P. 1
Teorija i Politika Bilansa

Teorija i Politika Bilansa

|Views: 924|Likes:

More info:

Published by: Пчелица Маја on Apr 29, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

12/18/2012

pdf

text

original

Sections

  • Форма1:
  • Форма2

Međunarodni računovodstveni standard jedan-MRS 1

On daje odgovor na pitanje kako treba da izgledaju finansijski izveštaji. Ako je
konceptualnim okvirom definisana sadržina i kvalitativne odlike finansijskih izveštaja,
standard jedan daje odgovor na pitanje na koji način treba te finansijske izveštaje sastaviti tj.
kako oni treba da izgledaju ne određujući striktno formu već određujući informacije koje u
tim izveštajima treba da budu prezentirane. Posto ćemo mi najpre govoriti o bilansu stanja,
dakle ja ću se sada zadržati u standardu jedan na onim paragrafima koji se tiču uređenja
bilansa stanja kao finansijskog izvaštaja.
Cilj standarda je da definiše osnovu za prikazivanje izveštaja opšte namene da bi se
osigurala uporedivost tih izveštaja iz prethodnih perioda i sa finansijskim izveštajima iz
drugih preduzeća. Cilj standarda je da utvrdi osnovu za prezentaciju finansijskih izveštaja
opšte namene sa namerom da se obezbedi da ti izveštaji budu uporedivi u vremenu, znači u
nizu sukcesivnih perioda uporediv bilans jedne firme, i između preduzeća da u jednom
trenutku na 31.12 bilansi različitih firmi budu međusobno uporedivi.

Sta se smatra pod izvestajima opšte namene? Zašto izveštaji o kojima govorimo
imaju karakter izveštaja opšte namene?

Zbog toga što je reč o izveštajima koji su namenjeni onim korisnicima koji nisu u poziciji da
mogu da zahtevaju izveštaje koji će biti sastavljeni u skladu sa njihovim specifičnim
informacionim potrebama. Dakle ni jedan od eksternih korisnika nije u poziciji da traži od
preduzeća da mu da tačno utvrđene informacije već mora da se zadovoli onim informacijama
koje su prezentirane u ovim finansijskim izvestajima i zbog toga ti izveštaji nose kvalifikaciju
izveštaja opšte namene. U ove izveštaje uključuju se i oni koji se prikazuju odvojeno od seta
godišnjeg obračuna kao što su : izveštaj o poslovanju ili prospekt. Prospekt predstavlja
izveštaj koji se podnosi Komisiji za HOV i budućim ulagačima da bi se dokazalo da je
kupovina akcija te firme poželjna, potrebna i isplativa. Dakle to je poseban izveštaj koji se na
zahtev berze, po pravilima koje ona odredi ( kod nas to određuje Zakon o HOV) izvrsila
emisija novog kola akcija koja zahteva izradu posebnog izveštaja koji se naziva prospekt.
Kada zelimo da emitujemo novo kolo akcija moramo sasataviti prospekt kao poseban
finansijski izveštaj gde ćemo prikazati finansijki položaj firme.

Na koje izveštaje se primenjuje MRS-1 ?

Primenjuje se na sve redovne izveštaje, što će reći na izveštaje pojedinačnih preduzeća ali i na
izveštaje grupa preduzeća, tj na konsolidovane finansijske izveštaje.

Kada je reč o delatnostima, da li se MRS -1 ograničava samo na izveštaje
preduzeća
određenih delatnosti?

Ne, kažemo da su to standardi za javni sektor. Sva preduzeća, banke, finansijske institucije i
osiguravajuća društva pokrivena su ovim standardom. Zbog specifičnosti banaka i posebnog
značaja koje banke imaju za funkcionisanje nacionalne ekonomije postoji još jedan, poseban
standard koji se bavi prezentacijom finasijskih izveštaja banaka. To je standard broj 30 koji se
zove Prezentacija finansijskih izveštaja banaka i drugih finansijskih institucija. Za banke važi
i standard 1 i standard 30 koji je napravljen uzimajući u obzir specifičnost banaka i značaj
koji banke imaju za normalno funkcionisanje cele privrede.
O tome šta je cilj izveštavanja, ko je odgovoran za finansijske izveštaje, koje su komponente,
da li treba sastavljati dodatne izveštaje (možemo ali i ne moramo), šta je fer prikazivanje,
govorili smo ranije.

Da li se činjenica da su finansijski izveštaji sastavljeni u skladu sa MRS-1 mora

obelodaniti?

Da, zato što time upućujemo korisnike da su ti izveštaji takvi-razumljivi, da sadrže sve važne
informacije, da su pouzdani i da su uporedivi,tj. da poseduju one četiri kvalitativne odlike.

Da li možemo nekada od neke primene MRS odustati?

1

Samo izuzetno. Retko kada će neko preduzeće dozoliti da poštovanje nekog standarda bude u
suprotnosti sa osnovnim ciljem finansijskog izveštavanja. Ako bi se tako nešto dogodilo, onda
po MRS-1 možemo odustati od primene tog standarda, ali moramo do detalja objasniti zbog
čega odustajemo, pokazati kako bi izveštaj izgledao ako bismo ga primenili, a kako izgleda
sada kada smo od te primene odustali. Moramo potpuno jasnim učiniti zbog čega ne
primenjujemo i kvantifikovati posledice ne primene određenog standarda.
O računovodstvenim politikama ćemo se baviti naknadno, a sada ih pominjemo samo da
bismo naučili njihovu definiciju.
Računovodstvene politike predstavljaju skup specifičnih načela, principa, konvencija,
pravila i prakse koje preduzeće koristi u pripremi i prezentaciji svojih finansijskih izveštaja.

Zašto su to specifična načela, konvencije i praksa?

To su ona pravila koja vi birate u okviru MRS i načela. To je način na koji vi koristite prava
izbora koja su sadržana u pojedinim načelima. Ako vam neko načelo nudi pravo izbora i vi se
odpredelite za jedno od npr. tri moguća pravila priznavanja prihoda -po naplaćenoj realizaciji,
po fakturisanoj realizaciji, po principu proizvedenih učinaka to pedstavlja vašu
računovodstvenu politiku u priznavanju prihoda. Ko čita izveštaj mora znati koje ste od tri
moguća pravila vi primenili. Ako se u nekom satndaru nudi, kao u MRS-16, mogućnost da
otpisujete linearno, degresivno i funkcionalno, opet računovodstvenu politiku formulišete tako
što birate koju će te od ove 3 metode koristiti. Zato su to specifične politike za vaše
preduzeće.
Mi svoje izveštaje sastavljamo na ovaj način, ali ni jedno od tih pravila ne sme biti suprotno
važećim načelima i standardima. Nego su to pravila koja su u načelima sadržana, ali su
ponuđena kao mogućnost izbora. Ova pravila moraju biti objavljena. Korisnik mora znati koja
ste pravila primenili kada ste sastavljali svoje finansijske izveštaje. Kada čita izveštaje, i dođe
recimo do opreme, on zaključuje da mi vršimo degresivan otpis. To je za njega važna
informacija.

Kod going koncept principa na koji period se mora odnositi pretpostavka o

kontinuitetu poslovanja?

Najmanje 12 meseci, kad napišemo u napomenama da preduzeće posluje na bazi going
koncept principa. Onda najmanje za 12 narednih meseci se ne predviđa njegov prestanak.

Koje su to indicije koje mogu da vas navedu da će preduzeće prestati sa radom?
Kada bi
ste posumljali da je pretpostavka o nastavku poslovanja realna?

Ako ima ozbiljne gubitke.Ako je zbog ranijih gubitaka finansijski položaj firme jako loš,
može doći do ne likvidnosti, a usled ne likvidnosti do stečaja u kratkom roku ili ako dolazi do
pada poslovne aktivnosti firma gubi poslove i gasi se. Kada razmatrate osnovanost
pretpostavke kontinuiteta poslovanja morate testirati ova 3 faktora.
Ako firma posluje sa dobitkom, ako ima dobar finansijski položaj, ako su njene aktivnosti na
jednakom ili višem nivou nego što su bile ranije, nemate razloga da sumnjate da je ova
pretpostavka tačna. Ako se sumnja u nastavak poslovanja i imate neke od ovih pokazatelja vi
morate objasniti zašto ipak mislite da će firma nastaviti sa poslovanjem. Firma radi sa
gubitkom, a vi kažete firma će nastaviti sa radom, morate objasniti na temelju čega vi takav
zaključak donosite. Šta može biti razlog? Možete reći, u redu firma je ostvarila u prošloj
godini gubitke, ali je uradila sanacioni program firme, vlasnici su odlučili da daju dodatni
kapital, poverioci učestvuju u sanaciji sa tolikim iznosom sredstava ili odlaganjem naplate
potraživanja ili odricanjem od dela svojih potraživanja. To su onda razlozi zbog kojih vi
uprkos tome verujete da će firma nastaviti sa radom i da će pretpostavka o kontinuitetu
poslovanja biti ispunjena.

Aktuarska (obračunska) osnova računovodstva znači da se u finansijskim
izveštajima iskazuju prihodi i rashodi i posledice koji oni izazivanju u trenutcima njihovog
nastanka nezavisno od toga kada će doći do naplate prihoda, odnosno isplata rashoda. Znači,
kada nastane prihod, vi priznajete prihod, i automacki priznajete ili povećenje aktive, ili
smanjenje obaveze. Kad priznajete rashod, vi priznajete ili smanjenje aktive, ili povećanje

2

obaveza. Priznavanjem prihoda i rashoda vi menjate i finansijski položaj firme, a ne samo
prinosni.

Šta znači konzistentnost prikazivanja?

Standard jedan kaže morate kontinuirano primenjivati isti način prikazivanja određenih
informacija u finansijsim izveštajima. Forma i sadržina finansijskih izveštaja treba da budu ne
promenjene u nizu sukcesivnih vremenskih perioda.
Kada možete promeniti ili formu ili sadržaj? Samo onda ako bi te promene bile u funkciji
ispunjenja osnovnog cilja- pružanja stvarne slike imovinskog i finansijskog položaja
preduzeća. U koliko to nije slučaj, takve promene se ne mogu pravdati. Ne možete iz čistog
hira prikazivati promene svake godine drugačije. Moraju biti veoma ozbiljni razlozi da bi ste
vi promenili formu i sadržinu. Jedan od tako ozbiljnih razloga je uvođenje novog standarda.
Ako se uvede novi standard koji do tog trenutka nije postojao, i ako on na drugačiji način
određuje bilansiranje određenih događaja u odnosu na dosadašnju praksu, naravno da će prva
primena tog standarda narušiti uporedivost finansijskih izveštaja. Ali taj razlog se smatra
dopustivim, prihvatljivim, jer jednom sa primenom tog standarda morate jednom odpočeti.
Tada ćete samo objasniti koje su posledice primene tog standarda.

Sta znace materijalnost i agregacija?

U finansijskim izveštajima treba iskazati sve važne stavke odvojeno i sve informacije koje su
bitne moraće biti iskazane kao posebna pozicija. Bez značajne stavke možete sabirati, možete
iskazivati zajedno po grupama, vodeći računa kada ih grupišete o njihovoj prirodi. Srodne
stavke morate da grupišete u jednu poziciju. Ovo je važno jer kada sabirate bez značajne
stavke njihovim zbirom dobijate informaciju koja jeste važna. Možda pojedinačno gledano
dobici na prodaji imovine nisu značajni. Dobici na prodaji hartija od vrednosti su 50, dobici
na prodaji osnovnih sredstava su 30, dobici na prodaju materijala su 20. Kad ih pokažem
svako za sebe, to i ne predstavlja nikakav iznos u odnosu na ukupan prihod moje firme. Ali
kada sve to zajedno saberem i kažem da prodajom imovine je ostvaren dobitak od 100, ta
informacija onda ima svoju težinu. To su informacije koje je dopušteno sabrati i iskazati kao
ostali prihod, a ne moram ići pojedinačno po stavkama.

Kada je dopušteno da prebijete neke informacije? Kada je dopušteno saldiranje?
Kada je dopušteno odustajanje od primene bruto principa?

Pravilo koje treba koristiti prilikom utvrđivanja odgovora na ovo pitanje ili kojim treba da se
rukovodite kada u praksi testirate šta uraditi, da li ići na bruto ili neto princip, je sledeće: da
samo onda ako neki posebni standard dopušta kompenziranje, to možete uraditi. Samo ako se
u standardu kaže da je kompenziranje dopušteno, možete koristiti neto princip. U svim drugim
slučajevima koristi ćete bruto princip.

Kada standardi dopuštaju neto princip?

Onda kada prihodi i rashodi potiču iz iste transakcije i kada nisu značajni. Kada vi kažete
dobitak na prodaji hartija od vrednosti iznosi toliko, daj dobitak je razlika između prodajne
vrednosti hartija od vrednosti koja predstavlja prihod i nabavne vrednosti prodatih hartija od
vrednosti, koje prestavljaju rashod. Pošto prodaja hartija od vrednosti za preduzeće
predstavlja sporadičnu aktivnost koja nije osnova postojanja preduzeća, i pošto ovi prihodi i
rashodi potiču iz iste transakcije, onda je dopušteno da vi ne iskazujete u bilansu uspeha
prihode od prodaje hartija od vrednosti, rashode od prodaje hartija od vrednosti nego da
kažete da je samo dobitak ili gubitak na prodaji hartija od vrednosti toliki. Tako se smatra da
time nećete uskratiti važnu informaciju korisnicima finansijskim izveštajima. Tu ste vršili
saldiranje.

Kada dati uporedne informacija?

Uporedne informacije dajete uvek. To je važno pravilo. U finansijskom izveštaju za tekuću
godinu, ide podatak za tekuću godinu, a do njega ide odmah kolona podaci za prethodnu
godinu. Kada gledate samo jedan bilans vi možete upoređivati tekuću sa prethodnom
godinom. U napomenama koje se sastavljaju uz finansijske izveštaje daju se tri do pet
prethodnih godina. Vi dajete podatke u napomeni za tekuću godinu, i dajete podatke za
prethodne tri godine da bi korisnici mogli uočiti razvoj visine date pozicije. Zahtev za
3

pružanjem uporedivosti podataka ne odnosi se samo na finansijske izveštaje, nego se odnosi i
na napomene uz finansijske izveštaje.
Kada je reč o tome kako bilans treba da izgleda, standard jedan neće vam reći da treba da
bude u formi lista ili u fomi konta. To ostavlja preduzeću da samo odredi ili da odredi država
za njega, kao što je to kod nas. Ali u standardu 1 navode se podaci koje bilans mora da sadrži.
Možate vi dati formu kakvu hoćete, možete vi ići u dublje raščlanjavanje ako hoćete, ali
morate dati podatke koji su u standardu navedeni.
Prvo da bi se uradila indentifikacija izveštaja, sta mora da stoji? Prvo mora da stoji čiji je
to bilans, odnosno naziv subjekta o čijem je bilansu reč. Zatim mora stojati naznaka da li je
reč o bilansu koji je sastavljen za pojedinačno preduzeće ili je reč o bilansu grupe. Mora da
stoji bilans preduzeća tog i tog ili bilans grupe te i te. Zatim mora stajati dan bilansa. Bilans
bez dana je ne važeći bilans. Bilans je kao slika, kao fotografija napravljena u određenom
trenutku. Kao što vam fotografija bez datuma ne znači mnogo, tako vam i bilans bez datuma
ne znači mnogo. Jer prvo pitanje koje ćete vi sebi postaviti je kada je imovina firme izgledala
ovako kako to bilans pokazuje. Ako nemate pravi i pouzdan odgovor na to pitanje, bilans
vama ništa ne znači.
Finansijski izveštaj mora sadržati dan bilansa ili period. Period je relevantan za bilans uspeha,
za izveštaj o novčanom toku i za izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu. Bilans stanja
je trenutna slika, a ovo su izveštaji o transakcijama nastalim u određenom vremenskom
periodu. I uvek mora stajati u kom periodu- rezultat ostvaren u periodu od 1.12 do 31.12. Sta
još mora stajati? Mora stajati izveštajna valuta, tj. u kojoj valuti je bilans sastavljen (u evrima,
u dinarima, u dolarima). Valuta u kojoj su sastavljeni izveštaji označava se izvestajna valuta.
Izveštajna valuta je po pravilu valuta zemlje u kojoj ima sedište firma o čijem je izveštaju
reč. Dopušteno je međutim (standard ne insistira na tome) da izvestaji neke firme budu
sastavljeni i u nekoj drugoj valuti. Sve firme u Crnoj Gori sastavljaju izveštaj u evrima, a evro
nije crnogorska valuta.

Kada se firme odlučuju da umesto valute zemlje, kao uzveštajnu valutu uzmu neku
drugu valutu?
Obično u inflatornim uslovima. Kada je bila hiperinflacija 93 ovde, kad god
smo hteli da radimo neku analizu, pretvarali smo bilanse u marke, jer iz onih grdnih cifara u
dinarima ništa se nije moglo videtei. Morali smo prevesti u neku čvrstu valutu da bismo videli
odnose u bilansu stanja, bilansu uspeha( odnos između prihoda i rashoda, odnos između
dobitka i kapitala). Kod konsolidovanih bilansa( kod bilansa grupe) ako neka jaka zavisna
firma predstavlja ustvari centar grupe, izveštajna valuta moze biti u valuti zemlje u kojoj ta
velika zavisna firma ima svoje sedište. Ne mora biti valuta zemlje u kojoj sedište ima matično
preduzeće, ali mora na bilansu pisati i mora biti objašnjeno zašto, u napomenama. I na kraju
mora biti naveden stepen preciznosti. On pokazuje da li je bilans iskazan u dinarima ili
parama, u hiljadama dinara ili u milionima dinara.
Objavljivanje finansijskih izveštaja za veika preduzeća je obaveza. Najveći broj
preduzeća tu svoju obavezu ispunjava tako što stavi na sajt finansijske izveštaje i time se
smatra da je ova obaveza objavljivanja ispunjena. Izbor termina za objavljivanje je stvar
bilansne politike preduzeća. Uprava preduzeća bira kada je za nju najpogodnije da objavi
svoje finansijske izveštaje. Standard 1 kaže da bi period od šest meseci nakon dana bilansa
bio period do koga bi bilansi trebalo da budu objavljeni. Znači naj kasnije šest meseci od dana
bilansa bi trebalo izveštaje objaviti.

Bilans stanja

Šta se sve traži da bude iskazano u bilansu stanja? O čemu bilans stanja mora da
informiše?

Zahteva se da stalna imovina i obrtna budu podvojene. Da li ćete iskazati prvo obrtnu ili
stalnu, to je stvar vašeg izbora, tj. da li ćete izabrati princip rastuće ili princip opadajuće
likvidnosti. Ako izaberete princip opadajuće likvidnosti, prvo će stajati gotovina, a na dnu
osnovna (stalna) imovina. Takav bilans imaju banke. Kod banke je na prvom mestu gotovina i

4

gotovinski ekvivalenti, pa plasmani, krediti, pa onda stalna sredstva. U pasivi su dospele
obaveze, pa dospeli krediti, a na kraju sopstveni kapital. Kod preduzeća je obično obrnuto.

Kako god klasifikovali pozicije u bilansu obavezno treba prezentirati sledeće:

U aktivi:

1. podaci o nekretninama, postojenju i opremi
Pod nekretninama se misli na zemljište.
2.podatke o nematerijalnim ulaganjima i dugoročnim plasmanima
3.podatke o učešćima u kapitalu drugih lica po NB
Ovi podaci: 1,2,3 jednim imenom se nazivaju stalna imovina koja mora biti makar ovoliko
raščlanjena.

4.potraživanja od kupaca i ostala potraživanja
5.gotovina i gotovinski ekvivalenti
6.ostale finansijske delove imovine
7.zalihe
Obrtnu imovinu čine: 4,5,6,7.
To je jedan dosta plitak stepen raščlanjavanja stalne i obrtne imovine, ali se to predstavlja
minimum. Najmanje mora ovo.
U pasivi:
1. dobavljači
2. potraživanja i obaveze za poreze u skladu sa MRS-12
Reč je o standardu koji niko ne primenjuje. On se bavi odnosom između poreza koji
plaćamo po osnovu poreskog bilansa i poreza koji bismo platili da je poreska osnova za
utvrđivanje trgovinski poslovni bilans. Posto su dobitak u poreskom i dobitak u
poslovnom bilansu različiti, različita je i visina poreza. Ovaj standard se bavi odgođenim
poreskim obavezama, odnosno poreskim sredstvima. Dato je u pasivi jer može biti ili
potraživanje ili obaveza. Ako smo platili više imamo odloženo poresko sredstvo, a ako
smo platili manje imamo odloženu poresku obavezu.
3. rezervisanja
4. uzeti krediti
5. manjiski interesi
On se ne pojavljuje kod pojedinačnih preduzeća. Manjinski interes je deo kapitala koji
pripada manjinskim akcionarima. Manjinske akcionare imamo kada matična firma u
zavisnom preduzeću ima većinsko ali ne sto postotno učešće. Ako firma A poseduje 100%
kapitala u firmi B, manjinskog interesa nema. Firma B je u potpunoj svojini preduzeća A.
Ako firma A ima 75% kapitala firme B, tada firma A ima kontrolu i većinsko učešće u
fimi B, ali nije potpuni vlasnik. 25% kapitala imaju spoljni akcionari u odnosu na celinu
koju čine firma A i firma B. Spoljni akcionari označavaju se kao manjinski akcionari. I
kada izveštavamo dužni smo da u bilansu grupe iskažemo koliko kapitala grupe pripada
matičnoj firmi A, a koliko pripada akcionarima. Manjinski interes je pozicija preko koje
se iskazujeučešće manjinskih akcionara u kapitalu grupe. Kod pojedinacnog preduzeća te
pozicije nema.
6. upisani kapital i rezerve

5

MRS-38 Nematerijalna ulaganja

Bilans stanja
Aktiva Pasiva

1.Neuplaćeni upisani kapital

1. Sopstveni kapital

2.Nematerijalna ulaganja

2. Rezervisanja

3.Materijalna ulaganja

3. Dugoročne obaveze
4.Finansijska ulaganja 4. Kratkoročne obaveze
5.Zalihe

5. PVR

6.Potraživanja
7.Gotovina
8.AVR

Vrednosti za procenjivanje pozicija bilansa stanja

U skladu sa načelom istorijskog troška, vrednost bilansnih pozicija se može utvrditi ili po
nabavnoj ili po ceni koštanja.
Nabavna vrednost koristi se za procenjivanje imovine stečene kupovinom i obaveza.
Imovina stečena kupovinom i obaveze procenjuju se po nabavnoj vrednosti, dok se
sopstveni učinci preduzeća (nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi ) procenjuju u
visini cene koštanja.
Nabavna vrednost predstavlja zbir fakturne vrednosti i zavisnih troškova nabavke.
Fakturna vrednost je iznos koji plaćamo dobavljaču za kupljeno sredstvo. Svi
komercijalni popusti koje dobijemo od dobavljača (rabat i bonifikacija) smanjuju fakturnu
vrednost. Neto fakturna vrednost je fakturna vrednost umanjena za dobijene popuste.
Zašto ne i kasas konto kad je i on popust? To je finansijski prihod i neme veze sa visinom
naše obaveze prema dobavljačima, niti sa nabavkom neposredno. Ima veze sa izmirenjem
obaveza.
Zavisni troškovi nastaju i njihova visina je neposredno pod uticajem mesta isporuke. Da
li će biti zavisnih troškova nabavke i kolika će biti njihova visina, zavisi od toga kako je
ugovorom o kupoprodaji definisano mesto isporuke. Kad god je mesto isporuke magacin
kupca, zavisni troškovi nabavke su ravni nuli, a nabavna vrednost je jednaka fakturnoj
vrednosti. Zavisni troškovi obuhvataju troškove utovara, istovara, osiguranja, prevoza,
montaže, carine-kažemo sve izdatke koji moraju nastati da bi sredstvo bilo privedeno
nameni. A to znači ako je reč o materijalu, da bi sredstvo bilo uskladišteno, a ako je reč o
osnovnom sredstvu da bi sredstvo bilo sposobno za korišćenje.
Prvo pitanje koje se može postaviti kada je reč o zavisnim troškovima nabavke je da li
troškove spora koje imamo u vezi sa nabavkom sredstva treba da uračunamo u nabavku
tog sredstva ili ne? Npr. Kupujemo zemljište, napravljen je ugovor o kupoprodaji,
pojavljuje se vlasnik parcele odmah do nas i tvrdi da ima pravo preče kupovine i traži
poništenje ugovora koji smo sklopili sa prodavcem. Da li će troškovi spora koji ćemo
voditi a koji će neminovno nastati biti uračunati kao zavisni troškovi nabavke? Ako smo u
trenutku sklapanja ugovora bili svesni činjenice da je spor moguć i da će možda takvi
troškovi nastati, onda takve troškove treba uračunati u nabavnu cenu.

U koliko pri utvrđivanju kupovne cene nismo očekivali spor i troškove koje će on sa
sobom povući, onda ti troškovi ne treba da budu uračunati u cenu. Slično pitanje je i kod
kupovine zemljišta, da li troškove rušenja građevinskog objekta koji se na njemu nalaze
uračunati u nabavnu cenu? Ako se sa tim troškovima računalo u trenutku nabavke, onda ih

6

računamo, ali u koliko smo naknadno odlučili da rušimo, onda ne. Ako taj materijal od
rušenja prodamo i ostvarimo određeni prihod, onda troškove rušenja umanjujemo za
visinu prihoda, pa kao zavisni trošak računamo samo onu razliku koja nije pokrivena. Ako
su zavisni troškovi rušenja 5000, a prodali smo crep sa kuće jer nismo to razbijali za 2000,
onda u zavisne troškove uračunavamo samo 3000 (samo ono što nije pokriveno).
Jedno od pitanja koje se odnosi generalno na nabavku glasi kako ćemo utvrditi nabavnu
vrednost sredstava dobijenog razmenom?
Standardi koji se bave ovim pitanjem su
standard 16, 38 i 2. Ako se vrednost sredstva stiče razmenom, onda se njegova vrednost
određuje u visini fer vrednosti sredstva koje je dato u zamenu. Ne onog koje smo primili,
nego onog koje smo mi dali. U koliko se dogodi da je fer vrednost sredstva koje dajemo u
zamenu viša ili niža od vrednosti sredstva koje dajem u zamenu, onda će vrednost sredstva
koje smo primili biti jednaka vrednosti sredstva koje sam dali umanjena za izvršenu
doplatu ili uvećana za primljeni iznos. Dajemo sredstvo čija je vrednost 100, dobijamo
sredstvo čija je vrednost 90. Posto te vrednosti nisu jednake, mi ćemo tražiti doplatu od
10. Doplata od 10 će svesti fer vrednost koju ustupamo na vrednost sredstva koje
primamo. U koliko bi se desilo da mi dajemo sredstvo od 90 a druga strana uslovljava
razmenu doplatom od 10, onda bi ta naša isplata koju smo izvršili uvećala vrednost fer
sredstva koje smo dali i dala fer vrednost sredstva koje u trenutku imamo, odnosno koje
smo stekli kroz razmenu. U koliko nema doplate, to je fer vrednost datog sredstva. U
koliko postoji isplata ili doplata, moramo korigovati fer vrednost za iznos isplaćenog ili
naplaćenog iznosa.

Kako ćemo utvrditi vrednost sredstva koje smo kupili u grupi?

Često se desava da se prodaje čitava proizvodna linija koju čine tri međusobno povezane
mašine (ne samo jedna mašina) i postoji jedna cena za tu mašinu. Ako mi kupimo tu
proizvodnu liniju i želimo da je uvedemo u naše knige, imamo problem kako da
vrednujemo savaku pojedinačnu mašinu koja čini deo te proizvodne linije. Pitanje je kako
ćemo plaćeni iznos raspodeliti na svaku mašinu, jer smo mi za sve tri platili jedan iznos?
Mi uopšte ne znamo kolika je cena svake mašine pojedinačno. Onda kod takvih kupovina
utvrđujemo koliko na tržištu vredi takva linija. Mi na tržištu možemo saznati vrednost
svake mašine pojedinačno. Mi ćemo se raspitati koliko nove mašine koštaju. Zatim ćemo
izračunati koliko je procentualno učešće vrednosti svake mašine u vrednosti ukupne linije.
Onda ćemo taj procenat primeniti na iznos koji smo paltili. Ako nove mašine koštaju 180
000-mašina A 60 000, B 30 000, C 90 000. Procentualno 60 000/180 000 je 33.33%, 30
000/180 000 je 16.67%, a 50 000/180 000 je 50%. Ako smo staru korišćenu liniju paltili
120 000 , onda na ovu vrednost primenjujemo procente i dolazimo do vrednosti
pojedinačnih mašina iz ove linije. Onda je mašina A 40 000,B 20 000, a C 60 000.

Kako ćemo odrediti vrednost mašina ako smo za nabavku mašina dobili subvenciju
države? Kako ćemo tretirati dobijenu dotaciju ili subvenciju države?
Vrlo često
države u svojoj politici imaju pored fiskalnih i nefiskalne ciljeve. Vrlo često one
podržavaju preduzeća u određenim namerama. Država će često dati za svako investiranje
u pograničnim područjima subvenciju u visini polovine nabavne vrednosti instalirane
opreme. Država ima interes da zadrži stanovništvo u pograničnim područjima, da se ono
ne iseljva. Mada obavljanje aktivnosti u područjima koja nisu nešto naručiti dobro
saobraćajno povezana izaziva znatno više troškove,nego da se ta ista proizvodnja obavlja
u gradu. Država želi da preko subvencija kompenzira tako visoke troškove i da navede
preduzeća da investiraju u takvim područjima.
Tada za svaku mašinu koju nabavljate, polovinu plaća država. Tada se postavlja pitanje
kako će te te mašine bilansirati. Šta predsavlja za vas njihova nabavna vrednost? Da li je
nabavna vrenost iznos koji ste platili umanjen za iznos dotacije koju ste dobili ili je
nabanva vrednost pun iznos, a dotacija povećava kapital ili nešto treće? Mene u suštini ta
plaćena mašina od 100 000 košta 50 000. Dakle ja ću na ime troškova amortizacije imati
samo 50 000 i odmah ću biti jako retabilan. Da li ćemo tada imati pravu predstavu o svom
rentabilitetu ako uradimo tako? S jedne strane imaćete niže troškove i viši rezultat, a sa
7

druge strane angažovani kapital će biti manji, pa će sopa prinosa biti po dva osnova veća
nego što treba da bude. Jer kada uvećani dobitak (jer je amorizacia niža neo sto bi bila, da
dotacije nije bilo) stavimo u odnos sa kapitalom koji je niži (jer smo pokazali da radimo
sa manjim kapitalom nego što to jeste) dobijamo veću stopu prinosa. Predstva o našem
rentabilitetu sigurno neće biti prava. To nije dobro rešenje. Šta je naredna mogućnost. Ne
možemo se praviti kao da dotacije nije ni bilo i tretirati to kao povećanje sopstvenog
kapitala, jer će se u tom slučaju slika o povećanju našeg kapitala deformisati. Kao da je
taj kapital porastao iz interne snage, a ne da nam ga je dala država da bismo pokrili visoke
troškove jer poslujemo u tom području. Postoji poseban standard koji se bavi ovim
pitanjem-MRS-20. On se zove državne pomoći. On traži da se nabavna vrednost sredstva
uvede na uobičajeni način, fakturna vrednost plus zavisni troškovi nabavke. Otpisivanje
tog sredstva treba da se vrši po punoj nabavnoj vrednosti ali traži da se dotacija tretira kao
odloženi prihod, a ne ka povećanje kapitala. Iznos koji dobijemo iskazujemo kao odloženi
prihod u pasivi i svake godine kada obračunamo pun iznos amortizacije, obračunavamo i
srazmeran deo dotacije kao prihoda. Ako ste dobili dobili 50 000 dotacije, vek trajanja
mašine 5 godina, vrednost mašine 100 000, vi ćete imati kao trošak amortizacije 20 000
(100 000/5) i svake godine ćete 1/5 dotacije koja iznosi 10 000 tretirati kao prihod.
Kakav će to uticaj imati na vas račun uspeha? Konačno dejstvo na naš račun uspeha imaće
10 000 troškova amortizacije, iako su oni 20 000, ali prihode povećavamo za 10 000, pa
se rezultat smanjuje po osnovu korišćenja ovih sredstava za 10 000. To je neto rezultat
prihoda i troškova, ali ste u bilansu uspeha jasno iskazali vaše pune troškove i pokazali
koliko se vaši prihodi povećavaju zahvaljujući ovoj dotaciji. Uticaj na rezultat će biti isti
ali će informacije za korisnike biti potpunije.

Kako tretitamo zavisne troškove za više sredstava?Da li je dopušteno ići na
planiranje tih troškova i iako ako se ide na stvarna troškove, kako izvršiti njihovu
podelu nasredstva koja su pribavljena u toj nabavci?
Ako se jedna nabavka odnosi na
više različitih sredstava, zavisni troškovi nabavke koji su zajednički za sva sredstva iz te
nabavke, dele se na racionalnoj osnovi. Pokušava se pronaći baza koja će na najbolji način
odslikati odnos ili uzrokovanje troška od strane datog sredstva. U praksi se najčešće
koriste dva kriterijuma za pravilnu alokaciju zavisnih troškova. Za troškove utovara,
istovara i prevoza kao racionalna osnova pojavljuje se količina ili težina sredstava. Ako
prevozite 5 mašina od kojih je jedna teška 500 kg, a druga 5t, sta mislite kako teba podeliti
troškove? Od čega će zavisiti visina troškova? Od težine. Troškovi carine i osiguranja
raspodeljuju se srazmerno fakturnoj vrednosti. Oni će često u fakturi osiguravajućeg
društva i naravno u uvoznoj carinskoj deklaraciji biti čak podeljeni na pojedinačna
sedstva, jer carina nikad ne carini sve mašine, nego carini mašinu po mašinu. Ali ako ti
troškovi nisu podeljeni tamo, onda će, kao kod materijala, biti podeljni prema fakturnoj
vrednosti.

09.11.2004.

Prosli put sam pocela da vam govorim o pravilima za procenjivanje imovine preduzeca, I
rekla sam o nabavnoj vrednosti kao merilu za procenjivanje, inicijalno vrednovanje imovine.
Objasnila sam vam sta je to nabavna vrednost I zavisni troskovi nabavke I kada pojedini
zavisni troskovi tj izdaci za sticanje mogu biti ukljuceni u nabavnu vrednost.
Pored inicijalnog vrednovanja uvek postoji tzv naknadno procenjivanje imovine o kojem
cemo govoriti kada budemo radili vrednovanje pojedinih bilansnih pozicija a sada zelim da
vam pokzem jos jedan problem koji moze da se javi pri procenjivanju a to je:

8

PROBLEM TRETMANA NAKNADNIH IZDATAKA

Znaci kada ste stekli neko sredstvo vec ga koristite a onda se u vezi sa tim sredstvom
pojave jos neki dodatni izdaci I onda se uvek kod sastavljaca finansijskih izvestaja javlja
pitanje sta raditi sa ovim izdacima.
Da li ove izdatke treba tretirati kao trosak odnosno rashod perioda u kome su nastali ili
mozda za visinu tih izdataka treba povecati tu vrednost sredstva koji su te izdatke uslovili.
Odgovor na ovo pitanje se formulise na bazi onih pravila za priznavanje sredstava.Znaci kada
je rec o izdacima za tekuce odrzavanje sredstava kada je rec o stalnoj imovini takvi izdaci
nemaju sposobnost aktiviranja znaci oni ce uvek nesporno biti tretirani kao trosak odnosno
rashod perioda.Ali ako su izdaci sracunati na to da izvrse znacajno produzenje veka trajanja
sredstva, da dovedu do smanjenja troskova koje to sredstvo izaziva ,da povecaju kvalitet
proizvoda koji se koriscenjem datog sredstva ostvaruje onda takvi izdaci imaju sposobnost
aktiviranja.
Zasto?
Zbog toga sto je evidentno da ce takvi izdaci u buducnosti doneti preduzecu ekonomske
koristi a to znaci da ispunjavaju onaj uslov da budu aktivirane odnosno da budu tretirani kao
sredsvo.Znaci za visinu takvih izdataka izvrsice se povecanje vrednosti sredstva.

Primer: kada bi smo radili adaptaciju neke prostorije kojoj biste u potpunosti promenili
namenu onda takvi izdaci za adaptaciju mogli biti aktivirani jer ste adaptacijom stvorili
mogucnosti za ostvarenje nekih buducih ekonomskih koristi. Kada uradite takvu vrstu
adaptacije sredstva ili bilo kakvu drugu rekonstrukciju sredstva vi cete za vrednost izdataka
povecati vrednost sredstva. Znaci sadasnja vrednost sredstva cete povecati za vrednost
izvrsenih izdataka.
Kada ce postati ti izdaci trosak?
Oni ce biti rasporedjeni kao trosak na preostali vek trajanja sredstva ako je rec o osnovnom
sredstvu tj. sredstvu ciji je vek trajanja duzi od godinu dana.Dileme nema kada su u pitanju
obrtna sredstva. Da li se kod obrtnih sredstava mogu javiti naknadni izdaci?
Secate li se materijala na obradi I doradi koji smo radili u prvoj godini. Sta biva kada mi
kupimo zalihe, formifamo njihovu nabavnu vrednost , nabavnu cenu a onda te zalihe posaljete
na obradu I doradu da biste ih mogli koristiti u procesu proizvdnje.
Sta smo radili sa troskovima obrade I dorade?Mi smo povecavali vrednost materijala, secate
se pravila da se za vrednst izdataka koji su izazvani obradom I doradom povecava vrednost
materijala. To je potpuno isto pravilo koje vazi I za vrednost osnovnih sredstava , znaci ako ce
iz tog izdatka u buducnosti priticati ekonomske koristi taj izdatak treba aktivirati. Ako nema
koristi onda dati izdatak treba tretirati kao trosak tj. rashod datog obracunskog perioda.
Drugo merilo vrednosti imovine je CENA KOSTANJA.
Pod cenom kostanja podrazumevaju se troskovi proizvodnje nekog ucinka rasporedjeni na
jedinicu proizvoda ili to je zbir troskova proizvodnje uslovljen proizvodnjom nekog
proizvoda. Cena kostanja moze biti utvrdjena na nekoliko nacina odnosno sadrzina cene
kostanja moze biti utvrdjena na nekoliko nacina.
Kada utvrdjujete cenu kostanja onda provo treba da indetifikujete troskove koji mogu biti
ukljuceni u cenu kostanja. Znaci kazemo da su to troskovi koji imaju sposobnost aktiviranja.
U shvatanju ekonomije preduzeca sposobnost aktiviranja imaju:
1. troskovi materijala za izradu tj direktan meterijal
2. zarade izrade, to su zarade radnika koji rade neposredno u proizvodnji
3. posebni pojedinacni troskovi, to je trosak koji nastaje u vezi sa nekim proizvodom I koji se
za njega moze direktno vezati a nije uobicajan za neke druge proizvode.
Primer: proizvodite namestaj I uobicajnja garnitura koju radite je presvucena meblom.
Dobijete porudzbinu od kupca koji insistira da umesto mebla bude koza- to je poseban
pojedinacni trosak. Ne samo koza kao materijal, koza ce biti materijal direktne izrade ali
razlika u ostalim troskovima je posle presvuci meblom I kozom nije bas isto. Ili zahteva neke

9

posebne nacine izrade. Oni ce reci standardna cena je ta ali ako hocete jos to onda ce cena biti
ta I ta jer to je pojedinacni trosak koji se moze vezati za pojedinacni proizvod.
4. opsti troskovi proizvodnje, to su troskovi koji nastaju u vezi sa proizvodnjom ali koji se ne
mogu direktno vezati za proizvod.Kao sto su amortizacija koja se vremenski obracunava. Mi
znamo da se masina koristi za proizvodju datog proizvoda ali koliko ne mozemo direktno
utvrditi, moramo se koristiti nekim od kljuceva za raspodelu, recimo vremenom proizvodnje
datog proizvoda, zatim zarade radnika koji ne rade direktno na proizvodnji ali rade u
proizvodnje kao sto je zarada poslovodje, troskovi grejanja, osvetljenja, troskovi odrzavanja
masina jesu troskovi proizvodnje ali nisu direktni vec predstavljaju opste troskove.
Osim troskova materijala, troskovi zarade, posebni pojedinacni troskovi I opsti troskovi
proizvodnje se cesto nazivaju troskovi konverzije. Sta znaci troskovi konverzije. To su
troskovi prerade. Znaci koliko mene kosta prerada tog materijala u gotov proizvod. To su
troskovi koji nastaju da bi se od tog materijala napravio gotov proizvod.
U MRS-1 troskovi direktnog materijala I troskovi konverzije ( troskovi direktnog rada,
posebni pojedinacni troskovi, opsti pojedinacni troskovi) cine cenu kostanja.

Da li se jos neki troskovi mogu ukljuciti u cenu kostanja?

U nekim standardima dopusta se da se u cenu kostanja ukljuce I drugi troskovi uz uslov da su
on izazvani neposredno datim proizvodom. U te troskovi koji mogu biti ali ne moraju ubrajaju
se recimo troskovi finansiranja, troskovi projektovanja I nadzora- u gradjevinarstvu
gradjevinska firma ce uvek u cenu kostanja nekog objekta uracunati I tosak projektovanja I
trosak nadzora tog objekta. Zato sto se ti troskovi mogu direkto vezati za objekat odnosno
izgradnja tog objekta je izazvala te troskove.
Troskovi finansiranje- time se bavi standard 23 koji se zove troskovi pozajmljivanja I koji
dopusta ako ste uzeli kredit za nabavku datog sredstva za proizvodnju odredjenog proizvoda
radi izvoza I odobravaju kredit za proizvodnju tih proizvoda, znaci kredite kojima cete vi
kupiti materijal, proizvesti proizvod I onda taj proizvod izvesti ali kao zalog dacete vasa ino-
potrazivanja ili cete nam ustupiti deo vaseg deviznog priliva.Ta kamata po osnovu kredita koji
ste vi uzeli da bi te proizvode proizveli moze biti ukljucena u cenu kostanja.Jer to nije bilo
koji kredit koji ste vi uzeli opste za poslovanje ne to je kredit koji je strogo namenski uzet za
proizvodnju tog proizvoda otuda kamata postaje direktan trosak proizvodnje I moze biti
ukljucen u cenu kosanja.
Postoi mogucnost I da se neki troskovi uprave aktiviraju mada je to uvek ostavljeno kao
pravo izbora a ne kao obaveza.

Koji se troskovi ne mogu ukljuciti?

Ne moze se ukljucit van standardna potrosnja. To znaci da vi cenu kostanja utvrdjujete u
visini troskova koji moraju nastati da bi se neki proizvod proizveo sve ono sto potrosite preko
toga ne mozete ukljuciti u cenu kostanja.
Primer: pravite palacinke I prospete mleko. To prosuto mleko je vanstandardna potrosnja .To
nije nesto sto ste vi morali da potrosite da bi napravili palacinke, to ne mozete uracunati u
cenu kostanja to ima tretman rashoda.
Samo ono troskovi koji nastanu da bi se proizveo neki proizvod imaju sposobnost aktiviranja
I ukljucuju se u cenu kostanja, sve preko toga nece biti uracunato u cenu kosanja.
Kada je rec o troskovima skladistenja mogu biti ukljuceni u cenu kostanja samo ako se
odnose na skladistenje medjufaznih proizvoda. Sta to znaci. Imate faznu proizvodnju I
napravite poluproizvod u on se dalje skladisti da bi nakon nekog vremena bio uzet u doradu I
sve tako…Troskovi skladistenja ovih poliproizvoda u fazama izrade proizvoda mogu biti
ukljuceni u cenu kostanja zato sto su oni neposredno izazvani proizvodnjom tog proizvoda.
Proizvodnju nije moguce organizovati ako nema skladistenja poliproizvoda izmedju pojedinih
faza. I zato oni imaju sposobnost aktiviranja.
Ostali troskovi skladistenja kao sto su skladista materijala ili gotovih proizvoda ne mogu biti
ukljuceni u cenu kostanja.

Naravno troskovi uprave se uglavnom tretiraju kao rashod perioda jer se ne mogu
direktno vezati za ucinak, samo izuzetno kada bi postojala veza izmedju datog proizvoda I

10

troska uprave mogli biste izvrsili ukljucenje I troskovi prodaje nikada nemaju sposobnost
aktiviranja I oni se uvek tretiraju rashodima perioda.
Za troskove uprave vazi kao pravilo ali samo kao izuzetak mozemo ukljuciti u cenu kostanja.
Znaci sta ne mozemo ukljuciti u cenu kostanja:
1.vanstandardnu potrosnju
2.troskovi skladistenja, osim ako je medjufazno skladistenje
3.troskovi uprave
4.troskovi prodaje, uvek

SISTEM OBRACUNA TROSKOVA

Odnos izmedju sistema obracuna troskova I kalkulacije.
Sistem obracuna troskova odredjuje koje cemo troskove ukljuciti u cenu kostanja, koje
grupe troskova I odredjuje da li ce u cenu kostanja uci stvarni ili planski trosak, postoje
sistemi obracuna po stvarnim I sistemi obracuna po planskim troskovima.
Kalkulacija izabrane troskove po sistemu rasporedjuje na jedinicu ucinka.
Sistem obracuna ce nam reci koliko iznose troskovi po nosiocima troskova a kalkulacija po
jedinici ucinka. To je veza jer od odabranog sistema zavisi sadrzina kalkulacije.
Ako se opredelimo za sistem obracuna po punim troskovima proizvodnje onda ce
kalkulacija ce izgledati: troskovi direktnog materijala + troskovi konverzije.
Ako se opredelite za sistem obracuna po varijabilnim troskovima sadrzina kalkulacija
ce biti: troskovi direktnog materijala, troskovi direktnor rada I samo opste varijabilne
troskove. Znaci nece biti ukljuceni opsti fiksni troskovi proizvodnje.
Da li ce biti ukljuceni posebni pojedinacni troskovi?Hoce jer su I oni varijabilni trosak.
Zasto se bira kalkulacija po varijabilnim troskovima? Kada imamo problema sa alokacijom
opstih fiksnih troskova. Raspored fiksnih troskova proizvodnje na jedinicu ucinka moze biti
tesko pronaci kljuc koji bi na racionalnoj osnovi rasporedio te troskove na proizvode.
Primer:proizodimo veliki broj proizvoda, razlicite vrste u razlicitim kolicinama. Jako je tesko
da nadjemo kljuc da rasporedimo troskove amortizacije, grejanja na jedinicu proizvoda.
Ponekad se smatra da je bolje da od takve alokacije odustati I fiksne troskove proizvodnje
tretirati kao rashod perioda nego pogresnom alokacijom transformisati cenu kostanja ucinaka
proizvodne. Smatra se da je manja steta ako ne utvrdimo alokaciju uopste , ako cenu kostanja
utvrdimo u visini varijabilnih troskova nego na bazi pogresnog kljuca utvrdimo alokaciju
fiksnih troskova I utvrdimo pogresne cene kostanja

Sta se sve vrednuje u visini cene kostanja?

•Zalihe nedovrsene proizvodnje
• gotove proizvode
•rashode izazvane prodajmo gotovih proizvoda ako imamo metodu troskova prodatih
ucinaka ( metoda obracuna rezultata)
Sta mislite da li tacnosta kalkulacije cene kostanja ne utice tacnosta rezultata ako obracun
vrsimo metodom ukupnih troskova. Jer tamo nemamo cenu kostanja prodatih proizvoda.
Imamo korekciju vrednosti zaliha a nju utvrdjujemo prema ceni kostanja.
Znaci visina rezultata uvek zavisi od realnosti cene kosanja, jer mi preko korekcije vrednosti
zaliha ukupne troskove perioda svodite na troskove prodatih proizovoda.
Primer: Kada na rashodnoj strani imamo sve troskove I oni iznose 100 I ako kazete da imate
povecanje vrednosti zaliha od 20 to znaci da su nam zalihe gotovih proizvoda I nedovrsene
proizvodnje vece na kraju nego na pocetku za 20. Oni su na suprotnim stranama bilansa
uspeha. Sta je razlika izmedju njih. Ako od ukupnih troskova oduzmete troskove sadrzani u
zalihama neprodatih proizvoda dobijemo troskove prodatih proizvoda I oni su 80. A sta se
dogadja ako imamo smanjenje zaliha.za 120 to cemo staviti na suprotnu stranu ali sa znakom
minus, to je isto kao da smo onih 20 dodali na onih 100. Troskovi prodatih proizvoda izose
120.

11

Ove dve metode razlikuju se samo po nacinu prezentiranja rashoda, ne po visini . Uvek ce
rezultat biti isti.
Zavisi samo da li rashode prikazujemo kao ukupne troskove minus troskove u neprodatim
zalihama ili plus troskovi u zalihama koje su prodate sada a proizvedene ranije ili ih
prikazujete iskljucivo kao trosak prodatih proizvoda I nemate podatak o ukupnim troskovima.
To je jedina razlika. I zbog toga sto korekciju prikazujete preko cene kostanja vi prkticno I
ovde preko tacnosti cene kostanja odredjujete tacnost periodicnog rezultata.

KALKULACIJA PO POSEBNIM POJEDINACNIMA TROSKOVIMA
Ona obuhvata:
1.troskove direktnog rada
2.troskove direktnog materijala
3.posebne pojedincne troskove
Znaci potpuno iskljucuje opste troskove proizvodnje.

PUNA KALKULACIJA:
1.Troskove direktnog materijala
2.Troskove direktnog rada
3.Posebne pojedinacne troskove
4.Opste troskove proizvodnje koji se sastoje iz opstih fiksnih troskova I opstih
varijabilnih troskova.

KALKULACIJA PO VARIJABILNIM TROSKOVIMA:
1.Troskove direktnog materijala
2.Troskove direktnog rada
3.Posebne pojedinacne troskove
4.Opste varijbilne troskove
Ne sadrzi opste fiksne troskove proizvodnje I niza je od pune za njihov iznos.

DONJA I GORNJA GRANICA CENE KOSTANJA
Kada biramo cenu kostanja, jer tu postoji pravo izbora mi mozemo vrednovati ili po
punojceni kostanja ili po varijabilnoj ili teorijski po pojedinacnoj
Smatra se da je puna cena kostanja gornja granica cene kostanja
Donja granica je kalkulacija po varijabilnim troskovima.
Kalkulacija po posebnim pojedinacnim troskovima po opstoj oceni ne treba da bude
koriscenja za procenjivanje u redovnom finansijskom izvestavanju.Zato sto se smatra da bi
tako utvrdjenja cena kosanja bila preoprezno odmerena. Smatra se da cene na trzistu nikada
nece pasti ispod varijabilnih troskova, samo izuzetno je to moguce.

SISTEMI OBRACUNA TROSKOVA
Ako imamo obracun po stvarnim troskovima onda u cenu kostanja uracunavamo

stvarno nastale troskove.

Ako imamo obracun po planskim troskovima u cenu kostanja bice uracunati samo
planski troskovi a to znaci da ce sva prekorecenja troskova biti tretirana kao rashod perioda
kao I troskovi neiskoriscenog kapaciteta, tada svi neiskorisceni fiksni troskovi moraju biti
tretirani kao rashodi perioda.To je u skladu sa nacelom uzrocnosti jer proizveden proizvodi
nisu izazvali te troskove.
STANDARDNI KAPACITET

Kada radimo planiranje nikada ne uzimamo tehnicki kapacitet vec se polazi od
ocekivane proizvodnje u narednom periodu, uzimamo u obzir sva smanjenja koja mogu
nastati zbog remonta I onda kazemo da je to nas standardni kapacitet. Znaci to nije nas najveci
moguci kapacitet nego kapacitet koji preduzece koristi u nizu sukcesivnih vremenskih perioda
I koji je uvek redukovan u odnosu na tehnicki za gubitke koji nastaju kod izvrsenja remonta.

12

BILNSIRANJE STALNE IMOVINE

Neuplaceni a upisani kapital
Nalazi se na prvoj mestu na strani aktive.
Kod kojih pravnih formi se pojavljuje?Treba da znamo koje su karakteristika odredjenih
pravnih formi preduzeca. Jedna od kljucnih karakteristika je odgovornost vlasnikaOna moze
biti neogranicena I ogranicena.
Neogranicenu odgovornost imaju vlasnici inokosnih preduzeca I ortackih drustava dog
ogranicena odgovornost se odnosi na vlasnike drustava kapitala tj. drustava sa ogranicenom
odgovornoscu I akcijskih drustava.
Odgovornost je vazna zato sto od stepena odgovornosti zavisi nacina formiranja kapitala
preduzeca.
Kod drustava sa neogranicenom odgovornoscu sopstveni kapital preduzeca niti je propisan
niti je stalan jer se smatra da je neogranicena odgovornosr vlasnika dovoljna garancija
poverioca. Interesi poverioca koje drzava treba da stiti zasticeni su tome sto svaki poverilac
ima pravo da za naplatu svog potrazivanja zahteva prodajom celokupnom imovinom vlasnika.
Znaci vlasnik odgovara ne samo imovinom ulozenu u preduzece nego celokupnom svojom
imovinom pa je otuda sa stanovista poverioca sasvim sve jedno da li se neka imovina tretira
kao imovina preduzeca ili kao privatna imovin vlasnika. Iduci tom logikom drzava ne
propisuje visinu ulozenog kapitala niti zahteva ne njegovoj stalnosti. Sto znaci da se u
knjigama takvih preduzeca kapital vrednuje u visini uplacene vrednosti odnosno unetog
iznosa
Kod drustva kapitala vlasnici za obaveze prema trecim licima koji nastaju iz poslovanja
odgovaraju samo onom imovinom koja je ulozeno u preduzece. Kao lice koje odgovara
pojavljuje se samo preduzece jer ono ima svojtvo pravnog lica ali u sustini odgovornost je na
vlasnicima. A poverioci mogu u naplatu svojih potrazivanja traziti samo u visini imovine
kojom raspolaze preduzece. I posto je neto imovina garantna supstanca a ne ukupna imovina
vlasnika drzava ovde propisuje minimalnu visinu osnovnog kapitala I insistir na stalnosti tog
kapitala. Stalnosti u smislu da se promena visini obavi po odredjenoj proceduri da nema
automatizma u promeni visine tog kapitala kao kod drustava sa neogranicenom
odgovornoscu.
Kod ovih preduzeca ce kapital biti iskazan u visini upisanog kapitala a da li ce upisani kapital
biti jednak uplacenom to zavisi od nacina osnivanja drustva kapitala:
1.simultano
upisani kapital je jednak uplacenom
2.sukcesivno
upisani I uplaceni kapital nece biti jednaki jer ce vlasnici uplatiti samo deo upisanog kapitala.
Dakla, onaj iznos kapitala koji su vlasnici upisali a jos nisu uplatili bice iskazano preko
pozicije neuplacen a upisn kapital

Zakljucak:

Ova pozicija se moze javit samo kod drustava kapitala I samo onda kada se drustva
osnivaju sukcesivno. Znaci mozemo imati drustvo kapitala a da nemamo ovu poziciju ako je
drustvo osnovano simultano.
Kada uzmemo bilans firme I na vrhu aktive vidimo ovu poziciju najmanje dve stvari mozemo
zakljuciti:

1.rec je o drustvu kapitala
2.rec je o mladoj firmi koja se nalazi u fazi osnivanja.
Kasnija izdavanja akcija nikada se ne mogu placati na rate. Ako izdajemo drugo,trece kolo
akcija nema neuplacenog a upisanog kapitala, to vazi samo za prvo kolo akcija., kada drzava
zeli da olaksa osnivanje novih firmi.
Ova pozicija ima dvojak karakter:
1.ona predstavlja korektivnu poziciju sopstvenog kapitala.

13

To znaci, na strani pasive akcijski kapital ili udeli u osnovnom kapitalu bice iskazani u visini
nominalne vrednosti upisanih udela odnosno akcija .
Primer: Ako posmatramo bilans stanja u pasivi imamo akcijski kapital 100, a na strani aktive
neuplaceni upisani kapital 30.
Mi kazemo da je ova pozicija korektivna pozicija kapitala zato sto nominalnu vrednost
upisanog kapitala koji je iskazan na poziciji akcijski kapital svodi na uplaceni iznos a to je
70.Zato kazemo da je to korektivna pozicija sopstvenog kapitala.
Za korisnika finansijskog izvestaja bitna su oba podatka, I koliko je upisano jer na bazi njega
procenjujemo sa kolikim kapitalom ce ta firma u nekom trenutku raspolagati a uplaceni iznos
nam govori sa koliko kapitala u datom trenutku ta firma radi.
I to sto se nalazi na suprotnoj strani od akcijskog kapitala isto pokazuje da je njegova
korektivna pozicija.One se u bilansu nalaze jedna naspram druge I uvek zajedno citate te dve
pozicije.

2. karakter potrazivanja- I to je razlog zasto se nalazi na strani aktive. To je potrazivanje
firme prema vlasnicima. Pokazuje potrazivanje koje drustvo ima prema onim akcionarima
koji su upisali a jos nisu uplatili punu vrednost akcija. To je iznos koji ce biti pretvoren u
gotovinu.

Ova pozicija se moze razdvojiti protekom vremena na dve. Posto je krajnji rok da se
uplati upisani kapital 2 godine od osnivanja firme , unutar te dve godine prema odluci o
emitovanju akcije ili udela mogu biti odredjeni rokovi u kojima akcionari moraju izvrsiti
uplatu dela svoje obaveze prema preduzecu.
Primer:Ako u odluci stoji da godinu dana nakon osnivanja akcionari moraju uplatiti polovinu
od neuplacenog a upisanog kapitala I ako bi se desilo da je taj trenutak pred samo sastavljanje
finansijskih izvestaja onda neposredno nakon dana bilansa smatralo u skadu sa principom
jasnosti da dospelo potrazivanje bude iskazano posebno . Da se ova pozicija rastavi na dva
dela. Na tzv zahtevane uplate ili uplate koje su trazene od onih uplata koje jos nisu dospele za
placanje. Taj iznos koji se zahteva moze se iskazati kao podpozicija neuplaceni upisani
kapital ili u okviru pozicije ostla potrazivanje sto se cesce radi. Na taj nacin mi korisnicima
finansijskih izvestaja jasno stavljamo do znanja da od ukupnog neuplacenog upisanog kapitala
za uplatu je dospelo 15 a 15 ce biti uplaceno za narednih godinu dana.
To je vazno kod analize likvidnosti, jer vidi sta ce u narednih godinu dana biti pretvoreno u
gotovinu. Ako je taj podatak ne pokazemo posto je rec o dvogodisnjem periodu u kome ce se
taj iznos pretvoriti u gotovinu mi uskracujemo analiticara o tome kada se ocekuje naplata I to
je razlog sto se ova pozicija deli na dva dela.

Kako se odredjuje visina ove pozicije?Kako cemo bilansirati ovu poziciju?

Posto je rec o neuplacenim upisanim akcijama I udelima , a akcije I udeli se vode po
njihovoj nominalnoj vrednosti onda ce se ova pozicija procenjivati po nominalnoj vrednosti.
Visina ove pozicije utvrdjuje se po nominalnoj vrednosti upisanih a neuplacenih akcija ili
udela.

Ako je emisiona vrednost iznad nominalne vrednosti akcija imamo azio I ona se mora

evidentirati u celini.
Mogucnost isplate na rete odnosi se samo na nominalnu vrednost akcija a ne I na azio.
Kada posle godinu dana radimo procenjivanje treba da utvrdimo vrednost ove bilansne
pozicije. Tada se testira kolika je verovatnoca da ce svi akcionari uplatiti upisane akcije. Ni
jedan akcionar akciju ne dobija dok je ne uplati u celini. Ovde ne moze ako smo npr upisali
100 akcija I uplatili 50 da dobijemo 50 akcija. Taj uplaceni iznos je polovina od 100 ali
polovina od svake od 100 upisanih akcija tj 50% od upisani akcija.
Ako se na kraju godine ustanovi da neki od akcionara koji su upisali akcije ne mogu platiti
iznose koje su duzni postavlja se pitanje kako vrednovati te akcije.
Ovde ne mozemo izvrsiti otpisivanje potrazivanja ali mozemo za kasnjenje u placanju
zaracunati kamatu kao kod svakog drugog potrazivanja. A ako akcionar ne moze da uplati u
opste mozemo njegove akcije prodati nekom drugom a njemu cete vratiti uplaceni iznos
umanjen troskove koje smo imali zato sto smo trazili novog akcionara.

14

Ne mozemo otpisivati jer bi to znacilo smanjenje osnovnog kapitala I to je jos jedna
specificnost ovog potrazivanja koja jeste potrazivanje ali se ne moze otpisivati kao svako
drugo potrazivanje.
KADA SE OVA POZICIJA GASI
Kada se izvrsi uplata. Ako nema ove pozicije znaci da je ceo upisani kapital uplacen.

STALNA SREDSTVA

U standardu 1 stalna sredstva se definisu kao ona sredstva ciji je predvidjeni vek
trejanja duzi od 12 meseci odnosno sredstvo cije se otudjenje ne planira u narednih 12 meseci
I otuda zakljucak da je rec o sredstvima koja se koriste visegodisnje.
Primep: kupimo akcije neke firme,I ne nameravamo da ih prodamo u narednih 12 meseci I
takve akcije predstavljaju nasu dugorocnu tj stalnu imovinu. Ako kupimo akcije da bismo ih
prodali u narednih mesec dana jer smatramo da ce kurs na berzi porasti to je kratkorocna
hartija od vrednosti.

Ovo su nam dva kljucna kriterijuma kada testiramo da li je nesto stalna ili obrtna
imovna.Za klasifikaciju imovine na stalnu I obrtnu relevantan je cilj tj sta ko zeli sa nekom
imovinom. Jedna ista imovina u zavisnosti od cilja moze biti klasifikovana I kao stalna I kao
obrtna. Promene cilja dovodi do promene klasifikacije imovine.
Primer: proizvodimo masine I one predstavljaju nase zalihe odnosno obrtnu imovinu ali ako
hocemo da je koristomo u procesu proizvodnje ona postaje nasa stalna imovina. Ili ako imamo
ucesce u nekoj firmi to je nas stalna imovina I samom odlukom da hocemo da je prodamo ona
je pretvara u obrtnu.

Uvek pri sastavljanju bilansa treba da se zapitamo da li je ta imovina dugorocno
vezana I tada je stalna imovina ili hocemo da je prodamo u roku kracem od godine dana ili je
koeficijent obrta veci od 1 onda je to obrtna imovina. Jednom izvrsena klasifikacija ne znaci
klasifikaciju zauvek. Promena cilja menja klasivikaciju,
KAKO SE RASCLANJUJE STALNA IMOVINA
1. nematerijalna ili imaterijalna ulagannja
2. materijalna ulaganja
3. finansijska ulaganja
To je prema obliku u kojim se stalna imovina javlja

NEMATERIJALNA ULAGANJA

To su nemonetarna sredsva koja nemaju fizicku supstancu tj ona se neopipljiva, ona
moraju imati sposobnost prepoznavanja I da imaju sposobnost da budu koriscena ili u
proizvodnji ili za snabdevanje robama ili uslugama ili da budu predmet iznajmljivanja ili da
se koriste za administrativne svrhe.standard 38
Ova definicija opisuje karakteristike I namene nematerijalnih ulaganja. Ona nam kaze
da nije potrazivanje I nije gotovinu (monetarna sredstva).ona moraju imati karakteristike da bi
mi rekli ovo je patent ili licenca.
Njegovim koriscenjem prduzece moze ostvariti neke ekonomske koristi u buducnosti.
Sposobnost bilansiranja nematerijalnih ulaganja (I da li ih treba prikazati u finansijskim
izvestajima)

To zavisi na kojoj teorijskoj osnovi se sastavljaju finansijski izvestaji.
Ako podjemo od statickog cilja a to je iskazivanje tacne imovine preduzeca onda cemo videti
da je stav ovih autora da nematerijalna ulaganja ne treba bilansirati . to su sredstva koja su
neopipljiva I koja nemaju svoju vrednost I da sva ulaganja u nematerijalnu imovinu treba
smatrati kao rashod perioda u kome je to sredstvo pribavljeno.
Kod dinamicke teorije ciji je cilj tacan obracun periodicnog rezultata smatra se da vrednost
ulaganja u ova sredstva treba iskazati u bilansu I zbog cinjenice da ta sredstva donose
ekonomske korisi u buducem periodu treba izdatak koji je ucinjen kao trosak rasporediti na
15

periode u kojima se ostvaruju ekonomske koristi od koriscenja datog sredstva. Znaci treba
aktivirati ove izdatke tj. prikazati ih kao sredstvo I potom kroz sistematsku I racionalnu
alokaciju nabavne vrednosti kao troska obezbediti ostvarenje primarnog cilja dinamicke
teorije koja je danas dominirajuce.
KOJI SU STANDARDI KOJI SU MERODAVNI ZA PRIZNAVANJE NEMATERIJALNIH
ULAGANJA
Kljucni standard ja 38 koji se zove nematerijalna sredstva ili ulaganje u nematerijalna
sredstva. I standard 22 koji se zove poslovne kombinacije, I u ovom standardu se propisuje
bilansni tretman goodwill kao oblik nematerijalnih ulaganja. Zasto je on u ovom standardu.
Zato sto nastaje kao posledica kupovine preduzeca.
POD KOJIM USLOVIMA SE NEKO MATERIJALNO DOBRO MOZE PRIZNATI TJ.
AKTIVIRATI

1.da ce postojati izvesnost da ce po osnovu koriscenja tog sredstva priticati ekonomske
koristi u buducnosti to je opsi uslov koji vazi za svako sredstvo
2.da je moguce pouzdano proceniti vrednost datog sredstva, znaci visinu izdatka koja je
ucinjena za njeno sticanje. To je takodje opsti uslov koji vazi za svako sredstvo
3.mogucnost indetifikacije I na njemu se posebno insistira. Dodat jer je rec
nematerijalnim ulaganjima. Ovde se moze postaviti pitanje sta je to.
Ispunjenost sva tri uslova ovde se obezbedjuje teze nego kada je u pitanju materijalno
ulaganje.
Primer/imamo autobus I prihod ostvarujemo od prodaje karata I lako ih mozemo utvrditi ali
ako forimiramo web site ne znamo koliko ce on doneti koristi u buducnosti. Znacemo da ce
doneti ali ne I koliko
MERENJE VISINE IZDATAKA ILI ODREDJIVANJE VREDNOSTI
Imamo dvojaku situaciju
Za sva nematerijalna sredstva koja sticemo kupovinom odredjivanje vrednosti je potpuno
indenticno kao I kod materijalnih ulaganja. Nabavna vrednost za one koje smo kupili I cena
kostanja za one koje smo generisali,
Nabavnu vrednost utvrdjujemo lako znamo tacno sta smo platili za licencu ili patent ali
problem se javlja kada imamo interno generisana nematerijalna ulaganja. Kada je rec da
utvrdimo koliko nas kosta stvaranje patenta koji ste vi stvorili a ne kupilil.
Razlika izmedju patenta I licenece kada ih kupujemo
Kada kupimo licencu mi nemamo ekskluzivno pravo koriscenja njegovog pronalaska mi smo
samo jedan od korisnika. On moze prodati kome god hoce.
Ali ako kupujemo patent on na nas prenosi monopol koriscenja tog izuma.onda smo mi novi
vlasnij patenta I samo ga mi koristimo.
Kod utvrdjivanja vrednosti interno generisani sredstava javlja se veliki problem da itvrdomo
sta je cena kostanja tog vase patenta jer je veliki broj patenta razultat zajednickog istrazivanja.
I zbog toga cesto ne mozemo neki nas pronalazak aktivirati.

11.11.2004

INDETIFIKACIJA NEMATERIJALNE IMOVINE
Indetifikacija se vrsi da bi se imaterijalna ulaganja mogla odvojiti od good-will
odnosno poslovne vrednosti I iskazati kao poseban oblik imovine. Utvrdjivanje imaterijalnih
ulaganja se vrsi uz pomoc sledecih kriterija.
Ako se dato imaterijalno dobro da u zakup, onda je sigurno da je ono izdvojivo I da
sigurno znate o kom imaterijalnom ulaganju je rec.

16

Drugo pitanje koje se postavlja jeste da li postoji mogucnost prodaje takvog
imaterijalnog dobra? Zatim da li se od tog dobra moze ocekivati priticanje ekonomske koristi
u buducnosti. Ako postoje odgovori na ova pitanja znaci da postoji mogucnost indetifikacije
ovih dobara.

Sta se sve ubraja u nematerijalna dobra?
Spisak onih predmeta koja ulaze u ovu grupu je prilicno sirok, tako da cemo sresti u
mrs samo najznacajnija imaterijalnja dobra tj samo ona koja se najcesce javljaju, ali time
spisak nije zakljucen time se ne navode sva imat. dobra ali se navode ona koja se javljaju
najcesce.
U imaterijalna dobra koja se najcesce javljaju ubrajaju se:
•Know-how ili naucno tehnicko znanje
•Licence
•Patenti
•Autorska prava
•Liste kupaca
•Koncesije
•Poslovna vrednost
•Uvozne kvote
•Dozvole za ribarenje
•Trgovacke marke ili znaci
•Kompjutersi softver
•Pravo na prikazivanje filmova
•Na emitovanje muzickih zapisa
Primecujemo da najveci deo nematerijlnih dobara predstavljaju odredjena prava. Ali
nisu sva prava nematerijalno dobro.
Na primer:potrazivanja. To je pravo na naplatu odredjene sume novca I iskazuje se
kao posebna bilansna pozicije. Sa druge strane kada imao odredjenu trgovacku marku ili
kompjuterski softwer , to je esto sto je zapisano na materijanom nosiocu. Kada je taj softwer
imaterijano dobro, kada ja imam disketu ili disk na kome se on nalazi. Ali taj nosilac je
mnogo manje vazan od onoga sto na njemu pise. Sadrzina onoga sto je tu , to je imaterijalno
dobro, a ne sam taj materijanli nosilac na kome je taj program.Da bi neko pravo imalo
karakter imaterijalnog dobra, vazno je da to pravo bude zasticeno. Znaci nece svaki
pronalazak biti imaterijalno dobro. Zasto? Zato sto ako nista zastitili sopstveni pronalazak,
ako nemate monopol na njegovom eksploatacijom , onda vi nemate patent, jer vi nemate
kontrolu nad datim sredstvom, a secate se da se sredstvo definise kao resurs nad kojim
preduzece ima kontrolu.Ako ne postoji pravna zastita ne postoji kontrola I nema uslova da se
takvo jedno ulaganje tretira kao imaterijalno dobro.
Posto je spisak imaterijalnih dobara veoma sirok, postoji vise kalasifikacija za njihovo
razvrstavanje I postoji vise kriterijuma na bazi kojih se ta sredstva mogu klasifikovati. Pa
imamo podela prema tome da li su odrziva.Pa cemo reci ova imaterijalna ulaganja su odrziva
a ova nisu. To je podela koja je bila moguca pre stupanja na snagu standarda 38. dugo
vremene su se imaterijalnim ulaganjima smatrali I troskovi istrazivanja I osnivacki troskovi I
onda su iskazivani u bilansu stanja. Mi nikome ne mozemo prodat troskove osnivnja jer niko
ne zeli da kupi te troskove. Ta ulaganja su se smatrala nematerijalnim neodrzivim sredstvima,
za razliku od patenta I licence koje mozete kupiti I prodati I koja spadaju u odrziva.MRS 38
potpuno je zabranio aktiviranje svih onih ulaganja koja nemaju sposobnost prodaja jer je
sposobnost prodaje indirektno dokaz da ce sredstvo u buducnosti donositi ekonomske koristi a
to je uslov da se nesto smatra sredstvom. Jer niko ne bi kupio nesto sto mu u buducnost nece
donositi ekonomske koristi. Tako da danas u bilansima imamo samo odrziva sredstva a
neodrzivih nema

Zatim ima podela koja je I danas aktuelna na sredstva koja su povezana sa preduzecem
I ona koja se od preduzeca mogu odvojiti.Sa to znaci da se mogu odvojiti? To znaci da se
17

mogu prodati kao samostalno dobro a da pri tome firma nastavi da postoji. Znaci da se takva
prodaja smatra samo prodajom nekog oblika imovine koje to preduzece poseduje. Moze se
prodati patent I licenca.Posto medjutim jedno dobro koje se ne moze odvojiti odvojeno od
firme koje ne mozete prodati a da ne prodate firmu. To je good will ili poslovna vrednost
firme.Good will predstavlja imaterijalno dobro ali ona se ne moze prodati separatno od
preduzeca za razliku od drugih koja se prodaju odvojeno od preduzeca, znaci nezavisno od
toga da li ce samo preduzece biti prodato ili ne.
Za racunovodstvo je narocito vazna podela imaterijalnih dobara prem nacinu na koja

su stecena.:

•Ona koja su stecena kupovinom ili derivativna.
•Ona koja su rezultat samog preduzeca ( originlna ili izvorna)imaterijalnim dobrima.
Ovako isto mozemo podeliti I materijalnu imovinu. Mi mozemo reci ovo smo kupili a ovo
smo proizveli sami.

Ova poslednja podela je jako vazna za imaterijalna dobra jer se sposonost aktiviranja
uvek imaju nematerijalna ulaganja koja su stecena kupovinom a sposobnos aktiviranja
sredstava koja su rezultat samog preduzeca mogu se aktivirati pod vrlo odredjenim I strogim
uslovim I potrebno je ispuniti jedno 5-6 uslova da bi se jedno takvo sredstvo moglo smatrati
imovinom.

Pravilo od prilike zvuci ovako:
Sva ulaganja u nematerijalna dobra od strane preduzeca tretiraju se kao rashod perioda
dakle nemaju sposobnost aktiviranja osim onih ulaganja koja su uslovljeni standardom 38.
KAKO VREDNUJEMO IMATERIJALNA DOBRA?
Ovde vazi pravilo da dobra stecena kupovinom se vrednuju u visini izdataka ucinjenih
radi njihovog sticanja sto ce reci po nabavnoj vrednosti. Znaci vrednovanje imaterijalne
imovine inicijalno vrsi se po nabavnoj vrednosti koja ukljucuje fakturnu vrednost I zavisne
troskove nabavke ( troskovi da bi zastitili patent I sl.)
Kada je rec o interno generisanim dobrima tj dobra koja smo proizveli sami, onda I
ovde vazi pravilo da u cenu kostanja ovih dobara ulazi direktni troskovi tj oni koji su
neposredno povezani sa datim dobrom I pripadajuci na razumnoj osnovi dodeljeni deo opstih
troskova ( direktne troskove rada I materijala I onaj deo opstih troskova koji se moze vezati za
dato dobro, za koje se smatra da se stvaranjem tog dobra izazvan) to je pravilo za formiranje
cene kostanja I materijalnih ulaganja a ne samo nematerijalnih ulaganja.
Osim inicijalnog vrednovanja postoji I naknadno vrednovanje nematerijalnih
ulaganja.Nmaterijalna ulaganja podlezu otpisivanju. Procenjuje se njihov vek I vrsi se
otpisivanje. Naknadno vrednovanje vrsi se u visini neotpisne vrednosti.
Koje se metode mogu koristiti za otpisivanje? Linearno I degresivno.
Znaci standard 38 ne pripisuje koju metodu vec samo zahteva da se visina otpisa
odrazava stepen smanjenja vrednosti datog imaterijalnog dobra.a da li cemo otpisivati
linearno ili degresivno prepusta nama da odlucimo.
I otpisivanje se po pravilu vrsi indirektno znaci vrsi se preko ispravke vrednosti.

TROSKOVI OSNIVANJA

Obuhvataju: advokata da napravi statut firme, nekog da nadjete da skupi dokumenta
neophodna za prvo kolo akcija, troskovi stampanja akcija sada otpdaju jer se akcije izdaju u
nematerijalnom obliku vi dobijete potvrdu da ste upisali odredjeni broja akcija, ali zbog
visokog troskova stampe I da bi se olaksao promet akcijama one se ne stampaju. Sada se
akcije vode na racunima kod banaka I knjizi se trzisni promet akcijama kao sto se to radi
bezgotovinskom placanje. Znaci ako ste vlasnika nekih akcija I odete u banku da otvorite
depo racun, to je racun na kojima se vode evidencije o vasim hartijam od vrednosti. Kod iste
banke imate vas tekuci racun I mozete reci da proda na vas racun akcije po nekim cenama.
Kada se sklopi zakljucnica sa vaseg racuna ce skinuti akcije I preneti na racun kupca a sa
njegovog racuna ce taj iznos preneti na vas tekuci racun, sve ce ovo biti sprovedeno preko
centralnog registra hartija od vrednosti. I to je razlog sto se hartije od vrednosti izdaju u
18

nematerijalnom obliku znaci nema one predaje akcija prodavca kupcu vec vi dobijete izvod da
su se akcije smanjile na vasem depo racunu za onoliko koliko ste prodali, a kupac dobije
izvod da je on novi vlasnik tih akcija, ali zato na vasem kreditnom racunu imate povecanje
gotovine. Isto tako mozete I kupovati, samo sto ce se povecati vrednost na depo racunu a
smanjit na tekucem racunu gotovina.
Tu su jos I troskovi registracije firme koje moramo platiti I sve te troskove zajedno
moraju da podnesu osnivaci, vlasnici. Nekada je postojala opcija u 4. direktivi da se ti
troskovi mogu aktivirat I otpisivati u roku od 5 godina a standard 38 je zabranio aktiviranje
ovih troskova I insistira da oni budu rashodi perioda. Sta ga je navelo na to da zabrani
aktiviranje? Navelo ga je to so je svest priticanja ekonomskih koristi jako mala. Vi ste
osnovali firmu I u opste ne znate da li ce ta firma biti uspesna. Sta ako se ta firma zatvori
naredne godine sto je cest slucaj kod novoosnovanih firmi. Sta da radimo sa troskovima
osnovanja, mi ih ne mozemo prodati oni imaju samo vrednost za vlasnika firme I zato su oni
rekli nema aktiviranja. Argument protiv je ako dopustite aktiviranje vi olaksavate osnivanje
firme, da u prvim godinama kada je firmama tesko iskaze troskove osnivanja kao rashod koji
u opste ne moraju biti mali I da…?????? ( ne cuje se ali nije nist bitno ).tako da odmeravajuci
I za I protiv ipak su se odlucili da zabrane aktiviranje nego da to ide na rashode pokusavajuci
da to ide ne na firmu vec na osnivace firme. Bilo koje izdatak vezan za osnivanje firme nema
sposobnost aktiviranja , on ce jednostavno te troskove tretireti kao rashod.

TROSKOVI ISTRAZIVANJA

To je naredna pozicija u nasem bilansu I jako je zahvalna, jer preduzeca ako nisu znala
gde da stave neke rashode oni su ih sve stavjali u ovu poziciju, tako kada bi pogledali nase
bilanse zakljucili bi da smo mi zemlja koja dosta ulaze u razvoje I istrazivanja.
Ovi troskovi nemaju sposobnost aktiviranja, zbog toga sto u periodu istrazivanja vi ne
znate sta ce biti rezultat istrazivanja. Vi istrazujete mogucnost da se proizvod proizvede na
neki potpuno nov nacin, radite na tome godinama imate znacajne izdatke ali vi ne znate da li
cete u tome uspeti. Da li ce ti izdaci dovesti do rezultata I kakav ce taj rezultat biti. I upravo
zbog toga sto ne postoji izvesnost o priticanju ekonomskih koristi po osnovu tih istrazivanja
zabranjuje se aktiviranje ovih izdataka I oni se tretiraju rashodom perioda.
Na primer: automobilske firme imaju veoma velike troskove istrazivanja I sve te
troskove moraju pokrivati na teret tekuceg rezultata, jer bi aktiviranjem dovelo do
precenjivanja imovine a time I rezultata. Jer sta ako od ovih istrazivanja ne bude nista, kao sto
cesto biva. Od otprilike 10 istrazivackih radova najvise 2 eventualno 3 ce donositi ekonomske
koristi, svi ostali se smatraju neuspehom. Neuspehom iz koga se nesto naucilo ali u svakom
slucaju ne daje rezultat koji ce nam obezbediti priliv buducih ekonomskih koristi.

TROSKOVI RAZVOJA

Faza razvoja dolazi nakon faze istrazivanja, znaci kada kod istrazivanja dodjete do
toga da postoji mogucnost da rezultat istrazivanja bude doveden komercijalnom koriscenju
tada pocinje faza razvoja. Sta je zadatak faze razvoja? Zadatak faze razvoja je da na osnovu
rezultata istrazivanja dodjete do nove tehnologije, do novog proizvoda , do novog
materijala… u toj fazi istrazivanja vi zelite da dobijete proizvod kod koga postoji tehnicka
izvodljivost dakle vi mozete taj proizvod proizvesti, vi mozete realizovati takav proces
proizvodnje npr. koristimo neki novi materijal ili novi nacin proizvodnje. Taj rezultat razvoja
mozete koristiti sami a mozete ga I prodati. Znaci rezultat razvoja ima sposobnos primene u
samom preduzecu ili sposonost prodaje nekom drugom preduzecu.Uprava firme ima nameru
ili da koristi rezultat razvoja ili da ga proda, znaci nece ga drzati po fijokama sto isto tako
ponekad biva. Imamo proizvod koji I dalje ima relativno dobru prodju na trzistu I necu da
plasiram novi proizvod sada zato sto cu imati visoke pocetne troskove a ovaj proizvod I dalje
donosi dobar profit. Odlozicu nov proizvod za neko buduce vreme, znaci nemam nameru ni
da ga prodam ni da ga koristim.

19

To sto imate dobru volju za primenu rezultata razvoja ne znaci da je to dovoljno za
njegovo aktiviranje, morate imati para znaci morate raspolagati sredstvima koji ce vam
omoguciti da taj novi pronalazak iskoristite, zatim morati ispitati da imate sposobnost da to
uradite, znaci imamo pronalazak , znamo da zelimo da ga iskoristimo, imamo para ali ne
znamo kako. Jedno je nesto stvoriti a drugo je stvoriti uslove za komercijalno koriscenje tog
proizvoda. Zatim potrebno je da postoji trziste za datim proizvodima I da postoji neko ko ce
kupiti to sto ste vi proizveli koriscenjem novog postupka. Jos je potrebno da imamo
raspolozive resurse I finanskijske I tehnicke I kadrovske bilo da zelite da koristite proizvod ili
zelite da ga prodate. Mislite da je lako da prodate neki novi proizvod, neki novi pronalazak?
Ne to je jako tezak posao. Prvo to ne moze raditi svako a drugo broj kupaca koji su spremni
da kupuju neki novi pronalazak je prilicno ogranicen. Znaci ako imate nov pronalazak nece
vam biti lako da ga prodate.

I konacno, vazno je za priznavanje da mozete tacno utvrditi visinu izdatka koje je
stvaranje proizvoda tim postupkom izazvalo, znaci da mozete da odgovorite na pitanje koliko
nas kosta razvoj kod novog proizvoda , kod novog materijala kod novog dizajna…
Ovo je jako vazno , da razdvojite fazu istrazivanja I fazu razvoja I ovde vazi pravilo da
ne smete troskove istrazivanja koje ste smatrali rashodom perioda u kome ste istrazivali sada
ukljuciti u vrednos pronalaska. Dakle ne smete sada reci : “ e pa cekajte ovo istrazivanje je
dalo pocetne ideje od koje smo mi dosli do novog proizvoda, mozemo li mi sada cenu
kostanja tog novog proizvoda utvrditi tako sto cemo uzeti ulaganja od prvog do poslednjeg
dinara.”Standard 38 kaze NE!! ovo sto ste tretirali kao troskove istrazivanja, to je bio rashod I
sa tim je zavrseno, znaci vi u cenu kostanja mozete uneti samo troskove razvoja, znaci samo
one izdatke koje su nastali u fazi razvoja, iako je uspeh u razvoju tog proizvoda pokazao to
da su troskovi istrazivanja bili opravdani, ali nema vracanja na staro, znaci ne mozemo
ponove te troskove iskazati kao nabavnu vrednost(??? NISAM SIGURNA) ko bi se prvi
protiv toga pobunio? Drzava. Jer ste vi tretirajuci kao rashod troskove istrazivanja smanjili
rezultat. Sada cete na dodatnu vrednost novog pronalaska pa cete otpisivati tako visoku
vrednost pa cete opet kroz veliku amortizaciju jos jednom smanjiti rezultat I smanjiti time vas
poreski teret. Znaci jednom tretirano kao rashod ostaje uvek.
Sta bi bile aktivnosti razvoja?
Mozete dizajnirati novi alat, mozete dizajnirati novi proizvod , novi materijal kao
rezultat razvoja( vidite kakav je preokret u industriji koze izazvala proizvodnja vestackih
materijala, tj vestsacke koze. Nikad vise koznih jakni nije setalo gradom I to sa malo novca I
mozda boljeg kvaliteta jer mozete oprati vestacku kozu a pravu morate nositi na posebno
ciscenje… te firme koje su pronasle nove materijale su osvojile veliki deo trzista.)
Cak I proizvodnja pilot postrojenja moze se smatrati troskom razvoja. Pilot postrojenje
nam sluzi da proverimo da li je to neko novo postrojenje dobro, da li je sve na svom mestu ali
to postrojenje ne moze se komercijalno koristiti, dakle on je napravljen samo da bi se testirao
novi tehnoloski postupak, to nije nova fabrika. To je pilot postrojenje koje sluzi samo da se
istestira mogucnosti novog postupka. Troskovi izgradnje takvog postrojenja predstavljaju
troskove razvoja.

Sta je smisao svih ovih tipova o kojim je bilo rec? smisao je da obezbedi pouzdanost
priticanja ekonomskih koristi u preduzece. Znaci da budemo sigurni da ce po osnovu tog
sredstva u buducnosti priticati ekonomske koristi, jer zelimo da izbegnemo da iskazemo kao
sredstvo nesto sto zapravo nije, nesto zbog cega nikakve koristi u buducnosti biti nece.

KONCESIJE PATENTI I SLICNA PRAVA
Koncesija je pravo koje drzava prenosi na preduzece omogucavajuci mu ili da koristi
odredjeno prirodno bogatstvo ili da se bavi odredjenima poslom.( drzava kao nosilac javnih
prava).

Recimo mozemo da dobijemo koncesiju za eksploataciju mrkog uglja ili moze dati
konceciju za eksploataciju suma. Prvo je koncesija za koriscenje neobnovivih prirodnih

20

bogatstava znaci kada se taj rudnik iscrpe koncesija mora da istekne posto koriscenje tog
rudnika prestaje. A suma je obnovivo prirodno bogatstvo.
A koncesija se moze dati I za obavljanje odredjenog posla. Recimo koncesija za
izgradnju auto puta. Znaci vi odredjenom preduzecu date pravo da iznajmi auto put da ga
koristi odredjeni broj godina I da po isteku tog iznajmljenog perioda auto put preda drzavi na
koriscenje.

Kako se odredjuje njena vrednost?

To je iznos koji smo morali platiti da bismo do koncesije dosli(????) ali neka
preduzeca dobijaju besplatno koncesije ako su ti poslovi od opsteg znacaja, a vrednost se
utvrdjuje po osnovu vrednosti slicnih prava koje je drzava odobrila.

Na koj period se koncesija otpisuje?

Znaci za koliki period moramo iznos koji smo platili preneti na troskove. To zavisi od
ugovora na koji koncesija glasi. On moze glasiti na 25 ili 30 godina, a to je sve utvrdjeno
zakonom o koncesijama gde je utvrdjenjo postupak izdavanja koncesija, trajanje koncesija.
Zavisnosti od vrste koncesije zavisi I vreme trajanja.
Racunovodje obicno zagovaraju da taj rok otpisivanja bude sto kraci, narocito tamo
gde nije izvesno da ce preduzecu priticati ekonomske koristi po osnovu koriscenja koncesije.
Mi kazemo dobili smo koncesiju na 20 godina za koriscenje nekog dobra. Ako
istrazivanja pokazuju da nije izvesno da ce svih 20 godina priticati ekonomske koristi, onda
cete koncesiju otpisati za 15 godina.
Na primer:dobijete koncesiju za koriscenje auto puta, a vi znate da je koriscenje tog
auto puta jako slabo. A sta ako se izgradi pruga pored tog puta. Vasi prihodi od koriscenja
puta vise nece biti isti jer ce jedan deo I putnika I tereta biti prevezen zeleznicom. Ima li onda
osnova da preipitate vek trajanja koncesije I da vek trajanja skratite,
Dakle ne mozete uzeti iskljucivo rok na koji glasi ugovor nego morate uzeti I ove
druge faktore koje treba da vam pokazu I da vas uvere ili razuvere da ce ekonomske koristi
biti bas toliko velike.

Patent je ekskluzivno pravo koriscenja odredjenog pronalaska, sopstvenog ili

kupljenog.

Ko daje to ekskluzivno pravo pronalazacu ili korisniku.
Drzava I to tako sto mu zastitom pronalaska obezbedjuje da odredjeni broj godina
samo on taj pronalazak moze koristiti, znaci ima pravo monopola nad koriscenjem tog
pronalaska.

Za patente vazi isto pravilo sto se tice otpisivanja, kao I kod koncesija.
Znaci najduzi period je period u kome imate zastitu I kazete vas patent je zasticen u
narednih 15 godina. Po isteku tih godina patent postaje javno dobro. Moze ga koristiti ko hoce
jer vi vise nemate monopol. Najduzi rok na koji vi morate da otpisete vas patent je 15
godina.a moze biti I kraci ako smatrate da proizvod koji je proizveden tim vasim pronalaskom
nece imati traznju.

Predpostavljam da znate sta je to licenca, ono sto je vazno je da ce licenca biti
tretirana kao sredstvo dakle aktivirana samo pod uslovom da se naknada za koriscenje licenlce
placa odjednom. Ako bi se naknada placala srazmerno obimu proizvodnje licenciranog
proizvoda tada takva licenca ne bi bila tretirana kao sredstvo vec kao posebni pojedinacni
trosak. Dakle vi proizvodite neki proizvod I kazete troskovi materijala toliko, troskovi rada
toliko, a ha I troskovi za naknadu licence toliko, a to je poseban pojedinacan trosak za taj
proizvod, jer ste vi sa ugovorom o kupovini licence obavezali da cete za svaki komad
proizvoda proizvedenog po toj licenci na ime naknade platiti recimo 1 euro. Taj jedan euro je
posebni pojedinacni trosak pri proizvodnji tog proizvoda. Ako kazete kupujem licencu za
period od 5 godina, za to placam 50000 euro e ta licenca je onda imaterijalno sredstvo koje
cete iskazati u bilansu I otpisati u periodu od 5 godina.
Da li je fransiza imterijalno sredstvo?
Ko prodaje fransizu? Mogli bismo reci pravo na biznis. Za razliku od koncesije
fransizu prodaju preduzeca. Koja je najpoznatija firma koja prodaje fransizu? Mc donalds. Sta
21

on prodaje firmama koje kupuju: nacin rada , svoje ime, svoje procedure I postupke, propisuje
standarde za proizvode I usluge I vrsi nadzor da ne bi doslo do gubitka good will-a, znaci da
ne bi doslo pod njegovim imenom bili prodavani proizvodi I usluge manjeg kvaliteta od
standarda koje je on utvrdio. I on kazemo sklapa ugovor o fransizi , I naravno da za onu firmu
koja plati, jer naravno to se ne dobija za dzabe, o pravo da posluje po pravilima Mc Donalds-a
fransiza predstavlja sredstvo, aktivira se I otpisuje.
Koje vazno nematerijalno sredstvo ima Coca-Cola? Zastitni znak.

Poslovna vrednost preduzeca ili Good-will

Godd will je siri pojem od imidza firme I racunovodje imaju preciznu meru visine
good willa. Obicno kazemo da good will predstavlja sposobnost firme da ostvaruje iznad
prosecan profit, znaci pozitivnu poslovnu vrednost imaju firme koje ostvaruju iznad prosecan
profit. Da bi se iznd prosecan profit ostvario te firme moraju imate odredjene karakteristike.
Znaci obicno je rec o firmama koje imaju zaista odlican ugled medju kreditorima, medju
dobavljacima, koja imaju odlicnu poziciju na trzistu, koja imaju sposoban menadzment, koja
su dobro organizovan, koja imaju kolektiv koji je kvalifikovan I firmi odan. Sve su to atributi
koji krase firmu sa pozitivnom poslovnom vrdnoscu.
Posto investitor kada kupuje firmu, on u stvari kupuje buduce profite za firmu koja
odbacuje profit iznad proseka investitor ce biti spreman da plati vise nego sto je neto vrednost
te firme. Pa se racunovodstveno visina good willa utvrdjuje kao razlika izmedju iznosa koji
kupac placa za firmu kao celinu I visine neto imovine te firme. Znaci ako je neto imovina te
firme 100 a kupac za tu imovinu placa 120 onda ovih 20 predstavlja pozitivnu poslovnu
vrednost.

Na primer:imate dve firme I obe se bave proizvodnjom sladoleda. Obe imaju isto
imovinu 1000000 eura, tolika je neto imovina. Prosecna stopa u toj grani je15% prinos na
sopstveni kapital. Prva firme u proseku ostvaruje dobitke koje iznose 150000 a druga
ostvaruje dobitke od 190000. druga firma ima za 40000 veci prinos na sopstveni kapital u
odnosu na prvu firmu. To pokazuje da je to firma sa pozitivnom poslovnom vrednoscu. Tih
40000 razlike da li je to good will tj njegova visina, nije jer je to razlika za jednu godinu.
Znaci nece ta firma izbacivati iznad prosecan profit samo godinu dana visina good willa moze
biti 200000 ako kupac procenjuje da ce najmanje 5 godina zaredom ostvariti profit koji je za
40000 veci od prosecnog profita u datoj grani. I znaci kada bude kupovao tu firu on nece
ponuditi 1000 000 vec 1200000 I time ce on platiti pozitivnu poslovnu vrednost te firme.
Samo placeni good will ima sposobnost aktiviranja. Znaci cinjenica je da firma ima
good will I pre nego sto bude prodata ali posto je to interno generisano dobro I sto nije
moguce pouzdano proceniti vrednost tog dobra . znaci kad bi vas bilo ko pitao pre nego sto se
ponudi kupac da plati koliko vredi vas good will, vi ne znate. Vredi onoliko koliko je kupac
spreman da plati iznad vrednosti neto imovine firme I zbog toga se aktivira tek onda kada je
stecen kupovinom. Znaci kada kupite firmu vi platite good will I mozete u bilansu iskazati
good will kao posebnu bilansnu poziciju.
Kada je rec o otpisivanju good willa tu nema cvrstog pravila. Dok je bila vazeca 4.
direktiva iskljucivo I pre standarda 22, smatralo se da period od 5 godina period u kome treba
placeni good will otpisati. Zato sto je good will jako osetljiva kategorija, jer je jako tesko
tvrditi da cete vi u nekom jako dugom roku zahvaljujuci good willu ostvarujete iznad
prosecne profite. Good will se lako gubi. Dva tri pogresna poteza menadzmenta firme mogu
dovesti do toga da firma prestaje da donosi visoke profite I da se potpuno izgubi vrednost
good willa. Pa se iz razloga opreznosti insistiralo na otpisivanju u tako kratkom roku tj 5
godina.

Standard 22 je uveo izmene I dopusta da se otpisivanje good willa vrsi I u duzem
vremenskom periodu ali ne duze od 20 godina, ali je nametnuo obavezu da se svake godine
procenjuje preostali vek trejanja good willa. Znajuci da se good will lako izgubi nametnuta je
obaveza preispitivanja veka trajanja na kraju svake godine. To inace se cini I za ostala

22

imaterijalna ulaganja, jer je stepen sigurnosti u ostvarenje ekonomskih koristi ovde nizi nego
kada je rec o materijalnim ulaganja.
Kada je zastitni znak materijalno dobro? Samo kada je zasticen zakonom. Znaci
mozete napraviti sjajan logo ali ako niste prepoznatljivi po njemu I ako ga niste zastitili kod
nadleznih drzavnih organa ta logo vrednost ne moze biti aktivirana. Ne mozete ga prodati niti
ga iskazati kao imovinu.

Na primer:napravite firmu I vas logo I kazete e to je moja imovina a niko vas ni ne
prepoznaje po tome. Vi odmah pitate sta je ovo, ko je ovo ali kada vidite znak Coca Cola ili
Nike vi odmah znate sta je to I ne morate da citate sta je iza toga, vi odmah znate o kojoj je
firmi rec, koji proizvod I koji kvalitet proizvoda je rec. I zato je zastitini znak vazan I
predstavlja deo imaterijalne imovine I zato mozete tuziti nekoga ko koristi neovlasceno vas
znak. Vi mozete nekome odobriti da koristi vas znak I on ce to platiti ali ako koristi
neovlasceno vi ga mozete tuziti.

BILANSIRANJE MATERIJALNIH ULAGANJA

Pod materijalnim ulaganjima podrazumeva se veliki skup imovinskih predmeta koji
se smatraju kao I imaterijalna ulaganja dugorocno vezanom imovinom odnosno imovinom ciji
je vek trajanja duzi od 12 meseci a u standardu cemo naci, ciji je vek trajanja duzi od godine
dana odnosno od trajanja poslovnog ciklusa.
Znaci ako je poslovni ciklus kraci onda ce se uzeti godinu dana a ako je duzi od
godinu dana onda ce se uzeti duzina poslovnog ciklusa da bi se odredilo da li je neko dobro
dugorocno vezano ili ne. kod onih firmi ciji je poslovni ciklus duzi od 12 meseci onda ce se
dugorocnom imovinom ce se smatrati imovina ciji je rok duzi od poslovnog ciklusa.
Sta sve obuhvataju materijalna ulaganja?
•Zemljista I prva koja su izjednacena sa zemljistem
•Gradjevinski objekti
•Tehnicka postrojenja I masine
•Ostala postrojenja, alati, poslovni inventar
•Ulaganja u izgradnju I avanse
Sta su to prava izjednacena sa zemljistem? Kada uzmete u zakup zemljiste na 99
godina ne sticete li time pravo koje se izjednacava gotovo sa svojinom nad tim zemljistem, na
to se misli kada kazemo zemljiste koje se nalazi u svojini I prava koja proizlaze iz tih
zemljista. Ovo je jedna od klasifikacija koja je moguca.

Rasclanjavanje materijalne imovine

Iako smatramo da je rasclanjavanje materijalne imovine lako jer mi znam sta su
masine, sta postrojenja, zemljista , ipak u nekim slucajevima to nije lako uraditi.
MRS-16: nepokretnosti masina I oprema, sta se podrazumeva pod nepokretnostima: to
su materijalna sredstva koja se koriste duze od 1 obracunskog perioda za potrebe proizvodnje,
isporuke pruzanje usluga , iznajmljivanja ili za administrativne svrhe. Ovo sve osim onoga
duze od jedne godine vazi za svako sredstvo, jer je to duze od jedne godine specificnost stalne
imovine.

Koji problemi se kod rasclanjavanja mogu pojaviti?
Kada je u pitanju stalna imovina kako iskazati u bilansu zemljista na kojima je
izgradjen gradjevinski objekat.
Vi kada pravite poslovnu zgradu vi je pravite na nekom
zemljistu. Kako cete u bilansu iskazati odvojeno gradjevinski objekat odvojeno zemljiste ili
cete buduci da oni predstavljaju jednu celinu, jer ne moze zgrada da stoji u vazduhu, da li
cete onda tu zgradu I to zemljiste iskazati kao jednu bilansnu poziciju. Resenja su razlicita ali
najveci broj zemalja se odlucuje da u tom slucaju iskaze zemljiste I gradjevinski objekat
zajedno.

Ovo iskazivanje u bilansu ne znaci da se zemljiste I gradjevinski objekat zajedno
procenjuju. To znaci da cete vi u vasim knjigama odvojeno vodit zemljiste odvojeno voditi

23

gradjevinski objekat. Dakle imacete racun zemljista a onda cete imati odvojeno racun
gradjevinskog objekta. Odvajaju se zato sto se zemljiste ne otpisuje, to je dobro sa
neogranicenim vekom trajanja I nije predmet otpisivanja. Gradjevinski objekti imaju
ograniceni vek trajanja I otpisuju se. Ako biste to iskazali zajedno I kazete gradjevinski
objekat zajedno sa zemljistem vredi milion, procenjeni vek trajanja je 20 godina I svaki
godine biste morali da otpisujete 50000. To ne bi bilo u redu. Moramo odvojiti vrednost
zemljista I moramo otpisivati samo vrednost gradjevinskog objekta. Dakle to sto se iskazuju u
bilansu ne znaci da se u knjigama ne vode odvojeno. Samo kada iskazujete u bilansu saberete
njihove vrednosti I prikazete kao jednu poziciju.

Kako odvojiti prostrojenja od gradjevinskih objekata?

U mnogim slucajevima tu nema dileme. Masina koja je u hali je posebno imovinsko
dobro u odnosu na halu kao gradjevinski objekat. Ali u pojedinim slucajevima to nije do kraja
jasno

Da li je lift postrojenje? Jeste I nalazi se u okviru gradjevinskog objekta. Da li on
predstavlja celinu sa gradjevinskim objektom ili ne. da li ga treba iskazati odvojeno kao
opremu ili u okviru vrednosti gradjevinskog objekta. Posto je lift postrojenje koji omogucuje
da gradjevinski objekat vrsi svoju funkciju onda on predstavlja deo gradjevinskog objekta I
bice iskazan u bilansu kao deo vrednosti gradjevinskog objekta.
Postoje I obrnute situacije. Npr trafo stanice. Sta je vaznije kod trafo stanice, zgrada ili
oprema u toj zgradi. Ta zgrada postoji samo da bi se zastitila oprema. U tom slucaju taj
gradjevinski objekat treba tretirati kao deo opreme I iskazati u okviru opreme. Jer je taj
gradjevinski objekat sada uslov da bi ta oprema mogla da funkcionise. Dakle kada god budete
u dilemi da li nesto treba iskazati kao gradjevinski objekat ili kao opremu pitajte se sta je u
tom odnosu vaznije. Naravno smatra se da instalacije, vodovod grejanje normalno spada u
gradjevinski objekat.

Razgranicenje alata na onaj koji ce biti tretiran kao osnovno sredstvo I onaj koji
ce biti tretiran kao obrtno sredstvo

Ovde vazi sledece pravilo. Sav alat ciji je vek trajanja duzi od godine dana bez obzira
na pojedinacnu vrednost tretira se kao osnovno sredstvo, sav alat ciji je vek trajanja kraci od
godine dana opet bez obzira na pojedinacnu vrednost bice tretiran kao obrtno sredstvo.
Dugo su bila koriscena dva kriterijuma: visina vrednosti I vek trajanja. Znaci standardi
su usvojili pravilo po kome se vrsi podvajanje na stalnu I obrtnu imovinu a to pravilo je vek
trajanja I to kao iskljucivo pravilo. Znaci kada nadjete alat u osnovnim sredstvima znaci da je
njegov vek trajanja duzi od godine dana ma koliko on bio skup, a ako nadjete alat u obrtnim
sredstvima tj sitan inventar to znaci da je vek trajanja kraci od godine dana. U nekim
zemljama ima resenje da se alat koji se koristi do godine dana odmah knjizi kao trosak tj
rashod, znaci cim se pocne koristiti odmah se smatra da je utrosen. Tako resenje moze ako ne
vrsite mesecno obracunavanje rezultata odnosno godisnje. Ako obracunavate rezultat u
kracim periodima to ce dovesti do premetanja rezultata.

Kako se investicije u toku mogu iskazati kao materijalno ulaganje?

Kada radite bilansiranje investicija u toku, znaci na kraju godine morate imati jasan
odgovor na pitanje: prvo da li ce ta investicija u toku biti dovedena do kraja?znaci da li postoji
ili ne postoji rizik od zavrsetka takvog ulaganja. Ukoliko ce investicija biti dovedena do kraja
onda do sada izvrsena ulaganja mozete iskazati kao osnovna sredstva u pripremi ili investicije
u toku. Ukoliko prekid u izgradnji iz bilo kojih razloga onda takva ulaganja tj ulaganja koja su
do tog trenutka izvrsena treba pre tretirati kao rashod nego kao sredstvo jer od obustavljene
investicije nema nikakve koristi u buducnosti. Znaci ako ta investicija nikada nece biti
zavrsena to sto ste zapoceli I sve sto ste ulozili do tog trenutka ste izgubili I to onda u bilansu
I tako treba iskazati. Dakle ako se ne moze prodati ili zavrsiti onda je to cist gubitak ili ostali
rashodi.

Vrednovanje investicija u toku ce se vrsiti po istom pravilu kada se sredstvo zavrsi.
Dakle po nabavnoj vrednosti odnosno po ceni kostanja

Avansi za osnovna sredstva

24

Prvo moramo znati zasto se avansi iskazuju unutar materijalnih ulaganja kada su
avansi potrazivanja za iznos novca koji je placen unapred pre nego sto je sredstvo isporuceno
tj pre nego sto je njegova izgradnja zapoceta odnosno zavrsena. Razlog zbog cega se avansi
iskazuju u okviru materijalnih ulaganja je pruzanje jasne slike o likvidnosti preduzeca, znaci
jeste potrazivanje ali to je potrazivanje koje nece biti pretvoreno u gotovinu, koje mi necemo
naplatiti nego ce se pretvoriti u osnovno sredstvo. To potrazivanje je prelazni oblik ka
materijalnom ulaganju( kada nam da dobavljac masinu mi knjizimo povecanje osnovnih
sredstava I gase se potrazivanja po osnovu avansa)I zato je bolje da ti avansi u bilansu budu
iskazani u okviru materijalnih ulaganja nego u okviru potrazivanja, jer kada radim analizu
likvidnosti ja bih onda morala da gledam sta se tu nalazi pa da izvlacim avanse da bi
izracunala pravi racio likvidnosti. Znaci da se to ne bi radilo I da bi zadovoljili princip jasnosti
ove avanse klasifikujemo u okviru materijalnih ulaganja. Da bi neki avans iskazali kao
materijalno ulaganje vazno je da se taj avans odnosi na sredstvo tj da ga mozete povezati sa
sredstvom na koji je taj avans dat I naravno da je taj avans pokriven savesnoscu duznika. Na
kraju godine sta ste uradili, vi ste poslali dopis duzniku I napisali po nasoj evidenciji vi nama
na ime avansa dugujete toliko, posaljete dva primerka I on pogleda I proveri I kaze da , tacno
mi imamo obavezu prema vama u tom iznosu parafira oba primerka , jedan vam posalje a
jedan zadrzi. Time ste vi izvrsili popis svojih potrazivanja a on popis svojih obaveza. Znaci
svako potrazivanje koje iskazete mora biti pokriveno takvom saglasnoscu vaseg duznika da
biste vi mogli dokazati da vi zaista imate potrazivanje prema njemu, dakle ne mozete uneti
neko fiktivno potrazivanje kao on meni duguje a on nema pojam o tome.

VREDNOVANJE MATERIJALNIH ULAGANJA

Vrednuju se po nabavnoj vrednosti inicijalno, odnosno po sadasnjoj vrednosti
naknadno. Uslovi za priznavanje su isti kao I kod sredstava , dakle:
•Da se sredstvo nalazi pod kontrolom preduzeca
•Da je rezultat proslih dogadjaja
•I da ce doneti ekonomske koristi u buducnosti
To je isto vazilo I za nematerijalna ulaganja, I vazice I za zalihe, dakle generalno
govoreci o sredstvima ovo su uslovi za priznvanje.
Procenjivanje se vrsi pojedinacno, to je nacelo pojedinacnog procenjivanja. A
vrednosti za procenjivanje su nabavna vrednost za sredstva stecena kupovinom I cena
kostanja za interno generisna sredstva.

Utorak, 16. novembar 2004.

OTPISIVANJE MATERIJALNIH ULAGANJA

Prošli put govorili smo o stalnoj imovini, videli smo šta se pod stalnom imovinom
podrazumeva, kako se vrši raščlanjavanje stalne imovine i kako se inicijalno procenjuje stalna
imovina (procenjivanje u trenutku sticanja, bez obzira na način sticanja). Naknadno
procenjivanje imovine, međutim, zavisi od toga kako se vrši otpisivanje njene vrednosti.
Znači, kolika će biti vrednost imovine po proteku određenog vremenskog perioda zavisi i od
visine izvršenih otpisa.

Zašto se samo stalna imovina sistematski otpisuje, a ne i obrtna? Odgovor je zbog
dužine veka trajanja, tj. zato što stalna imovina ima duži vek trajanja. Stalna imovina ima
koeficijent obrta manji od 1, što znači da je njen vek trajanja duži od godinu dana, ili duži od
trajanja jednog poslovnog ciklusa. Pošto je vek trajanja dug, postavlja se pitanje kako ćemo
odrediti koji deo vrednosti je sredstvo izgubilo tokom određenog obračunskog perioda. Zato
se otpisivanje vrši samo na onu imovinu čiji je vek trajanja ograničen, zbog toga što imovina
čiji je vek trajanja neograničen ne gubi svoju vrednost (samim tim što joj je vek trajanja
neograničen). To ne znači da u nekom trenutku Vi ne morate da izvršite otpis i takve imovine,
ali ne postoji potreba za sistematskim otpisivanjem takve imovine.

25

Def: Otpisivanje je knjigovodnstveni postupak kojim se smanjuje inicijalna vrednost

materijalnih ulaganja.

Pošto je otpisivanje način na koji mi konstatujemo smanjenje vrednosti imovine, koje
nastaje usled dejstva različitih faktora, važno je da definišemo pravi cilj otpisivanja. Može se
reći, da je to otpisivanje kojim se konstatuje smanjenje inicijalne vrednosti nekog
materijalnog ulaganja. Ili drugačije, to je postupak kojim se nabavna vrednost ili cena
koštanja datog materijalnog dobra (ili datog stalnog dobra) kao trošak raspoređuje na one
obračunske periode u kojima se to sredstvo koristi, odnosno u kojima to sredstvo dobacuje
prihode. Na ovaj način želimo da ispoštujemo načelo uzočnosti (načelo razgraničenja prema
predmetu i vremenu), odnosno da prihodima jednog perioda dodelimo njima pripadajuće
rashode.

Šta sve mogu biti ciljevi otpisivanja? To, šta će biti cilj otpisivanja, zavisi od toga od
koje bilansne teorije se polazi, ili zavisi od toga šta se smatra primarnim ciljem finansijskog
izveštavanja. Znamo da, u zavisnosti od toga šta se smatra primarnim ciljem finansiskog
izveštavanja, moežemo identifikovati više bilansnih teorija od kojih je najznačajnije
spomenuti statičku, dinamičku i organsku. Statička teorija je jedna od prvih bilansnih teorija
koja je razvijena, i ona primarnim ciljem bilansa smatra utvrđivanje stanja imovine. Znači,
ako se pođe od toga da je primarni cilj bilansa utvrđivanje imovine preduzeća, onda se visina
otpisa utvrđuje tako što uporedite vrednost imovine na kraju, sa vrednošću imovine (misli se
na stalnu imovinu) koju preduzeće ima na početku obračunskog perioda. Razlika između te
dve vrednosti smatra se smanjenjem vrednosti koje je nastalo tokom datog obračunskog
perioda. Ovde je važno da je primarni zadatak odmeravanja visine otpisa, utvrđivanje
vrednosti imovine; hoću da izmerim kolika je vrednost imovine na kraju, odnosno koliko je ta
imovina tokom obračunskog perioda izgubila svoje vrednosti. Potpuno drugačiji cilj ima
dinamičko shvatanje bilansa, po kome se primarnim zadatkom finansijskog izveštavanja
smatra utvrđivanje raspodeljivog periodičnog rezultata. Ako se pođe od tako definisanog cilja,
zadatak otpisivanja stalne imovine je da se inicijalna vrednost koja je utrošena da bi se do
nekog sredstva došlo, rasporedi na one obračunske periode u kojima se to sredstvo koristi. Što
znači, da kada se posmatra jedan obračunski period, putem otpisivanja, ukupna inicijalna
vrednost se deli na dva dela. Na deo koji je potrošen do tog trenutka, i deo koji je nepotoršen.
Prvi iznos, iskazuje se kao trošak, odnosno rashod, a drugi deo se zadržava u bilansu stanja
kao vrednost imovine koja će biti potrošena u nekom od budućih obračunskih perioda,
odnosno kao vrednost imovine koja će u budućnosti preduzeću doneti ekonomske koristi. Kod
dinamičkog shvatanja bilansa, dakle smatra se da je osnovni cilj otpisivanja upravo ta podela
inicijalne vrednosti da spomenuta dva dela. Pažnja je, dakle, ovde usmerena na odmeravanje
utrošene vrednosti sredstava, s obzirom na primarni cilj sastavljanja bilansa prema ovom
shvatanju, a to je utvrđivanje periodičnog rezultata. Ovde se ona neutrošena vrednost javlja
samo kao ostatak u odnosu na inicijalnu vrednost. Prema organskom shvatanju bilansa
primarni cilj je održavanje supstance, tj. ostvarene proizvodne spospbnosti preduzeća. Pa
saglasno tome, od otpisivanja se očekuje da obezbedi zamenu ili nadoknadu utrošene
vrednosti materijalnih ulaganja. Dakle, kada istekne vek trajanja nekog sredstva trebalo bi da
je preduzeće uspelo, kroz otpisivanje, da obezbedi sredstva iz kojih će se nabaviti isto takvo
sredstvo, ako se govori o apsolutnom održanju supstance, odnosno neko sredstvo koje će
obavljati istu funkciju kao i proivod koji se otpisuje, ali nije isto zbog tehničkog progresa koji
se u međuvremenu dogodio, ako govorimo o relativnom održanju supstance. Ovako definisani
cilj otpisivnja, očito je, nije namenjen ni utvrđivanj imovine, niti utvrđivanju raspodeljivog
rezultata, već je namenjen obezbeđivanju određenih finansijskih sredstava za obnavljanje
utrošenih sredstava. Ako želimo da utvrdimo koja bi to ovde vrednost bila predmet
otpisivanja, jasno je da to ne može biti nabavna, nego reprodukciona vrednost sredstvava. To
zbog toga što želimo da dođemo do vrednosti koja je potrebna za ponovnu kupovinu sredstva,
na kraju njegovog veka trajanja.

Koji od ovih ciljeva otpisivanje može da ostvari?

26

Kada govorimo o cilju otpisivanja po statičkom shvatanju, potrebno je dakle da se
pravilnim odmeravanjem visine otpisa obezbedi pravilno iskazivanje vrednosti aktive, i preko
toga pravilno otpisivanje vrednosti neto imovine (razlike između aktive i obaveza). Zbog toga
što statičko shvatanje bilansa polazi od toga da treba, u tom otpisivanju, utvrditi vrednost neto
imovine preduzeća. Ovaj cilj se može osporavati! Pre svega, zato što neto imovina nije
vrednost preduzeća. Ona je upravo vrednost koja je dobijena sabiranjem vrednosti
pojedinačnih imovinskih predmeta, umanjena za pojedniačne vrednosti obaveza koje
preduzeće u datom trenutku poseduje. Vrednost preduzeća kao celine po pravilu se razlikuje
od vrednosti imovine preduzeća, i zato otpisivanje ne može biti instrument za utvrđivanje
vrednosti preduzeća. Čak teško da može biti i instrument za utvrđivanje same imovine
preduzeća, jer se i vrednost imovine preduzeća razlikuje uzavisnosti od njene namene, od toga
koje ciljeve preduzeće želi da korišćenjem te imovine ostvari. Kada govorimo o utvrđivanju
vrednosti preduzeća, onda je vrednost imovine samo jedna od vrednosti koja se uzima u obzir
kada se određuje vrednost preduzeća. Ali pored nje redovno se utvrđuje tzv. prinosna vrednost
preduzeća, zato što kupac želi zapravo da proveri koje on profite može očekivati do korišćenja
te imovine kojom preduzeće raspolaže. Ta prinosna vrednost je upravo jedan od najčešće
korišćenih metoda za utvrđivanje vrednosti firme kao celine. Znači imovina firme i vrednost
firme su dve po pravilu različite stvari, jer imovina vredi samo onda kada donosi profit.
Imovina koja ne donosi profit nije imovina, već rashod (po definiciji sredstava). Otuda cilj po
statičarima teško da može biti realizovan otpisivanjem. Znači ne možemo izmeriti
otpisivanjem pravu vrednost neke imovine preduzeća.
Da li možemo obezbediti obračun raspodeljivog periodičnog rezultata? Po
mišljenju većine autora ovo je dostižan cilj kada je reč o otpisivanju. Smatra se da otpisivanje
može obračun raspodeljivog periodičnog rezultata i ispuniti onaj cilj koji je postavljen
dinamičkom teorijom. Ovaj cilj se može ispuniti, zato što se odmeravanjem iznosa vrednosti
koji je dato sredstvo izgubilo u datom obračunskom periodu, suprotstavljajući taj iznos
prihodima obezbeđujete da rezultat ne bude precenjen, i da bude raspodeljiv (=da imate
rezultat čija raspodela neće ugroziti održavanje supstance) što i jeste cilj. Ako se otpisivanje
vrši na sistematskoj osnovi, tj. prema ustaljenim pravilima onda će utvrđeni rezultat, osim što
će biti raspodeljiv, biti i međusobno uporediv nizu sukcesivnih vremenskih perioda.
Da li se otpisivanjem može obezbediti održanje supstance? Već iz samo definicije
otpisivanja, da je otpisivanje knjigovodstveno-tehnički postupak kojim se konstatuje
smanjenje inicijalne vrednosti sredstava, treba zaključiti da je otpisati jedno a nadoknaditi
nešto sasvim drugo. Dakle, možete imati otpise sredstava a da, jednostavno, ne možete
utrošene vrednosti nadoknaditi. Kada se utrošene vrednosti neće moći nadoknaditi? Kada
nemamo dovoljno prihoda. Sredstvo se troši, i to se otpisivanjem konstatuje, ali da li će ta
utrošena vrednost nadoknaditi to ne zavisi od trošenja, to zavisi od odnosa između prihoda i
rashoda. Prema tome, ako prihod bude dovoljan da se iz njega nadoknade utrošene vrednosti
onda će nadoknade biti. Ali, ako prihod ne bude dovoljan nadoknade neće biti, ali to znači da
otpisa nije bilo. Otpisi postoje, a pošto nisu nadoknađenih znači da postoji gubitak u visini
smanjenja vrednosti imovine, koji nije pokriven prihodima datog obračunskog perioda. Ne
može se, dakle, od otpisivanja očekivati da obezbedi nadoknadu utrošenih vrednosti. Problem
nadoknade je problem između prihoda i rashoda, odnosno problem rentabiliteta poslovanja.
Ukoliko su prihodi veći od rashoda, tj. ako postoji potpuna nadoknada utrošenih
vrednosti i višak iznad toga, onda će se u uslovima monetarne stabilnosti postojati situacija da
otpisivanje oslobađa, privremeno, pa i trajno, određeni iznos sredstava. Jer, šta se događa kad
se neko sredstvo otpiše, recimo čija je vrednost 1000, i otpisuje se na 5 godina? Svake godine
otpisujete po 200. Šta se događa sa tih 200? Kada otpisujete prve godine 200 i iz prihoda
nadoknadite tih 200, tih prvih 200 ostaje slobodno naredne 4 godine. Jer tek kada isteknu te 4
godine imaćete potrebu da kupite novo osnovno sredstvo. Drugi otpisani iznos od 200 biće
slobodan naredne 3 godine, treći naredne 2, četvri godinu i poslednji će biti slobodan samo
jedan dan ili neće biti slobodan. Dakle, kroz otpisivanje i amortizaciju sredstva se iz
materijalnog pretvaraju u novčani oblik. I pošto je ponovno ulaganje potrebno tek po isteku
27

veka trajanja, kažemo da se kroz amortizaciju popravlja likvidnost presuzeća. Zbog toga se
amortizacija kvalifikuje kao jedini trošak koji ne traži ulaganje odmah u narednom periodu.
Kada se materijal potroši u datom obračunskom periodu, mora se za naredni ciklus materijal
kupiti ponovo. Sredstva koja su tome namenjena ne mogu se upotrebiti ni za šta drugo. Ali
kad se sredstvo otpiše, pošto se nabavka ne vrši ponovo u narednom periodu na raspolaganju
su ta sredstva, slobodna, određeno vreme i mogu se koristiti za finansiranje poslovanja.
Šta su privremeno oslobođena sredstva? I kada ona uopšte postoje? Ako bi se
dogodilo da su sva sredstva kupljena u istom trenutku, i da sva sredstva imaju isti vek trajanja,
onda bi svi ovi iznosi amortizacije bili privremeno slobodni (sve do trenutka dok se ne mora
izvršiti ponovna nabavka). Po isteku pete godine, sva sredstva koja su bila oslobođena kroz
otpise biće nam potrebna da bi smo nabavili nova. Zato se tako oslobođena sredstva tretiraju
kao privremeno oslobođena sredstva. To naravno uopšte nisu male sume, posebno kada se
radi o preduzećima koja imaju veliku stalnu imovinu.
Osim privremeno oslobođenih sredstava mogu postojati i trajno oslobođena
sredstva
. Da bi se pojavila trajno oslobođena sredstva potrebno je da budu ispunjeni neki
uslovi:

1. da preduzeće posluje rentabilno (ako ne posluje rentabilno nema ni nadoknade
utrošenih vrednosti, pa nema ni privremeno ni trajno oslobođenih sredstava)
2. da postoji monetarna stabilnost (ako ne postoji monetarna stabilnost, može se desiti
da ste kroz otpise nadoknadili 1000 a da vam za novu nadokandu treba 1500, u tom slučaju
nema trajno solobođenih sredstava)
3. da su sredstva koja se otpisuju nabavljena u različitim vremenskim periodima (da

nisu nabavljena sva odjenom)

4. da imaju različiti vek trajanja. (da se zamena ne mora vršiti odjedanput, već da ta
potreba za zamenom biva u različitim vremenskim periodima)
Ako su ovi uslovi ispunjeni, možemo reći da se kroz amortizaciju vrši i trajno
oslobađanje određenog iznosa sredstava. Čak, iako se koristi linearna metoda za otpisivanje
javiće se trajno oslobođena sredstva koja se mogu koristiti za proširenje kapaciteta.
PRIMER: Imamo tri mašine čija je nabavna vrednost 1500, procenjeni vek trajanja 5 godina,
nabavka se vrši sukcesivno (prve godine nabavlja se jedna mašina, naredne godine druga,
treće treća). Otpis je linearan.

На
Крају
год.

Садашња вред.
mашина

Укупна
СВ

Год.
ОтписиЗбир

ОтписаЗаменаОслобођена амортизација

12.3.

укупноПривр-

еменотрајно

1.

1200-

-

1200

300

300

-

300

-

300

2.

9001200-

2100

600

900

-

900

-

900

3

60090012002700

900

1800

-

1800

900

900

4

3006009001800

900

2700

-

2700

1800

900

5.

-

300600900

900

3600

1500

2100

1200

900

6.

1200-

3001500

900

3000

1500

1500

600

900

7.

9001200-

2100

900

2400

1500

900

-

900

8.

600900 12002700 900

1800

-

1800

900

900

Ako imate prvu mašinu, prve godine, imamo podatke o vrednostima na kraju prve
godine. Vrednost mašine je 1200, jer je od nabavne 1500 oduzet godišnji otpis od 300 (jer je
vek trajanja 5 godina, pa je 1500/5=300). Ukupna sadašnja vrednost je 1200, godišnji otpis
300, zbir godišnjih otpisa 300. Nema zamene u toj godini. Oslobođena amortizacija 300 i
videćete zašto se ona tretira kao trajno oslobođena.

28

Sledeće godine se kupuje još jedna mašina, i ona se takođe otpisuje. Vrednost prve
mašine na kraju druge godine je 900, vrednost mašine koja je u toj godini kupljena je 1200.
Ukupna sadašnja vrednost je 2100 (1200+900), ukupan godišnji otpis je 600 (300+300), zbir
godišnjih otpisa (što bi Amerikanci rekli ''akumulirana amortizacija'' ili ispravka vrednosti, što
bi smo rekli Mi) izosi 900 (300+600). Ukupno je oslobođeno 900 (300+600) i to je takođe
trajno oslobođeno.

Treće godine kupuje se trća mašina. Vrednost prve mašine na kraju treće godine je
600, druge 900, a vrednost treće 1200. Ukupna sadašnja vrednost je 2700 (1200+900+600),
ukupan godišnji otpis 900 (300+300+300), zbir godišnjih otpisa (akumulirani otpisi) 1800
(900+900). Oslobođena amortizacija iznosi ukupno 1800, ali nju delimo na 900 koji se
smatraju trajno oslobođenim, i drugih 900 koji se tretiraju kao privremeno oslobođeni. Ovo
zbog toga, što je sada kraj treće godine, a na kraju pete mora se izvršiti zamena prve mašine,
na kraju šeste zamenu druge, i na kraju sedme moramo obezbediti sredstva za zamenu treće
mašine. Dakle, od ovih 1800 ne možemo reći da je sve trajno oslobođeno, jer u naredne tri
godine mi moramo obezbediti, ne 1500, već još toliko da nam ostane 600 (jer su nam sad
otpisi po 900) da bi smo u narednoj godini obezbedili otpis. Pogledajte koliko u narednoj
godini iznose-2700 od čega 900 ostaje kao trajno oslobođeno, sve ostalo je privremeno
oslobođeno. Na kraju pete godine imamo 1200 i tih 1200 privremeno oslobođenih otpisa, biće
korišćeno za nabavku nove mašine u narednoj godini. Na kraju šeste godine, akumulirana
amortizacija je 1500, od toga je 900 stalno, a 600 privremeno oslobođeno. ''Kada na to dodate
ovih 900 koje imate ovde'' to će biti 1500, tačno onoliko koliko treba za kupvinu nove mašine.
Privremeno oslobođene amortizacije više nema.
Uslovi koji bi trebalo da budu zadovoljeni da bi postojala ovakva situacija, su prilično
rigorozni. Treba da postoji monetarna stabilnost, da su sredstva različitog veka trajanja, da se
sredstva nabavljaju u različitim vremenskim periodima, a ovi uslovi su u preduzećima retko
kada ispunjeni. Jer dolazi do stalnih zamena. Neke mašine koje su preocenjene na 5 godina,
biće zamenjene posle 3. Jer će možda doći do kvara, neće izdržati svih pet godina. A s druge
strane, nabavićete i neku mašinu čiji je vek trajanja 3 godine. Neki raspored starosti tj.
vremenskog trajanja naših sredstava koji se uspostavi na početku, tokom života preduzeća se
menja. I ovaj efekat trajno oslobođenih sredstava se može tako izgubiti. One se gubi onda
kada sredstva postanu približno jednakog veka trajanja. Od tog trenutka postoje samo
privremeno oslobođena sredstva. U knizi kod prof. Rankovića piše koliko možemo ići u
proširenje kapaciteta zahvaljujući trajno oslobođenim sredstvima. Najčešće pitanje-šta ovo
znači? Ako je vek trajanja sredstva 5 godina, i ako se otpisuje linearno, šta znači da je
prosečno vreme vezivanja 15 godina? Kako tumačite ovo da je jedna godina vezana 20%, da
je dve godine vezana 20%, tri godine 20 %, četiri godine 20% i pet godina 20%? Logika je
sledeća. Da ako ukupno ulaganje od 100% koje koristite tokom perioda od 5 godina, razbijete
na ulaganja od po 20%, onda će 20% od tog iznosa biti vezano samo godinu dana. Jer ćete vi
prve godine otpisati 20%. Znači meni je ovih 20% vezano samo godinu dana. Ovih 20%
vezano je prvu i vezano je drugu godinu, dakle vreme vezivanja ovih drugih 20% je dve
godine. Ovih trećih 20% vezano je prvu, drugu i treću godinu. Četvrtih 20% vezano je 4
godine. I poslednjih 20% vezano je 5 godina. Tako da ako bi vaše ulaganje bilo jednako
godišnjem otpisu, imali bi ste vezana sredstva 15 godina. Po 20% od tog iznosa kao da je
vezano 15 godina. To je to ukupno vreme vezivanja koje vam je potrebno da bi ste izračunali
prosečno. Znači 20% vaše amortizacije je praktilčno u tom sredstvu vezano 15 godina, iako je
njegov vek trajanja 5 godina, ali vi svodite na godišnji otpis - Koliko vam je godišnji otpis
vezan? Godišnji otpis nam je vezan 15 godina.
Kako se izračunava prosečno vreme vezivanja? Kada ukupno vreme vezivanja podelimo sa
vekom trajanja. Znači, ako je ukupno vreme vezivanja 15, vek trajanja 5, onda je prosečno
vreme vezivanja 3 godine.
Elastičnost efekta proširenja je stopa koja pokazuje do kog stepena imate trajno oslobođena
sredstva. Dobija se kada se od vremena vezivanja oduzmete prosečno vreme i podelite sa
prosečnim vremenom. 5-3/5=66.67. To znači da kada početna vrednost opreme, ili kada broj
29

mašina dostigne 66,67% vrednosti trajno oslobođene amortizacije, efekat trajnog oslobođenja
prestaje da postoji. Znači kada uporedite početnu vrednost sa trajno oslobođenim sredstvima.
I onog trenutka kada početna vrednost dostigne 66.67% trajno oslobođene amortizacije, imate
samo privremeno oslobođena sredstva. Gubi se efekat trajno oslobođenih sredstava.
SUŠTINA je da znate šta znači i pod kojim uslovima se mogu javiti trajno oslobođena
sredstva. Dakle, cela priča je sračunata na to da razumete da se kroz nadoknadu otpisane
vrednosti može obezbediti priliv privremeno i priliv trajno oslobođenih sredstava. Da je
pojava trajno oslobođenih sredstava više izuzetak nego pravilo, i kada postoji, da su ta trajno
oslobođena sredstva privremenog karaktera, dok se ne dostigne koeficijent elastičnosti efekta
proširenja. Ne insistiram na tome da ovakve računice izvodite! Treba da usvojite logiku kako
to da je nekih 20% vezano nekih 5 godina, a nekih je vezano 1 godinu. Da shvatite na koji
način likvidnost firme može biti popravljena zahvaljujući amortizaciji.
Korišćenje efekta proširenja pretpostavlja:
1. da preduzeće posluje rentabilno
2. da se zamena vrši za ista sredstva iste vrednosti
3. da su sredstva deljiva i da se mogu delimično zamenjivati
4. da tržište prihvata porast obima proizvodnje
5. da postoji mogućnost pribavljanja dodatnog kapitala za potrebe proširenja

kapaciteta
6. da su prve nabavke finansirane iz sopstvenih izvora
Jasno je da ispunjenje navedenih uslova nije problem otpisivanja, već problem zamene, a pre
svega finansiranja.

Zašto nam je važno gde sve otpisivanje može da se vrši? Ne naravno zbog toga di bi
smo znali mesta, nego da bi smo znali ciljeve. Otpisivanje sredstava može biti posmatrano sa
aspekta poslovnog bilansa, kalkulacije i poreskog bilansa.
Kada govorimo o otpisivanju koje se vrši za potrebe sastavljanja poslovnog bilansa
onda govorimo o otpisivanju koje se sprovodi u okviru finansijskog računovodsrva, a za
potrebe sastavljanja eksternih finansijskih izveštaja. Pri utvrđivanju visine ovih otpisa moraju
se koristiti one metode koje su dopuštene standardima, a kada je reč o stopama otpisivanja tu
sada ne postoje propisane stope, nego svako preduzeće ima slobodu da samo procenjuje
visinu stopa otpisa. Ranije je kod nas postojao propis koji je određivao minimalnu visinu
stopa amortizacije. Takav propis je ukinut, s obzirom da dolazi do privatizacije, društvena
svojina nestaje, i smatra se da će privatni vlasnici bolje štititi svoj kapital od države, te da ne
postoji potreba za propisivanje minimalne amortizacione stope, za potrebe poslovnog bilansa.
Kalkulativni otpisi su otpisi koji se vrše u okviru pogonskog obračuna. Namenjeni su
isključivo internim korisnicima informacija, i obično se baziraju na dnevnim cenama.
Osnovni smisao ovih otpisa je da se obezbede podaci za utvrđivanje prodajnih cena, za ocenu
rentabiliteta posla, prihvatanja porudžbina, njihovog odbacivanja i sl. Znate da je u
finansijakom knjigovodstvu osnova za otpisivanje nabavna vrednost, a u uslovima monetarne
nestabilnosti ta nabavna vrednost može odstupati od tržišnih cena, i onda je visina otpisa
obračunata u poslovnom bilansu nepodobna za ciljeve koji se moraju realizovati i ciljeve
kalkulacije koji se moraju ostvariti. Zbog toga, u pogonskom obračunu, za potrebe
kalkulacije, visina otpisa se utvrđuje polazeći od dnevne vrednosti sa ciljem da se obezbedi
održanje supstance preduzeća i formiranje prodajnih cena na način da se obezbedi nadoknada
stvarno utrošenih sredstava. Otuda zaključak da visina otpisa u poslovnom bilansu i otpis koji
postoji u pogonskom knjigovodstvu uopšte ne moraju biti iste visine. Jer rezultat koji se
utvrđuje u pogonskom obračunu naziva se ekonomski rezultat, i on ne mora odgovarati
rezultatu iz finansijskog knjigovodstva.
Sa aspekta poreskog bilansa, otpisivanje se vrši prema poreskim propisima, a za
potrebe utvrđivanja oporezivog periodičnog rezultata. Tu postoje propisane stope otpisa koje
država priznaje kao stope po kojima će biti utvrđena amortizacija iskazana u poreskom
30

bilansu. Znači rezon države je sledeći: možete vi u poslovnom bilansu da obračunate koliku
god hoćete amortizaciju, ali za potrebe utvrđivanja poreza mi priznajemo amortizaciju
obračunatu po ovim stopama. I država propisuje visinu stopa otpisa za pojedeina stredstva.
One ''alfa'' tabele o kojima ste možda čuli, koje se koriste u Nemačkoj, su u stvari stope otpisa
utvrđene za potrebe oporezivanja. Preduzeća vrlo često te stope koje su prpoisane za potrebe
oporezivanja, koriste u svom finansijskom knjigovodstvu. Sada kada je kod nas ukinut
pravilnik o amortizaciji, koji je određivao minimalne stope otpisa, preduzeća su se našla u
čudu. Sada mnoge računovođe pitaju: šta ćemo sad? Koje ćemo mi sada stope primeniti?
Super, sada možemo da otpisujemo koliko hoćemo. Naravno, ne mogu da otpisuju koliko
hoće, a preduzeća po pravilu nemaju stručnjake koji bi mogli da im kažu po kojoj stopi,
najmanje, da otpisuju svoju imovinu. I verovatno će za neko vreme još uvek biti korišćene
one ranije stope amortizacije koje je država propisala, sve dok preduzeće korekcijom tih stopa
ne dođe do stopa koje će njemu odgovarati. Dakle, otpisivanje za potrebe oporezivog rezultata
vrši se primenom stopa koje su propisane od strane državnih organa.
Dakle, imate tri otpisa za ista sredstva. Jednu visinu otpisa u poslovnom bilansu, druga
može biti u poreskom i treća može biti za potrebe kalkulacije, zato što su ciljevi različiti.
Faktora koji dovode do smanjenja vrednosti sredstava ima više, i čim je tako trudimo
se da ih nekako grupišemo, klasifikujemo.
I Jedan od načina klasifikacije je na one:
1. faktore koji dovode do redovnog sistematskog otpisivanja imovine
2. faktore koji uzrokuju vanredne otpise imovine.

Redovni otpisi imovine uslovljeni su:
1. protokom vremena, fizičkim trošenjem tj. rabaćenjem, ili iscrpljenjem supstance
(kada je reč o prirodnim bogatstvima),
2. istekom ugovora (kod koncesije – ali ugovor o koncesiji ne samo da će uticati na
visinu otpisa koncesije, odnosno na vreme otpisa koncesije, nego i na vreme otpisa sredstava
preduzeća koje je radi korišćenja te koncesije osnovano. Znači, ako Vi uzmete koncesiju za
iskorišćavanje nekog rudnika uglja, sva sredstva koja nabavite da bi ste vršili ekspoloataciju u
periodu na koji koncesija glasi, treba otpisati u istom periodu. Kada istekne vreme koncesije
sa tom imovinom, gledaćete da iz prihoda koji ostvarite eksploatacijom uglja nadoknadite
celokupnu nabavnu vrednost sredstava koja ste za te namene nabavili. Tako da će i
materijalna ulaganja preduzeća koje je osnovano radi iskorišćenja koncesije biti otpisivana
najduže na period koncesije.)

3. ekonomskim razlozima, gde pre svega podrazumevamo zastarelost i nepodobnost
(zastarelost – neko sredstvo je ekonomski zastarelo kada ne postoji ekonomska isplativost
njegovog daljeg korišćenja, zbog toga što su se u međuvremenu pojavila sredstva koja isti
posao obavljaju uz niže troškove. Onog trenutka kada se pojavi na tržištu nova genetacija
računara, na primer, cene padaju; nepodobnost – npr. imate automobil koji troši običan
benzin, i država reši propiše da, radi zaštite životne sredine, automobili koji troše običan
benzin, u periodu od godinu dana, moraju biti zamenjeni automobilima sa 'katalizatorom' ili
će vlasnici automobila koji troše običan benzin plaćati visoku novčanu nadoknadu da bi se
otklonile štete koje su oni izazvali. Kada bi ste imali takav jedan automobil, da li bi ste zbog
ovakve odluke njegov vek trajanja morali da skratite? Preračunali bi ste se i npr. rekli: ne
isplati mi se da ugrađujem 'katalizator' a još manje da plaćam visoku kaznu, prema tome za
ovih godinu dana ovaj auto mora da bude otpisan. Iako bi možda period njegove ekspolatacije
mogao biti duži, ovakva odluka države će sredstvo učiniti nepodobnim za dalje korišćenje.
Vanredni otpisi se preduzimaju kada smanjenje vrednosti nastane zbog:
1. vanrednih događaja kao što su požari, poplave, zemljoresi, razorni vetrovi.
Odnosno, sve štete koji nastanu povodom događaja na čiji nastanak ili nenastanak mi
apsolutno ne možemo uticati, koji se ne mogu predvideti, a smanjenje koje uzrokuju je trajne
prirode.

31

2. ako dođe do obustavljanja neke investicije, sredstva uložena u izgradnju datog
objekta ili date mašine, prestaju da imaju svoju vrednost i ta obustavljena investicija prestaje
da bude sredstvo i javlja se potreba za vanrednim otpisivanjem (upotreba neadekvatnih
materijala može biti razlog za obustavu gradnje, i za zbog toga vanredne otpise takvih
sredstava).

I I Vrste otpisa prema mestu gde se ona vrše, o tome smo već pričali:
1. u finansijskom knjigovodstvu (za potrebe izrade bilansa na kraju godine utvrđuje se
konačna visina redovnih otpisa, koji se utvrđuju saglasno MRS i računovodstvenim
politikama)

2. u pogonskom obračunu (otpisivanje se ovde vrši za potreba kalkulacije i polazi se

od dnevnih vrednosti)

I I I Postoji još jedna podela, prema tehnici otpisivanja:
1. direktno otpisivanje (vanredni otpisi se po pravilu vrše direktnim putem)
2. indirektno otpisivanje (sistematski otpisi se po pravilu vrše indireknim putem)
I V Možemo napraviti i podelu prema politici otpisivanja:
1. otpisivanje sa karakterom rashoda (samo ovo pod 1. je dozvoljeno – to je
otpisivanje kojim želimo da konstatujemo smanjenje vrednosti, bilo da je ono nastalo zbog
delovanja redovnih ili vanredmih razloga otpisivanja – može biti redovno ili vanredno).
Vanredno otpisivanje, za razliku od redovnog, je vezano za sredstva sa ograničenim vekom
trajanja, a može biti primenjeno i na sredstva koja imaju neograničen vek trajanja. Recimo
ako dođe do poplava koje unište obradivo zemljište. To se događa, naiđe bujica i odnese
plodno tle. Ostane kamen ispod. Vrednost zemljišta pre, i posle polave se dramatično
razlikuje. To je povod za vanredni otpis zemljišta. Kod umetničkih predmeta koji se takođe
neotpisuju, ali ne zato što nemaju ograničen vek trajanja, jer teško je verovati da bilo koje
umetničko delo može trajati beskonačno dugo (možda jako dugo, kao piramide, ali ne
beskonačno), kada dođe do značajnog, trajnog oštećenja nekog umetničkog dela tada se
preduzima vanredno otpisivanje. Tu nema sistematskog otpisivanja, ali vanredni otpisi su
mogući.

2. dopunsko otpisivanje
Na osnovu čega se vrši otpisivanje? Mora se napraviti plan otpisivanja. Naravno,
plan otpisivanja se odnosi na redovno otpisivanje, koje možete predvideti. Kad budete dobili
zadatak da pravite plan otpisivanja, shvatićete da to uopšte nije tehnički posao. Moraćete
prethodno da definišete politiku otpisivanja sredstava firme. Znači da identifikujete:
-osnovicu za raspodelu (koja sredstva ćete otpisivati)
-koliki je njihov procenjeni vek trajanja
-metode otpisa (koju ćete metodu za koje sredstvo koristiti).
I tek pošto definišete politiku, možete pristupiti izradi plana. Onda je plan čisto tehnički
posao. Ali pre nego što definišete politiku od plana nema ništa. Znači, računovodstvenom
politikom se definišu pravila za otpisivanje, a Vi onda samo pravite plan otpisa koji ne
predstavlja ništa drugo nego primenu tih definisanih pravila na sredstva preduzeća. Znači ako
kažete da ćete vaše građevinske objekte otpisivati linearno, da ćete vašu opremu otpisivati
degresivnom metodom, da ćete transportna sredstva otpisivati primenom funkcionalne
metode, vi ste time definisali svoju računovodstvenu politiku. Ako kažete da ćete naknadne
izdatke za materijalna ulaganja aktivirati, povećavajući znači vrednost imovine, onda je to
takođe deo vaše politike. I kada to uradite onda pravite plan otpisa. Plan otpisa nije ništa
drugo nego spisak svih sredstava koje imate, koja su predmet otpisivanja. Znači u planu se
neće naći sredstva koja se ne otpisuju. Naći će se njihova nabavna vrednost, procenjeni vek
trajanja, eventualno procenjeni likvidacioni ostatak, navešćete metodu otpisivanja i visinu
godišnjeg otpisa. Iz Vašeg plana se mora saznati koja sredstva otpisujute, kolika je bila
njihova nabavna vrednost, koliki je njihov procenjeni vek trajanja, koji metodu primenjujete i
koji je godišnji otpis datog sredstva.
Ovde se javlja i problem izbora veka trajanja. Uvek morate utvrditi vek trajanja, čak i
onda kada koristite funkcionalnu metodu. Zato što se sredstvo može koristiti u određenom
32

vremenskom periodu. Kada govorite o ekonomskom veku trajanja, onda ćete sigurno naići na
tri različita shvatanja šta je vek trajanja nekog sredstva. Prvo, vek trajanja je period u kome
sredstvo može pružati usluge; u kom je ono tehnički sposobno da pruža usluge. To je tzv.
tehnički vek trajanja. (Katin PC 286, koji još uvek fantastično funkcioniše; on je tehnički u
redu) Ekonomski vek trajanja je vek trajanja sredstva u kome je ekonomski isplativo
korišćenje datog sredstva. On je uvek kraći od tehničkog veka trajanja. To je onaj period za
koji se procenjuje da će se korišćenje nekog sredstva isplatiti (ekonomski vek Katinog 286 je
odavno istekao). Postoji i korisni vek trajanja, koji je kraći od ekonomskog. To je vek trajanja
u kome, po politici zamene sredstava preduzeća, će dato sredstvo biti korišćeno. Transportna
preduzeća mogu imati sledeću politiku: imamo autobuse čiji je ekonomski vek trajanja 10
godina, naša politika je da zamenu voznog parka vršimo po isteku 7 godina, jer želimo da
izbegnemo rast troškova održavanja, i li želimo da izbegnem nesigurnost u pogledu tehničke
ispravnosti naših vozila. Dakle, 7 godina koristimo, posle toga prodajemo i kupujemo nova.
Ekonomski vek trajanja svodimo na korisni vek zato što je to naša politika. Niko ne može reći
da autobus posle 7 godina ne može više da se koristi, politika firme je da vek trajanja bude
skraćen i da radi realizacije nekih drugih ciljeva ja hoću da budem siguran da taj autobus
nikada neće ostavit putnike na putu. Prema standardu 16 koji se bavi ovim pitanjem, u
paragrafu 43, savetuje se sledeće: Kada se procenjuje korisni vek trajanja, treba uzeti u obzir
uobičajenu upotrebu sredstva prema kapacitetu kojim se sredstvo koristi, očekivano fizičko
rabaćenje (koje zavisi od režima korišćenja – ne troši se isto mašina koja radi jednu smenu i
mašina koja radi tri smene), tehničko-tehnološki progres (kod onih sredstava gde su promene
u tehnologiji brze, vek trajanja treba skratiti) i naravno eventualna zakonska ili slična
ograničenja koja mogu uticati na to da se vek trajanja skrati. Ili na primer, mašina može da se
koristi još, ali licenca za proizvodnju tog proizvoda ističe-moramo otpisati sredstvo u periodu
do koga važi licenca.

Pitanje kada sa otpisivanjem treba početi u različitm zemljama različito je definisno.
Kod nas važi pravilo: od prvog narednog meseca. Iako se sredstvo troši kontinuirano, otpis se
vrši na mesečnom nivou, kod nas. Znači, svakog meseca knjižito otpis, i to za sredstva koja su
pribavljena u ovom mesecu otpis počinje da teče od prvog narednog meseca. Isto tako, za
sredstva koja su otuđena u ovom mesecu, otpis prestaje od prvog narednog meseca. To je
prosto konvencija, morate preseći negde. U nekim zemljama je to, recimo, na pola godine. U
Nemačkoj, sva sredstva koja se nabave u prvoj polovini godine, počinju da se otpisuju od
prvog jula. I ona koja su nabavljena u drugoj polovini godine, naravno, počinju da se otpisuju
od prvog januara naredne godine. Takođe, bitno je i spomenuti da otpisivanje treba otpočeti
po nabavci, a ne po početku korišćenja, zbog mogućnosti da gubitak vrednosti nastane
nezavisno od rabaćenja.

U paragrafu 46, MRS-a 16 se kaže da osnovicu za otpisivanje čini nabavna vrednost
ilicena koštanja, koja treba da bude umanjena za procenjeni likvidacioni ostatak, pod uslovom
da je vrednost likvidacionog ostatka značajna, i da se može pozdano proceniti (likvidacioni
ostatak je vrednost osnovnog sredstva po isteku njegovog veka trajanja-vrednost starog
gvožđa, starog građevinskog materijala). Ako navedena dva uslova nisu ispunjena,
zanemaruje se vrednost likvidacionog ostatka, i za osnovicu otpisivanja uzima se nabavna
vrednost. Nisu slučajno ova dva uslova utvrđena, zaista je teško u mnogim slučajevima
utvrditi kolika će biti vrednost likvidacionog ostatka. Ako imate mašine koje traju 10 godina,
ko bi mogao znati kolika će biti vrednost kilograma starog gvožđa za 10 godina? Samo kod
sredstava kod kojih je vek trajanja kratak, i kod kojih za likvidacioni ostatak postoji aktivno
tržište može se ići na procenu i to uzeti u obzir.
Metode otpisivanja definisane su MRS-om 16, i po paragrafu 47 dopuštene su
vremenske i funkcionalna metoda. Metoda otpisivanje koja je odabrana trebalo bi najbolje da
odslikava gubitak ekonomskih koristi datog sredstva. Od vremenskih metoda dopuštena je
metoda linernog otpisivanja i metoda degresivnog otpisivanja, a razume se da metoda
progresivnog otpisivanja nije dozvoljena. Imate pravo da izaberete, ali kada izbor napravite
morate odabranu metodu kontinuirano koristiti. Dopušteno je da sa degresivne metode pređete
33

na linearno otpisivanje, ali nije dopušteno obrnuto. Ovo zbog toga, što kad prelazite sa
degresivne metode na linearnu, a to se obično radi onda kada je vek trajanja kratak, pa se
pojavljuje opasnost da po isteku veka trajanja deo nabavne vrednosti ostane neotpisan, i onda
kad visina otpisa padne ispod linearnog (ispod onog otpisa koji bi ste imali da otpisujete
linearno) dopušta se da nastavite otpis preostalog dela po linearnoj metodi. To se ne smatra
instrumentom kojim se može uticati na visinu poreskog tereta. Ali ako otpisujete linearno, pa
procenite da ćete imati visok rezultat pa rešie da pređete na degresivno otpisivanje, tako
povećate otpise i smanjite rezultat – e država to ne dozvoljava.

Neću Vam pričati metode otpisivanja, zato što očekujem da ih znate. Sve smo to
naučili u prvoj godini. Potsetite se uslova za primenu načina utvrđivanja visine otpisa i
prednosti i slabosti koje metode poseduju. Procenite njihovu primenjvost u odnosu na
određene vrste sredstva i u odnosu na okolnosti u kojima preduzeće posluje. Očekujem da
znate šta je linearna metoda, šta se otpisuje, koje su pretpostavke od kojih polazi, i koje su
njene slabosti. Isto za degresivnu, koje su njene varijante. Znači, SVE O METODAMA!
Ovo sada što ide nije pričala, a to je kraj u Power point prezentacijama, pa ajde da

dodam...

Obračunati otpis predstavlja rashod perioda, osim ako je sadržan u učincima koji nisu
realizovani ili u opremi proizvedenoj za sopstvene potrebe, jer je u tom slučaju obračunati
otpis uračunat u cenu koštanja. U prvom slučaju otpis će postati rashod kada zalihe budu
prodate. U drugom slučaju, otpis če postati rashod u vremenu korišćenja datog sredstva,
putem njegovog otpisivanja.

Procenjeni korisni vek upotrebe, mora se periodično preispitati. Ako se pokaže da je
očekivani korisni vek trajanja, pri tim preispitivanjima, kraći od procenjenog mora se izvršiti
korigovanje visine otpisa za tekući i buduće periode. O ovome govori paragraf 49, MRS-a 16.
I izabrani metod otpisivanja mora se povremeno preispitati. U slučaju da su se
okolnosti u kojima preduzeće posluje tako promenile, da izabrani metod ne odražava na pravi
način gubitak ekonomskih koristi, metod treba promeniti i tretirati promenu kao promenu
računovodstvene procene. U takvom slučaju, visinu otpisa za tekući i naredne periode treba
izračunavati po novoj metodi.

18.11.2004

BILANSIRANJE FINANSIJSKIH ULAGANJA
Sta se smatra dugorocnim finansijskim ulaganjem?

Dakle ulaganja mogu biti sa aspekta dospelosti dugorocna I kratkorocna, pa da najpre
definisemo sta su to dugorocna finansijska ulaganja. Kazemo da su to ulaganja novcanih
sredstava na svojinskoj ili kreditnoj osnovi u druga preduzeca, sa namerom da se dugorocno
drze, odnosno rok naplate tih potrazivanja je duzi od godine dana.
Zasto imamo da se dugorocno drze, pa jos I ovaj dodatak? Zato sto ova ulaganja mogu
biti na svojinskoj osnovi a to znaci da nemaju rok dospeca I to znaci da se na njih odnosi ovo
da se dugorocno drze, a ako su na kreditnoj osnovi onda imaju rok dospeca a to znaci da je
rok naplte duzi od godine dana.

Sta znaci ulaganje na svojinskoj osnovi?

To znaci da vi tim ulaganjem sticete svojstvo suvlasnika. Znaci izmedju firme u koju
ulazete I vas postoji vlasnicki odnos vi ste suvlasnik date firme.

Sta znaci ulaganje na kreditnoj osnovi?

Izmedju firme I vas postoji duznicko-poverilacki odnos, dakle vi ste samo pozajmili

na odredjeni rok.

Zbog cega su ova ulaganja izdvojena?

Postoje dva razloga.Jedan je dugorocnost koju sam vec pomenula a druga je da se
posebnim evidentiranjem I iskazivanjem ovih ulaganja obezbedi posebno evidentiranje
prihoda koji nastaju po osnovu redovne poslovne aktivnosti odnosno po osnovu prodaje
34

ucinaka. Znaci ja hocu da prihode od finansijskih ulaganja odvojim od onih prihoda koje
imam iz redovne poslovne aktivnosti odnosno bolje receno iz osnovne aktivnosti firme. I to je
razlog zasto se oni vode odvojeno I prihodi odvojeno prate.

Sta obuhvataju dugorocna ulaganja?

Mozemo ih najgrublje klasifikovati na tri grupe:
1.ucesca
2.dugorocne hartije od vrednosti
3.dugorocne plasmane

UCESCA

Ona nama nisu novi pojam.
Da bi se ucesca u opste javila potrebno je da postoje korporativni oblici organizovanja
preduzeca, znaci drustva sa ogranicenom odgovornoscu I akcionarska drustva. Znaci ucesca
se javljaju tek posto su stvoreni uslovi za kretanje kapitala izmedju preduzeca. Vi ulazete u
jednu firmu sa primarnim ciljem da to ulaganje stvori osnovu za vas uticaj na poslovnu I
finansijsku politiku te firme.

Zasto vi zelite da ucestvujete na njenu poslovnu I finansijsku politiku?

Zato sto kroz taj uticaj zelite da unapredite sopstveno poslovanje. To znaci da kada
god se odlucujete da sticete ucesce u nekoj firmi to nikada ne radite napamet. To nikada ne
radite samo zato sto firma isplacuje visoke dividende, ili samo zato sto vrednost te firme na
trzistu raste. Ne. Vi to radite zato sto je ta firma vama vazna u postupku obavljanja vase
delatnosti. I vasa ucesca se uglavnom odnose na preduzeca za kojima vi vec imate odredjene
poslovne odnose, bilo da su to vasi veliki kupci ili dobavljaci ili firme koje se bave
istrazivanjem I razvojem proizvoda cijom se vi proizvodnjom bavite ili firme koje se bave
prometom roba cijom se proizvodnjom vi bavite. Dakle to su firme cije aktivnosti ili prethode
ili slede onoj aktivnosti cijom se vi inace bavite.

Kako cete to vi unaprediti sopstveno poslovanje time sto cete imati u nekoj firmi

ucesce?

Mi ucescem sticemo pravo glasa odnosno sticemo sposobnost da uticemo na
donosenje poslovnih odluka u toj firmi. Ako mozemo da uticemo na odluke koje ce u toj firmi
biti donete kakve ce onda te odluke biti, onakve kakve odgovaraju nama. Dakle mi cemo
nastojati da svoj uticaj iskoristimo da se odluke koje se donose pozitivno odraze na nase
poslovanje.
Primer:imate firmu koja je vas veliki dobavljac. Redovnos vase proizvodnje, kvalitet vasih
proizvoda zavise od redovnosti isporuka tog dobavljaca I od kvaliteta njegovih gotovih
proizvoda koje vi od njega kupujete kao materijal koristite u daljoj preradi. Vi imate snazan
interes da kod te firme imate snaznu poziciju. Znaci nece ona nama dati nize cene, I ne treba ,
ali cete verovatno u isporukama imati pravo prvenstva, imali ste ga I do sada samo ne tako
jasno odredjeno,zato sto ste veliki kupac I kao veliki kupac vi uvek imate prednost nego kupci
koji se javljaju sad pa sad. Ali ako ste uz to I suvlasnik te firme vasa pozicija ce biti mnogo
snaznija nego ako niste, I zato vi zelite da steknete ucesce u toj firmi. Naravno vi ne mozete
pri sticanju ucesca potpuno zanemariti cinjenicu kakva je to firma ili kakav je njen
rentabilitet , finansijski polozaj… ali to nije vas primarni motiv, znaci visina dividende koju
ona isplacuje nije vas motiv ulaganja.
Da bi jedno ulaganje moglo da se bilansira kao ucesce potrebno je da osim ovog
motiva koji to ulaganje odvaja od drugih ulaganja, mora da bude ispunjen jos jedan uslov.
Potrebno je da posedujete najmanje 10% od ukupnik akcija pa da kazete da imate ucesce.
Dakle ako imate 1% akcija koliko kod vi zeleli da na osnovu tih akcija uticete na tu firmu, vi
nemate ucesce, vas glas se nece cuti. Vi ne mozete, taj broj vam onemogucava vas uticaj na
poslovanje te firme. Dakle da biste mogli vrsiti neku uticaj vi morate imati makar 10%. U
zemljama clanicama EU po 4.direktivi osnovano je pravo da ovu granicu od 10% mogu podici
ali ne vise od 20% . znaci nacionalnim propisima moze biti dozvoljeno da se ucescem smatra
ulaganjem u drugo preduzece recimo koje dostize minimalno 15% ili min 20% ali nikada
35

iznad toga, jer bi to u tom slucaju odnosno ako kazete da imate ucesce samo ako imate 25%
sva vasa ucesca ispod 25% ne mozete iskazati kao ucesca vec morate iskazati kao obicna
ulaganja, a to ne bi odrazavalo pravu sustinu vaseg ulaganja. I zato se kaze u 4.direktivi da
gornje granica ne moze biti iznad 20%. Znaci minimun je 10, zemlje clanice mogu odrediti I
visu granicu ali ne iznad 20% da bi se neko ulaganje kvalifikovalo kao ucesce.

Kako se ucesca dele?

Posto smo rekli da su ucesca osnova za uticaj koji imamo, snaga naseg uticaja zavisi
od visine ucesca. Uvek je bilo” koliko para toliko muzike” . sto vise ulozite u datu firmu vi
imate snazniji uticaj na njenu poslovnu I finansijsku politiku. Pa se prema visini ucesca u
pravu glasa,
hocu da na to obratite paznju ucesca dele na:
1.obicna 10%-20% prava glasa
2.znacajna 20%-50% prva glasa
3.vecinska iznad 50% prava glasa
Izmedju ulaganju u kapital I prava glasa u velikom broju slucajeva stoji znak
jednakosti, znaci vi kazete ja posedujem 20% osnovnog kapitala te firme , to bi u velikom
broju slucajeva znacilo da vi imate 20% od ukupnog broja glasova koje ta firma u svojim
akcijama ima ali ne mora uvek biti tako. Zato sto ne mora da uvek zato mi kada odredjujemo
kakvo je ucesce uzimamo u obzir broj glasova koje imamo u toj firmi a ne visinu ngazovanog
kapital. Zato sto ako imate preferencijalne akcije neke firme, vi ste ulozili kapital, ali nemate
pravo glasa jer preferencijalne akcije ne nose pravo glasa. Znaci mogu imati 30% kapitala u
toj firmi ako je sve to ulaganje iskazano u preferencijalnim akcijama ja nemam ucesce jer ja
nemam mogucnost da uticem na tu firmu. Znac imamo ucesce u obicnim I ucesce u
preferencijalnim akcijama. Vase ukupno ulaganje ce mozda biti 40% kapitala cete imati samo
20% glasova jer je deo vaseg ulaganja reprezentovan upreferencijalnim akcijama. Znaci zato
kada govorimo o ucescu uvek kada govorimo mi mislimo na pravo glasa.
Obicna ucesca daju vam osnova za odredjeni uticaj ali vas glas se u skupstini
akcionara gde vi upravljate nece narocito glasno cuti, jer izmedju 10 I 20% to nije ucesce da
vam obezbedjuje da vi mozete bitno uticati na odluke koje ce biti donete.
Ako imate vise od 20% a manje od vecinskog ucesca u pravu glasa tada se kaze da
imate znacajno ucesce. Znacajno u sledecem smislu da vi mozete sada na skupstini akcionara
uticati bitno, znaci kada neko ima 30% glasova znaci to je trecina od celine , verovato je da ce
donete odluke mozda ne po svakom pitanju ali u odredjenom broju pitanja biti onakve kako
taj akcionar namece tj trazi.

Ako imate vecinsko pravo glasa, ja sada necu reci vise od polovine zato sto ne morate
imati vise od polovine da biste imali firmu pod kontrolom ali vi morate imati vise glasova od
svih drugih, tada se takvo ucesce kvalifikuje kao vecinsko I vi nad tom firmom vrsite
kontrolu to znaci da buduci da imate vicinsko pravo glasa vi cete birati ko biti u upravnom I
nadzornom odboru, I preko postavljanja svojih ljudi u organe upravljanja vi cete prakticno tu
firmu voditi, jer ce ona naravno raditi ono sto vi kao vlasnik akcije od njih trazite. I zato se
takve firme oznacavaju kao zavisne firme jer se nalaze pod kontrolom neke druge firme a
firma koja vrsi kontrolu, tj vi koji posedujete vicinsko pravo glasa dobijate status maticne
firme ili vrhovnog drustva, maticnog drustva…

BILANSIRANJE UCESCA

Ucesca koja su vecinska redovno se iskazuju kao posebna bilansna pozicija pod
nazivoj “ ucesca u povezanim preduzecima”. U nekim bilansnim semama cak je predvidjena
posebna bilansna pozicija za znacajna ucesca a posebna za obicna ali se cesto znacajna I
posebna ucesca iskazuju kao jedna pozicija ali se uvek odvajaju vecinska ucesca kao posebna
bilansna pozicija.

Ako se znacajna I obicna iskazuju u jednoj poziciji onda su u napomenama koja prate
tu poziciju prikazane odvojeno kolika su znacajna a kolika su obicna I bice navedeno na koje
firme se odnose znacajna ucesca , koliko iznose…
Inicijalno procenjivanje ucesca znaci procenjivanje ucesca u trenutku sticanja vrsi se
po njihovoj nabavnoj vrednosti .

36

Nabavna vrednost ucesca je jednaka kupovnoj ceni akcija ili udela uvecanoj za
zavisne troskove nabavke( troskovi provizije berzanskom posredniku, jer ne mozete vi kupiti
akcije na berzi, morate se obratiti ovlascenom berzanskom posredniku koji ce to za vas uraditi
ali ce vam napalatiti proviziju koja ce za vas predstavljati ZTN, zatim ako se evidencija akcija
vodi u centralnom registru morate platiti nadoknadu da budete proknjizeni kao novi vlasnik
tih akcija, zatim berza ce vam zaracunati porez na promet, jer berza je trziste tj sekundarno
trziste HOV.) sve te troskove mozete dodati na kupovnu cenu akcija I obrazovati nabavnu
vrednostu vasih ucesca, ono sto nema sposobnost aktiviranja I sto ne mozete ukljuciti u
nabavnu cenu ucesca to su izdaci koje biste imali vezane za donosenje odluke o kupovini
ucesca. Hocu da kupim ucesce u nekoj firmi, ali nisam bas sigurna kakva je firma , ona je za
mene zanimljiva zato sto se bavi prodajom ima siroku mrezu I bilo bi jako zgodno da mogu
svoje proizvode plasirati preko nje, ali da bi donela odluku mora mi neko pomoci I reci firma
je dobra , firmu vodi tim, njihova poslovna politika je takva. Dakle ja trazim usluge neke
konsultanske kuce. Oni ce sve to obaviti izvestiti me a ja cu to morati da pltim. E taj iznos
koji bi ja platila njima za informacije na kojima ja donosim odluku o kupovini ucesca ne
mogu biti ukljucena u nabavnu cenu ucesca. Ona ce biti tretirana kao rashod perioda, kao
tekuci trosak jer odluka je mogla da bude I necu da kupim. Dakle ne mogu se vezati direktno
ovo I spada u tekuce troskove.

Ukoliko ucesca sticete razmenom akcija sto je takodje moguce, znaci ja mogu da
dam moje akcije I da uzmem akcije neke druge firme I da kroz tu razmenu akcija steknem
ucesce u kapitalu te druge firme. Tada se odnos za razmenu utvrdjuje na osnovu berzanskog
kursa ukoliko se akcije kotiraju na berzi odnosno na bazi odnosa izmedju bilansnog kursa ako
se akcije ne kotiraju na berzi.
Akcija moze imati cetiri vrednosti.
1.nominalnu tj onu na koju akcija glasi
2.emisionu to je iznos za koji se akcija prvi put prodaje
3.berzansku to je vrednost u bilo kom trenutku nakon prvog emitovanja
4.bilansnu to je vrednost akcije koja se dobije kada sopstveni kapital podelite sa
brojem akcija I ta vrednost pokazuje koliko sopstvenog kapitala dolazi na
jednu akciju.
Ta bilansna vrednost bi bila jednaka nominalnoj kada ne bi bilo azia, rezervi I
neraspodeljene dobiti. Dakle kada bi se sopstveni kapital sastojao samo iz osnovnog kapitala
tada bi bilansna vrednost bila jednaka nominalnoj. U svim drugim slucajevima ako je firma
dobra ako se firma razvija bilansna vrednost bila iznad nominalne.
Dakle ako vrsite razmenu tada cete kao nabavnu vrednost ucesca uzeti onu vrednost
ucesca koju ste u razmenu dali. Secate se da smo to pominjali kod odredjivanja nabavne
vrednosti sredstava stecenih kroz postupak razmene. Vrednost koju smo dali bice vrednost
akcije koje smo kroz razmenu dobili

Naknadno procenjivanje ucesca.

To je procenjivanje na dan bilansa nakon sto smo to ucesce stekli I svih narednih
godina sve dok to ucesce posedujete. Vi kada god sastavljate bilans morate proceniti vrednost
ucesca. Ako se opredeljujete za istorijski trosak kao osnovicu procenjivanja tada cete vrednost
ucesca testirati na obezvredjenja. Dakle testiracete da li morate da primenite princip nize
vrednosti ili cete zadrzati nabavnu vrednost ucesca buduci da cu trzisne cene vasih ucesca
iznad nabavne vrednosti. Dakle ukoliko dodje do pada trzisne vrednosti onda se postavlja
pitanje sta nam valja ciniti. Posto su ucesca dugorocna ulaganja postoji stav da kratkorocan
pad vrednosti ucesca ne treba uzeti u obzir pri bilansiranju. Znaci dogodi se nekad narocito
oko nove godine, oko dana bilansa da iz bilo kojih cak I potpuno neekonomskih razloga,
vrednost akcija neke firme na berzi padne ispod nabavne vrednosti vaseg ucesca. Ako su
procene da je taj pad privremenog karaktera s obzirom na to da vi necete prodavati ucesca ni
sutra ni prekosutra ni za mesec dana ni za godinu dana, vec da ce u tom peruodu do prodaje
ucesca trzisna vrednost akcija te firme vratiti na prvobitne vrednosti ili mozda rasti onda nema
razloga vrsiti otpis vrednosti vaseg ucesca. Naprotiv ukoliko se procenjuje da je pad vrednosti
37

trajnijeg karaktera znaci dugorocan, firma posluje sa gubicima ima ozbiljan problem , nije
izvesno kada I da li ce se od toga oporaviti onda morate otpisivati vrednosti ucesca na
njegovu nizu vrednost. Razliku cete tretirati kao rashod perioda.
Postoji jos jedan nacin vrednovanja ucesca to je tzv EQUITY METODAzove se jos
ponegde I metoda udela. Kada ucesca vodite po nabavnoj vrednosti onda se u velikom broju
slucajeva dogadja da se u vrednosti ucesca formiraju tzv prinudne, latentne rezerve. Jer
nacelo istorijskog troska vam zabranjuje I nacelo opreznosti koje primenjujete jer primenjujet
nacelo istorijskog troska da podignete vrednost ucesca iznad njegove nabavne vrednosti. Ako
je vrednost ucesca u firmi koja se razvija I cija vrednos stalno raste a vi vase vase ucesce
drzite na nivou nabavne vrednosti onda ce trzisna vrednost ucesca biti sve veca u odnosu na
nabavnu vrednost. I dakle vrednost ucesca u vasem bilansu bice podcenjena ,vi cete u
vrednosti ucesca imati jednu latentnu rezervu(neiskazanu, skrivenu rezervu) I iskazacete
imovinu nizom nego sto ona zapravo jeste.
Sa druge strane prihodi od ucesca ako procenjujete po nabavnoj vrednosti uticu na
rezultat firme koja ucesce poseduje tek u narednoj godini jer se tada donosi odluka o raspodeli
dobiti koja je ostvarena u ovoj godini. I dividenda koju mi prisvajamo po osnovu ucesca koja
posedujemo uticace na nas rezultat tek naredne godine iako je dobitak iz koje ta dividenda
potice ostvarena u ovoj poslovnoj godini. Znaci dolazi do malog premetanja rezultata zato sto
kod firmi koje imaju ucesca u opste ne moraju biti male svote. To su slabosti procenjivanja po
nabavnoj vrednosti. Da bi se te slabosti otklonile razvijena je equity metoda, najpre u SAD a
onda je polako prihvatana I vec je prihvacena u Evropi.
Osnovna ideja ove metode koja se moze koristiti I kod izrade pojedinacnog I kod
izrade konsolidovanog bilansa je sledeca.
Vrednost ucesca treba da se menja onako kako se menja visina sopstvenog kapitala
koji se na to ucesce odnosi. Mi zelimo da kroz primenu ovog metoda dodjemo u situaciju da
je u bilansu firme koje ucesce poseduje to ucesce iskazano u visini iznosa koji odgovara onom
delu sopstvenog kapitala koji pripada toj firmi po osnovu posedovanja tog ucesca
Primer:vi imate 30% kapitala firme B a firma B ima sopstveni kapital 1200. nama pripada
400 (30%od 1200) ako smo mi to ucesce platili u datom trenutku 400 I ako primenjujemo
nabavnu vrednost dok god vi ucesce imate ono ce biti vrednovano sa 400. nece se mace dalje,
a kapital ce rasti I to tako sto ce ostvariti dobitak pa ce odluciti da deo dobitka zadrzi u vidu
rezervi I vec naredne godine kapital moze biti 1400, a vama ce od toga opet pripadati 30% tj
520. ali vase ucesce je 400. dakle njemu pripadajuci kapital raste ili u slucaju gubitaka pada I
vi cete otpisivati ali sporije, dakle postoji razlika izmedju vrednosti ucesca I njemu
pripadajuceg dela kapitala. Equity metoda kaze. Ne , mi hocemo da nam se vrednost ucesca
menja onako kako se menja visina sopstvenog kapitala. Polazi se od nabavne vrednosti dakle
inicijalno ce biti ucesce vrednovano po nabavnoj vrednosti. Svako povecanje kapitala nastalo
zbog povecanja rezervi, zadrzavanja neraspodeljene dobiti direktno ce povecati visinu ucesca.
U ovom slucaju, u narednoj godini ako sopstveni kapital B poraste na 1400, 30% od 200
koliko je povecanje je 60, ja kazem moje ucesce po equity metodi treba povecati sa 400 na
460. zato sto je 30% od 1400 je 460. I to cu uraditi na kraju godine. B je objavilo svoje
rezultate, znaci svoj dobitak I ja sam rekla da od njega meni pripada 30%, jer ja imam 30%
kapitala I povecavam vrednost ucesca za iznos dobiti koja meni pripada. U narednoj godini
skupstina akcionara preduzeca B donosi odluku o raspodeli ove dobiti od 200 I to polovina se
zadrzava a polovina se isplacuje kao dividende. Znaci ja kao akcionar sa 30% ucesca dobicu
od ukupne dividende koja iznosi 100 jer je dobit 200.ja cu na ime dividendi dobiti 30 I tih 30
ce meni biti isplaceno. Kada dobijem tih 30 ja vrednost ucesca smanjujem za 30 . kakva je
posledica isplata dividedi na kapital preduzeca B. on ce za iznos isplacenih dividendi pasti.
On ce sada biti 1300, dakle nice vise biti 1400. 30% od 1300 je 430. dakle to je osnovna ideja
ovog metoda.

Znaci kada god sopstveni kapital raste povecavam vrednost ucesca I kada god
vrednost sopstvenog kapitala opada vrednost ucesca opada. Ova metoda se primenjuje za
znacajna ucesca. Jer se smatra da akcionar treba da preuzme odgovornost za svoj znacajni
38

uticaj na poslovanje firme. On je svojim odlukama uticao na visinu dobitka ili gubitka. Neka
te posledice prizna I neka se te posledice odraze na visinu njegovog ucesca.
Druga posledica je da vi vidite pripadajuci deo dobitka iskazujemo kao prihod u istoj
godini u kojoj je dobitak nastao. A kada naplatite tu dividendu ona se ne knjizi kao prihod
nego se knjizi kao smanjenje vrednosti ucesca. Prihod se iskazuje u godini u kojoj je dobit
ostvarena ali postoji I tu nesto sporno
Ja sam iskazala 60 prihoda I povecala ucesce. Znaci kada sam izracunala deo dobiti
koji mi pripada, rekla sam u redu moji prihodi su od dobitka u mojoj firmi u kojoj ja imam
ucesce 60 , prihodi su potrazivali ucesca su dogovala. E sada sam ja naplatila na ime
dividende 30 smanjila ucesce za 30 I povecala gotovinu na racunu za 30. ja sam kao prihod
iskazala 60 a nikada necu naplatiti 60. od tih 60 moj novcani tok je samo 30 a drugih 30 su
rezerve u drustvu B. znaci ja sada imam deo prihoda koji nece biti pracen novcanim prilivom.
A ja sam na taj prihod platila porez I imala novcani oblik. E to je mana ovog modela. Znaci
prikazivanje kao prihoda onog iznosa koji nece biti praceni u bliskoj buducnosti naplatama u
punom iznosu. Znaci ja jesam iskazala prihod od 60 ali od tih 60 ja sam dobila samo 30 kao
novcani priliv a ostalih 30 su povecali rezerve moje firme u kojoj ja imam ucesce. Tek kada
ja prodam ucesce to ce se pretvoriti u gotovinu a do tada ja platim porez na nesto sto jeste
prihod ali neije donelo gotovinu I to je ono sto je lose. Ali zbog prednosti koju metoda ima
ona se ipak primenjuje ali ova njena slabost se zna I vodi se racuna o tome.

Standardi koji se bave ucescima

MRS-22 I medjunarodni standard finansijskog izvestavanja MSIF-3.
A za ostale hartije od vrednosti I dugorocne plasmane merodavni su MRS-32 “
prezentacija finansijskih instrumenata”I MRS-39 “ procenjivanje finansijskih instrumenata”
znaci jedan standard se bavi nacinom na koje ih treba bilansirati a drugi nacinom na koji treba
odrediti njihovu vrednost. MRS-22 “ poslovne kombinacije ili spajanja” jer ucesca
predstavljaju jednu od poslovnih kombinacija , jer vi postajete suvlasnik neke firme koja je
mozda do tog trenutka bila potpuno ekonomski samostalna.
Finansijski instrumenti su vlasnicke I kreditne HOV, potrazivanja, obaveze,dugorocni
plasmani,akcije, obveznice,. Ovi standardi se bave jos prezentiranjem I procenjivanje
finansijskih derivata kao sto su fjucersi I sl.

OSTALE HARTIJE OD VREDNOSTI

U standardu se definisu kao hartije od vrednosti raspolozive za prodaju. To ne znaci da
ce se uskoro prodati, takve hartije od vrednosti nazivaju se hartije od vrednosti namenjene
prodaji I to su kratkorocne hartije od vrednosti. A HOV raspolozive za prodaju su HOV koje
mogu ako se za tim ukaze potreba prodaju a da time ne bude doveden u pitanje normalan
nastavak rada firme. To su hartije koje se drze dugorocno dakle nemamo nameru da ih
prodamo u roku kracem od godine dana I ne dospevaju za naplatu u roku kracem od godine
dana.

Preduzece kupuje HOV iako nema nameru da ih proda u kratkom roku jer je to
dugorocna rezerva likvidnosti. Imate novaca ne treba nam u kratkom roku I vi mozete da
birate ili da nekome pozajmite ili da kupite necije akcije ili obveznice. Dakle ako izaberete da
kupite necije akcije I to radite sam da bi zaradili na razlici u kursu , da bi prisvojili dividendu
koja je znacajna, nemate nameru da se mesate u poslovanje te firme. Ako imate nameru da se
mesate u poslovanje neke firme a nemate jos 10% akcija moracete te vase akcija da iskazete
kao dugorocne HOV, I sve dok ne ispunite onaj uslov da to vase ulaganje bude bulansirano
kao ucesce.jel! dakle mi zelimo da formiramo dugorocnu rezervu likvidnosti I da ta sredstva
koja su nam slobodna donesu prihode bilo u vidu dividende, bilo u vidu kamate, I razlici u
kursu, razlici izmedju nabavne I prodajne vrednosti.
Inicijalno procenjivanje se vrsi po nabavnoj vrednosti, stecenih akcija, stecenih
obveznica, a dok se naknadno procenjivanje vrisi u skladu sa nacelom nize vrednosti.
E ovde postoji jedna razlika kada je rec o obveznicama

39

Kada kupite obveznicu vase potrazivanje prema emitentu uvek je jednako nominalnoj
vrednosti na koju obveznica glasi. Znaci nije vazno koliko ste vi platili vase potrazivanje
jednako je nominalnoj vrednosti.
Ako kupite obveznicu iznad nominalne vrednosti vi ste onda platili premiju na tu
obveznicu. I vi cete opet tu obveznicu bilansirati po nominalnoj vrednosti a tu razliku cete
iskazati kao odlozeni rashod. I otpisivacete sveke godine na teret te godine srazmerni deo te
placene premije.
Primer:nominalna vrednost obveznice je 1000, vi ste obveznicu platili 1060,obveznica glasi
na 2 godine.dakle nabavne vrednost je 1600. vi cete naplatiti 1000 kada istekne 2godine
naplaticete 1000 na ime nominalne vrednosti I recimo da je kamata koju cete naplatiti na ovu
obveznicu jednaka 100 zna 2 god u apsolutnom iznosu. Vasi prihodi od kamate da ste platili
po nominali vasa realna kamata bi bila, odnosno I nominalna I realna bi bile jednake iznosile
bi 100. ali ako pitate sebe koliko sam zaradio time sto sam kupio ove obveznice, vi cete za 2
god dobiti vasih 1000 I dobicete ukupno na ime kamate 100 a platitli ste 1060. kolika je vasa
realna kamata?40. znaci zbog toga sto ste platili iznad nominalne vrednosti vasa realna
kamata je niza od nominalne kamate. I sta cete uraditi. Svake godine vi cete knjiziti 50 na ime
kamate I 30 kao otpis ove premije kod sticanja obveznica. I time cete svesti ovu visu
nominalnu na nizu realnu kamatu. Ako biste uspeli da kupite ispod nominale, onda bi razlika
za koju ste manje platili obveznice cija je nominalna vrednost visa imala suprotno dejstvo na
vasu realnu kamatu. Realna kamata bi tada bila veca, jer biste vi tada na kraju 2 godine dobili
vise nego sto bi dobili da ste platili po nominalnoj vrednosti. Na primer platili ste obveznice
950 , I vi cete na kraju druge godine dobiti 1000 I dobicete 100 na ime kamate. Vi ste 150
zaradili plasiranjem tih sredstava iako je nominalna kamata samo 100.
Znaci kupovina obveznica ispod ili iznad njihove nominalne vrednosti utice na visinu
realne kamate. Realna I nominalna kamata su jednake samo kada se kupovina obavi po
nominalnoj vrednosti ako se obavi iznad realna kamata je niza od nominalne, ako se kupovina
obavi ispod realna kamata je visa od nominalne.
A nase potrazivanje po osnovu obveznica glasi uvek na nominalnu vrednost.

DUGOROCNI PLASMANI

Ovu pricu cemo ponoviti samo sa druge strane kada budemo govorili o dugorocnim
kreditima tj o emitovanju obveznica po nominalnoj vrednosti I njihovoj prodaji ili ispod ili
iznad nominalne vrednosti.
Mi sada govorimo sa stanovista onoga ko kupuje obveznice.
Dugorocni plasman je dugorocna pozajmica nekom preduzecu sa rokom naplate
duzim od godine dana I ugovorenom fiksnom kamatnom stopom.

Na osnovu cega se procenjuje visina dugorocnog plasmana inicijalno?

U visini iznosa koji smo pozajmili. Dakle iznos koji smo pozajmili je visina naseg
potrazivanja po osnovu naseg dugorocnog plasmana.
Naknadno procenjivanje vrsimo u skladu sa nacelom nize vrednosti u zavisnosti od
boniteta duznika ako plasman nije osiguran tj u zavisnosti od vredsnosti zaloge. Vi mozete
nekome pozajmiti novac I reci hocu da mi date hipoteku na vasu zgradu. Zelim da osiguram
potpunu naplatu svog potrazivanja. Mada pogorsanje bonitet ne mora uvek da znaci da je vase
potrazivanje po osnovu dugorocnih plasmana postalo nenaplativo, jer sve dok je vrednost
zaloge znatno iznad vrednosti vaseg potrazivanja, vi mozete smatrati da cete vase potrazivanje
naplatiti. Ukoliko zalogu nemate svako pogorsanje boniteta vaseg duznika moze znaciti
gubitak dela vaseg potrazivanja sto ce rezultirati smanjenjem njegove vrednosti tj
otpisivanjem.

Sto se kamate tice koja se naplacuje ona se tretira kao redovan finafsijski prihod.
Jedino ako bi u ugovoru o plasmanu stajalo da duznik ne placa kamatu tokom otplatnog
perioda vec da se kamata pripisuje glavnici onda bi se iznos vaseg potrazivanja uvecavao
protokom vremena za iznos pripisane kamate. Ali uobicajno je da se kamata placa I da se
plasman naplacuje kao dugorocni kredit putem anuiteta. Dakle duznik placa kredit putem
40

anuiteta a mi nas plasman naplacujemo putem anuiteta. Ali sve to zavisi od ugovora. Znaci
ugovor moze biti da on sve vreme ima sredstva na raspolaganju I kada isteknu godina, dve ,
tri, vraca sve odjednom ili vraca putem anuiteta.
Iz bilansa se ne vidi da li je plasman osiguran ili ne. to se moze videti samo iz
napomena koje prate plasmane. U napomenama ce bit navedeno koji su plasmani osigurani, I
sta je uzeto kao zaloga, nepokretnost, HOV, potrazivanja ili nesto drugo.

BILANSIRANJE OBRTNE IMOVINE

Zalih pripdaju obrtnoj imovini. U konceptualnom okviru vec smo odredili da obrtna
imovina imovina od koje se ocekuje da bude realizovana tj unovcena ili prodata ili potrosena
u toku jednog poslovnog ciklusa, ili se kaze jos u toku jedne godine u zavisnosti od toga sta je
duze. Sva imovina za koju se ocekuje da ce biti realizovana ili se drzi radi prodaje ili
potrosnje u toku jednog poslovnog ciklusa ili u toku do godinu dana.
Isto tako u obrtna sredstva ulaze zalihe koje se drze samo radi prodaje. Znaci obrtna
imovina obuhvata imovinu od koje se ocekuje da ce biti realizovana ili koja se drzi radi
prodaje ili potrosnje u toku od godine dana. Zatim tu se nalaze zalihe koje se drze radi
trgovine I koje ce biti prodate u roku od godinu dana od dana bilansa, misli se na zalihe
gotovih proizvoda I zalihe robe. Misli se na potrazivanja kada se kaze da budu realizovana a
ona koja se drzi radi potrosnje je materijal a imovina koja se drzi radi prodaje je stalna
imovina koju imate nameru da prodate prelazi u obrtnu imovinu, znaci ako vi resite da
prodate neku masinu necete je vise bilansirati kao stalnu imovinu vec kao obrtnu imovinu. I
konacno u obrtnu imovinu spadaju gotovina I gotovinski ekvivalenti cija upotreba nicim nije
ogranicena znaci nicem nije uslovljena.
Obrtna imovina se deli na :
1.zalihe koje su namenjeni ili potrosnji ili prodaji
2.potrazivanja namenjeni pretvaranju u gotovinu
3.gotovina I gotovinski ekvivalenti vec su sredstva koja se mogu koristiti za
izmirenje obaveza Ili kupovinu sredstava

Bilansiranje zaliha

Time se bavi MRS-2 I u njemu ze zalihe definisu kao sredstva koja se drze radi
prodaje u toku perioda bilo da su ona rezultat proizvodnje a namenjena su prodaji kao I zalihe
koje se u obliku osnovnog I pomocnog materijala drze da bi se on trosio u proizvodnom
procesu radi stvaranja ucinaka ili pruzanja usluga.
Definicija je data tako da iz nje mozete naslutiti koje vrste zaliha ima. Po redosledu
kako bi isle, ako gledate po redosledu dostizanja sposobnosti za prodaju. Prvo imamo :
1.osnovni I pomocni materijal
2.zalihe nedovrsene proizvodnje I usluga
3.zalihe gotovih proizvoda I robe
4.dati avansi koji predstavljaju potrazivanje koje ce biti pretvoreno u zalihe
ovde je kriterijum brzine pretvaranja u gotovinu. Znaci osnovni I pomocni materijal se
prvo trose pa dobijemo nedovrsenu proizvodnju pa dobijete gotove proizvode koje mozete
prodati. Roba je obrtna imovina koja je nabavljena radi prodaje.

OSNOVNI MATERIJAL

Kada vas neko pita jel to osnovni materijal uvek morate da znate o kom proizvodu je
rec. znaci materijal nije osnovni po svojim svojstvim vec po svojoj ulozi u proizvodnji
konkretnog proizvoda,. Zato kazemo da je osnovni materijal onaj koji cini supstancu nekog
proizvoda.
Primer:tkanina pri proizvodnji odece, brasno u proizvodnji hleba, meso kada pravite
pljeskavice.

41

POMOCNI MATERIJAL

Ulazi u sastav gotovog proizvoda ali ne cini njegovu glavnu supstancu.
Primer: konac pri sivenju odela, so I kvasac I voda kod hleba, soja I zacini kod pljeskavice.
POGONSKI MATERIJAL

To je materijal koji ne ulazi u opste u sastav novog proizvoda ali omogucava

proizvodnju tog proizvoda
Primer:materijal koji se trosi kod odrzavanja masina, a ako masina ne radi proizvodnje nema
ali I potrosnja elektricne energije je pogonski materijal, ne ulazi u sastav proizvoda ali bez nje
proizvodnje nema.
NEDOVRSENA PROIZVODNJA
To su zalihe imovinskih predmeta koje nisu spremne za prodaju, jer proces
proizvodnje na tim zalihama jos nije doveden do kraja. Gotov proizvod je konacan ucinak
proizvodnog procesa koji je spreman za prodaju, a robu predstavljaju imovinski predmeti koji
su nabavljeni sa namerom da budu prodati.
NEDOVRSENE USLUGE
Kada na dan bilansa imamo usluge koje su zapocete ali nisu dovedene do kraja.
Bilansiracete ih kao nedovrsenu proizvodnju kao usluge u toku.
Ovakvo rascljanjavanja zaliha uslovljeno je razlicitim stepenom njihove likvidnosti tj
njihove pretvorljivosti u gotovinu.
U okviru zaliha iskazuje se proizvodnja po osnovu dugorocnih dugova. To su oni
ugovori cije se izvrsenje proteze na vise obracunskih perioda znaci pod dugorocnim
ugovorom podrazumeva se ugovor cije se izvrsenje proteze ili pokriva vise obrazunskih
perioda. I tu postoji poseban problem utvrdjivanja visine zaliha nedovrsene proizvodnje I time
se bavi standard 11.

Ukoliko se zalihe daju u komisionu prodaju ili lizing onda se takve zalihe moraju
posebno bilansirati. Znaci u bilansu moraju odvojeno prikazane zalihe date u komisionu
prodaju odnosno zalihe date u lizing.
AVANSI

Oni se iskazuju posebno u okviru zaliha zato sto su oni prelazan oblik prema zalihama,
znaci to je potrazivanje koje ce biti pretvoreno u zalihe. Vi ste platili isporuku koja jos nije
izvrsena.
PROCENJIVANJE ZALIHA

Vrsi se po nabavnoj vrednosti ako su zalihe stecene kupovinom, odnosno po ceni
kostanja ako su zalihe rezultat sopstvene proizvodnje, sopstvene aktivnosti.
Kod zalih se insistira na primeni nacela pojedinacnog procenjivanja kao uostalom
kada se govori o procenjivanju imovine. Znamo nacelo istorijskog troska I znamo koje su to
vrednosti.

Ponekad se za zalihe zatheva ili insistira da se primeni METOD SPECIFICNE
INDETIFIKACIJE a to znaci da ce biti utvrdjena cena kostanja za konkretan proizvod, ali
bukvalno za konkretni proizvod. Znaci vi kada proizvodite hleb vi utvrdjujete jedinicnu cenu
kostanja, ali kada pravite umetnicku sliku, ili proizvodite odredjeni nakit, posto su to sve
unikatni predmeti, vi odredjujete cenu kostanja samo za taj komad nakita samo za tu
umetnicku sliku, samo za specificnu vrstu proizvoda. U cenu kostanja takvih proizvoda
mozete uracunati direktne troskove(troskovi direktnog materijala I rada), posebne pojedinacne
troskove I opste troskove izrade tj proizvodnje. Ali utvrdjujete samo one troskove koji se
prema nacelu uzrocnosti mogu vezati za taj proizvod.
Kada imate ovu metodu onda se na visinu zaliha moze uticati tako sto cete napraviti
izbor zalih koji ce biti predmet prodaju I onih koji su prodati I onih koji ostaju na zalihama, I
moguce je prevaljivanjem troskaova sa jednih na druge uticati na visinu vrednosti zaliha I
visinu rezultata preko visine vrednosti prodatih proizvoda. Otuda se metoda specificne
indetifikacije koristi samo kod proizvoda visoke vrednosti, I koji se mogu tacno
indetifikovati, znaci to su unikati I znamo tacno o kome je rec, oni su nezamenljivi. Znaci ne
proizvodite hiljadu komada vec jedan, ili pet komade ali ne masovno. Znate da postoje nakiti
42

koji su jedni jedini na svetu , takvih nema I za njihovu procenu koristite ovu metodu. Ne
mozete kazati prosecna vrednost prstena koji se proizvodi u nasim zlatarskim radinonicama
iznosi toliko.ne mozete primenjivati takav nacin utvrdjivanja cene kostanja. Ili se bavite
proizvodnjom bundi od istog krzna ali nije svejedno od kojeg dela ce biti proizvedeno I nije
svejedno kakva je bunda. Bundu je kreirao kreator I naplatio ko zna koliko jer je ona jedna
jedina , na moze biti utvrdjena njena cena kostanja kao cena kostanja svih proizvedenih budi
od nerca koje su jednke, I koje cete poslati na razne strane svete I kojih ima 100 komada ali
koje su iste. Kod prve bunde koristimo metod specificne indetifikacije za utvrdjivanje cene
kostanja a kod drugih koristimo uobicajni postupak utvrdjivanja cene kostanja.
Naknadno procenjivanje zaliha.
Na dan bilansa uporedjuje se nabavna vrednost odnosno cena kostanja sa neto
prodajnom vrednoscu. Dakle sa iznosom koji bi se mogao ostvariti prodajom tih zaliha. Pod
neto prodajnom ili ostvarivom vrednoscu podrazumeva se prodajna vrednost umanjena za
varijabilne troskove prodaje. Neto ostvariva vrednost je vrednost za koju mozete prodati a
neto prodajna vrednost je razlika izmedju neto ostvarive vrednosti I varijabilnih troskova
prodaje. Kada god je vrednost zaliha iznad neto ostvarive vrednosti vi zadrzavate nabavnu
vrednost odnosno cenu kostanja. Ako padne ispod neto ostvarive vrednosti vi primenjujete
nacelo nize vrednosti.

Utorak, 23. novembar 2004.

Prošlog puta sam počela da vam govorim o bilansiranju zaliha, definisali smo šta se
smatra zalihama, kako se zalihe raščlanjavaju i počeli smo da govorimo o inicijalnom
procenjivanju vrednosti zaliha. Rekla sam da MRS 2, predviđa za procenjivanje zaliha,
korišćenje metode specifične identifikacije, za procenjivanje onih zaliha koje su unikatne,
koje nisu zamenjive ( slike, dragulji i sl. - da se visina vrednosti takvih zaliha utvrđuje
pojedinačno, ako su rezulatat kupovine, na bazi nabavne vrednosti, odnosno cene koštanja,
ako su rezultat rada samog preduzeća; i da se u cenu koštanja u tom slučaju uračunavaju
direktni troškovi materijala, direktni troškovi rada i opšti troškovi proizvodnje – nabavna
vrednost i cena koštanja, dakle, predstavljaju gornju granicu procenjivanja). Pored predmeta
visoke vrednosti, ova metoda koristi se i za proizvode koji se iz pravnih razloga mogu
smatrati nezamenjivim, kao što su automobili, teška oprema i sl. Za razliku od ove vrste
zaliha, gde se tačno može identifikovati određeni imovinski predmet koji ulazi u sastav zaliha,
zalihe koje su zamenjive ili poluzamenjive prema MRS 2 procenjuju se ili primenom FIFO
metode, ili metodom procečne nabavne cene. U standardu 22 postojala je i LIFO metoda kao
metoda za procenjivanje vrednosti zaliha, promenama ovog standarda koje su izvršene u toku
ove godine, LIFO metoda je ukinuta kao metoda za vrednovanje zaliha. Mi ćemo je, ipak,
učiti, ne zato što želim da učite istoriju, već zato što će primena LIFO metode verovatno biti
preneta iz finansijskog u pogonsko knjigovodstvo. To sa ciljem da kroz primenu te metode
otklone uticaji inflacije na rezultat preduzeća, i u onim privredama, u onim situacijama kada
preduzeće posluje u preduzeću koje se odlikuje monetarnom nestabilnošću, uprava preduzeća
posegnuće za ovom metodom ne bi li utvrdila raspodeljiv periodični rezultat. Ž
Nemam nameru da vam sada pričam na dugačko i na široko o FIFO metodi jer
verujem da ste je do sada naučili. Ova metoda polazi od pretpostavke da se zalihe troše onim
redosledom kako su nabavljane (utrošena vrednost zaliha se računa primenom cena prvih
nabavki na utrošene količine). Ako je to pretpostavka o potrošnji, onda je pretpostavka o
sastavu zaliha, (o zalihama koje nisu utrošene) da te zalihe potiču iz poslednjih nabavki.
Znači, ako potrošene zalihe potiču iz prvih nabavki, onda zalihe potiču iz poslednjih. Kod ove
metode, koja pretpostavlja korišćenje pojedinačnog principa vrednovanja i procenjivanje po
nabavnoj vrednosti, primena u inflatornim uslovima može izazvati ozbiljne teškoće, jer će pri
procenjivanju zaliha biti korišćene cene ranijih nabavki, koje su niže od tekućih tržišnih cena,
43

a na zalihama će ostati materijal koji je iskazan u cenama koje su najbliže tekućim tržišnim. U
inflatornim uslovima primena ove metode dovešće do precenjivanja periodičnog rezultata,
dok će zalihe koje su u preduzeću biti realno procenjene, imajući u vidu da će za njihovo
procenjivanje biti korišćene cene poslednjih nabavki. Imajući u vidu posledice koje
precenjivanje rezultata može imati, a to znači povećan obim sredstava iz preduzeća, kroz
oporezivanje raspodelu takvog rezultata, ukoliko se u inflatornim uslovima primenjuje FIFO
metoda, onda se makar kod raspodele rezultata mora voditi računa o tome da predmet
raspodele ne bude rezultat koji to zapravo nije, odnosno, da se ta inflatorna komponenta
rezultata obračuna i da se onemogući njena raspodela. Nažalost, na visinu poreskih obaveza
nismo u stanju da utičemo u tom slučaju. Ova metoda je, od strane komiteta za MRS,
proglašena osnovnim postupkom, zajedno sa metodom prosečne cene, a LIFO metoda (koja je
predstavljala alternativnu metodu) je ukinuta, zbog toga što privrede posluju i trebalo bi da
posluju u relativno stabilnim uslovima. Zbog toga, FIFO metoda bi trebalo da se koristi u
onim privredama koje odlikuje deflacija kao monetarna pojava, tj. gde postoji jačanje domaće
valute, jer jedino u takvim uslovima primena FIFO metode može obezbediti iskazivanje
realnog periodičnog rezultata. Ovo zbog toga, što se vrednost utrošenih zaliha određuje po
cenama prvih nabavki, što onemogućuje precenjivanje rezultata, a zalihe su procenjene po
cenama poslednjih nabavki. Nama koji živimo u inflatornom okruženju, gde su samo razlike u
stepenu inflacije, naravno deluje čudno da se FIFO metoda uzima kao uobičajeni postupak.
Mnogo bi nam više odgovarala LIFO metoda, koja bi se zajedno sa metodom prosečne cene
mogla primenjivati. Osim što se primenjuje u deflatornim uslovima, samtra se da je primena
FIFO metode poželjna u onim preduzećima:
-koja imaju visok koeficijent obrta, što znači da se zalihe ne zadržavaju dugo; i
onda će zbog toga što postoji visok koeficijent obrta, i inflacija koja nije visoka,
negativne posledice FIFO metode biti ublažene. Jer ako imate visok koeficijent
obrta, to znači da se zalihe brzo obnavljaju, pa i potrošene zalihe bivaju procenjene
po cenama koje su relativno blizu tekućih tržišnih cena.
-koja imaju širok asortiman materijala, robe ili gotovih proizvoda,
-gde se sastav zaliha stalno menja, što ponovo znači da nema zaliha koje su dugo u
preduzeću, i
-kod kojih učešće zaliha u ukupnoj aktivi nije visoko.
Svi ovi uslovi, koji treba da budu ispunjeni da bi se mogla sugerisati primena FIFO metode,
praktično upućuju na to da kod izbora te metode treba stalno imati u vidu da njena primena, u
uslovima čak i blagog rasta cena, nije poželjna. Sve ove pretpostavke koje su navedene su, u
stvari, sračunate na to da se otkloni negativan uticaj primene FIFO metode u uslovima
inflacije. Jer ako imate visok koeficijent obrta, ako vam se sastav zaliha stalno menja, ako
vrednost zaliha u ukupnoj aktivi nije visoka, onda će loše posledice primene FIFO metode, i u
uslovima rasta cena, biti relativno slabe. U pomenutim okolnostima preduzeće neće doći u
situaciju da se, zbog primene ove metode, bitno promeni rezultat.
Što se tiče metode prosešne cene, i ona vam je poznata, ona polazi od pretpostavke da
materijal iz svih nabavki koje su izvršene ima podjednaku šansu da bude potrošen, odnosno,
da ostane na zalihama. Drugim rečima, metoda prosečne cena polazi od uverenja da se na
zalihama nalazi materijal koji potiče iz svih nabavki. Polazeći od takve pretpostavke, vrednost
kako utrošenih zaliha tako i onih koje se nalaze na lageru, utvrđuje se množenjem količina sa
prosečnom nabavnom cenom. Ta prosečna nabavna cena može se utvrđivati:
-periodično (recimo prosečna nabaavna cena se utvrđuje svakih mesec dana, svaka
tri meseca, ili svakih šest, i da svu potrošnju koja je u tom periodu nastala množite
sa tako dobijenom cenom), i
-permanentno (utvrđivanju prosečne nabavne cene prisupa se praktično posle
savake nabavke; mi smo u prvoj godini primenjivali upravo ovu prosečnu cenu).
Primena prosečne nabavne cene daće realnu vrednost zaliha i rezultata, u uslovima monetarne
stabilnosti. U situacijama kada cene malo rastu, malo opadaju, osciliraju, znači, oko nekog

44

proseka, onda će primena prosečne navane cene dati realnu vrednost i zaliha i realnu vrednost
rashoda u bilansu uspeha.

LIFO metoda koja je izmenama u standardu 2, zabranjena, a koja je predstavljala
alternativni postupak, polazi od pretpostavke da se troši materijal koji potiče iz poslednjih
nabavki, što će reći, da na zalihama ostaje materijal koji potiče iz prvih nabavki. U
inflatornim uslovima primena ove metode je poželjna, zbog toga što će vrednost utrošenih
zaliha biti obračunata po cenama koje su najbliže tekućim tržišnim, a to znači, da će rashodi u
bilansu uspeha biti realno obračunati. Naravno, vrednost zaliha u bilansu stanja biće u tom
slučaju obračunata po cenama prvih nabavki, koje su niže od tekućih tržišnih cena, tako da će
u inflatornim uslovima primena ove metode usloviti potcenjivanje zaliha, odnosno, do
formiranja tzv. latentnih rezervi u vrednosti zaliha. To je jedan od razloga zbog kojih se
osporavala primena LIFO metode, uz tvrdnju da je nedopušteno da u bilansu stanja vrednost
imovine bude potcenjena, a da eto LIFO metoda upravo ima takvu posledicu. Tom argumentu
se može odmah suprotstaviti činjenicom da i neke druge metode vode potcenjivanju imovine,
kao što je degresivna metoda kod otpisivanja stalne imovine, pa ipak nikome ne pada na
pamet da osporava primenu metode degresivnog otpisivanja. Postoji i drugi, mnogo jači
argument, a to je da ako treba birati između realnog bilansa uspeha, odnosno, realno
obračunatog periodičnog rezultata i realne vrednosti zaliha, onda svakako treba izabrati realno
obračunat rezultat, jer iz postojanja latentnih rezervi, tj. činjenice da su u bilansu stanja zalihe
potcenjene, preduzeću ne preti nikakva opasnost. Nema rizika koji u sebi nosi potcenjenost
zaliha, a postoje ozbiljni rizici koji su povezani sa iskazivanjem potcenjenog periodičnog
rezultata. Pošto u inflatornim uslovima ne postoji metoda koja može da obezbedi i realan
bilans uspeha i realan bilans stanja, uvek se treba opredeliti za metodu koja neće omogućiti
precenjivanje rezultata, uz prihvatanje činjenice da će primena te metode dovesti do
potcenjivanja imovine preduzeća. To je razlog zbog koga se može braniti primena LIFO
metode u finansijskom izveštavanju, a sama metoda može biti primenjena u dve varijante, i to
kao:

-permanentna (ovde se za obračun vrednosti utrošenih zaliha uvek koristi cena
poslednje nabavke; jednostavno, kad god se evidentira potrošnja visina vrednosti
utrošenog materijala ili utrošenih, prodatih zaliha utvrđuje se množenjem prodate
količine sa cenom poslednje nabavke ili sa poslednjom cenaom koštanja;), i kao
-periodična (mi je nismo radili u prvoj godini; koristi se za procenjivanje vrednosti
zaliha na kraju obračunskog perioda; u toku obračunskog perioda, praktično, se
troškovi uopše ne knjiže, već se kjiže na kraju, i tada ako se primenjuje LIFO
metoda upoređuju se zalihe na kraju, sa zalihama na početku obračunskog perioda,
i ukoliko bi se dogodilo, a to može biti samo teorijski, da su krajnje zalihe u svemu
jednake početnim, onda bi se u bilansu zadržala početna vrednost zaliha; to bi
značilo da bi celokupne zalihe koje su nabavljene u toku obračunskog perioda bile
smatrane potrošnjom; ako su krajnje zalihe različite od početnih, a to je redovno,
onda postoje dve situacije, da su krajnje zalihe ili više ili niže od početnih zaliha.
Ukoliko bi se dogodilo da su krajnje zalihe niže od početnih zaliha, vrednovanje bi
ste izvršili po cenama po kojima su vrednovane početne zalihe, što znači da bi se
potrošnje sastojala iz ukupnih nabavki datog obračunskog perioda i potrošenog
dela početnih zaliha. Ukoliko su krajnje zalihe više od početnih, onda kod primene
periodične LIFO metode se postavlja problem kako proceniti ovu razliku između
počrtnih i krajnih zaliha. Na vrednost početnih zaliha, bi ste dodali vrednost
razlike između početnih i krajnjih zaliha. Postoji više rešenja za pitanje kojom
cenom treba tu razliku pomnožiti. Suštini LIFO metode odgovaralo bi da tu razliku
treba pomnožiti sa cenama prvih nabavki, jer ova metoda pretpostavlja da se
materijal iz poslednjih nabavki troši. Međutim, u praksi se često koristi prosečna
nabavna cena, ili cena poslednje nabavke. Ne postoji, dakle, čvrsto pravilo po
kojoj vrednosti treba procenjivati tu razliku. Argumentacija za svaku od ovih cena
mogla bi biti sledeća: duhu finansijskog izveštavanja odgovaralo bi da to budu
45

cene poslednjih nabavki - ako su već poslednje zalihe vrednovane po cenama koje
su bile na početku obračunskog perioda, to znači da su u inflatornim uslovima te
cene ispod tekućih tržišnih cena, ta razlika u vrednosti, između vrednosti zaliha u
bilansu stanja i njihove tekuće tržišne vrednosti, može se ublažiti makar delimčno
tako što će se ova razlika pomnožiti sa cenama poslednjih nabavki. Pa će se dakle
vrednost zaliha dobiti tako što će se početna vrednost zaliha uvećati za razliku koja
je obračunata po cenama poslednjih nabavki, i tako smanjiti tu veliku razliku
između knjigovodstvene i tržišne vrednosti zaliha. Ili ako je u periodu bilo
kolebanja cena, možda je ispravno smatrati da bi pomenutu razliku trebalo
pomnožiti sa prosečnom nabavnom cenom. Kad god ste u situaciji da birate, uvek
birate onaj postupak koji će na najbolji način ispuniti ciljeve finansijskog
izveštavanja, što u ovom slučaju znači, najbolje predstavili vrednost zaliha koje
preduzeće na dan bilansa, poseduje.
LIFO metoda je, već smo ustanovili, preporučljiva za inflatorne uslove. A kao osnovna
prednost ove metode upravo se ističe činjenica da se prihodima koji su ostvarni u
tekućemobračunskom periodu, suprotstavljaju rashodi koji su obračunati po tekućim tržišnim
cenama. Na taj se način obezbeđuje iskazivanje prihoda i rashoda u monetranim jedinicama,
makar približno, jednake kupovne snage. Kao posledica toga dobija se realno obračunat
periodični rezultat.

I FIFO metoda, i LIFO metoda i metoda prosečne nabavne cene označavaju se i kao
metode sa pretpostavljenim redosledom trošenja ili sa fikcijom redosleda potrošnje.
Nazivaju se tako zato što stvarna potrošnja ne mora slediti redosled potrošnje koji se
pretpostavlja pri obračunu vrednosti utrošenih zaliha, s jedne strane, i utvrđivanje vrednosti
onih zaliha koje su ne potrošene. Izvesno je dakle, da jedno domaćinsko upravljanje zalihama,
pretpostavlja da se uvek, bez obzira na metodu koja se pri obračunu vrednosti zaliha koristi,
zalihama upravlja na načina da prvo trošite zalihe koje ste prve nabavili. Nikada nećete,
stvarno, trošiti zalihe koje su poslednje nabavljene a ostavljati na lageru zalihe koje potiču iz
ranijih nabavki, jer bi to moglo imati za posledicu da u jednom trenutku konstatujete da je
vrednost vaših zaliha ozbiljno ugrožena jer 100 godina stoje na zalihama, a vi uvek trošite ono
što ste tek nabavili. I kad upravljate vašim kućnim zalihama...(primer sa Katinom decom i
kupovinom).

Kada se testira dopustljivost metode, odnosno, kada imate pravo izbora, a MRS 2 to
pravo dopušta-izbor FIFO metode ili metode prosečne cene, dužni ste da poštujete ono
generalno pravilo da treba izabrati metodu koja će na najbolji način ispuniti ciljeve
finansijkog izveštavanja, tj. da će realno predstaviti prinosni i finansijski položaj preduzeća.
Ako su okolnosti takve da ni jedna od metoda koje imamo na raspolaganju ne može ispuniti
istovremeno oba cilja, onda se bira metoda koja onemogućava precenjivanje periodičnog
rezultata. Bez obzira na to što će posledica odabira te metode biti potcenjivanje vrednosti
imovine.

Takođe, trebalo bi imati u vidu i stav da zalihe istih i sličnih karakteristika i namene
treba da budu procenjivane po istoj metodi.
Kada izaberete metodu, dužni ste da izabranu metodu primenjujete kontinuirano u
nizu sukcesivnih obračunskih perioda, da bi ste obezbedili uporedivost finansijskih izveštaja
(da bi se ispunila ona četvrta kvalitativna odlika da finansijski izveštaji budu međusobno
uporedivi). Znači, možete da birate, a kada izaberete morate kontinuirano primenjivati.
Ulaganja u zalihe postaju rashod, ne u trenutku nabavke nego tek u onom periodu u
kojem se ostvari prihod koji je povezan sa potrošnjom datih zaliha. Iznos otpisa zaliha ili
gubici zaliha, imaju tretman rashoda perioda u kome su nastali. Znači, računi zaliha imaju
funkciju računa razgraničenja, u procesu finansijskog izveštavanja. Oni razgraničavaju
novčani izdatak koji nastaje po osnovu nabavke zaliha od rashoda. Znači, kad vi kupite
materijal, vi ste to platil, imate novčani izdatak. Ali sve dok ne potrošite, vi nabavljeni
materijal tretirate kao aktivu, kao svoju imovinu. Kaže se: došlo je do pretvaranja gotovine u
zalihe. I nikome na pamet ne pada da u tom trenutku, zato što je platio ceo isplaćeni iznos
46

tretira kao trošak materijala. Trošak se evidentira onda kada dođe do potrošnje materijala radi
obavljanja procesa proizvodnje ili poslovanja uopšte. I taj trošak ostaje aktiva, sve dok
proizvod radi čije proizvodnje je dati trošak nastao ne bude prodat. Zato se kaže da ulaganja u
zalihepostaju rashodi u onom periodu kada nastane prihod s kojim je potrošnja tih zaliha
povezana. Naravno, kada postoji potrošnja kancelarijskog materijala, taj trošak će biti rashod
perioda u kome je do potrošnje došlo. Ali, kada je reč o zalihama osnovnog, proizvodnog
materijala, bilo da je on osnovni ili pomoćni, te zalihe postaju rashod tek onda kada se
proizvod radi čije proizvodnje je materijal utrošen, proda. Kada je reč o uslugama, funkciju
razgraničenja preuzimaju računi vremenskih razgraničenja. Kada unapred platite reklamu,
iskazujete je na računu AVR. E potpuno istu ulogu za materijalne prizvodne faktore imaju
računi zaliha ili recimo materijalnih ili nematerijalnih ulaganja. Treba, znači, da odvoje
trenutak izdavanja novca od trenutka potrošnje, odnosno, evidentiranja rashoda. Otpis zaliha
se vrši kada iz bilo kojih razloga zalihe izgube deo svoje vrednosti. To se vrši u skladu da
načelom impariteta. Kada testirate zalihe na postojanje gubitaka vrednosti zaliha i utvrdite da
je vrednost zaliha ispod njihove knjigovodstvene vrednosti, dužni ste da višu knjigovodstvenu
vrednost svedete na nižu, i to kada je reč o zalihama robe i materijala, na nižu neto prodajnu
vrednost, a kada je reč o zalihama materijala obično se svođenje vrši na nižu ponovnu
nabavnu vrednost (imajući u vidu teškoće utvrđivanja gubitaka u skladu sa načelom
impariteta-pa svodite najmanje na ponovnu nabavnu vrednost). Razlika predstavlja gubitak
preduzeća, i taj gubitak predstavlja rashod perioda u kome se utvrdi njegovo postojanje. Znači
ne čeka se na prodaju tih zaliha, nego čima se sazna za postojanje gubitka, saglasno načelu
impariteta, vršimo otpisivanje zaliha i takvi gubici se vezuju za period u kome su nastali (ne
čekajući njihovu realizaciju).

U udžbeniku ćete naići na metodu gvozdenih zaliha, kao jednu od metoda koje se
mogu primenjivati. Primena metode gvozdenih zaliha je bila dopuštena i takav način
vrednovanja zaliha je korišćen ranije, u MRS 2, nigde, ni u jednom paragrafu, ne pominje
metodu gvozdenih zaliha. Zato ja od vas neću tražiti da je vi naučite. Nije to teško, samo se
polazi od uverenja da zalihe ostaju iz perioda u period iste, i da se sve što se nabavi smatra
potrošnjom. Da bi se takva pretpostavka mogla opravdati, potrebno je da struktura i visina
zaliha u preduzeću, se iz perioda u period ne menja. Nema tu neke posebne filozofije, ali
MRS 2 takav način vrednovanja zaliha ne poznaje, i zato ja na tome neću insistirati.

BILANSIRANJE POTRAŽIVANJA

Za razliku od zaliha za čije bilansiranje je merodavan MRS 2, bilansiranje
potraživanja vrši se u skladu sa paragrafima MRS 39, koji se bavi priznavanjem i
procenjivanjem finansijskih instrumenata. Naime, finansijskim instrumentima se bave dva
standarda, MRS 32 koji se bavi njihovim prezentiranjem i baš se tako i zove - ''prezentiranje
finansijskih instrumenata'', i MRS 39 koji se bavi pitanjima procenjivanja i priznavanja
finansijskih instrumenata. To je standard koji se stalno preispituje i stalno se menja, i prošle
godine je dopunjen novim odredbama. Naravno, nije sporno bilansiranje potraživanja ali
postoji čitav niz finansijskih instrumenata kod kojih računovodstvena praksa još uvek nema
potpuno jasne i konačne odgovore na pitanja kako ih bilansirati i kako utvrditi njihovu
vrednost. Misli se, pre svega, na finansijske derivate kao što su fjučersi, forvardi, varanti i
slično, tako da je to razlog da setaj standard i rešenja u tom standardu stalno preispituju, i
pokušava se definisati najbolja praksa u vezi sa izveštavanjem o tim finansijskim
instrumentima.

Potraživanje definišemo kao pravo na naplatu određene sume novca, ili na prijem
nekog drugog finansijskog sredstva. Isporuke proizvoda i usluga, i kratkoročne pozajmice su

47

osnova svih potraživanja. Znate da, kada je reč o klasifikaciji potraživanja, da ta klasifikacije
može biti definisana polazeći od različitih kriterijuma. Za finansijsko izveštavanje veoma je
važna klasifikacija po roku dospeća, na:
-dugoročna potraživanja – potraživanja čija naplata će uslediti u periodu dužem od
godinu dana, i
-kratkoročna potraživanja – potraživanja čija se naplata očekuje u periodu do
godine dana.
Ova klasifikacija je značajna, jer je izuzetno važno da korisnicima finansijskih izveštaja
kažemo kakva su naša potraživanja po ročnosti. Ovo iz razloga procene likvidnosti, tj. da bi
oni znali kada se može očekivati priliv gotovine po osnovu naplate tih potraživanja. To je
izuzetno važan podatak.

Naravno, ne manje važna klasifikacija je ona koja potraživanja klasifikuje po bonitetu.
Bonitet potraživanja je u stvari kvalitet potraživanja (kada se govori o zalihama, može se reći:
to su zalihe uobičajenog kvaliteta; to znači da su to zalihe koje nisu izgubile na svojoj
vrednosti). Kada se govori o potraživanjima, govori se o bonitetu potraživanja. Bonitet
pokazuje sposobnost potraživanja da o roku bude pretvoreno u gotovinu. Jer, potraživanja u
stvari predstavljaju prelazni oblik novca. Tako su mene učili kad sam bila u srednjoj školi-
potraživanja predstavljaju prelazni oblik novca. I kada se spominje bonitet, misli se na to da li
će potraživanje, o roku dospeća, biti u celini naplaćeno. Polazeći od tog kriterijuma,
potraživanja možemo klasifikovati na:
-punovredna – ili potraživanja punog boniteta,
-dubiozna – ili ugrožena, i
-zastarela – ili potraživanja koja su potpuno izgubila sposobnost naplate.
Ova klasifikacija nam je važna da bi smo procenili stepen naplativosti. Na primer, znamo da
je potraživanje kratkoročno i sada nas zanima da li će se, i u kom iznosu naplatiti, o roku
njegovog dospeća.

Zatim, važna je i klasifikacija potraživanja prema osnovu njihovog nastanka. Znači iz
čega su ta potraživanja rezultirala, tj. koji je poslovni događaj doveo do nastanka potraživanja,
i po tom kriterijumu sva potraživanja delimo na:
-potraživanja po osnovu isporuka (robe, usluga, gotovih proizvoda...) – znači
isporuke proizvoda rezultiraju potraživanjem, ali samo onda kada naplata sledi
isporuci; ako naplata prethodi isporuci ili ako se naplata i isporuka događaju u
istom trenutku potraživanja nema; i u prvom pomenutom slučaju od trenutka
isporuke do trenutka naplate imamo potraživanje,
-potraživanje iz odnosa sa povezanim preduzećima – potraživanja kod kojih su
učesnici matična firma i neko od preduzeća grupe (bilo da je reč o zavisnom
preduzeću, zajedničkom ili pridruženom preduzeću); ova potraživanja nisu
napravljena prema osnovu nastanka, nego prema učesnicima iako se ovde kaže
prema poreklu; a izdvojena su u posebnu grupu da bi se omogućila izrada
konsolidovanog bilansa; u ovoj poziciji potraživanja iz odnosa sa povezanim
preduzećima neće biti samo potraživanja po osnovu isporuka, nego će biti
potraživanja i po osnovu finansijskih plasmana, potraživanja po osnovu dividendi,
znači sva potraživanja koja imate prema povezanom preduzeću biće iskazana u
ovoj poziciji (a posebno iskazivanje tih pozicija uslovljeno je potrebama
obezbeđenja podataka za izradu konsolidovanog bilansa),
-potraživanja iz plasmana – potraživanja koja nastaju po osnovu dugoročnog ili
kratkoročnog plasiranja slobodnih novčanih sredstava, a radi njihovog
ukamaćenja, i
-ostala potraživanja.
Prema sigurnosti naplate potraživanja se mogu podeliti na:
-obezbeđena ili osigurana – ne misli se kod osiguravajućeg zavoda, nego se misli
na to da su pokrivena nekom zalogom (zaloga može biti ili nepokretna ili pokretna
imovina); ako se pozajmljuje novac, posebno na dugi rok, da bi postojala sigurnost
48

da će potraživanje biti naplaćeno, davanje pozajmice može se usloviti uzimanjem
zaloge; možete reći: u redu, pozajmićemo vam 3 miliona eura, ali tražimo hipoteku
na vašu kuću, na vašu fabriku. ili: pozajmićemo vam 50.000eura, ali dajte nam
vaše HOV; na taj način želimo da obezbedimo naplatu, tako što u slučaju da naš
dužnik o roku ne izmiri svoju obavezu imamo pravo da prodamo imovinu koja je
predmet zaloge, i da se naplatimo iz iznosa ostvarenog prodajom. Zato se
osigurana potraživanja smatraju potraživanjima čija će naplata biti izvršena u
celosti. Ono što je sporno ovde, je termin naplate. Znači, ako se dogodi da dužnik
ne plati na vreme, mi ćemo naplatiti potraživanje, ali ne o roku. Jer, dok prodate
zalogu proći će određeno vreme, i mora se računati sa tim da naplata tih
potraživanja, iako će biti izvršena u potpunosti, neće biti izvršena o roku dospeća.
Zato, kad god se uzima zaloga, uzima se veća vrednost imovine, u odnosu na
potraživanje, naročito, ako uzimate zalogu za dugoročna potraživanja. U tom
slučaju morate se obezbediti od rizika da vrednost te imovine na tržištu padne, jer
ne želite da vrednost vaše zaloge, u nekom trenutku, bude niža od vrednosti vašeg
potraživanja. Mnoge naše banke imale su hipoteku nad imovinom preduzeća koja
su bila njihovi dužnici. Imaju je i sad (govorim o bankama koje su otišle u stečaj),
ali iako su imale te hipoteke one su otišle u stečaj, a te firme su nastavile da
posluju. To je nešto što, naravno, u svetu, nije uobičajeno. Uzimanje zaloge,
videćete, nije jednostavan posao i posebno kod uzimanja nepokretnosti, ne znači
uvek da vam je potraživanje sigurno. Zato što mi nemamo razvijeno tržište
nepokretnosti. Na primer, vi imate hipoteku na kuću u Ivanjici, možete da se
slikate sa tom hipotekom, nemate kome da je prodate. Nema šanse da naplatite,
iako imate hipoteku. Zato se radije kao hipoteka uzimaju HOV, zato što se one
mogu lakše unovčiti. Njihova je vrednost tržišno poznata. Banke kao zalogu, vrlo
često, uzimaju i potraživanja. Naročito kod izvoznika, potraživanja koja oni
ostvaruju izvozom. Ako firma ima neko potraživanje od ino kupca, banka će uzeti
kao zalogu to potraživanje ako želi da osigura naplatu svog plasmana.
-neosigurana – potraživanja koja nisu obezbeđena ni pokretnom ni nepokretnom
imovinom. Potraživanja koja su jednostavno data na ime. Kako bi rekao naš narod,
na obraz dajemo kredit. To je rizično ulaganje. Ne zato što treba polaziti od toga
da će vas neko prevariti, da neko uzima sa namerom da ne vrati, nego što, naročito
kod dugoročnih pozajmica, okolnosti mogu biti promenjene tako da dužnik i pored
jake volje da vrati dug to neće biti u stanju. A onda ste vi kao poverilac u ozbiljnoj
situaciji.

Kada imate potraživanja koja su nastala po osnovu isplata gotovine, vi dajete pare, i
možete ih dati kao plasman, to je ovo o čemu smo sada govorili, ili možete dati kao avans za
buduće isporuke. Suština transakcije je ista – imate potraživanje. Bilo da ste nekome
pozajmili pa da mora da vam vrati, ili da ste mu dali novac pa da on treba, na ime izmirenja
tog potraživanja, vama da izvrši određenu uslugu ili isporuči određenu robu. Iako je suština
transakcije ista, ova potraživanja se odvajaju. Odvajaju se zbog toga što se na različit način
likvidiraju. Kad imate kratkoročne pozajmice koje ste dali vašim poslovnim partnerima, te
pozajmice će biti likvidirane tako što će oni na vaš račun uplatiti određenu sumu novca. Ako
ste dali avans, takvo potraživanje likvidira se isporukom robe ili usluga. Nema priliva
gotovine. Zato se potraživanja po osnovu avansa iskazuju odvojeno od ostalih potraživanja.
Videli ste da smo kod materijalnih ulaganja, kod nematerijalnih ulaganja, kod zaliha, kao
posebnu poziciju imali avanse. Ne kao kratkoročna potraživanja finansijske prirode, nego kao
deo one imovine, radi čije nabavke je avans dat.
Što se tiče potraživanja po osnovu isporuke robe i usluga, treba da znamo nekoliko
stvari. Prvo, kada nastaje potraživanje. Potraživanje vezujemo za prijem robe i fakture, od
strane kupca. U trenutku kada svojina sa prodavca pređe na kupca, nastaje potraživanje po
uslovom da naplata isporučene robe sledi isporuci. Nema potraživanja dok do isporuke ne
dođe. Može postojati sklošljen ugovor, ali nema potraživanja sve dok ugovorena roba ili
49

usluga nije isporučena kupcu. Drugo, na koji iznos potraživanje glasi. Visina potraživanja
određena je visinom prodajne vrednosti isporučene robe ili usluga, ali od te prodajne
vrednosti biće odbijeni komercijalni popusti koji su odobreni kupcu. Odobreni rabati u
trenutku prodaje, ili naknadno, kao i odobrena bonifikacija, imaće za posledicu smanjenje
visine potraživanja. Visina potraživanja neće biti tangirana odobrenim kasa skontom, zato što
je to finansijski rashod. Kasa skonto ne smanjuje naše potraživanje, nego smanjuje iznos
novca čija se naplata ostvaruje, zbog toga što se vrši pre roka dospeća. Treća bitna stvar, tiče
se situacije kada se neko potraživanje da kao zaloga, tada vi ne gubite pravo svojine nad tim
potraživanjem. Znači kada bilo koji deo vaše imovine, uključujući i potraživanja, date kao
zalogu, vi ostajete pravni vlasnik date imovine. U ovom slučaju, potraživanje dato kao zaloga
bilansiraće se u vašem bilansu stanja. A činjenica da je ono založeno, biće izložena u
napomenama uz finansijske izveštaje. Četvrto, ukoliko imate potraživanja prema poslovnim
jedinicama, što znači na primer, banka ima potraživanje prema određenoj ekspozituri ili
filijali, ukoliko te poslovne jedinice nemaju svojstvo pravnog lica takva potraživanja nemaju
sposobnost bilansiranja. Neće biti iskazana u bilansu. Biće predmet evidentiranja unutar
banke ili unutra preduzeća, ali nemaju sposobnost iskazivanja u bilansu. U bilansu se iskazuju
samo ona potraživanja koja preduzeće, kao pravno lice, ima prema drugim pravnim licima.
Potraživanja je dozvoljeno prebiti ili preračunati, sa obavezama (tj. može se o
potraživanjima izveštavati na neto principu), samo ako se potraživanja i obaveze odnose na
iste poverioce odnosno dužnike. Znači ja mogu da imam potraživanje, ako sam ja firma A
prema firmi B, mogu da imam potraživanje i prema firmi C. Firma C može imati potraživanje
prema firmi B. Nije dopušteno da se, zato što firma A ima obaveze prema firmi B, i
potraživanje prema firmi C, firma C duguje firmi B, izvrši prebijanje. Međutim, ako firma A
ima potraživanje prema firmi B, i firma B istovremeno ima obavezu prema firmi A, moguće
je izvršiti saldiranje obaveza i potraživanja, samo ako su potraživanja nastala po istom
osnovu. Znači ne mogu se prebiti potraživanja stečena po osnovu isporuke, sa potraživanjem
koje firma B ima prema A, zato što je izvršen dugoročni plasman. Ako firma A, znači, ima
potraživanje i istovremeno ima obavezu prema firmi B, onda je nužno da su i potraživanja i
obaveze nastale po istom osnovu (po osnovu isporuka, ili po osnovu kratkoročnih ili
dugoročnih plasmana). Ali ne može se potraživanje po osnovu plasmana saldirati sa
potraživanjem po osnovu isporuke. Još jedan važan uslov je da su oba potraživanja dospela za
naplatu. Znači, ne možemo potraživanje koje je dospelo saldirati sa obavezom koja još nije
dospela, nego će dospeti za mesec ili dva. Takođe, važno je da potraživanja budu približno
istog iznosa. Ne očekuje se da potraživanje i obaveza budu jednaki u dinar, ali se za prebijanje
zahteva da budu približno iste visine. I još jedan uslov, da postoji saglasnost obe strane da se
to kompenziranje izvrši. Tek ako su svi ovi uslovi ispunjeni, moguće je izvršiti
preračunavanje potraživanja i obaveza. S obzirom da ima ovako puno uslova, može se reći da
je ovo preračunavanje pre izuzetak nego pravilo.
Potraživanja se mogu likvidirati na različite načine. Najveći deo potraživnja likvidira
se naplatom o roku dospeća. To je uobičajeni način likvidiranja potraživanja. Zatim,
potraživanje se može pretvoriti u drugo potraživanje. Kada na primer, primite menicu od
kupca, potraživanje od kupaca, pretvara se u menično potraživanje. Ako bi ste vaš kratkoročni
plasman pretvorili u dugoročni plasman, takođe bi došlo do pretvaranja jednog potraživanja u
drugo. Potraživanje se može likvidirati i odricanjem od prava na naplatu. To se događa u
postupku sudskog ili vansudskog poravnanja, kada u želji da pomognete da vaš kupac izađe iz
krize, možete se odreći dela ili celog iznosa potraživanja, ako naravno ono glasi na neki manji
iznos. Tada, na bazi ugovora ili na bazi sudske odluke, takvo potraživanje prestaje da postoji.
Potraživanje inicijalno vrednujemo u visini iznosa koji smo dali, ili robe umanjeno za
one popuste o kojima je bilo reči. Naknadno procenjivanje potraživanja vrši se prema
sposobnosti tog potraživanja da se to potraživanje pretvori u gotovinu. Odnosno, uzima se u
obzir bonitet potraživanja. I upravo prema tom stepenu naplativosti smo ih i podelili na one tri
grupe. Znači, za ona potraživanja koja se mogu naplatiti u punom iznosu, važi pravilo da će
zadržati svoju nabavnu vrednost i da će biti bilansirana na uobičajenim pozicijama. Na
50

poziciji kupaca biće iskazana samo ona potraživanja za koja se veruje da će biti o roku
naplaćena u punom iznosu. Na računu kratkoročni plasmani biće iskazana kratkoročna
finansijska ulaganja čija se naplata ne dovodi u pitanje. Ukoliko naplata nekog potraživanja
bude sporna, bilo u pogledu iznosa ili u pogledu roka naplate, takva potraživanja moraju biti
iskazana na posebnim bilansnim pozicijama. Biće iskazana preko pozicije sumnjiva ili sporna
potraživanja. Visina takvih potraživanja mora biti redukovana, na iznos visine naplate koja se
očekuje. Jer ta su potraživanja, dakle, potraživanja kod kojih ne očekujemo da će naplata biti
izvršena u punom iznosu. Ona se onda bilansiraju u visini očekivane naplate. Razlika do
punog iznosa je gubitak, koji smanjuje rezultat perioda u kome je nastao. Potraživanja čija se
naplata ne očekuje, uopšte, isknjižavaju se sa računa potraživanja, i iskazuju se kao gubitak u
punom iznosu. Takva potraživanja ne smeju biti iskazana u bilansu, jer bi njihovim
iskazivanjem imovina bila precenjena, odnosno u vrednosti tih potraživanja nalazi se skriveni
gubitak. Zastarela potraživanja su potraživanja kod kojih je usled protoka vremena poverilac
izgubio pravo da natera dužnika da izmiri svoju obavezu. Ako znači, propustite sve rokove za
naplatu, ne opomenete dužnika, istekne rok u okviru koga to možete učiniti, vaše potraživanje
postaje zastarelo. Potraživanje kod koga nemate pravnu snagu da prisilite dužnika da plati
svoju obavezu, pretvara se u gubitak (to je načelo niže vrednosti). Ta sposobnost naplate
potraživanja označava se još i kao kreditni rizik. Koliki je, znači, kreditni rizik koji
preuzimate time što dajete robu sa rokom plaćanja koji iznosi 8, 10, 15, 30, 90 dana. Taj rizik
ocenjujete na bazi boniteta vašeg dužnika, i na validnosti zaloge koju ste eventualno uzeli.
Vaš cilj je da taj kreditni rizik bude što je moguće niži. Nikada nećete moći potpuno da
izbegnete da pretrpite gubitke zbog kreditnog rizika, ali ono što morate uraditi je da taj rizik
bude što je moguće niži. Kreditni rizik koji firma preuzima kada vrši prodaju se menja. Ako
imate stalne kupce, kreditni rizik će biti najmanji jer svoje kupce već dobro znate. Pratite
promenu njihovog finansijskog položaja i rentabiliteta, i svoju prodajnu politiku usklađujete
sa promenama njihovog rentabiliteta i finansijskog položaja. Znači, čim u njihovim bilansima
vidite pad rentabiliteta, pogoršanje likvidnosti, vi ćete skratiti rokove za naplatu. Nekada ćete
usloviti isporuku plaćanjem odmah, ili čak plaćanjem unapred. Ali, ako dolazi do naglog
razvoja firme, i ako vam broj kupaca naglo raste, onda nemate mogućnost da vaše kupce
dobro upoznate. Tada morate računati sa rastom gubitaka po osnovu nenaplaćenih
potraživanja, jer jednostavno u tom velikom broju kupaca uvek će se naći i oni kupci koji
neće biti u stanju da plate. I o tome treba voditi računa. Vama će rasti prihodi od prodaje, ali
će rasti i iznosi nenaplaćenih potraživanja. Kod banaka to se isto tako događa, da kod onih
banaka kod kojih broj komitenata raste, onda sigurno postoji rast nenaplaćenih kamata,
povećanje iznosa minusa po tekućim računima građana i sl. Znači, jednostavno banka tada ne
može svakog komitenta pojedinačno dobro da upozna, i desiće se da jedan broj plasmana
banke ne bude naplaćen o roku dospeća. To je rast kreditnog rizika usled rasta konjukture.
Pad konjukture može da poveća vaš kreditni rizik jer mnogi vaši komitenti koje vi znate, i
mnogi vaši kupci koji su do tog trenutka uredno izmirivali svoje obaveze, zbog opšteg pada
privredne aktivnosti imaju pad rentabiliteta, imaju pad likvidnosti i imaju teškoće sa
plaćanjem. Pad konjukture uvek povećava visinu gubitaka po osnovu naplate potraživanja.
Kod ino potraživanja imate, pored kreditnog i valutni rizik, koji je prisutan. Znači, rizik od
promene kurseva. A kreditni rizik može biti povećan i zbog donošenja odgovarajućih mera od
strane vlade zemlje iz koje je vaš dužnik, koje mogu da dovedu do usporavnja naplate vaših
potraživanja. Ako na primer vlada neke zemlje svojim odlukama onemoguće naplatu
potraživanja, bez obzira na to što vi na to ne možete uticati, doći će do toga da vaše
potraživanje prema inostranstvu ne bude naplaćeno na vreme. Pogledajte šta je bilo sa
poveriocima naših preduzeća, kada je došlo do uvođenja sankcija. Odluka Saveta bezbednosti
dovela je do toga da je potpuno prestala naplata dugova naših firmi prema inostranstvu,
odnosno da firme koje su imale potraživanja prema našim preduzećima i banke, više od 10
godina nisu bile u stanju da naplate svoja potraživanja. To je drastičan primer kako jedna
politička odluka dovodi do toga da se ne mogu naplatiti potraživanja. Oni su sva ta
potraživanja otpisali, naravno, odavno, ali to ne znači da neće tražiti njihovu naplatu.

51

Visina otpisa se utvrđuje uvek ili pojedinačno na procenat ili paušalno. Paušalnom
otpisu se pristupa kada preduzeće ima veliki broj sitnih kupaca, u smislu potraživanja. Tada se
visina gubitaka neće utvrđivati analizom svakog tog malog kupca pojedinačno, nego će se na
bazi iskustva proceniti koliko od ukupnih potraživanja koja imate prema takvim kupcima neće
biti naplaćeno. Kod banaka se to radi, recimo, sa kreditima stanovništva. Kada banka daje
kredite za zimnicu, ili za kupovinu ogreva, i postoji veliki broj komitenata koji su takav kredit
uzeli, i iz iskustva se zna da 5% neće biti naplaćeno. 5% će se otpisati odmah kao gubitak po
osnovu takvih plasmana.

Ostala potraživanja su potraživanja prema povezanim preduzećima (već smo rekli
šta ona sadrže), potraživanja prema radnicima, potraživanja po sonovu kratkoročnih
plasmana, potraživanja prema državi za preplaćeni porez (koja se nikada ne pretvaraju u
gotovinu, nego država kaže dobro preplatili ste, kad budete sledeću poresku obavezu
namirivali to ćete umanjiti). Što se pravila procenjivanja ostalih potraživanja tiče, potpuno je
isto kao potraživanje iz isporuka-inicijalno se vrednuju po nabavnoj vrednosti, naknadno po
principu niže vrednosti.

HARTIJE OD VREDNOSTI koje su obrtna imovina

Da li će neka HOV biti bilansirana kao dugoročno finansijsko ulaganje ili kao
kratkoročno, zavisi od namene. Ove HOV su namenjene prodaji u roku kraćem od godinu
dana, i u MRS 39 označavaju se kao hartije namenjene prodaji, za razliku od hartija
raspoloživih za prodaju, koje se tretiraju kao dugoročne HOV. Znači ove su namenjene
prodaji, i predstavljaju kratkoročnu rezervu likvidnosti. Naravno, kupuju se da bi se zaradilo.
Zarada koja se može ostvariti je, ili kamata, ili razlika na krsu. Znači, ako se hartija kotira na
berzi, i njena vrednost raste, kupujemo akcije da bi smo ih prodali za meseca dana, i
očekujemo da će prodajna cena akcija za mesec dana biti viša od njihove vrednosti na
današnji dan, pa će prema tome zarada biti razlika u kursu.
Kratkoročnom HOV mogu se smatrati:
-akcije drugih preduzeća,
-obveznice (vi kad kupite obveznicu ne morate je držati do roka dospeća, možete je
prodati i ranije; a postoje i kratkoročne obveznice koje se emituju na mesec dana, 3
meseca, 6 meseci...),
-komercijalni zapisi (emituju ih preduzeća dobrog boniteta, sa namerom da prikupe
kratkoročna slobodna novčana sredstva; umesto da uzmu kratkoročni kredit kod
banke; i na tako prikupljena sredstva plaćaju kamatu),
-blagajnički zapisi (emituju ih poslovne banke, sa namerom da od privrede i od
stanovništva prikupe slobodna novčana sredstva; kad kupite blagajnički zapis,
banka koja je emitent tog zapisa obavezuje se da po siteku roka na koji zapis glasi
isplati određenu kamatu, ali se obavezuje i da će, ako vi to želite, otkupiti
sopstveni zapis, isplatiti uloženi iznos, i naravno kamtu do roka otkupa, umanjenu
za određenu proviziju),
-sopstvene akcije (ako preduzeće otkupi sopstvene akcije one će biti iskazane u
krakoročnim HOV, one mogu biti namenjene ponovnoj prodaji, ili poništenju. Dok
se ne izvrši poništenje otkupljenih akcija radi smanjenja akcijskog kapitala, one se
iskazuju u okviru kratkoročnih HOV, ali uvek kao posebna bilansna pozicija, jer je
bitno da se korisnicima bilansa ustupi informacija koliko iznose otkupljene
sopstvene HOV-otkup je obično limitiran na 10% od osnovnog kapitala),

52

-menice (koje još nisu dospele), i
-čekovi (koji takođe nisu još dospeli za naplatu. Ako se čekovi napišu na neki
datum u budućnosti, taj ček nije ekvivalent novca. On predstavlja kratkoročnu
HOV, jer ne možete njime plaćati, mada će vam u banci reći da ako taj ček dođe u
banku, ona može da ga realizuje odmah, ona nema nikakvu obavezu da čeka rok
dospeća. Firma kojoj ste dali taj ček može ga odmah pustiti na naplatu. Ona to,
zbog obaveze koju preuzima time što je rekla da se naplata vrši odgođeno, neće
učiniti, ali može vam se desiti da vam novac sa računa bude skinut i ranije).
Kamatni kuponi obveznica koji su dospeli za naplatu, i dospele dividende takođe se

smatraju kratkoročnim HOV.

Inicijalno, kratkoročne HOV evidentirate po nabavnoj vrednosti (akcije, obveznica,
blagajničkih i komercijalnih zapisa), ili po nominalnoj vrednosti (menice, čeka). I ovde se
primenjuje strogi princip niže vrednosti. Sećate se da smo rekli da kod dugoročnih HOV
nećemo vršiti otpisivanje ako je pad vrednosti na tržišu prolaznog karaktera, zato što nemamo
nameru da te hartije prodajemo u kratkom roku. Pošto su ratkoročne HOV namenjene prodaji
u kratkom roku, svaki pad tržišne ispod nabavne vrednosti, vodi otpisivanju vrednosti
kratkoročnih HOV. Jer, ako se te akcije prodaju, izvršiće se prodaja sa gubitkom, i zato se taj
pad vrednosti mora priznati odmah. To je strogi princip niže vrednosti.

LIKVIDNA SREDSTVA

Likvidna sredstva su gotovina, devizna sredstva u blagajni, dospele menice i čekovi za

naplatu.

Vrednost menica se procenjuje, tj. menice se bilansiraju po nominalnoj vrednosti
umanjenoj za kamatu koja još uvek nije dospela. Sećate se računa IV meničnih potraživanja.
Menično potraživanje, dakle, sadrži vaše potraživanje plus kamatu do roka dospeća menice.
Ako na dan bilansa menica još uvek nije dospela za naplatu, vrednost meničnog potraživanja
biće umanjena za iznos kamate koja nije dospela. Ili vrednost meničnog potraživanja biće
vaše potraživanje uvećano za kamatu koja jeste nastala.
Čekove procenjujete po nominalnoj vrednosti, odnosno, na iznos na koji ček glasi.

25.11.2004

BILANSIRANJE AVR

Na dnu strane aktive u bilansu stanja nalaze se AKTIVNA VREMENSKA
RAZGRANICENJA, dakle rec je o instrumentima kojima se realizuju zahtevi koje u sebi
sadrzi nacelo uzrocnosti odnosno nacelo razgranicenja prema predmetu I vremenu, I dakle da
bi se prihodi I rashodi dodelili obracunskim periodima u kojima su nastali nezavisno od toga
da li je prihod naplacen a rashod placen u racunovodstu se koriste racuni vremenskih
razgranicenja. Na strani aktive, dakle u odvira aktivnih vremenskih razgranicenja predmet
iskazivanja su:

1.nastali a nenaplaceni prihodi, dakle prihodi kod kojih nastanak prethodi
naplati,ili prihodi po osnovu kojih se ocekuje priliv sredstava u buducnosti
2.isplate koje ce postati rashod u nekom od buducih obracunskih perioda, ili
troskom. Dakle isplaceni a ne nastali rashodi odnosno troskovi.
Ocekujem od vas da znate razliku izmedju rashoda I troskova I zasto ako trazimo da
prihodi I rashodi budu dodeljeni odredjenim obracunskim periodima, zasto ja evo pominjem I
trosak. To je naravno zbog toga sto danasnji troskovi predstavljaju sutrasnje rashode I sto ne

53

mozemo ocekivati da imamo dobro razgranicenje rashoda ako prethodno nismo izvrsili dobro
razgranicenje troskova, u tom smislu se vremensko razgranicenje troskova smatra
pretpostavkom pravilnog razgranicenja rashoda na obracunske periode kojima ti rashodi
pripadaju.

Iz navedene sadrzine ove bilansne pozicije mozete zakljuciti da je rec o
potrazivanjima. Dakle ako nesto zaradite a ne naplatite vi u sustini imate potrazivanje za
obavljeni posao. Nastala je kamata koju cete naplatiti u narednoj godini ali ona kao prihod
pripada tekucoj poslovnoj godini. Znaci to sto cete naplatu izvrsiti naredne godine za obracun
rezultata, za predstavljanje vasih finansijske pozicije je irelevantno. Vi imate pravo da
racunate tu kamatu I da je iskazete kao prihod tekuce godine u bilansu uspeha odnosno kao
povecanje aktive u bilansu stanja.
Na primer:imate menicu koju ste primili od vaseg kupca, menica je primljena 01.12 a rok
dospeca menice je 31.01 a ukupna kamata je 600 za 60 dana. Kamata koja nastane 01.12-
31.12 predstavlja prihod tekuce godine. Vi cete naravno tu kamatu obracunati I proknjizicete
je kao prihod tekuce godine iako ce naplata te kamate biti izvrsena u narednoj godini.
Funkciju razgranicenja u ovom primeru ima racun ispravka vrednost menicnih potrazivanja,
na tom racunu se nalazi ukupna kamata I sa tog racuna skidamo I prenosimo na prihode onaj
iznos kamate koji jos nije nastao. A samo potrazivanje zabelezeno je na racunu menicna
potrazivanja
, ciju visinu vi korigujete kada obracunate ovakvu kamatu.
A sta ce biti preko AVR? Recimo zakupnina. Sta se dogadje kada izdate u zakup neki
prostor I naplacujete zakupninu od jednog meseca do drugog. Ne naplacujete unapred.dakle
naplatite zakupninu za decembar u januaru. Da li cinjenica da cete zakupninu naplatiti u
januaru znaci da je to prihod meseca januara. Naravno da ne. ta zakupnina za decembar je
prihod tekuce godine. Kako cete utvrditi visinu tog prihoda. Na bazi ugovora o zakupu. Znaci
ugovorom o zakupu definisana je mesecna zakupnina. Zaduzicete cete racun AVR I
odobricete racun prihoda. Znaci na racunu pa prema tomi I u bilansnoj poziciji bice iskazano
vase potrazivanje za dati nastali prihod cija ce naplata uslediti u buducnosti.
Kada je rec o unapred placenim troskovima, ili rashodima onda se visina takvih
troskova I rashoda utvrdjuje jos lakse. Jer vam je isplaceni iznos merilo vrednosti ove
pozicije.
Na primer:platili smo unapred zakupninu za celu narednu godinu. Isplaceni iznos u celini u
ovom primeru predstavlja vase AVR, isplatu koja nije trosak vec ce postati trosak u
buducnosti.

I jedno I drugo je potrazivanje. Ovde imate potrazivanje na naplatu kada imate nastale
a ne naplacene prihode a ovde imate potrazivanje koje nece biti naplaceno vec ce se likvidirati
time sto ce vam neko izvrsiti uslugu koju ste unapred platili. I vidite ta razlika u nacinu
likvidiranja potrazivanja koje iskazujete preko AVR razlog je da se u nekim zemljama
pozicija vremenskih razgranicenja razdvaja na dva dela.na potrazivanja koja cete pretvoriti u
gotovinu a to znaci nastale a ne naplacene prihode iskazujete u okviru ostalih potrazivanja
kratkorocnim, a na AVR ostavite samo unapred placene troskove I rashode. Jer kada rasite
analizu likvidnosti vi onda ako to nije razdvojeno kao kod nas uvek morate da se pitate a
cekajte koji deo od ove pozicije ce dovesti do priliva gotovine a koji deo nece. Jer onaj deo
koji se tice unapred placenih troskova iako je potrazivanje nece u buducnosti doneti prilive
gotovine ali ovaj drugi hoce. I zbog toga je zgodno da znaci na AVR budu unapred placeni
troskovi odnosno rashoda, a da nastali prihodi cija se naplata ocekuje u buducnosti budu
iskazani kao ostala potrazivanja. I 4. direktiva predvidja takav nacin bilansiranja AVR.
U svakom slucaju to je pozicija koja ce u narednom periodu biti ugasena kada
naplatimo prihod ili kada utrosimo iznosie koje smo unapred platili koriscenjem usluga na
koje su se te isplate odnosile.

BILANSIRANJE PASIVE

54

Znamo da pasiva sadrzi dva velika bloka izvora. To su sopstveni I pozajmljeni

kapital.

Bilansiranje sopstvenog kapitala

Da biste definisali sta je to sopstveni kapital dovoljno je da navedete njegove cetiri

odlike:

1.to je kapital vlasnika. Znaci on potice od vlasnika I time dajete odgovor na
pitanje ko je taj kapital ulozio u firmu-ulozili su vlasnici.
2.kakve je rocnosti taj kapital. Taj kapital nema rok dospeca, on je u firmu
ulozen trajno. Dok god postoji firma mora postojati sopstveni kapital. Nigde u
svetu osim kod nas ne moze da postoji firma koja nema sopstveni kapital. Ne
moze da postoji firma kod koje su gubici veci od sopstvenog kapitala tj da radi
samo sa kapitalom svojih poverilaca.
3.taj kapital predstavlja osnovu za upravljanje. Zasto vlasnik upravlja firmom, pa
zato sto kaze pa ja sam dao pare. Znaci taj sopstveni kapital daje pravo na
upravljanje. Znaci kada vlasnika kaze ja odlucujem onda on moze to reci samo
zbog toga sto je on taj koji je ulozio novac.
4.I konacno kada je rec o isplatama koje sa sobom povlaci koriscenje tog
kapitala od strane preduzeca onda zakljucujemo da isplate po osnovu
sopstvenog kapitala zavise od dobitka koji se ostvaruje. Odnosno da isplata
ima samo kada preduzece ostvaruje dobitak a da je visina isplata uslovljena ne
samo time ali u velikoj meri visinom ostvarene dobiti. Dakle vlasnici nemaju
nikakvu garanciju da ce svake godine redovno kao nadoknaku dobijati
odredjeni deo novca. Ne to zavisi od visine ostvarenog dobitka. Zasto je to kod
njih tako a kod poverilaca nije. Pa zato sto oni upravljaju, oni snose poslovni
rizik. I prema tome ako dobro upravljaju ako firma napreduje, deo dobiti koji
ce im pripadati ce biti veci I obrnuto ukoliko ne upravljaju firmom dobro
,ukoliko firma ne radi, nece dobiti nista ili ce cak izgubiti ono sto su u firmu
ulozili.
To su dakle te cetiri vazne odlike sopsvenog kapitla I one vaze za sve pravne forme.
Ovo sto sam rekla moglo bi se nazvati kao peta odlika da oblik sopstvenog kapitala
neposredno zavisi od pravnog oblika preduzeca. Dakle pravni oblik preduzeca je taj koji
odredjuje u kom obliku ce se pojaviti sopstveni kapital. E sada kada je o pravnim formama rec
onda znate da postoje dve grupe prvavnih oblika koje se medjusobno bitno razlikuju. Pa na
jednoj strani imate inokosna preduzeca I ortacka drustva a na drugoj strani imate drustva
kapitala. Kljucna razlika izmedju ova dva pravna oblika je odgovornosti vlasnika.
Za prvu grupu karakterisitcna je neogranicena odgovornost vlasnika, sto znaci da
vlasnici ne za gubitke vec za obaveze koje proisteku iz poslovanja odgovaraju celokupnom
svojom imovinom, kako imovinom koja je ulozena u firmu tako I svojom privatnom
imovinom. Znaci kazimo da predmet prinudnog izvrsenja u slucaju prinudne naplate
potrazivanja cini ukupna imovina vlasnika. To je razlog zbog cega oni koji osnuju firme u
obliku inokosnog preduzeca ili ortakluka brze bolje svoju imovinu prenesu na nekog drugog. I
onda ako dodje do takvih tuzbi oni kazu pa ja nemam nista, ovo pripada mom sinu,ono mojoj
svastici, zeni…a ja nemam nista. Da ne bi mogla da se izvrsi plenidba imovine I prodaja da bi
se izmirile obaveze koje je napravio. To je rizik koji imate kada radite sa inokosnim
preduzecima. On moze, kada vi ulazite u posao sa njim imati visoku imovinu ali niko ga ne
moze spreciti da tu imovinu na razne nacine otudji , narocito kada proceni da postoje sanse da
dodje do toga da poverioci trazo prodaju njegove imovine.
Drustva kapitala se odlikuju time da vlasnici kapitala odgovaraju ograniceno. To
ograniceno znaci da predmet prinudnog izvrsenja radi naplate njihovih obaveza moze biti
samo imovina koju su ulozili u preduzece. Da zbog ove ogranicene odgovornosti vlasnika
drzava propisuje minimalnu visinu osnovnog kapitala koji osnivaci moraju obezbediti da bi

55

takva preduzeca uopste poslovala. Taj kapital je poznt kao stalni ili nepromenljivi kapital
ovih drustava. Ovaj termin nepromenljivi treba shvatiti uslovno. U smislu da promena visine
tog kapitala mora biti izvrsena po odredjenoj proceduri, dakle ne znaci da se nikada ne moze
promeniti vec samo ne sme biti automatizma kod u promeni kapitala pod uticajem recimo
ostvarenog dobitka ili gubitka ili naknadne uplate vlasnika.
Kod inokosnih firmi inokosni kapital se menja ako vlasnik izvrsi dodatna ulaganja,
vlasnik moze kada god mu padne na pamet povuci deo kapitala koji je vec ulozio u firmu, ako
ostvari dobitak on se ne iskazuje kao posebna bilansna pozicija vec se pripisuje inokosnm
kapitalu, ako ostvari gubitak inokosni kapital se automatski smanjuje. Zato kazemo da se kod
tih pravnih formi ceo kapital ima karakter promenljivog kapitala. E za razliku od njih ovaj
osnovni kapital kod drustva kapitala je stalan u smislu da nema tog automatizma kod promene
njegove visine vec da se promena visine mora vrsiti po unpred utvrdjenoj proceduri. A to
znaci da svako povecanje ili smanjenje kapitala mora biti doneto na bazi odluke skupstine
vlasnika. Statutom drustva odredjeno je kolika vecina je potrebna da bi se odluka smatrala
usvojenom. Obicno ¾ vecina se trazi da se donese odluka o povecanju ili smanjenju osnovnog
kapitala. Naravno da odluku o smanjenju mozete donositi samo ako je kapital vase firme
iznad zakonom propisanog minimuma. Nikada dok firma postoji ne moze osnovni kapital
pasti ispod zakonom propisanog minimuma. Ako se to dogodi onda morate promeniti pravni
oblik ili vlasnici moraju izvrsiti dodatnu uplatu. Ali ne moze raditi firma sa kapitalom koji je
ispod zakonom propisanog minimuma i biti u pravnoj formi za koju se taj minimum trazi.
Osim sto je potrebno da bude donesena odluka sa ¾ vecinom a ta odluka mora biti
nakon sto se realizuje, upisana u registar nadleznog privrednog suda. Naime kada se drustva
osnivaju tada pri registraciji drustva jedan od vaznijih podataka koji se unosi u registar je
visina osnovnog kapitala. Posto se ta visina moze promeniti, da bi registar suda bio azuran,
svaka promena visine mora biti prijavljena sudskom registru. To kod nas nema.

BILANSIRANJE STALNOG ILI NEPROMENLJIVOG KAPITALA

Kod drustva sa ogranicenom odgovornoscu ovaj kapital se javlja u formi udela u
osnovnom kapitalu. Udeli u osnovnom kapitalu imaju svoju nominalnu vrednost a vlasnici pri
osnivanju drustva upisuju I uplacuju odjedjeni broj udela. Dakle visina ulozenog kapitala od
jednog vlasnika do drugog se moze razlikovati jer se jednostavno razlikuje broj udela koje je
svako od njih otkupio u trenutku osnivanja drustva. Snaga utiscaja na drustvo zavisi od broja
udela jer oni nose odredjeni broj glasova,moze biti pravilo, udeo jedan je jedan glas, a moze I
drugacije pravilo zavisi kako su se dogovorili . ali u svakom slucaju snaga kojom svako od
njih pojedinacno moze uticati na firmu zavisi od broja udela odnosno od visine ulozenog
kapitala.

Udeli se bilansiraju po njihovoj nominalnoj vrednosti . znaci kako dobijemo vrednost
za poziciju udeli u OK. Tako sto broj upisanih udela pomnozimo sa nominalnom vrednoscu
udela. To znaci nominalna vrednost. Ako udeli nisu uplaceni u celini javice se pozicija
neuplaceni a upisani kapital. Ako su clanovi uplatili vise nego sto je nominalna vrednost onda
ce taj visak biti iskazan na posebnom racunu u okviru kapitalnih rezervi. Ali udeli ce glasiti na
nominalnu vrednost.

Povecanje ovog nepromenljivog kapitala kod drustava sa ogracicenom odgovornoscu
moze biti izvrseno ili podizanjem nominalne vrednosti upisanih udela ili emitovanjem novih
udela. Znaci ako drustvo odluci da u nekom trenutku poveca svoj osnovni kapital onda ima na
raspolaganju ove dve mogucnosti. Da emituje nove udele ili da vec postojucim udelima
poveca nominalnu vrednost.
Na primer:ako bi se vrednost udela sa 1000 povecala na 1500 to bi znacilo da svaki clan po
svakom udelu koji poseduje mora uplatiti jos po 500. znaci ako ja imam 5 udela ja moram
uplatiti 2500 na ime podizanja nominalne vrednosti udela, I samo se izvrsi zamena udela sa
nizom za udela sa visim iznosom. A naravno ovaj iznos se uplati na racun firme.

56

Emitovanje novih udela je takodje moguce. Ali treba znati da tu postoji mogucnost
promene relativnog odnosa u broju glasova cim nome udele emitujete. Promene ne bi bilo
samo ako bi ti novi udeli bili na isti nacin , u istom odnosu otkupljeni od strane postojucih
vlasika.
Na primer: znaci ako ja imam 5 udela I mi svi imamo po 5 udela I emitujemo nove udele,
nasa glasacka prava ce ostati ista ako I u tim novim udelima svi podjednako ucestvuju. Ako
neko kupi vise a neko manje doci ce do promene odnosa u glasackom pravu. To su posledice
o kojima treba voditi racuna. Ako necu da se moja relativna ucesca u pravu glasa smanji ja
moram da bi zadrzala pravo glasa, otkupiti procentualno isti onaj iznos u odnosu na broj udela
koji vec posedujem. Ukoliko to ne uradim moram racunati da ce moje pravo glasa relativno
pasti u odnosu na dosadasnje stanje.
I to je razlog zbog cega se uvek kupovina I kod drustva sa ogranicenom odgovornoscu
I kod akcionarskih drustava prvo nudi postojuvim vlasnicima, odnosno kaze se da postojuci
vlasnici imaju pravo prece kupovine. Oni dalje mogu prodati nekom drugom I time povecati
broj vlasnika ili mogu otkupiti sami. To je sada stvar politike firme.necu novog suvlasnika I
ako necu novog suvlasnika onda nove udele otkupljujemo sami ako hocu novog suvlasnika
onda ga moram naci. Jer mi nije svejedno, udeli se ne prodaju na trzistu kao akcije. Udeli se
uglavnom prodaju na zatvorenom finansijskom trzistu, dakle privatno se traze, nema
organizovanog trzista udela u OK. i ti udeli kao oblik ulaganja su mnogo cvrsce povezani za
vlasnike nego akcije. Akcije su mnogo prometnije, mnogo lakse se unovcavaju nego udeli.
Kada je rec o smanjenju, osnovni kapital kod DOO mozemo smaniti smanjenjem
nominalne vrednosti udela, sto ima suprotne posledice u odnosu na povecanje, I to smanjenje
moze biti motivisano ili potrebom pokrica gubitka ili jednostavno smanjenje kapitala zbog
pada poslovne aktivnosti firme. Obim poslovne aktivnosti preduzeca je pao, nemamo sanse da
investirani kapital na zadovoljavajuci nacin uposlimo prema tome izvucicemo deo kapitala
koji smo ulozili time sto cemo smanjiti nominalnu vrednost udela I svakome isplatiti
gotovinom u visini razlike. To je dopusteno, to je moguce, ali opte po proceduri koja je
utvrdjenja.

Drugi nacin je da otkupite I ponistite udele. I to se ovde cesce dogadja. Ako neki od
vlasnika zeli da istupi iz firme, sta on moze da uradi. On mora po statutu da prvo ponudi
postojucim vlasnicima svoje udele, ako oni ne zele ili ne mogu da kupe, on onda moze u
saglasnosti sa statutom firme da svoje udele ponudi nekom trecem. Posto kod ove pravne
forme ulaganja svakog pojedinca su znacajna, postojucim vlasnicima uopste nije svejedno ko
ce im doci kao novi suvlasnik. Oni zele da zadrzi kontrolu nad time ko je vlasnik firme, I oni
obicno uslovljavaju onome ko zeli da istupi, mozes naci novog kupca, jer mi ne mozemo da
otkupimo ali moras da dobijes nasu saglasnost.zasto oni zahtevaju na tome? Zato sto zele da
izbegnu da im kao suvlasnik firme dodje osoba koja je po njihovom uverenju nepodoban iz
bilo kojih razloga. Dakle prosto je to razlog zbog cega postojuci vlasnici zele da zadrze
nadzor nad tim ko ce kao novi vlasnik doci u firmu. Ali ako se ne mogu dogovoriti onda
jedno od resenje moze biti da firma otkupi njegove udele. Dakle mi cemo tebe isplatiti I
smanjicem osnovni kapital. Tada se isplacuju udeli vlasniku koji istupa a otkupljeni udeli se
ponistavaju, potpuno po istoj proceduri kao kod ponistenja akcija. Dakle za nominalnu
vrednost se smanjuje racun udela , zaduzuje racun ponistenja a otkupljeni udeli se smanjuju za
nabavnu vrednost, I ako postoji razlika ona ide na teret rezervi ili u korist.u tom slucaju firma
nije dobila novog vlasnika ali je njen OK nizi jer je manji broj udela na koje je taj kapital
podeljen.

Kod akcionarskih drustava osnovni kapital formira se emisijom I prodajom akcija,
(moramo znati: sta su akcija, koje vrednosti akcije mogu imati, koje vrste akcija postoje
prema obimu prava koje nose…)
Za racunovodstveno obuhvatanje formiranja kapitala i prezentiranje podataka o
kapitalu relevantna nominalna vrednost akcije, to je ona vrednost na koju akcija glasi. Ta
nominalna vrednost moze se bitno razlikovati od tekuce trzisne vrednosti, na primer
57

nominalna vrednost 1 akcije Coca-cole je 1$, trzisna vrednost je daleko iznad toga. Da li
akcija mora uvek da ima nominalnu vrednost? Ne, postoje akcije koje se emituju bez
nominalne vrednosti, pa se uplaceni iznos tretira kao nominalni iznos.
U finansijskim izvestajima pozicija akc. kapital pokazuje nominalnu vrednost upisanih
akcija koje se u datom trenutku kada citate bilans nalaze kod spoljnih akcionara. Formirani
osnovni kapital moze biti uplacen odmah I tada govorimo o jednakosti upisanog I uplacenog
kapitala,ili moze biti uplacen delimicno. U tom slucaju se na strani aktive kao I kod DOO
pojavljuje pozicija neuplacen upisan kapital. Sve uplate koje prelaze nominalnu vrednost
akcija imaju karakter kapitalnih rezervi.
Promena formiranog osnovnog kapitala koji se po analogiji upisuje u sudski registar
moze se vrsiti redovnim povecnjem, a redovno povecanje je povecanje koje ide po proceduri.:
Odluka skupstine,odobrenje komisije za HOV, pa tek onda prodaje akcija. Da biste mogli da
emitujete akcije, morate imati odobrenje nadlezne komisije za HOV, odnosno vi morate prvo
da dobijete odobrenje komisije, pa tek onda donosite odluku na skupstini akcionara, pa onda
idete u realizaciju odluke. Nema nikakvog smisla da skupstina donese odluka a komisija kaze
ne moze. Uprava najpre pribavi saglasnost komisije a onda se donosi odluka na skupstini I
onda se ide u prodaju akcija. Ta procedura traje prilicno dugo I prilicno je komplikovana jer
se za odluku moraju izjasniti vecina akcionara. Vi morate prvo da obezbedite prisustvo
najveceg broja akcionara na skupstini a onda jos da obezbedite da oni glasaju za odluku. To
moze izazvati znacajne troskove.
Pored ovog redovnog povecanja postoji I tzv odobreno povecanje akcija. To odobreno
povecanje akcija primenjuje se kod mladih akcionarskih drustava, gde se u trenutku osnivanja
trazi odobrenje za emitovanje po pravilu znatno veceg broja akcija nego sto ce biti broj
emitovanih akcija u trenutku osnivanja. Odobrenje se trazi I od komisije I od skupstine. Znaci
objektivno vama treba kapital koji cete pribaviti emisijom, recimo u tom trenutku, 50000
akcija.ali vi znate da ce se drustvo razvijati I da ce vam biti potreban dodatni kapital. Da biste
izbegli ponovno sazivanje skupstine, ponovno trazenje odobrenje od strane komisije, vi trazite
dozvolu za emitovanje 75 000 akcije. Ne mozete 100 000 jer mozete najvise polovinu od
onoga sto ste vec emitovali. Znaci emitujete 50 000 a imate odobrenje za jos 25 000. kada ce
biti emitovanih tih drugih 25 000 zavisi od procene uprave kada joj je potreban dodatni
kapital. Te akcije zovu se autorizovane (odobrene) akcije,one jos nisu prodate ali postoji
odobrenje za njihovu emisiju. Zato cete u finansijskim izvestajima, ne u bilansu ali u
beleskama naci broj autorizovanih akcija I broj emitovanih akcija. Broj emitovanih ne moze
biti veci od broja odobrenih, ali broj odobrenih moze biti veci od broja emitovanih akcija.
Drugi nacin povecanja akcijskog kapitala je tzv uslovljeno povecanje akcijskog
kapitala ono se razlikuje od redovnog ili odobrenog po motivu. Ovde nam je cilj pribavljanje
dodatnih sredstava. Uslovljeno povecanje je iznudjeno odnosno ono se vrsi kada preduzece
poseduje emitovane preferencijalne akcije koje su konvirtibilne ili emitovane konvertibilne
obveznice. Ovde kada se kaze konvertibilna preferencijalna akcija misli se na akciju ciji
vlasnik ima pravo da je u nekom periodu u odredjenim uslovima moze pretvoriti u redovnu
akciju, a konvertibilne obveznice nisu obveznice koje glase na stranu valutu nego obveznice
koje imaju pravo opcije da budu u odredjenom periodu pretvorene u akcije. Znaci posto ste
emitovali HOV sa opcijom pretvaranja u osnovni kapital onda naravno morate emitovati
akcije koje ce vam obezbediti da tu svoju obavezu mozete realizovati. Znaci vi morate
emitovati onoliko akcija koliko je potrebno onim vlasnicima koji se odluce da tu opciju
iskoriste da pretvore svoju obveznicu ili preferencijalnu akciju u redovnu akciju , mogli da
zadovolje. I zato se takvo povecanje kapitala zove uslovljenim povecanjem kapitala, jer je ono
uslovljeno odlukom tih vlasnika da izvrse konverziju, znaci da pretvore svoje preferencijalne
akcije ili obveznice u redovne akcije
SMANJENJE KAPITALA

Moze se vrsiti smanjenjem nominalne vrednosti akcija I tu cete primetiti analogiju
sa udelima ili otkupom I ponistenjem sopstvenih akcija.

58

Akcije se danas izdaju u dematerijalizovanom obliku. Nema stampanja akcija. Ako
negde procitate prestampavanje akcija, to je vazilo ranije kada su se akcije stampale.
Da bi se omogucilo klirinski promet HOV vecina HOV pa I akcije emituju se u
nematerijalnom obliku. Akcionar dobije samo potvrdu da je vlasnik odredjenog broja akcija
odredjene serije, I nominalne vrednosti. Tako da ako dodje do smanjenja nominalne vrednosti
akcija bice izvrsena zamena tih izdanih potvrda, ali nema nikakvog prestampavanja jer vi ne
mozete prezigosanje akcija uraditi jer akcije kao takve u materijalnom obliku ne postoje. To je
naravno osim omogucavanja klirinskog prometa motivisano I izbegavanjem visokih troskova
stampe, jer se akcije moraju stampati na posebnom papiru da ih ne bi bilo moguce lako
falsifikovati.

Otkupljene sopstvene akcije su akcije koje preduzece na berzi samo otkupilo. Motivi
zbog kojih je preduzece samo otkupilo tih akcija mogu biti dvojaki:
1.da se na taj nacin plasiraju sopstvena novcana sredstva, jer bolje znamo
sopstvenu firmu od neke druge firme pa je rizik od promene trzisne vrednosti
akcija ovde manji nego kada kupujemo akcije neke druge firme. Mi znamo
tacno sta ce se ocekivati da ce se desiti sa trzisnom vrednoscu nasih akcija I da
te akcije drzimo odredjeno vreme I da ih nakon toga prodamo. Da bi se preko
ove kupovine ne bi uticalo u znacajnoj meri na berzanski kurs akcija, otkup
sopstvenih akcija je ogranicen na 10% od osnovnog kapitala. To je
maksimalan broj akcija koje mozete otkupiti. Otkupljenje sopstvene akcije se
uvek iskazuju kao posebna bilansna pozicija I kada se racuna visina kapitala
one se uvek tretiraju kao njegova odbitna stavka. Recimo kada racunate zaradu
po akciji kao pokazatelja profitabilnosti vi cete od ukupnog broja akcija odbiti
otkupljene sopstvene akcije jer to nisu akcije koje se nalaze kod eksternih
akcionara. To su akcije koje se nalaze kod firme koja ih je emitovala. Ne
mozemo platiti dividendu sami sebi, jel… niti mozemo sami koristi glasacka
prava akcija koje mi imamo. Otkup sopstvenih akcija vrlo cesto se izjednacava
sa smanjenjem sopstvenog kapitala.
Sopsveni kapital ( ja mislim da je trebala da kaze osnovni) je nepromenljiv jer
predstavlja garantnu supstancu za poverioca. Ta nepromenljivost kapitala posledica je
ogranicene odgovornosti vlasnika odnosno okolnosti da taj kapital predstalja sa poverioca
garantnu supstancu. On je medjutim sastavni deo sopsvenog kapitala koji je mnogo siri pojam
od osnovnog kapitala. Mi kada kazemo SK mislimo na OK

VARIJABILNI DEO SOPSTVENOG KAPITALA

Drugi deo sopstvenog kapitala kod drustva kapitala je varijabilni kapital koji obuhvata
rezerve I neraspodeljenu dobit. Rezerve kok akcionarskih drustava se formiraju obavezno
, a kod DOO njihovo formiranje je moguce ali nije po pravilu obavezno. Nije obavezno onda
ako u statutu drustva postoji jasno definisana obaveza vlasnika da nastale gubitke moraju
pokriti naknadnim uplatama. Ako u statut drustva unesete obavezu da u slucaju gubitka
vlasnik mora uplatiti iznos potreban za njegovo pokrice, u drustvu ne moraju biti formirane
rezerve. Ako takve odredbe nema onda ce vlasnici sami formirati rezerve drustva iz kojih bi
mogli biti amortizovani moguci gubici. Dakle nije zabranjeno formiranje rezervi kod DOO ali
ne postoji obaveza jer vlasnici imaju obavezu nadoknade gubitka.
Kod akcionarskik drustava postoji obaveza formiranja rezervi. Rezerve se mogu

podeliti na 3 velike grupe:
1.zakonske rezerve
2.kapitalne rezerve
3.ostale ili slobodne rezerve.
Izmedju zakonskih I slobodnih rezervi sa jedne strane I kapitalnih rezervi sa druge
strane postoje razlike koje se ticu nacina formiranja, jer zakonske I ostale rezerve nastaju
zadrzavanjem dobiti, znaci formiraju se iz dobitka preduzeca. Dok se kapitalne rezerve
59

formiraju uplatama vlasnika. Kada se formira kapitalna rezerva dolazi do priliva kapitala
preduzeca spolja, a kada se formira rezerva iz dobiti onda se samo preraspodeljuje
neraspodeljena dobit na rezerve I ono sto ce biti isplaceno vlasnicima. Znaci tu nema priliva
iz okruzenja u preduzece.
KAPITALNE REZERVE
U ove rezerve spada azio ili emisiona premija. Kada se akcije prodaju iznad njihove
nominalne vrednosti dolazi do formiranja emisione premije koja predstavlja kapitalnu
rezervu. Zasto kapitalnu? Zato sto je to suma koja je nastala povodom formiranja kapitala
preduzeca, znci u vezi sa formiranjem osnovnog kapitala.
U kapitalne rezerve ubrajaju se I one uplate vlasnika koje nastaju po osnovu
pretvaranja preferencijalnih u redovne akcije. To znaci da ako vi imate preferencijalnu akciju
I hocete da je pretvorite u obicnu postoji pravo opcije vezano za tu akciju. Ja mogu da kazem
pretvaranje preferencijalnih akcija u redovne vrsi se najkasnije 2 godine od njihove kupovine
uz uslov da se na nominalnu vrednost akcije doplati jos toliko da bi se dobila jedna redovna
akcija. Znaci nece biti cista zamena nego ce doci jos I do uplate odredjenih sredstava na racun
firme I ta uplata ce se smatrati kapitalnom rezervom. Ne prihodom nego kapitalnom
rezervom.

Istu situaciju imamo I kod pretvaranja obveznica u akcije. Obveznica se moze
pretvoriti u akciju uz uslov da se uplati odredjeni iznos od strane vlasnika obveznice na racun
firme. Ta vrsta rezervi direktno povecava sopstveni kapital odnosno povecava kapitalne
rezerve kao deo sopstvenog kapitala.
Ukoliko bi akcionari, to se desava kod malih akcionarskih drustava, iz raznih razloga
zeleli da povecaju kapital firme ali ne da povecavaju osnovni kapital, oni mogu izvrsiti uplate
bez dobijanja akcija na racuna firme I te uplate bi bile tretirane kao kapitalne rezerve.
ZAKONSKE REZERVE
Su rezerve koje se formiraju po sili zakona. Zakon o preduzecima predvidja da
akcionarska drustva moraju formirati rezerve iz dobiti koje iznose najmanje 10% osnovnog
kapitala
Na primer: ako firma ima 1 milion € kapital I 100 000€ mora iznositi zakonska rezerva.
Dok se ne formira zakonska rezerva nema isplate dividendi. Prvi dobici bice
akumulirani, bice odlozeni u vidu zakonskih rezervi. Tek kada zakonska rezerva dostigne
minimalnih 10% mozete izvrsiti isplate dividende. Naravno zakonske rezerve mogu biti vece
od 10% ali ne mogu biti nize.

Kada vrsite naknadna povecanja kapitala uvek morate voditi racuna da morate podici I
zakonsku rezervu. Dakle uvek mora biti odnos kapital : rezerva makar 10%.
Zasto se ova obaveza propisuje? Zbog toga sto se smatra da drustvo mora imati
rezervu koja ce zastititi osnovni kapital od smanjenja pri pojavi gubitaka. Dakle ta zakonska
rezerva predstavlja neku vrstu brane koja stoji ispred osnovnog kapitala I onemogucava
osnovnog ili potrebu smanjenja osnovnog kapitala cim nastane neki gubitak. Nego ce taj
gubitak biti pokriven iz zakonskih rezervi.
Kada je rec o kapitalnim rezervama one se koriste za iste namene kao I zakonske,
znaci namenjene su pokricu gibitaka. Dakle sto se rezima koriscenja tice kapitalne I zakonske
rezerve imaju isti rezim. I kada spojite zakonske I kapitalne rezerve I imate vise od 10% u
odnosu na osnovni kapital onda visak mozete koristiti za pokrice gubitka pa cak I za neke
druge namene, ali ispod 10% ne. znaci kada smanjujete kapital vi oslobadjate rezerve, cim se
smanji osnovni kapital treba vam manja zakonska rezerva I onda vam smanjenje rezultira
oslobadjanjem tih sredstava rezervi. Znaci zakonske I kapitalne saberete I to mora biti vise od
10%.uvek se koristi taj visak iznad 10% za pokrice gubitka, pre nego sto potrosite ostale
rezerve. Kada se pokriva gubitak postoji jedan redosled. Prvo se trosi neraspodeljena dobit
ako je ima, ako je nema trose se ostale rezerve, pa tek kada potrosite ostale rezerve mozete
korisititi za pokrice gubitka zakonske I kapitalne rezerve. Ali ako su vam zakonske I kapitalne
rezerve vece od 10% onda to sto je iznad 10% moze biti korisceno za pokrice gubitka bez
postovanja ovog redosleda. Znaci recicemo pokricu gubitak sa tim viskom I deo ostalih
60

rezervi a ne da idete logikom da potrosite sve ostale rezerve a da vam ove rezerve ostanu
iznad 10%. Prekoredno koriscenje je moguce samo za onaj iznos koji prelazi 10%. Naravno
kada iscrpite sve mogucnosti, utrosite I neraspodeljenu dobit I ostale rezerve onda morate
koristiti zakonske I kapitalne iako ce one pasti ispod 10% jer njihova namena jeste pokrice
gubitka.

SLOBODNE REZERVE
Nemaju unapred utvrdjenu namenu. Znaci ne mora biti terminisano zasta one
konkretno sluze, ali obicno se formiraju u godinama kada preduzeca dobro rade da bi se
povecala sigurnost I likvidnost preduzeca. Sta su te rezerve? One su zadrzana dobit. Dakle
kada ostvarite dobit u nekom periodu sta mozete da uradite sa njom. Mozete da date
vlasnicima a kada kazeme da mozete da date vlasnicima to znaci automatski odliv likvidnih
sredstava iz preduzeca. Ako ne prosirujete materijalnu osnovu firme, postavlja se pitanje kako
ce ta firma moci na dugi rok da opstane. Te rezerve predstavljaju deo dobiti koji je zadrzan
radi prosirenja materijalne osnove firme, jacanja njenog finansijskog polozaja. Svaki dinar
koji zadrzite popravlja vasu likvidnost.
Vi cete videti u bilansima starijih akcionarskih drustava da je varijabilni deo kapitala
veci od osnovnog kapitala. Dakle rezerve su vrlo cesto cak nekoliko puta vece nego sto je
osnovni kapital, zato sto drustva radije zele da rast firme finansiraju iz internih izvora, znaci iz
zadrzane dobiti. Ove rezerve dakle sluze za prosirenje materijalne osnove za finansiranje
investicija, za popravljanje finansijske strukture, I za pokrice gubitka I to pre nego zakonske I
kapitalne rezerve.

Odluku o formiranju ovih rezervi donosi skupstina vlasnika, oni odlucuju o raspodeli
dobitka I koji deo dobitka ce biti zadrzan u rezervama I koje rezerve ce biti formirane.
Ukoliko je u statutu drustva predvidjena obaveza formiranja rezervi sa odredjenom
namenom takve rezerve se oznacavaju kao statutarne rezerve, jer se osnova za njihovo
formiranje nalazi u statutu.

Recimo ako su u pitanju preduzeca cija je delatnost takva da moze doci do velikih
steta po zivotnu sredinu osim onih rezervisanja koja se formiraju da bi se otklonile takve stete
mogu biti formirane rezerve koje ce posluziti ako se dogodidi nesto sto nije moguce
predvideti a preduzece je prinudjeno da takvu stetu sanira o svom trosku. I da bi povecali
sigurnost firme oni formiraju rezerve ali sa tom namenom, da sluzi za otkalanjanje takvih
steta.

NERASPODELJENA DOBIT
To je deo dobiti koja odlukom skupstine nije raspodeljena. Ostavljena je kao
neraspodeljena dobit, odluku o njenoj raspodeli donece skupstina u nekom od buducih
obracunskih perioda I bice receno da deo neraspodeljene dobiti iz prosle godine I dobit iz ove
godine bice iskorisceno za isplatu dividendi, a drugi deo dobiti cemo zadrzati za rezerve.
Znaci skupstina zadrzava pravo da na nekom od narednih zasedanja odredi namenu te dobiti a
dok se to ne dogodi ta dobit se u bilansu iskazuje kao neraspodeljena dobit prethodnih godine.
Ako je kraj godine onda mozemo imate neraspodeljenu dobit tekuce godine kao deo
sopstvenog kapitala.

Prošli puta sam vam govorila o bilansiranju sopstvenog kapitala, i govorila sam vam o
rezervama kao obliku sopstvenog kapitala, ostalo je u koviru rezervi da vam kažem par reči o
revalorizacionim rezervama, jer sam vam govorila o rezervama iz dobiti. Revalorizacione
rezerve, za razliku od rezervi kapitala koje nastaju prilivom sredstava iz okruženja u
preduzeće, i za razliku od rezervi dobiti koje nastaju zadržavanjem ostvarenog dobitka u
preduzeću, nastaju sa ciljem da se održi kapital koji je u preduzeće investiran, a čije
održavanje u inflatornim uslovima može biti dovedeno u pitanje. Dakle, formiranjem
revalorizacionih rezervi ne povećava se sopstveni kapital preduzeća, već se samo obezbeđuje
njegovo održanje. Znači, kad god formirate kapitalnu rezervu ili rezervu iz dobiti, to ima za
posledicu povećanje sopstvenog kapitala. Formiranje revalorizacionih rezervi dovodi samo do
toga da investirani kapital bude održan. U MRS su postojala dva standarda koja su se bavila
61

pitanjima održanja kapitala, tu je bio MRS 15, kažem bio jer je u međuvremenu ukinut, koji
se zvap ''efekti promena cena'' i verovatno će u izmenama standarda rešenja koja su u tom
standardu bila, možda malo promenjena, biti ponovo uvedena, jer je to bio standard u kome su
tretirane promene cena kada nemate hiperinflaciju. Ostao je, dakle, sada samo MRS 29 koji se
bavi finansijskim izveštavanjem u hiperinflatornim ekonomijama, i gde se predviđa
revalorizacija kao postupak otklanjanja uticaja inflacije na realnost finansijskih izveštaja. Vi
znate da predmet revalorizacije može bit kapital, može biti stalna imovina i mogu biti zalihe, i
da pristupi ili načini na koje se revalorizacija vrši mogu biti različiti. Mi toliko dugo živimo u
inflatornom ambijentu da smo u ovoj zemlji, preko zakonskih rešenja, isprobali sve moguće
pristupe u revalorizaciji, i čini se da je onaj poslednji koji je bio uveden zakonom iz 1996. bio
najbolji. To je, u ostalom, i pristup koji se nalazi u standardu 29. Međutim, MRS 15 je bio to
izmenio, tu je rešenje bilo drugačije.
U svakom slučaju, ono što vi treba u ovom trenutku da naučite, je da se
revalorizacijom sredstava ostvaruju revalorizacioni prihodi, dok revalorizacija kapitala
produkuje revalorizacione rashode. Ukoliko su u jednom preduzeću revalorizacioni prihodi
veći od revalorizacionih rashoda, dolazi do formiranja revalorizacione rezerve. Ukoliko pak,
postoji višak revalorizacionih rashoda u ondosu na revalorizacione prihode, tada se iz dobitka
isključuje deo koji je potreban za održavanje kapitala, ne bi li se obračunao dobitak koji bi
mogao biti raspodeljen a da kapital ne bude ugrožen. Znači, višak revalorizacionih rashoda u
odnosu na revalorizacione prihode tretira se kao rashod perioda, i unosi se u bilans uspeha, i
na taj način se ostvaruje obračun realnog rezultata. Višak revalorizacionih prihoda u odnosu
na revalorizacione rashode, tretira se kao revalorizaciona rezerva. Revalorizacione rezerve se
smatraju delom sopstvenog kapitala, i one se u prihode mogu uneti samo onda, kada sredstva
čijom su revalorizacijom nastale budu otuđena. Ta vrsta revalorizacionih rezervi koja je bila
formirana u našim preduzećima, na pomenuti način, je primenom standarda ukinuta i te
rezerve su pripisane sopstvenom kapitalu. Revalorizacione rezerve, koje sada postoje prema
MRS, bilo bi bolje nazivati rezervama po osnovu ponovne procene. U MRS 16 predviđena je
mogućnost da preduzeće vrši procenu stalne imovine, ne po istorijskom trošku nego prema
dnevnim vrednostima. To je tzv. alternativni postupak za procenjivanje stalne imovine. Ovaj
alternativni postupak dovodo do toga da vi na kraju obračunskog perioda za neka sredstva
imate tržišnu vrednost koja je iznad njihove knjigovodstvene vrednosti. Razlika između više
tržišne, i niže knjigovodstvene vrednosti tretira se kao revalorizaciona rezerva. Znači, poveća
se vrednost imovina na strani aktive, na strani pasive formirate revalorizacionu rezervu. Pošto
tržišne vrednosti mogu da fluktuiraju, ako se sledeće godine dogodi da vrednost imovine na
tržištu padne(pošto ste vi u knjige uveli imovinu po tržišnoj vrednosti pa onda upoređujete
postojeću tržišnu vrednost sa tržišnom vrednsošću prethodne godine) tj. ako je vrednost u
knjigama niža od tržišne vrednosti onda ne idete na rashode, nego smanjujete revalorizacionu
rezervu. Tako da ta revalorizaciona rezerva koju ćete sresti u bilansima preduzeća sada
zapravo odražava promene tržišne vrednosti.
Revalorizaciona rezerva raste, kada tržišna vrednost imovine u odnosu na
knjigovodstvenu vrednost raste, i smanjuje se kada dođe do promena u suprotnom smeru.
Kako mi onda time obezbeđujemo održanje kapitala? Tako što je osnovica za otpis uvek
tržišna vrednost. Vi time praktično aktuelizujete troškove amortizacije, kada je reč o stalnoj
imovini, i obezbeđujete realan obračun periodičnog rezultata. I verovatno je to razlog što se
smatralo da postojanje i MRS 15 i ovog alternativnog postupka u okviru MRS 16
predstavljaju dva rešenja za isti problem, pa je MRS 15 ukinut. Ono što vi o revalorizacionim
rezervama treba da znate je da znate njihovu suštinu. Da predstavljaju deo sopstvenog
kapitala, da je cilj formiranja održanje kapitala, i da ne vode povećanju sopstvenog kapitala
nego samo njegovom održanju.

U vezi sa sopstvenim kapitalom, nećete učiti rezerve po osnovu poreskih olakšica jer
mi u našoj praksi takve rezerve nemamo. I nemam utisak da će ih biti još jako dugo. To je
rešenje koje je uglavnom sadržano u Nemačkom zakonu, i nemam nameru da vas na
redovnim studijama time opterećujem.

62

Gubitak

Takođe, u vezi sa sopstvenim kapitalom, pošto sam to zaboravila kada sam govorila o
aktivi, rekla sam vam da to može da se ispravi tako što ću vam govoriti kada završim
sopstveni kapital, da kažemo par reči o gubicima. Ja očekujem da se vi sećate toga šta je
gubitak, kako sve on može da se definiše. Možemo ga definisati sa aspekta bilansa uspeha,
najlakše, i to kao višak rashoda u odnosu na prihode. Ili, da je to deo rashoda koji nije
pokriven prihodima. Sa aspekta bilansa stanja, definišemo ga kao razliku između veće pasive
na kraju perioda u odnosu na aktivu. Sa aspekta vlasnika, to je iznos za koji je vlasnik na
kraju obračunskog perioda siromašniji nego što je bio na početku. U svakom slučaju, suština
gubitka je da on uvek znači smanjenje sredstava preduzeća. I u poslovanju se prvo gubi,
vlasnički, tj. sopstveni kapital, a onda može tek biti izgubljen kapital poverilaca. Zašto se
gubitak iskazuje na strani aktive, ili na strani pasive kao odbitna pozicija, upravo zbog toga
što je gubitak u stvari smanjenje sopstvenog kapitala. Pošto se sopstveni kapital nalazi na
strani pasive u bilansu stanja, kada unesete gubitak na stranu aktive vi indirektno smanjujete
sopstveni kapital, i istovremeno pokazujete iznos aktive koji je kroz gubitak izgubljen. –
PRIMER sa onih 1000 i 1100... Pitanje je samo koji je način iskazivanja gubitka jasniji, kako
mi jasnije stavljamo do znanja da je firma ostvarila gubitak. I jedan i drugi način su, čini mi
se, podjednako dobri. Kada se gubitak unosi na stranu aktive, pošujete bruto princip, u
drugom slučaju u pitanju je neto princip. U prvom slučaju jasno se vidi izgubljeni deo aktive,
ali kad god radite analizu pre nego što počnete, morate aktivu umanjiti za gubitak. U drugom
slučaju to je već učinjeno, ali postojanje gubitka tražite na strani pasive. To je što se načina
predstavljanja tiče. Ovaj način predstavljanja relevantan je samo za društva kapitala, jer za
inokosna preduzeća i ortačka društva, nije relevantan zato što tako gubitak automatski
smanjuje sopstveni kapital. Ceo sopstveni kapital je varijabilan. Ne postoji posebna pozicija
za rezultat, bilo da je dobitak ili gubitak, već se rezultat nakon obračuna na računu dobitka i
gubitka, prenosi na ortački kapital ili na ulog vlasnika.
Sama visina gubitka može biti različita, i one se uvek, bez obzira na visinu, iskazuje
na ovaj način. Ali želim da vam skrenem pažnju na značaj gubitka po opstanak firme.
Preduzeće može, u obračunu gubitka kao rezultata, doneti odluku o njegovom pokriću. Vi
znate da postoje izvori za pokriće gubitka, i sada kad smo govorili o rezervama, mi smo
spominjali stalno da je jedna od namena rezervi pokriće gubitka. Dakle, preduzeće može
odlučiti da gubitak pokrije iz neraspodeljene dobiti, slobodnih rezervi pa potom iz zakonskih i
kapitalnih rezervi. Ako to nije dovoljno, može odlučiti da izvrši smanjenje osnovnog kapitala,
radi pokrića gubitka. Pokriće gubitka iz rezervi označava se kao formalno pokriće gubitka.
Formalno, zbog toga što vi i dalje imate manje sopstvenog kapitala nego što ste ga imali pre
nego što je gubitak nastao. Formalnim pokrićem vi ste samo otklonili gubitak iz bilansa, ali u
suštini taj gubitak je doveo do smanjenja vašeg sopstvenog kapitala. Znači, vi sad kažete moje
rezerve su manje za iznos gubitka – vaš sopstveni kapital je manji za iznos gubitka! Pokriće
gubitka biće stvarno samo onda kada bi neko iz okruženja, bilo vlasnici, bilo poverioci ili
država, iznos gubitka uplatili na račun preduzeća. Tada bi ste mogli reći da je gubitak stvarno
pokriven jer preduzeće ste nakon toga, imalo isto onoliko sredstava koliko je imalo pre nego
što je gubitak nastao.

Kod društvenog kapitala, politika preduzeća može biti različita kada je reč o pokriću
gubitka. Ako je gubitak skromne visine, čak i onda kada su rezerve dovoljne da se on pokrije,
preduzeće može doneti odluku da gubitak iskaže u bilansu. Da jednostavno ne ide na
pokriće gubitka, već da u bilasnu stanja iskaže gubitak. Prosto je rezon sledeći: iznos gubitka
nije značajan, naša finansijska snaga je takva da možemo bez problema taj gubitak da
podnesemo, nastao je kao posledica prolaznih teškoća, uglavnom uslovljenih eksternim
razlozima. Iduće godine, iz dobitka, pokrićemo ovaj gubitak i idemo dalje. Ovaj rezon je
naročito prisutan u preduzećima koja posluju u zemljama gde država dopušta da gubitak iz

63

prethodne godine, bude pokriven iz ostvarene dobiti naredne godine, pre oporezivanja. Dakle,
preduzeće na taj način želi zapravo da uštedi na porezu. Ono će najpre iz dobitka pokriti
gubitak prethodne godine, a ostatak dobitka biće osnova za oporezivanje. Time će plaćeni
porez biti niži. Država, kada dopušta takvo rešenje, rezonuje u skladu sa stavom da su dobri
poreski obveznici samo oni koji dugo postoje. Prema tome, cilj države nije da od preduzeća
naplati što veći porez, nego da ta preduzeća što duže rade i što duže plaćaju porez. Prema
tome, ako preduzeće ima prolaznih teškoća, onda u prevladavanju tih teškoća mu treba
pomoći tako što će plaćeni porez biti niži. Nije, naravno, reč samo o porezu. Država ima
interesa da preduzeće održi iz još mnogo drugih razloga, ali se svi oni prelamaju preko visine
poreza koji će od preduzeća da bude naplaćen. Drugo rešenje može biti da gubitak bude
pokriven iz rezervi
. On se tada neće pojaviti u bilansu stanje, već će za iznos gubitka biti
smanjen sopstveni kapital. Ukoliko je gubitak veći od polovine sopstvenog kapitala, tada
uprava preduzeća, prema zakonu o preduzećima većine zemalja, ima obavezu da sazove
vanrednu skupštinu. To je trenutak kada uprava treba da ponudi vlasnicima da donesu odluku
o tome da li će preduzeće nastaviti sa poslovanjem, ili će preduzeće otići u stečaj, odnosno
likvidaciju. Ovo je važan trenutak, zato što svako povećanje gubitka iznad toga, znači sigurno
gašenje preduzeća. To je onaj trenutak kada još postoji mogućnost da se sanacionim merama
preduzeće izvuče iz krize, i održi na dugi rok. Da li će do sanacije doći, ili će vlasnici reći
preduzeće se gasi, zavisi od toga da li postoji mogućnost za sanaciju i od spremnosti vlasnika
da u sanaciju uđu. Donošenje te odluke je jako osetljivo. Jako je teško proceniti da li
preduzeće ima pinosnu snagu i sprovođenjem određenih mera može biti održano na dugi rok,
ili da jednostavno ne postoji način da takvo preduzeće na dugi rok bude održano. Ako se
odlučie za sanaciju, a ispostavi se da je to nemoguće uprkos vašim naporima da održite
preduzeće, gubici će biti veći nega da ste preduzeće u prvom trenutku ugasili. Ako ugasite
preduzeće koje je imalo prinosnu snagu, onda će gubici biti takođe veći nego što bi bili da ste
uložili dodatni novac i preduzeće na dugi rok održali. Zato je jako važno da se dobro procene
šanse preduzeća da preživi, mogućnosti koje imamo da ga održimo i da onda donesemo pravu
odluku. Ukoliko pak, je dobitak toliki da prelazi sopstveni kapital, onda jednostavno
preduzeću spasa nema. To je jedna od pretpostavki za pokretanje stečajnog postupka. Tu
vlasnici više ne mogu da odlučuju o tome hoće li ili neće održati firmu, takva firma se više ne
može održati. Pokreće se stečajni postupak. Zato je gubitak nešto što bi smo mogli izjednačiti
sa crvenom lampicom. Kada dođe do gubitka to znači da već duže u preduzeću nešto nije
kako treba. Pošto ćete voditi fimre, treba da znate da postoji čitav niz veličina koje možete
pratiti svakodnevno, svake nedelje, svakog meseca a čije promene treba da vam pokažu da se
događa nešto što će na kraju rezultirati gubitkom. Gubitak je samo finale nečega negativnog
što se u preduzeću odvija već nego vreme. I treba ta kretanja, pad prihoda, rast troškova
primetiti pre nego što dođe do iskazivanja gubitka, pogotovo visokog gubitka. Iskazivanje
visokog gubitka može biti samo izraz nebrige uprave o tome šta će biti konačni rezultat rada
preduzeća. Simptome da preduzeće ulazi u krizu morate biti u stanju da prepoznate, jer kriza
rezultira gubitkom.

BILANSIRANJE POZAJMLJENOG KAPITALA

Sada ćemo govoriti o pozajmljenom akpitalu kao drugom segmentu pasive. Sećate se,
karakteristike pozajmljenog kapitala su:
-da taj kapital potiče od poverilaca
-da taj kapital ima unapred utvrđen rok dospeća, što znači da preduzeće tačno zna
kada kapital mora biti vraćen

64

-da taj kapital ne daje osnovu za upravljanje, tj. poverioci nemaju pravo glasa
-da taj kapital izaziva isplate čija je dinamika i visina unapred poznata, a koje
označavamo kao kamate.
Znači, za razliku od isplata koje povlači sopstveni kapital, čija visina zavisi od visine dobitka i
odluku o čijoj visini donosi skupština, i koje imaju karakter elemenata raspodele rezultata,
kamata koja se plaća na pozajmljeni kapital predstavlja rashod, čija visina je unapred utvrđena
i ne zavisi uopšte od toga da li će preduzeće ostvariti dobitak ili gubitak.
Raščlanjavanje pozajmljenog kapitala vrši se na rezervisanja, obaveze i PVR.

1. Rezervisanja

Rezervisanjima se bavi MRS 37, koji se označava kao ''rezervisanja, potencijalna
sredstva i potencijalne obaveze''. U tom standardu rezervisanja su definisana kao sadašnje
obaveze čija visina i rok dospeća na dan bilansa nisu poznati. Znači kada imate obavezu za
koju znate da postoji na dan bilansa, ali ne znate tačno ni koliko iznosi, ni kada ćete morati da
je platite, tada takvu obavezu iskazujete preko rezervisanja.
Cilj formiranja rezervisanja, ako se pođe od statičke teorije, koja za cilj sastavljanja
bilansa uzima iskazivanje tačne neto imovine, bio bi utvrđivanje tačne neto imovine. Neto
imovina je razlika između aktive i obaveza. Ako obaveze nisu potpune, neto imovina neće biti
tačno iskazana. Ako kažemo da znamo da obaveza postoji, ali da ne znamo ni kada ćemo
platiti, ni koliko ćemo tačno platiti, ne bi bilo ispravno da to ne pokažemo (da kažemo kad
budemo platili videćemo), jer u tom slučaju nema ništa od tačnog prikazivanja neto imovine.
Naše obaveze neće sadržati sve obaveze, i prema tome, neto imovina neće biti tačno sikazana.
Ukoliko ciljeve finansijskog izveštavanja vežete za dinamičku teoriju, onda kao cilj
formiranja rezervisanja možete označiti tačno iskazivanje periodičnog rezultata. Tačno
iskazivanje periodičnog rezultata, formiranjem rezervisanja, postižemo tako što priznajući
obavezu, istovremeno priznajete i rashod. Povećanje obaveza rezulatira povećanjem rashoda
ili povećanjem gubitaka. Ako ne priznate postojanje gubitka ili rashoda, čiju visinu morate
proceniti da bi ste formirali rezervisanje, vaš periodični rezultat neće biti tačno obračunat.
Ajde da napravimo poređenje između rezervisanja i drugih pozicija sopstvenog
kapitala. Rezervisanja su u našu računovodstvenu praksu uvedena Zakonom o preduzećima
koji je donet 1989. Do tada računovodstvena praksa Srbije nije poznavala rezervisanja kao
posebnu bilansnu poziciju. Dugo je postojo problem da se objasni da između rezervisanja i
rezervi postoje značajn razlike, i da rezervisanja i rezerve nikako ne trba tumačiti kao
sinonime. Nažalost, srešćete i danas ljude koji ne prave razliku izmežu rezervisanja i rezervi.
Ajde da ih uporedimo. Rezerve znamo da predstavljaju sopstveni kapital (rezervisanja
obavezu), i da osim zakonskih rezervi ostale rezerve nemaju tačno utvrđenu namenu. Za
razliku od njih rezervisanje se uvek formira za tačno određenu namenu, i samo za tu namenu
može biti iskorišćeno (tačno se zna za koju obavezu se formira). Rezerve se formiraju iz
dobiti nakon oporezivanja. Kada se oporezuje dobit, pa onda odlučujete o raspodeli dobiti, pa
jedan od elemenata raspodele mogu biti rezerve. Formiranje rezervi i njihovo korišćenje
uopšte ne utiče na rezultat godine u kojoj dolazi do formiranja rezervi i njihove upotreba, jer
su one formirane nakon što je dobit obračunata. Formiranje i razlaganje rezervi ne utiče na
rezultat. Sa druge strane, rezervisanja, pošto se formiraju pre utvrđivanja rezultata, formiranje
rezervisanja utiče na formiranje rezultata. Utiče tako što, u periodu formiranja, smanjuje
rezultat, jer vi priznajete postojanje gubitka ili troška za koji formirate obavezu. Kada gasite
rezervisanje, može se opet promeniti rezultat. Naime, obaveza za koju je rezervisanje
formirano, može biti viša ili niža od formiranog iznosa rezervisanja. Vi procenjujete visinu
rezervisanja, a niko nije prorok da može tačno u dinar odrediti da obaveza i za tu obavezu
formirano rezervisanje, budu jednaki. Mi obično nastojimo iz razloga opreznosti da
rezervisanje bude makar malo veće od obaveze za koju je formirano, ali može se dogoditi da
kada obaveza bude plaćena, da isplaćeni iznos bude ili viši ili niži od formiranog rezervisanja.
Ako je plaćeni iznos viši, imaćete reshod koji će smanjiti rezultat perioda u kome je
65

rezervisanje ukinuto. Ukoliko je isplaćeni iznos niži, imaćete prihod koji će povećati rezultat
perioda u kome je rezervisanje ukinuto. Sledi zaključak, da i formiranje i ukidanje
rezervisanja menja visinu periodičnog rezultata.
Što se tiče razlika između rezervisanja i obaveza (običnih), i jedno i drugo
predstavljaju pozajmnjeni kapital, to je slično. I jedno i druho formiraju se u godini u kojoj
obaveza ekonomski nastaje, i to je isto. Kod rezervisanja visina i dospelost nisu poznati. Kod
obaveza visina i dospelost su uvek poznati, znamo i kada moramo da platimo i koliko
moramo da platimo. Na rezervisanjima se iskazuju obaveze prema trećima, ali se iskazuju i
obaveze prema samome sebi (kad imate gubitke zbog neizvršenih poslova). Na poziciji
obaveza, iskazuju se uvek samo obaveze prema trećima.
Što se tiče odnosa između rezervisanja i PVR, bitno je primetiti kako se stepen
sigurnosti menja, u smislu da govorimo o obavezama, i na računu obaveza, i na računu
rezervisanja i na računu PVR. Koriste se tri pozicije, jer je stepen dospeća i izvesnosti iznosa
različit. Za obaveze tačno znate kada dospevaju i koliko plaćate. Za razgraničenja tačno znate
kada morate platiti, a visinu obračunavate sami. Za rezervisanja ne znate ni kada ćete platiti,
ni koliko ćete tačno platiti. Sličnosti između rezervisanja i PVR su u tome što ih formiramo u
godini kada obaveze ekonomski nastaju, i predstavljaju pozajmljeni kapital. Kod rezervisanja
visina i dospelost nisu poznati, kod PVR visina i dospelost jesu poznati (vi formirate PVR za
zakupninu koja je nastala a niste platili; visina se obračunava na osnovu ugovora, znate koliko
morate platiti za mesec dana-obračunaćete i formiraćete PVR), i za razliku od obaveze nemate
dokument, niste primili fakturu. Da ste primili fakturu, predstavili bi ste tu obavezu na rečunu
obaveze. Pošto niste primili fakturu, obračunali ste i iskazali preko PVR. Takođe, postoji
razlika s obzirom na činjenicu da na rezervisanjima možemo iskazati obaveze prema samome
sebi, odnsono gubitke, a na računu PVR samo obaveze prema trećima.
Znači to je razgraničenje između rezervisanja i ostalih pozicija obaveza koje se

pojavljuju na strani pasive.

Potencijalne obaveze je pojam koji je uveden u našu računovodstvenu praksu
međunarodnim računovodstvenim standardima kao takav, ali je u suštini postojao i ranije.
Potencijalna obaveza se definiše kao obaveza čiji nastanak zavisi od nastanka ili nenastanka,
nekog događaja u budućnosti koji se ne nalazi pod konrolom preduzeća. Znači, ako se nešto
dogodi ili ne dogodi, mi ćemo imati obavezu, ali mi ne možemo uticati na to da događaj
nastane, niti možemo sprečiti njegov nastanak. Kada bankari daju garanciju za kredit, firma se
obrati za kredit stranoj banci, koja kaže nabavite mi garanciju domaće banke. Obraća vam se
komitent sa zahtevom da mu date garanciju. Vi procenjujeta njegov bonitet, i vaša procena je
takva da je njegov finansijski položaj takav da će on bez ikakvih problema izmiriti svoje
obaveze prema stranoj banci. U tom trenutku vi ne vidite nikakav rizik da mu date garanciju. I
dajete mu garanciju. Ta garancija nosi potencijalnu obavezu. Ako se u budućnosti, do
izmirenja kredita dogodi bilo šta zbog čega vaš klijent neće moći da izmiri obavezu prema
stranoj banci, vi postajete dužnik banke. Dakle, to je potencijalna obaveza. Sličnost
potencijalnih obaveza sa rezervisanjima je da će izazvati odliv ekonomskih koristi, koji ovde
nije verovatan, a koji je kod rezervisanja verovatan. Rezervisanja obuhvataju sadašnju, a
potencijalne obaveze moguću ili potrncijalnu obavezu. Ako je nešto potencijalna obaveza, za
to se ne formira rezervisanje. Rezervisanje se formira samo za sadašnju obavezu.
Da bi se rezervisanje formiralo, potrebno je da budu ispunjena tri uslova (skrećem
vam pažnju da su ovo uslovi koji inače važe za obaveze, sećate se kako smo definisali
obavezu prema konceptualnom okviru: obaveza = sadašnja obaveza, koja je rezultat prošlih
događaja, i čije će izmirenje izazvati odliv resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi u
budućnosti tj. sredstava, jer su sredstva resurs koji donosi koristi u budućnosti):
-da postoji obaveza koja je rezultat prošlih događaja,
-da će po osnovu izmirenja te obaveze verovatno doći do odliva sredstava, i
-da se može pouzdano proceniti visina obaveze.
Prvi uslov, sadašnja obaveza je obaveza izazvana prošlim događajem, i rezervisanje
se formira onda kada je više verovatno, nego što nije da sadašnja obaveza postoji. Znači, vi
66

morate verovati da zaista obaveza postoji, na dan bilansa. Odnosno, da sve činjenice kojima
raspolažete govore u prilog tome, da je verovatnije da obaveza postoji, nego da obaveze
nema. Na primer, vodite sudski spor, neko vas je tužio i vi morate raditi procenu odštetnog
zahteva koji iz tog spora može rezultirati. Ako je procena pravnika da je verovatnije da ćete
spor izgubiti, nago da ćete ga dobiti, odnosno, ako je verovatnije ćete morati da platite
odštetni zahtev, onda ćete rezervisanje formirati. Vi u tom času ne znate tačno, ni koliko će
zahtev iznositi, ni kada ćete morati da platite, ali je procena da će ishod spora po vas biti
nepovoljan. Morate formirati rezervisanje. Prošli događaj iz koga obaveza rezultira... smatra
se da obaveza postoji onda kada nemate realnu alternativu da izbegnete obavezu. Ako vas
neko može naterati, putem zakona, da vašu obavezu izmirite, ili ako ste obavezu preuzeli
putem specifičnih izjava menadžmenta, onda se takve izjave tretiraju takođe kao obaveze.
Govorila sam vam o izjavama menadžmenta koje izazivaju očekivanja treće strane da ćete
postupiti na određeni način. Na primer, garancije za popravke proizvoda u garantnom roku.
To je obaveza koju preuzimate po ugovoru. Garantni list, koji vi dobijate kada kupite neki
proizvod, je, u stvari, jednostrana izjava volje prodavca odnosno proizvođača, da će sve
kvarove koji nastaju u periodu od godinu dana, tri godine, 6 meseci otkloniti na svoj teret, pod
uslovom da kvar nije izazvan nestručnim rukovanjem kupca. Kad kupujete taj proizvod, uslov
je da uvek uz reklamaciju, uz garantni list priložite račun, kao dokaz da ste proizvod stekli
kupovinom. Pristajući da kupite proizvod pod tim uslovima, vi ste postali druga ugovorna
strana, i zato je garantni list zapravo ugovor. Drugi uslov nastanka obaveza je izjava
menadžmenta koja izaziva opravdano očekivanje trećih da ćete postupiti na određeni način, ili
da nešto nećee uraditi.

Drugi uslov, verovatan odliv sredstava, smatra se da postoji ako su činjenice da ćete
morati da platite, verovatnije ili imaju veći stepen sigurnosti, od onih da do plaćanja doći
neće. Ako postoji veliki broj sličnih obaveza, možete procenu visine budućeg odliva vršiti
grupno. Na primer, imate garancije za velik broj sličnih aparata. Nećete sada posebno raditi
procenu za svaki od tih malih kućnih aparata koje proizvodite i na koje dajete garanciju, nego
ćete za klasu proizvoda uraditi procenu verovatnog odliva u budućnosti za sve te aparate
zajedno.

Važan deo u formiranju rezervisanja je pouzdana procena visine obaveze. Kada smo
govorili u konceptualnom okviru o procenama, sećate se i u oviru one kvalitativne odlike koja
se zove pouzdanost, rekli smo da je procenjivanje sastavni deo procedure sastavljanja
finansijskih izveštaja. Ovde je važno da procena koju učinite, a koja se tiče visine
rezervisanja, bude objektivna. Dakle, da formiranjem rezervisanja ne povredite načelo
istinitosti, formiranjem previsokog rezervisanja za neku obavezu ili, sa druge strane,
preniskog. Upravo ova činjenica da se visina rezervisanja procenjuje, dovodi do toga da
računovođe vrlo često rezervisanja koriste kao instrument bilansne politike, kada žele da
povećaju ili smanje rezultat u određenom obračunskom periodu, a revizori, budući da to
znaju, kada jedna od pozicija koju redovno vrlo temeljno pregledaju su upravo rezervisanja
(tražeći zbog čega su formirana rezervisanja i kako ste došli do iznosa koji ste u vašim
izveštajima prikazali). Nije lako proceniti visinu rezervisanja. Tu se obično, pored iskustva
koriste i određene matematičke metode. Verovatnoća – koja je verovatnoća da će se u 1000
proizvoda pokvariti određeni broj, i koja je verovatnoća da će taj kvar biti manji, srednji ili
veliki. Sve ovo da bi smo mogli da procenimo naše troškove u budućnosti, i naravno, naša
rezervisanja.

Prema standardu 37, rezervisanja se formiraju za:
-obaveze prema trećima – npr. obaveze po osnovu garancija,
-gubitke koji potiču iz nepovoljnih ugovora – ili teretnih ugovora kako se još

nazivaju,
-restrukturiranje.
Znači, to su tri osnova za koja se prema MRS 37mogu formirati rezervisnja. To je malo
drugačija podela od one koju imate u vašem udžbeniku.

67

Rezervisanja se ne mogu formirati za buduće poslovne gubitke. Ne može se uraditi
sledeće: pošto očekujemo da ćemo u narednoj godini ostvariti gubitak, na teret ove poslovne
godine, koju završavamo sa dobitkom, formiraćemo rezervisanje za taj budući poslovni
gubitak. To nije dozvoljeno. Nikada se rezervisanje, generalno, ne može formirati za gubitak
firme u celini. Vi možete formirati rezervisanje koje će proisteći iz jednog posla, ali ne i za
gubitak preduzeća kao celine.

Kada je reč o garancijama za popravke proizvoda u garantnom roku, formiranje
rezervisanja je dopušteno zbog toga što te garancije predstavljaju obavezu prema trećima
(kupcima) i što postoji visok stepen verovatnoće, da će se u garantnom roku određeni broj
kupaca pojaviti sa zahtevom da se otkloni kvar na proizvodu koji smo proizveli. To je razlog
zbog koga se dopušta formiranje ovakvog rezervisanja. Možemo sa zadovoljavajućom
tačnošću proceniti visinu isplata koje će nastati po tom osnovu. Iskustvo nam govori, iz
godine u godinu, da pri prodaji toliko proizvoda, troškovi popravke proizvoda u garantnom
roku iznose toliko. Imate čitavu statistiku koju pratite i koja vam je osnova za planiranje u
budućnosti – koliko kvarova, koliko su kvarovi teški, i koliko je otklanjanje koštalo. Poznato
vam je da za jedan proizvod možete dati više garancija, tj. garancija sa različitim vekom
trajanja. Kod automobila dajete jedan garantni period za motor, drugi za limariju. Evo jednog
primera kako se može utvrditi visina rezervisanja za garancije. Radi se o preduzeću koje
proizvodi i prodaje digitalne fotoaparate, koje je u toku obračunskog perioda prodalo određeni
broj aparata. Treba proceniti koliko treba formirati rezervisanje. Ako bi svi aparati imali malu
grešku, troškovi popravke bi bili 50.000. Ako bi svi imali značajnu grešku, troškovi bi bili
150.000. Na bazi iskustva procenjeno je da se 80% prodatih aparata ne pokvari tj. da se kupac
nikada ne javi u garantnom periodu. U 15% slugajeva kupci reklamiraju, i reč je o manjem
kvaru, a da samo u 5% slučajeva proizvodi imaju veliki kvar. Iznos rezervisanja se računa na
sledeći način: 80% x nikakvi troškovi + 15% x 50.000 + 5% X 150.000 = 15.000- 15% x
50.000 zato što znamo da ako bi svi iamli mali kvar, troškovi bi bili 50.000, al nemaju svi
nega njih 15%. Rezervisanje treba, dakle, da bude formirano na 15.000. Ovo je naravno samo
jedna od mogućnosti da se utvrdi visina rezervisanja.
Za ona rezervisanja po osnovu kojih se isplate očekuju u dužem vremenskom periodu
u budućnosti, u odnosu na trenutak formiranja, potrebno je visinu rezervisanja utvrditi prema
sadašnjoj vrednsoti budući isplata. Dakle, potrebno je u obzir uzeti i vrmensku vrednost
novca. Znači, ako formirate rezervisanje za penzije, a ako ćete se isplatom penzija početi u
budućnosti, na primer, za 10 godina isplaćujete prvu penziju, a rezervisanje formirate sada.
Da li možete reći, da bi ste isplatili posle 10 godina penziju koja će iznositi 50.000, da danas
treba izdvojiti 50.000? Ne, jer 50.000 danas i 50.000 za 10 godina su dve različite stvari.
Morali bi ste diskontovati 50.000 na sadašnju vrednost. Sadašnja vrednost tih 50.000 bi bio
iznos koji bi, sa kamatom, za 10 godina iznosio 50.000. Visina takvih rezervisanja se utvrđuje
diskontovanjem na dan kada se rezervisanje formira.
Problematični ili teretni ugovori, za koje se mogu formirati rezervisanja, su ugovori
čije izmirenje, čije ispunjenje, zahteva nastanak viših rashoda, nego što su prihodi koje ćemo
po osnovu izvršenja ugovora ostvariti. Ako se, na primer, dogovorite da prodate određenu
količinu proizvoda, i ugovorite fiksnu cenu. U međuvremenu, cena nafte skoči, a troškovi
goriva predstavljaju značajan input u proizvodnji proizvoda (recimo ciglana, ako peći rade na
naftu). Izvesno je, da će ispunjenje tog ugovora, dovesti do gubitka. Prihodi su fiksirani, cene
inputa rastu, vaši rashodi zbog toga rastu, i umesto dobitka imaćete gubitak. U ovakvoj
situaciji, možete uraditi dve stvari. Možete, eventualno, raskinuti ugovor, ali u ugovoru imate
visoku nadoknadu za odustajanje od ugovora, odnosno jednokratni raskid. Ili, možete ispuniti
ugovor, i ostvariti gubitak. Neizbežne troškove, u ovom slučaju, predstavljaju neto troškovi
raskida ugovora, ako su oni niži od gubitka, ili sam gubitak, ako je on niži od troškova
raskida. Znači, vi rezonujete na sledeći način: plaćam 100.000 ako odustanem, i gubim 80.000
ako ugovor ispunim – ispuniću ugovor, jer je taj iznos od 80.000 neizbežni trošak. Gledam šta
je za mene povoljnije. Ako bi gubitak bio 100.000 hiljada, a odustanica 80.000 – odustali bi

68

ste i rekli dobro, plaćam vam 80.000 jer ako izvršimo ugovor imamo gubitak od 100.000.
Znači, to je neizbežni trošak.

Treća osnova za formiranje rezervisanja je restrukturiranje. Termin koji jako često
čujete na televiziji, čitate u novinama...pa evo kako restrukturiranje definiše MRS 37. Pod
restrukturiranjem se podrazumeva:
-prodaja ili prestanak linije posla (imate firmu koja se bavi većim brojem akivnosti,
ako jednu aktivnost prodate ili prestanete njome da se bavite, kažemo da je došlo
do restrukturiranja poslovanja firme; na primer, imate firmu koja se bavi
proizvodnjom lekova od lekovitog bilja. Osim čajeva radi i neke druge preparate.
U okviru nje postoji i destilerija eteričnih ulja. Odlučiliste da u buduće ne radite
sami proizvodnju eteričnih ulja, već da ih kupujete gotova. Ako odlučite da tej deo
firme prodate, ili da jednostavno prestanete da se bavite time, onda ta vaša odluka
ima za posledicu restrukturiranje vaše firme)
-zatvaranje lokacije posla u zemlji ili regionu, ili realokacijaposlovne aktivnosti iz
jedne zemlje u drugu (na primer, nećete prestati potpuno da se bavite
proizvodnjom eteričnih ulja, samo ćete jedan pogon koji imate na Vlasini,
zatvoriti. Pokazalo se da je taj pogon nerentabilan, i želite da ga zatvorite, ali ćete
zato neke druge pogone koji se bave istim poslom zadržati. Dakle, vi ne prestajete
sasvim da se bavite tim poslom, već smo na jednoj lokaciji taj posao prestajete da
radite. I to je restrukturiranje. Restrukturiranje je kada rešite na primer, da taj
pogon sa Vlasine premestite na Zlatibor)
-krupna promena u strukturi menadžmenta (ako uradite reorganizaciju na način da
uvedete još jedan nivo upravljanja, ili da ukinete jedan od postojećih nivoa
upravljanja; imate, recimo, upravu banke, pa onda imate uprave filijala, pa
ekspozitura, pa šaltera. Ako rešite da vaše filijale i ekspoziture budu pod jednim
nivoom upravljanja, ukinete jedan hijerarhijski nivo, to će biti restrukturiranje. Ili,
sa druge strane, zbog rasta firme rešite da uvedete još jedan nivo upravljanja, al to
će vam kolega Đuričin bolje objasniti od mene)
-fundametalne reorganizacije koje imaju materijalne efekte na prirodu i suštinu
poslovanja (primer, za ovo bila bi odluka da se preduzeće prestane baviti
proizvodnjom, i da se u buduće bavi samo trgovinom. Imali ste veliku proizvodnu
firmu, kao što je bio Simpo, koji je imao ogroman broj prodajnih objekata.
Ukoliko bi odlučili da umesto proizvodnje rade samo uvoz i prodaju nameštaja,
izvršili bi restrukturiranje. Ili da neka firma koja se do sada bavila samo
trgovinom, odluči da se bavi i proizvodnjom proizvoda čiju je prodaju do tada
obavljala)
Da bi se formiralo rezervisanje za restrukturiranje, mora zadovoljiti sledeće uslove: Mora,
prvo, postojati stvarna obaveza koja nastaje kada se preduzeće odluči da izvrši
restrukturiranje. Ja znam da postoji obaveza za garancije, jer sam dala garantni rok, ali kada
postoji obaveza za restrukturiranje? To je nešto što preduzeće samo odlučuje. Ne može
preduzeće reći: mi smo mislili da izvršimo restrukturiranje naredne godine, pa smo evo
formirali rezervisanje. Da bi se smatralo da obaveza po osnovu restrukturiranja postoji,
potrbno je da postoji detaljan plan restrukturiranja i potrebno je da taj plan bude objavljen.
Znači, da lica koja će restrukturiranjem biti pogođena, budu obaveštena o tome da se
restrukturiranej namerava sprovesti. Kao i da taj plan, kod pomenutih lica, izazove opravdano
očekivanje u vezi sa njegovim sprovođenjem. Ako vi kažete zatvaramo pogon za proizvodnju
eteričnih ulja na Vlasini, morate zaposlenima reći i kada će prestati njigov radni odnos i šta im
nudite, ne možete reći mi to zatvaramo i vi sad idite kući!!!!!!!!! Morate im ponuditi ili neko
drugo radno mesto, ili im morate ponuditi određeno obeštećenje zbog toga što su izgubili
radno mesto. Planom o restrukturiranju, dakle, moraju biti predviđene takve obaveze
preduzeća. Kada taj plan napravite, kada to saopštite licima koja restrukturiranje pogađa, onda
imate pravo da formirate rezervisanje. Visinu rezervisanja za restrukturiranje, utvrđuje se
uključivanjem samo onih troškova koji su izazvani neposredno sprovođenjem restrukturiranja.
69

Ne možete, u visinu rezervisanja, uključiti troškove koji jesu povezani sa restrukturiranjem,
ali su sračunati na buduću aktivnost. Na primer, vi možete u visinu rezervisanja uključiti
troškove otpisa opreme koja je takva da vam se ne isplati da je demontirate, nećete je preseliti,
ostavićete je ili ćete je prodati, ali sa gubicima. Možete uračunati troškove nadoknade
radnicima za izgubljena radna mesta. Ali ako kažete, da ćete jedan broj radnika premestiti sa
Vlasine u Leskovac gde imate neki pogon, ali tamo oni neće rediti isti posao, onda morate
uraditi dodatnu obuku da bi ih pripremili za rad na novim radnim mestima. Sprovođenje te
odluke košta. E te troškove obuke radnika za rad na budućim radnim mestima, ne možete
uračunati u rezervisanja, jer ti troškovi nisu vezani za samo restrukturiranje, već za buduće
aktivnosti preduzeća. Svi ti troškovi, koji se vezuju za buduće aktivnosti preduzeća ne mogu
biti uključeni u rezervisanja.

Što se tiče rezervisanja, potrebno je objaviti, obelodaniti, učiniti dostupnim javnosti,

neke podatke:

-koja ste sve rezervisanja formirali,
-kakav je odnos rezervisanja na početku i na kraju godine (razlika između
rezervisanja na početku i na kraju godine, pokazuje koliko ste iskoristili od
rezervisanja koje ste formirali na kraju prethodne godine; znači, formirali smo
rezervisanja za garancije u visni od 15.000, koliko to rezervisanje iznosi na kraju
ove godine? To govori o realnosti naše procene o visini troškova popravki u
garantnom roku. Tokom godine kvarovi će nastajati, mi ćemo plaćati a na kraju
godine ćemo videti koliko smo isplatili. Planirali smo da ćemo isplatiti 15.000,
isplatili smo 13.000, to je u redu. Ali isplatili smo 8.000, zaključak je da je
rezervisanje bilo previsoko odmereno),
-da li smo u toku godine formirali neko dodatno rezervisanje, ill smo vršili
povećanje rezervisanja u toku godine koja su bila ranije formirana,
-koji su neiskorišćeni iznosi rezervisanja koja smo tokom godine ukinuli (formirate
rezervisanje za gubitak povodom izvršenja određenog ugovora, to je jednokratno
rezervisanje, u iznosu od malopre pomenutih 80.000. Kada izvršite ugovor vi
morate iznos tog rezervisanja ukinuti. Rezervisanje će prestati da postoji onog
trenutka kada vi prodate za 160.000 (troškovi prodatih proizvoda), prihodi 80.000 i
ukinućete rezervisanje, koje će vam dugovati 80.000, jer ste vi tih 80.000 već
tretirali kao rashod prethodnog obračunskog perioda. Prema tome, rashod perioda
u kome izvršavate ugovor biće samo 80.000. To rezervisanje nestaje i vi morate
informisati o tome koliki je iznos rezervisanja koji ste u toj godini ukinuli.
Rezervisanja koje formirate svake godine, ne ukidaju se na kraju godine, to sam
vam pričala iz računovodstva. Na primer, rezervisanje za popravke u garantnom
roku. Vi formirate na kraju godine rezervisanje od 100.000, u toku godine plaćate
popravke i iskoristite recimo 80.000, naredne godine vi morat eformirati novo
rezervisanje za proizvode koje ste prodali u toj godini. Za te proizvode, procena je,
treba vam rezervisnje od 120.000, obim prodatih proizvoda je veći. Kažete, ovde
imamo neiskorišćenih 20.000 i doknjižićemo još 100.000. Zanči, povećaćete samo
postojeće rezervisanje za 100.000, i doći ćete do 120.000 koliko vam je potrebno
za narednu godinu. Nećete uraditi kao sa jednokratnim rezervisnjem, gde bi ste
ovih 20.000 preneli na prihode, a onda formirali nov rezervisanje u visini od
120.000.),
-iznos rezervisanja koja su formirana po sadašnjoj vrednosti, tačnije povećanje
iznosa rezervisanja koja su formirana po sadašnjoj vrednosti, usled preoteka
vremena i efekat bilo kakvre promene diskontne stope.

+

ovo Kata nije spominjala a ima još u prezentaciji

-kratak opis obaveze i očekivani vremenski raspored isplata sredstava za njeno
izmirenje,
-naznaku o neizvesnosti u pogledu visine i vremenskog rasporeda isplata,

70

-iznos bilo kakvre očekivanje nadoknade, koji označava iznos bilo kog sredstva
koje je bilo utvrđeno za tu očekivanu buduću nadoknadu,
-ako je mogućnost bilo kakve isplate slaba, preduzeće objavljuje potencijalnu

obavezu.

2. Obaveze

Definišemo ih kao, sadašnje obaveze, koje su rezultat prošlih događaja, po osnovu
čijih izmirenja će nastati odliv sredstava (resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi) u
budućnosti. Da bi se obaveza priznala, potrebno je:
-da je verovatan odliv resursa koji preduzeću donose ekonomske koristi, i
-da se visina može pouzdano utvrditi.
Kažemo da obaveze nastaju po osnovu korišćenja tuđeg kapitala. Najvažniji razlozi za
korišćenje tuđeg novca su:

-povećanje rentabiliteta sopstvenog kapitala – šta beše finansijski leveridž, dokle
ima smisla koristiti tuđi kapital? Sve dok je ostvareni prinos veći od kamate koju
plaćamo za korišćenje tog kapitala.
-pribavljanje dodatnog kapitala - želimo da obavimo neki posao, nemamo dovoljno
sopstvenog kapitala.
-popravljanje finansijske strukture - imamo lošu finansijsku strukturu, imamo
premalo učešće dugoročnih izvora, u odnosu na kratkoročne izvore. Popravljamo
strukturu uzimajući dugoročni kredit, jer nas ne mogu dobavljači finansirati u meri
u kojoj je to potrebno.
-razdvajanje robnog i novčanog toka - razog nevoljnog formiranja obaveza.
Razdvajanje robnog i novčanog toka dovodi do formiranja obaveza, zbog obaveza
koje nastaju automatski, čak i kad nećete. To su obaveze prema dobavljačima, zato
što isporuka prethodi plaćanjima, pa to izaziva razdvajanje a od trenutka isporuke
do trenutka plaćanja imate obavezu. Da li vi tražite od dobavljača nešto
specijalno? Ne. Kažete platiću u uobičajenom zakonskom roku. To je uobičajeni
način rada koji produkuje nastanak obaveza.

Četvrtak, 2. decembar 2004.

Obaveze se raščlanjavaju prema većem broju kriterijuma, a spomenućemo one koji se

najčešće koriste.

1. Prema načinu sticanja, ili prema osnovi nastanka delimo ih na:
- obaveze uslovljene poslovanjem – takve obaveze su recimo obaveze prema
dobavljacima, obaveze prema zaposlenima, obaveze prema državi, obaveze prema vlasnicima
i sl.

- obaveze po osnovu finansijskih aranžmana – ovde obavezi prethodi ugovor
koji će biti sklopljen sa bankom ili drugom finansijskom institucijom, pa će onda po osnovu
izmirenja tog ugovora doći do nastanka obaveze; recimo dugoročni krediti ili kratkoročni
krediti.

2. Prema sigurnosti, gde je kriterijum za klasifikaciju obaveza sigurnost, bilo nas kao
poverilaca ili kao duznika (obaveznost plaćanja). Uvek se zna da obaveza mora biti plaćena i
to je ono na čemu vi morate insistirati kad budete radili – u našoj državi su više zaštićeni
dužnici od poverilaca. Glavni problem dužnika je kako da se zaduže, kako da dobiju kredit, a
ne kako će uzeti kredit vratiti. To uopšte ne treba da bude tako. Redosled u stvari treba da
bude obrnut. Da li kredit mogu vratiti ako se zadužim? – to je način na koji bi trebalo
rezonovati, jer se tako stvara svest o tome da se pozajmljeni novac mora vratiti, tj. preuzeta
obaveza mora izvršiti. Dakle, izmirenje obaveze predstavlja uslov dugoročnog opstanka
firme. Kada je reč o obaveznosti plaćanja, onda samo govorimo o tome da li će isplata
obaveza biti izvršena našom voljom ili bez naše volje. U tom smislu postoje:
- osigurane obaveze – kada govorimo o ovoj vrsti obaveza onda mislimo na
obavezu za koju smo kao zalogu dali našu nepokretnu ili pokretnu imovinu. Mi smo u stvari
našem poveriocu rekli: ''U slučaju da ti ne platim možeš prodati ovu imovinu, i iz iznosa
71

dobijenog unovčenjem te imovine, namiriti svoje potraživanje prema meni.'' To znači davanje
zaloge. Sama zaloga, dok ne dođe do ispunjenja uslova za njeno aktiviranje ostaje u svojini
preduzeća. Znači, ukoliko ste dali zgradu u zalogu, ne znači da vi treba da se izselite iz nje. Vi
ćete nastaviti sa njenim daljim korišćenjem, ali ako ne platite kredit banka, ili drugi poverilac,
ima pravo da traži prodaju zgrade da bi namirila svoja potraživanja. To znači da su HOV
poželjna zaloga. Ovo zbog toga, što ih je moguće lako unovčiti. Mnogo je lakše prodati HOV
nego neku nepokretnost.Vreme koje je potrebno za prodaju, troškovi koje povlači prodaja,
nesigurnost u pogledu cene koja će biti postignuta je znatno veća kada kao zaloga postoji
nepokretnost, nego kada je u pitanju HOV.

- neosigurane obaveze – su obaveze kod kojih poveriocu plaćanje garantuje vaš
bonitet. Dakle, on nema realno obezbeđenje svojih potraživanja. To nikako ne znači da vi ne
morate da platite, nego samo da ne postoji pokriće vaše obaveze nekom zalogom.
3. Prema poveriocima, što predstavlja još jedan kriterijum za raščlanjavanje obaveza
koji se sreće u finansijskim izveštajima. Ovaj kriterijum nalazio se u IV direktivi EU koja se
bavila izgledom bilansa pojedinačnih preduzeća. Prema ovom kriterijumu obaveze delimo na:
- obaveze prema kreditnim institucijama,
- obaveze prema vlasnicima – to su obaveze za dividende, ako je reč o
akcionarkom društvu, ili učešće u dobitku, ako se radi o doo. ili ortačkom društvu. Ove
obaveze nastaju po osnovu ulaganja vlasnika kapitala u preduzeće.
- obaveze prema dobavljačima – to su obaveze koje nastaju po osnovu

isporuka roba i usluga.

- obaveze prema zaposlenima – nastaju po osnovu zarada, naknada i dodataka

na zarade.

- obaveze prema državi – obaveze po osnovu poreza i doprinosa koji se moraju

platiti.

- ostale obaveze – one koje se ne mogu svrastati ni u jednu od navedenih

kategorija.

Kada govorite o nekoj podeli nikada ne počinjete podelom. Počinjete kriterijumom
koji je osnova za podelu. Znači, na osnovu toga i toga, obeveze se dele tako i tako. Kada se
odabira kriterijum, mora se voditi računa o cilju koji se podelom želi postići. MRS 1 traži da
se obaveze u finansijskim izveštajima ili u napomenama, podele prema ročnosti. Ovaj
kriterijum je važan da bi se mogao proceniti stepen likvidnosti. Ne može se procenjivati
sposobnost izmirenja obaveza ako nisu poznati rokovi u kojima obaveze dospevaju na
naplatu. Ako kažete imam 1.000.000 dinara obaveza, prvo naredno pitanje jeste: ''A kad
moraš da platiš?''. Važno je kada obaveza treba da bude plaćena, i zato se u MRS 1, koji se
zove ''Prezentacija finansijskih izveštaja'' insistira na ovom kriterijumu za raščlanjavanje.
Prema ovom kriterijumu obeveze delimo na kratkoročne – one koje dospevaju na naplatu u
periodu od 12 meseci od dana sastavljanja bilansa, i dogoročne – kojima je rok dospeća duži
od 12 meseci. Znači, na dan bilansa se odlučuje o tome šta se smatra kratkoročnom a šta
dugoročnom obavezom. Međutim, postoji još jendno ''ali''. Ako preduzeće ima poslovni ciklus
koji traje duže od 12 meseci, onda sve obaveze koje nastaju u vezi sa obavljenjem poslovnog
ciklusa (a to su obaveze prema dobavljačima, zaposlenima itd.) imaju se smatrati
kratkoročnim, iako dospevaju u periodu dužem od 12 meseci, ali u okviru poslovnog ciklusa.
I kada budete čitali standarde naići ćete na formulaciju: ''obaveza je kratkoročna ako dospeva
na naplatu u roku od 12 meseci, odnosno ako dospeva na naplatu u periodu trajanja poslovnog
ciklusa'' – u zavisnosti od toga šta je kraće. Znači, biće 12 meseci ako je poslovni ciklus kraći
od 12 meseci, i duže, ako je poslovni ciklus duži od 12 meseci. Međutim, ovo važi samo za
poslovne obaveze! Za kredite ne važi! Znači, kad uzmete kratkoročni kredit, ili dugoročni,
onda vam je kriterijum ročnosti 12 meseci, a za obaveze koje nastaju iz poslovnog ciklusa
kriterijum je dužina poslovnog ciklusa. Ako ste imali dugoročnu obavezu, pa je u toku godine
ili do dana bilansa jedan deo te dugoročne obaveze dospeo za naplatu u roku kraćem od 12
meseci, a to može biti i cela obaveza, onda ćete tu obavezu reklasifikovati. Odnosno,
prebacićete je sa dugoročnih obaveza, na kratkoročne obaveze. Zato se kaže ''na dan bilansa'',
72

znači nije važan inicijalni period na koji obaveze glasi, nego je važno koliko je ostalo do
plaćanja. Imali ste kredit na tri godine, na primer, od kojih su dve godine istekle, i morate ga
vratiti u roku od 11 meseci. Ako ga morate platiti za 11 meseci, to što je bio odobren na 3
godine postaje irelevantno. Za vas je relevantna činjenica da morate platiti u roku od 11
meseci i morate ovu obavezu klasifikovati kao kratkoročnu. Od ovoga možete odustati, ako
vam banka na vaš zahtev odobri produženje roka otplate za još godinu dana, pre dana bilansa,
odustajete od reklasifikacije, i zadržavate celu obevezu kao dugoročnu. Iako je dakle,
prvobitni rok otplate kraći od 12 meseci, zbog ovog čvrstog obećanja, utemeljenog na
ugovoru, odustajete od reklasifikacije. Postoji još jedna situacija o kojoj morate voditi računa.
Onaj koji traži novac uvek je u podređenoj poiciji u odnosu na onoga od koga se novac traži.
Banka ponekad, da bi obezbedila finansijsku strukturu svog dužnika (da ta struktura ne bi bila
pogoršana novim zaduženjima) može usloviti odobrenje kredita navođenjem sledećeg
uslova:''odobriću vam novi kredit ali u periodu otplate kredita, vaša nova zaduženja ne smeju
dovesti do toga da iznos pozajmljenog kapitala u ukupnom kapitalu pređe recimo 35%''.
Znači, banka će sve vreme nadzirati zaduženja firme, i onda sledi klauzula:''ako se desi da u
toku otplatnog perioda, od recimo 5 godina, u nekom trenutku ukupno zaduženje firme pređe
35% banka ima pravo da traži naplatu preostalog dela potraživanja odjedanput!''. Znači, neću
da mislim. On se zadužuje stalno, i u jednom trenutku neće moći da plati. Pošto smo se
dogovorili da ni u jednom trenutku njegova zaduženja ne smeju da pređu 35% sopstvenog
kapitala, ako se desi da ukupni pozajmljeni kapital pređe 35%, tražiću naplatu kredita u celini.
Ako bi se dogodilo, da kada vi na dan bilansa procenjujete da li postoji rizik od toga da
poverilac traži naplatu odjednom ili ne, vi u stvari procenjujete da li će taj uslov da ne
budemo zaduženi više od 35% biti ispunjen tada i da li će biti ispunjen u narednih 12 meseci.
Ako je odgovor potvrdan, zadržaćete tu obavezu kao dugoročnu. Ukoliko postoje indicije da
taj uslov neće biti ispunjen, i da će preduzeće biti u situaciji da u toku naredne godine u
nekom trenutku vrati kredit odjednom, zato što je to prekršilo ugovor, onda takvu obavezu
treba tretirati kao kratkoročnu. Jedino ako bi banka rekla, pre dana bilansa: ''Nema veze, i ako
pređete 35% nećemo tražiti isplatu odjednom.'', samo tada bi ste mogli ovakvu obavezu
smatrati dogoročnom. Dakle, ovakva klasifikacija obaveza nije rutinski posao. Kada god
odlučujete o tome koja je obaveza dugoročna, a koja kratkoročna, morate biti upoznati sa
svim karakteristikama obaveze čije raščlanjavanje vršite.
Procenjivanje obaveza – kad smo odredili koje su obaveze kratkoročne, a koje
dugoročne, treba odrediti i iznose na koje obavze glase. Inicijalno procenjivanje tj.
procenjivanje u trenutku nastanka obaveze, vrši se po nominalnoj, ili još kažemo nabavnoj
vrednosti obaveze. Ako govorimo o finansijskoj obavezi, kreditu, tada je nominalna, odnosno,
nabavna vrednost iznos novca koji smo od poverioca primili. Ako je u pitanju obaveza prema
dobavljačima, onda je nabavna vrednost obaveze jednaka vrednosti primljene robe, ili usluge
umanjene za komercijalne popuste. Naknadno procenjivanje tj. procenjivanje koje se vrši na
dan bilansa, a nakon što je obaveza nastala, vrši se saglasno načelu više vrednosti. Na primer,
obaveza je nastala u septembru a nije izmirena do 31. 12. i vi sada treba da odredite njenu
vrednost. Ovde, kod naknadnog procenjivanja, koristeći načelo više vrednosti što znači da
ćete na dan bilansa upoređivati iznos na koji obaveza glasi sa iznosom koji morate platiti da bi
ste tu obavezu izmirili. Iznos potreban za izmirenje obaveze naziva se dnevna vrednost
obaveze. U mnogo slučajeva dnevna vrednost će biti jednaka nominalnoj vrednosti obaveze,
ali ne uvek. Mogu se razlikovati, recimo, ako se kasni sa plaćanjem, pa će tada dnevna
vrednost biti viša od nominalne za nastale zatezne kamate zbog neurednog plaćanja. Do
razlika može doći i kada je obaveza u stranoj valuti, a dođe do promene kursa domaće u
odnosu na stranu valutu. Dnevna vrednost može biti i niža od nominalne, ali su takve situacije
pre izuzetak nego pravilo. Sudsko i vansudsko poravnanje sa poveriocima mogu biti osnova
za smanjenje obaveze. Zastarelost obeveze može takođe biti razlog njenog smanjenja.
Međutim, tada se na bazi odgovarajućeg zakonskog propisa mora doneti odluka o otpisu.
Znači, morate navesti kada je obaveza nastala, i mora biti utvrđeno da li su ispunjeni zakonski
uslovi da ta obaveza postane zastarela. Ako se sa vašim poveriocima sa kojima imate teškoća
73

u poslovanju, pre svega u izmirenju obaveza, ipak postigne dogovor da se oni dela svojih
potraživanja prema vama odreknu, taj dogovor ili odluka biće osnova za smanjenje vaših
obaveza. Ovo smanjenje tretira se kao prihod, dok bi smanjenje potraživanja bilo tretirano kao
rashod.

DUGOROČNE OBAVEZE

Dugoročne obaveze prema možemo raščlaniti prema osnovi nastanka, i to na:
-kredite koji su poriveni HOV,
-kredite koji su poriveni zalogom, i
-kredite koji su odobreni po osnovu boniteta dužnika.

1. Krediti pokriveni HOV su krediti nastali emitovanjem kreditnih HOV. To su u stvari
pozajmljena sredstva prikupljena emisijom obveznica. Obveznica predstavlja kreditnu HOV i
preduzeće emitent prodajom obveznica prikuplja pozajmljeni kapital. Razlika između
obveznice koja se emituje na, na primer, tri godine i dugoročnog kapitala je samo u tome je
što kad uzimate dugoročni kredit imate samo jednog poverioca od koga pozajmljujete
celokupnu sumu novca, a ako emitujete obveznicu imaćete veliki broj poverilaca, koji će vam
svaki pojedinačno pozajmiti novac. Kada je reč o obveznicama potrebno je da znate koje
ročnosti mogu biti. Rok na koji se obveznica emituje može biti nekoliko meseci (kratkoročne
obveznice) ili nekoliko godina (dugoročne obveznice). Da li ćete obveznice tretirati kao
kratkoročne ili kao dugoročne zavisi od toga na koji je rok obveznica emitovana, i od toga da
li preduzeće ima nameru da iz slobodnih novčanih sredstava, u toku narednih 12 meseci,
određeni iznos obveznica povuče, tj. otkupi od svojih poverilaca (kojima ih je prodalo). Ako
postoji namera da se deo obveznica otkupi pre isteka godine dana, onda taj iznos koji imamo
nameru da otkupimo ima karakter kratkoročnih obaveza. Nećemo čekati da obveznice dospeju
za naplatu na originalni rok od 3 godine. Kada govorimo o procenjivanju, kod procenjivanja
obveznica relevantan je broj prodatih obveznica. Nije bitan broj emitovanih, odštampanih
obveznica, već onaj broj koji smo prodali i njihova nominalna vrednost.
Ako je prodaja obveznica vršena po nominalnoj vrednosti tada je visina obaveze
jednaka - broj prodatih obveznica x nominalna vrednost obveznice.
Ako se prodaja vrši uz diskont, to znači da se prodaja obveznica vrši ispod nominalne
vrednosti. Ovo se naravno radi samo kada je preduzeću novac jako potreban, i kada je emisija
obveznica jedini način da preduzeće dođe do potrebnih sredstava. Kada kupcu prodate
obveznicu ispod nominalne vrednosti, to znači da ćete od kupca dobiti manje gotovine nego
što je nominalna vrednost obveznice. Ovaj diskont koji se pojavljuje predtsavlja korektivnu
poziciju pozicije ''obaveze po osnovu obveznica'', zato što svodi nominalnu visinu vaše
obaveze na naplaćeni iznos, tj. iznos koji ste primili na osnovu prodaje obveznica.

Пример: Продато је 100.000 обвезница номиналне вредности од 1000 по цени од
980.Рок отплате 3 године, камата 6% годишње.
Продаја се евидентира:
Готовина

98.000.000
Дисконт обезница 2.000.000
Обавезе по основу обвезница 100.000.000
Дисконт = 100.000.000 – 98.000.000
Номинална вредност по доспећу: 100.000.000
Камата која се плаћа
100.000x0,06x3 18.000 000
Укупна готовина за плаћање 118.000.000
Примљена готовина 98.000.000

74

Укупна камата 20.000.000
Камата која се плаћа 18.000.000
Дисконт обвезница 2.000.000
Укупна камата 20.000.000
У билансу стања:
Обавезе по основу обвезница 100.000.000
- неамортизовани дисконт 2.000.000 98.000.000
Дисконт обвезница се амортизује током периода на који су обезнице емитоване.
Отпис дисконта доводи до тога да је реална камата на обвезнице виша од
номиналне камате.

Evo da vidite kako bi bilo evidentirano I u bilansu prikazana prodaja obveznica sa
diskontom. Znaci na strani aktive 98.000.000 onoliko koliko smo naplatili, samo toliko I
moze biti. Na strani pasive obaveze od 100.000.000 I neamortizovani diskont kao ispravka
vrednosti 2.000.000 na strani duguje sto daje 98.000.000 neto. Sta ce biti u narednoj godini.
Tri godine je obveznica, 6% godisnja kamate znaci 6.000 000 godisnje kamate tokom svake
od 3 godine. Kada prodje prvih godinu dana sta cemo knjiziti, knjizecemo finansijski rashodi,
dugovace 6.000.000, to je godisnji iznos kamate, obaveze po osnovu kamata ili razgranicenje
ako je period obracuna rezultata kraci potrazivace 6.000.000, to je godisnji iznos. Znace na
100.000.000 6% je 6.000.000 na godisnjem nivou. A 1/3 od 2.000.000 ce biti 666.667 to ce
biti skinuto I preneto na finansijske rashode. Tako da ce rashod biti 6.666.667, sto ce za tri
godine dati ukupno 20.000.000. znaci finansijski rashod bice jednak nominalnoj kamati +
amortizovani deo diskonta. Koliko ce obaveza biti na kraju prve godine, nece vise biti saldo
2.000.000 vec 1.337337. kada od 100.000.000 oduzmete 1.337.337 dobijete obavezu od
98.000.000.+666.667. kada isteknu tri godine saldo ovog racuna ce biti 0. obaveze ce biti
100.000.000 ( ja ne znam da crtam ova konta pa vi to zamisljate sami kuci)
Sta ce biti kada prodajete iznad nominalne vrednosti? Znaci naplacujete vise nego sto
je nominalna vrednost. Tada se radi o prodaji uz premiju.
Пример: емитовано /продато/
је 10.000 обвезница по вредности од 1900 динара по обвезници. Рок отплате 3
године, каматна стопа 6% годишње.
Готовина 109.000.000

неамортизована премија 9.000.000
Обавезе по основу обвезница 100.000.000
Vasa obaveza je I dalje nominalna vrednost od 100.000.000, 9.000.000 predstavlja
emisionu premiju odnosno nemortizovanu premiju. Da li ce postojanje neamortizovane
premije I premije uopste dovesti do toga da placena kamata bude visa ili niza od nominalne. U
bilansu stanja sta bi evidentirali. Naplaceni iznos na strani aktive 109.000.000 , obaveze po
osnovu obveznica 100.000.000 na strani pasive I neamortizovana premija kao korektivna
pozicija ali sa znakom + od 9.000.000.
Knjigovodstvena obaveza je 109.000.000 a stvarna obaveza 100.000.000.
Обавезе по основу обвезница 100.000.000
Неамортизована премија 9.000.000 109.000.000
Pogledajte kako ce se racunati kamata. Posle prve godine kamata ce biti ona koja se
mora platiti,znaci na koju ste se obavezali, znaci 6% na 100.000.000 je 6.000.000. I te prve
godine 1/3 premije od 9.000.000 bice amortizovana, znaci imate kamatu od 6.000.000 I
amortizovanu premiju od 3.000.000. kolika je vasa realna kamata? Prepolovljena je, ona je
3.000.000. realna kamata ce prepoloviti visinu nominalne kamate. Tacno je da cete vi platiti
6.000.000 ali amortizujete 1/3 premije od 9.000.000 a to je 3.000.000pa imate smanjenje
nominalne kamate sa 6.000.000 na 3.000.000.

75

Пример: После прве године са износа неамортизоване премије биће при
годишњој исплати камате отписана 1/3 премије тако да ће ефективна камата
бити 3000.000 (100.000.000x0,06)
- 9.000.000/3
Kњиговодствена вредност обавезе по основу обвезница на крају прве године

биће

106.000.000.-
Kako biste racunali koliko cete ukupno isplatiti kamate. Isplaticete 18.000.000. to je
3%od 100.000.000 pa puta 3 godine. A kolika je premija ona je 9.000.000 u ukupnom iznosu.
Znaci za te tri godine vasa realna kamata iznosi 9.000.000 odnosno godisnje po 3.000.000. jer
svake godine kamatu od 6.000.000 smanjujete za 3.000.000 realizovane ili otpisane ili
amortozovane premije koju ste ostvarili prodajom obveznica iznad njihove nominalne
vrednosti.

Koliko cete vi ukupno isplatiti? 100.000.000
Koliko ste ukupno naplatili? 109.000.000
Premija je 9.000.000
18.000.000-9.000.000=9.000.000 (realna kamata)
Tako da je jako pozeljno prodavati obveznice iznad njihove nominalne vrednosti.
Znaci posle prvih godine dana kolika ce biti visina obaveze vasa? Bice jednaka dug+ godisnja
kamata I time vasa obaveza bi bila 103.000.000 pa posle druge godine 106.000.000 I na kraju
109.000.000, knjigovodstvena vrednost. A vi cete isplatiti koliko? Vama se otpisuje ova
premija I na kraju ce premija biti 0. znace prve godine vi kazete 109.000.000 toliko ste para
primili, to je nasa obaveza. I onda kako se amortizuje premija obaveza se smanjuje I na kraju
se izjednacava sa nominalnom vrednoscu prodatih obveznica.

OBAVEZE PO OSNOVU HIPOTEKARNIH KREDITA

Ili lombardnih kredita. Hipotekarni kredit je kredit pokriven nepokretnostima.
Lombardni kredit je kredit pokriven nekom pokretnom imovinom, HOV, robom,
potrazivanjima I sl.

Kada je rec o hopotekarnim kreditima treba da znate da stavljanje hipoteke na
nepokretnu imovinu bilo da je rec o zemljistima ili zgradama izaziva znacajne troskove.
Morate podneti zahtev sudu, da se unese u zemljisne knjige da je ta nepokretnost zalozena.
Zasto je to vazno? Zato da ne bi vlasnik mogao tu istu nepokretnost da zalozi jos kod nekog
drugog poverioca. Znaci vazno je da postoji u zemljisnoj knjizi zabeleska o tome da je to
zemljiste ili ta zgrada opterecena, kako se to kaze, hipotekom. Posto to predstavlja proceduru
sudstvu, ciji troskovi stavljanja hipoteke mogu biti znacajni u zavisnosti od vrednosti tih
nepokretnosti I dopusta se da ti troskovi budu dodati iznosu kredita. Znaci kada vi kazete
koliko me kosta taj kredit? Kosta onoliko ste morali da platite poveriocu I troskovi stavljanja
hipoteke pa se dopusta da troskovi hipoteke budu dodati na iznos kredita I budu amortizovani
tokom otplate kredita. Znaci da budu aktivirani I tokom otplate kredita amortizovani. Ukoliko
ti troskovi nisu visoki postoji opcija da procenjujete po nominalnoj vrednosti.
KREDITI PO OSNOVU ZAKUPA

To nemate u knjizi a hocu da znate.
Uzimanje u zakup osnovnih sredstava ili lizing, bice uobicajeni nacin sticanja
osnovnih sredstava imajuci u vidu da nasa preduzeca da nasa preduzeca nemaju para. Mi
znam da je uzimanje sredstva u lizing skuplje nego kupovinom ali mi nemamo novaca da
damo odjedanput sve pare ali mozemo to sredstvo otplacivati tokom perioda na koji smo
76

sredstvo uzeli u lizing. Nas sada zanima kako treba bilansirati dogadjaj uzimanja sredstava u
zakup.

Postoje dve vrste lizinga
⇒Operativni , on nas ne zanima zato sto je rec o kratkorocnom uzimanju u zakup
sredstava koja se ne uvode u evidenciju preduzeca vec se zakupnina za ta
sredstva tretira kao trosak perioda u kome je nastao.
⇒Finansijski ili dugorocni lizing. Sta je dugorocni zakup? To je zakup kod koga
je rok jednak ili priblizno jednak ekonomskom veku trajanja osnovnog
sredstva. U ugovoru o takvom zakupu, znaci ekonomski vek trajanja je 5
godina vi uzmete na 4 godine I 6 meseci, predvidja se mogucnost da se zakup
produzi po uslovima koji ce biti povoljniji od uslova datih u prvom ugovoru ili
da zakupac otkupi sredstvo pod povoljnim uslovima. Tako da se takva vrsta
zakupa prakticno izjednacava sa dugorocnim kreditiranjem zakupca, kao da ste
zakupcu dali kredit, tj kao da je zakupac uzeo kredit. Posto na dugi rok koristi
sredstva, ta sredstva ucestvuju u ostvarenju dobitka koji oni iskazuju u bilansu
uspeha zahteva se da se ta sredstva uvedu u evidencije zakupca, znaci da se
iskazu u bilancu zakupca kao sredstva firme a da se na strani pasive iskaze
obaveza prema zakupodavcu. Znaci vi unosite vrednost opreme uzetih u zakup
na strani aktive u poziciji oprema uzetih u zakup a na strani pasive da ne biste
povecali neto imovinu iskazujete obavezu za opremu uzetu u zakup ili prema
zakupodavcu ili drugacije.
Prednosti zakupa su naravno cinjenica da gotovinska isplata u trenutku uzimanja u
zakup je mnogo manja nego gotovinska isplata koju biste morali izvrsiti da biste to sredstvo
kupili. Znaci ako uzimate auto u zakup, pa 300 € je rata I to bez bilo kakvog ucesca. Ako
takav isti auto hocete da kupite morate tog trenutka imati 18 ili 20 000€. Znaci to je prednost.
Mogu da kupim auto iako u ovom trenutku nemam ustedjeni novac, nemam akumuliranu
gotovinu, ali sam sposobna da svakog meseca otplacujem toliko na ime zakupa.
Zatim zakup nosi I poreske pogodnosti jer I kamata I rata se tretiraju kao rashodi cime
smanjujete poresku osnovicu I prema tome placate manji porez. I
Troskovi koji nastaju po osnovu dugorocnih zakupa nizi su od onih koji biste imali da
biste sredstvo uzimali u kratkorocni zakup.
Jedna od karakterisika ovog zakupa jeste da ne mozete otkazati koriscenje. Znaci ako
ste uzeli sredstva na 5 godina ili 4.5 godine vi ne mozete otkazati ugovor. Mozete prestati da
ga koristite ali cete zakup ipak platiti. Znaci nema jednostranog raskida ugovora.
Kako se odredjuje visina obaveze koja nastaje po osnovu dugorocnog zakupa?
Vasa placanja zakupnine protezu se na period od recimo 5 godina. Uzeli ste sredstvo u
zakup na 5 godina, znaci vi cete zakup placati u narednih 5 godin. Visinu obaveze treba da
utvrdite sada. Visina vase obaveze ne moze biti jednaka prostom zbiru iznosa koje cete tokom
tih pet godina isplatiti vec morate uzeti u obzir vremensku vrednost novca. A to znaci da cete
izvrsiti diskontovanje buducih isplata da biste dosli do sadasnje vrednosti obaveza po osnovu
zakupa.

Пример: За средство узето у закуп уговорено је годишње плаћање од 4.000.-
годишње током периода закупа од 6 година. Садашња вредност износа од
24.000.- при каматној стопи од 16% износи 14.740.-
Износ од 4000 се разлаже на камату и рату.
Камата се обрачунава применом каматне стопе на износ преостале обавезе
према закуподавцу.
У првој години: 14.740 X 0,16=2.358
Разлика између 4000 – 2.358= 1642 представља рату, односно износ за који се
смањује обавеза по основу дугорочног закупа
( ovo gore neveden primer je sa slajdova a sada ide katina prica)

77

Imate ugovoreno placanje od 4000, znaci vi godisnje na ime zakupa placate 4000,
zakup traje 6 godina I treba da izracunate sadasnju vrednost vase obaveze. Znaci vasa obaveza
nije 24 000 jer vi ne vrsite placanje sada, nego 4000 sada, 4000 za naredih godinu dana…vi
morate iznose koje placate u buducnosti da diskontovanjem iskazete sadasnju vrednost tih
iznosa. Sadasnja vrednost iznosa od 24 000 pri kamatnoj stopi od 16% iznosi 14 740.
koristimo II tablice.sta cete uraditi sa ovih 4 000. godisnje placanje po osnovu zakupa je
anuitet, on sadrzi u sebi ratu I kamatu. Vi morate te 4 000 rasclaniti na deo koji predstavlja
kamatu a preostali deo do 4 000 predstavlja ratu. Ako je stopa 16% na godisnjem nivou
sadasnju vrednost od 14 740 pomnozicete sa 16% I dobicete kamatu za prvu godinu
koriscenja I ona je 2 358. od 4 000 odbicete iznos kamate I dobicete 1642 a to je rata. Iduce
godine kamatu racunamo na 14740 minus iznos rate, pa ce sa protokom vremena kamata
bivati sve niza a rata sve veca. Znaci mozete napraviti amortizacioni plan kao za bilo koji
predmet.

Krediti po osnovu boniteta

naravno to su oni neosigurani krediti, koji se odobravaju kaze se jos, na ime. Znaci
odobravate kredit verujuci da ce lice kojem ste odobrili kredit, bilo pravno bilo fizicko taj
kredit vratiti. Vi kreditni rizik pokusavate da smanjite tako sto procenjujete bonitet vaseg
duznika. I to ne samo prilikom odobravanja kredita nego pratite promene boniteta tokom
citavog otplatnog perioda. Ponekad banke bolje znaju finansijski polozaj svojih klijenata nego
sto to znaju oni znaju. Znaci bankama je strasno vazno da uoce svaku promenu koja bi mogla
da ugrozi sposobnost klijenta da vrati kredit, da bi znala koje mere mora preduzeti da bi
smanjila rizik od nenaplate kredita. Znaci moze pokusati da trazi dodatno jemstvo, moze
pokusati da skrati rok otplate, sve u zavisnosti od toga kako glasi osnovni ugovor o kreditu.
Ali takvi krediti uvek se procenjuju najpre u visini iznosa koji nije otplacen a inicijalno
vrednovanje odredjujemo po nominalnoj vrednosti.
Kada nastaje obaveza? Ne u trenutku odobrenja kredita nego u trenutku isplate

odobrenog kredita.

Zasto odobrenje koje je strasno vazno nije dovoljno da bismo smatrali da postoji
obaveza, a znamo da ako nema odobrenja nema ni obaveze. Obaveza , secate se, mora biti
sadasnja obaveza koja je rezultat nekog proslog dogadjaja. Da li odobrenje prodokuje
obavezu? Odobrenje je samo obecanje banke da ce nam isplatiti na ime kredita isplatiti
odredjenu sumu novca. U tom trenutku kada je kredit odobren, ni do kakve isplate nije doslo
pa ne postoji obaveza. Iznos obaveze je po osnovu odobrenog kredita jedank je isplacenom
iznosu. Ne mora uvek da isplaceni iznos bude jednak odobrenom. Odobreni iznos je
maksimalan iznos koji ce vam banka isplatiti. Znaci ako vam kaze odobreno vam je
100.000.000 kredita, onda to znaci od nas mozete ocekivati da isplatimo najvise 100.000.000,
ne vise od toga. Ali isplaceni iznos moze biti nizi od 100.000.000. uzimate kredit za neko
sredstvo. Ako se pokaze da je vrednost tog sredstva, njegova cena, niza od na koji glasi
odobreni kredit, bice isplaceno 98.000.000. tolika ce biti vasa obaveza, bez obzira na to sto
vam je odobreno 100.000.000, banka vam nece dati onih 2.000.000 , nije vazno,sredstvo kosta
98 ali evo vam I ovih 2 jer smo rekli da cemo vam dati 100 miliona, to naravno da nece
uraditi. Banka ce isplatiti 98 a I obaveza ce vam biti 98 miliona. Dakle obaveze u trenutku
isplate I u visini isplacenog iznosa.
Obaveza po osnovu obveznica nastaje u trenutku naplate prodatih obveznica I jednaka
je nominalnoj vrednosti prodatih obveznica. U knjigovodstvu ona moze biti zbog azia ili
premije visa ili niza ali na kraju obracunskog perioda jednaka je nominalnoj vrednosti. Jer
premija ili azio uticu samo na odnos realne I nominalne kamate.

KRATKOROCNE OBAVEZE

78

Rekli smo da su to obaveze ciji je rok dospeca do godine dana. Obicno se

rasclanjavaju na:

1.obaveze po osnovu isporuka proizvoda I usluga, to su obaveze prema
dobavljacima, mi samo kazemo dobavljaci I znamo da se to odnosi na tu vrstu
obaveza.
2.menicne obaveze
3.obaveze prema povezanim preduzecima
4.obaveze prema kreditnim insitucijama
5.ostale obaveze
Ovo je rascljanjavanje po poveriocu, to je kriteriju.
Sta treba da znamo za obaveze koje nastaju po osnovu isporuka?
Prvo kada nastaju? Nastaju u trenutku preuzimanja robe, odnosno u trenutku izvrsenja
usluge. Znaci nije bitno da li je roba primeljna u magacin, vazno je da je isporucena. Ako je
mesto isporuke izvan magacina firme obaveze ce nastati u trenutku preuzimanja robe,
materijala a ne u trenutku kada ta roba I materijal dodju u nas magacin. Jer je mesto isporuke
mesto na kome svojina prelazi sa prodavca na kupca. Zajedno sa svojinom prelaze I rizik I
troskovi. Od mesta isporuke vlasnik robe je kupac, a to znaci da od tog trenutka on ima
obavezu prema dobavljacu.

Visina obaveze iskazana je u fakturi. Iznos na koji faktura glasi moze a I ne mora da
budu jednak konacnom iznosu nase obaveze, buduci da dobavljac moze odobriti naknadne
komercijalne popuste. Ako dobavljac naknadno odobri komercijalne popuste odobreni popusti
uticace na smanjenje visine obaveze. Finansijski popusti koje nam dobavljac odobri ne uticu
na visinu obaveze. Kasa skonto koji je ponudjen I iskoriscen nece smanjiti obavezu nego
iznos novce kojim je ta obaveza izmirena. ( to sam ja rekla). Znaci iskorisceni kasa skonto
kao sto znate predstavlja finansijski prihod.
Naknadno procenjivanje obaveza prema dobavljacima vrsi se po principu vise
vrednosti. To je princip koji vazi za sve obaveze pa prema tome I za obaveze prema
dobavljacima. Da li ce obaveza prema dobavljacima biti uvecana na dan bilansa u odnosu na
iznos obaveze u trenutku njihovog nastanka, zavisi kada je rec o dinarskim obaveza od
urednosti izmirivanja obaveza a ako je rec o deviznim obavezama, dakle o obavezama u
stranoj valuti, zavisi od promene kursa domace u odnosu na stranu valutu.
Kolika ce biti rocnost obaveza? Zavisi od politike nabavke, od obima nabavki, od
kreditne sposobnosti preduzeca. Ako imate dobar bonitet dobavljaci ce biti raspolozeni da
vam odobre duze rokove placanja. Ako dodje do pogorsanja vaseg boniteta, prva reakcija
vasih dobavljaca bice da vam ukinu odlozeno placanje, pa ce vam traziti placanje odmah, a
naredni korak je trazice avansno placanje. Znaci koloko dugo cete biti kreditirani od strane
dobavljaca zavisi medju ostalog I od boniteta preduzeca. Naravno ne samo vas nego I od
vaseg dobavljaca. Vi imate sjajan bonitet ali njemu trebaju pare, njegov finansijki polozaj je
los I on ce insistirati da rok placanja bude sto je moguce kraci.

OBAVEZE PO OSNOVU MENICA

Necu vam pricati sta je to menica, to znamo. Ali cu vam pricati kakva sve menicas

moze biti:

1.sopstvena
1.vucena
kakva je razlika izmedju sopstvene I vucene menice?
Sopstvena menica je menica koju emituje samo preduzece, znaci mi sastavljamo
menicu I predajemo je dobavljacu. Koristimo je onda kada zelimo da odlozimo placanje preko
zakonskog roka ali najduze na rok od 3 meseca odnosno 90 dana ( opet sam ja ovo rekla ).

79

Vucena menica je menica koju sastavlja dobavljac, a onda nam je posalje da je
potpisemo. Kazemo da je on vukao menicu na nase ime. Mi smo njegov duznik, on sastavi
menicu, I kaze potpisite ovu menicu inace nista od isporuke.
Iznos na koji menica glasi sadrzi nominalni iznos duga I kamatu koja ce biti placena I
koja ce nastati od trenutka predaje menice do trenutka dospeca menice. Zato se kaze da u
stvari menicna obaveza da se u bilansu iskazuje u visini sadasnje vrednosti. A sadasnju
vrednost menicne obaveze cini dug uvecan za kamatu koja je nastala do dana bilansa ili da je
sadasnja vrednost menicne obaveze nominalni iznos na koju menica glasi umanjen za kamatu
koju jos nije nastala I koje ce nastati u buducem obracunskom periodu. Iznos ce naravno biti
isti. Bilo da na dug dodate nastalu kamatu ili da od ukupnog iznosa menice oduzmete kamatu
koja jos nije nastala. Nije vazno da li je kamata placena, princip uzrocnosti, vazno je da li je
kamata nastala.

Znaci ako vam je menica 10.000, ako je rok dospeca 60 dana I 6% kamatna stopa,
vama ce iznos kamate biti jednak 100 za dva meseca. Ako je menica izdata 1.12,31.12 vas
dug bice jednak 10.050. znaci 10.000 + polovina kamate od 100, jer je kamate od sto za dva
meseca. Ili bice jednaka 1100-50, minus kamata koja ce nastati tek u januaru mesecu.

KRATKOROCNI KREDITI PREMA FINANSIJSKIM INSTITUCIJAMA

Ima smisla da se koriste u dva slucaja:
1.da prenosite teskoce u placanju, znaci kada imate raskorak izmedju priliva I
odliva. Znaci gledano na dugi rok vasi prilivi bice dovoljni da pokriju odlive
gotovine, ali vremenski se ne podudaraju. Najpre nastaju odlivi a kasnije ce
nastati prilivi. Tada je razumno da uzmete kratkorocni kredit, da nadokadite
nedostatak priliva do trenutka kada prilivi ne budu pristigli I omogucili vam I
vracanje kredita I pokrice tekucih odliva.
2.drugi razlog je sezonski karakter poslovanja preduzeca koji namece potrebu za
formiranjem sezonskih zaliha. Znaci mozete ako se bavite delatnoscu koja ima
sezonski karakter pre pocetka sezone morate formirati znacajne zalihe. Na
primer ako imate hotel na Kopaoniku hocete li cekati januar mesec pa da onda
dovozite brasno, ulje, secer,… po onim smetovima. Naravno da necete, jos u
oktobru mesecu ili krajem septembra sve namirnice koje vam trebaju a koje
mogu stajati, nabaviti. To nije mala kolicina I morate platiti. Znaci mozete za
to uzeti kratkorocni kredit. Negde do kraja marta, aprila sve namirnice ce biti
potrosene I naplaceno od gostiju hotela kroz naplatu usluga koje ste im pruzili.
Na kraju aprila vi mozete ceo kredit bez problema platiti. Znaci tu je koriscenje
kratkorocnih kredita opravdano.
Inicijalno vrednovanje po nominalnoj, naknadno po principu vise vrednosti.
3. Obaveze prema povezanim preduzecima- razlog za formiranje ovih obaveza je
omogucavanje konsolidovanja obaveza, i sastavljanje konsolidovanog bilansa grupe.
Ovde se obuhvataju obaveze nastale po svim osnovama, kao sto su isporuke
proizvoda, usluga ili roba, potrazivanja po osnovu dividendi, kratkorocnih pozajmica i
sl.

Utorak, 7. novembar 2004.

Prošli puta sam vam govorila bilansiranju obaveza i videli ste da je za finansijsko
izveštavanje važna podela obaveza na kratkoročne i dugoročne, videli ste koji su kriterijumi
za takvu podelu i koje su osnovne vrste kratkoročnih, odnosno, dugoročnih obaveza. Danas
ćemo govoriti o bilansiranju PVR, prenosu dobitka i latentnim rezervama.

80

BILANSIRANJE PVR

Kada je reč o PVR očekujem da najveći broj vas, gotovo svi, zna tačno o čemu se radi.
Dakle, da je reč o instrumentu koji računovodstvo koristi da bi ispunilo zahteve koji se nalaze
u osnovi načela uzročnosti, odnosno, onog načela razgraničenja prema predmetu i vremenu.
Pozicija PVR zapravo je dualna pozicija, s obzirom da obuhvata pored unapred naplaćenih
prihoda i rashode tj. troškove koji su u datom obračunskom periodu nastali na nisu plaćeni.
Za PVR je evidentno da se radi o obavezama, ali se PVR razlikuju od obaveza, po
tome što ne postoji dokument (kada je reč o troškovima) koji smo primili od dobavljača, a
koji se odnosi na obavezu za plaćanje nastalih a neplaćenih troškova. Pošto je trošak nastao,
ili rashod postoji, prema načelu uzročnosti, obaveza da se taj trošak dodeli obračunskom
periodu u kome je nastao, nezavisno od toga što će isplata po osnovu datog troška uslediti u
nekom od budućih obračunskih perioda. Dakle do visine nastalih a neplaćenih troškova,
dolazi se tako što se obračuna visina troška. Ovu visinu imate ili na ugovorima (npr.
zakupnina, ako se plaća u narednom mesecu za protekli mesec ili kamata za koju niste dobili
obračun od banke, visina se nalazi u ugovoru o kreditu) ili na osnovu umnoška utrošene
količine nečega (npr. električne energije) i cene po jedinici (cena po kilovatu); mada u našoj
zemlji to nije baš tako jednostavno... Ovako obračunati (utvrđeni) iznos obaveze prema
trećima, za nastale a neplaćene troškove i rashode evidentirate zaduženjem računa rashoda
(odnosno troškova) i odobrenjem računa PVR. Na ovaj način ispunjava se cilj da troškove i
rashode dodelimo obračunskom periodu u kome su nastali. Zbog toga se koristi račun PVR.
Drugi deo ove pozicije čine naplate koje nisu prihod, tačnije ne predstavljaju prihod
datog obračunskog perioda. Oni se tretiraju kao obaveze jer će prihod po osnovu te naplate
nastati u budućnosti. To znači da ćemo posao za koji smo novac u napred primili, biti
obavljen u budućnosti. Da će neka usluga biti pružena u budućnosti. Zbog toga, dok ne
izvršimo svoju obavezu prema trećoj strani, tj. starani od koje smo novac primili, mi primljeni
novac tretiramo kao obavezu, i beležimo na računu ostala PVR, ili samo PVR.
Jako je važno da razumete sadržinu pozicije. Vrlo često, pozicija PVR sadrži samo
obaveze za unapred naplaćene prihode, a obeveze po osnovu nastalih a neplaćenih rashoda
evidentiraju se kao ostale obaveze. Ovo razdvajanje vrši se zbog različitog načina likvidiranja
ovih obaveza. Jesu i jedno i drugo obaveze, imam obavezu prema onome od koga sam novac
uzeo a nisam obavio posao, ali imam obavezu i prema onome ko je meni izvršio uslugu a ja to
još uvek nisam platio. Međutim, obavezu koja nastaje po osnovu iznosa koji je unapred
naplaćen, likvidirate tako što ćete obaviti posao. Dakle, nestanak tih obaveza, njihovo
likvidiranje ne podrazumeva isplatu novca, nego izvršenje usluge, isporuku proizvoda i sl. Za
razliku od njih, obaveze koje imate po osnovu nastalih troškova i rashoda, znači iskorišćenih
usluga, korišćenih nečijih para, vi morate platiti. Izmirenje tih obaveza podrazumeva odliv
gotovine. Ta činjenica nam je važna kada radimo analizu likvidnosti preduzeća. Kada se
pitam koliko ću para morati da dam po osnovu obaveza koje firma ima, ne mogu da uzmem
celu poziciju PVR, jer u jednom delu ta pozicija sadrži obaveze čije izmirenje ne zahteva
isplatu gotovine. I zato je važno, da ako ta pozicija nije u bilansu podvojena, bude podvojena
kod analize. Znači, u napomenama uz finansijske izveštaje mora biti data informacija šta
pozicija sadrži, koliko iznosa na koji ona glasi predstavljaju obaveze po osnovu nastalih a ne
plaćenih troškova i rasho da a koliko predstavljaju unapred naplaćeni prihodi.

PRENOS DOBITKA

Kad naučite definicije gubitka, o kojima smo govorili, uopšte vam neće biti problem
da naučite kako se definiše dobitak. Treba samo promeniti znak. Ako smo rekli da gubitak
predstavlja razliku između veće pasive na kraju obračunskog perioda i manje aktive, zbog
toga što su rashodi u tom periodu više smanjili aktivu više nego što su je prihodi povećali,

81

onda za dobitak treba reći da on predstavlja razliku između veće aktive i niže pasive na kraju
obračunskog perioda. Aktiva će biti veća od pasive, zato što su prihodi u toku obračunskog
perioda aktivu povećali više nego što su je rashodi smanjili, pa je na kraju obračunskog
perioda aktiva veća od pasive. Jer, sećate se, da je konačno dejstvo svakog prihoda povećanje
aktive, a konačno dejstvo svakog rashoda smanjenje aktive. Dobitak još možemo definisati i
kao razliku između nižih rashoda i viših prihoda, sa stanovišta bilansa uspeha posmatrano. Sa
stanovišta sopstvenog kapitala posmatrano, dobitak postoji kada je sopstveni kapital na kraju
obračunskog perioda veći od sopstvenog kapitala na početku perioda. I konačno sa aspekta
vlasnika, kažemo da je dobitak iznos koji vlasnik može potrošiti a da ostane jednako bogat
kao što je bio na početku perioda.
Bez obzira sa kog aspekta ga definišemo, dobitak predstavlja izuzetno važan cilj
svakog preduzeća. On je istovremeno i cilj i uslov dugoročnog opstanka preduzeća. Nema
dugoročnog opstanka preduzeća ako preduzeće ne posluje sa dobitkom. Možete ostvariti
gubitak u jednoj godini. Možete i u dve, ako taj gubitak nije previsok. Ali ne možete na dugi
rok raditi sa gubicima. Nema šanse. Morate raditi sa dobitkom, ako želite da održite kapital
koji je investiran u firmu. Dobitak postoji kada je K1 > K0. Znači samo ako ostvarite dobitak vi
ste uspeli da održite kapital koji je u firmu investiran. Minimalni zahtev vlasnika je da se
makar održi investirani kapital, ali to je zahtev sa kojim će se on pomiriti samo u kratkom
roku. Na dugi rok, održavanje kapitala nije dovoljno. Nije vlasnik uložio novac da bi stalno
imao isto novca, već da bi se njegov novac uvećavao, pa on zahteva da firma radi sa
dobitkom. Dobitak je jedini izvor sredstava koji kreira sama firma. Jedini interni izvor
finansiranja. Zbog toga je važno koliki je iznos dobitka preduzeće ostvarilo.
Kada govorimo o računovodstvenom aspektu dobitka, onda se ponovo morate setit da
način iskazivanja rezultata zavisi od pravne forme. Šta više pravna forma određuje i oblik
rezultata.

Tako kod inokosnog preduzeća i društava lica imamo dohodak vlasnika, kao oblik
rezultata. Sećate se da kod ovih pravnih formi nije izvršeno razdvajanje između vlasnika i
firme, a posledica tog nerazdvajanja je da zarada vlasnika, sa stanovišta firme, nema karakter
troška. Zato se, sve isplate koje se vrše za pokriće ličnih potreba vlasnika, evidentiraju na
posebnom računu – lični račun vlasnika ili lična primanja poslodavca. Na računu troškova
zarada se ne nalazi zarada vlasnika, već samo zarade radnika koje je zaposlio. Pa kada od
ukupnog prihoda pokrijete sve rashode, uključujući i zarade zaposlenih, osim zarada vlasnika,
kao rezultat dobijate dohodak vlasnika. Naziva se dohodak vlasnika, zato što je u njemu
sadržana i zarada vlasnika. Sećate se da dohodak kao kao oblik rezultata sadrži varijabilni
kapital i realizovani višak vrednosti (učili ste u prvoj godini). Ovaj dohodak vlasnika ne
iskazuje se u bilansu stanja kao posebna bilansna pozicija. On se direktno prenosi na račun
kapitala. Znači, nakon utvrđivanja dohodka vlasnika, sa računa dobitka i gubitka, taj iznos
koji je ostvaren kao rezultat prenosi se na potražnu stranu računa inokosni ili ortački kapital.
Račun dobitka i gubitka u tom slučaju ima potražni saldo, jer su prihodi veći od rashoda
(saldo se unosi na stranu duguje). Tako će ostvareni dohodak povećati kapital vlasnika.
Odmah potom, sa računa lični račun vlasnika, na čijoj dugovnoj strani se nalaze iznosi koji su
isplaćeni za pokriće njegovih ličnih rashoda tokom godine, biće na stranu duguje računa
inokosni kapital prenet isplaćeni iznos. Ako vi kažete, na primer, da je ostvareni dohodak
10.000, da je vlasnik u toku godine potrošio 3.000, ovih 7.000 je u stvari dobitak. To je onaj
deo s kojim on može u tom trenutku raspolagati. Može se reći, vi jeste zaradili 10.000 radeći,
ali ste 3.000 potrošili. U ovom trenutku imate 7.000, i vaš je kapital sada povećan za razliku
između dohodka vlasnika i iznosa koji je vlasnik potrošio, a koji je iskazan na ličnom računu
vlasnika. U bilansu stanja nema posebne pozicije iz koje možete videti rezultat. Sećate se da
takva preduzeća imaju potpuno promenjiv sopsvteni kapita, zbog neograničene odgovornosti
vlasnika.

Nešto drugačija situacija je sa društvima kapitala. Kod društava sa ograničenom
odgovornošću i kod akcionarskih društava izvršeno je odvajanje između vlasnika i preduzeća.
Preduzeće ima svojstvo pravnog lica (dobila sam mail sa biserima...). kod društava kapitala,
82

zbog ove razdvojenosti, oblik rezultata je dobitak ili gubitak. Ako vlasnik uopšte radi u takvoj
firmi, njegova zarada ima karakter troška. Taj rezultat, zbog postojanja onog nepromenljivog
dela osnovnog kapitala, mora biti iskazan kao posebna bilansna pozicija. Znači, nema više
automatskog pripisivanja kapitalu vlasnika, već je kapital vlasnika reprezentovan kroz
osnovni kapital a svako drugo povećanje sopstvenog kapitala mora biti izvršeno ili iskazano
preko neke druge pozicije a ne automatski na osnovnom kapitalu. To je razlog da se u
bilansima stanja, kod ovih pravnih normi, rezultat, bilo da je dobitak ili gubitak, iskazuje na
posebnoj bilansnoj poziciji. Kada je reč o integrisanju dobitka iz bilansa uspeha u bilans
stanja, moguća su tri pristupa, ili poštovanje neka tri principa:
-bruto princip,
-okrnjeni bruto princip, i
-neto princip.
Prvi, takozvani bruto princip podrazumeva da sa računa dobitka i gubitka prenesete
obračunati rezultat, u celini na račun dobitka. I da se u bilansu stanja pojavi pozicija ''dobitak
tekuće godine''. Ovakav način iskazivanja ili integrisanja rezultata u bilans stanja, ima jednu
slabost. Ta slabost se ogleda u tome što, dobitak koji ste obračunali nije dobitak koji u celini
stoji preduzeću na raspolaganju. Pravo na taj dobitak polaže još i država, koja iz tog dobitka
traži porez. Kad čitate takav bilans stanja, videćete koliki je dobitak, ali ne znate koliko
pripada državi a koliko ostaje firmi. Ako znate poresku stopu, i ako je ona linearna, mogli
biste to izračunati, ali se iz bilansa to ne vidi.
Da bi se ispravila ta slabost bruto principa, koncipiran je okrnjeni bruto princip. Po
ovom principu račun dobitak, biće praćen računom obaveze za porez na dobit. Pa će na
računu dobitak, koji će se vrlo često zvati dobitak za raspodelu, biti iskazan deo dobitka koji
ostaje preduzeću na raspolaganju, a iznos dobiti koji prisvaja država, po osnovu poreza na
dobit, biće iskazan na računu obaveze za porez na dobit. Dakle, u bilansu stanja biće ova dva
računa i korisnici će dobiti tačnu informaciju koliko od ostvarene dobiti ostaje firmi na
raspolaganju, o čijoj raspodeli može odlučivati skupština vlasnika, a koliko pripada državi.
Iznos poreza na dobit, biće utvrđen na bazi poreskog bilansa. Neće to biti stopa poreza na
dobitak iz poslovnog bilansa, jer dobitak iz poslovnog bilansa i onaj i poreskog ne moraju biti
isti. Sećate se da je cilj poslovnog bilansa utvrđivanje raspodeljivog dobitka. Cilj poreskog
bilansa je utvrđivanje dobitka koji je osnova za oporezivanje, i tamo imate neka druga pravila
za utvrđivanje rashoda, i dobitak koji se izračuna u poreskom bilasnu može bili ili viši ili niži
(a obično je niži) u odnosu na dobitak iz poslovnog bilansa. Prema tome, na računu obaveze
za porez na dobit, biće iznos poreza koji će, prema poreskom bilansu, biti plaćen na dobitak
koji je obračunat.

Konačno, postoji i mogućnost korišćenja neto principa pri iskazivanju dobitka. Njega
ćete sada retko sresti, a bio je jako dugo kod nas primenjivan kao jedini princip. Tada smo
imali društvenu svojinu, i postojao je samoupravni sistem, i tada se na kraju godine, na
poslovnoj sednici radničkog saveta donosila odluka (tačka dnevnog reda je bukvalno glasila
utvrđivanje i raspodela dohodka) o raspodeli dohodka. U tom trenutku utvrđena je visina
dohodka i odmah je doneta odluka kako će on biti raspodeljen. U bilansu stanja niste mogli da
vidite koliki je dohodak. Mogli ste samo da primetite da su neke pozicije kapitala i obaveza
promenjene. Podatak o rezulatatu mogli ste dobiti samo iz bilansa uspeha. Dakle, neto princip
podrazumeva da su i utvrđivanje i raspodela rezultata, obavljeni u istom periodu u kom je
rezultat ostvaren. I u bilansu stanje se samo, pod uticajem raspodle povećavaju rezerve,
obaveze za dividende, ostavi se deo dobitka kao neraspodljen, ali nemate jednu poziciju iz
koje bi ste mogli dokučiti koliki je bio dobitak za raspodelu. Znači, u tom slučaju imate samo,
sa računa dobitka i gubitka, seo koji se prenosi na rezerve, obaveze za porez na dobit, obaveze
prema zaposlenima (nije bilo dividendi, dobijali smo 13-tu platu) i deo može ostati
neraspodeljen. Ono što je važno da uočite je da ne postoji pozicija u bilasnu stanja sa koje bi
ste dokučili visinu ostvarenog rezulata, jer je dobitak već raspodeljen, a njegova raspodela
dovela je do toga da su tangirane neke pozicije sopstvenog kapitala, ili obaveza.

83

Od ova tri principa najbolji je okrnjeni bruto princip, u skladu sa načelom jasnosti
možemo se opredeliti za ovaj način integrisanja dobitka u bilans stanja, kao onaj koji pruža
najviše informacija korisnicima.

LATENTNE REZERVE

O latentnim rezervama govorićemo sada zato što su latentne rezerve vezane za
procenjivanje. Znači kada dobijete pitanje latentne rezerve, ili bilo koje pitanje, odgovor
počinjete definisanjem pojma. Čak i kad dobijete pitanje vrste latentnih rezervi, odgovor
počinjete time šta su latentne rezerve.
Termin latentni znači nešto što je potajno, nešto što nije baš očigledno. Pa i latentne
rezerve predstavljaju skrivene rezerve fimre. Rezerve koje ne možete jasno videti iz bilansa,
ali možete naslutiti da takve rezerve postoje. Znači, ako znate dovoljno o bilansima, o
pravilima procenjivanja, kada pročitate računovodstvenu politiku firme, vi na bazi
računovodstvene politike koju ona vodi, možete doći do jasnog saznanja da takve rezerve
postoje, iako one nisu u bilansu jasno iskazane.
Zašto se pored otvorenih formiraju i ove rezerve? Zašto nam otvorene nisu dovoljne?
Šta je razlika između otvorenih i latentnih rezervi?
-Otvorena rezerva formira se nakon oporezivanja dobitka i predstavlja deo zadržane
dobiti preduzeća, koja je prethodno oporezovana. Latentna rezerva formira se na
teret rezultata, što znači pre utvrđivanja dobitka. I latentna rezerva je u stvari
zadržana dobit, ali pre nego što je na nju plaćen porez.
-Latentna rezerva se ne vidi. Može se pretpostaviti da ona postoji, ali se ne vidi.
Visina otvorenih rezervi se jasno može pročitati iz bilansa.
-Kada je reč o korišćenju, tj. stvaranju (načinu na koji se formiraju), trenutku
formiranja, možda bolje rečeno, otvorene rezerve se mogu koristiti ili za unapred
utvrđene namene ili za bilo koju drugu namenu ako statutom nije utvrđena namena
rezerve (imate one ostale rezerve iz dobiti, možete ih koristiti za pokriće gubitka,
za proširenje materijalne osnove, za povećanje osnovnog kapitala....). To
korišćenje nije ničim uslovljeno. Imate otvorenu rezervu, možete je koristiti.
Korišćenje latentnih rezervi je uslovljeno njihovim razlaganjem. Znači, morate
prvo izvršiti razlaganje latentne rezerve da bi ste je mogli koristiti, jer je ona
sadržana u nekoj imovini ili nekim obavezama. To nije uvek jednostavno. Ne
možete rezložiti latentnu rezervu koja se nalazi u imovini koja vam je potrebna.
Možete, ako tu imovinu prodate, ali ne možete je prodati ako vam je potrebna.
Znači, postoji rezerva ali je ona za korišćenje nedostupna. A imate i drugu
situaciju. Desiće se da se latentna rezerva razloži onda kada vi to nećete, jer
nemate kontrolu nad razlaganjem latentnih rezervi. Kod otvorenih rezervi, dakle,
kažete sad ćemo tu rezervu formirati, sad ćemo je koristiti. To je apsolutno pod
vašom kontrolom. Kod latentnih rezervi pod vašom kontrolom je, u izvesnoj meri,
formiranje (ne uvek) i isto tako, u izvesnoj meri, ali ne uvek njihovo razlaganje. To
je slaba strana latentnih rezervi. One imaju dobre strane. To je sjajno, mi koristimo
zadržanu dobit na koju nismo platili porez, i na taj način, zapravo, koristimo deo
poreza za finansiranje firme. Ali, latentne rezerve imaju i svoju lošu stranu, a loša
strana je što i njihovo stvaranje, i njihovo razlaganje tj. upotreba nisu do kraja pod
kontrolom uprave preduzeća.
Kada govorite o definisanju cilja formiranja latentnih rezrevi, uvek polazite od toga da
li je taj cilj definisan sa aspekta statičke teorije ili sa aspekta dinamičke teorije. Ako pođemo
od statičke teorije i kao primarni cilj finansijskog izveštavanja postavimo utvrđivanje
imovine, formiranje latentnih rezervi objašnjava se potrebom da se izbegne svaka mogućnost
da imovina preduzeća bude precenjena. Znači, latentne rezerve, iz ovoga možete zaljučiti,
nastaju procenjivanjem imovine naniže, ali onda kada tu imovinu procenite naniže više nego

84

što bi načelo opreznosti objektivno to zahtevalo. Kažete jeste, smanjena je vrednost imovine
na tržištu, al znate možda će cene još padati, pa ajde da cene robe spustimo ispod dnevnih
tržišnih cena, pa neka bude još malo niža. Vi ste time potcenili vašu aktivu. Potcenili ste je iz
razloga opreznosti, ali u tom trenutku u vrednosti vaše imovine, pošto su tržišne cene iznad
onih po kojima ste vi prikazali vašu imovinu u bilansu, a otpisivali ste ispod nabavnih cena
(neka je nabavna cena bila 100, tržišna cena je pala na 80, a vi kažete ajde da mi bilansiramo
po 75), postoji latentna rezerva (od 5). Pa onda otpisujete degresivno, pa kad na početku
perioda otpišete 30% vrednosti stalne imovine na teret troškova, da li se može reći da je ona
za prvih godinu dana izgubila 30% (teško da se u to može poverovati). Vi ste takvim
otpisivanjem formirali latentnu rezervu (ne mora da znači uvek, ali u velikom broju slučajeva
da). Otpisujete potraživanja, pa procenjujete da li ćete naplatiti baš toliko. Kažete, verovatno
ćemo naplatiti 30.000, znači 20.000 smo izgubili (od nekih 50.000), ajde da otpišemo 27.000.
To je dakle, formiranje latentnih rezervi koje nastaje kao posledica želje da ne izvršimo
precenivanje imovine. Bolje da je malo potcenimo, nego da je precenimo. To je objašnjenje
cilja formiranja latentnih rezervi posmatrano sa aspekta statičke teorije.
Prema dinamičkom shvatanju formiranje latentnih rezrvi je, zapravo, ograničeno
propisima o procenjivanju. Po dinamičkoj teoriji, latetntne rezeve u stvari, predstavljaju
instrument bilansne politike kojim treba da budu realizovani različiti ciljevi koje bilansna
politika može da ima. Ako je cilj, recimo, održanje realne vrednsoti kapitala, imate inflatorne
uslove, a nije dozvoljeno da vršite revalorizaciju. Recimo inflacija je 5%, kažu nije to ništa,
po zakonu nije dozvoljeno vršiti revalorizaciju dok ne pređe 10%. Ako vi imate kapital od
1.000.000, 5% od toga je 50.000. Ako ne uradite revalorizaciju, vaš dobitak će biti precenjen
za 50.000. Ako se taj dobitak oporezuje, vi ga podelite, tako smanjujete vaš kapital za 50.000.
1.000.000 eura u poslovnom svetu je ništa. Firme imaju mnogo više, pa pomnožite tih 50.000
eura sa 3, 4 ili 5 puta pa ćete videti kakav gubitak u održanju kapitala može biti, i ako je
inflacija samo 5%, a kažu revalorizacije nema. Šta presuzeće u tom trenutku može da uradi?
Može da formira latentnu rezervu. Da svesno vrši otpisivanje postrojenske imovine i zaliha
naniže, da bi smanjilo rezultat, platilo manji porez i na taj način uspelo da održi kapital. Ne da
ga poveća, samo da ga održi. To je jedan od ciljeva za koji, po dinamičkom shvatatnju mogu
biti formirane latentne rezerve. Hoću da vodim politiku stabilizovanog dobitka, hoću da svake
godine svojim akcionarima isplatim približno jednaku dividendu. Da bi dividenda bila
približno jednaka, mora biti približno jednak dobitak iz koga ta dividenda potiče. Firma,
međutim, nije u stanju da svake godine ostvari isti dobitak. Uslovi poslovanja se menjaju,
firma se svake godine naravno trudi da dobitak bude što veći (neće biti cilj da dobitak svake
godine bude isti, već da svake godine bude što veći). Ali ostvareni dobitak je jedno, a iskazani
drugo. To morate naučiti. Firma dakle, želi da iskaže u bilansu približno isti dobitak svake
godine. Pošto dobitak po visini oscilira, u godinama kada je dobitak previsok (viši nego što
želi da pokaže) preduzeće formira latentnu rezervu. U godinama u kojima je niži nego što želi
da pokaže, preduzeće razlaže ranije formirane latentne rezerve. Tako se postiže iskazivanje
približno ujednačene visine dobitka iz perioda u period. To je još jedan cilj koji može biti
ostvaren korišćenjem latentnih rezervi.
Zato se latentne rezerve formiraju bilo da polazite od statičkog ili dinamičkog

shvatanja bilansa.

Idemo mi dalje sa nasim latentnim rezervama , dakle na koji nacin se latentne rezerve
formiraju? Latentne rezerve se formiraju procenjivanjem imovine,I to onda kada koristite
istorijski trosak, je instrument za formiranje latentnih rezervi. Zasto ovo ako koristimo
istorijski trosak. Da li mozete formirati latentnu rezervu ako procenjivanje vrsite po dnevnoj
vrednosti? Nema sanse. Znaci ako se procenjivanje vrsi po istorijskom trosku onda, znaci ako
je istorijski trosak merilo vrednosti vase imovine I obaveza, onda mozete pri procenjivanju da
formirate latentnu rezervu. Zato sto cete taj istorijski trosak spustiti nanize.
Kako one nastaju? Nastaju tako sto ako aktivu procenite na nize ili obaveze procenite
na vise. Znaci podcenjivanjem aktive ili precenjivanjem obaveza. Posto je kapital razlika

85

izmedju aktive I obaveza znaci pri formiranju latentnih rezervi vi iskazujete nizu neto
imovinu nego sto ona stvarno jeste. To je posledica.
Kako mozemo izvrsiti podcenjivanje aktive? Moze se izvrsiti na razlicite nacine.
Kada je rec o obrtnoj imovini,kako cete izvrsiti podcenjivanje zaliha. Tako sto cete
vrednovanje izvrsiti po nizoj ceni. Znaci vi birate nizu cenu, secate se kod istorijskog troska,
izmedju nabavne I dnevne vrednosti. E sada ako je dnevna cena niza vi mozete procenjivanje
vrsiti jos po nizoj ceni, kao sto sam malo pre objasnjavala, I zalihe iskazati po vrednosti koje
su nize cak I od nizih trzisnih cena u odnosu na dnevnu cenu. Kada otpisujete potrazivanja
mozete otpisati vise nego sto je realno ocekivani gubitak po osnovu naplate tog potrazivanja.
Kada otpisujete postrojensku imovinu, stalnu imovinu, onda kada god su vam otpisi veci od
stvarnog trosenja te imovine vi formirate u vrednosti stalne imovine latentnu rezervu. Znaci
kada god na ime troskova amortizacije, obracunate veci iznos nego sto se ta imovina zaista
potrosila, vi ste imovinu podcenili odnosno formirali ste latentnu rezervu.
Evo ovde sam navela nesto, pa samo da prokomentarisem. Kada formirate zalihe
nedovrsene proizvodnje, to je zgodno za formiranje latentnih rezervi, zato sto nije do kraja
definisano. Kada god imate mogucnost izbora vi mozete formirati latentnu rezervu. Cena
kostanja moze imati razlicitu sadrzinu, od punih troskova proizvodnje do varijabilnih troskova
proizvodnje. Znaci ako vi odlucite da neke slojeve troskova ne tretirate kao sastavni deo cene
kostanja, nego tretirate ih kao rashod perioda, vase zalihe nedovrsene proizvodnje ce biti
podcenjene I u njihovoj vrednosti bice formirana latentna rezerva. Znaci deo recimo fiksnih
troskova tretirate kao rashod perioda a neuracunavate ih u cenu kostanja.
Sta radimo sa obavezama? Znaci latentnu rezervu formiramo u obavezama onda
kada ih precenimo. Precenjivanje mozete izvrsiti koriscenjem najviseg moguceg kursa kada
vrsite utvrdjivanje vrednosti vasih obaveza u stranoj valuti, posto na dan bilansa morate
izvrsiti preracunavanje obaveza u stranoj valuti na izvestajnu valutu, mozete birati ne najnizi,
ne srednji kurs nego mozete uzeti najvisi kurs, I onda cete napraviti jednu latentnu rezervu u
visini takvih obaveza. Ili kada formirate rezervisanja, uvek formirate rezervisanja u visem
iznosu nego sto obaveza koja se realno moze ocekivati a za koju ste rezervisanje formirali.
Tim napred doziranjem, jedan termin koji nije bas ugodan, ali previsokim alimentiranjem
rezervisanja formiraju se latentne rezerve. Znaci podizanjem rezervisanja iznad punog iznosa,
odnosno iznosa koji je potreban za obavezu ili koriscenjem visih kurseva formirate rezerve u
pasivi odnosno u obavezama.
Koje su VRSTE LATENTNIH REZERVI?
1.prinudne latentne rezerve
2.I one latentne rezerve koje se formiraju uz pomoc procenjivanja.
I ove prinudne nastaju uz pomoc procenjivanja, ali nastaju mimo vase voje I zato su
izdvojene. Ove druge nastaju uz pomoc procenjivanja ali zato sto vi to hocete. Sta to znaci
prinudna latentna rezerva? Vec sam nacin upucuje na to da je rec o latentnoj rezervi koja
nastaje I onda kada vi to necete. A nastaje u slucaju zbog toga sto ste prinudjeni da kad
procenjujete po istorijskom trosku postujete dva pravila. Nabavna vrednost predstavlja gornju
granicu za aktivu, I predstavlja istovremeno donju granicu za pasivu. Prma tome to sto
vrednost vase imovine na trzistu raste nece uticati na visinu iznosa po kojima je ta imovna
iskazana u finansijskom izvestaju, jer vi postujete pravilo da je nabavna vrednost gornja
granica.
Primer: imate zemljiste koje ste platili 100.000. godinu dana nakon toga pored vase parcele
prosao je put, vodovodna mreza,kanlizaciona mreza, telefonske linije… da li je vrednost
zemljista ista? Ni iz daleka. Promena okolnosti da vi sada imate pristup vodi, struji,
telefonu… dovela je do toga da je vrednost zemljista znatno porasla. Ali vi cete I dalje
zemljiste bilansirati u skladu sa nacelom istorijskog troska po 100.000. znaci vi cak I ne zelite
da formirate tu latentnu rezervu ali ona u vrednosti zemljista postoji. To je prinudna latentna
rezerva.

Kada je rec o rezevrisanjima , pa recimo bude odredjena posto se rezervisanje
odredjuje procenom, to formiranje rezervisanja pripada ovom drugoj grupi, grupi latentnih
86

rezervi koje se formiraju uz pomoc procenjivanja.i one se formiraju zato sto vi to hocete, ali
prinudne rezerve nastaju zato sto vi to necete.
Primer:imate obavezu I vi znate da je vasa obaveza zbog toga sto je recimo vas poverilac
otisao u stecaj, verovatno nece biti naplaceno, ali vi ne mozete vasu obavezu smanjiti, ne
mozete izvrsiti otpis vase obaveze, sve dok ne dodje odlika suda ili dok ne dodje do sklapanj
nekog poravnjanja. Obaveza ostaje u punom iznosu, nema smanjenja iako je izvesno da cete
za isplatu te obaveze isplatiti manju sumu novca nego sto je iznos na koju obaveza glasi.
To su te tzv prinudne latentne rezerve, znaci rezerve koje nastaju mimo vase volje. Ali
necemo se previse buniti, svaka rezerva je dobro dosla, ali to je nesto sto nastaje kao
posledica postovanja uobicajnih pravila procenjivanja.
Ova druga vrsta rezervi…recimo kada imate zabranu bilansiranja goodwill-a. goodwill
postoji, vi ga formirate, ali ne smete ga iskazati sve dok ne bude placen, sve dok ne dodje do
prodaje imovine preduzeca kao celine kada ce kupac platiti vise nego sto je knjigovodstvena
vrednost imovine. Tek tada ce taj goodwill koji ste vi storili moci da bude iskazan u bilansu
firme. To sto ne moze biti bilansiran ne znaci da ne postoji I da nema svoju vrednost ali se
bilansirati ne moze, sve dok ne bude placen. I to je takodje jedna latentna rezerva.
Mnogo su znacajnije one rezerve koje nastaju zato sto mi to hocemo I zato sto zelimo
da realizujemo neke od ciljeva koje sam pomenula. Da biste formirali latentnu rezervu vi
koristite odredjena pravila procenjivanja. Formiranje latentnih rezervi ne bi trebalo da bude u
suprotnosti sa nacelima bilansiranja ni sa MRS. Vi samo koristite mogucnosti koje vam ta
nacela I standardi daju. Znaci ako MRS-16 kaze da ja mogu vrsiti degresivno otpisivanje, ja
cu koristiti degresivno otpisivanje da bi formirala latentnu rezervu. Ako MRS-2 dopusta
primenu prosecne cene I FIFO metodu ja cu izabrati onu metodu koja ce u datim uslovima
meni omoguciti formiranje latentnih rezervi . ako se u MRS-36 trazi da vrsim testiranje
imovine na gubitke koji u njoj mogu biti sadrzani. Ja cu to raditi kada god procenjujem visinu
gubitaka uvek cu procenjivati gubitak vise nego sto bi prema nekoj razumnoj proceni trebalo.
Pitanje je samo sta je razumna procena. Dakle ne smete treterivati. Znaci ne mozete reci…
znate ja cu od ovog potrazivanja naplatiti ½ iako znate da cete izgubiti samo ¼ , znaci to bi se
vec smatralo zloupotrebom. Ali vi mozete umesto 25% otpisati 30% I da se smatra da je vasa
procena gubitaka bila oprezna, I imacete jednu latentnu rezervu od 5%. Ne mozete 50% I to
braniti razumnom procenom, to jednostavno ne bi moglo proci.
Kod procenjivanja po dnevnim vrednostima, dakla kada vrednujete HOV, kako
mozete formirati latentnu rezervu. Dnevna vrednost cesto nije data kao jedna jedina. Znaci
imate nekoliko dnevnih vrednosti na trzistu za istu HOV osim ako se kotira na berzi kada
imate berzansku vrednost na dan bilansa, znaci pitanje je koju cete od njih izabrati. Uvek
birate onu koja je najniza da biste formirali latentnu rezervu. Kada procenjujete vek trajanja
imovine, da li mozete procenjivanje veka trajanja stalne imovine koristiti za formiranje
latentnih rezervi. Moze li latentna rezerva biti formirana pri koriscenju linernoe metode uz
pomoz veka trajanja. Cim skratite vek trajanja vi formirate latentnu rezervu. Sta ce biti? Zbog
skracenog veka trajanja vasi otpisi ce biti viskoki, vi cete sredstvo otpisati za tri godine a
sredstvo moze objektivno da se koristi pet godina. Znaci vasi troskovi otpisa ce u prve tri
godine biti visoki, u naredne dve godine koriscenja nece ih biti. U tim godinama ce se
latentna rezerva objektivirati, ali vi ste u prve tri godine formirali latentnu rezervu. Vi mozete
odluciti da posle tri godine sredstvo prodate I kupite novo ili da nastavite da ga koristite. Ali I
kod prodaje doci ce do objektiviranja latentnih rezervi. Znaci mozete koristiti I vek trajanja.
Znaci to je podela latentnih rezervi prema nacinu formiranja,znaci prinudne I one koje
se formiraju uz pomoc procenjivanja. Kako ce uz pomoc procenjivanja zavisi koju imovinu
procenjujete, kod stalne imovine-izbor metoda otpisivanja,procenjivanjem veka trajanja; kod
potrazivanja-odmeravanjem visine gubitaka koji nastaju po osnovu naplate;kod zaliha-
izborom dnevnih cena, izborom sadrzine cene kostnja; kod obaveza-izborom kursa za
utvrdjivanje visine obaveza u stranoj valuti, formiranjem rezervisanja u iznosu vecem nego
sto treba. To su nacini na koji mozete formirati latentnu rezervu.
Latentne rezerve se prema vremenu vezivanja dele na:

87

1.trajne latentne rezerve
2.I one koje su privremenog karaktera
Trajna latentna rezerva je rezerva koja je sadrzana u imovini, koja se ne moze otudjiti

a da preduzece nastavi da radi.
Primer: formirate latentnu rezervu u zemljistu na kome je izgradjena fabrika, a dodje do
formiranja ili prinudne ili svojevoljne latentne rezerve, ne mozete tu rezervu objektivirati sve
dok ne dodje do prodaje zemljista, a zemljiste ne mozete prodati dok ne prodate preduzece
kao celinu. Znaci takva vrsta latentnih rezervi je trajna I zasto je ona jos trajna, namerno sam
pomenula zemljiste, zato sto se zemljiste ne otpisuje I ta latentna rezerva nece biti
objektivirana kroz otpisivanje.

Znaci rezerve koje se formiraju u sredstvima koja se ne otpisuju mogu se objektivirati
samo njihovom prodajom, ako to sredstvo ne mozete prodati onda ta rezerva ima karakter
trajne rezerve.

Privremene rezerve su u sredstvima koja se mogu prodati ili koja se tokom
obracunskog perioda trose, znaci ako je rec o stalnoj imovini otpisuju se. znaci namerno sam
rekla da se trose, jer cim se trose otpisuju se, a ako se ne trose ako se njihova vrednost ne
smanjuje otpisivaja nema.
Prema rocnosti privremene rezerve mogu biti:
1.dugorocne
2.srednjorocne
3.kratkorocne
to zavisi od toga u vrednosti koje imovine se one nalaze. Ako se rezerve nalaze u
vrednosti stalne imovine,vrednosti ucesca koje imate nameru da dugorocno drzite onda su I
rezerve sadrzane u vrednosti te imovine dugorocnog kataktera. Srednjorocne rezerve su
rezerve koje se otkrivaju u periodu duzem od jedne a kracem od tri eventualno pet godina. To
su dakle rezerve sadrzane u imovini koja ima toliki vek trajanja. Kratkorocne rezerve su
rezerve sadrzane u obrtnoj imovini. Objektiviraju se u periodu do godine dana. To naravno
vazi I za rezerve u obavezama.

Sta to znaci objektiviraju se? kako se to objektiviraju rezerve? Objektivirati ili otkriti
ili razloziti rezervu, to je isto. Znaci predmet objektiviranja mogu biti samo one latentne
rezerve koje su privremenog karaktera. Mi govorimo o objektiviranju tokom postojanja
preduzeca. Na koji nacin ce rezerva biti objektivirana zavisi od toga u kojoj imovini je ta
rezerva sadrzana. Znaci nije vazno da li je ta rezerva formirana prinudno ili vasom voljom
vazno je jedino u kojoj se ta rezerva nalazi ili u kojoj obavezi. Neke rezerve ili rezerve se
generalno gledano mogu razlagati:
1.namerno- hocu da razlozim treba mi
2.mimo nase volje ili nenamerno. Zato sam rekla da te rezerve nisu do kraja pod
nasom kontrolom.
Kada zelite da razlozite latentnu rezervu koja je sadrzana u zalihama, u
potrazivanjima, u stalnoj imovini, sta mozete uraditi. Mozete izvrsiti naplatu potrazivanja,
prodju zaliha ili stalne imovine. Znaci ako masinu cija je knjigovodstvena vrednost 100.000
prodate za 200.000 onda mi objektiviramo latentnu rezervu cija je visina 100.000 I to
prodajom odjednom. Ako prodajemo zalihe cija je vrednost podcenjena, da li cemo zbog toga
smanjiti prodajnu vrednost tih zaliha, naravno da necemo. Znaci mi cemo kroz prodaju
ostvariti dobitak koji ce biti veci no sto bi bio da je vrednost zaliha bila realno utvrdjena.
Razlika izmedju dobitka koji bi bio ostvaren da je vrednost zaliha bila utvrdjena realno I
vrednosti podcenjene vrednosti zaliha predstavlja objektiviranju latentnu rezervu.
Primer: vrednost zaliha bila je 100.000 pa smo rekli dnevna je 80.000 pa smo ih bilansirali po
75.000. ako te zalihe posle mesec dana prodate za 120.000. 120.000-75.000=45.000
dobitak.sta je od ovoga latentna rezerva a sta je stvarni dobitak? Ako je na dan bilansa
vrednost ovih zaliha bila 75.000 a vi ste prodali za 120.000 znaci njihova nabavna vrednost je
bila 100.000 mi bismo mogli reci da je dobitak 20.000 da je 25.000 u stvari latentna rezerva.
Znaci mi smo prodajom tu rezervu otkrili.

88

Ali ta prodaja moze se smatrati namernim ali I nenamernim objektiviranjem latentnih
rezervi, jer niko nece reci…znate mi necemo da prodamo jer je u vrednosti sadrzana latentna
rezerva koja ce se objektivirati, mi radimo, nasa firma radi, mi moramo zalihe prodati. Znaci
do objektiviranja latentnih rezervi u zalihama doci ce I onda kada mi to ne zelimo. Ali ako
nam treba vise otkrivenih latentnih rezervi mi mozemo forsirati prodaju I na taj nacin Izvrsiti
otkrivanje latentih rezervi u vecem obimu nego sto bi to bilo prodajom nekim uobicajnim
tempom. da li cete vi odustati od naplate potrazivanja zato sto ce se tim naplatama
objektivirati latentna rezerva. Nacete, kada dodje rok dospeca tih potrazivanja vi cete
insistirati na naplati potrazivanja iako ce pri toj naplati doci do objektiviranja latentnih
rezervi.

Sta biva sa latentnim rezervama koje se nalaze u stalnoj imovini?

One se namerno mogu objektivirati samo prodajom stalne imovine ali se nenamerno
objektiviraju njihovim otpisivanju. Sta se dogadja kada posle otpisa koji su jako visoki na
pocetku veku trajanja, iznos otpisa padne, tada je trosenje te imovine I visina otpisa nisu u
saglasnosti. Na pocetku ste otpisivali vise nego sto se sredstvo trosilo a sada otpisujete
prakticno manje nego sto se sredstvo trosi. U poslednjim godinama koriscenja sredstva dolazi
do objektiviranja latentne rezerve koja je formirana na pocetku. Ako imate linearno
otpisivanje pa ste latentnu rezervu formirali na pocetku time sto ste skratili vek trajanja, kada
otpisete sredstvo na 0, kada sadasnja vrednost sredstva bude jednaka nuli, a sredstvo nije
potroseno vi cete nastaviti sa koriscenjem tog sredstva. Sta ce bit posledica. Troskova
amortizacije nema a prihodi od koriscenja sredstva su tu. Vas rezultat ce biti vezi za iznos ne
obracunatih troskova amortizacije, znaci nepostojucih troskova. Sta su ti nepostojuci troskovi.
To je objektivirana latentna rezerva. znaci ako vi imate ovako, sredstvo cija je nabavna
vrednost 5.000, vek trajanja 5 godina, godisnji trosak amortizacije bi trebao da bude 1.000, a
vi kazete NE mi cemo to podeliti na 3 godine I otpisacemo za tri godine I svake godine ce za
1.667 biti otpisano. Posle 3 godine vrednost sredstva ce biti nula a vi cete nastaviti sa
koriscenjem sredstva dok ne istekne pet godina. Znaci postoje visina troskova amortizacije
dve godine nula, u te dve godine bice objektivirana latentna rezerva koja iznosi 2.000.

Dopustivost stvaranja latentnih rezervi

Da li I u kojoj meri je dopustivo stvaranje latentnih rezervi. O dopustivosti stvaranja
latentnih rezervi vi cete naici na razlicite stavove. Od onih koji se bave finansiranjem firme do
onih koji se bave makroekonomijom I do racunovodje.
Oni koji se bave finansiranjem firme uvek ce podrzati formiranje latentnih rezervi.
Zato sto kazu… pa cekajte latentna rezerva predstavlja jedan neoporezovani izvor sredstva za
perduzece. To je dobit koju smo mi zadrzali a na koju mi nismo platili porez. Sa stanovista
finansiranja firme to je dobro. Naravno odmah cete naci I argumente protiv. Reci ce …pa da
to je sjajno uprava formira latentne rezerve kada joj treba razlozi ih to niko ni ne vidi, I sve
sto zabrlja pokrije iz tih latentnih rezervi.njene greske koje pokriva razlaganjem latentnih
rezervi cak se ne mogu ni videti. I tu ima takodje istine. Drgugi prigovor koji se moze uputiti I
koji narocito isticu oni koji se bave makroekonomijom je sledeci. Ako firma koristi latentne
rezerve za investiranje, akumulira sredstva za buduce investiranje formiranjem latentnih
rezervi, onda ta nova ulaganje ne prolaze kriterijum finansijskih trzista. Vrlo je moguci da
mozda nameravano ulaganje I nije tako profitabilno kako se cini, I mozda za takvo ulaganje
uprava nikada ne bi mogla dobiti eksterni kapital iz prostog razloga sto to ulaganje ne bi
prosao test isplativosti koji se pri takvoj vrsti pribavljanja kapitala uvek radi. Dakle kad god
trazite kredit od banke, sta banka radi. Kaze…cekajte da proverimo da li ce nameravano
ulaganje odbaciti profit koji ce biti dovoljan da platite kamatu I vratite kredit. Ako
pozajmljujete novac na trzistu cak I na svojinskoj osnovi, sta cete vi kalkulisati… recicete pa
cekajte dividenda koju moramo da platimo bice ovolika da li ce nam to biti isplativo. Ovde
takva vrsta ispitivanja moze izostati. I smatra se da zbog toga postoji rizik da ulaganja koja se
vrse bez testa isplativosti ulaganja mogu dovesti do pogresnih odluka.
Naravno ni jedan od prigovora koji sam istakla nije takve tezine da bi uprave
preduzeca odgovorio od toga da one traze da se latentne rezerve formiraju kada god je to
89

moguce. I racunovodje redovno pri sastavljanju finan.izvestaja vrse formiranje latentnih
rezervi. Jedne se rezerve tokom obracunskog perioda objektiviraju, videli ste cak I onda kada
necemo, ali zasto na kraju perioda pri procenjivanju mi formiramo nove. I zato tim
formiranjem novih latentnih rezervi mi pokusavamo da otklonimo onu negativnu stranu
latentnih rezervi…pa cekajete,one su se objektivirale, mi imamo visok dobitak, sta cemo sada,
platicemo veliki porez. Formiracemo nove. Ali sada imate problem, ako ste jako dobri u toj
godini a jos su vam se objektivirale I latentne rezerve koje ste formirali ranije onda ne mozete
formiranjem novih rezervi da smanjite poreski teret. Porez cete morati da platite na ceo
dobitak koji ste ostvarili jer cete mozda formiranjem latentnih rezervi jedva uspeti da
kompenzirate dejstvo onih latentnih rezervi koje ste formirali ranije a koje su se ove godine
bez vase volje objektivirale. Ali to je rizik koji nosi dobar posao, sta da se radi. Bolje da imate
dobar rezultat I platite porez nego da tog rezultata nema.
Dakle uprave su sklone da traze od racunovodje da u meri u kojoj je to moguce
formiraju latentne rezerve. Ono nasta treba da vas upozorim I kada citate finan.izvestaje I
kada ih sastavljate da formiranje latentnih rezervi ne sme biti zloupotrebljeno. Znaci vi ne
smete potcenjivanje imovine vrsiti do te mere da napravite falsifikovani bilans. E sada ta
granica izmedju postovanja nacela opreznosti I falsifikata nije tako jasna I nije tako ostra I na
vama je da budete razumni da kada formirate latentne rezerve da uvek mozete formiranu
rezervu braniti razlozima opreznosti. Braniti je na nacin da to vase objasnjenje visine
formirane latentne rezerve bude isplativo I za drgu stranu. Dakle dopusteno je, nije
zabranjeno, ali su formirane latentne rezerve uvek predmet ispitivanja. I revizor kada dodje on
zna da postoje latentne rezerve I nece praviti problem ako su one na nekom razumnom nivou.
Ako niste preterali, ako ste preterali imacete ozbiljan problem.
Kada citate racunovodstvenu politiku, cim vidite degresivno otpisivanje I veliki broj
vrsta rezervisanja koja se formiraju, visoke iznose otpisa potrazivanja, to treba da indicira na
postojanje latentnih rezervi. Vi naravno necete moci da kazete koliko te rezerve iznose ali
moci cete da poredite trzisnu vrednost zemljista sa vrednoscu u bilansu pa kazete…pa evo
ovde ima latentna rezerva. a racunovodja ce reci…pa naravno da postoji ja postujem nacelo
nabavne vrednosti, nisam ja kriv sto tu postoje latentne rezervee…

09.12.2004.

Proslog puta smo prakticno zavrsili sa bilansom stanja I latentnim rezervama koje su
neposredno vezane za pravilima procenjivanja aktive. Danas cemo govoriti o

BILANSU USPEHA

Kao narednom finansijskom izvestaju koji zajedno sa bilansom stanja, izvestajima o
promenama na sopstvenom kapitalu, izvestaju o novcanom toku I beleskama cini godisnji
obracun preduzeca.

Rec je o finansijskom izvestaju ciji je zadatak da pruzi informacije o prinosnom
polozaju preduzeca, za razliku od bilansa stanja koji pruza uvid u finansijski polozaj
preduzeca, bilans uspeha ima zadatak da pruzi informacije koje odrazavaju prinosni polozaj
preduzeca.

U skladu sa ovim ciljem odredjena je I sadrzina bilansa uspeha imajuci u vidu da
elementi prinosnog polozaja su: prihodi I rashodi. Prema tome, bilas sadrzi informacije o
prihodima I rashodima koji su nastali u odredjenom obracunskom periodu I naravno o
rezultatu koji je razlika izmedju ova dva elementa. Prihoda kao pozitivne I rashoda kao
negativne determinante rezultata.
On se smatra drugim osnovnim finansijskim izvestajem, kao sto sam napisala, ali bi se
odmah naslo dvojica ili trojica kolega koja bi odmah rekla…kako drugi? Bilans uspeha je u
stvari prvi finansijski izvestaj. Dakle ta polemika da li je prvi ili drugi, ja sam ga ovde navela
90

kao drugi jer je drugi po redu izucavanja, ali ako bismo merili po vaznosti onda bi tesko dali
prednost bilansu stanja ili bilasnu uspeha, oba su jednako vazni, ali ako bi se morali opredelili
vecina ekonomista I racunovodja bi rekla da je bilans uspeha recimo za pola koraka ispred
bilansa stanja. Ne mnogo ali mozda malcice ispred BS.
To davanje prednosti vise je uslovjeno cinjenicom da BU odrazava tekuci uspeh
preduzeca, da je taj uspeh iskazanog u BU mera uspeha uprave preduzeca, da je to kriterijum
na bazi koga vlasnici donose poslovne odluke da li zadrzati ulog ili ne…dakle mnogo odluka
se zasniva na informacijama iz BU a onda se one samo potkrepljuju jos I onim informacijama
koje su sadrzanje u BS.

Ova dva finansijska izvestaja, BS I BU, su medjusobno cvrsto povezana. I jako je
vazno da ta veza vama do kraja bude jasna. BS je prikaz imovine preduzeca na odredjeni dan.
BU je prikaz prihoda I rashoda koji su nastali u odredjenom vremenskom periodu. Dakle ako
imate startnu imovinu u BS, ta imovina se pod uticajem poslovanja menja. Poslovanje dovodi
do toga da se aktiva trosi. Ta potrosena aktiva odlazi na rashodnu stranu BU. Znaci sva
smanjena aktive koja nastanu tokom perioda bez mogucnosti njihove nadoknade predstavljaju
rashode. Smanjenje aktive povecavaju rashode u BU. Poslovanje takodje ima za posledicu
nastanak prihoda. Prihodi povecavanju aktivu I predstavljaju pozitivnu komponentu rezultata.
Nastanak rashoda smanjuje aktivu I belezite povecanje rashoda u BU. Prihodi povecaju aktivu
I predstavljaju pozitivnu komponentu u BU. Dakle svaki nastanak prihoda ima za posledicu
povecanje aktive, svako smanjenje aktive bez mogucnosti nadoknade predstavlja rashod.
Kakav ce konacan rezultat biti zavisi od odnosa prihoda I rashoda. Ako su prihodi veci od
rashoda, povecanje aktive zbog prihoda bice vece od smanjenja aktive zbog rashoda I aktva ce
na kraju biti uvecana. Ako bude obrnutu, dakle ako smanjenje aktive po osnovu rashoda bude
veca od povecanja aktive po osnovu prihoda aktva ce na kraju biti niza, a prihodi ce biti nizi
od rashoda. To je odnos.

Sta je jos vazno uociti? Kako odredjujemo rashode? Dugo smo pricali o pravilima za
procenjivanje imovine I to zato sto smo uceci o pravilima za procenjivanje imovine
istovremeno naucili pravila za procenjivanje rashoda. Kako? Jer ako vi kazete da je vrednost
osnovnih sredstva na pocetku godine 100.000, to je sadasnja vrednost, a da na kraju iznose
60.000, sta je razlika? Razlika je trosak odnosno rashod. Znaci odrdjujuci ovih 60.000
vrednosti imovine mi automatski odredjujemo visinu rashoda. Ili uceci o tome kako se meri
visina troska, utrosena osnovna sredstva ili zalihe, mi smo automatski odrdjivali kolika je
vrednost onoga sto nije utroseno. To je takodje posledica veze izmedju BS I BU.

Znaci koja su nacela relevantna za merenje ili za procenjivanja elemenata

BU?

Za procenjivanaj rashda koje nacelo je releventno? Nacelo razgranicenja prema
predmetu I vremenu. Zasto? To je nacelo uzrocnosti koje odredjuje kome obracunskom
periodu treba dodeliti troskove odnosno rashode. Ono govori kome periodu, a kolika je visina
odrdjena je nacinom procenjivanja aktive. Znaci vi kazete degresivno procenjujem
amortizaciju. Znaci time ste istovremeno rekli …sadasnja vrednost bice jednaka razlici
izmedju nabavne vrednosti I visine troskova otpisa obracunatih degresivnom metodom.
Primenjujemo FIFO metod za obracun disponiranih zaliha. Time smo rekli da nam na
zalihama ostaju one koje su procenjene u vrednosti poslednjih nabavki. Znaci odredjivanjem
pravila za procenjivanje, vi ste istovremeno odredili I vrednost onoga sto nije utroseno I sto ce
biti prikazano u BS, I vrednost onoga sto je utroseno sto ce biti prikazano na rashodnoj strani
BU. I zato necemo danas ponovo govoriti o nacelu uzrocnosti I princip realizacije jer je za
priznavanje prihoda relevantan princip realizacije . dakle to su dva nacela koja su
merodavna.

Za priznavanje poslovnih prihoda I rashoda, znaci prihoda I rashoda koji nastaju iz
osnovne delatnosti, relevantni su nacelo realizacije I nacelo razgranicenja prema predmetu I
vremenu.

Postoji jos jedno nacelo cije primena ce dovesti do promene sadrzine BU. To je nacelo
impariteta
, jer on zahteva da priznamo gubitke koji su nastali a koji nisu trzisno verifikovani
91

a koji su izazvani ili obezvredjenje imovine, znaci imate pad trzisne vrednosti zaliha ispod
njihove nabavne vrednosti tj cene kostanja, imate pojavu nenaplativih potrazivanja, imate
pojavu obezvredjenja stalne imovine. Te gubitke u skladu sa nacelom impariteta morate
priznati. Isto tako gubici koji rezultiraju iz nezavrsenih poslova, iz teretnih ugovora moraju
biti priznati. Tako da cete u BU osim redovnih rashodi izazvanih tekucom delatnosti, a to
znaci rashodi izazazvanih proizvodnjom I prodajom ucinaka imati I gubitke koji su nastali I
priznati u skladu sa nacelom impariteta.
Znaci to su tri nacela koja odredjuju sadrzinu BU.
Naravno po dinamickoj teoriji mi idemo najpre od toga sta smo utrosili a onda sta nam
je ostalo. Mi utvrdjujemo visinu rashoda, visinu izgubljene vrednosti imovine, ono sto je
rezlika do vrednosti koju smo imali predstavlja ono sto ce biti odlozeno u BS. Znaci razlika
izmedju staticke I dinamicke teorije je samo u tome sta je polazisna osnova, da li zelim da
utvrdim vrednost imovine koju imam pa cu utrosak racunati kao rezidualnu vrednost u odnosu
na ono sto sam imala, ili polazim od toga sta je sve potroseno a onda mi vrednost imovine
dolazi kao ostatak u odnosu na ono sto je bilo ili sto je u medjuvremenu nabavljeno.

FORMA RACUNA USPEHA
Znaci kako racun uspeha moze izgledati? Dve su forme koje se mogu primenjivati:
1.forma liste
2.forma konta
MRS-1 dozvoljava upotrebu obe forme. Znaci BU moze biti prikazan tako sto cete
najpre navesti prihode, potom rashod, I kao razliku cete dobiti rezultata. I ako bi se
posmatrelo po ucestalosti primene ova forma se primenjuje cesce u odnosu na drugu formu,
formu konta. Njoj sam naziv kaze, odlikuje se time da se u BU rashodi nalaze nasuprot
prihodima. Dakle na levoj strani ce biti rashodi a na desnoj prihodi. Ova forma se nesto redje
koristi.

Za formu liste je karakteristicno jer dopista segmetirano iskazivanje rezultata, sto
znaci da mozete utvrdjivati rezultat iduci po pojedinim slojevima rezultata. Vi znate da se
ukupni rezultat preduzeca moze rasclaniti najmanje na:
1.rezultat iz redovnih aktivnosti, znaci rezultat koji nastaje po osnovu prodaje
proizvoda I usluga
2.rezultat koji je posledica ostalih aktivnosti preduzeca, ostalih prihoda I rashoda
3.rezultat finansiranja
4.rezultat koji je posledica vanrednih okolnosti
kada koristite formu liste onda vrlo cesto idete na stepenasto pokrivanje rashoda
prihodima. Pa tako na primer uopste nije neuobicajeno da se od prihoda od prodaje najpre
pokrije nabavna vrednost robe ili cena kostanja prodatih gotovih proizvoda, jer se dobija bruto
domaci rezultat koji se naziva jos cesto bruto marzom. Pa se onda od te bruto marze pokrivaju
troskovi poslovanja I dolazi se do neto poslovnog rezultata. Naravno mozete imati drugaciju
sadrzinu. Uzmete pa da od prihoda od prodaje pokrijete varijabilne troskove prodatih
proizvoda I dodjete do kontribucione marze pa da onda odbijete fiksne troskove proizvodnog
funkcionalnog podrucja, onda ostale varijabilne troskove poslovanja I da dodjete do neto
rezultata.znaci u zavisnosti od toga koje informacije zelite korisnicima da pruzite, vi cete
odrediti kako ce taj rezultat biti prikazan u BU. Ali uobicajno minimalno rasclanjavanje
prihoda I rashoda vrsi se tako sto se izvrsi razdvajanje prihoda I rashoda najmanje na redovne
I na vanredne, a u okviru redovnih prihode I rashode iz poslovnih aktivnosti I prihodi I
rashodi po osnovu finansiranja.

Na koji nacin se prihodi I rashodi mogu integrisati u BU. Na koji nacin ih mozete
prikazati u BU? Postoje dva principa koja pri iskazivanju prihoda I rashoda mozete postovati:
1.bruto princip
2.neto princip
ovo vec znate I iz principa jasnosti. I sama definicija prihoda u konceptualnom okviru
kaze da prihodi obuhvataju prihode I dobitke. I to na prvi pogled moze nekoga zbuniti. Sta to
92

znaci prihode I dobitke? Prihode za one segmente gde se postuje bruto princip kao pravilo za
integrisanje prihoda u BU, I dobitke odnosno gubitka, ali gubitak spada u rashode pa naravno
ovde nije pomenut, za aktivnosti gde se primenjuje neto princip.
Primena bruto principa je rezervisana za poslovnu aktivnost. Znaci MRS-1 insistira da
prihodi I rashodi iz poslovnih aktivnosti budu u bilansu iskazani po bruto principu. To znaci
da cete uvek morati da prihode I rashode koji poticu iz vase osnovne delatnosti iskazete
odvojeno. Prihode od prodaje gotovih proizvoda I nasuprot tome cena kostanja prodatih
gotovih proizvoda , prihodi od prodaje robe I nasuprot tome nabavna vrednost prodate robe.
Za prihode I rashode koji nastaju po osnovu prodaje imovine ukljucujuci i prodaju
finansijskih ulaganja, za finansijske prihode I rashode dopustena je, ne morate ali mozete
koristiti neto princip. Sta to znaci? To znaci da u BU mozete iskazati, ne prihode I rashode
nego samo razliku izmedju prihoda I rashoda. Tako mozete reci imamo dobitke po osnovu
prodaje osnovnih sredstava, imamo dobitke po osnovu prodaje HOV…dakle vi necete
korisniku reci kolika je bila prodajna vrednost HOV, kolika je njihova nabavna vrednost pa
koliki je vas dobitak. Nago cete samo reci da dobitci od prodaje iznose toliko. Dakle vi cete za
iskazivanje takvih transakcija koristiti neto princip. Pa kada se govori o prihodima kaze se da
oni ukljucuju prihode I dobitke, jer taj dobitak od prodaje HOV je vas prihod, jer povecava
vas rezultat, samo je iskazan po neto principu.
Konacna odluka o tome da li I u kojoj meri cete primeniti neto princip zavisi od
sastavljaca finansijskog izvestaja. Dakle standard ne kaze da morate, on samo kaze da mozete
koristiti neto princip za iskazivanje prihoda I posledica prodaje HOV, imovine, zalihe
materijala, ali to nije obavezno. Dakle vi mozete I tu primenjivati bruto princip ali imajuci u
vidu da te aktivnosti nisu posledica osnovne delatnosti preduzeca, da iznosi tih prihoda I
rashoda nisu toliki da bitno odredjuju iznos rezultata, smatra se da je tu dopustena primena
neto principa. Za osnovnu delatnost uvek cete ici po bruto principu.
METODE OBRACUNA REZULTATA
Postoje dve metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata. Zasto su to metode za
utvrdjivanje poslovnog rezultata. Zato sto se rezultat koji se utvrdjuje po osnovu finansiranja
uvek utvrdjuje kao razlika izmedju finansijskih prihoda I finansijskih rashoda. Zato sto se
ostali, tada smo to zvali neposlovni rezultat, uvek utvrdjuje kao razlika izmedju ostalih
prihoda I ostalih rashoda. Vandredni rezultat je uvek razlika izmedju vanrednih prihoda I
vanrednih rashoda. Metode uticu samo na nacin iskazivanja poslovnih prihoda I rashoda I
zato ove metode mozemo oznacavati kao metode za utvrdjivanje poslovnog rezultata koji
proistice iz osnovne delatnosi preduzeca. Dve su osnovne metode koje se mogu koristiti za
bilansiranje poslovnog rezultata:

1.metoda ukupnih troskova ili metoda troskova ukupnih ucinaka
2.metoda troskova prodatih ucinaka ili metoda prodatih ucinaka
dve metode koje daju isti rezultat. Znaci nije vazno koju cete metodu koristiti.
Obracunati poslovni rezultat ce biti isti. Znaci izbor metode ne utice na visinu obracunatog
rezultata. Sta je onda razlicito? Razlicit je nacin prezentiranja, nacin iskazivanja poslovnih
prihoda I poslovnih rashoda. Ta razlika uslovljena je razlicitim osnovnim pretpostavkama od
kojih polaze ove metode.

Metoda ukupnih troskova ili metoda troskova ukupnih ucinaka polazi od toga da
poslovni rezultat jednog obracunskog perioda treba utvrditi medjusobnim suceljavanjem
ukupnih ulaganja koja su izvrsena u tom obracunskom periodu sa efektima koji su iz tih
ulaganja proistekli. Primetite da polaznu osnovu ove metode cine ukupna ulaganja, dakle vi
obracun rezultata pocinjete pitanjem sta smo u ovom obracunskom periodu utrosili. To je
polazna tacka. I onda trazite sta ste iz tog trosenja dobili. Znaci kod ove metode polazna
osnova, prvi korak je sta I koliko iznose ukupna ulaganja, zbog ovog “ ukupno” I metoda je
dobila naziv. Ukupno trosenje ili ukupno ulaganje.
Matoda troskova prodatih ucinaka ima jednu drugu polaznu tacku, a to je kolike
smo prihode od prodaje proizvoda, robe ili usluga u ovom periodu ostvarili. Znaci polaznu
osnovu kod ove metode cine efekti poslovanja iskazani u formi prihoda od podaje. Znaci
93

pitamo se koliki su ostvareni prihodi iz osnovne delatnosti, ne ukupni vec iz osnovne
delatnosti. Prvi korak je dakle…indetifikujmo kolike smo prihode od prodaje ostvarili
prodajom roba, proizvoda I usluga.
Drugi korak kod metode ukupnih troskova je sta su efekti. Znaci ako smo ustanovili
sta smo sve utrosili u narednom koraku indetifikujmo efekta tih trosenja, sta smo od tih
trosenja dobili.

A metoda troskova prodatih ucinaka, sta kaze u drugom koraku? Ako su nam ovo
prihodi, koji su to rashodi koje smo morali napraviti da bi ti prihodi bili ostvareni? Dakle kod
ove metode u drugom koraku vi trazite samo iznos onih ulaganja koja su morala biti
napravljena da bi dati prihod bio ostvaren. Znaci ovde ste posli od prihoda I trazite njima
pripadajuce rashode, a kod metode ukupnih troskova ste posli od ukupnih troskova I trazite
njima pripadajuce efekte. Dakle potpuno su razliciti.
Te dve razlicite polazne osnove imaju za posledicu razlicitu sadrzinu prihodne I
razlicitu sadrzinu rashodne strane.
Kod metode ukupnih troskova na rashodnoj strani BU naci ce se, posto se kaze da
se krece od ukupnih ulaganja, znaci svi troskovi koji su nastali u jednom periodu iskazani u
formi troskova po vrstama. Dakle rashodnu stranu cinice troskovi po vrstama koji su nastali I
to nezavisno od toga da li se odnose na prodate proizvode ili proizvode koje su jos uvek na
lageru. Dakle ukupni troskove, znaci koliko smo potrosili. Na pitanje sta smo potrosili u
ovom mesecu. Odgovor ce biti: troskovi materijala su toliki, troskovi zaradi toliki,
tr.amortizacije toliki, tr.proizvodni usluga su toliki I nematerijalni troskovi su toliki odnosno
troskovi neproizvodnih usluga. Dakle vi cete nabrojati sta ste sve potrosili. Navescete vrstu
vaseg ulagnja u tom mesecu. Pa dakle rashodnu stranu cine troskovi po vrstama.
Kod metode troskova prodatih ucinaka, sta ce biti na rashodnoj strani? Ne svi
troskovi koje ste napravili, vec samo troskovi proizvoda koji su prodati. A to znaci da ce u
proizvodnom preduzecu rashodna strana sadrzati cenu kostanja prodatih gotovih proizvoda.
A tu cenu kostanja cine: troskovi proizvodnje, troskovi uprave I troskovi prodaje. Znaci na
rashodnoj strani ce se nalaziti samo troskovi koji su nastali u datom obracunskom periodu a
koji su kroz prodaju proizvoda pretvoreni u rashode. Znaci ovde ce biti rashodi- cena kostanja
prodatih, I to je kljucno, gotovih proizvoda, jer cena kostanja neprodatih proizvoda sta sadrzi?
Samo troskove proizvodnje. Troskove prodaje I uprave predstavljaju rashode perioda I terete
samo prodate proizvode.

Sta ce biti na prihodnoj strani kod metode ukupnih troskova? Kod ove metode
kada istrazujete efekte, sta moze biti efekat? Odgovor na ovo pitanje zavisi, secate se, kod
proizvodnog preduzeca od odnosa prodaje I proizvodnje. Ako su proizvodnja I prodaje
jednake to znaci da smo sve sto smo proizveli I prodali. Kakav je odnos izmedju pocetnih I
krajnih zaliha u tom slucaju? Iste su. Dakle proizvodnja nije u tom periodu dovela do
promene zaliha? Zasto? Pa zato sto je prodata? Krajnje zalihe jednake su pocetnim zalihama.
Na pitanje sta smo mi dobili od ovog trosenja, sta je efekat, kako glasi odgovor? Imamo
prihod od prodaje. Dakle na prihodnoj strani bice prihodi od prodaje pod uslovom da je
proizvodnja jednaka prodaji. Ukoliko je proizvodnja veca od prodaje, efekat ce biti prihod od
prodaje za onaj deo prodaje koji je realizovan I povecanje zalihe za onaj deo proizvodnje koji
nije realizovan. Dakle u tom slucaju ova vasa ulaganja nisu, posto nisu u celini prodati
proizvodi zbog kojih su ta trosenja nastala, nemaju za posledicu samo prihod od prodaje nego
su dovela I do povecanja zaliha. Krajnje zalihe ce biti vece od pocetnih zaliha, I za iznos tog
povecanja vi morate povecati prihode, jer vi treba da date odgovor, sta je rezultat ovih
ulaganja? Rezultat je prihod od prodaje + povecanje zaliha. U slucaju kada je prodaja veca od
proizvodnje, na prihodnoj strani, sta cemo imati? To znaci da smo prodali sve sto smo
proizveli u tom periodu I da ste prodali deo zaliha sa kojima ste u taj period usli. Dakle prihod
koji ste ostvarili u tom periodu ne potice u celini od ovih ulaganja, vec je delimicno ostvaren
prodajom proizvoda koji su proizvedeni u prethodnom periodu. Ako zelite da dovedete u vezu
prihode sa ovim ulaganjima morate ih smanjiti za smanjenje vrednosti zaliha. I otuda ce

94

efekat biti prihod od prodaje-smanjenje zaliha. To je sustina metoda ukupnih troskova. Ako
ovo na ispitu ne znate odmah kazem hvala vidimo se iduceg puta.
Nas zvanicni BU je sastavljen na ovaj nacin.
Promenjen je standard 22 koji se odnosio na poslovne kombinacije I u kome je
definisan postupak sa goodwill-om. Umesto njega imamo standard finansijskog izvestavanja
broj 3, dakle novi standard, u kome je tretman goodwill-a promenjen. Goodwill se ne otpisuje,
nema amortizacije goodwill-a uopste, vec se vrsi testiranje goodwill-a na obezvredjenje. Taj
standard pocinje da se primenjuje od 2005 godine. Znaci za finansijske izvestaje koji se
odnose na 2005 godinu bice primenjen taj standard 3 I goodwill se nece otpisivati. Ja
predpostavljam da su razlozi sledeci:

⇒goddwill predstavlja iznos koji investitor placa iznad vrednosti neto imovine
preduzeca ako ona ostvaruje iznad prosecne profite. Dakle sve dok firma
ostvaruje te iznad prosecne profite, ja kao kupac imam razloga da verujem da
ona odrzava goodwill koji sam platila. Onog trenutka kada bi visina ostvarenih
profita pocela da pada ja bi imala razloga da vrsim otpisivanje goodwill-a.
dakle nema razloga za sistematsko otpisivanje goodwill-a u roku do pet godina
ako u tim godinam firma ostvaruje iznad prosecan profit. Ja nemam cvrstih
dokaza za to, ali to bi mogao biti razlog zbog koga se odustalo od sistematskog
otpisivanja goodwill-a, dozvolilo se da placeni goodwill drzite u bilansu sve
dok firma ostvaruje iznad prosecan profit. MRS 36 odnosi se I na goodwill pa
prema tome, on se bavi obezvredjenjem, ako I kada dodje do gubitka vrednosti
goodwill-a duzni ste da izvrsite smanjenje njegove vrednosti. Ovde naravno
ostaje pitanje kako da odredim za koliko mi se goodwill smanjio. To je sada
nestosto je prepusteno proceni sastavljaca finasijskog izvestaja. Da li odmah
otpisati ceo goodwill na teret godine u kojoj je doslo do obezvredjenja ili to
obezvredjenje tretirati postepeno, to je dakle pitanje sastavljaca izvestaja ali
vazno je da se tretman goodwill-a promenio.
Dakle vratimo se sada nasim metodama bilansiranja uspeha. Kod metode troskova
prodatih ucinaka na strani prihoda uvek ce se naci prihodi od prodaje a na rashodnoj strani
cena kostanja prodatih gotovih proizvoda odnosno nabavna vrednost prodate robe, ako je rec
o trgovini I troskovi trgovine. Sadrzina ovog dela BU zavisi od delatnosti kojom se preduzece
bavi. Sta ce biti poslovni prihodi odnosno poslovni rashodi odredjuje delatnost firme.
Ja sam polazila od proizvodnog preduzeca do sada, a u trgovini ce BU izgledati
drugacije. Imacete na strani rashoda osim troskova po vrstama jos I nabavnu vrednost prodate
robe, a na strani prihoda imacete samo prihode od prodaje robe I nece biti korekcije vrednosti
zaliha. Zasto? Zato sto roba nije ucinak trgovine. Trgovina ne proizvodi robu, vec je nabavlja
radi njene prodaje. Troskovi poslovanja trgovine nastaju po osnovu vrsenja usluge prodaje I
dakle oni se odnose samo na uslugu prodaje ali ne I na vrednost nabavljene robe. Zato imate
nabavnu vrednosti nabavljene robe + troskovi po vrstama koji pokazuju sta je sve trgovina
utrosila da bi robu prodala. Na prihodnoj strani naravno prihod od prodaje.
Kada imate metod troskova prodatih ucinaka na rashodnoj strani bice nabavna
vrednost trgovinske robe a umesto troskova po vrstama bice troskovi trgovine ili troskovi
prodaje.

Sadrzina dela BU na kome se iskazuju poslovni prihodi I rashodi uslovljena je

delatnoscu.

Sta ce biti kod banaka? Na strani prihoda naci ce se prihodi od kamata I prihodi od
naknada kao osnovni poslovni prihodi, a na rashodnoj strani rashodi po osnovu kamata,
rashodi po osnovu naknada I troskovi poslovanja, znaci operativni rashodi.
Sta bi bilo u jednoj menjacnici? Nema zaliha, tako da bi opet imali troskove
poslvoanja po vrstama a na prihodnoj strani prihodi od provizije, to je osnovni poslvoni
prihod.

Znaci jednostavno delatnost je ta koja odredjuje sadrzinu tog dela BU.

95

PREDNOSTI I SLABOSTI I JEDNE I DRUGE METODE
Metoda ukupnih troskova je prikladna za ekonomske analize rentabiliteta preduzeca I
za utvrdjivanje tzv statistickih agregata.Sta se podrazumeva pod statistickim agregatima?
Pokazateli efikasnosti na nivou drzave: nacionalni dohodak, drustveni bruto proizvod. Kako
se oni utvrdjuju? Oni se utvrdjuju na bazi bilansa pojedinanih preduzeca. Znaci privredu cine
preduzeca koja u njoj postoje. Stanje privrede sagledavate na bazi stanje pojedinacnih
preduzeca. Prema tome bilansi pojedinacnih firmi sluze kao osnova za utvrdjivanje I
nacionalnog dohodka I drustvenog bruto proizvoda. Republicki zavod za statistiku obradjuje
pojedinacne bilanse sa ciljem da utvrdi ove pokazatelje efikasnosti privrede kao celine. I ovaj
bilans uspeha je pogodan za to. Zasto je pogodan? Zato sto pruza informacije o ukupnim
trosenjima. Kako vi racunate nacionani dohodak? Ukupan prihod- sva trosenja osim troskova
zarada koji predstavljaju, zajedno sa viskom vrednosti, deo nacionalnog dohodka. GDP
mozete takodje utvrditi ako imate BU sastavljen po metodi ukupnih troskova. Imate ukupna
ulaganja , imate promenu vrednosti zaliha, imate prihode, sve sto vam je potrebno.
Sta se podrazumeva pod ekonomskom analizom rentabiliteta? Znaci mozete
utvrditi koliko je ucesce troskova u ukupnim troskovima, odnosno jedna vrsta troska, odnosno
rashoda u ukupnim rashodima; jedna vrsta rashoda u odnosu na prihode; koji deo od ukupnih
troskova cine troskovi zarada, to mogu da uradim; koliko otpada na troskove materijala ili
koliko prihoda koristim za pokrice troskova zarade, to ovde na bazi ovakvog BU mogu
utvrditi.

Ako imam utvrdjenju strukturu troskova u nizu sukcesivnih vremenskim periodima,
mogu pratiti da li se ta struktura troskova menja. Menjace se apsolutni iznosi troskova, ali
mene zanima da li ucesce troskova materijala u ukupnim troskovima raste, pada ili stagnira;
kako se krece ucesce troskova zarada. Ako uradim supstituciju jedne vrste materijala drugom
da li ce to rezultirati smanjenjem troskova materijala u ukupnim troskovima materijala ili
nece. Ako smanjim broj radnika ali zamenim jedan broj nekvalifikovanih kvalifikovanim
radnicima, znaci broj radnika je manji ali je kvalifikaciona struktura podignuta, kako je to
uticalo na ukupne troskove zarada, da li su oni sada veci ili manji nego sto su bili ranije.
Znaci to vam omogucava ovako sastavljen BU.
Zatim ovaj podatak koji se odnosio na odnos proizvodnje I prodaje omogucava mi da
dokucim u kakvom su odnosu proizvodnja I prodaja bile, cim vidim povecanje zaliha sta
zakljucujem. Da je proizvodnja bila veca od prodaje. Ako imam smanjenje zaliha, zakljucak
je obrnut. Nasa prodaja je bila veca od nase proizvodnje. To se sve moze videti iz ovako
sastavljenog BU tj sastavljenog po metodi ukupnih troskova.
I dobra strana ove metode je dakle sto omogucava uvid u ukupnu aktivnost
preduzeca,kako onu aktivnost koja se odnosi na prodaju tako I onu aktivnost koja se odnosi na
proizvodnju. Cak I ako nista ne prodate, sto se samo teorijski moze dogoditi, vi cete moci da
sastavite BU. Rezultat ce biti 0, ali vi cete imati povecanje vrednosti zaliha na strani prihoda a
nasuprot njima ce stajati ukupni troskovi.
Slabije strane ove metode je da ova metoda omogucava utvrdjivanje rezultata samo za
preduzece kao celinu, znaci metoda je tako napravljena da ne omogucava da utvrdite rezultat
za delove preduzeca. Zasto? Zato sto troskove po vrstama uvek pratite na nivou firme. Znaci
uvek se troskovi po vrstama registruju za preduzece kao celinu. A to je nedostatak koji nije
mali, jer uprava firme ima potrebu da osim sto treba da zna koliki je rezultat preduzeca kao
celine ostvaren, treba da sazna koliki su rezultat postigli pojedini delovi preduzeca, koji
predstavljaju tehnicko-tehnoloski zaokruzene celine I koje imaju svoje proizvode. To ne
mogu ako imam metodu ukupnih troskova. I ta tvrdnja da ova metoda ne trazi razvijen
obracun troskova . ona mozda ne trazi razvijen obracun troskova kao metoda prodatih ucinaka
ali ne mozete obracunati rezultat primenom metode ukupnih troskova ako nemate razvijen
pogonski obracun. Zasto? Pa zato sto vam pogonski obracun mora reci cenu kostanja. Kako
cete utvrditi promenu vrednosti zaliha ako ne znate cenu kostanja nedovrsene proizvodnje
odnosno cenu kostanja gotovih proizvoda. Dakle vi morate I za potrebe ove metode imati
organizovan pogonski obracun koji ce vam dati podatke o tome kolika je vrednost trajnih
96

zaliha. U tom smislu ja ne bi mogla da prihvatim trvdju…znate prednost ove metode je to sto
ne mora da ima razvijen pogonski obracun…nije moramo imati pogonski obracun. On mozda
moze biti manje detaljan ali pogonski obracun ima toliko drugih zadataka, I toliko ima drugih
razloga zbog kojih treba imati pogonski obracun u proizvodnom preduzecu da je ovo…ne
treba nam bas za bilansiranje uspeha toliko detaljno…razlog koji moze biti zanemaren kada je
u pitanju razvoj pogonskog obracuna.
Metoda troskova prodatih ucinaka. Naravno ova metoda ima one prednosti koje
predstavljaju mane metoda ukupnih troskova, I one mane koje su prednosi metode ukupnih
troskova. Metoda troskova prodatih ucinaka ima tu mogucnost da vam obezbedi obracun
rezultata po uzim organizacionim delovima, jer su vam rashodi iskazani u formi cene kostanja
proizvoda. Prema tome ona cak omogucava da za svaki pojedinacni proizvod obracunate
doprinose prezultatu. Jednostavno prihodi od prodaje tog proizvoda minus njegova cena
kostanja dace vam rezultat koji taj proizvod donosi, sto naravno metoda ukupnih troskova ne
moze. Ali odmah zatim sledi prigovor…da, ali iz BU sastavljenog po toj metodi vidimo samo
aktivnost preduzeca na podrucju prodaje, mi ne vidimo sta se dogadja sa proizvodjom u
preduzecu, jer se odnos izmedju proizvodnje I prodaje iz ovakvog BU jednostavno ne vidi. Vi
ne mozete sastaviti BU po metodi troskova prodatih ucinaka ako prodaje nije bilo, jer
proizvodnja kao dogadjaj ne utice na BU sastavljen po ovoj metodi. Ne vidite ukupna
ulaganja, vidite samo ona ulaganja koja su dovela do prihoda. I zato ta metoda ne omogucava
obracun drustvenih agregata. Kako se onda koristi? Pa lepo kada koristite tu metodu onda
dajete dodatne podatke koji su potrebni da bi se statisticki agregati utvrdili. Znaci onda imate
jedan potrebu za pruzanjem dodatnih informacija da bi se ta slabosta otklonila.
Posto I jedna I druga metoda daju isti rezultat, ja uvek sugerise da kada budete vodili
firmu utvrdjujete rezultat po obe metode. Vi cete za potrebe eksternih korisnika pripremati
BU po metodi ukupnih troskova, a za upravu preduzeca po metodi troskova prodatih ucinaka.
Jednostavno cete u onu klasu 9 u onaj pogonski obracun iz finansijkog knjigovodstva preneti
prihode I imacete sve podatke potrebne za obracun rezultata po metodi troskova prodatih
ucinaka.

Koja od metoda se vise u svetu koristi? Pa tesko je reci. U Evropi je odnos jedne I
druge u zastupljenosti relativno jednak, istina je da zemlje sa anglosaksonskog govornog
podrucja radije koriste metodu troskova prodatih ucinaka, dok se u zemljama kontinentalne
Evrope cesce srece metoda ukupnih troskova.
Kako treba izvrsiti rasclanjavanje prihoda I rashoda? Znaci koji su to minimalni
zahtevi za rasclanjavenje koji su postavljenii standardom 1. secate se da MRS-1 se odnosi ne
prezentaciju finansijskih izvestaja.
Kada je rec o BU standard zahteva da iskazete prihode I naravno rashode koji je
rezultat poslovne aktivnosti, troskove finansiranja, koliko u dobitku ucestvuju povezana
preduzeca, koliko iznose rashodi po osnovu poreza, koliko iznosi dobitak ili gubitak iz
redovnih aktivnosti. Neka vas ne zbuni ovo kao rezultat poslovne aktivnosti I rezultat redovne
aktivnosti. Zato sto redovna aktivnost obuhvata prihode I rashode po osnovu finansiranja, sto
je redovna ali nije poslovna aktivnost. Zatim koje su vanredne stavke, znaci to su vanredni
prihodi I vanredni rashodi, I zatim manjinski interes. Manjinski interes je deo dobitka koji
pripada manjinskim akcionarima. Ova pozicija pojavljuje se samo u konsolidovanom racunu
uspeha, znaci BU grupe gde se rezultat grupe deli na deo rezultata koji pripada vecinskim
vlasnicima, znaci maticnoj firmi, I deo rezultata koji pripada manjinskim akcionarima. A
manjinski akcionari postoje kada maticno preduzece ima vecinsko ali ne I 100% ucesce u
zavisnim preduzecima. Tada se kao vlasnik pored maticne firme datog zavisnog preduzeca
javljaju manjinski akcionari. Naravno da ti manjinski akcionari kao suvlasnici zavisnih firmi
imaju pravo na deo dobitka I taj deo dobitka koji pripada manjinskim akcionarima iskazuje se
kao manjinski interes. I naravno mora se iskazati neto dobitak ili gubitak perioda( u BU).
Znaci ovo nije redosled informacija ovo su samo navedene informacije koje BU mora da
pruzi. To su minimalne informacije.

97

A kako izgledaju bilansne seme? MRS-1 ne propisuje bilansne seme, znaci ja ne mogu
da vam kazem da sema mora da izgleda ovako. To je predlog izgleda po MRS-1.
Ako imate metodu ukupnih troskova imacete prihode od prodaje, I onda ce biti
navedeni I ostali poslovni prihodi, promena vrednosti zaliha, I navedeni ce biti troskovi po
vrstama, razlika izmedju prihoda I ovako indetifikovanih rashoda bice dobitak ili gubitak iz
poslovne aktivnosti.

Ako imate metodu troskova prodatih ucinaka onda se obicno navode prihodi od
prodaje, troskovi prodatih proizvoda, bruto dobit, pa onda troskovi uprave I troskovi prodaje,
to su ukupni poslovni rashodi, I imate dobit odnosno gubitak iz poslovne aktivnosti. Dalje
slede ostali prihodi I rashodi. Znaci ja sam ovde samo dala deo BU koji se odnosi na poslovne
prihode I rashode.

Od cega zavisi visina rashoda? Od primenjeni pravila procenjivanja. A visina prihoda?
Od prodajnih cena, od obima izvrsene prodaje I od pravila priznavanja. Jedna visina ce biti
ako primenjujete princip fakturisane realizacije, druga ako primenjujete princip naplacene
realizacije, a treca ako primenjujete princip proizvedenih ucinaka. Zacisi od toga koji trenutak
realizacije izaberete. Ponekad cete u jednom istom BU imati I princip naplacene I princip
fakturisane realizacije.

14.12. utorak

Bilansna politika

Bilansna politika je važna jer ćete vi u svom poslu učestovati u sprovođenju bilansne
politike. Preduzeće da bi realizovalo ciljeve koje postavi, formuliše svoju poslovnu politiku.
U stvari poslovna politika izražava ciljeve i instrumente kojima će biti realizovani ciljevi
preduzeća. Poslovnu politiku formuliše uprava preduzeća.
Ukupna poslovna politika preduzeća deli se na parcijalne politike. Tako razlikujemo politiku
nabavke, politiku prodaje, politiku proizvodnje, politiku finansiranja, politiku zapošljavanja.
Dakle ukupna poslovna politika se dezintegriše na poslovne politike pojedinih funkcionalnih
područja.

Kakav je odnos između poslovne politike preduzeća kao celine i parcijalnih politika?

Sasvim je izvesno da su parcijalne politike preduzeća podređene poslovnoj politici preduzeća.
Odnosno da parcijalne politike svoje ciljeve izvode iz poslovne politike preduzeća. Ciljevi
parcijalnih politika moraju da budu usaglašeni sa ciljevima preduzeća kao celine.

U kakvom međusobnom odnosu mogu da budu parcijalne politike preduzeća?Pošto
imamo veći broj parcijalnih politika, kako se one jedna prema drugoj odnose?

Tu su moguće dve situacije. Ako su dve parcijalne politike jednake jedna u odnosu na drugu,
one moraju biti ravnopravne. Ja mogu da kažem da je politika prodaje ravnopravna sa
politikom proizvodnje, a politika proizvodnje ravnopravna sa politikom nabavke. One mogu
biti i u drugom odnosu. Može se dogoditi da je neka parcijalna politika podređena drugoj
parcijalnoj politici. Možemo reći sasvim opravdano da je politika nabavke podređena politici
finansiranja. Zašto? Jer ne mozete nabavljati ništa dok para nema.
Bilansna politika predstavlja parcijalnu politiku koja ima staus podređene bilansne politike.
Ona je podređena polkitici finansiranja i politici objavljivanja.

Šta je bilansna politika? Šta čini bilansnu politiku?

BIlansna politika predstavlja aktivnost svesnog uobličavanja godišnjeg obračuna preduzeća s
ciljem da se kod korisnika izveštaja stvori nameravana (željena) slika o finansijskom i
prinosnom položaju preduzeća.

Dakle šta ja želim da postignem bilansnom politikom?

Ja želim preko finansijskih izveštaja koristeći bilansnu politiku da nametnem eksternim
korisnicima sliku o preduzeću onakvu kakva po mom mišljenju ona treba da bude. Sad će te
vi naravno reći, sve do sada ste nam vi pričali o nekim pravilima, pa standardima, pa mora se
ovako, mora se onako, a sada kažete da postoji politika koja vrši svesno uobličavanje
98

godišnjih obračuna. Zar to nije kontradiktorno? Nije, jer se to uobličavanje vrši samo u
okvirima koje daju standardi, odnosno pravila bilansiranja. Dakle, svesno uobličavanje ne
može preći okvire postavljene standardima, odnosno pravilima.
Pa kako onda možemo voditi bilansnu politiku ako imamo pravila?

Možemo zahvaljujući postojanju pravu izbora. Postojanje prava izbora u bilansiranju i
procenjivanju omogućava upravi preduzeća da ciljeve finansijskog izveštavanja malo
prilagodi i da u tom prostoru koji joj je ostavljen realizuje bilansnu politiku.

Bilansna politika se označava vrlo cesto kao kvazi politika. Šta je odlika svake politike?

Kada imate recimo politiku nabavke , vi morate definisati ciljeve . Šta mogu biti ciljevi
nabavke? Ciljevi politike nabavke su da se sirovine nabave u kvalitetu i količinama potrebnim
za obavljanje poslovnog procesa po cenama koje su što je moguće niže. To bi deskriptivno
bio cilj politike nabavke. Kako ćemo to ostvariti? Pa bi sad tamo stajalo: koji su instrumenti
(prikuplanjem ponuda, uspostavljanjem okvirnih ugovora sa dobavljačima itd), to oni koji
predaju menadžment znaju bolje od mene.

Politika bilansa nema svoje ciljeva. Zašto?

Zato što ciljeve politici bilansa daje uprava preduzeća. Politika bilansa kao parcijalna politika
nema svoj cilj, već je njen cilj podređen cilju preduzeća, izvodi se iz cilja preduzeća.
Primera radi, ako je cilj preduzeća da u narednoj godini privuče što je moguće više dodatnog
kapitala, kakav cilj će iz tog cilja preduzeća biti dodeljen bilansnoj politici? Da bi mogli da
dobijemo što više dodatnog kapitala, kakav treba da bude finansijski i prinosni položaj
preduzeća? Finansijski položaj mora biti predstavljen tako da je dovoljno dobar da privuče
investitore, a prinosni položaj treba da bude dovoljno dobar ali ne previše. Ako vi pokažete da
imate visok dobitak, kako ćete ubediti akcionare, ako želite da zadržite deo dobiti, da je to
neophodno? Jedino ako pokažete da je finansijski položaj slabiji ili treba nam dodatni kapital,
kako ćemo ga pribaviti? Ako želimo iz eksternih izvora, moramo predstaviti dobrim i
finansijski i rentabilitetni položaj. Ako želim da dodatni kapital pribavim zadržavanjem
dobiti, šta moram da uradim? Moram da finansijski položaj predstavim slabijim da bi ubedila,
da bi dobila argumente, da kažem akcionarima slušajte mi imamo dobru zaradu ove godine
ali pogledajte naš finansijski položaj nije sjajan, da bi se on popravio nemojte tražiti visoke
dividende, dopustite da najveći deo dobitka zadržimo u firmi.
Dva cilja ako se realizuju na dva različita načina, zahtevaće dve različite bilansne slike i zato
kažemo da bilansna politika svoje ciljeve izvlači iz ciljeva preduzeća kao celine. I pošto
ciljeve firme definiše menadžment odnosno uprava, onda uprava definiše i ciljeve bilansne
politike. I pošto nema svoje ciljeve, onda se bilansna politika definiše kao kvazi politika.
Dakle računovođa ne može da definiše ciljeve, računovođa može samo da bira instrumente
kojima će zadate ciljeve realizovati i to je ono što bilansnu politiku razlikuje od ostalih
parcijalnih politika.

Na kom području finansijskog izveštavanja se primenjuje bilansna politika?

Na dva područja: eksternom i internom. Pod eksternim područjem finansijskog izveštavanja
se podrazumeva ono područje koje obuhvata korisnike finansijskih izveštaja koji se nalaze
izvan preduzeća, koji svoje informacione potrebe zadovoljavaju preko izveštaja opšte
namene. A da je područje internog izveštavanja uprava perduzeća, odnosno svi oni korisnici
koji mogu dobiti podatke koji su pripremljeni specijalno za zadovoljenje njihovih
informacionih potreba. I sada kada je potrebno prepoznati koje je od ova dva područja na
kome deluje bilansna politika, do odgovora nije teško doći. Pođite od toga, pred kim mi
želimo da se predstavimo drugačiji nego što stvarno jesmo, pred samim sobom ili pred nekim
drugim? Mi želimo nekom drugom da nametnemo sliku o sebi kako želimo da nas drugi
vide, prema tome jasno je da je područje na kome deluje bilansna politika područje eksternog
finansijskog izveštavanja. Za potrebe internog finansijskog izveštavanja nećemo koristiti
bilansnu politiku, već će informacije biti pripremljene bez uticaja bilansne politike.
Ako se posmatra aspekt na koji deluje bilansna politika, onda se može govoriti o materijalnoj
i bilansnoj politici, mada je to uvek i jedno i drugo, teško je napraviti čvrstu podelu i reći sada
delujemo samo na formu, a sad samo na sadržinu, uvek delovanjem na formu mi u nekoj meri
99

određujemo i sadržinu i obrnuto. Ali ako bismo posmatrali da li se bilansnom politikom
prevashodno utiče na formu ili na sadržinu finansijskih izveštaja, onda bismo mogli govoriti o
formalnoj i o materijalnoj bilansnoj politici. Ali tu kažem nije granica oštra, nemožete reći
ovim merama bilansne politike mi delujemo samo na formu, čim vi odredite formu vi ste u
velikoj meri odredili i sadržinu. Ako smo odredili područje, onda smo u velikoj meri odredili i
predmet bilansne politike. Rekli smo da je područje na koje deluje bilansna politika, područje
eksternog finansijskog izveštavanja.
Za potrebe eksternog finansijskog izveštavanja mi sastavljamo godišnje izveštaje: bilans
stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o novčanim
tokovima i napomene uz finansijske izveštaje. Svi ti izveštaji, svi ti delovi godišnjeg obračuna
su sasvim izvesno predmet bilansne politike.
Redovan godišnji obračun (godišnji i polugodišnji koji je namenjen eksternim korisnicima) je
neosporno predmet bilansne politike. Ostaju neke dileme da li osim redovnog godišnjeg
obračuna i
nezavisno od toga da li se on odnosi na pojedinačnu firmu ili na neko drugo
preduzeće, nezavisno od toga da li govorimo o ojedinačnom ili o konsolidovanom godišnjem
obračunu, postoje još neki izveštaji koji su predmet bilansne politike?
Znate da postoje i specijalni bilansi i da se oni sastavljaju povodom određenih događaja u
životu preduzeća, nema redovnosti u njihovoj pojavi i njihovi ciljevi razlikuju se od ciljeva
koji ima redovan godišnji obračun, ali su namenjeni eksternim korisnicima, kao i što je to
slučaj sa redovnim godišnjim obračunom. E ta okolnost da su oni namenjeni eksternim
korisnicima može dovesti do toga da budu predmet bilansne politike, ali ne svi. Zašto ne svi?
Zato što kod onih bilansa kod kojih dolazi do prekida bilansnog kontinuiteta, pa čak i
kontinuiteta poslovanja firme nema potrebe za delovanjem bilansne politike.
Sastavljate stečajni bilans, ima li tu mesta bilansnoj politici? Nakon toga firma prestaje da
postoji, vi nemate nikakvih ciljeva, nema šta sad nekom trećem da pričate ovako je, onako je,
morate predstaviti tačno kako ste sproveli, kakva je situacija pre stečaja, koje su promene
tokom stečaja i kako je taj stečajni postupak doveden do kraja. Isto važi i sa likvidacionim
bilansom.
Nešto drugačija je situacija sa bilansima koji se sastavljaju povodom događaja nakon kojih
preduzeće nastavlja sa poslovanjem, recimo sa bilansom fuzija. Fuzija je postupak spajanja
dve firme u jednu ili pripajanja jedne firme drugoj već postojećoj. Kada sastavljate bilans
fuzije vi u stvari određujete vrednost, sastavljate bilanse preduzeća koja u fuziju ulaze i
njihovim pripajanjem dobijate bilans firme koja nastaje fuzijom. Od vrednosti koje unesete u
pojedinačne bilanse zavisi vrednost imovine i obaveza u tom novom bilansu koji će nastati
njihovim sažimanjem. A od te vrednost zavise budući rashodi firme, jer sećate se da
određivanjem vrednosti imovine mi u stvari determinišemo visinu budućih rashoda, pa prema
tome i budući rezultat. Dakle naša odluka o tome kako ćemo procenjivati imovinu u bilansu
preduzeća koja su učesnici u fuziji ima za posledicu različitu visinu rezultata u budućnosti. Ja
kao sastavljač bilansa fuzije to znam, a ako mi je cilj da taj rezultat u budućnosti bude viši, ja
ću otkriti sve latentne rezerve koje se u imovini nalaze, podići ću vrednost imovine i preko
toga podići rashode i dovesti do iskazivaja nižeg rezultata. U koliko to ne želim ostaviću
imovinu iskazanu po knigovodstvenim vrednostima. Neću otkrivati latentne rezerve, ili neću
otkrivati u punoj meri i onda će rashodi biti niži a rezultat viši. Tu postoji mogućnost da
sastavljač finansijskih izveštaja na zahtev uprave sprovede određenu bilansnu politiku.
Primenom odgovarajućih dopuštenih pravila bilansiranja utiče na bilansnu sliku u budućnosti.
I čim takva mogućnost postoji, a postoji i interes, onda kažemo da takav bilans može biti
predmet bilansne politike. Slično će biti kod bilansa razdvajanja, kod bilansa promene pravne
forme. Znači to su specijalni bilansi kod koji postoji mogućnost i potreba sprovođenja
bilansne politike.

Da li poreski bilans može biti predmet bilansne politike?

Poreski bilans je redovan bilans koji je okrenut državi, odnosno poreskoj upravi. Dakle uslov
da je okrenut eksternim korisnicima je ispunjen i nalazi se u području eksternog finansijskog
izveštavanja.

100

Ono što je dugo vodilo stavu da poreski bilans nije predmet bilansne politike bila je činjenica
da se on sastavlja na bazi poreskih propisa, da su za sastavljanje tog bilansa relevantni popisi
koji se nalaze u zakonu i da preduzeće nema tu slobodu da procenjuje drugačije nego što
poreski zakon kaže. To međutim i nije baš tako do kraja. Nije prvo zbog toga što se poreski
bilans dobija korigovanjem poslovnog bilansa. Dakle ne vodite vi knjige čijim se zaključkom
dobija poreski bilans. Vi sastavite poslovni bilans uspeha, a onda korigovanjem poslovnog
bilansa uspeha, tako što procenjivanje prilagođavate zahtevima poreskih propisa prevodite ga
u poreski bilans.
Ako se u poslovnom bilansu primenili degresivnu metodu, a otpisivanje ste vršili primenom
2.5 linearne stope, poreski propisi kažu dopuštena je primena degresivne metode, ali ne po
stopi većoj od dvostruke linearne, čak ste i istu metodu primenili, jedino ste primenili višu
stopu otpisivanja. Šta ćete sada uraditi? Za poterbe poreskog bilansa amortizacija mora biti
obračunata najviše po 2 linearne stope, znači morate izračunati kolika je amortizacija po 2
linearne stope, izračunati razliku amortizacije obračunate po 2.5 i ove obračunate po 2
linearne stope i za tu razliku povećati dobitak iskazan u poslovnom bilansu.
Ako ste negde obrnuto uradili, pa ste nešto tretirali kao rashod a poreski propisi kažu da to
možete aktivirati, onda bi ste trebali da za taj iznos koji je tretiran kao rashod povećati
poslovni bilans. Poslovni bilans je neosporno pod uticajem bilansne politike. Ako se pozicije
iz poslovnog bilansa preuzimaju ne promenjene u poreski bilans, da li onda možemo da
tvrdimo da onda poreski bilans nije pod uticajem poreske politike? Postoji još jedan razlog.
Postoji takozvana odluka merodavnosti o kojoj smo govorili kada samo radili načelo
merodavnosti poslovnog za poreski bilans. Ako poreski propisi uslovljvaju korišćenje
odrešenih preskih olakšica primenom određenih pravila ili načina bilansiranja već pri izradi
poslovnog bilansa onda je moja odluka da li ću da koristim određenu poresku olakšicu ili ne.
Ako mi posledice takvog bilansiranja, kakve ja moram uvažiti da bi iskoristila tu poresku
olakšicu ne odgovaraju, imam neke druge ciljeve, ja ću se odreći korišćenja poreske olakšice i
bilansiraću onako kako ja to želim. Ako mi takve olakšice na smetaju i želim da ih koristim,
ja ću to uraditi. Čim uprava ima mogućnost da bira hoće li ili neće koristiti poresku olakšicu,
hoće li ili neće u vezi sa tim prihvatiti određeni način bilansiranja, onda opet možemo govoriti
o bilansnoj politici. I tu su dva razloga zbog kojih se poreski bilans smatra predmetom
bilansne politike.

Šta su ciljevi bilansne politike? Šta uprava može da odredi kao cilj sastavljčima
finansijskih izveštaja? Kakva je uloga računovodje kada su u pitanju ciljevi bilansne
politike?

Već sam rekla da konačnu odluku o tome kako bi trebalo da izgledaju finansijski izveštaji
donosi uprava preduzeća u zavisnosti od poslovno- političkih ciljeva, da se ti ciljevi bilansne
politike saopštavaju sastavljačima a oni onda biraju instumente kojima će ih realizovati. U
fazi definisanja ciljeva bilansne politike treba da učestvuje i računovođa. Odabir ciljeva ne
sme i ne treba da bude prepušten isključivo menadžmentu. Iz prostog razloga što uprava vrlo
često ne zna mogućnosti koje stoje na raspolaganju za realizacilju ciljeva. Računovođa ne
učestvuje u donošenju odluke. On treba da bude prisutan da bi mogao da pomogne upravi da
definiše ciljeve koji su dopustivi i ciljeve čija realizacija je moguća. Mi nemamo interesa da
definišemo ciljeve koji nisu dopustivi. I nemamo interesa da definišemo cilj koji je dopustiv a
koji ne možemo da ostvarimo. Jeste, to je dopustivo ali nema načina da mi naš bilans
napravimo tako kako hoćemo. Uloga računovođe je upravo da pri izboru ciljeva pomogne
upravi da definiše ciljeve koji su i dopustivi i ostvarivi.
A šta uprava može sve tražiti od računovođe, šta ona može postaviti kao cilj bilansne politike?
U zavisnosti od toga u kom području su ciljevi locirani, mi razlikujemo ciljeve koji se nalaze
u području finansiranja i ciljeve u području politike objavljivanja politike ili publiciteta.
Kada je reč o ciljevima bilanse politike koji se nalaze u području finansiranja, onda se ti
ciljevi mogu vezati za politiku raspodele ili politiku oporezivanja.
Politika raspodele predstavlja jednu parcijalnu politiku, veoma važnu i bilansna politika je
podređena politici finansiranja, a u okviru nje politici raspodele. Šta definiše politika
101

raspodele? Politika raspodele definiše 2 stvari. Prvo kakav će biti odnos između iskazanog i
ostvarenog rezultata i drugo kako će iskazani rezultat biti deljen na vlasnike i na rezerve.
Preduzeća nikad ne iskazuju do dinara rezultat koji je ostvaren u tekućem obračunskom
periodu. Ona uvek nastoje da iskazani rezultat odstupa od ostvarenog. Bilo tako što će iskazati
rezultat koji je niži od ostvarenog ili malo viši.
U vođenju politike raspodele preduzeće se može opredeliti za dva koncepta. Jedan je
koncept iskazivanja stabilizovane visine dobitka i koncept stabilizovanih dividendi, a drugi
koncept je poznat kao koncept odrešenih ruku.
Prvi koncept ima dosta pristalica zato što eksteni korisnici pre svega vlasnici preferiraju
preduzeća kod kojih mogu sa prilično visokim stepenom pouzdanosti proceniti visinu
dividendi koje će ostvarivati iz perioda u period. To im omogućava da lakše planiraju visinu
svojih prihoda, visinu priliva gotovine i na taj način lakše upravljaju svojom sopstvenom
poreskom politikom. Preduzeća takođe daju prednost politici stabilizovanog dobitka odnosno
dividendi, jer i sama tada mogu da planiraju svoje obaveze prema akcionarma po osnovu
dividendi, visinu likvidnih sredstava koju po osnovu isplata dividendi moraju obezbediti,
visinu poreza koji će platiti državi koji se obračunava na prilično ujednačenu visinu dobitka i
firme koje iz perioda u period iskazuju stabilan iznos dobiti, to su one koje i postojećim i
potecijalnim investitorima ulivaju više poverenja i privlače veći broj investitora, jer ipak
većina ljudi daje prednost sigurnosti u odnosu na profitabilnost. Veći broj nas ide sledećim
rezonima, bolje mi je da dobjem stabilnu dividendu ili da ulažem u preduzeće koje
kontinuirano raste, nego da ulažem u firmu koja jedne godine iskaže visok dobitak a iduće
godine je taj dobitak znatno niži, ne znam šta me čeka treće godine, dakle nisam spremna na
tu vrstu iznenađenja od preduzeća u koje sam investirala i radije se opredeljujem za ovo.
Naravno ima onih koji vole da se kockaju i koj će se opredeliti da ulažu u firme sa jako brzom
stopom rasta i velikim rizikom. To je sada malo stvar toga kako smo strukturirani kao osoba
ili stvar procene.
Kada izaberete koncept stabilaizovanog dobitka i stabilizovane dividende, naravno tu sada
imate opet dve mogućnosti, da li ćete voditi politiku nominalno ili realno stabilizovane
dividende i dobitka.
U većini slučajeva preduzeća se opredeljuju ako posluju u monetarno nestabilnim uslovima za
politiku realnog dobitka i stabilnosti realne vrednosti dividende. Zato što ako poslujete u
monetarno nestabilnim uslovima, a pridržavate se koncepta nominalnog dobitka i nominalnih
dividendi, onda realno firma i vlasnici gube jer u monetarno nestabilnim uslovima nominalni
rezultat je uvek precenjen a ako održavate nominalno istu dividendu onda će vaši akcionari
dobijati realno sve manje i neće biti zadovoljni.
Politika odrešenih ruku ili koncept odrešeniih ruku- već sam naziv upućuje na to da se
preduzeće ne opredeljuje da iz perioda u period vodi politiku stabilizovane dividende i
dobitka već naprotiv da je njegova politika da će visinu iskazane dobiti odrediti prema
situaciji koja bude postojala u trenutku kada ta dobit bude utvrđivana.
Nećemo u napred ništa utvrditi, ostavićemo da vidimo kakva će biti situacija sa našom
konkurencijom, porezima, kolike će nam biti porebe za sredstvima za razvoj preduzeća, pa
ćemo u zavisnosti od svega toga odrediti koliki će biti iskazani dobitak. Ako poreske stope
budu niže, možemo iskazati nešto veći dobitak jer ćemo u tom slučaju moći da podnesemo taj
poreski teret koji nastaje iskazivanjem veće dobiti. Podignu li poreske stope iskazaćemo niži
dobitak, da bismo smanjili poreski teret. Ako želimo da idemo u razvoj firme, ne možemo
privući dodatni kapital, akcionari nisu spemni da se odreknu dividendi na koje smo ih navikli,
moramo formirati latentne rezerve, pa će iskazani dobitk biti niži od ostvarenog dobitka. Ako
naša konkurencija iskazuje visoke dobitke, isplaćuje visoke dividende, onda ćemo im se
prilagoditi, ne možemo biti lošiji od njih. Odluka o tome koliki će biti iskazan dobitak po
ovom konceptu zavisi od trenutne situacije, od okolnosti koje postoje u trenutku kada se
visina dobitka utvrđuje.

102

Kada sam pominjala utvrđivanje stabilaizovanog dobitka i politiku odrešene ruke, pominjala
sam latentne rezerve. Latentne rezerve se pojavljuju upravo kao instrument koji računovođe
koriste dabi realizovali ovu politiku.
Kada imate visok dobitak formirate latentne rezerve, kada imate niži razlažete ranije i na taj
način uspevate da iz perioda u period iskažete prilično ujednačenu visinu dobiti. To ne bi bilo
moguće bez korišćenja latentnih rezervi.
Drugo područje u okviru finansiranja kojim se bavi bilansna politika i gde mogu biti locirani
ciljevi bilansne politike je područje poreza. Područje poreza će sve više biti na značaju i
verovatno će se neki od vas opredeliti da im profesija bude poreski savetnik. Zanimanje je
vrlo cenjeno, dobro plaćeno u svetu i predpostavlja dosta znanja i da svojim klijentima dajete
usluge u pogledu načina na koje treba da vode svoje poslove, da sastavljaju svoje finansijske
izveštaje, da bi plaćali porez što je moguće niži, ne da bi prevarili državu nego da bi u okviru
mogućnosti koje zakon daje iskoristili sve povlastice koje se nude i platili što je moguće niži
teret. Poreska plitika firme takođe dobija na značaju, dakle preduzeća će sve više pažnje
posvećivati porezima koje plaćaju i nastojati da plate sve što moraju ali da nika da ne plate
više nego što moraju.
Kada je reč o poreskoj politici, bilansna politika tu može dobiti dva zaduženja. Jedno je da se
merama poreske politike ostvare uštede u porezu, a drugi da se izvrši odlaganje poreza na
buduće obračunske periode.
Prvi cilj uštede nije lako ostvariti. Ušteda znači da vi trajno izbegnete plaćanje poreza, ne na
način da to predstavlja prekršaj nego da vodite bilansnu politiku da poreski teret trajno
smanjite. Da biste to mogli morali biste imati mnogo informacija, koje bi bile vezane za
visinu dobitaka koje ćete ostvariti u budućnosti, koje bi bile vezane za prognoziranje poreske
politike države. Šta će država raditi, da li će ona zadržati poresku stopu 20% koliko je danas
na dobit, da li će možda zadržati poresku stopu od 20% a onda vršiti diferenciranje visine
stope u zavisnosti od visine ostvarenog dobitka, ili će možda podići poresku stopu. Mi to ne
zanmo, ali da bismo mogli ostvariti uštedu u porezu morali bismo upravo imati sposobnost da
predvidimo kretanje visine poreskih stopa na dobit preduzeća i zato se ušteda označava kao
vrlo poželjan i kao vrlo teško prevaljiv cilj bilansne politike.
Drugi mnogo dostupniji a ne manje važan cilj je odlaganje poreza na budućnost. Bilansna
politika može doprineti tome da se poreski teret odloži na buduće obračunske periode. Zašto
je to poželjan cilj? Zato što odlaganjem poreza vi u stvari plaćeni porez, zadržani porez
koristite kao jedan beskamatni i neoporezovani izvor sredstava. Kako možemo izvršiti
odlaganje poreza na budućne obračunske periode?Time što ćemo izvršiti podcenjivanje
rezultata, time što ćemo iskazati rezultat nižim nego što on zapravo jeste. Koristićete sva
dopuštena bilansno politička sredstva da to ostvarite. Ako nam nude linearnu i degresivnu
metodu, izabraće okolnosti, ako nam nude fifo metodu i metodu prosečne cene, izabraćemo
metodu prosečne cene, a ako nam nude mogućnost formiranja rezervisanja, iskoristiću tu
mogućnost, a kada određujem visinu rezervisanja u skladu sa načelom opreznosti odrediću
rezervisanje malo više nego što je to objektivno obavezno. Dakle koristiću sve ono što mi
standardi dopuštaju da bi iskazani rezultat bio što je moguće niži.

Prijem robe

Mi sada ovaj događaj gledamo sa stanovišta naše domaće firme. Prvi događaj je prijem robe u
konsignacionu prodaju, zatim prodaja robe, obračun i isplata. To je potpuno isto kao kod
komisione prodaje. Knjiženje je kažem nešto drugačije zbog činjenice da je komitent u
inostranstvu. Prva promena knjiži se tako što račun Obračun konsignacione prodaje robe
duguje, a potražuje račun Principala (to je u stvari komitent). Prodajnu vrednost robe, znači
iznos koji dobijete kada pomnožite primljene kojičine sa ovim prodajnim cenama po kojima
ste dužni da obavite prodaju. Pošto je cena iskazana u stranoj valuti onda se postavlja pitanje
kursiranja, znači da li pretvaramo u dinare. Moramo da pretvorimo u dinare, ali pitanje bi bilo
za vas na čiji teret će ovde pasti kursna razlika ako se javi? Ko će snositi kursnu razliku? Šta
mislite? Moguće su tri osobe-principal, konsignator ili kupac. Ko od njih troje snosi kursnu
razliku?

103

Kupac, jer konsignator ne snosi a ni konsignant. Ovaj prima robu određene vrednosti u stranoj
valuti i prodaje za stranu valutu i plaća u stranoj valuti, ali kupac je taj koji ima dinare, koji
kupuje stranu valutu da bi platio tu robu. Ako dođe do promene kursa on je taj koji snosi teret
negativnih ili ostvaruje pozitivne kursne razlike.
Druga promena-prodaja robe knjiži se tako što prvo knjižimo valutni deo cene, znači knjižimo
vrednost robe u stranoj valuti koju naplaćujemo od kupca. Pošto se naplaćuje u stranoj valuti,
dugovaće Devizni račun,a koju smo robu prodali-tuđu, znači nema prihoda nego smanjujemo
vrednost robe primljene u konsignaciju. Znači Obračun konsignacione robe potražuje, a
Devizni račun duguje. Ovde kod komisione prodaje smo knjižili isto samo nije bio Devizni
račun nego je bio Tekući račun. Ali osim te devizne cene ili prema ceni islkazanoj u stranoj
valuti kupac plaća još i carinu i porez na promet. I to plaća na naš tekući račun. Pošto carina i
porez na promet predstavljaju prihode države, a mi ih naplaćujemo, šta predstavljaju za nas-
obavezu. Znači Tekući račun će dugovati a potraživaće Obaveze za carinu i Obaveze za porez
na promet.
Pošto je prodao robu stekao je pravo na proviziju. Neće on posle svake prodaje da obračuna
proviziju, već će proviziju obračunavati u pravilnim vremenskim razmacima. Svakih 15 ili
najčešće svakih mesec dana. Za sve prodaje obavljene u proteklom mesecu on će obračunati
proviziju od jedan puta ( promena strane, pa fali neka rečenica )
Israživanja su pokazala da se najmanji poreski teret plaća ako vam je dobitak ujednačen iz
perioda u period, ako nemate velike oscilacije dobiti. E sad nije uvek lako merama bilansne
politike obezbediti da imate iskazanu ujednačenu dobit, čudno je ali je tako da ako ste uspešni
taj problem postaje jače izražen. Znači ako firma ostvaruje visoke dobitke, a pri tome i imate
ono nevoljno razlaganje latentnih rezervi, onda ćete morati iskazati na samo taj visoki
ostvareni dobitak, nego ćete još morati da iskažete i latentne rezerve koje su se tokom perioda
razložile, koje su dovele do rasta dobiti u odnosu na dobit koja bi bila iskazana da razlaganje
latentnih rezarevi nije bilo. Vi možete formirati nove latentne rezerve, ali tim novim latentnim
rezervama možda ćete jedva kompenzirati iznos rezervi koji je razložen i moraćete da iskažete
visoku dobit. Jednostavno nemate načina da dobit iskažete nižom nego što je ostvarena i tada
se može dogoditi da platite porez koji će biti veći od svih ušteda koje ste postigli. I zato je
jako važo da kod sprovođena bilansne plolitike da se on u napred planira, da imate jedan
program, da imate u naped definisane ciljeve.
Ciljevi o kojima vam govorim moraju biti poznati mnogo ranije nego što je dan bilansa. Neću
da mi direktor dođe danas i kaže: e znate ja hoću da naš finasijski položaj bude ovakav.
Mogu da vam kažem, nema šanse, to ste morali da mi kažete u junu. Gotovo, sada ne možemo
ništa. Ciljevi moraju biti u napred postavljeni da biste imali vremena da instrumentima koji
stoje na raspolaganj realizujete zadani cilj a neki put neki cilj ne možete da realizujete bez
obzira na to kada je definisan, jednostavno mogućnosti firme, mere koje firma ima na
raspolaganju nisu takve da taj cilj može biti ostvaren. Neka druga firma možda može, naša
firma ne može i zato je važno da u napred znate šta se očekuje, odnosno kakvu bilansnu sliku
želimo da bismo mogli da odredimo koje ćemo instrumente da koristimo da bismo imali
vremena da te mere sprovedemo i da onda zadati cilj ostvarimo.
U području objavljivanja kakvi mogu biti ciljevi bilansne politike? U našoj zemlji naša
preduzeća politiku objavljivanja gotovo i da nemaju. Naprotiv kod nas je decenijama bila
praksa o firmi se van firme ne priča, sve je stroga tajna, što god pitate poslovna tajna, ne
možete ni bilans da dobijete. Strašno je to što je to i danas. I danas kod nekih firmi, sad ću
vam reći pošaljem studente obično ako se neko odluči da radi kod mene diplomski rad ja
pokušavam ako je to moguće da ode u neko preduzeće i da nešto uradi tamo. Neću da mi
prepišete iz jedne knjige ili eventualno dve i to je diplomski rad. To nije diplomski rad, to je
samo odrađeno ali to nije ono pravo što ja hoću da vi kroz izradu rada naučite, da vidite kako
to izgleda. Zato nemam veliki broj diplomskih. Šta da se radi.
I onda mi dođe student i kaže rekli su mi da je to poslovna tajna. Ne mogu da verujem da je
finansijski izveštaj javno neispravan, to je nešto što je dostupno svakome, ne može biti javna
tajna. Kada je počeo proces uvođenja tržišnih kriterijuma u područje finansiranja i nadam se
104

da će taj proces biti nastavljen, onda se i odnos preduzeća prema politici objavljivanja, prema
inormaciljam koje emituje firma o sebi u javnosti menja i firma ima veći inters da potencijalni
investitoraima, specijalnim kreditorima, zaposlenima, poslovnim partnerima sebe predstavi u
što je moguće povoljnijem svetlu. Dakle ona ima potrebe da pruži eksternim korisnicima
informacije o sebi. Naravno najveći deo tih informacija koje interesuje eksterne korisnike
nalazi se u finansijskim izveštajima firme i pošto nikome nije svejedno kako izgleda u očima
sveta onda će firma nastojati da preko finansijskih izveštaja i sebe predstavi u što je boje
mogućem svetlu. Osim što će oblikovati svoje finansijake izveštaje u meri koja je dopustiva i
sa formalne i sa materijalne strane firma treba da odluči o obimu informacija koje će biti
prezentirane. I ovde postoje neka dva koncepta. Jedan koncept je koncept iskrenosti a drugi
koncept je koncept diskrecije ili zatvorenosti firme.
Sami nazivi vas mogu uputiti na to da je reč o tome da firma treba da bira da li će eksterne
korisnike finansijsih izveštaja tertirati kao osobe koje imaju interese koji su indentični sa
interesima firme. Ili će na njih gledati kao na osobe čiji su interesi naručito u kratkom roku, a
to je moguće, suprotni intreresima firme, pa da će otuda izvući zaključak da postoji potreba
da se zaštiti od onih koji ne misle dobro firmi ili makar ne misle jednako dobro kao što to
misli uprava.
Ovaj prvi koncept, koncept iskrenosti polazi od toga da na drugi rok gledano i država
investitori, kreditori i zaposleni imaju za cilj dugoročno održanje preduzeća. Ako dugoročno
održanje predstavlja nihov cilj a tebalo bi, mene interesuje firma koja će da mi plaća porez po
većim premijama, a ne firma koja će mi platiti porez sada i nikad više. Investitore zanima
firma čija vrednost stalno raste, zaposlene zanima firma koja im obezbeđuje sigurna radna
mesta, pristojne zarade, poverioce zanima firma koja vraća dugove. Šta ako ugase sve firme,
kome će davati pare, pogledajte naše banke imaju veliki problem, nemaju kome da odobre
velike kredite, jer je rizik ulaganja veliki. Ima zahteva koliko hoćete al kad pogledate ko vam
traži kosa vam se digne na glavi. Kako da mu date kredit kad znate da ta firma ima ozbiljnih
problema i pitanje je dal će ikad da vrati. Dakle interes svih je da privredu čine prave firme
koje imaju budućnost. Svaka firma poljedinačno treba na eksterne korisnike da gleda kao na
grupe koje imaju interese koje kažem na dugi rok su identični interesima firme. Ako imate
takav stav onda ćete nastojati da im preko finasijskih izveštaja pružite što je moguće više
inforamacija o firmi. Da im ne uskraćujete informacije, da gajite sa njima taj odnos iskrenosti.
Ako to radite onda možete očekivati od vlasnika firme, od banke preko koje radite da će vam
pomoći i kad naiđu teškoće. Kada radite dobro reši ćete sve o svojoj firmmi ali reći ćete i da
imate teškoće u firmi kada te teškoće naiđu. I onda možete očekivati od njih jedan
kooperativan odnos u prevladavanju tih teškoća. Ovaj koncept kako realizujemo?
Realizujemo potpunim poštovanjem načela jesnosti, zahteva koji se nalaze u konceptulanom
okviru u kome do slovce stoji da osim onih inforamacija za se objavljivalje zahteva na kraju
svakog standarda, sastavljač mora da objavi i sve druge informacije koje su po njegovoj
proceni važe korisnicima za donošenje njihovih poslovnih odluka, nema prećutkivanja.
Koji deo godišnjeg obračuna služi za realizaciju ovakvih ciljeva? Pošto su bilansne šeme
svedene, imaju relativno nizak stepen raščlanjavanja, da bi bilansi bili pregledni onda
koristimo postojanje napomena, odnosno beležaka da bismo te dodatne informacije objavili i
učinili ih dostupnim eksternim korisnicima.
U koliko imate drugačiji pristup, dakle u koliko verujete da vam niko ne misli dobro i da svi
oni gledaju samo svoje kratkoročne interese, on će lako da proda svoje akcije, šta njega briga
za moju firmu, neka mi da krediti iako nisam baš naručito dobar, pa ako i ne platim, njegov
problem, važno je da ja kredit dobijem.
Dakle ako imate takav pristup, onda ćete gledati da eksternim korisnicima pružite samo
onoliko informacija koliko morate, ništa više od toga. Takav pristup danas ima sve manje
pristalica. I ako imate nameru da dugoročno vodite firmu, da dugoročno radi, ovo nije pristup
koji bi vam preporučila. Naravno da postoje inforamacije koje nećete reći, pogotovo nećete
reći vašoj konkureniji. Kada se neka informacija uskrati, jedino je šteta koja bi mogla nastati
od objavljivanja informacije, zbog toga što bi tu informaciju saznala konkurencija,
105

opravdanje da informacija ne bude objavljena. Kao i u svemu i u objavljivanju svih
informacija, morate imati meru. Postoje neke informacije koje neće biti date na uvid javnosti.
Ali one nisu ni relevantne za to. Što je važno za mene kao upravu, nije važno za nekog
akcionara ili za neku banku. Ali ono što im je važno moram reći.
Kada je reč o drugom konceptu, tu se radi o tome da uskraćujete informacije koje su važne za
nekoga ko treba da donese poslovnu odluku i preterate li u tome napravićete bilansni delikt.
Evropa je bila sklona da gaji koncept diskrecije u celini, a mi smo to prihvatili. Ovde se
naravno postavlja još jedno pitanje osim pitanja obima informacija.

Postavlja se pitanje kada objaviti finansijske izveštaje?

Apsolutno nije sve jedno kada ćete objaviti svoje izveštaje. MRS 1 ne određuje datum kada
morte objaviti svoje izveštaje, on samo kaže da izveštaji moraju da budu objavljeni. Možete ih
objaviti, i većina firmi to danas radi, stavljanjem na svoj sajt, i i na taj način ih učiniti
dostupnim. Trenutak objavljjivanja birate sami. Uprava treba da vodi računa koji je to
trenutak kada treba da objavi svoje izveštaje. Raspišete veliku emisiju akcija i pre toga
objavite rezultate koji su odlični i pošaljete poruku akcionarima vidite kako smo dobri, kupite
naše akcije. A ako su rezultati loši, hoćete li objaviti pre toga? Nećete, onda ćete malo
saćekati da oni upišu akcije i onda ćete da im kažete da prošle godine niste baš sjajno
poslovali, ali da je to prolazna pojava u poslovnom životu. Dakle uprava mora da odredi kada
će biti objavljen izveštaj i to je sastavni deo politike bilansa. Krajnji rok određuje MRS 1 koji
kaže da to ne bi trebalo biti šest meseci od dana bilansa, naravno da je to predugo. Šta će
korisnik sa informacijama koje su stare šest meseci? Taj termin objavljivanja morao bi biti
takav da informacije koje korisnici čitaju iz tih izveštaje budu još uvek upotrebljive za
donošenje poslovnih odluka.
Konfikt ciljeva –dva različita cilja bilansne politike mogu se naći u konfliktu i on može biti u
velikoj meri uslovljen činjenicom da korisnici finansijskih izveštaja imaju različite
informacione potrebe, i daju različiti značaj pojedinim informacijama. Interes uprave za
objavljivanjem nekih informacija ili uskraćivanjem uopšte ne mora biti podudaran sa
interesima vlasnika. Uprava može da rezonuje i ovako: iskazaćemo zbog manjeg poreza,
formiranja latentnih rezervi, radi razvoja , što je moguće nižu dobit. Vlasnici će možda reći,
iskažite što je moguće veću dobit , mi hoćemo visoke dividende. Čak ni među vlasnicima
neće biti saglasnosti. Veliki akcionari će reči, nas dividende ne interesuju, nas interesuje rast
firme, rast vrednosti naših akcija a ne dividenda kao prihod. Mali akcionari će reći, pogledajte
šta rade ovi u Aranđelovcu, da mi hoćemo dividende, mi od toga živimo, to predstavlja
značajan prihod. Uprava će možda reći želimo da investiramo, da storimo priliku za nove
zarade. Poverioci će reći nemojte da investirate, ako vi vaše pare uložite u te zgrade odakle
ćete vi meni da vratite kredit. Uprava će gledati da iskaže manji rezultat da bi platila manji
porez, država kao fiskalni organ će reći, ne dolazi u obzir. Iskažite ceo ostvareni rezultat i
platite porez. Niži nivo menadžmenta i srednji će reći iskažite vi rezultat koji smo mi
ostvarili, nemojte vi tu merama bilansne politike meni da uobličavate rezultat, pa da ja sada
nemam bonus na koji inače imam pravo. Pogledajte koliko različitih interesa a finansijskim
izveštajima sve te interese morate zadovoljiti.
Taj problem različitosti interesa je tu, a vi želite da zadovoljite interese nekih od grupa, da li
možete sve teško, i imate problem.

Kako da napravim finansijski izveštaj, kao da ga oblikujem a da interesi večine budu
zadovoljeni?
A da bilansna slika koju emitujem za većinu bude prihvatljiva, da bude onakva
kakva ja želim da me oni vide. Postoji nekoliko načina na koji možete taj konflikt interesa
razrešitit. Prvi je da prvo uradite rangiranje ciljeva. Pa da kažemo u ovom trenutku nama je
cilj da obezbedimo priliv dodatnog kapitala iz eksternih izvora. Zbog toga ćemo predstaviti
dobrim naš finansijski položaj, dobrim ćemo predstaviti položaj rentabiliteta ili plitvitke.
Time što dajem prednost jednom cilju ja znam da žrtvujem neke druge ciljeve. Ja znam da ću
platiti visok porez jer iskazujem visoki rezultat, ali u ovom trenutku meni je važno da

106

investori i poverioci budu voljni da mi stave svoj kapital na raspolaganje i to je cena koju sam
spremna da platim.
U koliko imate dva cilja, možda čak i tri koji su vam jednako važni, ne možete ih zanemariti,
morate napraviti kompromis ciljeva. Želim da privučem dodatni kapital eksternih korisnika i
želim da zadržim dobar deo dobitka. Dva cilja koja mogu biti u koliziji. Ako iskažem visok
profit, dobar finansijski položaj, akcionari će reći ne dolazi u obzira da mi sada pristanemo na
rezerve, gledaj kao sjajno izgledamo, kakve dodatne rezerve, šta će vam. Ako iskažem loš,
onda nove akcionare sigurno privući neću i šta moram da uradim? Moram da iskažem
finansijski položaj, ne onako dobar kakav bi iskazala da ne želim da navedem akcionare da se
odreknu visokih dividendi, ali ni onako loš kakav bi iskazala da je jedino u tom slučaju. Ja
moram da napravim finansijski položaj koji će biti dovoljno dobar da dobijem eksterni kapital
i dovoljno loš da ove ubedim da treba da se odreknu visokih dividendi i da formiram rezerve.
Dakle, ja pravim kompromis, ni jedan od ta dve cilja neće biti realizovan u punoj meri ali ja
želim da zadovoljim oba cilja i spremna sam na tu vrstu kompromisa. Neki od konflikata
mogu biti razrešeni izradom posebnih izveštaja. Interni menažeri, niži menažeri imaju pravo-
izvinite ja vodim fabriku vi ste meni poverili sredstva a ja tom fabrikom upravljam i rekli ste
da ćete moju uspešnost meriti prema visini profita. Na dopuštam da vi sada merama bilansne
politike prikažete niži rezultat i da onda kažete e pošto vi imate toliki profit vaš bonus je
toliki, a ja sam ostvarila veći profit, šta me briga za vašu bilansnu politiku, hoću da vi iskažete
tačno profit koji je ostvaren. Ta rasprava može biti završena tako što će biti rečeno, u redu mi
ćemo za eksterne korisnike napraviti bilans pod uticajem bilansne politike, a za potrebe
nagrađivanja unutar firme napravićemo interne bilanse koji neće biti pod uticajem bilansne
politike, pa ćemo tako imati dva bilansa uspeha. Jedan za eksterne, drugi za interne korisnike.
A sukob između države i uprave razrešen je kao što znate sastavljanjem poreskog bilansa.
Dražava je rekla možete vi tamo da računate šta god hoćete ali kada je reč o porezu to ćete
uraditi onako kao ja kažem i napravićete poseban poreski bilans.

Četvrtak, 16. decembar 2004.

Prošli puta sam počela sa vama da radim deo materije koji se odnosi na bilansnu
politiku, i taj deo je važan bez obzira da li ćete raditi u bankama ili bilo gde drugo. Važno bi
bilo da znate koje mogućnosti menadžmentu stoje na raspolaganju da izvrši makar blago
uobličavanje finansijskih izveštaja saglasno svojim poslovno političkim ciljevima.
Dramatičnih uobličavanja u principu ne može biti mnogo, ali pružene mogućnosti naravno da
treba iskoristiti budući da posledice koje nose informacije, koje sadrže finansijski izveštaji, su
po preduzeće ozbiljne. Dakle kada neki investitor odlučuje da li će uložiti ili neće uložiti u
neku firmu, to nije odluka koja samo njega pogađa, to je odluka koja pogađa firmu o kojoj je
reč. Kada banka odlučuje da li će odobriti kredti ili ne, naravno da odluka banke da ne da
kredit jer je ulaganje rizično, ima posledice i po firmu koja je kredit tražila. Znači iz tih
razloga ne može biti sve jedno kako izgleda bilansna slika o preduzeću i treba iskoristiti svaku
mogućnost koja je dopuštena, da bi se ta slika prilagodila poslovno političkim ciljevima.

Nosioci bilansne politike

Nosioci BP su svi oni koji učestvuju u kreiranju BP. A u kreiranju bilansne politike
učestvuje menadžment preduzeća i računovođe. Menadžment preduzeća je taj koji odredjuje
ciljeve BP (na primer, menadžment može da kaže mi želimo da naši finansijski izveštaji budu
takvi da doprinose realizaciji OVIH poslovno-političkih ciljeva), a na računovodjama je da te
ciljeve realizuju, tj. da sprovode bilansnu politiku. Znači, računovođe ne definišu strategiju,
već biraju instrumente kojima će zadati ciljevi biti ispunjeni. Iako je uloga računovodje
podredjena menadžmentu, ona je značajna zbog toga sto biraju najadekvatnije instrumente za

107

sprovodjenje ciljeva. Zato je bitno da preduzeće ima dobrog računovođu, jer dobar
računovođa zna koji su to instrumenti koji koji će u najboljoj meri doprineti ispunjenju
ciljeva. Znači, ako imamo jedan instrument na raspolaganju, to onda može svako. Imamo
jedan jedini, pa sad ili ćemo uraditi ili nećemo. Ali kada imate mogućnost da između više
instrumenata birate onaj koji ćete iskoristiti u vašoj firmi, onda je važno da je računovođa
dobar. On tada mora da zna posledice primene svakog od instrumenata, i da izabere onaj
instrument koji datoj firmi, u datom trenutku naviše odgovara. Jer tu nema pravila. Niko vam
ne može reći, kada imate takvu potrebu uvek uradite to. Ne mora biti da je to najbolji mogući
odgovor. Vaša umešnost treba da se sastoji u tome da prepoznate instrumente koji vam stoje
na raspolaganju, a da onda od tih instrumenata izaberete onaj koji za vaše preduzeće u datom
trenutku je najpovoljniji.

Pošto se uprave preduzeća razlikuju u zavisnosti od toga u kojoj se pravnoj formi
preduzeće vodi, onda kada govorimo o nosiocima bilansne politike, uvek moramo reći za koju
pravnu formu to važi. Generalno, to je uprava, ali šta je uprava to se razlikuje.
Kod inokosnog preduzeća, naravno, vlasnik je nosilac BP. Znači on je taj koji kreira
BP, i koji će svom računovođi reći, slušaj, hoću da bilans u meri u kojoj je to dopustivo,
moguće izgleda tako i tako. Računovođe, dakle, sprovode zadate ciljeve.
Kada je reč o ortačkom društvu, pošto u ortačkim preduzećima postoji veći broj
vlasnika, imate situaciju da većina ortaka, ili svi rade u firmi. Ne bi bilo razumno da BP vode
svi. Bilo bi razumno da BP definiše jedan od njih, ili da jedan od njih predloži a ostali usvoje
predloženu BP. Time se postižu uštede kako u vremenu tako i u naporu.
Kod društava kapitala, kao nosioci BP se javljaju najviši organi upravljanja, jer
vlasnici obično ne upravljaju neposredno (menadžment firme – upravljačka i vlasnička
funkcija su razdvojene). Oni utiču na poslovanje preduzeća, donošenjem nekih strateških
odluka, ali upravljanje preduzećem, povereno je menadžmentu. Ta uprava firme će definisati
ciljeve, ali će ti ciljevi morati da budu prihvaćeni, ili bar da sa njima bude upoznat nadzorni
odbor. Nadzorni odbor je, u preduzeću, organ vlasnika. On ima zadatak da štiti interese
vlasnika. Vlasnike naravno zanima kakvu bilansnu politiku vodi uprava preduzeća u koje su
oni uložili svoj kapital. To ih zanima, da kada čitaju finansijske izveštaje uoče uticaj mera
bilansne politike, koje su preduzete pri njihovom sastavljanju.
a) kod D.O.O. nadzorni odbor nema pravo izmene godišnjih obračuna. Kada se, znači,
godišnji obračun sastavi u skladu sa ciljevima zadate bilansne politike, nadzorni odbor nema
pravo da takav godišnji obračun menja. Potvrđivanje godišnjeg obračuna prepušteno je
skupštini vlasnika. Znači, skupština vlasnika je ta koja potvrđuje godišnji obračun. Zato se
pored uprave i nadzornog odbora, kod d.o.o. i skupština vlasnika javlja kao jedan od nosilaca
BP.
b) kod A.D. – nosioci su skupština akcionara, uprava i nadzorni organ. Uprava kontroliše
sastavljanje godišnjih zakljucaka i podnosi ih nadzornom odboru. Ovde nadzorni odbor ima
nešto izmenjenu ulogu, jer ima mogućnost da traži izmenu sadržaja godišnjeg obračuna ako je
to potrebno i nadzorni odbor zapravo utvrdjuje godišnji obračun. Znači on mora de si izjasni o
tome da li prihvata taj godišnji obračun ili ne. Skupština akcionara odlučuje na predlog
nadzornog odbora o raspodeli rezultata (koliko se raspodeljuje na dividende, koliko ide u
rezerve, koliki je neraspodeljeni dobitak) i može vršiti usvajanje ukoliko joj to prepusti
nadzorni odbor. Tada bi skupština donela odluku o usvajanju godišnjeg obračuna, a potom i o
raspodeli dobitka iskazanog u bilansu. Nadzorni odbor ima ulogu organa koji štiti interes
akcionara – to je odgovorna uloga (u svetu postoji materijalana i moralna odgovornost
nadzornog odbora – akcionari mogu i da ih tuže i da traže nadoknadu)

Dopustivost bilansne politike

108

Koja su to ograničenja koja se pri sprovođenju bilansne politike javljaju? Znači, o
čemu moramo voditi računa kada moramo da utičemo i na izgled i na sadržinu finanijskih
izveštaja?

Postoje značajna ograničenja u vođenju bilansne poltike. Ta ograničenja se ogledaju u
postojanju pravila koja moramo poštovati. Na tim pravilima izrađeni su standardi. Znači, ako
za bilansiranje nekog događaja postoji poseban standard, vi ćete pri bilansiranju koristiti
načine bilansiranja koji su definisani tim standardom. Ako na primer, imate kursne razlike,
postoji MRS 21 koji se naziva ‘’efekti promena stranih valuta’’ i vi ste dužni, ne samo da
poštujete opšta pravila bilansiranja, nego da primenite rešenja koja su sadržana u MRS 21.
Ako MRS 21 kaže da se i pozitivne i negativne kursne razlike moraju priznati kao prihod,
odnosno rashod, preioda u kome su nastale, bez obzira na to što načelo realizacije zabranjuje
priznavanja nerealizovanih dobitaka (a pozitivna kursna razlika koja je nastala, a nije
naplaćena, jeste nerealizovani dobitak) vi ćete uraditi kako kaže MRS 21. Taj standard je
stariji od konceptualnog okvira u kome je spomenuto načelo realizacije. Ako ne postoji
poseban standard za događaje koje bilansirate, onda ćete poći od pravila sadržanih u
konceptualnom okviru.

Ako nam se ovako postave stvari, logično je pitanje gde je bilansna politika? Šta
možemo uraditi? Prostor za sprovođenje bilansne politike postoji u onim slučajevima, kada
standard ostavlja pravo izbora. Znači, kada se u samom standardu za bilansiranje određenog
događaja nude opcije (možete uraditi ovo ili ovo), tada se izborom opcije oblikuje godišnji
obračun. Tada visina imovine i visina rezultata zavisi od toga koju ste od ponuđenih opcija
izabrali. I to je prostor koji bilansista može da koristi. Merama bilansne politike ne sme biti
prekršen ni jedan standard, i ni jedno pravilo. Bilansna politika se, dakle, mora kretati u tom
prostoru koji je određen standardima i načelima. Prekršite li pravilo ili standard, vi ste načinili
bilansni delikt, bilo da ste uradili zamagljivanje ili falsifikovanje bilansa. Zato je jako važno
da kada se utvrđuju ciljevi, već tada kažete ovaj cilj se može realizovati dopustivim
sredstvima, ovaj ne može pa stoga ne može ni biti cilj bilansne politike. Znači, več u izboru
bilansnih ciljeva mora se voditi računa o ograničenjima koja bilansna politika ima.
Drugo ograničenje koje bilansista ima nalazi se u okviru načela kontinuiteta (prvo je
vezano za činjenicu da je širina slobodnog prostora koji je ostavljen računovođama određena
zakonom i MRS). To načelo traži da iz perioda u period primenjujemo jednom odabrane
načine bilansiranja i procenjivanja u nizu sukcesivnih obračunsih perioda, da bi smo
obezbedili njihovu uporedivost. Dakle, kada ste jednom izabrali određeno pravilo za
procenjivanje, na primer, degresivnu metodu, ona vam ove godine jako odgovara, smatrate da
će vam pomoći da odložite porez na buduće obračunske periode, smatra se da će nižim
iskazivanjem rezultata biti smanjeni apetiti akcionara za isplatu visokih dividendi… vi tog
izbora morate da se držite. Ne možete iduće godine doneti drugo rešenje, koje bi vam tada
više odgovaralo (npr. linearnu metodu – jeste ona dopuštena, ali ne možete menjati). Da bi ste
promenili, mora postojati daleko ozbiljniji razlog nego što je vaša želja da vi u toj godini
iskažete veću dobit nego što je ostvarena. Dakle poštovanje načela stalnosti je drugi
ograničavajući faktor u vođenju bilansne politike.
Da li će taj prostor koji bilansna politika ima u bidićnosti biti širi ili uži? Ja
procenjujem da će doći do sužavanja prostora u okviru koga će bilansna politika moći da bude
vođena. Već u 2004. izmenjeno je 13 MRS, i doneto 5 potpuno novih, a izmene su se gotovo
redovno sastojale u ukidanju određenih prava izbora. To ne treba da nas čudi, ako znamo da
su MRS instrumenti za harmonizaciju finansijskog izveštavanja. Ako vi hoćete da izveštaji
preduzeća, ma gde ona bila, budu međusobno uporedivi, onda se ne može pružati previše
prava izbora. Jer ako postoji veliki borj prava izbora, onda se stepen harmonizacije smanjuje.
Zato će u MRS ostati samo one opcije čije bi ukidanje bilo suprotno ciljevima finansijskog
izveštavanja. Dakle, ja ne očekujem da će te opcije biti potpuno ukinute, zbog toga što
preduzeća posluju pod različitim uslovima, i moglo bi se tvrditi da ne postoji pravilo koje
primenjeno u svim uslovima daje dobre rezultate. Potrebno je ostaviti mogućnost izbora da bi
preduzeće izabralo ona pravila bilansiranja koja će doprineti realizaciji ciljeva finansijskog
109

izveštavanja, a to znači iskazivati realnu sliku imovine i kapitala preduzeća. Ako vi, na
primer, kažete da je jedina metoda za otpisivanje linearna, onda to nije dobro, jer postoji
oprema i situacije kod kojih bi apsolutno trebalo primeniti degresivnu metodu. Zato ne
očekujem da će doći do potpunog ukidanja prava izbora, ali je izvesano da će prava izbora da
budu smanjena.

Pošto ćete vi raditi u vremenu primene standarda, morate se naoružati sa jako puno
znanja. MRS su jako komplikovano štivo. To su shvatili i u komitetu, pa su novi standardi iz
2004. koji imaju 10-12 strana praćeni dodatkom koji ima 20 strana. U tom dodatku se
objašnjava način na koji treba primeniti paragrafe koji su u tom zakonu sadržani. Zbog toga
što postoji još mnogo promena za koje u ovoj ''kući'' još niste ništa čuli, mnogo je važno da
naučite pravila, jer će vam ona pomoći da lakše razumete standard. Nikada vam nisam pričala
ništa o tome kako bilansirati isplate koje se vrše putem akcija (kada plaćam mašinu svojim
akcijama; kada određujem visinu obaveze prema dobavljačima u broju mojih akcija), ne plaća
se akcijama, ali visina obaveze zavisi od tržišne vrednosti akcija, ili kada se isplata dividendi
vrši akcijama… Postoji mnogo događaja o kojima niste čuli. A samo zato što nije moguće da
vas naučimo svim događajima. Ja zato insistiram na pravilima. Pričala sam vam o bilansiranju
događaja koji se događaju u najvećem broju preduzeća, ali ni iz daleka to nisu svi događaji sa
kojima ćete se vi sresti. Dakle, pri vođenju bilansne politike, kjučna stvar je da ne dopustite da
vas nateraju da sastavite bilans koji će prekoračiti granice koje bilansna politika ima. Jer u
tom slučaju nije reč o bilansnoj politici, to je onda nešto sasvim drugo.

Instrumenti bilansne politike

Koji nam to instrumenti stoje na raspolaganju u realizaciji ciljeva o kojima smo

govorili?

Postoji veliki broj instrumenata, i uvek kada je tako, morate radi njihovog lakšeg
izučavanja ozvršiti određene klasifikacije. Već sam rekla da strategiju bilansiranja definiše
uprava preduzeća. Ona bira ciljeve. A taktiku bilansiranja, izbor instrumenata, vrši
računovođa, odnosno onaj ko sastavlja finansijske izveštaje. Izbor instrumenata zavisi od
ciljeva, (znači koji ćete instrument iskoristiti zavisi od toga šta želite da postignete), vremena
koje vam stoji na raspolaganju (da bi ste taj cilj ostvarili) i od konkretnog preduzeća. To su tri
ključna faktora koja odredjuju koje ćete instrumente izabrati, ali se pre toga mora znati koji
instrumenti postoje.

Postoji nekoliko klasifikacija:
1. Ako se polazi od raspoloživosti, odnosno od broja instrumenata na raspolaganju
za realizaciju nekog cilja, instrumente delimo na bilansno-taktičke i determinisane
instrumente. Kada na raspolaganju stoji samo jedan instrument, govorimo o determinisanim
instrumentima, a onda kada su na raspolaganju najmanje dva instrumenta za ostvarenje
odredjenog cilja govorimo o bilansno-taktičkim. Jedan instrument označavamo kao bilansno-
taktički, onda kada za realizaciju tog istog cilja imamo na raspolaganju makar jos jedan
instrument. Dakle, biramo između makar dva. Determinisani instrument je onaj koji moram
primeniti jer nemam izbora. Znači kada ste u situaciji da za realizaciju nekog cilja imate na
raspolaganju samo jedan instrument, onda se taj instrument smatra determinisanim. Ja tu ništa
ne mogu.

2. Drugi kriterijum za klasifikaciju instrumenata je cilj koji se želi ostvariti. Sa tog
aspekta sve instrumente delimo na one kojima želimo da oblikujemo finansijski položaj
preduzeća i na one kojima se prvenstveno deluje na rezultat, ali istovremeno i na finansijski
položaj. Jasno je zašto stoji ovo istovremeno. Postoje, dakle, instrumenti koji deluju samo na
bilans stanja i oni koji tangiraju i jedan i drugi bilans, i bilans stanja i bilans uspeha. Ove
instrumente mi najčešće koristimo kada želimo da menjamo rezultat, ali pošto ne postoje
instrumenti koji samo menjaju rezultat, onda moramo prihvatiti činjenicu da će taj instrument
promeniti i finansijski položaj. Utoliko nam je izbor teži, jer možda ne bi smo hteli da
110

menjamo finansijski položaj, već samo rezultat, ali to ne može. Ako hoćemo da menjamo
rezultat, moramo dakle prihvatiti posledice koje primena tog instrumenta ima i po finansijski
položaj.

3. Prema vremenu korišćenja, tačnije prema tome kada te instrumente primenjujete,
sve instrumente BP delimo na 2 velike grupe - na one koje koristimo pre dana bilansa (a on je
31.12.) i na one koji se primenjuju nakon dana bilansa. Pošto se broj opcija u MRS smanjuje,
to znači da će sa protokom vremena na značaju dobijati instrumenti pre dana bilnsa (znači,
pošto se sve manje može bitno uticati na iskazivanje u finansijskim izveštajima povodom
događaja koji su nastali, jedini način da se utiče na bilans jeste da se pre dana bilansa izazovu
događaji koji će bilansnu sliku promeniti u željenom pravcu). I što je god uži prostor za
sprovođenje mera ''nakon dana bilansa'' utoliko će se više koristiti instrumenti politike ''pre
dana bilansa'', jer tu ograničenja nema. Naime, ja mogu da prodam robu brže ili sporije, da
žurim sa naplatom ili ne, to nije kažnjivo. Ovo znači da ćete mnogo ranije morati da znate
ciljeve BP, da bi ste imali vremena da ove instrumente primenite. Zato se sa pravom ističe, da
je u uslovima primene MRS potrebno mnogo ranije definisati ciljeve i napraviti plan
realizacije tih ciljeva. Jer, kada je dan bilansa prošao, vaše mogućnosti da bitno utičete na
iskazani finansijski položaj i rentabilitet su jako skromni. Ako hoćete značajne intervencije, to
mora biti poznato pre dana bilansa.
4. Prema tome kako utiču na godišnji obračun, na koji aspekt finansijskih izveštaja
utiču, možemo izvršiti podelu na one kojima utičemo na formu i one kojima oblikujemo
sadržinu bilansa. Ova podela je prilično uslovna, jer kada vi određujete formu, vi istovremeno
određujete i sadržinu. Dakle ako kažem bilans će izgledati ovako, biće u formi liste, i sadržaće
ove bilansne pozicije, ja ne mogu da kažem da sam time odredila samo formu. Ja sam u
velikoj meri tome odredila i sadržino tog finansijskog izveštaja. Suština ove podele je da
ukaže samo na to da neki instrumenti deluju pretežno na formu, a drugi pretežno na sadržinu
(pretežno ali ne isključivo!).

Instrumenti pre dana bilansa

Za njima se poseže u onim situacijama kada se proceni da instrumenti predviđeni da
deluju nakon dana bilansa nisu dovoljni da bi se realizovali ciljevi bilansne politike. Dakle
kada prava opcije ne mogu da vam omoguće da finansijski i prinosni položaj, u finansijskim
izveštajima budu prikazani onako kako to vaša uprava od vas očekuje. Tada možete primeniti
instrumente BP pre dana bilansa.
Ovi instrumenti se mogu definisati kao poslovni događaji koji se preduzimaju sa
ciljem da se utiče na bilansnu sliku. Znači, ja nešto radim, ne zato što moje poslovanje to od
mene ovog trenutka zahteva, nego zato što hoću da posledice tog događaja promene moj
finansijski položaj, ili moj rentabilitetni položaj onako kako to odgovara mojim poslovno-
političkim ciljevima. Hoću da kažem da nisu to nikakvi posebni događaji, to su poslovi koje
vi radite uobičajeno (na primer, ja uobičajeno tražim da mi se uradi konverzija kratkoročnog u
dugoročni kredit, kad god sam iz kratkoročnog kredita finansirala potrebu koja je dugoročna).
Ali ako se na to dolučim zato što hoću da prikažem bolji finansijski položaj, znači ako je to
moj motiv, onda ta promena strukture pozajmljenog kapitala, ima karakter bilansne mere. Jer
je moj primarni motiv da u bilansu prikažem povoljniji rezultat. Dakle, reč je o događajima
koji bivaju preduzeti sa namerom da se oblikuje finansijski i prinosni položaj. Samo taj motiv
daje tim događajima karakter mera bilansne politike. Ako bi ste radili ubraznu naplatu
potraživanja, na primer, zato što vam trebaju pare, (ne zanima vas u ovom trenutku kakva će
biti bilansna slika; ona je dovoljno dobra ali vam treba gotovina) to je uobičajeni događaj u
poslovanju. Ali ako time hoćete da popravite likvidnost, žalim da imamo što više gotovine na
računu na kraju godine, i zbog toga jurite naplatu, onda je to mera bilansne politike.
Ono sto je važno znati je da se merama pre dana bilansa može uticati samo na
finansijski položaj, ili i na finansijski i na prinosni položaj. Za razliku od njih, mere nakon

111

dana bilansa uvek utiču i na prinosni i na finansijski položaj. Dakle, ukoliko se se želi menjati
samo finansijski položaj, to se može postići samo merama pre dana bilansa.
Koje će se mere koristiti u cilju promene finansijskog položaja, zavisi od toga šta je
cilj, u smislu da li da se poboljša ili pogorša finansijski položaj. Jasno je zašto neko želi da
poboljša svoj finansijski položaj, ali zašto bi neko hteo da ga pogorša? Na primer, ako želite
da ubedite akcionare da ne traže dividende, možete malo pokvariti finansijski položaj, tražiti
onda akcionarima da ostave sredstva u rezervama da bi firma mogla da nastavi da radi.
Ukoliko želite da privučete dodatni kapital iz eksternih izvora, trudićete se da predstavite
solidan finansijski položaj, da bi investitori i poverioci imali uverenje da se ne izlažu
prevelikom riziku ako ulažu sredstva u vašu firmu.
1. Ako je cilj poboljšanje finansijskog položaja, mogu se na primer: a) smanjiti nabavke, što
povlači i smanjenje zaliha, a to povlači i smanjenje obaveza prema dobavljačima, i time će
neto obrtni fond, pri istim dugoročnim izvorima biti veći. A neto obrtni fond je jedan od
pokazatelja kvaliteta finansijskog položaja, odnosno solventnosti. b) ili se može intenzivirati
naplata potraživanja, dobija se više gotovine, samim tim je i brža isplata kratkoročnih
obaveza, a posledica toga je smanjenje kratkoročnih izvora u ukupnim izvorima finansiranja,
tj. povećava se učešće dugoročnih izvora u ukupnim izvorima. Sećate se da je jedan od
pokazatelja kojima se meri kvalitet finansijskog položaja koliko je od ukupnih izvora
dugoročnog karaktera, što ukazuje na sigurnost firma. Firma se smatra sigurnijom ako je
učešće dugoročnih izvora veće. c) ako se se uradi konverzija kratkoročnih u dugoročne
obaveze, postižemo isti cilj. Jer, kako se može povećati učešće dugoročnih izvora? Ili
konverzijom krakoročnih u dugoročne ili likvidiracijom kratkoročnih obaveza, d) može se
uraditi konverzija dugoročnih kredita u kapital. Naravno, ove mere se mogu sprovesti samo
ako na to pristanu poverioci. Ovako popravljamo finansijski položaj jer povećavamo učešće
sopstvenog kapitala u ukupnom. (sećate se da je jedan od pokazatelja finansijskog položaja
upravo odnos između pozajmljenog i sopstvenog kapitala). Ovom merom vi smanjujete
pozajmljeni kapital, povećavate sopstveni kapital, i time po dva osnova popravljate pomenuti
odnos. e) možete emitovati i novo kolo akcija.tako ćete dobiti likvidna sredstva, sa jedne
strane, i povećaćete sopostveni kapital, sa druge. Moći ćete onda možda da isplatite neke
dugoročne obaveze koje imate, i da na taj način opet poravite finansijsku strukturu. Pošto
svaka od ovih mera traži vreme, moraju se unapred znati ciljevi BP da bi se iskoristili
instrumenti pre dana bilansa.
2. Ako je cilj da se pokvari finansijski položaj? Onda se ide na formiranje obaveza, dakle na
kupovinu, ne vrši se isplata obaveza, čak ni onih koje je moguće isplatiti. Odustaje se od
nove emisije akcija ili se ona odlaže (do posle dana bilansa; možete imati sve pripremljeno,
ali sačekati novu godinu za akciju kako bi ste prikazali lošiji finansijski položaj).
Ako je cilj uticanje na visinu razultata, razlikuju se mere pre dana bilansa, koje
mogu doprineti da rezultat bude viši i one koje mogu doprineti tome da on bude niži. Naravno
treba imati u vidu da se time utiče i na finansijski položaj. a) Ako vam je na primer, cilj da
imate 1.000.000 din profita na kraju godine, a vi na 6 meseci imate 300.000. Ako bude još
300.000 u drugoj polovini, nema šanse da ja merama BP posle dana bilansa napravim 400.000
profita. To jednostavno nije moguće. Prema tome, mislite li da imate profit od 1.000.000
moraćete u ovih preostalih 6 meseci mnogo da radite. Znači morate, prvo, raditi ubrzano na
prodaji. Da na različite načine povećate obim prodaje (unapređivanjem kanala prodaje,
reklamnom kampanjom, spuštanjem čak cena ako su previsoke...''al o tome neka misle
komercijalisti, to je njihov posao. Nećemo mi kao računovođe i finansijeri o tome da
mislimo''). Naravno, sve ovo će voditi povećanju rentabiliteta ako su prihodi veći od rashoda,
odnosno, ako svaka ta prodaja donosi dobitak.
b) Ovo studentima ume da bude nejasno – nabavka materijala po višim cenama. I kako
nabavka materijala po višim cenama može da utiče na rezultat ove godine. Ako imate
situaciju da vodite materijal po planskoj nabavnoj ceni, i imate sniženje. U međuvremenu je
došlo do rasta cena na tržištu u odnosu na vaše planske nabavne cene. Ako imate dovoljno
materijala na lageru i ne morate da nabavljate, reći ćete ja trošim materijal po ranijim cenama,
112

to je u stvari prosečna cena iz ranijeg perioda. Ako ja hoću da pokvarim svoj položaj, šta
mogu da uradim. Tržišne cene su već iznad, i verovatno će takve i ostati. Mogu da uđem u
nove nabavke. Ne treba mi materijal baš ovog trenutka, ali trebaće mi posle dana bilansa, ali
ja ću sad da kupim. Sada će se, zbog toga što su tržišne cene iznad planskih, javiti
prekoračenje. To prekoračenje će anulirati ono prethodno sniženje. Kada trošite materijal u
decembru, troškovi materijala će biti viši u odnosu na one koji bi bili da tu nabavku niste
uradili. Vi ste, dakle, nabavkom uticali na to da vam prosečna cena po kojoj obračunavate
trošak materijala bude viša.
c) Ako izvršite odlaganje rashodovanja osnovnih sredstava ili rashodujete osnovna sredstva.
Ako imamo neku mašinu za koju smatramo da joj je sadašnja vrednost visoka, a mi hoćemo
da iskažemo niži rezultat, onda ćemo je sada rashodovati i tako umanjiti rezultat. Ili nećemo
da je rashodujemo, jer će njena sadašnja vrednost da nam optereti rezultat ove godine.
Ostavićemo je za narednu godinu, ako želimo viši rezultat.
Tada vam niko ne može reći da niste finansijske izveštaje napravili kako treba.
d) Ako želite da popravite rezultat, odložićete nabavku onih osnovnih sredstava koja se
otpisuju degresivno,jer se želi izbeći uticaj visokih otpisa na rezultat ove godine. Želite li da
smanjite rezultat, još pre decembra, negde u oktobru, najkasnije novembru kupićete osnovna
sredstva i počećete sa degresivnim otpisivanjem. Ti visoki degresivni otpisi izazvaće
povećanje rashoda i smanjenje rezultat, a da pri tome ne dolazi do ogrešenja ni o jedan MRS,
a utiče se na rezultat. To je prednost ovih mera.

Instrumenti nakon dana bilansa

Kada prođe 31. decembar više ne postoji mogućnost da se izazovu neki novi poslovni
događaji, već ostaje samo mogućnost da se odlučuje u skladu sa MRS i kako da se u
finansijskim izveštajima iskažu posledice onih događaja koji su nastali do 31. decembra. Te
mogućnosti su, naravno, dosta skromnije.
Instrumenti koje koristimo nakon dana bilansa mogu biti usmereni na oblikovanje
forme finansijskih izveštaja i na oblikovanje sadržine (dok su instrumenti pre dana bilansa
uticali samo na sadržinu! – ovim instrumentima smo mogli da oblikujemo finansijski položaj
ili i finansijski i prinosni položaj; instrumentima kojima utičem na sadržinu nakon dana
bilansa, uvek se menja i finansijski i prinosni položaj!! nema mogućnosti da se menja samo
finansijski položaj – htela bi da promenim finansijski položaj a da mi dobitak ostane koliki
jeste. To ne može!).

Na formu se može uticati na nekoliko načina. Bilans se može iskazivati u formi konta
ili formi liste. Može se uticati i preko stepena raščlanjavanja kategorija koje su u tom bilansu
prezentirane. Sastavljači finansijskih izveštaja ovde nemaju preveliku slobodu. Skoro da
nemaju nikakvu mogućnost da oblikuju formu finansijskih izveštaja (posebno u našoj zemlji
gde nemate nikakvu mogućnost da utičete na formu finansijskih izveštaja) jer propisana
bilansna šema sadrži minimum i maksimum raščlanjavanja istovremeno. Naš zakon kaže:
''Vaš bilans mora da izgleda ovako''. Bilansista nema pravo da vrši dublje raščlanjavanje
određene pozicije ili da sažima određene pozicije. Ono što imate u bilansu, iskazaćete na
način na koji je to predviđeno datom bilansnom šemom. Jedini deo godišnjeg obračuna gde
bilansista ima mogućnosti da utiče na formu, je u stvari obim informacija koji će pružiti
korisnicima u napomenama uz finansijske izveštaje. Tu postoje samo osnovni zahtevi o obimu
informacija, ali postoji i mogućnost da se većim obimom informacija iskaže politika
iskrenosti preduzeća. Tako se kroz uticaj na formu realizuje opredeljivanje da li će se voditi
politika iskrenosti (otvorenosti) ili politika diskrecije. Tu ćete preko obima informacija koje
ćete pružiti, realizujete zadatak koji vam je dat. Dajete samo ono što morate, ili dajete više od
onoga što se decidirano traži u standardima, odnosno zakonskim propisim. Poslovni izveštaji
uprave koji prate godišnji obračun, predstavljaju takođe jedan od načina da se utiče na formu
bilasnsa, slično kao i kod prethodno navedenog načina, pružanjem (putem njega) više ili
manje informacija. I to je takođe predmet bilansne politike. Sve informacije u tom izveštaju

113

podležu principima jasnosti i istinitosti, potpunosti čak i uporedivosti (jer to može biti jako
korisno). Sva ona načela koja važe za godišnji obračun, važe i za izveštaj uprave.
(kod Kate na prezentacijama pominje se još jedan način uticanja na formu – primenom ili
odustajanjem od primene bruto principa)
Na sadržinu bilansa - Sve ove mere utiču i na finansijski i na prinosni položaj
preduzeća. U knjizi je jedan deo ovih mera nejasno napisan, ne zna se da li se odnose na mere
pre ili nakon dana bilansa, recimo način otpisivanja stalne imovine, metode obračuna troškova
disponiranih zaliha; da li mi o tome odlučujemo nakon dana bilansa ili mi već u toku godine
evidentiramo i otpise i troškove materijala... dakle mi već na početku godine moramo znati
koja se metoda koristi. U svari, u pravu ste i vi, ali nije netačna činjenica da se o tome
odlučuje na kraju godine. Zato što vi u stvari u nekom tenutku morate da napravite izbor. I
ono načelo kontinuiteta koje sam spominjala malopre, ono je razlog što su ta pravila unapred
poznata i što ih vi kad gledate sada, kažete mi smo to znali i ranije. Znali ste i ranije zato što
smo mi taj izbor ranije napravili i zato se tog izbora moramo držati u nizu sukcesivnih
obračunskih perioda. Da taj izbor nismo napravili, mogli bi smo ga napraviti sada na karju
godine. Možemo reći:''u toku godine vi samo knjižite količinski troškove materijala, a na
kraju godine ćemo vam reći koju ćete cenu uzeti da bi ste izračunali visinu troškova.'' Ali mi
kada napravimo izbor, mi tada formulišemo našu računovodstvenu politiku, tu politiku čak
moramo i objaviti, i time jedan deo mera naše bilansne politike obajvljujemo. Znači postoje
neke od tih mera koje jesu i mere BP, ali su mere BP koje su poznate unapred, odnosno čija
primena teče tokom čitave godine-znači na kraju godine ja radim samo konačan obračun
amortizacije, ali mesečne otpise knjižim tokom čitave godine, pa moram znati koju metodu
otpisivanja primenjujem.
To isto važi i za zalihe. Šta mogu ipak da uradim samo na kraju godine? Na kraju godine ja
mogu da vršim vanredna otpisivanja imovine, u skladu sa načelom impariteta. Znači kada se
uradi inventar imovine, kada se ustanovi stvarno stanje, i kada se izdvoji ili označi imovina
kod koje je stvarna vrednost niža od tekuće tržišne vrednosti, onda na kraju godine vršim
otpisivanje. E ta otpisivanja ja sada mogu da koristim i kao meru bilansne politike. Kako?
Tako što će otpisani iznos biti, recimo, malo viši od onoga koji bi se mogao eventualno
smatrati realnim. Jer tu uvek postoji pitanje šta je tu realno. Znači ako imamo obezvređene
zalihe materijala ili robe na meni je da procenim koliko je to obezvređenje. Znači, da li ću
uzeti najnižu moguću tržišnu prodajnu cenu za bilansiranje, ili ću uzeti tržišnu cenu koja je
malo viša. Ako uzmem najnižu moguću tržišnu cenu, onda ću vršiti potcenjivanje zaliha, tj.
izvršiću formiranje latentnih rezervi.
Kod otpisa potraživanja, koje takođe vršim na kraju godine, sprovodim i bilansnu politiku.
Otpisujem malo više, ili malo manje, ili tačno onoliko koliko se nadam da ćemo naplatit (neću
ni dinar više da otpišem jer što više otpisujem rezultat mi je sve lošiji, a imovina sve manja).
Formiranjem rezervisanja, smanjujemo rezultat, i povećavamo naše obaveze, jer rezervisanja
predstavljaju obaveze. Rezervisanja se formiraju na dan bilansa. Formirajući rezervisanja
znamo da ćemo smanjiti rezultat, a zbog toga će naš finansijski položaj biti slabiji (čim se
povećavaju obaveze, finansijski položaj firme se kvari). I vidite kolizije: hoću da prikažem
manji rezultat da bih platila manji porez, a istovremeno kvarim svoj finansijski položaj.
nažalost, nema mera koje bi vodile tome da se popravlja (tačnije, u željenom pravcu utiče) i
finansijski položaj i finansijski rezultat. Jer to su dva oprečna zahteva. Jer, ako ja hoću da
iskažem veći rezultat, ja moram da smanjim rashode. A da bih smanjila rashode, moram
ostaviti veću vrednost imovine, jer su rashodi uvek ukupna imovina minus ono što je
potrošeno (pa ako iskažem da je potrošeno manje, ostaje mi u bilansu stanja više). A kakav će
biti položaj ako iskažemo veću imovinu? Pri istim obavezama, finasijski položaj će biti bolji.
Ako iskažem veće rashode, finansijski položaj kvarim, i istovremeno iskazujem niži rezultat.
Znači ako vam neko kaže hoću i visok rezultat i hoću da finansijski položaj bude loš-to ne
može! Meni bi jako odgovaralo da iskažem dobar rezultat, ali neću isplatiti dividende, jer je
finansijski položaj loš. Nema mera kojima bi se ovakav cilj mogao realizovati.

114

Odnos između računovodstvene politike i bilansne politike

Da li su RP i BP sinonimi, ili jedno od drugog širi pojam?
Računovodstvena politika predstavlja skup mera, konvencija, pravila, koja se
primenjuju pri izradi bilansa konkretnog preduzeća. Znači, svaka firma ima svoju
računovodstvenu politiku. Vrlo često se koristi množina, i kaže računovodstvene politike, jer
za bilansiranje svake pozicije preduzeće ima svoju računovodstvenu politiku. Pa se govori o
RP stalne imovine, o RP koja se primenjuje kod zaliha, o RP kod potraživanja, o RP kod
HOV i slično. U RP vi pokazujete kako koristite prava izbora. Kažete, na primer,
primenjujem funkcionalnu metodu za transportna sredstva, linearnu metodu za građevinske
objekte, degresivnu metodu za otpis opreme – to je vaša RP u vezi sa otpisivanjem stalne
imovine.

Taj izbor bi istovremeno trebalo da bude i izraz BP. Tim se izborom vi istovremeno
opredeljujete za određenu BP. Znači vaše RP određujuće utiču to kako će izgledati vaš bilans.
Ali vaš bilans (godišnji obračun) nije samo pod uticajem RP! Postoje i postupci, kojima vi pre
dana bilansa, i nakon dana bilansa možete uticati i na sadržinu i na formu godišnjeg obračuna.
Znači, vi poštujete vašu RP, uradite sve kako ste zapisali u vašoj RP, ali procenite da vam
finansijski položaj mora biti bolji i opredeljujete se za mere BP pre dana bilansa. tih mera u
RP uopšte nema, niti će ih ikada biti, a one jesu mere BP. Vi jeste uradili sve što je napisano u
RP, tamo čak piše i koja ćete rezervisanja primenjivati, voditi, otvarati, ali ne piše tačan iznos
rezervisanja koji ćete utvrditi. Čak će biti rečeno koristiće se ta i ta metoda, ali vama je opet
ostao određeni prostor u kom vi možete odmeravanjem rezervisanja malo naniže, ili malo
naviše, da utičete na visinu rezultata i na finansijski položaj. U RP piše, potraživanje će se
voditi u visini iznosa moguće naplate, ali vi na dan bilansa određujete koji je to iznos moguće
naplate.

Tako da je BP, po mom uverenju širi pojam od RP! RP bi se mogla označiti kao deo
BP. Ali svi postupci koje sprovodite pri bilansiranju nisu sadržani u RP. Stoga se RP i BP ne
bi mogli koristiti kao sinonim. U pitanju jesu dve čvrsto povezane politike, ali pri čemu je RP
u funkciji BP, ali je BP širi pojam u odnosu na RP.

18.12.2004

IZVESTAJ O PROMENAMA NA SOPSTVENOM KAPITALU

To je treci izvestaj koje sastavljaju drustva kapitala, pored BS I BU. I koji je namenjen
vlasnicima. Ovaj izvestaj zamenio je izvestaj koji se ranije zvao izvestaj o zadrzanoj dobiti ili,
kako se kod nas zvao, izvestaj o raspodeli dobitka. Ovaj izvestaj za razliku od ostalih izvestaja
koji cine godisnji obracun namenjen je vlasnicima. I on zapravo pokazuje usled kojih
dogadjaja se sopstveni kapital firme tokom godine promenio, u stvari on ce vam dati
objasnjenje zbog cega sopstveni kapital na kraju izgleda onako kako je to predstavljeno u BS.
Da bi se bilans razumeo moramo da znamo koje su to promene koje mogu da dovedu do
promena sopstvenog kapitala. Znaci o cemu taj izvestaj treba da izvestava, koje promene treba
da cine taj izvestaj? Promene koje se desavaju na SK, delimo u dve grupe:
1.one koje nastaju na osnovu naknadnog ulaganja vlasnika, to su promene usled
kojih se kapital uvecava zahvaljujuci priliva sredstava iz okruzenja u
preduzece, ili pak usled odliva kapitala u okruzenje u preduzece. Prilivi mogu
nastati uplatama vlasnika, isplate mogu nastati po dve osnove: ili usled
povlacenja kapitala, dakle smanjenja kapitala ili usled isplata dividendi. Svaka
isplata dividendi smanjuje SK. Zasto? Zato sto su dividende deo dobitka a
dobitak je deo SK. Dakle kada isplatite dividende to ce imati za posledicu
smanjenje SK, odnosno SK ce biti manji nego da ste celu ostvarenu dobit
zadrzali u vidu rezervi. Smanjenja OK nastaju otkupom I ponistenjem
115

sopstvenih akcija ili smanjenjem nominalne vrednosti akcija, ili sazimanje
akcija, ili ukrupnjavanje akcija kada se od dve akcije pravi jedna akcija I uz to
se vrsi smanjenje nominalne vrednosti.
2.promene koje nastaju iz poslovanja , kazemo iz internih izvora. Znaci to su
promene SK kreirane kroz poslovanje preduzeca. I naravno tu imamo
povecanje SK koje nastaju kada preduzece ostvari dobitak. Secate se svaki
dobitak povecava SK. Svojstveno tome svaki gubitak smanjuje SK. To znaci
da ce do smanjenja doci usled pokrica gubitka. I sada ovde imamo nesto sto do
sada nismo radili
Postoje promene koje prema MRS ne idu u BU vec prihodi se odmah pripisuju
kapitalu, a rashoci ga smanjuju. To su tacno odredjeni prihodi I rashode. Znaci ne bilo
koji,nego se tacno zna kada I koji prihod moze umesto kroz BU, da utice na dobit pa da kroz
dobit utice na SK, moze da to preskoci I direktno utice na SK I povecavaSK ako je prihod
odnosno da smanji SK ako je rashod. To se uglavnom nalaze dve grupe prihoda I rashoda:
1.jedno su kursne razlike, ali kada kazemo kursne razlike nemojte tu stati. Jer je
prema standardu 21 osnovni postupak sa kursnim razlikama je da se one
smatraju rashodom odnosno prihodom perioda u kome su nastali. Ali ako
kursna razlika nastane po osnovu ucesca koje imate u stranoj firmi I koje je
prema tome iskazana u stranoj valuti, tada kursna razlika koja se na to ucesce
odnosi, nece biti tretirana kao rashod odnosno prihod perioda vec ce biti
tretirana kao promena visine SK. Primera radi: ako neko nase preduzece ima
recimo znacajno ucesce od 40% u nekoj stranoj firmi, to ucesce ce u nasoj
firmi biti iskazano u euro-ima, ako je ta firma u EU. Znaci toliko smo morali
da ulozimo hiljada ili miliona eura da bismo to ucesce ostvarili. To ce biti
iskazano kao nabavna vrednost ako je vecinsko ucesce, ako je equity metoda,
ili metodi udela ako je znacajno. To ucesce koje je iskazano u euro-ima mora
na dan bilansa da se kursira, znaci da se dovede na dnevnu vrednost. Ako je
kurs eura iznad onoga kojeg smo imali u trenutku transakcije,odnosno u
trenutku poslednjeg kursiranja, jer je ucesce dugorocna kategorija, vi ste proslo
kursiranje radili kao 31.12 prosle godine, sada radite ponovo kursiranje I kurs
je iznad onoga koji je bio u junu, jer ste I u junu radili kursiranje. Imacete
pozitivnu kursnu razliku. Posto je ucesce deo vaseg kapitala koji je
investiran u drugu firmu MRS-21 zahteva da ta kursna razlika ne bude tretirana
kao prihod ovog perioda, znaci ne knjizite tu kursnu razliku kao prihod I
povecate rezultat,nego da iskazete tu kursnu razliku kao povecanje SK. Znaci
ona uopste nece ici kroz BU kao prihod, vec ce povecati ucesce I povecati SK.
Ukoliko bi se dogodila negativna kursna razlika, vrednost ucesca bi bila
smanjena I smanjen SK.
2.ukoliko se neki delovi imovine u toku sastavljanja izvestaja, iskazuju u svojim
fer vrednostima, MRS-16 koji se bavi nepokretnostima, opremom I
postrojenjima, nudi dva postupka: da imovinu vrednujete po njihovoj nabavnoj
vrednosti umanjenu za sve akumulirane otpise, ili na dan bilansa utvrdjujete fer
vrednost vase stalne imovine. Ako se preduzece opredeli za koriscenje ovog
alternativnog postupka onda ce na kraju svake godine da utvrdjuje odnos
izmedju nabavne vrednosti umanjene za amortizaciju I trzisne vrednosti te
imovine na dan bilansa. Ako bi se dogodilo da je trzisna vrednost iznad
preduzece bi imalo tzv prihode od revalorizacije I ti prihodi bi bili iskazani kao
povecanje kapitala. Znaci bila pi povecana vrednost imovine na dnevnu
vrednost I bio bi podignut kapital. Ako bi se dogodilo da u narednoj godine I
po osnovu revalorizacije imovine, znaci kada poredite vrednost u knjigama,
znaci to nije vise nabavna vrednost,to je revalorizovana vrednost iz prosle
godine umanjena za amortizaciju, ako nju uporedite sa tekucom trzisnom
vrednoscu I ako trzisna vrednost bude niza tada smanjujete vrednost imovine
116

na nizu fer vrednost I smanjujete onu revalorizaciju koju ste prosle godine
prikazali. I sve dok ne potrosite tu revalorizaciju, vi cete gubitke, dakle
smanjenje vrednosti evidentirati preko te revalorizacije. A ako bi se dogodilo
da trzisne vrednosti, da pad bude takav da potrosite sve ranija povecanje onda
bi se za iznos razlike smanjili SK. Znaci u BS u okviru SK imacete prihode od
revalorizacije koje ce postojati sve dok je trzisna vrednost veca od vrednosti u
knjigama. I onda ce se svake godine povecavati odnosno smanjivati u
zavisnosti kako se menja odnos izmedju knjigovodstvene I fer vrednosti vase
stalne imovine. Na taj nacin vi obezbedjujete da u BS da stalna imovina, I
naravno u okviru SK, stalna imovina bude iskazana po fer vrednostima.
Problem koji se javlja kod ovog postupka je sto je jako tesko utvrditi fer
vrednost za sve oblike imovine kojom preduzece raspolaze I sto postoji
opasnost od uvodjenja prilicne doze subjektivizma u finansijske izvestaje,
imajuci u vidu da sastavljac finansijskih izvestaja mora sam da odredjuje
kolika je fer vrednost, ako nema trzisne vrednosti, pa slicno sredstvo…znaci
cim nema tog cvrstog uporista, to moze dovesti do subjektivnih procena.

KOJE INFORMACIJE IZVESTAJ O PROMENAMA NA SOPSTVENOM

KAPITALU TREBA DA PRUZI

•1. висину нето добитка или губитка текућег периода;
•2. износ прихода и расхода који су непосредно третирани као повећање односно
смањење капитала; znaci one koje sam malo pre objasnjavala.
•3. добитке и губитке који су третирани као промене сопственог капитала;dakle
razlike izmedju ovih prihoda I rashoda
•4. износ за који је коригован резултат претходног периода по основу
исправљања фундаменталних грешака; koliko god nastojimo da prilikom
sastavljanja finansijskih izvestaja ne napravimo gresku to ne znaci da se greska nikada
ne napravi. Postoji poseban standard koji se bavi nacinom na koji se fundementalne
greske ispravljaju, pri cemu se pod fundementalnom greskom podrazumeva greska
koja je dovela do netacnog iskazivanja , ali uz znacajne mere, rezultata I neto imovine
odredjenog obracunskog perioda. Kada se takva greska otkrije, recimo tretirali ste kao
rashod nesto sto ste trebali tretirati kao sredstvo. To je dovelo, za taj period, do
smanjenog rezultata I svojstveno tome iskazivanju nice imovine. Ta greska je
otkrivena ove godine u junu a napravljena je prosle godine. MRS-8 trazi da se takva
greska ispravi. Dakle za efekat greske bice promenjen neto dobitak prethodne godine.
A posto je taj neto dobitak iz prethodne godine deo SK onda ce ispravka visine neto
dobiti uticati na visinu SK.
•5. износ исплаћених дивиденди и
•6. износ за који је промењен резултат услед промене рачуноводствене политике.
Ako promenite rac.politiku I predjete recimo sa fifo metode na prosecnu cenu kod
obracuna troskova zaliha, to ce imati uticaja na visinu troskova zaliha I na vrednost
zaliha. MRS-1 u takvim situacijama zahteva da izracunate efekte promene ove
rac.politike I da promenite rezultat prethodne godine za tu promenu. Zasto? Da bi taj
rezultat bio uporediv sa rezultatom tekuce poslovne godine, znaci vi cete promeniti
rezultat prethodne godine da biste mogli da izvrsite uporedjenje. Znaci vi cete reci: da
smo I prosle godine primenili ovu rac.politiku rezultat bi bio ovoliki, pa taj onda
rezultat postaje uporediv sa rezultatom u ovoj godini u kojoj vrsite obracun po ovoj
metnodi.

KAKO IZVESTAJ IZGLEDA

117

MRS-1 nudi 2 forme izvestaja o promenama na SK. Znaci on ne nalaze da izvestaji
moraju izgledati ovako ili onako, on kaze moguce je da izvestaj ovako izgleda. Te dve forme
se medjusobno razlikuju prema obimu informacija koje sadrze.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->