Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini 19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka. Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret. Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija. 2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima, samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda. Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je imala svoju administraciju,

policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju, a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom laboratorijom kriminalne sociologije.

3. Predmet nauke o društvenim devijacijama? Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje. Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg drustvenog stanja. Predmet ove nauke su: devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja; drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije; drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih drustvenih pojava. 4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama? Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka. 1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge. 2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava, rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2 tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim

normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija, kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja, istorija slucaja, viktimoloske metode i sl. 3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije- psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja. Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih; psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija. Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije. Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata. 5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?
Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a

to su: pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih devijacija; dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih njihovih vrsta; uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih devijacija; posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti; akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama. Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne istrazivacu. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava. a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca. Takodje. koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti.zastita devijanata). Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. . religijske i pozitivnopravne norme. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe. a to su: neposredno sistematsko posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja (istrazivac nije ukljucen u aktivnosti). ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec psihopatologiji. pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. posebne vrste drustvenih odnosa. Intervju pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu ponasanje pojedinca. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno. grupe. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija. Pojam društvenih devijacija? Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji. pozitivno).Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode. negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno. sudovi. drustveno prihvatljivo. postoje i obicajne. ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda ponasanja. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne posledice. Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj. psihijatriji. na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi na drugoj. Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za tumacenje geneze nekih devijacija. U israzivanjima drustvenih devijacija koriste se i posebne metode. bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano. institucija ili zajednice. zabranjeno u jednom drustvu). koja su posledica nesvesnog. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji. moralne. Viktimoloska metoda ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije). zajednice ili globalnog drustva. 7. Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. javne statisticke sluzbe itd. Drustveno neprihvatljiva ponasanja. Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima.). 6. a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa. koje prate nepovoljne drustvene posledice. privlaci paznju i izaziva reakciju drugih. strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. Drustvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drustvenog delovanja tj.

sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca. pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. Primenom kriterijuma drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drustva. Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. drustvenih grupa i institucija. pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. Po kriterijumu drustvenih normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi. kako u tradicionalnim tako i u savremenim drustvima. tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje. . Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija? Drustvene reakcije . u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu vrednosti nekog globalnog drustva. nacine i vrstu drustvene reakcije ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja. Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva. drustvenih grupa i slojeva. religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa. Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste prihvacene i vazece. sistema vrednosti. pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari. Ovaj kriterijum polazi od ideje uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije.Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to oponasanjem. Vrednosti su najopstije smernice za buducnost i vodilje delanja pojedinaca. Devijantnim ponasanjem se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama. neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva. 9. Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. ocuvanje i ostvarivanje. ciji je rezultat etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata. globalnih zajednica i drustava. normi i odnosa. pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. sadrzajima i principima. cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija. Drustvena reakcija odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja. moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica. 8.

radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima.Ljudske potrebe . From smatra zdravim drustvima. ciljevima i normama. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. 10. konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i B. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. . a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter.ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru. 3. Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3 globalna opsta tipa drustvenih devijacija: 1. pa zbog toga mnogi pojedinci. Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije coveka. Opšti tipovi društvenih devijacija? Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom drustvu. iskustvenih stavova. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one drustvene pojave. drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu pozeljnih vrednosti i ciljeva. 11. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura (politicki kriminal. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa: A. nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica. vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i normi. koji objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao sto su politicke. Neke drustvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. povezanih. sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd. sto znaci da je funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. Do izvitoperenja potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih definise kao bolesna. cinovnicki i privredni kriminal). poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa drugim ljudima. 2. procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude. njihove primarne grupe i zajednicu. nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na drugacijim drustvenim vrednostima. Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti? Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci.

a smatra se i ocem savremene kriminologije i kriminalne antropologije.Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti. Sve teorije devijatnost smatraju drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled na svet. Oznacila je nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka. 12. Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim. karakternim i kulturnim osobinama coveka. grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka. mogucnosti. Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost. odnos izmedju drustva. eroticizam. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. intelektualnim. tj. Ove teorije su zasnovane na naucnim stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka. gramzivost-darezljivost. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom devijantu. Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. 13. vrednosti. priroda grupe i drustva. Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac.veka. Paradigmom se utvrdjuju predmet. Smatrao je da svakoj funkciji odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje. metode i osnovne kategorije nauke. nacina i dometa njenog naucnog saznanja. Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u potiljku. koje su se evolucijom izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava shvatanje jedne pojave. postulati. Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. Bioantropološka paradigma: nastanak. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti? Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe: . Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka. Cezare Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka konstitucija coveka. idejni izvori i pojam atavizma? Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja pa su brzo nestala i zaboravljena. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca.

epilepsija kao dusevna bolest. ljubazni. Atavistički ili rodjeni zlocinac. halucinacije. Epileptički A. . Ovaj tip kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje. ali je slican sa epilepticnim.1. atletski (dobro razvijeni i muskulaturni. Matoidi 3. psihicki stabilni. povratnici su). porodicu ili cast). kranijalne depresije. drustveni. nedostatka samokontrole). Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi. Kriminaloidi C. hladni. dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom dusevnog oboljenja). nedrustveni. kriminalci iz navike (najcesce krse imovinska krivicna dela. 2. najcesce vrse kradje i prevare). malog rasta. Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih osobina. kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu posledica dugog boravka u zatvoru. Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj. zakasnele celavosti. piknicki (telesno su uskorameni. kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina. Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca. alkoholizma. Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije prestupnika. 14. mirisa. Slučajni kriminalac A. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu. Pseudo-devijanti B. najcesce vrse silovanja i krivicna dela protiv licnosti). jedna od tih teorija je i 1. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija. Moralni ludaci B. svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe: moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa). Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna dela cine da bi odbranili svoju licnost. Duševno bolesni krivci C. izmenjenost cula ukusa. Kriminalci iz navike Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca). Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme? Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i 4.

displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata) 2. Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala. Kombinacija XYY kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima. Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. A kombinacija XXY kod zena znacice njihovu sklonost ka prostituciji.najcesce vrse proneveru). U ovoj studiji dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim karakteristikama. dok je znatno manja kod bizigotnih. Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna vrsta sudbine. Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno zaostalo. a 50 polno nastranih i manji br. ni mentalno zaostao. Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim karakteristikama. Medju njegovih 709 potomaka bilo je 77 prestupnika. ubistvima. Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo nasdlednih faktora na pojavu devijacija. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio devijant. 142 skitnice. kradjama. da su mu zaključci ekstremni i bizarni. shvatanje drustva i definicija devijantnosti Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u: 1. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao pogrdna rec ili sinonim za devijantnost. Neki smatraju da su te ideje naivne.god. Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost. netacne. 4. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. .prostitutki. 2. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju drustveno devijantna ponasanja. Ali Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva. 15. 292 prostitutki ili makroa. Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske discipline. 3. Prva ovakva studija pojavila se 1919.

Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja, eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost. Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma. Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda, morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije. 16. Dirkemovo devijantnosti? shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma normalnosti u drustvu:
1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog,

uobicajenog i koje su kroz evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze

od Dirkemovog stava da nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji. 4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih

pojava u odredjenoj drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja. Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije; 2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode društvene devijantnosti; i 3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave; Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva. Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna, nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja. Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su: - devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije; - drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje; - drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj drustvene solidarnosti. Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su: egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva. Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu. Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija). 17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom devijantnost i kriticka ocena pozitivisticke paradigme? reagovanju na

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole. Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za popravljanje ili korekciju devijanata. Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i karaktera društvenog reagovanja na devijacije:
1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i

2.

3.

4. 5.

6. 7.

univerzalnost društvenih ili moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i ideološkim simpatijama. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene stabilnosti i ravnoteže. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije? Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije, upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu, izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost, profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da

Društveni devijantnosti? i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje Kontekst ekoloske paradigme . zanimanje je u korelaciji sa kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti. promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima. kao i u relacijama centar-periferija i grad-selo. profesionalnom kriminalitetu. On je sacinio program socioloskih istrazivanja i za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala. On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje potrebe.su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija. siromastvom i beznadjem. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi zovu i kartografima. 19. a narocito ljudske prirode. Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. Ekoloska paradigma nastala je pocetkom 19. maloletnickoj delikvenciji. brza urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do novonastalih sub-kulturnih grupa. pol (1 zena na 4 muskarca u sudu).je starost jedan od cinilaca (period oko 25 god. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija. Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima. Ove studije ukazale su na vezu drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu.u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. poznatih residuumi. Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne aspekte njegovog zivota.veka u SAD u gradu Cikagu. Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sacinjavaju: on je delo prirode. rast populacije. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina. Migracije. a radnici su skloni delima protiv imovine). Izrađivali su čitave mape i karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno imigranata iz Evrope. On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i pokusavao da ih resi. naseljima gde zive najsiromasniji. On je koristio mape i karte kako bi prikazao rasprostranjenost kriminala u Londonu. U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati tri pristupa: . Rane ekološke studije .zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela).

istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku. to je najstariji deo grada). pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu. propadanje socijalnih . radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima. tu su ziveli pripadnici vise klase). Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova. zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni. rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona. Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona: 1. Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe. 3. Po Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga. Za Kliforda Šoa socijalna dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. 5. 4. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja. prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. 2.1. 3. Oni smatraju da ona nastaje kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. koja se jos naziva socijalna dezorganizacija. radovi koji su počivali na etnografskim metodama. centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren). Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu.zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija. Normalnost u drustvu je situacija postojanja skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen drustvenih promena. bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata. zona stanovanja radničkih porodica. Ekološko shvatanje devijantnosti . 2.

oko poslovnog centra grada. sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima ljudskog ponasanja. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj. raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara. 21. Ekološki interakcionizam? Šo. ukratko socijalnom dezorganizacijom. To je zona siromastva. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive. institucija. Ova teorija pripada psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv. . trovanja). kao modu. Kej. Mekej. teorija ucenja. 20. Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva. obrazovanja. Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju koju prenose na mladje generacije. Šo je ispitivao ucestalost devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu. drustva).” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u populaciji. Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja.struktura(grupe.vrednosti koje odobravaju devijacije. loseg uslova stanovanja. On je opisao 3 vrste imitacija: 1. hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili maloletnicku bandu. maloletnicke delikvencije i kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina. Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole. Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja. bolesti… Najvazniji rezultat ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u peiodu od 30 god. Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima. visoke stope samoubistava. Stanovnicima tranzitne zone vecina legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim ponasanjem. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe. a njene pretece jesu ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda.ispitivao je bezanje iz skole. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih zajednica. kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. a narocito novonaseljeni imigranti.bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva. slabom porodicnom kontrolom. zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha. Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend. organizaciju. 2. maloletnicku delikvenciju i kriminalitet odraslih. So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni. postojanjem specificne supkulture tj.

to moze trajati tokom citavog zivota. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike. a manje definicija koje ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim). znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno. 7. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. vrsnjaka…). Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja: 1. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena vodjenja drustva. nacina komunikacije. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima. On razvija stav o postojanju diferencijalne indentifikacije. On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto uci da se ponasa u skladu sa zakonom. kao sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac. 4. kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi. a u nekima ne). Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja kriminala i devijantnih ponašanja. motiva. trajanju. 3. 6. kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek. Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili . poriva. 2. pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje. Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. suseda. a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod njegove interakcije sa okruzenjem. a drugi mehanizam je vežbanje. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a. 9. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. 8. jer mi imitirajuci nekoga posle nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje.3. stavova. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje. a ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot). tehnika. drugih ljudi i sebe samog. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti. Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. stampe. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno ponasanje. 5.

stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3 izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika. 22. Kulturni konflikt? Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod uticajem dveju razlicitih kultura. Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa: 1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne

grupe (osvajanja teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke: 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji; 2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajednici; 3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima. Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija. Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt. 23. Teorije socijalne dezorganizacije? Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na dobroj

oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija oznacava:
1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i 2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve. Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:
1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i

interese); 2. dezorganizacija na nivou grupe; 3. socijalna dezorganizacija. 24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme? 25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija. Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu. Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme, ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga se formira licnost coveka. Strukturalnofunkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati devijacije. Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema: kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan, uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti, norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe: svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja drustvenih institucija. Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo, porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija

uravnotežen. kako bi održali sistem u životu) 5. internacionalizacije i socijalne kontrole. Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama. ideje o društvenoj podeli rada. . Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija. podjednako kao i biologija.Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili društvenog sistema.) 2. ideja i pojam anomije. viđenje odnosa pojedinac-društvo. kolektiviteti ili grupe i uloge. pojam društvene integracije i solidarnosti. čiji svi delovi skladno funkcionišu. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva? . U njoj se odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga. norme. . Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne principe koje pojedinac deli sa drugima. a to su: procesi socijalizacije. Psihoanalize Sigmunda Frojda. Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i motivacije pojedinca da postane drustveno bice. . harmoničan i relativno bezkonfliktan sistem. Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalnofunkcionalistička teorija društvene devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema.Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim pretpostavkama modernog društva. definisanje kriterijuma za razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem) 4. dakle i primitivno i moderno. Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa. . .Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan. društvenog. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica.U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema.Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije preuzima iz pet ključnih izvora: 1. preuzimanja uloga (role taking) 6. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema: kulturnog. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. personalnog i sistema organizma. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. Drugi mehanizam je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija.) 3. (strukturalni funkcionalisti.i umnozavanje drustvenih struktura. relativno samodovoljan sistem. To su: njegovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena. Strukturne komponente društva čine vrednosti. mora tretirati kao zatvoreni. u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem) . Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida pošli od postavke da se svako društvo. mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija. Delatni sistemi čine strukturu opšteg sistema socijalne akcije. 25.Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton.

Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok stepen diferencijacije. . 26. itd. ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih ponašanja pojedinaca i grupa: . kulturno-vrednosna komponenta sistema 3.Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između strukturnih komponenti. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom 4. instrumentalne (npr. i nefunkcionalni. Strukturalno – funkcionalističko definisanje shvatanje kriterijuma normalnosti/devijantnosti? devijantnosti i normalnosti i . Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale doprinose društvu. U društvu su najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr. Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni.Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu. profesionalne uloge. porodica). lekara. grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija) . -Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku. .Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i od njega očekuju drugi članovi društva: 1. srodstvo.Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku. .Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste.održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti sistema . pluralizacije i adaptibilnosti sistema.Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale. demokratski i neautoritarni politički sistem. inetrirorizacije i socijalne kontrole. prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca 2. . širok raspon institucionalizovanih sloboda. . pravnika.Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka. dobra prilagođenost pojedinaca i društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga. vrednosti i norme.Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura. u osnovi.) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija).. Konformizam se čuva mehanizmima socijalizacije. kada se javljaju posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra. Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije. interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole . hijerarhijski viša. Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima.Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosnonormativnom sistemu društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti. Kulturna komponenta društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi. kada se javljaju negativne posledice koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje.

bunt. povlačenje. fizičku ili mentalnu. integracija i održavanje šeme. društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti društva. kriminalna subkultura. 5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije. zločin i greh. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je došlo do disfunkcionalnosti. može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni kriterijum normalnosti/devijantnosti. 3.1. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima 3.Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost. 2) disfunkcije sistema: anomija.Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za uloge. pogreška. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva 4. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema? Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije: 1) disfunkcije ličnosti: bolest. Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura. konfliktna subkultura. institucija i grupa ili poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema 4.Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti uočavaju se još četiri kriterijuma: 1. socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost. 27. . 2. Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva. To su prilagođavanje. subkultura povlačenja i radnička subkultura. niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo . devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru 2. . institucija i grupa. dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura. Kriterijum kakvu funkciju. 4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi. ritualizam. posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene strukture i slojeve. postizanje cilja. Podsistemi uloge ličnosti Prilagođavanje Postizanje cilja Integracija Održavanje šeme Neuspesi sistema uloge ličnosti Bolest Pogreška Zločin Greh . 3) aberacije i nekonformizam: inovacija.

pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava: Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva. Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina: 1. Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima. Aberacije i nekonformizam? Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema. reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva. između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova društva 2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga. da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani« 3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i unutrašnjih tenzija. poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove dece. . 1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili anomičnoj podeli rada. 2) socijalne dezroganizacije i 3) socijalne disfunkcionalnosti. . To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca ili grupa. Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre. 3. Najznačajniji oblik greha je izdajstvo Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti. Na primer.Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. jeste greh. zločin i greh se odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju poverenja društvenim vrednostima..Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije pojedinaca. tako. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija« 28. Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja 2. Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije rečeno.Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu) . potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše. Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave 1) anomije.

ličnih i koristoljubivih interesa Stvaranje novih među ljudima odnosa Brzo zadovoljenje potreba svojih 29. Ciljevi odstupanja postojeći sistem Ne želi ništa da menja. Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg. ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje. adaptiranja na ova . i normi zameni priznaje date norme.želi promenu da izbegne sankcije stvarnosti ili U ime viših ciljeva ili opšteg U cilju zadovoljenja interesa sopstvenih. Devijantne subkulture i socijalni problem? Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i dezintegracije društvenog sistema mogu. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika. Zato je Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju. još »neprobanog« društvenog stanja. Ono što je velika vrednost Mertonove ideje. trudi se . Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za uspostvaljanje vrednosti. 5. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva. a ne samo individualnog. iako strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja. Odnos prema društvenoj Teži da promeni vrednosti novim društvene 4.4. Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i radikalizni. odnos prema javnosti Nekonformista Javno izražava svoje neslaganje sa postojećim društvenim ciljevima i vrednostima Aberant Nastoji da sakrije svoje neslaganje sa društvenim normama – najvažnije mu je da ne bude otkriven 2. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost Priznaje legitimnost normi ali važećih normi društvenih normi ili smatra ih krši jer smatra da je to da one nisu primenljive u korisno za njega svim situacijama 3. to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma: Kriterijum razlikovanja 1. Motivi odstupanja devijantnog ponašanja 5. mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao posledica grupnog. a bunt kao nekomformističko ponašanje.

Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik.Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta. Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje. u kojima učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi« . Ključna vrednost devijantne subkulture jeste bogatstvo i novac. »Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća kultura. devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti. ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti nelegitimnih sredstava. . Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha. hrabrost. »Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre.Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika. Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije . izdržljivost. međusobni fizički obračuni i konflikti . .Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima. Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće: »Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče. itd. Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi. pijanke. prevare. želju za promenom i aktivnošću. »Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van kontrole pojedinca. radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje socijalne dezorganizacije.Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju.Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće: . vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih okolnosti koje prate život radničke klase. Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti.stanja. vandalizam. . fizička snaga.Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju. i 3) subkulturu povlačenja. nasilje.Volter Miler razvio je ideju tzv.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan autonomni kulturni sistem.Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih standarda i aktuelnih uslova života. Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu agresivna ponašanja. Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura: 1) kriminalnu subkultura. koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala. Merton je uvideo da pristup konvencionalnim sredstvima različito raspodeljen. Ustvari. »Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće. . a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima . 2) konfliktnu subkultura. S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava. izigraju. Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su »dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne subkulture.

Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole. motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne. 5. 2. . Teorija disfunkcionalnosti: . 3. . socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave. Strukturalno – funkcionalistička etiologija? Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj. preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura. 4. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti. socijalni problemi imaju društvene uzroke. b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih na istu situaciju. harmonično funkcionisanje različitih nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti. c) procesa socijalizacije. socijalni problemi ostavljaju društvene posledice. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti. onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije.Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema: Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije Mentalne bolesti Populacione krize Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi Delikventne i kriminalne subkulture Narkomanija Alkoholizam Samoubistva Prostitucija i seksualne devijacije Porodične dezorganzacije Nezaposlenost Siromaštvo Dezorganizacije zajednica Nasilje 30. i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije. Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti. u sledećim razlozima: a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-normativnog okvira očekivanog ponašanja. socijalne kontrole. kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za društveni sistem. 6.1. socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca.

Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje. Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve. povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti. ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora.strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva.Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog čoveka).Teorija anomije: . Bilo devijantna ponašanja ljudi. dezintegrisanosti. Takvo stanje uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim srednjim klasama. disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura. . 31. ili preko određenih stanja. Koji oblik devijantnost će nastati (inovacija. neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva. bilo stanja poremećenosti društvenog ekvilibrijuma. Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme: 1. za ovu teoriju. definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati. što opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije. grupa i institucija. Teorija devijantnih subkultura: . na mezo-nivou ili nivou društvenih grupa i institucija. vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti društva. jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva 2. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog. . koja narušavaju ravnotežu i stabilnost društva .Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo postizanje. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke paradigme? Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije.Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca. ritualizam. . 3.

Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti 3. prirodom i društvom) 2. 5. 2. radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju društva u kome vlada moralnovrednosni konsenzus i relativna stabilnost.4. 32. Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji.Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske korene ima u: 1. (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalnoantropološke teorije društvene devijantnosti. 6. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva. (Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom. nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i procese. 5. iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija. konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u . proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak 4. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti. prilično relativizuje: 1. 7. lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili eventualno pojedinih grupa. koje su navedene. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i strukture društva. Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje? . Marksovoj misli. uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane norme i vrednosti.

. revolucije.Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog. prakse. pod njenim su snažnim uticajem) 4. tuge. itd. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju. 2. .) . ljubavi. kapitalističkog i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam. .pojmovima i idejama slobode. 5. represije.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima. otuđenja. 4. ličnoj nezavisnosti. destruktivnosti. iskrivljen pa i destruktivan način. ljudskih potreba. narcizmu.Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima. prirodne i društvene sredine. ispoljavanju. ali koje zbog kratkoće života. Kultura industrijsko-građanskog društva ima zadatak da vaspitanjem . nanoseći i sebi i drugima veliko zlo. otuđenja i slobode. mentalnim bolestima. ovu psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući »dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«. Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen. .Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta: 1. komunizam. identitetom i okvirom orijentacije . Medjutim. prevazilaženjem.From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova. istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini jedinstvenim bićem.Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti. normalnosti i životne ostvarenosti čoveka.Zadovoljenje ovih potreba je. istorije itd) 3. istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja. čoveka. čovekove potencijalne životne mogućnosti. potreba potreba potreba potreba potreba za za za za za pripadanjem. ostvarivanju potencijala. karakteru i protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka. ne samo.Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi. međutim. Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni. 3. nego i uslov. čak i kada toga nisu svesni. Suštinska istorijska dihotomija ili protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi. koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može osloboditi. ne mogu da se realizuju 3. socijalizam) i položaj čoveka u takvim društvima. . humanizma.Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja određuje karakter tog društva.) . itd. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma. ukorenjenošću. itd. From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti: 1. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije.Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije. njegove ključne ideje. destruktivnosti. . uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti. emocija. između života i smrti 2.

Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne ciljeve ljudske egzistencije – potrebe. Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti: .Za Fromovu teoriju. ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost.Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu. odbačena. razuma i vere. koja poštuje život. Zdravo društvo. da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu.Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke. ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim« (Fromm. . . kao život drugih ljudi.Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi. Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika »bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva. koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije. kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku. koja može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci. kao negativno: represivno. konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih ljudskih potreba. dominantno. prirodnost. pre svega. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi.»Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude. da se potpuno probudi. Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni.Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. da stiče osećanje svoga »ja«. . . . činjenica da su im mnoge greške zajedničke. tako reći. ona nije svesna da je to defekt. . da se čovek potpuno rodi. ne pretvara ove poroke u vrline. suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga iako pripadaju istoj kulturi”). da razvija svoj razum i objektivnost. . a to je potreba za identitetom ili individualmošću.disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje. devijantnost je pojava društveno strukturiranog defekta.Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture. U tom smisli ova teorija razmatra. a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke . tuđe. svoj sopstveni. što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći« . zastrašujuće.Cilj života je da se proživi intezivno.Prema Fromovom normativnom humanizmu. 33. da se prevazidje ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene. svoje »ja«. . stvaralačku orijentaciju tj. negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda – društvo. i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je.Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku. društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti? . mada ograničene moći. slobodu. Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima. 1984-1: 20).

Međutim. depersonalizacija. apstrakcionizam. rušilaštvo i konformizam. Ova potreba se izražava kroz verovanja. ideologiju. onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani ispoljvanja generičke prirode. 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija. rodoskrnavljenje i iracionalnost. čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. U situaciji kada čovek ne može da ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način. u savremenom dobu-nauku. destrukciju. 4) negativne ljudske strasti ili destruktivnost. rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«. birokratski karakter. izrabljivački. i 6) izvitopereni društveni karakter: primalački.34. 5) patogeni modus »imati«. bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu? Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija: 1) devijantne ljudske potrebe: konformizam. sputavajuće društvene okolnosti po razvoj čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost« 4) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. 5) Autoritarnost. religiju. narcizam. itd. From polazi od stava. Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za prevazilaženjem. Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. Po Fromu. Potreba za ukorenjenošću proizilazi iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja sigurnosti. Ako čovek nije u situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće. nekrofilija. Čovek je jedino živo biće koje ima samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. 2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost. 2) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću. Čovek ima potrebu za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i ljudske prirode. on je ispoljava na devijantan način koji se identifikuje kao narcizam. 1) maligna agresivnost: sadizam. Devijantne ljudske potrebe. razum. sakupljački i tržišni karakter. 3) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi. vraćajući se svojim filozofskim .

Kvantifikacija. jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju osobenost. 4) 5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. Strah od odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj. apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na ličnost. 1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim ili nečim izvan sebe. Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«.korenima. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije. koji vodi ka pozitivnoj slobodi. kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja. po Fromu takođe poseban vid otuđenja. ne samo u totalitarnim društvima. Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je kvantitativno i brojčano. strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih ljudi. Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim. On bi se mogao definisati kao ona situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava. i u kojem se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od složenih tehnoloških sistema. uključujući čoveka postaje broj u svremenom društvu. čovek se oseća nesigurnim. (»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt). usamljenim. On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja. 3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao zamena za primarne. 3) Komformizam je. 2) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije. uplašenim. Svaka stvar. Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i gospodarenjem (sadizam). 35. Maligna agresivnost. 1) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim društvima. i drugim. izgubljene). već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim. koji vodi odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta. na ne onome što je kvalitativno. da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera? Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost: . 2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti.

gnjilo. društvo u kome živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita. filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. profit i sila. 3. agresivnost je negativni i devijantni. to je isključiv interes za sve što je mehaničko« Patogeni modus »imati«: Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo. 4. i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. ali i mogući. znanje. Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja. 1. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija. izrabljivačka. Izvitopereni društveni karakter: Društveni karakter nije statistički pojam. sakupljačka i tržišna. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička. Birokratski karakter . pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života.Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je odbrambena reakcija čoveka. From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti: 1. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe. . to je strast za pretvaranjem živog u neživo. nezdravo. detetom. Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem.Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. destruktivna. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i rušilaštvu. nužna je za opstanak vrste. bilo životinjom. muškarcem ili ženom. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo. Proces formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. trulo. u osnovi. sadistička. U karakterološkom smislu From nekrofiliju opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo. A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili članovi grupe. Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka. ideološki ili politički karakter. Druga strana ili oblik čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. 2. za destrukcijom radi destrukcije. ekstatička i idolatrijska. nekrofilna i autoritarna. slična je. sigurnost ili nešto drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih. Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski. sticanja iskustva u odnosu sa stvarima ili prirodom. moć. Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja ekstaze C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i destruktivnosti. on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji. odgovor na na problem ljudskog postojanja. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav. za Froma. B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti.

kritičko mišljenje i produktivnost. Prvo. U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost 5. Temeljni uzrok društvene devijantnosti. pre svega. tj. socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama. Glavni uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te potrebe. Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se. . Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva. 4. njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko jedna ličnost može sebe da proda na tržištu. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. 4. 3. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe iz besmislenost življenja i dosade. destrukciji. savremenog čoveka i društva u kome on živi. kao što je stvarnost u većini savremenih društava. po Fromu. On nastaje kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. 3. bolesnog društva i bolesnog čoveka. Ustvari. on je sklon autoritarnosti. kakv utisak ostavlja na druge ljude. doprinosi i slabosti antrapološke paradigme? From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva. koja slabi njegovu nezavisnost. Kada se čoveku ometa život i njegove univerzalne karakteristike. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti. koliko je »vesela«. »ambiciozna«. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem.2. 2. 6. nemoćan i nesiguran. dok trošenje osećaju kao pretnju. kao drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja. uzrok tog poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. Tačnije. izdvojen. Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji. I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice. Uspeh svakog čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega. »pouzdana«. konformizmu. I drugo. 1. njegov integritet. jeste organizacija društva koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji. da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen. odredjene društvene stvarnosti. Lečenje »bolesnog društva«: From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije: 1. »jasna« 36. u međudejstvu društveno-ekonomskih faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva.

Za Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. metafizičkog i egzistencijalističkog mišljenja. subjektivističko i relativno arbitrarno 2. treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi. 2. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo« 4. 37. Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti 3. Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije. Vilijem Džems. uvodi pojam – bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima određenu propustljivost (“plastičnost”). 3. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene iracionalne strasti. Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu. sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između istorijskog. Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. drugi utemeljivač filozofije pragmatizma12. materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog. Interakcionistička sociološke ideje? i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska izvora: 1. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za identitetom. i 3. . »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju društva primerenog ljudskoj prirodi.2. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko. Takvo društvo samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti. njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja« Vrednosti i slabosti paradigme: 1. 1 . onda svi pokušaji menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima. 1. Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i ekonomsku praksu savremenih društava U najopštijem smislu. na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i produktivnošću.

interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt) u društvenom životu. a ne samo “kada se nešto događa”. na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od društvenih pogleda na određenu pojavu 3. Hauard Beker. političkog reformizma koji je imao cilj da razvija demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije. Erih Gud. 1. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma. Viler i Kotrel. Interakcionisti/konstruktivisti pluralizma polaze od ideje vrednosnog i interesnog Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i zabranjujući druge kao “pogrešne”. Džordža Herberta Mida i naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju uloga (role taking). Stenli Koen. Erving Gofman. . Midov učenik. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak. da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih” 4. itd) nastaju u međusobnim odnosima ili Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama. U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”.2. Kada je pravilo uvedeno. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera. Kaj Erikson. Sociologija Maksa Vebera. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam društvenog delanja) 4. Kenet Tompson i drugi. Takva osoba se smatra autsajderom (outsider) 5. Herbert Blumer. Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije apsolutno jednaka realnosti. da li će neka neka pojava biti identifikovana. smatra se zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam) 3. spadaju u fundamentalne osnove interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. i napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom) Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert. to su Geri Marks. interakcijama ljudi. a od savremenijih autora. ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). Denis Čepmen. osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može se smatrati posebnom vrstom osobe. institucije. kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila. Mark Tompson. imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka. grupe. a funkcionalisti. 2. ne poretka i sistema na čemu insistiraju pozitivisti i Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje. strukture. posredovane ranom čikaškim sociologijom.

Tako se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo) . devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe” . “bekerovski rečeno”. Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti: Društvena reakcija.Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao “nenormalne”.Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak. društvena osuda kao kriterijum normalnosti. . . interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice: 1. očekivano. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode. . institucija. ovde. mediji. prihvatljivo = normalno. sredine. policijskih. profesionalne organizacije. takođe.Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”: Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena. relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih. grupe.Društvena normalnost je. . mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti (Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. Oni koji raspolažu sa društvenom moći. za interakcioniste/konstrukcioniste. “tamna brojka” kriminala) 3. nasuprot onome šta je nerealno. državne strukture. njeno prisustvo ili odsustvo. klase. ti ljudi nisu prekršili nijedno pravilo) 2. radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”. (Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne.Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih. mogu svesno i namerno određene pojedince. da pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći. “moralni preduzimači ili krstaši” 38. Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili interakciji. jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške. straha ili osude .Devijantnost je. Devijantnost kao etiketa. tj. kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali. slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne. medija) etiketirani. Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i devijantnosti. oblici stigmi i moralnih uznemiravanja? Devijantnost kao etiketa: Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti. (Najčešće se. ima društvenu funkciju. neočekivano i neprihvatljivo = devijantno. zdravstvenih. etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih grupa. a da u stvari. socijalnih. je odnos društva (grupa. Društveni poredak definiše šta je realno. bilo da su to političke partije.Stigma ili etiketa devijantnosti. organizacija) prema ponašanjima pojedinaca.

razvoja primarne i sekundarne devijantnosti. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled. je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije. religijska pripadnost. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način. Primarna I sekundarna devijacija: . 2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma. mešovitih susreta. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti. prostitucije. onda veća šansu da uđu u proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera. siromaštvo …) Stigma se zato ispoljava dvojako. homoseksualizma …). e. f. g. b. karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi) 3. društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja. umrtvljavanja sopstva. moralne panike.) 4. gluvost. etiketiranja ili žigosanja) Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos) 2. Primeri Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe. drugi aspekt. eskalacije i neprimenjivanje prinude. Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma: 1) telesni nedostaci (kao što su slepilo. (tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava) Oblici stigmi i moralnih uznemirenja: Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan. od kojih su četiri najbitnija: 1. nacionalnost. hromost …). može se uvideti da ovaj kriterijum ima više varijacija. analfabetizam. 39. c. Primarna I sekundarna devijacija: Procesi konstrukcije devijantnosti: U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge. d. a. i 3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa.4. stereotipizacije. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi (Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo javnog osuđuvanja.

stare ili napuštenu decu.. itd. Civilno odelo se zamenjuje uniformom. Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta. popravni domovi. leprozorijumi. kao što su: domovi za slepe. itd. simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge . . ono će ostati primarna. i slično. ako su uočljivi u sredini. kao što su zatvori. Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. preko boravka.Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca. Manifestne funkcije kao što su resocijalizacija. od ulaska u njih. Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije. 2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstvenosocijalnih razloga.Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. Ovu tezu da totalne institucije. poput manastira. i opasnih po okolinu.Nasuprot funkcionalizmu. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva? . . individualnosti. .Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice. 5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje. lečenje i tretman su u drugom planu. . umesto imena štićenik postaje broj ili nadimak). ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca. gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja. Mehanizmi umrtljavanja sopstva su: 1. zarobljenički logori. . internati. oduzimaju se lični predmeti. pod kontrolom formalne uprave Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman. 1961): 1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim. onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. 4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne. Ono se formira u interakciji pojedinca i društvene sredine (Gofman). pa do njihovog napuštanja. 3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju. popravni domovi. brodovi. proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući: Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije.Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. na duži vremenski period odsečenih od šireg društva. zajednički vodi život u zatvorenom prostoru. prihvatilišta..) ne tretiraju kao funkcionalnokorisne društvene organizacije. u stvari. policija. psihijatrijske bolnice. nadzor. socijalne ustanove. sankcionalizacija i disciplinizacija.Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije. kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne.Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju. 40.. itd. psihijatrijske bolnice. već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. . ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori. nego kriminala.Totalna institucija je mesto stanovanja i rada. ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola. preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline. mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti.

pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”. oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili “oni napolju”. prkošenju instituciji poput odbijanja saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva. 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom. a ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ 5. 5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše. tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo 5. ni građanin. pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne) 4. Devijantna karijera I mešoviti susreti? Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”: Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”. Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu. niti kao biće koje ume da se služi razumom. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način: 1. Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. i najčešće kratkotrajnom. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa 3. Pri tom.2. 41. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o pacijentovom napretku. vaspitači) i tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik. i iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima. odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji 4. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za “najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka). 4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi. niti roditelj ili supružnik). Mešoviti susreti: . On više nije ni radnik. dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge. Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao devijant. sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije odgovorno za svoje postupke. često. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva. 3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju egzistenciju u instituciji. U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta) Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u totalnoj instituciji: 1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj okolini. Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika. 3. 2.

Geri T. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi. Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) . poput klubova pretučenih žena. Osećaj “zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da se međusobno hrabre ali i organizuju. Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i “očekivanom” devijantu. neprimenjivanje prinude i tzv. po interakcionistima. neformalne organizacije. Eskalacija i neprimenjivanje prinude: . komunikaciji ili interakciji između običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca. 1. kontaktu.U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. To su eskalacija. .Društveni susret je prilika interakcije licem u lice.Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija.Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu. utiču na odnos sredine prema njima. Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost. Tako se stvaraju stereotipi. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena pravila (pre svega pravna). već u proizvodnji devijantnosti. Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti. . 2. To je situacija nelagodnosti. na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak . . zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”. . kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. ne u suzbijanju. Jedan od najčešćih je upotreba tzv.Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi. 3. 42. veština ili sposobnost prikrivanja.Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva “mešovitim susretima”. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu. na primer. nelegalne organizacije.Stereotipi o devijantima. i slično. stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima.Sve veća izopštenost iz sveta normalnih.Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega. i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman) . iako se u osnovi stereotipi uče i stiču tokom školovanja i procesa socijalizacije. Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)? Stereotipizacija: . Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca: 1. Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje stomatoloških problema.Najbolji . i za “normalne” i za “stigmatizovane”. čiji su primer tajna društva bivših osuđenika. ..U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni poredak”). koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva. formalne organizacije kao što su. . terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom psihijatrijskih bolnica.

svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize. Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. policija i sudstvo. masovna okupljanja (protestne skupove.Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti . religiozne grupacije. Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo. fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene “nemoralne pojave”. spirala značenja. . Moralna panika? . jeste korišćenje tzv. a naročito na nasilje u porodici. 2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi. čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja. informanata ili pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija 43. održava i iznova stvara društveni poredak. Geri Marks i piše da je eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoji međuzavisnost i recipročan uticaj 2. uvode nove nastavne planove. preokreću stavove u prikazanim pričama. 2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa. 5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama.Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata: 1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima.primer su povremene reakcije policije na neke događaje. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu). 4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja. 3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna udruženja. policijski dosijei. . uzbunjuju zakonodavce. ovde se moralna panika objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji. obrazovne organizacije. . zahtevaju strože sprovođenje zakona.Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva. Radi se o “tehnologiji naduvanja” i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste. itd”. . Njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određe koristi. Najbolji primer ovoga. koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo.Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. sportske događaje.Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike: 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica koji je u 17. socijalni radnici. gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost. . 3) naglo raste zabrinitost javnosti.

proširivanje. pojačavanje i 3.Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost. nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva. . žig devijantnosti. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”. Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa (siromašni. drugačija ponašanja i “misli”. . nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci). je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. “kulturu žrtvenog jarca”. Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa: Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija. i dalje se locira u samoj žrtvi. .. i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti. u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od “normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci. tri glavne karakteristike. melodramatičnom rečniku u opisivanju) b) predviđanje. u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života) . inovacija. “Ona je praćena stupnjom popisivanja.Nova “ideologija stigme”. stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene grupe (subkulture etiketiranih). a koji je povezan i sa situacijama moralne panike. nepravdi i rasnim problemima. Medijsko popisivanje ima. 2. destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme? Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’: .Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara. iako izveden iz uslova društvenog života. Ideologija stigma. od devijantnosti. ali se zato vide kako imaju druge vrednosti. . po Koenu.Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv.Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost. ali sa težim posledicama) c) simbolizacija. (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja senzacionalističkim naslovima i izveštajima. . To su: a) preuveličavanje i iskrivljenje. dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu.Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog. Međutim. zbog svoje društvene uloge.U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa: 1. Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju. životne ciljeve. 44.

ne da spreči devijantne pojave. jeste da život u pluralističkom. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela devijantnosti. .Zaključak. Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti: Prvo o doprinosima i kvalitetima: 1. . pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti.U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija.“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni. “devijantni” je uprošćeno i fatalističko shvatanje društvene stvarnosti. već da legitimizuje političku vlast. kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti). . otvorenom i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika. odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti. poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. 3. već više posledica primene sankcija i pravila drugih. Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su: 1. 3. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku. “normalni” i gubitnici tj.Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja. takođe. 4.Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji. 1) . osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu. organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan. Interakcionisti/konstrukcionisti. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako. Na opštem filozofsko-epistemološkom planu. odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti (uvode sekvencijalnu analizu) 5. Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih. 2. po logici stvari. pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture.Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj. 2. 2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima. U praktičnom smislu. Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba. . a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije. da prebaci realnu političku odgovornost. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni. Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju devijantnosti. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama: 1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem stigmatizacije. 2) .Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj. . kao i da omogući medijima povećanje publike i veću zaradu. povećalo je broj prijavljenih slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti.

kriminalizacije pojedinaca.društvene promene su sveprisutne. 45. čiji su postupci neefikasni. procesima etiketiranja. pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju društvenih devijacija) Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti: to su pravo. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje. na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija) 2.u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na dve opšte grupe: 1. To se posebno odnosi na ideje i stavove o: odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave. Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta. . Ključna Marksova teza. interesnim konfliktima. Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj devijantnosti su velika inspiracija radikalnokritičkih teoretičara.4. kriminal. Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane klasnim odnosima i klasnom strukturom. jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom gospodari proizvod njegovih rođenih ruku) 2. devijant se opisuju kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole. radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju naglasak na kulturnim različitostima. razvoja devijantnosti) Osnove konfliktnih teorija o društvu: Konfliktna teorija.Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija. 5. nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se začeli povodom rata u Vijetnamu. koja objašnjava suštinu otuđenja. Da bi čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje. prosvećivanje ljudi. razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih grupa. brutalni i okrenuti sopstvenim interesima.Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”. koja je suvereno vladala američkom naučnom i ideološkom scenom. već je potrebna revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu? . Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija suprotstavlja funkcionalizmu: 1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama . stereotipizacije. socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti. najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja funkcionalizmu. 3) svaki element doprinosi društvenim promenama. . Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti: 1. kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i funkcionalizam). 2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni. disciplinizacije. . socijalne kontrole. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata.

Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva. To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina . zakonodavstva i pravosuđa a naročito. funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni sistem. i druge. radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu . dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih. kao što su privatna svojina. Konfliktna teorija smatra da je država aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu. dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca. dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje. a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni? Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti. zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija. a državnu prinudu samo sredstvom za zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva. Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba.Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava. dok funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode. Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom. Društvena nejednakost se. a ne strukturalnih društvenih nejednakosti. prema konfliktnoj teoriji.4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima. dok konfliktni teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi? Pri izučavanju društvenih događaja.Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji se održavaju mehanizmi socijalne kontrole. Prema konfliktnoj teoriji. funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica. nužno stoje u međusobnom sukobu. zbog oprečnih interesa. Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle podmiriti i potrebe njegovih članova. . 46. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti? U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u kapitalističkom društvu. pravo nasleđivanja. Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje ciljeve. i da državna prinuda garantuje postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti. u središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja: . zasniva na delovanju prinudnih ustanova. Pri analizi društvenih događaja. društvo je prvenstveno okvir u kome se odigravaju društveni sukobi. Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim zajedničkim karakteristikama.

“normalnost kao odsutnost poremećaja” . Ovaj model normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu.Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju. vrednosti. “pozitivne ili aktivne normalnosti” . . a pre svega. na ljudsko dostojanstvo i samoodređenje. psihijatrijskih i socijalnih službi. . Normalnost se propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti.U jednom kasnijem radu (iz 1977. Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih razlika. . 3. Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju. “idealne normalnosti” . On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem. Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala. vladajući način proizvodnje. vedrina. U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara. oduševljenje. mašta. ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem. .Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme. spontanost. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti. suda. . Kapitalistički sistem traži jedan tip ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost.Kako smatra Ričard Kvini. već snažan sukob interesnih i klasnih grupa. moral. najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog proizvoda političke ekonomije kapitalizma. prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći.kritici ova stanovišta nego da daju svoju definiciju normalnog. uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala.Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala. Ova slika normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma.Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije kapitalizma.Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole: policije. 2.Proizvod interesa vladajuće klase.Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak. bogatstvo inicijativa. različita pravila ponašnja i života u kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti. itd.Prema kriterijumu ljudskih prava. Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako ko se pokorava vladajućim pravilima. . Proleterski moral kao kriterijum normalnosti: . godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju kriminaliteta. Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva. a ne na tzv. produktivnost. da se kriminalitet može definisati kao kršenje politički definisanih ljudskih prava. Džervis uočava tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti: 1. . i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj. Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi napretku sopstvene društvene i radne grupe.Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. .

poput narkomana. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti? Društveni dinamit i društveni otpad: Tipovi devijantnosti. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana. polne i ekonomske diskriminacije. D.krivična dela izvršnih organa države C. Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti. koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija. Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u društvenoj strukturi. 2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela. Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora: 1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa. To su: 1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora. Ti spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci. izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu. gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada.47. 2. industrijska sabotaža. siluju i pljačkaju svoje poznanike. Kvini identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije: A. za radikalno-kritičke teoretičare. koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji brza društvena reakcija. Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih klasa. “društvene štete”. najčešće s društevnog dna ubijaju. itd. B. 2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet. kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države. Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet: 1) 2) 2 Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u kapitalizmu: 1. Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne. E. krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog pravosuđa. koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak. Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić28. Tu spadaju divlji štrajkovi. . susede ili slučajne prolaznike. krivična dela dominacije. mentalne bolesti i ideološko-politički otpori. “društveni otpad” (social junk). politički terorizam.

. . . itd). ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani pojedinac. a na uštrb velike većine obezvlašćenih.Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma: U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti. On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom. “staljinizma”. jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj. koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima. Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme? Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske vlasti. .a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz nepravedne distribuciji moći.Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema. marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase. preko društvenih.Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”. narkomanije) u kapitalističkom društvu. Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste pozicija otuđenog. politički progoni. nisu “rešila” niti klasičnih društvenih devijacija (kriminal. piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral. samoubistva. Na taj način.Vilijem Bonger. . kritički pogled: . a blaže kada postoji nestašica radne snage. siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa. prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili psihofarmatika.Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi. preko klasnog društva. 48. Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona o zabrani skitnje. Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu: 1. “lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova društva. 2. . Ovaj sistem neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije. . 3. već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni teror. bogatstva i vlasti. Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor. ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti (alkoholizma. a pre svega radničkih i nižih slojeva. za radikalno-kritičke teoretičare.Eksperiment “realnog socijalizma”. produkuje devijantnost i kriminal. održavaju se postojeći odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama. Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima. itd).Iz svega rečenog. 1999). kao deo kapitalističko-tržišnog sistema. alkoholizam.Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta je ideja relativne deprivacije. potiču iz ekonomskih i političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva. Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi nosi marksizam. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak. nosioci devijantnosti.

Narocito se naglasava uloga socijalizacije. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na univerzalne društvene vrednosti. 5. Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih tržišnih društava. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija moralnost od dominantne. jačina. 49. 2. U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. 4. 3. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod pritiskom nepravde vrši krivična dela. kulturološki i socijalno-psihički faktori. Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je ljudska priroda sklona devijacijama. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima. vec on sledi svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog diskursa. Zapostavljaju se individualni. Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na slabo razvijanje moralnosti. porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. antropološki. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani determinizam. Jednacina ove paradigme glasi: slabija socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i kriminala. Kontroverze. Radikalni teoretičari iz svoje pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima čine krivična dela a drugi ne čine. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija. i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa sredstvima moći. jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije: 1. Ova paradigma se opisuje kao desni realizam. prirodnih i unutrasnjih sankcija. Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma? U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu.Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno) političkih doprinosa: 1. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na pojedincu. neo-pozitivizam. neo-konzervatizam. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja. Jedan covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce . 2. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u drustvenoj zajednici. 3.

nastavnici. sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva. itd. društvenih uloga pojedinca. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog ponašanja. itd. anarhiju. discipline i kontrole ponašanja. visok nivo tolerancije na frustracije. povoljna predstava o samom sebi. a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke korene. neprijateljstva. a u drugom trenutku zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. želju za zadovoljstvima. nemaštinu. crkva. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo. racionalizacija za smanjenje napetosti. jačina ega. jer Rekles konstatuje da njegove ideje ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala. razočarenja. 51. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom poretku ili vladajucim normama i vrednostima. motive. itd. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji. nemire. pobune. neke medijske sadržaje. delinkventnu subkulturu. visok nivo odgovornosti. dobro razvijen super ego. delovanja institucija kontrole. unutrašnji i spoljašnji. frustracije. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine. dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha samog procesa socijaliozacije. Teorija suzdržavanja Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz: prisustva moralnosti u društvenoj sredini. U socijalno-psihološke pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone. Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i prevencije. Ova dva elementa. stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka legitimnim društvenim očekivanjima.u devijantnim i kriminalnim aktivnostima. usmerenost ka cilju. U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva ključna elementa njegove teorije: elementa . Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. policija i sud trose puno vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi. agresivnost. maloletničke delinkvencije. status manjinske grupe. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka na njegovo ponasanje. porodične konflikte. stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada se sramota pokazuje nedelotvornom. Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja. osećanja inferiornosti. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. ograničene puteve društvenog uspeha. naročito. visok nivo otpornosti na napade. itd. efikasnosti nadzora.

stope siromaštva) i stopa tzv. 3) vremena (dana. kao i na jačanju socijalnih elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta. Teorija rutinske aktivnosti Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson. važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati odgovor o uzrocima. 2) prostora ili lokaliteta na kome se vrši delo. žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. teških oblika kriminala. Polazišta ove pretežno kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. u društvu postoji neprestana borba između ljudi za ograničene resurse. prosperiteta. Teorija suzdržavanja se. povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi. 2) pogodna meta – osoba ili objekat. nasilničko ponašanje. Drugo. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju njegovih društvenih veza. itd. porast teških oblika kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja: tehnološkog razvoja. Pa tako. Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr. iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi. školovanja ljudi. da bi se desio neki npr.ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. porodičnih prihoda. teških oblika kriminala. 3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve. sati) u kome se delo odvija. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala: Prvo. treba pretpostaviti da kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka. stopa zaposlenosti. i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju predmet kriminalnog napada. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću. svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela. razvijanje novih životnih ciljeva. jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba posebno tumačiti. Vremenska struktura društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim aktivnostima potencijalne žrtve. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu pretoče u delo ili akciju. Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih ostvari. u isto vreme. 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena. kao što su razbojništva. stope kriminala beleže konstantno povećanje. silovanja i ubistva. Ako za Koena i . tretman ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega. može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti. Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju. i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. Ove korelacije ukazuju da. davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. nivoa slobode. po Reklesu. Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. broj kriminalnih dela po jednom danu u određenoj ulici. 52. kao što je npr. kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru.

Felson. Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi. 1979). Teorija reintegrativnog postiđivanja Teorija reintegrativnog postiđivanja. Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost uživanja u životnim zadovoljstvima. ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete napada i zaštita od napada. nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet. mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa. stida i sramote od najbližeg okruženja. Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“ osećaje griže savesti. Povećanje broja putovanja. Zbog svega toga. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa. Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako: Rutinske.. Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz kuće.Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da izvesnost. polazi od ideje da formalne sankcije ili kazne. Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja porodica misliti o tome“). Zbog toga je savest mnogo jače oružije . Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-ega. Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja za objašnjenje stopa kriminala. svakodnevne. brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim aktima. Četvrto. zasposlenosti bračnih partnera dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). samačkih domaćinstava. 53. što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava. koju je posebno razradio Džon Brajtvejt. ključni u prevenciji kriminala. kao što je krivična sankcija. zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u društvenoj kontroli kriminala. U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima. Dnevne aktivnosti mogu da utiču na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L. Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada lišene sposobnosti da se odbrane od napada.

Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali. koji je smatrao da je izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo sebe koji ga odvaja od delikta. npr. Kazna koju izriče sopstvena savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. promiskuitetna seksualna ponašanja. upotreba droge i . Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana.za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. stvara povećanu verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt. U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo. drugo. niti će imati izgrađenu savest. naročito kod dece. 3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. postiđivanje i pokajanje izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«). kao unutrašnjoj sankciji. oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede). Teorija niske samokontrole Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom. Ipak. tzv. izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima.) ali i od žrtve. Postoje dva dobra razloga za to. Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole moraju da budu uvek prisutne. To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«. Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem. loše vladanje. Samo tako postiđivanje ima trajan efekat da. Postiđivanje treba da bude alternativa krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu. proizvodi izražavanje krivice. Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera. 2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje kako bi deca izgradila moralnu savest. nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom). Ipak. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati slabosti formalne socijalne kontrole. Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života. Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa izgradnje savesti dece. 1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja grade savest. 54. kajanja i volje za traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice. teškoće u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu socijalizacije koje obavljaju roditelji. nestabilnost posla). stid odvraća od protivzakonitog ponašanja zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo.

agresivnost. Po njima. Veći stepen samo-kontrole pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog. No. proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). tokom života. zdravstvene posledice upotrebe droge). Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. Takođe. ili slaba zaštita ljudi i imovine) 3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među počiniocima devijantnih akata). na primer. nijedno od ovih ponašanja nema specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja. sklonost ka rizičnim ponašanjima. pre svega. Sa druge strane. bezosećajnost. iznenadna ili trajna ekonomska deprivacija. Snaga personalne samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških. ljubav porodice i prijatelja ili čak kroz dobru sreću. plahovitost. da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili dobicima. stabilna zarada. hiperaktivnost. Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima devijacija i kriminala: 1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije 2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. Biološki faktori uključuju. nepažljivost. reakciju supruge na preljubu) ili na reakciju države (npr. Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta: 1) samo-kontrole ponašanja pojedinca 2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i 3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt. impulsivnost. egoističnost. neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces. Na primer. individualnih ili psiholoških i bioloških. odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“. slaba državna socijalna kontrola. gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. na socijalno i porodično okruženje (npr.porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samokontrole kod pojedinca kroz životni ciklus. Ključni društveni faktor uključuje. Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice. Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek. . bilo u odnosu: na samog sebe (npr. Samo-kontrola se vidi kao sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene želje. Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. izražena istom snagom. osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao. oštećenje mozga. lako dostupne „mete kriminala“. sa jedne strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja. Psihološka osnova samo-kontrole povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja. pojedinac sa snažnom samokontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat. U tom smislu. sa druge strane.

pa iz tog razloga one su neuporedive manje prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca. Socijalni kapital odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje. devijantnost roditelja ili slaba roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. susedstvo i sl. zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice. U pogledu pola. prijatelji. na veze sa porodicom. Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. lakoću pristupa potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe). predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i kriminal „ne dešavaju u vakumu“. očekivanja ostvarivanja uloga i uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih ponašanja. Na primer. Kriminal i brojni devijantni činovi se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole mogu. žene imaju razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici. verovatnoća da će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima.). kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih veza. radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr. susedstvom). brak. Manje prisustvo žena među devijantima. Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao. Socijalna uključenost se odnosi. socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac. Postojanje obavezanosti. državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije. socijalni kapital može biti povećan delovanjem roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne. Takođe. već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica. .Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. itd. Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr. delujući zajedno. što nije slučaj sa mladim osobama. Druga komponenta je socijalna kontrola. Hirši vidi i iz razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima. Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične preventivne i tretmanske postupke. Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce. kao i uspostavljanjem snažnih veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. za decu. društvene aktivnosti) u situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. vaspitanje. Segment mogućnosti može uključivati npr. posao. Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje interese. tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i neformalnih socijalnih grupa (npr. nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi. 55. škola.). porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti. prema porodici ili poslu. prijatelji. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica. Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo. prevashodno.

Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima. osnaživanje društvenih veza. političara i praktičara. Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika. U te svrhe naročito je pogodna porodična terapija. Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da treba aktivnostima tzv. pre svega porodice. jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta. faktora rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja. koja su nepažljiva i hiperaktivna. razvoj empatičnosti i samo-poštovanja. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola. uličnog kriminala. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih. Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima. Poruka ove paradigme je da u prevenciji kriminala i devijacija . dok npr. Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih devijacija. U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog okruženja prestupnika. kao i to da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati. Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na objašnjenje npr. je ključni faktor uzroka maloletničke delinkvencije. zato što se u ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije. ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju svoje specifične i posebne uzroke. koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole. itd. Prema ovoj vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke. antropološke. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. koja imaju nizak nivo samo-poštovanja. a naročito onih koji se tiču disciplinske. korporativnog kriminala. metodološke. Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega. ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela objasniti sve tipove devijacija. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo. ideološke i teorijske primedbe. terorizma). vaspitne i obrazovane uloge roditelja.Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije. U prevenciji je značajna uloga lokalne zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem. ovim teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala. Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta. davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. kulturne interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. Međutim. devijantnih subkultura (npr. Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samopoštovanja. razvijanje novih životnih ciljeva. mnoge druge devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala. upotrebe droga i tzv. Ipak. itd. slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-negativnih posledica. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja. imovinskog i nasilnog kriminala. političkog kriminala (npr. bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti. koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije. U tom smislu. kontrolu agresivnosti i impulsivnosti. huliganizam) ili prostitucije. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji. No. To se odnosi na preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi.

Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva: situacije u kojima pojedinci. indikatori. Majkl Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja. Paradigma socijalne kontrole u potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija. koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba. 56. u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne. voda. ekološkoindividualnih razlika u kriminalu i devijacijama. Postoje brojne devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole sopstvenog ponašanja. U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice: postojanja različitih socijalnih klasa devijanata. To znači da oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe.). za stanovanje. Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje. već i humanim i socijalnim aspektima. vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka odvraćaju od „skretanja“. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo. ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se prevashodno zanima za održanje poretka i reda. izuzetno kratak životni vek. socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl. vrednosti i odnosa moći različitih društava i država. veoma visoka smrtnost odojčadi.. pauperizam i novo siromaštvo.. . U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept siromaštva.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede . Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i njene sklonosti ka devijacijama. Polazeći od ovih definicija. standarda.). beskućništvo. ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. Na teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv. nepismenost i nizak opštekulturni nivo. nehigijena i prljavština.) i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti. U ideološkom smislu. a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja. Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl. obuća. kao i raznovrsni sadržaji. relativno siromaštvo. Pojam siromaštva Postoje veoma različite definicije i shvatanja. rasnih i etničkih raznolikosti. super-ega. Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. moralnosti. samo-kontrole ili samoobuzdavanja ponašanja. primarne ili početne devijantnosti: na primer. uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu. Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije neobuhvatna i praktično manje realna. to je njegovo razumevanje menjalo tokom istorije.suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti. Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu. ishranu i školovanje. može se reći da su najznačajniji pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava. pitanja moralnosti.

Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge. ono ne sadrži u sebi kršenje društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja. Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. kulturnih. siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. 57. odnosno subkultura siromaštva. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. zdravstvenih. marginalizacija i socijalna pomoć. Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom. socijalna isključenost. Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice.ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija. obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda. Svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni. loši uslovi društvene promocije i psihologija i kultura. Kao indikator relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji. Međutim. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: nepostojanje ekonomskih. Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara. učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva.novo siromaštvo. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti. Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. Međutim. političkom i kulturnom životu zajednice. Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. U pitanju su: . socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških.

u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom. usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. pothranjenosti. razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja. pogotovo što je društvo bogatije. Teorije o siromastvu Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu . masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa. trajna i stabilna društvena pojava pa tako uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. pasivnost. 5. po pravilu u prenatrpanim objektima. Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj. 2. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva. dok drugu polovinu čine trajno siromašni. da je oko 2/3 stanovništva Zemlje siromašno. 3.onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima. Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji. a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. 58. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano. beskućništvu i nepismenosti. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv.1. neodgovorni). pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog siromaštva. Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija. 4. Luis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu. da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 američkih dolara. Reč je o gladi. pasivni. Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje.

Po marksistima. Predstavnik je Vilfredo Pareto. To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva. 6 Funkcionalisticke teorije . od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a drugi kao pripadnici razlicitih elita.ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde. 7. Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju normalno funkcionisanje drzave. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim mehanizmima eliminisati siromastvo. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo. ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne. Socijalni darvizam. sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu. 8. Na drugoj strani. “siromasan”. da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa. Maltus se zalaze za moralno . dok se istovremeno redistributivnim merama i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja . 2. on je smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara raste po aritmetickoj progresiji. koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drustvo. Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguce eliminisati. zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima. sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju. odnosno bogatstvo javlja kao neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. pa time povlace i visi drustveni status. Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema. siromastvo je pre subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”. ali i da treba kontrolisano da obezbedjuje socijalna davanja. politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama.) 3. on smatra da se siromastvo. . Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus.polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije. Simbolicki interacionizam . Marksisticka shvatanja . 5. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa. klasnih odnosa i trzista. pa cak predlaze I primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl. Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost. Zacetnici ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Nizak drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu siromastvo.1. “pripadnik srednjih slojeva” is l. vaspitanje koje ima za ciljda ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove. siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih. Prema tome. 4. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine. Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju. Marks se vise bavio teorijskim utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih produkcionih odnosa. a neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda.ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim preiodima.

Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno siromaštvo.59. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo 1. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka. posto je svaka osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu. Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji) koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu. Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. stope nepismenosti i sl. listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. Drugi model koji ima multi dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova. ukljucujuci i siromastvo. prevenciju sukoba i socijalni kapital. Svaka od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije. 2. snabdevanje vodom i poljoprivreda. ukoliko se to posebno zahteva. obrazovanja i profesionalne obuke. dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. Engelovi koeficijenti korišćeni su često. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara. Indikatori i merila siromaštva Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. infrastruktura. odnosno siromaštva: materijalni. humanu i socijalnu. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. Unutar prve komponente prate se prihodi. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava. 60. 3. ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. Metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne. Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda. socijalni i humani. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa indikatora: dugovečnost. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala. ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek. Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva. stope smrtnosti odojčadi i porodilja. . Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja. dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. koja samtraju da je siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta zastite siromasnih.

tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita merila. Ove cinjenice duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza. pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva. karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih. Do slicnog saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije bila siromasna.5 %. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog razvoja. da su u vecem riziku da postanu siromasni ili su to vec realno nezaposleni. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom . koja se sastoji u krsenju zakonski propisanih normi. Ideja o dezalijenaciji. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva. nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma. programe ili projekte borbe protiv siromastva. potrosacka korpa statistickog zavoda. na koje drustvo reaguje sankcijama. domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova. a time i sadrzaja kriminala. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo. Najcesce se koristi tzv. najmladje i najstarije kategorije stanovnistva. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće sistemima socijalne zaštite. kao reakcija na siromastvo. U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva. koji su smatrali da komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka. pored ostalog dosli su do saznanja da je 2000.9 % u 1995god. porodice industrijskih radnika. Vecina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija. Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo. dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38. U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija. kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja. 7. 61. sto znaci das u nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva. Kriminal i drustvene devijacije U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. kao i da su sluzbeno definisani sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva.4. god bilo duplo vece nego 1990. onda kada se dostigne oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog kapitalistickog sistema. viseclana domacinstva sa decom.1 % stanovnista u 1990 god i 28.visa linija siromastva. Kriminal je opsti za razlicite delove drustvenih devijacija. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja. koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivicnih dela. 5. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom zasticene kao posebno drustveno znacenje. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. kao indikator najnize linije ili apsolutnog siromastva. 6. Socijalni reformizam. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala kao devijacije. Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju veka bilo u stalnom porastu. god.

Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain. N aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim devijacijama. mocnih i bogatih struktura drustva. U sirem smislu. ekonomski system 5. drustveno. zbog cega se najcesce ipak pribegava pravnim definicijama. predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala. do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi.smislu cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija. da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. koja pripadaju tim pojedincima. Izmedju ova dva ekstremna shvatanja. bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne. savremeno krivicno pravo najcesce stiti: 1. Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal: Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra . koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih. gradjanska. Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija. raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u celini. odnosno pitanje granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak. licna. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti. javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa. Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal. imovinu 4. i pokrenutih krivicnih postupaka i izrecenih sankcija na drugoj. Promenljivost drustvenih normi. bez obzira na to da li su pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije. socijalna i dr prava ljudi.u materijalnom i moralnom smislu. da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. . ekonomska.pravni i politicki system 2. kao posledica drustvenog kretanja i promena drustvenih vrednosti. a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje. kriminal se odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim definicijama. dok u osnovi izrazava i stiti interese vladajucih struktura i slojeva. neke opste humane vrednosti 3. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja 6. smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala. ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti. Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven.

Prema tipu i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe: 1. Poseban vid organizovanog kriminala prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja. predstavlja vecu drustvenu opasnost. poluorganizovani. kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je neko osudjen prvi put i specijalni povrat. Organizovani kriminal Org. krm. promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba. Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija. Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal. Sadrzaj ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsniji. koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi. Ovaj vid kriminaliteta cesto ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta. pogotovo istorodnih. koji krivicna dela cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima 2. organizovani kriminal 63. zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile.62. posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih dela upojedinim zemljama. koje imaju visoku potraznju. seksualnih i drugih delikata. politickog. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa 3. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca. koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i. sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. Opsta klasifikacija kriminala Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala. koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni. koje nemaju stalnu strukturu vec se sastavljaju popotrebi. privrednog. konspirativni siroko rasprostranjen model 2. otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala. . preduzetnicki tip Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima. visokim ekonomskim interesima. koji podrazumeva ponavljanje dela. cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna dela. Po misljenju Albanezea. 3. monopolistickoj kontroli i uticaju. iznda svega. Obicno se razlikuju dve podvrste povrata: opsti povrat. odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom. visoko strukturirana kriminala udruzenja u Americi javljaju se u 3 osnovna tipa: 1. Ova druga vrsta povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. odnosno krvnih. kojim su obuhvaceni svi pravosnazni osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog. ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja.

kao povezivanje. 64. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije 4. udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa. Koliko je medjunarodni kriminal mocan. politicke i druge interese nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. Opsta kriminalizacija ekonomskih. uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti. Org. vec za “relativno . sto ga cini posebno mocnim i opasnim. tako da se savremeni imovinski kriminal. ali se sve vise oblikuje kao medjunarodni. Problem je jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti. ukljucujuci i pornografiju. socijalnih. velika profitabilnost. jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih struktura. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i 6. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva vida: 1. neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih . politickih i drugih podela. kockanje i kockarske igre. Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju. predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima. u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i 2. cesto je povezan sa politickim. kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava. nejednakosti i sukoba u savremenom svetu. ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog okovratnika). neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova 5. odnosima sa savremenim svetom 3. trgovine sirovinama i posebno energentima. ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti 2.Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi. Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa. medjunarodni terorizam is l. sto cini efikasnost drustvene reakcije jos manje mogucom i efikasnom. politickim i dr. Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih vrednosti. krm. uslovljenost prirodom ekonomskih. proizvodnje i prometa droga. snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama: 1. organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske. prostotucija i usluznim delatnostima vezanim za seksualne devijacije. Prema tome. politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju strukturu medjunarodnog kriminala. politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja. veza sa tzv zdravom ekonomijom.

koje određuje krivično pravni sistem neke države. Ideja je potekla od Saterlenda koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. odnosno funkcionisanja države. radi očuvanja političke ili neke druge moći. manje više. postoje i njegova etiološka i subjektivna strana. pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka.lisavanje”. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. privredni kriminal. bankarskih ili slicnih institucija. koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. zlostavljanje ljudi. kulturna i druga. odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara. Mozda je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih . odnosno zelju da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje. zahvaljujuci drustvenoj moci ovih drustvenih struktura. kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. uključujući ne samo politička već i ekonomska. odnosno počinoci. ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u preduzecima i drugim organizovanim ustanovama. na osnovu. koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države. socijalna. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava. U savremenim društvima. Do razvoja građanskih i demokratskih drušava. povrede ljudskih prava. pored objektivne prirode političkog kriminala. profesora i individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama 65. Politički kriminal Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu. da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava. a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura. Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja. Grin definise okupacioni kriminal kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. Moglo bi se zaključiti. Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije. pravnika.okupacioni kriminal. već i ko su njegovi nosioci. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. izgrađenih međunarodnih standarda. . U širem smislu. dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala.

nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela. neadaptirani mladalački tip. inferiorni tip. . kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti. pod uticajem alkohola. ali ima vrlo niske društvene aspiracije. polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma. 2. nezreo. 8. koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima. koji je u osnovi blizak primitivnom tipu. egocentrični tip. koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje. neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja. porive i mogućnosti. agresivan. kod koga inferiornost. Tipologija kriminalaca Postoje različite klasifikacije kriminala. vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti. pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada. neetički tip. tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. 12. te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme. kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja. nomadski tip. 6. koji se ponaša i reaguje primitivno. 4. koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese. shvata posledice svog dela. agresivan. koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola. što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja. 13. koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti. hedonistički tip ili bespomoćan. 9. 11. 7. razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti. nezreo. antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti. 10.66. koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom. prilagođen niskim kulturnim standardima. primitivan tip. 3. 5. emocionalno nestabilan tip. s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja. ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou. U pitanju su: 1. agresivan. Jedna grupa autora stvorila je. neadaptirani odrasli tip.

retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. c) predstavnici činovničkog kriminala. izuzev vrhunskih džeparoša. Ponekad su specijalizovani. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) provalnici. e) profesionalni šverceri. poluprofesionalni i situacioni kriminalci. Oni su posebno obučeni. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti. prilagođen tip. Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja.14. koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe. b) preprodavci i prodavci ukradene robe. za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. c) varalice. 15. koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno. najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne. Oni kradu materijalna dobra većih vrednosti. najčešće na veliko. neodređeni tip. takođe vrhunski profesionalci. Osnovni tipovi su profesionalni. pribavljajući na taj način svoje prihode. Sa aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela. zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled niti položaj među kriminalcima. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. ali ne i neminovno. imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita. Oni su po pravilu mladi. koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način. ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima. iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. i po pravilu nikada ne rade sami. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici. koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. izuzetno retko se udružuju. Veoma su pokretljivi i snalažljivi. ucene. poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom poslu. s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. koja su manje opasna. utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist. dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti. već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način. Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima. d) falsifikatori. Višestruki su povratnici. . pripadaju „eliti kriminalaca“ u klasičnom smislu. f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije.

Zatim. Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori. kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza. jer ostaju neotkriveni bez obzira na to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti. dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme. i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena situacija dovode do devijacije. i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane. 67. čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama. Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih. kada je u pitanju kriminal. b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju. posebno predstavlja organizovani kriminal. a ne njihove devijantnosti. narkomani i socijalno ugroženi. Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim. c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari. teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih karakteristika. čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama. e) ostali situacioni kriminalci. iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. Očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u . U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i bezobzirnog bogaćenja. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi: a) sitni situacioni lopovi. mada u osnovi suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne. dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti. „Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama. d) seksualni prestupnici. koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. jer su retka. bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja. U Srbiji. parcijalna i skromna istraživanja o tome. dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti.Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. ali on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene.

primenjujući u slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije. Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija. Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude. sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko. odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti. uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima. sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. nestabilnog zanimanja. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba. najčešće muškarac sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom. odnosno upućivanje u kaznene ustanove. zavisi od mnogih okolnosti. koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno. čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala. odnosno društva prema kriminalu. javnih i državnih službi. koji se smatraju manje opasnim. koji prate svaka inkriminisana ponašanja. Promene u sadržajima. naoružan i nasilan. i dalje najčešće muškarac. kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike. koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih . reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava. profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. iz različitih društvenih slojeva. Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije. sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom.različitim formama udruživanja i povezivanja. predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa. nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti. indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina. ne samo prema žrtvama već i pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti. Na drugoj strani. uglavnom pripadnik kriminalne grupe. Razvijena savremena društva. moguće su takve situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala. učestala razračunavanja između kriminalnih grupa. često iz prividno stabilnih porodica. sadržinski raznovrstan i selektivan. društvena reakcija zavisi i od kaznene politike. vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. što znači da je promenljiv. što obavezno predpostavlja negativnu društvenu reakciju. 68. na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. banaka. iz nižih ili srednjih društvenih slojeva. Društvena reakcija na kriminal? Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja.

U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju. raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije. pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima. koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija (upravljanje motornim vozilom) b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola). Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno ono dete koje: 1. Pojam maloletnickog prestupnistva? U kriminoloskoj. kriminalitet maloletnika itd. koje se smatra blazim vidom devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci. Na drugoj strani. pravnoj . kao sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika. U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca krivicnog dela. Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika. socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva.društvenih interesa ili vrednosti. cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom. Pripadnici nižih društvenih slojeva. Moćniji društveni slojevi. dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari. Ne postoji posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema. asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih. Pod asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja. koji se sastoje u krsenju pravno sankcionisanih normi. kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama licnosti. posrbljen strani termin za maloletnicko . u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika. oni koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. maloletnicka delikvencija. Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa. svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja 2.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira 3. Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u 2 grupe: a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti. 69. iz koga se izvodi termin vaspitna zapustenost za pojavu u celini. zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponasanja. grupe ili institucije propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika. sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi. Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost. prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u vaspitanju mladih. ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete.

obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva i privatnih. dok im je razvoj savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja. Razvoj savremene psihologije.fizicki brze. ali u odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja.a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja. U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti. sa druge strane. i 21. 1988). Bitne razlike nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih. s tim sto se kocentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1. s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije. sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano. zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto.socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika. pre svega. a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja. u okviru kojih se oni smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje. znatizelja.pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije. Po pravilu. Karakteristike maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja. zahvaljujuci uvazavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio. i razlika vezanih za drustvene uzroke prestupnickog i devijantnog ponasanja. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica. s tim sto se sazrevanjem ta odgovornost povecava. potreba za takmicenjem i sl. oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije.pravno uredjuje na poseban nacin. dok s druge strane.pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno. 70. traganje za novim iskustvima i uzbudjenima.socijalnog statusa. 71.socijalno sazrevanje. pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da shvate te posledice. U vecini drzava socijalno.prestupnistvo. drzavnih ili drustvenih dobara. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih. sa jedne strane. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji. iako su neki vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica. Uvek se odredjuje uzrasna granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra granica do koje se postuje poseban drustveno. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju. jer neke osobenosti tog uzrasta pogoduju devijantnom ponasanju. vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga.patoloskog transfera i normalnog razvoja. pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF. Granica punoletstva odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16. godine. Psiho. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja. jer svaka nova generacija sazreva bioloski. potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem. .

upucuju Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. u koje se malolenici koji pored prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje. pa se ocekuje drustvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak. Organizovani kriminal. 2. Oni su sve vise izvrsioci nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih. kao vid reakcije na nepovoljne drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota. uz odgovarajucu podelu uloga. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo? Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. u formi alkoholizma. kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih. koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko sebe i ne moraju imati obelezja devijacija. vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja. maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. 3. vaspitne ustanove opsteg tipa. 72. U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika. opsta prevencija. 2. ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard porodice. koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece. . 4. 2.Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela. razvrstani prema uzrastu dece i omladine. 6. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike). ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme. pokusaj samoubistva i samoubistva. zavisnost od droga. centralnu i odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. 5. 3. Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika. cijom zatitom i resocijalizacijom se bave. Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga: 1. koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika. takodje beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme. Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima. Postoji nekoliko nivoa medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog prestupnistva: 1. vec i kriminalne aktivnosti. Drustvenom zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i timskog rada. Decijacije samounistenja. Pored centara za socijalni rad znacajne sui uloge vaspitnih ustanova.

Npr. Univerzalno je prihvacena defin. Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnistvo maloletnika. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za naviku.2. sto za posledicu ima psihicka i fizicka ostecenja i propadanja. dok je istovremeno veoma rasireni slozen socijalni problem. pri cemu ispoljavaju bilo otvorene drustvene poremecaje. nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do negativnih posledica. . bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje. specijlana prevencija. Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obicaja i dijetetskih navika neke zajenice. koja alkoholizam opisuje i kao med. poremeceni odnosi sa sredinom idr. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece. kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih uzrastu maloletnika.). vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma. i kao soc. ove mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice koje mogu biti (dusevni poremecaj. pa se zato ovim problemom bave razlicite naucne discipline. sa elementima fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma). SZO (svetska zdravstvena organizacija). teorije. fizickog zravlja. fizickog zd. Elementi medicinske definicije su: osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pica. Pojam alkoholizma? Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao hronicna progresivna bolest.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol. problem i prema kojoj se alkoholicarima smatraju. posto sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite. Neki sadrzaji i sredstva socijalne politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. sto bi posredno imalo opste preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika. posto postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi.alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost.. koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo. njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje. koja je posledica navike ili navikavanja. Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili prestupnistvo u razlicitim vidovima. Medjutim. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma. koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva. ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici. porem. 73. To se. Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem. odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. stecena navikom. sto neminovno void nizu nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog. koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika. upravo zbog toga s emogu naci i medic. Imajuci u vidu razlicite pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je. odnosi na potreban. Drugi primer bio bi razvijen system socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva. odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti. i social. odnosno prema rizicnim porodicama. 3.

Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste. Ovu fazu prate: alkoholna amnezija. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike. tako da se upotreba alkohola ponavlja. ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5 karakteristicnih tipova: 1. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista). profesionalni sukobi. pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara. Kod ove grupe alkoholicara jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. Pad tolerancije je odlika ove faze. Da bi se razvila toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih. ali svejdeno. Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. jer covek ne moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi. psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola. predstavlj pocetnu fazu alkoholizma. je vec odlika hronicnog alkoholizma.prati postojanje drustvene tolerancije. posledice su vezane za poremecaje odnosa sa drugim ljudima. zapustanje u svakom pogledu. Ova faza po Jelineku traje godinu dana. Ova faza traje od1-3 godine. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola). drustveno znacenja upotrebe alkohola. ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. javljaju se ozbiljni licni. 2. pad tolerancije. odsustvo izbora pica (pije bilo sta). postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti. nemogucnost apstinencije. kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije.nekontrolisano pijenje. sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju. uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina. U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara. nedefinisanih strahova. Ovaj tip se . veoma ceste alkoholne amnezije. alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa i ponasanja. 3. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola. 2. dolazi da tremora misica. gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponasanja. kada covek ima nedovoljno potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. Pijenje u drustvu. kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi.74.javlja se psihicka zavisnost.navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu. Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara? Alkoholizam karakterise dug razvojni process. Iako alkoholicar u ovoj fazi pije sam. za apetit). u nekim slucajevima i duze. Kod ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija. U ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. ali se ne javlja gubitak kontrole. sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu. Postoje mogucnost apstinencije. Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1.gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja. tesko psihicko. motiva i razloga opijanja. 2. porodicni. jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije. ekstravagantno i rasipnicko ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. Kompulzivno pijenje. fizicko i socijalno propadanje.

Psiholoske teorije su veoma znacajne. ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino urodjenih faktora. temperamenta i karaktera postaju ranjive i osetljive na alkoholizam. oboljenja probavnog tratka. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond ase opijaju danima. vec i za razvoj razlicitih modela i aspekata terapije. al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju. 5. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole. Frojd je bio u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu. Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: . lai ne u velikim kolicinama. 4. jos uvek postoji mogucnost apstinencije. 75. posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem. Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako postici ali je to prividno. U ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). 3. etiketiranje i potkulture. Posebno su interesantistavovi psihoanalize. tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica. koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drustvenim uzrocima. 2. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju kontrolu samo do prve case). Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije. imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni. ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma. sto znaci da je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija anomije. jer oni kontinuirano piju. tihi i povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola. ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma. Ovde se javljaju teskioblici poremecaja odnosa sa okruzenjem. stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema treznjenja. Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma? U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. javljaju se fizicke posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete. pre svega: Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije.naziva jos i mediteranski jer je rasiren u zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. Ove teorije pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece. 3. koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponasanju.

5. intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano.15% je vec visoka alkoholna intoksikacija. Medjutim tip licnosti opredeljuje. u duzem period ostecuje mozak. povremeno ili na duze odlazi od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. Alkohol je psihoaktivna supstanca. 4. stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu. Je reg. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske) porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima. Kod mnogih alk. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa. Licnost je uzrok alkoholizma. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari. kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto duzem roku u odnosu na druge droge. 0. 2. nesigurne i depresivne osobe. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podsticu alkoholizam. U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna zrtva. resavanje problema. koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno.5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda. ucenje. Alkoholicar postaje sebican. 77. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma. 2.05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo. Rec je o socijalnim. preosetljive. Tavko ponasanje alkoholicara vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice. Istrazivanja pokazuju tipicne nacine reagovanja na unosenje alkohola u organizam: 0. Alk. Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje. jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda. agresivan. dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. 0. pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu. 3. 76. 0. Znacajnije posledice alkoholizma? To su: 1. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost.4-0. onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne. Drustvena reakcija na alkoholizam? To su: 1. nedostatak strpljenja. Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. postavlja velike zahteve porodici. kao i od osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom ekonosmke posledice. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine. potrosnje i uzimanje alk.2% dolazi do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta. Postoje saznanja da. Prisustvo izrazite anksioznosti. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari. . pre svega. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota mogu pogodovati pojavi alkoholizma. Kad je rec o psiholsokim karakteristikama. jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu. 3. ne kritican je.1. dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. Kod alk.

Izaziva jedne ili vise psihickih ili somatskih funkcija organizma. a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma. 4.Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Celoviti program ii prevencija alkoholizma Modeli tretmana alkoholicara su: 1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara moze biti: dobrovoljno i obavezno. U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk: -averzivna terapija -terapija kontrolisanog pijenja -terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji 2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara) 3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara. Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme. koje ukljucuje prinudu da se droga ponovo uzima. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. Pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo fizicku zavisnost. Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk. Nezainteresovanost 5. 78. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Psihicki efekti.Stabilizaciona faza (traje godinu dana. Najopstija def. kao i kafeizam nikotinizam i teizam. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa). zavisnost od droga. Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci. 3. Karakt. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti. koji obuhvata alkoholizam. Nakon masec dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice) . Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga. Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze: . tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga? To su: . sto proizilazi iz interakcije izmedju organizma i droge. Osnovna karakt.2. sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. 79. stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena. seanse se odvijaju jednom nedeljno. kompl. Prvih 15 dana uce se teorije o alkoholizmu i polaze se ispit. Osnovni ciljevi ove terapije su:potpuna apstinencija od alkohola. Definisanost pojma zavisnosti od droga? Kada je rec o strucnoj literaturi.

Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije? To su: 1) Klasični. Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga: .kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe) . -medicinsko osobolje. kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature. drhtavica. 2) Male toksikomanije.tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do apstinencijalnog sindroma. kao specifican tip narkomana: . osete. 2) Blage zavisnosti 3) Prava zavisnost 4) Povratnicka zavisnost 80. rekreativih sl. Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti. jer ima je droga dostupna -umetnici -najsiromasniji slojevi u nekim zemljama 2) Eksperimentatori. odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu ranijom kolicinom droge. 3) Politoksikomanije. Morfijum pa su tako postali zavisnici. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa? 1. Droga poput extasy. Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20.1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge. koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost. nikotinizam. najcesce vezane za uzimanje hasisa. Zavisnost tipa kanabis: Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje. Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe: 1) Velike toksikomanije. pa je zato stalno neophodno povecavati dozu.stari narkomani. grcevi. politoksimanija eksperimentisanje. najcesce: -leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno. kafeizam i slicno. osecaje i raspolozenja. medikamentoznu zavisnost. Veka da se siri u americi . veoma cesti smrtni ishodi). teizam. od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis. mucnina is l. kanabizam i kokainsku zavisnost.nekontrolisane droge. 81.koje oni dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti.primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti) -rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila) 3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih. 2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma. 3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge. one obicno sadrze sledece klasifikacione grupe: 1) Epizodne toksikomanije. koje se odnose na eteromanije. Opsta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju.zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena ) . Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate. marihuana i LSD.

osecaj toplote. U tom procesu pojedinac mora da nauci: 1. Medjutim. odustvo bola i povlacenje u sebe) 3. Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma.Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze . koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) .Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge. Najjaci efekti postizu kad se droga unosi intravenski. Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san) Posle budjena oseca se umor. javlja se smirenost blaga euforija. koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka. anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme. Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom. Opijum je osuseni mlecni sok. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze. Izaziva euforicne efekte koji su praceni blagim hipnotickim opustanjem. Zavisnost halucinogenog tipa: U halucinogene droge spadaju: meskalin. LSD 25 .tako da je vrlo lako preterati u kolicini uzete droge .Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek . Faza udarnog dejstva (telesna senzacija. slabljenja paznje itd. a zavisnost od heroina nastupa vrlo brzo.u okviru Hipy pokreta.parazita koji napada klas razi.Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna (predoziranje). koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice . misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti. 2. Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti . tako da euforicki efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku zavisnost i javlja se tolerancija. Krizom sto dovodi do brzog soc. -mora da nauci da nabavi drogu. reakcija panike. relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga. Najcesce se kao efeksti marihuane navode stanja euforije. fizicka depresija. Droga tipa kanabis neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija. psilocibin koji . kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze. Snazan je analgetik i hipnotik. Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa? 1. Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana. a zatim faza sna koja traje nekoliko casova. . Ove droge se unose u organizam pusenjem. tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva apstinencijalni sindrom. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja. jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe. sa teskom aps. pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki poremecaji.se dobija iz jedne vrste meksicke gljive . -da uziva u efektima iste 4. 82. Heroin ima snazno euforicno dejstvo. Tako da su u prodaji retko nalazi cist. mlekom u prahu i sl. -tehniku pusenja marihuana 2. ubrzan rad srca) – 2. -Da prepozna pozeljne efekte droge 3. usmrkavanjem i inekcijama. I moralnog propadanja.Za zavisnost heroinskog tipa karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga: . umor. i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma: 1.

Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju. barbiturate) 3.a nekad i sa kockom secera natopljenom ovom supstancom. kad izostane drustvena reakcija. Efekti su stimulativni. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti. Zavisnost kokainskog tipa: Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke. . fluidnom stanju Emocionalna labilnost Halucinacije Osecaj iracionalnosti Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji. koje su najverovatnije posledica potrebe za drogom. meskalin. povratne psihicke reakcije. ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih psihickih reakcija i poremecaja cula. Javljaju se delirantne ideje. u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge pocinje da biva vidljivo. Najcesci efekti LSD-a : Poremecaj u percepciji prostora i vremena. Primarna narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano. sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge. Halucinogenici (LSD. Na osnovu ovih kriterijuma sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe: 1.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i nekoliko dana nakon unosenja droge. 83. Stimulanti (kokain. stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i fizicke moci. Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. dok se fizicka zavisnost ne javlja. slusne i vidne halucinacije. Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima. niti postoji tolerancija. Do prelaska primarne narkomanske dev. heroin.Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti.LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta . crack. Sedativi (pilule za spavanje.Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane zavisnosti. Fenomen sinestezije Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu Svet je u stalnom .produzene psihoticne reakcije tipa sizofrenije. trankilizatori. Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih? Opste karakteristike zavisnosti od droga: .a redje oralno i IV. Narkotici (opijum. Najcesce se uzima usmrkavanjem. hronicne izmene licnosti.akutne psihicke reakcije panike . morfijum) 2. PCP). 2. . narkoman prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruzenja. kad drustvena sredina pocinej da reaguje. pejotl. amfetamini) 4. dolazi do kozne.

Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama pozitivnog i neg. koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana. Ova svojstva mladosti mogu takodje predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima. Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe. Medicinski model. najpre. Drustvena reakcija na narkomanije: U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. Socio-kulturni model.Narkomanije mladih: Narkomanija mladih su visoko zastupljeni. 2. odnosno nekog svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije. 3. zato sto je ona vezana za sam promet droge i. 84. ponasanje i stila. Nagradjivanja za progres u promena navika. 4. 3. dok kod klasicnih narkomana postoji individualno koriscene droge. -grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga -u grupi se stvara system racionalizacije. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana? Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije. Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu: 1. 4. Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba. muzike i sl. primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota. . odevanja. interesa i pozicije mladih u savremenim drustvima. licnost mladog narkomana. 5. Za vecinu narkomana najvazniji razlozi vezivanja za grupu su: -zajednicko uzivanje droge -mogucnost nabavke droge -osecanje zasicenosti -uzajamno razumevanje -postojanje slicnih ideja i stila zivota. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uzivoacima droge 2. kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota. Odnosima i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi. za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura. 6. Naime.

Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka. vrsnjackim grupama. reagovanja na zavisnosti droga: -lecenje zavisnika od droge. -drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav. obijanje apoteka. LSD. Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva: -potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i -poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja. Ustanove) ali se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogucavanje uzivanja istih. Prevencija narkomanije: Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u : -socijalnim uslovima zivota. psih. Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin. -blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije. narocito one koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu. Klinike. koje je dobrovoljno i odvija se u psih. zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim situacijama. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod uticajem droge. 3. . -podsticati poztivne stilove i nacine zivota. Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije: Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. To znaci da zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nacin dosli do nje.Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori. Posebna prevencija ima za cilj: -sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i dr. -kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama. Tipa medicinsko-psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije.ustanovama primenom odr. na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas. Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja. -Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima -sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge. -negovati odnose zavisnika sa porodicom. Tako se. Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga: 1. Zavisnik koji je ostao bez droge. stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja. U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr. kokain. falsifikovanje recepata itd. soc. odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje vec je potrebno: 1. Od droga. mikrosocijalnim okruzenjem. Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama. 4. 2. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga. 2.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku.

ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seks. brodovi. Izvitoperenja seksualnih potreba? Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima. usmerenja mladje osobe i deca.usluga za naknadu. Potreba koje su posledica dusevnih bolesti. kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc. lezbejstvo i pederastija. musk ii zenski internatii sl).tipovi prostitutki i uzroci prostitucije? Postoje 2 najopstija tipa: . potreba gde se podrazumeva upotreba sile.potreba i njihovu drustvenu kontrolu. odnosno odsustvo emocija. prostitucija. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je unapred def. -drugi element definicije je promiskuitetnost. kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje. sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge. Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima. Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija. nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i -Socijalni aspekt.devijacija. Oblici prostitucije. ali se obicno smatraju manje opasnim.Pored krivicnih dela neki zavisnici cine i razlicite prekrsaje. koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks. koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe. nacina i forme. Fetisizam. Kao i sve dr. devijacija nastaju po pravilu.potreba u pogledu njihovog sadrzaja. Elementi ove definicije ove pojave su: -prostitucija je prizanje seks. potreba. potrebe za drugim ljudima posebno osobama suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih. -terci element def. Potreba coveka: -Psiholoski aspekt. devijacija. Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri psihopatalogije. psih. Ljudske potrebe i seks. Silovanje takodje pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom. kao dva prisutna i rasirena vida seks. u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks. ali u odredjenim slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor. Na slican nacin.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti. Medju devijacijama. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija? Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks. koje su znacajne. U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc. jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema. Postoje dva aspekta seks. izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks. U ovom smislu prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje. sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera. Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. 85. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. 86. 87. I psihopatoloskih izvitoperenja seks. ravoju.

5. uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja. Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju akterima prostitucije. a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela. Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: -homoseksualna -heteroseksualna. Korporacijske ili preduzetnicke -devojke na poziv. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna. -radnicke prostitutke. 2. odnosno iz radnickih i zemljoradnickih porodica. Neki karakteristicni tipovi prostitutki U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. Socijalne karakteristike prostitutki. 4. -povremene ili periodicne prostitutke. posebno medju prostitucije. motelska. 88. -Klasicne prostitutke. 2. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati. kojima obicno rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad obavljanjem prostitucije. kongresna. Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. -soferske ili drumske prostituke. koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj koji trazi i placa usluge. 5. koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije. Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruza usluge. nepovoljni uslovi zivota. 4. Losa obrazovna i kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost.kafanska. Tako vecina prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje. 2. -turisticke prostitutke.1. Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave. uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ? Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina. Drustveni odnos prostituka-musterija: Prostitucija je komercijalizovani odnos. 3.neorganizovanu prostituciju karakt. -kongresne prostitutke. drumska i lucka.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom. 3. -devojke za poslovnu pratnju. Druga opsta . -ulicne prostitutke. sajamska. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece gradske sredine. vrlo nizak socijalni status. a pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko isudjuje. -hotelske ili barske prostitutke. 6.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. dok je klijent najcesce zasticen.losi uslovi obavljanja delatnosti. U neorganizovane prostitutke spadaju: 1.Vidovi organizovane prostitucije su turisticka.

pa cak i neki vidovi zastite prostitutki. 5. bez obzira da li su skitnice ili ne. Jedan domaci autor . Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i morala. niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja. Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki. Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka. prinuda od strane poslodavca. klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke. Drustvena reakcija na prostituciju. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti. 4. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom. Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost. ni sigurno boraviste. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti.prevencija i rehabilitacija? 1. ni zanat. 2. Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise. ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim. -licni faktori. U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da zive posteno i moralno. 3. obrazovne i druge mere usmerene prema: -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su opste. dovoljno je da je platezno sposoban.funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. Neki znacajniji uzroci prostitucije: Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost. Uzroci prostitucije: -drustveno-ekonomski faktori. Posto se njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima. koji podsticu nastajanje prostitucije. 89. Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razlicite socijalne. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija. sto je sigurno das u prosjaci mobilni. posebne i specijalne preventivne mere. Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju. Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja? Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje. lose i nesigurne uslove zivota.nizak drustveni polozaj. niti mesto za opstanak. psiholoske. Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju. 90. ekonomske. -pomoc u nalazenju zaposlenja. Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti prostitutki.

uz manje rizike od sankcija. a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. -odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga. prostorna mobilnost je bitna karakt. procesa i aktivnosti. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili zanimanja. Klasnih drustava. Uslovima pa su zavisni od drugih.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. -Soc-politicki uzroci (ratovi) 2. Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike? 1.napravio je razliku izmedju pojmova besposlicara i skitnice i prosjaka. posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u srbiji. . stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja? 1. Prosjacenje je posledica reprodukcije siromastva. 4. znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja. Socijalna izolacija. Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama. 7. 91. Sastavni delovi ove definicije su: -trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom. Vec sa pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima. imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova: 1. 2.rasirenost je jedna od karakt. ekonomskim i kult. izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje. 5. u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka. 3. marginalizacija.Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici. sadrzaji. Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga. izdrzavajuci se od materijalnih sredstava. -sticanje materijalnih vrednosti. 2. vidovi i nacini prosjacenja. Rec je o tome da neke osobine licnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama. zive u losim soc.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije. obelezje ove devijacije.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja.drustveni uslovi su dominirajuci. -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir.namaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do mesta. 92. . 6. postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara. 3. Prosjacenja. Ovoj grupi pripadaju posebno: -socijalno-ekonomski uslovi -Profesionalni uslovi -soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti. bilo stvari od vrednosti. kao karakt.

odbojnost i moralna osuda prosjaka. ratova is l.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi prosjake. to su slucajni i prosjaci iz navike. 4. Opste odlike i vrste igara? U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje. 95. prostorno su pokretljivi.profesionalni prosjaci. individualno. 93. -gradska sirotinja seoskog porekla.3. Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre. 3. 2. . u principu. smrtne kazne i sl. grupno. radoscu.Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim. slobodom pokreta i sl. -socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva. zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe. Najcesci tipovi prosjaka Postoje 3 grupe: 1. Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1. kao i mnogi isluzeni alkoholicari. 2. Sve igre imaju. sankcije. 3. Kockanje i kockarske igre? Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske.zatvora. ekonomske i soc. Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja. 3.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija. Drustvena reakcija na prosjacenje? Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva. pa je njihova osnovna funkcija bila da obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika.socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa. kolektivno prosjacenje. 4. 1. narkomani i prostitutke. -socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje. reakcija se ispoljava u dva vida: -sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira. 94. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada. Kad je rec o drustvu u Srbiji. stim sto postoji odsustvo socijalne zastite.potrebe za druzenjem.koji poseduju specificne tehnike prosjacenja.koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog drustvenih kriza u ekonomiji. npr mentalno ometeni i lako dusevni oboleli. u vidu zogosanja. pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke druge devijacije. imaju prakticno iskustvo u pridobijanju musterija. posledice. specificna po takmicarskom karakteru. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici. 5. 2. mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca. Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja: 1. prezir i odbacivanje.siromasni. 2. starih.pripadnoscu.

jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja.U osnovi. jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. u principu. samodokazivanjem. njegovih socijalnih odnosa i obicaja. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja. Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja. gubljenju i dobijanju. . Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. materijalnih vrednosti. za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora: 1. Psiholoski faktori. Neki znacajni uzroci kockanja Podeljeni su u 4 osnove grupe: 1. pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima id a smanji rizik gubitka. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre? Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju. Materijalna dobit kao ciljni rezultat. Kockara. deo slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom. Kockara. kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja. igara. 3. U soc. sankcijama podleze samo kockanje na javnom mestu. Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. ali se u sustini ne razlikuju bitnije od prof. Pored prof. obmane i prevare. Posledice. U nekim drzavama. Posledicama. Odlucujuca vrednosna karakt. 2. kockari retko koriste neke oblike soc. Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja.zastite. koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama.doma i porodicne podrske.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc. medju kojima su potreba za izazovom. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije. ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije. Medju njima su najcesce zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju. Prema tome. Karakteristike kockara i kockanja? Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu. dok osobe viseg drustvenog statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem. Negativne ekonosmke i soc. krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku. takmicanjem i potcinjavanjem 4. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice. koje ostaju bey sredstava za zivot. 97. kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju. 96. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat. Ili poluprof.kockanja. predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i karakt. iskustva. organizovanje i omogucavanje kockanja). Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka. putem razlicitih vidova kockarskih igara. Kao sto su odlicno poznavanje tehnike kockanja. zanost i strast.zastite. Kockanje je ustvari izvitoperenje igre. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i 2. vestina. vrste. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda. ali je i njegova odlucujuca karak. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja. Naime.

koje polaze od stave das u agresije reakcija na razlicite vrste tenzija.koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja. jer remete normalno funkc. izrazavajuci njihovu negativnu ocenu.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati. stim sto se nesme zanemariti i saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste.drustva. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih. Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije. dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. psihologije. Poseban vid org.Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos. U tom smislu. medjuodnosa pojedinca. posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u drustvu. a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd.drustvenih grupa i globalnih drustava.prostitucijom i besposlicenjem. Agresija se javlja kao reakcija na frustracije.reakcije. sukobi i agresije su sastavni deo funkc. Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem.ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem razl.suprotnost. konflikt.opozicija i tenzija. oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao . Pojam agresije? Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila. narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim vidovima. posto ce svi ljudi biti jednaki.vid drustvenih odnosa. koji je deo covekove prirode.drustvenih grupa. Po ovoj orjentaciji.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija. Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org. Agresije su predmet interesovanja razlicitih nauka: prava. povezano je sa kriminalom.pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom.pa cak i biologije.tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr. Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi. ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu funkciju u drustvu. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije. Osim povezanosti sa kriminalom. frustracijama. Drustvenih institucija stim sto funk. jer one predstavljaju spec. Trecu grupu cine socioloske teorije.drustva. a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za osujucenje nekih potreba. koja remeti organsku harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu. ne moralna cinjenica. Kao takve one su deo drustvene strukture. Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca. kao drustvena devijacija. U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam. 98. pa otuda nece biti ni razloga za sukobe. pri cemu disfunkcije imaju blazi nivo. Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza.postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija. sukob. Kockanje i druge drustvene devijacije Kockanje.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo.dok se mat. Teorijska objasnjenja prirode agresije Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona. . sukob je drustvena bolest. patoloska pojava. podela uloga i dobrog funk.kriminologije. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu.

u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i strukture. uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa. materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti. Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih.Imajuci u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o razl tipovima agresija poput individualnih. . socijalnih odnosa. 2. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili izmedju velikih drustvenih grupa.socijalne. pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte.medjunarodnih ili globalnih. dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja.Uopsteno receno.Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo permanentno postojanje. Odnosi sukoba postoje. Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije.rasni ratovi.kolektivnih. 99.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom. Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom. i potcinjenih drustvenih slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu.gradjanski ratovi i svetski ratovi. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija? Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima: 1.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava). Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje drustvene grupe.One se mogu odvijati na makrodrustvenom planu npr ratovi pobune i revolucije . sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa.grpunih. slojeva. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota prava i materijalnih dobara. 100. smatrajuci da se politick ii svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom.kulturne ili religijske prirode.neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo. ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc 2. politicke.verski ratovi. grupa i pojedinaca u odnosu na drustvene. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po principu saradnje. Ratovi i krvna osveta? Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno drustvene uzroke najcesce ekonomske . Tipovi agresija Postoje dva najopstija tipa agresija: 1. Italijanski mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage. drustva i istorije. Odnosi moci . ekonomskih.

2.Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike. razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po posledicama. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu. Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni. koje se odvijaju na mirkosoc. Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca. Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa. Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija. Siledzijstvo i vandalizam? Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu. Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama.Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci . Planu i karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile. kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu: 1.Istorijski gledano . Ubistva i telesne povrede? Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija. 48% ispitanika. Postoje razlicite klasifikacije ubica. Sadisticki tip 6. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture ukoliko se ponavljaju.Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu. ali su zato rasirenije. Psihopatski tip 3. vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje. koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmedju radnih grupa. koji cesto vodi do ubistva. sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile. Normalni tip 2. ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa. dok povrede karakterisu povrat. Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva: 1. 101. Alkoholicarski tip 4. Ubistva itelesne povrede su najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa. koji drustvene sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota.Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika.Prvobitna krvna osveta bila je nesrazmerna i surova. ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto vezana sa razbojnistvima).Krvna osveta je slozen drustveni problem. ne proizilaze iz sukoba. krvna osveta . Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna. Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu. Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog zivota). Rodbinski. .kao deo obicajnog prava . Po pravilu. Sizofreni tip 102. Ubica osvetnik 5. ali je jako prisutan u mnogim drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima.nastala je u vreme nerazvijenosti drzave.dok se krvna osveta ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub).

ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot deteta. 103. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca. 2. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore. U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte. kulturnih i istorisjkih vrednosti.Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba.organizacija ili globalnih drustava u odnosima prema ljudima. strah. Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive.ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima. 5.sklonosti i talenti deteta.kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama. institucija i drugih tipova dr. odeca.ustanova ili org. nasilno uranjanje u vodu.izgubljeni pogled itd. Nasilje nad decom? Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba. 4. postupke i ponasanja grupa.dr.razlicitog sadrzaja.sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana.modrice i ostecenja prepoznatljivog oblika. Skala nehumanih odnosa prema deci: 1. fizicka ili psihicka ostecenja. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad. intresa.psihicka ili druga ostecenja. alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje.mogucnosti.kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i interesa deteta.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol.interesima i licnim osobinama. Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja.u odnosima sa decom.koje karakterise upotreba fizicke.politicke ili neke druge sile kojima se ugrozava fizicki. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta.a njegova licnost se potcenjuje. institucija. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti.cija je sustina u koriscenju i iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih. Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca. Kao indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla. cupanje kosom. Nasilje karakterise primena fizicke sile.zastita zdravlja itd) 3. intregriteta licnosti. Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja. Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva.nepruzanje pomoci i zastite itd. psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca. dok u sirem smislu moze predst. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija.psihicke. udaranje razzlicitim predmetima dete po telu i glavi. U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom: 1.ugrozava zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj. Materijalnih drustvenih vrednosti.grupa i institucija i globalnih drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol. obuca.kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. sloboda.psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka.zaplasenost. Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture. . modela zivota i obrazaca ponasanja koje namece neko drustvo. dr.omalovazava i ugrozava. skitnja.

Naucna istrazivanja pocinju relativno rano. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama.cija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike. Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.nasilje predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni.prikazivanje nasilnistva itd. kao pojave. uskracivanje ljubavi i paznje.stanja. gestovni ili fizicki kontakt sa seks. drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim slucajevima. Motivi ovih samoubistava su najcesce samokaznjavanje.povezanih sa drugim vrstama principa i stavova.lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika. naglaseno crvenilo ili povrede genitalnih organa.samoubistvo je deo religijskih obicaja. U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila. Medicina se ipak. Samoubistvo je predmet bavljenja razl. kriminologije.a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.povlacenje u sebe itd. Seks.regresivno ponasanje.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje.antropologije. Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi.zdr. U vecini religija samoub. etnologije.modrice. i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim pokretima.pokreta. Samoubistvo je deo moralnih principa.gubitak osecaja za vreme i proctor. Najcesci indikatori psihickog nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju.koje karakterise zapostavljanje. Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva.najcesce u vidu: emocionalne hladnoce. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja. sudva i ponasanja.nauke ili antropologije. Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro. Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti. podsmevanje. zelje.enureza i enkopreza.kada je najmanje jedan od ucesnika maloletna osoba.prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija.a ne o naucnom stavu. U ovom smislu.poremecaji ponasanja. Ova vrsta samoubistva bila je motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih plemena.poremecaj sna.invaliditeta ili naslednih faktora. Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl.vidljivo povlacenje.sociologije. moguca trudnoca.osveta. U nekim drugim rel. 3. principa i ponasanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe. Ova tendencija dezintegracije i destrukcije .psihologije.iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Dirkema. upotrebe pogrdnih imena. koji prati odsustvo volje. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna. zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja. 104. bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika odredjenih bolesti. Samoubistvo se javlja i kao kult. ugrozavanje. verbalni napadi.htenja i prihvatanja.2. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva? Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva.zabrane.znaci venericnih bolesti.se tretira kao greh.ali je ovde pre rec o moralom sudu.agresivnost.nauka etnografije. Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva.pokusaji samoubistva. Prepoznatljivi oblici seks. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. vredjanje.sadrzajem. prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa.medicine id r.nagona.

• Stopa samoubistva raste sa godinama starosti • Sukobi i nesporazumi sa porodicom. 2. obrazovnim i drugim ustavnovama . Akt agresije je aktivna manifestacija instinkta smrti. samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni problem. Statistika: • Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola . dinamiku. karakteristike.Egoizam je stanje u kome se individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim . kao drustvena cinjenica. koji ima sopstvenu etiologiju. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na sto hiljada). Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni. politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci samoubistva. Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. Dirkemova tipologija: 1. 3. • Ekonomske .srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada). Samoubistvo.Drustvo kontrolise pojedinca putem sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na pojedinca.Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji.Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije. kako na makro tako i na mikrosoc. nefleksibilnije u nekim vidovima promena. Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na pojedinca. 107. 4. • Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili profesinalnih skupina.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca. tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistvo. politicke i porodicne zajednice kojoj pojedinac pripada. reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove. 6. Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak.ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. Pokusaj samoubistva? . • Nize stope su kod ozenjenih • Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva.ciju superiornost on prihvata. Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca.Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko. drugim recima.planu. Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana vrednost-zivot.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju.

Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja samoubistva. bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama. 3. 2. .narkomana i dr.kamikaze su slavljene i uvazavane.dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa visine. Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno ugrozenih.U osnovi.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima samoubistva. vatrenim oruzjem isl.obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa.ali cin nije dovrsen i smrt nije nastupila. ekonomske. primanja poklona.baksisa i slicno.Medju najbitnijim navode se : • Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija) • Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci. iako se uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita.-pokvarenost.poput zakonodavstva .hronicno neizlecivih ljudi u socijalnoj i licnoj krizi. Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije.alkoholicara . pravosudnih i upravnih tela.dok je kasnije prosiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih. ucena.lat.zbog cega ono cesto izaziva strah i povlaci osudu. pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota. Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva nema velikih razlika. Korupcija ima svoje administrativne. .Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i drzavnim sluzbama. pravne. a stariji cesce vrse samoubistva. Odobravanje je vezano za mitsko-religijska . Korupcija? Korupcija (corrumpeze.prikljucivanje porodici) Drustvena reakcija na samoubistvo? Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa: 1. Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za dusevno stanje uoci samoubistva. . Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova.To su : progresivno stesnjenje.presecanjem krvnih sudova. politicke.podmitljivost. tako su npr pokusaji cesci od samoubistava. socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje. Naravno. izvrsnih .potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji. Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja.mentalno obolelih. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom.samoagresivnost i bekstvo u irealnost. Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste. 4.ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih.Drustvena zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca.

definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama. • Vladinog posredovnja u nabavkama. drzavne koncesije. monopoli. primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije.slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem. nedemokratski i autokratski rezimi. Tipologija opstih tipova korupcije: 1. visoka birokratizacija.Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu. ali u osnovi. glavni uzroci korupcije u visoka koncentracija bogatstva. Najbolji primer za to je postojanje i rasirenost crnog trzista. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima 3. Vecina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije.javnim radovima i sl. moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi. • Garancija za kredite. • Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija. socijalnih. Mito u vidu davanja (aktivno) .kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih.definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standard.ekonomskih i drugih drustvenih uloga. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. • Tajni i diskrecioni fondovi.naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih subekata (davaoci i primaoci mita). Socioloski posmatrano.bogatstvo i moc . smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes naspram licnog.privatno i sluzbeno. • Kontrole cena.Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog 2. • Monopol nad informacijama. procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponasanja. U socioloskoj perspektivi.Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi. Tipicni aspekti i vidovi korupcije? Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u privatnu korist. radi sticanja licne ili privatne koristi. Postavlja se pitanje da li je i nepoizam vid korucije. kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci. znaci zloupotrebu javne funkcije. Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih odnosa poput: • Uzimanja kredita ispod trzisne cene. • Vldine nabavke. . moc i autoritet. Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. S druge strane. . prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje van zakonskih okvira. Korupcija zasnovana ka javnom interesu. Smart se da ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete.

Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije: 1. najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra. 2.Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis. . ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa. Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere.Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novcanih ili statusnih dobitaka. Ratovi i krvna osveta .U osnovi. prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last. 3. SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA) 100. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj gradjana.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moci kome je povereno da cini odredjene stvari. etickih stavova i ponasanja u javnim poslovima. kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija. prava. a ne samo kriminalni aspekt. Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima. interesi i pozicije u drustvu. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave. koje ukljucuju stvaranje morala i kulture. 4. Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija. odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin osteti javni ili interes sluzbe. kojom se krse obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti. na legitimnost. Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za licnu upotrebu. jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima. suprotstavljanja korupciji.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet ministara Saveta Evrope. kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike. koriste usluge ili zavrsi neki javni posao. sve sto se preduzme moze biti neadekvatno. nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva. dobara ili sredstava. Drustvena reakcija na korupciju? U najsirem smislu. moralno i gradjansko vaspitanje. koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. negovanje demokratskih institucija. Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija.

kako i kada treba da izvrši osvetu. Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve. zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život. pojedinca i grupe. Građanski ratovi ili revolucije. jer se nesređeni . Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj iako žive u gradu. Verski ratovi. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost. socijalne. Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju.koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju najdrastičnije šposledice Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije. Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa. koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile. Linč je takođe vid kolektivne agresije. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života . Međunacionalni ratovi. koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter.kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti 4. koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo. zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske . Svetski ratovi.sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva 5. kao deo običajnog prava. Način prestanka krvne osvete. povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete vezano za činjenicu ko. političke. koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koaj je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. materijalne i druge žrtve.Krvna osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija.u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi. Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna.ratovi između država 2. Društveno organizovani tip agresije predstavlja suprostavljeni politički. Ubiostva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa. masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja.Ugrožavaju život i biće čoveka. holokaust) 3. Ubistva i telesne povrede.Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uѕroke najčešće ekonomske. Rasni ratovi. 101. Takođe remete normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara. religijske. Krvna osveta je društveni problem. što znači da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. On se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija. Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija. Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se razrešavaju kroz rat. uključujući i institut mira odn.

normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. 3.čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi. alkoholizam. znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu. Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe.neguje se u tradicionalnim zajednicama. a ne nužno lišavanjem života. koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani.odnosi polova. organizovan porodični život. Dva posebno dramatična tipa ubistva su: 1. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa.psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost. što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile. Siledžijstvo i vandalizam Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte mađih osoba. razvodom braka. 2. Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. Sadistički tip. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput porodice i susedstva. usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine. ukoliko se ponavljaju. razilaskom. 5. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe. besposličenje. 2. Psihopatski tip. ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture. Gutmaher je dao podelu ubica: 1. Danas se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička. Normalni tip. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odn.nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere. religijska ubistva i terorističke napade. Šizofreni tip. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje. zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom. Kroz siledžijsko . stalna materijalna sredstava za život. emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom. bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. Imaju unutrašnje konflikte. 102. Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva. Ubica osvetnik. Rodbinski. izmirenjem. raspadanjem porodice. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija. 4. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad. skitnja.

bezrazložne grdnje. Zloupotreba. tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku. institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. Podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih .a njegova ličnost se potcenjuje. modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika. poremećaji sna regresivno ponašanje. ugrožavanje. sloboda. koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama i nogama. čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska.. kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro. Seksualno nasilje. vređenje. Indikatori: zaostajanje u fizičkom razvoju. ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj. verbalni napadi. društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol. odsustvo kontaktiranja sa detetom. subjektiviteta. Zlostavljanje. udaranje štapom.. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće. lišavanje hrane. izgubljen pogled i sl. zaplašenost. zastoj u emocionalnom razvoju. što uključuje kako potrebe egzistencije.. razvoja. odeće i obuće itd.je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. Psihičko nasilje..prisustva nasilja i dr. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih. izgleda. opekotine vodom.) Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke. Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti. interesa. fizička ili psihička oštećenja. kulturnih i istorijskih vrednosti. zaključavanje. Skala nehumanih odnosa prema deci: Zapostavljanje. ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima.. različitog sadržaja. zdravlja i zaštite egzistencije deteta. uvrtanje delova tela. omalovažava i ugrožava. sklonosti i talenti deteta. integriteta ličnosti. psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca. čupanje kose. Zanemarivanje.je takav odnos pojedinca ili institucija. lišavanje psihičke. enureza i enkopreza.ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore. 103. strah. Nasilje nad decom U def. vezivanje. a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. cigarama. potcenjivanje.Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla. društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih društava. Vandalizam maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju. interesima i ličnim osobenostima.ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja.. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija. Ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno. pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr.obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija. uskraćivanje ljubavi i pažnje.. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba. hladnoća. emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika. politička.kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja.po svojim sadržajima poseban. već i zanemarivanje fizičkog.. ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života. koje karakteriše zaposatvljanje. Fizičko nasilje. vređanje i psovke. vike. kojima se ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta. mogućnosti. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo upotrebu sile.posebano negativan nehumani tip odnosa. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. seksualna.

Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro. vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost. pokreta. osveta. jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. do dodirivanja. pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba. regresivna ponašanja. naglašenog pokazivanja seksualnih simbola. želje. U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila. U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. . Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi simptomi mentalnkog oboljenja. alkoholizam. ne i pojedinačna.. antropologija. Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva. potreba i nagona. povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. kao pojave. čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni. lascivnih reči i priča. Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. Samoubistvo je deo moralnih principa. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos). kulturnim i umetničkim pokretima. Samoubistvima se bavi i statistika. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje.. povrede modrice. U većini religija samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na oduzimanje života. Shvatanja i pojam samoubistva Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva. koji prati osustvo volje. u primitivnim i nekim religijskim sektama. psihologija i dr.Ketle i Geri. prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. shizofrenija.njime se bave mnoge nauke sociologija. prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa. rehabilitacija od strane grupe ili zajednice. naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela. Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. Samoubistvo se javlja i kao kult. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka. Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva. principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. znaci veneričnih bolesti. 104. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem neke grupe. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. Naučna istraživanja. sudova i ponašanja. nauke i antropologije. htenja i prihvatanja. ali je ovde pre reč o moralnom sudu. Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena.poriva. prava. gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima. nego o naučnom stavu. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje. bežanje ode kontakta sa decom i odraslima i sl.

106. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog karaktera. pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu. odn primarnih društvenih uzroka: 1. ali i relativnu stabilnost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice. obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva. slabi porodičnu koheziju. striktualno i dinamički menjaju. političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada. Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva. političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. socijalna izolacija. Na samoubistvo utiče i bračni satatus. posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi. Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4. Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili profesionalnih skupina. hronične bolesto. Kada je u pitanju obrazovani status. . dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva. radikalana promena dnevnih. Ekonomske. 105. tako da nije prost zbir individualnih akata. Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i mikrosocijalnom planu. Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači. pasivnost. godišnjih ciklusa i obaveza a penzionisanjem se suštinski. Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici. značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece. Kada su u pitanju mladi. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva. karakteristike. Više stope samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena.Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom. sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. što znači da društveni uslovi života u ljima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze u samouništenju. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne. solidarnost i podržavajuće moći porodice. kolega. tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva. Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti. koji ima sopstvenu etiologiju. onda sukobi i nesporazumi sa porodicom. gubitak prijatelja. Egoizam je stanje u kome se individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem. što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Društvene karakteristike samoubistva Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada).

dok kod se samoubistva izvršavaju.rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna. maloletničku delikvenciju. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj koristio razvode brakova. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca. pokušaji se najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. 3.ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija. Promene u životu bolesnih ljudi: Privremena hospitalizacija .. Ukoliko je nivo društvene integracije viši. dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji. Iz dužnosti je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko. Utvrdio je da diferencijalna distribucija stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom. usled naglih i brzih promena. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama pokušaja navode se: 1. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2. Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije. Kavan. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti.očaj.izviru iz statusne hijerarhije. čiju superiornost on prihvata. Samoubistvo i ubistvo su akti agresije. 3. Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja samoubistva („suicidni status“. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili lekova. depresivna raspoloženja). Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje krivice. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja. Starosna sturktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije. dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere često indikatori pokušaja samoubistva. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak. Društvo kontroliše pojedinca. skokovima sa visine. 4. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca.obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. Stav ovih autora je da veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. koji rezultiraju iz frustracije.2. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva. Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima koji se tom prilikom koriste. Glavni uzroci samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije. Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće predvideti drugi. stope vanbračne dece. vatrenim oružjem idt. Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. Ograničenja mogu biti horizontalna. Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji. dolazi do lične i društvene dezorganizacije. U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju. rizik samoubistva je manji. Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću.stepen saglašavanja ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. Pokušaji samoubistva Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života. vešanjem. 107. kao i ozbiljnost pokušaja.

poput starih. odeljenja za pružanje pomoći u krizi. Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava. ljudskih zajednica ili pojedinca nego što je denekog vrednosnog sistema. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih. Ravnodušnost. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu. zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama.jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva) Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava.prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama. Ravnodušnost 3. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog po9našanja. Odobravanje. Prevencija Reakcija se izražava etičkim stavovima. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samoubici ili njegovoj porodici. Pozitivan stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji. adolescenata.kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja. ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi. - Stalna hospitalizacija Promene u životu i sredini zdravih ljudi: Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva Promene u društvenoj izolaciji 108. Odobravanje 2.nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju • Bekstvo u irealnost. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice.je vezano za mitsko-religijska. Društvena reakcija na samoubistvo Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa: 1. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisan način. savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl. zarobljeni pripadnici vojnih formacija).psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa • Samoagresija. Neodobravanje 4.se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica. običajan i politička samoubistva altruističkog tipa. Prevencija. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma. hronično neizlečivih bolesnika. .2. koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. alkoholičara. Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. Osuda. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • Progresivno stešnjenje. narkomana i dr. preko religije i pravnih propisa. Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. kulturnim normama i obrascima ponašanja. mentalno bolesnih. kamikaze).

Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. Mito u vidu davanja (aktivno).109. institucija. Ona unosi nesigurnost. 110. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada. Godine. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje njenih sadržaja. uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike. Tokom istorije. podmitljivost. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i. radi sticanja lične ili privatne koristi. bakšiša i sl. Ne postoji univerzalna definicija korupcije.. ili su kazne za takva ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. ucena. kulture. nelčegalnih organizacija itd. Korupcija kao društveni problem Korupcija (corrumpeze. vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. posebno ekonomske i političeke korupcije. ekonomske. udruženja. moć i autoritet. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora. vidova političke participacije. Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. u pogledu društvene strukture. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći. To ne znači da je nema u državama u kojima se o njoj ne govori. bespravlje i nestabilnost. demokratskog i odgovornog funkcionisanja. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja. procedure ili kulturnih standarda. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi. političke. primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. suprostavljenosti pojedinih delova društva.pokvarenost. bogatstvo i moć. zahvaljujući čemu je nastao čitav niz mera društvene reakcije. snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti. neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti. ustanova vlasti. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije. Ona je uvek dvosmerni proces i reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji. obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti. sadržajima i oblicima korupcije. mogućnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. U savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi. Prva najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom zakoniku iz 1810. sloboda građana. Korupcija ima svoje administrativne. Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne funkcije. primanja poklona. lat. izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi. političkih. privatno i službeno. sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim službama. pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih. odn. pravne. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole. zakonodavnih i socijalnih sistema. Aspekti i vidovi korupcije .

Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. javnim radovima i sl.tiče se prirode i posledice korupcije. Usresređeni ka javnom interesu. Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti interes naspram ličnog. Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva. socijalnih. aktera i posledica. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. nedemokratski i autokratski režimi. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Konkurentski podmitljiva država. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. 3. Zasnovani na tržišnim zakonima. Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist. visoka birokratizacija. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od srodnika. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. Kleptokratija. i drugih društvenih uloga. . moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi.Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana . ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. Bilateralni monopol. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. odn.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih. slab pravni sistem itd. ekonomskih. smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti predstavljaju moralnu korupciju.

Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. dobara ili sredstava.. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. Konvencija Un u hagu. Održane su i brojne međunarodne konferencije. seminari i drugi skupovi. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. prava. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. Time se ukazuje na korene korupcije. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. Osmi kongres u Kairu 1995. 12. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno.Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. decembra 1989. U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. koriste usluge. na legitimnost. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. .1975. negovanje demokratskih institucija itd. 111. ili završi neki javni posao. interese i pozicije u durštvu. moralno i građansko vaspitanje.najveću korist ima manjina na vrhu piramide.

Osmi kongres u Kairu 1995. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. 3. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju..najveću korist ima manjina na vrhu piramide. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. odn. Konkurentski podmitljiva država.Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. 111. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. Usresređeni ka javnom interesu. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. Kleptokratija.tiče se prirode i posledice korupcije. prava.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. ili završi neki javni posao. Bilateralni monopol. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. Time se ukazuje na korene korupcije. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. 12. Održane su i brojne međunarodne konferencije.1975. decembra 1989. . javnim radovima i sl.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. seminari i drugi skupovi. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Zasnovani na tržišnim zakonima. koriste usluge. interese i pozicije u durštvu. Konvencija Un u hagu. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1.

kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. moralno i građansko vaspitanje. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. . Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. dobara ili sredstava. na legitimnost. negovanje demokratskih institucija itd. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi.U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful