- RAZVOJNA PSIHOLOGIJA

ISTORIJSKI OKVIR RAZVOJA

Hipokrat: Prvi uočio značaj sredinskih činilaca (klime) u formiranju ljudskog uma i duše.
Platon: Učenje o urođenom karakteru ljudskih moći, u „Državi“ je izložio plan idealnog
uređenja društva zasnovan na postojanju urođenih razlika među ljudima.
Aristotel: Nasledni faktori su presudni činioci duševnog razvoja. „O duši“-prvo poznato
psihološko delo. Učenje o postojanju 3 duše: vegetativna (već u zametku), senzitivna i
racionalna (postupno useljavaju u embrion).
Sv. Augustin: Svako biće ima svoju individualnost. Ljudski karakter se oblikuje u
posebnom društvenom uređenju.
Lok: Dete se rađa kao tabula raza na koje iskustvo utiskuje svoj trag. Detinji um se može
lako preokrenuti, na mnoge načine.
Žan Žak Ruso: Zalagao se za povratak prirodi i životu plemenitog divljaka. Čovek se
rađa kao dobar, čist i neiskvaren a sredina narušava prirodni tok razvoja.
KONSTITUISANJE DEČIJE PSIHOLOGIJE
U čoveku u malom nije postojala svest o posebnosti detinjstva I razlikama između
detinjstva I ostalih perioda razvoja. Biti dete značilo je biti, zavisna, nesamostalna osoba
bez obzira na uzrast, deca su delila isti prostor, igračke, vreme i rad sa odraslima. To nije
značilo da nije bilo naklonosti prema deci, brige roditelja.
Prvi istraživači psihologije razvoja (filozofi, prirodnjaci, pedagozi, lekari) koji su
pratilirani razvoj sopstvene dece metedom dnevničkog beleženja promena u ponašanju
dece

Rane biografske studije

Posmatranje duševnog razvoja sopstvene dece započelo je u XVIII veku.
Tidema je posmatrao razvoj duševne sposobnosti kod dece što obuhvata psihički razvoj u
prve dve godine. To je prva iscrpna biografska studijas I zvala se “Posmatranje razvojs
duš.sposobnosti kod dece”. Ten je napisao bigrafsku skicu jedne bebe čime je pratio
govorni razvoj sina. Prajer je osnivač dečije psihologije, napisao delo „Duša deteta“, p
osmatraoi beležio promene u ponašanju svog sina u prve 4 godine života. Odvajao je
podatke od ličnih tumačenja. On je pokušao uvesti elemente eksperimenta planski
izazivajući određene reakcije deteta kroz podsticanje imitacije facijalnih ekspresija

Pokret za proučavanje deteta

Začetnik je Stenli Hol. Proučavao dečije laži, maštu, strahove, odnose prema religiji...
Prvi ukazuje na značaj adolescencije i starosti-čime otvara novo područje razvojne
psihologije-psihologija starenja. Izveo teoriju rekapitulacije-dete u svom razvoju kratko
ponavlja sve bitne etape kroz koje je čovek prošao u toku svoje kulturne istorije (dečija
igra). Prvi je primenio metodu upitnika u istraživanju razvoja i ponašanja dece.
Upitnicima je bio obuhvaćen veliki broj dece jer ih je dostavljao nastavnicima i
roditeljima širom Amerike. Pod uticajem njegovih ideja otvaraju se centri, labaratorije i
društva za proučavanje deteta, časopisi, osnivaju se katedre za dečiju psihologiju, itd.

UTICAJ OPŠTE PSIHOLOGIJE

Dečija psihologija se izdvaja iz opšte psihologije. U periodu postupnog osamostaljivanja
dečije psihologije razlikujemo dva perioda. U prvom, predmet dečije psihologije je prosto
stopljen sa predmetom opšte. U drugom, dečija izgradnjom vlastitih metodoloških
strategija i teorija razvoja stiče status samostalne naučne discipline. Nalazi iz psihologije
odraslih su jednostavno testirani na deci različitog uzrasta. Pored ispitivanja pojedinih
psihičkih funkcijsa, kao poseban zadatak se postavlja ispitivanje karakteristika pojedinih
uzrasnih perioda u onim segmentnima psih. Ontogeneze u kojima postoji uzlazna linija
razvoja do postojanja psihičke zrelosti.

ODNOS IZMEĐU DEČIJE I RAZVOJNE

Počeci razvojne se vezuju za istraživanje razvoja u periodima detinjstva I mladosti pa u
tom smislu dečija psihologija predstavlja istorijske korene I temelje razvojne. Dečija
psihologija se prva konstituiše kao deo buduće razvojne.
1.Dečija psihologija se bavi samo onim delom ontogenetskog razvoja u kome
postoje progresivne organske promene (sazrevanje) koje uzrokujun promene u
psih. Funkcijama. A predmet razvojne se odnosi na proučavanje svih linija
razvoja psih.funkcija.ž
2.Tradicionalna dečija psihologija je pretežno normativno-deskriptivna nau.dis.
Njeni osnovni zadaci su utvrđivanje karakteristika ponašanja na pojedinim
uzrastima I otuda su njena istraživanja prvenstveno zasnovana na posmatranju u
prirodnim uslovima.
3.Od samog početka dečija psiho se konstituiše kao empirijska nau.dis. Razvojna
psihologija je pretežno teorijski usmerena ali I sama neguje emp.postupak.
4.Dečija psihologija je okrenuta praktičnim pitanjima (problemi vaspitanja,
obrazovanja, školovanja) jer su njeni primarni ciljevi vezani za unapređenje
razvoja I života deteta. Razvojna je psih.disciplina u kojoj fundamentalna
saznajno-teorijska pitanja stoje iznad praktičnih.
PREDMET I ZADACI RAZVOJNE PSIHOLOGIJE
Razvojna psihologija proučava poreklo i razvoj psihičkog života.
PREDMET: Bavi se pročavanjem filogenetskih, istorijskih i ontogenetskih
aspekata psihičkog života. Filogenetske promene: Početak i razvoj psihičkih
funkcija kod životinja i čoveka. Istorijske promene: Preobražaj psihičkiog života
čoveka tokom njegove kulturne istorije.
Ontogenetske promene: Poreklo i razvoj tokom individualnog razvoja.
Zadaci razvojne psihologije:
1. Da opiše psihičke funkcije
2. Da definiše početni i finalni stadijum u razvoju
3. Da opiše sve intermedijalne supnjeve razvoja (između početnog i finalnog)
4. Da definiše osnovne faktore razvoja i mehanizme putem kojih dolazi do
promene

RAZVOJ
Sve promene u organizmu koje se dešavaju tokom života. Kategorije promena:
Kvantitativne promene (rast ili povećanje, bez bitnih promena sistema), Kvalitativne
promene: (strukturalna i funcionalna promena sistema, prerastanje jednog u drugi-
prerastanje praktične, senzomotorne int u unutrašnje, simboličko mišljenje.).
Generativne novine u ponašanju se ispoljavaju u obliku nastajanja (pojava novih
emocija, tipova socijalnog reagovanja, načina rešavanja problema), nestajanja
(organsko propadanje kada dolazi do degenrativnih promena usled bolesti ili starenja)
i alternacije (smenjivanje-preobražaj istog organskog ili psihičkog sistema). Ključni
pojam u razvoju je pojam promene. Ali nisu sve promene razvojne: tu ne spadaju
repetitivne promene (aktivnosti koje se stalno ponavljaju), ciklične ili periodične
(smena god.doba), ritmične promene (rad srčanog mišića). Razvojne promene
podrazumevaju system.varijaciju ponašanja u funkciji vremena iz čega slede njihova
posebna obeležja

MODELI OBJAŠNJENJA RAZVOJA

1. Organizmički
Psihički život gleda u kontekstu razvoja organizma. Izvori razvoja endogenog
porekla. Snažan uticaj biologije na razvojno psihička istraživanja. Glavni istraživački
problemi: proučavanje psihologije životinja da bi se osvetlila psihologija čoveka,

ispitivanje najranijih stupnjeva

novorođenčeta) u
razvoja  
vreme kada se mislilo da učenje još ne ostavlja trag.
(period pre rođenja i period

Definisani su vrlo precizni

kriterijumi za razlikovanje urođenog I stečenog u ponašanju: rano javljanje,
univerzalnost u javljanju I konstantnost razvojnog reda. Znači urođeno u ponašanju je
ono što se javlja odmah po rođenju (jer nije bilo mogućnosti za učenje), ono što se
univerzalno javlja kod svih jedinki iste vrste I one funkcije koje imaju isti redosled
faza u razvoju. I proučavanje biologije ponašanja. Erik Erikson-sve što raste sadrži
temeljan plan iz kog organa će se pojaviti. Zamerka organizmičkog modela:
predstavlja čoveka kao pasivno biće koje je kontrolisano od strane prirode.
Pijažeovo gledište
Pijažeova teorija se odnosi na proces intelektualnog razvoja. On tvrdi da je saznanje
određeno međusobnim interakcijama oragnizma i sredine. Pored osnovnih činilaca
razvoja (sazrevanje, fizičko iskustvo i socijalno prenišenje), on uvodi još jedan faktor
razvoja-uravnotežavanje. U procesu saznanja organizam je aktivni subjekt koji
menjajući sebe istovremeno menja i sredinu koju saznaje. Osnovna funkcija
inteligencije-adaptacija. Dva procesa adaptacije: asimilacija(objekt se menja,
deformiše, dok struktura ostaje nepromenjena-hrana), AKOMODACIJA(promena
saznajnih struktura zbog pritisaka spoljašnih promena). Ti procesi su u stalnoj
neravnoteži, a razvoj je usmeren na postizanje ravnoteže. Da bi se razvijao,organizam
mora vršiti stalne akcije-delovanje na sredinu i stalna razmena sa sredinom. Dve linije
razvoja po Pijažeu: psihosocijalni razvoj (ono što dete saznaje od društvene sredine i
u njoj), psihološki razvoj (ono što dete samo saznaje).

MEHANISTIČKI MODEL
Umesto temeljnog plana prirode, ovde se govori o planu obuke, učenje tj. vaspitnom
planu.
To znači da ne ostoji unapred određen razvojni put koji svaka jedinka treba da pređe da bi
dostigle psihičku zrelost. Pojam razvoja izjednačen sa pojmom učenja. Sredinski činioci
su ključni faktori razvoja a učenje osnovni mehanizam generišućih promena.
Istraživački problemi:
1. Ispitivanje psihologije životinja sa ciljem da se bolje upoznaju i razumeju procesi
učenja kod čoveka.
2. Proučavanje ranog razvoja i uticaja ranog negativnog iskustva na kasniji razvoj.
3. Ispitivanje sredinskih uslova koji uslovljavaju promene u ponašanju.
Mehanistički model se izjednačava sa bihejviorizmom koji je odricao svako postojanje
mentalističkih pojmova, svodeći sve psihološke pojave na ponašanje ili S-R veze
(asocijacije draži I reakcije). Džon Votson rodonačelnik bihejviorizma, često je isticao
svoje uverenje o isključivom značaju učenja za promene u ponašanju. U svom navodu iz
“Proglasa” rekao je da posebnom obukom može od tuceta dece učiti da svako od njih
postane ono što on odabere. Posebna obuka je značila primenu Pavlovljevog principa
klas.uslovljavanja u objašnjenju sticanja novena u ponasanju. Torndajkovo otkriće učenja
putem pokušaja I pogrešaka poslužilo je bihejvioristima da potvrde postojanje novog tipa
uslovljavanja- instrumentalno ili operantno. Radnja koja se uči predstavlja instrument
dolaženja do cilja. Dok kod klasičnog uslovljavanjauvek postoje parovi draži koje treba
da izazovu određenu reakciju, ovde organizam treba spontano da izvede neko ponašanje
iz kojeg se tačan odgovor izdvaja I učvršćuje. Opservaciono ili vikarijsko uslovljavanje
(proces imitacije I identifikacije) ima značaj u sticanju socijalno poželjnih oblika
ponašanja ali je jednako odgovorno za nastanak antisocijalnih I devijantnih ponašanja.
VIGOTSOVA TEORIJA
Mehanistički eksplanatorni model razvoja zastupljen je u teoriji kulturno-istorijskog
razvoja Vigotskog. On je imao otpor prema bihejviorizmu I svim biološkim
koncepcijama razvoja koje je najoštrije kritikovao. Pojam učenja kod Vigotskog se
odnosi na opšti proces formiranja viših ment.funkcija u soc-kulturnoj sredini, usvajanje
produkata date culture I sticanje soc.iskustva kroz zajedničku aktivnost sa drugim
ljudima. Zato socijalna sredina nije samo okvir razvoja već I nužan uslov I izvor razvoja.
Sam process psihičke ontogeneze, po Vigotskom, uključuje dve čvrsto spojene I
međusobno isprepletene linje: biološki I kulturni razvoj. Kulturni razvoj postaje
specifičan I ni sa čim uporediv, pošto se odvija istovremeno sa organskim sazrevanjem,
jer se kao nosilac tog razvoja pojavljuje organizam deteta koje raste, menja se I sazreva.
Razlike u ponašanju primitivnog I kulturnog čoveka ne mogu se objasniti većom
zapreminom mozga ili nekim drugim biološkim svojstvima, već upravo povećanjem
složenosti soc.odnosa I soc.delatnosti tokom kulturnog razvitka u kome su izrađivana
različita spoljašnja pomoćna sredstva koja su menjala prirodu funkcija mišljenja,
pamćenja I dr. Radijus prirodnih sistema aktivnosti je značajno proširen zahvaljujući
stvaranju novih oruđa koji nadomešćuju prirodna ograničenja. Vigotski je smatrao da
učenje uvek ide ispred razvoja I vuče razvoj sa sobom. Iz tog stava izveden je pojam
“zone proksimalnog razvoja” – ono što dete može samo govori nam njegovom razvoju u
današnjem danu a ono što može uz pomoć odraslih govori o njegovom razvoju u
sutrašnjem danu. Time se opet naglašava važnost soc.interakcije (zajednička akt.između
odraslih I dece). Objašnjavajući razliku kod životinja I čoveka došao je do zapažanja da
je razvoj kod životinjs određen iskustvom vrste I individualnim iskustvom dok se kod
čoveka kao pokretač duševnog razvoja pojavljuje factor soc.isustva. Socijalno iskustvo je
fiksirano u produktima materijalne I duhovne culture jednog naroda.

ČINIOCI PSIHIČKOG RAZVOJA

Sazrevanje vs. učenje
Sazrevanje je unutrašnji proces realizacije nasledno utvrđenih mogućnosti organizma.
Ponekad se dodaje I atrubut fizičko ili organsko kako bi se istaklo da je reč o promenama
na nivou ćelija I tkiva. Za razliku od procesa organskog rasta koji uključuje prosto
anatomsko umnožavanje ćelija, sazrevanje podrazumeva takve vrste usmerenih promena
koje vode ka sve većoj I većoj funkcionalnoj zrelosti ćelija nervnog sistema, posebno
kada je reč o psihičkom razvoju. Sa druge straneprocesi učenja se odnose na relativno
trajne promene u ponašanju nastale kao rezultat vežbe I sticanja iskustva. Sazrevanje I
učenje se često pominju kao osnovni činioci razvoja iako je reč o razvojnim procesima ili
mehanizmima