1.DEFINICIJA ISTORIJSKE GEOLOGIJE i osnovni zadaci?

Istorijska geologija je geoloska naucna disciplina koja stene od kojih je izgradjena zemljina kora proucava sa istorijske tacke gledista, kroz sagledavanje vremena njihovog nastanka i pracenjem promena koje su se odvijale tokom geoloske evolucije Zemlje. Na osnovu ovakve definicije,osnovni zadatak stratigrafije jeste utvrdjivanje vremenskih odnosa medju razlicitim tipovima dogadjaja iz zemljine proslosti. U procesu istrazivanje pred stratigrafijom stoje sledece grupe zadataka: 1.stratigrafska sistematizacija-izdvajanje celina u okviru istrazivanih profila 2.stratigrafska paralelizacija-uporedjivanje izdvojenih celina u lokalnim okvirima tj u manjim oblastima uporedjivanjem veceg broja profila 3.sinhronizacija geoloskih tvorevina, odnosno medjusobno uporedjivanje geoloskih jedinica i celina iz udaljenih oblasti po vremenu stvaranja. Svako stratigrafsko proucavanje obuhvata: analizu i opis pojedinacnih izdanaka, sistematizaciju slojeva, stratigrafsku klasifikaciju ili izdvajanje stratigrafskih jedinica, za koje se, bez obzira na njihov rang, cesto upotrebljava termin stratoni. Opsti zadatak istorijske geologije sadrzi u sebi tri sastavna dela odnosno predstavlja tri prividno odvojena zadatka koji istovremeno odredjuju i redosled rada tj. etape stratigrafskih istrazivanja. 2. Stratotipski profil Stratotip je uzorni, etalonski profil koji sluzi kao parametar prema kome se uporedjuju i korelisu svi novi profili koji se tokom istrazivanja pojave. To moze da bude profil na kome je neka stratigrafska jedinica prvi put izdvojena i opisana od strane autora koji je izdvojio tu jedinicu i onda se taj profil naziva HOLOSTATOTIP. Dopunski stratotip, odnosno profil koji je autor stratgrafske jedinice sam odabrao da bi bolje opisao sve potrebne osobine naziva se PARASTRATOTIP. Ako autor neke jedinice ili odeljka nije odabrao stratotip kada je izdvojio taj odeljak, onda se naknadno izabrana profil za postojeci stratigrafski odeljak nazive LEKTOSTRATOTIP.

Ako se desilo da je tokom vremena stratotip unisten ili ponisten zbog nepodobnosti, bira se novi tipski profil za neku stratigrafsku jedinicu I naziva se NEOSTRATOTIP. Etalonski profil izdvojen u nekoj drugoj oblasti, zbog potrebe dopune opisa nekog stratigrafskog odeljka naziva se HIPOSTRATOTIP i uvek je potcinjen HOLOSTRATOTIPU. 3. PALEOZOJSKa ERa? PALEOZOIK ili era "starog ivota (540 250 m.g.) Obuhvata vremenski interval od skoro 300 miliona godina. Kontinenti nastavljaju svoje pokrete, sukobljavajui se meusobno i formirajui stare planinske vence, kao to su Apalai, Hercinidi,Kaledonidi i dr. Krajem ove ere formiran je jedan veliki jedinstveni kontinent PANGEA koji se prostirao od severnog do junog pola. Organski svet je preao sloeni put od prvih morskih organizama koji su imali vrste ljuture i obeleili poetak paleozoika, do razvijenih biljaka I ivotinja, potpuno prilagoenih ivotu na kopnu krajem paleozoika. Dolo je do burnog razvoja flore i faune. Biljke sloene grae poele su da se sele na kopno. Ubrzo su ih sledili zglavkari, insekti i vodozemci. Na tom putu bilo je vie oblika koji su obeleili prekretnice u evoluciji i na razliite naine uticali na razvoj planete u celini. Paleozoik je podeljen na dva krupna odeljka gornji i donji paleozoik. 4. Endemicni organizmi Endemizam je pojava zastupljenosti nekih vrsta i rodova u relativno malim podrujima. Stepen endeminosti odreen je sa 3 faktora: 1. geolokom starou, 2. pokretljivou i 3. ekolokom valencom vrsta i rodova. Ekoloka valenca je sposobnost da se podnose promene ivotnih uslova sredine koje neka sistematska jedinica naseljava i mogunost osvajanja novih areala. Na osnovu toga, razlikujemo evribiotske (podnose promene) i endemine organizme. Npr. Ginko, biljka poznata jo iz jure, danas ivi samo na planinama Kine ili Sequoia (sekvoja) u planinama Kalifornije. U fauni Bajkalskog jezera su 76% endemiti, a u flori Australije 75%. 5. Definicija paleontologije I osnovni nacini fosilizacije Paleontologija :Nauka koja se bavi proucavanjem ostataka nekadasnjih organizama-fosila naziva se paleontologija. Savremena paleontologija postavlja
2

drevni zivot u njegov kontekst, proucavajuci kako su dugorocne fizicke promene globalne geografije i klime uticale na evoluciju zivota, kako su ekosistemi reagovali na te promene, i zauzvrat promenili planetarni okolis, i kako su ti medjusobni odzivi uticali na danasnju bioraznolikost. Fosili su najopipljiviji dokaz za evoluciju ivih organizama. Iako paleontoloki dokazi koje poznajemo ine samo deo ukupnog mozaika, oni su ipak toliko VREDNI da su prihvaeni kao izuzetno vano sredstvo. Korak po korak, sloj po sloj, mogue je ponekad pokazati evolucione promene na odreenim taksonima 1)makroevolucija - evolucija viih taksona od vrste 2)mikroevolucija evolucija na niim nivoima Tafonomija pal.disciplina koja izuava procese koji se deavaju od momenta uginua organizma do trenutka kada njihovi ostaci postanu sauvani (zatrpani) u sedimentu 1)Autohtoni fosili - naeni in situ, na njihovom prirodnom stanitu 2)Alohtoni fosili - pretaloeni, izmeteni iz njihove prirodne sredine TIPOVI: Mineralizacija , Mumifikacija, Inkrustacija,Kompletna fosilizacija 6. Litoloke metode Jedan od najstarijih naina stratigrafskih raslanjavanja jeste odreivanje starosti na osnovu izgleda i sastava stena. Ranije se mislilo, da su tvorevine istog litolokog sastava iste starosti (npr. nalazak uglja je bio siguran dokaz karbonske starosti). Sem toga, smatralo se da su tamnije stene obavezno starije od svetlijih odnosno kompaktnije od rastresitijih. Sutinu litostratigrafske metode ini sledee: 1) izdvajanje manjih celina "stratona" u okviru nekog profila ili izdanka. Pod tom celinom se podrazumeva jedan sloj ili paket slojeva koji se karakterie odreenim izgledom, petrolokim sastavom, bojom, vrstinom, teksturama, konkrecijama, fosilnim organizmima i dr., a razlikuje se od svoje podine ili povlate; 2) poreenje takvih celina u prostoru i vremenu. Litostratigrafija je osnovno polazite za korelaciju stratigrafskih profila izmeu dve oblasti u smislu stvaranja slike i shvatanja geologije odreenog regiona. Litostratigrafija kao jedna od polaznih taaka za stratigrafa, obuhvata nekoliko karakteristinih tehnika: reperne horizonte, superpoziciju i ritmostratigrafiju. a) Reperni horizonti se koriste za raslanjavanje debelih kompleksa relativno jednolinih slojeva, kod kojih se ne zapaaju neke zakonitosti u redosledu promene litolokog sastava. Reperni horizonti predstavljaju tanke proslojke koji se sastavom i vrstinom razlikuju od ostalih slojeva koji izgrauju neki teren (npr. proslojci krenjaka u 2.000 m debeloj seriji uglja, slojevi vulkanskog pepela u jednoj terigenoj seriji i sl.).
3

b) Redosled stvaranja (superpozicija) se koristi za odredbu relativne starosti jedinica. Naroito je upotrebljiva kad se usled odsustva fosilnih organizama, ne mogu da koriste paleontoloke metode, a posebno kad se javlja facijalna promenljivost (npr. tako je odreeno mesto starog crvenog peara koji je superpoziciono smeten izmeu silurskih i karbonskih sedimenata). Superpozicija omoguava i odredbu starosti erozione diskordancije, a zatim i utvrivanje vremena odvijanja tektonskih pokreta i magmatske aktivnosti (sl. 4.1.3). Posmatranjem odnosa i kontakta izmeu magmatskih i sedimentnih stena, mogue je utvrditi koja je od njih starija, a koja mlaa tvorevina. c) Ritmostratigrafija, predstavlja raslanjavanje i poreenje sedimentnih tvorevina zasnovano na pojavi ciklinosti ili ritminosti. To su osobine sedimentnih kompleksa koje se ispoljavaju u viestrukom naizmeninom smenjivanju i ponavljanju u profilu, odreenim zakonitim redosledom, slojeva slinih osobina. Ciklinost se esto sree kod ugljonosnih serija (sl.4.1.4), jezerskih naslaga (varve), sonih formacija ili kod flia (sekvence). Neophodno je voditi rauna da li su ritmovi potpuni ili im nedostaje obino zavrni deo ritma (kao posledica tektonskih kretanja ili erozionog razaranja). Ritminost kod flia razlikuje se od drugih. To je po pravilu naizmenino smenjivanje tri litoloka lana: peara, laporaca i glina koji u navedenom redu ine jednu sekvencuritam. N. Vasojevi (1948) je uveo u upotrebu ritmograme - dijagrame na kojima se raslanjavaju i porede flini profili. 7. MEZOZOJSKa ERa? Mezozoik predstavlja srednju eru u istoriji Zemljine kore. Na osnovu geohronoloske interpretacije i metoda za racunanje izotopskog vremena polazi se od pretpostavke da je trajao od 248 do 65 miliona godina. Za vreme ovog relativno dugog i tektonski vrlo nestabilnog perioda u morima su se natalozile jako debele mase sedimentnih stena, izlile su se na povrsinu ili utisnule ogromne kolicine magmatskih stena. U razvoju organskog sveta mezozojska era je donela krupne promene, kao sto su pojava prvih sisara u trijasu, pojava prvih ptica u juri i niz drugih novih rodova i vrsta. Usled povoljnih klimatskih uslova, jako su se razvili dzinovski gmizavci, koji su dostigli ogromne razmere, prilagodivsi se zivotu u moru, na kopnu i vazduhu, da bi pred kraj krede potpuno izumrli. Od beskicmenjaka najveci znacaj imaju cefalopodi, koji u ovoj eri dozivljavaju procvat, a zatim krajem krede gotovo svi izumiru. Pojava belemnita njihovo cvetanje i izumiranje vezano je za mezozojsku eru. Takodje se kroz mezozoik pojavljuje citav niz rodova i vrsta iz grupe mekusaca. Mezozoik era je podeljena na tri periode: trijas, juru i kredu. 8.Konvergetna evolucija Konvergencija je pojava gde razliite sistematske grupe imaju slian
4

morfoloki izgled a kao posledicu adaptacije naroito prilikom osvajanja novih stanita. Npr. aolik ili peharast oblik brahiopoda (Rhichthofenia, Scacinella) ili rudistnih koljaka (Radiolites, Hippurites). 9. Osnovne faze stratigrafskih istrazivanja Prva od njih strategrafsko rasclanjivanje prisutna je u svakodnevnoj geoloskoj praksi, jer se njome obezbedjuje stratigrafska osnova bilo kog pravca proucavanja nekog terena. Druga etapa stratigrafska paralelizacija daje osnovu za uporedjivanje vecih prostora pri izradi geoloskih karata srednje I sitnije razmere, pri paleogeografskim istrazivanjima ili tektonskim rekonstrukcijama. U trecoj etapi stratigrafskoj korelaciji I sinhronizaciji priprema se neophodna osnova za stratigrafska uopstavanja planetarnog znacaja. 10 .PRINCIP SUPERPOZICIJE Korene ovog principa nalazimo jos kod Avicene u objasnjenju da je na morskom dnu najpre nastao jedan sloj, a zatim se, u toku dugog vremenskog perioda, javlja drugi sloj koji pokriva prvi. Medjutim pravu formulaciju principa superpozicije nalazimo tek kod danskog prirodnjaka Stenoa koji je dao nekoliko stavova od kojih su neki i danas veoma znacajni. Svoja zapazanja o geologiji terena na kome je radio u severnoj Italiji,objasnio je na sledeci nacin: 1) U neporemecenim terenima svaki donji sloj je stariji od sloja koji ga pokriva 2) Sloj u kome se nalaze odlomci nekih stena nastao je kasnije od stena cije odlomke sadrzi 3) Sloj u kome se srecu morske skoljke ili morska so talozen je u mora, a prisustvo biljaka u njemu je posledica poplava 4) Slojevi su primarno natalozeni horizontalno, paralelno povrsinama na kojima se obavlja sedimentacija 5) Slojevi su u principu protezu neprekidno preko celog sedimentacionog prostora, a zavrsavaju tek na periferiji isklinjavanjem. 11. Tercijarna perioda Zemljine istorije Tercijar se sastoji od paleogena i neogena. Paleogen se sastoji iz paleocena, eocena, i oligocena. Za paleogen- stariji tercijar je karakteristicna pojava megaforaminifera numulita, koji se pojavljuju u paleocenu (eonumulitikum), maksimum razvica dostizu u eocenu (mezonumullitikum), a povlace se i izumiru tokom oligocena (neonumulitikum).
5

Paleocen je najstarija epoha paleogena i kenozoika uopste koja je trajala od pre 66-65 do pre oko 55 miliona godina. Obuhvata odeljak zemljine istorije koji je ranje svrastavan u stariji eocen i od kovanice paleos(stari) i eocen i potice njegov naziv. Od 1874. Godine on je izdvojen kao posebna epoha. Eocen je najduza epoha paleogena i kenozoika uopste, koja je trajala od pre 5533.7 miliona godina. Kao epohu izdvojio je C.lajel 1830.godine. ime mu dolazi od grckih reci eos (zora) i kainos (nov). Oligocen je najmladja epoha paleogena, koja je trajala od 33.7 do 24 miliona godina pre danasnjice. Izdvojena je sredinom proslog veka u oblasti Severnog mora u Nemackoj na predlog E. Bajriha, 1854. Godine. Ime oligocen je izvedeno od grckih reci oligos (malo) i Kainos (nov). Neogen mladji tercijar se deli na dve epohe: miocen i pliocen. Miocen ime potice od Carlsa Lajela tridesetih godina proslog veka, tako da je samo ime epohe kovanica grckih reci meien-manje i kainos-nov. Smatra se da je miocenska epoha trajala od 24-5,3 miliona godina. Pliocen je trajao od pre 5,3 -1,8 mil.godina. naziv mu je dao C. Lajel tridesetih godina proslog veka, a potice od grckih reci plios(vise) i kainos (nov). 12. Divergentna evolucija Divergencija je pojava u evoluciji, kada meusobno srodni organizmi, zadobijaju razliit morfoloki izgled kao posledicu adaptacije na uslove ivota. Prednji ekstremiteti reptila, sisara, krila ptica, ruke oveka su dobar primer za ovu pojavu. 13. DOLOV ZAKON Da je evolucija nepovratan proces, zapazio je i Darvin, a formulisao je belgijski paleontolog L.Dolo pod nazivom zakon ireverzibiliteta. Grupa organizama jednom iscezla nikad se vise ne pojavljuje tj. njeno postojanje, ako je jos prisutna, nema prekida. Dolo je dao sledecu definiciju zakona nepovratnosti:,,Organizam ne moze cak ni delimicno, da se vrati u stanje kroz koje su vec prosli njegovi preci. Nepovratnost je karakteristicna i za neorganske procese ali je ocigledna u evoluciji zivog sveta. Ono sto je tokom evolucije stvoreno ne moze se vratiti unazad. Zakonitost vazi za sve sistematske kategorije. Kitovi i delfini npr. Sisari koji su se vratili u vodu, nikada nece povratiti skrge ili peraja tj. Nikada nece postati ribe posto su u dalekoj evoluciji njijhovi preci vec prosli kroz taj stadijum. Brahiopode- koji su usled adaptivne revolucije zadobili peharast izgled i izgubili bilateralnu simetriju.
6

14.OSNOVNE VRSTE STENA SA PRIMERIMA? 1)sedimentne-talozne: krecnjaci, pescari, gline, ugalj, peskovi 2)magmatske-dubinske: graniti, dijabazi, bazalti, andeziti 3)metamorfne-izmenjene: skriljci, gnajsevi, mermeri, skarnovi SEDIMENTNE STENE: Sedimentne stene su one stene koje nastaju u procesu talozenja, odnosno sedimentacije. Sam proces sedimentnih stena, odnosno stvaranje sedimentnih stena odigrava se u opstem slucaju u 4 faze:povrsinsko raspadanje, mehanicko povrsinsko raspadanje, hemijsko povrsinsko raspadanje, transport i sedimentacija. PESCARI:vezivanjem peska nekim prirodnim vezivom nastaje pescar. PESAK: predstavlja nevezan klasticni materijal usitnjen do velicine izmedju 0,05 i 2mm. KRECNJACI:mogu biti slojeviti i masivni,izgradjeni su od kalcita. METAMORFNE STENE:Za minerale koji izgradjuju metamorfne stene karakteristicno je da su cesto nastali preobrazajem primarnih minerala, odnosno prilagodjavanjem njihove kristalne resetke novonastalim uslovima.GNAJS: Gnajs moze da bude i orto i para porekla.MERMER: Mermer je tipicna para stena,nastala regionalnim, redje kontaktnim metamorfizmom krecnjaka ili dolomita.SKARN: Skarn nastaje na kontaktu kiselih magmi i karbonantnih sedimenata. MAGMATSKE STENE: Magmu definisemo kao usijano tecni, homogeni silikatni rastop, izgradjen od teskoisparljivih i lakoisparljivih sastojaka. GRANIT:pojavljuje se u vidu prostranih intruzivnih tela. ANDEZITI: Izgradjen je od intermedijarnog plagioklasa i bojenih minerala. DIJABAZ:Moze biti i zicana i izlivna stena. BAZALT:Izgradjena od bazicnog plagioklasa i monoklinickog piroksena.Najzastupljenija je na Zemljinoj povrsini. 15. Kvartarna perioda zemljine istorije Kvartar ili antropogen je najmladja perioda u geoloskom razvoju zemlje koja jos uvek traje. Naziv kvarter je uveden u geologiji jos u pocetku njenog razvoja, kada se istorija zemlje delila na primarno, sekundarno, tercijarno I kvartarno doba. Apsolutno trajanje kvartarne periode ranije je ocenjivano na oko 800000 godina, a u novije vreme njegova donja granica je spustena na racun pliocena. Na geoloskom kongresu 1984. Godine u Moskvi I kongresu INQUA 1987. Godine u Kanadi odredjeno je da je donja granica najmladje periode oko 1,87 miliona godina BP. Za kvartarni period vezano je mnogo dogadjaja nase planete: nastanak velikih lednickih pokrova, posebno na severnoj polulopti, ostra
7

kolebanja klime, kolebanje nivoa svetskih mora I okeana, kao I formiranje prostranih kontinentalnih naslaga. Tokom kvartarnog perioda uoblicena savremena geografsa slika zemlje I njen reljef, vegetacija I zivotinjski svet. Pored toga za kvartar se vezuje I razvoj coveka I njegove materijalne kulture. Kvartar je podeljen na dve epohe, pleistocen I holocen. Prva je poznata po starijoj literature I pod nazivom diluvijum, a mladja epoha pod nazivom aluvijum. Pleistocen je trajao od pre 1.87 miliona godina do oko 10000 godina pre nase ere. Mladja epoha holocen traje nesto vise od 10000 godina I njegova gornja granica je otvorena. Kvartarne naslage predstavljaju opsti zastirac preko straijih nekvartarnih stena. Sediment kvartarne periode su nastale kao product sedimentacije u kontinentalnim sredinama. Medju kontinentalnim kvartarnim naslagama najvaznije mesto zauzimaju glacijalne (morene eraticki blokovi I dr) I eolske (les, dine). Zatim dolaze fluvioglacijalne naslage (terase od grubog materijala), fluvijalne I dr. specifican tip kontinentalnih naslaga u kvartaru su pecinski sediment koji iako zahvataju malu povrsinu imaju veliki znacaj u biostratigrafskom I arheoloskom pogledu. 16. Reliktni organizmi Reliktni oblici su takve vrste ivog sveta koji su se pojavili veoma davno i gotovo u neizmenjenom obliku ive i danas (tzv. "ivi fosili"). Npr. rod Nautilus, jedini ivi cefalopod sa spoljnom ljuturom, Latimeria, akoperka iz grupe mezozojskih riba itd. 17. Osnovni postulati na kojima se zasniva geologija? 1. Geoloko vreme (milioni godina!) Nauka koja proucava geolosko vreme se zove geohronologija. To je nauka koja se bavi utvrdjivanjem apsulutne starosti stena, fosila, i sedimenata sa odredjenim stepenom tolerancije zavisno od metoda koji je koriscen. Za ovu granu istorijske geologije koriste se brojne metode za odredjivanje apsolutne starosti. 2. Tektonika ploa (model koji govori o stalnom kretanju i evoluciji Zemljine kore kroz dugo geoloko vreme) .Tektonika ploca je geoloska teorija koja objasnjava pomeranje ploca Zemljine kore velikih razmera. Teorija ukljucuje ali ujedno i zamenjuje stariju hopotezu pomeranja kontinenata, koja datira iz prve polovine 20-og veka i koncept sirenja morskog dna razvijen tokom 1960-tih godina.Tektoniku plocu drugacije mozemo da nazovemo novom globalnom tektonikom. Sustinski novo u tektonici ploci je to da se ovde polazi od podataka
8

da je Zemljina kora izgradjena od 7 velikih i 20 manjih, medjusobno odeljenih ploca koje se neprekidno krecu. 18. Paleontoloske metode u stratiografiji Biostratigrafija Biostratigrafija predstavlja integralni deo stratigrafskih istraivanja i obuhvata prouavanje i interpretaciju fosila u smislu raslanjavanja, korelacije i utvrivanja organske evolucije. ..... 19. PRINCIP AKTUALIZMA Ideje aktualizma nalazimo jos kod antickih mislilaca, zatim kod da Vincija, a kasnije i kod Stenoa. Smatrali su da slojevi koji sadrze ostatke morskih skoljki mora da su nastali u moru ili da su povrsine slojeva sedimentnih stena nekad bile povrsine morskog dna. Znacajno mesto u formulisanju ovog principa, pripada Hatnu, iako je smatrao da ne postoji promenljivost sila koje izazivaju promene. Njegov stav glasi: ,,Sadasnjost je kljuc za poznavanje proslosti. Lajel je postavio osnove aktualistickog shvatanja. Aktualizam se suprostavio, kao antiteza, tada prihvaenom katastrofikom shvatanju i smatrao je da se promene na Zemlji odvijaju lagano i postepeno i da je njen savremeni izgled posledica dugotrajnog razvoja koji je proticao pod delovanjem istih sila koje deluju i danas. Ovaj stav predstavlja sutinu principa aktualizma. Aktualizam zanemaruje znaaj promena koje su se tokom vremena desile i zastupa kvalitativnu i kvantitativnu istovetnost sila pod ijim se delovanjem odvijaju ili su se odvijali geoloki procesi to je neodrivo i vodi u uniformizam. Iako aktualizam ne treba shvatiti kao poreenje tvorevina iz prolosti i sadanjosti, on bi morao da poslui kao ideja vodilja prilikom teoretisanja. Jer "savremeno nije klju prolosti ve samo vodi u prolost". 20. Izotopna geohronologija radiometrijsko datiranje Metoda se zasniva na pojavi spontanog, prirodnog raspadanja nestabilnih izotopa veeg broja elemenata (uran, rubidijum, kalijum, ugljenik i dr.) pri emu oni prelaze u stabilne izotope oslobaajui odreenu energiju. Posledica toga je smanjenje broja atoma nestabilnih izotopa, jer se na mesto njih u kristalnim reetkama javljaju stabilni izotopi tzv. sekundarnih elemenata. Na osnovu izmenjenih koliinskih odnosa primarnih (roditeljskih) i sekundarnih (potomci) izotopa, uz poznavanje duine poluraspadanja pojedinih elemenata, moe se izraunati starost minerala, a time i stene. Taj odnos se rauna putem masenog spektrometra, instrumenta koji meri odnose elemenata sa razliitim
9

masama prema formuli: T (starost) = 1/ ln No/Nt 1/ ln (1-D/P) No - poetna koliina primarnih atoma Nt - koliina atoma koja je ouvana za period vremena t - konstanta raspadanja (dezintegracije) D - sekundarni izotopi P - primarni izotopi Olovo-Uran-Torijumova metoda Nestabilni izotopi U238 i U235 i nestabilni torijum (Th232) transformiu se u izotope olova (Pb206, Pb207 i Pb208) pri emu se oslobaa 8, 7 ili 6 atoma helijuma prema formuli: U238 Pb206 + 8He4; gde je = 1,537 10-10 god. -1; U235 Pb207 + 7He4; gde je = 9,720 10-10 god. -1; Th232 Pb208 + 6He4; gde je = 0,49 10-10 god. -1; Period poluraspada urana, t1/2= je 4,47 milijardi godina, a torijuma t1/2= 13,89 milijardi godina. Rubidijum-Stroncijumova metoda Izotop rubidijuma (Rb87) prelazi u stroncijum (Sr87) uz oslobaanje jednog elektrona: 87 87 -10 god. -1 37Rb Sr + e; gde je : = (0,139 + 0,147) 10 pri emu je period poluraspada rubidijuma, t1/2= 4,99 10-10 god. Rubidijum se nalazi kao elemenat u tragovima, u mnogim magmatskim i metamorfnim stenama a ponekad i u sedimentima. Zbog velikog poluivota izotopa roditelja Rb87, ova metoda se koristi za stene starije od 500 miliona godina. Uglavnom se koristi za odredbu starosti najstarijih, prekambrijskih tvorevina koje sadre kalijske feldspate i liskune. Kalijum-Argonova metoda 89% atoma kalijuma (K40) oslobaa elektron i prelazi u izotop kalcijuma (Ca40), a 11% atoma uzima elektron i prelazi u argon (Ar40): 40 40 40 -10 god. -1 19K e + 18Ar 20Ca gde je: = (5,305 - 5,5) 10 pri emu je period poluraspada kalijuma, t1/2= 1,3 x 109 godina. Dosta rairena metoda i pogodna za odreivanje apsolutne starosti kako najstarijih (alkalni bazalti) tako i neogenih naslaga bogatih liskunima, amfibolima ili kalijskim feldspatima. Metoda radioaktivnog ugljenika C14 Ova metoda se zasniva na odredbi apsolutne starosti na osnovu prisustva
10

radioaktivnog ugljenika (C14) u ostacima organizama. U prirodi, azot (N14) usled kosmikog zraenja, prelazi u ugljenik C14 uz oslobaanje jednog protona 14 1 14 1 gde je za ugljenik, t1/2= 5.750 godina. 7N + 0n 6C + 1H Ovo je najpoznatija od svih radiometrijskih tehnika. Razvijena je jo polovinom prolog veka od strane Libija (J.W.Libby). Poto je vreme poluraspada C14 samo 5.750 godina, ovaj metod se uglavnom koristi za materijale koji su mlai od 70.000 godina. 21. Fosili kao paleoklimatski indikatori Informacije o klimi mogu se dobiti i pomou fosilnih organizama. Ako danas izvesne biljke ili ivotinje ive u specifinim klimatskim uslovima onda njihova geografska distribucija moe biti predmet analize i korienja u interpretaciji takvih sredina u geolokoj prolosti. To se najbolje ilustruje na primeru krupnih reptila ili amfibija koji danas ive iskljuivo u tropskim krajevima. Na primer, krokodili nisu na|eni na geografskim irinama gde srednja godinja temperatura pada ispod 15oC. Aktualistiki posmatrano, kosti fosilnih krokodila na|ene u stratigrafskom zapisu ukazuju na sredine sa temperaturama iznad 15oC. Takozvani hermatipski korali, stenotopski organizmi koji su glavni graditelji modernih sprudova kakva je na primer Velika barijera (Great Barrier Reef) u Australiji, su ogranieni na tropske i sutropske pojase (ispod 30o s obe strane ekvatora), dubinu do 20m, normalan salinitet i vodu topliju od 21oC. Sprudni krenjaci koje nalazimo u geolokim formacijama a koje sadre ovaj tip korala, uputie nas na povrinsku temperaturu vode u prolosti. Jedna od osnovnih tekoa u primeni biljaka i ivotinja kao paleoklimatskih indikatora je ta to dobar broj organizama moe podneti velika kolebanja klimatskih uslova. To moe odvesti u pogrene zakljuke kada se rade rekonstrukcije paleoklimata. Da bi se to izbeglo, obino se koriste biljne i ivotinjske zajednice. Preklapanja izme|u klimatskih karakteristika jedne i neke druge vrste, pomae nam da se ogranie varijacije mogueg paleoklimata koji moe biti uoen. Ova metoda se esto naziva i metoda zajednikog klimatskog raspona (mutual climatic range ). Fosilne biljke su posebno vani pokazatelji nekadanje klime. Dobro je poznato da su mnoge od njih ograniene vrstom klime i da, danas, postoji iroka podudarnost izme|u biljnih zona i klimatskih pojaseva. Identifikacija geografske irine odnosno geografskog obrasca kako su i gde biljke ivele, danas je jedan od znaajnih pokazatelja paleoklime. Osim toga, neobino su vani i neki detalji vezani za morfologiju biljaka. Na primer, biljne vrste koje ive u suvim, aridnim
11

oblastima imaju redukovane listove ili su im oni okrenuti od Sunca, da bi se zatitile od intenzivnog isparavanja i tzv. "znojenja". Biljke koje su stanovnici vlanih uma, tee da razviju izduene obode listova ili "iljke za kapanje" koji su prilago|eni da odvode vodu sa lista. Nasuprot tome, lie biljaka iz umerenih uma, je mnogo vie razliito po obliku i vrlo esto sa marginalnom krenulacijom (reckave, nazubljene ivice lista). Te razlike u morfologiji lista se dosta koriste u paleoklimatologiji dok se broj vrsta u zajednici koje nemaju nazubljen lisni obod povezuje i korelie sa srednjom godinjom temperaturom .Prisustvo i karakteristike godova u fosilnom stablu su tako|e korisni u rekonstrukcijama klime poto naglaeni godovi ukazuju na sezonski rast a nenaglaeni i blagi godovi na kontinuirani rast. Na primer, fosilne ume iz krednog perioda koje su rasle u podrujima na visokim geografskim irinama (npr. Antarktik), imaju te naglaene godove koji ukazuju na globalno topli period i prostor Antarktika bez rasprostranjenog ledenog pokrivaa! Fosili kao klimatski indikatori, moraju ispuniti odre|ene kriterijume da bi se koristili u tom smislu. Pre svega, oni bi morali iveti u ravnotei sa svojom sredinom tako da svaka promena uslova u sredini neminovno vodi njihovoj daljoj adaptaciji, migraciji ili izumiranju. Kao drugo, u podlozi mora biti princip aktualizma. Osnovna klimatska svojstva dananjih vrsta moraju biti nepromenljiva tokom njihovog ivota, da bi se koristila kao paleoekoloki indikatori. Sutinski problem kog ovoga je to svi fosilni organizmi nemaju svoje ive roake! Na osnovu svih dosadanjih, vrlo kompleksnih geoloko-geofizikih i paleoklimatolokih istraivanja, dolo se do spoznaje kakav je bio globalni trend temperature na Zemlji tokom njene geoloke istorije. Normalno je da su takvi podaci mnogo brojniji i verodostojniji u mla|im stratigrafskim jedinicama, te su tako kenozojska raslanjavanja klime i temperature odnosno uzroci i posledice njihove promenljivosti, najbolje poznati . 22. ASTRONOMSKA METODA M.Milankovica Zasniva se na preciznim matematikim raunanjima kojima se objanjavaju uzroci promena osobine klime na Zemljinoj povrini i vremena kada su se te promene doga|ale u toku trajanja kvartara. Milutin Milankovi, profesor mehanike i astronomije na Beogradskom univerzitetu, matematiki je objasnio uzroke promene koliine suneve energije koja, usled zraenja, stie na zemljinu povrinu izazivajui oscilacije temperature, a time i klime. On je prouavao tri promenljiva elementa zemljine rotacije i revolucije: 1. nagib Zemljine obrtne
12

ose prema ravni ekliptike; 2. ekscentricitet Zemljine putanje pri kretanju oko Sunca; 3. promene datuma perihela. Milankovi je konstruisao poznatu "Krivu osunavanja (insolacije)". Na njoj je pokazao kolebanje suneve energije koju su neke take na Zemlji primile za poslednjih 650.000 godina. Zemlja od Sunca dobija najvie energije kad je najvei nagib Zemljine ose, najmanji ekscentricitet i najvea veliina perihela, a najmanje kad su ovi elementi suprotni. Teoriju kolebanja klime M. Milankovia, upotrebili su glaciolozi za objanjenje ledenih doba. Minimumi insolacije poklapaju se sa maksimumima rasprostranjenja leda. Upore|enjem krivih insolacije i zagleeravanja, morenskih i terasnih naslaga u kojima su otkriveni ostaci ljudi, dolo se do zakljuka da je, na primer, Hajdelberki ovek iveo pre 300.000 godina, Neandertalac i Krapinski ovek pre 115-100.000 godina a Homo sapiens pre 60.000 godina. 23. Podela geoloske istorije Postoje etiri geoloka doba na koja je podeljena istorija Zemlje. To su poev od najstarije ka najmlaoj (u geologiji se sve posmatra hronolokim redosledom): prekambrijum (vreme pre kambrijumske eksplozije), paleozoik (Staro doba), mezozoik (Srednje doba) i kenozoik (Novo doba). Paleozoik, mezozoik i kenozoik pripadaju fanerozoku ili fanerozojskom eonu, dok prekambrijum obuhvata sve to je prethodilo fanerozoiku. Prekambijum: 1. Hedaik 4000-4600 2. Arhaik Najstariji fosilni zapis 2500- 4000 3. Proterozoik Prvi organizmi sa ljusturom 545-2500 Fanerozoik: 1. Paleozoik 2. Mezozoik 3. Kenozoik Paleozoik: 1. Kambrijum trilobiti i prve ribe 505-545 2. Ordovicijum prvi graptoliti 438-505 3. Silur - Prve kopnene biljke 408-438 4. Devon prvi vodozemci 360-408 5. Karbon naslage kamenog uglja 286-360 6. Perm Stvaranje Pangee- 245-286 Mezozoik:
13

1. Trijas prvi sisari 208-245 2. Jura prve ptice- 144-208 3. Kreda- masovno izumiranje 66-144 Kenozoik : 1. Tercijar : - Paleogen (Paleocen pojava numulita 57.8- 66; Eocen-stvaranje himalaja i alpa 36.6-57.8; Oligocen - ,,Riblja epoha,,- 23.7-36.6) - Neogen (Miocen Paratetis 5.3-23.7; Pliocen prvi ljudi -1.8-5.3) 2. Kvartar : - Pleistocen pocetak ledenog doba 0.01-1.8 - Holocen Kraj ledenog doba 0-0.1 24.LES Les je masivna sedimentna stena, pretezno alevritskog granulometrijskog sastava,zutomorke i sivozute boje,talozen u uslovima suve klime, u travnatim oblastima stepe ili suvih tundri. Karakterise ga fina porozna struktura ili kapilarna poroznost. Na profile se vertikalno cepa I pravi strme odseke. U geomorfoloskom pogledu mogu se izdvojiti les lesnih zaravni I les padina. Material od kojih je nastao les moze da void poreklo iz pustinja (npr kineski les) I morenskog materijala nastalog radom lednika za vreme glacijacija u pleistocenu. Pored tipicnog lesa izdvojen je I tzv barski les ili akvaticni les. To je stena sa povecanim sadrzajem gline, siromasna sa CaCO3, cesto je slojevita, a nastajala je navejavanjem lesnog materijala u zabarenoj sredini. Eolske tvorevine u nasoj zemlji predstavljene su lesom i zivim peskom. Les ima daleko veci znacaj i rasprostranjenje i ekonomski znacaj od zivog peska. On predstavlja substrat agrikulturnih oblasti-na njemu se formira najplodnije zemljiste-crnica, kao i drugi tipovi plodnih zemljista. Eolske naslage,narocito les ucestvuju u izgradnji telesnih sedimenata. Lesne naslage imaju kod nas veliko rasprostranjenje u ravnicarskim terenima panonske i peripanonske oblasti. U lesu se cesto nalaze ljusturice kopnenih puzeva, redje ostaci sisara,pre svega mamuta, stepskih glodara ili konja. 25. VALTEROV ZAKON Valter i Golovinski formulisu zakon o korelaciji facija prostorne migracije geoloskoh tvorevina.Oni su dosli do zakljucka, prateci zavisnost sedimentacije od polozaja obalske linije da ,,Samo one facije koje leze jedna pored druge u prostoru, mogu u profilu da se nalaze jedna iznad druge i da svakoj faciji u
14

prostoru odgovara sinhronicna facija, bez obzira da li je ocuvana do danas. Znaajno je da je takav odnos mogu samo kod tvorevina jednog sedimentacionog ciklusa i da u tom sluaju obavezno postoji postepen prelaz me|u facijama u prostoru i vremenu. Ukoliko tvorevine pripadaju razliitim sedimentacionim ciklusima, onda facije koje lee jedna iznad druge ne smenjuju jedna drugu i u prostoru. 26. GEOFIZICKE METODE Rasclanjivanje geoloskih profila i njihovo povezivanje na kracim odstojanjima moguce je i na osnovu primene geofizickih metoda. Vise od ostalih zastupljene su metode maleomagnetnih istrazivanja sedimentnih stena i karotaza busotina. Najpoznatiji nacin geofizickog proucavanja busotina je elektrokarotaza i ona se vrsi prilikom eksploatacije lezista mineralnih sirovina, a narocito nafte i gasa. Sustina ove metode je u ispitivanju fizickih osobina stena kroz koje se busi. Naime, proucavaju se prirodni potencijal i prividni specificni elektricni otpor....... 27. Evolucija Paratetisa Posle izdizanja alpa dinarida i karpata i kavkaza, formira se paratetis kao relikt tetisa i veliko epikontinentalno more.Prostirao se od alpado turkmentistana, i nije bilo jedinstveno posto se sastojalo od nekoliko basena koji su nekada komunicirali medju sobom, a kasnije su se razdvojili.To su panonski basen, crnomorski basen , aralo-kaspijski basen i dakijski basen. -Tethys = poreklo imena: po sestri tj.supruzi Oceanus-a (Suess, 1893) -Paratetis = paralelno Tetisu, od Ronskog basena sve do transkaspijskih oblasti, prolazeci kroz Svajcarsku, Bavarsku, Becki i Panonski basen, kroz Srbiju, Rumuniju i juznu Rusiju. Za ovo more mogao bi se predloziti naziv P a r a t e t i s. (Laskarev, 1924 - originalni tekst na francuskom)

28. Ledeni pokrov Inlandajs Veliki deo evrope nalazio se tokom glacijala pod lednickim pokrivacem koji je pri maksimalnom rasprostiranju imao povrsinu od oko 40 miliona km2. Lednicki pokrivac se javljao na dva nacina: u vidu velikog lednickog stita imlandajsa koji je pokrivao veliki deo severne I severozapadne evrope I tzv dolinski ili alpski gleceri koji su pokrivali visoke planine van domasaja inlandajsa, u prvom redu alpe.
15

Lednicki stit inlandajs u severnoj I severozapadnoj evropi nastao je spajanjem nekoliko manjih lednickih stitova, koji su imali autonomne centre zagleceravanja, iz kojih su se lepezasto sirili tokom glacijacija. Od zaada ka istoku prostirali su se: britansk lednicki pokrov, skandinavski stit zatim lednicki stit barencovog selfa I na krajnjem severoistoku evrope severouralski stit. Najveci kontinentalni stit u evropi bio je skandinavski. Poslednji maksimum njegovog sirenja vezuje se za period od 17000 20000 godina pre n.e. do 7000 godina pre n.e. lednicki pokrov se povukao. 29. PRINCIP EVOLUCIJE Pojavom Darvina doslo je do preokreta u shvatanjima i njegovo ucenje nazvano je kasnije TEORIJA EVOLUCIJE. Sustina ovog ucenja je u zakljucku da se organski svet razvijao od malog broja jednostavnih organizama ka mnostvu sve savrsenijih i slozenijih, sve do savremenih vrsta. planete Zemlje u celini, evolucionisticke ideje se svode na zakljucak da je tokom svoje istorije Zemlja pretrpela brojne probleme. Od relativno jednostavnog izgleda i grae u vreme formiranja, delovanjem endogenih i egzogenih sila, kroz sloene procese, uslovi na Zemlji su se menjali dok nije oformljen savremeni izgled. Pri tome procesi razvoja nisu proticali jednolino, u njima su se, smenjivale faze lagane evolucije sa fazama kratkotrajnih, ali intezivnih i burnih promena ili "revolucionarnih" skokova. Svaka faza je obeleena neim novim, neim nepoznatim do tada. Stvaranje novog, iako predstavlja negaciju prethodnog, mora na novom stepenu, meutim, da sadri neke elemente prethodnog, da pokazuje ponekad i samo formalnu slinost sa onim to je egzistovalo ranije. Tektonski pokreti izazivaju niz razliitih promena u Zemljinoj kori, stvarajui nove strukturne sisteme, na jednoj strani i istovremeno razarajui sisteme koji su postojali do tada, na drugoj strani. Pri tome, niti jedna faza evolucije Zemlje, ni jedan proces, iako ima slinosti sa prethodnim, ne pretstavlja ponavljane onoga to je prethodilo. Usmerenost evolucije se ogleda u nekoliko pravaca: 1. Adaptacija - stalno prilagoavanje neprekidnim promenama uslova u ivotnoj sredini. To zahteva od organizma vei ili manji stepen usavravanja, zadobijanje novih osobina, te je prema tome usavravanje rezultat usmerenosti evolucije. 2. Arogeneza (aromorfoza) - evolutivni razvoj u kome, kao posledica adaptacije, dolazi do opteg usavravanja organizma (npr. pojava vieelijskih organizama, pojava klicinih listia, pojave reptila, ptica i sisara). 3. Alogeneza (alomorfoza) - tip evolutivnog razvoja pri kojem se
16

organizmi samo delimino menjaju, prilagoavanjem organa ili delova tela nastalim promenama bionomskih faktora (npr. evolucija reptila). U okviru alogeneze mogu se izdvojiti specifini sluajevi: a) Telegeneza - pojedini organi se razvijaju na raun drugih organa, dok je opta graa nepromenjena. b) Hipergeneza (ultraspecijacija) - tip evolutivnog razvoja u kome dolazi do poremeaja koordinacije u rastu pojedinih organa ili delova tela. Najee je ispoljena u obliku gigantizma (npr. kod reptila pojava rogova ili konih kotanih ploa, kod slonova pojava kljova itd.). c) Katageneza - tip evolutivnog razvoja gde pojedini organi gube funkciju i zakrljavaju poto organizmi prelaze na jednostavnije uslove ivota (npr. prelazak sa vagilnog na sesilni nain ivota kod briozoa). 30.OSNOVNE VRSTE STENA SA PRIMERIMA? 1)sedimentne-talozne: krecnjaci, pescari, gline, ugalj, peskovi 2)magmatske-dubinske: graniti, dijabazi, bazalti, andeziti 3)metamorfne-izmenjene: skriljci, gnajsevi, mermeri, skarnovi SEDIMENTNE STENE: Sedimentne stene su one stene koje nastaju u procesu talozenja, odnosno sedimentacije. Sam proces sedimentnih stena, odnosno stvaranje sedimentnih stena odigrava se u opstem slucaju u 4 faze:povrsinsko raspadanje, mehanicko povrsinsko raspadanje, hemijsko povrsinsko raspadanje, transport i sedimentacija. PESCARI:vezivanjem peska nekim prirodnim vezivom nastaje pescar. PESAK: predstavlja nevezan klasticni materijal usitnjen do velicine izmedju 0,05 i 2mm. KRECNJACI:mogu biti slojeviti i masivni,izgradjeni su od kalcita. METAMORFNE STENE:Za minerale koji izgradjuju metamorfne stene karakteristicno je da su cesto nastali preobrazajem primarnih minerala, odnosno prilagodjavanjem njihove kristalne resetke novonastalim uslovima.GNAJS: Gnajs moze da bude i orto i para porekla.MERMER: Mermer je tipicna para stena,nastala regionalnim, redje kontaktnim metamorfizmom krecnjaka ili dolomita.SKARN: Skarn nastaje na kontaktu kiselih magmi i karbonantnih sedimenata. MAGMATSKE STENE: Magmu definisemo kao usijano tecni, homogeni silikatni rastop, izgradjen od teskoisparljivih i lakoisparljivih sastojaka. GRANIT:pojavljuje se u vidu prostranih intruzivnih tela. ANDEZITI: Izgradjen je od intermedijarnog plagioklasa i bojenih minerala. DIJABAZ:Moze biti i zicana i izlivna stena. BAZALT:Izgradjena od bazicnog
17

plagioklasa i monoklinickog piroksena.Najzastupljenija je na Zemljinoj povrsini. 31. Stratigrafsko shvatanje pojma facija Klasino ili stratigrafsko shvatanje pojma facija potie od Greslija i od stavova koji su ve pomenuti. Dodatno obrazloenje principa facija vidi se kroz sledee stavove: 1. Svaki litoloki lan stratigrafskog odeljka okarakterisan je sopstvenim kompleksom fosilnih organizama, ime se istie uzajamna povezanost organskog i neorganskog dela facije; 2. U kompleksu fosilnih organizama jedne facije ili uopte nema organizama karakteristinih za neku drugu faciju ili su oni predstavljeni samo pojedinanim primercima; 3. Stene istovetnog litolokog sastava (bolje reeno slinog) razliitih stratigrafskih odeljaka sadre slinu faunu; 4. Razlike meu facijama na raznim prostorima mogu da budu manje ili vee. Posebno se istie raznovrsnost facija u litoralnom pojasu mora. Gresli smatra da su facije delovi, lanovi ili jedinice konkretnog stratigrafskog odeljka (tvorevine iste geoloke starosti) koje karakterie jednorodnost sastava i jednorodnost zajednica fosilnih organizama (paleontoloka obeleja), nastali kao posledica postojanja razliitih uslova sedimentacije na pojedinim delovima Zemljine povrine u nekoj etapi geoloke istorije. 32. Biozona Osnovna biostratigrafska jedinica naziva se biozona (biostratigrafska zona) i ona predstavlja jedan sloj ili deo nekog sloja koji je izdvojen na osnovu karakteristine fosilne asocijacije. Fosilni organizmi su iskljuivi kriterijum za njihovo izdvajanje. Pojam biozona u geologiju su uveli Alsid dOrbinji (A. dOrbigny) i Albert Opel (A.Oppel) pedesetih godina XIX veka. Ipak, tvorac ovog termina je Opel koji je podelio juru u Evropi na jedinice koje je definisao prema vertikalnom rasponu brojnih fosilnih zajednica. Od tada pa na ovamo, vie od 150 godina, izdvajanje slojeva prema njihovom fosilnom sadraju postalo je jedna vrlo vana i opte prihvaena metodologija. Biostratigrafske jedinice mogu biti izdvojene na osnovu prisustva ili odsustva fosila, po ukupnom sadraju asocijacije ili samo na osnovu odreenih oblika nekog taksona, prema rasprostranjenju jednog ili vie taksona, prema brojnosti pojavljivanja, evolucionom stupnju i sl. Na taj nain moe biti izdvojeno nekoliko razliitih vrsta biostratigrafskih jedinica, u zavisnosti koji je
18

paleontoloki kriterijum bio predmet prouavanja (Mitrovi & Rundi, 1998). Iz tog razloga, razliite biozone imaju razliito znaenje i upotrebu, te je izuzetno vano tano definisati koji je tip biozone u pitanju. Isto tako je neobino vano odrediti obim jedne biozone jer on moe biti bitno razliit kako u debljini tako i u geografskom rasprostranjenju. Moe se desiti da je na nekom mestu, biozona redukovana na svega jedan lokalni sloj ali i da ima irok geografski raspon i debljinu od nekoliko stotina metara. Danas su u upotrebi sledee vrste biozona: zona raspona (range zone), interval zona, kompleksna zona (assemblage zone), zona maksimalnog razvia (abundance zone) i evoluciona zona (lineage zone). Zona raspona obuhvata slojeve koji odgovaraju celokupnom rasprostranjenju nekog izabranog fosila unutar posmatrane asocijacije na datom profilu. Izraz raspon (range) podrazumeva sveukupno razvie odreenog taksona kako u horizonatalnom tako i vertikalnom (stratigrafskom) smislu. Zona raspona moe biti oznaena stratigrafskim okvirom bilo kog pojedinanog taksona (roda, vrste, podvrste) ili grupe taksona, kao i ukupnim rasponom evolucione linije nekog taksona i sl. Kriterijumi za izdvajanje zone moraju biti jasni iz samog naziva ali i iz opisa koji je prati. U okviru zone raspona ili rend zone, mogu se izdvojiti: takson-rend zona (taxon-range zone) i konkurent-rend zona (concurrent-range zone). Takson-rend zona podrazumeva sedimente u kojima je zastupljeno celokupno rasprostranjenje nekog taksona od njegovog pojavljivanja do izumiranja (vrste, roda, familije). Ime dobija prema taksonu iji stratigrafski raspon opisuje (npr. Globigerina brevis Taxon-range zone sl.4.3.3). Konkurent-rend zona podrazumeva zonu zajednikog rasprostranjenja, koja ukljuuje istovremeno i podudarne ili preklapajue delove zona raspona dva ili nekoliko taksona odabranih iz celokupne fosilne asocijacije (npr. Globigerina selli Pseudohastegerina barbadoensis Concurrent-range zone) Interval zona oznaava slojeve izmeu dva dobro biostratigrafski dokumentovana horizonta (npr. Globigerinoides sicanus Orbulina suturalis Interval zone). Ova zona u sutini nije zona rasprostranjenja nekog taksona, pa ak moe i da ne sadri fosilne biozajednice odnosno da samo pokazuje sterilne zone izmeu dva biohorizonta. Po amerikom stratigrafskom kodeksu (1983), ova zona obuhvata: takson-rend zonu, konkurent-rend zonu i evolucionu zonu. Kompleksna zona (assemblage zone) obuhvata slojeve koje karakterie sveukupnost fosilne biozajednice odnosno tri ili vie taksona koji ulaze u nju a po svom sastavu se razlikuju od susednih slojeva (npr. Eponides
19

Planorbulinella Assemblage zone). Ova zona se moe utvrditi na osnovu prisustva svih oblika u asocijaciji ili samo pojedinih formi. Tako se mogu izdvojiti kompleksne zone na osnovu korala, ostrakoda, mekuaca i sl. U literaturi se sree i pod imenom cenozona ili Opel zona. Zona maksimalnog razvia (abundance zone) oznaava zonu maksimalnog razvia (cvetanja) odreenih formi nezavisno od njihovog opteg stratigrafskog raspona (npr. Myogipsina Abundance zone). Ime dobija po taksonu iji raspon ograniava. U literaturi se koristi i pod imenom acme zona (sl. 4.3.4.). Evoluciona zona (lineage zone) je tip rend zone i oznaava jednu etapu evolucije ili trend u razvoju nekog taksona (npr. Globorotalia fohsi fohsi Lineage zone). Obim ove zone varira zavisno od karaktera i stepena promena na osnovu kojih je odreena. Neki autori je nazivaju i filogenetska ili filo zona. Moe se rei da su osnovne biostratigrafske jedinice biozone, zasnovane na evolutivnim promenama pojedinih fosilnih nizova, izmenama vrsta ili asocijacijama vrsta, iji sastav moe varirati usled izumiranja odnosno razvoja. 33. Tektonske metode Tektonski pokreti koji predstavljaju jedan veoma sloen sistem kretanja unutar Zemljine kore, koriste se prilikom stratigrafskih istraivanja. Kao to je poznato, sva tektonska kretanja svrstana su u dve velike grupe: epirogena i orogena. Prva su stalna, lagana i dugotrajna izdizanja i sputanja prostranih delova litosfere, dok druga predstavljaju relativno kratke etape veoma intenzivne aktivnosti tokom kojih se formiraju razliite naborne ili razlomne strukture u Zemljinoj kori. Shvatanja da su ova dinamika kretanja u geolokoj istoriji Zemlje veoma prisutna i da ostavljaju vidljive tragove, navela su geologe da tu pojavu iskoriste kao osnovu za stratigrafska raslanjavanja i korelacije. S tim u vezi, granice meu stratigrafskim odeljcima obeleene su i delovanjem tektonskih pokreta odnosno pojavom erozionih i tektonsko-erozionih diskordancija, hijatusa itd. Diskordancija je geoloka povr koja oznaava vreme bez sedimentacije ili period erozije a koja se zapaa du granica kojima se dodiruju dve ili vie geolokih Celina. Postoji etiri osnovna tipa diskordancija 1.eroziona, 2. tektonska 3.erozionotektonska 4.dvostruka eroziono tektonska 1. Eroziona diskordancija (disconformity) - mlai slojevi lee preko starijih odvojeni duim ili kraim prekidom u sedimentaciji koji odraava vreme erozije. Povri slojevitosti tvorevina dva odeljka odvojena erozionom
20

diskordancijom obino su uzajamno subparalelne, tako da se teko zapaaju na profilima. 2. tektonska (uglovna), povrsine slojevitosti starijih slojeva zaklapajuci veci ili manji ugao, sa povrsinama slojevitosti mladjih. Lako se uocava na profilima. 3.eroziono tektonska stariji slojevi su najpre zahvaceni tektonskim poremecajima, a zatim dugo vreme bili izlozeni eroziji I denudaciji. Prekidi u sedimentaciji izazvani tektonskim pokretima, mogu da traju due ili krae vreme, to je isto posluzilo prilikom stratigrafskih istraivanja. Dijasteme su dakle, kratkotrajni prekidi u kojima nije bilo taloenja materijala jer je stalno uzmuivanje spreavalo bilo kakvo odlaganje na dnu basena. To su, generalno, vrlo nejasni vremenski prekidi u smislu njihove geneze i na njihovo postojanje mogu ukazati parakonkordancije. Recesije su prekidi u taloenju izazvani delovanjem talasa i struja pri emu su osnovni uslovi neizmenjeni. Hijatusi su dugotrajni prekidi izazvani tektonskim pokretima usled ijeg delovanja dolazi do povlaenja mora sa nekog prostora i dugotrajne izloenosti te oblasti dejstvu egzogenih sila. 34. Indeks ili karakteristicni fosili Najvanije sredstvo koje koristi biostratigrafija su tzv. indeks fosili (= rukovodei ili zonski fosili). To je posebna kategorija fosila koji su za ivota imali veliko i iroko rasprostranjenje, kako geografsko tako i ekoloko, i koji zbog toga dozvoljavaju razliitim stenama na razliitim prostorima i sredinama da budu meusobno poreene korelisane. Kako samo nekoliko fosilnih vrsta ispunjava ove idealne uslove, to ni svi fosili nemaju isti znaaj u biostratigrafiji. Smatra se da rukovodei fosili moraju zadovoljavati sledee kriterijume (u idealnom smislu): Da su nezavisni od prirode sredine (facije) Da imaju brzu evoluciju Da su geografski iroko rasprostranjeni Da su brojni Da su dobro ouvani u fosilnom zapisu Da se morfoloki lako prepoznaju 35. Magnetostratigrafija Prouavanje magnetnih svojstava stena je jedna od najkorisnijih metoda koju koriste stratigrafi za korelisanje stratigrafskog redosleda i definisanje vremenske sukcesije. Poznato je da se u prirodi nalaze supstance koje se u magnetnom polju razliito ponaaju. Na osnovu toga, postoje: a) feromagneti - i sami magneti ili se unoenjem u magnetno polje drugog magneta trajno ili privremeno namagnetiu; b) paramagneti - kod kojih se osea uticaj drugog magneta ali slabo i c) dijamagneti - koji su indiferentni u magnetnom polju.
21

36.Metode odredjivanja apsolutne starosti Metoda odredjivanja apsolutne starosti se zasniva na vremenu poluraspada nekih radioaktivnih elemenata (koji se nalaze u stenama Zemljine kore), pre svega, uranijuma torijuma. Utvrdjivanjem odnosa nekog od radioaktivnih elemenata ssa helijumom i olovom u nekom mineralu dobice se apsolutno vreme koje je proslo od nastanka tog minerala. Primenom ove metode za odredbu apsolutne starosti stena, smatra se da su najstarije stene one na Grenlandu, cija starost iznosi oko 4,0 milijardi godina, zatim u Australiji (4,2 milijardi godina). Vecina meteorita koji su pali na Zemlju sadrze izotope stare oko 4.6 milijardi godina. Primenom ove emtode pokazalo se da su najstarije utvrdjene stene na Mesecu stare oko 4.6 milijardi godina. 37. Ortostratigrafski organizmi Fosilne grupe koje sluze kao dobar oslonac za neposrednu korelaciju sirokih prostora i krupnih stratigrafskih jedinica zovu se arhistratigrafske ili ortostratigrafske . Gonijatiti su ortostratigrafski organizmi u srednjem i mladjem paleozoiku. Ortofaunu treba da karakterise brza evolucija, veliko geografsko rasprostranjenje, nezavisnost od facija i karakteristike vrste. U ortofaunu ubrajamo: amonite, graptolite, trilobite, radiolarije, konodonte... 39. Podela pleistocena u severnoj evropi VISLA GLACIJACIJA EM INTERGLACIJACIJA ZALA GLACIJACIJA HOLSTAJN INTERGLACIJACIJA ELSTER GLACIJACIJA KROMER INTERGLACIJACIJA MENAP ZAHLADJENJE VAL TOPLI PERIOD EBURON ZAHLADJENJE TEGELEN TOPLI PERIOD BRIGEN ZAHLADJENJE 40.Organizmi zivi fosili
22

"ivi fosili" je izraz koji se koristi za ive vrste, koje blisko podseaju na vrste poznate na osnovu fosilnih podataka, pa prema tome izgledaju kao fosil koji je "oiveo." ivi fosili kao to su Nautilus (predstavnik glavonoaca), Lingula (brahiopod), Limulus (kraljevska kraba), Latimeria (riba akoperka) i drugi, ostali su nepromenjeni u optoj grai i morfologiji tokom ogromnog vremenskog raspona. Reliktni oblici su takve vrste ivog sveta koji su se pojavili veoma davno i gotovo u neizmenjenom obliku ive i danas (tzv. "ivi fosili"). Npr. rod Nautilus, jedini ivi cefalopod sa spoljnom ljuturom, Latimeria, akoperka iz grupe mezozojskih riba itd.

23