono što ovaj znak zamenjuje
ili izražava. Književni znak je, dakle, prema Lotmanovom shvatanju
bio konačno likovni znak, imao je isto tako sposobnost modeliranja
svog sadržaja, dakle, njegova uslovnost se nije osećala:

„Ovaj drugostepeni slikoviti znak poseduje svojstva ikonič­
kih znakova: utisak o manjoj kodovnoj uslovljenosti daje
neposrednu sličnost sa objektom, očiglednost, i zato – ka­
ko se čini – garantuje veću istinitost i veću razumljivost ne­
go uslovni znakovi.“

Veoma bitnu kategoriju u Lotmanovoj koncepciji obavljala je
isto tako kategorija teksta, dosta prostora je posvetio preciznom

3 Očigledno je da su moguće takođe još i komplikovanije operacije – na primer,
višesistemske – ili stilistički postupci zasnovani na promenama značenjskih
registara. Pogledati primere koje daje Lotman u Strukturi umetničkog teksta.
J. Lotman, op. cit., str. 95.

Kritika
političkog
sistema

Ikoničnost
književnosti

Književni znak
kao likovni znak

Lotmanova kon­
cepcija teksta

VIII. Semiotika

275

definisanju tog pojma i sve to izložio u jednoj od svojih najčuveni­
jih knjiga pod naslovom Struktura umetničkog teksta. Najopštije
posmatrano, tekst je za njega značio svaku sekvencu znakova datog
sistema sistematizovanu prema pravilima tog sistema. Pri tom je on
mogao biti realizacija jednog ili više semantičkih sistema. Lotman
je precizirao pojam teksta uzimajući u obzir tri osnovna svojstva:
1. izraz: tekst je uvek fiksiran
i izražen određenim znaci­
ma (na primer, prirodnog
jezika) i s tog stanovišta se
on suprotstavlja svim van­
tekstovnim strukturama;
2. ograničenje: tekst je ogra­
ničen – uvek ima „početak“
i „kraj“ (okvir i sl.) i u tom
smislu se suprotstavlja svim
znacima koji mu ne pripada­
ju, kao i svim strukturama nejasno označenih granica;
3. strukturalizacija: tekst je „jednostavan redosled znakova
u prostoru između dve spoljašnje granice“, ali se odlikuje od­
ređenom unutrašnjom organizacijom koja ga na sintagmat­
skom nivou preobražava u strukturalnu celinu. 5
U tako širokom shvatanju, „tekstom“ se moglo smatrati veoma
mnogo umetničkih i kulturnih fenomena – počev od najočigledni­
jih, ili književnog teksta i svakog drugog teksta fiksiranog znacima
prirodnog jezika, do filma, pozo­
rišnog spektakla, slike, muzičkog
dela, građevine, pejzažnog parka,
pa čak i obreda, plesa i svih mogu­
ćih ritualizovanih postupaka (na
primer, dvorske etikecije). Takva
perspektiva stvorila je osnovu za najvažniji elemenat kako u Lotmano­
vim tako i u radovima tartuskih istraživača – za semiologiju kulture.
Nije teško pretpostaviti da je ovde kultura definisana kao sistem
znakova veoma komplikovane unutrašnje organizacije. Uporedo sa
ovim početnim razlikovanjem išla su, međutim, dalja detaljisanja i
specifična terminologija koju su uveli tartuski semiolozi. Ono što
nazivamo „kulturom“ – konstatovali su – postoji takođe zahvaljuju­
ći suprotnosti: uvek se određuje u suprotnosti prema „ne­kulturi“
(na primer, prirodi) i upravo na bazi svega ovoga šta kultura nije,

5 Pogledati: „Pojam teksta“, u: Struktura umetničkog teksta, op. cit., str. 95.

■ TERMINOLOGIJA TARTUSKE
ŠKOLE. TEKST – svaka na odgo­
varajući način fksirana sekvenca
znakova koja poseduje obeležen
početak i kraj, koja se odlikuje unu­
trašnjom strukturalnom organiza­
cijom i koja je izrazito odvojena od
drugih struktura (na primer, knji­
ževno, flmsko, pozorišno, muzič­
ko, likovno delo, ali takođe obredi,
ritualna ponašanja i sl.).

■ TERMINOLOGIJA TARTUSKE
ŠKOLE. KULTURA – semiotički
sistem koji neposredna čovekova
iskustva preobražava u sistem zna­
kova pomoću prirodnog jezika.

Tri svojstva
teksta

Osnove
semiologije
kulture

Lotmanova
definicija
kulture

276

Književne teorije XX veka

kultura se javlja kao znakovni si­
stem. U ovom slučaju, konstitutiv­
nu ulogu igra takođe prirodni jezik
– kultura je u stvari oblikovana po
uzoru na jezik (u tom smislu je,
takođe, sekundarni modelirajući
sistem) a, osim toga, služi se jezi­
kom, odnosno, jednostavno rečeno – ne postoji bez jezika (uosta­
lom, slično kao što ni jezik ne postoji bez kulturnog konteksta). Naj­
važniji zadatak kulture zasniva se na strukturalnoj organizovanosti
sveta (sistematizovanju u sisteme ponašanja, tradicija, rituala i sl.).
Kultura se, dakle, može nazvati „generatorom strukturalnosti“, a pri­
rodni jezik je njeno sredstvo strukturiranja – „uređaj za stvaranje
matrice“. U stvari, on – kako je pisao Lotman – ima sposobnost „pre­
obražavanja zatvorenog sveta realija u otvoreni svet imena“; vodi, da­
kle, strukturalni poredak u haotičnu i nesistematizovanu stvarnost.
Funkcionišući pomoću jezika kultura ima karakter kolektivnog pam­
ćenja – postaje „nenasleđeno pamćenje društva“, a njen najvažniji
zadatak jeste konstruisanje sistema semiotičkih pravila koja životno
iskustvo preobražavaju u kulturu, konkretno – u njene tekstove. Na
osnovi semiološke teorije kulture takođe je bila formulisna definicija
teksta kulture. On je definisan kao sistem koji osim jezičkog znače­
nja (ili značenja koji proističe iz drugog semiotičkog sistema) ima u
kulturnom semiotičkom sistemu i dodatno značenje. U stvari, to su
bile sve vrste informacija znakovnog karaktera koje obavljaju kultur­
nu funkciju (na primer, ponašanje, moda, reklama, stil života i sl.). 6
Karakteristično svojstvo za teoriju Tartuske škole postao je svo­
jevrstan pansemiotizam uočavan na različitim nivoima društvenog
života i umetničke prakse. Poslednja karika na tom putu ispostavilo
se čak tumačenje čoveka kao znakovne tvorevine koja vodi formuli­
sanju najopštijih principa takozvane personologije (ili nauke koja
istražuje znakove i tekstove ponašanja ljudi), a zatim stvaranje
na toj osnovi opšte karakteristike tipova i antropoloških grupa. Po­
lazna tačka za tako shvaćenu personološku karakteristiku postala
je semiotičnost ljudskog ponašanja, shvaćena, na primer, kao
proizvođenje teksta ponašanja koji se u odnosu na druge tekstove
javlja u znakovnom obliku (generativni model). Drugu mogućnost
predstavljalo je davanje smisla pojavama stvarnosti putem tretira­
nja čovekovih ponašanja kao znakova (analitički model). Istraživači

6 O koncepciji kulture u teoriji Tartuske škole posebno pogledati: J. Łotman, B. Us­
pienski, „O semiotycznym mechanizmie kulturi“, u: Semiotyka kultury, op. cit.

■ TERMINOLOGIJA TARTU
SKE ŠKOLE. TEKST KULTURE
– svaki tekst fksiran u znacima
koji osim značenja u okviru sop­
stvenog semiotičkog sistema tako­
đe poseduje određeno značenje u
sistemu kulture.

Jezik i kultura

Tekst kulture

Pansemiotizam

Personologija

VIII. Semiotika

277

ponašanja su u daljem toku izvršili podrobnije personološke klasifi­
kacije razlikujući, na primer, dva tipa ličnosti – one koja dovršava
označavanje stvarnosti (semiotizujući tip) i one koja takve postup­
ke izbegava (desemiotizujući tip) – a takođe i određujući vrste se­
miotizacije percepcije sveta i deleći je na konceptualna ponašanja
(vrednovanje realnih situacija) i na ritualna ponašanja (stvaranje
idealnih situacija). 7

Ove interesantne analize tartuskih istraživača
nesumnjivo su na taj način dovele do krajnje formalizacije u okviru
koje je sve – čak i pojedinačan čovekov gest – moglo biti podređeno
sistemu koji mu daje strogo određeno značenje. To stanovište je isto
tako imalo jasne političke implikacije.

Eko: semiotika i interpretacija

Umberto Eko, čuveni italijanski teoretičar i esejista, a takođe i pisac,
otpočeo je svoju naučnu karijeru pedesetih godina sa istraživanji­
ma srednjovekovne estetike, a posebno problematike lepog u delu
sv. Tome Akvinskog. On je time doprineo propagiranju semiotike
kao akademske discipline i oživotvorenju njenih metoda tako da je
vredno podsetiti i na nekoliko činjenica iz njegovog naučnog života
– u početku kao semiologa­strukturaliste, a zatim semiotičara koji
je u svojim analizama pre svega koristio Pirsove koncepcije.
Istraživač je već kod Akvinskog video tragove strukturalističke
misli, pa čak mu je pripisivao otkriće strukturalističkog modela. 8
Prema Ekovom mišljenju, stvarnost iz sholastičke optike je bila kon­
struisana analogno strukturalističkom sistemu – slično kao što je
strukturalistički sistem predstavljao strukturu izgrađenu od eleme­
nata koji se mogu isključivo označiti pomoću razlika koje je dele
od drugih elemenata, tako da je i njena građa imala takođe relaci­
oni karakter (ovde je bila reč o relacijama između supstancijalnih
formi). 9

Dalja udaljavanja od predmeta dovela su Eka do otkrića
sličnosti između sholastike i strukturalizma – obe koncepcije su iz­
gradile, na primer, univerzalnu logiku i sugerisale opis stvarnosti
pomoću binarnih opozicija. Pa, čak, ako se opservacije naučnika

7 Pogledati: A. M. Piatigorski, B. Uspienski, „Personologia i semiotyka“, Tek­
sty, 1972, br. 3.
8 Što je, uostalom, pokazao u drugom izdanju svoje doktorske disertacije Il pro­
blema estetico in Tommaso d’Aquino, Milano 1970. Naročito je u predgovoru
napisanom za to izdanje ispoljio već izrazite teorijske poglede.

9 Ibid., str. 261.

Eko o srednjo­
vekovnoj
estetici

„Strukturalizam“
svetog Tome
Akvinskog

278

Književne teorije XX veka

uzmu kao preterane, i onda se može sagledati izrazit pravac kojim
je krenuo sledećih godina – prvobitno, to je očigledno bio struktura­
lizam čijim je čarima Eko podlegao šezdesetih godina sagledavajući
u njemu, s jedne strane, antidoton u malom, već onda noseći ide­
alizam u znaku Benedeta Kročea a, s druge, marksizam koji je do­
sta snažno utirao sebi put na italijanskom humanističkom forumu.
Kasnije su se, međutim, Ekova interesovanja prenela na područje
strukturalne semiologije, a posle toga u pravcu semiotike pomoću
koje je već istraživao ne samo književnost nego isto tako i druge
znakovne sisteme a naročito pojave masovne kulture. Na kraju tog
puta našla se semiotički orijentisana teorija interpretacije.
Godine 1968. pojavila se prva i sigurno najčuvenija semiotička
knjiga italijanskog istraživača pod naslovom La struttura assente
(Odsutna struktura),50

zatim sledeće: Le forme del contenuto (Obli­
ci sadržaja) objavljena 1971. godine i Trattato di semiotica generale
(Semiotički traktat) iz 1975. godine51

i, na kraju, Semiologia quoti­
diana (Semiologija svakodnevnog života) objavljivana od 1973. do
1983. godine,52

kao i Semiotica e filosofia del linguaggio (Semiotika

i filozofija jezika) iz 198 . godine.53

Ekovo oduševljenje masovnom
kulturom – filmom, stripom, kriminalističkim i fantastičnim ro­
manom – i ozbiljan pristup ulozi koju oni igraju u oblikovanju vi­
zije savremenog čovekovog sveta, usmerilo je njegova istraživanja
u pravcu semiotičke analize i mogućnosti njenog korišćenja za opis
različitih kulturnih pojava. Pa čak – kako je to sam označio – do ko­
rišćenja svojevrsne „semiološke gerile“ (guerriglia semiologica) i do
„podmuklog rata“ – to znači veštog dešifrovanja poruka masovne
kulture tako da je u njima bilo moguće otkriti ideologiju i izbeći pre­
obražaj mas­medija u sredstva društvene kontrole.5

50 Prevod na poljski jezik A. Vajnsberga, prvo pod naslovom Pejzaż semi­
otyczny, Warszawa, 1972 (nepotpuna verzija), zatim na osnovi izdanja iz
1991. godine kao: Nieobecna struktura, Warszawa, 1996.
51 Obe sve do danas nisu prevedene na poljski jezik. Trattato... je svakako naj­
potpunije izlaganje njegove semiotičke teorije.
52 Prevod na poljski jezik: J. Ugniewska i P. Salwa, Warszawa, 1996.
53 Takođe nije u celini prevedena na poljski jezik, međutim, tekst Tryb symbo­
liczny koji se nalazi u knjizi Teorie literatury XX wieku. Antologia, izbor A. Bu­
žinjske i P. M. Markovskog, Kraków, 2006, potiče upravo iz Semiotica e filosofia
del linguaggio – preštampano prema: U. Eco, Czytanie świata, Kraków, 1999.
5 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 06– 07; takođe: Semiologia życia
codziennego, op. cit., deo: Partyzantka semiologiczna, str. 157–167. O masov­
noj kulturi pogledati knjigu: U. Eco, Superman w literaturze masowej. Po­
wieść popularna – między retoryką a ideologią, (1978), Warszawa, 1996.

Ekovi strukturali­
stički počeci

Početak:

Odsutna struktura

Masovna kultura

Ekova „semio­
loška gerila“

VIII. Semiotika

279

Godine 1969. Međunarodno udruženje za semiotička istraživa­
nja izabralo je Eka za generalnog sekretara, istovremeno odustajući
od termina „semiologija“ u korist termina „semiotika“. Ovaj gest je
imao simbolički karakter, ali je za samog istraživača značio upravo
okretanje od strukturalno­semiološkog modela u De Sosirovom du­
hu ka logičko­filozofskoj semiotičkoj teoriji u znaku Pirsa. Godine
1971. Eko je preuzeo novonastalu Katedru semiotike na Fakultetu
lepih umetnosti, pozorišta i muzike Bolonjskog univerziteta i počeo
da izdaje prvi međunarodni semiotički časopis u Italiji (malo ekscen­
tričnog naziva: VS: Versus – Quaderni di studi semiotici),55

a 197 . go­
dine organizovao je u Milanu prvi međunarodni semiotički kongres
zahvaljujući kojem je semiotika stekla veliku popularnost dosežući
rang prestižne akademske discipline. Pošto je prvo bio oduševljen
strukturalizmom, Eko je veoma brzo sagledao ograničenost teorije i
metodologije De Sosira i Levi­Strosa. Već sama pretpostavka posto­
janja imanentne strukture književnog teksta čije je otkrivanje treba­
lo da bude istovremeno pristup istraživačkog postupka izgleda da je
dovodila strukturalizam do tautološkog lutanja. Osim toga, Eka je uz­
nemiravala veštački ustrojena neprilagodljivost strukturalističkih mo­
dela na istorijske uticaje i društvene, ideološke i političke promene.56
Mogućnosti prevazilaženja tih ograničenosti video je upravo u preo­
bražaju strukturalizma u semiologiju57

koja je iz očiglednih razloga
morala uzimati u obzir i aspekte društvenog i kulturnog funkcionisa­
nja znakova i zahvaljujući kojoj je bilo moguće izbeći zatvaranje unu­
tar samodovoljne strukture. Još ranije, u čuvenom Otvorenom delu,
objavljenom 1962. godine58

– knjizi posvećenoj avangardnoj umetnič­
koj praksi – Eko se izjašnjavao u korist nedovršenih i višeznačnih for­
mi čije je najsavršenije utelovljenje predstavljao Džojsov roman Finne­
gans Wake;59

ali i pored nesumnjivog oduševljenja za strukturalizam
ostao je veran svojim ubeđenjima. I mada je imao u vidu naratološku

55 Taj časopis izlazi sve do danas.
56 Eko je sagledavao ograničenja strukturalizma manje­više u isto vreme kad
se u Francuskoj već počela pojavljivati – u izvesnoj meri inspirisana i poli­
tičkim događajima 1968. godine – kritička opcija strukturalizma (koju su
kasnije Amerikanci nazvali poststrukturalizmom). Svoje sumnje izrazio je,
između ostalog, u Odsutnoj strukturi u kojoj se pojavila dosta oštra kritika
Levi­Strosovih pogleda.
57 Tada je još koristio termin semiologija.
58 U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965.
59 K. Levi­Stros je još ranije oštro kritikovao Otvoreno delo, uveravajući da upra­
vo zatvorena formalna struktura, a ne otvorenost, čini književno delo umet­
ničkim delom. Eko o tome, između ostalog, govori u knjizi Lector in fabula.
Współdziałanie w interpretacji tekstów narracyjnych, Warszawa, 199 .

Semiotički
zaokret

Kritika
strukturalizma

Otvoreno delo

280

Književne teorije XX veka

epizodu, ipak je – slično kao u slučaju Rolana Barta – to bila samo
epizoda.60

U Odsutnoj strukturi Eko je pokušao da hermetičnosti dog­
matskog modela strukturalizma suprotstavi „serijsko mišljenje“ stvo­
reno po uzoru na praksu avangardne muzike (naročito Štokhauzena
i Buleza). Nisu ga, dakle, zanimale toliko statičke i ograničene struk­
ture koliko procesi strukturiranja – stvaranje otvorenih i višeznačnih
struktura. Prednost serijskog mišljenja nad strukturalističkim mišlje­
njem u primeni na opis kulture zasnivala se, prema njegovom miš­
ljenju, na tome što ovo prvo nije sadržavalo nikakve imanentne, pri­
marne strukture, ni primarne kodove čija bi pravila bila neoboriva.
Jednostavno – obrnuto, kultura je uistinu bila sistem kodova i poru­
ka, ali te poruke su mogle podrivati pravila kodova jer su pravila tog
tipa imala istorijski promenljiv i nestabilan karakter. Zaključivao je:

„Serijsko mišljenje teži, dakle, stvaranju istorije a ne da
pod istorijom pronađe nadvremenske koordinate svakovr­
sne komunikacije.“61

Semiološka teorija, onako kako ju je tada shvatao, još nije bila
sasvim oslobođena uticaja strukturalizma. U stvari, najviše su ga za­
nimali sistemi znakova povezani strukturalnim zakonima, a takođe
i celovit pristup koji je moguć i zahvaljujući njihovom istraživanju.
U tom pristupu nalazile su mesto sve pojave kulture (ne samo one
koje pripadaju visokoj kulturi nego i one koje su ga najviše zanima­
le a pripadale su popularnoj kulturi). Na kraju, semiološka teorija je
bila za Eka istoznačna sa opštom teorijom kulture, a semiologija je
trebalo da pruža nužna sredstva za istraživanje „sveta znakova“.
U Trattato di semiotica generale – u nesumnjivo najzrelijem de­
lu u kojem je sažeo sve svoje poglede na teoriju znakova – već je
izrazito prelazio na semiotiku i odlučno se izjašnjavao za Pirsove
poglede. Ovde nadređena kategorija nisu bili toliko sistemi znako­
va i kodovi koliko Pirsova „neograničena semioza“ koja se isposta­
vila kao najbliža ideji otvorenosti umetničkog dela – prema Eku.62

60 Ovde imam u vidu to da se Eko, slično Bartu, našao u uskom krugu francu­
skih istraživača koji su 1966. godine objavili naratološki manifest u osmom
broju časopisa Communications. Tu je Eko objavio tekst „James Bond: une
combinatoire narrative“ koji predstavlja naratološku analizu Flemingove pri­
če o Džejmsu Bondu. Pogledati: „Struktury narracyjne u Fleminga“, u: Super­
man w literaturze masowej... (proširena verzija članka iz Communications).
Pogledati: Strukturalizam (II).
61 U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 306.
62 Pogledati o ovome takođe: U. Eco, Lector in fabula…, op. cit., naročito poglav­
lje posvećeno Pirsovoj teoriji.

„Serijsko
mišljenje“

Semiologija kao
opšta teorija
kulture

Semiotički
traktat

VIII. Semiotika

281

Pirsova koncepcija je najbolje odražavala unutarkulturnu dinamiku
– beskonačno upućivanje znakova na znakove ili na njihove konfigu­
racije – ne putem odnosa prema nekoj stabilnoj unutarnjoj struktu­
ri (ili objektivno postojećoj stvarnosti),63

nego putem neprestane po­
kretljivosti značenja među znacima: stalni i nezadrživi tok značenja
koji uslovljava komunikaciju. Prilagođavajući pretpostavke Pirsove
semiotike teoriji kulture, Eko je dosledno priznavao kulturnom uni­
verzumu semiotički status, smatrajući ga sistemom sistema znače­
nja u kojem se odvijaju neprekidni procesi komunikacione razme­
ne. Ovde je kultura, dakle, bila shvaćena kao neograničen proces
semioze (stvaranja znakova i njihovog interpretiranja). Uostalom,
slično kao i interpretacija književnosti.
Od semiotike kao discipline kadre da opiše celinu ljudske kultu­
re, Eko je, međutim, postepeno prelazio na semiotiku kao skup sred­
stava za interpretiranje teksta, a sledeća etapa njegovih istraživanja
protekla je pod znakom pojačanog interesovanja za interpretaciju
i za mogućnosti stvaranja njene teorije. Prema shvatanju istraživa­
ča, praksa interpretacije je bila istovetna s procesom shvatanja tek­
sta, a ispred nje je smeštao operaciju dekodiranja – sagledavanjem
opšteg smisla iskaza koji podseća na „stvaranje hipoteza“ u Pirso­
vim koncepcijama. On je komunikat ili tekst smatrao svojevrsnom
„praznom formom“ kojoj se mogu pridodati različita značenja.6
Da li se, međutim, ovo ispunjavanje „prazne forme“ moglo odvijati
sasvim proizvoljno? Na ovo pitanje autor Trattato... je odgovarao od­
lučno odrečno. Čitalac može pokušati da otkrije intenciju autora,65
može pokrenuti takođe i druge interpretativne mogućnosti – tvrdio
je – ali nikad nije obavezan da se previše udaljava od autorske ideje.
Može, dakle, ispoljavati stvaralačku inicijativu samo uz istovreme­
no očuvanje vernosti prema autoru. Eko je zatim uveravao:

„U toj dijalektici između istinitosti i inicijative nastaju dve
vrste nauke: (a) kombinovana nauka koja se odnosi na
niz mogućnosti dostupnih u granicama određenog koda;
(b) istorijska nauka koja se odnosi na okolnosti i kodove
(a zapravo na sve norme) datog razdoblja. Od adresata se
zahteva odgovorna saradnja. On mora pokazati inicijativu

63 Eko je veoma snažno zastupao stanovište da znaci ne upućuju na bilo kakve
realne predmete nego samo na druge znake. Suprotno stanovište nazivao je
„greškom referencijalnosti“.
6 Pogledati, takođe: P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura
masowa, Kraków, 1997, str. 85–86.
65 Čije postojanje Eko, uostalom, nikad nije poricao.

Kultura kao
neograničeni
proces semioze

Teorija
interpretacije

„Prazna forma“
komunikata

Stvaralačka inici­
jativa i vernost
interpretacije

282

Književne teorije XX veka

kako bi popunio semantičke praznine, redukovao ili iskom­
plikovao tumačenje koje delo sugeriše, izabrao sopstvenu
strategiju interpretacije.“66

Primalac je, međutim, konačno postao najvažnija i najprivilego­
vanija figura teorije interpretacije semiotički orijentisana u pristu­
pu Umberta Eka iako je autoru ostao dužan što se tiče istine. To je
bio još jedan povod za kritiku strukturalizma i Eko se još jednom
vraća tom motivu u sledećoj knjizi, zamerajući strukturalistima ne­
dovoljnu ocenu suštinskog značenja integrisanja primaoca u tekst
tokom procesa interpretacije kao nečeg „nečistog“.67

Sledeća knjiga
ovog istraživača, pod naslovom Lector in fabula, odnosila se uisti­
nu samo na narativne tekstove; pokazala se, međutim, kao istinski
manifest teorije koja je književnost sagledavala iz perspektive prima­
oca. Pri tome, Eko nije stvarao svoju koncepciju čitanja na fenome­
nološkoj osnovi (kao, na primer, Roman Ingarden ili predstavnici
nemačke estetike recepcije), nego upravo na semantičkim osnova­
ma, a konkretno – iz perspektive znakovne komunikacije. Osnovna
kategorija je ovde postala kategorija modelskog čitaoca kojem je u
navedenoj knjizi posvetio veliko poglavlje. Prema teoriji semiotičke
komunikacije – tvrdio je Eko – svaki autor iznosi hipotetički model
čitaoca (upravo modelskog) čiji zadatak treba da bude stroga sarad­
nja s njim u procesu interpretacije. Autorski projekat ovog čitaoca
i domen njegove ingerencije u tekst bili su međusobno proporcio­
nalni: autor je, u stvari, u istoj meri trebalo da sarađuje sa čitaocem
u procesu stvaranja iskaza u kojem je ovaj čitalac trebalo da sarađu­
je sa autorom. Autor je u ovom slučaju, očigledno, bio pre „autor“
– komunikaciona tekstovna strategija koja ističe program delovanja
čitaoca i koja ga podstiče na aktivnost. Na sličan način je čitalac – ili
pre „čitalac“ – bio samo figura iz teksta, strategija prijema zapisana
u pravilima dekodiranja tog teksta. Prirodna posledica takvog stava
moralo je u neku ruku postati temeljno promišljanje mogućnosti i
ograničenja interpretacije, čemu se Eko s podjednakom pasijom po­
svetio u sledećoj fazi.

Monumentalna knjiga The Limits of Interpretation pojavila se
na engleskom jeziku68

i predstavljala je zbir Ekovih pogleda na in­
terpretaciju i ulogu modelskog čitaoca. Na kraju, on je svoju teoriju
interpretacije sveo na dve najvažnije teze:

66 U. Eco, Trattato di semiotica, str. 3 6, citirano prema: P. Bondarella, Umberto
Eco..., op. cit., str. 87.
67 U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 6.
68 U. Eko, Granice tumačenja, Beograd, 2001, prevod: Milana Piletić.

„Autor“
– „čitalac“

Modelski čitalac

Granice
interpretacije

VIII. Semiotika

283

– prvo: čitalac (primalac) obavlja veoma važnu ulogu u stvara­
nju smisla književnog teksta koji bi bez primaoca ostao isklju­
čivo u sferi potencijalnosti, ali
– drugo: vlast primaoca nad tekstom nije neograničena, što zna­
či da praksa interpretiranja nije potpuno slobodan čin nego
proces koji ima niz restrikcija.69
U svojoj koncepciji interpretacije Eko se trudio da prekorači već
klasičnu opoziciju (uostalom, nazvao ju je pogrdno „epistemološkim fa­
natizmom“) između priznavanja ključne uloge intencije autora u otkri­
vanju smisla književnosti (ovaj stav je uzgred označio kao „metafizički
realizam“) i potpune slobode čitaoca kojem se može činiti da je samo
jedino on pronikao u suštinu tajne dela i koji se izdiže iznad gomile
ignoranata (ovaj stav Eko je nazivao „hermetička semioza“).70

Prema
uverenju autora The Limits of Interpretation, dobro rešenje ove vrste di­
lema bio je savršeni kompromis čiju suštinu je pokušavao različito da
odredi – ili kao dijalektiku između „otvorenosti i forme, inicijative od
strane interpretatora i pritiska konteksta“71

ili, takođe, kao „dijalektičku

vezu između intentio operis i intentio lectoris“.72

Ova prva je označavala
„intenciju dela“, dakle, njegovu, da tako kažem, objektivnu strukturu
datu čitaocu nezavisno od autora u trenutku kad tekst započinje svo­
ju egzistenciju u komunikacionom toku. Druga – „intencija čitaoca“
– odnosila se upravo na njegov doprinos u interpretaciji dela, doprinos
shvaćen, međutim, ne kao slobodno stvaralaštvo u kreiranju značenja
književnosti nego više kao neka vrsta čitalačke kompetencije – veštine
dekodiranja kodova i konvencija koje se nalaze u osnovi dela. Kako bi,
međutim, čin interpretacije dostigao u potpunosti svoju adekvatnost,
trebalo je ovome dodati još i treću vrstu intencije koja je takođe snažno
ugrađena u ostale dve: zapravo intentio auctoris – autorska intencija ko­
ju je autor uzdigao ali ne na osnovi apsolutne vlasti nad tekstom nego
jedino kao partnerke ove trojne komunikativno­interpretativne relacije
koja je nužna kako bi značenja teksta postigla svoju idealnu formu.73

69 Ovi pogledi ovde već izrazito podsećaju kako na Ingardenovu teoriju čitanja
tako i na koncepcije Ingardenovih nastavljača – nemačkih teoretičara recep­
cije H. R. Jausa i V. Izera.
70 U. Eco, op. cit., str. 2 .
71 Ibid., str. 21.
72 U. Eco, „Nadinterpretowanie tekstów“, u: Interpretacja i nadinterpretacja,
Kraków, 1996, str. 63. O tome, takođe, pogledati: M. P. Markovski, „Interpre­
tacyjne rECOlekcje“, Znak, 1996, br. 12, str. 129.
73 O Ekovoj koncepciji interpretacije već sam govorila u Uvodu ove knjige u ve­
zi sa sporom povodom granica interpretacije koje je Eko vodio sa Rortijem
i Kalerom. Međutim, ovde ponavljam najvažnije elemente te diskusije za po­
trebe čitalaca.

Mogućnosti
i ograničenja
čitaoca

Protiv epistemo­
loške fantazme

Intentio operis
– intentio lectoris
– intentio auctoris

28

Književne teorije XX veka

U procesu koji je Eko nazivao „interpretacijom“, njega, među­
tim, nije zanimalo toliko interpretiranje nego više razumevanje tek­
sta ili još drugačije – i ovde bi bilo najbolje da se sagleda zavisnost
njegove teorije od semantike – komunikacioni uslovi koje valja ispu­
niti kako bi jezički komunikat bio ispravno dekodiran.7

Zato je on
književno delo definisao kao svojevrstan mehanizam čiji je glavni za­
datak bilo stvaranje modelskog čitaoca.75

Ili ga je određivao – u neš­
to više zavijenoj formi – i kao „sintaktičko­semantičko­pragmatičku
tvorevinu“76

u okviru koje interpretacija koja se da predvideti pred­
stavlja deo generativnog plana dela.77

Ovom projektu je isto tako ko­
ristila već pominjana kategorija modelskog čitaoca – dakle, u suštini
stvari, ekvivalenta instrukcije njegovog korišćenja koja je ugrađena
u književno delo. Pri tome se modelski čitalac u Ekovoj koncepciji
dodatno podelio na dva tipa čitaoca – naivnog čitaoca (onog koji na­
stoji da razume značenje teksta, ali mu to uvek ne polazi za rukom)
i kritičkog čitaoca koji treba da razume mehanizam značenja teksta
i suprotno svom „naivnom“ utemeljenju ne da se uhvatiti u sintak­
tičko­semantičku klopku koju je autor postavio. Kao najviša instan­
ca pokazao se, međutim, superčitalac kojeg je autor dela Trattato di
semiotica generale koketno nazivao „dostojnim slugom semioze“.78
Upravo je on imao apsolutnu kompetenciju i za njega tekst više nije
imao nikakvih tajni – on je bio, dakle, teorijski ekvivalent idealnog
čitanja teksta i najverovatnije je ostajao samo u sferi idealnosti.
Poslednji korak na putu sistematizovanja problematike inter­
pretacije postao je za autora dela Lector in fabula pokušaj određenja
onoga što podrazumevamo pod „pravom“ ili, bolje – „dobrom“ in­
terpretacijom. U ovom slučaju on je opet zauzimao stanovište slič­
no interpretativnom falsifikacionizmu koji je odnedavno moderan,
očigledno ne koristeći određenje „prava / pogrešna interpretacija“.79
Međutim, kad je govorio:

„Možemo prihvatiti određenu vrstu Poperovog principa,80
a naročito ako ne postoje pravila koja omogućavaju da se

7 Pogledati: M. P. Markovski, „Interpretacyjne rECOlekcje“, op. cit., str. 130–131.
75 Pogledati: U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 63.
76 Valja skrenuti pažnju da se ovde pojavljuju tri dela semantike koje je Moris
pominjao.
77 Pogledati: U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 97.
78 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. .
79 Eko se trudio da izbegne određenje tipa: „ispravna“ ili „neispravna“ interpre­
tacija što čine mnogi teoretičari interpretacije u strahu da ne budu osuđeni
za pozivanje na klasičnu koncepciju istine.
80 Karl Poper je tvorac ideje falsifikacionizma u teoriji nauke.

Razumevanje
teksta

Delo kao seman­
tičko­sintaksič­
ko­pragmatička
tvorevina

Naivni čitalac
– kritički čitalac
– superčitalac

Falsifikovanje
interpretacije

VIII. Semiotika

285

konstatuje koje su interpretacije ‘najbolje’, a postoji u naj­
manju ruku pravilo koje omogućava da se konstatuje koje
su ‘loše’“.81

analogije su se same od sebe nametale. Ideja falsifikovanja interpre­
tacija konačno je bila samo odraz, kao u ogledalu, ideje ispravnosti
– sama pretpostavka postojanja „loše“ interpretacije morala je, sva­
kako, sadržavati koncepciju „dobre“ ili „ispravne“ interpretacije.
Na kraju je Eko stao na stanovište ograničene slobode interpre­
tacije (čime se približio Ingardenovim pogledima i pogledima nje­
govih nastavljača), ali konačni kriterijum te ograničenosti bila je za
njega pretpostavka očuvanja „unutrašnje povezanosti tekstova ili nji­
hove unutrašnje relacijnosti“ (čime je, očigledno, vraćao dug struktu­
ralistima). Polazeći od toga da je tekst „sistem unutrašnjih relacija“82
i da svaki fragment teksta treba interpretirati imajući u vidu ostale,
ponovo se vraćao u okrilje strukturalne koncepcije književnosti, po­
lemički se situirajući pre svega prema poststrukturalistima – kako
prema dekonstruktivistima kojima je zamerao na prevelikoj koncen­
traciji na ono što je u tekstovima nepovezano, tako i prema pragmati­
stima koje će osuđivati za bezobzirnost u slobodnom korišćenju tek­
stova.83

Ispostaviće se da je najvažniji princip za njega upravo postu­
lat „moramo poštovati tekst“8

i tom principu će ostati veran.
Počev od pedesetih godina, pokušaje semiološkog opisa književ­
nosti i kulture činio je takođe već ranije pominjani francuski kriti­
čar i teoretičar književnosti Rolan Bart. I on je, slično Eku, nastojao
da semiološku metodologiju primeni na istraživanja različitih po­
java – ovom prilikom na francusku popularnu kulturu. Međutim,
drugačije od autora Odsutne strukture, nije ga toliko interesovala
(makar u početku) semiotika koliko strukturalna semiologija De So­
sirovog tipa a kasnije Levi­Strosovog.

81 U. Eco, op. cit., str. 51–52. Eko ovde navodi primer interpretacije Danteove
Božanstvene komedije koju je obavio G. Rozeti, a čije su zloupotrebe u odno­
su na tekst tako velike, da nas odmah zapljuskuje njihova neadekvatnost.
82 Pogledati: U. Eco, The Limits of Interpretation, op. cit., str. 1 8.
83 Pogledati spor s Rortijem u knjizi Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit.,
a takođe kratak izveštaj o tom sporu u Uvodu za ovu knjigu. Pogledati, tako­
đe: Dekonstrukcija i Pragmatizam.
8 U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 65.

Kritika dekon­
strukcije i prag­
matizma

286

Književne teorije XX veka

Bart: semiološka mitologija

„... Završio sam sa čitanjem De Sosira i iz tog čitanja došao
sam do uverenja da kad bi se ‘kolektivna predstava’ počela
tretirati kao sistem znakova, da bi se možda onda mogao
prevazići opravdan gnev, i detaljno pokazati čitava ta mi­
stifikacija koja malograđansku kulturu prerađuje u univer­
zalnu prirodu“85

– napisao je Rolan Bart u predgovoru za Mitologije, objavljene 1957.
godine, u kojima je prikupio tekstove objavljivane gotovo iz meseca
u mesec od 195 . do 1956. godine, pre svega u časopisu Le Nouvel
Observateur. Međutim, nije skrivao da je prilikom pisanja tih tek­
stova imao u vidu dva cilja – to je trebalo da bude ideološka kriti­
ka jezika masovne kulture, i – „prva semiološka analiza tog jezika“.
Upravo ovaj pravac razmišljanja – povezivanje analize mehanizama
funkcionisanja ideologije sa semiološkom analizom, problematika
ideološkog ustaljivanja značenja, nametanje određenih značenja pu­
tem masovne kulture i propagande – interesovao je Barta naročito
u početnoj fazi njegovog stvaralaštva i došao je do izražaja u mno­
gim njegovim ranim radovima, mada je demaskiranju mehanizama
ideološke manipulacije vršene putem različitih kulturnih postupaka
ostao veran gotovo sve do smrti.
Mitologije su opisivale svet francuske kulture kroz specifične
procese promena semantičkog karaktera koje su dovele do nastanka
novog mitskog jezika. Bart je – uostalom, slično kao i Lotman – izra­
žavao uverenje o postojanju skrivenih jezičkih (sistemskih) mehani­
zama proizvođenja kulture ali su ga pre svega zanimale margine ove
kulture. U tekstovima koji se nalaze u Mitologijama pisao je u stvari
o filmu, pozorištu, člancima iz dnevne štampe, ali takođe i o praš­
ku za pranje, igračkama, kriminalnim aferama, jelu, automobilima,
striptizu, mjuzikholu i afričkoj gramatici. U teorijskom članku Mit
danas otkrivao je opšte semiotičke mehanizme nastanka novih mito­
logija, pa je čak poistovećivao mitologiju i semiologiju. Glavne teze
autora Mitologija, formulisane još na samom početku, glasile su:
– mit može postati sve što je izrečeno i saopšteno u određenim
okolnostima;
– mit ima istorijski karakter – „to je govor kojeg je izabrala istorija“;

85 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 25. Prvi put na poljskom jeziku,
ali u znatno skraćenom obliku tekstovi iz Mitologije su se našli u antologiji
Bartovih tekstova pod naslovom Mit i znak.

Bartova kritika
građanske
kulture

Ideologija ma­
sovne kulture

Mitologije

Šta je mit danas?

VIII. Semiotika

287

– mit nije vezan za određeni period, već ima moć da uvek po­
stoji u iskazu;
– mitski govor se služi raznolikim materijalom (prirodnim jezi­
kom, slikom, fotografijom i sl.) i zato mitom treba da se bavi
„nauka opštija od lingvistike – semiologija“.86
Idući za De Sosirom, Bart je takođe prihvatio dijadičku (dvoele­
mentnu) koncepciju znaka – koncentrišući se na vezi između ozna­
čavajućeg (signifiant) i označenog (signifié) – mada je istovremeno
zapazio da u svakom semiološkom sistemu drugačijem od prirod­
nog jezika (gde označavajuće jednostavno izražava označeno), nije
reč o dva nego u stvari o tri različita termina. U ovom slučaju takođe
je bio bitan poseban uzajamni odnos koji međusobno povezuje signi­
fiant i signifié – ili znak koji predstavlja „asocijativnu celinu“ ta dva
termina (tu je primer bio buket ruža koji, u stvari, ima svoje označa­
vajuće i označeno, međutim, u određenim okolnostima postaje, na
primer, znak strasti).87

U mitu je isto tako bilo moguće pronaći i tro­
dimenzionalnu shemu (označavajuće, označeno i znak), međutim,
mit je ipak trebalo shvatiti kao sistem posebne vrste – to je bio zapra­
vo „sekundarni semiološki sistem“ koji je nastajao na bazi već ranije
postojećih znakovnih veza. Kako se to moglo razumeti? Bart je davao
konkretan primer koji ovde vredi navesti i zbog toga što je on jedan
od najčuvenijih i najčešće uzimanih primera autora Mitologija:

„Dok čekam u brijačnici, pružaju mi jedan broj Pari Ma­
ča (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u
francuskoj uniformi pozdravlja vojničkim pozdravom, oči­
ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To
je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne,
ja dobro vidim šta mi ona govori: da je Francuska veliko
Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju kože, ver­
no služe pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora
opadačima tobožnjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom
ovaj crnac služi svoje tobožnje ugnjetače. Dakle, i ovde se
nalazim pred jednim višim semiološkim sistemom: tu je
označavajuće, koje je i samo već sačinjeno od jednog pret­
hodnog sistema (jedan crni vojnik pozdravlja francuskim
vojnim pozdravom); tu je označeno (ovde je to smišljena
mešavina francustva i vojaštva); najzad tu je prisustvo ozna­
čenoga kroz označavajuće.“88

86 Ibid., str. 239–2 1.
87 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 263–26 .
88 Ibid., str. 270–271.

Odnos označa­
vajućeg i ozna­
čenog

288

Književne teorije XX veka

Ovde je Bart predlagao proširenje i preformulisanje semiotič­
ke terminologije za potrebe analize mita kao jezika „drugog stepe­
na“. Ovu treću kategoriju u mitu (u navedenom primeru značenja
koja se odnose na: imperijalnost Francuske, vernost kolonizovanih,
nepravednu osudu Francuske za ugnjetavanje i sl.) odlučio je da
uopšteno odredi kao značenje mita. S druge strane, označavajući
elemenat (slika vojnika crne kože) nazvao je formom, a označeni
elemenat (definicija kojom se može prevesti ova slika) – pojmom.
Proces označavanja imao je, dakle, prema njegovom shvatanju, dva
nivoa: u prvom poretku (u jeziku) – asocijativni odnos između ozna­
čavajućeg i označenog elementa stvarao je znak, u drugom – mito­
loškom poretku – veza forme (ili znaka iz prvog poretka) i pojma
stvarala je značenje. „Mit je govor“89

– tako je Bart započinjao svoje
izlaganje o novim mitologijama – to znači da je svojevrstan jezik,
ali da je to parazitski jezik, pa čak ukraden,90

koji živi zahvaljujući
prisvajanju znakova jezika koji je u odnosu na njega prvobitan. Ovo
stvaranje sekundarnih značenja predstavljalo je za njega veoma ne­
siguran (jer je skriven) proces i proces koji stvara privid „prirodno­
sti“: primalac – uveravao je – nije u stanju da otkrije mehanizme
stvaranja tih značenja i prihvata ih kao potpuno očigledne. Dakle,
novi mitovi su bili u stvari mi(s)tifikacije i manipulacije sračunate
na lakovernost primaoca – i to se odnosilo kako na političku propa­
gandu tako i na reklamu, medije i funkcionisanje mode.
Bart se ovde nije pozivao na terminologiju koju je uveo Luj
Hjelmslev jer za nju tada nije znao, ali semiotičko­semantički od­
nosi – koje je on opisivao – mogli su se upravo odrediti pomoću
termina Hjelmsleva, a posebno
upotrebom kategorija denotacije i
konotacije. Ako je denotacija sma­
trana za osnovni značenjski do­
men znaka (pojam ili definiciju na
koji se ovaj znak može prevesti),
a konotacija smatrana proširenim značenjskim poljem znaka (raz­
ličite asocijacije nastajale usled znaka), onda se proces konotiranja,
onako kako ga je predstavljao Hjelmslev, javlja upravo onda kad je
znak – shvatan kao povezivanje označujućeg i označenog (ili: forme
i značenja) – postajao novi označavajući – stvarao je znak višeg ni­
voa.91

Mitologizacija je, dakle, bila proces proizvođenja konotacije

89 Ibid., str. 263.
90 Ibid., str. 286–292.
91 Pogledati: L. Hjelmslev, Prolegomena to a Theory of Language, Madison,
1961, str. 120.

■ KONOTACIJA – širok značenj­
ski domen određenog znaka (sve
moguće asocijacije koje znak po­
kreće (na primer, mališan – mla­
dost, nevinost, bespomoćnost, ne­
poslušnost i sl.).

Mit kao jezik
drugog stepena

Dva nivoa
označavanja

Kritika
mistifikacije
i manipulacije
kulture

Mitologizacija
kao proces
konotacije

VIII. Semiotika

289

u okviru kojeg je prvobitno značenje postajalo označavajuće i bilo
uključeno u semiozu višeg reda. Novo značenje je ovde nastajalo u
neku ruku u pozadini staroga – zato da bi se skrivanjem formirao
pogled na svet primaoca.92

Osuda upućena na adresu novog mit­

skog jezika bila je veoma oštra. Bart je pisao:

„Mit je jezik koji neće da umre: on iznuđuje od smislova
kojima se hrani lažni, obezvređeni preostanak, u njima iza­
ziva veštačko odlaganje, u koje se udobno smešta, on od
njih stvara mrtvace koji govore.“93

Savremene mitologije pokazivale su se, dakle, kao neka vrsta
ideološkog konzumiranja znakova i konačno su se okretale protiv
ljudi koji su ih stvorili.
Bart je 1965. godine objavio knjigu Éléments de sémiologie (Ele­
menti semiologije) – izlaganje već stricte teorijsko koje sistematizuje
i modifikuje osnovnu semiološku terminologiju.9

Ovde je takođe
koristio kategorije denotacije i konotacije da bi opisao mehanizme
proizvođenja značenja putem književnosti. Pisao je da je:

„konotativni sistem onaj sistem čiji plan izraza i sam predstav­
lja jedan sistem značenja; uobičajene slučajeve konotacije oči­
gledno će činiti složeni sistemi u kojima artikulisani jezik obra­
zuje prvi sistem (to je, na primer, slučaj sa književnošću).“95

Konotacija, a istovremeno i književnost uopšte, pripadala je,
dakle, i „sekundarnim“ sistemima za stvaranje značenja koji se na­
dograđuju na prvobitni sistem jezika. Na kraju je autor Mitologija
sagledavao ogromne oslobađajuće sile koje se nalaze u književnosti
i pridavao im je veoma važnu ulogu – sposobnost suprotstavljanja
mitu i krađi jezika. To se naročito odnosilo na savremenu poeziju
koja narušava sve semiološke norme i razbija okoštala značenja.
Dok mit gradi „nadznačenja“ i proširuje primarne sisteme – objaš­
njavao je Bart – poezija koja predstavlja „regresivni semiološki si­
stem“, istražuje „podznačenja“ i vraća na „predsemiološko stanje je­
zika“. Otuda poezija:

92 K. Klošinjski dodaje da je u osnovi ideje tog razlikovanja mit u Bartovoj kon­
cepciji konotacija presađena na denotaciju, dok ga je Bart pogrešno označio
kao metajezik, što je kasnije ispravio.
93 R. Bart, op. cit., str. 288.
9 Éléments de sémiologie, Paris, 1965.
95 R. Barthes, Ľaventure sémiologie..., op. cit., str. 78. U veoma važnoj knjizi
Le degre zero de ľécriture, Paris, 1953, Bart je definisao književnost kao „znak
književnog mita“, up. idem, Mitologie, op. cit., str. 268.

Elementi
semiologije

Uloga
književnosti

290

Književne teorije XX veka

„muti jezik, povećava koliko god može apstraktnost pojma
i proizvoljnost znaka i do krajnjih granica olabavljuje vezu
između označavajućeg i označenoga; ‘lebdeća’ struktura
pojma ovde je u najvećoj meri iskorišćena.“96

Drugačije nego u prozi, poetski znak može da dopre do samih
stvari, do njihovog prirodnog smisla koji čovek nije prisvojio. To,
međutim, nije značilo da je Bart na taj način diskreditovao prozu.
Postojale su zapravo takve vrste proze – pripisivao im je posebno
značenje – koje su igrale ulogu demaskiranja i demistifikacije u od­
nosu na mit i to pomoću njegovih sopstvenih sredstava. Na primer,
Floberov roman Buvar i Pekiše „mitizovao je mit“ i stvarao „veštač­
ku mitologiju“ – te je, kao što mit krade jezik, tako roman krade
mit (mit se ovde javljao kao primarni znak koji podleže sekundar­
nom oznakovljenju), činio vidljivim sve skrivene mehanizme njego­
vog funkcionisanja i kritički je sagledavao naivnost mita na koji se
nadovezala sekundarna mitska poruka.97
Bartova semiologija je, na kraju, znatno prevazilazila opštu
teoriju znakova i znakovnih sistema – pre svega je bila društveno
angažovana (sam ju je označavao nazivom „intervencija“) i bila je
korišćena za otkrivanje mehanizama ideološkog uticaja.98

Barta je
u književnosti na ovoj etapi pre svega interesovalo nešto što je nazi­
vao „odgovornošću forme“. I, kako je tvrdio, ta se odgovornost mo­
gla označiti ne toliko istražujući odnos literature prema stvarnosti
(u tu vrstu adekvatnosti nikad nije verovao) koliko upravo zahva­
ljujući semiološkoj analizi. On je još tada bio uveren da će veoma
skrupulozna semiološka analiza biti način za otkrivanje skrivenih
mehanizama stvaranja značenja poželjnih za određene sisteme.
Prema njegovom mišljenju, forma se mogla „oceniti (pošto se ov­
de odigravao proces) isključivo kao značenje a ne kao istražavanje“.
Idealna kritika bila je, dakle, dužna da povezuje ideološku kritiku
i semiološku analizu, a pošto mu je takva nedostajala,99

trudio se
da je praktikuje na sopstvenu ruku, nesumnjivo i iz etičkih razloga.
Kako je to sam označavao – za „zaštitu stvarnosti“ od njenog pot­
punog pretvaranja u signifié.100

Slično je bilo i u Système de la mode

96 R. Bart, Književnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 288.
97 Ibid., str. 290.
98 Pogledati o tome: L.­J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le sig­
ne, Paris, 1973. Pogledati takođe: Kulturalna istraživanja.
99 Ibid., str. 270–271.
100 Pogledati o tome: G. Genette, „L’envers de signes“, op. cit., u: Figures. Essais,
Paris, 1966. i: M. P. Markowski, „Szczęśliwa mitologia, czyli pragnienie semi­
oklasty“, u: R. Barthes, Imperium znaków, Warszawa, 1999, str. 10.

Poetski znak
i znak u prozi

Semiologija
protiv ideologije

„Odgovornost
forme“

„Zaštita
stvarnosti“

VIII. Semiotika

291

(Sistem mode), štampanoj nekoliko godina kasnije, gde je – opisu­
jući značenje ženske odeće prezentirane u časopisima posvećenim
modi (naročito u časopisu Elle) – Bart istovremeno otkrivao meha­
nizme uticaja mode i kreiranje određenih načina odevanja kao i na­
čine kako jedan predmet postaje „moderan“, a ne neki drugi.
Godine 1966. autor Mitologija je doživeo naratološku avanturu
i za trenutak su u prvi plan izbila maštanja o velikom i apstraktnom
sistemu književnosti. U osmom broju časopisa Communications ob­
javio je čuveni „Uvod u strukturalnu analizu priče“ koji je trebalo da
označi početak procesa stvaranja semiološkog sistema i da obuhva­
ti sve priče sveta (a zatim i čitavu književnost) u duhu generativne
semiologije.101

Bartova naratološka epizoda, međutim, nije trajala
dugo, ali je – voljno ili nevoljno – on na taj način učestvovao u jed­
nom od najvažnijih događaja posleratne strukturalno­semiološke
misli – u takozvanom manifestu francuskih naratologa. Taj događaj
je ušao u istoriju kao vrhunski momenat ortodoksnog francuskog
strukturalizma, a istovremeno – kako to često biva – i kao vreme
njegove krize i pojave kritičke opcije u vidu poststrukturalizma.
Međutim, pre nego što je ova kriza nastupila, strukturalna se­
miologija doživela je u Francuskoj trijumf omogućavajući mnogim
istraživačima da oživotvore maštanja o poretku i univerzalnom si­
stemu znakova koji upravljaju svakom pojavom čovekove kulturne
aktivnosti. Francuske semiologe – generativiste, među kojima se ta­
kođe našao i Bart, u ovom traganju za univerzalnom logikom razli­
čitih značenjskih sistema potpomagala je strukturalna antropologi­
ja K. Levi­Strosa i transformativno­generativna gramatika Noama
Čomskog. Na taj način je De Sosirova semiologija mogla da ugradi
svoje napore u najradikalniju verziju strukturalizma.

Rezime

1. Semiotika kao opšta nauka o znacima nastala je već u starom
veku. Tada je izvršena osnovna podela na oznake i znake,102

de­
finisan je znak a takođe i sama semiotika. Prvi vekovi u razvo­
ju semiotike prošli su, između ostalog, u sporovima o prirod­
noj ili konvencionalnoj prirodi znakova.

101 Od ove ideje Bart je gotovo odmah odustao, a smisao te vrste postupka po­
rekao je četiri godine kasnije u knjizi S/Z, Paris, 1970. O ovome pogledati:
Strukturalizam (II) i Poststrukturalizam.
102 Pogledati odrednice: znak i oznaka.

„Uvod u struk­
turalnu analizu
priče“

Manifest francu­
skih naratologa

292

Književne teorije XX veka

2. Savremena nauka o znacima formirana je pre svega pod uti­
cajem dve tradicije: semiotičke – na bazi filozofije i logike
(pragmatizam Čarlsa Sandersa Pirsa i neopozitivistička filo­
zofija Ludviga Vitgenštajna i Rudolfa Karnapa), i semiološke
– na osnovi opšte lingvistike (Ferdinanda de Sosira).
3. Pirsovu misao nastavljali su, između ostalih, Čarls Kej Og­
den, Ajvor Armstrong Ričards i Čarls Moris koji je izvršio
podelu semiotike na semantiku, sintaksu i pragmatiku.
. Na osnovi nauke o književnosti, semiološku perspektivu do­
bile su gotovo sve strukturalističke orijentacije i škole, naroči­
to Praška strukturalistička škola. S tog stanovišta, književno
delo smatrano je posebnom vrstom znakovne tvorevine koja
učestvuje u komunikacionim činovima.
5. Šezdesetih godina su bitan uticaj na nauku o književnosti
takođe izvršili pogledi francuskog semiologa Emila Benveni­
ste, naročito njegovo uverenje o nužnosti prelaska sa semio­
logije jezičkog sistema na semiologiju iskaza, kao i pokušaji
opisa semantičkih struktura jezika koje je on učinio.
6. Najvažnija dostignuća teorije književnosti, semiotički i semio­
loški usmerena, dovođena su u vezi s radovima Jurija M. Lot­
mana i takozvane Tartuske škole, Umberta Eka i semiotičke
teorije interpretacije i Rolana Barta i semiološke analize mita.
7. Jurij M. Lotman je na semiološkoj osnovi teorije književno­
sti razvio kategoriju modela / umetničkog modelovanja i kon­
cepciju sekundarnog modelirajućeg sistema (svaki drugačiji
od prirodnog semiološkog jezika koji je, međutim, ustrojen
po uzoru na prirodni jezik kao najsavršeniji od semiotičkih
sistema), izanalizirao je isto tako procese nastajanja značenja
u književnosti smatrajući ih vrstom unutrašnjih (u okviru
jednog istog sistema) ili spoljašnjih prekodiranja (između
različitih sistema). Pomoću tih kategorija je, na primer, in­
terpretirao književni romantizam (kao sistem dominantnih
unutrašnjih prekodiranja) i realizam (usmeren na spoljašnja
prekodiranja). Isto tako je podrobno opisao karakteristike
umetničkog teksta i označio opšta svojstva kulture kao semi­
ološkog sistema.
8. Umberto Eko je koristio semiotičku teoriju za temeljnu ana­
lizu prirode interpretacija i zavisnosti između tri vrste inten­
cija uključenih u proces interpretiranja književnosti – autor­
ske intencije, intencije dela i čitaočeve intencije. On je isticao
značaj čitaoca i čitalačke invencije u procesu dešifrovanja

VIII. Semiotika

293

značenja književnog dela, međutim, odlučno se odrekao pot­
pune interpretativne slobode. Takođe je uveo kategoriju mo­
delskog čitaoca kao čitaoca koji je ugrađen u strukturu dela
autorskog projekta koji dešifruje značenja tog dela.
9. Rolan Bart je, opet, aktivirao semiološku analizu za potrebe te­
orije mita i skrivenih ideologija koje vladaju savremenim mito­
vima. I mit i književnost odredio je kao sisteme „drugog reda“
koji poseduju nadgrađene značenjske sisteme ideološkog tipa.
Međutim, književnosti, a naročito poeziji, pridavao je posebnu
ulogu u razotkrivanju mehanizama „krađe jezika“ koja je vrše­
na sa ciljem ideološke mistifikacije i manipulacije.

29

Književne teorije XX veka

Hronologija

Rane semiotičke tradicije

V vek p. n. e.: Najranija razmatranja koja se odnose na prirodu znakova javlja­
ju se u delima sofista.
V/IV vek Otpočinje rasprava o karakteru jezičkih znakova, a naročito
p. n. e.:

o problemu da li ti znaci imaju prirodni ili konvencionalni
(ugovoreni) karakter. Demokrit iz Abdere (oko 60. do oko
370. g. p. n. e.) je već na prelasku iz V u IV vek skretao pažnju
na konvencionalni karakter veze između naziva i onoga što je
njime nazvano. Kao najvažniji argument u korist ove teze uzi­
mao je opservaciju da se nazivi određenog predmeta mogu me­
njati, ali da on sam ne podleže promeni.
Semiotička problematika predstavlja temu brojnih Platonovih
(oko 27. do 3 7. g. p. n. e.) dijaloga i pisama (naročito u Krati­
lu, Sofisti i Pismu VII). U Kratilu Platon posvećuje dosta pažnje
pitanju prirodnosti / konvencionalnosti znakova pri čemu ovde
izlaže obe strane spora: genezu imenovanja predmeta – tvrdi
– treba tražiti u društvenom dogovoru. Kako Hermogen (koji
reprezentuje poglede konvencionalista) uverava Sokrata u Dija­
logu: nijedan naziv ničemu ne služi po prirodi nego samo ime­
novanjem i po običaju onih koji se njim služe i njim nešto nazi­
vaju. Međutim, s druge strane – i takav pogled zastupa Kratil,
pristalica Heraklitove misli i zastupnik prirodnjaka – postoje
nazivi koji su po prirodi povezani sa određenom formom date
stvari. Kratil uverava da za svaku stvar postoji odgovarajući na­
ziv koji ne može biti proizvoljan, „postoji zapravo neka pravil­
nost koja služi nazivima ista za Grke kao i za strance“.

IV vek

Termin „semiotika“ (kao opšta nauka o znacima) javlja se u Ari­

p. n. e.:

stotelovim (38 –322 g. p. n. e.) delima. Aristotel se definitiv­
no izjašnjava za konvencionalističko stanovište određujući, na
primer, u poetici govor kao prevod misli pomoću reči. Sporovi
prirodnjaka i konvencionalista, koji traju kroz čitave sledeće ve­
kove, nalaze takođe dosta vatrenih pristalica i jednog i drugog
stanovišta. I Platon i Aristotel započinju istraživanja funkcija

VIII. Semiotika

295

jezika i značenja izraza. Jedan od najvažnijih problema u grč­
koj semiotici starog veka postaje pitanje saznajne funkcije je­
zika, a najvažniji zadatak – pronalaženje odgovora na pitanje
da li jezik kao sredstvo saznanja adekvatno odražava i opisuje
stvarnost ili je, takođe, izvor deformacija koje vode pogrešnom
saznanju. Otuda se javlja i problem logičke vrednosti jezičkih
znakova upotrebljenih u rečenicama – pitanje njihove tačno­
sti ili netačnosti. I tako, na primer, stoici u svoju dijalektiku
uključuju takođe i nauku o znaku i značenju, smatrajući je ve­
oma bitnom za nastanak formalne logike i epistemologije. Isto
tako se kod Platona mogu zapaziti interesovanja za semiotič­
ke analize naziva, ali i rečenica – o tome govori u Pismu VII,
a podrobnije se ovim pitanjem bavi u dijalozima Teetet i Sofi­
sta. Ista ova razmatranja pokreće i Aristotel u Peri hermeneias.
III vek p. n. e. Brojne napomene o semiotici mogu se naći kod predstavnika
do II vek n. e.: lekarske škole empiričara (dakle, već početkom III vek p. n. e.,
a takođe u II vek n. e., posebno u delima Seksta Empirika /dru­
ga polovina II vek n. e./, filozofa i istovremeno grčkog lekara).
Empiričare, međutim, više zanimaju oznake (simptomi) nego
pravi znaci. Sekst Empirik i njegov savremenik Galen iz Perga­
ma (oko 130. do 200. godine) klasifikuju vrste oznaka, a takođe
dokumentuju sporove o pojmu oznake koji su vođeni u krugu
filozofa i lekara helenističke epohe. Iz dela Seksta Empirika do­
znajemo, na primer, da je oznaka čoveka koji se pojavljuje – nje­
gova senka, oznaka bolesti – osip ili groznica, a pojava mleka u
ženskim dojkama – oznaka da je ona trudna. Galen je u jednom
od svojih traktata isticao da je semeiotiké, ili nauka o simptomi­
ma, jedna od šest grana medicine. Odlike se, dakle – kako je to
u navedenim primerima – odlikuju funkcionalnom, a takođe i
neposrednom vezom sa onim što označavaju, a označavaju pu­
tem odnosa upućivanja (na primer, osip kao oznaka bolesti). Ži­
vo razmišljanje o znacima u antičkoj i helenističkoj epohi biće
nastavljeno u srednjem veku u kojem će i dalje trajati rasprava
o problemima prirodnosti i konvencionalnosti znakova.
X do XI vek: Čuveni arapski lekar i filozof Avicena (979–1039) tvrdi da svi ob­
lici nastali u ljudskoj duši (značenja i pojmovi) imaju prirodni ka­
rakter, i radikalno se suprotstavlja pogledina konvencionalista.

XIII do

Nominalista Viljam Okam (1285/1295–13 9) isto tako, u logič­

XIV vek:

kom traktatu Summa totius logicae iz 1325. godine, tvrdi da su
stvari konkretne i pojedinačne, a da pojmovi i izrazi imaju opšti
karakter; oni su opšti pojmovi koje je čovek stvorio. Pri čemu,
pojmovima kao našim intencijama koje se nalaze u mišljenju pri­
pisuje – prirodni karakter, a jezičkim izrazima – konvencionalni.
XVII/XVIII Veoma važnu temu u semiotičkoj misli tada je predstavljao od­
vek:

nos između mišljenja i jezika. U delu Džona Loka – engleskog
filozofa i lekara koji je živeo u XVII i XVIII veku – semiotika

296

Književne teorije XX veka

već dobija zreo oblik „nauke o znacima“ (the doctrine of signs)
i postaje neodvojiv i neminovan deo teorije saznanja. U Razma­
tranjima o ljudskom razumu (1690) Lok reči definiše kao znake
ideje koji postoje u intelektu onog koji govori i tvrdi da čovek
treba prvo u sopstvenom umu da poseduje ideju o svojstvu stva­
ri ili pojma pre nego što od nje načini znak. Takođe smatra da
veza ovih ideja i stvarnosti ima konvencionalni karakter.
XVIII vek: Lokove poglede kritikuje njegov savremenik, nemački filozof
Gotfrid Vilhelm Lajbnic – u delu pisanom 170 . godine u kojem
se nadovezuje na Lokovu raspravu kako naslovom (Nova razma­
tranja o ljudskom razumu) tako i kompoziciono; Lajbnic doka­
zuje da se ideja – izrazi misaonog govora – nalazi u neposred­
noj vezi sa stvarnošću i kao posledicu toga pojmovima priznaje
– prirodni karakter, a jezičkim izrazima – konvencionalni.
Francuski filozof doba prosvetiteljstva Etjen Bonot de Kondi­
lak (1715–1780) definitivno odriče prirodnost izrazima i poj­
movima tvrdeći da su oni, kako prvi tako i drugi, ugovorni zna­
ci jer i govor i misao imaju podjednaku prirodu.

Savremena semiotika

XIX vek:

Savremena istorija semiotike započinje radovima američkog fi­
lozofa pragmatičara Čarlsa Sandersa Pirsa. Pirsova semiotička
teorija čvrsto je povezana s logikom i teorijom saznanja – već
sama misao, prema Pirsu, ima zapravo znakovni karakter. Pirs
uvodi trijadički (troelementni) semiotički model (tri parametra
koji definišu znak: sredstvo prenošenja, predmet znaka i zna­
čenje), konstruiše složenu (trijadičko­trihonomnu) tipologiju
znakova (najvažniji su: ikonički znaci, indeksi i simboli). Jedno
od glavnih koncepcija njegove teorije jeste ideja neograničene
semioze (interpretacija znakova pomoću sledećih znakova). Pir­
sova sabrana dela (Collected Papers, u osam tomova) objavljena
su od 1931. do 1958. godine.

1913:

Umire Ferdinand de Sosir.

1914:

Umire Čarls Sanders Pirs.

1916:

De Sosirova Opšta lingvistika – koju su objavili Šarl Bali i Al­
bert Sešej – uvodi dijadičku (dvoelementnu) koncepciju jezika:
znak je određen pomoću označavajućeg (singnifiant) i označe­
nog (signifié), dakle, na primer, tokovi zvukova jezika i pojmovi
koji su im odgovarajući (m­a­č­k­a i pojam mačke). Uporedo
sa De Sosirovom teorijom, semiotika – opšta nauka o znacima
– preobražava se u semiologiju ili nauku o znacima.

1923:

Čarls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Ričards u knjizi The Meaning
of the Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thu­
oght and of the Science of Symbolism uvode takozvani trougao

VIII. Semiotika

297

za formiranje najvažnijih elemenata koji određuju znak i sukce­
sivno razlikuju: simbol (označavajuća forma i njena akustička sli­
ka), odnos (označeni pojam) i predmet (označena stvar).
1926–1948: Semiološka problematika zauzima veoma važno mesto u istraži­
vanjima Praške škole – naročito Mukaržovskog i Jakobsona.

1938:

Čarls Moris uvodi pentadičku (petoelementnu) semantiku – do­
dajući Ogdenovoj i Ričardsovoj shemi još i „interpretanta“ (sve
što se može zamisliti o određenom znaku, za razliku od „zna­
čenja“ designatum ili osnovnog pojma na koji se može prevesti
znak) kao i konkretnog primaoca znaka – interpretatora (za
razliku od Pirsovog interpretanta shvaćenog kao interpretaci­
ona potencijalnost koja se nalazi u znaku). Moris takođe deli
semiotiku na tri dela: semantiku, sintaksu i pragmatiku. Ovom
podelom služimo se sve do danas.

1957:

Rolan Bart objavljuje Mitologije, zbirku članaka objavljivanih
u časopisima od 195 . do 1957. godine, koja sadrži semiološke
analize različitih pojava masovne kulture.

1964:

Semiološka škola nastala na državnom univerzitetu u Tartuu
(Estonija) počinje da objavljuje naučne sveske na ruskom jezi­
ku pod naslovom Truda po znakowam sistiemam. U najvažnije
predstavnike ove škole spadaju: Jurij M. Lotman, Boris A. Us­
penski, Zara Minc, Vjačeslav I. Ivanov, Vladimir N. Toporov,
Sergej Njekludov, Andrej A. Zaliznjak i drugi. Tartuska škola
– jedna od najpoznatijih semioloških škola u XX veku – baviće
se podrobnim analizama književnosti i kulture kao znakovnih
sistema.
U novom broju Trudy po znakowym sistiemam pojavljuju se pre­
davanja iz Strukturalne poetike Jurija M. Lotmana.
Objavljena je sledeća semiološka knjiga Rolana Barta Système
de la mode (Sistem mode). To je veoma zanimljiva studija koja,
između ostalog, sadrži analizu značenja ženskog odevanja na
bazi fotografija objavljivanih u popularnim časopisima (na pri­
mer, u časopisu Elle).
U četvrtom broju časopisa Tel Quel pojavljuju se „Eléments de
sémiologie“ („Elementi semiologije“) Rolana Barta – jedno od
najvažnijih dela koje sumira postojeća ostvarenja strukturalne
semiologije. Knjiga je kasnije, 1965. godine, objavljena kao po­
sebno izdanje.

1966:

Lingvist Emil Benvenista objavljuje Problèmes de linguistique
générale (Problemi opšte lingvistike). Benvenistini pogledi će se is­
postaviti kao veoma inspirativni za čitavo pokolenje francuskih
semiologa šezdesetih godina, posebno za Rolana Barta i Juliju
Kristevu. Naročito inspirativne postaju: koncepcija koja vrši raz­
liku između énoncé (iskaz nezavistan od konteksta) i énonciation

298

Književne teorije XX veka

(čin iskaza povezan s kontekstom), teorija zamenica i opšta ideja
jezičke dijaloškosti i dinamike, kao i osnove semantike diskursa.

1968:

Italijanski semiotičar Umbeto Eko objavljuje semiotički priruč­
nik La structtura assente (Odsutna struktura).

1969:

Pojavljuje se knjiga Julije Kristeve pod nazivom Sēmeiōtiké. Rec­
herches pour une sémanalyse. U njoj se već jasno vidi da i struk­
turalna semiotika počinje da doživljava temeljne reforme u du­
hu poststrukturalizma.103
Međunarodno udruženje za semiološka istraživanja bira Um­
berta Eka za svog generalnog sekretara. Obavezan postaje naziv
„semiotika“ (okretanje u pravcu engleske tradicije i Pirsa), a ne
„semiologija“ (odustajanje od naučne teorije znakova koju je
obeležio De Sosir).

1970:

Jurij M. Lotman objavljuje fundamentalno delo iz oblasti semi­
ologije književnosti i umetnosti – Struktura umetničkog teksta.
On ovde pokreće problematiku umetničkog modelovanja i for­
muliše sopstvenu teoriju teksta (bitno različito od već popular­
ne poststrukturalističke ideje teksta koja je već u to vreme bila
popularna).
Rolan Bart objavljuje Imperiju znakova – knjigu već tada sma­
tranu radikalnom kritikom tradicionalne (strukturalne) semio­
logije.

1971:

Umberto Eko postaje šef, prve u Evropi, katedre za semiotiku
otvorene na Bolonjskom univerzitetu i započinje objavljivanje
međunarodnog semiotičkog časopisa.

1974:

Julija Kristeva objavljuje jednu od svojih najpoznatijih knjiga
La révolution du langage poétique u kojoj je takođe sadržana kri­
tika tradicionalne strukturalne semiologije – ovaj put u Lakano­
vom duhu.
Pojavljuje se drugi tom Benvenistine knjige Problémes de lingui­
sique générale.

1975:

Umberto Eko objavljuje Trattato de semiotica generale (Semiotič­
ki traktat) – svoje najzrelije delo posvećeno semiotičkoj proble­
matici.

1980:

Umire Rolan Bart.

1990:

U SAD je objavljena Ekova monumentalna knjiga The Limits of
Interpretation (Granice interpretacije) u kojoj on pokreće svoju
semiološku nauku za potrebe nove teorije interpretacije.

1993:

Umire Jurij M. Lotman.

103 Poststrukturalističku kritiku semiologije u radovima Kristeve i Barta opširni­
je razmatram u Poststrukturalizmu.

VIII. Semiotika

299

Bibliografija

Klasici semiotike i semiologije

Arystoteles, „Kategorie, Hermeneutyka“, u: idem, Dzieła wszystkie, t. 1, tłum.,
wstęp, komentarz K. Leśniak, Warszawa 1990.
Avicenna, Księga wiedzy, tłum., wstęp, przypisy B. Składanek, tłum. przejrzał
K. Leśniak, Warszawa 197 .
E. Benvenist, Problemi opšte lingvistike (prev. S. Marić), Beograd, 1975.
É. Benveniste, „Semiologia języka“, tłum. K. Falicka, u: Znak, styl, konwencja,
wybór, wstęp M. Głowiński, Warszawa 1977.
É. Bonnot de Condillac, Logika, szyli Pierwsze zasady sztuki myślenia, tłum.
J. Znosko, wstęp, przypisy T. Kotarbiński, Warszawa 1952.
G. Frege, Pisma semantyczne, tłum., wstęp, przypisy B. Wolniewicz, red. I. Tar­
nowska, Warszawa 1977.
L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, tłum. F. J. Whitfield, Ma­
dison 1961; wyd. pol.: idem, Prolegomena do teorii języka, u: Językoznaw­
stwo strukturalne. Wybór tekstów, red. H. Kurkowska, A. Weinsberg, War­
szawa 1979.
G. W. Leibniz, Nowe rozważania dotyczące rozumu ludzkiego, tłum., przypisy
I. Dąmbska, wstęp L. Kołakowski, Warszawa 1955.
J. Locke, Rozważania dotyczące rozumu ludzkiego, tłum. B. J. Gawecki, tłum.
przejrzał Cz. Znamierowski, Warszawa 1955.
Ch. W. Morris, „Esthetics and the Theory of Signs“, Erkenntnis 1939, t. 8,
s. 131–150.
Ch. W. Morris, „Foundations of the Theory of Signs“, u: International Encyclo­
pedia of Unified Science, red. O. Neurath, R. Carnap, Ch.W. Morris, t. 1,
nr 2, Chicago 1938.
Ch.W. Morris, Signs, Language and Behavior, New York 19 6. Up. Č. V. Moris,
Osnove teorije o znacima (prev. M. Damnjanović), Beograd, 1975.
Ch. W. Morris, Writings on the General Theory of Signs, The Hague–Paris,

1971.

W. Ockham, Suma logiczna, wybór, tłum. z języka łacińskiego, wstęp, przypi­
sy T. Włodarczyk, Warszawa 1971.

300

Književne teorije XX veka

Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influ­
ence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, red. J. P.
Postgage, London 1923.
Ch. S. Peirce, Collected Papers, t. 1–6, red. Ch. Hartshorne, P. Weiss, t. 7–8,
red. A. W. Burks, Cambridge, Mass. 1931–1958.
Ch. S. Peirce, Wybór pism semiotycznych, red. H. Buczyńska­Garewicz, War­
szawa 1997.
Platon, Kratil. Teetet. Sofist (prev. D. Štambuk i dr.), Zagreb, 2000.
Platon, Listy, tłum., wstęp, komentarz, skorowidz M. Maykowska, tłum. prze­
jrzała, przedm. M. Pąkcińska, Warszawa 1987.
F. de Sosir, Kurs opšte lingvistike (prev. Dušanka Točanac), Sremski Karlov­
ci–Novi Sad, 1996.
Sekstus Empiryk, Przeciw logikom, u: I. Dąmbska, Wprowadzenie do sta­
rożytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocław 198 .

Izabrana literatura

M. Bense, Świat przez pryzmat znaku, tłum. J. Garewicz, wstęp H. Buczyńska­
­Garewicz, Warszawa 1980.
H. Buczyńska­Garewicz, Semiotyka Peirce’a, Warszawa 199 .
H. Buczyńska­Garewicz, Wartość i fakt. Rozważania o pragmatyzmie, Warsza­
wa 1970.
H. Buczyńska­Garewicz, Znak i oczywistość, Warszawa 1981.
I. Dąmbska, Wprowadzenie do starożytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty,
Wrocław 198 .
P. Giuraud, Semantyka, tłum. S. Cichowicz, Warszawa 1976.
P. Giuraud, Semiologia, tłum. S. Cichowicz, Warszawa 197 .
T. Komendziński, Semiotyka Peirce’a: między percepcją a recepcją, Toruń 1995.
G. Mounin, Introduction à la sémiologie, Paris 1970.
On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore, 1985.
J. Pelc, Wstęp do semiotyki, Warszawa 1982.
J. Simon, Filozofia znaku, tłum. J. Merecki, Warszawa 200 .

Semiotika i semiologija u teoriji književnosti

J.­C. Coquet, Sémiotique littéraire. Contribution à l’analyse semantiques du di­
scours, Paris 1973.
J. Culler, O dekonstrukciji. Teorija i kritika poslije strukturalizma (prev. Sanja
Cerlek), Zagreb, 1991.
J. Culler, The Pursuit of Signs: Semiotics, Literature, Deconstruction, London

1981.

VIII. Semiotika

301

Essais de sémiotique poétique, red. A. J. Greimas, Paris 1971.
T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tłum. I. Sieradzki, posł. M. Głowiński,
Warszawa 1988.
Z. Mitosek, „Semiotyka“, u: idem, Teoerie badań literackich, Warszawa 1998.
M. Riffaterre, Semiotics of Poetry, Bloomington 1978.
R. Scholes, Semiotics and Interpretation, New Haven 1982.
Sign, Language, Culture, red. A. J. Greimas, The Hague 1970.
Signs of the Times: Introductory Readings in Textual Semiotics, red. S. Heath,
C. McCabe, C. Pendergast, Cambridge 1971.
T. Todorov, „Perspectives sémiologiques“, Communications 1966, nr 7.
Znak, styl, konwencja, wybór, wstęp M. Głowiński, tłum. K. Biskupski et al.,
Warszawa 1977.

Jurij M. Lotman i tartuska škola semiologije

Dela u prevodu na poljski i na srpski

J. Lotman, Kultura i eksplozija (prev. Dobrilo Aranitović), Beograd, 200 .
J. Łotman, Rosja i znaki. Kultura szlachecka w wieku XVIII i na początku XIX,
tłum. B. Żyłko, Gdańsk 1999.
J. Łotman, Semiotyka filmu, tłum. J. Faryno, T. Miczka, Warszawa 1983.
J. Łotman, Semiotyka kultury, wybór, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa,
przedm. S. Żołkiewski, Warszawa 1977.
J. Łotman, Struktura tekstu artystycznego, tłum. A. Tanalska, Warszawa 198 .
J. Łotman, „Wykłady z poetyki strukturalnej“, tłum., oprac. S. Balbus, u:
Współczesna teoria badań literackich za granicą. Antologia, oprac. H. Mar­
kiewicz, t. 2: Strukturalno­semiotyczne badania literackie. Literaturoznaw­
stwo porównawcze. W kręgu psychologii głębi i mitologii, Kraków 1972.
J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike (prev. N. Petković), Sarajevo,

1970.
J. Lotman, Struktura umetničkog teksta (prev. N. Petković), Beograd, 1976.

Najvažnija literatura

H. Markiewicz, „Literatura w ujęciu semiotycznym (Na marginesie prac.
J. Łotmana)“, u: idem, Przekroje i zbliżenia dawne i nowe. Rozprawy i szki­
ce z wiedzy o literaturze, Warszawa 1976.
S. Żółkiewski, „Przedmowa“, u: Semiotyka kultury, wybór, oprac. E. Janus,
M. R. Mayenowa, Warszawa 1977.

302

Književne teorije XX veka

Semiotika Umberta Eka

Izabrana dela

U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke­Rose, Interpretacja i nadinterpretacja,
red. S. Collini, tłum. T. Bieroń, Kraków 1996.
U. Eco, Czytanie świata, wybór M. P. Markowski, tłum. M. Woźniak, Kraków

1999.
U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965.
U. Eco, Lector in fabula. Współdziałanie w interpretacji tekstów narracyjnych,
tłum. P. Salwa, Warszawa 199 .
U. Eco, The Limits of Interpretation, Bloomington 1990.
U. Eco, Nieobecna struktura, tłum. A. Weinsberg, P. Bravo, Warszawa 1996.
U. Eco, Semiologia życia codziennego, tłum. J. Ugniewska, P. Salwa, wstęp J. Ug­
niewska, Warszawa 1996.
U. Eco, Superman w literaturze masowej. Powieść popularna: między retoryką
a ideologią, tłum. J. Ugniewska, Warszawa 1996.
U. Eco, Sześć przechadzek po lesie fikcji, tłum. J. Jarniewicz, Kraków 1996.
U. Eco, Trattato di semiotica generale, Milano 1975.
U. Eko, Kod (prev. Mirjana Đukić­Vlahović), Beograd, 200 .
U. Eko, Simbol (prev. Pero Mužijević), Beograd, 1995.
U. Eko, Metafora (prev. M. Đukić­Vlahović), Beograd, 200 .
U. Eko, Šest šetnji kroz narativnu šumu (prev. Lazar Macura), Beograd, 2003.

Najvažnija literatura

P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, tłum.
M. P. Markowski, Kraków 1997.
M. P. Markowski, „Interpretacyjne rECOlekcje“, Znak 1996, nr 12.

Semiologija Rolana Barta

Odabrana dela

R. Barthes, L’aventure sémiologique, Paris 1985.
R. Barthes, Élements de sémiologie, u: idem, Oeuvres complètes, t. 1, red.
É. Marty, Paris 1993.
R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Jančin), Zagreb, 1989.
R. Bart, Književnost, mitologija, semiologija (prev. Ivan Čolović), Beograd,
1972; 1979².
R. Barthes, Moda. Povijest, sociologija i teorija mode (prev. Ana Buljan i dr.),
Zagreb, 2002.

VIII. Semiotika

303

Najvažnija literatura

L.­J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le signe, Paris 1973.
I. Čolović, Vreme znakova, Novi Sad, 1988, str. 57–91.
D. Duda, „Dnevnik, čitanje, Barthes“, Gordogan, Zagreb, 11/1990, br. 31–33,
str. 170–176.
G. Genette, „L’envers de signes“, u: idem, Figures. Essais, Paris 1966.
S. Heath, Vertige du déplacement. Lecture de Barthes, Paris 197 .
I. Ivas, „Barthesova i Adornova kritika govora“, u: I. Ivas, Ideologija u govoru,
Zagreb, 1988.
Ž.­Luj Kalve, Rolan Bart. Jedno političko gledanje na znak (prev. Zoran Stoja­
nović), Beograd, 1976.
K. Kłosiński, „Sarkazmy“, u: R. Barthes, Mitologie, tłum. A. Dziadek, wstęp
K. Kłosiński, Warszawa 2000.
J. Kristeva, „Barthes: Okus razočaranja“ (prev. Jagoda Milinković), Tvrđa, Za­
greb, 2005, br. 1–2, str. 2 2–255.
A. Lavers, Roland Barthes: Structuralism and After, London 1982.
J. Popov, „Rolan Bart: čitanje rada ponovno pisanje“, u: J. Popov, Oslobođeni
čitalac. Ogledi o teoriji i praksi čitanja, Novi Sad, 1993, str. 30–38.
Dž. Starok, „Rolan Bart“, Polja, Novi Sad, 5 /2009, br. 56 (mart–april),
str. 105–123.

Ana Buržinjska

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->