Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini
19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o
drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije
podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam
socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom
prostoru i vremenu.

Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih
devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka.
Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret.
Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema
i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija.

2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za
drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet
izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja
licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih
uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i
uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i
stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se
problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima,
samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija
radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda.
Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su
brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku
na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka
klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza
socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da
kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio
je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade
drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju
Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je
imala svoju administraciju, policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju,
a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale
besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom
laboratorijom kriminalne sociologije.
3. Predmet nauke o društvenim devijacijama?

Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje.
Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih
drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg
drustvenog stanja. Predmet ove nauke su:

devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i
vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja;

drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca
drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije;

drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje
devijantnih drustvenih pojava.

4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama?

Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka.

1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka
sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju
sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim
pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet
sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se
devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim
devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge.

2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o
drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o
predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava,
rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u
drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2
tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana
krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome
predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim
normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija,
kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim
devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja,
istorija slucaja, viktimoloske metode i sl.

3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije - psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju
drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja.
Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih;
psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije
covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno
je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija.
Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije.
Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog
predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se
bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja
svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata.

5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?

Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a to su:

pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih
devijacija;

dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih
njihovih vrsta;

uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih
devijacija;

posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje
su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti;

akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime
se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama.

Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona
najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina
induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U
deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike
nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u
uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode, a to su: neposredno sistematsko
posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja
(istrazivac nije ukljucen u aktivnosti). Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. Intervju
pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode
nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj.zastita devijanata). U israzivanjima drustvenih
devijacija koriste se i posebne metode, a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa,
strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija, sudovi,
javne statisticke sluzbe itd.). Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za
tumacenje geneze nekih devijacija. Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne
istrazivacu. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji. Viktimoloska metoda
ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i
koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije).
6. Pojam društvenih devijacija?

Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji. Drustvene devijacije predstavljaju jedan od
oblika drustvenog delovanja tj. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse
drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe, zajednice ili globalnog
drustva. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne
posledice. Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. Drustveno
neprihvatljiva ponasanja, koja su posledica nesvesnog, ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec
psihopatologiji, psihijatriji. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice,
privlaci paznju i izaziva reakciju drugih, koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti, bez obzira na to da li se
ona odvija spontano ili organizovano. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava, posebne vrste
drustvenih odnosa, koje prate nepovoljne drustvene posledice, a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog
pojedinca, grupe, institucija ili zajednice, na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi
na drugoj.

7. Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija?

Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi, pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u
skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se
uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu
ponasanje pojedinca, ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda
ponasanja. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno, drustveno prihvatljivo,
pozitivno); negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno, zabranjeno u jednom drustvu). Takodje, postoje i
obicajne, moralne, religijske i pozitivnopravne norme. Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to
oponasanjem; moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za
opstanak i dobrobit; religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa, kako u tradicionalnim tako i u
savremenim drustvima, u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima, sadrzajima i
principima; pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i
predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. Po kriterijumu drustvenih
normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi. Devijantnim ponasanjem
se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama.

8. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija?

Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja, cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija. Vrednosti su ona
materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog
drustva. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi, drustvenih grupa i slojeva, globalnih zajednica i drustava,
tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje, ocuvanje i ostvarivanje. Vrednosti su najopstije smernice za
buducnost i vodilje delanja pojedinaca, drustvenih grupa i institucija.

Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. Primenom kriterijuma
drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim
sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum
drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu
vrednosti nekog globalnog drustva. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste
prihvacene i vazece, pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima;
kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica, pa
one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti.

9. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija?

Drustvene reakcije - sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca.
Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva.
Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole, neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva
socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. Ovaj kriterijum polazi od ideje
uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije, ciji je rezultat etiketiranje
nekih pojedinaca kao devijanata. Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i
oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. Drustvena reakcija
odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja, pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari,
sistema vrednosti, normi i odnosa. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva, nacine i vrstu drustvene reakcije
ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa.

Ljudske potrebe - ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi
do izvitoperenja u karakteru, sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. Do izvitoperenja
potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika
koja ih definise kao bolesna. Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin,
From smatra zdravim drustvima. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje
autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one
drustvene pojave, procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude, njihove primarne grupe i
zajednicu, a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije
coveka, nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica, poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa
drugim ljudima, sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd.

10. Opšti tipovi društvenih devijacija?

Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom
drustvu. Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3
globalna opsta tipa drustvenih devijacija:

1. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci, sto znaci da je
funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao
sto su politicke, vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i
normi. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u
kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura
(politicki kriminal, cinovnicki i privredni kriminal);
2. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece
drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. Neke drustvene vrednosti prosto
nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi, pa
zbog toga mnogi pojedinci, drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu
pozeljnih vrednosti i ciljeva;
3. nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje
ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na
drugacijim drustvenim vrednostima, ciljevima i normama. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa:
 A. konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i
B. radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima.

11. Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti?

Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih, povezanih, iskustvenih stavova, koji
objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti.

Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i
definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti. Sve teorije devijatnost smatraju
drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo. Ove teorije su zasnovane na naucnim
stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka, priroda grupe i drustva, odnos izmedju
drustva, grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka.

Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava
shvatanje jedne pojave, mogucnosti, nacina i dometa njenog naucnog saznanja. Paradigmom se utvrdjuju predmet,
postulati, vrednosti, metode i osnovne kategorije nauke, tj.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled
na svet.

12. Bioantropološka paradigma: nastanak, idejni izvori i pojam atavizma?

Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19.veka. Oznacila je
nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija
jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca.
Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac. Cezare
Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti, a smatra se i ocem savremene
kriminologije i kriminalne antropologije.

Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i
gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim, intelektualnim, karakternim i kulturnim osobinama coveka.
Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka
konstitucija coveka. Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost,
gramzivost-darezljivost, eroticizam. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na
delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju
smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka. Smatrao je da svakoj funkciji
odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja
pa su brzo nestala i zaboravljena.

Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa
lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u
potiljku. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom
devijantu. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka, koje su se evolucijom
izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno.
13. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti?

Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe:

1. Atavistički ili rodjeni zlocinac,

2. Epileptički
A. Moralni ludaci
B. Duševno bolesni krivci
C. Matoidi
3. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i
4. Slučajni kriminalac
A. Pseudo-devijanti
B. Kriminaloidi
C. Kriminalci iz navike

Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije
prestupnika. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu.

Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj.epilepsija kao dusevna bolest. Ovaj tip
kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje, halucinacije, kranijalne depresije,
zakasnele celavosti, izmenjenost cula ukusa, mirisa, sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe:
moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa); dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom
dusevnog oboljenja); matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca).

Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca, kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina, ali je
slican sa epilepticnim.

Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna
dela cine da bi odbranili svoju licnost, porodicu ili cast); kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu
posledica dugog boravka u zatvoru, alkoholizma, nedostatka samokontrole); kriminalci iz navike (najcesce krse
imovinska krivicna dela, povratnici su).

14. Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme?

Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji, jedna od tih teorija je i

1. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija . Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih
osobina, svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-
tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi, nedrustveni, hladni,
najcesce vrse kradje i prevare); atletski (dobro razvijeni i muskulaturni, psihicki stabilni, najcesce vrse silovanja i
krivicna dela protiv licnosti); piknicki (telesno su uskorameni, malog rasta, ljubazni, drustveni, najcesce vrse
proneveru); displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata)

2. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. Prva ovakva
studija pojavila se 1919.god. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. U ovoj studiji
dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim
karakteristikama, dok je znatno manja kod bizigotnih.
3. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao
pogrdna rec ili sinonim za devijantnost. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. Medju njegovih 709 potomaka bilo
je 77 prestupnika, 292 prostitutki ili makroa, 142 skitnice. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo
nasdlednih faktora na pojavu devijacija. Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz
vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno
zaostalo, a 50 polno nastranih i manji br.prostitutki. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od
kojih niko nije bio devijant, ni mentalno zaostao. Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna
vrsta sudbine.

4. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju
drustveno devijantna ponasanja. Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost. Kombinacija XYY
kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima, kradjama, ubistvima. A kombinacija XXY kod zena
znacice njihovu sklonost ka prostituciji.

Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. Neki smatraju da su te ideje
naivne, netacne, da su mu zaključci ekstremni i bizarni. Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim
karakteristikama. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala. Ali
Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva.

15. Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori, shvatanje drustva i definicija devijantnosti

Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u:

1. Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i

2. Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera.

Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske
discipline.

Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u
uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku
Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja,
eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost.

Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki
pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž
evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda
medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i
povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo
je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva
odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma.

Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave
drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se
shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su
pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda,
morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje
drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja
za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije.

16. Dirkemovo shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene devijantnosti?

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna
za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma
normalnosti u drustvu:

1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog, uobicajenog i koje su kroz
evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one
opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine
ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze od Dirkemovog stava da
nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati
prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji.
4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih pojava u odredjenoj
drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja.

Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju

se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije;
2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode
društvene devijantnosti; i
3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene
devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave;

Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva.
Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena
moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen
onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je
smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna,
nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu
na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja.
Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene
moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo
funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su:
- devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije;
- drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje
drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje;
- drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin
on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj
drustvene solidarnosti.
Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili
kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su:
egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u
drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih
mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost
društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični
primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva.
Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa
društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu.
Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje
pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može
konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu
samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva
razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija).
17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom reagovanju na devijantnost i kriticka ocena
pozitivisticke paradigme?

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole.
Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost
društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i
psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za
popravljanje ili korekciju devijanata.

Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i
karaktera društvenog reagovanja na devijacije:

1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i univerzalnost društvenih ili
moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno.
2. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće
koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji.
3. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti
previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i
ideološkim simpatijama.
4. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa
sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo.
5. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide
veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«.
6. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene
stabilnosti i ravnoteže.
7. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema
devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz
pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije?

Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre
Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni
su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali
iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih
faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju
drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava
da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu
ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i
dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije,
upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela
protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli
su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu,
izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost,
profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da je starost jedan od cinilaca (period oko 25
god.zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela); pol (1 zena na 4 muskarca u sudu); zanimanje je u korelaciji sa
kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti, a radnici su skloni
delima protiv imovine). i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija. Izrađivali su čitave mape i
karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima, kao i u relacijama
centar-periferija i grad-selo. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi
zovu i kartografima.

Rane ekološke studije - su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. Ove studije ukazale su na vezu
drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu, promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima,
siromastvom i beznadjem. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije
stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. Migracije, rast populacije, brza
urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do
novonastalih sub-kulturnih grupa, poznatih residuumi. Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski
fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima.

On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje
potrebe. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih
uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala. On je koristio mape i karte kako bi prikazao
rasprostranjenost kriminala u Londonu.

19. Društveni i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje devijantnosti?

Kontekst ekoloske paradigme - u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje
uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. Ekoloska paradigma nastala
je pocetkom 19.veka u SAD u gradu Cikagu. Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane
ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park. On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i
pokusavao da ih resi. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su
ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina. On je sacinio program socioloskih istrazivanja i
za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno
imigranata iz Evrope. Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne
aspekte njegovog zivota. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima, maloletnickoj delikvenciji,
profesionalnom kriminalitetu, naseljima gde zive najsiromasniji. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji
funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija. Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi
koji ga sacinjavaju: on je delo prirode, a narocito ljudske prirode.
U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati
tri pristupa:

1. radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima, pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju
stopa devijantnog ponašanja u gradu;

2. radovi koji su počivali na etnografskim metodama, bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata,
skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova;

3. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o
nastanku, prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja.

Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona:

1. centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren);

2. zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni, to je najstariji deo grada);
3. zona stanovanja radničkih porodica;
4. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja;
5. rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona, tu su ziveli pripadnici vise klase).

Ekološko shvatanje devijantnosti - zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju
normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija. Normalnost u drustvu je situacija postojanja
skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen
drustvenih promena.

Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu, koja se jos naziva
socijalna dezorganizacija. Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme. Za Kliforda Šoa socijalna
dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih
vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i
nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe. Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao
slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Oni smatraju da ona nastaje
kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. Po
Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje socijalnih
struktura(grupe, institucija, drustva); raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole.
20. Ekološki interakcionizam?

Šo, Kej, Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu. Šo je ispitivao ucestalost
devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj.ispitivao je bezanje iz skole, maloletnicku delikvenciju i kriminalitet
odraslih. Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole, maloletnicke delikvencije i
kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina.” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost
izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u
populaciji. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih
zajednica. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj.oko poslovnog centra
grada. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe, a narocito novonaseljeni
imigranti. To je zona siromastva, loseg uslova stanovanja, visoke stope samoubistava, bolesti… Najvazniji rezultat
ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u
peiodu od 30 god.bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja.
Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima,
slabom porodicnom kontrolom, ukratko socijalnom dezorganizacijom. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece
koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu, organizaciju, hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili
maloletnicku bandu, kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju
koju prenose na mladje generacije. Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao
takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. Mekej, So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i
maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni, postojanjem specificne supkulture tj.vrednosti koje odobravaju
devijacije. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive.
Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja. Stanovnicima tranzitne zone vecina
legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim
ponasanjem. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija
najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara, obrazovanja, zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha.

21. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija

Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. Ova teorija pripada
psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv. teorija ucenja. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend, a njene pretece jesu
ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda, sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima
ljudskog ponasanja. Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. On je
opisao 3 vrste imitacija:

1. kao modu;
2. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva, trovanja);
3. kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim.

Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike, jer mi imitirajuci nekoga posle
nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje, a drugi mehanizam je vežbanje.

Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod
njegove interakcije sa okruzenjem. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena
vodjenja drustva, drugih ljudi i sebe samog. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija
kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze
se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja
kriminala i devijantnih ponašanja, a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata.
On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto
uci da se ponasa u skladu sa zakonom. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek, kao
sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac.

Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja:

1. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno
ponasanje;
2. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima;
3. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a, stampe, suseda, vrsnjaka…);
4. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda, tehnika, motiva, poriva, stavova, nacina komunikacije;
5. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje
osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje, a u nekima ne);
6. pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje, a manje definicija koje
ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim);
7. kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi, trajanju,
znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno, to moze trajati tokom citavog zivota, a
ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot);
8. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja;
9. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i
vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti.

Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. On razvija stav o postojanju
diferencijalne indentifikacije. Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa
uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se
svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive
potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3
izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se
izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika.

22. Kulturni konflikt?

Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih
oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem
normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod
uticajem dveju razlicitih kultura.

Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti
manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog
podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi
i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa:

1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne grupe (osvajanja
teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke:

 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz
druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji;
2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta
odnosa u imigrantskoj zajednici;
3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima.

Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija.
Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da
ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt.

23. Teorije socijalne dezorganizacije?

Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko
shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i
prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na
dobroj oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija
oznacava:

1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i

2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je
drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno
ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija
i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih
doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog
drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom
vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih
obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika
ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni
devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici
su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih
clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi
koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je
individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da
efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve.

Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje
glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze
drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja
mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od
Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna
posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:

1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i interese);
2. dezorganizacija na nivou grupe;
3. socijalna dezorganizacija.

24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme?

25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji
je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje
socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene
devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija.

Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se
svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu.
Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme,
ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti
cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime
preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga
se formira licnost coveka. Strukturalno-funkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim
antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati
devijacije.

Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine
strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema:
kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan,
uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji
nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje
ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za
razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili
drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti,
norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju
moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa
koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju
funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani
statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati
diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je
primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe:
svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva
odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja
drustvenih institucija.

Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da
pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo,
porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje
drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili
pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene
unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih
sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija i umnozavanje drustvenih struktura.
Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko
unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione
orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne
principe koje pojedinac deli sa drugima. Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama, a to su:
procesi socijalizacije, internacionalizacije i socijalne kontrole. Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i
motivacije pojedinca da postane drustveno bice. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica. U njoj se
odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga. Drugi mehanizam
je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija.

25. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva?

- Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije

preuzima iz pet ključnih izvora:
1. Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove
očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije.)
2. Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija, podjednako kao i biologija,
mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija.)
3. Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalno-funkcionalistička teorija društvene
devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema. To su: njegovi osnovni
metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena, viđenje odnosa pojedinac-društvo, pojam društvene
integracije i solidarnosti, ideje o društvenoj podeli rada, ideja i pojam anomije, definisanje kriterijuma za
razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih
devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem)
4. Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida
pošli od postavke da se svako društvo, dakle i primitivno i moderno, mora tretirati kao zatvoreni, relativno
samodovoljan sistem, čiji svi delovi skladno funkcionišu, kako bi održali sistem u životu)
5. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa
koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa; Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju
društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. preuzimanja uloga (role taking)
6. Psihoanalize Sigmunda Frojda. (strukturalni funkcionalisti, u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili
rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem)
- Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton.

- Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim

pretpostavkama modernog društva.
- U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema. Delatni sistemi čine
strukturu opšteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema:
kulturnog, društvenog, personalnog i sistema organizma.
- Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan, uravnotežen, harmoničan i relativno
bezkonfliktan sistem.
- Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili
društvenog sistema. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. Strukturne komponente društva čine vrednosti,
norme, kolektiviteti ili grupe i uloge.
- Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu. Njihova osnovna funkcija jeste da
pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga. U društvu su
najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr. srodstvo, porodica), instrumentalne (npr. profesionalne uloge;
lekara, pravnika, itd.) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija).
- Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako
da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale, vrednosti i norme. Kulturna komponenta
društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi.
Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima.
- Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između
strukturnih komponenti, Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale
doprinose društvu. Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni, kada se javljaju negativne posledice
koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema, i nefunkcionalni, kada se javljaju posledice koje su irelevantne za
sistem koji se posmatra.
- Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok
stepen diferencijacije, pluralizacije i adaptibilnosti sistema, demokratski i neautoritarni politički sistem, širok raspon
institucionalizovanih sloboda, grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija)
- Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa
specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura.
- Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosno-normativnom sistemu
društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti.
Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije, inetrirorizacije i socijalne kontrole.

26. Strukturalno – funkcionalističko definisanje devijantnosti i normalnosti i shvatanje kriterijuma

normalnosti/devijantnosti?

- Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste, u osnovi, dobra prilagođenost pojedinaca i

društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva.
- Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i
od njega očekuju drugi članovi društva:
1. prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca
2. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje, hijerarhijski viša,
kulturno-vrednosna komponenta sistema
3. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom
4.održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti
sistema
- Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način
prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku. Konformizam se čuva mehanizmima
socijalizacije, interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole
- Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka.
-Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih
grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku, ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim
stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih
ponašanja pojedinaca i grupa:
1. devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih
normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru
2. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i
funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima
3. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je
došlo do disfunkcionalnosti, dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura, institucija i grupa ili
poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema
4. društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti
pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti
društva, niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo
- Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost,
može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni
kriterijum normalnosti/devijantnosti.
- Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti
uočavaju se još četiri kriterijuma:
1. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno
određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom.
2. Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura, institucija i grupa.
3. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva
4. Kriterijum kakvu funkciju, posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene
strukture i slojeve.

27. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema?

Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije:

1) disfunkcije ličnosti: bolest, pogreška, zločin i greh;
2) disfunkcije sistema: anomija, socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost;
3) aberacije i nekonformizam: inovacija, ritualizam, povlačenje, bunt;
4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi, kriminalna subkultura, konfliktna subkultura, subkultura povlačenja i
radnička subkultura;
5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije.

Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva.
To su prilagođavanje, postizanje cilja, integracija i održavanje šeme.

Podsistemi uloge ličnosti Neuspesi sistema uloge ličnosti

Prilagođavanje Bolest

Postizanje cilja Pogreška

Integracija Zločin

Održavanje šeme Greh

- Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za
uloge. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest, fizičku ili mentalnu.
- Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava
društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške
koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«.
- Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može
varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu)
- Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije
pojedinaca, jeste greh. Najznačajniji oblik greha je izdajstvo

Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti, zločin i greh se
odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju
poverenja društvenim vrednostima.
Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave
1) anomije,
2) socijalne dezroganizacije i
3) socijalne disfunkcionalnosti.

1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili
anomičnoj podeli rada; pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava:
Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva, potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše,
reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva. Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji
proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije
rečeno, između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova
društva
2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili
neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga, tako, da kolektivne svrhe i
individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani«

3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog
sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i
unutrašnjih tenzija.
Na primer, poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove
dece. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna
dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija«

28. Aberacije i nekonformizam?

Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala
kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema. To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz
kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca
ili grupa. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina:
1. Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja
2. Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da
dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima.
3. Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka
napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre.
4. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva.
5. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se
uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak

Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika, iako
strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. Zato je
Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju, ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje, a
bunt kao nekomformističko ponašanje. Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i
radikalizni.
Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za
uspostvaljanje vrednosti, morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja.
Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg, još »neprobanog« društvenog stanja.
Ono što je velika vrednost Mertonove ideje, to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma:

Kriterijum razlikovanja Nekonformista Aberant

1. odnos prema javnosti Javno izražava svoje neslaganje sa Nastoji da sakrije svoje neslaganje
postojećim društvenim ciljevima i sa društvenim normama –
vrednostima najvažnije mu je da ne bude
otkriven

2. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost društvenih Priznaje legitimnost normi ali ih krši
važećih normi normi ili smatra da one nisu jer smatra da je to korisno za njega
primenljive u svim situacijama

3. Odnos prema društvenoj promeni Teži da postojeći sistem vrednosti i Ne želi ništa da menja, priznaje date
normi zameni novim - želi promenu norme, trudi se da izbegne sankcije
društvene stvarnosti

4. Motivi odstupanja ili devijantnog U ime viših ciljeva ili opšteg interesa U cilju zadovoljenja sopstvenih,
ponašanja ličnih i koristoljubivih interesa

5. Ciljevi odstupanja Stvaranje novih odnosa među Brzo zadovoljenje svojih potreba
ljudima

29. Devijantne subkulture i socijalni problem?

Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i
dezintegracije društvenog sistema mogu, mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao
posledica grupnog, a ne samo individualnog, adaptiranja na ova stanja. Merton je uvideo da pristup konvencionalnim
sredstvima različito raspodeljen, ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti
nelegitimnih sredstava. S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava, Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna
odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura:
1) kriminalnu subkultura;
2) konfliktnu subkultura; i
3) subkulturu povlačenja.

- Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima
postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko
devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta. Ključna vrednost devijantne subkulture jeste
bogatstvo i novac, a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u
kriminalnim aktivnostima
- Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju.
Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni
nelegalna sredstva za postizanje uspeha. Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu
agresivna ponašanja, nasilje, vandalizam, međusobni fizički obračuni i konflikti
- Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima. Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su
»dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne
subkulture.
- Volter Miler razvio je ideju tzv. radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje
socijalne dezorganizacije.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan
autonomni kulturni sistem, koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite
tipove kriminala. Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje.
Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće:
»Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče, pijanke, vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih
okolnosti koje prate život radničke klase.
»Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće, izdržljivost, hrabrost, fizička snaga, itd.
»Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre, prevare, izigraju.
Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik, želju za promenom i aktivnošću.
»Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van
kontrole pojedinca.
»Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća
kultura. Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi.

Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije

- Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika, devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije
predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti.
- Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju, u kojima
učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi«
- Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih
standarda i aktuelnih uslova života. Ustvari, Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju
idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti.
- Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće:

1. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti;
2. socijalni problemi imaju društvene uzroke;
3. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne;
4. socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave;
5. socijalni problemi ostavljaju društvene posledice;
6. i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije.

Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema:

Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije

Mentalne bolesti Populacione krize

Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi

Delikventne i kriminalne subkulture Porodične dezorganzacije

Narkomanija Nezaposlenost

Alkoholizam Siromaštvo

Samoubistva Dezorganizacije zajednica

Prostitucija i seksualne devijacije Nasilje

30. Strukturalno – funkcionalistička etiologija?

Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj. harmonično funkcionisanje različitih
nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti, preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih
institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura.

Teorija disfunkcionalnosti:
- Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti,
onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije, socijalne kontrole,
motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti.
- Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se
odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole.
Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti, kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za
društveni sistem, u sledećim razlozima:

a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-
normativnog okvira očekivanog ponašanja;
b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih
na istu situaciju;
c) procesa socijalizacije, socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu
interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca.

Teorija anomije:

- Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje
anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo
postizanje. Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti
koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve. Koji oblik
devijantnost će nastati (inovacija, ritualizam, povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac
prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti, ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora.

Teorija devijantnih subkultura:

- Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-
normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. Takvo stanje
uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim
srednjim klasama.
- Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše
uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog
čoveka); neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva; ili preko određenih stanja,
dezintegrisanosti, disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura, grupa i institucija, koja
narušavaju ravnotežu i stabilnost društva - strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen
ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva. Bilo devijantna ponašanja ljudi, bilo stanja
poremećenosti društvenog ekvilibrijuma, za ovu teoriju, vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti
društva.
- Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje, na mezo-nivou
ili nivou društvenih grupa i institucija.

31. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke
paradigme?
Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na
devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije.
Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme:

1. definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili
odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca,
jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na
svakog pripadnika zajednice ili društva
2. definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno
primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati.
3. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog, što
opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije.
4. uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane
norme i vrednosti, nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i
procese.
5. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu
dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija.
6. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o
odnosu kulture i strukture društva.
7. iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za
hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija.

Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti, koje su
navedene, prilično relativizuje:

1. radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke

teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju
društva u kome vlada moralno-vrednosni konsenzus i relativna stabilnost.
2. Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako
funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini
zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti
3. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti,
proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak
4. konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju
društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju, lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili
eventualno pojedinih grupa.
5. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva.

32. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje?

- Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske

korene ima u:
1. Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji, (Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke
filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom, prirodom i
društvom)
2. Marksovoj misli, (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalno-antropološke teorije
društvene devijantnosti. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni
humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u pojmovima i idejama slobode, ljudskih potreba, humanizma,
prakse, otuđenja, čoveka, represije, revolucije, istorije itd)
3. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma,
međutim, njegove ključne ideje, kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije, otuđenja i slobode, pod njenim su
snažnim uticajem)
4. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. ovu
psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući
»dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«.)

- Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog, kapitalističkog
i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam, komunizam, socijalizam) i položaj čoveka
u takvim društvima.
- Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi, karakteru i
protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka.
- From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova, prirodne
i društvene sredine, istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini
jedinstvenim bićem.
- Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije.
From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti:
1. između života i smrti
2. čovekove potencijalne životne mogućnosti, ali koje zbog kratkoće života, ne mogu da se realizuju
3. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima.
- Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti, koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može
osloboditi, istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja. Suštinska istorijska dihotomija ili
protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi.
- Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti, ljubavi, destruktivnosti,
emocija, tuge, itd.
- Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek
može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta:

1. potreba za pripadanjem,
2. potreba za prevazilaženjem,
3. potreba za ukorenjenošću,
4. potreba za identitetom i
5. potreba za okvirom orijentacije

- Zadovoljenje ovih potreba je, ne samo, uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti, nego i uslov,
normalnosti i životne ostvarenosti čoveka. Medjutim, Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov
razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen, iskrivljen pa i destruktivan način, nanoseći i sebi i
drugima veliko zlo. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju, ispoljavanju,
ostvarivanju potencijala, ličnoj nezavisnosti, itd.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima, narcizmu,
mentalnim bolestima, destruktivnosti, itd.)

- Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja
određuje karakter tog društva. Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i
zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni, čak i kada toga nisu svesni. Kultura industrijsko-građanskog
društva ima zadatak da vaspitanjem disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje.
U tom smisli ova teorija razmatra, pre svega, negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda
– društvo. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi, dominantno, kao negativno: represivno, tuđe, zastrašujuće,
ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost.
- Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam
društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je
zajednička većini članova iste kulture, suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga
iako pripadaju istoj kulturi”).

33. Zdravo društvo, društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti?

- Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku, koja
može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste
okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci.
- »Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude, da razvija svoj razum i objektivnost, da stiče
osećanje svoga »ja«, što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći«
- Cilj života je da se proživi intezivno, da se čovek potpuno rodi, da se potpuno probudi, da se prevazidje ideja
infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene, mada ograničene moći, da se prihvati paradoks da je svaki čovek
najvažniji na svetu, a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke
- Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi, razuma i vere, koja poštuje život, svoj sopstveni,
kao život drugih ljudi.

- Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim
autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja
sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika
»bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva.
- Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne
ciljeve ljudske egzistencije – potrebe, slobodu, prirodnost, svoje »ja«, stvaralačku orijentaciju tj. devijantnost je
pojava društveno strukturiranog defekta. Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima;
ona nije svesna da je to defekt, i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je, tako reći, odbačena.
Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni.
- Za Fromovu teoriju, konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih
ljudskih potreba, a to je potreba za identitetom ili individualmošću.

Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti:

- Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera
duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu.
- Prema Fromovom normativnom humanizmu, kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom
društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku, koja važi za
sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije.
- Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke, ne pretvara ove poroke u vrline, činjenica da su im mnoge greške
zajedničke, ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude
zdravim« (Fromm, 1984-1: 20).

34. Devijantne ljudske potrebe, bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu?

Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija:

1) devijantne ljudske potrebe: konformizam, destrukciju, narcizam, rodoskrnavljenje i iracionalnost;

2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost, rušilaštvo i konformizam;

 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija, apstrakcionizam, depersonalizacija;

4) negativne ljudske strasti ili maligna agresivnost: sadizam, nekrofilija, destruktivnost, birokratski karakter;

5) patogeni modus »imati«; i

6) izvitopereni društveni karakter: primalački, izrabljivački, sakupljački i tržišni karakter.

Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba

1) Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. U situaciji kada čovek ne može da
ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način, on je ispoljava na devijantan način koji se
identifikuje kao narcizam. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi.
2) Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za
prevazilaženjem. Po Fromu, čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. Ako čovek nije u
situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće, onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani
ispoljvanja generičke prirode.
3) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću. Potreba za ukorenjenošću proizilazi
iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja
sigurnosti.
4) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. Čovek je jedino živo biće koje ima
samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. Međutim, sputavajuće društvene okolnosti po razvoj
čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da
bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost«
5) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. Čovek ima potrebu
za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. Ova potreba se izražava
kroz verovanja, religiju, razum, ideologiju, u savremenom dobu-nauku, itd.

Autoritarnost, rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«, kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i
ljudske prirode, nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. From
polazi od stava, vraćajući se svojim filozofskim korenima, da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. Strah od
odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj. strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih
ljudi. čovek se oseća nesigurnim, uplašenim, usamljenim. Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim,
koji vodi ka pozitivnoj slobodi, kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja; i drugim, koji vodi
odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta.

1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim
ili nečim izvan sebe, kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao
zamena za primarne, izgubljene). Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i
gospodarenjem (sadizam). Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«.
2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti. On bi se mogao definisati kao ona
situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava.
3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja, ne
samo u totalitarnim društvima, već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim.
(»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt).
Kvantifikacija, apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na
ličnost. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i
suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije.

1) Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je
kvantitativno i brojčano, na ne onome što je kvalitativno. Svaka stvar, uključujući čoveka postaje broj u
svremenom društvu.
2) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim
društvima.
3) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije, i u kojem
se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa
drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od
složenih tehnoloških sistema.
4) Komformizam je, po Fromu takođe poseban vid otuđenja, jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju
osobenost.
5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost
kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića.

35. Maligna agresivnost, patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera?

Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost:

Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije, agresivnost je negativni i devijantni, ali i
mogući, odgovor na na problem ljudskog postojanja. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je
odbrambena reakcija čoveka; filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života; nužna je za opstanak
vrste; slična je, u osnovi, i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. Druga strana ili oblik
čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i
rušilaštvu.
From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti:
1. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička, ekstatička i
idolatrijska.
A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili
članovi grupe.
B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti.
Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja
ekstaze
C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i
destruktivnosti.
2. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem, bilo životinjom, detetom,
muškarcem ili ženom. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski
organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa.
3. Birokratski karakter - Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba
upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter
ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe.
4. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. U karakterološkom smislu From nekrofiliju
opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo, gnjilo, trulo, nezdravo; to je strast za pretvaranjem živog u
neživo; za destrukcijom radi destrukcije; to je isključiv interes za sve što je mehaničko«
Patogeni modus »imati«:
Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo, profit i sila. društvo u kome
živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita, pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na
modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-
ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo.

Izvitopereni društveni karakter:

Društveni karakter nije statistički pojam, za Froma, on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji.
Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski, ideološki ili politički karakter. Proces
formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja, sticanja iskustva
u odnosu sa stvarima ili prirodom. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija.
Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička, sadistička, destruktivna, nekrofilna i
autoritarna. Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka, izrabljivačka, sakupljačka i tržišna.

1. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor
svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav, znanje, moć, sigurnost ili nešto
drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih.
2. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili
opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega.
3. Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji, dok trošenje osećaju kao pretnju.
4. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti, pre svega, savremenog čoveka i društva u kome on živi. On nastaje
kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. Uspeh svakog
čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. Ustvari, njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko
jedna ličnost može sebe da proda na tržištu, kakv utisak ostavlja na druge ljude, koliko je »vesela«,
»ambiciozna«, »pouzdana«, »jasna«

36. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva; doprinosi i slabosti
antrapološke paradigme?

From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. Tačnije, uzrok tog
poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. Glavni
uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te
potrebe, kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način.
1. Temeljni uzrok društvene devijantnosti, tj. bolesnog društva i bolesnog čoveka, jeste organizacija društva
koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji.
2. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen, izdvojen, nemoćan i nesiguran. Kada se čoveku
ometa život i njegove univerzalne karakteristike, on je sklon autoritarnosti, konformizmu, destrukciji, kao
drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja.
3. odredjene društvene stvarnosti, kao što je stvarnost u većini savremenih društava, koja slabi njegovu
nezavisnost, njegov integritet, kritičko mišljenje i produktivnost.
4. U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost
5. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe
iz besmislenost življenja i dosade.
6. Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se, po Fromu, u međudejstvu društveno-ekonomskih
faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva.

I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice.
Prvo, da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma, devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i
njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva.
I drugo, socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo
koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama.

Lečenje »bolesnog društva«:

From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije:
1. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem;
2. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene
iracionalne strasti, na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i
produktivnošću; i
3. treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi.

Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu, onda svi pokušaji
menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. Takvo društvo
samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti. »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju
društva primerenog ljudskoj prirodi, njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do
izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja«
Vrednosti i slabosti paradigme:

1. Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena

devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije.
2. Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti
3. Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i
ekonomsku praksu savremenih društava

U najopštijem smislu, sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između
istorijskog, materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog, metafizičkog i egzistencijalističkog
mišljenja.
1. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost
društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko, subjektivističko i relativno
arbitrarno
2. Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i
otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih
devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima.
3. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo«
4. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za
identitetom.

37. Interakcionistička i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte sociološke ideje?

Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska
izvora:
1. Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije
pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. Za
Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje
 problema kolektivnih interesa. Vilijem Džems, drugi utemeljivač filozofije pragmatizma 12, , uvodi pojam –
bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima
određenu propustljivost (“plastičnost”).
2. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija, Džordža Herberta Mida i
naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju
uloga (role taking), posredovane ranom čikaškim sociologijom, spadaju u fundamentalne osnove
interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt)
u društvenom životu, ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). Herbert Blumer, Midov učenik, smatra se
zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam)
3. Sociologija Maksa Vebera. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam
društvenog delanja)
4. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma; političkog reformizma koji je imao cilj da razvija
demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije; i napora da se sociologija učini značajnom
empirijskom naukom)

Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert, Hauard Beker, Erving Gofman, Viler i
Kotrel, Denis Čepmen, Kaj Erikson, a od savremenijih autora, to su Geri Marks, Stenli Koen, Erih Gud, Kenet Tompson
i drugi.

1. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak, institucije, strukture, grupe,
itd) nastaju u međusobnim odnosima ili interakcijama ljudi.

Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili
interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama, a ne samo “kada se nešto
događa”. U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”.

2. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera, a ne poretka i
sistema na čemu insistiraju pozitivisti i funkcionalisti.

Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje, da li će neka neka pojava biti identifikovana,

imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka, na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od
društvenih pogleda na određenu pojavu

3. Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije
apsolutno jednaka realnosti.

Mark Tompson, da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili
pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih”

4. Interakcionisti/konstruktivisti polaze od ideje vrednosnog i interesnog pluralizma

Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i
zabranjujući druge kao “pogrešne”. Kada je pravilo uvedeno, osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može
se smatrati posebnom vrstom osobe, kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila.
Takva osoba se smatra autsajderom (outsider)

5. interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja.

Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih; da pravila primenjuju
organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. “moralni preduzimači ili krstaši”
1
38. Devijantnost kao etiketa, društvena osuda kao kriterijum normalnosti, oblici stigmi i moralnih uznemiravanja?

Devijantnost kao etiketa:

Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti, za interakcioniste/konstrukcioniste, je

odnos društva (grupa, institucija, sredine, organizacija) prema ponašanjima pojedinaca. Ljudi dele zajednička
osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili
interakciji. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode, straha ili osude
- Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak. Društveni poredak definiše šta
je realno, očekivano, prihvatljivo = normalno, nasuprot onome šta je nerealno, neočekivano i neprihvatljivo =
devijantno.
- Društvena normalnost je, takođe, relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti
poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih, socijalnih, policijskih, zdravstvenih, medija)
etiketirani.
- Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao
“nenormalne”.
- Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”:
Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena; devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi
tako označe”
- Devijantnost je, “bekerovski rečeno”, etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih
grupa.
- Stigma ili etiketa devijantnosti, ima društvenu funkciju, a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa
moći.

Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti:

Društvena reakcija, tj, njeno prisustvo ili odsustvo, jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti.
Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i
devijantnosti, interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice:

1. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške.

(Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne, a da u stvari, ti ljudi nisu
prekršili nijedno pravilo)

2. mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti

(Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. “tamna brojka”
kriminala)

3. Oni koji raspolažu sa društvenom moći, bilo da su to političke partije, državne strukture, profesionalne
organizacije, mediji, mogu svesno i namerno određene pojedince, grupe, klase, slojeve proglasiti i
etiketirati kao devijantne, kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali.
(Najčešće se, ovde, radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”. Tako
se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo)

4. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi

(Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo
javnog osuđuvanja, etiketiranja ili žigosanja)
 Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti, može se uvideti
da ovaj kriterijum ima više varijacija, od kojih su četiri najbitnija:

1. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u
različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos)
2. karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima
postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi)
3. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično
osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge. Primeri
Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više
primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe.)
4. društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja, (tačnije od toga ko se oseća oštećenim
tim činom ili šta taj čin ugrožava)

Oblici stigmi i moralnih uznemirenja:

Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan, onda veća šansu da uđu u
proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera.
Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma:
1) telesni nedostaci (kao što su slepilo, gluvost, hromost …);
2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma, prostitucije, homoseksualizma …); i
3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa, nacionalnost, religijska pripadnost, analfabetizam, siromaštvo …)
Stigma se zato ispoljava dvojako. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima
kada je stigma uočljiva na prvi pogled. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u
određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način.

39. Primarna I sekundarna devijacija:

Procesi konstrukcije devijantnosti:

U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces
nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije; drugi aspekt, je proces konstruisanja i
označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije.

a. razvoja primarne i sekundarne devijantnosti;

b. umrtvljavanja sopstva;
c. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti;
d. mešovitih susreta;
e. stereotipizacije;
f. eskalacije i neprimenjivanje prinude;
g. moralne panike.

Primarna I sekundarna devijacija:

- Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja
devijantnosti interakcionističke teorije.
- Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice, ono će ostati primarna,
simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge
- Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju, ako su uočljivi u sredini, ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na
takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca, onda postoji velika
verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u
sekundarnu devijaciju.
- Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi
pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom.
- Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. Stiče se
utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom
razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije, nego kriminala.

40. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva?

- Nasuprot funkcionalizmu, ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori, prihvatilišta, popravni domovi, psihijatrijske
bolnice, socijalne ustanove, policija. itd.) ne tretiraju kao funkcionalno-korisne društvene organizacije, već kao
latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca.
- Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca,
preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline. Ono se formira u interakciji pojedinca i
društvene sredine (Gofman).
- Totalna institucija je mesto stanovanja i rada, gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja, na duži vremenski period
odsečenih od šireg društva, zajednički vodi život u zatvorenom prostoru, pod kontrolom formalne uprave
Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman, 1961):
1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim,
kao što su: domovi za slepe, stare ili napuštenu decu;
2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstveno-socijalnih razloga, i opasnih
po okolinu, kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne, psihijatrijske bolnice, leprozorijumi, itd.;
3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju, kao što su zatvori, popravni domovi,
zarobljenički logori, i slično;
4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne, internati, brodovi, itd.;
5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje, poput manastira.
Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola, nadzor, sankcionalizacija i disciplinizacija. Manifestne funkcije
kao što su resocijalizacija, lečenje i tretman su u drugom planu.
Ovu tezu da totalne institucije, u stvari, proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući:
Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije, od ulaska u njih, preko boravka, pa do njihovog napuštanja,
Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta, individualnosti, ličnog integriteta
pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. Mehanizmi umrtljavanja sopstva su:

1. mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva
obeležja individualnosti. Civilno odelo se zamenjuje uniformom, oduzimaju se lični predmeti, umesto imena
štićenik postaje broj ili nadimak).
2. oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili
“oni napolju”. On više nije ni radnik, ni građanin, niti roditelj ili supružnik).
3. sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije
odgovorno za svoje postupke, niti kao biće koje ume da se služi razumom, pa mora da uči po sistemu nagrade i
kazne)
4. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za
“najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka), a
ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ
5. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o
pacijentovom napretku. U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta)

Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u
totalnoj instituciji:
1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u
najbližoj okolini;
 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom, i najčešće kratkotrajnom, prkošenju instituciji poput odbijanja
saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva;
3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju
egzistenciju u instituciji, pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”;
4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari, vaspitači) i
tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik;
5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-
tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše, i iz institucije izađe sa
minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima.
Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu, Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi
podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika.

41. Devijantna karijera I mešoviti susreti?

Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”:

Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”.
Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način:
1. Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i
motiva.
2. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa
3. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi, odnosno da pojedinac bude
uhvaćen u devijaciji
4. Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao
devijant. Pri tom, često, dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge, tako što se pretpostavlja da ista ličnost
mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo
5. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu
grupu.

Mešoviti susreti:
- Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu, kontaktu, komunikaciji ili interakciji između
običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca.
- Društveni susret je prilika interakcije licem u lice, koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog
prisustva, i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman)
- Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva
“mešovitim susretima”. To je situacija nelagodnosti, i za “normalne” i za “stigmatizovane”, zbog toga što nosilac
stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”.
- U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. Jedan od najčešćih je
upotreba tzv. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi, na taj način što je
prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak
- Sve veća izopštenost iz sveta normalnih, stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima. Osećaj
“zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da
se međusobno hrabre ali i organizuju. Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca:
1. formalne organizacije kao što su, na primer, terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom
psihijatrijskih bolnica;
2. neformalne organizacije, poput klubova pretučenih žena, i slično;
3. nelegalne organizacije, čiji su primer tajna društva bivših osuđenika.
Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći
svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti.

42. Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)?
Stereotipizacija:

- U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni
poredak”). Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje
stomatoloških problema.
- Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi. Tako se stvaraju
stereotipi.
- Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija, iako se u osnovi stereotipi uče i stiču
tokom školovanja i procesa socijalizacije.
- Stereotipi o devijantima, po interakcionistima, utiču na odnos sredine prema njima. Negativna društvena reakcija
na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i
“očekivanom” devijantu.

Eskalacija i neprimenjivanje prinude:

- Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega, kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se
vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti
zajednice. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu, ne u suzbijanju, već u
proizvodnji devijantnosti.
- Geri T. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena
pravila (pre svega pravna). Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju
devijantnost. To su eskalacija, neprimenjivanje prinude i tzv. veština ili sposobnost prikrivanja.

1. Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja
nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) - Najbolji primer su povremene reakcije
policije na neke događaje, a naročito na nasilje u porodici, masovna okupljanja (protestne skupove, sportske
događaje, koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo. Geri Marks i piše da je
eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše
postoji međuzavisnost i recipročan uticaj
2. Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno
dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. Počinioci ili
identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo. Njima se dozvoljava kršenje
zakona i oni od toga izvlače određe koristi. Najbolji primer ovoga, jeste korišćenje tzv. informanata ili
pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg
broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija

43. Moralna panika?

- Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni
devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva.
- Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata:
1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima;
2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi;
3) naglo raste zabrinitost javnosti;
4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja;
5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama.

- Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike:

 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i
anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica
koji je u 17. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu);
2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa, čija
je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja; ovde se moralna panika
objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji, socijalni
radnici, policija i sudstvo, održava i iznova stvara društveni poredak;
3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna
udruženja, policijski dosijei, religiozne grupacije, obrazovne organizacije, fokusiraju medijsku pažnju u
odnosu na određene “nemoralne pojave”, preokreću stavove u prikazanim pričama, uzbunjuju
zakonodavce, zahtevaju strože sprovođenje zakona, uvode nove nastavne planove, itd”.
- Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava
teorijom politike anksioznosti - svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima
povećane uznemirenosti i krize, gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost.
- Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. spirala značenja. Radi se o “tehnologiji naduvanja” i
prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste.
- Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara. “Ona je praćena stupnjom popisivanja,
u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. Medijsko popisivanje ima, po Koenu, tri glavne
karakteristike. To su:
a) preuveličavanje i iskrivljenje; (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja
senzacionalističkim naslovima i izveštajima, melodramatičnom rečniku u opisivanju)
b) predviđanje; i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti, ali sa težim posledicama)
c) simbolizacija. (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih
akata i njihovom društvenom statusu i stilu života)
- U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa:
1. proširivanje,
2. pojačavanje i
3. inovacija.
- Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost, a koji je povezan i sa situacijama
moralne panike, je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. Radi se o tome da pojedine
profesije i institucije profitiraju, zbog svoje društvene uloge, od devijantnosti.

44. Ideologija stigma, destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme?

Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’:

- Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene
devijantnosti vide etiketiranog, stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene
grupe (subkulture etiketiranih). Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa
(siromašni, nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci).
- Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u
etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv. “kulturu žrtvenog jarca”. Problemi devijantnosti i različitosti velikog
broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”, dok u isto vreme teorije zločina i
kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu.
- Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost,
nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva, nepravdi i rasnim problemima. Međutim,
žig devijantnosti, iako izveden iz uslova društvenog života, i dalje se locira u samoj žrtvi.
- Nova “ideologija stigme”, u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od
“normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci, ali se zato vide kako imaju druge vrednosti, životne
ciljeve, drugačija ponašanja i “misli”.

Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa:

Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne
kontrole ključni uzrok nastanka devijacija.
“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema
u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama:
1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje
socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem
stigmatizacije.
2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima.

1) - Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan
socijalni, kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti),
organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi.
- Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji, po logici stvari, povećalo je broj prijavljenih
slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva.
- Zaključak, koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti, jeste da život u pluralističkom, otvorenom
i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika.
- Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj, ne da spreči devijantne pojave, već da
legitimizuje političku vlast, da prebaci realnu političku odgovornost, kao i da omogući medijima povećanje
publike i veću zaradu. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku, stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi
nego što je on realan, pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti.
2) - U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje
formalnog sistema sankcija, a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije.
- Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa
kroz zvanični proces sankcionisanja, osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog
ponašanja po društvo i zajednicu.

Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti:

Prvo o doprinosima i kvalitetima:
1. Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju
devijantnosti.
2. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela
devijantnosti. Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba, već više posledica primene sankcija i pravila
drugih.
3. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako, pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na
ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture.
4. Interakcionisti/konstrukcionisti, takođe, odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti
(uvode sekvencijalnu analizu)
5. U praktičnom smislu, poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne
kontrole prema devijantima.

Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su:

 1. Na opštem filozofsko-epistemološkom planu, odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom
agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti.
2. Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj. “normalni” i gubitnici tj, “devijantni” je uprošćeno i
fatalističko shvatanje društvene stvarnosti.
3. Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji
imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih.
4. Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i
čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta; devijant se opisuju
kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole, čiji su postupci neefikasni,
brutalni i okrenuti sopstvenim interesima.
5. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata.

45. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu?

- Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”, koja je suvereno vladala američkom naučnom i

ideološkom scenom, nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se
začeli povodom rata u Vijetnamu.
- Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji
kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija.
- u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na
dve opšte grupe:
1. radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju
naglasak na kulturnim različitostima, interesnim konfliktima, razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih
grupa, na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija)
2. pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju
društvenih devijacija)

Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti:
to su pravo, kriminal, socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti.
Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti:

1. Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane
klasnim odnosima i klasnom strukturom. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje. Da bi
čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje, prosvećivanje ljudi, već je potrebna
revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja. Ključna
Marksova teza, koja objašnjava suštinu otuđenja, jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom
gospodari proizvod njegovih rođenih ruku)
2. Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj
devijantnosti su velika inspiracija radikalno-kritičkih teoretičara. To se posebno odnosi na ideje i stavove o:
odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave; procesima etiketiranja,
stereotipizacije, disciplinizacije, socijalne kontrole, kriminalizacije pojedinaca, razvoja devijantnosti)

Osnove konfliktnih teorija o društvu:

Konfliktna teorija, kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i
funkcionalizam), najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja
funkcionalizmu.
Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija
suprotstavlja funkcionalizmu:
1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama - društvene promene su sveprisutne;
2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni;
3) svaki element doprinosi društvenim promenama;
4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima.

Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis:

1) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle
podmiriti i potrebe njegovih članova. Prema konfliktnoj teoriji, društvo je prvenstveno okvir u kome se
odigravaju društveni sukobi.
2) Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom, a državnu prinudu samo sredstvom za
zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva. Konfliktna teorija smatra da je država
aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu, i da državna prinuda garantuje
postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti.
3) Društvena nejednakost se, prema konfliktnoj teoriji, zasniva na delovanju prinudnih ustanova, kao što
su privatna svojina, pravo nasleđivanja, i druge, dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca.
4) Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba, dok
funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode, a ne strukturalnih društvenih
nejednakosti.
5) Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje
ciljeve, dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih.
6) Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim
zajedničkim karakteristikama, dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje, zbog oprečnih
interesa, nužno stoje u međusobnom sukobu.
7) Pri analizi društvenih događaja, funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica, dok konfliktni
teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi?
8) Pri izučavanju društvenih događaja, funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni
sistem, a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni?

Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti, u
središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja:
- Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji
se održavaju mehanizmi socijalne kontrole. To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina
- Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva.
- Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava, zakonodavstva i pravosuđa a
naročito, zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija.

46. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti?

U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u

kapitalističkom društvu, radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu kritici ova stanovišta nego da daju svoju
definiciju normalnog. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti.
On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem. Džervis uočava
tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti:
1. “normalnost kao odsutnost poremećaja” - Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se
smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole:
policije, suda, psihijatrijskih i socijalnih službi. Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako
 ko se pokorava vladajućim pravilima, ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem. Ova slika
normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma.
2. “idealne normalnosti” - Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. Normalnost se
propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti. Ovaj model
normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu.
3. “pozitivne ili aktivne normalnosti” - Proizvod interesa vladajuće klase. Kapitalistički sistem traži jedan tip
ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost, produktivnost, bogatstvo inicijativa,
mašta, spontanost, vedrina, oduševljenje, itd. Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude
sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi
napretku sopstvene društvene i radne grupe.

- Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije
kapitalizma. U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara, već snažan sukob interesnih i klasnih grupa.
Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih
razlika.
- Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju.
- Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji
se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala.
- Kako smatra Ričard Kvini, najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog
proizvoda političke ekonomije kapitalizma.

Proleterski moral kao kriterijum normalnosti:

- Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme, vrednosti, moral, različita pravila ponašnja i života u
kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti. Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti
kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva.
- Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak, a pre svega,
vladajući način proizvodnje.
- Prema kriterijumu ljudskih prava, Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju, da se kriminalitet može definisati kao
kršenje politički definisanih ljudskih prava, i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj, na ljudsko dostojanstvo i
samoodređenje, a ne na tzv. prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći.
- U jednom kasnijem radu (iz 1977. godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju
kriminaliteta. Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala,
uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala.

47. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti?

Društveni dinamit i društveni otpad:

Tipovi devijantnosti, za radikalno-kritičke teoretičare, izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu.
Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u
kapitalizmu:
1. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija,
mentalne bolesti i ideološko-politički otpori, koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji
brza društvena reakcija.
2. “društveni otpad” (social junk), gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada,
poput narkomana, koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak.

Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić 28. To su:
1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora;
2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet.

Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora:

1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa. Kvini
identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije:
A. krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog
pravosuđa.
B. krivična dela izvršnih organa države
C. krivična dela dominacije, koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do
ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline.
D. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana, kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države.
E. “društvene štete”. Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne, polne i ekonomske
diskriminacije.

2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela.

Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u
društvenoj strukturi.
Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti. Tu spadaju
divlji štrajkovi, industrijska sabotaža, politički terorizam, itd.

Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet:

1) Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. Ti
spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci, najčešće s društevnog dna
ubijaju, siluju i pljačkaju svoje poznanike, susede ili slučajne prolaznike.
2) Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih
klasa.

Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma:

U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti, za radikalno-kritičke teoretičare, potiču iz ekonomskih i
političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva,a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz
nepravedne distribuciji moći, bogatstva i vlasti.
- Vilijem Bonger, piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral. Ovaj sistem
neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije.
- Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz
socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi, a pre svega radničkih i nižih slojeva.
- Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”.
- Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta
je ideja relativne deprivacije. Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne
frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor, 1999).
- Iz svega rečenog, jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj. preko
društvenih, ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani
pojedinac, preko klasnog društva, nosioci devijantnosti. Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste
pozicija otuđenog, marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase.
2
48. Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme?

Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske
vlasti, kao deo kapitalističko-tržišnog sistema, produkuje devijantnost i kriminal. Na taj način, održavaju se postojeći
odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama, a na uštrb velike većine obezvlašćenih,
siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa.
Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu:
1. Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje
odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po
vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak, a blaže kada postoji nestašica radne snage.
2. Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona
o zabrani skitnje. On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u
zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom.
3. ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti
(alkoholizma, narkomanije) u kapitalističkom društvu; prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu
koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili
psihofarmatika.

- Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema.
- Eksperiment “realnog socijalizma”, “staljinizma”, “lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova
društva, koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima, nisu “rešila” niti klasičnih
društvenih devijacija (kriminal, alkoholizam, samoubistva, itd), već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni
teror, politički progoni, itd). Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi
nosi marksizam.

kritički pogled:

Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno)

političkih doprinosa:
1. Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih
tržišnih društava. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje
devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura, i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa
sredstvima moći.
2. Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da
karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta, jačina, ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog
diskursa.
3. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj
humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima.

Kontroverze, jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije:

1. Zapostavljaju se individualni, antropološki, kulturološki i socijalno-psihički faktori. Radikalni teoretičari iz svoje
pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima
čine krivična dela a drugi ne čine.
2. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod
pritiskom nepravde vrši krivična dela.
3. Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na
univerzalne društvene vrednosti.
4. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih
sukoba.
5. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija.
49. Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma?

U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu. Ova paradigma se opisuje kao desni
realizam, neo-pozitivizam, neo-konzervatizam. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina
ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na
pojedincu, porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. Narocito se naglasava uloga
socijalizacije. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima.
U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. prirodnih i unutrasnjih sankcija.
Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na
slabo razvijanje moralnosti. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo
samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. Jednacina ove paradigme glasi: slabija
socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i
kriminala.

Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je
ljudska priroda sklona devijacijama. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija
moralnost od dominantne, da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja, vec on sledi
svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani
determinizam. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u
drustvenoj zajednici. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. Jedan
covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce u devijantnim i kriminalnim aktivnostima, a u drugom trenutku
zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka
na njegovo ponasanje, dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha
samog procesa socijaliozacije. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji, nastavnici, crkva, policija i sud trose puno
vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom
poretku ili vladajucim normama i vrednostima. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji
coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada
se sramota pokazuje nedelotvornom.

51. Teorija suzdržavanja

Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto
vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog
ponašanja. Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti, jer Rekles konstatuje da njegove ideje
ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala, a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke
korene. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine.
Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu
ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti
regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja.

Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola, povoljna predstava o samom sebi, jačina
ega, dobro razvijen super ego, visok nivo tolerancije na frustracije, visok nivo otpornosti na napade, visok nivo
odgovornosti, usmerenost ka cilju, sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva, racionalizacija za smanjenje
napetosti, itd. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz:
prisustva moralnosti u društvenoj sredini; društvenih uloga pojedinca; delovanja institucija kontrole; efikasnosti
nadzora, discipline i kontrole ponašanja; stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici, itd.

Ova dva elementa, unutrašnji i spoljašnji, stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka
legitimnim društvenim očekivanjima. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti
do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka
delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo, nemaštinu, porodične konflikte, anarhiju, status manjinske grupe,
ograničene puteve društvenog uspeha, neke medijske sadržaje, delinkventnu subkulturu, itd. U socijalno-psihološke
pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone, motive, frustracije, želju za zadovoljstvima, agresivnost, nemire,
razočarenja, pobune, neprijateljstva, osećanja inferiornosti, itd.

Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i
prevencije, naročito, maloletničke delinkvencije. U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva
ključna elementa njegove teorije: elementa ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. Pa tako, tretman
ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega, razvijanje novih životnih ciljeva, prihvatanje prosocijalnih
modela ponašanja, itd. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju
njegovih društvenih veza, davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. Teorija suzdržavanja se, po
Reklesu, može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju
deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti, kao i na jačanju socijalnih
elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta.

52. Teorija rutinske aktivnosti

Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson. Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-
ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. Polazišta ove pretežno
kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. teških oblika kriminala, kao što su razbojništva, nasilničko
ponašanje, silovanja i ubistva, jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba
posebno tumačiti; važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati
odgovor o uzrocima; kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru; u društvu postoji neprestana borba između
ljudi za ograničene resurse; žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji; porast teških oblika
kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja:
tehnološkog razvoja, nivoa slobode, prosperiteta, povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi; treba pretpostaviti da
kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka.

Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr.
školovanja ljudi, stopa zaposlenosti, porodičnih prihoda, stope siromaštva) i stopa tzv. teških oblika kriminala. Ove
korelacije ukazuju da, iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi, u isto vreme, stope kriminala beleže
konstantno povećanje. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje
odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala:

Prvo, ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni
kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način
prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu
pretoče u delo ili akciju. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i
uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću.
Drugo, svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela; 2) prostora ili
lokaliteta na kome se vrši delo; 3) vremena (dana, sati) u kome se delo odvija; i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju
predmet kriminalnog napada. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu
stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. Vremenska struktura
društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se
dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim
aktivnostima potencijalne žrtve; 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena, kao što je npr. broj kriminalnih dela po
jednom danu u određenoj ulici; 3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što
je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve.

Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju, da bi se desio neki npr. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune
tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih
ostvari; 2) pogodna meta – osoba ili objekat; i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe.
Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. Ako za
Koena i Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika, ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete
napada i zaštita od napada. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim
ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima, ključni u prevenciji kriminala.

Četvrto, Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava, zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u
društvenoj kontroli kriminala. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih
prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da
izvesnost, brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim
aktima. Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako:

Rutinske, svakodnevne, legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što
prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet. Dnevne aktivnosti mogu da utiču
na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L., Felson,
1979). Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja
za objašnjenje stopa kriminala. Povećanje broja putovanja, samačkih domaćinstava, zasposlenosti bračnih partnera
dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja
mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u
savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz
kuće, što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada
lišene sposobnosti da se odbrane od napada. U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i
imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu.

Zbog svega toga, Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost
uživanja u životnim zadovoljstvima, mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa.

53. Teorija reintegrativnog postiđivanja

Teorija reintegrativnog postiđivanja, koju je posebno razradio Džon Brajtvejt, polazi od ideje da formalne sankcije ili
kazne, kao što je krivična sankcija, nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu
unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah
od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne
instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa.
Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih
najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja
porodica misliti o tome“). Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole
kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“
osećaje griže savesti, stida i sramote od najbližeg okruženja.

Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su
najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi. Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-
ega. Zbog toga je savest mnogo jače oružije za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. Kazna koju izriče sopstvena
savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati
slabosti formalne socijalne kontrole.

U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo, stid odvraća od protivzakonitog ponašanja
zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo; drugo, postiđivanje i pokajanje
izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«). Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora
da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života. Samo tako postiđivanje ima
trajan efekat da, naročito kod dece, izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima.

Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa
izgradnje savesti dece. Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera.

1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja
grade savest.

2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o
kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje
kako bi deca izgradila moralnu savest.

3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu
socijalizacije koje obavljaju roditelji. To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«.

Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini
i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana, koji je smatrao da je
izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo
sebe koji ga odvaja od delikta.

Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole
moraju da budu uvek prisutne. Postoje dva dobra razloga za to. Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji
mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali, niti će
imati izgrađenu savest. Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem.

Ipak, Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi
umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. Postiđivanje treba da bude alternativa
krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu, kao unutrašnjoj sankciji, proizvodi izražavanje krivice, kajanja i volje za
traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice, npr.) ali i od žrtve.

54. Teorija niske samokontrole

Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska
individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom, stvara povećanu
verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća
naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt.
Ipak, oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje
imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede), tzv. nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom), teškoće
u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi, loše vladanje, nestabilnost posla), promiskuitetna seksualna ponašanja,
upotreba droge i porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). Po njima, nijedno od ovih ponašanja nema
specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja, sa jedne
strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja, sa druge strane.

U tom smislu, Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni
akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice, bilo u odnosu: na samog
sebe (npr. zdravstvene posledice upotrebe droge), na socijalno i porodično okruženje (npr. reakciju supruge na
preljubu) ili na reakciju države (npr. odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“.

Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani
interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta:

1) samo-kontrole ponašanja pojedinca

2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i

3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt.

Takođe, Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima
devijacija i kriminala:

1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije

2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. slaba državna socijalna kontrola,
lako dostupne „mete kriminala“, ili slaba zaštita ljudi i imovine)

3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među
počiniocima devijantnih akata).

Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. Samo-kontrola se vidi kao sposobnost
pojedinca da kontroliše sopstvene želje, da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili
dobicima. Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. impulsivnost, nepažljivost, hiperaktivnost,
sklonost ka rizičnim ponašanjima, plahovitost, egoističnost, agresivnost, bezosećajnost. Veći stepen samo-kontrole
pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog. Snaga personalne
samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških, individualnih ili psiholoških i
bioloških. Ključni društveni faktor uključuje, pre svega, proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih
odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). Psihološka osnova samo-kontrole
povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja. Biološki faktori uključuju, na primer, oštećenje
mozga, neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces.

No, različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samo-kontrole kod
pojedinca kroz životni ciklus. Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek, tokom života, izražena
istom snagom. Na primer, pojedinac sa snažnom samo-kontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti
sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat, iznenadna ili trajna
ekonomska deprivacija, gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. Sa
druge strane, osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom
ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao, stabilna zarada, ljubav porodice i
prijatelja ili čak kroz dobru sreću.

Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole
ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao, porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti,
što nije slučaj sa mladim osobama. U pogledu pola, Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima
važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce, pa iz tog razloga one su neuporedive manje
prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja
razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. Takođe, žene imaju
razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici, tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i
neformalnih socijalnih grupa (npr. prijatelji, susedstvo i sl.). Manje prisustvo žena među devijantima, Hirši vidi i iz
razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje
izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima.

Druga komponenta je socijalna kontrola. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih
veza, socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac. Socijalna
uključenost se odnosi, prevashodno, na veze sa porodicom, radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr.
susedstvom). Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje
interese. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica, posao, prijatelji, društvene aktivnosti) u
situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. Na primer, za decu, socijalni kapital može biti povećan delovanjem
roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece, kao i uspostavljanjem snažnih
veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo, devijantnost roditelja ili slaba
roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. Socijalni kapital
odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje, brak, zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice.

Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala
ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca.
Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr. prema porodici ili poslu,
kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. Postojanje obavezanosti, očekivanja ostvarivanja uloga i
uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih
ponašanja.

Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. Kriminal i brojni devijantni činovi
se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. Segment mogućnosti može uključivati npr. lakoću pristupa
potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe), nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi, verovatnoća da
će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima.

Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole
mogu, delujući zajedno, predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i
kriminal „ne dešavaju u vakumu“, već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će
pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica,
vaspitanje, škola, državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije, itd.).

55. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma

Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne.
Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične
preventivne i tretmanske postupke.

Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke

delinkvencije. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih, zato što se u
ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije, kulturne
interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. faktora
rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo, koja
imaju nizak nivo samo-poštovanja, koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije, koja su nepažljiva i
hiperaktivna, koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti.
Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima.
Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samo-
poštovanja. Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih
obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima.

Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta, a naročito onih koji se tiču disciplinske, vaspitne i obrazovane
uloge roditelja. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola, pre svega porodice, je ključni
faktor uzroka maloletničke delinkvencije. Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim
socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji. U prevenciji je značajna uloga lokalne
zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji
omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem,

Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da
treba aktivnostima tzv. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. To se odnosi na
preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi, bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim
bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti, itd.

U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog
okruženja prestupnika. Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega, kontrolu agresivnosti i
impulsivnosti, razvoj empatičnosti i samo-poštovanja, razvijanje novih životnih ciljeva, prihvatanje prosocijalnih
modela ponašanja, itd. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih
veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja, osnaživanje društvenih veza, jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta,
davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. U te svrhe naročito
je pogodna porodična terapija.

Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika, političara i praktičara. Prema ovoj
vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke, metodološke, antropološke,
ideološke i teorijske primedbe.

Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih
devijacija. Ipak, ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela
objasniti sve tipove devijacija. No, ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju
svoje specifične i posebne uzroke, dok npr. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu
nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole, slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-
negativnih posledica. Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na
objašnjenje npr. imovinskog i nasilnog kriminala, upotrebe droga i tzv. uličnog kriminala. Međutim, mnoge druge
devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala, korporativnog kriminala,
političkog kriminala (npr. terorizma), devijantnih subkultura (npr. huliganizam) ili prostitucije. U tom smislu, ovim
teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala, kao i to
da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati. Poruka ove paradigme je da u
prevenciji kriminala i devijacija suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti, super-ega, moralnosti, samo-kontrole
ili samo-obuzdavanja ponašanja, socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne
kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije
neobuhvatna i praktično manje realna.

Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i
njene sklonosti ka devijacijama. U ideološkom smislu, ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se
prevashodno zanima za održanje poretka i reda, pitanja moralnosti, vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka
odvraćaju od „skretanja“. Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i
moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu.
Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje.
Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i
devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. Paradigma socijalne kontrole u
potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima
bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija.
U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice:
postojanja različitih socijalnih klasa devijanata, ekološko-individualnih razlika u kriminalu i devijacijama, rasnih i
etničkih raznolikosti, uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu. Na
teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv. primarne ili početne
devijantnosti: na primer, u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u
kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne. Postoje brojne
devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole
sopstvenog ponašanja.

56. Pojam siromaštva

Postoje veoma različite definicije i shvatanja, kao i raznovrsni sadržaji, indikatori, merila i tipovi društvene reakcije i
odnosa prema ovom problemu. U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept
siromaštva, koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim, već i humanim i socijalnim aspektima, ne
postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. Kako siromaštvo ima svoje
objektivne (nedostatak sredstava, manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl.) i subjektivne dimenzije
(osećaj neslobode i sputanosti, nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl.), to je njegovo razumevanje menjalo
tokom istorije, a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja, standarda, vrednosti i odnosa moći
različitih društava i država. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno
razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo, relativno siromaštvo, pauperizam i novo siromaštvo.
Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje
njihovih osnovnih životnih potreba.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih
sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. To znači da oni koji žive u bedi
nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. Polazeći od ovih definicija, može se reći da su najznačajniji
pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana, obuća, voda, ...),
veoma visoka smrtnost odojčadi, izuzetno kratak životni vek, beskućništvo, nehigijena i prljavština, nepismenost i
nizak opštekulturni nivo.

Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. Majkl Harington
pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za
zaštitu zdravlja, za stanovanje, ishranu i školovanje. Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog
siromaštva: situacije u kojima pojedinci, porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede
ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome
pripadaju. Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra
kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih
pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge, učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje
od članova neke zajednice ili društva.

Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti
neophodno učešće građana u socijalnom, političkom i kulturnom životu zajednice, ali da ukoliko su oni ispod
određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno
naglašeni.

Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na
vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti.

Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva
ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u
dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne
vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. Posebno se to odnosi na
isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. Kao indikator
relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji, socijalna isključenost,
marginalizacija i socijalna pomoć.
Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv.novo siromaštvo. Međutim, pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u
kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom
smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće:
nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda, loši uslovi društvene promocije i
psihologija i kultura, odnosno subkultura siromaštva.

Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. Svaka država u svojim propisima uređuje i
određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. Pauperizam se
najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na
primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice.

Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte
definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje
karakteriše: nepostojanje ekonomskih, socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških, zdravstvenih,
kulturnih, obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih
sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života.

57. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva

Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija, ono ne sadrži u sebi kršenje
društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki
društveno neprihvatljiv tip ponašanja.

Međutim, siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima
obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem. U pitanju su:

1. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu
potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje, pogotovo što je društvo bogatije, razlike
su veće i siromaštvo je uočljivije.

2. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv, trajna i stabilna društvena pojava pa tako
uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja
onih koji žive u izobilju.

3. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu
nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog
siromaštva.

4. masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama, da je oko 2/3
stanovništva Zemlje siromašno, da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100
američkih dolara.

5. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da

siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj.onih koje se sastoje u kršenju normi radi
prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka.

Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. Siromaštvo je samo plodno
tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe
predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. Reč je o gladi, pothranjenosti, beskućništvu i
nepismenosti. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje
sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života, pothranjenost obuhvata strukturalne
nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati. Neka
istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na
javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji
nemaju odgovarajuće uslove stanovanja, izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim
uslovima, po pravilu u prenatrpanim objektima. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo
kom, a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti
iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa, u ovom slučaju iz obrazovnog sistema.

Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih
istorija siromašnih. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada
siromaštvo bude eliminisano. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. Ključna obeležja kulture siromaštva
su rezignacija, pasivnost, usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. Luis je verovao da kada se
kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju.

Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena
zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji, pasivni,
neodgovorni). Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna, dok drugu
polovinu čine trajno siromašni. Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz
siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu, što znači da deca siromašnih ne moraju
neminovno da i sama ostanu siromašna.

58. Teorije o siromastvu

Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu

1. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo, koji su bili
uvereni da je kapitalizam idealno drustvo. Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu
koju je moguce eliminisati. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim
mehanizmima eliminisati siromastvo.

2. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus, on je
smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara
raste po aritmetickoj progresiji. To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva, a
neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda. Maltus se zalaze za moralno , vaspitanje koje ima za ciljda
ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove, da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa, pa cak predlaze I
primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl.)

3. Socijalni darvizam. Predstavnik je Vilfredo Pareto, on smatra da se siromastvo, odnosno bogatstvo javlja kao
neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a
drugi kao pripadnici razlicitih elita. Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju.

4. Marksisticka shvatanja - Po marksistima, siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih,

politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama. Zacetnici
ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Marks se vise bavio teorijskim
utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih
produkcionih odnosa, Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema.

5. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu, ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. Ovaj autor smatra
da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine, klasnih odnosa i trzista, ali i da treba kontrolisano da
obezbedjuje socijalna davanja. Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju
normalno funkcionisanje drzave, sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju.

6 Funkcionalisticke teorije - polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije, pa time povlace i visi drustveni
status. Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost. Nizak
drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu
siromastvo, sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima.
7. Simbolicki interacionizam - ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim
preiodima, od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. Prema tome, siromastvo je pre
subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene
pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”, “siromasan”,
“pripadnik srednjih slojeva” is l.

8. Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja - ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz
socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin
najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih
struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa, dok se istovremeno redistributivnim merama
i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. Na drugoj strani,
zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje
posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima.

59. Indikatori i merila siromaštva

Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i
siromaštva. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na
ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. Engelovi koeficijenti korišćeni su često, ponekad modifikovani u praksi
merenja siromaštva. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću
formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala, dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar
ukupnih prihoda. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge
indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka, stope smrtnosti odojčadi i porodilja, stope
nepismenosti i sl.

Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno
siromaštvo. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara, listu pogodnosti i listu socijalnih
aktivnosti. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove
ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani.

U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu
domaćinstva. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. Metode merenja
siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne, bez obzira na broj indikatora i njihov
objektivni ili subjektivni karakter.

Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže
veliki broj različitih kombinovanih indikatora. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od
strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa
indikatora: dugovečnost, obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život. Drugi model koji ima multi
dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. Ankete
zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda,
odnosno siromaštva: materijalni, socijalni i humani.

Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji)
koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu, humanu i socijalnu. Unutar prve komponente prate se prihodi,
infrastruktura, snabdevanje vodom i poljoprivreda. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja, obrazovanja i
profesionalne obuke. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova, prevenciju sukoba i socijalni kapital. Svaka
od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije, dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. Svaki
indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i
ukupnog indeksa siromaštva.

60. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji

Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo

1. Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava, koja samtraju da je
siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi, sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta
zastite siromasnih.

2. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva, ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek.

3. Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva, posto je svaka
osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu, ukljucujuci i siromastvo. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput
porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade, ukoliko se to posebno
zahteva.

4. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog
razvoja. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo, onda kada se dostigne
oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog
kapitalistickog sistema.

5. Socijalni reformizam, kao reakcija na siromastvo, karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske

orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i
preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih.

6. Ideja o dezalijenaciji, nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma, koji su smatrali da
komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka, pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva.

7. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. Vecina koncepcija nastala je u okviru
delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija, dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije,
programe ili projekte borbe protiv siromastva.

U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još
češće sistemima socijalne zaštite.

U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva, tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita
merila. Najcesce se koristi tzv. potrosacka korpa statistickog zavoda, kao indikator najnize linije ili apsolutnog
siromastva. U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane-
visa linija siromastva.

Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju
veka bilo u stalnom porastu. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14,1 % stanovnista
u 1990 god i 28,9 % u 1995god. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38,5 %, pored ostalog dosli
su do saznanja da je 2000. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva. Do slicnog
saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije
bila siromasna. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000. god bilo duplo vece nego 1990. god. Ove cinjenice
duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza.

Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo, da su u vecem riziku da postanu
siromasni ili su to vec realno nezaposleni, domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova, viseclana domacinstva sa
decom, porodice industrijskih radnika, najmladje i najstarije kategorije stanovnistva, kao i da su sluzbeno definisani
sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva, sto znaci das u nedovoljna da bi se
obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva.

61. Kriminal i drustvene devijacije

U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. Kriminal je opsti
za razlicite delove drustvenih devijacija, kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja, na koje
drustvo reaguje sankcijama. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija, koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz
prirode krivicnih dela. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala
kao devijacije. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost, koja se sastoji
u krsenju zakonski propisanih normi. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja, a time i sadrzaja
kriminala. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom
zasticene kao posebno drustveno znacenje. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom smislu
cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija.

Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal:

Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra - u materijalnom i
moralnom smislu, koja pripadaju tim pojedincima, raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u
celini, a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje, smatraju se i pravno tretiraju kao
njen kriminalitet za to vreme. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu
odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje.

Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim
definicijama, do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi. Izmedju
ova dva ekstremna shvatanja, javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i
neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa, bez obzira na to da li su
pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije. Promenljivost drustvenih normi, kao posledica drustvenog
kretanja i promena drustvenih vrednosti, predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala, zbog cega se
najcesce ipak pribegava pravnim definicijama.

Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti, odnosno pitanje
granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak.

Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i
sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. U sirem smislu, kriminal se
odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme, bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne,
da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. savremeno krivicno pravo najcesce stiti:

1. drustveno- pravni i politicki system

2. neke opste humane vrednosti

3. imovinu

4. ekonomski system

5. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja

6. licna, gradjanska, ekonomska, socijalna i dr prava ljudi.

Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija, ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno
zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti, dok u osnovi izrazava i stiti interese
vladajucih struktura i slojeva.

Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain, i pokrenutih krivicnih
postupaka i izrecenih sankcija na drugoj. Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven,
da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. N
aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim
devijacijama.

Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal, koji je
uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na
marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih, mocnih i bogatih struktura drustva.
62. Opsta klasifikacija kriminala

Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala, sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost
razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna
dela, odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom.

U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog, privrednog, politickog, odnosno
krvnih, seksualnih i drugih delikata. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih
dela upojedinim zemljama. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni, kojim su obuhvaceni svi pravosnazni
osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam, koji podrazumeva ponavljanje dela. Obicno se razlikuju dve podvrste
povrata: opsti povrat, kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je
neko osudjen prvi put i specijalni povrat, koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste. Ova druga vrsta
povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu.

Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija,
posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela, pogotovo istorodnih, predstavlja vecu drustvenu opasnost. Prema tipu
i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe:

1. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca, koji krivicna dela
cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima

2. poluorganizovani, koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi, koje nemaju stalnu strukturu vec se
sastavljaju popotrebi.

3. organizovani kriminal

63. Organizovani kriminal

Org. krm. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi, monopolistickoj kontroli i
uticaju, zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile, otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala,
koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i, iznda svega, visokim ekonomskim interesima.
Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. Po misljenju Albanezea, visoko strukturirana kriminala udruzenja u
Americi javljaju se u 3 osnovna tipa:

1. konspirativni siroko rasprostranjen model

2. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa

3. preduzetnicki tip

Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i
vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima. Poseban vid organizovanog kriminala
prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja, cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na
principima poslovnih subjekata, stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda.

Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal. Sadrzaj ovih kriminalnih
aktivnosti su sve raznovrsniji, ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja, promet naftom i drugim
derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba, koje imaju visoku potraznju. Ovaj vid kriminaliteta cesto
ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta.

Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi, ali se sve vise oblikuje kao
medjunarodni, sto ga cini posebno mocnim i opasnim. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva
vida:

1. u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i

2. kao povezivanje, udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa.

Org. krm. cesto je povezan sa politickim, jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih
struktura, predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima.

Opsta kriminalizacija ekonomskih, politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju
strukturu medjunarodnog kriminala. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske, politicke i druge interese
nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. Koliko je
medjunarodni kriminal mocan, neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih ,
politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja,
trgovine sirovinama i posebno energentima, proizvodnje i prometa droga, prostotucija i usluznim delatnostima
vezanim za seksualne devijacije, ukljucujuci i pornografiju, kockanje i kockarske igre, medjunarodni terorizam is l.

Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred
spremnosti, organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. Problem je
jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe
inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti, sto cini efikasnost drustvene reakcije jos
manje mogucom i efikasnom. Prema tome, snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama:

1. velika profitabilnost, ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti

2. veza sa tzv zdravom ekonomijom, politickim i dr. odnosima sa savremenim svetom

3. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije

4. neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i
medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova

5. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i

6. uslovljenost prirodom ekonomskih, socijalnih, politickih i drugih podela, nejednakosti i sukoba u savremenom
svetu.

Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova
postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa, kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava.

64. Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika

Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih
vrednosti. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog
okovratnika). Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan
za sveukupni razvoj i modernizaciju, uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti, tako da se savremeni
imovinski kriminal, ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja, vec za “relativno lisavanje”, odnosno zelju
da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog
kriminala izdvaja tzv. privredni kriminal, koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. Mozda
je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih , bankarskih ili
slicnih institucija, dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik
srednje klase.

Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. Ideja je potekla od Saterlenda
koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi
drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji, zahvaljujuci drustvenoj moci ovih
drustvenih struktura. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba
visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika
nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje- okupacioni kriminal. Grin definise okupacioni kriminal
kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. Ovaj autor
razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u
preduzecima i drugim organizovanim ustanovama; kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost, povrede
ljudskih prava, zlostavljanje ljudi; profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara, pravnika, profesora i
individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama

65. Politički kriminal

Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu, pored objektivne prirode političkog kriminala, koje
određuje krivično pravni sistem neke države, postoje i njegova etiološka i subjektivna strana, odnosno motivi zbog
kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak.

Do razvoja građanskih i demokratskih drušava, pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili
unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka, odnosno funkcionisanja države. U okviru ovakvog pristupa izdaja je
bila tipično krivično delo političkog kriminala. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog
kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i
slobode. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i
prava građana. U širem smislu, politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i
univerzalnih prava, uključujući ne samo politička već i ekonomska, socijalna, kulturna i druga.

Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u
upotrebi različite opisne definicije. U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog
kriminala, već i ko su njegovi nosioci, odnosno počinoci, a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala
čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura, koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često
mehanizme vlasti i države, radi očuvanja političke ili neke druge moći.

U savremenim društvima, posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja, ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih
prava i sloboda. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu
razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. Moglo bi se zaključiti,
da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog
definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i
formalne aspekte. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste
indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava, na osnovu, manje više, izgrađenih
međunarodnih standarda.

66. Tipologija kriminalaca

Postoje različite klasifikacije kriminala, tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. Jedna grupa autora stvorila
je, polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma, vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti, razuđenu tipologiju kojom
je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. U pitanju su:

1. agresivan, antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i
nekih zajedničkih društvenih vrednosti.

2. agresivan, pod uticajem alkohola, koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola.
3. agresivan, inferiorni tip, kod koga inferiornost, kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i
pokretanja kriminalnih aktivnosti.

4. emocionalno nestabilan tip, koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne
nestabilnosti, mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti.

5. neetički tip, koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje, porive i mogućnosti, pa je
kriminalno ponašanje posledica tog nesklada.

6. nezreo, neadaptirani mladalački tip, kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja, s tim
što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni.

7. nezreo, neadaptirani odrasli tip, koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim
okolnostima, što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja.

8. egocentrični tip, koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese, te ne bira sredstva da bi ostvario
svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme.

9. hedonistički tip ili bespomoćan, neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja.

10. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste
kriminalnog ponašanja.

11. nomadski tip, koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom.

12. primitivan tip, koji se ponaša i reaguje primitivno, nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i
društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela.

13. prilagođen niskim kulturnim standardima, koji je u osnovi blizak primitivnom tipu, ali specifičan po niskom
obrazovnom i kulturnom nivou, shvata posledice svog dela, ali ima vrlo niske društvene aspiracije.

14. prilagođen tip, koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno, ali se bavi društveno zabranjenim
aktivnostima.

15. neodređeni tip, koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od
prethodnih kategorija.

Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju
kriminalaca. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. Osnovni tipovi su profesionalni,
poluprofesionalni i situacioni kriminalci.

Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici, u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni
specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. Oni su posebno obučeni, odnosno raspolažu specifičnim
metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano.
Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi:

a) provalnici, koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. Oni kradu materijalna
dobra većih vrednosti, retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu

b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. Oni su po pravilu mladi, pripadaju „eliti kriminalaca“ u
klasičnom smislu. Veoma su pokretljivi i snalažljivi, imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta, i po pravilu nikada
ne rade sami, izuzev vrhunskih džeparoša.

c) varalice, koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare.

d) falsifikatori, takođe vrhunski profesionalci, poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom
poslu, izuzetno retko se udružuju, iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog
kriminala.

e) profesionalni šverceri, koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe, najčešće na veliko, koristeći i međunarodne
kanale na dobro organizovan i efikasan način.

f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije,
pribavljajući na taj način svoje prihode, dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje
specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti.

Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima
ponašanja. Ponekad su specijalizovani, ali ne i neminovno. Višestruki su povratnici, najčešće osuđivani na kraće
vremenske kazne, s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. Sa
aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela, koja su manje opasna. U poluprofesionalne kriminalce spadaju:

a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti, pokušavajući da nadoknade nedovoljne i
nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard.

b) preprodavci i prodavci ukradene robe, koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim
aktivnostima, već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način, zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled
niti položaj među kriminalcima.

c) predstavnici činovničkog kriminala, za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju
pojavi specifičnih vidova kriminala. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni
položaj i putem mita, ucene, utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist.

Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena
situacija dovode do devijacije. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari, narkomani i socijalno ugroženi.
Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi:

a) sitni situacioni lopovi, kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza, čije kriminalno ponašanje nije
tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama, jer ostaju neotkriveni bez obzira na
to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca.

b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju.

c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra.

d) seksualni prestupnici, koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme.

e) ostali situacioni kriminalci, čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema
društvenim vrednostima i normama, dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti, a
ne njihove devijantnosti.

67. Kriminal u Srbiji

Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji, teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih
karakteristika, jer su retka, parcijalna i skromna istraživanja o tome, dok zvanične statistike sadrže brojne
metodološke slabosti. Zatim, neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. To se posebno odnosi na
čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti, koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto
su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na
društvene promene. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori, treći slučaj su široko
rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije.
U Srbiji, kada je u pitanju kriminal, i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala, ali on dobija na težini i
značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama,
dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu
ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju.

Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim, mada u osnovi
suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne, i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane.
U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i
bezobzirnog bogaćenja. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija.
Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih, bave u vidu
adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja, ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza.
Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji
manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala.

Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni, iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj
meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke
zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize
društvenih vrednosti i morala.

„Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji, posebno predstavlja organizovani kriminal. Očigledno je da se

kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u različitim formama udruživanja i povezivanja.
Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana
cirkulacija i promet značajnog kapitala; indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim
predstavnicima ili grupama unutar preduzeća, banaka, javnih i državnih službi; učestala razračunavanja između
kriminalnih grupa; reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava.

Promene u sadržajima, vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova
kriminalaca. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina, najčešće muškarac sa nesređenom i
nestabilnom porodičnom situacijom, kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom, nestabilnog zanimanja, iz
nižih ili srednjih društvenih slojeva, uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima, koji se
najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno, sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na
srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala.

U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba, i dalje najčešće muškarac, često iz prividno stabilnih
porodica, sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko, nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan, iz
različitih društvenih slojeva, uglavnom pripadnik kriminalne grupe, naoružan i nasilan, ne samo prema žrtvama već i
pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti, profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka
specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti.

68. Društvena reakcija na kriminal?

Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja, što obavezno
predpostavlja negativnu društvenu reakciju, odnosno društva prema kriminalu, zavisi od mnogih okolnosti, što znači
da je promenljiv, sadržinski raznovrstan i selektivan. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski
je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih
aktivnosti. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti, primenjujući u
slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije.
Razvijena savremena društva, predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa, čiji je cilj da
se utiče na sprečavanje uzroka kriminala, na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. Ipak većina
država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija, koji prate
svaka inkriminisana ponašanja. Na drugoj strani, društvena reakcija zavisi i od kaznene politike, odnosno doslednosti
neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. Pošto su sankcije predviđene u različitim
oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike.

Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu, moguće su takve situacije kada se u nekim
periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala, koji se smatraju manje opasnim. Primer za to je tolerancija prema
preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije.

Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude, sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog
izdvajanja iz društvene sredine, odnosno upućivanje u kaznene ustanove. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i
kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom. Specifičan vid sankcija
predstavljaju mere bezbednosti, koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih
društvenih interesa ili vrednosti. Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u
2 grupe:

a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti, koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija
(upravljanje motornim vozilom)

b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola).

Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih
vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa.
Moćniji društveni slojevi, raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije, prilagođavajući sisteme
društvenih normi svojim interesima. Na drugoj strani, poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema, oni
koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. Pripadnici nižih društvenih slojeva, pored
toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima, ne
raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći, zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene
sankcije.

69. Pojam maloletnickog prestupnistva?

U kriminoloskoj, pravnoj , socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam
maloletnickog prestupnistva. Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost, maloletnicka delikvencija,
asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih, kriminalitet maloletnika itd.

Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci, grupe ili institucije
propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika, a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u
vaspitanju mladih. U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju, koje se smatra blazim vidom
devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja. Pod
asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja, koji se sastoje u krsenju
pravno sankcionisanih normi.

Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji, kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na
odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. Ne postoji
posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca
krivicnog dela.

Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje
posledica kriminalnog ponasanja, u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika,
podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i
karakteristikama licnosti. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete, kao
sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika, iz koga se izvodi termin vaspitna
zapustenost za pojavu u celini. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno
ono dete koje:

1. svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja

2.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira

3. cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom.

Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika, sto
podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi, dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari,
posrbljen strani termin za maloletnicko prestupnistvo. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u
socijalnom razvoju, a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja, s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo
za proces socijalizacije, vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga.

70. Karakteristike maloletnickog prestupnistva?

Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja, iako su neki
vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica. Bitne razlike nastaju
zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih, sa jedne strane, i razlika vezanih za drustvene uzroke
prestupnickog i devijantnog ponasanja, sa druge strane.

U vecini drzava socijalno- pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen, zahvaljujuci uvazavanju
osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio- socijalnog statusa. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih
funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja, dok s druge strane, oni vrlo cesto ne poznaju
drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za
drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno- pravno uredjuje na poseban nacin.

Razvoj savremene psihologije, pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno
neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da
shvate te posledice. U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti, s tim sto se sazrevanjem ta
odgovornost povecava. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i
intelektualnog razvoja u odnosu na psiho- socijalno sazrevanje; jer svaka nova generacija sazreva bioloski- fizicki
brze,a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja, dok im je razvoj
savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja.

Psiho- socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika, jer neke osobenosti tog uzrasta
pogoduju devijantnom ponasanju. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga, znatizelja, traganje za
novim iskustvima i uzbudjenima, potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem, potreba za takmicenjem i sl.
sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano- patoloskog transfera i normalnog razvoja, ali u
odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja.

Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica, u okviru kojih se oni
smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje, pa se u skladu sa tim prema njima
preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF, 1988). Uvek se odredjuje uzrasna
granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra
granica do koje se postuje poseban drustveno- pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije.

Po pravilu, zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto. Granica punoletstva
odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16. i 21. godine.

71. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva?

Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih, s tim sto se kocentrise u nekoliko
karakteristicnih tipova:

1. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji, pre svega, obuhvata krivicna
dela protiv vlasnistva i privatnih, drzavnih ili drustvenih dobara. Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje
tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela.

2. Organizovani kriminal, maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. Oni su sve vise izvrsioci
nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze
osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih.

3. Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika, kao vid reakcije na nepovoljne
drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota.

4. Decijacije samounistenja, u formi alkoholizma, zavisnost od droga, pokusaj samoubistva i samoubistva, takodje
beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme.

5. Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna
dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima.

6. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim
vidovima samodokazivanja.

Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga:

1. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika,

2. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika,
ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme, vec i kriminalne aktivnosti.

3. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih, koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko
sebe i ne moraju imati obelezja devijacija, vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja, pa se ocekuje drustvena
tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak.

72. Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo?

Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. Drustvenom
zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i
timskog rada, uz odgovarajucu podelu uloga. U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika, centralnu i
odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. Pored centara za socijalni rad znacajne
sui uloge vaspitnih ustanova, koje se u osnovi dele na dva tipa:

1. vaspitne ustanove opsteg tipa, kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike, razvrstani prema uzrastu
dece i omladine, cijom zatitom i resocijalizacijom se bave.

2. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike), u koje se upucuju malolenici koji pored
prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje.

Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. Postoji nekoliko nivoa
medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog
prestupnistva:

1. opsta prevencija, ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard
porodice, koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece.
2. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece, odnosno prema
rizicnim porodicama.

3. specijlana prevencija, koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika, posto
sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite, kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih
uzrastu maloletnika.

Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili
prestupnistvo u razlicitim vidovima, odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. Medjutim, ove
mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. Neki sadrzaji i sredstva socijalne
politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. To se, Npr,
odnosi na potreban, ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici,
koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo. Drugi primer bio bi razvijen system
socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva, sto bi posredno imalo opste
preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika.

Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na
prestupnistvo maloletnika, vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma.

73. Pojam alkoholizma?

Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih
potreba. Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem, pa se zato
ovim problemom bave razlicite naucne discipline. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti, dok je istovremeno
veoma rasireni slozen socijalni problem, upravo zbog toga s emogu naci i medic. i social. teorije. Univerzalno je
prihvacena defin. SZO (svetska zdravstvena organizacija), koja alkoholizam opisuje i kao med. i kao soc. problem i
prema kojoj se alkoholicarima smatraju.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol, pri cemu ispoljavaju bilo otvorene
drustvene poremecaje, bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje, njihove odnose sa
drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje. Elementi medicinske definicije su: osoba koja
ekscesivno uzima alkoholna pica, postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice
koje mogu biti (dusevni poremecaj, porem. fizickog zravlja, poremeceni odnosi sa sredinom idr.).

Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se
manifestuje kao hronicna progresivna bolest, stecena navikom, koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za
pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva, sto za posledicu ima psihicka
i fizicka ostecenja i propadanja. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za
naviku, nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do
negativnih posledica.

Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih
obicaja i dijetetskih navika neke zajenice. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma, posto
postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi. Imajuci u vidu razlicite
pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je- alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost, sa elementima
fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma), koja je posledica navike ili navikavanja, sto neminovno void nizu
nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog, fizickog zd., odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica.

74. Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara?

Alkoholizam karakterise dug razvojni process, sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju.
Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u
nastanku alkoholizma:
1. Pijenje u drustvu- prati postojanje drustvene tolerancije, ali svejdeno, predstavlj pocetnu fazu alkoholizma. Ovu
fazu prate: alkoholna amnezija- gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja, ekstravagantno i rasipnicko
ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. Ova faza po Jelineku traje godinu dana.

2. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija- navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu. U
ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. Iako alkoholicar u ovoj
fazi pije sam, javljaju se ozbiljni licni, porodicni, profesionalni sukobi. Ova faza traje od1-3 godine, u nekim
slucajevima i duze.

3. Kompulzivno pijenje- nekontrolisano pijenje, je vec odlika hronicnog alkoholizma, kada covek ima nedovoljno
potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. Pad tolerancije je odlika ove faze, jer covek ne
moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi, dolazi da tremora misica, nedefinisanih strahova, tesko
psihicko, fizicko i socijalno propadanje, zapustanje u svakom pogledu, alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa
i ponasanja.

Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste, kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije,
jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije, motiva i razloga opijanja, drustveno znacenja
upotrebe alkohola, kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi.

Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji
koje imaju neke faze:

1. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema
alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista), sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu, za apetit),
uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne
smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina.

2. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje
(nekontrolisano uzimanje alkohola), postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti, pad tolerancije, veoma ceste alkoholne
amnezije, odsustvo izbora pica (pije bilo sta), nemogucnost apstinencije, gubitak kontrole u pogledu svih aspekata
ponasanja, pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara. Da bi se razvila toksikomanija
potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih, psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola.

U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara, ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5
karakteristicnih tipova:

1. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike, tako da se upotreba alkohola ponavlja,javlja
se psihicka zavisnost, ali se ne javlja gubitak kontrole. Postoje mogucnost apstinencije, posledice su vezane za
poremecaje odnosa sa drugim ljudima, ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. Kod
ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo.

2. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola. Kod ove grupe alkoholicara
jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. Ovaj tip se naziva jos i mediteranski jer je rasiren u
zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola, javljaju se fizicke
posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete, oboljenja probavnog tratka.

3. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju
kontrolu samo do prve case), jos uvek postoji mogucnost apstinencije. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni, tihi i
povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. Ovde se javljaju teskioblici
poremecaja odnosa sa okruzenjem, ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma.

4. Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije, stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da
nema treznjenja. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole, jer oni kontinuirano piju, lai ne u velikim
kolicinama. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece.
5. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond
ase opijaju danima, tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako
postici ali je to prividno, posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju
razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem.

Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara, imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana, pre svega:

Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije, sto znaci da
je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima.

Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja,
al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju.

75. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma?

U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu:

1. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. U

ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). Ove teorije
pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih
licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima
značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati
direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na
pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti, temperamenta i karaktera
postaju ranjive i osetljive na alkoholizam.

2. Psiholoske teorije su veoma znacajne, ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma, vec i za razvoj razlicitih
modela i aspekata terapije. Posebno su interesantistavovi psihoanalize, koji se odnose na ideju da alkoholizam
predstavlja regresiju u ponasanju, koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. Frojd je bio u pravu da alkoholizam
predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu, ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino
urodjenih faktora.

3. Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima
sredine odnosno drustvenim uzrocima. Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija
anomije, etiketiranje i potkulture.

Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe:

1. Alkohol je psihoaktivna supstanca, koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena
upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno, kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto
duzem roku u odnosu na druge droge. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine, kao i od
osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. Istrazivanja pokazuju tipicne nacine
reagovanja na unosenje alkohola u organizam:

0,05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo, 0,15% je vec visoka alkoholna intoksikacija, 0,2% dolazi
do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta, 0,4-0,5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda.
Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje, ucenje, resavanje problema, u duzem period
ostecuje mozak, jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda.

2. Licnost je uzrok alkoholizma, jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu. Postoje
saznanja da, intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano, dok mnoge
ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. Medjutim tip licnosti opredeljuje, pre svega,
pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu.
3. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma. Rec je o socijalnim,
dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota
mogu pogodovati pojavi alkoholizma. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola
podsticu alkoholizam.

76. Znacajnije posledice alkoholizma?

To su:
1. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske)
2. porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima,
3. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla
4. opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom
5. ekonosmke posledice.

Alkoholicar postaje sebican, agresivan, postavlja velike zahteve porodici, ne kritican je, povremeno ili na duze odlazi
od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. Tavko ponasanje alkoholicara
vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice.
U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna
zrtva. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari.
Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u
znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari.
Kad je rec o psiholsokim karakteristikama, onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne, preosetljive,
nesigurne i depresivne osobe. Kod alk. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost,
nedostatak strpljenja. Alk. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti. Kod mnogih alk. Je reg.
Prisustvo izrazite anksioznosti, stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu.

77. Drustvena reakcija na alkoholizam?

To su:
1. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa, potrosnje i uzimanje alk.
2. Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme.
3. Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk.
4. Nezainteresovanost
5. Celoviti program ii prevencija alkoholizma

Modeli tretmana alkoholicara su:

1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara
moze biti: dobrovoljno i obavezno.
U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk:
-averzivna terapija
-terapija kontrolisanog pijenja
-terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji
2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara)
3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara.
Osnovna karakt. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se
alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina.
Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze:
- Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Prvih 15 dana uce se teorije
o alkoholizmu i polaze se ispit, tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Nakon masec
dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice)
 - Stabilizaciona faza (traje godinu dana, seanse se odvijaju jednom nedeljno. Osnovni ciljevi ove terapije
su:potpuna apstinencija od alkohola, kompl. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa).

78. Definisanost pojma zavisnosti od droga?

Kada je rec o strucnoj literaturi, u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. Najopstija def. Pod
narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo
fizicku zavisnost. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom
smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. Izaziva jedne ili vise psihickih ili
somatskih funkcija organizma.
Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci, koji obuhvata alkoholizam, zavisnost od droga, kao i kafeizam
nikotinizam i teizam. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti
od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Karakt. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge
koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti.
Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje
nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga, sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno
ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. Psihicki efekti.
Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga, sto proizilazi iz interakcije
izmedju organizma i droge, a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma, koje ukljucuje
prinudu da se droga ponovo uzima, stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena.

79. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga?

To su:
1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge,koje oni
dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti. Opsta karakteristika svih
droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju, osete, osecaje i
raspolozenja.
2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica
njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma,tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do
apstinencijalnog sindroma, kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i
psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature, drhtavica, grcevi, mucnina is l.
Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate.
3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge, odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu
ranijom kolicinom droge, pa je zato stalno neophodno povecavati dozu.
Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga:
- zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena )
- kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe)
- nekontrolisane droge.

Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe:

1) Velike toksikomanije, koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost, kanabizam i kokainsku
zavisnost.
2) Male toksikomanije, koje se odnose na eteromanije, medikamentoznu zavisnost, teizam, nikotinizam,
kafeizam i slicno.
3) Politoksikomanije, podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno.

Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti, one obicno sadrze sledece
klasifikacione grupe:
1) Epizodne toksikomanije, najcesce vezane za uzimanje hasisa, marihuana i LSD, rekreativih sl. Droga poput
extasy.
 2) Blage zavisnosti
3) Prava zavisnost
4) Povratnicka zavisnost

80. Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije?

To su:
1) Klasični- stari narkomani, najcesce:
-leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. Morfijum pa su tako postali zavisnici.
-medicinsko osobolje, jer ima je droga dostupna
-umetnici
-najsiromasniji slojevi u nekim zemljama
2) Eksperimentatori, kao specifican tip narkomana:
- primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti)
-rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila)
3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih, politoksimanija eksperimentisanje, veoma
cesti smrtni ishodi).

81. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa?

1. Zavisnost tipa kanabis:

Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje, od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis.
Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20. Veka da se siri u americi u okviru Hipy pokreta. Najcesce se kao
efeksti marihuane navode stanja euforije, relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga, slabljenja paznje
itd. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze, a zatim faza sna koja traje nekoliko casova. Droga tipa kanabis
neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija, tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva
apstinencijalni sindrom. Medjutim, pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki
poremecaji, reakcija panike, kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze.
Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti
kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo.
U tom procesu pojedinac mora da nauci:
1. -tehniku pusenja marihuana
2. -Da prepozna pozeljne efekte droge
3. -da uziva u efektima iste
4. -mora da nauci da nabavi drogu.

2. Zavisnost opijatskog tipa

Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku
zavisnost i javlja se tolerancija.
Ove droge se unose u organizam pusenjem, usmrkavanjem i inekcijama.
Opijum je osuseni mlecni sok, koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka.
Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana, jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe. Najjaci
efekti postizu kad se droga unosi intravenski, i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma:
1. Faza udarnog dejstva (telesna senzacija, osecaj toplote, ubrzan rad srca) –
2. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja, javlja se smirenost blaga euforija,
umor, odustvo bola i povlacenje u sebe)
3. Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san)

Posle budjena oseca se umor, fizicka depresija, anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme.
Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma. Snazan je analgetik i hipnotik. Izaziva euforicne efekte koji su praceni
blagim hipnotickim opustanjem, misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti.
Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom, mlekom u prahu i sl.
Tako da su u prodaji retko nalazi cist. Heroin ima snazno euforicno dejstvo, a zavisnost od heroina nastupa vrlo
brzo, sa teskom aps. Krizom sto dovodi do brzog soc. I moralnog propadanja.Za zavisnost heroinskog tipa
karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga:
- Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze ,tako da je vrlo lako preterati u kolicini
uzete droge
- Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek
- Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna
(predoziranje).
Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti , tako da euforicki
efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti.

82. Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa?

1. Zavisnost halucinogenog tipa:

U halucinogene droge spadaju: meskalin, koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) , psilocibin koji ,se
dobija iz jedne vrste meksicke gljive , LSD 25 , koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice ,parazita koji
napada klas razi.Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge.
LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta ,a nekad i sa kockom
secera natopljenom ovom supstancom.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i
nekoliko dana nakon unosenja droge.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih
psihickih reakcija i poremecaja cula.
Najcesci efekti LSD-a :
- Poremecaj u percepciji prostora i vremena,
- Fenomen sinestezije
- Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu
- Svet je u stalnom , fluidnom stanju
- Emocionalna labilnost
- Halucinacije
- Osecaj iracionalnosti
Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji,akutne psihicke reakcije panike ,produzene
psihoticne reakcije tipa sizofrenije, povratne psihicke reakcije, hronicne izmene licnosti. Kod svih halucinogenih
droga postoji tolerancija, ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost.

2. Zavisnost kokainskog tipa:

Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke. Najcesce se uzima usmrkavanjem,a redje
oralno i IV. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti, dok se fizicka zavisnost ne javlja, niti postoji
tolerancija, sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge. Efekti su stimulativni, dolazi do kozne, slusne i vidne
halucinacije. Javljaju se delirantne ideje, stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i
fizicke moci. Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima, koje su najverovatnije
posledica potrebe za drogom. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem
osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”.

83. Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih?

Opste karakteristike zavisnosti od droga:

- Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane
zavisnosti. Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. Primarna
narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano,
kad izostane drustvena reakcija.
- Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti. Do prelaska primarne
narkomanske dev. u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge
pocinje da biva vidljivo, kad drustvena sredina pocinej da reaguje, narkoman prihvata sebe kao narkomana usled
etiketiranja od strane okruzenja.

Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju. Na osnovu ovih kriterijuma
sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe:
1. Narkotici (opijum, heroin, morfijum)
2. Sedativi (pilule za spavanje, trankilizatori, barbiturate)
3. Stimulanti (kokain, crack, amfetamini)
4. Halucinogenici (LSD, meskalin, pejotl, PCP).

Narkomanije mladih:

Narkomanija mladih su visoko zastupljeni. Naime, licnost mladog narkomana, odnosno nekog svojstva mladih lica
predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. Ova svojstva mladosti mogu takodje
predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima.
Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe, dok kod klasicnih narkomana postoji individualno
koriscene droge. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga, najpre, zato sto je ona vezana za sam
promet droge i, za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura.
Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba, interesa i pozicije mladih u savremenim
drustvima. Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije.
Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu:

1. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije,
2. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia
3. -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo,
4. -grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga
5. -u grupi se stvara system racionalizacije, kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge
6. -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota, odevanja, muzike i sl.

Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. Za vecinu narkomana najvazniji razlozi
vezivanja za grupu su:
-zajednicko uzivanje droge
-mogucnost nabavke droge
-osecanje zasicenosti
-uzajamno razumevanje
-postojanje slicnih ideja i stila zivota.

84. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana?

Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga:

 1. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih
mera prema uzivoacima droge
2. Medicinski model, koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u
okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana.
3. Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. Odnosima
i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi.
4. Socio-kulturni model, zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga,
primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota.

Drustvena reakcija na narkomanije:

U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama
pozitivnog i neg. Nagradjivanja za progres u promena navika, ponasanje i stila.
Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori, psih. Klinike, soc. Ustanove) ali
se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti.
U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr. reagovanja na zavisnosti droga:
-lecenje zavisnika od droge, koje je dobrovoljno i odvija se u psih.ustanovama primenom odr. Tipa medicinsko-
psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije,
-kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama. Tako se,
na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i
omogucavanje uzivanja istih.

Prevencija narkomanije:

Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u :

-socijalnim uslovima zivota,
-drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav.
-Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima
-sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge.

Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva:

-potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i
-poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja, stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja.

Posebna prevencija ima za cilj:

-sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i
dr.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. Od droga.
-blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije, zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim
situacijama.

Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka, odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje
vec je potrebno:
1. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga,
2. -negovati odnose zavisnika sa porodicom, vrsnjackim grupama, mikrosocijalnim okruzenjem,
3. -podsticati poztivne stilove i nacine zivota,
4. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab. Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama.

Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije:

Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. Zavisnik koji je ostao bez droge, narocito one
koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu. To znaci da
zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan
nacin dosli do nje.
Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja, obijanje apoteka, falsifikovanje
recepata itd.
Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga:
1.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod
uticajem droge. Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin, LSD, kokain.
2.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se
kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. Pored krivicnih dela neki zavisnici
cine i razlicite prekrsaje, kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje, prostitucija.

85. Izvitoperenja seksualnih potreba?

Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima, u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih
potreba. Kao i sve dr. Ljudske potrebe i seks. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je
unapred def. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. Postoje dva aspekta seks. Potreba coveka:
-Psiholoski aspekt, koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe, potrebe za drugim ljudima posebno osobama
suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i
-Socijalni aspekt, koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks.potreba i njihovu drustvenu kontrolu.

Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama, nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks.
Potreba koje su posledica dusevnih bolesti, psih. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri
psihopatalogije.
U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc. I psihopatoloskih izvitoperenja seks.
potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. Na slican nacin, lezbejstvo i pederastija, kao dva prisutna i rasirena vida
seks. devijacija nastaju po pravilu, kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc. ravoju, ali u odredjenim
slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor,
brodovi, musk ii zenski internatii sl).
Fetisizam, voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks.
potreba, ali se obicno smatraju manje opasnim, jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema.
Medju devijacijama, koje su znacajne, izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks.
usmerenja mladje osobe i deca.
Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. potreba gde se podrazumeva upotreba sile. Silovanje takodje
pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. devijacija.

86. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija?

Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks.devijacija, ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju
seks.potreba u pogledu njihovog sadrzaja, nacina i forme. Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija.
Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima.
Elementi ove definicije ove pojave su:
-prostitucija je prizanje seks.usluga za naknadu, sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih
odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge.
-drugi element definicije je promiskuitetnost, sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera. U ovom smislu
prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje.
-terci element def.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti, odnosno odsustvo emocija.

87. Oblici prostitucije,tipovi prostitutki i uzroci prostitucije?

Postoje 2 najopstija tipa:
1.neorganizovanu prostituciju karakt. vrlo nizak socijalni status, nepovoljni uslovi zivota,losi uslovi obavljanja
delatnosti. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna,kafanska, motelska, drumska i lucka.
2.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela, kojima obicno
rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad
obavljanjem prostitucije.Vidovi organizovane prostitucije su turisticka, sajamska, kongresna.

Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju
akterima prostitucije, posebno medju prostitucije.
Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije:
-homoseksualna
-heteroseksualna.

Neki karakteristicni tipovi prostitutki

U neorganizovane prostitutke spadaju:

1. -ulicne prostitutke,
2. -soferske ili drumske prostituke,
3. -radnicke prostitutke,
4. -turisticke prostitutke,
5. -povremene ili periodicne prostitutke.

U neorganizovane prostitutke spadaju:

1. -hotelske ili barske prostitutke,

2. -kongresne prostitutke,
3. -Klasicne prostitutke,
4. -devojke za poslovnu pratnju,
5. Korporacijske ili preduzetnicke
6. -devojke na poziv.

88. Socijalne karakteristike prostitutki, uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ?

Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina, odnosno iz radnickih i zemljoradnickih
porodica. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece
gradske sredine.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. Tako vecina
prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje, a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu. Losa obrazovna i
kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su
relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom.

Drustveni odnos prostituka-musterija:

Prostitucija je komercijalizovani odnos, koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj
koji trazi i placa usluge.
Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj
ko pruza usluge, dok je klijent najcesce zasticen, uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja.
Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave, koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije.
Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati, a
pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko
isudjuje. Druga opsta funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. Posto se
njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima, klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti
neke devojke, dovoljno je da je platezno sposoban.
Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti, koja bi
proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom.

Neki znacajniji uzroci prostitucije:

Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost.
Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti
prostitutki.
Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima.
Uzroci prostitucije:
-drustveno-ekonomski faktori,nizak drustveni polozaj, lose i nesigurne uslove zivota,
-licni faktori, prinuda od strane poslodavca.

89. Drustvena reakcija na prostituciju,prevencija i rehabilitacija?

1. Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise.
2. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova
za obavljanje delatnosti.
3. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i
morala.
4. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti
prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki.
5. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija, pa cak i neki
vidovi zastite prostitutki.

Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki

Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka, koji podsticu
nastajanje prostitucije. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su
opste, posebne i specijalne preventivne mere.
Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju. Rehabilitacija prostitutki bi
trebalo da obuhvata razlicite socijalne, ekonomske, psiholoske, obrazovne i druge mere usmerene prema:
1. -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu,
2. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju,
3. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje,
4. -pomoc u nalazenju zaposlenja.
Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki.

90. Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja?

Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni
zanimanje, ni zanat, ni sigurno boraviste, niti mesto za opstanak.
U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da
zive posteno i moralno, niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja.

Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost, ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim, sto je sigurno das u
prosjaci mobilni, bez obzira da li su skitnice ili ne. Jedan domaci autor napravio je razliku izmedju pojmova
besposlicara i skitnice i prosjaka, imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova:
1. -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u
kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir.
2. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja,namaju stalno mesto
boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do
mesta, izdrzavajuci se od materijalnih sredstava, bilo stvari od vrednosti, a sasvim retko uspevaju da se bave i
drugim korisnim poslovima.
3. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili
zanimanja, u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka.

Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju
materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga.
Sastavni delovi ove definicije su:
-trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom,
-sticanje materijalnih vrednosti,
-odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga.

91. Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike?

1.Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici,
sadrzaji, vidovi i nacini prosjacenja, stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt. Klasnih drustava. Vec sa
pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili
gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima, postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara.
2.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije. Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih
mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama.
3. marginalizacija, znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa, procesa i
aktivnosti. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama, zive u losim soc. , ekonomskim i kult. Uslovima pa su zavisni od
drugih.
4.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. Prosjacenje je posledica reprodukcije
siromastva.
5. Socijalna izolacija, kao karakt, obelezje ove devijacije, izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje.
6. prostorna mobilnost je bitna karakt. Prosjacenja, posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto
menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje, uz manje rizike od sankcija.
7.rasirenost je jedna od karakt. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u
srbiji.

92. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja?

1.drustveni uslovi su dominirajuci. Ovoj grupi pripadaju posebno:

-socijalno-ekonomski uslovi
-Profesionalni uslovi
-soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti,
-Soc-politicki uzroci (ratovi)
2.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja. Rec je o tome da neke osobine licnosti
pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota.
3.Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim, stim sto postoji odsustvo socijalne zastite, npr mentalno ometeni i
lako dusevni oboleli.
4.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja, pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke
druge devijacije.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija, kao i mnogi isluzeni
alkoholicari, narkomani i prostitutke.
5.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi
prosjake.
Najcesci tipovi prosjaka

Postoje 3 grupe:
1. -socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida, starih, mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca,
2. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada,koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog
drustvenih kriza u ekonomiji, ratova is l.
3. -gradska sirotinja seoskog porekla.

Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka:
1.siromasni,socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa, to su slucajni i prosjaci iz navike.
2.profesionalni prosjaci,koji poseduju specificne tehnike prosjacenja, prostorno su pokretljivi, imaju prakticno
iskustvo u pridobijanju musterija.

Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja:

1. individualno,
2. grupno,
3. kolektivno prosjacenje.

93. Drustvena reakcija na prosjacenje?

1. Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva,

2. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva,
3. prezir i odbacivanje,odbojnost i moralna osuda prosjaka,
4. sankcije, u vidu zogosanja,zatvora, smrtne kazne i sl.

Kad je rec o drustvu u Srbiji, reakcija se ispoljava u dva vida:

-sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira,
-socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje.

94. Opste odlike i vrste igara?

U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje, pa je njihova osnovna funkcija bila da
obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za
samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici.
Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre, specificna po takmicarskom karakteru. Sve igre imaju, u
principu, zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe,potrebe
za druzenjem,pripadnoscu, radoscu, slobodom pokreta i sl.
Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter.

95. Kockanje i kockarske igre?

Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske, ekonomske i soc. posledice.

U osnovi, kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju, gubljenju i dobijanju, materijalnih vrednosti,
putem razlicitih vidova kockarskih igara.
Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog
cilja. Naime, kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija, zanost i strast, ali je i njegova odlucujuca karak. Materijalna
dobit kao ciljni rezultat.
Kockanje je ustvari izvitoperenje igre, predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i
karakt. igara.
Odlucujuca vrednosna karakt. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda, jer se ovde fikcija igre pretvara u
posebnu realnost. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice.
Prema tome, za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora:
1. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i
2. Negativne ekonosmke i soc. Posledice.
Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat. Posledicama,
ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije.

96. Karakteristike kockara i kockanja?

Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu, dok osobe viseg drustvenog
statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem.
Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. Kao sto su odlicno poznavanje
tehnike kockanja, vrste, pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima
id a smanji rizik gubitka.
Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja, ali se u sustini ne razlikuju bitnije
od prof. Kockara, jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja, vestina, iskustva,
obmane i prevare.
Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. Ili poluprof. Kockara. Medju njima su najcesce
zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju.

Neki znacajni uzroci kockanja

Podeljeni su u 4 osnove grupe:

1. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja, koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu
dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama.
2. Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka, njegovih
socijalnih odnosa i obicaja.
3. Psiholoski faktori, medju kojima su potreba za izazovom, samodokazivanjem, takmicanjem i potcinjavanjem
4. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije, deo
slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom.

97. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre?

Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju.
Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja.
Pored prof.kockanja, krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje
drugog na kocku, organizovanje i omogucavanje kockanja). U nekim drzavama, sankcijama podleze samo kockanje na
javnom mestu. U soc.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc.zastite.
u principu, kockari retko koriste neke oblike soc.zastite. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja, koje ostaju bey
sredstava za zivot,doma i porodicne podrske.
Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos,dok se mat.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova
devijacija,tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr.reakcije.

Kockanje i druge drustvene devijacije

Kockanje, kao drustvena devijacija, povezano je sa kriminalom, narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim
vidovima,koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja.
Poseban vid org.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati,ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem
razl.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu.
Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza.
Osim povezanosti sa kriminalom,postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom,prostitucijom i
besposlicenjem.
98. Pojam agresije?

Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila. Agresije su
predmet interesovanja razlicitih nauka: prava,kriminologije, psihologije,pa cak i biologije.
U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam, sukob, konflikt,suprotnost,opozicija
i tenzija.
Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca, jer one predstavljaju spec.vid
drustvenih odnosa, medjuodnosa pojedinca,drustvenih grupa i globalnih drustava. Kao takve one su deo drustvene
strukture.
Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se
suprotstavljeni interesi,drustvenih grupa,pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom.

Teorijska objasnjenja prirode agresije

Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog
nagona, koji je deo covekove prirode. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i
postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih.
Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije, koje polaze od stave das u agresije reakcija
na razlicite vrste tenzija, a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd, a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za
osujucenje nekih potreba, frustracijama. Agresija se javlja kao reakcija na frustracije, stim sto se nesme zanemariti i
saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste.
Trecu grupu cine socioloske teorije, ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu
funkciju u drustvu. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u
komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije, posto ce svi ljudi biti jednaki, pa otuda nece biti ni razloga za
sukobe.
Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem, izrazavajuci njihovu
negativnu ocenu, posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u
drustvu. Po ovoj orjentaciji, sukob je drustvena bolest, patoloska pojava, ne moralna cinjenica, koja remeti organsku
harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu.
Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org. , podela uloga i dobrog funk. Drustvenih
institucija stim sto funk.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija, pri cemu
disfunkcije imaju blazi nivo, jer remete normalno funkc.drustva, dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. U tom
smislu, sukobi i agresije su sastavni deo funkc.drustva, oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao
neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo, pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte. Italijanski
mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage, drustva i istorije, smatrajuci da se politick ii
svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom, dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije
neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja.
Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba
zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom, i potcinjenih drustvenih
slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu.

99. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija?

Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima:

1. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po
principu saradnje.
2. Odnosi sukoba postoje, u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i
strukture.
Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih, ekonomskih, socijalnih
odnosa.Uopsteno receno, sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa, slojeva, grupa i pojedinaca u
odnosu na drustvene, materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti.
Odnosi moci , uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa.Imajuci
u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o
razl tipovima agresija poput individualnih,grpunih,kolektivnih,medjunarodnih ili globalnih.

Tipovi agresija

Postoje dva najopstija tipa agresija:

1. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili
izmedju velikih drustvenih grupa.One se mogu odvijati na makro-drustvenom planu npr ratovi pobune i
revolucije , ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc
2. Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje
drustvene grupe.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i
drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom.

Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i
ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota
prava i materijalnih dobara.

100. Ratovi i krvna osveta?

Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno
drustvene uzroke najcesce ekonomske , politicke,socijalne,kulturne ili religijske prirode.
Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije.Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo
permanentno postojanje.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava),verski ratovi,rasni
ratovi,gradjanski ratovi i svetski ratovi.

Krvna osveta

Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i
danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika.Krvna osveta je slozen drustveni problem.Istorijski
gledano , krvna osveta ,kao deo obicajnog prava ,nastala je u vreme nerazvijenosti drzave.Prvobitna krvna osveta bila
je nesrazmerna i surova.Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike,dok se krvna osveta
ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub).Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-
plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu.Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci , 48%
ispitanika.
Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu, ali je jako prisutan u mnogim
drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima. Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca.

101. Ubistva i telesne povrede?

Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija, koje se odvijaju na mirkosoc. Planu i
karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile. Ubistva itelesne povrede su
najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa.
Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni, razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po
posledicama, ali su zato rasirenije. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu, dok povrede karakterisu povrat,
koji cesto vodi do ubistva.
Po pravilu, ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa.
Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama,
kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. Rodbinski, susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni
drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje, vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. Odnosi ljudi u
procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim
grupama i izmedju radnih grupa, sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile.
Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva:
1. Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna, ne proizilaze iz sukoba, ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih
slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto
vezana sa razbojnistvima).
2. Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija. Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema
uslovima savremenog zivota).

Postoje razlicite klasifikacije ubica, nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu:

1. Normalni tip
2. Psihopatski tip
3. Alkoholicarski tip
4. Ubica osvetnik
5. Sadisticki tip
6. Sizofreni tip

102. Siledzijstvo i vandalizam?

Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu, koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali
vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture
ukoliko se ponavljaju.
Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa, koji drustvene
sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota.
Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba.
Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive,
dok u sirem smislu moze predst. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti, modela zivota i obrazaca
ponasanja koje namece neko drustvo.
Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce
naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad, skitnja, alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje.
Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl. Materijalnih drustvenih vrednosti, dok
u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih, kulturnih i istorisjkih vrednosti.
Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u
destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture.

103. Nasilje nad decom?

Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba, intresa, intregriteta
licnosti, sloboda, prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja.
Skala nehumanih odnosa prema deci:
1. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija,kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u
skladu sa njegovim potrebama,interesima i licnim osobinama,kojima se zapostavljaju razvojne
potrebe,mogucnosti,sklonosti i talenti deteta,
2. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti
deteta,kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i
interesa deteta,sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana, odeca, obuca,zastita zdravlja itd)
3. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto
se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja,ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima,a
njegova licnost se potcenjuje,omalovazava i ugrozava.
4. Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa,razlicitog sadrzaja,cija je sustina u koriscenju i
iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih.
5. Nasilje karakterise primena fizicke sile, psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca, institucija i
drugih tipova dr.ustanova ili org.u odnosima sa decom.

U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte, postupke i ponasanja grupa, institucija,organizacija ili globalnih
drustava u odnosima prema ljudima,koje karakterise upotreba fizicke,psihicke,politicke ili neke druge sile kojima se
ugrozava fizicki,psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka,psihicka ili druga ostecenja.
Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca,dr.grupa i institucija i globalnih
drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol, fizicka ili psihicka ostecenja,ugrozava
zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj.
U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom:
1. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva
jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca, dr.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima
prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol,ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot
deteta. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama, cupanje kosom, udaranje
razzlicitim predmetima dete po telu i glavi, nasilno uranjanje u vodu,nepruzanje pomoci i zastite itd. Kao
indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla,modrice i ostecenja prepoznatljivog
oblika,zaplasenost, strah,izgubljeni pogled itd.
2. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca, drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim
slucajevima,koje karakterise zapostavljanje, ugrozavanje, vredjanje, verbalni napadi, odsustvo ili ispoljavanje
negativnih emocija,lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika.
Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi,najcesce u vidu: emocionalne hladnoce, uskracivanje ljubavi i
paznje, upotrebe pogrdnih imena, podsmevanje,zabrane,prikazivanje nasilnistva itd. Najcesci indikatori psihickog
nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju,enureza i enkopreza,poremecaj sna,gubitak osecaja za vreme i
proctor,regresivno ponasanje,poremecaji ponasanja.
3. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban,a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.
Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.nagona. Seks.nasilje
predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni, gestovni ili fizicki kontakt sa
seks.sadrzajem, koji prati odsustvo volje, zelje, prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa, kada su u
pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama,htenja i prihvatanja,kada je najmanje jedan
od ucesnika maloletna osoba.
Prepoznatljivi oblici seks.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje,modrice, naglaseno crvenilo ili
povrede genitalnih organa,znaci venericnih bolesti, moguca trudnoca,vidljivo povlacenje,agresivnost,pokusaji
samoubistva,povlacenje u sebe itd.

104. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva?

Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva,cija je funkcija bilo verovanje da se
samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj. Ova vrsta samoubistva bila je
motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih
plemena. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna. Motivi ovih
samoubistava su najcesce samokaznjavanje,osveta,prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme.
U vecini religija samoub.se tretira kao greh. U nekim drugim rel.samoubistvo je deo religijskih obicaja.
Samoubistvo se javlja i kao kult, i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim
pokretima.
Samoubistvo je deo moralnih principa, sudva i ponasanja,povezanih sa drugim vrstama principa i stavova.
 Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva,pokreta, principa i ponasanja na
pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe.
Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike,nauke ili
antropologije.
Naucna istrazivanja pocinju relativno rano,iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od
Dirkema. Samoubistvo je predmet bavljenja razl.nauka etnografije,
etnologije,sociologije,antropologije,psihologije, kriminologije,medicine id r.
Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro, mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva,
kao pojave.
Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim
mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva.
U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila,ali je ovde pre rec o moralom
sudu,a ne o naucnom stavu. Medicina se ipak, bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika
odredjenih bolesti,zdr.stanja,invaliditeta ili naslednih faktora.
Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja. U ovom
smislu, zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja.
Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti. Ova tendencija
dezintegracije i destrukcije ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. Akt agresije je aktivna manifestacija
instinkta smrti.
Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom
povezano sa idejom o smrti.
Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana
vrednost-zivot.
Samoubistvo, kao drustvena cinjenica, reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove, kako na makro tako i na
mikrosoc.planu. drugim recima, samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni
problem, koji ima sopstvenu etiologiju, karakteristike, dinamiku. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na
sto hiljada),srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada).
Statistika:
 Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola , nefleksibilnije u nekim vidovima promena,
 Stopa samoubistva raste sa godinama starosti
 Sukobi i nesporazumi sa porodicom, obrazovnim i drugim ustavnovama ,
 Nize stope su kod ozenjenih
 Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva,
 Ekonomske , politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci
samoubistva,
 Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili
profesinalnih skupina.

106. Dirkemova tipologija:

1. Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni, politicke i porodicne
zajednice kojoj pojedinac pripada.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju.Egoizam je stanje u kome se
individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim , tako da prekomerna individualnost prouzrokuje
samoubistvo.
2. Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak.Ono nastaje usled nedovoljne
individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije.Drustvo kontrolise pojedinca putem
sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na
pojedinca.Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko.
3. Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na
pojedinca.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca,ciju superiornost on
prihvata.Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji.
4. Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca.

107. Pokusaj samoubistva?

U osnovi, pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota,ali cin
nije dovrsen i smrt nije nastupila.Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja
samoubistva, tako su npr pokusaji cesci od samoubistava.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima
samoubistva, a stariji cesce vrse samoubistva. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u
nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste. Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje
brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova,dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa
visine,presecanjem krvnih sudova, vatrenim oruzjem isl.
Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja
samoubistva nema velikih razlika. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se
u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom.
Naravno, bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama.Medju najbitnijim
navode se :
 Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija)
 Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci,prikljucivanje porodici)

108. Drustvena reakcija na samoubistvo?

Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa:

1. Odobravanje je vezano za mitsko-religijska ,obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa.Drustvena
zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca,kamikaze su slavljene i
uvazavane.
2. Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima.
3. Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja,zbog cega ono cesto
izaziva strah i povlaci osudu.
4. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih,hronicno neizlecivih ljudi u
socijalnoj i licnoj krizi,mentalno obolelih,alkoholicara ,narkomana i dr.

Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za
dusevno stanje uoci samoubistva.To su : progresivno stesnjenje,samoagresivnost i bekstvo u irealnost.
Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno
ugrozenih.

109. Korupcija?
Korupcija (corrumpeze,lat.-pokvarenost,podmitljivost,potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i
najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji,ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike.
Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije.Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u
javnim i drzavnim sluzbama,poput zakonodavstva , izvrsnih , pravosudnih i upravnih tela,dok je kasnije prosiren na
sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih.
Korupcija ima svoje administrativne, politicke, ekonomske, pravne, socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje, iako se
uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita, ucena, primanja poklona,baksisa i slicno.
Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike, ali u osnovi, znaci
zloupotrebu javne funkcije, procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica,definisanih na osnovu legalnih ili
kulturnih standard, radi sticanja licne ili privatne koristi.
Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih
subekata (davaoci i primaoci mita).
Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog
ponasanja.Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi,bogatstvo i
moc , moc i autoritet,privatno i sluzbeno.
Mito u vidu davanja (aktivno) , primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce
uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije.Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji
pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu.

110. Tipicni aspekti i vidovi korupcije?

Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u
privatnu korist.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes
naspram licnog.
S druge strane, definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama, prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje
van zakonskih okvira, smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju
legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju.
U socioloskoj perspektivi, kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega
nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci,kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih,
socijalnih,ekonomskih i drugih drustvenih uloga. Socioloski posmatrano, glavni uzroci korupcije u visoka
koncentracija bogatstva, moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi, nedemokratski i autokratski rezimi,
visoka birokratizacija, monopoli, drzavne koncesije,slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem. Postavlja se
pitanje da li je i nepoizam vid korucije. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba
ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika.
Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. Smart se da
ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete. Vecina ekonomista smatra da distributivni i
redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije. Najbolji primer za to je postojanje i
rasirenost crnog trzista.
Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih
odnosa poput:
 Uzimanja kredita ispod trzisne cene,naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije,
 Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija,
 Vladinog posredovnja u nabavkama,javnim radovima i sl,
 Kontrole cena,
 Tajni i diskrecioni fondovi,
 Garancija za kredite,
 Vldine nabavke,
 Monopol nad informacijama.

Tipologija opstih tipova korupcije:

 1. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog
2. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima
3. Korupcija zasnovana ka javnom interesu.

Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih
novcanih ili statusnih dobitaka, ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa.
Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis, koji koriste kako bi
maksimalizovali svoje prihode.Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost, kojom se krse
obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti.
Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac
moci kome je povereno da cini odredjene stvari, odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da
preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin
osteti javni ili interes sluzbe.

Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije:

1. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i
njeno preusmerenje za licnu upotrebu,
2. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje
nelegalnim poslovima,
3. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave,
4. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj
gradjana.

Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi, prava,
koriste usluge ili zavrsi neki javni posao.U osnovi, najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra,
interesi i pozicije u drustvu.
Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega, nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva, etickih stavova i
ponasanja u javnim poslovima.

111. Drustvena reakcija na korupciju?

U najsirem smislu, prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last, na
legitimnost, kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet
ministara Saveta Evrope, kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene
oblike, a ne samo kriminalni aspekt, sve sto se preduzme moze biti neadekvatno.
Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere, koje ukljucuju stvaranje morala i kulture, suprotstavljanja korupciji,
moralno i gradjansko vaspitanje, negovanje demokratskih institucija, jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju
javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima.
Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina
prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija, dobara ili sredstava.

SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA)

100. Ratovi i krvna osveta
Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne
društvene uѕroke najčešće ekonomske, političke, socijalne, religijske. Društveno organizovani tip agresije predstavlja
suprostavljeni politički, socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se
razrešavaju kroz rat. Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita
žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter, zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske ,
materijalne i druge žrtve. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili
ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život, masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja. Takođe remete
normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara.
Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje.
Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge
zbog kojih dolazi do ratova:
1. Međunacionalni ratovi- ratovi između država
2. Verski ratovi- u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi,
holokaust)
3. Rasni ratovi- kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti
4. Građanski ratovi ili revolucije- sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva
5. Svetski ratovi- koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju
najdrastičnije šposledice
Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije, koja se odvija na mikro-socijalnom planu i koaj
je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. Krvna osveta je društveni problem.Krvna
osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija, kao deo običajnog prava.
Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom
pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni
položaj iako žive u gradu. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života , povreda
ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete
vezano za činjenicu ko, kako i kada treba da izvrši osvetu, uključujući i institut mira odn. Način prestanka krvne
osvete. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost. Linč je takođe vid
kolektivne agresije, koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. On
se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili
organizacija.

101. Ubistva i telesne povrede.

Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija, koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i
karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile. Ubiostva i telesne povrede su
najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa, koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po
društvo, pojedinca i grupe.Ugrožavaju život i biće čoveka.
Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju, zbog nepostojanja volje i svesne namere da se
takva povreda ili smrt izazove. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden
fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve.
Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa, što znači
da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u
čestom ili stalnom kontaktu.
Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama
kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba, jer se nesređeni odnosi polova, bračni i porodični odnosi
mogu rešavati dogovorom, izmirenjem, razilaskom, razvodom braka, raspadanjem porodice, a ne nužno lišavanjem
života.
Rodbinski, susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može
da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi
zbog povrede i osujećenja nekih prava odn, usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine.
Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i
ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa, što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile.
Dva posebno dramatična tipa ubistva su:
1. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da
radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom.
2. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija.
Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva.
Gutmaher je dao podelu ubica:
1. Normalni tip- normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava
ubistvu ili nekom drugom tipu agresije.
2. Psihopatski tip- psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. Imaju
unutrašnje konflikte.
3. Ubica osvetnik- neguje se u tradicionalnim zajednicama, ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i
interesa. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. Danas se javlja tip organizovanog
osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće
društvene grupe izvodeći politička, religijska ubistva i terorističke napade.
4. Sadistički tip- nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere, zahvaljujući agresiji
usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom.
5. Šizofreni tip- čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi.
Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe.

102. Siledžijstvo i vandalizam

Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu, koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali
vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture,
ukoliko se ponavljaju. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. Siledžijstvo je pojava u kojoj
se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove
vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u
društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte
mađih osoba, znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih
marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu
snagu. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem
pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe. Siledžijstvo uglavnom izvire iz
nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput
porodice i susedstva, da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s
obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje, organizovan porodični život, stalna materijalna sredstava za život, radnu
karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene
osobe kojima je svojstven nerad, besposličenje, skitnja, alkoholizam, emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske
smetnje. Kroz siledžijsko ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja, ali istovremeno i
svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života.
Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih
vrednosti, dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih, kulturnih i istorijskih
vrednosti. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se
sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro. Vandalizam maloletnici
izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju. Ispoljavaju bunt
protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno.

103. Nasilje nad decom

U def. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba, interesa, subjektiviteta, integriteta ličnosti, sloboda, prava i
blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. Skala nehumanih odnosa prema deci:
Zapostavljanje- je takav odnos pojedinca ili institucija, kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa
njegovim potrebama, interesima i ličnim osobenostima, kojima se zapostavljaju razvojne potrebe, mogućnosti,
sklonosti i talenti deteta.
Zanemarivanje- obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija, koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta, kojima se
ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta, što uključuje
kako potrebe egzistencije, tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku.
Zlostavljanje- kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se
ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja, ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima,a njegova
ličnost se potcenjuje, omalovažava i ugrožava.
Zloupotreba- posebano negativan nehumani tip odnosa, različitog sadržaja, čija je suština u korišćenju i
iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska, politička, seksualna...)
Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke, psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca, institucija
ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom.
Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca, društvenih grupa i institucija i
globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol, fizička ili psihička oštećenja,
ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj.
Fizičko nasilje- ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo
upotrebu sile, već i zanemarivanje fizičkog, izgleda, razvoja, zdravlja i zaštite egzistencije deteta. Najčešće se ispoljava
kao: udaranje rukama i nogama, čupanje kose, uvrtanje delova tela, udaranje štapom, opekotine vodom, cigarama,
vezivanje, zaključavanje, lišavanje hrane, odeće i obuće itd....Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog
porekla, modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika, zaplašenost, strah, izgubljen pogled i sl....
Psihičko nasilje- je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca, društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima
čitavih globalnih društava, koje karakteriše zaposatvljanje, ugrožavanje, potcenjivanje, vređenje, verbalni napadi,
odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija, lišavanje psihičke, emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje
subjektiviteta ličnosti maloletnika. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće, uskraćivanje ljubavi i pažnje, odsustvo
kontaktiranja sa detetom, vike, bezrazložne grdnje, vređanje i psovke,prisustva nasilja i dr. Indikatori: zaostajanje u
fizičkom razvoju, poremećaji sna regresivno ponašanje, zastoj u emocionalnom razvoju, hladnoća, enureza i
enkopreza, pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr.
Seksualno nasilje- po svojim sadržajima poseban, a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. Podrazumeva
korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih poriva, potreba i nagona. Seksualno nasilje
predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni, gestovni ili fizički kontakt sa
seksualnim sadržajima, koji prati osustvo volje, želje, prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa, kada su
u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama, htenja i prihvatanja, kada je najmanje jedan
od učesnika maloletna osoba. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka, lascivnih reči i priča,
naglašenog pokazivanja seksualnih simbola, do dodirivanja, pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja.
Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje,
povrede modrice, naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela, znaci veneričnih
bolesti, regresivna ponašanja, vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost, bežanje ode kontakta sa decom i
odraslima i sl...

104. Shvatanja i pojam samoubistva

Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva, čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u
određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda
samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u
nekim okolnostima mogu biti i grupna, ne i pojedinačna. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje,
osveta, rehabilitacija od strane grupe ili zajednice, prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. U većini religija
samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na
oduzimanje života. Samoubistvo se javlja i kao kult, u primitivnim i nekim religijskim sektama, kulturnim i umetničkim
pokretima. Samoubistvo je deo moralnih principa, sudova i ponašanja, povezanih sa drugim vrstama principa i
stavova. U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne
kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice.
Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva, pokreta, principa i ponašanja na pojavu
samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem
neke grupe.
Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike, nauke i antropologije.
Naučna istraživanja- njime se bave mnoge nauke sociologija, antropologija, prava, psihologija i dr.
Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro, mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva, kao
pojave.
Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima
koji pogoduju pojavi samoubistva.
U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila, ali je ovde pre reč o moralnom sudu, nego o naučnom
stavu. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi
simptomi mentalnkog oboljenja. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija, shizofrenija,
alkoholizam.
Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva, jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. Najopštija ideja izražava stav
da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos).
Samoubistvima se bavi i statistika- Ketle i Geri.
Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave.
Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom.
Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o
posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u
pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i
mikrosocijalnom planu. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem, koji
ima sopstvenu etiologiju, karakteristike, dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva, tako da nije prost
zbir individualnih akata.

105. Društvene karakteristike samoubistva

Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici
populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada).
Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva, ali i relativnu stabilnost u dužem
vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice.
Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4, sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti
unutar samoubilačke populacije. Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih
položaja i odgovornosti. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena,
posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi.
Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. Više stope
samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i
gubitak radnog položaja, značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece, socijalna izolacija,
pasivnost, gubitak prijatelja, kolega, hronične bolesto, radikalana promena dnevnih, godišnjih ciklusa i obaveza a
penzionisanjem se suštinski, striktualno i dinamički menjaju. Kada su u pitanju mladi, onda sukobi i nesporazumi sa
porodicom, obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i
sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva.
Na samoubistvo utiče i bračni satatus. Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici, slabi porodičnu
koheziju, solidarnost i podržavajuće moći porodice.
Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači, što znači da društveni uslovi života u ljima
takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze
u samouništenju.
Ekonomske, političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci
samoubistava.
Kada je u pitanju obrazovani status, pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu.
Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili
profesionalnih skupina.

106. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva

Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva, što
je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog
karaktera, odn primarnih društvenih uzroka:
1. Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne, političke i porodične
zajednice kojoj pojedinac pripada. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. Egoizam je stanje u kome se
individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim, tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva.
2. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak. Ono nastaje usled nedovoljne
individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. Društvo kontroliše pojedinca. Iz dužnosti
je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko.
3. 3. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu
na pojedinca. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca, čiju superiornost on prihvata. U
stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju, usled naglih i brzih promena,
dolazi do lične i društvene dezorganizacije.
4. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja.
Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću. Glavni uzroci
samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije.
Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji. Samoubistvo i
ubistvo su akti agresije, koji rezultiraju iz frustracije. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti. Stav ovih autora je da
veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. Ukoliko je nivo društvene integracije viši, rizik
samoubistva je manji. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2- stepen saglašavanja
ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. Ograničenja mogu biti horizontalna- rezultiraju iz međusobnih odnosa i
vertikalna- izviru iz statusne hijerarhije.
Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija- obim povezanosti jednog
statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. Statusna integracija je pokazatelj društvene
integracije. Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće
predvideti drugi. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji.
Kavan, Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije.
Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen
društvene mobilnosti i društvene izolacije. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj
koristio razvode brakova, stope vanbračne dece, maloletničku delikvenciju. Utvrdio je da diferencijalna distribucija
stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom.

107. Pokušaji samoubistva

Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života,ali čin nije
dovršen i smrt nije nastupila. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje
krivice, kao i ozbiljnost pokušaja, dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere
često indikatori pokušaja samoubistva. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. Starosna sturktura utiče tako
što su mladi skloniji pokušajima, dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Žene su zastupljenije među
osobama koje pokušavaju samoubistva. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima
koji se tom prilikom koriste. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili
lekova, dok kod se samoubistva izvršavaju, vešanjem, skokovima sa visine, vatrenim oružjem idt.. pokušaji se
najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba
ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja
samoubistva („suicidni status“- očaj, depresivna raspoloženja). Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki
veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama
pokušaja navode se:
1. Promene u životu bolesnih ljudi:
- Privremena hospitalizacija
- Stalna hospitalizacija
2. Promene u životu i sredini zdravih ljudi:
- Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba
- Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć
- Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva
- Promene u društvenoj izolaciji

108. Društvena reakcija na samoubistvo

Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa:

1. Odobravanje
2. Ravnodušnost
3. Neodobravanje
4. Prevencija
Reakcija se izražava etičkim stavovima, kulturnim normama i obrascima ponašanja, preko religije i pravnih propisa.
Odobravanje- je vezano za mitsko-religijska, običajan i politička samoubistva altruističkog tipa. Društvena zajednica ili
određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima.
Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. kamikaze). Pozitivan
stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji, zarobljeni
pripadnici vojnih formacija). Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene
grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama.
Ravnodušnost- prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i
situacijama. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu.
Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava, ljudskih zajednica ili pojedinca
nego što je denekog vrednosnog sistema.
Osuda- kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja,
zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove
represije prema samoubici ili njegovoj porodici. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje
prate skoro sva samoubistva osim altruističkih. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u
potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski
propisan način.
Prevencija- se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica, poput starih, adolescenata, hronično neizlečivih
bolesnika, ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi, mentalno bolesnih, alkoholičara, narkomana i dr. Kategoriju ugroženih
predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog
po9našanja. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma, koji čini skup simptoma
karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su
međusobno povezani:
• Progresivno stešnjenje- psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa
• Samoagresija- nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih
odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju
• Bekstvo u irealnost- jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja
samoubistva)
Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno
ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava, odeljenja za pružanje pomoći u krizi, savetodavne službe
(telefonska pomoć) i sl.

109. Korupcija kao društveni problem

Korupcija (corrumpeze, lat.- pokvarenost, podmitljivost, potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao
najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji, uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike.
Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje
njenih sadržaja. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja, zahvaljujući čemu je nastao čitav niz
mera društvene reakcije, posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. Tokom istorije, neki vidovi
korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti, ili su kazne za takva
ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim
službama, dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. Prva
najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom
zakoniku iz 1810. Godine. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i
postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. To ne znači da je nema u državama u kojima se
o njoj ne govori. Ne postoji univerzalna definicija korupcije, pošto se društva značajno razlikuju u pogledu
vrednosnih, političkih, zakonodavnih i socijalnih sistema, odn. u pogledu društvene strukture, kulture, vidova
političke participacije, suprostavljenosti pojedinih delova društva, snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih
okolnosti. Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim
okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva
ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada, demokratskog i odgovornog funkcionisanja, sloboda građana,
vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. Ona unosi nesigurnost, bespravlje i nestabilnost.
Korupcija ima svoje administrativne, političke, pravne, ekonomske, sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se
uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita, ucena, primanja poklona, bakšiša i sl.
Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne
funkcije, procedure ili kulturnih standarda, radi sticanja lične ili privatne koristi. Ona je uvek dvosmerni proces i
reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. U savremenim uslovima
korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi, udruženja,
institucija, ustanova vlasti, nelčegalnih organizacija itd.
Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi
zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno
kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su:
javni i privatni interesi, bogatstvo i moć, moć i autoritet, privatno i službeno.
Mito u vidu davanja (aktivno), primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće
uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora, mogućnosti ostvarivanja
nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji
pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja
mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole, obezbede zahtevane standarde rada i
poštovanje zakonitosti. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije, izvesno je da postoje složeniji savremeni i
po posledicama teži vidovi, posebno ekonomske i političeke korupcije. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se
značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i, sadržajima i oblicima korupcije.
110. Aspekti i vidovi korupcije

Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke
tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja, aktera i posledica.
Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u
privatnu korist. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti
interes naspram ličnog.

Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih
okvira, smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti
predstavljaju moralnu korupciju.
U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u
nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih,
socijalnih, ekonomskih, i drugih društvenih uloga. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka
koncentracija bogatstva, moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi, nedemokratski i autokratski režimi,
visoka birokratizacija, , slab pravni sistem itd. Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči.
Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od
srodnika.
Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. Oni nanose najveću
društvenu i ličnu štetu. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i
slobodnih tržišta odnosa poput:
a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene, korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije
b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija
c) Vladinog posredovanja u nabavkama, javnim radovima i sl,
d) Kontrola cena
e) Tajni i diskrecioni fondovi
f) Garancija za kredite
g) Transformacije državne ili tzv. Društvene svojine – privatizacija
h) Vladine nabavke
i) Monopol nad informacijama
Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST
Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su:
1. Zasnovani na odnosu javnog i službenog- primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u
obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka, ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom
tipu ličnog uticaja ili interesa
2. Zasnovani na tržišnim zakonima- nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao
biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu
aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije, čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti.
3. Usresređeni ka javnom interesu- tiče se prirode i posledice korupcije. Fridrih smatra da postoji obrazac
korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari, odn. kada se odgovoran funkcioner ili
službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne
nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe.
Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije:
1. Kleptokratija- kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i
njeno preusmerenje za ličnu upotrebu
2. Bilateralni monopol- koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje
nelegalnim poslosvima
3. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države
4. Konkurentski podmitljiva država- u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj
građana
 Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi, prava,
koriste usluge, ili završi neki javni posao. Time se ukazuje na korene korupcije. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne
ili zaštiti vredna dobra, interese i pozicije u durštvu.najveću korist ima manjina na vrhu piramide.
Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva, etičkih stavova i ponašanja u
javnim poslovima.

111. Društvena reakcija na korupciju

Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj
rezoluciji 3517 od 15. 12.1975. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se
bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. Konvencija Un u hagu, decembra 1989., Osmi kongres u
Kairu 1995. Održane su i brojne međunarodne konferencije, seminari i drugi skupovi. Komitet ministarstva EU je
1996 usvojio Program akcije protiv korupcije.
U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast, na
legitimnost, kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko
efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se
preduzme može biti neadekvatno.
Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere, koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji,
moralno i građansko vaspitanje, negovanje demokratskih institucija itd. Veoma moćna mogućnost smanjivanja
korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim, praćenim i
kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi.
Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. Dobro
ustanovljen pravni i javni poredak, zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije, efikasnoj i od strane
građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima
zloupotrebe moći i javnih pozicija, dobara ili sredstava.