1 Hardver (hardware), računari

Hardver je opipljivi, fizički deo računara. Računar (kompjuter) je uređaj koji prihvata informacije
(podatke) i obrađuje ih odgovarajućim programima i procedurama u cilju dobijanja rezultata.

Računare možemo da delimo na analogne i digitalne računare u zavisnosti da li rade sa

kontinualnim ili diskretnim veličinama pri obradi podataka. Vremenom je analogni računar
uglavnom potisnut iz upotrebe i danas kada kažemo računar mislimo na digitalni računar.

1.1 Vrste računara

Postoje različite podele računara, a ovde ćemo navesti podelu prema veličini računara. Treba da
razlikujemo serverske, mrežne, personalne, prenosne računare, kao i lične digitalne pomoćnike
(PDA- personal digital assistant) u smislu kapaciteta, brzine, cene i tipičnih korisnika.

Zavisno od veličine i snage, računari se dele na:

Super-računare,
Meinfrejm računare,
Personalne računare,
Prenosne računare i
Mrežne računare.

1.1.1 Super-računari (supercomputers)

Super-računari su najbrži i najskuplji računari na svetu. Njihova brzina se meri u teraflopsima

(FLOPS – Flaoting point Operations Per Second). Najbrži super-računar je IBM BlueGene/L koji je u
junu 2005. godine postigao brzinu od 280,6 teraflopsa. Ovaj super-računar ima 131072 procesora
koji mogu zajednički da rade na rešavanju jednog zadatka (parallel processing). Cena ovih računara
se kreće i preko 100 miliona dolara.

1.1.2 Meinfrejm računari

Meinfrejm (mainframe) računari su veliki, snažni računari koji se uglavnom koriste u velikim
kompanijama za obavljanje složenih i zahtevnih proračuna. Oni su sporiji od super-računara, ali su i
mnogo jeftiniji. Brzina ovih računara meri se u MIPS-ima (Millions of Instractions Per Second).
Najbrži IBM-ov meinfrejm računar je z9-109 koji sa svoja 54 procesora ostvaruje brzinu od 18660
MIPS-a. Prosečna cena meinfrejm računara je preko 5 miliona dolara.

Meinfrejm računari koriste se u bankama, osiguravajućim kućama, u avionskim kompanijama, u

policiji, u energetskim sistemima, automobilskim kompanijama itd.

1.1.3 Personalni računar (Personal Computer – PC)

Namenjen je za potrebe kancelarijskog poslovanja kao što je obrada teksta, tabelarna

izračunavanja, rad sa manjim bazama podataka. Takođe se koristi kao multimedijalni uređaj,
sredstvo za prikupljanje informacija, audio, video i tekstualnu komunikaciju. Karakteriše ga niska
cena. Personalni računar, ili PC, pojavio se 1981. godine i proizvod je kompanije IBM.

1.1.4 Prenosni računari

U ovu grupu računara spadaju laptop ili notebook i palmtop ili PDA (Personal Digital Assistant).
Laptop je mali prenosni računar težine oko 3 kg koji ima vlastitu bateriju koja mu omogućava
višečasovni rad i onda kada nije direktno uključen u električni izvor napajanja. Koristi se na isti
način kao i PC računar. U novije vreme se pojavljuje pojam Notebook koji je zapravo mali laptop.
Palmtop je uređaj koji se u početku koristio kao elektronski organajzer u kojem su se čuvale adrese,
brojevi telefona, spisak obaveza, sastanaka itd. Danas su ovi računari snage pentiuma I. PDA
računari su slične veličine kao i palmtop računari, a osnovna razlika je u načinu unosa podataka.
Kod palmtop računara postoji tastatura, dok se kod PDA računara podaci unose preko ekrana
osetljivog na dodir (touchscreen).

1.1.5 Mrežni računari

Mreža računara je skup međusobno povezanih računara koji dele zajedničke resurse (podaci i
uređaji). Računari mogu biti povezani kablovima, ali povezivanje može biti i bežično. Obično postoji
centralni računar velike snage (server) koji je povezan sa računarima namenjenim korisnicima
(terminali).

Glavni delovi računara

Funkcionalno gledano, računar se sastoji od tri različite celine: (1) centralne jedinice za obradu
podataka, (2) memorije, (3) ulazno-izlaznih (I-O Input-Output) jedinica.

1.1.6 Kućište

Kućište je kutija koja je napravljena od metala i plastike i u njega se smeštaju glavne komponente
računara. Kućište ima tri osnovne funkcije: organizuje najveći broj računarskih komponenti, štiti ih
i rashlađuje. Postoje horizontalna (desktop) i vertikalna (tower) kućišta u više veličina. U kućištu
računara nalazi se napajanje (power supply) koje obezbeđuje da svaki deo računara dobije količinu
energije koja mu je potrebna. Napajanje pretvara 220V u 3,3V, 5V i 12V što odgovara potrebama
različitih komponenti računara.

1.1.7 Matična ploča (motherboard)

Matična ploča je glavna komponenta koja se montira unutar kućišta. Na nju se priključuju sve ostale
komponente računara. Može se reči da je matična ploča dom za ostale komponente. Glavni elementi
matične ploče su magistrale i čipset. Na ploči se nalaze još BIOS, CMOS baterija, ležište za procesor,
razni slotovi, konektori i priključci.

1.1.8 Centralna jedinica ili CPU (Central Processing Unit)

CPU je jedna od najvažnijih komponenti računara, predstavlja mozak računara i on upravlja radom
celog računara. Od procesora najviše zavisi brzina rada računara. Brzina se izražava u MHz i GHz.
1.1.9 Memorija

RAM (Random Access Memory) je deo računara u koji se učitavaju programi i podaci po uključenju
i u toku rada računara. Pod pojmom memorija, kada su u pitanju računari, obično se misli na RAM
memoriju. Podaci se u RAM memoriji nalaze samo privremeno, u fazi obrade. Dok je računar
isključen RAM memorija je bez sadržaja. U RAM memoriju se podaci mogu upisivati i brisati iz nje.
Svi programi i podaci koji se koriste za vreme rada računara prvo se učitavaju u RAM memoriju.
Ukoliko je neke podatke ili programe potrebno učitati u memoriju, a nema više mesta, onda se iz
RAM memorije na hard disk prebacuju podaci koji se najređe koriste kako bi se oslobodio potreban
prostor. Veličina RAM memorije se izražava u MB i GB. Današnji standardni PC računari imaju
između 512 MB i 2GB memorije.
Postoje dve osnovne vrste memorije, statička (SRAM - Static RAM) i dinamička (DRAM - Dynamic
RAM). Statička memorija mnogo je brža od dinamičke, ali i mnogo skuplja pa se uglavnom koristi
kao keš (cache) memorija. Za razliku od statičke, dinamička memorija mora se stalno osvežavati
inače će se njen sadržaj izgubiti. U današnjim personalnim računarima uglavnom se koriste SDR
(Single Data Rate), DDR (Double Data Rate) i DDR2 memorija. DDR2 memorija je najbrža i njena
brzina se kreće od 400 do 1066 MHz.
ROM (Read Only Memory) memorija je memorija iz koje se samo čitaju podaci i u koju podaci mogu
da se upišu samo jednom. Ona sadrži softver i informacije koje su neophodne za funkcionisanje
računara kao što su informacije o komponentama računara, hardveru.
ROM-BIOS (Read Only Memory – Basic Input Output System) je čip koji se nalazi na matičnoj ploči i
sadrži softver za izvršavanje različitih zadataka. Kada se uključi računar softver iz ROM-BIOS-a
proverava da li su komponente računara ispravne. On takođe učitava u RAM memoriju operativni
sistem koji se nalazi na hard disku. Operativni sistem može da se učitava i sa mreže, diskete, CD itd.
FLASH BIOS sadrži isti softver kao i ROM-BIOS, ali za razliku od ROM-BIOS-a FLASH BIOS može da
se nadogradi. Proizvođači računara isporučuju programe kojima se nadograđuje FLASH BIOS.
Video (grafička) memorija je memorija koja se nalazi na grafičkim karticama. Ova memorija
koristi se za smeštanje slika, tekstura i drugih elemenata koje treba prikazati na ekranu. Zbog
velikih zahteva, ova memorija je brža nego obična RAM memorija.
Keš memorija (Cash). Zbog velike razlike u brzini rada između procesora i radne memorije koriste
se dve keš memorije koje se nazivaju L1 keš (Level 1) i (Level 2) L2 keš.
L1 keš se nalazi u samom jezgru procesora i radi na istoj brzini kao i sam procesor. L1 keš se obično
deli na dva dela, jedan za podatke, a drugi za instrukcije. Veličina ove memorije se obično kreće do
128 kilobajta. L2 keš sporije radi od L1 keša, ali znatno brže od RAM memorije i služi kao spona
između ove dve memorije. Veličina ove memorije može da se kreće i do 2 megabajta.
Virtuelna memorija je memorija na hard disku koja se koristi u slučajevima kada je RAM memorija
puna. Računar prebacuje podatke iz RAM memorije na HARD disk i vraća podatke sa diska u RAM
po potrebi. Time se virtuelno povećava kapacitet RAM memorije.

Jedinice za merenje memorije

Odnosi između memorijskih jedinica su sledeći:
1B (bajt) = 8b (bita);
1KB (kilobajt) = 1024B;
1MB (megabajt) = 1024KB;
1GB (gigabajt) = 1024MB;
1TB (terabajt) = 1024GB.

1.1.10 Uređaji za čuvanje (skladištenje) podataka

Koriste se za trajno čuvanje podataka i ovde spadaju: hard disk, disketa, zip disk, CD, DVD, trake,
USB flash memorija. Možemo ih razlikovati po kapacitetu i brzini pristupa podacima.
Hard disk (HDD – Hard Disk Drive) je permanentna memorija što znači da podaci ostaju na disku i
nakon gašenja računara. Na disku se nalazi operativni sistem računara, programi, dokumenti, igrice
itd. Disk je izrađen od tvrdih materijala, najčešće u obliku aluminijumskih ploča koje su presvučene
magnetnim materijalom. Danas se diskovi okreću brzinom od 5.400, 7.200 i 10.000 obrtaja u
minuti.
Zbog brzog okretanja diska, iznad same površine magnetnih ploča formira se vazdušni jastuk tako
da glava praktično lebdi na vazdušnom jastuku i prilikom čitanja i pisanja ne dodiruje ploče.
Ukoliko dođe do fizičkog dodira između glave i ploče diska, tada može da dođe i do oštećenja diska.
Ceo hard disk izdeljen je na staze, koje su dalje izdeljene na sektore. Sektor predstavlja jedan mali
deo staze veličine 512 bita. Kapacitet današnjih diskova ide i do 500 gigabajta (GB). Danas se u
personalnim računarima najčešće koriste ATA (Advanced Technology Attachment) ili SATA (Serial
ATA) diskovi. Pojavom SATA diskova, ATA diskovi su preimenovani u PATA diskove. PATA diskovi
su sa matičnom pločom povezani sa paralelnim kablom koji ima 80 žica. Brzina prenosa podataka
kod ovih diskova je 133 MB/s. Kod SATA diskova podaci se prenose brzinom od 150 MB/s. Kod
SATA II diskova ovaj prenos je 300 MB/s,
Flopi disk (Floppy Disk), odnosno disketa, je magnetski disk koji je do pojave CD-a bio glavno
sredstvo za prenos i distribuciju softvera i podataka. Svi personalni računari su imali kao
standardnu opremu disketnu jedinicu (Floppy Disk Drive - FDD) koja služi za čitanje i upis na
disketu. Podaci se upisuju na magnetni disk koji je smešten u kućištu od tvrde plastike.
Podaci se zapisuju u koncentričnim krugovima koji se zovu staze. U upotrebi su diskete od 3,5 inča
kapaciteta od 1,44 megabajta.
Zip Disk je verzija diskete većeg kapaciteta (100, 250 i 700 MB). Takođe, ovaj uređaj ima prednost
u brzini u odnosu na disketu. Pogodan je za čuvanje rezervnih kopija podataka. Postoji interni i
eksterni zip disk. Uređaj sličan zip disku je Jaz disk, koji je većeg kapaciteta (2GB).
CD-ROM (Compact Disc Read-only memory) spada u optičke uređaje. Optički uređaji su uređaji koji
čitaju i upisuju podatke na optičke medije. CD-ROM može samo da čita podatke sa optičkih diskova.
Brzina od 1x iznosi 150 kilobita u sekundi. Maksimalna brzina od 52x iznosi 7,8 megabajta u
sekundi.
CD/RW (Compact Disc Read/Write) može i da čita podatke sa optičkih medija i da ih upisuje na njih.
Na optičke medije sa oznakom CD-R podaci mogu da se upišu samo jednom, a sa CD-RW oznakom
više puta. Na računar se spajaju preko IDE, SATA i SCSI konektora, odnosno Firewire i USB
konektora ako se radi o eksternim uređajima.
DVD/RW (Digital Versatile Disc Read/Write – digitalni višenamenski disk) je uređaj koji čita
podatke sa CD i DVD medija i piše na DVD medij. Uređaj koji samo čita podatke sa CD i DVD medija
zove se DVD-ROM. Fizički CD i DVD se po izgledu ne razlikuju, ali se značajno razlikuju po
kapacitetu. CD ima kapacitet od 700MB, a DVD od 4.7GB, odnosno 8.5GB ukoliko se radi od
dvoslojnom zapisivanju, a ako se podaci upisuju sa obe strane kapacitet je 17 GB.
Magnetne trake (magnetic tape, streamer) na neki način odgovaraju kasetama na kasetofonima.
Kapacitet ovih traka je nekoliko desetina GB. Koriste se uglavnom na mainframe računarima, ali ih
možemo videti i na PC računarima.
USB flash memorija je uređaj koji se sastoji od male štampane ploče na kojoj se nalazi flash
memorija, vrsta EEPROM (Electrically-Erasable Programmable Read-Only Memory) memorije,
zatvorene u metalno ili plastično kućište. Memorija se na računar priključuje preko USB porta preko
kojeg dobija struju. Kapacitet se kreće od 32MB od 64GB. Flash memorija danas je najpraktičnija
vrsta prenosivog memorijskog medija.

Formatiranje diska
Formatiranje diskova je postupak kojim se briše sadržaj (svi podaci se brišu) i na poseban način
označava da bi disk mogao da se koristi.

1.1.11 Periferni uređaji (Pheripherals)

Periferni uređaji su svi uređaji koji se priključuju na računar. Mogu biti ulazni, izlazni i ulazno-
izlazni. U ove uređaje spadaju štampač, skener, miš, modem, zvučnici itd. Za njihovo priključivanje
koriste se različiti konektori - priključci.
Serijski port (Serial port) je konektor koji se nalazi na zadnjoj strani računara i na njega se obično
priključuju uređaji kao što su eksterni modem, skener, miš i ostali serijski uređaji. Postoje dva
ovakva porta i nazivaju se COM1 i COM2.
Paralelni port (Parallel port) je priključak koji se nalazi na zadnjoj strani računara i koristi se za
povezivanje štampača. Izgleda kao COM1 i COM2, ali je malo duži. Obično se označava kao LPT1 ili
LPT2.
USB (Universal Serial Bus) je noviji priključak u odnosu na COM i LPT. Omogućava priključenje
gotovo svih perifernih uređaja kao što su miš, štampač, kamera, skener itd.

1.1.12 Ulazni uređaji (Input devices)

Ulazni uređaji omogućavaju unos informacija u računar. U ove uređaje spadaju tastatura, miš,
skener, mikrofon…
Tastatura (Keyboard) je ulazni uređaj preko kojeg se unose tekst i komande u računar. Sadrži 104
tastera. Znakovi koji ne postoje na tastaturi mogu se uneti kombinacijom tastera. Najčešće se
koriste QWERTY tastature.
Miš (Mouse) je ulazni uređaj koji se koristi u grafički orijentisanim operativnim sistemima kao što
je Microsoft Windows. Pomoću njega otvaraju se padajući meniji, biraju i aktiviraju komande,
selektuju objekti i delovi teksta itd. Pored mehaničkih miševa sa kuglom, postoje još optički i
laserski miševi. Optički miševi koriste diode koje emituju svetlost i fotodiode za detektovanje
kretanja miša u odnosu na podlogu, dok laserski miševi koriste infracrveni laser. Laserski miševi su
oko 20 puta precizniji od optičkih miševa.
Trackball se koristi za iste poslove kao miš. Razlika je što se pointer pomera okretanjem kuglice
koja se nalazi na gornjoj strani uređaja, dok se kod miša pomera ceo uređaj.
Touch pad je uređaj koji se uobičajeno nalazi na laptopu i koristi se kao zamena za miša.
Pomeranje pokazivača se vrši pomeranjem prsta po ovom uređaju. Uz ovaj uređaj, na laptopu se
obično nalazi i Pointing stick. Liči na kraj olovke na kojoj se nalazi gumica i smešten je u centralnom
delu tastature. Pomeranjem ovog uređaja pomeramo pokazivač.
Skener (Scanner) je ulazna jedinica za unos slika, crteža, teksta i sl. u računar. Na ovaj način se, na
primer, vrši prebacivanje slika u digitalni oblik, tj. vrši se digitalizacija fotografije.
Svi skeneri imaju OCR (Optical Character Recognition), odnosno mogućnost prepoznavanja teksta.
Brzina skeniranja kod boljih skenera kreće se i do 35 stranica u minuti, mogu da skeniraju sa obe
strane istovremeno i imaju spremište za 100 stranica.
Light pen je oblika olovke. Omogućava korisniku označavanje objekata na ekranu, crtanje na
ekranu na sličan način kao touch screen ali sa većom preciznošću.
Džojstik (Joystick) je uređaj koji se koristi u igricama.
Mikrofon se priključuje na zvučnu karticu i pomoću njega se zvučni signal pretvara iz mehaničkog
u električni oblik.
Zvučna kartica je ulazno-izlazni uređaj koji pretvara zvuk u digitalni signal i digitalni signal u zvuk.
Pojavljuje se u obliku dodatne kartice koja se montira u odgovarajući slot (ležište) na matičnoj ploči
ili je integrisana sa matičnom pločom u obliku čipa. Većina zvučnih kartica danas podržava 5.1
standard sa odgovarajućim zvučnicima.
Web kamera (Webcam) prenosi slike i video u realnom vremenu. Na računar se povezuje preko
USB porta. Koristi se za prenos video konferencija i razgovora preko Interneta.
Digitalne kamere su kamere koje odgovaraju standardnim kamerama, ali zapis se čuva u
digitalnom obliku. Omogućavaju snimanje fotografija i kraćih ili dužih snimaka u zavisnosti od
memorije kamere.

1.1.13 Izlazni uređaji (Output devices)

Rezultate rada računara možemo videti na izlaznim uređajima kao što su: monitor, štampač, ploter,
projektor, zvučnici.
Monitor je izlazni uređaj koji računarske signale prikazuje kao sliku preko koje korisnik
komunicira sa računarom. Izgledom podseća na TV prijemnik. Standardne veličine monitora -
dijagonale danas su 15, 17 i 19 inča.
Grafička kartica pretvara digitalne signale u nizove slika koji se prikazuju na ekranu. Može biti
integrisana na matičnoj ploči u obliku čipa ili se stavlja na matičnu ploču kao dodatna kartica.
U PC konfiguracijama danas se koriste CRT i LCD monitori.
CRT (Cathode Ray Thube) ili katodni monitori se zasnivaju na katodnoj cevi koja velikom
brzinom emituje elektrone. Ekran ovih monitora sastoji se od miliona sićušnih crvenih, zelenih i
plavih fosfornih tačkica koje svetle kada ih udari elektron što potom stvara sliku na ekranu.
Negativne karakteristike ovih monitora su što su glomazni, troše mnogo struje i zrače X-zrake.
LCD (Liquid Crystal Display) monitori rade na principu tečnih kristalnih molekula. Tečni kristal je
želatinozna masa koja se nalazi između providnih elektroda. Delovanjem napona na elektrode,
čestice kristala se orijentišu u određenom smeru i počinju da ispoljavaju polarizirajući efekat,
propuštajući samo određeni deo svetlosnog spektra.
Štampač (Printer) je izlazna jedinica koja ispisuje podatke iz računara na papir kao tekst, sliku i sl.
Sa računarom se povezuje preko paralelnog porta (LPT1) ili preko USB priključka. Kod današnjih
personalnih računara najčešće se koriste laserski i inkdžet, a retko iglični štampači.
Laserski (Laser Printers) štampači su najbrži i imaju najveći kvalitet štampe. Brzina štampe kreće
se preko 20 stranica u minuti. Postoje i laserski štampači u boji, ali je njihova cena još uvek visoka,
kao i troškovi štampe.
Inkdžet (Ink-jet Printers) štampači štampaju tako što iz rezervoara (cartridge) izbacuju (pljuckaju)
male kapljice na papir. Ovi štampači su jeftini, ali su kertridži skupi i brzo se troše.
Iglični štampači (Dot matrix) otisak na papiru ostavljaju pomoću iglica koje preko trake sa bojom
(ribon traka, kao kod pisaće mašine) udaraju u papir. Oni su dosta spori i bučni.
Linijski šampači (Line Printer) su brzi štampači koji mogu da štampaju i do 3000 redova u minuti.
Uglavnom se koriste na meinfrejm računarima tamo gde su potrebne velike brzine štampe.
Nedostaci linijskih štampača su loš kvalitet štampe, vrlo su bučni i ne mogu da štampaju grafiku.
Ploteri (Plotters) crtaju crteže kao što su nacrti, planovi i projekti. Uređaj crta olovkama koje se
kreću preko površine papira.
Projektorima se slika prikazuje na površini (platnu) udaljenom od računara. Koristi se za
prezentacije, predavanja, odnosno u situacijama gde je potrebno da više ljudi posmatra određeni
materijal (nastavni, reklamni, prodajni, analize i sl.).
Zvučnici omogućavaju emitovanje audio signala i priključuju se na zvučnu karticu. Kvalitet zvučne
kartice i kvalitet zvučnika određuju i kvalitet emitovanog zvuka.

1.1.14 Ulazno-izlazni uređaji (Input-Output devices)

Modem je uređaj koji podatke iz digitalnog oblika pretvara u analogni, a analogne signale pretvara
u digitalne. Ime dolazi od MODulate/DEModulate. Modem se uglavnom koristi za priključenje na
Internet, ali i kao faks mašina, telefonska sekretarica ili za razgovor preko računara. Postoje Dial-up,
ADSL (Asymmetric Digital Subscriber Line), kablovski i bežični modemi.
Touch screen monitori se koriste kao standardni izlazni uređaji, ali pomoću njih se može i predati
neka informacija. Ulaz informacija se vrši dodirom površine ekrana na kojoj su softverski
prikazane komande. Ove uređaje možemo videti u bankama, hotelima, poštama, samoposlugama, a i
uređajima kao što su PDA, mobilni telefoni, organajzeri i sl.

1.2 Faktori koji utiču na rad računara

Na performanse računara najviše utiču sledeći faktori:

1. Brzina procesora
2. Veličina i brzina RAM memorije
3. Veličina i brzina diska
4. Veličina slobodnog prostora na disku
5. Stepen fragmentacije
6. Broj pokrenutih aplikacija
7. Performanse grafičke kartice
2 Računarske mreže

Računarska mreža je grupa međusobno povezanih računara tako da mogu da komuniciraju jedan s
drugim, dele resurse i informacije.

Svaka mreža sastoji se od hardvera i softvera. Hardverski deo mreže sastoji se od mrežnih čvorova
(nods), medijuma kojima su povezani i deljenih resursa. Čvor je deo mreže u kojem se obrađuju
podaci. Čvorovi u kojima se vrši stvarna obrada podataka nazivaju se hostovi (hosts). Ostali čvorovi
usmeravaju podatke (ruteri). Deljeni resursi su diskovi, štampači, skeneri itd. Softver se sastoji od
mrežnih operativnih sistema, protokola koji predstavljaju pravila po kojima se komunicira u mreži i
aplikacija, baza podataka, i datoteka - koji predstavljaju softverske deljene resurse.

2.1 Svrha umrežavanja

Svrha povezivanja računara jeste deljenje resursa. Mogućnost deljenja informacija na efikasan način
je upravo ono što računarskim mrežama daje snagu i atraktivnost.

Računarske mreže povećavaju efikasnost i smanjuju troškove na najmanje tri načina:

Deljenjem informacija (podataka),

Deljenjem hardvera i softvera,
Centralizovanom administracijom i podrškom.

Mogućnost deljenja informacija brzo i „besplatno“ najvažnija je i najkorišćenija prednost

računarskih mreža. U prilog tome je i činjenica da je slanje elektronske pošte daleko najkorišćenija
usluga koju pružaju računarske mreže, odnosno Internet.

Računarske mreže smanjuju troškove za hardver. Nije više potrebno da svaki PC ima svoj
štampač, fax mašinu, modem, skener, ploter itd. Standardizovanje aplikacija, kao što su programi za
obradu teksta, tabelarne kalkulacije, baze podataka itd., omogućava svim korisnicima mreže da
koriste istu aplikaciju i istu verziju te aplikacije, lakše deljenje dokumenata itd.

Računarske mreže, kroz centralizovanu administraciju, omogućavaju lakše razmeštanje softvera,

izradu rezervnih kopija, podešavanje svih računara na isti ili sličan način, sprovođenje
sigurnosnih politika itd.

2.2 Elementi računarskih mreža

Računarske mreže se sastoje od servera, klijenata, prenosnog medija, deljenih podataka, perifernih
uređaja i ostalih resursa.

Server je računar koji omogućava deljenje resursa, odnosno računar zahvaljujući kojem korisnici
mreže mogu da koriste određeni mrežni resurs.

Klijent je računar koji koristi mrežne resurse koje serveri stavljaju na raspolaganje.

Prenosni medij povezuje računare u mreži, npr. koaksijalni kabl, optički kabl, radio talasi itd.
Deljeni podaci su fajlovi na serveru kojima klijenti pristupaju.

Deljeni hardver su štampači, modemi, fax uređaji, skeneri i drugi periferni uređaji koji se
klijentima stavljaju na raspolaganje preko servera.

2.3 Mreža kao komunikacioni sistem

Računarska mreža predstavlja komunikacioni sistem koji se sastoji od pet delova.

Izvor podataka (Data Source) je mesto na kojem podaci nastaju i odakle se šalju. Obično se radi o
mrežnom računaru.

Izvor podataka šalje podatke predajniku (Transmitter). Predajnik prevodi podatke u oblik koji je
pogodan za prenos preko medijuma.

Predajnik šalje podatke preko prenosnog medijuma (Transmission Medium) prijemniku.

Prijemnik (Receiver) prima podatke i prevodi ih u format koji odredišni uređaj razume.

Odredište (Data Destination) je mesto gde podaci završavaju svoje putovanje, a to je obično mrežni
računar.

2.4 Podela računarskih mreža

Računarske mreže mogu se podeliti po: prostoru na kojem se prostiru, topologiji i načinu korišćenja
usluge.

2.4.1 Podela mreža po prostoru na kojem se prostiru

Gledano po prostoru na kojem se prostiru, računarske mreže se dele na lokalne, globalne, gradske,
campus i personalne mreže.

Lokalna računarska mreža (Local Area Network - LAN) prostire se unutar jedne prostorije,
zgrade ili više zgrada čija udaljenost nije veća od nekoliko kilometara. Ona može da sadrži od dva
do više stotina povezanih računara i perifernih uređaja. Podaci u LAN mreži prenose se velikom
brzinom.

Globalna računarska mreža - WAN mreža (Wide Area Network) povezuje računare koji mogu da
se nalaze bilo gde na svetu. WAN mreža, za razliku od LAN mreže, nije geografski ograničena. WAN
mreže se sastoje od više povezanih LAN mreža. Za povezivanje LAN mreža u WAN mrežu koristi se
infrastruktura telekomunikacionih kompanija. Brzina prenosa podataka je značajno manja nego
kod LAN mreža. Najveća i najpoznatija WAN mreža je Internet.

Gradska mreža (Metropolitan Area Network - MAN) povezuje više LAN ili CAN mreža, ali ne izlazi
izvan granica grada.
Campus Area Network (CAN) su računarske mreže koje povezuju dve ili više LAN mreža, ali su
ograničene na određeno područje kao što je školska zgrada, industrijski kompleks ili vojna baza.

Personalna mreža (PAN - Personal Area Network) je računarska mreža koja se koristi za
povezivanje računarskih uređaja koji su vezani za jednu osobu, npr. faks mašina, štampača, PDA,
telefona, skenera. Domet ovih mreža je oko šest do deset metara.

2.4.2 Podela mreža prema načinu korišćenja usluga

Prema načinu korišćenja usluga, računarske mreže dele se na mreže računara istog prioriteta i
serverske mreže. Koju od ovih mreža treba implementirati u konkretnom slučaju zavisi od više
faktora, kao što su:

Broj računara koji se umrežava,

Potreban nivo bezbednosti,
Vrsta posla,
Potreban nivo administrativne podrške,
Veličina saobraćaja,
Potrebe korisnika mreže,
Budžet.

Mreže računara istog prioriteta (Peer-to-peer networks)

Kod mreža računara istog prioriteta, skraćeno P2P (od peer-to-peer), ne postoje posebni serveri i
ne postoji hijerarhija između računara. Svi računari mogu da funkcionišu i kao serveri i kao klijenti.
Ne postoji ni administrator koji bi odgovarao za mrežu. Cena izgradnje i održavanja P2P mreža je
niska. Mreže računara istog prioriteta dobar su izbor u slučajevima kada postoji deset ili manje
korisnika (računara), gde nije potreban specijalizovan server nego korisnici sami mogu da dele
podatke i druge resurse, kao što su fajlovi ili štampači, gde stepen sigurnosti nije toliko važan i gde
se ne očekuje posebno veliki rast broja računara u skoroj budućnosti.

Serverske mreže (Server-based networks)

Serverske mreže imaju posebne računare koji služe samo kao serveri i koji pružaju jednu ili više
mrežnih usluga korisnicima, odnosno klijentima. Ovaj koncept naziva se klijent-server (Client-
Server) arhitektura.

Klijent-server je arhitektura u kojoj razlikujemo klijentski sistem i serverski sistem koji

komuniciraju preko računarske mreže. Klijent je u osnovi aplikacija (softver) koja inicira
komunikaciju, dok server (takođe aplikacija) osluškuje da li ima zahteva od strane klijenata.
Standardne mrežne usluge, kao što su slanje elektronske pošte, pristup web sajtu ili bazi podataka
bazirane su na klijent-server modelu. Razlikujemo nekoliko vrsta servera, kao što su serveri za
datoteke i štampanje (File and Print Servers), aplikativni serveri (Aplications Servers), mejl server,
faks server, web server, proksi server itd.

Sigurnost koju pružaju serverske mreže jedan je od važnijih razloga zbog čega se mnoge
organizacije odlučuju za njih. Kod ovih mreža, administrator određuje i sprovodi sigurnosnu
politiku i prava za svakog korisnika i svaki računar.
2.4.3 Mrežne topologije

Mrežna topologija odnosi se kako na fizički raspored računara, tako i na način na koji su oni logički
povezani. Razlikujemo tri osnovne mrežne topologije:

Magistrala (Bus)
Zvezda (Star)
Prsten (Ring)

Pored ovih topologija, napomenućemo meš (Mesh) topologiju, topologiju drveta (Tree) i topologiju
od tačke do tačke (Point-to-point).

Topologija magistrale

Kod topologije magistrale računari su povezani na zajednički komunikacioni kanal (koaksijalni

kabl) koji ima tačno dva kraja i koji predstavlja magistralu (još se naziva segment, kičma -
backbone, stablo - trunk). Svi podaci koji se prenose preko ovog kabla dostupni su svakom računaru
u mreži. Podaci se kroz kabl šalju u vidu električnih signala. Kvar jednog računara ne utiče na rad
mreže, odnosno neće dovesti do prekida rada. Međutim, ukoliko dođe do prekida kabla, doći će i do
prekida rada mreže. Pored ove, klasične topologije magistrale, koja se često naziva i linearna
(Linear Bus), postoji i distribuirana topologija magistrale (Distributed Bus). Kod nje se glavni kabl
grana tako da postoji više od dva kraja. Distribuirana bus topologija radi na isti način kao i linearna
topologija.

Topologija zvezde

Kod topologije zvezde svi računari su posebnim kablom povezani na centralni uređaj koji se zove
hab (hub). Saobraćaj se odvija tako da se podaci prvo šalju centralnom uređaju, a zatim se od njega
šalju svim ostalim računarima u mreži. Pored haba, centralni uređaj može da bude računar (sa više
mrežnih kartica) ili svič. Svič podatke šalje samo onim računarima kojima su podaci namenjeni
(jednom računaru, grupi računara ili svim računarima). Prednost topologije zvezde ogleda se u
centralizaciji resursa i upravljanja i jednostavnom dodavanju i uklanjanju novih računara iz mreže.
Nedostatak ove topologije je što zahteva veliku količinu kablova..

Topologija prstena

Topologija prstena razvijena je sedamdesetih godina od strane IBM-a i još uvek predstavlja
primarnu LAN tehnologiju ove kompanije. Kod topologije prstena svi računari su kružno spojeni
jednim kablom. Ne postoje krajevi kabla kao kod topologije magistrale. Podaci se prenose u jednom
smeru od računara do računara. Svaki računar regeneriše signal pre nego što ga pošalje sledećem
računaru. Kvar jednog računara može da ima uticaj na čitavu mrežu.

Meš topologija

U potpunoj meš topologiji (Full Mesh Topology) svaki računar povezan je posebnim kablom sa
svakim drugim računarom. Kada dođe do kvara na jednom kablu, saobraćaj preuzima drugi kabl.
Koristi se u situacijama kada je potrebna maksimalna redudantnost i pouzdanost. Ova topologija
naziva se i topologija višestrukih puteva. Meš topologija je složena i teška za podešavanje i zahteva
veliku količinu kablova.
Topologija stabla

Topologija stabla (Tree Topology) se još zove hijerarhijska topologija ili zvezda od zvezda
topologija. Predstavlja kombinaciju topologije magistrale i topologije zvezde. Nod koji se nalazi u
korenu stabla obično kontroliše mrežu, a ponekad i saobraćaj na mreži. Da bi mreža imala
topologiju stabla mora da ima najmanje tri nivoa. Dodavanje novih nodova je lako, jednostavno se
doda novi hab na koji se zatim priključuju računari. Veliki nedostatak se ogleda u tome što cela
mreža zavisi od jednog noda i kvar na njemu dovodi do pada cele mreže.

Topologija od tačke do tačke

Topologija od tačke do tačke (Point-to-point - PTP) direktno povezuje dva noda. Primeri PTP
topologije su dva računara koji komuniciraju preko modema, dva rutera u WAN mreži, radna
stanica koja komunicira preko paralelnog kabla sa štampačem.

3. Internet, intranet, extranet

Sovjetski Savez 1957. godine lansirao je prvi veštački satelit, Sputnjik. Kao odgovor, SAD osnivaju
Agenciju za vrhunske istraživačke projekte (ARPA – Advanced Research Projects Agency), koja će
odigrati presudnu ulogu u nastanku Interneta.

Naučnik Paul Baran (rođen 1926. godine u Poljskoj, radio u SAD), ponudio je rešenje u vidu
decentralizacije. U slučaju prekida veze ili uništenja bilo koje tačke odbrane preostali deo sistema
funkcioniše i dalje bez problema. Informacije se mogu slati različitim putanjama, rutama. Ovo se
naziva distribuiranom komunikacijom.

Trebalo je da prođe devet godina da bi se ove ideje i realizovale. 1969. godine računari četiri
univerziteta u SAD povezuju se u mrežu koja dobija ime po agenciji za vrhunske istraživačke
projekte (ARPA) koja je sprovela ideju u delo, ARPANET.

Danas svima vrlo poznat servis, elektronska pošta (E-mail), nastao je 1972. godine. Tvorac Ray
Tomlinson imao je ideju da se olakša komunikacija i razmena informacija među razvojnim ARPA
timovima. Te godine bilo je umreženo oko 40 računara.

Krajem sedamdesetih godina razvija se protokol na kojem se danas bazira Internet - TCP/IP
(Transmission Control Protocol/Internet Protocol) i 1982. godine postaje standardni protokol na
kome počiva funkcionisanje Interneta.

U vojnim krugovima došlo se do zaključka da se dovodi u pitanje bezbednost zbog velikog broja
povezanih računara i mreža se 1983. godine deli na dva segmenta, vojni MILNET i civilni ARPANET.

Godine 1984. uvodi se sistem označavanja računara pomoću imena i domena (simboličkih imena),
koji olakšava pamćenje adresa. Do tada se koristio numerički sistem označavanja adresa koji je bio
neprikladan za pamćenje. Zbog uvođenja domena i simboličkih imena, postalo je neophodno
uvođenje sistema zvanog DNS (Domain Name System) koji prevodi simbolička imena u numeričke
IP adrese.
Uporedo s MILNETom i ARPANETom razvijalo se još nekoliko mreža među kojima je svakako
najznačajnija bila mreža Nacionalne fondacije za nauku NSFNET, koja je 1988. godine povezana s
ARPANETOM u čvoru na univerzitetu Carnegie-Mellon. Od tog trenutka, nadalje, priključuju se i
ostale mreže. Bilo je spojeno 8 zemalja, i to: Amerika, Kanada, Danska, Finska, Francuska, Island,
Norveška i Švedska. Za naziv tog mrežnog konglomerata počinje da se koristi termin Internet.

Internet je, dakle, nastao stihijski i neplanski, povezivanjem različitih mreža i zato se kaže da je
Internet mreža svih mreža.

Internet je globalna svetska računarska mreža.

Definicija Interneta od strane federalnog Saveta za mreže (Fedеral Networking Council, FNC) malo
je složenija:

„Internet“ se odnosi na globalni informacioni sistem

1. koji je logički povezan preko globalno jedinstvenog adresnog prostora zasnovanom na

Internet protokolu (IP) ili njegovim narednim ekstenzijama/nadogradnjama;

2. koji je u stanju da podrži komunikaciju koristeći Transmisioni kontrolni

protokol/Internet Protokol (TCP/IP) ili njegove naredne ekstenzije/nadogradnje; i/ili
druge IP kompatibilne protokole; i

3. koji omogućava, koristi ili čini pristupačnim, bilo javno ili privatno, usluge visokog
nivoa koje počivaju na komunikacijima i pratećoj infrastrukturi ovde opisanoj.

ARPANET je ugašen 1990. godine. Počeo s radom prvi javni komercijalni provajder s telefonskim
pristupom Internetu (world.std.com).

Prvi grafički brauzer “Mosaic” napravljen je 1993. godine i njime je omogućeno lakše korišćenje
Interneta.

Prvi pretraživači Yahoo i Altavista pojavljuju se 1994. godine. Ta godina može da se uzme kao
početak funkcionisanja Interneta koji liči na Internet kakvog danas poznajemo. Te godine počinje da
se razvija i E-biznis. Prvi put jedna picerija nudi svoje proizvode putem Interneta. Pojavljuje se
banka City Bank koja nudi svoje usluge. Izvršena je prva pljačka. Vladimir Levin koristio je računar
u Londonu za pristup banci City Bank za krađu liste klijenata i lozinki. Opljačkao je 3,7 miliona
dolara koje je preneo na račune u SAD, Finskoj, Holandiji, Nemačkoj i Izraelu. Uhapšen je 1995.
godine.

Lari Pejdž i Sergej Brin 1998. godine osnivaju Google. Te godine na Internet je bilo priključeno 43
miliona računara.

Oko 2000-te godine registrovano je preko 550 miliona korisnika Interneta, a 10 milijardi poruka
pošalje se dnevno.

Slobodna on-line enciklopedija Wikipedia nastaje 2001. godine.

Skype, program za telefoniranje preko Interneta, nastaje 2003. godine.

2004. godine nastaje Facebook.

2006. godine na Internet priključeno je 395 miliona računara.

Apple 2007. godine izbacuje na tržište prvi IPhone telefon zahvaljujući kome mobilni internet
postaje sve popularniji.

2009. godine na mrežu je priključeno oko 625 miliona računara.

Možemo reći da Internet predstavlja mrežu svih mreža, mrežu velikog broja umreženih računara
širom sveta, koji su povezani pomoću optičkih kablova, satelitskih veza, telefonskih linija itd.
Konektujući se na Internet, računar i sam postaje deo mreže. Internet je komunikacioni medij koji
predstavlja globalno sredstvo za komunikaciju u današnjem informacionom društvu.

Intranet

Po istim principima i pravilima po kojima funkcioniše Internet funkcioniše i intranet. U pitanju je

mreža koja je realizovana u okviru jedne firme, radne organizacije. Intranet je mreža koja koristi
Internet tehnologije. Koristi TCP/IP protokole. Intranet je privatna mreža koja ima funkcije
interneta i poseban sigurnosni sistem. Predstavlja koncept umrežavanja koji se temelji na internet
standardima i uz visok stepen računarske bezbednosti. Lako se i jednostavno povezuje s internet
mrežom. Koristi se za povezivanje firmi, poslovnih partnera ili u naučnim ustanovama.

Extranet

Extranet je privatna mreža koja povezuje delove intraneta različitih organizacija i omogućava
sigurnu komunikaciju između poslovnih partnera preko Interneta. Extranet predstavlja eksterni
deo intraneta neke kompanije. Komunikacija se ostvaruje preko VPN-a (Virtual private networks).
Internet, intranet i extranet koriste iste medije, protokole, resurse. Internet, za razliku od intraneta i
extraneta pripada svakome i nikome i po definiciji otvoren je za sve korisnike.

2.5 Servisi Interneta

Servisi Interneta predstavljaju njegovu upotrebnu vrednost. Pomoću Internet servisa pristupamo
Internet resursima. Postoje različite podele i različiti Internet servisi, a razvojem Interneta nastaju
potpuno novi servisi, neki servisi nestaju, a neki se transformišu i spajaju.

Jedna od podela Internet servisa je podela na:

Bazični servis,
Javni informacioni servis,
Diskusioni servis,
Konferencijski servis,
Servisi za pretraživanje informacija.

2.5.1 Bazični servis

Bazični servis je grupa servisa sa kojima je počeo rad Interneta.

Najpoznatiji servis koji pripada ovoj grupi jeste E-mail, elektronska pošta za razmenu poruka
elektronskim putem. Servis koji koriste svi korisnici Interneta.

Elektronska pošta

Elektronska pošta (e-mail), e-pošta, imejl, mejl su nazivi za mrežni servis koji omogućava slanje i
primanje poruka raznovrsnog sadržaja. Ime je nastalo od tradicionalne pošte, a poštansko sanduče
zamenjuju serveri, na kojima se e-pošta „čuva“ dok je korisnik ne preuzme.

Tvorac elektronske pošte je Rej Tomlinson koji je 1971. godine napisao prvi program za razmenu
poruka između dva računara. Danas je elektronska pošta vodeći servis na internetu, i smatra se da
je u svetu koristi nekoliko milijardi ljudi.

Rej Tomlinson je odgovoran za upotrebu znaka @ (et, poznato i kao „ludo a“ ili „majmunsko a“) koji
se koristi i danas. Smišljajući kako da imenuje primaoce poruka i njihovih računara odlučio je da
njihova imena i imena računara razdvoji nekim znakom interpunkcije. Na tastaturi je imao samo 12
takvih znakova pa se odlučio se za onaj koji se nikada ne koristi u porukama.

Telnet (telecommunications network) i rlogin (remote login) su razvijeni 1970. godine i

omogućavaju pristup i rad na udaljenom računaru. Ovo znači da možete unositi komande na
jednom računaru, a one se izvršavaju na drugom, udaljenom računaru. Ovaj servis je ranije bio više
u upotrebi ali razvojem Interneta i novih tehnologija sve manje je zastupljen.

FTP (File Transfer Protocol) protokol za prenos datoteka između dva računara na mreži.

2.5.2 Javni informacioni servis

Ovde spadaju servisi koji služe za skladištenje različitih vrsta podataka.

Web (WWW – World Wide Web) je servis za multimedijalne informacije, zasnovan na hipertekstu
i hipermediji. Zaslužan za prodor interneta i masovno korišćenje. Servis koji obično poistovećuju sa
pojmom Internet. WWW predstavlja kolekciju hipertext dokumenata koji su smešteni na serverima
širom sveta. Web su stvorili Englez Tim Barners Li i Belgijanac Robert Cailliau, negde 1991. godine,
radeći u CERN u Ženevi. Za krstarenje Webom neophodno je da koristite internet brauzer (Internet
Browser) od kojih su najpoznatiji Microsoft Internet Explorer, Mozzila Firefox, Opera itd. Universal
Resource Locator (URL) predstavlja adresu lokacije na Internetu. Adresa koja se unosi u adresnu
liniju je simbolička, a ona se automatski pretvara u numeričku, jedinstvenu kojom su adresirane
stranice na webu. U okviru adrese nalazi se domen koji označava pripadnost. Domen rs govori da je
reč o sadržaju koji pripada Srbiji. Zahvaljujući webu Internet se danas masovno koristi i ovaj servis
polako preuzima uloge ostalih servisa.

Anonimni FTP

Anonimni FTP (Anonymous FTP) je javno skladište podataka koje je na raspolaganju svim
korisnicima Interneta. On omogućava korisniku da pribavlja dokumente, fajlove, programe i druge
arhivirane podatke bilo gde sa Interneta, bez definisanja korisničkog imena i lozinke. Predstavlja
način za anonimno logovanje na udaljene hostove na Internetu i često preuzimanje freewarea
(besplatnog softvera) sa Interneta. Baza podataka pod nazivom Archie sadrži listu onoga što je
dostupno na anonimnim FTP sajtovima.

Gopher

Gopher je servis za hijerarhijsko organizovanje i pregled tekstualnih informacija. Nastao na

Univerzitetu u Minesoti 1991. godine. Pre otkrića web-a, gopher je bio najlakši način za pregled
informacija na Internetu. Ovaj servis nije imao hypertekst mogućnosti tj. omogućavao je samo
pregled tekst dokumenata. Da bi se koristio ovaj servis bio je potreban klijent server program,
Gopher klijent ili Gopher server.

2.5.3 Diskusioni servis

Diskusioni servis obuhvata servise koji se odnose na grupnu elektronsku poštu.

Mailing liste

Mailing lista je servis koji se pojavio na početku razvoja Interneta a i danas se kkoristi kod svih
kategorija korisnika Interneta. Mailig liste su formirane grupe korisnika Interneta koji su žele da
učestvuju u diskusiji o različitim temama. Teme su raznovrsne i određuju ih sami učesnici. Ideja
mailing lista jeste da članovi razmene iskustvo i znanje.

Newsgroup

Diskusione grupe (Newsgroup) su servis pomoću kojeg zainteresovani korisnici mogu da ostavljaju
svoje poruke, oglase koji su svima dostupne. Na te poruke mogu da odgovaraju pojedinci na dva
načina. Javno, da odgovori budu dostupni svima, ili, privatno da odgovori budu dostupni samo
određenoj osobi.

2.5.4 Konferencijski servis

Konferencijski servisi podrazumevaju aktivno istovremeno ušečće više korisnika.

Chat

IRC (Internet Relay Chat), predstavlja interaktivno komuniciranje više korisnika istovremeno
razmenom tekstualnih informacija. Komunikacija se odvija u realnom vremenu između dva ili više
korisnika. Definišu se tzv. sobe (chat room), koje određuju temu o kojim se razgovara. Razgovor
može biti javni, tako da svi učesnici sobe mogu da prate razgovor, ili privatni kada se razgovor
odvija samo između dva korisnika.

Internet telefonija

Klasična telefonija podrazumeva da pripada državi ili kompanijama i razgovor se prenosi velikom
brzinom putem žica ili bežično. Kašnjenja u prenosu signala gotovo da nema. Internet telefonija je
servis koji je nastao 1995. godine, a od 2000-te godine odomaćio se termin VOIP, (Voice over
Internet Protocol) a predstavlja prenos glasa internetom. VOIP je opšti naziv za softverska i
hardverska rešenja koja omogućavaju telekomunikaciju na manje i veće daljine, uz oslonac na
internet infrastrukturu. Najpoznatiji program za internet telefoniranje je Skype.

Video konferencije

Video konferencija je komunikacija kod koje se, posredstvom računara, razmenjuju zvuk i video
signal između dva ili više korisnika. Na ovaj način korisnici mogu da se vide i čuju bez obzira na
njihovu međusobnu udaljenost. Pogodan je za poslovnu namenu, a i kao vid učenja na daljinu
(distance learning). Za ovakav vid komunikacije najčešće se koristi Internet. Za kvalitetno
funkcionisanje video konferencije neophodno je imati brz Internet. U komunikaciji se koriste
kamere, audio oprema, mikrofon, slušalice ili zvučnici.

2.5.5 Servisi za pretraživanje informacija

Internet sadrži veliki broj informacija. Servisi za pretraživanje omogućavaju pronalaženje različitih
informacija na Internetu. Pretraživači poseduju ogromne baze podataka koje sadrže informacije o
web sajtovima i njihovim sadržajima. Postoje specijalizovani pretraživači koje koristimo za
pretraživanje određenih specifičnih oblasti kao što je pretraživanje knjiga, poslova, automobila itd.
Pretraživačima obično pristupamo unošenjem web adrese pretraživača u brauzeru (Google, Yahoo,
Altavista. Pretraživači se uglavnom koriste besplatno, a pojedini pretraživači neke svoje usluge,
pretraživanje određenih kategorija, naplaćuju.

Prvi pretraživač koji je napravljen koristi se i danas, Yahoo. Poznati pretraživači su Google,
Altavista, Alltheweb, Krstarica itd.

Google je najupotrebljavaniji pretraživač. Nastao je 1998. godine na Stanfordu, a autori su Leri

Pejdž i Sergej Brin. Masovno se koristi od 2000. godine. Pojam Google je nastao od reci Googol koja
predstavlja broj koji se sastoji od broja 1 koga prate 100 nula. Preveden je na 35 jezika, a sama
kompanija ima 2668 zaposlenih.

2.6 Povezivanje na Internet

Da bismo koristili servise Interneta računar mora biti povezan sa Internetom. Postoji nekoliko
načina za povezivanje.

Dial-up

Najstariji i najsporiji način pristupa Internetu je Dial-up. Spada u povremene veze jer se na Internet
konektujete samo kada Vam je on i potreban. Brzina prenosa podataka između računara klijenta i
računara servera je 56 Kb/s, mada je u praksi ova brzina realno manja.

ISDN

ISDN (Integrated Services Digital Network) je oznaka za digitalnu telefonsku tehnologiju. To je vrsta
telefonskog mrežnog sistema za digitalni prenos glasa i podataka preko standardnih bakarnih
parica koji omogućava bolji kvalitet i veće brzine od analognih sistema. Nastao je u kasnim 1970-im
godinama. Ovakav pristup Internetu podrazumeva zakupljenu direktnu telefonsku liniju. Veza sa
Internetom je stalna bez obzira da li Vam je Internet u tom trenutku i potreban. Brzina prenosa
podataka veća je u odnosu na dial-up i iznosi 128 Kb/s. Troškovi se plaćaju mesečno.

ADSL

Asimetrična digitalna pretplatnička linija (engl. ADSL-Asymmetric Digital Subscriber Line),

asimetrična je u smislu brzine prenosa podataka. To znači mogućnost bržeg prenosa podataka u
daunlod-u (ka korisniku), nego što je to u aploud-u prenos podataka od korisnika ka mreži. ADSL je
kod nas sinonim za konekciju za stalni pristup Internetu. Za ovakav pristup Internetu koristi se
postojeći telefonski priključak koji pripada digitalnoj telefonskoj centrali. U toku korišćenja
Interneta telefonska linija nije zauzeta. Naplata troškova je mesečna kao kod

Kablovski Internet

Kablovski internet je pristup resursima interneta koji se ostvaruje preko postojeće infrastrukture
operatera kablovske televizije. Kablovski operater televizijskim kablom dovodi TV signal, kao i
Internet signal do korisnika. Brzina pristupa internet servisima se kreće od 256 kb/s do 1 Mb/s, a
ako je veza između operatera i krajnjeg korisnika digitalizovana moguća je i brzina do 2 Mbit/s.
Plaćanje troškova slično je ADSL pristupu.

Bežični Internet

Spada u najsavremenije načine povezivanja sa Internetom. Bežično povezivanje sa Internetom za

prenos podataka koristi radio frekvenciju od 2,4 MHz koja je po svetskim standardima slobodna za
javni saobraćaj. Za korišćenje bežičnog Intemeta na udaljenostima do 300 metara potrebna je sobna
antena i odgovarajuća kartica za računar. Na većim udaljenostima, računarskom sistemu je
potrebno dodati spoljašnje antene sa pojačalom i spostvenim napajanjem, a kod većih sistema
koriste se ruteri sa različitim mrežnim priključcima. Nedostatak bežičnog Interneta je slaba
pouzdanost i stabilnost veze, što je izazvano veoma visokim stepenom šuma na javnim
frekvencijama i lošim vremenskim uslovima.

Satelitska veza

Način povezivanja na Internet koji jednim delom koristi specijalizovanu satelitsku mrežu, a drugim
zemaljsku. Satelit se koristi da bi ubrzao prenos podataka sa Interneta prema korisniku, a zemaljska
mreža za prenos od korisnika ka Internetu. Sadržaji Weba satelitski se šalju brzinom od 400 kb/s.
Za korišćenje ove usluge potrebno je, uz običan telefonski modem, nabaviti i satelitski modem,
satelitsku antenu i sav neophodan softver koji je potreban kao dodatak računaru sa telefonskim
modemom.

GPRS

GPRS (General Pocket Radio Service) je usluga koja je na raspolaganju korisnicima mobilnih
telefona i omogućava im pristup Internetu. Usluga omogućava teoretsku brzinu prenosa do oko 170
kbit/s. Mobilni telefon može poslužiti kao modem kojim se računar povezuje na Internet pomoću
kabla ili bluetooth veze. Najvažnija prednost GPRS veze je, što je Iinternet uvek dostupan tj. ima ga
svuda gde dopire signal mobilne telefonije.

UMTS
UMTS (Universal Mobile Telecommunication Services - univerzalni mobilni telekomunikacijski
servisi) predstavlja evropsko rešenje za mobilne sisteme treće generacije (3G). Uz prenos govornih
informacija, 3G omogućuva brzi prenos podataka, multimedijalne usluge u pokretu, nezavisno od
vremena i lokacije korisnika.