Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini 19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka. Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret. Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija. 2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima, samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda. Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je imala svoju administraciju,

policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju, a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom laboratorijom kriminalne sociologije.

3. Predmet nauke o društvenim devijacijama? Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje. Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg drustvenog stanja. Predmet ove nauke su: devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja; drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije; drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih drustvenih pojava. 4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama? Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka. 1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge. 2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava, rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2 tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim

normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija, kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja, istorija slucaja, viktimoloske metode i sl. 3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije- psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja. Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih; psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija. Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije. Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata. 5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?
Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a

to su: pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih devijacija; dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih njihovih vrsta; uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih devijacija; posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti; akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama. Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

psihijatriji. koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti.Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode. pozitivno). ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec psihopatologiji. a to su: neposredno sistematsko posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja (istrazivac nije ukljucen u aktivnosti). pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj. zabranjeno u jednom drustvu). 6. javne statisticke sluzbe itd. posebne vrste drustvenih odnosa. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno. postoje i obicajne. Drustvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drustvenog delovanja tj. koja su posledica nesvesnog. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji. a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe. moralne.zastita devijanata). . Drustveno neprihvatljiva ponasanja. grupe. Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice. Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne istrazivacu. U israzivanjima drustvenih devijacija koriste se i posebne metode. Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. Pojam društvenih devijacija? Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima. koje prate nepovoljne drustvene posledice.). negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno. Intervju pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. institucija ili zajednice. Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi. zajednice ili globalnog drustva. bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano. privlaci paznju i izaziva reakciju drugih. na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi na drugoj. 7. Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za tumacenje geneze nekih devijacija. ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda ponasanja. strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija. drustveno prihvatljivo. Viktimoloska metoda ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije). Takodje. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu ponasanje pojedinca. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne posledice. sudovi. religijske i pozitivnopravne norme. a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca.

Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drustva. Primenom kriterijuma drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu vrednosti nekog globalnog drustva. Ovaj kriterijum polazi od ideje uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije. 9. religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa. Po kriterijumu drustvenih normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi.sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca. Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne.Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to oponasanjem. ocuvanje i ostvarivanje. sadrzajima i principima. 8. cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija. drustvenih grupa i institucija. pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari. . Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole. pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste prihvacene i vazece. pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. kako u tradicionalnim tako i u savremenim drustvima. sistema vrednosti. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi. nacine i vrstu drustvene reakcije ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa. drustvenih grupa i slojeva. Devijantnim ponasanjem se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama. u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima. tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje. globalnih zajednica i drustava. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva. Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja. Drustvena reakcija odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja. normi i odnosa. kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija? Drustvene reakcije . Vrednosti su najopstije smernice za buducnost i vodilje delanja pojedinaca. ciji je rezultat etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata.

nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na drugacijim drustvenim vrednostima.Ljudske potrebe . 3. radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima. njihove primarne grupe i zajednicu. procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude. Do izvitoperenja potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih definise kao bolesna. 2. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi. drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu pozeljnih vrednosti i ciljeva. Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin. sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije coveka. sto znaci da je funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa: A. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci.ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru. ciljevima i normama. 10. Neke drustvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i normi. Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3 globalna opsta tipa drustvenih devijacija: 1. cinovnicki i privredni kriminal). From smatra zdravim drustvima. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa drugim ljudima. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. pa zbog toga mnogi pojedinci. nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica. sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. Opšti tipovi društvenih devijacija? Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom drustvu. 11. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one drustvene pojave. Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti? Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih. koji objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti. povezanih. a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. iskustvenih stavova. konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i B. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura (politicki kriminal. . Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao sto su politicke.

Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost. tj. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka. odnos izmedju drustva. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom devijantu. karakternim i kulturnim osobinama coveka. a smatra se i ocem savremene kriminologije i kriminalne antropologije. Smatrao je da svakoj funkciji odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje. koje su se evolucijom izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. vrednosti. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja pa su brzo nestala i zaboravljena. Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka konstitucija coveka. postulati. 13. 12. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca. Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka.Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti. Cezare Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti. Bioantropološka paradigma: nastanak. nacina i dometa njenog naucnog saznanja. Oznacila je nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija. Paradigmom se utvrdjuju predmet. metode i osnovne kategorije nauke. idejni izvori i pojam atavizma? Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled na svet. Sve teorije devijatnost smatraju drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo. gramzivost-darezljivost. Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac.veka. Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u potiljku. intelektualnim. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti? Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe: . mogucnosti. grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava shvatanje jedne pojave. eroticizam. Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. Ove teorije su zasnovane na naucnim stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka. Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim. priroda grupe i drustva.

Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna dela cine da bi odbranili svoju licnost. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije prestupnika. Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih osobina. 2.1. 14. kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu. Kriminaloidi C. Pseudo-devijanti B. najcesce vrse kradje i prevare). svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. Moralni ludaci B. povratnici su). hladni. piknicki (telesno su uskorameni. Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. alkoholizma. Matoidi 3. porodicu ili cast). najcesce vrse silovanja i krivicna dela protiv licnosti). Ovaj tip kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje. malog rasta. Atavistički ili rodjeni zlocinac. Duševno bolesni krivci C. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija. jedna od tih teorija je i 1. psihicki stabilni. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i 4. nedrustveni.epilepsija kao dusevna bolest. kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu posledica dugog boravka u zatvoru. drustveni. Kriminalci iz navike Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. mirisa. kriminalci iz navike (najcesce krse imovinska krivicna dela. kranijalne depresije. ljubazni. Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca. . Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi. Epileptički A. atletski (dobro razvijeni i muskulaturni. zakasnele celavosti. Slučajni kriminalac A. nedostatka samokontrole). matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca). sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe: moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa). halucinacije. izmenjenost cula ukusa. Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj. Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme? Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji. dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom dusevnog oboljenja). ali je slican sa epilepticnim.

Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna vrsta sudbine. netacne. Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio devijant. da su mu zaključci ekstremni i bizarni. . Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim karakteristikama. Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno zaostalo. 3. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju drustveno devijantna ponasanja. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala. Neki smatraju da su te ideje naivne. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. dok je znatno manja kod bizigotnih. A kombinacija XXY kod zena znacice njihovu sklonost ka prostituciji.najcesce vrse proneveru). Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca.god. shvatanje drustva i definicija devijantnosti Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u: 1. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo nasdlednih faktora na pojavu devijacija. Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske discipline. Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori. Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera. Medju njegovih 709 potomaka bilo je 77 prestupnika. Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. 4. 292 prostitutki ili makroa. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao pogrdna rec ili sinonim za devijantnost. U ovoj studiji dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim karakteristikama. Kombinacija XYY kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima. displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata) 2. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. 15. 2.prostitutki. kradjama. a 50 polno nastranih i manji br. Prva ovakva studija pojavila se 1919. ni mentalno zaostao. 142 skitnice. ubistvima. Ali Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva.

Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja, eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost. Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma. Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda, morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije. 16. Dirkemovo devijantnosti? shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma normalnosti u drustvu:
1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog,

uobicajenog i koje su kroz evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze

od Dirkemovog stava da nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji. 4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih

pojava u odredjenoj drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja. Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije; 2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode društvene devijantnosti; i 3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave; Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva. Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna, nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja. Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su: - devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije; - drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje; - drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj drustvene solidarnosti. Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su: egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva. Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu. Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija). 17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom devijantnost i kriticka ocena pozitivisticke paradigme? reagovanju na

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole. Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za popravljanje ili korekciju devijanata. Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i karaktera društvenog reagovanja na devijacije:
1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i

2.

3.

4. 5.

6. 7.

univerzalnost društvenih ili moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i ideološkim simpatijama. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene stabilnosti i ravnoteže. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije? Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije, upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu, izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost, profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da

On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i pokusavao da ih resi. veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno imigranata iz Evrope. 19. kao i u relacijama centar-periferija i grad-selo. Migracije. Izrađivali su čitave mape i karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. zanimanje je u korelaciji sa kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima.su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. On je sacinio program socioloskih istrazivanja i za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. pol (1 zena na 4 muskarca u sudu). Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne aspekte njegovog zivota. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina.u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima. siromastvom i beznadjem. Rane ekološke studije . On je koristio mape i karte kako bi prikazao rasprostranjenost kriminala u Londonu. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija.zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela).je starost jedan od cinilaca (period oko 25 god. i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija. profesionalnom kriminalitetu. Društveni devijantnosti? i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje Kontekst ekoloske paradigme . a radnici su skloni delima protiv imovine). naseljima gde zive najsiromasniji. Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sacinjavaju: on je delo prirode. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala. Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park. rast populacije.veka u SAD u gradu Cikagu. U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati tri pristupa: . a narocito ljudske prirode. poznatih residuumi. Ove studije ukazale su na vezu drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu. promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima. maloletnickoj delikvenciji. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi zovu i kartografima. Ekoloska paradigma nastala je pocetkom 19. brza urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do novonastalih sub-kulturnih grupa. On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje potrebe.

to je najstariji deo grada). Ekološko shvatanje devijantnosti . bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata. centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren). propadanje socijalnih . prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. koja se jos naziva socijalna dezorganizacija. Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona: 1. 4. Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu. Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme. zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni. rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona. Normalnost u drustvu je situacija postojanja skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen drustvenih promena. 2. skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku. 2. tu su ziveli pripadnici vise klase). radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima. Po Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe. 3. Oni smatraju da ona nastaje kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. zona stanovanja radničkih porodica. radovi koji su počivali na etnografskim metodama. pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu.1. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja. 5.zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija. Za Kliforda Šoa socijalna dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. 3.

Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima ljudskog ponasanja. Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu. So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni. a narocito novonaseljeni imigranti. organizaciju. a njene pretece jesu ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda. ukratko socijalnom dezorganizacijom.” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u populaciji. Ekološki interakcionizam? Šo. institucija. postojanjem specificne supkulture tj. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara.bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva. bolesti… Najvazniji rezultat ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u peiodu od 30 god. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih zajednica.vrednosti koje odobravaju devijacije. slabom porodicnom kontrolom. loseg uslova stanovanja. Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole.ispitivao je bezanje iz skole. Mekej. 21. 2. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend. maloletnicke delikvencije i kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina. trovanja). Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. Kej. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva. raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole. Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima. obrazovanja. Stanovnicima tranzitne zone vecina legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim ponasanjem. On je opisao 3 vrste imitacija: 1. maloletnicku delikvenciju i kriminalitet odraslih. visoke stope samoubistava. . zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha. Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja. Šo je ispitivao ucestalost devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj. teorija ucenja. kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. 20. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe. drustva). Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju koju prenose na mladje generacije. To je zona siromastva.struktura(grupe.oko poslovnog centra grada. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj. Ova teorija pripada psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv. kao modu. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili maloletnicku bandu.

kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi. 3. Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja kriminala i devijantnih ponašanja. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja. 7. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. 4. a drugi mehanizam je vežbanje. drugih ljudi i sebe samog. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno ponasanje. znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno. a manje definicija koje ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim). Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike. 8. On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto uci da se ponasa u skladu sa zakonom. Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja: 1.3. 6. 2. On razvija stav o postojanju diferencijalne indentifikacije. a u nekima ne). jer mi imitirajuci nekoga posle nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena vodjenja drustva. Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. stampe. poriva. Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod njegove interakcije sa okruzenjem. motiva. a ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot). trajanju. tehnika. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda. stavova. Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. vrsnjaka…). Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili . kao sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac. nacina komunikacije. 5. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje. 9. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim. to moze trajati tokom citavog zivota. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti. suseda. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek. pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje.

stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3 izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika. 22. Kulturni konflikt? Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod uticajem dveju razlicitih kultura. Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa: 1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne

grupe (osvajanja teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke: 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji; 2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajednici; 3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima. Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija. Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt. 23. Teorije socijalne dezorganizacije? Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na dobroj

oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija oznacava:
1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i 2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve. Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:
1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i

interese); 2. dezorganizacija na nivou grupe; 3. socijalna dezorganizacija. 24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme? 25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija. Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu. Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme, ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga se formira licnost coveka. Strukturalnofunkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati devijacije. Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema: kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan, uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti, norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe: svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja drustvenih institucija. Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo, porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija

relativno samodovoljan sistem. kako bi održali sistem u životu) 5. mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija. čiji svi delovi skladno funkcionišu.Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim pretpostavkama modernog društva. internacionalizacije i socijalne kontrole. . . društvenog. u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem) .U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema. . U njoj se odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga. viđenje odnosa pojedinac-društvo. harmoničan i relativno bezkonfliktan sistem. Strukturne komponente društva čine vrednosti. . norme.Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije preuzima iz pet ključnih izvora: 1. Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica. Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije. a to su: procesi socijalizacije. Psihoanalize Sigmunda Frojda. ideje o društvenoj podeli rada. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa. Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i motivacije pojedinca da postane drustveno bice. preuzimanja uloga (role taking) 6. Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalnofunkcionalistička teorija društvene devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema.) 3. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva? . To su: njegovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena. kolektiviteti ili grupe i uloge. Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne principe koje pojedinac deli sa drugima. dakle i primitivno i moderno. mora tretirati kao zatvoreni. Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija.Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton. Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama.) 2. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema: kulturnog. uravnotežen. personalnog i sistema organizma. ideja i pojam anomije. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. definisanje kriterijuma za razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem) 4. pojam društvene integracije i solidarnosti. 25. . Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida pošli od postavke da se svako društvo. Delatni sistemi čine strukturu opšteg sistema socijalne akcije. Drugi mehanizam je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija.Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan. (strukturalni funkcionalisti.Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili društvenog sistema. podjednako kao i biologija.i umnozavanje drustvenih struktura.

porodica).Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i od njega očekuju drugi članovi društva: 1.Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosnonormativnom sistemu društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti. interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole . lekara. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga.Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura. 26. prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca 2. . Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale doprinose društvu. .. i nefunkcionalni.Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale. kulturno-vrednosna komponenta sistema 3. -Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku.Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između strukturnih komponenti. grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija) . U društvu su najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr.Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka. .održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti sistema . inetrirorizacije i socijalne kontrole. pravnika.Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu. demokratski i neautoritarni politički sistem. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom 4. ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih ponašanja pojedinaca i grupa: . hijerarhijski viša. Konformizam se čuva mehanizmima socijalizacije.) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija). Kulturna komponenta društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi. kada se javljaju posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra. kada se javljaju negativne posledice koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. . širok raspon institucionalizovanih sloboda. dobra prilagođenost pojedinaca i društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva. Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije. vrednosti i norme. Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni. Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima. srodstvo. Strukturalno – funkcionalističko definisanje shvatanje kriterijuma normalnosti/devijantnosti? devijantnosti i normalnosti i . profesionalne uloge.Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok stepen diferencijacije.Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku. . itd. instrumentalne (npr. pluralizacije i adaptibilnosti sistema. u osnovi.Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste.

To su prilagođavanje. posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene strukture i slojeve. ritualizam. . Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura. postizanje cilja. Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva. institucija i grupa ili poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema 4. bunt. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je došlo do disfunkcionalnosti. dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura. subkultura povlačenja i radnička subkultura.1. 3) aberacije i nekonformizam: inovacija. kriminalna subkultura. fizičku ili mentalnu.Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima 3. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva 4. Kriterijum kakvu funkciju. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema? Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije: 1) disfunkcije ličnosti: bolest. institucija i grupa. povlačenje. pogreška. može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni kriterijum normalnosti/devijantnosti. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom. 4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi. 27. 2) disfunkcije sistema: anomija. integracija i održavanje šeme. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest. 3. konfliktna subkultura.Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti uočavaju se još četiri kriterijuma: 1. društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti društva. 2. socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost. 5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije.Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za uloge. . devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru 2. zločin i greh. Podsistemi uloge ličnosti Prilagođavanje Postizanje cilja Integracija Održavanje šeme Neuspesi sistema uloge ličnosti Bolest Pogreška Zločin Greh . niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo .

Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja 2. . poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove dece. jeste greh. Najznačajniji oblik greha je izdajstvo Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti.Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu) . tako. 3. 1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili anomičnoj podeli rada. Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima. Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«. Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave 1) anomije. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija« 28. pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava: Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina: 1. između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova društva 2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga. Na primer. zločin i greh se odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju poverenja društvenim vrednostima. .Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije pojedinaca.. Aberacije i nekonformizam? Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema.Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. 2) socijalne dezroganizacije i 3) socijalne disfunkcionalnosti. potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše. reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva. Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre. To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca ili grupa. da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani« 3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i unutrašnjih tenzija. Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije rečeno.

trudi se . Ono što je velika vrednost Mertonove ideje. a bunt kao nekomformističko ponašanje. mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao posledica grupnog. Zato je Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju. odnos prema javnosti Nekonformista Javno izražava svoje neslaganje sa postojećim društvenim ciljevima i vrednostima Aberant Nastoji da sakrije svoje neslaganje sa društvenim normama – najvažnije mu je da ne bude otkriven 2. i normi zameni priznaje date norme. Odnos prema društvenoj Teži da promeni vrednosti novim društvene 4. Ciljevi odstupanja postojeći sistem Ne želi ništa da menja. Motivi odstupanja devijantnog ponašanja 5. iako strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. a ne samo individualnog. morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja. Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za uspostvaljanje vrednosti. Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i radikalizni. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika. Devijantne subkulture i socijalni problem? Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i dezintegracije društvenog sistema mogu. još »neprobanog« društvenog stanja. Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost Priznaje legitimnost normi ali važećih normi društvenih normi ili smatra ih krši jer smatra da je to da one nisu primenljive u korisno za njega svim situacijama 3. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva. ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje. ličnih i koristoljubivih interesa Stvaranje novih među ljudima odnosa Brzo zadovoljenje potreba svojih 29.želi promenu da izbegne sankcije stvarnosti ili U ime viših ciljeva ili opšteg U cilju zadovoljenja interesa sopstvenih. to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma: Kriterijum razlikovanja 1.4. 5. adaptiranja na ova .

Merton je uvideo da pristup konvencionalnim sredstvima različito raspodeljen. Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće: »Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče. a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima . . Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura: 1) kriminalnu subkultura.Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih standarda i aktuelnih uslova života. .Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju. Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi. . itd. Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su »dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne subkulture. vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih okolnosti koje prate život radničke klase. . želju za promenom i aktivnošću.Volter Miler razvio je ideju tzv. nasilje. Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti.Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju. 2) konfliktnu subkultura. S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava. Ustvari.stanja. ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti nelegitimnih sredstava. devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti. Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha. Ključna vrednost devijantne subkulture jeste bogatstvo i novac. u kojima učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi« . fizička snaga.Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan autonomni kulturni sistem. »Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća kultura.Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće: . »Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van kontrole pojedinca. izigraju. i 3) subkulturu povlačenja. Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije . hrabrost. pijanke. radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje socijalne dezorganizacije. prevare. Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje. Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik.Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika. Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu agresivna ponašanja. vandalizam. »Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre. međusobni fizički obračuni i konflikti .Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta. »Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće. izdržljivost. koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala.

Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti. b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih na istu situaciju. Strukturalno – funkcionalistička etiologija? Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj. . i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije. c) procesa socijalizacije. socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave. Teorija disfunkcionalnosti: . socijalni problemi ostavljaju društvene posledice. 6. socijalne kontrole. 2. preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura. . onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti. Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti. kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za društveni sistem. socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca. u sledećim razlozima: a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-normativnog okvira očekivanog ponašanja. motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti.Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. 3. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne. Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema: Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije Mentalne bolesti Populacione krize Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi Delikventne i kriminalne subkulture Narkomanija Alkoholizam Samoubistva Prostitucija i seksualne devijacije Porodične dezorganzacije Nezaposlenost Siromaštvo Dezorganizacije zajednica Nasilje 30. 4. socijalni problemi imaju društvene uzroke. 5.1. harmonično funkcionisanje različitih nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti.

Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve. dezintegrisanosti.Teorija anomije: . neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva. .strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva. jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva 2. Koji oblik devijantnost će nastati (inovacija. disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura. definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati. ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora. . 31.Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo postizanje.Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog čoveka). . Teorija devijantnih subkultura: . što opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije. ritualizam. na mezo-nivou ili nivou društvenih grupa i institucija. povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti. za ovu teoriju. vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti društva. definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca. bilo stanja poremećenosti društvenog ekvilibrijuma. grupa i institucija. ili preko određenih stanja. koja narušavaju ravnotežu i stabilnost društva . 3. Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme: 1.Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje. Bilo devijantna ponašanja ljudi. Takvo stanje uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim srednjim klasama. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke paradigme? Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije.Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog.

konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju. 32. Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti 3. 2. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje? . iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti.4. 5. proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak 4. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i strukture društva. (Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom. Marksovoj misli. radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju društva u kome vlada moralnovrednosni konsenzus i relativna stabilnost. uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane norme i vrednosti. prilično relativizuje: 1. Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti.Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske korene ima u: 1. 7. prirodom i društvom) 2. lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili eventualno pojedinih grupa. nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i procese. (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalnoantropološke teorije društvene devijantnosti. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u . Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija. koje su navedene. 5. 6.

4. između života i smrti 2. 5.Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije. ne samo. prevazilaženjem. kapitalističkog i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam. .Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja određuje karakter tog društva. normalnosti i životne ostvarenosti čoveka.Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti. mentalnim bolestima.Zadovoljenje ovih potreba je. . itd. pod njenim su snažnim uticajem) 4. istorije itd) 3. destruktivnosti. ali koje zbog kratkoće života. From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti: 1. Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen.) . represije. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima. Suštinska istorijska dihotomija ili protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi. prirodne i društvene sredine. destruktivnosti. uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti.Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi. njegove ključne ideje. kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije.) . . potreba potreba potreba potreba potreba za za za za za pripadanjem. ljudskih potreba. ličnoj nezavisnosti. itd. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju. nego i uslov. ukorenjenošću. ne mogu da se realizuju 3. čak i kada toga nisu svesni. otuđenja. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. narcizmu. tuge. čoveka. koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može osloboditi. ljubavi. . revolucije.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma. ispoljavanju. karakteru i protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka. ovu psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući »dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«. međutim. Medjutim.From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova. . emocija.Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta: 1. 3. 2. istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini jedinstvenim bićem.Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti. itd. nanoseći i sebi i drugima veliko zlo.Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog.pojmovima i idejama slobode. istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja. . otuđenja i slobode. identitetom i okvirom orijentacije . Kultura industrijsko-građanskog društva ima zadatak da vaspitanjem . humanizma. socijalizam) i položaj čoveka u takvim društvima. čovekove potencijalne životne mogućnosti. Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni. prakse. ostvarivanju potencijala. komunizam. iskrivljen pa i destruktivan način.

kao negativno: represivno. kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku. da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu.Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku. a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke . što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći« . stvaralačku orijentaciju tj. 33. . ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim« (Fromm. Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti: . 1984-1: 20).Za Fromovu teoriju. koja poštuje život. svoj sopstveni. .Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne ciljeve ljudske egzistencije – potrebe. da razvija svoj razum i objektivnost. svoje »ja«. ona nije svesna da je to defekt. da se čovek potpuno rodi. Zdravo društvo. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi. da se potpuno probudi. . slobodu. odbačena. ne pretvara ove poroke u vrline. . . . dominantno.Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu.Cilj života je da se proživi intezivno. zastrašujuće.Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture. prirodnost.Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi. Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika »bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva. tako reći. da stiče osećanje svoga »ja«. ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost. kao život drugih ljudi. razuma i vere. koja može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci.Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke.Prema Fromovom normativnom humanizmu. negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda – društvo. činjenica da su im mnoge greške zajedničke. i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je. a to je potreba za identitetom ili individualmošću. U tom smisli ova teorija razmatra. društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti? . mada ograničene moći. tuđe. Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni. konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih ljudskih potreba.Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. . suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga iako pripadaju istoj kulturi”). pre svega. koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije. Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima. . devijantnost je pojava društveno strukturiranog defekta. da se prevazidje ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene.»Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude.disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje.

razum. 5) patogeni modus »imati«. 4) negativne ljudske strasti ili destruktivnost. birokratski karakter. nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. 1) maligna agresivnost: sadizam. depersonalizacija. 3) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. sputavajuće društvene okolnosti po razvoj čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost« 4) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. on je ispoljava na devijantan način koji se identifikuje kao narcizam. izrabljivački. apstrakcionizam. itd. bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu? Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija: 1) devijantne ljudske potrebe: konformizam. nekrofilija. i 6) izvitopereni društveni karakter: primalački. 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija. 2) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću.34. kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i ljudske prirode. Ova potreba se izražava kroz verovanja. Po Fromu. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi. rodoskrnavljenje i iracionalnost. From polazi od stava. u savremenom dobu-nauku. Ako čovek nije u situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće. religiju. rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«. narcizam. 2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost. sakupljački i tržišni karakter. Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. Čovek ima potrebu za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. rušilaštvo i konformizam. Devijantne ljudske potrebe. ideologiju. destrukciju. Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za prevazilaženjem. U situaciji kada čovek ne može da ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način. Čovek je jedino živo biće koje ima samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. 5) Autoritarnost. Potreba za ukorenjenošću proizilazi iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja sigurnosti. onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani ispoljvanja generičke prirode. vraćajući se svojim filozofskim . Međutim.

3) Komformizam je. On bi se mogao definisati kao ona situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava. već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim. po Fromu takođe poseban vid otuđenja. apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na ličnost. kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja. koji vodi odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta. na ne onome što je kvalitativno. Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je kvantitativno i brojčano. da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. 1) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim društvima. i u kojem se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od složenih tehnoloških sistema. Svaka stvar. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije. 4) 5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. 35. strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih ljudi. koji vodi ka pozitivnoj slobodi. 3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. čovek se oseća nesigurnim. 2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti. uključujući čoveka postaje broj u svremenom društvu. Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i gospodarenjem (sadizam). Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«.korenima. ne samo u totalitarnim društvima. On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja. uplašenim. Maligna agresivnost. Kvantifikacija. (»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt). izgubljene). usamljenim. 2) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije. patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera? Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost: . Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim. 1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim ili nečim izvan sebe. jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju osobenost. kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao zamena za primarne. i drugim. Strah od odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj.

Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička. društvo u kome živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita. From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti: 1. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička. destruktivna. 2. 3. sigurnost ili nešto drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih. za destrukcijom radi destrukcije. to je strast za pretvaranjem živog u neživo. U karakterološkom smislu From nekrofiliju opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo.Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije. 1. za Froma. ekstatička i idolatrijska. pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav. Izvitopereni društveni karakter: Društveni karakter nije statistički pojam. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa. Birokratski karakter . B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti. sticanja iskustva u odnosu sa stvarima ili prirodom. trulo. Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka. gnjilo. bilo životinjom. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. 4. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe. nužna je za opstanak vrste. izrabljivačka. A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili članovi grupe. i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i rušilaštvu. nezdravo.Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. . muškarcem ili ženom. filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života. Proces formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo. ali i mogući. slična je. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je odbrambena reakcija čoveka. Druga strana ili oblik čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. moć. ideološki ili politički karakter. agresivnost je negativni i devijantni. u osnovi. odgovor na na problem ljudskog postojanja. to je isključiv interes za sve što je mehaničko« Patogeni modus »imati«: Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija. detetom. sakupljačka i tržišna. on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji. znanje. profit i sila. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem. sadistička. Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja ekstaze C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i destruktivnosti. Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski. Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja. nekrofilna i autoritarna.

U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost 5. kritičko mišljenje i produktivnost. 2. doprinosi i slabosti antrapološke paradigme? From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. On nastaje kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. on je sklon autoritarnosti.2. jeste organizacija društva koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji. nemoćan i nesiguran. bolesnog društva i bolesnog čoveka. Ustvari. pre svega. odredjene društvene stvarnosti. Kada se čoveku ometa život i njegove univerzalne karakteristike. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. uzrok tog poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. 4. I drugo. kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način. 4. I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice. Glavni uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te potrebe. njegov integritet. konformizmu. 3. »ambiciozna«. kao drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja. socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama. . savremenog čoveka i društva u kome on živi. destrukciji. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega. kakv utisak ostavlja na druge ljude. Tačnije. dok trošenje osećaju kao pretnju. izdvojen. 3. Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji. koliko je »vesela«. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem. koja slabi njegovu nezavisnost. devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva. »pouzdana«. 6. njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko jedna ličnost može sebe da proda na tržištu. u međudejstvu društveno-ekonomskih faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva. Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen. Lečenje »bolesnog društva«: From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije: 1. »jasna« 36. da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe iz besmislenost življenja i dosade. Prvo. tj. Uspeh svakog čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti. Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se. po Fromu. 1. kao što je stvarnost u većini savremenih društava. Temeljni uzrok društvene devijantnosti.

onda svi pokušaji menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između istorijskog. na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i produktivnošću. materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog. Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i ekonomsku praksu savremenih društava U najopštijem smislu. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo« 4. drugi utemeljivač filozofije pragmatizma12. »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju društva primerenog ljudskoj prirodi. uvodi pojam – bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima određenu propustljivost (“plastičnost”). subjektivističko i relativno arbitrarno 2. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene iracionalne strasti. Interakcionistička sociološke ideje? i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska izvora: 1. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za identitetom. Vilijem Džems. . Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije. Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima. Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu. metafizičkog i egzistencijalističkog mišljenja. treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi. i 3.2. Takvo društvo samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti. Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko. 1 . 2. Za Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja« Vrednosti i slabosti paradigme: 1. 37. 1. Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti 3. 3.

i napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom) Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert. Mark Tompson. osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može se smatrati posebnom vrstom osobe. Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije apsolutno jednaka realnosti. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija. to su Geri Marks. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera. Stenli Koen. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma. imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka. Sociologija Maksa Vebera. spadaju u fundamentalne osnove interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. interakcijama ljudi. smatra se zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam) 3. političkog reformizma koji je imao cilj da razvija demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije. institucije. Džordža Herberta Mida i naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju uloga (role taking). da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih” 4. da li će neka neka pojava biti identifikovana. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt) u društvenom životu. ne poretka i sistema na čemu insistiraju pozitivisti i Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje. grupe. U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”. ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). Erving Gofman. Denis Čepmen. strukture. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak. na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od društvenih pogleda na određenu pojavu 3. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam društvenog delanja) 4. a od savremenijih autora. Kaj Erikson. itd) nastaju u međusobnim odnosima ili Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama. Erih Gud. Takva osoba se smatra autsajderom (outsider) 5. Hauard Beker. Viler i Kotrel. Kada je pravilo uvedeno. Herbert Blumer. interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. . kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila. 2. Interakcionisti/konstruktivisti pluralizma polaze od ideje vrednosnog i interesnog Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i zabranjujući druge kao “pogrešne”. a funkcionalisti. posredovane ranom čikaškim sociologijom.2. Kenet Tompson i drugi. a ne samo “kada se nešto događa”. 1. Midov učenik.

da pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. . a da u stvari.Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”: Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena. bilo da su to političke partije. devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe” . oblici stigmi i moralnih uznemiravanja? Devijantnost kao etiketa: Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti. a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći. Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i devijantnosti. zdravstvenih. tj. jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. institucija. . neočekivano i neprihvatljivo = devijantno. Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili interakciji. profesionalne organizacije. etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih grupa. “bekerovski rečeno”.Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak. organizacija) prema ponašanjima pojedinaca. interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice: 1. socijalnih. ima društvenu funkciju. mediji. (Najčešće se. . relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih. “tamna brojka” kriminala) 3. mogu svesno i namerno određene pojedince. ti ljudi nisu prekršili nijedno pravilo) 2. straha ili osude . . Devijantnost kao etiketa. za interakcioniste/konstrukcioniste. radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške. nasuprot onome šta je nerealno.Stigma ili etiketa devijantnosti. očekivano. takođe. je odnos društva (grupa. medija) etiketirani. ovde. slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne. klase. njeno prisustvo ili odsustvo.Društvena normalnost je. državne strukture. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode. Tako se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo) .Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih. Društveni poredak definiše šta je realno. mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti (Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. sredine.Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao “nenormalne”. društvena osuda kao kriterijum normalnosti. Oni koji raspolažu sa društvenom moći.Devijantnost je. “moralni preduzimači ili krstaši” 38. kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali. policijskih. (Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne. grupe. Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti: Društvena reakcija. prihvatljivo = normalno.

drugi aspekt. Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma: 1) telesni nedostaci (kao što su slepilo. homoseksualizma …). moralne panike. i 3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa. b. 39. umrtvljavanja sopstva. f. stereotipizacije. c. d. (tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava) Oblici stigmi i moralnih uznemirenja: Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge.) 4. od kojih su četiri najbitnija: 1. Primarna I sekundarna devijacija: . eskalacije i neprimenjivanje prinude. mešovitih susreta. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti. može se uvideti da ovaj kriterijum ima više varijacija. analfabetizam. Primarna I sekundarna devijacija: Procesi konstrukcije devijantnosti: U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. e. gluvost. je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos) 2. g. nacionalnost. Primeri Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe. razvoja primarne i sekundarne devijantnosti. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi (Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo javnog osuđuvanja. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled. karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi) 3.4. onda veća šansu da uđu u proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način. etiketiranja ili žigosanja) Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti. siromaštvo …) Stigma se zato ispoljava dvojako. prostitucije. a. hromost …). društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja. religijska pripadnost. 2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma.

3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju. policija. 5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje.. proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući: Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije.Totalna institucija je mesto stanovanja i rada. preko boravka. od ulaska u njih. Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. u stvari. itd. i slično. pa do njihovog napuštanja. pod kontrolom formalne uprave Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman. itd. 1961): 1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim. kao što su zatvori. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva? . lečenje i tretman su u drugom planu. ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca. mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti. poput manastira.Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori. već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca. internati. kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne. ako su uočljivi u sredini.) ne tretiraju kao funkcionalnokorisne društvene organizacije.Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca. preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline. . zarobljenički logori. 2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstvenosocijalnih razloga.Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije. Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta. popravni domovi. individualnosti. ono će ostati primarna. leprozorijumi.Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. . umesto imena štićenik postaje broj ili nadimak). nadzor.Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju. prihvatilišta. . nego kriminala. kao što su: domovi za slepe. gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja. sankcionalizacija i disciplinizacija. itd. 40. stare ili napuštenu decu. brodovi. Ono se formira u interakciji pojedinca i društvene sredine (Gofman).. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. Manifestne funkcije kao što su resocijalizacija. . psihijatrijske bolnice. zajednički vodi život u zatvorenom prostoru. oduzimaju se lični predmeti. psihijatrijske bolnice. popravni domovi. simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge . Mehanizmi umrtljavanja sopstva su: 1. i opasnih po okolinu. na duži vremenski period odsečenih od šireg društva. Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije. Civilno odelo se zamenjuje uniformom..Nasuprot funkcionalizmu. socijalne ustanove. ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. . onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola.Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice. 4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne. Ovu tezu da totalne institucije. .

Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu. Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika. Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao devijant. oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili “oni napolju”. vaspitači) i tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik. Devijantna karijera I mešoviti susreti? Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”: Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o pacijentovom napretku. niti roditelj ili supružnik). pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne) 4. ni građanin. On više nije ni radnik. pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi. 5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše. Pri tom. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. i najčešće kratkotrajnom. tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo 5. 3. prkošenju instituciji poput odbijanja saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa 3. Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva. niti kao biće koje ume da se služi razumom. često. Mešoviti susreti: . sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije odgovorno za svoje postupke. 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom. a ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ 5. dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge. 41. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način: 1.2. 3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju egzistenciju u instituciji. Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji 4. 2. 4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari. U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta) Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u totalnoj instituciji: 1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj okolini. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za “najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka). i iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima.

Eskalacija i neprimenjivanje prinude: . Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje stomatoloških problema. .Stereotipi o devijantima. Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca: 1. formalne organizacije kao što su. stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima. kontaktu. na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak . ne u suzbijanju. 42.U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni poredak”). čiji su primer tajna društva bivših osuđenika. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu. To je situacija nelagodnosti. 1. 3.Geri T. na primer. neformalne organizacije. i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman) . iako se u osnovi stereotipi uče i stiču tokom školovanja i procesa socijalizacije. Osećaj “zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da se međusobno hrabre ali i organizuju. .Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu. i slično. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena pravila (pre svega pravna).Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva “mešovitim susretima”. Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost. utiču na odnos sredine prema njima. To su eskalacija. nelegalne organizacije.Najbolji . .Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega. veština ili sposobnost prikrivanja. Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)? Stereotipizacija: . kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. Tako se stvaraju stereotipi. . koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva.. Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti. Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) .Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija. 2. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi. i za “normalne” i za “stigmatizovane”. već u proizvodnji devijantnosti.Društveni susret je prilika interakcije licem u lice. Jedan od najčešćih je upotreba tzv. poput klubova pretučenih žena. terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom psihijatrijskih bolnica. .U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. po interakcionistima. zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”. komunikaciji ili interakciji između običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca.Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi. .Sve veća izopštenost iz sveta normalnih. Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i “očekivanom” devijantu. neprimenjivanje prinude i tzv.

ovde se moralna panika objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji.Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike: 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica koji je u 17. 4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja. 2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa. čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja.primer su povremene reakcije policije na neke događaje. 3) naglo raste zabrinitost javnosti. . masovna okupljanja (protestne skupove.svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize. spirala značenja. uzbunjuju zakonodavce. zahtevaju strože sprovođenje zakona. . Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo.Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. 3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna udruženja. 2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi. . obrazovne organizacije.Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva. gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost. informanata ili pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija 43. Moralna panika? . . koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo. Geri Marks i piše da je eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoji međuzavisnost i recipročan uticaj 2. održava i iznova stvara društveni poredak. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu). Njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određe koristi. a naročito na nasilje u porodici. jeste korišćenje tzv. policijski dosijei. religiozne grupacije. policija i sudstvo. itd”.Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata: 1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima. fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene “nemoralne pojave”. preokreću stavove u prikazanim pričama.Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti . 5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama. uvode nove nastavne planove. Radi se o “tehnologiji naduvanja” i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste. Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. socijalni radnici. . sportske događaje. Najbolji primer ovoga.

po Koenu. Medijsko popisivanje ima. u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od “normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci. To su: a) preuveličavanje i iskrivljenje. proširivanje. inovacija.Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog.Nova “ideologija stigme”. i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti.U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa: 1. Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa (siromašni. ali sa težim posledicama) c) simbolizacija. je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. zbog svoje društvene uloge. .. u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. melodramatičnom rečniku u opisivanju) b) predviđanje. Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju. životne ciljeve. Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa: Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija. Ideologija stigma. pojačavanje i 3. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”. od devijantnosti. žig devijantnosti. “kulturu žrtvenog jarca”. . ali se zato vide kako imaju druge vrednosti. iako izveden iz uslova društvenog života. . . 2. nepravdi i rasnim problemima. nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci). drugačija ponašanja i “misli”. “Ona je praćena stupnjom popisivanja. destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme? Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’: . a koji je povezan i sa situacijama moralne panike. nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva. i dalje se locira u samoj žrtvi. stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene grupe (subkulture etiketiranih).Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara. (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja senzacionalističkim naslovima i izveštajima.Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost.Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv.Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost. tri glavne karakteristike. (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života) . Međutim. . dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu. 44.

ne da spreči devijantne pojave. 2) . Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku. 3. . već da legitimizuje političku vlast.Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. takođe. pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti. poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. .Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja. Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih. odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti. Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su: 1. organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. 2. koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti. odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti (uvode sekvencijalnu analizu) 5. jeste da život u pluralističkom. . pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture. “devijantni” je uprošćeno i fatalističko shvatanje društvene stvarnosti. povećalo je broj prijavljenih slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. 3. . 4. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela devijantnosti. kao i da omogući medijima povećanje publike i veću zaradu. “normalni” i gubitnici tj. 2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima. Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj. Na opštem filozofsko-epistemološkom planu. 1) . Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju devijantnosti. Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti: Prvo o doprinosima i kvalitetima: 1.Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj. 2. po logici stvari. . Interakcionisti/konstrukcionisti.“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni.Zaključak. otvorenom i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika. kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti). da prebaci realnu političku odgovornost. a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije. već više posledica primene sankcija i pravila drugih. U praktičnom smislu. stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan. osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu.U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama: 1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem stigmatizacije. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni.Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji.

Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta. stereotipizacije.društvene promene su sveprisutne. Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija suprotstavlja funkcionalizmu: 1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama . već je potrebna revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja.Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”. Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti: 1.u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na dve opšte grupe: 1. Ključna Marksova teza. . radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju naglasak na kulturnim različitostima. jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom gospodari proizvod njegovih rođenih ruku) 2. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata. interesnim konfliktima. Da bi čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje. devijant se opisuju kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole. Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane klasnim odnosima i klasnom strukturom. 5. . To se posebno odnosi na ideje i stavove o: odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave.Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija. kriminalizacije pojedinaca. 3) svaki element doprinosi društvenim promenama. najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja funkcionalizmu. . Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj devijantnosti su velika inspiracija radikalnokritičkih teoretičara. pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju društvenih devijacija) Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti: to su pravo. 45. na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija) 2. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje. socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu? . 2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni. socijalne kontrole. prosvećivanje ljudi. koja je suvereno vladala američkom naučnom i ideološkom scenom. razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih grupa. procesima etiketiranja. nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se začeli povodom rata u Vijetnamu. kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i funkcionalizam). kriminal. koja objašnjava suštinu otuđenja. čiji su postupci neefikasni. disciplinizacije. brutalni i okrenuti sopstvenim interesima.4. razvoja devijantnosti) Osnove konfliktnih teorija o društvu: Konfliktna teorija.

. dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih. a ne strukturalnih društvenih nejednakosti. Pri analizi društvenih događaja.Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji se održavaju mehanizmi socijalne kontrole.Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava. a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni? Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti. i druge. Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim zajedničkim karakteristikama. pravo nasleđivanja. zasniva na delovanju prinudnih ustanova. funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica. društvo je prvenstveno okvir u kome se odigravaju društveni sukobi. dok funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode. zbog oprečnih interesa. dok konfliktni teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi? Pri izučavanju društvenih događaja.Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva. Društvena nejednakost se. Prema konfliktnoj teoriji. zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija. u središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja: . Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti? U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u kapitalističkom društvu. To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina . 46. a državnu prinudu samo sredstvom za zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva. funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni sistem. zakonodavstva i pravosuđa a naročito. Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje ciljeve. dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca.4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima. radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu . i da državna prinuda garantuje postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti. nužno stoje u međusobnom sukobu. kao što su privatna svojina. Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom. Konfliktna teorija smatra da je država aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu. Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle podmiriti i potrebe njegovih članova. dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje. prema konfliktnoj teoriji.

Proleterski moral kao kriterijum normalnosti: . “idealne normalnosti” . prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći. a pre svega. “pozitivne ili aktivne normalnosti” .Prema kriterijumu ljudskih prava. vedrina. Ovaj model normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu.kritici ova stanovišta nego da daju svoju definiciju normalnog.Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak. moral. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti. mašta. produktivnost. uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala. a ne na tzv. godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju kriminaliteta. Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva. On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem. itd. 3. Džervis uočava tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti: 1. Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju. suda.Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. Kapitalistički sistem traži jedan tip ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost. . Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala. spontanost. . Ova slika normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma.Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije kapitalizma.U jednom kasnijem radu (iz 1977.Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme. i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj. oduševljenje.Proizvod interesa vladajuće klase. 2. na ljudsko dostojanstvo i samoodređenje. različita pravila ponašnja i života u kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti.Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju. psihijatrijskih i socijalnih službi. da se kriminalitet može definisati kao kršenje politički definisanih ljudskih prava.Kako smatra Ričard Kvini. “normalnost kao odsutnost poremećaja” . ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem. . . .Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala. najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog proizvoda političke ekonomije kapitalizma. Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako ko se pokorava vladajućim pravilima. bogatstvo inicijativa. Normalnost se propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti. . U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara. . već snažan sukob interesnih i klasnih grupa. vladajući način proizvodnje. vrednosti. Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi napretku sopstvene društvene i radne grupe.Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole: policije. . Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih razlika.

Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne. Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u kapitalizmu: 1. Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić28. polne i ekonomske diskriminacije. Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih klasa. krivična dela dominacije. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija. “društvene štete”. Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u društvenoj strukturi. Tu spadaju divlji štrajkovi. Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti.47. koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline. Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora: 1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa. 2. kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države. siluju i pljačkaju svoje poznanike. Ti spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci. B. izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu. . To su: 1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora. gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada. koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji brza društvena reakcija.krivična dela izvršnih organa države C. krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog pravosuđa. 2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet. industrijska sabotaža. E. Kvini identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije: A. 2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela. mentalne bolesti i ideološko-politički otpori. Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet: 1) 2) 2 Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana. najčešće s društevnog dna ubijaju. susede ili slučajne prolaznike. politički terorizam. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti? Društveni dinamit i društveni otpad: Tipovi devijantnosti. koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak. D. itd. poput narkomana. “društveni otpad” (social junk). za radikalno-kritičke teoretičare.

. Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona o zabrani skitnje. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak. . nisu “rešila” niti klasičnih društvenih devijacija (kriminal. itd). bogatstva i vlasti. jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj. “lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova društva. Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste pozicija otuđenog. . Ovaj sistem neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije. nosioci devijantnosti. ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti (alkoholizma. a blaže kada postoji nestašica radne snage.Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma: U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti.a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz nepravedne distribuciji moći. . alkoholizam. narkomanije) u kapitalističkom društvu.Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”. za radikalno-kritičke teoretičare. marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase. . Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor. Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu: 1. a pre svega radničkih i nižih slojeva. samoubistva. Na taj način. već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni teror. siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa.Iz svega rečenog. preko klasnog društva. Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme? Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske vlasti. preko društvenih.Vilijem Bonger.Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta je ideja relativne deprivacije. piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral. 3. produkuje devijantnost i kriminal. On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom. 1999). Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi nosi marksizam. 2. kao deo kapitalističko-tržišnog sistema.Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema. a na uštrb velike većine obezvlašćenih. . održavaju se postojeći odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama. .Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi. potiču iz ekonomskih i političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva. ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani pojedinac. Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima. politički progoni. prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili psihofarmatika. itd). koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima. kritički pogled: . 48. “staljinizma”.Eksperiment “realnog socijalizma”.

Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno) političkih doprinosa: 1. jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije: 1. Kontroverze. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. 3. neo-konzervatizam. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na univerzalne društvene vrednosti. antropološki. Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma? U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu. porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. Narocito se naglasava uloga socijalizacije. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima. da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja. vec on sledi svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod pritiskom nepravde vrši krivična dela. Radikalni teoretičari iz svoje pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima čine krivična dela a drugi ne čine. kulturološki i socijalno-psihički faktori. neo-pozitivizam. Zapostavljaju se individualni. 49. Jedan covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce . jačina. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani determinizam. 3. Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih tržišnih društava. ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog diskursa. prirodnih i unutrasnjih sankcija. Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta. U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima. Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je ljudska priroda sklona devijacijama. Ova paradigma se opisuje kao desni realizam. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u drustvenoj zajednici. Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na slabo razvijanje moralnosti. 2. 4. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija. 5. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na pojedincu. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura. Jednacina ove paradigme glasi: slabija socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i kriminala. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija moralnost od dominantne. 2. i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa sredstvima moći.

povoljna predstava o samom sebi. status manjinske grupe. a u drugom trenutku zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. itd. itd. društvenih uloga pojedinca. naročito. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog ponašanja. razočarenja. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. maloletničke delinkvencije. Ova dva elementa. crkva. porodične konflikte. U socijalno-psihološke pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone. a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke korene. usmerenost ka cilju. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka na njegovo ponasanje. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja. motive. Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. agresivnost. dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha samog procesa socijaliozacije. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine.u devijantnim i kriminalnim aktivnostima. stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka legitimnim društvenim očekivanjima. osećanja inferiornosti. visok nivo tolerancije na frustracije. nemaštinu. efikasnosti nadzora. ograničene puteve društvenog uspeha. visok nivo otpornosti na napade. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo. neke medijske sadržaje. frustracije. jačina ega. racionalizacija za smanjenje napetosti. unutrašnji i spoljašnji. neprijateljstva. Teorija suzdržavanja Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i prevencije. visok nivo odgovornosti. Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola. discipline i kontrole ponašanja. dobro razvijen super ego. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz: prisustva moralnosti u društvenoj sredini. stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici. itd. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom poretku ili vladajucim normama i vrednostima. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. jer Rekles konstatuje da njegove ideje ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada se sramota pokazuje nedelotvornom. delinkventnu subkulturu. delovanja institucija kontrole. anarhiju. U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva ključna elementa njegove teorije: elementa . nemire. Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti. itd. želju za zadovoljstvima. sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva. 51. pobune. nastavnici. policija i sud trose puno vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi.

Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. po Reklesu.ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. razvijanje novih životnih ciljeva. silovanja i ubistva. važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati odgovor o uzrocima. kao što je npr. itd. školovanja ljudi. Vremenska struktura društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim aktivnostima potencijalne žrtve. stopa zaposlenosti. svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela. stope kriminala beleže konstantno povećanje. stope siromaštva) i stopa tzv. Ako za Koena i . Drugo. ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. sati) u kome se delo odvija. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala: Prvo. teških oblika kriminala. 52. povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi. 3) vremena (dana. Teorija rutinske aktivnosti Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson. u društvu postoji neprestana borba između ljudi za ograničene resurse. Teorija suzdržavanja se. nivoa slobode. jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba posebno tumačiti. treba pretpostaviti da kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka. 2) pogodna meta – osoba ili objekat. može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti. kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru. 2) prostora ili lokaliteta na kome se vrši delo. porodičnih prihoda. Ove korelacije ukazuju da. tretman ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega. i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju predmet kriminalnog napada. Polazišta ove pretežno kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. u isto vreme. žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji. kao i na jačanju socijalnih elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta. iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi. porast teških oblika kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja: tehnološkog razvoja. nasilničko ponašanje. Pa tako. i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe. teških oblika kriminala. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih ostvari. 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju njegovih društvenih veza. Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju. davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću. kao što su razbojništva. 3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve. prosperiteta. broj kriminalnih dela po jednom danu u određenoj ulici. da bi se desio neki npr. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu pretoče u delo ili akciju. Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr.

Povećanje broja putovanja. samačkih domaćinstava. Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi. zasposlenosti bračnih partnera dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). 53. Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako: Rutinske. Zbog toga je savest mnogo jače oružije . 1979). koju je posebno razradio Džon Brajtvejt. Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava. ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete napada i zaštita od napada. Zbog svega toga. svakodnevne. zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u društvenoj kontroli kriminala. mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa. Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost uživanja u životnim zadovoljstvima. Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-ega. legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet.Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika. Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“ osećaje griže savesti. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima. što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. ključni u prevenciji kriminala. U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa. brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim aktima. Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja za objašnjenje stopa kriminala. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da izvesnost. stida i sramote od najbližeg okruženja. kao što je krivična sankcija. Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz kuće. Teorija reintegrativnog postiđivanja Teorija reintegrativnog postiđivanja. nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja porodica misliti o tome“). Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada lišene sposobnosti da se odbrane od napada.. Četvrto. polazi od ideje da formalne sankcije ili kazne. Dnevne aktivnosti mogu da utiču na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L. Felson.

Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana. kao unutrašnjoj sankciji. Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera. Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole moraju da budu uvek prisutne. loše vladanje. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu socijalizacije koje obavljaju roditelji. Teorija niske samokontrole Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom. koji je smatrao da je izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo sebe koji ga odvaja od delikta. teškoće u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi. U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati slabosti formalne socijalne kontrole. 2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje kako bi deca izgradila moralnu savest.za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. Postiđivanje treba da bude alternativa krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu. 54. drugo. promiskuitetna seksualna ponašanja. upotreba droge i . Ipak.) ali i od žrtve. tzv. oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede). nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom). To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«. proizvodi izražavanje krivice. Samo tako postiđivanje ima trajan efekat da. izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima. Kazna koju izriče sopstvena savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali. Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa izgradnje savesti dece. Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem. niti će imati izgrađenu savest. nestabilnost posla). Postoje dva dobra razloga za to. 3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. kajanja i volje za traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice. 1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja grade savest. stid odvraća od protivzakonitog ponašanja zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo. stvara povećanu verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt. Ipak. Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. naročito kod dece. Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života. npr. postiđivanje i pokajanje izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«).

pre svega. pojedinac sa snažnom samokontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat. Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice.porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). No. osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao. sa jedne strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja. Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. Takođe. Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima devijacija i kriminala: 1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije 2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. oštećenje mozga. Po njima. Samo-kontrola se vidi kao sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene želje. stabilna zarada. na socijalno i porodično okruženje (npr. Psihološka osnova samo-kontrole povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja. Na primer. izražena istom snagom. ili slaba zaštita ljudi i imovine) 3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među počiniocima devijantnih akata). da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili dobicima. bezosećajnost. gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. slaba državna socijalna kontrola. nijedno od ovih ponašanja nema specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja. odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“. sa druge strane. Ključni društveni faktor uključuje. reakciju supruge na preljubu) ili na reakciju države (npr. Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek. agresivnost. neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces. zdravstvene posledice upotrebe droge). U tom smislu. Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. individualnih ili psiholoških i bioloških. iznenadna ili trajna ekonomska deprivacija. Veći stepen samo-kontrole pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog. proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). . nepažljivost. Snaga personalne samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških. Biološki faktori uključuju. plahovitost. egoističnost. hiperaktivnost. lako dostupne „mete kriminala“. bilo u odnosu: na samog sebe (npr. Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta: 1) samo-kontrole ponašanja pojedinca 2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i 3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt. različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samokontrole kod pojedinca kroz životni ciklus. ljubav porodice i prijatelja ili čak kroz dobru sreću. impulsivnost. na primer. sklonost ka rizičnim ponašanjima. tokom života. Sa druge strane.

Segment mogućnosti može uključivati npr. očekivanja ostvarivanja uloga i uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih ponašanja. Socijalni kapital odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje. društvene aktivnosti) u situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. na veze sa porodicom. Socijalna uključenost se odnosi. . žene imaju razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici. delujući zajedno. Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce. devijantnost roditelja ili slaba roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. Na primer. pa iz tog razloga one su neuporedive manje prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne.). već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica. za decu. socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac. Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje interese. prijatelji. susedstvo i sl. susedstvom). kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti. državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije. radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr. socijalni kapital može biti povećan delovanjem roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece. prevashodno. Postojanje obavezanosti. vaspitanje. Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo. Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr. Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. kao i uspostavljanjem snažnih veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca. posao. itd. Hirši vidi i iz razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima.). Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične preventivne i tretmanske postupke. zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice.Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. Manje prisustvo žena među devijantima. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih veza. predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i kriminal „ne dešavaju u vakumu“. nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi. verovatnoća da će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima. Druga komponenta je socijalna kontrola. Takođe. Kriminal i brojni devijantni činovi se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica. prijatelji. lakoću pristupa potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe). Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao. brak. Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole mogu. 55. tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i neformalnih socijalnih grupa (npr. škola. U pogledu pola. prema porodici ili poslu. što nije slučaj sa mladim osobama.

Međutim. kontrolu agresivnosti i impulsivnosti. pre svega porodice. itd. Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima. faktora rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja. koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti. ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju svoje specifične i posebne uzroke. političara i praktičara. zato što se u ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije. razvijanje novih životnih ciljeva. slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-negativnih posledica. Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samopoštovanja. upotrebe droga i tzv. političkog kriminala (npr. Poruka ove paradigme je da u prevenciji kriminala i devijacija . antropološke. metodološke. To se odnosi na preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi. Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih devijacija. imovinskog i nasilnog kriminala. Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega. U te svrhe naročito je pogodna porodična terapija. koja su nepažljiva i hiperaktivna. U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog okruženja prestupnika. Prema ovoj vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke. razvoj empatičnosti i samo-poštovanja. itd. koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije. Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo. davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih. Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da treba aktivnostima tzv. No. je ključni faktor uzroka maloletničke delinkvencije. Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na objašnjenje npr. ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela objasniti sve tipove devijacija. U tom smislu. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. ideološke i teorijske primedbe. jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta. U prevenciji je značajna uloga lokalne zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem. koja imaju nizak nivo samo-poštovanja. bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti. mnoge druge devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala. kulturne interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. korporativnog kriminala. uličnog kriminala. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. huliganizam) ili prostitucije. devijantnih subkultura (npr. dok npr. vaspitne i obrazovane uloge roditelja. osnaživanje društvenih veza. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola. terorizma). a naročito onih koji se tiču disciplinske. ovim teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala. Ipak. Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole.Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije. kao i to da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati. Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji.

ishranu i školovanje. nepismenost i nizak opštekulturni nivo.suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti. veoma visoka smrtnost odojčadi. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba. vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka odvraćaju od „skretanja“. pauperizam i novo siromaštvo. beskućništvo. Na teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede . može se reći da su najznačajniji pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana. . uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu. Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu. nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl. primarne ili početne devijantnosti: na primer. rasnih i etničkih raznolikosti. ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se prevashodno zanima za održanje poretka i reda. To znači da oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. relativno siromaštvo. kao i raznovrsni sadržaji. Postoje brojne devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole sopstvenog ponašanja. Paradigma socijalne kontrole u potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija.. voda. Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva: situacije u kojima pojedinci. ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. super-ega.) i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti. izuzetno kratak životni vek. manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl. 56.). nehigijena i prljavština. obuća. Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava. samo-kontrole ili samoobuzdavanja ponašanja. merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. indikatori. pitanja moralnosti. to je njegovo razumevanje menjalo tokom istorije. Pojam siromaštva Postoje veoma različite definicije i shvatanja. Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept siromaštva. za stanovanje. Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije neobuhvatna i praktično manje realna.). ekološkoindividualnih razlika u kriminalu i devijacijama. moralnosti. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo. vrednosti i odnosa moći različitih društava i država. a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja. Majkl Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja. Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba.. u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne. U ideološkom smislu. već i humanim i socijalnim aspektima. U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice: postojanja različitih socijalnih klasa devijanata. socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim. standarda. Polazeći od ovih definicija. Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i njene sklonosti ka devijacijama.

Međutim. Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom. Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. loši uslovi društvene promocije i psihologija i kultura. Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. U pitanju su: . Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge.ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda. ono ne sadrži u sebi kršenje društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja. Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. Kao indikator relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji. socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških. siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti. Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: nepostojanje ekonomskih. političkom i kulturnom životu zajednice. pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. kulturnih. učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije.novo siromaštvo. Međutim. odnosno subkultura siromaštva. socijalna isključenost. Svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija. zdravstvenih. 57. ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. marginalizacija i socijalna pomoć.

po pravilu u prenatrpanim objektima. Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog siromaštva. dok drugu polovinu čine trajno siromašni. 2. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje. 3. usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 američkih dolara. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati. masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama. Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija. Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja. Reč je o gladi. a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. neodgovorni). razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. beskućništvu i nepismenosti. što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj. pasivni. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano. Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji. Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv.onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva. izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima. trajna i stabilna društvena pojava pa tako uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. da je oko 2/3 stanovništva Zemlje siromašno. Teorije o siromastvu Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu . 4. 5. 58. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa. Luis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju. pogotovo što je društvo bogatije. pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. pasivnost.1. pothranjenosti.

To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva. “pripadnik srednjih slojeva” is l.Po marksistima. Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost. siromastvo je pre subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”. politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama. koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drustvo. 7. 8.polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije. Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju normalno funkcionisanje drzave. 5. “siromasan”.) 3. 4. Predstavnik je Vilfredo Pareto. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa. sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima. Zacetnici ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne. 2. sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju. klasnih odnosa i trzista. ali i da treba kontrolisano da obezbedjuje socijalna davanja. vaspitanje koje ima za ciljda ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove. zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima. . Prema tome. Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju. Na drugoj strani. Nizak drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu siromastvo. Marks se vise bavio teorijskim utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih produkcionih odnosa. siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a drugi kao pripadnici razlicitih elita.ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde.ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim preiodima. odnosno bogatstvo javlja kao neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. a neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus.1. od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim mehanizmima eliminisati siromastvo. pa time povlace i visi drustveni status. Simbolicki interacionizam . Maltus se zalaze za moralno . ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. Socijalni darvizam. Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine. dok se istovremeno redistributivnim merama i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. Marksisticka shvatanja . on smatra da se siromastvo. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu. 6 Funkcionalisticke teorije . Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja . Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguce eliminisati. da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa. on je smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara raste po aritmetickoj progresiji. pa cak predlaze I primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo.

Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo 1. bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. snabdevanje vodom i poljoprivreda. obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život. Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava. ukljucujuci i siromastvo. Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova. humanu i socijalnu. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. posto je svaka osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu. listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti.59. dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. Svaka od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije. Engelovi koeficijenti korišćeni su često. . stope nepismenosti i sl. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja. Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno siromaštvo. 60. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa indikatora: dugovečnost. koja samtraju da je siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. odnosno siromaštva: materijalni. stope smrtnosti odojčadi i porodilja. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva. sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta zastite siromasnih. obrazovanja i profesionalne obuke. Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji) koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu. 3. ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. infrastruktura. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara. socijalni i humani. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala. prevenciju sukoba i socijalni kapital. Unutar prve komponente prate se prihodi. Drugi model koji ima multi dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. Metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne. Indikatori i merila siromaštva Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. 2. ukoliko se to posebno zahteva.

U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane. koja se sastoji u krsenju zakonski propisanih normi. programe ili projekte borbe protiv siromastva. da su u vecem riziku da postanu siromasni ili su to vec realno nezaposleni. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće sistemima socijalne zaštite. 61. kao indikator najnize linije ili apsolutnog siromastva. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom . potrosacka korpa statistickog zavoda. porodice industrijskih radnika. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija. god bilo duplo vece nego 1990. 5. Do slicnog saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije bila siromasna. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. 7. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog razvoja.4. kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja. pored ostalog dosli su do saznanja da je 2000. Ove cinjenice duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza. U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva. kao reakcija na siromastvo. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom zasticene kao posebno drustveno znacenje.9 % u 1995god. dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije. sto znaci das u nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva. Socijalni reformizam. Kriminal je opsti za razlicite delove drustvenih devijacija. a time i sadrzaja kriminala. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38.5 %. domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova. Vecina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija. onda kada se dostigne oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog kapitalistickog sistema. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000. 6. koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivicnih dela. karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo.visa linija siromastva. najmladje i najstarije kategorije stanovnistva. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala kao devijacije. Najcesce se koristi tzv. pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva.1 % stanovnista u 1990 god i 28. koji su smatrali da komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka. na koje drustvo reaguje sankcijama. viseclana domacinstva sa decom. Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo. god. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja. tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita merila. Kriminal i drustvene devijacije U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14. nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma. Ideja o dezalijenaciji. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost. kao i da su sluzbeno definisani sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva. Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju veka bilo u stalnom porastu. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva.

Promenljivost drustvenih normi. N aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim devijacijama. socijalna i dr prava ljudi. ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti. U sirem smislu. smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. koja pripadaju tim pojedincima.pravni i politicki system 2. odnosno pitanje granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak. a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje. gradjanska. kao posledica drustvenog kretanja i promena drustvenih vrednosti. do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi. savremeno krivicno pravo najcesce stiti: 1. ekonomska. bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne. predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti. ekonomski system 5. drustveno. Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih. bez obzira na to da li su pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije.u materijalnom i moralnom smislu. Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal: Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra . kriminal se odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme. zbog cega se najcesce ipak pribegava pravnim definicijama. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim definicijama. Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija. raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u celini. Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala. Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain. Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje. i pokrenutih krivicnih postupaka i izrecenih sankcija na drugoj. neke opste humane vrednosti 3. . licna. da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. Izmedju ova dva ekstremna shvatanja. javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa.smislu cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija. Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven. imovinu 4. dok u osnovi izrazava i stiti interese vladajucih struktura i slojeva. da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja 6. mocnih i bogatih struktura drustva.

Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija. koji podrazumeva ponavljanje dela. stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. poluorganizovani. konspirativni siroko rasprostranjen model 2. Organizovani kriminal Org. politickog. Poseban vid organizovanog kriminala prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni. cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata. odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom. Sadrzaj ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsniji. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna dela. privrednog. Obicno se razlikuju dve podvrste povrata: opsti povrat. koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i. koji krivicna dela cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima 2. organizovani kriminal 63. predstavlja vecu drustvenu opasnost. visoko strukturirana kriminala udruzenja u Americi javljaju se u 3 osnovna tipa: 1. monopolistickoj kontroli i uticaju. odnosno krvnih. 3. kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je neko osudjen prvi put i specijalni povrat. koje nemaju stalnu strukturu vec se sastavljaju popotrebi. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca. koje imaju visoku potraznju. koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. pogotovo istorodnih. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi. . otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa 3. Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal. U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog. Ova druga vrsta povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja. Prema tipu i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe: 1. Opsta klasifikacija kriminala Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala. kojim su obuhvaceni svi pravosnazni osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam. krm. zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile. Ovaj vid kriminaliteta cesto ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta. promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih dela upojedinim zemljama. visokim ekonomskim interesima. iznda svega. koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste.62. Po misljenju Albanezea. posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela. seksualnih i drugih delikata. preduzetnicki tip Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima.

Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti. Prema tome. Opsta kriminalizacija ekonomskih. snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama: 1. Koliko je medjunarodni kriminal mocan. uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog okovratnika). tako da se savremeni imovinski kriminal. nejednakosti i sukoba u savremenom svetu. kockanje i kockarske igre. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske. politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja. Org. trgovine sirovinama i posebno energentima. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije 4. prostotucija i usluznim delatnostima vezanim za seksualne devijacije. vec za “relativno . Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa. kao povezivanje. veza sa tzv zdravom ekonomijom. cesto je povezan sa politickim. kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava. ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti 2. u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i 2. neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova 5. predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima. politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju strukturu medjunarodnog kriminala. jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih struktura. neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih . proizvodnje i prometa droga. udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa. 64. politicke i druge interese nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. odnosima sa savremenim svetom 3. krm. ukljucujuci i pornografiju. politickih i drugih podela. organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. medjunarodni terorizam is l. velika profitabilnost. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva vida: 1. politickim i dr. ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja. uslovljenost prirodom ekonomskih. socijalnih. ali se sve vise oblikuje kao medjunarodni. Problem je jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i 6. sto ga cini posebno mocnim i opasnim. Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih vrednosti.Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi. sto cini efikasnost drustvene reakcije jos manje mogucom i efikasnom.

Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. manje više. pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka. da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. odnosno funkcionisanja države. zlostavljanje ljudi. kulturna i druga. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava. postoje i njegova etiološka i subjektivna strana. Grin definise okupacioni kriminal kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. U širem smislu. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. na osnovu. izgrađenih međunarodnih standarda. . Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije. Moglo bi se zaključiti. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana.okupacioni kriminal. odnosno počinoci. radi očuvanja političke ili neke druge moći. socijalna. već i ko su njegovi nosioci. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države. U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura. pored objektivne prirode političkog kriminala. profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara. zahvaljujuci drustvenoj moci ovih drustvenih struktura. odnosno zelju da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. koje određuje krivično pravni sistem neke države.lisavanje”. Mozda je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih . Politički kriminal Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu. uključujući ne samo politička već i ekonomska. politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava. povrede ljudskih prava. Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. Do razvoja građanskih i demokratskih drušava. profesora i individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama 65. bankarskih ili slicnih institucija. pravnika. kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost. koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje. Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u preduzecima i drugim organizovanim ustanovama. ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. privredni kriminal. U savremenim društvima. Ideja je potekla od Saterlenda koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja.

kod koga inferiornost. pod uticajem alkohola.66. hedonistički tip ili bespomoćan. polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma. 11. te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme. 3. prilagođen niskim kulturnim standardima. agresivan. tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. inferiorni tip. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja. 4. nezreo. shvata posledice svog dela. 12. . mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti. koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje. ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou. porive i mogućnosti. koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti. 5. nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela. U pitanju su: 1. antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti. agresivan. agresivan. neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja. 9. koji je u osnovi blizak primitivnom tipu. vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti. koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom. neadaptirani odrasli tip. neadaptirani mladalački tip. s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni. emocionalno nestabilan tip. Jedna grupa autora stvorila je. egocentrični tip. 13. 6. koji se ponaša i reaguje primitivno. kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja. 2. primitivan tip. nezreo. ali ima vrlo niske društvene aspiracije. pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada. koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola. kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti. nomadski tip. razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. 10. koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima. što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja. neetički tip. 8. 7. Tipologija kriminalaca Postoje različite klasifikacije kriminala. koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese.

retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. izuzetno retko se udružuju. pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist. odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. e) profesionalni šverceri. u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. c) predstavnici činovničkog kriminala. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) provalnici. zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled niti položaj među kriminalcima. Oni kradu materijalna dobra većih vrednosti. poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom poslu. s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. Osnovni tipovi su profesionalni. već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način. Sa aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela. i po pravilu nikada ne rade sami. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. pripadaju „eliti kriminalaca“ u klasičnom smislu. Višestruki su povratnici. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti. koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. b) preprodavci i prodavci ukradene robe. . Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. 15. c) varalice. f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije. d) falsifikatori. ucene. koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. pribavljajući na taj način svoje prihode. Ponekad su specijalizovani. neodređeni tip. koja su manje opasna. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita. koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način. najčešće na veliko. dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti. takođe vrhunski profesionalci. Oni su po pravilu mladi. izuzev vrhunskih džeparoša. imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta. koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. prilagođen tip. poluprofesionalni i situacioni kriminalci. ali ne i neminovno. najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne.14. Veoma su pokretljivi i snalažljivi. Oni su posebno obučeni. iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima. za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe. Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja. ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima.

dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim. Očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u . parcijalna i skromna istraživanja o tome. koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti. U Srbiji. a ne njihove devijantnosti. posebno predstavlja organizovani kriminal. i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane. e) ostali situacioni kriminalci. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori. teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih karakteristika. jer su retka. bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja. d) seksualni prestupnici. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala.Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi: a) sitni situacioni lopovi. ali on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala. čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih. Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni. dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti. ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza. čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama. narkomani i socijalno ugroženi. b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju. kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala. 67. Zatim. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama. neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena situacija dovode do devijacije. treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. „Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji. dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i bezobzirnog bogaćenja. kada je u pitanju kriminal. jer ostaju neotkriveni bez obzira na to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca. Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari. mada u osnovi suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne.

koji prate svaka inkriminisana ponašanja. učestala razračunavanja između kriminalnih grupa. moguće su takve situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala. nestabilnog zanimanja. reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava. Promene u sadržajima. često iz prividno stabilnih porodica. Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti. uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima. koji se smatraju manje opasnim. Na drugoj strani. što obavezno predpostavlja negativnu društvenu reakciju.različitim formama udruživanja i povezivanja. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike. uglavnom pripadnik kriminalne grupe. sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude. vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. 68. Društvena reakcija na kriminal? Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom. iz nižih ili srednjih društvenih slojeva. zavisi od mnogih okolnosti. indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti. Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu. sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko. Razvijena savremena društva. predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa. nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan. odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba. naoružan i nasilan. što znači da je promenljiv. društvena reakcija zavisi i od kaznene politike. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija. javnih i državnih službi. čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala. banaka. iz različitih društvenih slojeva. odnosno upućivanje u kaznene ustanove. Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina. ne samo prema žrtvama već i pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti. kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom. sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije. profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih . odnosno društva prema kriminalu. najčešće muškarac sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom. primenjujući u slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije. i dalje najčešće muškarac. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno. sadržinski raznovrstan i selektivan. na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora.

69. Na drugoj strani. u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika. dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari. Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost. ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete. Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika. U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca krivicnog dela. cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom. prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama licnosti. Ne postoji posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. posrbljen strani termin za maloletnicko . oni koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije. pravnoj . Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u 2 grupe: a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti. zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija (upravljanje motornim vozilom) b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola). kriminalitet maloletnika itd. pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima. U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju. Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponasanja.društvenih interesa ili vrednosti. koje se smatra blazim vidom devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja. Pod asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja. Moćniji društveni slojevi. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci. koji se sastoje u krsenju pravno sankcionisanih normi. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno ono dete koje: 1. asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih. Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa. sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi. kao sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika. iz koga se izvodi termin vaspitna zapustenost za pojavu u celini. socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva. kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. grupe ili institucije propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika. Pripadnici nižih društvenih slojeva. svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja 2. Pojam maloletnickog prestupnistva? U kriminoloskoj. a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u vaspitanju mladih. Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji. maloletnicka delikvencija. poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira 3.

U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti.socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika. u okviru kojih se oni smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje. 1988). pre svega. jer svaka nova generacija sazreva bioloski. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho.prestupnistvo. zahvaljujuci uvazavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio. pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da shvate te posledice. Bitne razlike nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih. drzavnih ili drustvenih dobara. Psiho. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih. godine.a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja. a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja. potreba za takmicenjem i sl. .fizicki brze. zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto. obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva i privatnih. s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije. 70. Po pravilu. ali u odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja. dok s druge strane. sa druge strane. iako su neki vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica.socijalnog statusa.pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen. i 21. i razlika vezanih za drustvene uzroke prestupnickog i devijantnog ponasanja. sa jedne strane. znatizelja. Granica punoletstva odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16.socijalno sazrevanje. pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF. s tim sto se sazrevanjem ta odgovornost povecava. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga.patoloskog transfera i normalnog razvoja. vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga. dok im je razvoj savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju. oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. s tim sto se kocentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica. Razvoj savremene psihologije.pravno uredjuje na poseban nacin. traganje za novim iskustvima i uzbudjenima. U vecini drzava socijalno. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji. Karakteristike maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja.pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije. sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano. Uvek se odredjuje uzrasna granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra granica do koje se postuje poseban drustveno. jer neke osobenosti tog uzrasta pogoduju devijantnom ponasanju. potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem. 71.

upucuju Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja. Decijacije samounistenja. Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima. Drustvenom zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i timskog rada. Oni su sve vise izvrsioci nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih. koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko sebe i ne moraju imati obelezja devijacija. . Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo? Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. 5. razvrstani prema uzrastu dece i omladine. koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece. 72. ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme. ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard porodice. takodje beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme. 6. 2. vaspitne ustanove opsteg tipa. centralnu i odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika. Pored centara za socijalni rad znacajne sui uloge vaspitnih ustanova. 3. uz odgovarajucu podelu uloga. maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike).Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika. cijom zatitom i resocijalizacijom se bave. pokusaj samoubistva i samoubistva. pa se ocekuje drustvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih. Organizovani kriminal. kao vid reakcije na nepovoljne drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota. Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga: 1. zavisnost od droga. 4. 2. 3. vec i kriminalne aktivnosti. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. 2. u formi alkoholizma. Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika. kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike. u koje se malolenici koji pored prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika. opsta prevencija. Postoji nekoliko nivoa medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog prestupnistva: 1.

upravo zbog toga s emogu naci i medic. Npr. teorije. koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika. fizickog zd. sto za posledicu ima psihicka i fizicka ostecenja i propadanja. postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice koje mogu biti (dusevni poremecaj. Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obicaja i dijetetskih navika neke zajenice. nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do negativnih posledica. pa se zato ovim problemom bave razlicite naucne discipline. . 3. Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili prestupnistvo u razlicitim vidovima.alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost. pri cemu ispoljavaju bilo otvorene drustvene poremecaje. specijlana prevencija. Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnistvo maloletnika. problem i prema kojoj se alkoholicarima smatraju. sto neminovno void nizu nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog. njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje. ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici. stecena navikom. Neki sadrzaji i sredstva socijalne politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao hronicna progresivna bolest. odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica.2. i social. odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. Medjutim. sto bi posredno imalo opste preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika. fizickog zravlja.. vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za naviku. odnosi na potreban. koja alkoholizam opisuje i kao med. ove mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma.). Imajuci u vidu razlicite pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je. posto postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti. porem. Pojam alkoholizma? Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. poremeceni odnosi sa sredinom idr. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece. sa elementima fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma). koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva. Drugi primer bio bi razvijen system socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva. Elementi medicinske definicije su: osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pica. koja je posledica navike ili navikavanja. odnosno prema rizicnim porodicama.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol. kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih uzrastu maloletnika. koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo. Univerzalno je prihvacena defin. SZO (svetska zdravstvena organizacija). dok je istovremeno veoma rasireni slozen socijalni problem. i kao soc. posto sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite. bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje. Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem. 73. To se.

tesko psihicko. posledice su vezane za poremecaje odnosa sa drugim ljudima. odsustvo izbora pica (pije bilo sta). nedefinisanih strahova. psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola.nekontrolisano pijenje. zapustanje u svakom pogledu. tako da se upotreba alkohola ponavlja. javljaju se ozbiljni licni. gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponasanja. kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije. Postoje mogucnost apstinencije. 2. Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara? Alkoholizam karakterise dug razvojni process. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija. Ovaj tip se . veoma ceste alkoholne amnezije. ali se ne javlja gubitak kontrole. za apetit). kada covek ima nedovoljno potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola.74. 2. kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi. porodicni. sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju. jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije. jer covek ne moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi. Ova faza traje od1-3 godine. 3. nemogucnost apstinencije. u nekim slucajevima i duze. Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste. Da bi se razvila toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih. ekstravagantno i rasipnicko ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista). Ovu fazu prate: alkoholna amnezija. Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina. U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara.prati postojanje drustvene tolerancije. Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. U ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. fizicko i socijalno propadanje. predstavlj pocetnu fazu alkoholizma. pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara. Ova faza po Jelineku traje godinu dana. Kod ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo. alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa i ponasanja. Kompulzivno pijenje. 2. ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. pad tolerancije. profesionalni sukobi.navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu.gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja. dolazi da tremora misica. Iako alkoholicar u ovoj fazi pije sam. je vec odlika hronicnog alkoholizma.javlja se psihicka zavisnost. drustveno znacenja upotrebe alkohola. Pijenje u drustvu. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike. Pad tolerancije je odlika ove faze. ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5 karakteristicnih tipova: 1. sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu. ali svejdeno. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola). Kod ove grupe alkoholicara jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. motiva i razloga opijanja.

Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drustvenim uzrocima. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond ase opijaju danima. ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma. Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti. 75. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. sto znaci da je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma? U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. Frojd je bio u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu. Posebno su interesantistavovi psihoanalize. Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: . Ove teorije pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. tihi i povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. Psiholoske teorije su veoma znacajne. 3. etiketiranje i potkulture. stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema treznjenja. 5. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju kontrolu samo do prve case). U ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija anomije. jos uvek postoji mogucnost apstinencije. oboljenja probavnog tratka. javljaju se fizicke posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete. 2. pre svega: Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola. ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino urodjenih faktora. koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponasanju. temperamenta i karaktera postaju ranjive i osetljive na alkoholizam. tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole. imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece. Ovde se javljaju teskioblici poremecaja odnosa sa okruzenjem. lai ne u velikim kolicinama. Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije. vec i za razvoj razlicitih modela i aspekata terapije. al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju.naziva jos i mediteranski jer je rasiren u zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. jer oni kontinuirano piju. Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara. Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako postici ali je to prividno. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni. 4. 3. ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma. koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem.

Rec je o socijalnim. 2. dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. 0. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari. Medjutim tip licnosti opredeljuje.15% je vec visoka alkoholna intoksikacija. intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano. onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne. . postavlja velike zahteve porodici. Kad je rec o psiholsokim karakteristikama. u duzem period ostecuje mozak. Istrazivanja pokazuju tipicne nacine reagovanja na unosenje alkohola u organizam: 0. koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podsticu alkoholizam. 5.4-0. stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu. 77. 76. jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu. Tavko ponasanje alkoholicara vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice. povremeno ili na duze odlazi od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. pre svega. Kod mnogih alk. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom ekonosmke posledice. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti.1. kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto duzem roku u odnosu na druge droge. 2. U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna zrtva. pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu. Postoje saznanja da. kao i od osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. preosetljive. nedostatak strpljenja. 0. Znacajnije posledice alkoholizma? To su: 1. ucenje. dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. Je reg. Alkoholicar postaje sebican. Alkohol je psihoaktivna supstanca.5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda. Drustvena reakcija na alkoholizam? To su: 1. 4. 0. Kod alk. resavanje problema. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske) porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota mogu pogodovati pojavi alkoholizma. Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje. Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. potrosnje i uzimanje alk. nesigurne i depresivne osobe. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma.05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo. Alk. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost. jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda. Prisustvo izrazite anksioznosti. 3. Licnost je uzrok alkoholizma. 3.2% dolazi do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa. ne kritican je. agresivan.

Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga. koji obuhvata alkoholizam. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme. Definisanost pojma zavisnosti od droga? Kada je rec o strucnoj literaturi. kompl. zavisnost od droga. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga? To su: . 79. koje ukljucuje prinudu da se droga ponovo uzima. sto proizilazi iz interakcije izmedju organizma i droge. Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk. Nezainteresovanost 5. U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk: -averzivna terapija -terapija kontrolisanog pijenja -terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji 2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara) 3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara. Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga. Karakt.2. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa). Izaziva jedne ili vise psihickih ili somatskih funkcija organizma. Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci. 4. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Najopstija def. u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. Osnovni ciljevi ove terapije su:potpuna apstinencija od alkohola. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti. Osnovna karakt. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina. tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Psihicki efekti.Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo fizicku zavisnost. kao i kafeizam nikotinizam i teizam. 78.Stabilizaciona faza (traje godinu dana. sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma. seanse se odvijaju jednom nedeljno. 3. stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena. Celoviti program ii prevencija alkoholizma Modeli tretmana alkoholicara su: 1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara moze biti: dobrovoljno i obavezno. Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze: . Nakon masec dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice) . Prvih 15 dana uce se teorije o alkoholizmu i polaze se ispit.

3) Politoksikomanije.kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe) . Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20. koje se odnose na eteromanije. Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga: . osecaje i raspolozenja. Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti. od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis.tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do apstinencijalnog sindroma.stari narkomani. najcesce: -leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. 2) Blage zavisnosti 3) Prava zavisnost 4) Povratnicka zavisnost 80. drhtavica. Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate. koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost. kao specifican tip narkomana: . Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije? To su: 1) Klasični. najcesce vezane za uzimanje hasisa.1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge. kanabizam i kokainsku zavisnost. 2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa? 1.nekontrolisane droge. kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature. Morfijum pa su tako postali zavisnici.primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti) -rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila) 3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih. jer ima je droga dostupna -umetnici -najsiromasniji slojevi u nekim zemljama 2) Eksperimentatori. Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe: 1) Velike toksikomanije. Droga poput extasy. pa je zato stalno neophodno povecavati dozu. Veka da se siri u americi . nikotinizam. Zavisnost tipa kanabis: Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje. odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu ranijom kolicinom droge. mucnina is l. veoma cesti smrtni ishodi).koje oni dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti. teizam. medikamentoznu zavisnost. politoksimanija eksperimentisanje. kafeizam i slicno. osete. 3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge. rekreativih sl. marihuana i LSD. Opsta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju. one obicno sadrze sledece klasifikacione grupe: 1) Epizodne toksikomanije.zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena ) . podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno. 81. 2) Male toksikomanije. -medicinsko osobolje. grcevi.

Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma. Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti . koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) . Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo. usmrkavanjem i inekcijama. 82. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom. a zatim faza sna koja traje nekoliko casova. . mlekom u prahu i sl. I moralnog propadanja. ubrzan rad srca) – 2.Za zavisnost heroinskog tipa karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga: . Heroin ima snazno euforicno dejstvo. kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze. Medjutim.Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna (predoziranje). osecaj toplote. anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme. Faza udarnog dejstva (telesna senzacija. -tehniku pusenja marihuana 2. umor. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja. slabljenja paznje itd. -mora da nauci da nabavi drogu. Opijum je osuseni mlecni sok.tako da je vrlo lako preterati u kolicini uzete droge .Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze . Najcesce se kao efeksti marihuane navode stanja euforije. koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka. Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa? 1. a zavisnost od heroina nastupa vrlo brzo. Ove droge se unose u organizam pusenjem. tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva apstinencijalni sindrom. LSD 25 . Droga tipa kanabis neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija.parazita koji napada klas razi. Izaziva euforicne efekte koji su praceni blagim hipnotickim opustanjem. jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe. Snazan je analgetik i hipnotik. Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana. odustvo bola i povlacenje u sebe) 3. relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku zavisnost i javlja se tolerancija. reakcija panike. sa teskom aps.se dobija iz jedne vrste meksicke gljive .Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge. tako da euforicki efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze. fizicka depresija. U tom procesu pojedinac mora da nauci: 1. Krizom sto dovodi do brzog soc. Tako da su u prodaji retko nalazi cist. koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice . Zavisnost halucinogenog tipa: U halucinogene droge spadaju: meskalin.Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek . javlja se smirenost blaga euforija. misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti. pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki poremecaji. Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san) Posle budjena oseca se umor. Najjaci efekti postizu kad se droga unosi intravenski. 2.u okviru Hipy pokreta. -Da prepozna pozeljne efekte droge 3. -da uziva u efektima iste 4. psilocibin koji . i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma: 1.

pejotl. Narkotici (opijum. Halucinogenici (LSD. meskalin. niti postoji tolerancija. Fenomen sinestezije Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu Svet je u stalnom . Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti. 2. morfijum) 2. stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i fizicke moci. Najcesci efekti LSD-a : Poremecaj u percepciji prostora i vremena. sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i nekoliko dana nakon unosenja droge. PCP). Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih? Opste karakteristike zavisnosti od droga: . Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima. Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju.a redje oralno i IV. Najcesce se uzima usmrkavanjem. povratne psihicke reakcije.LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta . slusne i vidne halucinacije. Do prelaska primarne narkomanske dev. 83. crack. Sedativi (pilule za spavanje. dok se fizicka zavisnost ne javlja.a nekad i sa kockom secera natopljenom ovom supstancom. Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija. .Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane zavisnosti. Stimulanti (kokain. u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge pocinje da biva vidljivo. ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost. narkoman prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruzenja.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih psihickih reakcija i poremecaja cula. trankilizatori. kad izostane drustvena reakcija. kad drustvena sredina pocinej da reaguje. koje su najverovatnije posledica potrebe za drogom. dolazi do kozne. amfetamini) 4. hronicne izmene licnosti. fluidnom stanju Emocionalna labilnost Halucinacije Osecaj iracionalnosti Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji.produzene psihoticne reakcije tipa sizofrenije. Na osnovu ovih kriterijuma sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe: 1. . Primarna narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”. Javljaju se delirantne ideje. barbiturate) 3. Zavisnost kokainskog tipa: Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke.Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti.akutne psihicke reakcije panike . heroin. Efekti su stimulativni.

-grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga -u grupi se stvara system racionalizacije. Nagradjivanja za progres u promena navika. odnosno nekog svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana. Odnosima i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi. interesa i pozicije mladih u savremenim drustvima. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga. zato sto je ona vezana za sam promet droge i. najpre. primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota. Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije. dok kod klasicnih narkomana postoji individualno koriscene droge. Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. muzike i sl. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije. za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura. 3. Naime. Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu: 1. odevanja. licnost mladog narkomana. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama pozitivnog i neg. 4. .Narkomanije mladih: Narkomanija mladih su visoko zastupljeni. Ova svojstva mladosti mogu takodje predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima. ponasanje i stila. 84. Socio-kulturni model. zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uzivoacima droge 2. kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota. Drustvena reakcija na narkomanije: U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. 4. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana? Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. Za vecinu narkomana najvazniji razlozi vezivanja za grupu su: -zajednicko uzivanje droge -mogucnost nabavke droge -osecanje zasicenosti -uzajamno razumevanje -postojanje slicnih ideja i stila zivota. 6. Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe. Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba. 3. 5. Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. Medicinski model. 2.

zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim situacijama. obijanje apoteka. Klinike. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogucavanje uzivanja istih. Posebna prevencija ima za cilj: -sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i dr. Ustanove) ali se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti. narocito one koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu. psih. odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje vec je potrebno: 1. 3. -kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama. falsifikovanje recepata itd. stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja. Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije: Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. . vrsnjackim grupama. na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas.Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori. Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga: 1. Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka. Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama. -drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav. U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr. Prevencija narkomanije: Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u : -socijalnim uslovima zivota. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga. soc. Od droga.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod uticajem droge.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. -Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima -sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge. Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva: -potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i -poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja. koje je dobrovoljno i odvija se u psih. kokain. 2. Tako se. To znaci da zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nacin dosli do nje. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab. Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin. -podsticati poztivne stilove i nacine zivota. reagovanja na zavisnosti droga: -lecenje zavisnika od droge. Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja.ustanovama primenom odr. -negovati odnose zavisnika sa porodicom. mikrosocijalnim okruzenjem. LSD. 4.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. 2. -blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije. Tipa medicinsko-psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije. Zavisnik koji je ostao bez droge.

U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc. ali u odredjenim slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor. Kao i sve dr. koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks. Silovanje takodje pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom. devijacija nastaju po pravilu. potreba. sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge. koje su znacajne. ravoju.potreba i njihovu drustvenu kontrolu. brodovi. musk ii zenski internatii sl). nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama. I psihopatoloskih izvitoperenja seks. 85. Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija. Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima.Pored krivicnih dela neki zavisnici cine i razlicite prekrsaje. ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seks. lezbejstvo i pederastija. Fetisizam. Medju devijacijama. kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc. nacina i forme. prostitucija.usluga za naknadu. -terci element def. Elementi ove definicije ove pojave su: -prostitucija je prizanje seks. koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe. Postoje dva aspekta seks. U ovom smislu prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje. kao dva prisutna i rasirena vida seks. jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema. sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera.potreba u pogledu njihovog sadrzaja. potrebe za drugim ljudima posebno osobama suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih. voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks. Izvitoperenja seksualnih potreba? Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima. -drugi element definicije je promiskuitetnost. Oblici prostitucije. kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje. Potreba koje su posledica dusevnih bolesti. u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. devijacija.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri psihopatalogije.devijacija. Ljudske potrebe i seks.tipovi prostitutki i uzroci prostitucije? Postoje 2 najopstija tipa: . 87. ali se obicno smatraju manje opasnim. 86. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. psih. odnosno odsustvo emocija. Na slican nacin.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i -Socijalni aspekt. Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. Potreba coveka: -Psiholoski aspekt. potreba gde se podrazumeva upotreba sile. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je unapred def. izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks. usmerenja mladje osobe i deca. potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija? Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks.

5. uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja. 4. Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela.1. motelska. Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: -homoseksualna -heteroseksualna. Korporacijske ili preduzetnicke -devojke na poziv.kafanska. nepovoljni uslovi zivota. Druga opsta . -turisticke prostitutke. drumska i lucka. -kongresne prostitutke. Losa obrazovna i kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost. -soferske ili drumske prostituke. 6. -radnicke prostitutke. a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu. koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije. 2. 88. koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj koji trazi i placa usluge. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece gradske sredine. -Klasicne prostitutke. 3.neorganizovanu prostituciju karakt. 2. 4. -povremene ili periodicne prostitutke. Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave. 2. -devojke za poslovnu pratnju. Tako vecina prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati.Vidovi organizovane prostitucije su turisticka. -hotelske ili barske prostitutke. U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. odnosno iz radnickih i zemljoradnickih porodica. Socijalne karakteristike prostitutki. -ulicne prostitutke. dok je klijent najcesce zasticen. Neki karakteristicni tipovi prostitutki U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruza usluge. uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ? Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina. kojima obicno rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad obavljanjem prostitucije. posebno medju prostitucije. 5.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti.losi uslovi obavljanja delatnosti. 3. a pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko isudjuje.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom. Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju akterima prostitucije. vrlo nizak socijalni status. Drustveni odnos prostituka-musterija: Prostitucija je komercijalizovani odnos. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna. sajamska. kongresna.

Posto se njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima. 89. koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i morala. -pomoc u nalazenju zaposlenja. Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise. Jedan domaci autor . obrazovne i druge mere usmerene prema: -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu. bez obzira da li su skitnice ili ne. Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razlicite socijalne. Drustvena reakcija na prostituciju. ni zanat. Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost. niti mesto za opstanak. prinuda od strane poslodavca. 90. Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju. Neki znacajniji uzroci prostitucije: Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost. klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke. U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da zive posteno i moralno. Uzroci prostitucije: -drustveno-ekonomski faktori. 5. -licni faktori. 3. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki. dovoljno je da je platezno sposoban. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti.funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. 2. ekonomske. koji podsticu nastajanje prostitucije. posebne i specijalne preventivne mere. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki.nizak drustveni polozaj. psiholoske. Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka. pa cak i neki vidovi zastite prostitutki. sto je sigurno das u prosjaci mobilni. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su opste. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija. Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja? Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje. Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti prostitutki. Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju. niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja. ni sigurno boraviste. ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju. Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima. lose i nesigurne uslove zivota.prevencija i rehabilitacija? 1. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti. 4.

Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike? 1. Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama. ekonomskim i kult. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u srbiji. obelezje ove devijacije. 3. a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. Sastavni delovi ove definicije su: -trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom.rasirenost je jedna od karakt. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja. marginalizacija. postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara. procesa i aktivnosti. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja? 1. 2. sadrzaji. . -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir. 3. izdrzavajuci se od materijalnih sredstava.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja. uz manje rizike od sankcija. posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje. Ovoj grupi pripadaju posebno: -socijalno-ekonomski uslovi -Profesionalni uslovi -soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije. -sticanje materijalnih vrednosti. stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt. 4. -Soc-politicki uzroci (ratovi) 2. vidovi i nacini prosjacenja. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili zanimanja. 6. Vec sa pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima. Klasnih drustava. Prosjacenje je posledica reprodukcije siromastva. kao karakt.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. Uslovima pa su zavisni od drugih. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama.namaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do mesta. u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka. znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa. Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga. 5. imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova: 1. Socijalna izolacija. izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje. 7. .Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici. 2. 91. Prosjacenja. 92. -odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga. bilo stvari od vrednosti. Rec je o tome da neke osobine licnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota. prostorna mobilnost je bitna karakt.drustveni uslovi su dominirajuci. zive u losim soc.napravio je razliku izmedju pojmova besposlicara i skitnice i prosjaka.

Opste odlike i vrste igara? U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje. Sve igre imaju. Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre. specificna po takmicarskom karakteru. slobodom pokreta i sl.Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim.odbojnost i moralna osuda prosjaka. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici. stim sto postoji odsustvo socijalne zastite. radoscu. posledice. prostorno su pokretljivi. 4.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja. 4. -socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida. pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke druge devijacije. prezir i odbacivanje. individualno. .siromasni. ekonomske i soc. Drustvena reakcija na prosjacenje? Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva. 5.potrebe za druzenjem. -gradska sirotinja seoskog porekla. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada. u vidu zogosanja. 2. 2. 1.pripadnoscu.koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog drustvenih kriza u ekonomiji. 93. ratova is l. narkomani i prostitutke. 95. Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1.koji poseduju specificne tehnike prosjacenja. grupno. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva. 2. smrtne kazne i sl. imaju prakticno iskustvo u pridobijanju musterija. -socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje. kao i mnogi isluzeni alkoholicari. sankcije. pa je njihova osnovna funkcija bila da obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika. 2.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija.socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa. 3. mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca. Najcesci tipovi prosjaka Postoje 3 grupe: 1. to su slucajni i prosjaci iz navike. u principu. 94. Kockanje i kockarske igre? Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske. Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja: 1.profesionalni prosjaci. 3. zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe. Kad je rec o drustvu u Srbiji. reakcija se ispoljava u dva vida: -sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira.3. npr mentalno ometeni i lako dusevni oboleli. Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter. kolektivno prosjacenje.zatvora. starih.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi prosjake. 3.

Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. iskustva. Pored prof. Medju njima su najcesce zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju. putem razlicitih vidova kockarskih igara. 96. vrste. Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. Psiholoski faktori. Kockanje je ustvari izvitoperenje igre. kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija. Karakteristike kockara i kockanja? Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu.doma i porodicne podrske. Odlucujuca vrednosna karakt. Ili poluprof. vestina. obmane i prevare. koje ostaju bey sredstava za zivot. takmicanjem i potcinjavanjem 4. 2. pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima id a smanji rizik gubitka. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja. Prema tome. sankcijama podleze samo kockanje na javnom mestu. Posledicama. dok osobe viseg drustvenog statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre? Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju.zastite. predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i karakt. ali je i njegova odlucujuca karak. Kockara. za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora: 1. 97. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. U soc. Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. Kao sto su odlicno poznavanje tehnike kockanja. U nekim drzavama. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice. ali se u sustini ne razlikuju bitnije od prof. koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama. Neki znacajni uzroci kockanja Podeljeni su u 4 osnove grupe: 1. krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc. Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i 2. gubljenju i dobijanju. zanost i strast. Materijalna dobit kao ciljni rezultat. Posledice. medju kojima su potreba za izazovom. ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije. Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja. Kockara. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije. 3. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja.kockanja. igara. jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja. Naime. deo slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom. kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju. materijalnih vrednosti. Negativne ekonosmke i soc.U osnovi. njegovih socijalnih odnosa i obicaja. u principu.zastite. samodokazivanjem. jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat. . organizovanje i omogucavanje kockanja). kockari retko koriste neke oblike soc.

pri cemu disfunkcije imaju blazi nivo. sukobi i agresije su sastavni deo funkc.drustvenih grupa.dok se mat. U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam. oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao . Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem. konflikt. jer one predstavljaju spec. posto ce svi ljudi biti jednaki. dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. izrazavajuci njihovu negativnu ocenu. sukob.koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja. podela uloga i dobrog funk.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati. patoloska pojava. Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org.suprotnost. Osim povezanosti sa kriminalom. medjuodnosa pojedinca. Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije. stim sto se nesme zanemariti i saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste. koje polaze od stave das u agresije reakcija na razlicite vrste tenzija. . Agresija se javlja kao reakcija na frustracije.kriminologije.pa cak i biologije. posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u drustvu.tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr.Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos.drustva. 98.drustvenih grupa i globalnih drustava.drustva. Poseban vid org. Po ovoj orjentaciji. Teorijska objasnjenja prirode agresije Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona. a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za osujucenje nekih potreba. kao drustvena devijacija. Pojam agresije? Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila.reakcije. povezano je sa kriminalom. Agresije su predmet interesovanja razlicitih nauka: prava. jer remete normalno funkc. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu. a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd. narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim vidovima. Drustvenih institucija stim sto funk.ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem razl. sukob je drustvena bolest. pa otuda nece biti ni razloga za sukobe. koji je deo covekove prirode.postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom. psihologije. Trecu grupu cine socioloske teorije. ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu funkciju u drustvu.prostitucijom i besposlicenjem. ne moralna cinjenica.pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija. frustracijama. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije. Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo.opozicija i tenzija. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih. Kao takve one su deo drustvene strukture. koja remeti organsku harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu. Kockanje i druge drustvene devijacije Kockanje. U tom smislu. Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi.vid drustvenih odnosa.

i potcinjenih drustvenih slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu. smatrajuci da se politick ii svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom.verski ratovi. uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija? Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima: 1. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota prava i materijalnih dobara. 2. Odnosi sukoba postoje. Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom.One se mogu odvijati na makrodrustvenom planu npr ratovi pobune i revolucije . ekonomskih. Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih.neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo. Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje drustvene grupe. slojeva.Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo permanentno postojanje. pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte. dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja. ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc 2.gradjanski ratovi i svetski ratovi.kulturne ili religijske prirode.grpunih. 100.medjunarodnih ili globalnih. 99. sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa.Uopsteno receno.kolektivnih. Odnosi moci .socijalne. socijalnih odnosa. drustva i istorije. Italijanski mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage. Ratovi i krvna osveta? Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno drustvene uzroke najcesce ekonomske . materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti.rasni ratovi. politicke.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom. u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i strukture. grupa i pojedinaca u odnosu na drustvene.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava). .Imajuci u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o razl tipovima agresija poput individualnih. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po principu saradnje. Tipovi agresija Postoje dva najopstija tipa agresija: 1. Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili izmedju velikih drustvenih grupa.

vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. koje se odvijaju na mirkosoc. Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva: 1. Alkoholicarski tip 4. Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa. Ubistva itelesne povrede su najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa. nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu: 1. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture ukoliko se ponavljaju. ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto vezana sa razbojnistvima). kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani.dok se krvna osveta ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub). Sizofreni tip 102. ne proizilaze iz sukoba.kao deo obicajnog prava . Ubica osvetnik 5.Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike. Psihopatski tip 3. Normalni tip 2.nastala je u vreme nerazvijenosti drzave. Ubistva i telesne povrede? Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija.Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmedju radnih grupa.Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci .Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu. Siledzijstvo i vandalizam? Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu. Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog zivota). Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca.Krvna osveta je slozen drustveni problem. . susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje.Prvobitna krvna osveta bila je nesrazmerna i surova. Postoje razlicite klasifikacije ubica. ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa. krvna osveta . Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni. Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna. 101. ali je jako prisutan u mnogim drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima. Planu i karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile.Istorijski gledano . 48% ispitanika. 2. dok povrede karakterisu povrat. koji cesto vodi do ubistva. koji drustvene sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota. Sadisticki tip 6. Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu. Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama. sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile. Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija. Po pravilu. Rodbinski. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu. razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po posledicama. ali su zato rasirenije.

kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i interesa deteta. 5. Materijalnih drustvenih vrednosti. postupke i ponasanja grupa.zastita zdravlja itd) 3. kulturnih i istorisjkih vrednosti.u odnosima sa decom. U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte. Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca.koje karakterise upotreba fizicke.sklonosti i talenti deteta.modrice i ostecenja prepoznatljivog oblika.razlicitog sadrzaja.dr.mogucnosti. institucija.interesima i licnim osobinama. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama.politicke ili neke druge sile kojima se ugrozava fizicki. U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom: 1. Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva. Nasilje karakterise primena fizicke sile. Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture.a njegova licnost se potcenjuje.organizacija ili globalnih drustava u odnosima prema ljudima.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol. 103. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta. Nasilje nad decom? Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba.Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba. psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca. skitnja. 2. odeca. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad.kojima se zapostavljaju razvojne potrebe.ustanova ili org. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija. modela zivota i obrazaca ponasanja koje namece neko drustvo.psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka. alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje. fizicka ili psihicka ostecenja. 4.nepruzanje pomoci i zastite itd. . Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa. strah.grupa i institucija i globalnih drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol.ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot deteta.cija je sustina u koriscenju i iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih.zaplasenost. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja. intresa. sloboda. institucija i drugih tipova dr.sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca. dok u sirem smislu moze predst.omalovazava i ugrozava. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih. obuca. Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive.ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima.psihicka ili druga ostecenja. cupanje kosom. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja.ugrozava zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj.kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. udaranje razzlicitim predmetima dete po telu i glavi. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti.psihicke. Skala nehumanih odnosa prema deci: 1. Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl. dr. nasilno uranjanje u vodu.izgubljeni pogled itd. intregriteta licnosti. Kao indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla.

zdr.najcesce u vidu: emocionalne hladnoce. Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. koji prati odsustvo volje. Seks.samoubistvo je deo religijskih obicaja.pokreta. uskracivanje ljubavi i paznje. U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila. Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi.htenja i prihvatanja. verbalni napadi.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike.sociologije.nasilje predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni.sadrzajem. Samoubistvo je deo moralnih principa. kriminologije. upotrebe pogrdnih imena. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca.se tretira kao greh.modrice. ugrozavanje. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva.a ne o naucnom stavu.povlacenje u sebe itd.cija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija. etnologije. Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva? Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva.psihologije.kada je najmanje jedan od ucesnika maloletna osoba.agresivnost. prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa. bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika odredjenih bolesti.poremecaj sna. kao pojave.osveta.enureza i enkopreza.nagona.antropologije. gestovni ili fizicki kontakt sa seks. 104. Motivi ovih samoubistava su najcesce samokaznjavanje.regresivno ponasanje.gubitak osecaja za vreme i proctor. moguca trudnoca. Naucna istrazivanja pocinju relativno rano. U vecini religija samoub.2. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban.iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Dirkema.koje karakterise zapostavljanje. 3. vredjanje.medicine id r.pokusaji samoubistva. Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje.povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti. Samoubistvo je predmet bavljenja razl. drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim slucajevima.stanja. Samoubistvo se javlja i kao kult.zabrane. naglaseno crvenilo ili povrede genitalnih organa. Medicina se ipak. zelje.nauke ili antropologije. Najcesci indikatori psihickog nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju. Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro.nauka etnografije. principa i ponasanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe. zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja.znaci venericnih bolesti.poremecaji ponasanja.invaliditeta ili naslednih faktora.a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. sudva i ponasanja.prikazivanje nasilnistva itd.prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme. podsmevanje. U ovom smislu. U nekim drugim rel. Prepoznatljivi oblici seks. Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva.lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika. Ova tendencija dezintegracije i destrukcije .ali je ovde pre rec o moralom sudu.vidljivo povlacenje. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna. Ova vrsta samoubistva bila je motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih plemena. i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim pokretima.

Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na pojedinca. obrazovnim i drugim ustavnovama .Egoizam je stanje u kome se individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim . • Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili profesinalnih skupina. politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci samoubistva. 2. nefleksibilnije u nekim vidovima promena.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju. dinamiku. Akt agresije je aktivna manifestacija instinkta smrti. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na sto hiljada).ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni problem.Drustvo kontrolise pojedinca putem sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na pojedinca. tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistvo. Dirkemova tipologija: 1. drugim recima. Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca. Pokusaj samoubistva? . 3.planu. kao drustvena cinjenica. Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak.Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca. • Stopa samoubistva raste sa godinama starosti • Sukobi i nesporazumi sa porodicom.Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji. Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. karakteristike. Statistika: • Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola .Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije.srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada).ciju superiornost on prihvata. • Nize stope su kod ozenjenih • Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva. Samoubistvo. • Ekonomske . Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni. Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana vrednost-zivot. reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove. 6. 107. kako na makro tako i na mikrosoc. 4. politicke i porodicne zajednice kojoj pojedinac pripada. koji ima sopstvenu etiologiju.

bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama. iako se uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita.hronicno neizlecivih ljudi u socijalnoj i licnoj krizi. Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva nema velikih razlika.Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i drzavnim sluzbama.kamikaze su slavljene i uvazavane. izvrsnih . ekonomske. Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno ugrozenih. primanja poklona. tako su npr pokusaji cesci od samoubistava. pravosudnih i upravnih tela.Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja samoubistva. Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom. . vatrenim oruzjem isl.dok je kasnije prosiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih. pravne.ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike.mentalno obolelih.lat.-pokvarenost.U osnovi. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih. Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja.dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa visine. Korupcija ima svoje administrativne. 3. Korupcija? Korupcija (corrumpeze.Medju najbitnijim navode se : • Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija) • Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci.poput zakonodavstva .ali cin nije dovrsen i smrt nije nastupila.Drustvena zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca. 4. 2. Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije.potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji.To su : progresivno stesnjenje.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima samoubistva.obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa. ucena.samoagresivnost i bekstvo u irealnost. . pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota. a stariji cesce vrse samoubistva. Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za dusevno stanje uoci samoubistva. Naravno.alkoholicara .prikljucivanje porodici) Drustvena reakcija na samoubistvo? Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa: 1.presecanjem krvnih sudova. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste.narkomana i dr. politicke.baksisa i slicno.podmitljivost. Odobravanje je vezano za mitsko-religijska .zbog cega ono cesto izaziva strah i povlaci osudu. socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje. . Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova.

socijalnih. glavni uzroci korupcije u visoka koncentracija bogatstva.naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije. . S druge strane.bogatstvo i moc . Socioloski posmatrano. primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije. visoka birokratizacija.Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi.kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih. radi sticanja licne ili privatne koristi. • Kontrole cena. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog 2. • Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija. • Monopol nad informacijama. definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama. monopoli.javnim radovima i sl. U socioloskoj perspektivi. Vecina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih subekata (davaoci i primaoci mita). Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes naspram licnog. drzavne koncesije. • Vladinog posredovnja u nabavkama.slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem. moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi. Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih odnosa poput: • Uzimanja kredita ispod trzisne cene. procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica. Tipologija opstih tipova korupcije: 1. moc i autoritet. Tipicni aspekti i vidovi korupcije? Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u privatnu korist.privatno i sluzbeno. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. znaci zloupotrebu javne funkcije.definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standard. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima 3. • Garancija za kredite. nedemokratski i autokratski rezimi.Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike. Mito u vidu davanja (aktivno) . Smart se da ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete. .ekonomskih i drugih drustvenih uloga.Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu. Korupcija zasnovana ka javnom interesu. ali u osnovi. Najbolji primer za to je postojanje i rasirenost crnog trzista. • Vldine nabavke. kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci. • Tajni i diskrecioni fondovi. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponasanja. Postavlja se pitanje da li je i nepoizam vid korucije. prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje van zakonskih okvira.

kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike. suprotstavljanja korupciji. Ratovi i krvna osveta . ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa. kojom se krse obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti. SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA) 100.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moci kome je povereno da cini odredjene stvari. . Drustvena reakcija na korupciju? U najsirem smislu. Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije: 1. Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere. jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima. na legitimnost. Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija. najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra. Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija.U osnovi.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet ministara Saveta Evrope. etickih stavova i ponasanja u javnim poslovima. moralno i gradjansko vaspitanje. 3. odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin osteti javni ili interes sluzbe.Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost. prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last. a ne samo kriminalni aspekt. interesi i pozicije u drustvu. negovanje demokratskih institucija. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za licnu upotrebu. prava. koriste usluge ili zavrsi neki javni posao. 2. kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj gradjana. koje ukljucuju stvaranje morala i kulture. dobara ili sredstava. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima. nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva.Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novcanih ili statusnih dobitaka. Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi. Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega. 4. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis. koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. sve sto se preduzme moze biti neadekvatno.

Krvna osveta je društveni problem. Verski ratovi. Ubiostva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa. pojedinca i grupe. Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje. povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. religijske. Građanski ratovi ili revolucije. Međunacionalni ratovi. zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske . Način prestanka krvne osvete. Linč je takođe vid kolektivne agresije. Rasni ratovi. masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja. socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se razrešavaju kroz rat. Svetski ratovi. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj iako žive u gradu. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve.Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uѕroke najčešće ekonomske. Ubistva i telesne povrede. koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koaj je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa. materijalne i druge žrtve. Takođe remete normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara.Ugrožavaju život i biće čoveka. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života .ratovi između država 2. Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter. koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo. kako i kada treba da izvrši osvetu. koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. 101. Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju.kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti 4.u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi. On se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija. socijalne. uključujući i institut mira odn. holokaust) 3. Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete vezano za činjenicu ko. kao deo običajnog prava.sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva 5. Društveno organizovani tip agresije predstavlja suprostavljeni politički. koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile.Krvna osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost. jer se nesređeni . političke. zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove.koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju najdrastičnije šposledice Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život. što znači da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu. Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna. Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba.

Imaju unutrašnje konflikte. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu. Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva. zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom. 2. religijska ubistva i terorističke napade. ukoliko se ponavljaju. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte mađih osoba.normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije.neguje se u tradicionalnim zajednicama.psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odn. razilaskom. a ne nužno lišavanjem života. 2. besposličenje. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. Normalni tip.odnosi polova. Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture. radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost.nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere. alkoholizam. skitnja.čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad. Danas se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička. koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani. usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine. Dva posebno dramatična tipa ubistva su: 1. emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Siledžijstvo i vandalizam Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu. raspadanjem porodice. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput porodice i susedstva. 5. Sadistički tip. Kroz siledžijsko . što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom. Gutmaher je dao podelu ubica: 1. Šizofreni tip. 4. Rodbinski. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe. razvodom braka. organizovan porodični život. ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. Psihopatski tip. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. 3. stalna materijalna sredstava za život. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija. izmirenjem. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa. Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe. bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom. 102. Ubica osvetnik.

izgleda. emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika.Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla.. koje karakteriše zaposatvljanje. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca. Fizičko nasilje. odeće i obuće itd. kulturnih i istorijskih vrednosti. 103. bezrazložne grdnje. verbalni napadi. čupanje kose. sloboda.posebano negativan nehumani tip odnosa. fizička ili psihička oštećenja.. što uključuje kako potrebe egzistencije. Skala nehumanih odnosa prema deci: Zapostavljanje. poremećaji sna regresivno ponašanje. uvrtanje delova tela. institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. vezivanje.obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija. ugrožavanje. zastoj u emocionalnom razvoju. kojima se ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta. kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. vređanje i psovke. Zloupotreba. politička. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro. Psihičko nasilje.je takav odnos pojedinca ili institucija..prisustva nasilja i dr.a njegova ličnost se potcenjuje. Zanemarivanje. Ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih. interesima i ličnim osobenostima. društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih društava.) Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke. lišavanje psihičke. izgubljen pogled i sl. zaplašenost.. Seksualno nasilje. zaključavanje. modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika. Indikatori: zaostajanje u fizičkom razvoju. već i zanemarivanje fizičkog.. hladnoća. različitog sadržaja. vike. mogućnosti. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama i nogama. ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života. sklonosti i talenti deteta. Zlostavljanje. društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol. udaranje štapom. odsustvo kontaktiranja sa detetom. a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore. lišavanje hrane.. koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta. psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca. ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima. uskraćivanje ljubavi i pažnje. enureza i enkopreza. potcenjivanje. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija. opekotine vodom.je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. zdravlja i zaštite egzistencije deteta. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba.ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja. seksualna. ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj. Podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih . razvoja. strah. pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr. Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti. Vandalizam maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju..kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja. interesa.. čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska.po svojim sadržajima poseban. omalovažava i ugrožava. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo upotrebu sile. tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku. integriteta ličnosti. Nasilje nad decom U def. cigarama. kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. subjektiviteta. vređenje.

rehabilitacija od strane grupe ili zajednice. nauke i antropologije. . ali je ovde pre reč o moralnom sudu. prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. shizofrenija. pokreta.poriva. Samoubistvo se javlja i kao kult. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka.Ketle i Geri. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem neke grupe. Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike. Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna. Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva. Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva.njime se bave mnoge nauke sociologija. Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. Shvatanja i pojam samoubistva Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva. pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos). vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost. kao pojave. antropologija. osveta. htenja i prihvatanja. principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. u primitivnim i nekim religijskim sektama. U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje. bežanje ode kontakta sa decom i odraslima i sl. povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija. čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj.. sudova i ponašanja. U većini religija samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na oduzimanje života. kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba. 104. naglašenog pokazivanja seksualnih simbola. do dodirivanja. psihologija i dr. naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela. nego o naučnom stavu.. povrede modrice. potreba i nagona. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni. alkoholizam. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi simptomi mentalnkog oboljenja. Samoubistvo je deo moralnih principa. kulturnim i umetničkim pokretima. regresivna ponašanja. Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. koji prati osustvo volje. želje. lascivnih reči i priča. Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva. Naučna istraživanja. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena. Samoubistvima se bavi i statistika. jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. znaci veneričnih bolesti. prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa. prava. ne i pojedinačna.

sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. odn primarnih društvenih uzroka: 1. godišnjih ciklusa i obaveza a penzionisanjem se suštinski. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog karaktera. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena. karakteristike. Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili profesionalnih skupina. socijalna izolacija. Kada su u pitanju mladi. hronične bolesto. Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4. onda sukobi i nesporazumi sa porodicom. što znači da društveni uslovi života u ljima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze u samouništenju. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i mikrosocijalnom planu. dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva. Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem. što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Više stope samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja. kolega. koji ima sopstvenu etiologiju. značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece. . tako da nije prost zbir individualnih akata. Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači. političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti. 106. Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva. solidarnost i podržavajuće moći porodice. obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. slabi porodičnu koheziju. gubitak prijatelja. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva. 105. pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu. Na samoubistvo utiče i bračni satatus. Ekonomske. pasivnost. posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi. Društvene karakteristike samoubistva Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada). Egoizam je stanje u kome se individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. ali i relativnu stabilnost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice. radikalana promena dnevnih.Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom. striktualno i dinamički menjaju. Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici. Kada je u pitanju obrazovani status. političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada. tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva.

Promene u životu bolesnih ljudi: Privremena hospitalizacija . U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju. Iz dužnosti je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak. Samoubistvo i ubistvo su akti agresije. 3. Utvrdio je da diferencijalna distribucija stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom. čiju superiornost on prihvata. Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja samoubistva („suicidni status“. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj koristio razvode brakova.rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna. Kavan. Glavni uzroci samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije. Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji. vešanjem. pokušaji se najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. 4. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima koji se tom prilikom koriste. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije. stope vanbračne dece. dok kod se samoubistva izvršavaju. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva. Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću. Društvo kontroliše pojedinca. usled naglih i brzih promena. rizik samoubistva je manji. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Pokušaji samoubistva Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života. Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. 107. Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. dolazi do lične i društvene dezorganizacije. depresivna raspoloženja).ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja.stepen saglašavanja ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. Starosna sturktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima. 3. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama pokušaja navode se: 1. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca. Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija. maloletničku delikvenciju.očaj. Ukoliko je nivo društvene integracije viši. dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere često indikatori pokušaja samoubistva. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje krivice. Stav ovih autora je da veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. skokovima sa visine.obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili lekova. koji rezultiraju iz frustracije..izviru iz statusne hijerarhije. Ograničenja mogu biti horizontalna. vatrenim oružjem idt. Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće predvideti drugi.2. Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji. kao i ozbiljnost pokušaja.

. poput starih. Pozitivan stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. Neodobravanje 4. hronično neizlečivih bolesnika.jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva) Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog po9našanja. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima.se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica. kulturnim normama i obrascima ponašanja. Ravnodušnost 3. Odobravanje. Prevencija Reakcija se izražava etičkim stavovima. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama. preko religije i pravnih propisa. kamikaze). Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. alkoholičara. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samoubici ili njegovoj porodici. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • Progresivno stešnjenje. zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu.je vezano za mitsko-religijska. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih. savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl. običajan i politička samoubistva altruističkog tipa.psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa • Samoagresija. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu. Društvena reakcija na samoubistvo Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa: 1. Ravnodušnost. Odobravanje 2.nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju • Bekstvo u irealnost. mentalno bolesnih. ljudskih zajednica ili pojedinca nego što je denekog vrednosnog sistema. zarobljeni pripadnici vojnih formacija).kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja. Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava. narkomana i dr. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisan način. Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. adolescenata. koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. odeljenja za pružanje pomoći u krizi.prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama.2. - Stalna hospitalizacija Promene u životu i sredini zdravih ljudi: Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva Promene u društvenoj izolaciji 108. Prevencija. ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi. Osuda.

Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne funkcije. Godine. primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita. potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći. Korupcija kao društveni problem Korupcija (corrumpeze. 110. bespravlje i nestabilnost. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja. mogućnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi. privatno i službeno. obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti. U savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi. vidova političke participacije. pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih. Korupcija ima svoje administrativne. Mito u vidu davanja (aktivno). sloboda građana. sadržajima i oblicima korupcije. bogatstvo i moć. Ona unosi nesigurnost. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije. ili su kazne za takva ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. institucija. primanja poklona. Ona je uvek dvosmerni proces i reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. suprostavljenosti pojedinih delova društva. političke. pravne. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada. ekonomske.109. zahvaljujući čemu je nastao čitav niz mera društvene reakcije. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje njenih sadržaja. To ne znači da je nema u državama u kojima se o njoj ne govori. procedure ili kulturnih standarda. demokratskog i odgovornog funkcionisanja. ucena. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. Aspekti i vidovi korupcije . uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike.. Ne postoji univerzalna definicija korupcije. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi. bakšiša i sl. Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. radi sticanja lične ili privatne koristi. ustanova vlasti. moć i autoritet. neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti. dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti. lat. zakonodavnih i socijalnih sistema. Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. političkih. Prva najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom zakoniku iz 1810.pokvarenost. u pogledu društvene strukture. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim službama. Tokom istorije. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i. posebno ekonomske i političeke korupcije. vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. nelčegalnih organizacija itd. kulture. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora. podmitljivost. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole. odn. udruženja.

Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. Zasnovani na tržišnim zakonima. Kleptokratija. ekonomskih. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti predstavljaju moralnu korupciju. javnim radovima i sl. odn. Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči. 3. Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od srodnika. nedemokratski i autokratski režimi.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti interes naspram ličnog. slab pravni sistem itd. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Bilateralni monopol. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. socijalnih. aktera i posledica.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana . Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist. U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. visoka birokratizacija.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka.Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi. Konkurentski podmitljiva država. . Usresređeni ka javnom interesu. i drugih društvenih uloga. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti.tiče se prirode i posledice korupcije. Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira.

koriste usluge. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. seminari i drugi skupovi. Osmi kongres u Kairu 1995. negovanje demokratskih institucija itd. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. ili završi neki javni posao. . Konvencija Un u hagu. Time se ukazuje na korene korupcije. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. 12. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. decembra 1989.Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi.1975. interese i pozicije u durštvu. 111. Održane su i brojne međunarodne konferencije. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva.. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. dobara ili sredstava. na legitimnost. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. moralno i građansko vaspitanje. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. prava.

Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. Konkurentski podmitljiva država. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Kleptokratija. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. prava. javnim radovima i sl. decembra 1989. Zasnovani na tržišnim zakonima. Održane su i brojne međunarodne konferencije. . 12.1975. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. interese i pozicije u durštvu. koriste usluge. Osmi kongres u Kairu 1995.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. ili završi neki javni posao. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. 3. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. odn.Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1.. seminari i drugi skupovi. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Time se ukazuje na korene korupcije. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. Usresređeni ka javnom interesu.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. Bilateralni monopol. Konvencija Un u hagu. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama.tiče se prirode i posledice korupcije. 111.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka.

na legitimnost. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. . moralno i građansko vaspitanje. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. dobara ili sredstava. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija.U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. negovanje demokratskih institucija itd.