P. 1
Finansijska funkcija u preduzecu

Finansijska funkcija u preduzecu

|Views: 1,234|Likes:
Published by mejland

More info:

Published by: mejland on Apr 28, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as TXT, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/23/2013

pdf

text

original

1.FINANSIJSKA FUNKCIJA U PREDUZECU Sa aspekta teorije sistema preduzeće se može objasniti kao organizacini sistem sa sv im njegovim karakteristikama.

To znači, da se preduzeće da opisati kao otvoren, dina micki, stohastički i ciljno usmeren poslovni sistem. Za nesmetano odvijanje poslovnog procesa je najvažnija stabilnost poslovnog sistem a. aNa stabilnost poslovnog sistema najčešće najveći uticaj ima prisutnost konflikta izm eđu ciljeva pojedinih podsistema poslovnog sistemaa. Zbog toga poslovni sistem treba da uskladi ciljeve pojedinih podsistema u sinerg ijsku celinu, i na taj način onemoguci negativne tendencije konfliktnih ciljeva, k oji se, ako su neusklađeni, negativno odražavaju na stabilnost sistema kao celine. Savremeno preduzece predstavlja manje ili vise složenu drustveno-ekonomsku kategor iju sa definisanim ekonomskim ciljevima i zadatcima. Preduzeće je, prema tome, složen poslovni sistem čiji je osnovni cilj i zadatak obavlj anje određenih poslova u sklopu njegove individualne reprodukcije kao dela integra lne društvene reprodukcije. Preduzeće je složen poslovni sistem, jer se unutar njegove individualne reprodukcije izvršava složen privredni zadatak, u vezi s tim i unutrašnja podela rada. U okviru jedinstvenog poslovnog sistema mogu se identifikovati sledeća tri podsist ema: izvođački, informacioni i upravljački. U izvođačkom podsistemu obavljaju se osnovne poslovne funkcije: kadrovska, nabavna, proizvodna, prodajna i finansijska. Informacioni podsistem obuhvata informacione funkcije koje se onose na procesira nje podataka o budućnosti, o prošlosti, kao i kontrolu i analizu podataka. Upravljački podsistem obuhvata sledeće funkcije: planiranje proizvodnih procesa, org anizaciju i kontrolu izvršenja peoizvodnih zadataka. Integrani zadatak preduzeća se ostvaruje putem jednog funkcionalno-organizacionog mehanizma, koji se kao celina naziva složeni dinamički poslovni sistem. Preduzeće je složen dinamički sistem i svaka funkcija sa svojom unutrašnjom organizacijo m i tehničkim instumentima predstavlja deo tog složenog poslovnog sistema, pa se može amatrati posebnim prostim, ili manje složenim sistemom ( odnosno podsistemom). FINANSIJSKA FUNKCIJA KAO PODSISTEM POSLOVNOG SISTEMA (PREDUZEĆA) Finansijska funkcija svestrano je ukljucena u okviru procesa individualne reprod ukcije, u delovanje svih ostalih funkcija. Sa stanovišta organizacije, proces reprodukcije započinje nabavkom, a završava se prod ajom. Početna i završna faza su u novčanom obliku, a novac je trebalo pribaviti ili im ati , a takođe pod izvesnim uslovima i vraćati. Preoblikovanje novca u procesu repro dukcije vrši se cirkulacijom sredstava dok je problem nabavke posedovanja i vraćanja novca iz domena finansijskih odnosa. Centralna kategorija finansijske funkcije je novac u svim njegovim osnovnim ulog ama: melila vrednosti, posrednika razmene, platežnog sredstva, čuvara vrednosti, i r aspodelioca društvenog proizvoda. Dakle finansijski odnosi jesu odnosi između ljudi, organizacija i drištva koji prois tiču iz značaja novca u svim njegovim nabrojanim ulogama. Kada su u pitanju pojedine faze procesa individualne reprodukcije, onda se novac javlja u pomenutim funkcijama: a) u fazi pribavljanja pojedinih faktora poslovno-proizvodnog procesa novac dejstvuje u obe svoje funkcije. On je merilo vrednosti pri kalkulaciji izvršenih nabavki, a istovremeno je i sredstvo plaćanja u smislu novčanog izmirivanja ugovoren ih kupoprodajnih obaveza prema dobavljačima. b) U fazi proizvodnje novac uglavnom funkcioniše kao merilo vrednosti pri utv rđivanju vrednosti troškova u proizvodnji i pri kvantificiranju vrednosti rezultata proizvodnje. c) U fazi prodaje (razmene) novac ima, takođe, dvostruku funkciju: kao meri lo vrednosti pri vođenju i definisanju – kalkulaciji cena sopstvenih proizvoda i usl uga, i kao sredstvo plaćanja pri naplati gorovih proizvoda i usluga od kupaca i ko risnika. d) U fazi raspodele novac isto tako dvostruko fungira kao merilo vrednosti pri utvrđivanju ostvarene bruto dobiti. e) Kao sredstvo plaćanja pri dodeljivanju novčanih iznosa pojedinim participant ima u raspodeli dobiti (podmirenje opšte i zajedničke potrošnje).

ODNOS FINANSIJSKE FUNKCIJE I OSTALIH FUNKCIJA U PREDUZEĆU Plan je instument preko koga se uspostavlja prva faza između finansijske funkcije i komercijalne funkcije, odnosno nabavke i prodaje. Sve veci značaj imaju informacije o raspoloživim novčanim sredstvima za nabavku, pri čem u je potrebna stalna saradnja i provera nabavne službe da l su sredstva obezbeđena z a određene veće odnosno pojedinačne nabavke. Između finansijske funkcije i nabavke treba da se ostvaruje stalna saradnja u vezi sa plaćanjem obaveza dobavljačima. Finansijaska služba ostvaruje saradnju s nabavnom službom i u vezi sa ostvarenjem na knadnih popusta vezanih za nabavku a koji su uslovljeni obimom nabavke po količini i vrednosti. ODNOS FINANSIJSKE FUNKCIJE I PRODAJE Saradnja finansijske funkcije i prodaje započinje planiranjem sredstava za finansi ranje zaliha gotovih proizvoda i finansiranje potreživanja od kupaca i potraživanja po robnim i potrošačkim kreditima. Drugo značajno područje saradnje finansijske funkcije i prodaje odnosi se na praćenje naolate potraživanja za prodate proizvode, robu i usluge. Na osnovu navedenih podataka finansijska služba prati naplatu potraživanja od kupaca , raspodeljuje naplaćeneiznose po osnovu zajedničkog proizvoda, odnosno zajedničkog pr ihoda, prati ostvarivanje uslova za odobravanje naknadnih popusta u vezi s proda jom proizvoda, odnosno robe, ili daje odgovarajuće informacije prodaji na osnovu k ojih prodaja odobrava te popuste. Saradnja finansijske funkcije i prodaje ostvaruje se na području informisanja prod aje o iznosima potraživanja od kupaca koji nisu naplaćeni, odnosno obezbeđeni u zakons kom roku, zatim o razlikama u stanju potraživanja od kupaca, a naročito ako te razli ke potiču iz osnova nerešenih reklamacija na cenu ili druge uslove prodaje (kvalitet , oštećenje u transportu i sl.). ODNOS FINANSIJSKE FUNKCIJE I PROIZVODNJE Zadatak proizvodne funkcije jeste da proizvodi određenu vrstu proizvoda, određenog k valiteta i količine, i uz odgovarajuće utroške živog i minulog rada, odnosno uz najmanje troškove. Odnosi finansijske funkcije i proizvodnje realizuju se kao odnosi finansijske sl užbe i službe proizvodnje, u zavisnosti od toga koje koje službe u okviru proizvodnje dejstvuju, odnosno koje zadatke obavljaju. U vezi s tim treba imati u vidu da je proces organizovanja preduzeća u oblasti mat erijalne proizvodnje propraćen i tendencijom obrazovanjaodređenih službi u preduzeću. Saradnja finansijske i proizvodne funkcije ostvaruje se naročito na području angažovan ja obrtnih sredstava u zalihama materijala, nedovršene proizvodnje, poluproizvoda i delova gotovih proizvoda. ODNOS FINANSIJSKE I RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE Razgraničenjem finansijske i računovodstvene funkcije, došlo je i do promena u njihovi m odnosima. U najkraćim crtama, odnosi finansijske računovodstvene funkcije u svakod nevnom poslovanju ogledaju se u sledećem: • Izveštaji finansijske službe o primljenim i izdatim instrumentima obezbeđivanja pl a služe kao podloga za knjiženje u knjigovodstvu, pa ih svakodnevno ona mora dostavl jati knjigovodstvu; • Obračuni kamata na korišćene kredite i zajmove • Ukoliko se likvidacija ulaznih faktura vrši u finansijskoj službi, odnosno ukoliko na vršiisplatu obaveza prema dobavljačima na osnovu fakture; • Računovodstvene informacije i izveštaje (bilansi stanja, bilansi uspeha, stanja pot aživanja od kupaca i obaveza prema dobavljačima,..); ODNOS FINANSIJSKE I KADROVSKE FUNKCIJE Dodirnr tačke kadrovske i finansijske funkcije nalaze se, npr. u vezi sa preduzima njem novih investicija vezanih za proširenje kapaciteta, ili pak uvodjenja nove op reme, tehnologije i na tome zasnovanog blagovremenog obezbeđenja adekvatne kadrovs ke strukture. Određene finansijske informacije o kretanju ukupnog prihoda, troškova poslovanja i d obiti u jednom proteklom vremenskom periodu mogu upućivati na potrebu za što raciona lnijim korišćenjem postojećeg kadrovskog potencijala. Kretanje produktivnosti, ekonomičnosti i rentabilnosti poslovanja, putokaz je za d

efinisanje ciljeva kadrovske politike buduceg perioda vezanih za eventualnu izme nu kadrovske strukture, rad na kontinuiranom usavršavanju kadrova i prilagođavanju r adnih uslova kadrovima. ODNOS FINANSIJSKE I MARKETING FUNKCIJE Neophodnost praćenja i zadovoljavanja potreba, želja i ukusa postojećih i potencijalni h potrošača, na jednoj strani, kao i obezbeđivanje finansijske podloge za takvu poslov nu orijentaciju, na drugoj, osnovne su dodirne tačke marketing i finansijske funkc ije. Finansijska funkcija ima još jedan važan zadatak – da marketing funkciju usmeri u pogl edu korisnika, tj. segmenta potrošača kojima treba prvenstveno da plasira svoje proi zvode, odnosno usluge. ODNOS FINANSIJSKE I DRUGIH FUNKCIJA Tačnije, analitičko-planska funkcija daje finansijskoj funkciji potrebne informacije o planovima razvoja i tekućoj aktivnosti, te ove dve funkcije međusobno sarađuju u fa zi sastavljanja planova. Finansijaka funkcija ima uspostavljene odnose sa funkcijom istraživanja i razvoja. Reč je o saradnji pri izradi predloga srednjoročnog i godišnjeg plana razvoja i utvrđiv anja mogućnosti ulaganja. Sa funkcijom za opšte i pravne poslove, koja priprema materijale za organe upravlj anja, stara se za sprovođenje odluka organa upravljanja i poslovnih ugovora, finan sijska funkcija sarađuje i održava stalnu vezu preko poslova prinudne naplate potraživ anja, regulisanja materijalno-finansijskog poslovanja itd. 4.Finansijska politika preduzeća Predstavlja kompleksnu aktivnost koja se na području finansijkog poslovanja sprovo di u odredjenom vremenu koristeći se odredjenim metodama, principima i sredstvima, a sve to u cilju ostvarenja najpovoljnijih efekata u oblasti finansijskog poslo vanja preduzeća. Samim tim koncipiranje i utvrdjivanje strategije i taktike dugoročn og i srednjoročnog delovanja finansijskog poslovnog sistema kao dela složenog dinamičk og sistema naziva se finansijskom politikom. Suština problematike finansijske politike je u sledećem: otkrivanje i fiksiranje postojećih i potencijalnih problema finansijskog karaktera koji objektivno mogu da ometaju realizaciju planiranih finansijskih konstrukcij a u budućem poslovanju organizacije. sistemsko proučavanje karaktera finksiranih problema, istraživanje mogućih puteva za n jihovo pravovremeno rešavanje i predlaganje metoda i mera za njihovo otklanjanje u svrhu optimalne realizacije svih planiranih finansijskih konstrukcija i operaci ja, kao značajnih komponenata efikasne realizacije kompleksne poslovne politike or ganizacije. Složenost i klasifikacija finansijske politike Širok dijapazon finansijskih poslova i problema implicira i širok domen finansijske politike. Zbog toga moraju da se koncipiraju brojne parcijalne finansijske polit ike. Sobzirom na osnovna područja delovanja finansijske politike može se govoriti o: politici pribavljanja finansijskih sredstava, politici finansiranja proste i proširene reprodukcije, politici plasmana finansijskih sredstava, politici zajedničkih ulaganja, politici stvaranja finansijskih rezervi, politici finansiranja obrazovanja kadrova, politici utvrđivanja i raspodele ukupnog prihoda i dobiti, politici likvidnosti, politici poslovanja na finansijskom tržištu i politici finansijske stabilnosti. Sve ove parcijalne finansijske politike su delovi integralne finansijske politik e preduzeća. Izmedju njih deluje zakon povretne sprege tako da vrlo često parcijalne politike dimenzionišu i struktuiraju integralnu finansijsku politiku i obratno. Finansijska politika se može podeliti prema: vremensko-genetičkom aspektu na: politiku finansiranja, investicionu politiku, tek uću finansijsku politiku i prema nekim autorima možemo dodati politiku osnivanja.

vremenskom aspektu na: dugoročnu politiku strukture i kratkoročnu politiku likvidnos ti. zadacima finansijske funkcije na: politiku nabavke, politiku upotrbe, politiku u pravljnja kapitalom. Na osnovu kriterijuma dinamičnosti moguća je klasifikacija finansijske politike na o snovnu, tekuću i razvojnu finansijsku politiku. Faktori finansijske politike Posebno područje problematike finansijske politike jesu faktori finansijske politi ke. Njihovo nepoznavanje može da uslovi sasvim pogrešno i nerealno koncipiranje osno vnih pravaca i aspekata finansijske politike.Sve relevantne faktore ove politike možemo podeliti na interne i eksterne. Interni faktori finansijske politike su oni koji se nalaze i objektivno deluju u samom preduzeću. Najvažniji su: usvojena globalna poslovna politika, usvojen plan i program dugoročnog i srednjoročnog razvoja, stepen korišćenja kapaciteta, kvalifikovna struktura zaposlenih, politika internih cena stepen likvidnosti i zaduženosti i td. Eksterni faktori su oni koji paralelno sa internim egzistiraju i zakonomerno del uju u uzem i sirem društvenom i privrednom okruženju, a veoma utiču na realnost i konz istentnost koncepta finansijske politike. Najvažniji su: Privredni sistem je eksterni faktor koji najsnažnije deluje na koncipiranje i mogućn ost dosledne realizacije finansijske politike organizacije. Globalni privredni s istem je po karakteru veliki složeni makroekonomski sistem, koji ima niz svojih vr lo relevantnih podsistema kao što su: sistem politike cena, finansijski sistem, kr editno-monetrani sistem, bankarski sistem, poreski sistem, devizni sistem, spolj no-trgovniski sistem i sistem ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Onaj ko nosi i koncipira finansijsku politiku preduzeća mora se permanentno suočavati sa propisima , merama i instrumentima ovih podsistema ukoliko želi nesmetanu realizaciju koncep ta finansijske politike. Tržište je relevantno ograničavajući faktor ponašanja privrednog preduzeća u svim njegovim ktivnostima pa i u koncipiranju finansijske politike. Ovo se podjednako odnosi i na domaće i na inostrano tržište. Na tržištu deluju mnogi faktori koji se moraju uzimati u obzir prilikom sačinjavanja modela finansijske politike. Najvažniji su: tržište dobavl jača, tržište kupca, novčano i tržište kapitala, devizno tržište, participacioni poslovi ( vi učešća i zajedničkog ulaganja), kooperativni i kooprodukcioni poslovi, inostrani zajm ovi, inostrana ulaganja u domaću privredu. 5. Investiciona politika i donošenje investicionih odluka 1. Investiranje i investicije Definisanje cilja - Preduzeće nastoji da obezbedi sebi sadašnji i budući opstanak, da obezbedi kontinuitet sadašnjeg i budućeg efikasnog funkcionisanja. Ovaj sintetizovan osnovni cilj preduzeća se dalje precizira kroz dva dopunska cilja: 1. Obezbeđenje kontinuiteta funkcionisanja 2. Obezbeđenje kontinuelnog nastavka efikasnog funkcionisanja Obzirom da se investiranjem ostvaruju osnovni razvojni ciljevi preduzeća najveći deo odgovornosti za sudbinu preduzeća se prenosi na investicionu politiku, na izbor v aljanih investicija i njihovu efikasnu realizaciju. Ciljevi investiranja i investiciona politika - kao direktna posledica ciljeva pr eduzeća sadržani su u dugoročnoj razvojnoj politici preduzeća. Sa druge strane samo na k onkretnim investicionim akcijama u okviru definisane investicione politike, može s e zasnivati ostvarenje ciljeva i razvojne politike preduzeća. Kriterijumi izbora investicija - predstavljaju meru valjanosti pojedinih investi cionih akcija, meru dostizanja postavljenih ciljeva investiranja i na osnovu nje ga se određuje koju od raspoloživih investicionih akcija treba realizovati. Neadekva tno odabrani kriterijumi dovode do nepravilnih odluka i do promašaja cilja investi ranja što može da ima sudbonosan značaj za opstanak i razvoj preduzeća. Opšti pojmovi investicija i investiranja - podrazumevaju: sadašnja ulaganja koja se vrše u realna proizvodna dobra radi dobijanja određenih efekata u budućnosti i na taj

način povićanja ukupnog bogatstva preduzeća. Proces investiranja - obuhvata skup svih aktivnosti u celokupnom periodu planira nja od stvaranja ideje za investiranjem do konačnog završetka investicionog poduhvat a i njegovog puštanja u normalan rad. Investicije - kao sastavni deo ukupnosti procesa alokacije ekonomskih resursa u vremenu, jedno su od najznačajnijih područja ekonomske teorije uopšte, a naročito finans ijske teorije. Taj značaj proističe iz dve osnovne ekonomske karakteristike: ograničenost (retkost) i mogućnost alternativne upotrebe ekonomskih resursa, ne samo u pogledu njihovog kombinovanja u funkciji različitih proizvodnih kombinacija, ne go i u vremenu. budući razvoj kao pretpostavka potpunijeg zadovoljavanja potreba u budućnosti, moguć j e jedino ukoliko se deo tekuće stvorene vrednosti (roba i kapitala) iz tekuće preusm eri u buduću potrošnji. 2. Investicioni projekti i investicioni kriterijumi Investicioni projekti kao alternativne mogućnosti internog ulaganja kapitala unuta r preduzeća, mogu se klasifikovati na: Nove proizvodnje ili proširenje postojećih; Izmeštanje opreme ili objekata; Istraživanja i razvoj; Istražni radovi; Drugi projekti. Ocene i rangiranja investicionih projekata - Od posebne je važnosti klasifikacija na nezavisne i međusobno isključive investicione projekte. Nezavisnim projektima - se smatraju oni koji ne konkurišu jedan drugom, odnosno uk oliko izbor jednog projekta ne podrazumeva automatsko/istovremeno odbacivanje dr ugog. Međusobno isključivi projekti - se međusobno isključuju, tako da izbor jednog projekta z nači automatsko odbacivanje drugog. Kapitalna ulaganja Generisanje investicionih predloga; Procenu/projekciju novčanih ili tokova gotovine za te predloge; Vrednovanje novčanih tokova; Selekcija projekata bazirana na prihvaćenim kriterijumima Kontinuirano ponovno vrednovanje investicionih projekata nakon njihovog prihvata nja. Svaka od navedenih aktivnosti, odnosno korektnost njenog sprovođenja poboljšava obj ektivnost i kvalitet investicionog upravljanja i šansu za izbor optimalnog plasma na kapitala. U teoriji i praksi prisutna su dva osnovna pristupa procenjivanju i merenju fina nsijskih koristi ili efekata investicionih projekata: Tradicionalni ili računovodstveni Savremeni ili finansijski Tradicionalni ili računovodstveni podrazumeva projekciju godišnjeg finansijskog rez ultata u ekonomskom veku projekta i njihovo kompariranje sa uloženim sredstvima-ka pitalom. Savremena finansijska teorija je pristup iskazivanja efekata investicionih proj ekata preko njihovog dejstva na novčane tokove, odnosno tokove gotovine, kao izraz stvarnog povećanja ili smanjenja kupovne snage preduzeća. Osnovni investicioni kriterijumi u finansijskoj literaturi: Cena kapitala Standardna stopa prinosa Cena kapitala kao investicioni kriterijum bazira se na neospornoj činjenici da kap ital bez obzira na njegove izvore ima svoju cenu i na zdravo-razumskoj logici da vredi ulagati ako će očekivana zarada nadoknaditi bar tu cenu. Za razliku od cene kapitala standardne stope prinosa su više empirijski zasnovan k riterijum, koji uprkos tome ima dosta raširenu praktičnu primenu. Kao standardne sto pe prinosa susreću se ili koriste: željena stopa prinosa na nivou ulaganja; stvarna stopa prinosa na postojeća ulaganja; prosečna stopa prinosa za datu privrednu granu;

ciljna stopa prinosa na postojeća ulaganja i dr 3. Metode procene Investiciona odluka će biti: ili prihvatanje ili odbacivanje predloga, na osnovu čet iri metode određivanja potrebnog kapitala: - Prosečna stopa povraćaja Prosečna stopa povraćaja predstavlja odnos prosečnog godišnjeg profita posle oporezivanj a i investicije u projekt. Jednom kada je prosečna stopa povraćaja za investicioni predlog izračunata može se upore diti sa traženom stopom povraćaja da bi se odredilo treba li određeni investicioni pre dlog prihvatiti ili odbaciti. - Period povraćaja To je odnos početnog ulaganja i godišnjih novčanih prihoda u periodu povraćaja. Ako je izračunati period povraćaja kraći od nekog prihvatljivog maksimalnog perioda po vraćaja, investicioni predlog se prihvata, a ako je period povraćaja duži, predlog se odbacuje. - Interna stopa povraćaja Interna stopa povraćaja investicionog predloga je diskontna stopa koja izjednačava s adašnju vrednost očekivanih izdataka sa sadašnjom vrednošću očekivanih primanja. Kriterijum prihvatanja – jeste poređenje interne stope povraćaja s traženom stopom povraćaja. Ako je interna stopa povraćaja veća od tražene stope, projekt se prihv ata, ako je manji projekt se odbacuje. - Neto sadašnja vrednost Metodom sadašnje vrednosti svi povraćaji novca se diskontuju na sadašnju vrednost, kor isteći traženu stopu povraćaja. Metodom interne stope povraćaja dati su tokovi novca, a traži se diskontna stopa koja izjednačava sadašnju vrednost novčanih prihoda sa sadašnjom vrednošću novčanih rashoda. Metodom sadašnje vrednosti dati su tokovi novca i tražena stop a povraćaja, a utvrđuje se neto sadašnja vrednost. 4. Inflacija i odluke o investiranju Troškovi amortizacije zasnivaju se na stvarnim, a ne na troškovima zamene. Budući da p rihod raste s inflacijom, raste i deo prihoda koji se oporezuje, a rezultat toga je da realni prilivi novca ne dostižu inflaciju. U situaciji bez inflacije, troškov i amortizacije predstavljaju trošak zamene investicije, onoliko koliko se ona troši. Postojanje inflacije rezultira manjom realnom stopom povraćaja i smanjenom motivac ijom preduzeća da investira kapital. Stanje priliva novca poboljšalo bi se uvođenjem p rogresivne metode amortizacije. Preduzeća jednostavno u vreme inflacije nisu motiv isana. Vrednovani prilivi novca takođe moraju održavati inflaciju. Takvi prilivi novca određe ni su na više načina. Primanja mogu rasti jer su rezultat prodaje proizvoda po višim c enama, izdaci mogu rasti zbog većih plata i materijalnih troškova. 5. Rizik pri investiranju Malo je investicionih projekata koji su ograničeni na precizno naveden životni vek i zražen u prvobitno datim informacijama u svrhu predviđanja, pošto je bilo koja odnosno svaka, odluka u vezi s utroškom kapitala uvek podlžna nepoznatom razvoju događaja u b udućnosti. Čak i ako se prihvati da je rasuđivanje iskusnog rukovodioca (po pitanju budućeg pote ncijala novčanih tokova) u stanju da bude održiv kriterijum pri izboru između alternat ivnih investicionih zahteva, ono ipak nije dovoljno da mu omogući da donese optima lnu odluku. To može da se postigne jedino znatnim iskustvom u vezi sa specifičnim ti povima investicija. U slučaju predloga za relativno velik izdatak kapitala suštinski je neophodan veći bro j informacija u vezi sa mogućim budućim ishodima i izgledima za efikasnost projekta u cilju boljeg dugoročnog korporativnog planiranja. 6. Značaj finansijskog planiranja, analize i kontroleFinansijsko planiranje predstavlja oblik iskazivanja raznih vrsta planova u fina nsijskim pokazateljima. Ti planovi tiču se nabavke, proizvodnje, prodaje i razvojn e funkcije. U finansijskim planovima se cilj finansijske politike (tj.finansijska snaga) u v

rednosnom izrazu stavlja u vreme i prostor. Iz finansijskih planova se vidi: šta s e namerava učiniti, kako, ko će cilj ostvariti, kada i gde. Finansijsko planiranje ima informativno-koordinirajući značaj na bazi informacija o finansijskom poslovanju organizacije/preduzeća, jer se na njemu koordiniraju sve f inansijske aktivnosti u procesu i donose mnoge finansijske odluke. Poslovi finan sijskog planiranja obuhvataju izradu mesečnih, kvartalnih, godišnjih, petogodišnjih (s rednjeročnih) i dugoročnih finansijskih planova, utvrdivanje planova materijalnih tr oškova i amortizacije, planova realizacije, planova prihoda i rashoda, planova inv esticija, kreditnih planova, zatim, raznih predračuna (poreza i doprinosa, cena, i ostalih zakonskih i ugovornih obaveza). Postoje principi kojih se moraju pridržavati finansijski stručnjaci prilikom procedu re finansijskog planiranja: princip sistematičnosti, princip jasnosti, princip pot punosti, princip elastičnosti, princip vremenske tačnosti i princip tačnosti iznosa. U finansijskom planu se definišu: izvori finansiranja, raspodela finansijskih resu rsa, obavezna plaćanja, rokovi realizacije finansijskih mera... U vezi s tim, fina nsijsko planiranje se može podeliti u dve etape: 1. Planiranje finansijskih izvora i tokova, i 2. Sopstveno finansijsko planiranje. Prema periodu za koji se vrši planiranje, postoje: dugoročno (za period od 5 i više go dina), srednjeročno (do 5 godina) i kratkoročno planiranje (do godinu dana). Za razlikovanje finansijskih planova po vrstama koriste se sledeći kriterijumi: re dovnost sastavljanja, vremenski period i svrha sastavljanja. U pogledu redovnosti sastavljanja finansijski plan može biti tekući (on je ili redov an tj. sastavlja se redovno na određeni vremenski period ili vanredan tj. sastavlj a se po potrebi) i jednokratni (ili specijalni sastavlja se povremeno) Po vremenskoj dimenziji finansijski planovi se dele na: perspektivne (koji projektuju prema osnovnom perspektivnom planu preduzeća dugoročno potrebna finansijska sredstva) osnovne godišnje finansijske planove koji predstavljaju finansijski izraz godišnjih planova proizvodnje operativne finansijske planove za kraći vremenski period (polugodište, kvartal, mese c) Po svrsi sastavljanja dele se na: planove priliva i odliva (tj. planove toka novča nih sredstava i likvidnosti), planove pojedinih vrsta sredstava i njihovih izvor a i planove prihoda i rashoda te bruto i neto dobiti. Finansijsko planiranje obuhvata: a) plan prodaje b) plan troškova c) plan nočanih tokova d) planirani bilansa uspeha e) planirani bilans stanja Plan prodaje – polazište za izradu plana novcanih tokova jeste predviđanje prodaje ili plan prodaje. Za sačinjavanje plana prodaje koriste se interne (prodaja određenog p roizvoda u prošlih nekoliko godina) i eksterne (konkurencija i opšte stanje u ekonom iji jedne zemlje) analize. Pošto se sačini plan prodaje, njega je neophodno dopuniti planom naplate, tj. primanja gotovine. Pri prodaji za gotovo novac se prima ist ovremeno sa činom prodaje a kod prodaje na kredit primanja gotovine dolaze kasnije . Plan troškova- osnovni plan od koga polazi fninasijsko planiranje jeste plan proda je međutim, da bi se došlo do prodaje neophodno je proizvesti a da bi se proizvodilo potrebno je nabaviti određene komponente. To znači da preduzeće ima određene novčane izda tke za plaćanje tih troškova, tako da je potrebno sačiniti plan troškova. Plan novčanih tokova ima zadatak da menadžmentu preduzeća pruži podatke o: proceni očekujućeg priliva novčanih sredstava u toku svakog pojedinačnog vremenskog peri oda koji predstavlja deo plana proceni novčanih odliva u toku svakog vremenskog perioda proceni salda gotovine na kraju svakog pojedinačnog vremenskog perioda razlici koja se pojavi između odnosa gotovine koja se očekuje da će biti na raspolagan ju i sume koja se smatra potrebnom predviđanju kada se poveća nivo gotovine da bi se saldo doveo do potrebnog nivoa za

svaki pojedini vremenski period u okviru plana predviđanju o tome koja dodatna sredstva treba da budu pozajmljena sa ciljem da se podigne nivo gotovine predviđanju o tome kada i u kom iznosu pozajmljena gotovina može biti vraćena u poređenju stvarnih uplata i isplata sa predviđenim uplatama i isplatama po proteku pojedinog vremenskog perioda tako da se može sprovoditi bolja kontrola gotovine Planiranje novčanog toka ne vrši se samo zato da bi preduzeće bilo likvidno nego i zbo g toga da se obezbedi mogućnost upravljanja novčanim sredstvima kojim bi se postigla što bolja poslovna efikasnost. Planirani bilans uspeha jeste projekcija planiranih prihoda, troškova i profita za neki vremenski period data na osnovu njihovih planova. Planirani bilans stanja jeste plan koji treba da pokaže očekivanu strukturu sredstav a i izvora sredstava na početku i na ktaju planskog perioda. Finansijska kontrola je onaj vid društvene i interne stručne kontrole čiji je zadatak praćenje, ispitivanje, ocenjivanje i korigovanje svih poslova koje obavlja finansi jska funkcija u njoj. Ona treba da podvrgne svom ispitivanju i ocenjivanju sled eća poslovna područja: blagajničko poslovanje, finansijsko knjigovodstvo, poslovanje s a bankama, proces finansiranja investicija, proces finansiranja redovnog poslova nja, korišćenje deviznih kredita, korišćenje inostranih kredita, korišćenje zajedničkih ula ja, proces samofinansiranja, načine međunarodnih plaćanja, proces novčanih finansiranja poslovnih partnera, proces robnih finansiranja poslovnih partnera i proces poslo vanja na finansijskom tržištu. Kontrola može imati eksterni i interni karakter. Eksernu kontrolu obavljaju sledeći društveni organi: finansijska inspekcija, devizna inspekcija, Služba platnog prometa , carinska kontrola, zavodi za cene, organi Narodne banke i kontrolni organi ban aka. Internu kontrolu vrše sopstvene kontrolno-nadzorne službe. Prilikom kontrole proverava se poštovanje zakona, raspodela prihoda, raspodela budže tskim sredstvima, finansijsko stanje, ispravnost obračunavanja i plaćanja poreza... Finansijska kontrola može biti preventivna i naknadna. Preventivnom kontrolom postavlja se cilj da se pre izvršenja nameravanog posla utv rde činjenice u vezi sa izvršenjem toga posla i da se na osnovu informacija koje se tako pribave oceni da li je u pitanju celishodna radnja. Ovom kontrolom sprečava s e nepravilno raspolaganje sredstvima. Naknadna kontrola ima za cilj da posle obavljenog posla utvrdi činjenice u vezi sa izvršenjem toga posla i da tako pribavljenim informacijama omogući donošenje zaključaka o tome da li je postupanje u vezi sa ispitivanim poslom bilo smišljeno i plansko. Izuzetno je važno i kontrola racionalne upotrebe novčanih sredstava, a posebna pažnja se obraća na: a) da li se novčana sredstva akoriste u skladu sa zakonom i aktima poslovne politi ke preuzeća b) da li se novčana sredstva racionalno koriste. Finansijska analiza – za uspešno upravljanje finansijskim sistemom u preduzeću pojavlj uje se i aktivnost analize finansijskog poslovanja. Finansijska analiza je sasta vni deo kompleksne poslovne analize preduzeća. Finansijska analiza treba da analiz ira kompletno dejstov finansijske funkcije: opšte principe (produktivnost, ekonomičnost, rentabilnost) posebne principe ( likvidnost, stabilnost, sigurnost) dejstva internih i eksternih faktora odluka finansiranja ....i td. Bilans kao podloga finansijske politike predstavlja primaran faktor u finansijsk oj analizi. Dakle bilans tretiramo kao jedan od osnovnih metoda i instrumenata k ompleksne analize poslovanja preduzeća. Vrste finansijske analize – može se govoriti o sledećim vrestama finansijske analize: analiza sredstava i izvora sredstava, analiza likvidnosti, analiza rashoda i prihoda, analiza uspešnosti poslovanja. Analiza sredstava i izvora sredstava predstavlja zapravo analizu bilansa stanja. Pri tome može se govoriti o statičkoj i dinamičkoj analizi bilansa stanja. Statička ana

liza bilansa stanja jeste analiza samo jednog takvog bilansa na osnovu koje se d obija slika o stanju i strukturi sredstava i njihovih izvora. Dinamička analiza bi lansa stanja odnosi se na analizu vise ovakvih bilansa i ona omogućuje da se sagle daju promene do kojih je došlo u nekom vremenskom periodu u jednom poslovnom siste mu. Analiza likvidnosti - za jeno preduzeće možemo reći da je likvidno ako je sposobno da : odgovori na svoje kretkoročne obaveze o rokovima njihovog dospeća održava dovoljno obrtnih sredstava za obavljnje normalne poslovne aktivnosti, da isplati dospele kamate i izdatke na teret raspoređenog dobitka, sačuva svoju kreditnu sposobnost. Stanje i dinamika likvidnosti najbolje se prati preko ''racia likvidnosti'' : opšt eg i posebnog. Opšti racio likvidnosti se dobija podelom ukupnih obrtnih sredstava sa kratkoričnim obavezama Obs obrtna sredstva ORL = ------- = --------------------------Kro kratkoročne obaveze Ovaj racio ukazuje grubo na sposobnost preduzeća da podmiri svoje kratkoročne obavez e i održava stepen sigurnosti kojim su zaštićeni interesi kratkoročnih poverilaca. Odnos 2:1 u korist obrtnih sredstava tumači se kao normalan. Poseban racio likvidnosti predstavlja znatno rigorozniji test tekuće likvidnosti. Lks likvidna sredstva PRL = ------ = --------------------------Kro kratkoročne obaveze Ako preduzeće ima odnos 1:1 načelno se smatra da je njegovo tekuće finansijsko stanje relativno zadoaoljavajuće. Analiza rashoda i prihoda jeste zapravo analiza bilansa uspeha i može se govoriti o statičkoj i dinamičkoj analizi bilansa uspeha. Analiza uspešnosti poslovanja - Uspešnost poslovanja je cilj kome teži svako preduzeće i ona se utvrđuje preko određenih i opšte važećih pokazatelja: produktivnosti, ekonomičnosti, rentabilnosti (profitabilnosti), akumulativnosti. Produktivnost pokazatelj uspešnosti poslovanja preduzeća. U naturalnom obliku može se izraziti na dva načina: Q Kao količina ostvarene proizvodnje (Q) po jedinici radnog vremena (T). Pr = ---T Kao količina radnog vremena (t) potrebnog za izradu jedinice proizvoda (q). t Pr = ----q U vrednosnom obliku može se izraziti kao: Vrednost nednovršene prooizvodnje po radniku Vr / R Vrednost dovršene proizvodnje po radniku Vp / R Vrednost ukupne proizvodnje Vup / R Bruto dobit po radniku BD / R Neto dobit po radniku ND / R

Ekonomičnost predstavlja jedan od osnovnih principa ekonomije i najčešće se izražava kao o dnos ukupnih prihoda i ukupnih troškova. UP E = -----UT Rentabilnost odnosno profitabilnost se definiše kao odnos dobiti prema prosečno kor

išćenim sredstvima. Na bazi ukupnog prihoda : BD / UP , ND / UP. Na bazi sredstava BD / PS, ND / PS. 8.Politika dividendi Pojam i oblici dividendi Politika dividendi je postotak zarade (profita) koji u novcu preduzece isplacuje svojim akcionarima. Isplata dividende, naravno, smanjuje iznos zarade zadrzane u preduzecu I utice na ukupan iznos unutrasnjeg finansiranja. Same dividende predstavljaju dobit na osnovu udela u akcionarskom kapitalu, odno sno posedovanju akcija koje o tome svedoce. Dakle, dividende su promenljiv priho d, srazmeran udelu koje akcije imaju u akcionarskom kapitalu. Na osnovu pomenutih kriterijuma, pravi se razlika izmedju: Dividendi koje su stalne, odnosno regularne I dividendi koje su ekstraordinarne, odnosno posebne; Dividendi koje se isplacuju iz dobii I dividendi koje se isplacuju iz osnovne gl avnice; Dividendi koje se isplacuju u gotovom novcu, tj. u novcanim sredstvima, dividend i koje se isplacuju u akcijama, dividendi koje se isplacuuju u obveznicama, divi dendi koje se isplacuju u dobrima, dividendi koje se javljaju u vidu obecanja d ace isplata biti izvrsena u buducnosti, sto cesto ima formu solo menica preduzec a. 1.Stalne i posebne dividende Stalne ili regularne dividende se isplacuju po nepromenjenoj stopi I u rokovima unapred poznatim I utvrdjenim u statute ili odluci, skupstine akcionara. Pored p omenutih dividendi postoje I dividende koje se isplacuju izuzetno I to zahvaljuj uci nastajanju I delovanju posebnih okolnosti I nazivaju se ektraordinarne ili p osebne ili specijalne dividende. Regularne tj. stalne dividende su posledica normalnih poslovnih aktivnosti predu zeca I u njihovoj osnovi je dugorocna finansijska I poslovna politika koju sprov odi u zivot uprava drustva. Regularne dividende su posledica dobiti ostvarene redovnim uobicajenim I stalnim poslovanjem. Posebne dividende ili kako se jos nazivaju ekstra dividende ili ektraordinarne d ividende ili neregularne dividende ili specijalnew dividende, rezultat su poseb nih okolnosti. Na primer, nastupanja izuzatno povoljnih uslova na trzistu koji t raju jedno odredjeno vreme I donose povecanu dobit iz koje, pored redovnih divid endi, mogu da se isplate akcionarima I dodatne, posebne dividende. 2.Prelazne i konacne dividende Preduzeca dele jednu ili vise prelaznih tj. intermedijarnih dividendi po stopama koje mogu da budu razlicite I zatim po okoncanju poslovne godine, dele akcionar ima konacnu odnosno finalnu dividendu. Da bi delili regularne dividende, preduz eca moraju da konstituisu posebne rezerve za tu svrhu. Konacne dividende su komplementarne. Kao takve one mogu da imaju karakter I svoj stva stalnosti koja se izrazava na taj nacin sto preduzeca dele prelazne dividen de po raznim stopama I u raznim periodima. 3.Dividende koje se isplacuju iz dobiti i osnovne glavnice Dividenda se povezuje I uslovljava cistom dobiti koju preduzece – akcionarsko drus tvo ostvari u toku poslovne godine. To je jedno od osnovnih nacela I jedno od os novnih pravila koja karakterisu akcionarsko drustvo. Dividende koje isplacuju predstavljaju nekada za akcionare, ne samo ucesce u dob iti, vec I redovne, delimicne povracaje sredstava ulozenih u osnovnu glavnicu od nosno akcionarski kapital. 4.Interkalarne dividende Dividende mogu da se izplacuju samo iz dobiti. Ali, od ovog opsteg prihvacenog pravila postoji izuzetak. Zakonski propisi velikog broja drzava dozvoljavaju isp late dividendi u toku osnivanja drustva, ili za vreme pripreme za zapocinjanje p roizvodnje, odnosno pre nego to akcionarsko drustvo zapocne poslovne aktivnosti na normalan nacin, t enema ostvarene dobiti. Ovo su takozvane interkalarne divid ende.

5.Dividende koje se isplacuju u novcanim sredstvima Isplata dividendi uopste, a pogotovo u novcanim sredstvima, najtesnje je povezan a sa poslovnim rezultatima drustva I njegovom likvidnoscu. 6.Dividende koje se isplacuju akcijama akcionarskog drustva Akcije kojima se isplacuju dividende mogu da budu obicne ili prioritetne. Medjut im, kada preduzece – akcionarsko drustvo isplacuje dividende akcijama koje je izda lo neko drugo preduzece – akcionarsko drustvo; ne radi se osplatama dividendi akci jama, nego o isplatama dividendi pokretnim dobrima. 7.Dividende koje se alternativno isplacuju akcijama akcionarskih drustava ili u novcu U praksi postoje slucajevi u kojima preduzeca prepustaju svojim akcionarima da o daberu nacim isplate dividende, da odluce da l ice im dividende biti isplacene u novcanim sredstvima ili u akcijama. Obicno akcionarsko drustvo odredjuje kratak rok u toku koga su akcionari obavezni da se izjasne o opciji za koju su se odlu cili. 8.Dividende koje se isplacuju obveznicama koje je akcionarsko drustvo izdalo Retka su preduzeca koja su isplacivala dividende, obveznicama koje su izdavale. Razlog za ovakvu isplatu dividendi lezi u cinjenici da su akcionarska drustva sm atrala da je za njih pogodnije da finansiraju investicije iz dobiti I da radi to ga daju obveznice akcionarima na ime dividendi, nego da dele dividende u novcu I zatim prikupljaju na trzistu potrebna sredstva emitovanjem obveznica. 9.Dividende koje se javljaju u vidu obecanja, odnosno potvrde da ce isplata u no vcanim sredstvima biti izvrsena Ovakav nacin podele dividendi koriscen je da bi se izbeglo placanje poreskih daz bina, koje u velikoj meri opterecuju nerasporedjenu dobit, a u okolnostima kada akcionarska drustva ostvaruju znacajnu dobit I istovremeno imaju momentalne I kr atkotrajne teskoce sa likvidnoscu. 10.Dividende koje se isplacuju u imovini koja pripada akcionarskim drustvima i k oja se ne sastoje od novcanih sredstava Retki su primeri isplata dividendi imovinom koja pripada akcionarskim drustvima I koja se ne sastoji od novcanih sredstava. Ovaj vid isplate dividendi, drustva su koristila samo u izuzetnim okolnostima. Faktori politike dividendi Glavne odluke preduzeca o investiranju I finansiranju, tako I odluke o dividenda ma imaju svoja dva aspekta: teorijski I menadzerski. Teorijski je upravo okrenut faktorima koji uticu na politiku dividendi, akoji deluju uglavnom iz okruzenja, dok je menadzerski aspect vezan za razmatranja I procene onih koji su najodgovo rniji za poslovanje I uspesnost preduzeca u sadasnjosti I buducnosti. Najvazniji faktori koji opredeljuju politiku dividendi preduzeca (van menadzersk e procene), mogu se navesti: porezi I poreska politika, troskovi emisije, transa kcijski troskovi, institucionalna ogranicenja I sklonosti dividendama. Porez na prihod korporacije nemaju nikakvog uticaja znacajnost dividende. Diferencijalni porez na dividende I kapitalni dobitak moze rezultirati “prenosom povracaja”. Kod korporacijskih investitora, dividende izmedju preduzeca se oporezuju po stop i manjoj od one za kapitalni dobitak. 1.Troskovi emisije Sredstva isplacena od strane preduzeca moraju zameniti sredstvima prikupljenim p utem spoljnog finansiranja. Uvodjenje troskova emisije kao faktora u raspravu, i de u prilog zadrzavanju zarada u preduzecu. Za svaki dolar isplacen u vidu divid endi, preduzece dobija neto manje od dolara nakon uzimanja u obzir troskova emis ije za svaki dolar spoljnog finansiranja. 2.Transakcijski troskovi Transakcijski troskovi povezani sa prodajom vrednosnih papira teze ogranicavanj u arbitraznog procesa, na isti nacin kao sto je to kod zaduzivanja. Ukoliko div idenda nije dovoljna za zadovoljavanje njihovih sadasnjih zelja za prihodom, deo nicari koji zele sadasnji prihod moraju platiti brokersu proviziju prilikom prod aje dela svojih deonica. Ova provizija, po dolaru prodatih deonica varira inverz no kolicini prodaje. 3.Institucionalna ogranicenja

Odredjeni institucionalni investitori ograniceni su u kupovini odredjene vrste o bicnih deonica, ili u njihovom drzanju unutar portfolija, iznad odredjenog posto tka. 4.Sklonost dividendama Isplata dividendi moze razresiti sumnje kod nekih investitora. Smatraju da neki investitori oklevaju da prodaju deonice, jer bu I slucaju kasnijeg porasta cena mogli zazaliti. Drugo glediste koje autori iskazuju je da dok je vecina investit ora spremna na potrosnju u okviru prihoda od dividende, istovremeno nije voljna “z agrabiti” u svoj capital da bi ostvarila isto. 5.Menadzeri i odluke o dividendama Za svako razdoblje preduzece mora odluciti da li da zadrzi ili distribuira deo, ili celu zaradu deonicarima, u vidu novcanih dividendi. Sve dok postoje projekti za ulaganje, sa povracajima po ulaganju koji prevazilze trazene povracaje da bi finansiralo ove projekte, preduzece ce koristiti zadrzane zarade, te iznos glav nih vrednosnih papira koji omogucuje porast baze trajnog kapitala. Ukoliko predu zece ima visak zadrzanih zarada posto je finansiralo sve prihvatljive mogucnosti za ulaganje, on ce biti razdeljen deonicarima u obliku novcanih dividendi. Odnos naspram politike dividendi, kao pasivnog reziduala, odredjenog iskljucivo na temelju raspolozivosti prihvatljivih predloga za ulaganje, navodi na to da s u dividende nevazne,; investitori su ravnodusni naspram isplate dividende I zadr zavanja zarad od strane preduzeca. Ukoliko mogucnosti za ulaganje obecavaju veci povrat od njihovih trazenih povrata, investitori odobravaju zadrzavanje zarade od strane preduzeca. Suprotno od toga ukoliko je povrat manji od trazenog, inves titori su skloniji isplati dividende. Menadzeri treba da razmotre polozaj preduzeca za razumno razdoblje od nekoliko b uducih godina, kako bi izbeglo fluktuacije dividendi. Verovatna mogucnost preduz eca za podrzavanje dividendi, treba da se analizira u odnosu na distribucije ver ovatnosti mogucih tokova novca I stanja novca. Tokom zivotnog ciklusa preduzeca, na samom pocetku, ne treba ocekivati da ono pl ati dividende. Kako ono sazreva I pocinje stvarati visak novca, placaju se I div idende – simbolicne na samom pocetku, no kako se ponalazi sve manje mogucnosti za proizvodno ulaganje, tako slede I sve vece dividende. S obzirom da poslovodstvo takvih preduzeca obicno zeli, iz razloga fleksibilnosti I zastite od neizvesnost i zadrzati odredjenu rezervnu likvidnost, ono moze oklevati s isplatom visoke di vidende zbog straha od ugrozavanja ovog polozaja. Vecina preduzeca prati stope isplate dividende drugih preduzeca unutar iste gran e industrije, posebno onih koja imaju slicnu stopu rasta. Preduzece treba da pr eispita koje informacije svojom sadasnjom dividendom prenosi, te koje bi informa cije trebalo preneti u slucaju promene dividende. Kontrola moze delovati u dva pravca. Kada je preduzece interesantno drugom predu zecu ili pojedincima, niska stopa isplate dividende moze ici u prilog ovim “outsid erima”, koji traze kontrolu nad preduzecem. “Outsider”-I mogu uspeti da uvere deonicar e da sadasnja politika preduzeca ne maksimizira blagostanje deonicara, te da oni to mogu uspesnije obaviti. Kao posledica toga preduzeca koja se boje preuziman ja, mogu postaviti visoke stope isplate dividende, kako bi zadovoljila svoje eon icare. Kada je preduzece u vlasnistvu ili je najveci deo preduzeca u vlasnistvu nekolic ine osoba, pooslovodstvo je obicno svesno zelja deonicara u pogledu dividendi, t e I nastupa polazeci od toga. Kada preduzece placa dividende u iznosu vecem od rezidualnih sredstava, time uka zuje da poslovodstvo I odbor direktora veruju da ova isplata pogoduje blagostanj u deonicara. 9. INSTRUMENTI FINANSIJSKE POLITIKE PREDUZEĆA Hartija od vrednosti je pismena isprava koja sadrži pismenu obavezu izdavaoca hart ije od vrednosti da će zakonitom imaocu hartije od vrednosti ispuniti obavezu zabe leženu u toj ispravi. U najširem smislu reči, pored novca kao zakonodavnog sredstva plaćanja u jednoj zemlji , kao instrumenti fin. Tržišta javljaju se i hartije od vrednosti koje mogu biti raz ličitog karaktera. Njihov pojam, sadržina i konkretni oblici regulisani su odgovaraj ucim zakonima. U ovo zakonu su propisani i bitini sajstojci svake hartije od vre

dnosti, način označavanja njenog imaoca, način prenosa prava iz određene hartije i ispun jenje obaveza iz hartije od vrednosti. VRSTE HARTIJA OD VREDNOSTI Mogu se razvrstati prema vrsti inkorporiranog prava, prema f’jama hartija od vredn osti u privredi, prema vrsti prihoda, prema dospelosti, prema mestu plaćanja, prem a valuti, prema izdavaocu itd. Najvažniji kriterijumi podela su: Način određivanja imaoca prava Prirode prava koje je sadržano u nekoj hartiji od vrednosti Hartije od vrednosti na ime Predstavljaju isprave u kojima je, prilikom njihovog izdavanja, tačno naznačeno ime lica ili naziv firme poverioca, odnosno vlasnika. Pored iemna mora stajati klauz ula NE PO NAREDBI. Ove hartije imaju ograničenu sposobnost zbog komplikovanosti pr enosa prava , mogućnosti prigovora izdavaoca, potrebe dokazivanja osnova sticanja i sl. Pravo iz hartije od vrednosti na ime prenosi se cesijom. Prenos se tehnički vrši ube ležavanjem na samoj hartiji firme, odnosno imena novog imaoca i potpisivanjem pren osioca. Kod cesije hartije od vrednosti na ime, dužnik ne može doći u nepovoljniji položaj zbog njihovog prenosa na novog poverioca. Hartije od vrednosti po naredbi Šira robno-novčana razmena, kako u okviru nacinalnih tržišta, tako i u međunarodnim razmer ama, zahtevala je uprošćavanje postupka prenosa hartije od vrednosti, kao i veću sigur nost u smislu ograničenja mogućih prigovora izdavaoca hartije. Tek razvojem međunaodne trgovine u većim razmerama, uvode se u promet hartije od vrednosti po naredbi. To je isprava kao i hartija od vrenosti na ime, osim što je kod njenog izdavanja u građena dodatna klauzula ILI PO NAREDBI. Na ovaj način izdavalac hartije se obavezuj e da će svoju obavezu plaćanja izvršiti licu naznačenom u hartiji ili bilo kom drugom li cu na koga svoja prava iz hatije ono prenese. Pravo se prenosi indosamentom, pismoenom izjavom na poleđini hartije ili na posebn om dodatku – alonžu kojom imalac hartije – indosant prenosi svoja prava iz hartije na drugo lice – indosatara. Hartije od vrednosti na donosioca Pismena izjava koja,pored drugih bitnih zakonom određenih elemenata, sadrži u sebi o značenje da se radi o hartiji na donosioca. Međutim, neke hartije se smatraju na don osioca i po samom zakonu (ček). Ove hartije se odlikuju velikom sposobnošću cirkulacije. Pravo iz njih prenosi se nj ihovom predajom. Kod ovih hartija, kao i kod druge dve vrste, važi pravilo da prav o iz hartije proizilazi iz prava na hartiju. Loša strana je ta da su ove hartije u prometu nesigurne. S jedne strane izvršenja ob aveze može se tražiti samo od izdavaoca hartije na donosioca, jer su ostala lica koj a učestvuju u njenom prometu nepoznata. Nema prava regresa. S druge strane, gotovo je nemoguće zakonitom imaocu ostvariti pravo iz hartije na donosioca ako nestane hartija. Emitiju se u ogromnim količinama različitih apoena, pa je njihovo evidentir anje po nekim serijskim i sličnim brojevima ekonomski neisplativo, a tehnički veoma komplikovano. Prema prirodi prava sadržanog u hartiji mogu biti: Stvarnopravne (sadrže odeđeno stvarno pravo na pokretnim stvarima, koje se može korist iti samo na osnovu te hartije) Obligacionopravne (inkorporiraju određenu obligaciju čiji je sadržaj neka tražbina najčešće ražena u novcu) Hartije sa pravom učešća (sadrže pravo članstva i njihovog vlasnika u nekom pravnom licu, stiče se pravo upravljanja i dobiti tog pravnog lica) NAJVAŽNIJE VRSTE HARTIJA OD VREDNOSTI MENICA – hartija od vrednosti izdata u pisanoj formi, kojom jedno lice preuzima ob avezu da isplati drugom licu ili po njegovoj naredbi određenu meničnu obavezu, odnos no novčani iznos u njoj u određeno vreme i na određenom mestu. Menična načela: načelo pismenosti–formalnosti – mora se izdati u propisanoj pismenoj formi i mora da s adrži sve bitne zakonom propisane elemente

načelo inkorporacije – prava se mogu realizovati samo na osnovu prezentiranja menice načelo fiksne menične obaveze – menična obaveza mora biti tačno označena načelo menične solidarnosti – svi menični dužnici solidarno odgovaraju za izvršenje menične aveze načelo samostalnosti menične obaveze – svaka menična obaveza ocenjuje s eposebno, tj. ne zavisno od ostalih načelo neposrednosti – imalac menice – poverilac, pod određenim uslovima može da zahteva n aplatu menične obaveze od bilo kog dužnika načelo menične strogosti – menični dužnici su obavezni da isplate meničnu obavezu naznačenu menici i nikakvo isticanje određenih prigovora nema bilo kakvog uticaja na izvršenje menične obaveze Bitni elementi menice su: oznaka na samo menici bezuslovni nalog isplate meničnog iznosa ime trasanta ime trasata ime remitenta označenje dospelosti dan i mesto izdavanja menice mesto izvršenja plaćanja Menične radnje koje se odvijaju između lica u meničkom poslu: izdavanje menice akceptiranje menice avaliranje menice ili menični aval indosiranje menice ili indosamnet isplata menice protest menice amortizacija menice zastarelost meničnih prava Vrste menica: sopstevena-vlastita menica: ona u kojoj se njen izdavalac obavezuje da će sam u od ređeno vreme i na određenom mestu isplatiti označeni iznos novca licu imenovanom u men ici trasirana-vučena menica – obuhvata sve bitne i nebitne elemente i uz su označeni svi m ogući učesnici u korišćenju ove vrste menice. Ima nekoliko modaliteta ove (2.) menice: trasirana m. Po sopstvenoj naredbi, tra sirana sopstvenam, komisiona trata, domicilirna trasirana m, neprenosiva m, akce ptirana m, garantna m, avalna m, poslovna m, robna m, finansijska m, domaća m, ino strana m. ČEK – pismena isprava kojom njen izdavalac daje drugom licu da isplati čekovnu obavezu licu naznačenom u čeku ili donosiocu, ukoliko je ček izdat na donosioca. Razlike u odnosu na menicu: platni instrument dok je menica kreditni mora d aima pokrice za njegovo isplatu isključvo plativa po viđenju te isprave može da glasi na ime i na donosioca, dok menica isključivo mora da glasi na ime Čekovna načela: načelo pismenosti – mora da bude strogo formalna pismena hartija od vrednosti načelo inkorporacije – svi elementi na čeku čine jednu celinu, te se iz čeka mogu realizov ati samo njegovom prezentacijom načelo fiksne obaveze – sva čekovna prava i obaveze moraju nedvosmisleno biti označene n a samom čeku načelo solidarnosti – čekovni dužnici odgovaraju solidarno za isplatu čekovne obaveze načelo samostalnosti – svaki potpis na čeku se ceni u pogledu njegove ispravnosti neza visno od ostalih potpisa načelo neposrednosti – potpisnik čeka se nalazi u neposrednom odnosu prema zakonitom i maocu čeka načelo postojanja čekovnog pokrića – čekovno pokriće mora biti obezbeđeno, kako u trenutku avanja, tako i u trenutku njegovog podnošenja na isplatu Bitni elementi:

pismena oznaka da isprava prestavlja ček potpis onoga koj je izdao ček (trasant) bezuslovni nalog da se plati određeni iznos novca ime onoga koji treba da plati ček mesto gde treba da se plati ček označenje datuma i mesta izdavanja čeka Po načinu označavanja korisnika čekovnih prava imamo sledeće vrste čekova: ček na ime korisnika ček na donosioca ček po naredbi alternativni ček ček trasiran po sopstvenoj naredbi rekta – ček Prema nameni korišćenja: gotovinski ili blagajnički ček obračunski ili virmanski ček barirani (precrtan dvema uporednim dijagonalnim linijama) U čekovne radnje spadaju: izdavanje čekova certifikacija čekova prenos čeka avaliranje čeka isplata čeka naplata opoziv čeka amortizacija čeka zastarelost čekovnih prava i obaveza TOVARNI LIST – pismena isprava koja se izdaje prilikom prevoza robe u unutrasnjem prometu. Sačinjava se na osnovu sporazuma – ugovora os strane poslovnih partnera. Mora da sadrži: ime i adresu pošiljaoca robe i prevoznika, vrstu, sadržaj i količinu poši ljke, vrednost pošiljke, mesto opredeljenja, iznos naknade za prevoz, mesto i datu m izdavanja tovarnog lista, potpise pošiljaoca i prevoznika. Može da sadrži oznake: NA DONOSIOCA ili PO NAREDBI. Oba znače da samo imalac tovarnog lista ima pravo da raspolaže pošiljkom na način predviđen ugovorom. KONOSMAN (TERETNICA) – pismena isprava koju izdaje brodar na osnovu ugovora o prev ozu robe. Izdavanje konosmana brodar potvrđuje prijem određene robe na prevoz i na o snovu njega pošiljalac robe može istu preuzeti u luci opredeljenja. SKLADIŠNICA – pismena izjava data od javnog skladišta koom ono potvrđujeprimanje na čuvanj e određene robe koja pripada ostaviocu. Izdaje se na osnovu ugovora o skladištenju r obe, a izdaje je skladištar ostaviocu. Uvek glasi na ime, može se indosamentom prene ti na novog vlasnika ili da založi, pri čemu se roba ne pomera. Sastoji se od prizna nice i založnice (varant), koje se jedna od druge mogu odvojiti. OBVEZNICE – dugoročne, neotkazive i lako prenosive hartije od vrednosti koje služe nji hovom izdavaocu za prikupljanje finansijskih sredstava od građana i korisnika sred stava za pokriće tekuće likvidnosti, rešavanje krupnih investicionih poduhvata i za po kriće viška budžetskih rashoda nad prihodima. Osnovna pitanja vezana za emisiju obveznica: ukupan iznos, namena, naziv garanta i podaci o njemu, način izdavanja, rokovi otplaćivanja glavnice, visina kamatne sto pe i način njenog obračunavanja, procenti učešća u dobiti izdavaoca, izvori sredstava za i splaćivanje obveznica, mogućnost zamene za druge hartije od vrednosti, poreske i dru ge olakšice za kupce obveznica, naziv valute obveznice, naziv institucije kod koje se vrši isplata obveznica i anuitetskih kupona o roku njihovog dospeća. Bitni sastojci: oznaka da je obvetnica, firma i sedište izdavaoca, firma i sedište k upca obveznice na ime, oznaka da je na donosioca, rokovi otplate glavnice i kama te, faksmimil potpisa ovlašćenih lica izdavaoca, mesto i datum izdavanja, serijski i kontrolni broj. Vrste obveznice: garantovane – za čiju isplatu garantuje određeno pravno lice ili zajednica negarantovane – za čiju isplatu ima obavezu samo izdavalac obične – sa pravom imaoca na određenu kamatu

participativne – koje imaocu daju pored kamate i pravo učešća u dobiti izdavaoca AKCIJE (DEONICE) – prestavlja hartiju od vredosti u kojoj je konkretizovan deo osn ovne glavnice jednog akcionarskog društva. Osigurava svom imaocu: pravo na dividen du, aktivno i pasivno pravo izbora i učešća u upravljanju društvom i pravo na odgovaraj ući deo likvidacione kvote u slučaju likvidacije. Prava imaoca akcije: pravo na potvrdu o vlasništvu, pravo glasa pri izboru uprave društva, pravo na nadoknadu (dividendu), pravo na udeo u emisiji akcija pod određeni m uslovima, pravo na prenos vlasništva, pravo na udeo u likvidacionom ostatku imov ine društva. Dividenda može biti isplaćena na tri načina: u obliku gotovine, imovine i u akcijama. Vrste akcija: obične (redovne) – najčešće akcionaru daju maksimalna prava (dividenda i pravo glasa) povlašćene – imaju prednost u odnosu na obične u pogledu isplate dividende otkupljive (konvertibilne) povlašćene – mogu se konvertovati po želji vlasnika u obične po d određenim uslovima Prema kupcima kojima je emisija akcija namenjena, emisija može da bude: javna (eksterna) – vrši se putem javno upućenog poziva građanima i građanskim pravnim lici ma da svoja raspoloživa fin. sredstva usmere u kovinu akcija privatna (interna) – isključivo namenjena zaposlenim kod akcionarskog društva Visina dividende je osnovni motiv za kupovinu određenih akcija. Zbog toga dividend e treba da su veće od kamate na novčana sredstava uložena kod banke. Kupljena akcije s e može prodati preko tržišta kapitala, a njena prodajna vrednost se obrazuje na osnovu ponude i potražnje na tržištu, kao i na osnovu kamatne i dividendne stope. BLAGAJNIČKI ZAPISI – predstavljaju karatkoročne obveznice koje izdaju depozitne banke, a koje ovim bankama služe za pribavljanje stabilnijih poslovnih sredstava. Mogu da glase na ime ili na donosioca, a sadrže i ove elemente: datum izdavanja, o znaku upisnika zapisa, iznos zapisa, kamatnu stopu, rok naplate. Obaveze iz blagajničkih zapisa izvršava izdavalac, isplatom glavnice i kamate u ugov orenim rokovima i na način utvrđen odgovarajućim propisima. Mogu ih izdavati banke i druge finansijske organizacije, kao i društveo-političke za jednice. CERTIFIKAT – vrednosni papir koji mogu izdati samo banke i druge fin. Organizacije s rokom dospeća dužim od jedne godine i to samo na osnovu deponovanih sredstava. O deponovanju sredstava mora postojati ugovor između banke i depozitara. Mogu se koristit za izmirivanje obaveza prema poveriocu, a mogu se koristiti i z a obezbeđenje plaćanja putem njihove zaloge. KOMERCIJALNI ZAPISI – novi onblik hartije od vrednosti u našem vrednosnom sistemu i uveden je u njega u cilju stvaranja mogućnosti da preduzeća, zadrge i drugi oblici u druživanja sa statusom pravnog lica, na jednostavniji i jeftiniji način dođu do sredst ava za prevazilaženje povremenih novčanih nestašica. BERZE – predstavljaju stalno i organizovano tržište različitih vrednosti Po predmetu trgovanja razlikuju se 4 osnovna tipa berzi: berze za hartije od vrednosti (efektne) novčane berze robne berze berze za usluge Cilj efektne berze je da izvrši koncentrisaje ponude i tražnje na jednom mestu radi utvrđivanja dnevne tržišne vrednosti pojedinih vrednosnoh papira. Na javnim (zvaničnim) berzama nije svima dozvoljeno trgovanje vrednosnim papirima uopšte, već samo onima koji su za to dobili dozvolu. Prema tome podela hartija je dv ojaka: hartije kojese kotiraju na javnim berzama i hartije koje na njima nemaju pristup ali imaju svoje tržište, s tim što je ono privatnog karaktera. Na berzama se formiraju berzanski kursevi vrednosnih papira. Međutim, kurs jedne h artije ne treba mešati sa njenom cenom. Osnovu za formiranje kurseva čine tečajnice il i mešetarski dnevnici u koje berzanski posrednici beleže svaki preko njih napravljen i zaključak. Berzanski poslovi mogu da budu: promptni (u gotovu) i ročni (terminski).Promptni p oslovi likvidiraju se odmah, tj. sutradan po zaključku.Ročni su specifični po tome što s e temelje na vremenskom razmaku između zaključaka i izvršenja posla.

Na berzama se javljaju razni instrumenti: berzanska kursna lista, berzanski dnev nici, berzanska zaključnica, berzanske uzanse, berzanski disponent, berzanski inde ks, berzanski nalog, berzanski registar, berzanski kotiranje, berzansko notiranj e.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->