Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini 19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka. Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret. Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija. 2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima, samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda. Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je imala svoju administraciju,

policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju, a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom laboratorijom kriminalne sociologije.

3. Predmet nauke o društvenim devijacijama? Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje. Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg drustvenog stanja. Predmet ove nauke su: devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja; drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije; drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih drustvenih pojava. 4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama? Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka. 1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge. 2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava, rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2 tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim

normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija, kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja, istorija slucaja, viktimoloske metode i sl. 3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije- psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja. Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih; psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija. Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije. Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata. 5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?
Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a

to su: pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih devijacija; dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih njihovih vrsta; uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih devijacija; posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti; akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama. Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

U israzivanjima drustvenih devijacija koriste se i posebne metode. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji. Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne posledice. institucija ili zajednice. Intervju pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. sudovi. religijske i pozitivnopravne norme. negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno. . moralne. a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca. ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda ponasanja. bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano. Viktimoloska metoda ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije). 7. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima. psihijatriji. Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi. Drustveno neprihvatljiva ponasanja. posebne vrste drustvenih odnosa. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava. postoje i obicajne. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija. javne statisticke sluzbe itd. drustveno prihvatljivo. Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj. zajednice ili globalnog drustva. koje prate nepovoljne drustvene posledice. Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za tumacenje geneze nekih devijacija. pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. zabranjeno u jednom drustvu). 6. a to su: neposredno sistematsko posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja (istrazivac nije ukljucen u aktivnosti).zastita devijanata). Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne istrazivacu. grupe. pozitivno).Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode. koja su posledica nesvesnog. koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti. Drustvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drustvenog delovanja tj. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe. ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec psihopatologiji. a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa. Takodje. strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. privlaci paznju i izaziva reakciju drugih. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu ponasanje pojedinca. Pojam društvenih devijacija? Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji.). na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi na drugoj.

sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca. globalnih zajednica i drustava. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva. drustvenih grupa i institucija. sistema vrednosti. neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drustva. Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva. Primenom kriterijuma drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. sadrzajima i principima. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi. u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima. Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole. Ovaj kriterijum polazi od ideje uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije. nacine i vrstu drustvene reakcije ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste prihvacene i vazece. ocuvanje i ostvarivanje. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja.Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to oponasanjem. pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija. pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari. normi i odnosa. Drustvena reakcija odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja. Devijantnim ponasanjem se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama. Po kriterijumu drustvenih normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi. 8. kako u tradicionalnim tako i u savremenim drustvima. kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica. Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. drustvenih grupa i slojeva. religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa. moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. Vrednosti su najopstije smernice za buducnost i vodilje delanja pojedinaca. tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu vrednosti nekog globalnog drustva. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija? Drustvene reakcije . 9. ciji je rezultat etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata. . pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima.

. iskustvenih stavova. njihove primarne grupe i zajednicu. From smatra zdravim drustvima. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura (politicki kriminal. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa: A. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd. Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin. koji objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti. Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti? Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih.Ljudske potrebe . poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa drugim ljudima. 2. sto znaci da je funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije coveka. vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i normi. pa zbog toga mnogi pojedinci.ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao sto su politicke. procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude. konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i B. ciljevima i normama. nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na drugacijim drustvenim vrednostima. povezanih. cinovnicki i privredni kriminal). sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci. Do izvitoperenja potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih definise kao bolesna. nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica. 11. 10. Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3 globalna opsta tipa drustvenih devijacija: 1. Opšti tipovi društvenih devijacija? Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom drustvu. 3. a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one drustvene pojave. drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu pozeljnih vrednosti i ciljeva. Neke drustvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drustvenim slojevima.

mogucnosti. Paradigmom se utvrdjuju predmet. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. eroticizam. Bioantropološka paradigma: nastanak. metode i osnovne kategorije nauke. karakternim i kulturnim osobinama coveka. Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u potiljku. postulati. 13. Sve teorije devijatnost smatraju drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo. nacina i dometa njenog naucnog saznanja. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom devijantu. Smatrao je da svakoj funkciji odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled na svet. Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. intelektualnim. Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. Oznacila je nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti? Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe: . grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka. Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. Cezare Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti. Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost. Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim. Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac.Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti. Ove teorije su zasnovane na naucnim stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka konstitucija coveka. vrednosti. Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka. koje su se evolucijom izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno. idejni izvori i pojam atavizma? Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19. a smatra se i ocem savremene kriminologije i kriminalne antropologije. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja pa su brzo nestala i zaboravljena. odnos izmedju drustva. priroda grupe i drustva. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava shvatanje jedne pojave. gramzivost-darezljivost.veka. 12. tj. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka.

Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj. Ovaj tip kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje. Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna dela cine da bi odbranili svoju licnost. dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom dusevnog oboljenja). ljubazni. nedostatka samokontrole). Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme? Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji. mirisa. Duševno bolesni krivci C. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija. povratnici su). drustveni. Atavistički ili rodjeni zlocinac. Kriminaloidi C. nedrustveni. Epileptički A. ali je slican sa epilepticnim. Pseudo-devijanti B. Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih osobina. Slučajni kriminalac A. kriminalci iz navike (najcesce krse imovinska krivicna dela. alkoholizma. matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca). sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe: moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa). najcesce vrse kradje i prevare). zakasnele celavosti. porodicu ili cast). kranijalne depresije. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu.1. psihicki stabilni.epilepsija kao dusevna bolest. kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina. najcesce vrse silovanja i krivicna dela protiv licnosti). svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. Kriminalci iz navike Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. halucinacije. izmenjenost cula ukusa. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije prestupnika. 14. Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca. Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi. atletski (dobro razvijeni i muskulaturni. Moralni ludaci B. 2. Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. Matoidi 3. malog rasta. . Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i 4. jedna od tih teorija je i 1. piknicki (telesno su uskorameni. kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu posledica dugog boravka u zatvoru. hladni.

Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera. U ovoj studiji dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim karakteristikama.prostitutki. ubistvima. 142 skitnice.god. Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna vrsta sudbine. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala.najcesce vrse proneveru). Neki smatraju da su te ideje naivne. Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno zaostalo. 4. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. da su mu zaključci ekstremni i bizarni. . 292 prostitutki ili makroa. Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. kradjama. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo nasdlednih faktora na pojavu devijacija. 2. displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata) 2. Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio devijant. a 50 polno nastranih i manji br. Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske discipline. 3. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. ni mentalno zaostao. Medju njegovih 709 potomaka bilo je 77 prestupnika. shvatanje drustva i definicija devijantnosti Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u: 1. Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim karakteristikama. 15. Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost. Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. Kombinacija XYY kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao pogrdna rec ili sinonim za devijantnost. Ali Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva. netacne. Prva ovakva studija pojavila se 1919. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju drustveno devijantna ponasanja. A kombinacija XXY kod zena znacice njihovu sklonost ka prostituciji. dok je znatno manja kod bizigotnih.

Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja, eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost. Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma. Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda, morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije. 16. Dirkemovo devijantnosti? shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma normalnosti u drustvu:
1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog,

uobicajenog i koje su kroz evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze

od Dirkemovog stava da nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji. 4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih

pojava u odredjenoj drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja. Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije; 2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode društvene devijantnosti; i 3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave; Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva. Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna, nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja. Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su: - devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije; - drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje; - drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj drustvene solidarnosti. Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su: egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva. Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu. Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija). 17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom devijantnost i kriticka ocena pozitivisticke paradigme? reagovanju na

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole. Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za popravljanje ili korekciju devijanata. Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i karaktera društvenog reagovanja na devijacije:
1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i

2.

3.

4. 5.

6. 7.

univerzalnost društvenih ili moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i ideološkim simpatijama. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene stabilnosti i ravnoteže. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije? Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije, upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu, izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost, profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da

a radnici su skloni delima protiv imovine).u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi zovu i kartografima. a narocito ljudske prirode. naseljima gde zive najsiromasniji. On je sacinio program socioloskih istrazivanja i za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. Ekoloska paradigma nastala je pocetkom 19.je starost jedan od cinilaca (period oko 25 god. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala. veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno imigranata iz Evrope. Rane ekološke studije . profesionalnom kriminalitetu. U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati tri pristupa: . Izrađivali su čitave mape i karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija.veka u SAD u gradu Cikagu. 19. siromastvom i beznadjem. kao i u relacijama centar-periferija i grad-selo.su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. pol (1 zena na 4 muskarca u sudu). zanimanje je u korelaciji sa kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti. brza urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do novonastalih sub-kulturnih grupa. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. Ove studije ukazale su na vezu drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu. Društveni devijantnosti? i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje Kontekst ekoloske paradigme . On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i pokusavao da ih resi. Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park.zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela). maloletnickoj delikvenciji. On je koristio mape i karte kako bi prikazao rasprostranjenost kriminala u Londonu. rast populacije. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina. Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sacinjavaju: on je delo prirode. poznatih residuumi. On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje potrebe. promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima. Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima. Migracije. Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne aspekte njegovog zivota. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima.

Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme. Za Kliforda Šoa socijalna dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. Normalnost u drustvu je situacija postojanja skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen drustvenih promena. Po Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga. tu su ziveli pripadnici vise klase). centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren). rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona. 4.1. Oni smatraju da ona nastaje kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. zona stanovanja radničkih porodica. zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni. 2. 3. propadanje socijalnih . to je najstariji deo grada). prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. Ekološko shvatanje devijantnosti . Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja. pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu. Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona: 1. Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu.zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija. radovi koji su počivali na etnografskim metodama. 3. 5. radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima. 2. skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe. bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata. koja se jos naziva socijalna dezorganizacija.

a njene pretece jesu ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda. hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili maloletnicku bandu.bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu. 2. Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja.struktura(grupe. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara. 21. Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju koju prenose na mladje generacije.oko poslovnog centra grada. a narocito novonaseljeni imigranti. maloletnicke delikvencije i kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina. So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni. ukratko socijalnom dezorganizacijom. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih zajednica. To je zona siromastva. Mekej. organizaciju. obrazovanja. zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha.vrednosti koje odobravaju devijacije. bolesti… Najvazniji rezultat ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u peiodu od 30 god.” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u populaciji. visoke stope samoubistava. Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. 20. Ova teorija pripada psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv.ispitivao je bezanje iz skole. Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj. On je opisao 3 vrste imitacija: 1. postojanjem specificne supkulture tj. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja. kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole. Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive. Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima. institucija. Kej. . Šo je ispitivao ucestalost devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj. drustva). trovanja). slabom porodicnom kontrolom. maloletnicku delikvenciju i kriminalitet odraslih. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend. Stanovnicima tranzitne zone vecina legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim ponasanjem. kao modu. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. Ekološki interakcionizam? Šo. sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima ljudskog ponasanja. teorija ucenja. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva. loseg uslova stanovanja.

poriva. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena vodjenja drustva. 4. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike. a u nekima ne).3. Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. a ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot). On razvija stav o postojanju diferencijalne indentifikacije. trajanju. jer mi imitirajuci nekoga posle nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje. kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a. stavova. Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili . a manje definicija koje ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim). pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja. tehnika. drugih ljudi i sebe samog. Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod njegove interakcije sa okruzenjem. On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto uci da se ponasa u skladu sa zakonom. to moze trajati tokom citavog zivota. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti. suseda. 6. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno ponasanje. 7. 9. vrsnjaka…). nacina komunikacije. Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja kriminala i devijantnih ponašanja. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. stampe. Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno. kao sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac. a drugi mehanizam je vežbanje. Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja: 1. motiva. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda. 2. 8. 3. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek. kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi. 5.

stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3 izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika. 22. Kulturni konflikt? Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod uticajem dveju razlicitih kultura. Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa: 1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne

grupe (osvajanja teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke: 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji; 2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajednici; 3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima. Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija. Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt. 23. Teorije socijalne dezorganizacije? Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na dobroj

oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija oznacava:
1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i 2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve. Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:
1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i

interese); 2. dezorganizacija na nivou grupe; 3. socijalna dezorganizacija. 24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme? 25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija. Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu. Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme, ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga se formira licnost coveka. Strukturalnofunkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati devijacije. Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema: kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan, uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti, norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe: svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja drustvenih institucija. Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo, porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija

25. (strukturalni funkcionalisti. čiji svi delovi skladno funkcionišu. ideje o društvenoj podeli rada. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema: kulturnog.Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica. Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalnofunkcionalistička teorija društvene devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema.Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton. Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija.i umnozavanje drustvenih struktura. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. Strukturne komponente društva čine vrednosti.U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema. U njoj se odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga.Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili društvenog sistema. viđenje odnosa pojedinac-društvo. u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem) . mora tretirati kao zatvoreni. kolektiviteti ili grupe i uloge. . . norme. preuzimanja uloga (role taking) 6. harmoničan i relativno bezkonfliktan sistem. društvenog. ideja i pojam anomije. kako bi održali sistem u životu) 5. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa. Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama.) 3. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva? . definisanje kriterijuma za razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem) 4. Drugi mehanizam je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija. . Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i motivacije pojedinca da postane drustveno bice. internacionalizacije i socijalne kontrole.) 2. . personalnog i sistema organizma. pojam društvene integracije i solidarnosti. . Delatni sistemi čine strukturu opšteg sistema socijalne akcije. mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija. Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne principe koje pojedinac deli sa drugima.Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim pretpostavkama modernog društva. a to su: procesi socijalizacije. dakle i primitivno i moderno. relativno samodovoljan sistem. Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida pošli od postavke da se svako društvo. podjednako kao i biologija. Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije. uravnotežen. To su: njegovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena. Psihoanalize Sigmunda Frojda.Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije preuzima iz pet ključnih izvora: 1.

pluralizacije i adaptibilnosti sistema..) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija).Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku. Strukturalno – funkcionalističko definisanje shvatanje kriterijuma normalnosti/devijantnosti? devijantnosti i normalnosti i . Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni. i nefunkcionalni. grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija) . u osnovi. inetrirorizacije i socijalne kontrole. ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih ponašanja pojedinaca i grupa: . -Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku. . vrednosti i norme. . kada se javljaju negativne posledice koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga. dobra prilagođenost pojedinaca i društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva. prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca 2. Konformizam se čuva mehanizmima socijalizacije.Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok stepen diferencijacije. hijerarhijski viša.Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura.Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje. Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima. porodica). Kulturna komponenta društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi. širok raspon institucionalizovanih sloboda. profesionalne uloge. kulturno-vrednosna komponenta sistema 3. . srodstvo. Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije. Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale doprinose društvu. itd. U društvu su najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr. kada se javljaju posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra.Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka. 26.Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između strukturnih komponenti.Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i od njega očekuju drugi članovi društva: 1. demokratski i neautoritarni politički sistem.Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom 4. lekara.Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste. interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole .održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti sistema . . pravnika. .Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosnonormativnom sistemu društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti. instrumentalne (npr.

Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura. može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni kriterijum normalnosti/devijantnosti. zločin i greh. Kriterijum kakvu funkciju. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je došlo do disfunkcionalnosti. 5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije. 2) disfunkcije sistema: anomija. povlačenje. konfliktna subkultura. dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura.Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti uočavaju se još četiri kriterijuma: 1. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva 4. niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo . To su prilagođavanje. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima 3. institucija i grupa ili poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema 4. . 4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi. devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru 2.Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost. 3) aberacije i nekonformizam: inovacija. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema? Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije: 1) disfunkcije ličnosti: bolest.Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za uloge. 3. bunt. pogreška. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom.1. socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost. ritualizam. postizanje cilja. Podsistemi uloge ličnosti Prilagođavanje Postizanje cilja Integracija Održavanje šeme Neuspesi sistema uloge ličnosti Bolest Pogreška Zločin Greh . posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene strukture i slojeve. Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva. društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti društva. 27. subkultura povlačenja i radnička subkultura. 2. kriminalna subkultura. integracija i održavanje šeme. fizičku ili mentalnu. . institucija i grupa.

reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva. pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava: Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina: 1. potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše. poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove dece. Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima. zločin i greh se odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju poverenja društvenim vrednostima. 2) socijalne dezroganizacije i 3) socijalne disfunkcionalnosti. Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave 1) anomije.Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova društva 2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga. Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja 2. tako.Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu) . To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca ili grupa. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija« 28. da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani« 3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i unutrašnjih tenzija. Najznačajniji oblik greha je izdajstvo Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti. 3. 1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili anomičnoj podeli rada. jeste greh. Aberacije i nekonformizam? Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema. . Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije rečeno. . Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«. Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre. Na primer..Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije pojedinaca.

još »neprobanog« društvenog stanja. a bunt kao nekomformističko ponašanje. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva. iako strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja. Motivi odstupanja devijantnog ponašanja 5. Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za uspostvaljanje vrednosti. to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma: Kriterijum razlikovanja 1. ličnih i koristoljubivih interesa Stvaranje novih među ljudima odnosa Brzo zadovoljenje potreba svojih 29. a ne samo individualnog. Odnos prema društvenoj Teži da promeni vrednosti novim društvene 4. 5. Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg. i normi zameni priznaje date norme. Ciljevi odstupanja postojeći sistem Ne želi ništa da menja.želi promenu da izbegne sankcije stvarnosti ili U ime viših ciljeva ili opšteg U cilju zadovoljenja interesa sopstvenih. ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje. mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao posledica grupnog. odnos prema javnosti Nekonformista Javno izražava svoje neslaganje sa postojećim društvenim ciljevima i vrednostima Aberant Nastoji da sakrije svoje neslaganje sa društvenim normama – najvažnije mu je da ne bude otkriven 2. trudi se . Devijantne subkulture i socijalni problem? Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i dezintegracije društvenog sistema mogu. Ono što je velika vrednost Mertonove ideje.4. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost Priznaje legitimnost normi ali važećih normi društvenih normi ili smatra ih krši jer smatra da je to da one nisu primenljive u korisno za njega svim situacijama 3. Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i radikalizni. adaptiranja na ova . Zato je Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika.

a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima .Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih standarda i aktuelnih uslova života. Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti.Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju. »Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća kultura. vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih okolnosti koje prate život radničke klase.Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće: .stanja. Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su »dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne subkulture. . Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik. Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće: »Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče.Volter Miler razvio je ideju tzv. itd. fizička snaga. koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala. želju za promenom i aktivnošću. Ključna vrednost devijantne subkulture jeste bogatstvo i novac. Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu agresivna ponašanja. izigraju. vandalizam. ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti nelegitimnih sredstava. Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije . S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava. i 3) subkulturu povlačenja. Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha. radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje socijalne dezorganizacije. Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje. u kojima učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi« . 2) konfliktnu subkultura. hrabrost. Merton je uvideo da pristup konvencionalnim sredstvima različito raspodeljen. Ustvari. izdržljivost. pijanke.Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju. prevare. Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi.Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima. . . nasilje. . »Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre.Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan autonomni kulturni sistem. »Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće. Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura: 1) kriminalnu subkultura. »Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van kontrole pojedinca.Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika. međusobni fizički obračuni i konflikti . devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti.

2. Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti. onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije. . 4. Strukturalno – funkcionalistička etiologija? Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj.Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti. socijalne kontrole. socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca. b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih na istu situaciju. socijalni problemi imaju društvene uzroke. 5. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti. i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije. u sledećim razlozima: a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-normativnog okvira očekivanog ponašanja. c) procesa socijalizacije. 6. Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema: Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije Mentalne bolesti Populacione krize Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi Delikventne i kriminalne subkulture Narkomanija Alkoholizam Samoubistva Prostitucija i seksualne devijacije Porodične dezorganzacije Nezaposlenost Siromaštvo Dezorganizacije zajednica Nasilje 30. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne. kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za društveni sistem.1. 3. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti.Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole. socijalni problemi ostavljaju društvene posledice. socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave. preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura. . harmonično funkcionisanje različitih nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti. Teorija disfunkcionalnosti: .

bilo stanja poremećenosti društvenog ekvilibrijuma. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog. 3. 31. grupa i institucija.Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje. definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati. . Takvo stanje uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim srednjim klasama. ili preko određenih stanja. ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora. za ovu teoriju. Koji oblik devijantnost će nastati (inovacija. . što opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije. Bilo devijantna ponašanja ljudi. koja narušavaju ravnotežu i stabilnost društva . na mezo-nivou ili nivou društvenih grupa i institucija.Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo postizanje. Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme: 1. vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti društva.Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog čoveka). povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti. . definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca. neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva. dezintegrisanosti. disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura. Teorija devijantnih subkultura: .Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. ritualizam. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke paradigme? Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije. jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva 2. Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve.Teorija anomije: .strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva.

2. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i strukture društva. koje su navedene. iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija. 7. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva. lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili eventualno pojedinih grupa.4. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje? . uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane norme i vrednosti. Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti 3. 6. 5. (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalnoantropološke teorije društvene devijantnosti. (Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u . prilično relativizuje: 1. 5. prirodom i društvom) 2. Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji. radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju društva u kome vlada moralnovrednosni konsenzus i relativna stabilnost. Marksovoj misli.Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske korene ima u: 1. konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija. nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i procese. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti. 32. proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak 4. Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti.

istorije itd) 3. ostvarivanju potencijala. pod njenim su snažnim uticajem) 4. uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti. čak i kada toga nisu svesni. ljubavi. 5. prakse. . potreba potreba potreba potreba potreba za za za za za pripadanjem. čoveka. Medjutim. represije. tuge.Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta: 1. kapitalističkog i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam.Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja određuje karakter tog društva.pojmovima i idejama slobode. nego i uslov. prevazilaženjem. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju. socijalizam) i položaj čoveka u takvim društvima. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. . međutim. mentalnim bolestima. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima. ali koje zbog kratkoće života. nanoseći i sebi i drugima veliko zlo. kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije. normalnosti i životne ostvarenosti čoveka. komunizam. 2. ne samo. koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može osloboditi. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma.) . destruktivnosti.Zadovoljenje ovih potreba je. prirodne i društvene sredine. From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti: 1. narcizmu. otuđenja i slobode. karakteru i protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka. između života i smrti 2. 4.From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova. otuđenja. iskrivljen pa i destruktivan način. istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja. čovekove potencijalne životne mogućnosti. destruktivnosti. humanizma.Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog. . ljudskih potreba. . njegove ključne ideje. itd. identitetom i okvirom orijentacije .) . Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni. Suštinska istorijska dihotomija ili protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi. ispoljavanju.Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi. ovu psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući »dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«. ne mogu da se realizuju 3.Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti. itd. istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini jedinstvenim bićem. . ličnoj nezavisnosti. ukorenjenošću. Kultura industrijsko-građanskog društva ima zadatak da vaspitanjem . . itd. emocija. 3.Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije. Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen.Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti. revolucije.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima.

.Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost. .Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku. . konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih ljudskih potreba. stvaralačku orijentaciju tj. svoje »ja«. ona nije svesna da je to defekt. Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti: . prirodnost. slobodu.Cilj života je da se proživi intezivno.Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke. dominantno. odbačena.Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne ciljeve ljudske egzistencije – potrebe.disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje. . . U tom smisli ova teorija razmatra. da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu. što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći« . zastrašujuće. negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda – društvo.Za Fromovu teoriju. činjenica da su im mnoge greške zajedničke. tuđe. Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni. 1984-1: 20). Zdravo društvo. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi. koja poštuje život. razuma i vere. kao negativno: represivno. ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim« (Fromm. suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga iako pripadaju istoj kulturi”). Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika »bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva. Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima. . a to je potreba za identitetom ili individualmošću.Prema Fromovom normativnom humanizmu. 33. kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku. ne pretvara ove poroke u vrline. koja može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci. mada ograničene moći. kao život drugih ljudi.Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu. koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije. svoj sopstveni. da se čovek potpuno rodi. . da stiče osećanje svoga »ja«. da se potpuno probudi. devijantnost je pojava društveno strukturiranog defekta. društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti? . a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke .Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture. i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je. pre svega. tako reći.Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi.»Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude. da razvija svoj razum i objektivnost. da se prevazidje ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene. .

destrukciju. Ako čovek nije u situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće. Čovek ima potrebu za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za prevazilaženjem. 1) maligna agresivnost: sadizam. onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani ispoljvanja generičke prirode. From polazi od stava. 2) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću. nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. 4) negativne ljudske strasti ili destruktivnost. 5) Autoritarnost. sakupljački i tržišni karakter. i 6) izvitopereni društveni karakter: primalački. čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu? Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija: 1) devijantne ljudske potrebe: konformizam. nekrofilija. depersonalizacija. rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«. 3) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. Po Fromu. religiju. razum. Potreba za ukorenjenošću proizilazi iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja sigurnosti. sputavajuće društvene okolnosti po razvoj čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost« 4) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. Devijantne ljudske potrebe. 5) patogeni modus »imati«. ideologiju. U situaciji kada čovek ne može da ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način. rušilaštvo i konformizam. Čovek je jedino živo biće koje ima samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. narcizam. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi. rodoskrnavljenje i iracionalnost. 2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost. Međutim. u savremenom dobu-nauku. 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija. vraćajući se svojim filozofskim . on je ispoljava na devijantan način koji se identifikuje kao narcizam. itd. kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i ljudske prirode.34. izrabljivački. Ova potreba se izražava kroz verovanja. apstrakcionizam. Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. birokratski karakter.

strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih ljudi. (»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt). već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim. uključujući čoveka postaje broj u svremenom društvu.korenima. patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera? Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost: . 35. na ne onome što je kvalitativno. Strah od odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj. Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim. i u kojem se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od složenih tehnoloških sistema. Maligna agresivnost. jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju osobenost. Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i gospodarenjem (sadizam). kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao zamena za primarne. koji vodi odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta. Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je kvantitativno i brojčano. 2) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije. čovek se oseća nesigurnim. usamljenim. 4) 5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na ličnost. Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije. 1) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim društvima. da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja. Svaka stvar. Kvantifikacija. 3) Komformizam je. i drugim. 2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti. On bi se mogao definisati kao ona situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava. On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja. ne samo u totalitarnim društvima. koji vodi ka pozitivnoj slobodi. 3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. 1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim ili nečim izvan sebe. uplašenim. izgubljene). po Fromu takođe poseban vid otuđenja.

odgovor na na problem ljudskog postojanja. bilo životinjom. detetom. sigurnost ili nešto drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih. Druga strana ili oblik čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. muškarcem ili ženom. Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka. Izvitopereni društveni karakter: Društveni karakter nije statistički pojam. Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski. izrabljivačka. From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti: 1. za destrukcijom radi destrukcije. to je isključiv interes za sve što je mehaničko« Patogeni modus »imati«: Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo. ideološki ili politički karakter. profit i sila. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i rušilaštvu. znanje. ali i mogući. sadistička. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem.Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa. trulo. i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. nekrofilna i autoritarna. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav. on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji. društvo u kome živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita. destruktivna. za Froma. u osnovi. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je odbrambena reakcija čoveka. slična je. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička. Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja ekstaze C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i destruktivnosti. nužna je za opstanak vrste. gnjilo. A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili članovi grupe. Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička. 3. ekstatička i idolatrijska. moć. nezdravo. Birokratski karakter .Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije. Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja. agresivnost je negativni i devijantni. sakupljačka i tržišna. pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života. Proces formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. sticanja iskustva u odnosu sa stvarima ili prirodom. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe. 2. to je strast za pretvaranjem živog u neživo. . B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti. filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života. 4. U karakterološkom smislu From nekrofiliju opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo. 1.

»jasna« 36. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega. On nastaje kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. I drugo. uzrok tog poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. on je sklon autoritarnosti. nemoćan i nesiguran. kao što je stvarnost u većini savremenih društava. kritičko mišljenje i produktivnost. Uspeh svakog čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen. koja slabi njegovu nezavisnost. u međudejstvu društveno-ekonomskih faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva. koliko je »vesela«. njegov integritet. 3. jeste organizacija društva koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji. 2. doprinosi i slabosti antrapološke paradigme? From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama. izdvojen. Ustvari. Tačnije. »pouzdana«. devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva. po Fromu. 4. I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe iz besmislenost življenja i dosade. da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma.2. Temeljni uzrok društvene devijantnosti. 3. bolesnog društva i bolesnog čoveka. 1. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti. odredjene društvene stvarnosti. Prvo. kao drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja. njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko jedna ličnost može sebe da proda na tržištu. tj. savremenog čoveka i društva u kome on živi. 6. destrukciji. Lečenje »bolesnog društva«: From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije: 1. kakv utisak ostavlja na druge ljude. U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost 5. »ambiciozna«. kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način. Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem. dok trošenje osećaju kao pretnju. . Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji. pre svega. Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se. konformizmu. Glavni uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te potrebe. Kada se čoveku ometa život i njegove univerzalne karakteristike. 4.

Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za identitetom. na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i produktivnošću. 2. 3. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo« 4. Interakcionistička sociološke ideje? i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska izvora: 1. materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko. sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između istorijskog. Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu. i 3. »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju društva primerenog ljudskoj prirodi. 1 . 1. Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i ekonomsku praksu savremenih društava U najopštijem smislu. subjektivističko i relativno arbitrarno 2. . Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti 3. 37. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene iracionalne strasti. onda svi pokušaji menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima. Za Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. uvodi pojam – bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima određenu propustljivost (“plastičnost”). njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja« Vrednosti i slabosti paradigme: 1. Vilijem Džems. Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije. treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi. drugi utemeljivač filozofije pragmatizma12.2. metafizičkog i egzistencijalističkog mišljenja. Takvo društvo samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti.

Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije apsolutno jednaka realnosti. 1. Erih Gud. Takva osoba se smatra autsajderom (outsider) 5. da li će neka neka pojava biti identifikovana. Sociologija Maksa Vebera. itd) nastaju u međusobnim odnosima ili Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama. Kenet Tompson i drugi. Mark Tompson. osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može se smatrati posebnom vrstom osobe. Kaj Erikson. Džordža Herberta Mida i naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju uloga (role taking). a ne samo “kada se nešto događa”. Erving Gofman. strukture. političkog reformizma koji je imao cilj da razvija demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije. ne poretka i sistema na čemu insistiraju pozitivisti i Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje. Herbert Blumer. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera. da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih” 4. posredovane ranom čikaškim sociologijom. smatra se zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam) 3. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam društvenog delanja) 4. a funkcionalisti. Kada je pravilo uvedeno. imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka.2. interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. Midov učenik. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt) u društvenom životu. Interakcionisti/konstruktivisti pluralizma polaze od ideje vrednosnog i interesnog Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i zabranjujući druge kao “pogrešne”. a od savremenijih autora. spadaju u fundamentalne osnove interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak. grupe. to su Geri Marks. Viler i Kotrel. ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). Denis Čepmen. Hauard Beker. Stenli Koen. U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”. na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od društvenih pogleda na određenu pojavu 3. i napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom) Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma. interakcijama ljudi. institucije. . kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila. 2.

je odnos društva (grupa. institucija. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške. očekivano. mogu svesno i namerno određene pojedince. “tamna brojka” kriminala) 3. interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice: 1. Društveni poredak definiše šta je realno. policijskih. profesionalne organizacije. “moralni preduzimači ili krstaši” 38. kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali. Tako se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo) . sredine. . (Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne. prihvatljivo = normalno. etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih grupa. grupe. organizacija) prema ponašanjima pojedinaca. zdravstvenih. a da u stvari.Devijantnost je. ovde. klase. oblici stigmi i moralnih uznemiravanja? Devijantnost kao etiketa: Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti.Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”: Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena. mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti (Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. neočekivano i neprihvatljivo = devijantno. bilo da su to političke partije.Stigma ili etiketa devijantnosti. Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti: Društvena reakcija.Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao “nenormalne”. da pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne. radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”. društvena osuda kao kriterijum normalnosti. socijalnih. za interakcioniste/konstrukcioniste. takođe. njeno prisustvo ili odsustvo. . mediji. jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. nasuprot onome šta je nerealno. medija) etiketirani. tj. devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe” . straha ili osude .Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih. Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i devijantnosti. . . a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći. “bekerovski rečeno”. Devijantnost kao etiketa.Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak. (Najčešće se. državne strukture. ti ljudi nisu prekršili nijedno pravilo) 2.Društvena normalnost je. ima društvenu funkciju. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode. Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili interakciji. Oni koji raspolažu sa društvenom moći. relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih.

d.) 4. c. onda veća šansu da uđu u proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera. stereotipizacije. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti. analfabetizam. b. e. društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja. prostitucije. umrtvljavanja sopstva. mešovitih susreta. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi (Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo javnog osuđuvanja. etiketiranja ili žigosanja) Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti. i 3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa. eskalacije i neprimenjivanje prinude. Primeri Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe. 39. religijska pripadnost. gluvost. nacionalnost. drugi aspekt. od kojih su četiri najbitnija: 1. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge. karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi) 3. je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije. homoseksualizma …). Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma: 1) telesni nedostaci (kao što su slepilo. f. hromost …). može se uvideti da ovaj kriterijum ima više varijacija. Primarna I sekundarna devijacija: . g. (tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava) Oblici stigmi i moralnih uznemirenja: Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan. 2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma. siromaštvo …) Stigma se zato ispoljava dvojako. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled.4. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos) 2. Primarna I sekundarna devijacija: Procesi konstrukcije devijantnosti: U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. moralne panike. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način. a. razvoja primarne i sekundarne devijantnosti.

kao što su: domovi za slepe. 5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje. sankcionalizacija i disciplinizacija. i opasnih po okolinu. već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca.Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva? . kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne. simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge . psihijatrijske bolnice.. internati.Totalna institucija je mesto stanovanja i rada. Manifestne funkcije kao što su resocijalizacija. itd. stare ili napuštenu decu. Mehanizmi umrtljavanja sopstva su: 1. Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola. .) ne tretiraju kao funkcionalnokorisne društvene organizacije.Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije. kao što su zatvori. 40. umesto imena štićenik postaje broj ili nadimak). ako su uočljivi u sredini. leprozorijumi.Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. Ovu tezu da totalne institucije.. preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline. oduzimaju se lični predmeti. poput manastira. . pod kontrolom formalne uprave Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman. zarobljenički logori. na duži vremenski period odsečenih od šireg društva. psihijatrijske bolnice. i slično. Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. preko boravka.Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju. proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući: Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije. nadzor. Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta.. brodovi. mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti.Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice. . od ulaska u njih. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. u stvari. onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. . ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca. ono će ostati primarna. . popravni domovi. Ono se formira u interakciji pojedinca i društvene sredine (Gofman). itd. pa do njihovog napuštanja. itd. 4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne. Civilno odelo se zamenjuje uniformom. lečenje i tretman su u drugom planu. prihvatilišta. socijalne ustanove. 2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstvenosocijalnih razloga. Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije. zajednički vodi život u zatvorenom prostoru. nego kriminala. 3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju. 1961): 1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim. ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori. policija. gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja. individualnosti. .Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca. popravni domovi.Nasuprot funkcionalizmu.

U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta) Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u totalnoj instituciji: 1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj okolini. prkošenju instituciji poput odbijanja saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o pacijentovom napretku. On više nije ni radnik. a ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ 5. oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili “oni napolju”. 3. niti roditelj ili supružnik). Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva. 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom. često. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način: 1. 2. Pri tom. pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”.2. Devijantna karijera I mešoviti susreti? Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”: Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”. Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije odgovorno za svoje postupke. i najčešće kratkotrajnom. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa 3. odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji 4. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo 5. i iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima. vaspitači) i tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik. 3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju egzistenciju u instituciji. dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za “najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka). Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika. Mešoviti susreti: . Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao devijant. 41. Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu. niti kao biće koje ume da se služi razumom. 5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše. ni građanin. 4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari. pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne) 4.

neformalne organizacije. i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman) .Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva “mešovitim susretima”. 42. Eskalacija i neprimenjivanje prinude: . Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) . . ne u suzbijanju.Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija. formalne organizacije kao što su. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena pravila (pre svega pravna). Tako se stvaraju stereotipi. . 3. i za “normalne” i za “stigmatizovane”. kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. Osećaj “zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da se međusobno hrabre ali i organizuju. koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva. poput klubova pretučenih žena.Najbolji . iako se u osnovi stereotipi uče i stiču tokom školovanja i procesa socijalizacije. To je situacija nelagodnosti. Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)? Stereotipizacija: . Jedan od najčešćih je upotreba tzv. na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak .Stereotipi o devijantima. kontaktu. terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom psihijatrijskih bolnica. . Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje stomatoloških problema. po interakcionistima.U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. neprimenjivanje prinude i tzv.. čiji su primer tajna društva bivših osuđenika. veština ili sposobnost prikrivanja. već u proizvodnji devijantnosti.Geri T.Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi. .U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni poredak”).Društveni susret je prilika interakcije licem u lice. 1. Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i “očekivanom” devijantu.Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu. komunikaciji ili interakciji između običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca. Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost. Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca: 1. To su eskalacija. utiču na odnos sredine prema njima. stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima. 2. . na primer.Sve veća izopštenost iz sveta normalnih. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu. . i slično. nelegalne organizacije. zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”.Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi. Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti.

fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene “nemoralne pojave”. Geri Marks i piše da je eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoji međuzavisnost i recipročan uticaj 2. 3) naglo raste zabrinitost javnosti.Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva. . socijalni radnici. 3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna udruženja. 2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa.svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize. Njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određe koristi.Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike: 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica koji je u 17. . . ovde se moralna panika objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji. Najbolji primer ovoga.Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata: 1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima. jeste korišćenje tzv. informanata ili pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija 43.primer su povremene reakcije policije na neke događaje. policijski dosijei. Moralna panika? . religiozne grupacije. 2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi. preokreću stavove u prikazanim pričama. spirala značenja. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu). Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. obrazovne organizacije. itd”.Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti . 5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama. 4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja. čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja. gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost. održava i iznova stvara društveni poredak. zahtevaju strože sprovođenje zakona. . masovna okupljanja (protestne skupove. . policija i sudstvo. koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo. Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo. Radi se o “tehnologiji naduvanja” i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste. uzbunjuju zakonodavce. a naročito na nasilje u porodici.Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. uvode nove nastavne planove. sportske događaje.

dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu. Ideologija stigma. ali sa težim posledicama) c) simbolizacija. nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci). “Ona je praćena stupnjom popisivanja. . proširivanje. po Koenu. .Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv. iako izveden iz uslova društvenog života. u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. pojačavanje i 3. Medijsko popisivanje ima. destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme? Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’: . melodramatičnom rečniku u opisivanju) b) predviđanje. nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva. od devijantnosti. 2. “kulturu žrtvenog jarca”. . (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života) .Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara. tri glavne karakteristike. . životne ciljeve. i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti.Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost. Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju. .Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog..Nova “ideologija stigme”. 44. (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja senzacionalističkim naslovima i izveštajima. Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa (siromašni. To su: a) preuveličavanje i iskrivljenje. stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene grupe (subkulture etiketiranih). žig devijantnosti. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”.U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa: 1. je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. Međutim. Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa: Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija. inovacija. a koji je povezan i sa situacijama moralne panike. i dalje se locira u samoj žrtvi. zbog svoje društvene uloge. ali se zato vide kako imaju druge vrednosti. nepravdi i rasnim problemima. u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od “normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci. drugačija ponašanja i “misli”.Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost.

stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan. jeste da život u pluralističkom. otvorenom i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika. U praktičnom smislu. Na opštem filozofsko-epistemološkom planu. . ne da spreči devijantne pojave. 2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima. Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti: Prvo o doprinosima i kvalitetima: 1. Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju devijantnosti. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako. Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj.“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni. po logici stvari. .U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija.Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja. .Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj. . kao i da omogući medijima povećanje publike i veću zaradu. .Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji. Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su: 1. kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti). Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih. već više posledica primene sankcija i pravila drugih. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku. 3. 4. da prebaci realnu političku odgovornost. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni. pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture. odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti. 2. “devijantni” je uprošćeno i fatalističko shvatanje društvene stvarnosti. takođe.Zaključak. organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. povećalo je broj prijavljenih slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije. 3.Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba. Interakcionisti/konstrukcionisti. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela devijantnosti. već da legitimizuje političku vlast. 1) . poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. 2. “normalni” i gubitnici tj. osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu. odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti (uvode sekvencijalnu analizu) 5. 2) . pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama: 1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem stigmatizacije. koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti.

prosvećivanje ljudi. socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti.u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na dve opšte grupe: 1. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu? . procesima etiketiranja. već je potrebna revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja. Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija suprotstavlja funkcionalizmu: 1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama . najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja funkcionalizmu.Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija. 3) svaki element doprinosi društvenim promenama. Ključna Marksova teza.4. Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti: 1. kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i funkcionalizam). . čiji su postupci neefikasni. kriminalizacije pojedinaca. koja je suvereno vladala američkom naučnom i ideološkom scenom. socijalne kontrole. 5. Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj devijantnosti su velika inspiracija radikalnokritičkih teoretičara. kriminal. na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija) 2. 45. radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju naglasak na kulturnim različitostima.Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”. nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se začeli povodom rata u Vijetnamu. pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju društvenih devijacija) Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti: to su pravo. stereotipizacije. Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta. 2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni. koja objašnjava suštinu otuđenja. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata. razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih grupa. To se posebno odnosi na ideje i stavove o: odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave. interesnim konfliktima.društvene promene su sveprisutne. Da bi čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje. disciplinizacije. brutalni i okrenuti sopstvenim interesima. razvoja devijantnosti) Osnove konfliktnih teorija o društvu: Konfliktna teorija. . devijant se opisuju kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole. jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom gospodari proizvod njegovih rođenih ruku) 2. . Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane klasnim odnosima i klasnom strukturom.

zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija. To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina . 46. i druge. a državnu prinudu samo sredstvom za zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva. dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih. . Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle podmiriti i potrebe njegovih članova. a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni? Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti. nužno stoje u međusobnom sukobu. funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica. u središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja: . zbog oprečnih interesa. Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim zajedničkim karakteristikama. Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje ciljeve. pravo nasleđivanja. društvo je prvenstveno okvir u kome se odigravaju društveni sukobi. Konfliktna teorija smatra da je država aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu. Pri analizi društvenih događaja. radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu . kao što su privatna svojina. dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca. prema konfliktnoj teoriji.Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava. dok konfliktni teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi? Pri izučavanju društvenih događaja. i da državna prinuda garantuje postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti. Prema konfliktnoj teoriji. Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba. dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje. dok funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti? U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u kapitalističkom društvu. funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni sistem. a ne strukturalnih društvenih nejednakosti. Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom.Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva. Društvena nejednakost se. zakonodavstva i pravosuđa a naročito.Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji se održavaju mehanizmi socijalne kontrole.4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima. zasniva na delovanju prinudnih ustanova.

vedrina. Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih razlika. bogatstvo inicijativa. ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem. suda. moral. . . oduševljenje. uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala. Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala. itd. “idealne normalnosti” . . . vrednosti.U jednom kasnijem radu (iz 1977. da se kriminalitet može definisati kao kršenje politički definisanih ljudskih prava. . Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju. različita pravila ponašnja i života u kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti. mašta.Kako smatra Ričard Kvini. Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva. Normalnost se propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti. Ovaj model normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu. Proleterski moral kao kriterijum normalnosti: . Kapitalistički sistem traži jedan tip ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost. “normalnost kao odsutnost poremećaja” . Džervis uočava tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti: 1.Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. . već snažan sukob interesnih i klasnih grupa. a pre svega.Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme.Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak. . a ne na tzv. 3. psihijatrijskih i socijalnih službi. .Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala.Proizvod interesa vladajuće klase.Prema kriterijumu ljudskih prava. spontanost.Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije kapitalizma. i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj.Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju.kritici ova stanovišta nego da daju svoju definiciju normalnog. najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog proizvoda političke ekonomije kapitalizma. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti. produktivnost. Ova slika normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma. na ljudsko dostojanstvo i samoodređenje. 2. “pozitivne ili aktivne normalnosti” . prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći. godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju kriminaliteta. vladajući način proizvodnje. Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi napretku sopstvene društvene i radne grupe. On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem.Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole: policije. U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara. Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako ko se pokorava vladajućim pravilima.

Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u kapitalizmu: 1. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti? Društveni dinamit i društveni otpad: Tipovi devijantnosti. B. Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet: 1) 2) 2 Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. Tu spadaju divlji štrajkovi. To su: 1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora. mentalne bolesti i ideološko-politički otpori. Kvini identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije: A. 2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet. “društvene štete”. 2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela. najčešće s društevnog dna ubijaju. krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog pravosuđa. industrijska sabotaža. gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada. poput narkomana. susede ili slučajne prolaznike. “društveni otpad” (social junk). izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu. koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak. Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora: 1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa.krivična dela izvršnih organa države C. koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline. koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji brza društvena reakcija. politički terorizam. Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne. Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u društvenoj strukturi. Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić28.47. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija. Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti. za radikalno-kritičke teoretičare. itd. krivična dela dominacije. 2. siluju i pljačkaju svoje poznanike. Ti spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci. kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana. . Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih klasa. polne i ekonomske diskriminacije. E. D.

a pre svega radničkih i nižih slojeva.Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma: U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti. ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti (alkoholizma.a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz nepravedne distribuciji moći. politički progoni. Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu: 1. 1999). On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom. “lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova društva. za radikalno-kritičke teoretičare. Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor. a blaže kada postoji nestašica radne snage.Eksperiment “realnog socijalizma”. . . nosioci devijantnosti. .Vilijem Bonger. 3. alkoholizam.Iz svega rečenog. . Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima. nisu “rešila” niti klasičnih društvenih devijacija (kriminal. koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima. siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa. marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase. bogatstva i vlasti. potiču iz ekonomskih i političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva. preko klasnog društva. . Ovaj sistem neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije. 2. produkuje devijantnost i kriminal. itd). jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj.Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”. samoubistva. prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili psihofarmatika. preko društvenih. . a na uštrb velike većine obezvlašćenih. Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme? Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske vlasti. Na taj način. Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi nosi marksizam. Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona o zabrani skitnje. kao deo kapitalističko-tržišnog sistema. . već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni teror.Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema. ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani pojedinac. kritički pogled: . itd). piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak.Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta je ideja relativne deprivacije. Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste pozicija otuđenog. održavaju se postojeći odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama. 48.Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi. narkomanije) u kapitalističkom društvu. “staljinizma”.

Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta. jačina. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. 5. Zapostavljaju se individualni. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija moralnost od dominantne. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. antropološki. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima. 2. 2.Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno) političkih doprinosa: 1. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. 4. U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. 3. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani determinizam. vec on sledi svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa sredstvima moći. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura. neo-pozitivizam. jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije: 1. kulturološki i socijalno-psihički faktori. Jednacina ove paradigme glasi: slabija socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i kriminala. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. prirodnih i unutrasnjih sankcija. da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod pritiskom nepravde vrši krivična dela. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija. Jedan covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce . Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na univerzalne društvene vrednosti. 3. Ova paradigma se opisuje kao desni realizam. Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na slabo razvijanje moralnosti. ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog diskursa. Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih tržišnih društava. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u drustvenoj zajednici. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na pojedincu. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima. Kontroverze. Radikalni teoretičari iz svoje pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima čine krivična dela a drugi ne čine. Narocito se naglasava uloga socijalizacije. porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. neo-konzervatizam. Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma? U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu. 49. Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je ljudska priroda sklona devijacijama.

nastavnici. frustracije. efikasnosti nadzora. 51. jačina ega. povoljna predstava o samom sebi. Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti. dobro razvijen super ego. discipline i kontrole ponašanja. policija i sud trose puno vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi. agresivnost. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog ponašanja. želju za zadovoljstvima. racionalizacija za smanjenje napetosti. Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola. jer Rekles konstatuje da njegove ideje ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala. maloletničke delinkvencije. stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka legitimnim društvenim očekivanjima. Ova dva elementa. sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva.u devijantnim i kriminalnim aktivnostima. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja. porodične konflikte. unutrašnji i spoljašnji. status manjinske grupe. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine. pobune. motive. delinkventnu subkulturu. a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke korene. neprijateljstva. U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva ključna elementa njegove teorije: elementa . visok nivo odgovornosti. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada se sramota pokazuje nedelotvornom. nemaštinu. dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha samog procesa socijaliozacije. visok nivo tolerancije na frustracije. Teorija suzdržavanja Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. nemire. naročito. Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i prevencije. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji. itd. delovanja institucija kontrole. visok nivo otpornosti na napade. itd. Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. itd. usmerenost ka cilju. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. U socijalno-psihološke pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone. razočarenja. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom poretku ili vladajucim normama i vrednostima. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz: prisustva moralnosti u društvenoj sredini. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo. ograničene puteve društvenog uspeha. društvenih uloga pojedinca. itd. neke medijske sadržaje. stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici. anarhiju. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka na njegovo ponasanje. osećanja inferiornosti. a u drugom trenutku zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. crkva.

3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve. Polazišta ove pretežno kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. itd. kao i na jačanju socijalnih elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta. važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati odgovor o uzrocima. stope siromaštva) i stopa tzv. Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju. stope kriminala beleže konstantno povećanje. razvijanje novih životnih ciljeva. ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih ostvari. povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi. jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba posebno tumačiti. Ove korelacije ukazuju da. stopa zaposlenosti. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju njegovih društvenih veza. kao što su razbojništva. Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju predmet kriminalnog napada. može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti. teških oblika kriminala. Pa tako. kao što je npr. iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi. teških oblika kriminala. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću. nasilničko ponašanje. Teorija rutinske aktivnosti Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson. u društvu postoji neprestana borba između ljudi za ograničene resurse. u isto vreme. 2) pogodna meta – osoba ili objekat. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala: Prvo. da bi se desio neki npr. svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela. Ako za Koena i . školovanja ljudi. porodičnih prihoda. silovanja i ubistva. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. nivoa slobode.ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr. Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. 3) vremena (dana. broj kriminalnih dela po jednom danu u određenoj ulici. kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru. treba pretpostaviti da kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka. po Reklesu. i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu pretoče u delo ili akciju. 52. Drugo. 2) prostora ili lokaliteta na kome se vrši delo. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. Teorija suzdržavanja se. sati) u kome se delo odvija. Vremenska struktura društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim aktivnostima potencijalne žrtve. 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena. žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji. tretman ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega. prosperiteta. porast teških oblika kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja: tehnološkog razvoja.

brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim aktima. što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. samačkih domaćinstava. Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava. Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“ osećaje griže savesti. svakodnevne.. U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa. Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako: Rutinske. ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete napada i zaštita od napada. ključni u prevenciji kriminala. Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada lišene sposobnosti da se odbrane od napada. kao što je krivična sankcija. polazi od ideje da formalne sankcije ili kazne. Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz kuće. Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja porodica misliti o tome“). legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet. koju je posebno razradio Džon Brajtvejt. Zbog svega toga. Dnevne aktivnosti mogu da utiču na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L. Četvrto. Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja za objašnjenje stopa kriminala. 1979). 53. Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi.Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika. Povećanje broja putovanja. stida i sramote od najbližeg okruženja. Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost uživanja u životnim zadovoljstvima. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da izvesnost. mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima. zasposlenosti bračnih partnera dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u društvenoj kontroli kriminala. nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-ega. Felson. Zbog toga je savest mnogo jače oružije . Teorija reintegrativnog postiđivanja Teorija reintegrativnog postiđivanja.

U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo. tzv.za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. Ipak. Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana. stvara povećanu verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt. naročito kod dece. postiđivanje i pokajanje izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«). nestabilnost posla). Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole moraju da budu uvek prisutne. kajanja i volje za traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice. Postoje dva dobra razloga za to. Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem. oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede).) ali i od žrtve. Samo tako postiđivanje ima trajan efekat da. promiskuitetna seksualna ponašanja. To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«. Postiđivanje treba da bude alternativa krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu. izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima. 54. koji je smatrao da je izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo sebe koji ga odvaja od delikta. upotreba droge i . Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. 1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja grade savest. 3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. 2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje kako bi deca izgradila moralnu savest. proizvodi izražavanje krivice. Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života. Teorija niske samokontrole Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom. npr. teškoće u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi. niti će imati izgrađenu savest. Kazna koju izriče sopstvena savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. loše vladanje. Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa izgradnje savesti dece. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati slabosti formalne socijalne kontrole. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu socijalizacije koje obavljaju roditelji. Ipak. nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom). Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera. Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali. drugo. kao unutrašnjoj sankciji. Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. stid odvraća od protivzakonitog ponašanja zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo.

iznenadna ili trajna ekonomska deprivacija. bilo u odnosu: na samog sebe (npr. . reakciju supruge na preljubu) ili na reakciju države (npr. različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samokontrole kod pojedinca kroz životni ciklus. Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice. neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces.porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). Biološki faktori uključuju. Ključni društveni faktor uključuje. ili slaba zaštita ljudi i imovine) 3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među počiniocima devijantnih akata). sklonost ka rizičnim ponašanjima. egoističnost. agresivnost. Po njima. pre svega. Na primer. tokom života. Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta: 1) samo-kontrole ponašanja pojedinca 2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i 3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt. U tom smislu. slaba državna socijalna kontrola. lako dostupne „mete kriminala“. zdravstvene posledice upotrebe droge). Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek. Sa druge strane. individualnih ili psiholoških i bioloških. gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. impulsivnost. oštećenje mozga. Takođe. nepažljivost. Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. nijedno od ovih ponašanja nema specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja. Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. bezosećajnost. na primer. No. stabilna zarada. plahovitost. proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). izražena istom snagom. na socijalno i porodično okruženje (npr. Samo-kontrola se vidi kao sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene želje. Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima devijacija i kriminala: 1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije 2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. Psihološka osnova samo-kontrole povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja. Snaga personalne samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških. osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao. hiperaktivnost. odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“. sa jedne strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja. ljubav porodice i prijatelja ili čak kroz dobru sreću. sa druge strane. da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili dobicima. pojedinac sa snažnom samokontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat. Veći stepen samo-kontrole pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog.

škola.). brak. Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr.). Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo. verovatnoća da će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima. . Takođe. susedstvo i sl. Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. lakoću pristupa potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe). radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr. prijatelji. prijatelji.Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. 55. predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i kriminal „ne dešavaju u vakumu“. U pogledu pola. prema porodici ili poslu. Na primer. državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica. što nije slučaj sa mladim osobama. tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i neformalnih socijalnih grupa (npr. zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice. pa iz tog razloga one su neuporedive manje prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. Segment mogućnosti može uključivati npr. Manje prisustvo žena među devijantima. Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca. devijantnost roditelja ili slaba roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje interese. susedstvom). socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac. Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. Postojanje obavezanosti. posao. žene imaju razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici. Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce. Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole mogu. očekivanja ostvarivanja uloga i uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih ponašanja. društvene aktivnosti) u situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. kao i uspostavljanjem snažnih veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne. kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. za decu. Kriminal i brojni devijantni činovi se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. Socijalni kapital odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje. porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti. itd. Socijalna uključenost se odnosi. Druga komponenta je socijalna kontrola. delujući zajedno. Hirši vidi i iz razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima. vaspitanje. prevashodno. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih veza. socijalni kapital može biti povećan delovanjem roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece. Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične preventivne i tretmanske postupke. Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao. na veze sa porodicom. već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica.

je ključni faktor uzroka maloletničke delinkvencije. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo. a naročito onih koji se tiču disciplinske. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih. ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela objasniti sve tipove devijacija. Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da treba aktivnostima tzv. Međutim. Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima. Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta. Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima. zato što se u ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije. političara i praktičara. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. No. Prema ovoj vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. pre svega porodice. terorizma). To se odnosi na preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi. koja imaju nizak nivo samo-poštovanja. dok npr. Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega. kulturne interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika. osnaživanje društvenih veza. U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog okruženja prestupnika. davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. U tom smislu. U prevenciji je značajna uloga lokalne zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem. koja su nepažljiva i hiperaktivna. korporativnog kriminala. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. itd. Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih devijacija. jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta. itd. političkog kriminala (npr.Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije. ideološke i teorijske primedbe. upotrebe droga i tzv. razvoj empatičnosti i samo-poštovanja. uličnog kriminala. Ipak. koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije. kontrolu agresivnosti i impulsivnosti. razvijanje novih životnih ciljeva. Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na objašnjenje npr. U te svrhe naročito je pogodna porodična terapija. huliganizam) ili prostitucije. devijantnih subkultura (npr. Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole. faktora rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja. Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samopoštovanja. slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-negativnih posledica. ovim teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja. Poruka ove paradigme je da u prevenciji kriminala i devijacija . koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti. imovinskog i nasilnog kriminala. mnoge druge devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala. kao i to da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati. vaspitne i obrazovane uloge roditelja. ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju svoje specifične i posebne uzroke. bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti. metodološke. antropološke.

. socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. primarne ili početne devijantnosti: na primer. Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije neobuhvatna i praktično manje realna. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava. to je njegovo razumevanje menjalo tokom istorije. super-ega. 56. samo-kontrole ili samoobuzdavanja ponašanja. koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim. moralnosti. pitanja moralnosti. ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se prevashodno zanima za održanje poretka i reda. manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl. rasnih i etničkih raznolikosti. Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje. ekološkoindividualnih razlika u kriminalu i devijacijama.. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo. U ideološkom smislu.. Paradigma socijalne kontrole u potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija. Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva: situacije u kojima pojedinci. već i humanim i socijalnim aspektima. nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl. Polazeći od ovih definicija.suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti. To znači da oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. standarda. indikatori. izuzetno kratak životni vek. a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja. vrednosti i odnosa moći različitih društava i država. vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka odvraćaju od „skretanja“. nehigijena i prljavština. Majkl Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja.).). u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne. Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu. pauperizam i novo siromaštvo. ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. voda. Postoje brojne devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole sopstvenog ponašanja. Pojam siromaštva Postoje veoma različite definicije i shvatanja.) i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti. relativno siromaštvo. ishranu i školovanje. uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu. merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. kao i raznovrsni sadržaji. veoma visoka smrtnost odojčadi.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba. obuća. nepismenost i nizak opštekulturni nivo. Na teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv. porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede . U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice: postojanja različitih socijalnih klasa devijanata. Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i njene sklonosti ka devijacijama. Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. može se reći da su najznačajniji pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana. za stanovanje. U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept siromaštva. beskućništvo.

zdravstvenih. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija. U pitanju su: . loši uslovi društvene promocije i psihologija i kultura. političkom i kulturnom životu zajednice. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. ono ne sadrži u sebi kršenje društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. Međutim. obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem. Međutim.ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju. socijalna isključenost. ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni. Kao indikator relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji.novo siromaštvo. Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. 57. marginalizacija i socijalna pomoć. Svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: nepostojanje ekonomskih. Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. kulturnih. odnosno subkultura siromaštva. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda. Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom. pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti. učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva. socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških. Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara.

Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. pothranjenosti. 58.1. Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija. izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima. 2. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. dok drugu polovinu čine trajno siromašni. 4. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj. a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. Teorije o siromastvu Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu . Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu. Reč je o gladi. Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati. pasivnost. Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom. po pravilu u prenatrpanim objektima. 3. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja. pasivni. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog siromaštva. u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. neodgovorni). što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano. da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 američkih dolara. Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji. beskućništvu i nepismenosti. pogotovo što je društvo bogatije. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje. Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. trajna i stabilna društvena pojava pa tako uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva. razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. da je oko 2/3 stanovništva Zemlje siromašno. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa.onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka. usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama. pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. 5. Luis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju.

Prema tome. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa. Na drugoj strani. vaspitanje koje ima za ciljda ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove. dok se istovremeno redistributivnim merama i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. “siromasan”. Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguce eliminisati. Socijalni darvizam. “pripadnik srednjih slojeva” is l. Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja . da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa.ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne.Po marksistima. pa cak predlaze I primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl. ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju. 4. politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama. sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim mehanizmima eliminisati siromastvo. Marks se vise bavio teorijskim utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih produkcionih odnosa. 2. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine. Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju normalno funkcionisanje drzave. koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drustvo. zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima. klasnih odnosa i trzista. 7. Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema. pa time povlace i visi drustveni status. siromastvo je pre subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”. 8. Zacetnici ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Simbolicki interacionizam .polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije. sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima. on je smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara raste po aritmetickoj progresiji. 5. .ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim preiodima.) 3. Marksisticka shvatanja . on smatra da se siromastvo. od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. Predstavnik je Vilfredo Pareto. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a drugi kao pripadnici razlicitih elita. Maltus se zalaze za moralno . Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost.1. siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih. odnosno bogatstvo javlja kao neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus. 6 Funkcionalisticke teorije . Nizak drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu siromastvo. ali i da treba kontrolisano da obezbedjuje socijalna davanja. a neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda. To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva.

59. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. Unutar prve komponente prate se prihodi. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova. Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji) koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu. sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta zastite siromasnih. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka. obrazovanja i profesionalne obuke. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva. 60. 2. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. socijalni i humani. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja. Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade. Indikatori i merila siromaštva Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava. . 3. Engelovi koeficijenti korišćeni su često. dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. stope nepismenosti i sl. ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. humanu i socijalnu. bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva. ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek. Drugi model koji ima multi dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. ukljucujuci i siromastvo. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala. Metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne. Svaka od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije. dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. odnosno siromaštva: materijalni. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno siromaštvo. ukoliko se to posebno zahteva. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo 1. stope smrtnosti odojčadi i porodilja. prevenciju sukoba i socijalni kapital. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa indikatora: dugovečnost. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. infrastruktura. koja samtraju da je siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi. listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. snabdevanje vodom i poljoprivreda. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara. posto je svaka osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu. obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život.

pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva.visa linija siromastva. Ideja o dezalijenaciji. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala kao devijacije. domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova. koji su smatrali da komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka.5 %. kao indikator najnize linije ili apsolutnog siromastva. 61. pored ostalog dosli su do saznanja da je 2000. U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva. Vecina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija. Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo. kao reakcija na siromastvo. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14. koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivicnih dela. na koje drustvo reaguje sankcijama. karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom . god bilo duplo vece nego 1990. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000. 7. Kriminal i drustvene devijacije U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja. dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije. viseclana domacinstva sa decom. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva. sto znaci das u nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog razvoja. nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma. onda kada se dostigne oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog kapitalistickog sistema. programe ili projekte borbe protiv siromastva. Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju veka bilo u stalnom porastu. Do slicnog saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije bila siromasna. tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita merila. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38.4. najmladje i najstarije kategorije stanovnistva.9 % u 1995god. Socijalni reformizam. potrosacka korpa statistickog zavoda. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom zasticene kao posebno drustveno znacenje. porodice industrijskih radnika.1 % stanovnista u 1990 god i 28. kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja. Kriminal je opsti za razlicite delove drustvenih devijacija. 5. a time i sadrzaja kriminala. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost. Ove cinjenice duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće sistemima socijalne zaštite. god. Najcesce se koristi tzv. kao i da su sluzbeno definisani sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva. 6. U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane. da su u vecem riziku da postanu siromasni ili su to vec realno nezaposleni. koja se sastoji u krsenju zakonski propisanih normi.

bez obzira na to da li su pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije. ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti. koja pripadaju tim pojedincima. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. licna. . Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. dok u osnovi izrazava i stiti interese vladajucih struktura i slojeva. zbog cega se najcesce ipak pribegava pravnim definicijama. da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. odnosno pitanje granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak. raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u celini. Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala. savremeno krivicno pravo najcesce stiti: 1. N aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim devijacijama. Promenljivost drustvenih normi. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje. smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija. U sirem smislu. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja 6. Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim definicijama. drustveno. Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih. ekonomska.smislu cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija. bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne. predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala. do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi. i pokrenutih krivicnih postupaka i izrecenih sankcija na drugoj. koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. ekonomski system 5. imovinu 4. Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal: Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra . Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain. mocnih i bogatih struktura drustva.pravni i politicki system 2. neke opste humane vrednosti 3. kriminal se odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme. Izmedju ova dva ekstremna shvatanja. a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje. kao posledica drustvenog kretanja i promena drustvenih vrednosti. socijalna i dr prava ljudi.u materijalnom i moralnom smislu. javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa. gradjanska. Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven.

Organizovani kriminal Org. Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal. cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata. kojim su obuhvaceni svi pravosnazni osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa 3. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca. seksualnih i drugih delikata. posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela. Ovaj vid kriminaliteta cesto ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta. organizovani kriminal 63. promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba. koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste. visoko strukturirana kriminala udruzenja u Americi javljaju se u 3 osnovna tipa: 1. koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i. preduzetnicki tip Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni. sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. Obicno se razlikuju dve podvrste povrata: opsti povrat. Sadrzaj ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsniji. koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi. monopolistickoj kontroli i uticaju. koji podrazumeva ponavljanje dela. odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom. Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija. kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je neko osudjen prvi put i specijalni povrat. ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja. poluorganizovani. predstavlja vecu drustvenu opasnost. visokim ekonomskim interesima. krm. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi. iznda svega. pogotovo istorodnih. zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile. stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala. Prema tipu i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe: 1. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih dela upojedinim zemljama. Opsta klasifikacija kriminala Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala. . politickog. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna dela. odnosno krvnih. koje imaju visoku potraznju. U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog. 3. Poseban vid organizovanog kriminala prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja.62. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. konspirativni siroko rasprostranjen model 2. Po misljenju Albanezea. Ova druga vrsta povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. koji krivicna dela cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima 2. koje nemaju stalnu strukturu vec se sastavljaju popotrebi. privrednog.

u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i 2. Problem je jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti. sto cini efikasnost drustvene reakcije jos manje mogucom i efikasnom. tako da se savremeni imovinski kriminal. socijalnih. kao povezivanje. krm. kockanje i kockarske igre. neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih . Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti. cesto je povezan sa politickim. Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa. udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa. neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova 5. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva vida: 1. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije 4. 64. politicke i druge interese nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. prostotucija i usluznim delatnostima vezanim za seksualne devijacije. Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju. ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja. velika profitabilnost. ali se sve vise oblikuje kao medjunarodni. politickih i drugih podela. Koliko je medjunarodni kriminal mocan. vec za “relativno . sto ga cini posebno mocnim i opasnim. politickim i dr. trgovine sirovinama i posebno energentima. politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju strukturu medjunarodnog kriminala. snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama: 1. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske. Prema tome. uslovljenost prirodom ekonomskih. jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih struktura. ukljucujuci i pornografiju. medjunarodni terorizam is l. predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima. uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog okovratnika). Opsta kriminalizacija ekonomskih. odnosima sa savremenim svetom 3. ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti 2. veza sa tzv zdravom ekonomijom. nejednakosti i sukoba u savremenom svetu. kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava. proizvodnje i prometa droga. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i 6. Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih vrednosti. Org.Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi. politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja.

socijalna. . U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. kulturna i druga. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. zahvaljujuci drustvenoj moci ovih drustvenih struktura. dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava. U savremenim društvima. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. U širem smislu. zlostavljanje ljudi. već i ko su njegovi nosioci. bankarskih ili slicnih institucija. izgrađenih međunarodnih standarda. ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana. pored objektivne prirode političkog kriminala. pravnika. Mozda je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih . koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države. Grin definise okupacioni kriminal kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. odnosno počinoci. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava. manje više. kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost. koje određuje krivično pravni sistem neke države. odnosno zelju da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. Politički kriminal Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu.okupacioni kriminal. odnosno funkcionisanja države. Ideja je potekla od Saterlenda koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji. profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara. pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka. Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje. postoje i njegova etiološka i subjektivna strana.lisavanje”. privredni kriminal. U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala. Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. povrede ljudskih prava. a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. uključujući ne samo politička već i ekonomska. na osnovu. Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u preduzecima i drugim organizovanim ustanovama. odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. Do razvoja građanskih i demokratskih drušava. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. profesora i individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama 65. Moglo bi se zaključiti. radi očuvanja političke ili neke druge moći. posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja.

nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela. 11. shvata posledice svog dela. polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma. emocionalno nestabilan tip. 12. . nomadski tip. U pitanju su: 1. koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom. koji je u osnovi blizak primitivnom tipu. mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti. koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje. koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola. 6. kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti. 3. 8. vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti. inferiorni tip. 9. kod koga inferiornost. kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja. 13. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja. te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme. ali ima vrlo niske društvene aspiracije. nezreo. ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou. porive i mogućnosti. razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. 5. neadaptirani mladalački tip. koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima. antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti. neadaptirani odrasli tip. 2. koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti. Jedna grupa autora stvorila je. što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja. agresivan. hedonistički tip ili bespomoćan. agresivan. Tipologija kriminalaca Postoje različite klasifikacije kriminala. 7. agresivan. koji se ponaša i reaguje primitivno. egocentrični tip. primitivan tip. 4. koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese. pod uticajem alkohola. neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja. s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni. nezreo. 10.66. prilagođen niskim kulturnim standardima. tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. neetički tip. pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada.

u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe. ali ne i neminovno. koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno. najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne. Sa aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela. Ponekad su specijalizovani. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. d) falsifikatori. koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. prilagođen tip. Veoma su pokretljivi i snalažljivi. pribavljajući na taj način svoje prihode. takođe vrhunski profesionalci. izuzev vrhunskih džeparoša. za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. i po pravilu nikada ne rade sami. izuzetno retko se udružuju. retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. . ucene. dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti. najčešće na veliko. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti. s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) provalnici. Višestruki su povratnici. koja su manje opasna. f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije.14. imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta. utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist. ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima. poluprofesionalni i situacioni kriminalci. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici. koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način. pripadaju „eliti kriminalaca“ u klasičnom smislu. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled niti položaj među kriminalcima. e) profesionalni šverceri. b) preprodavci i prodavci ukradene robe. Oni su posebno obučeni. koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima. već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način. 15. neodređeni tip. c) varalice. Oni su po pravilu mladi. poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom poslu. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita. Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja. pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. c) predstavnici činovničkog kriminala. Oni kradu materijalna dobra većih vrednosti. Osnovni tipovi su profesionalni.

dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji. dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti.Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori. mada u osnovi suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne. b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju. treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena situacija dovode do devijacije. neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. e) ostali situacioni kriminalci. i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi: a) sitni situacioni lopovi. jer su retka. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. Zatim. koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i bezobzirnog bogaćenja. kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza. ali on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. parcijalna i skromna istraživanja o tome. posebno predstavlja organizovani kriminal. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama. bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja. U Srbiji. d) seksualni prestupnici. i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala. c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra. Očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u . iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. „Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari. 67. čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama. kada je u pitanju kriminal. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti. narkomani i socijalno ugroženi. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih. a ne njihove devijantnosti. jer ostaju neotkriveni bez obzira na to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca. Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni. koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala. ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza. teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih karakteristika. dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti. Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim.

što znači da je promenljiv. banaka. Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu. najčešće muškarac sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom. iz različitih društvenih slojeva. predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa. reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava. zavisi od mnogih okolnosti. profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. odnosno društva prema kriminalu. sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije. iz nižih ili srednjih društvenih slojeva. uglavnom pripadnik kriminalne grupe. Promene u sadržajima. uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima. što obavezno predpostavlja negativnu društvenu reakciju. koji se smatraju manje opasnim. moguće su takve situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala. čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala. odnosno upućivanje u kaznene ustanove. sadržinski raznovrstan i selektivan. nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan. Društvena reakcija na kriminal? Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja. učestala razračunavanja između kriminalnih grupa. indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća. često iz prividno stabilnih porodica. i dalje najčešće muškarac. Razvijena savremena društva. vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti. Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala. Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. 68. javnih i državnih službi. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina. naoružan i nasilan. društvena reakcija zavisi i od kaznene politike. primenjujući u slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija. koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih . koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno. nestabilnog zanimanja.različitim formama udruživanja i povezivanja. sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine. Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike. sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom. Na drugoj strani. na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom. koji prate svaka inkriminisana ponašanja. ne samo prema žrtvama već i pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti.

posrbljen strani termin za maloletnicko . prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. Pripadnici nižih društvenih slojeva. kriminalitet maloletnika itd. raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije. Moćniji društveni slojevi. Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa. U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca krivicnog dela. koje se smatra blazim vidom devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira 3. ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći. Ne postoji posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u 2 grupe: a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti. Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika. Pod asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja. koji se sastoje u krsenju pravno sankcionisanih normi. Na drugoj strani. poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema. podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama licnosti. u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika. cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom. oni koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u vaspitanju mladih. Pojam maloletnickog prestupnistva? U kriminoloskoj. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno ono dete koje: 1. socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva. asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih. Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost. iz koga se izvodi termin vaspitna zapustenost za pojavu u celini. pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci. kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari.društvenih interesa ili vrednosti. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete. koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija (upravljanje motornim vozilom) b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola). zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. kao sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika. Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponasanja. pravnoj . grupe ili institucije propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika. maloletnicka delikvencija. 69. sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi. svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja 2. U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju. Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji.

Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno.pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije. sa druge strane. godine. i razlika vezanih za drustvene uzroke prestupnickog i devijantnog ponasanja. zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto. 70. pre svega. a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga.socijalnog statusa. U vecini drzava socijalno.pravno uredjuje na poseban nacin.fizicki brze. vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho. Karakteristike maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja. potreba za takmicenjem i sl. drzavnih ili drustvenih dobara.socijalno sazrevanje. Bitne razlike nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih. Uvek se odredjuje uzrasna granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra granica do koje se postuje poseban drustveno. u okviru kojih se oni smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje. sa jedne strane. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji. sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano.prestupnistvo. jer svaka nova generacija sazreva bioloski. potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem. Razvoj savremene psihologije. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih. 1988).pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen. obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva i privatnih. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju. jer neke osobenosti tog uzrasta pogoduju devijantnom ponasanju. zahvaljujuci uvazavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio.patoloskog transfera i normalnog razvoja. Granica punoletstva odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16. i 21.a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja. s tim sto se kocentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1.socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika. oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. Psiho. iako su neki vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica. U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti. s tim sto se sazrevanjem ta odgovornost povecava. . traganje za novim iskustvima i uzbudjenima. Po pravilu. pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF. znatizelja. 71. s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije. pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da shvate te posledice. dok im je razvoj savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja. dok s druge strane. ali u odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja.

Pored centara za socijalni rad znacajne sui uloge vaspitnih ustanova. centralnu i odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. cijom zatitom i resocijalizacijom se bave. koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. 4. ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme. 2. 2. 2. Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih. opsta prevencija. vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja. koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko sebe i ne moraju imati obelezja devijacija. Drustvenom zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i timskog rada.Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela. upucuju Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. razvrstani prema uzrastu dece i omladine. vaspitne ustanove opsteg tipa. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika. pokusaj samoubistva i samoubistva. kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike. 6. kao vid reakcije na nepovoljne drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota. ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard porodice. maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. . takodje beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme. 72. Postoji nekoliko nivoa medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog prestupnistva: 1. U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika. vec i kriminalne aktivnosti. Oni su sve vise izvrsioci nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih. pa se ocekuje drustvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak. Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika. Decijacije samounistenja. 3. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike). 5. Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo? Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. zavisnost od droga. u formi alkoholizma. uz odgovarajucu podelu uloga. Organizovani kriminal. 3. koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece. u koje se malolenici koji pored prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje. Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga: 1.

dok je istovremeno veoma rasireni slozen socijalni problem. kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih uzrastu maloletnika. Drugi primer bio bi razvijen system socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva. koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva. fizickog zravlja. pri cemu ispoljavaju bilo otvorene drustvene poremecaje. SZO (svetska zdravstvena organizacija).).2. porem. vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma. njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje.alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost. . poremeceni odnosi sa sredinom idr. Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obicaja i dijetetskih navika neke zajenice. 3. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti. ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici. pa se zato ovim problemom bave razlicite naucne discipline. posto postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi. bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol. nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do negativnih posledica. i social. Imajuci u vidu razlicite pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je. Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili prestupnistvo u razlicitim vidovima. Univerzalno je prihvacena defin. i kao soc. problem i prema kojoj se alkoholicarima smatraju. koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika. posto sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite. koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo. odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica. Neki sadrzaji i sredstva socijalne politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. 73. Medjutim. To se. Npr. Elementi medicinske definicije su: osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pica. koja je posledica navike ili navikavanja. Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem. sto neminovno void nizu nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog. odnosi na potreban. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece. Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnistvo maloletnika. Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao hronicna progresivna bolest.. postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice koje mogu biti (dusevni poremecaj. upravo zbog toga s emogu naci i medic. koja alkoholizam opisuje i kao med. Pojam alkoholizma? Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma. sto za posledicu ima psihicka i fizicka ostecenja i propadanja. fizickog zd. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za naviku. stecena navikom. odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. teorije. specijlana prevencija. ove mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. odnosno prema rizicnim porodicama. sto bi posredno imalo opste preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika. sa elementima fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma).

pad tolerancije. Kompulzivno pijenje. predstavlj pocetnu fazu alkoholizma. uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina. Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara? Alkoholizam karakterise dug razvojni process. je vec odlika hronicnog alkoholizma. 3. sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu. tako da se upotreba alkohola ponavlja. sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju. Kod ove grupe alkoholicara jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. 2. Da bi se razvila toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola). psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola. U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija. Pad tolerancije je odlika ove faze. ekstravagantno i rasipnicko ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. javljaju se ozbiljni licni.gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja. posledice su vezane za poremecaje odnosa sa drugim ljudima. Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa i ponasanja. za apetit). dolazi da tremora misica. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista).nekontrolisano pijenje. drustveno znacenja upotrebe alkohola. nedefinisanih strahova.javlja se psihicka zavisnost. Ova faza traje od1-3 godine. ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5 karakteristicnih tipova: 1. Ova faza po Jelineku traje godinu dana. ali svejdeno. kada covek ima nedovoljno potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. veoma ceste alkoholne amnezije. u nekim slucajevima i duze. tesko psihicko. ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. odsustvo izbora pica (pije bilo sta). nemogucnost apstinencije. pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara.prati postojanje drustvene tolerancije. porodicni.navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu. jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije. ali se ne javlja gubitak kontrole. gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponasanja. Pijenje u drustvu. Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste. Iako alkoholicar u ovoj fazi pije sam. U ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola. Ovu fazu prate: alkoholna amnezija. kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije. postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti. fizicko i socijalno propadanje. 2. jer covek ne moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi. Postoje mogucnost apstinencije. profesionalni sukobi. 2. Kod ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo. Ovaj tip se . motiva i razloga opijanja. kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi. zapustanje u svakom pogledu.74.

Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja. Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara. temperamenta i karaktera postaju ranjive i osetljive na alkoholizam. Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije. pre svega: Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece. Ove teorije pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. 3. Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija anomije. imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana. vec i za razvoj razlicitih modela i aspekata terapije. etiketiranje i potkulture. 3.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako postici ali je to prividno. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond ase opijaju danima. javljaju se fizicke posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete. Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti. sto znaci da je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. lai ne u velikim kolicinama.naziva jos i mediteranski jer je rasiren u zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema treznjenja. tihi i povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. 2. Posebno su interesantistavovi psihoanalize. 5. U ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica. koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponasanju. jer oni kontinuirano piju. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju kontrolu samo do prve case). al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. 75. 4. ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma. Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drustvenim uzrocima. Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: . ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma. jos uvek postoji mogucnost apstinencije. posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem. Psiholoske teorije su veoma znacajne. oboljenja probavnog tratka. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma? U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. Ovde se javljaju teskioblici poremecaja odnosa sa okruzenjem. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni. ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino urodjenih faktora. Frojd je bio u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola.

onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne. Znacajnije posledice alkoholizma? To su: 1. jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda. kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto duzem roku u odnosu na druge droge. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari. Tavko ponasanje alkoholicara vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice. dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podsticu alkoholizam. Kod mnogih alk.5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda. preosetljive. u duzem period ostecuje mozak. Alkohol je psihoaktivna supstanca. pre svega. Alk. 3. Rec je o socijalnim.1. Drustvena reakcija na alkoholizam? To su: 1. intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano. Postoje saznanja da. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost. 77.2% dolazi do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta. agresivan. Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske) porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima. Kad je rec o psiholsokim karakteristikama. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma.05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo. dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu. 76. nedostatak strpljenja. 2. potrosnje i uzimanje alk. 5.4-0. 0. ne kritican je. kao i od osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. Je reg. postavlja velike zahteve porodici. 0. koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno. povremeno ili na duze odlazi od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. . Istrazivanja pokazuju tipicne nacine reagovanja na unosenje alkohola u organizam: 0. Alkoholicar postaje sebican. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota mogu pogodovati pojavi alkoholizma. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine. Prisustvo izrazite anksioznosti. Kod alk. Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. 3. Medjutim tip licnosti opredeljuje. 0. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom ekonosmke posledice. stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari. Licnost je uzrok alkoholizma. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa. ucenje. resavanje problema. 4. pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu. 2.15% je vec visoka alkoholna intoksikacija. nesigurne i depresivne osobe. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti. U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna zrtva.

Prvih 15 dana uce se teorije o alkoholizmu i polaze se ispit. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa). Najopstija def. tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. zavisnost od droga. Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga. Nezainteresovanost 5. U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk: -averzivna terapija -terapija kontrolisanog pijenja -terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji 2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara) 3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara. Pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo fizicku zavisnost. sto proizilazi iz interakcije izmedju organizma i droge. Osnovni ciljevi ove terapije su:potpuna apstinencija od alkohola.2. Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga.Stabilizaciona faza (traje godinu dana. 4. u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. 79. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga? To su: . seanse se odvijaju jednom nedeljno. Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme. Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk. 78. Karakt.Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci. kao i kafeizam nikotinizam i teizam. Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze: . Psihicki efekti. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti. koji obuhvata alkoholizam. Celoviti program ii prevencija alkoholizma Modeli tretmana alkoholicara su: 1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara moze biti: dobrovoljno i obavezno. Nakon masec dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice) . Osnovna karakt. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. 3. stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena. koje ukljucuje prinudu da se droga ponovo uzima. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina. a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma. Izaziva jedne ili vise psihickih ili somatskih funkcija organizma. sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. kompl. Definisanost pojma zavisnosti od droga? Kada je rec o strucnoj literaturi.

2) Male toksikomanije. Zavisnost tipa kanabis: Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje. odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu ranijom kolicinom droge.1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge. najcesce vezane za uzimanje hasisa. 3) Politoksikomanije.primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti) -rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila) 3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih. najcesce: -leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. politoksimanija eksperimentisanje. Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate.stari narkomani. 2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma. kanabizam i kokainsku zavisnost. teizam. podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno. rekreativih sl. Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe: 1) Velike toksikomanije. pa je zato stalno neophodno povecavati dozu. od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis. Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti. marihuana i LSD. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa? 1. Veka da se siri u americi . Droga poput extasy.koje oni dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti. Opsta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju. Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20. Morfijum pa su tako postali zavisnici. 81. mucnina is l. veoma cesti smrtni ishodi). -medicinsko osobolje. kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature.zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena ) . kafeizam i slicno.nekontrolisane droge. koje se odnose na eteromanije. medikamentoznu zavisnost. Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije? To su: 1) Klasični.tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do apstinencijalnog sindroma. nikotinizam. kao specifican tip narkomana: . one obicno sadrze sledece klasifikacione grupe: 1) Epizodne toksikomanije. osete. Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga: . 3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge. jer ima je droga dostupna -umetnici -najsiromasniji slojevi u nekim zemljama 2) Eksperimentatori. koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost. 2) Blage zavisnosti 3) Prava zavisnost 4) Povratnicka zavisnost 80. grcevi. osecaje i raspolozenja. drhtavica.kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe) .

Medjutim. -tehniku pusenja marihuana 2. misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti.Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek . Tako da su u prodaji retko nalazi cist. psilocibin koji . -da uziva u efektima iste 4. Najcesce se kao efeksti marihuane navode stanja euforije. Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa? 1. i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma: 1. a zatim faza sna koja traje nekoliko casova. usmrkavanjem i inekcijama. koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka. .tako da je vrlo lako preterati u kolicini uzete droge . Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze. Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma. Heroin ima snazno euforicno dejstvo. Droga tipa kanabis neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija. Zavisnost halucinogenog tipa: U halucinogene droge spadaju: meskalin.se dobija iz jedne vrste meksicke gljive .Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze . Opijum je osuseni mlecni sok. -Da prepozna pozeljne efekte droge 3. anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme. Izaziva euforicne efekte koji su praceni blagim hipnotickim opustanjem. mlekom u prahu i sl. Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san) Posle budjena oseca se umor. koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice . javlja se smirenost blaga euforija.Za zavisnost heroinskog tipa karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga: .parazita koji napada klas razi. Faza udarnog dejstva (telesna senzacija. Krizom sto dovodi do brzog soc. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom. Najjaci efekti postizu kad se droga unosi intravenski. tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva apstinencijalni sindrom. Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja. a zavisnost od heroina nastupa vrlo brzo. -mora da nauci da nabavi drogu. LSD 25 . tako da euforicki efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti. reakcija panike.Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna (predoziranje). relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga. koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) . slabljenja paznje itd.Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge. I moralnog propadanja. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku zavisnost i javlja se tolerancija. odustvo bola i povlacenje u sebe) 3.u okviru Hipy pokreta. jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe. umor. Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti . ubrzan rad srca) – 2. 2. Snazan je analgetik i hipnotik. Ove droge se unose u organizam pusenjem. U tom procesu pojedinac mora da nauci: 1. pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki poremecaji. Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana. 82. fizicka depresija. osecaj toplote. kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze. sa teskom aps.

Efekti su stimulativni. u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge pocinje da biva vidljivo. heroin. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”. PCP). amfetamini) 4. niti postoji tolerancija.produzene psihoticne reakcije tipa sizofrenije. Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. koje su najverovatnije posledica potrebe za drogom. ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost.Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane zavisnosti. Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju.a nekad i sa kockom secera natopljenom ovom supstancom. dolazi do kozne. Do prelaska primarne narkomanske dev. Na osnovu ovih kriterijuma sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe: 1.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i nekoliko dana nakon unosenja droge. slusne i vidne halucinacije. morfijum) 2. barbiturate) 3. meskalin. crack. povratne psihicke reakcije.LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta . Fenomen sinestezije Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu Svet je u stalnom . Narkotici (opijum. Primarna narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano. Sedativi (pilule za spavanje. Stimulanti (kokain. hronicne izmene licnosti. Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima. 83. Najcesce se uzima usmrkavanjem. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti. Halucinogenici (LSD. Javljaju se delirantne ideje. sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih psihickih reakcija i poremecaja cula. trankilizatori. fluidnom stanju Emocionalna labilnost Halucinacije Osecaj iracionalnosti Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji. 2. pejotl. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija. kad izostane drustvena reakcija. narkoman prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruzenja. Najcesci efekti LSD-a : Poremecaj u percepciji prostora i vremena. stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i fizicke moci. Zavisnost kokainskog tipa: Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke.Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti. . kad drustvena sredina pocinej da reaguje. .a redje oralno i IV. Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih? Opste karakteristike zavisnosti od droga: .akutne psihicke reakcije panike . dok se fizicka zavisnost ne javlja.

za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura. Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu: 1. muzike i sl. ponasanje i stila. Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba. kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uzivoacima droge 2. odevanja. licnost mladog narkomana. dok kod klasicnih narkomana postoji individualno koriscene droge. interesa i pozicije mladih u savremenim drustvima. Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije. Naime. zato sto je ona vezana za sam promet droge i. 4. zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga. Odnosima i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije. Za vecinu narkomana najvazniji razlozi vezivanja za grupu su: -zajednicko uzivanje droge -mogucnost nabavke droge -osecanje zasicenosti -uzajamno razumevanje -postojanje slicnih ideja i stila zivota. 84. Nagradjivanja za progres u promena navika. Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe. najpre. primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana? Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. 4. 3. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama pozitivnog i neg. Socio-kulturni model. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga. Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. 2. Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. -grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga -u grupi se stvara system racionalizacije. 5. koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana. .Narkomanije mladih: Narkomanija mladih su visoko zastupljeni. Drustvena reakcija na narkomanije: U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. Medicinski model. Ova svojstva mladosti mogu takodje predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima. odnosno nekog svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. 6. 3.

Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin. na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas. . obijanje apoteka. -blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije. psih.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod uticajem droge. narocito one koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu. Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga: 1. 2. Tako se. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga. Ustanove) ali se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti. Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka. -kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. 3. Klinike. Prevencija narkomanije: Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u : -socijalnim uslovima zivota. 2. Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama. zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim situacijama. odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje vec je potrebno: 1. reagovanja na zavisnosti droga: -lecenje zavisnika od droge. mikrosocijalnim okruzenjem. -negovati odnose zavisnika sa porodicom. Zavisnik koji je ostao bez droge. -Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima -sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge. falsifikovanje recepata itd. To znaci da zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nacin dosli do nje. koje je dobrovoljno i odvija se u psih. -drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav. Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva: -potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i -poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja.ustanovama primenom odr. stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja.Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori. -podsticati poztivne stilove i nacine zivota.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogucavanje uzivanja istih. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab. vrsnjackim grupama. Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije: Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja. kokain. LSD. Od droga. Tipa medicinsko-psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije. soc. Posebna prevencija ima za cilj: -sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i dr. 4. U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr.

Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama. U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc.devijacija. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. Elementi ove definicije ove pojave su: -prostitucija je prizanje seks. Postoje dva aspekta seks. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. lezbejstvo i pederastija. -drugi element definicije je promiskuitetnost. odnosno odsustvo emocija. nacina i forme. Kao i sve dr. Potreba koje su posledica dusevnih bolesti. Potreba coveka: -Psiholoski aspekt. ravoju. Oblici prostitucije. ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seks. Medju devijacijama. potreba.potreba u pogledu njihovog sadrzaja. ali se obicno smatraju manje opasnim.Pored krivicnih dela neki zavisnici cine i razlicite prekrsaje. Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija. Izvitoperenja seksualnih potreba? Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima. kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje. ali u odredjenim slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor. psih. musk ii zenski internatii sl). usmerenja mladje osobe i deca.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i -Socijalni aspekt. jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema. devijacija. Silovanje takodje pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom. koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe. Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. brodovi. voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks. U ovom smislu prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje. kao dva prisutna i rasirena vida seks. koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks. potrebe za drugim ljudima posebno osobama suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih. sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera.potreba i njihovu drustvenu kontrolu. Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima. Fetisizam. u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. 87.usluga za naknadu. 86. 85.tipovi prostitutki i uzroci prostitucije? Postoje 2 najopstija tipa: . prostitucija. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je unapred def. koje su znacajne. -terci element def. I psihopatoloskih izvitoperenja seks. izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri psihopatalogije.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti. Na slican nacin. kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc. sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge. nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks. Ljudske potrebe i seks. potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. potreba gde se podrazumeva upotreba sile. devijacija nastaju po pravilu. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija? Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks.

posebno medju prostitucije. -radnicke prostitutke.neorganizovanu prostituciju karakt.losi uslovi obavljanja delatnosti. -soferske ili drumske prostituke. 4. Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna. 88. 2.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. 2. dok je klijent najcesce zasticen. -povremene ili periodicne prostitutke. uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ? Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela. Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave. Korporacijske ili preduzetnicke -devojke na poziv. -hotelske ili barske prostitutke. motelska. nepovoljni uslovi zivota. kongresna. 4. sajamska. U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. Losa obrazovna i kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost. vrlo nizak socijalni status. kojima obicno rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad obavljanjem prostitucije. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati. Neki karakteristicni tipovi prostitutki U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije. drumska i lucka. Socijalne karakteristike prostitutki.kafanska. -ulicne prostitutke. 3. -Klasicne prostitutke. -devojke za poslovnu pratnju. -turisticke prostitutke. Druga opsta .Vidovi organizovane prostitucije su turisticka. -kongresne prostitutke. Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju akterima prostitucije. koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj koji trazi i placa usluge.1. 5. Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruza usluge. Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: -homoseksualna -heteroseksualna. 3. uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja. odnosno iz radnickih i zemljoradnickih porodica. Drustveni odnos prostituka-musterija: Prostitucija je komercijalizovani odnos. 6. 2. 5. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece gradske sredine.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom. Tako vecina prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje. a pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko isudjuje.

4. ni sigurno boraviste. 3. pa cak i neki vidovi zastite prostitutki. dovoljno je da je platezno sposoban. Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razlicite socijalne. niti mesto za opstanak. Drustvena reakcija na prostituciju. 90. koji podsticu nastajanje prostitucije. Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti. Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima. Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki. 2. Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i morala. 89. lose i nesigurne uslove zivota. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su opste. Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti prostitutki. Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise. Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja? Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki. Neki znacajniji uzroci prostitucije: Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost. Uzroci prostitucije: -drustveno-ekonomski faktori. ekonomske. koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti. klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke. bez obzira da li su skitnice ili ne. sto je sigurno das u prosjaci mobilni. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju. U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da zive posteno i moralno. psiholoske. obrazovne i druge mere usmerene prema: -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu. -licni faktori.prevencija i rehabilitacija? 1. 5.funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju. Jedan domaci autor .nizak drustveni polozaj. niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja. prinuda od strane poslodavca. ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim. posebne i specijalne preventivne mere. -pomoc u nalazenju zaposlenja. Posto se njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima. Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost. ni zanat.

Vec sa pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima.drustveni uslovi su dominirajuci. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja? 1. . zive u losim soc. uz manje rizike od sankcija. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja. Prosjacenja. a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. 91.napravio je razliku izmedju pojmova besposlicara i skitnice i prosjaka. imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova: 1. 4. 6.Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici. sadrzaji. 2. ekonomskim i kult. -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir. znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa. izdrzavajuci se od materijalnih sredstava. Rec je o tome da neke osobine licnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota. Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga. Uslovima pa su zavisni od drugih. -sticanje materijalnih vrednosti. 5. Prosjacenje je posledica reprodukcije siromastva. procesa i aktivnosti. bilo stvari od vrednosti.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja.namaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do mesta. 3. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili zanimanja. obelezje ove devijacije. Ovoj grupi pripadaju posebno: -socijalno-ekonomski uslovi -Profesionalni uslovi -soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti. posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje. 3. 7. vidovi i nacini prosjacenja. postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara. prostorna mobilnost je bitna karakt.rasirenost je jedna od karakt. izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje. marginalizacija. u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka. -Soc-politicki uzroci (ratovi) 2. 2. Sastavni delovi ove definicije su: -trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom. Klasnih drustava.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. kao karakt.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije. . -odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga. 92. Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u srbiji. stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt. Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike? 1. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama. Socijalna izolacija.

95.profesionalni prosjaci.socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa.3. smrtne kazne i sl. -socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida. 1. 3. zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe. kolektivno prosjacenje. pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke druge devijacije.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija. specificna po takmicarskom karakteru.pripadnoscu. 5. 2. ratova is l. 4. stim sto postoji odsustvo socijalne zastite. npr mentalno ometeni i lako dusevni oboleli. sankcije. Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja: 1. starih. 2. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici.koji poseduju specificne tehnike prosjacenja. u vidu zogosanja. imaju prakticno iskustvo u pridobijanju musterija. slobodom pokreta i sl. 3. kao i mnogi isluzeni alkoholicari. 2.koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog drustvenih kriza u ekonomiji.Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim. to su slucajni i prosjaci iz navike.siromasni. Sve igre imaju.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi prosjake. mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca. prezir i odbacivanje. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada. 94. -gradska sirotinja seoskog porekla. 93. 3. Kad je rec o drustvu u Srbiji. Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre. reakcija se ispoljava u dva vida: -sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja. grupno. narkomani i prostitutke. 2. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva. 4. Najcesci tipovi prosjaka Postoje 3 grupe: 1.zatvora. Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1. Opste odlike i vrste igara? U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje. u principu. . prostorno su pokretljivi.odbojnost i moralna osuda prosjaka. -socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje. Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter. posledice. individualno. pa je njihova osnovna funkcija bila da obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika. Drustvena reakcija na prosjacenje? Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva.potrebe za druzenjem. radoscu. ekonomske i soc. Kockanje i kockarske igre? Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske.

za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora: 1. vrste. jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja. Posledice. kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija. njegovih socijalnih odnosa i obicaja.U osnovi. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. 97.zastite. Neki znacajni uzroci kockanja Podeljeni su u 4 osnove grupe: 1. koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama. iskustva. . 3. organizovanje i omogucavanje kockanja). pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima id a smanji rizik gubitka.kockanja. Negativne ekonosmke i soc. sankcijama podleze samo kockanje na javnom mestu. Kockara. U nekim drzavama. Karakteristike kockara i kockanja? Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije. Kao sto su odlicno poznavanje tehnike kockanja. samodokazivanjem. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda. Prema tome. igara. Kockanje je ustvari izvitoperenje igre. Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. u principu. medju kojima su potreba za izazovom. takmicanjem i potcinjavanjem 4. Kockara. Posledicama. predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i karakt. obmane i prevare. deo slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i 2. Materijalna dobit kao ciljni rezultat. ali se u sustini ne razlikuju bitnije od prof. vestina. krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku.zastite. Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja. Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat. putem razlicitih vidova kockarskih igara. kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju. dok osobe viseg drustvenog statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem. 2. Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka. Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja. Odlucujuca vrednosna karakt. materijalnih vrednosti.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc. zanost i strast. Psiholoski faktori. Pored prof. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice. 96. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre? Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju. ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije.doma i porodicne podrske. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja. kockari retko koriste neke oblike soc. Naime. U soc. ali je i njegova odlucujuca karak. gubljenju i dobijanju. koje ostaju bey sredstava za zivot. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja. Medju njima su najcesce zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju. Ili poluprof.

sukobi i agresije su sastavni deo funkc. a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd. Agresija se javlja kao reakcija na frustracije. posto ce svi ljudi biti jednaki. posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u drustvu.drustvenih grupa i globalnih drustava. Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza.kriminologije. a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za osujucenje nekih potreba. Poseban vid org. Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org.ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem razl.drustvenih grupa. podela uloga i dobrog funk. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu. pa otuda nece biti ni razloga za sukobe. ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu funkciju u drustvu.vid drustvenih odnosa. Pojam agresije? Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila.koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja. sukob je drustvena bolest.drustva. Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem. U tom smislu. sukob. ne moralna cinjenica.Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos. izrazavajuci njihovu negativnu ocenu.tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije. Trecu grupu cine socioloske teorije.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija.suprotnost.pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom. psihologije. koji je deo covekove prirode. Kao takve one su deo drustvene strukture. jer one predstavljaju spec. koja remeti organsku harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu.opozicija i tenzija.reakcije.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija. kao drustvena devijacija. Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca. . stim sto se nesme zanemariti i saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati. Kockanje i druge drustvene devijacije Kockanje.dok se mat. Drustvenih institucija stim sto funk. frustracijama. jer remete normalno funkc. U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam. Teorijska objasnjenja prirode agresije Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim vidovima.prostitucijom i besposlicenjem. konflikt. Po ovoj orjentaciji. oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao . Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije. koje polaze od stave das u agresije reakcija na razlicite vrste tenzija.postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo. Agresije su predmet interesovanja razlicitih nauka: prava. povezano je sa kriminalom. patoloska pojava. Osim povezanosti sa kriminalom.pa cak i biologije. 98. pri cemu disfunkcije imaju blazi nivo. dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih. Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi.drustva. medjuodnosa pojedinca.

gradjanski ratovi i svetski ratovi.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava).kolektivnih. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota prava i materijalnih dobara. Tipovi agresija Postoje dva najopstija tipa agresija: 1. Odnosi moci .kulturne ili religijske prirode. Odnosi sukoba postoje. slojeva. socijalnih odnosa. 100.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom.One se mogu odvijati na makrodrustvenom planu npr ratovi pobune i revolucije . sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa. uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili izmedju velikih drustvenih grupa. politicke. Italijanski mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage. smatrajuci da se politick ii svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom. .Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo permanentno postojanje. 2.grpunih. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija? Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima: 1.socijalne. 99. Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije. Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom.verski ratovi. Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih. Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje drustvene grupe.neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo. dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja. ekonomskih. drustva i istorije. grupa i pojedinaca u odnosu na drustvene.medjunarodnih ili globalnih. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po principu saradnje.Uopsteno receno. ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc 2. i potcinjenih drustvenih slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu. materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti.rasni ratovi. Ratovi i krvna osveta? Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno drustvene uzroke najcesce ekonomske .Imajuci u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o razl tipovima agresija poput individualnih. u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i strukture. pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte.

Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog zivota). krvna osveta . Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa. 48% ispitanika. ne proizilaze iz sukoba. Planu i karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile. Ubistva itelesne povrede su najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa. koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani. Rodbinski. Siledzijstvo i vandalizam? Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu. Ubica osvetnik 5.Istorijski gledano . koji drustvene sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota. Normalni tip 2. ali su zato rasirenije.nastala je u vreme nerazvijenosti drzave. Psihopatski tip 3. Po pravilu. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture ukoliko se ponavljaju. Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama. 2. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu. .Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike. ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto vezana sa razbojnistvima).dok se krvna osveta ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub).Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci . sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile.kao deo obicajnog prava . ali je jako prisutan u mnogim drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima. Ubistva i telesne povrede? Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija.Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu. Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu. Sizofreni tip 102. Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca. Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija. Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmedju radnih grupa. Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva: 1. razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po posledicama.Krvna osveta je slozen drustveni problem.Prvobitna krvna osveta bila je nesrazmerna i surova. nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu: 1. Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni. dok povrede karakterisu povrat. 101.Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika. Sadisticki tip 6. Alkoholicarski tip 4. kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. koji cesto vodi do ubistva. Postoje razlicite klasifikacije ubica. ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa. koje se odvijaju na mirkosoc. susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje.

zastita zdravlja itd) 3. skitnja. U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte. Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa. U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom: 1.modrice i ostecenja prepoznatljivog oblika. intresa. fizicka ili psihicka ostecenja.organizacija ili globalnih drustava u odnosima prema ljudima.politicke ili neke druge sile kojima se ugrozava fizicki. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta.interesima i licnim osobinama. Kao indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla. Nasilje karakterise primena fizicke sile. obuca.razlicitog sadrzaja. 2. institucija. sloboda.zaplasenost.ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore.ugrozava zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj.omalovazava i ugrozava. Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl. 103. psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca. Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture. intregriteta licnosti. nasilno uranjanje u vodu.Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba.a njegova licnost se potcenjuje. udaranje razzlicitim predmetima dete po telu i glavi. dr. . 5. 4.izgubljeni pogled itd.dr.psihicke. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad.sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana. Skala nehumanih odnosa prema deci: 1.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol. alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje. Nasilje nad decom? Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba.psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti. Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja.nepruzanje pomoci i zastite itd. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca.grupa i institucija i globalnih drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol. Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva.ustanova ili org.kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i interesa deteta. dok u sirem smislu moze predst.mogucnosti. postupke i ponasanja grupa. modela zivota i obrazaca ponasanja koje namece neko drustvo.psihicka ili druga ostecenja. cupanje kosom. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih. Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca.u odnosima sa decom.koje karakterise upotreba fizicke.ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot deteta. kulturnih i istorisjkih vrednosti. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija. odeca. Materijalnih drustvenih vrednosti. institucija i drugih tipova dr.kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama.sklonosti i talenti deteta. strah.kojima se zapostavljaju razvojne potrebe.cija je sustina u koriscenju i iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih.

Naucna istrazivanja pocinju relativno rano.sadrzajem.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja. Medicina se ipak. Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti.nasilje predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni. Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. Najcesci indikatori psihickog nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju. Ova tendencija dezintegracije i destrukcije .regresivno ponasanje.agresivnost.lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika. Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl. kriminologije. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban.nauka etnografije.cija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj. Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.medicine id r.antropologije. U ovom smislu.ali je ovde pre rec o moralom sudu. Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva. U vecini religija samoub. drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim slucajevima. Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro.poremecaj sna.najcesce u vidu: emocionalne hladnoce. i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim pokretima. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. U nekim drugim rel. kao pojave.vidljivo povlacenje.pokreta. vredjanje.sociologije.se tretira kao greh. Ova vrsta samoubistva bila je motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih plemena. etnologije. 3. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva? Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva.enureza i enkopreza.samoubistvo je deo religijskih obicaja.a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. Samoubistvo je deo moralnih principa. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija.kada je najmanje jedan od ucesnika maloletna osoba.nagona. Prepoznatljivi oblici seks. 104. podsmevanje. upotrebe pogrdnih imena. zelje. principa i ponasanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe.a ne o naucnom stavu. naglaseno crvenilo ili povrede genitalnih organa. Motivi ovih samoubistava su najcesce samokaznjavanje. zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja. Seks.prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. Samoubistvo se javlja i kao kult. verbalni napadi.osveta. sudva i ponasanja. bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika odredjenih bolesti.stanja.prikazivanje nasilnistva itd.znaci venericnih bolesti.2.pokusaji samoubistva. Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi. gestovni ili fizicki kontakt sa seks. uskracivanje ljubavi i paznje. koji prati odsustvo volje.invaliditeta ili naslednih faktora.modrice.poremecaji ponasanja.gubitak osecaja za vreme i proctor.psihologije.zabrane.nauke ili antropologije.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike.povlacenje u sebe itd.povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. moguca trudnoca. Samoubistvo je predmet bavljenja razl. ugrozavanje. U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila. prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa.iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Dirkema.htenja i prihvatanja.zdr. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama.koje karakterise zapostavljanje.

politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci samoubistva. tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistvo. Samoubistvo.Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije.Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko. Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana vrednost-zivot. kao drustvena cinjenica. drugim recima.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca.srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada).ciju superiornost on prihvata. • Stopa samoubistva raste sa godinama starosti • Sukobi i nesporazumi sa porodicom. 107. Pokusaj samoubistva? . Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak. • Nize stope su kod ozenjenih • Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva. karakteristike.planu. • Ekonomske .Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji. 6. • Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili profesinalnih skupina. 2. samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni problem.ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na sto hiljada). reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove.Egoizam je stanje u kome se individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim . Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na pojedinca. Akt agresije je aktivna manifestacija instinkta smrti. 3.Drustvo kontrolise pojedinca putem sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na pojedinca. koji ima sopstvenu etiologiju. 4. Statistika: • Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola . Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca. kako na makro tako i na mikrosoc. Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. obrazovnim i drugim ustavnovama . politicke i porodicne zajednice kojoj pojedinac pripada. dinamiku. nefleksibilnije u nekim vidovima promena.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju. Dirkemova tipologija: 1. Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni.

Odobravanje je vezano za mitsko-religijska . socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje.podmitljivost. iako se uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita. Naravno. pravosudnih i upravnih tela.kamikaze su slavljene i uvazavane.presecanjem krvnih sudova. Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova. Korupcija ima svoje administrativne.mentalno obolelih. ucena.hronicno neizlecivih ljudi u socijalnoj i licnoj krizi. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom.samoagresivnost i bekstvo u irealnost. .dok je kasnije prosiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih.Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja samoubistva.zbog cega ono cesto izaziva strah i povlaci osudu. izvrsnih .dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa visine.To su : progresivno stesnjenje.prikljucivanje porodici) Drustvena reakcija na samoubistvo? Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa: 1.poput zakonodavstva . 3.baksisa i slicno.potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji.lat.U osnovi.ali cin nije dovrsen i smrt nije nastupila. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste.ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike. vatrenim oruzjem isl. . . politicke.alkoholicara . a stariji cesce vrse samoubistva.-pokvarenost. bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama. Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih. primanja poklona. pravne. tako su npr pokusaji cesci od samoubistava.obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa. pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota. 4.Medju najbitnijim navode se : • Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija) • Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci. Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno ugrozenih.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima samoubistva. Korupcija? Korupcija (corrumpeze. 2.narkomana i dr. Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja. Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima. Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva nema velikih razlika. ekonomske. Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za dusevno stanje uoci samoubistva.Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i drzavnim sluzbama.Drustvena zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca.

• Tajni i diskrecioni fondovi. • Monopol nad informacijama. primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije. definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponasanja. Smart se da ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete. • Kontrole cena. radi sticanja licne ili privatne koristi. . drzavne koncesije. Tipicni aspekti i vidovi korupcije? Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u privatnu korist. • Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija.bogatstvo i moc .Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu. • Vldine nabavke. nedemokratski i autokratski rezimi. ali u osnovi. visoka birokratizacija.Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi.kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog 2. Najbolji primer za to je postojanje i rasirenost crnog trzista.ekonomskih i drugih drustvenih uloga. smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju. Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih odnosa poput: • Uzimanja kredita ispod trzisne cene. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. Socioloski posmatrano. Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. Vecina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije. • Vladinog posredovnja u nabavkama.Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes naspram licnog.definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standard. S druge strane. Postavlja se pitanje da li je i nepoizam vid korucije. socijalnih. Mito u vidu davanja (aktivno) . kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci.slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem. glavni uzroci korupcije u visoka koncentracija bogatstva. moc i autoritet.privatno i sluzbeno. U socioloskoj perspektivi. procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica. Korupcija zasnovana ka javnom interesu. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima 3.naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije. znaci zloupotrebu javne funkcije.javnim radovima i sl. moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih subekata (davaoci i primaoci mita). monopoli. Tipologija opstih tipova korupcije: 1. prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje van zakonskih okvira. . • Garancija za kredite.

kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija. Drustvena reakcija na korupciju? U najsirem smislu. .Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet ministara Saveta Evrope. kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike. jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima. 4. SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA) 100. moralno i gradjansko vaspitanje. 2. a ne samo kriminalni aspekt. 3. Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za licnu upotrebu. kojom se krse obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave. prava. koriste usluge ili zavrsi neki javni posao. etickih stavova i ponasanja u javnim poslovima.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moci kome je povereno da cini odredjene stvari. koje ukljucuju stvaranje morala i kulture. koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin osteti javni ili interes sluzbe. Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija. Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere. Ratovi i krvna osveta . dobara ili sredstava. na legitimnost. suprotstavljanja korupciji. Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije: 1. najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra. nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva. ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa. Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi. interesi i pozicije u drustvu. negovanje demokratskih institucija. sve sto se preduzme moze biti neadekvatno. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj gradjana. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis. Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima.Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novcanih ili statusnih dobitaka. prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last.U osnovi.

kao deo običajnog prava. Verski ratovi. Linč je takođe vid kolektivne agresije. političke. Svetski ratovi. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje. Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život. zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter.Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uѕroke najčešće ekonomske. Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba. što znači da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu.koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju najdrastičnije šposledice Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije. povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. Građanski ratovi ili revolucije. Takođe remete normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara. socijalne.u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi.kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti 4. kako i kada treba da izvrši osvetu. jer se nesređeni . zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske . Ubiostva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa. On se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija.Ugrožavaju život i biće čoveka. pojedinca i grupe. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj iako žive u gradu.ratovi između država 2. Način prestanka krvne osvete. 101. Društveno organizovani tip agresije predstavlja suprostavljeni politički. Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa. koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju. koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koaj je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja.Krvna osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete vezano za činjenicu ko. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve. Međunacionalni ratovi. koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo. Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna. religijske. Rasni ratovi. socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se razrešavaju kroz rat. uključujući i institut mira odn. materijalne i druge žrtve. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života . Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost.sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva 5. koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile. Ubistva i telesne povrede. holokaust) 3. Krvna osveta je društveni problem.

5. bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom. znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu.normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije. Imaju unutrašnje konflikte. a ne nužno lišavanjem života. Psihopatski tip. Ubica osvetnik. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. 2. da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje. stalna materijalna sredstava za život. razvodom braka. Sadistički tip. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe.nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere. Rodbinski. besposličenje. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa. Danas se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile. usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine. izmirenjem. Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. Siledžijstvo i vandalizam Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom. ukoliko se ponavljaju. Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe.psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija. skitnja. Šizofreni tip. alkoholizam. emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva. 2.čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture. religijska ubistva i terorističke napade. Dva posebno dramatična tipa ubistva su: 1. Kroz siledžijsko .neguje se u tradicionalnim zajednicama. 3. Normalni tip. radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost. 4. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom.odnosi polova. razilaskom. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput porodice i susedstva. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad. 102. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte mađih osoba. raspadanjem porodice. organizovan porodični život. susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odn. koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani. Gutmaher je dao podelu ubica: 1.

interesa. ugrožavanje.obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija. potcenjivanje. emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika.) Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke. sloboda.. bezrazložne grdnje.je takav odnos pojedinca ili institucija.Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla.ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja. Vandalizam maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju. mogućnosti. Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti. izgleda. kojima se ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta. čupanje kose. uskraćivanje ljubavi i pažnje. psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca. a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. politička. zdravlja i zaštite egzistencije deteta. Zanemarivanje.. udaranje štapom. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama i nogama. sklonosti i talenti deteta. strah.posebano negativan nehumani tip odnosa. pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr. koje karakteriše zaposatvljanje. društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro. Psihičko nasilje. Zloupotreba. što uključuje kako potrebe egzistencije. Nasilje nad decom U def. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih. Skala nehumanih odnosa prema deci: Zapostavljanje. modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika. Seksualno nasilje.. vezivanje. seksualna. čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska. subjektiviteta. poremećaji sna regresivno ponašanje. vređanje i psovke. kulturnih i istorijskih vrednosti. fizička ili psihička oštećenja. cigarama. enureza i enkopreza. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće. ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života. Indikatori: zaostajanje u fizičkom razvoju.po svojim sadržajima poseban.je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. odsustvo kontaktiranja sa detetom.ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore.kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja. već i zanemarivanje fizičkog. ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj. uvrtanje delova tela. kojima se zapostavljaju razvojne potrebe.. 103. integriteta ličnosti. zaključavanje. opekotine vodom. odeće i obuće itd.. ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba. kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija. Ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno. zastoj u emocionalnom razvoju.. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo upotrebu sile.. lišavanje hrane.prisustva nasilja i dr. vike. tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku. Zlostavljanje.a njegova ličnost se potcenjuje. omalovažava i ugrožava. verbalni napadi. interesima i ličnim osobenostima. Fizičko nasilje. društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih društava. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. hladnoća. izgubljen pogled i sl.. Podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih . razvoja. institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta. zaplašenost. lišavanje psihičke. vređenje. različitog sadržaja.

U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. nauke i antropologije. čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. alkoholizam. Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. ali je ovde pre reč o moralnom sudu. Shvatanja i pojam samoubistva Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva. htenja i prihvatanja. lascivnih reči i priča. Naučna istraživanja. sudova i ponašanja. povrede modrice. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija. Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro. potreba i nagona.Ketle i Geri.. rehabilitacija od strane grupe ili zajednice. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. znaci veneričnih bolesti. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje. Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva.poriva. psihologija i dr. kulturnim i umetničkim pokretima. u primitivnim i nekim religijskim sektama. antropologija. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni. osveta.. želje. prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem neke grupe. Samoubistvima se bavi i statistika. Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi simptomi mentalnkog oboljenja. kao pojave. bežanje ode kontakta sa decom i odraslima i sl. 104. U većini religija samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na oduzimanje života. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos). Samoubistvo se javlja i kao kult. regresivna ponašanja. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka.njime se bave mnoge nauke sociologija. pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba. jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. Samoubistvo je deo moralnih principa. prava. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna. Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike. principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima. naglašenog pokazivanja seksualnih simbola. ne i pojedinačna. pokreta. do dodirivanja. nego o naučnom stavu. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila. shizofrenija. Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva. Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva. . koji prati osustvo volje. naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela. vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost. Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena.

ali i relativnu stabilnost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice. Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva. striktualno i dinamički menjaju. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog karaktera. koji ima sopstvenu etiologiju. karakteristike. što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Kada je u pitanju obrazovani status. radikalana promena dnevnih. što znači da društveni uslovi života u ljima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze u samouništenju. Kada su u pitanju mladi. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici. tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva. socijalna izolacija. 106. Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4. kolega. Društvene karakteristike samoubistva Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada). Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti. . Egoizam je stanje u kome se individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim. političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem. gubitak prijatelja. hronične bolesto. odn primarnih društvenih uzroka: 1. pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu. Više stope samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja. Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili profesionalnih skupina. Na samoubistvo utiče i bračni satatus. Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva. Ekonomske. tako da nije prost zbir individualnih akata. posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi. slabi porodičnu koheziju. značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece. onda sukobi i nesporazumi sa porodicom. sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. solidarnost i podržavajuće moći porodice. Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada.Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom. pasivnost. Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i mikrosocijalnom planu. Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. 105. godišnjih ciklusa i obaveza a penzionisanjem se suštinski. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva.

107. Iz dužnosti je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko.izviru iz statusne hijerarhije.2.stepen saglašavanja ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. maloletničku delikvenciju.obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. čiju superiornost on prihvata. 3. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima koji se tom prilikom koriste. usled naglih i brzih promena. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije. Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji.očaj. Utvrdio je da diferencijalna distribucija stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom. vešanjem. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji. Ukoliko je nivo društvene integracije viši. kao i ozbiljnost pokušaja. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti. Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću. Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2. koji rezultiraju iz frustracije. rizik samoubistva je manji. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama pokušaja navode se: 1. Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće predvideti drugi. Glavni uzroci samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije.ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. dok kod se samoubistva izvršavaju. 4. Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. stope vanbračne dece.. dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja. Društvo kontroliše pojedinca. Promene u životu bolesnih ljudi: Privremena hospitalizacija . Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja samoubistva („suicidni status“. vatrenim oružjem idt.rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna. dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere često indikatori pokušaja samoubistva. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. Kavan. skokovima sa visine. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak. Pokušaji samoubistva Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života. 3. Stav ovih autora je da veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje krivice. Samoubistvo i ubistvo su akti agresije. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. pokušaji se najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. dolazi do lične i društvene dezorganizacije. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili lekova. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva. Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj koristio razvode brakova. depresivna raspoloženja). Starosna sturktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima. Ograničenja mogu biti horizontalna. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca. U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju.

se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica. Pozitivan stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu. hronično neizlečivih bolesnika.2. kamikaze). Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih. preko religije i pravnih propisa.nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju • Bekstvo u irealnost. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • Progresivno stešnjenje. zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu. mentalno bolesnih. koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog po9našanja. alkoholičara. ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi. poput starih. . Neodobravanje 4. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama. savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl. običajan i politička samoubistva altruističkog tipa. narkomana i dr. Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava. Odobravanje 2. adolescenata. Odobravanje. Društvena reakcija na samoubistvo Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa: 1. Ravnodušnost 3.kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja. Prevencija Reakcija se izražava etičkim stavovima. ljudskih zajednica ili pojedinca nego što je denekog vrednosnog sistema. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samoubici ili njegovoj porodici. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma. Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. kulturnim normama i obrascima ponašanja. - Stalna hospitalizacija Promene u životu i sredini zdravih ljudi: Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva Promene u društvenoj izolaciji 108.prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama. Osuda. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisan način.je vezano za mitsko-religijska. Prevencija. Ravnodušnost. zarobljeni pripadnici vojnih formacija).psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa • Samoagresija. odeljenja za pružanje pomoći u krizi.jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva) Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima.

Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada. Tokom istorije. 110. potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji. političke. izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi. Ne postoji univerzalna definicija korupcije. udruženja. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje njenih sadržaja. nelčegalnih organizacija itd. suprostavljenosti pojedinih delova društva. vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih. ustanova vlasti. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole. To ne znači da je nema u državama u kojima se o njoj ne govori. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi. obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti. zakonodavnih i socijalnih sistema. demokratskog i odgovornog funkcionisanja. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne funkcije. političkih. Korupcija ima svoje administrativne. kulture. Ona je uvek dvosmerni proces i reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. Prva najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom zakoniku iz 1810. posebno ekonomske i političeke korupcije. posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. bakšiša i sl. Mito u vidu davanja (aktivno). pravne. mogućnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara.. lat. privatno i službeno. Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i. snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora. bogatstvo i moć. U savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije. sloboda građana. sadržajima i oblicima korupcije. ucena. ili su kazne za takva ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. ekonomske. institucija. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja.pokvarenost. Ona unosi nesigurnost. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći.109. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim službama. bespravlje i nestabilnost. podmitljivost. moć i autoritet. zahvaljujući čemu je nastao čitav niz mera društvene reakcije. primanja poklona. Godine. odn. dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike. neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti. primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. procedure ili kulturnih standarda. Aspekti i vidovi korupcije . Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. radi sticanja lične ili privatne koristi. vidova političke participacije. Korupcija kao društveni problem Korupcija (corrumpeze. u pogledu društvene strukture.

Zasnovani na odnosu javnog i službenog.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi. smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti predstavljaju moralnu korupciju.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana . Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. Kleptokratija. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. nedemokratski i autokratski režimi. socijalnih. Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od srodnika. . ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. Usresređeni ka javnom interesu. Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči. Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. Konkurentski podmitljiva država. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva. visoka birokratizacija.tiče se prirode i posledice korupcije. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti interes naspram ličnog.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. i drugih društvenih uloga. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. ekonomskih. 3. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. javnim radovima i sl. slab pravni sistem itd. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. Bilateralni monopol. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. odn. aktera i posledica. Zasnovani na tržišnim zakonima. U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih.Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu.

na legitimnost. negovanje demokratskih institucija itd. dobara ili sredstava. decembra 1989. Time se ukazuje na korene korupcije. seminari i drugi skupovi. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. interese i pozicije u durštvu.Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. ili završi neki javni posao. Osmi kongres u Kairu 1995. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. Konvencija Un u hagu.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. moralno i građansko vaspitanje. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. . prava. 12.. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. koriste usluge. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast.1975. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. Održane su i brojne međunarodne konferencije. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. 111.

Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. interese i pozicije u durštvu. Konkurentski podmitljiva država. Kleptokratija. Bilateralni monopol. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije.1975. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. Osmi kongres u Kairu 1995. koriste usluge. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. . Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. 111. javnim radovima i sl.. ili završi neki javni posao. decembra 1989.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima.tiče se prirode i posledice korupcije. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. prava. seminari i drugi skupovi.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3.Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. Usresređeni ka javnom interesu. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. Konvencija Un u hagu. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Održane su i brojne međunarodne konferencije.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. 3. odn. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. 12. Time se ukazuje na korene korupcije. Zasnovani na tržišnim zakonima. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu.

na legitimnost. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. negovanje demokratskih institucija itd. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere.U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. moralno i građansko vaspitanje. dobara ili sredstava. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. .

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful