Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini 19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka. Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret. Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija. 2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima, samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda. Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je imala svoju administraciju,

policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju, a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom laboratorijom kriminalne sociologije.

3. Predmet nauke o društvenim devijacijama? Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje. Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg drustvenog stanja. Predmet ove nauke su: devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja; drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije; drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih drustvenih pojava. 4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama? Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka. 1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge. 2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava, rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2 tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim

normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija, kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja, istorija slucaja, viktimoloske metode i sl. 3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije- psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja. Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih; psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija. Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije. Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata. 5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?
Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a

to su: pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih devijacija; dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih njihovih vrsta; uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih devijacija; posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti; akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama. Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti. a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji.zastita devijanata). Viktimoloska metoda ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije). Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi na drugoj. a to su: neposredno sistematsko posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja (istrazivac nije ukljucen u aktivnosti). Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj.). pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. religijske i pozitivnopravne norme. psihijatriji. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija. negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno.Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode. postoje i obicajne. privlaci paznju i izaziva reakciju drugih. U israzivanjima drustvenih devijacija koriste se i posebne metode. 7. pozitivno). . Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne istrazivacu. strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec psihopatologiji. Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi. Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. 6. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice. moralne. Drustveno neprihvatljiva ponasanja. Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za tumacenje geneze nekih devijacija. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu ponasanje pojedinca. bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano. posebne vrste drustvenih odnosa. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno. Drustvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drustvenog delovanja tj. grupe. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima. zajednice ili globalnog drustva. sudovi. koje prate nepovoljne drustvene posledice. zabranjeno u jednom drustvu). Pojam društvenih devijacija? Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe. ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda ponasanja. a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa. drustveno prihvatljivo. koja su posledica nesvesnog. Takodje. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne posledice. Intervju pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. institucija ili zajednice. javne statisticke sluzbe itd.

Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva. Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja. pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari. Vrednosti su najopstije smernice za buducnost i vodilje delanja pojedinaca. religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa. nacine i vrstu drustvene reakcije ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa. sadrzajima i principima. globalnih zajednica i drustava. Drustvena reakcija odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja. pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. ciji je rezultat etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata. kako u tradicionalnim tako i u savremenim drustvima. . 8. Ovaj kriterijum polazi od ideje uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu vrednosti nekog globalnog drustva. 9. tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje. Devijantnim ponasanjem se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama. pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija? Drustvene reakcije . cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija.Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to oponasanjem. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste prihvacene i vazece. drustvenih grupa i slojeva. neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave.sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca. normi i odnosa. u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima. drustvenih grupa i institucija. kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi. sistema vrednosti. Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. Primenom kriterijuma drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drustva. ocuvanje i ostvarivanje. Po kriterijumu drustvenih normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi. moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole.

Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti? Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih. poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa drugim ljudima. . koji objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti. nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na drugacijim drustvenim vrednostima.ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru. Opšti tipovi društvenih devijacija? Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom drustvu. 2. From smatra zdravim drustvima. nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura (politicki kriminal. 3. sto znaci da je funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. Do izvitoperenja potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih definise kao bolesna. sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. cinovnicki i privredni kriminal). Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3 globalna opsta tipa drustvenih devijacija: 1. povezanih. 11. Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin. pa zbog toga mnogi pojedinci. ciljevima i normama. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one drustvene pojave. njihove primarne grupe i zajednicu. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa: A. radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima. 10. drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu pozeljnih vrednosti i ciljeva.Ljudske potrebe . konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i B. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi. Neke drustvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci. a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. iskustvenih stavova. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije coveka. vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i normi. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao sto su politicke.

Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. gramzivost-darezljivost. Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim. Smatrao je da svakoj funkciji odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje. 12. Bioantropološka paradigma: nastanak. Oznacila je nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija. postulati. priroda grupe i drustva. Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. 13. grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka. Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u potiljku. tj. Cezare Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti. a smatra se i ocem savremene kriminologije i kriminalne antropologije. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava shvatanje jedne pojave. nacina i dometa njenog naucnog saznanja. Paradigmom se utvrdjuju predmet. vrednosti. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka. Ove teorije su zasnovane na naucnim stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka. eroticizam.Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti.veka. metode i osnovne kategorije nauke. Sve teorije devijatnost smatraju drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca. Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti? Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe: . Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled na svet. koje su se evolucijom izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom devijantu. mogucnosti. intelektualnim. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka konstitucija coveka. idejni izvori i pojam atavizma? Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja pa su brzo nestala i zaboravljena. karakternim i kulturnim osobinama coveka. odnos izmedju drustva.

Kriminalci iz navike Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. hladni. kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu posledica dugog boravka u zatvoru. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu. mirisa. izmenjenost cula ukusa. Kriminaloidi C. porodicu ili cast). kranijalne depresije. Atavistički ili rodjeni zlocinac. Epileptički A. kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina. sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe: moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa). halucinacije. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija. Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj. 2. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i 4. Duševno bolesni krivci C. jedna od tih teorija je i 1. zakasnele celavosti. Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna dela cine da bi odbranili svoju licnost. Pseudo-devijanti B.epilepsija kao dusevna bolest. Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi. ljubazni. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije prestupnika. drustveni. svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. kriminalci iz navike (najcesce krse imovinska krivicna dela. Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca. psihicki stabilni. alkoholizma. . ali je slican sa epilepticnim. povratnici su). 14. Ovaj tip kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje. malog rasta. piknicki (telesno su uskorameni. Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme? Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji.1. nedrustveni. Slučajni kriminalac A. matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca). Matoidi 3. atletski (dobro razvijeni i muskulaturni. dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom dusevnog oboljenja). Moralni ludaci B. Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih osobina. najcesce vrse silovanja i krivicna dela protiv licnosti). najcesce vrse kradje i prevare). nedostatka samokontrole).

najcesce vrse proneveru). Prva ovakva studija pojavila se 1919. Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost. Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. Neki smatraju da su te ideje naivne. . u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo nasdlednih faktora na pojavu devijacija. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. A kombinacija XXY kod zena znacice njihovu sklonost ka prostituciji. shvatanje drustva i definicija devijantnosti Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u: 1. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao pogrdna rec ili sinonim za devijantnost. ni mentalno zaostao. 4. Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna vrsta sudbine. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. kradjama. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju drustveno devijantna ponasanja. 142 skitnice. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala. 15. Kombinacija XYY kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima. U ovoj studiji dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim karakteristikama. da su mu zaključci ekstremni i bizarni. netacne. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio devijant. ubistvima.prostitutki. Ali Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva.god. dok je znatno manja kod bizigotnih. 2. displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata) 2. Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera. Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. 3. a 50 polno nastranih i manji br. Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske discipline. Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori. Medju njegovih 709 potomaka bilo je 77 prestupnika. Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim karakteristikama. Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno zaostalo. 292 prostitutki ili makroa.

Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja, eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost. Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma. Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda, morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije. 16. Dirkemovo devijantnosti? shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma normalnosti u drustvu:
1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog,

uobicajenog i koje su kroz evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze

od Dirkemovog stava da nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji. 4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih

pojava u odredjenoj drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja. Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije; 2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode društvene devijantnosti; i 3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave; Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva. Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna, nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja. Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su: - devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije; - drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje; - drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj drustvene solidarnosti. Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su: egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva. Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu. Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija). 17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom devijantnost i kriticka ocena pozitivisticke paradigme? reagovanju na

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole. Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za popravljanje ili korekciju devijanata. Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i karaktera društvenog reagovanja na devijacije:
1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i

2.

3.

4. 5.

6. 7.

univerzalnost društvenih ili moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i ideološkim simpatijama. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene stabilnosti i ravnoteže. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije? Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije, upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu, izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost, profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da

zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela). profesionalnom kriminalitetu. naseljima gde zive najsiromasniji.je starost jedan od cinilaca (period oko 25 god.su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi zovu i kartografima.veka u SAD u gradu Cikagu. U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati tri pristupa: . Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park. brza urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do novonastalih sub-kulturnih grupa. Društveni devijantnosti? i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje Kontekst ekoloske paradigme . veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno imigranata iz Evrope. On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i pokusavao da ih resi. Rane ekološke studije . Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima. maloletnickoj delikvenciji. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina. promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima. rast populacije.u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. a narocito ljudske prirode. Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne aspekte njegovog zivota. siromastvom i beznadjem. Migracije. On je koristio mape i karte kako bi prikazao rasprostranjenost kriminala u Londonu. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija. 19. poznatih residuumi. Ove studije ukazale su na vezu drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu. On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje potrebe. i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija. Ekoloska paradigma nastala je pocetkom 19. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima. a radnici su skloni delima protiv imovine). Izrađivali su čitave mape i karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. zanimanje je u korelaciji sa kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti. pol (1 zena na 4 muskarca u sudu). On je sacinio program socioloskih istrazivanja i za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sacinjavaju: on je delo prirode. kao i u relacijama centar-periferija i grad-selo.

1. propadanje socijalnih . 2. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku. Ekološko shvatanje devijantnosti . tu su ziveli pripadnici vise klase). Po Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga. bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata. 3. Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona: 1. pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu. radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima. Za Kliforda Šoa socijalna dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe.zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija. koja se jos naziva socijalna dezorganizacija. 5. rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona. to je najstariji deo grada). zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni. Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu. radovi koji su počivali na etnografskim metodama. prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. 4. skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova. Oni smatraju da ona nastaje kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren). Normalnost u drustvu je situacija postojanja skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen drustvenih promena. 2. Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. zona stanovanja radničkih porodica. 3. Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme.

bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara. 2. drustva). slabom porodicnom kontrolom. kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. Stanovnicima tranzitne zone vecina legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim ponasanjem. a njene pretece jesu ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih zajednica. trovanja). 21. hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili maloletnicku bandu. sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima ljudskog ponasanja. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive. raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole. Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu. . Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima. Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole. organizaciju. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend. Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. institucija. maloletnicke delikvencije i kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina. 20. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu. obrazovanja. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva. teorija ucenja. Mekej. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe. Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. postojanjem specificne supkulture tj.oko poslovnog centra grada.vrednosti koje odobravaju devijacije. Ekološki interakcionizam? Šo. Kej.ispitivao je bezanje iz skole. ukratko socijalnom dezorganizacijom. visoke stope samoubistava. Šo je ispitivao ucestalost devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj. maloletnicku delikvenciju i kriminalitet odraslih.” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u populaciji. Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja. On je opisao 3 vrste imitacija: 1. loseg uslova stanovanja.struktura(grupe. Ova teorija pripada psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv. So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni. a narocito novonaseljeni imigranti. Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju koju prenose na mladje generacije. kao modu. To je zona siromastva. bolesti… Najvazniji rezultat ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u peiodu od 30 god. zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha.

3. On razvija stav o postojanju diferencijalne indentifikacije. Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. a drugi mehanizam je vežbanje. Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja: 1. Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod njegove interakcije sa okruzenjem. a manje definicija koje ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim). 6. nacina komunikacije. jer mi imitirajuci nekoga posle nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a. On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto uci da se ponasa u skladu sa zakonom. kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena vodjenja drustva. trajanju. kao sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac. tehnika. znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno. 8. a u nekima ne).3. poriva. Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje. vrsnjaka…). 5. pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje. motiva. Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili . 7. a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja kriminala i devijantnih ponašanja. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike. to moze trajati tokom citavog zivota. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek. stavova. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. 4. 9. a ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot). drugih ljudi i sebe samog. stampe. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno ponasanje. kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti. 2. suseda.

stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3 izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika. 22. Kulturni konflikt? Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod uticajem dveju razlicitih kultura. Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa: 1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne

grupe (osvajanja teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke: 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji; 2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajednici; 3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima. Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija. Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt. 23. Teorije socijalne dezorganizacije? Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na dobroj

oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija oznacava:
1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i 2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve. Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:
1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i

interese); 2. dezorganizacija na nivou grupe; 3. socijalna dezorganizacija. 24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme? 25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija. Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu. Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme, ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga se formira licnost coveka. Strukturalnofunkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati devijacije. Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema: kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan, uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti, norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe: svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja drustvenih institucija. Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo, porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija

harmoničan i relativno bezkonfliktan sistem. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. Delatni sistemi čine strukturu opšteg sistema socijalne akcije. (strukturalni funkcionalisti. a to su: procesi socijalizacije. Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. ideje o društvenoj podeli rada.Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim pretpostavkama modernog društva.) 2. Strukturne komponente društva čine vrednosti. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa. U njoj se odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga. .i umnozavanje drustvenih struktura. Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalnofunkcionalistička teorija društvene devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema. dakle i primitivno i moderno. kolektiviteti ili grupe i uloge. internacionalizacije i socijalne kontrole.) 3. Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i motivacije pojedinca da postane drustveno bice.Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili društvenog sistema. definisanje kriterijuma za razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem) 4.Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije preuzima iz pet ključnih izvora: 1. u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem) . Drugi mehanizam je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva? . norme. 25. . Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije. . preuzimanja uloga (role taking) 6. uravnotežen. viđenje odnosa pojedinac-društvo. .U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema. personalnog i sistema organizma. To su: njegovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena. pojam društvene integracije i solidarnosti. Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida pošli od postavke da se svako društvo. mora tretirati kao zatvoreni. podjednako kao i biologija. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema: kulturnog. Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. relativno samodovoljan sistem.Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan. . mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija. kako bi održali sistem u životu) 5. društvenog. Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne principe koje pojedinac deli sa drugima. Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama. čiji svi delovi skladno funkcionišu. ideja i pojam anomije. Psihoanalize Sigmunda Frojda.Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton.

prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca 2. demokratski i neautoritarni politički sistem. . srodstvo. . grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija) . Strukturalno – funkcionalističko definisanje shvatanje kriterijuma normalnosti/devijantnosti? devijantnosti i normalnosti i .Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka. širok raspon institucionalizovanih sloboda.Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku.) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija). kulturno-vrednosna komponenta sistema 3. Kulturna komponenta društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi. porodica).Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosnonormativnom sistemu društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti.Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura.Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste. kada se javljaju posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra. pluralizacije i adaptibilnosti sistema. hijerarhijski viša. instrumentalne (npr. .. Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije.održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti sistema . kada se javljaju negativne posledice koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. i nefunkcionalni. lekara. . vrednosti i norme. -Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku.Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok stepen diferencijacije. Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale doprinose društvu. pravnika. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom 4.Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu. . u osnovi. 26. Konformizam se čuva mehanizmima socijalizacije. itd. dobra prilagođenost pojedinaca i društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva.Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i od njega očekuju drugi članovi društva: 1.Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između strukturnih komponenti. interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole . Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga. Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima. profesionalne uloge. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje. U društvu su najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr. Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni. inetrirorizacije i socijalne kontrole. ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih ponašanja pojedinaca i grupa: .Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale.

društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti društva. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest. . povlačenje. 3) aberacije i nekonformizam: inovacija. 5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije.1. Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura. može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni kriterijum normalnosti/devijantnosti. 27. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema? Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije: 1) disfunkcije ličnosti: bolest. Kriterijum kakvu funkciju. 3. institucija i grupa ili poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema 4. Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je došlo do disfunkcionalnosti. 2. konfliktna subkultura. ritualizam. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima 3. Podsistemi uloge ličnosti Prilagođavanje Postizanje cilja Integracija Održavanje šeme Neuspesi sistema uloge ličnosti Bolest Pogreška Zločin Greh . fizičku ili mentalnu. 2) disfunkcije sistema: anomija. postizanje cilja. To su prilagođavanje. 4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi. pogreška. . integracija i održavanje šeme. bunt. socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost. dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva 4. devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru 2.Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost.Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za uloge. zločin i greh. niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo . kriminalna subkultura. subkultura povlačenja i radnička subkultura.Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti uočavaju se još četiri kriterijuma: 1. institucija i grupa. posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene strukture i slojeve. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom.

Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave 1) anomije. poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove dece. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija« 28. Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije rečeno.Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu) . Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima. 1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili anomičnoj podeli rada. zločin i greh se odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju poverenja društvenim vrednostima. između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova društva 2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga.Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani« 3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i unutrašnjih tenzija. Aberacije i nekonformizam? Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema. To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca ili grupa. Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja 2. 3. tako. Na primer. potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše.. pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava: Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva. jeste greh. Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«. Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre. 2) socijalne dezroganizacije i 3) socijalne disfunkcionalnosti. . Najznačajniji oblik greha je izdajstvo Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina: 1. . reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva.Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije pojedinaca.

ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje. Ciljevi odstupanja postojeći sistem Ne želi ništa da menja. Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i radikalizni. 5. Ono što je velika vrednost Mertonove ideje. odnos prema javnosti Nekonformista Javno izražava svoje neslaganje sa postojećim društvenim ciljevima i vrednostima Aberant Nastoji da sakrije svoje neslaganje sa društvenim normama – najvažnije mu je da ne bude otkriven 2. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost Priznaje legitimnost normi ali važećih normi društvenih normi ili smatra ih krši jer smatra da je to da one nisu primenljive u korisno za njega svim situacijama 3. Motivi odstupanja devijantnog ponašanja 5. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika. Odnos prema društvenoj Teži da promeni vrednosti novim društvene 4.4. mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao posledica grupnog. iako strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma: Kriterijum razlikovanja 1. adaptiranja na ova .želi promenu da izbegne sankcije stvarnosti ili U ime viših ciljeva ili opšteg U cilju zadovoljenja interesa sopstvenih. i normi zameni priznaje date norme. Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za uspostvaljanje vrednosti. Zato je Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva. morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja. još »neprobanog« društvenog stanja. Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg. a bunt kao nekomformističko ponašanje. trudi se . ličnih i koristoljubivih interesa Stvaranje novih među ljudima odnosa Brzo zadovoljenje potreba svojih 29. Devijantne subkulture i socijalni problem? Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i dezintegracije društvenog sistema mogu. a ne samo individualnog.

koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala. . . »Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van kontrole pojedinca. Ključna vrednost devijantne subkulture jeste bogatstvo i novac.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan autonomni kulturni sistem. Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha. Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti. nasilje.stanja. fizička snaga.Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće: . Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi. Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura: 1) kriminalnu subkultura. Ustvari. hrabrost. želju za promenom i aktivnošću. devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti.Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju.Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih standarda i aktuelnih uslova života. Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su »dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne subkulture. vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih okolnosti koje prate život radničke klase. »Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće. Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje. i 3) subkulturu povlačenja. izdržljivost. a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima . »Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre. »Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća kultura.Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta. itd. prevare. Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik.Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika. Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije . .Volter Miler razvio je ideju tzv. vandalizam. izigraju.Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima. Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu agresivna ponašanja. radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje socijalne dezorganizacije. S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava.Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju. ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti nelegitimnih sredstava. 2) konfliktnu subkultura. međusobni fizički obračuni i konflikti . . Merton je uvideo da pristup konvencionalnim sredstvima različito raspodeljen. pijanke. u kojima učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi« . Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće: »Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče.

socijalne kontrole. b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih na istu situaciju. onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije.1. socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave. Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti. 3. 2. preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura. Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema: Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije Mentalne bolesti Populacione krize Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi Delikventne i kriminalne subkulture Narkomanija Alkoholizam Samoubistva Prostitucija i seksualne devijacije Porodične dezorganzacije Nezaposlenost Siromaštvo Dezorganizacije zajednica Nasilje 30.Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti. 6. socijalni problemi ostavljaju društvene posledice. socijalni problemi imaju društvene uzroke.Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole. 4. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti. Teorija disfunkcionalnosti: . motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti. u sledećim razlozima: a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-normativnog okvira očekivanog ponašanja. kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za društveni sistem. 5. socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca. harmonično funkcionisanje različitih nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti. . c) procesa socijalizacije. . i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije. Strukturalno – funkcionalistička etiologija? Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne.

disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura. 31. Koji oblik devijantnost će nastati (inovacija. što opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije. za ovu teoriju. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog. Bilo devijantna ponašanja ljudi. grupa i institucija. 3. . ritualizam. na mezo-nivou ili nivou društvenih grupa i institucija. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke paradigme? Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije. . povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti. definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca. .Teorija anomije: . definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati. neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva. bilo stanja poremećenosti društvenog ekvilibrijuma.Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo postizanje.Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog čoveka).Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. koja narušavaju ravnotežu i stabilnost društva . vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti društva. Teorija devijantnih subkultura: . jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva 2. Takvo stanje uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim srednjim klasama. ili preko određenih stanja. dezintegrisanosti. Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme: 1.strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva. ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora. Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve.Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje.

nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i procese. prilično relativizuje: 1. 5. 32. radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju društva u kome vlada moralnovrednosni konsenzus i relativna stabilnost. lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili eventualno pojedinih grupa. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje? . Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji. 7. Marksovoj misli. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u . Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti 3. 2. Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti. (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalnoantropološke teorije društvene devijantnosti. (Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom. konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju. uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane norme i vrednosti. 6.Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske korene ima u: 1. koje su navedene. prirodom i društvom) 2. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i strukture društva. proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak 4. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija. 5. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti. iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija.4.

. međutim. . koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može osloboditi. istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini jedinstvenim bićem.) . otuđenja. revolucije.Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog. između života i smrti 2. . komunizam. nego i uslov. . karakteru i protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka. prevazilaženjem.Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije. iskrivljen pa i destruktivan način. prirodne i društvene sredine. From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti: 1. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima. ne samo. pod njenim su snažnim uticajem) 4. Suštinska istorijska dihotomija ili protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi.Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi. istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. istorije itd) 3. ovu psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući »dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«. ukorenjenošću. Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima. prakse. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma.Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja određuje karakter tog društva.Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta: 1. itd. Kultura industrijsko-građanskog društva ima zadatak da vaspitanjem .pojmovima i idejama slobode. represije. ljubavi. tuge. ličnoj nezavisnosti. socijalizam) i položaj čoveka u takvim društvima. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju. ostvarivanju potencijala. narcizmu. otuđenja i slobode.) . čovekove potencijalne životne mogućnosti. njegove ključne ideje. 2. čak i kada toga nisu svesni. ljudskih potreba. ali koje zbog kratkoće života. . 3. čoveka.From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova. Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni. emocija. ne mogu da se realizuju 3. 4. potreba potreba potreba potreba potreba za za za za za pripadanjem. nanoseći i sebi i drugima veliko zlo.Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti. normalnosti i životne ostvarenosti čoveka. kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije. mentalnim bolestima.Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti. Medjutim.Zadovoljenje ovih potreba je. uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti. 5. kapitalističkog i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam. destruktivnosti. itd. identitetom i okvirom orijentacije . . humanizma. ispoljavanju. itd. destruktivnosti.

Prema Fromovom normativnom humanizmu. svoje »ja«.Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne ciljeve ljudske egzistencije – potrebe. da stiče osećanje svoga »ja«. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi. devijantnost je pojava društveno strukturiranog defekta. 33. kao negativno: represivno. a to je potreba za identitetom ili individualmošću. svoj sopstveni.Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu.disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje. zastrašujuće. . . da razvija svoj razum i objektivnost. da se potpuno probudi. negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda – društvo. i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je. društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti? . koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije. . ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost. . odbačena.Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu. a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke . što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći« . konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih ljudskih potreba. slobodu. pre svega. prirodnost.Za Fromovu teoriju. ona nije svesna da je to defekt. U tom smisli ova teorija razmatra. Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika »bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva. stvaralačku orijentaciju tj.Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke. da se čovek potpuno rodi. da se prevazidje ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene.Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi.Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture. kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku. mada ograničene moći. tako reći.»Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude. činjenica da su im mnoge greške zajedničke. .Cilj života je da se proživi intezivno. razuma i vere. kao život drugih ljudi. koja poštuje život. tuđe. ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim« (Fromm. Zdravo društvo. dominantno. . . suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga iako pripadaju istoj kulturi”). Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti: .Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku. ne pretvara ove poroke u vrline. koja može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci. 1984-1: 20). Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima. . Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni.

Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za prevazilaženjem. i 6) izvitopereni društveni karakter: primalački. apstrakcionizam. 3) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. rušilaštvo i konformizam. izrabljivački. 1) maligna agresivnost: sadizam. rodoskrnavljenje i iracionalnost. religiju. 5) patogeni modus »imati«. Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. 5) Autoritarnost. nekrofilija. birokratski karakter. 2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost. u savremenom dobu-nauku. vraćajući se svojim filozofskim . 4) negativne ljudske strasti ili destruktivnost. razum. 2) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću. Čovek ima potrebu za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. sputavajuće društvene okolnosti po razvoj čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost« 4) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. itd. sakupljački i tržišni karakter. depersonalizacija. destrukciju. From polazi od stava. kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i ljudske prirode. 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija. bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu? Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija: 1) devijantne ljudske potrebe: konformizam. Po Fromu. Potreba za ukorenjenošću proizilazi iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja sigurnosti. Ova potreba se izražava kroz verovanja. narcizam. Međutim. U situaciji kada čovek ne može da ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način. ideologiju. rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«. onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani ispoljvanja generičke prirode. Čovek je jedino živo biće koje ima samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi. on je ispoljava na devijantan način koji se identifikuje kao narcizam. Ako čovek nije u situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće. Devijantne ljudske potrebe.34.

i drugim. koji vodi odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta. Kvantifikacija. patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera? Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost: . Svaka stvar. 1) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim društvima. (»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt). Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim. kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja. On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja. 2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti. koji vodi ka pozitivnoj slobodi. strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih ljudi. ne samo u totalitarnim društvima. Maligna agresivnost. na ne onome što je kvalitativno. 1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim ili nečim izvan sebe. On bi se mogao definisati kao ona situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava. 3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. 2) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije. kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao zamena za primarne. 4) 5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na ličnost. izgubljene). jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju osobenost. usamljenim. Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je kvantitativno i brojčano. po Fromu takođe poseban vid otuđenja. 35. da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. uključujući čoveka postaje broj u svremenom društvu. čovek se oseća nesigurnim. Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i gospodarenjem (sadizam). 3) Komformizam je. već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim. Strah od odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj. i u kojem se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od složenih tehnoloških sistema. Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«. uplašenim.korenima. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije.

From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti: 1. Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski. B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti. on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji. trulo. filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života. Proces formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. gnjilo. destruktivna. detetom. ideološki ili politički karakter. Druga strana ili oblik čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. muškarcem ili ženom. za destrukcijom radi destrukcije. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo. profit i sila.Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije. nužna je za opstanak vrste. društvo u kome živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita. ali i mogući. sigurnost ili nešto drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih. znanje. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem. A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili članovi grupe. nekrofilna i autoritarna. nezdravo. agresivnost je negativni i devijantni. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i rušilaštvu. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka. izrabljivačka. bilo životinjom. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija. moć. sadistička. sakupljačka i tržišna. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe. sticanja iskustva u odnosu sa stvarima ili prirodom. slična je. Birokratski karakter . to je strast za pretvaranjem živog u neživo. za Froma. . Izvitopereni društveni karakter: Društveni karakter nije statistički pojam. 2. Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička. U karakterološkom smislu From nekrofiliju opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo. ekstatička i idolatrijska. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa. 3. odgovor na na problem ljudskog postojanja. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je odbrambena reakcija čoveka. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav. to je isključiv interes za sve što je mehaničko« Patogeni modus »imati«: Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo.Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. u osnovi. i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. 4. Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja. Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja ekstaze C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i destruktivnosti. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička. pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života. 1.

da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma. on je sklon autoritarnosti. kao drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja. 2. tj. izdvojen. jeste organizacija društva koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji. pre svega. Uspeh svakog čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. bolesnog društva i bolesnog čoveka. kakv utisak ostavlja na druge ljude. Tačnije. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen. 3. 3. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe iz besmislenost življenja i dosade. njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko jedna ličnost može sebe da proda na tržištu.2. nemoćan i nesiguran. u međudejstvu društveno-ekonomskih faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva. uzrok tog poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. destrukciji. doprinosi i slabosti antrapološke paradigme? From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama. odredjene društvene stvarnosti. konformizmu. po Fromu. 1. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem. I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice. Lečenje »bolesnog društva«: From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije: 1. devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva. Glavni uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te potrebe. »jasna« 36. . Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se. kao što je stvarnost u većini savremenih društava. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. kritičko mišljenje i produktivnost. 6. Prvo. Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva. savremenog čoveka i društva u kome on živi. kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način. 4. »pouzdana«. koliko je »vesela«. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti. On nastaje kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. Ustvari. njegov integritet. U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost 5. Temeljni uzrok društvene devijantnosti. 4. Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji. koja slabi njegovu nezavisnost. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega. Kada se čoveku ometa život i njegove univerzalne karakteristike. dok trošenje osećaju kao pretnju. »ambiciozna«. I drugo.

onda svi pokušaji menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. 2. Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. 1. Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije. Interakcionistička sociološke ideje? i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska izvora: 1. metafizičkog i egzistencijalističkog mišljenja. treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi. Takvo društvo samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti. uvodi pojam – bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima određenu propustljivost (“plastičnost”). Za Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. i 3. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko. Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i ekonomsku praksu savremenih društava U najopštijem smislu. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene iracionalne strasti. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo« 4.2. 3. . »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju društva primerenog ljudskoj prirodi. subjektivističko i relativno arbitrarno 2. njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja« Vrednosti i slabosti paradigme: 1. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za identitetom. Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima. Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu. materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog. drugi utemeljivač filozofije pragmatizma12. sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između istorijskog. 1 . Vilijem Džems. Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti 3. na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i produktivnošću. 37.

Takva osoba se smatra autsajderom (outsider) 5. . na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od društvenih pogleda na određenu pojavu 3. Erih Gud. a od savremenijih autora. institucije. Denis Čepmen. Viler i Kotrel. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak. interakcijama ljudi. strukture. Interakcionisti/konstruktivisti pluralizma polaze od ideje vrednosnog i interesnog Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i zabranjujući druge kao “pogrešne”. interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt) u društvenom životu. i napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom) Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert. Kaj Erikson. U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”. to su Geri Marks. Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije apsolutno jednaka realnosti. ne poretka i sistema na čemu insistiraju pozitivisti i Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje. spadaju u fundamentalne osnove interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. Stenli Koen. 1. imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka.2. da li će neka neka pojava biti identifikovana. osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može se smatrati posebnom vrstom osobe. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam društvenog delanja) 4. političkog reformizma koji je imao cilj da razvija demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije. a ne samo “kada se nešto događa”. Kada je pravilo uvedeno. ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). posredovane ranom čikaškim sociologijom. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera. Sociologija Maksa Vebera. Herbert Blumer. 2. kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma. itd) nastaju u međusobnim odnosima ili Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama. a funkcionalisti. Džordža Herberta Mida i naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju uloga (role taking). Hauard Beker. da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih” 4. Midov učenik. Kenet Tompson i drugi. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija. smatra se zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam) 3. grupe. Mark Tompson. Erving Gofman.

“bekerovski rečeno”. relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih. je odnos društva (grupa.Stigma ili etiketa devijantnosti. takođe. a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći. Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i devijantnosti.Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”: Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena.Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih. sredine. oblici stigmi i moralnih uznemiravanja? Devijantnost kao etiketa: Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti. bilo da su to političke partije. . Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili interakciji.Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak. etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih grupa. grupe. mogu svesno i namerno određene pojedince. kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali. zdravstvenih.Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao “nenormalne”. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode. ima društvenu funkciju.Društvena normalnost je. za interakcioniste/konstrukcioniste. institucija. mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti (Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”.Devijantnost je. Devijantnost kao etiketa. “tamna brojka” kriminala) 3. državne strukture. jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne. straha ili osude . neočekivano i neprihvatljivo = devijantno. . policijskih. . (Najčešće se. ovde. klase. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške. očekivano. tj. a da u stvari. Oni koji raspolažu sa društvenom moći. (Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne. nasuprot onome šta je nerealno. društvena osuda kao kriterijum normalnosti. njeno prisustvo ili odsustvo. Tako se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo) . mediji. “moralni preduzimači ili krstaši” 38. prihvatljivo = normalno. profesionalne organizacije. interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice: 1. Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti: Društvena reakcija. da pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. ti ljudi nisu prekršili nijedno pravilo) 2. socijalnih. organizacija) prema ponašanjima pojedinaca. medija) etiketirani. devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe” . . Društveni poredak definiše šta je realno.

moralne panike. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način. religijska pripadnost. je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije. siromaštvo …) Stigma se zato ispoljava dvojako. Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma: 1) telesni nedostaci (kao što su slepilo. d. može se uvideti da ovaj kriterijum ima više varijacija. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos) 2. f. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti. Primarna I sekundarna devijacija: . stereotipizacije. b. homoseksualizma …). 39. mešovitih susreta. društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja. Primarna I sekundarna devijacija: Procesi konstrukcije devijantnosti: U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. g. umrtvljavanja sopstva. Primeri Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe. etiketiranja ili žigosanja) Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti.4. gluvost. drugi aspekt. (tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava) Oblici stigmi i moralnih uznemirenja: Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan. a. c. razvoja primarne i sekundarne devijantnosti. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge. nacionalnost. 2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma. i 3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa. e. od kojih su četiri najbitnija: 1.) 4. analfabetizam. onda veća šansu da uđu u proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera. eskalacije i neprimenjivanje prinude. hromost …). karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi) 3. prostitucije. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi (Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo javnog osuđuvanja.

i slično. popravni domovi. psihijatrijske bolnice. i opasnih po okolinu. oduzimaju se lični predmeti. socijalne ustanove. stare ili napuštenu decu. već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca. u stvari. individualnosti. preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline..Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca. pod kontrolom formalne uprave Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman. Mehanizmi umrtljavanja sopstva su: 1. . 1961): 1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim. onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga.Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju. simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge . od ulaska u njih. ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. itd. lečenje i tretman su u drugom planu. itd. leprozorijumi. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. preko boravka. gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja.Nasuprot funkcionalizmu. ono će ostati primarna. . 3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju. pa do njihovog napuštanja.Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. internati. itd.Totalna institucija je mesto stanovanja i rada.) ne tretiraju kao funkcionalnokorisne društvene organizacije. nadzor.Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije. Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. brodovi. prihvatilišta. Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola. proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući: Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije. popravni domovi. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva? . Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta. kao što su: domovi za slepe. zarobljenički logori. Manifestne funkcije kao što su resocijalizacija. psihijatrijske bolnice. 4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne. . sankcionalizacija i disciplinizacija. 5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje. . kao što su zatvori. . mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti. ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca..Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice. 2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstvenosocijalnih razloga. Ovu tezu da totalne institucije. Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije. Ono se formira u interakciji pojedinca i društvene sredine (Gofman). umesto imena štićenik postaje broj ili nadimak). na duži vremenski period odsečenih od šireg društva. 40. ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori. policija.. Civilno odelo se zamenjuje uniformom. nego kriminala.Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. . kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne. zajednički vodi život u zatvorenom prostoru. ako su uočljivi u sredini. poput manastira.

Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o pacijentovom napretku. 41. niti roditelj ili supružnik). U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta) Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u totalnoj instituciji: 1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj okolini.2. dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge. Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji 4. ni građanin. sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije odgovorno za svoje postupke. Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi. Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao devijant. vaspitači) i tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik. 4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari. često. niti kao biće koje ume da se služi razumom. prkošenju instituciji poput odbijanja saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva. tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo 5. 3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju egzistenciju u instituciji. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za “najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka). i najčešće kratkotrajnom. 3. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa 3. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu. Devijantna karijera I mešoviti susreti? Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”: Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način: 1. pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”. 5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše. 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom. 2. pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne) 4. i iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima. Mešoviti susreti: . On više nije ni radnik. Pri tom. oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili “oni napolju”. a ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ 5.

Jedan od najčešćih je upotreba tzv. . Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)? Stereotipizacija: . To je situacija nelagodnosti. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena pravila (pre svega pravna).Geri T. Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost. na primer. i za “normalne” i za “stigmatizovane”.. neprimenjivanje prinude i tzv. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu. i slično. iako se u osnovi stereotipi uče i stiču tokom školovanja i procesa socijalizacije. Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje stomatoloških problema.Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega. kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. nelegalne organizacije. . terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom psihijatrijskih bolnica. Tako se stvaraju stereotipi. .U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni poredak”). i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman) . . čiji su primer tajna društva bivših osuđenika.Sve veća izopštenost iz sveta normalnih. 42.Stereotipi o devijantima. . po interakcionistima. Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i “očekivanom” devijantu. 3. poput klubova pretučenih žena. . 2.Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu. Osećaj “zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da se međusobno hrabre ali i organizuju. Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca: 1. neformalne organizacije. ne u suzbijanju. Eskalacija i neprimenjivanje prinude: . komunikaciji ili interakciji između običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca.U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. utiču na odnos sredine prema njima.Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva “mešovitim susretima”. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi. 1.Društveni susret je prilika interakcije licem u lice.Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija. Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) . zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”. na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak . To su eskalacija.Najbolji . već u proizvodnji devijantnosti. veština ili sposobnost prikrivanja. kontaktu. stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima. Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti. koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva. formalne organizacije kao što su.Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi.

preokreću stavove u prikazanim pričama. koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo. Najbolji primer ovoga. uzbunjuju zakonodavce. Radi se o “tehnologiji naduvanja” i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste. Njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određe koristi. obrazovne organizacije.svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize.Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti . . informanata ili pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija 43. spirala značenja. masovna okupljanja (protestne skupove. fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene “nemoralne pojave”. policija i sudstvo. socijalni radnici. . Geri Marks i piše da je eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoji međuzavisnost i recipročan uticaj 2.Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva. 2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa. sportske događaje. 5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama. jeste korišćenje tzv. održava i iznova stvara društveni poredak. itd”. Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. zahtevaju strože sprovođenje zakona. policijski dosijei. 2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi. religiozne grupacije. uvode nove nastavne planove. Moralna panika? .Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike: 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica koji je u 17. . čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja.Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. . ovde se moralna panika objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji. 3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna udruženja. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu).Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata: 1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima. a naročito na nasilje u porodici. 4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja. 3) naglo raste zabrinitost javnosti. gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost.primer su povremene reakcije policije na neke događaje. Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo. .

melodramatičnom rečniku u opisivanju) b) predviđanje. zbog svoje društvene uloge. proširivanje.Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv.Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog. To su: a) preuveličavanje i iskrivljenje. nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci). . od devijantnosti. nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva. životne ciljeve. . destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme? Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’: . 2. . je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”. Ideologija stigma. i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti. a koji je povezan i sa situacijama moralne panike. pojačavanje i 3. u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od “normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci. . 44. Medijsko popisivanje ima. Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa (siromašni. . (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja senzacionalističkim naslovima i izveštajima. i dalje se locira u samoj žrtvi. ali sa težim posledicama) c) simbolizacija. nepravdi i rasnim problemima. po Koenu. drugačija ponašanja i “misli”.Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost. u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. iako izveden iz uslova društvenog života. Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa: Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija.Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara. tri glavne karakteristike. Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju. stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene grupe (subkulture etiketiranih).Nova “ideologija stigme”. (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života) . inovacija. Međutim. “kulturu žrtvenog jarca”. žig devijantnosti. “Ona je praćena stupnjom popisivanja.. dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu.U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa: 1. ali se zato vide kako imaju druge vrednosti.Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost.

kao i da omogući medijima povećanje publike i veću zaradu. 2. Na opštem filozofsko-epistemološkom planu. Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj. 3. 2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima. pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture. Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih.Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj. a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije.Zaključak. takođe. 4.U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija.Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku. . 2) . . . .“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela devijantnosti. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama: 1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem stigmatizacije. poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. već više posledica primene sankcija i pravila drugih. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako. da prebaci realnu političku odgovornost. Interakcionisti/konstrukcionisti. po logici stvari. koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti.Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja. Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju devijantnosti. povećalo je broj prijavljenih slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba. kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti). otvorenom i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika. organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. 3. stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan. 1) . osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu. ne da spreči devijantne pojave. . već da legitimizuje političku vlast. Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti: Prvo o doprinosima i kvalitetima: 1. odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti (uvode sekvencijalnu analizu) 5. jeste da život u pluralističkom. pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti.Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. U praktičnom smislu. “normalni” i gubitnici tj. 2. odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti. Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su: 1. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni. “devijantni” je uprošćeno i fatalističko shvatanje društvene stvarnosti.

socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti. kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i funkcionalizam).Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija. devijant se opisuju kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole. radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju naglasak na kulturnim različitostima. . . pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju društvenih devijacija) Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti: to su pravo. procesima etiketiranja. najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja funkcionalizmu. 45. Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj devijantnosti su velika inspiracija radikalnokritičkih teoretičara. kriminalizacije pojedinaca. interesnim konfliktima. 5. već je potrebna revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu? . Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti: 1. nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se začeli povodom rata u Vijetnamu. stereotipizacije. Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta. koja objašnjava suštinu otuđenja.4.društvene promene su sveprisutne. disciplinizacije. jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom gospodari proizvod njegovih rođenih ruku) 2. Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane klasnim odnosima i klasnom strukturom. brutalni i okrenuti sopstvenim interesima.u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na dve opšte grupe: 1. 3) svaki element doprinosi društvenim promenama. 2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni.Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”. razvoja devijantnosti) Osnove konfliktnih teorija o društvu: Konfliktna teorija. na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija) 2. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata. Ključna Marksova teza. To se posebno odnosi na ideje i stavove o: odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave. socijalne kontrole. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje. prosvećivanje ljudi. Da bi čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje. . razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih grupa. koja je suvereno vladala američkom naučnom i ideološkom scenom. čiji su postupci neefikasni. Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija suprotstavlja funkcionalizmu: 1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama . kriminal.

dok konfliktni teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi? Pri izučavanju društvenih događaja. dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje. zbog oprečnih interesa. a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni? Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti. dok funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode. . To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina . dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca. Društvena nejednakost se. funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica. a ne strukturalnih društvenih nejednakosti. zasniva na delovanju prinudnih ustanova. Prema konfliktnoj teoriji.Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji se održavaju mehanizmi socijalne kontrole. funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni sistem.4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima. prema konfliktnoj teoriji. kao što su privatna svojina. radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu . Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim zajedničkim karakteristikama. Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom. u središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja: . nužno stoje u međusobnom sukobu. zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija. i druge. Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba. Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje ciljeve.Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva. Konfliktna teorija smatra da je država aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti? U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u kapitalističkom društvu. dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih. zakonodavstva i pravosuđa a naročito. i da državna prinuda garantuje postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti.Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava. društvo je prvenstveno okvir u kome se odigravaju društveni sukobi. Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle podmiriti i potrebe njegovih članova. pravo nasleđivanja. 46. a državnu prinudu samo sredstvom za zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva. Pri analizi društvenih događaja.

a pre svega. Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih razlika. i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj. . U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara.Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak. 3. spontanost. 2.Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole: policije. Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju. godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju kriminaliteta. prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći. “normalnost kao odsutnost poremećaja” . Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako ko se pokorava vladajućim pravilima.Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. Ovaj model normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu. Proleterski moral kao kriterijum normalnosti: . bogatstvo inicijativa. .U jednom kasnijem radu (iz 1977. Normalnost se propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti. na ljudsko dostojanstvo i samoodređenje. Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi napretku sopstvene društvene i radne grupe. Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala. On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem. vrednosti. oduševljenje.kritici ova stanovišta nego da daju svoju definiciju normalnog. produktivnost. najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog proizvoda političke ekonomije kapitalizma.Proizvod interesa vladajuće klase. Ova slika normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma. vedrina. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti. . a ne na tzv. . Džervis uočava tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti: 1. psihijatrijskih i socijalnih službi. . . “pozitivne ili aktivne normalnosti” .Prema kriterijumu ljudskih prava. itd.Kako smatra Ričard Kvini. već snažan sukob interesnih i klasnih grupa.Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije kapitalizma. suda. . Kapitalistički sistem traži jedan tip ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost. uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala.Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju. “idealne normalnosti” . mašta.Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala.Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme. da se kriminalitet može definisati kao kršenje politički definisanih ljudskih prava. . različita pravila ponašnja i života u kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti. moral. vladajući način proizvodnje. Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva. ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem.

krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog pravosuđa. 2. Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet: 1) 2) 2 Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. industrijska sabotaža. polne i ekonomske diskriminacije. koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline. izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu. Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u kapitalizmu: 1.krivična dela izvršnih organa države C. Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora: 1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa. Tu spadaju divlji štrajkovi. gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada. “društvene štete”. krivična dela dominacije. koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji brza društvena reakcija. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija. Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti. mentalne bolesti i ideološko-politički otpori. koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak. Ti spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci. najčešće s društevnog dna ubijaju. za radikalno-kritičke teoretičare. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti? Društveni dinamit i društveni otpad: Tipovi devijantnosti. 2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela. susede ili slučajne prolaznike. . poput narkomana. Kvini identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije: A. politički terorizam. To su: 1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora. 2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet. siluju i pljačkaju svoje poznanike.47. D. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana. “društveni otpad” (social junk). Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić28. Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne. E. kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države. Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u društvenoj strukturi. B. Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih klasa. itd.

“lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova društva. alkoholizam. politički progoni. marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase.Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema. produkuje devijantnost i kriminal. bogatstva i vlasti. a blaže kada postoji nestašica radne snage. prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili psihofarmatika. . siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa. . .a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz nepravedne distribuciji moći. Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima. . Ovaj sistem neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije. Na taj način. .Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma: U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti. nosioci devijantnosti. a pre svega radničkih i nižih slojeva. Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste pozicija otuđenog. Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi nosi marksizam. za radikalno-kritičke teoretičare. koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima. preko klasnog društva.Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”. 2. 1999). ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti (alkoholizma. kritički pogled: . . itd). . kao deo kapitalističko-tržišnog sistema. jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj.Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi. Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme? Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske vlasti. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak. “staljinizma”. već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni teror. održavaju se postojeći odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama. ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani pojedinac.Iz svega rečenog. On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom. Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona o zabrani skitnje.Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta je ideja relativne deprivacije. potiču iz ekonomskih i političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva. narkomanije) u kapitalističkom društvu. 48. Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor. samoubistva. Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu: 1. itd). nisu “rešila” niti klasičnih društvenih devijacija (kriminal. preko društvenih.Eksperiment “realnog socijalizma”. 3. piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral.Vilijem Bonger. a na uštrb velike većine obezvlašćenih.

49. Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih tržišnih društava. 5. 2. kulturološki i socijalno-psihički faktori. Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na univerzalne društvene vrednosti. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. 2. 3. 3. jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije: 1. Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na slabo razvijanje moralnosti. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani determinizam. i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa sredstvima moći. Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je ljudska priroda sklona devijacijama. Jedan covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce . Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma? U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu. U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija. Ova paradigma se opisuje kao desni realizam. vec on sledi svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima. neo-pozitivizam. jačina. antropološki. prirodnih i unutrasnjih sankcija. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima. ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog diskursa. Zapostavljaju se individualni. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na pojedincu. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod pritiskom nepravde vrši krivična dela. 4. da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja.Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno) političkih doprinosa: 1. porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. Kontroverze. neo-konzervatizam. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija moralnost od dominantne. Narocito se naglasava uloga socijalizacije. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u drustvenoj zajednici. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. Jednacina ove paradigme glasi: slabija socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i kriminala. Radikalni teoretičari iz svoje pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima čine krivična dela a drugi ne čine. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura.

U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva ključna elementa njegove teorije: elementa . itd. stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka legitimnim društvenim očekivanjima. stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici. a u drugom trenutku zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. razočarenja. motive. crkva. nemire. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine. Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i prevencije. unutrašnji i spoljašnji. U socijalno-psihološke pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone. visok nivo odgovornosti. delovanja institucija kontrole. Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti. 51. itd. anarhiju. sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva. povoljna predstava o samom sebi. policija i sud trose puno vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja. jačina ega. itd. itd. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. efikasnosti nadzora. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo. neke medijske sadržaje. jer Rekles konstatuje da njegove ideje ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. želju za zadovoljstvima. racionalizacija za smanjenje napetosti. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada se sramota pokazuje nedelotvornom. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji. naročito. osećanja inferiornosti. nastavnici. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz: prisustva moralnosti u društvenoj sredini. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka na njegovo ponasanje. agresivnost. delinkventnu subkulturu.u devijantnim i kriminalnim aktivnostima. frustracije. Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha samog procesa socijaliozacije. dobro razvijen super ego. nemaštinu. pobune. porodične konflikte. Ova dva elementa. maloletničke delinkvencije. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom poretku ili vladajucim normama i vrednostima. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog ponašanja. visok nivo tolerancije na frustracije. status manjinske grupe. usmerenost ka cilju. društvenih uloga pojedinca. a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke korene. neprijateljstva. discipline i kontrole ponašanja. Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola. visok nivo otpornosti na napade. Teorija suzdržavanja Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. ograničene puteve društvenog uspeha.

treba pretpostaviti da kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka. Ove korelacije ukazuju da. svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela. prosperiteta. iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi. kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru. povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi. stopa zaposlenosti. 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena. jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba posebno tumačiti.ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. u društvu postoji neprestana borba između ljudi za ograničene resurse. kao i na jačanju socijalnih elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta. i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe. razvijanje novih životnih ciljeva. sati) u kome se delo odvija. teških oblika kriminala. važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati odgovor o uzrocima. broj kriminalnih dela po jednom danu u određenoj ulici. da bi se desio neki npr. 2) pogodna meta – osoba ili objekat. može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti. 3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve. 2) prostora ili lokaliteta na kome se vrši delo. Teorija rutinske aktivnosti Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson. u isto vreme. porast teških oblika kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja: tehnološkog razvoja. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu pretoče u delo ili akciju. 52. kao što je npr. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću. Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju. Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr. stope siromaštva) i stopa tzv. Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju njegovih društvenih veza. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. Drugo. tretman ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih ostvari. davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. silovanja i ubistva. Polazišta ove pretežno kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. teških oblika kriminala. i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju predmet kriminalnog napada. stope kriminala beleže konstantno povećanje. kao što su razbojništva. ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. Teorija suzdržavanja se. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. itd. Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji. porodičnih prihoda. nivoa slobode. školovanja ljudi. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala: Prvo. Vremenska struktura društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim aktivnostima potencijalne žrtve. Pa tako. po Reklesu. nasilničko ponašanje. Ako za Koena i . 3) vremena (dana.

Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi. Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz kuće. Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja porodica misliti o tome“). svakodnevne. Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost uživanja u životnim zadovoljstvima. nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. polazi od ideje da formalne sankcije ili kazne. Zbog svega toga. mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa. Dnevne aktivnosti mogu da utiču na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L. Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada lišene sposobnosti da se odbrane od napada. brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim aktima. samačkih domaćinstava. što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. koju je posebno razradio Džon Brajtvejt. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da izvesnost. Felson. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa. U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu. 53. Povećanje broja putovanja. kao što je krivična sankcija. Četvrto. Zbog toga je savest mnogo jače oružije . zasposlenosti bračnih partnera dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-ega. Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava. legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet. ključni u prevenciji kriminala. ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete napada i zaštita od napada.Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika. 1979). stida i sramote od najbližeg okruženja. Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako: Rutinske. zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u društvenoj kontroli kriminala. Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“ osećaje griže savesti. Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja za objašnjenje stopa kriminala.. Teorija reintegrativnog postiđivanja Teorija reintegrativnog postiđivanja. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima.

To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«. stid odvraća od protivzakonitog ponašanja zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo. postiđivanje i pokajanje izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«). Kazna koju izriče sopstvena savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. proizvodi izražavanje krivice. naročito kod dece. drugo. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati slabosti formalne socijalne kontrole. promiskuitetna seksualna ponašanja. npr. Ipak. Samo tako postiđivanje ima trajan efekat da. tzv. izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu socijalizacije koje obavljaju roditelji. U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo.) ali i od žrtve. oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede). 2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje kako bi deca izgradila moralnu savest. stvara povećanu verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt. nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom). kajanja i volje za traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice. Ipak. Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa izgradnje savesti dece. Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem. Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali. nestabilnost posla). teškoće u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi.za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera. 54. kao unutrašnjoj sankciji. Teorija niske samokontrole Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom. Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. niti će imati izgrađenu savest. Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana. koji je smatrao da je izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo sebe koji ga odvaja od delikta. Postoje dva dobra razloga za to. 1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja grade savest. 3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. Postiđivanje treba da bude alternativa krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu. Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života. Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole moraju da budu uvek prisutne. upotreba droge i . loše vladanje.

na socijalno i porodično okruženje (npr. sa jedne strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja. Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. plahovitost. Na primer. Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. Veći stepen samo-kontrole pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog. proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili dobicima. zdravstvene posledice upotrebe droge). Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima devijacija i kriminala: 1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije 2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. sklonost ka rizičnim ponašanjima. pojedinac sa snažnom samokontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat. Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek. neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces. Samo-kontrola se vidi kao sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene želje. Sa druge strane. ljubav porodice i prijatelja ili čak kroz dobru sreću. U tom smislu. slaba državna socijalna kontrola. impulsivnost. osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao. oštećenje mozga. različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samokontrole kod pojedinca kroz životni ciklus. Ključni društveni faktor uključuje. individualnih ili psiholoških i bioloških. bezosećajnost. Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta: 1) samo-kontrole ponašanja pojedinca 2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i 3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt. agresivnost. . lako dostupne „mete kriminala“. nepažljivost. ili slaba zaštita ljudi i imovine) 3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među počiniocima devijantnih akata).porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). iznenadna ili trajna ekonomska deprivacija. hiperaktivnost. izražena istom snagom. gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. egoističnost. Takođe. pre svega. reakciju supruge na preljubu) ili na reakciju države (npr. Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice. tokom života. Psihološka osnova samo-kontrole povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja. Po njima. stabilna zarada. sa druge strane. na primer. No. nijedno od ovih ponašanja nema specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja. odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“. Biološki faktori uključuju. Snaga personalne samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških. bilo u odnosu: na samog sebe (npr.

radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr. nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi. kao i uspostavljanjem snažnih veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. očekivanja ostvarivanja uloga i uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih ponašanja. državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije. Na primer. već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica. Kriminal i brojni devijantni činovi se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca.Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. devijantnost roditelja ili slaba roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. škola. za decu. Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. prema porodici ili poslu. Manje prisustvo žena među devijantima.). kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. pa iz tog razloga one su neuporedive manje prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. društvene aktivnosti) u situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. prijatelji. brak. 55. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne. predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i kriminal „ne dešavaju u vakumu“. delujući zajedno. Socijalna uključenost se odnosi. Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične preventivne i tretmanske postupke. Socijalni kapital odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje. zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice. socijalni kapital može biti povećan delovanjem roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece. tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i neformalnih socijalnih grupa (npr. prijatelji. žene imaju razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici. susedstvo i sl. što nije slučaj sa mladim osobama. Takođe. verovatnoća da će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima. U pogledu pola. prevashodno. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica. Hirši vidi i iz razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima. Segment mogućnosti može uključivati npr. Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce. itd. Druga komponenta je socijalna kontrola. Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih veza. Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo. posao. Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao. Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje interese. . vaspitanje. Postojanje obavezanosti. Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. susedstvom). porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti. Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole mogu. lakoću pristupa potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe). na veze sa porodicom.). socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac.

huliganizam) ili prostitucije. faktora rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja. U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog okruženja prestupnika. koja su nepažljiva i hiperaktivna. bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti. kulturne interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. devijantnih subkultura (npr. Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samopoštovanja. koja imaju nizak nivo samo-poštovanja. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. Međutim. Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima. uličnog kriminala. itd. koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije. kontrolu agresivnosti i impulsivnosti. imovinskog i nasilnog kriminala. korporativnog kriminala. Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega. slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-negativnih posledica. razvijanje novih životnih ciljeva. a naročito onih koji se tiču disciplinske. pre svega porodice. ovim teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala. političkog kriminala (npr. upotrebe droga i tzv. političara i praktičara. razvoj empatičnosti i samo-poštovanja. terorizma). davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. U prevenciji je značajna uloga lokalne zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem. osnaživanje društvenih veza. Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na objašnjenje npr. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja. itd. Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da treba aktivnostima tzv. Prema ovoj vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke. koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. dok npr. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola. jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole. Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta. ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela objasniti sve tipove devijacija. U tom smislu. ideološke i teorijske primedbe.Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. No. Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima. Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih devijacija. ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju svoje specifične i posebne uzroke. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo. Ipak. U te svrhe naročito je pogodna porodična terapija. je ključni faktor uzroka maloletničke delinkvencije. Poruka ove paradigme je da u prevenciji kriminala i devijacija . Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji. To se odnosi na preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi. antropološke. vaspitne i obrazovane uloge roditelja. kao i to da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati. mnoge druge devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala. Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika. zato što se u ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije. metodološke.

56. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo.). Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. beskućništvo. voda.. nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl. nehigijena i prljavština. Na teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv. a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja. To znači da oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept siromaštva. U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice: postojanja različitih socijalnih klasa devijanata.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava. pitanja moralnosti. to je njegovo razumevanje menjalo tokom istorije. merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu. porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede . Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije neobuhvatna i praktično manje realna. standarda. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba. samo-kontrole ili samoobuzdavanja ponašanja. može se reći da su najznačajniji pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana. Polazeći od ovih definicija. izuzetno kratak životni vek. super-ega. Pojam siromaštva Postoje veoma različite definicije i shvatanja.) i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti.. moralnosti. relativno siromaštvo. veoma visoka smrtnost odojčadi. Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu. rasnih i etničkih raznolikosti. socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. kao i raznovrsni sadržaji. manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl. vrednosti i odnosa moći različitih društava i država. za stanovanje. ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. nepismenost i nizak opštekulturni nivo. U ideološkom smislu. u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne.). Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. primarne ili početne devijantnosti: na primer. obuća. . već i humanim i socijalnim aspektima. pauperizam i novo siromaštvo. koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim. ekološkoindividualnih razlika u kriminalu i devijacijama. Paradigma socijalne kontrole u potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija. Postoje brojne devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole sopstvenog ponašanja. vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka odvraćaju od „skretanja“. Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva: situacije u kojima pojedinci. Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i njene sklonosti ka devijacijama. indikatori. Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje.suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti. ishranu i školovanje. ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se prevashodno zanima za održanje poretka i reda. Majkl Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja.

Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni. siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem. zdravstvenih. pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. socijalna isključenost. Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge. političkom i kulturnom životu zajednice. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti.ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: nepostojanje ekonomskih. Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara. odnosno subkultura siromaštva. Međutim. 57. Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija. ono ne sadrži u sebi kršenje društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja. Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva. Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom. marginalizacija i socijalna pomoć. kulturnih.novo siromaštvo. Međutim. socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških. Kao indikator relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji. U pitanju su: . Svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. loši uslovi društvene promocije i psihologija i kultura.

Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji. Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna. pasivni. Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj. izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima. pothranjenosti. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa. Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. Reč je o gladi. razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. dok drugu polovinu čine trajno siromašni. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života. da je oko 2/3 stanovništva Zemlje siromašno. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati.1. po pravilu u prenatrpanim objektima. 3. 5. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. Teorije o siromastvu Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu . trajna i stabilna društvena pojava pa tako uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 američkih dolara. masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama. Luis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. pogotovo što je društvo bogatije. beskućništvu i nepismenosti. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom. 2. Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. pasivnost. pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija. 58. Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog siromaštva. 4. neodgovorni).onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka. Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu.

ali i da treba kontrolisano da obezbedjuje socijalna davanja. Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguce eliminisati. klasnih odnosa i trzista. 6 Funkcionalisticke teorije . Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju. Zacetnici ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. vaspitanje koje ima za ciljda ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove.) 3. 2. Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja .Po marksistima. Marks se vise bavio teorijskim utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih produkcionih odnosa. . siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih. sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima. Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost. “siromasan”.polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo. Socijalni darvizam. Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema. da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa. dok se istovremeno redistributivnim merama i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. 7. Nizak drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu siromastvo.ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde. Prema tome. pa time povlace i visi drustveni status.1. zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima. a neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a drugi kao pripadnici razlicitih elita. Na drugoj strani. sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju. on smatra da se siromastvo. 8. koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drustvo.ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim preiodima. odnosno bogatstvo javlja kao neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa. Marksisticka shvatanja . To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva. Maltus se zalaze za moralno . on je smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara raste po aritmetickoj progresiji. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu. ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim mehanizmima eliminisati siromastvo. Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju normalno funkcionisanje drzave. Predstavnik je Vilfredo Pareto. Simbolicki interacionizam . “pripadnik srednjih slojeva” is l. od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. 5. politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama. pa cak predlaze I primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl. 4. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne. siromastvo je pre subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”.

socijalni i humani. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova. snabdevanje vodom i poljoprivreda. humanu i socijalnu. ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. 2. bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo 1. ukljucujuci i siromastvo. 60. ukoliko se to posebno zahteva. Metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne. odnosno siromaštva: materijalni. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. 3. Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji) koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu. Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda. infrastruktura. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. Drugi model koji ima multi dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa indikatora: dugovečnost. Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno siromaštvo. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. posto je svaka osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva. Engelovi koeficijenti korišćeni su često.59. obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. prevenciju sukoba i socijalni kapital. koja samtraju da je siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade. Indikatori i merila siromaštva Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. . Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava. Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva. Svaka od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije. sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta zastite siromasnih. obrazovanja i profesionalne obuke. dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek. stope nepismenosti i sl. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. stope smrtnosti odojčadi i porodilja. Unutar prve komponente prate se prihodi.

Vecina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija. a time i sadrzaja kriminala. koji su smatrali da komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka.4. kao indikator najnize linije ili apsolutnog siromastva. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala kao devijacije. 61. U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva. nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma. Ideja o dezalijenaciji. 6. najmladje i najstarije kategorije stanovnistva. 5. na koje drustvo reaguje sankcijama. koja se sastoji u krsenju zakonski propisanih normi. pored ostalog dosli su do saznanja da je 2000. tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita merila. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000.9 % u 1995god. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. da su u vecem riziku da postanu siromasni ili su to vec realno nezaposleni. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog razvoja. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće sistemima socijalne zaštite. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38. pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva. dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije. kao reakcija na siromastvo. kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja. koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivicnih dela. god. programe ili projekte borbe protiv siromastva. Kriminal i drustvene devijacije U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo. domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova. Kriminal je opsti za razlicite delove drustvenih devijacija. Ove cinjenice duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza. potrosacka korpa statistickog zavoda. Socijalni reformizam.1 % stanovnista u 1990 god i 28. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja. Najcesce se koristi tzv. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost. viseclana domacinstva sa decom. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom zasticene kao posebno drustveno znacenje. Do slicnog saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije bila siromasna. god bilo duplo vece nego 1990.5 %.visa linija siromastva. 7. porodice industrijskih radnika. onda kada se dostigne oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog kapitalistickog sistema. U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14. Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju veka bilo u stalnom porastu. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom . sto znaci das u nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva. kao i da su sluzbeno definisani sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva. karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih.

Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih. imovinu 4. Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal: Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra . Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti. do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi. javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa. drustveno. smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne. Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven. zbog cega se najcesce ipak pribegava pravnim definicijama. ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti.pravni i politicki system 2. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim definicijama. neke opste humane vrednosti 3. U sirem smislu. Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala.u materijalnom i moralnom smislu. i pokrenutih krivicnih postupaka i izrecenih sankcija na drugoj. koja pripadaju tim pojedincima.smislu cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija. . dok u osnovi izrazava i stiti interese vladajucih struktura i slojeva. Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal. licna. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja 6. a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje. gradjanska. odnosno pitanje granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak. da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. mocnih i bogatih struktura drustva. Promenljivost drustvenih normi. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. Izmedju ova dva ekstremna shvatanja. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje. savremeno krivicno pravo najcesce stiti: 1. kao posledica drustvenog kretanja i promena drustvenih vrednosti. Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija. N aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim devijacijama. socijalna i dr prava ljudi. koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. bez obzira na to da li su pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije. kriminal se odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme. da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain. ekonomski system 5. predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala. Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. ekonomska. raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u celini.

Organizovani kriminal Org. krm. odnosno krvnih. kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je neko osudjen prvi put i specijalni povrat. kojim su obuhvaceni svi pravosnazni osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam. Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal. Opsta klasifikacija kriminala Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala. Sadrzaj ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsniji. sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi. 3. . politickog. koje nemaju stalnu strukturu vec se sastavljaju popotrebi. otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca. seksualnih i drugih delikata. posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa 3. predstavlja vecu drustvenu opasnost. Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija. U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog. koji krivicna dela cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima 2. konspirativni siroko rasprostranjen model 2. koji podrazumeva ponavljanje dela.62. organizovani kriminal 63. poluorganizovani. Poseban vid organizovanog kriminala prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja. koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i. Ova druga vrsta povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna dela. Obicno se razlikuju dve podvrste povrata: opsti povrat. stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. visokim ekonomskim interesima. iznda svega. preduzetnicki tip Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima. zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile. odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom. monopolistickoj kontroli i uticaju. pogotovo istorodnih. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi. ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja. visoko strukturirana kriminala udruzenja u Americi javljaju se u 3 osnovna tipa: 1. promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba. privrednog. Ovaj vid kriminaliteta cesto ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta. koje imaju visoku potraznju. cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata. koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih dela upojedinim zemljama. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni. Prema tipu i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe: 1. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. Po misljenju Albanezea.

Koliko je medjunarodni kriminal mocan. Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju. jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih struktura. sto ga cini posebno mocnim i opasnim. kockanje i kockarske igre. Opsta kriminalizacija ekonomskih. odnosima sa savremenim svetom 3. velika profitabilnost.Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi. neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova 5. kao povezivanje. ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti 2. ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja. politicke i druge interese nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i 6. krm. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog okovratnika). udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa. Problem je jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti. vec za “relativno . Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa. snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama: 1. prostotucija i usluznim delatnostima vezanim za seksualne devijacije. socijalnih. kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava. medjunarodni terorizam is l. cesto je povezan sa politickim. uslovljenost prirodom ekonomskih. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva vida: 1. tako da se savremeni imovinski kriminal. u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i 2. sto cini efikasnost drustvene reakcije jos manje mogucom i efikasnom. nejednakosti i sukoba u savremenom svetu. Org. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti. ali se sve vise oblikuje kao medjunarodni. proizvodnje i prometa droga. predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske. politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja. politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju strukturu medjunarodnog kriminala. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije 4. 64. Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih vrednosti. politickim i dr. uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti. veza sa tzv zdravom ekonomijom. politickih i drugih podela. trgovine sirovinama i posebno energentima. Prema tome. ukljucujuci i pornografiju. neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih .

kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost. povrede ljudskih prava. već i ko su njegovi nosioci. dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. izgrađenih međunarodnih standarda. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. . Politički kriminal Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu. koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. Moglo bi se zaključiti. radi očuvanja političke ili neke druge moći. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava. bankarskih ili slicnih institucija. U savremenim društvima. pravnika. posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja. profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara. uključujući ne samo politička već i ekonomska.okupacioni kriminal. koje određuje krivično pravni sistem neke države. kulturna i druga. Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u preduzecima i drugim organizovanim ustanovama. politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava. Ideja je potekla od Saterlenda koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji. Do razvoja građanskih i demokratskih drušava. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka. odnosno počinoci. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. na osnovu. odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura. odnosno zelju da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. profesora i individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama 65. koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države. postoje i njegova etiološka i subjektivna strana. odnosno funkcionisanja države. zlostavljanje ljudi.lisavanje”. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje. Mozda je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih . Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. pored objektivne prirode političkog kriminala. manje više. privredni kriminal. ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. U širem smislu. Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. zahvaljujuci drustvenoj moci ovih drustvenih struktura. U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala. Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. Grin definise okupacioni kriminal kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. socijalna.

mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti. 13. 3. agresivan. emocionalno nestabilan tip. 5. antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti. ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou. egocentrični tip. koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti. primitivan tip. inferiorni tip. 6. ali ima vrlo niske društvene aspiracije. pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada. koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese. nomadski tip. pod uticajem alkohola. 11. koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola. 4. te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme. koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom. . nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela. tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. neetički tip. razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. 12. 2. U pitanju su: 1. neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja. koji se ponaša i reaguje primitivno. agresivan. hedonistički tip ili bespomoćan. kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti. polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma. nezreo. koji je u osnovi blizak primitivnom tipu. porive i mogućnosti. koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje. 9. s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja. kod koga inferiornost. 7. koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima. prilagođen niskim kulturnim standardima. Tipologija kriminalaca Postoje različite klasifikacije kriminala. što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja. neadaptirani mladalački tip. 8. neadaptirani odrasli tip. shvata posledice svog dela. 10.66. vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti. nezreo. agresivan. kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja. Jedna grupa autora stvorila je.

. zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled niti položaj među kriminalcima. Osnovni tipovi su profesionalni. Sa aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela. Oni kradu materijalna dobra većih vrednosti. poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom poslu. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti. utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist. najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne. pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. Oni su po pravilu mladi. Oni su posebno obučeni. b) preprodavci i prodavci ukradene robe. retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. ali ne i neminovno. i po pravilu nikada ne rade sami. pripadaju „eliti kriminalaca“ u klasičnom smislu. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. neodređeni tip.14. koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima. već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način. izuzev vrhunskih džeparoša. koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe. iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. Višestruki su povratnici. poluprofesionalni i situacioni kriminalci. prilagođen tip. koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način. Ponekad su specijalizovani. koja su manje opasna. Veoma su pokretljivi i snalažljivi. Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. izuzetno retko se udružuju. ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici. c) varalice. za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije. e) profesionalni šverceri. najčešće na veliko. ucene. imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta. s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja. koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno. koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) provalnici. pribavljajući na taj način svoje prihode. d) falsifikatori. takođe vrhunski profesionalci. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. 15. c) predstavnici činovničkog kriminala. dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti.

dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti. bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori. a ne njihove devijantnosti. čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama. iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama. i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane. i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi: a) sitni situacioni lopovi. Očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u . Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim. jer ostaju neotkriveni bez obzira na to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama. d) seksualni prestupnici. e) ostali situacioni kriminalci. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti. parcijalna i skromna istraživanja o tome. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala. neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. Zatim. treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. ali on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. „Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji. kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari. b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju. kada je u pitanju kriminal. koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme.Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena situacija dovode do devijacije. koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. posebno predstavlja organizovani kriminal. Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji. ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza. 67. U Srbiji. teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih karakteristika. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i bezobzirnog bogaćenja. jer su retka. mada u osnovi suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne. narkomani i socijalno ugroženi. dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti. Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni. c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra.

sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko. Društvena reakcija na kriminal? Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja. ne samo prema žrtvama već i pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti. i dalje najčešće muškarac. vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. Na drugoj strani. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike. zavisi od mnogih okolnosti. banaka. čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala. reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava. što obavezno predpostavlja negativnu društvenu reakciju. najčešće muškarac sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom. nestabilnog zanimanja. Promene u sadržajima. javnih i državnih službi. koji prate svaka inkriminisana ponašanja. iz nižih ili srednjih društvenih slojeva. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom. na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. društvena reakcija zavisi i od kaznene politike. odnosno upućivanje u kaznene ustanove. Razvijena savremena društva. sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine. kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom. predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina. uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima. iz različitih društvenih slojeva. učestala razračunavanja između kriminalnih grupa. uglavnom pripadnik kriminalne grupe. koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih . profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. često iz prividno stabilnih porodica. Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu. Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala. koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno. naoružan i nasilan. indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća. odnosno društva prema kriminalu. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije. sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti. 68. odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. sadržinski raznovrstan i selektivan. koji se smatraju manje opasnim. nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan. primenjujući u slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije. moguće su takve situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala.različitim formama udruživanja i povezivanja. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. što znači da je promenljiv. Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti. Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude.

raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije. Na drugoj strani. Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponasanja. koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija (upravljanje motornim vozilom) b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola). sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi. Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji. U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca krivicnog dela. pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima. U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno ono dete koje: 1. Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa. ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći. Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost. iz koga se izvodi termin vaspitna zapustenost za pojavu u celini. oni koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. Pojam maloletnickog prestupnistva? U kriminoloskoj. kriminalitet maloletnika itd. maloletnicka delikvencija. prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. Ne postoji posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. Pripadnici nižih društvenih slojeva. svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja 2. kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. pravnoj . koje se smatra blazim vidom devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete. Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u 2 grupe: a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira 3. poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema. socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva. koji se sastoje u krsenju pravno sankcionisanih normi. Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika. zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. grupe ili institucije propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika. a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u vaspitanju mladih. kao sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika. podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama licnosti. posrbljen strani termin za maloletnicko . cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom. u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika. Pod asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja.društvenih interesa ili vrednosti. 69. Moćniji društveni slojevi. dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari. asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih.

zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto. oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. s tim sto se kocentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1. obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva i privatnih.socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno.socijalno sazrevanje. 71. sa jedne strane. potreba za takmicenjem i sl. Po pravilu. U vecini drzava socijalno.pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen. znatizelja. iako su neki vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica. vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji. pre svega. 70. potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem.patoloskog transfera i normalnog razvoja. . s tim sto se sazrevanjem ta odgovornost povecava. Uvek se odredjuje uzrasna granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra granica do koje se postuje poseban drustveno. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica. Psiho. a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja. sa druge strane.pravno uredjuje na poseban nacin. jer neke osobenosti tog uzrasta pogoduju devijantnom ponasanju. pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da shvate te posledice. godine. zahvaljujuci uvazavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho. i razlika vezanih za drustvene uzroke prestupnickog i devijantnog ponasanja. Razvoj savremene psihologije. pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF.prestupnistvo. sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano. 1988). u okviru kojih se oni smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje. dok s druge strane.socijalnog statusa. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga. i 21.fizicki brze. drzavnih ili drustvenih dobara. Karakteristike maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja. s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije. jer svaka nova generacija sazreva bioloski. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih.pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije. U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja. traganje za novim iskustvima i uzbudjenima. Bitne razlike nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih. Granica punoletstva odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16.a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja. ali u odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja. dok im je razvoj savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja.

cijom zatitom i resocijalizacijom se bave. Postoji nekoliko nivoa medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog prestupnistva: 1. vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja. uz odgovarajucu podelu uloga. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike). pa se ocekuje drustvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak. 3. pokusaj samoubistva i samoubistva. koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko sebe i ne moraju imati obelezja devijacija.Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela. U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika. u formi alkoholizma. zavisnost od droga. 2. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih. Organizovani kriminal. koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. razvrstani prema uzrastu dece i omladine. 4. opsta prevencija. Oni su sve vise izvrsioci nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih. vaspitne ustanove opsteg tipa. 72. upucuju Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. 3. ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard porodice. takodje beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme. Decijacije samounistenja. 2. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika. 2. Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo? Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. vec i kriminalne aktivnosti. kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike. 5. koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece. Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. kao vid reakcije na nepovoljne drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota. Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga: 1. . Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima. Drustvenom zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i timskog rada. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika. maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. 6. u koje se malolenici koji pored prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje. Pored centara za socijalni rad znacajne sui uloge vaspitnih ustanova. ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme. centralnu i odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva.

sto neminovno void nizu nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog. sto bi posredno imalo opste preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika. fizickog zd. Univerzalno je prihvacena defin.alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost. ove mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. . Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem. Npr. nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do negativnih posledica. upravo zbog toga s emogu naci i medic. ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici. Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnistvo maloletnika. dok je istovremeno veoma rasireni slozen socijalni problem.2. vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma. posto postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi.). odnosi na potreban. Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili prestupnistvo u razlicitim vidovima. pri cemu ispoljavaju bilo otvorene drustvene poremecaje. koja je posledica navike ili navikavanja. Imajuci u vidu razlicite pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je. stecena navikom. specijlana prevencija. fizickog zravlja. pa se zato ovim problemom bave razlicite naucne discipline. koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika. 73. i social. Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obicaja i dijetetskih navika neke zajenice. Drugi primer bio bi razvijen system socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva. 3. bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje. sto za posledicu ima psihicka i fizicka ostecenja i propadanja. koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za naviku. posto sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite. koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva. porem. Medjutim. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece. i kao soc. Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao hronicna progresivna bolest. odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica. poremeceni odnosi sa sredinom idr. To se. teorije. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti. Neki sadrzaji i sredstva socijalne politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. problem i prema kojoj se alkoholicarima smatraju. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma. kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih uzrastu maloletnika. njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje. Pojam alkoholizma? Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba.. Elementi medicinske definicije su: osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pica. SZO (svetska zdravstvena organizacija). odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. sa elementima fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma). koja alkoholizam opisuje i kao med. odnosno prema rizicnim porodicama. postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice koje mogu biti (dusevni poremecaj.

Ova faza po Jelineku traje godinu dana. sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu. 2. dolazi da tremora misica. zapustanje u svakom pogledu. Pijenje u drustvu. U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola). u nekim slucajevima i duze.gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja. gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponasanja. je vec odlika hronicnog alkoholizma. alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa i ponasanja. Pad tolerancije je odlika ove faze. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike. kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije. Da bi se razvila toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih. ali se ne javlja gubitak kontrole. drustveno znacenja upotrebe alkohola. javljaju se ozbiljni licni. odsustvo izbora pica (pije bilo sta).prati postojanje drustvene tolerancije. Ovu fazu prate: alkoholna amnezija.navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu. pad tolerancije. Kod ove grupe alkoholicara jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. jer covek ne moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi. motiva i razloga opijanja. U ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. za apetit). sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju. Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara? Alkoholizam karakterise dug razvojni process. nedefinisanih strahova.javlja se psihicka zavisnost. predstavlj pocetnu fazu alkoholizma. 2. Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. fizicko i socijalno propadanje. ekstravagantno i rasipnicko ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. kada covek ima nedovoljno potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. tesko psihicko. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista). Postoje mogucnost apstinencije. posledice su vezane za poremecaje odnosa sa drugim ljudima. veoma ceste alkoholne amnezije. ali svejdeno. ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5 karakteristicnih tipova: 1. uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina. postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti. Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola. jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije. tako da se upotreba alkohola ponavlja. kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi. nemogucnost apstinencije. porodicni. profesionalni sukobi.74.nekontrolisano pijenje. pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara. Kod ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija. Iako alkoholicar u ovoj fazi pije sam. 3. 2. Ova faza traje od1-3 godine. ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. Kompulzivno pijenje. Ovaj tip se . Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste.

Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti. ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino urodjenih faktora. lai ne u velikim kolicinama. jer oni kontinuirano piju. U ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). javljaju se fizicke posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece. koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponasanju. Ove teorije pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma. 3. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma? U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju kontrolu samo do prve case). jos uvek postoji mogucnost apstinencije. Psiholoske teorije su veoma znacajne. Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije. al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju. sto znaci da je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. Frojd je bio u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu. Ovde se javljaju teskioblici poremecaja odnosa sa okruzenjem. 75. Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija anomije. etiketiranje i potkulture. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond ase opijaju danima. pre svega: Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije. oboljenja probavnog tratka. imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana. Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja. tihi i povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. 5. temperamenta i karaktera postaju ranjive i osetljive na alkoholizam. Posebno su interesantistavovi psihoanalize. 4. 3. Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: .naziva jos i mediteranski jer je rasiren u zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola. Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drustvenim uzrocima. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole. 2.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako postici ali je to prividno. posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem. ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma. tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica. stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema treznjenja. vec i za razvoj razlicitih modela i aspekata terapije.

onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari. 2. intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano. pre svega. 3. Rec je o socijalnim. Alk. postavlja velike zahteve porodici. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom ekonosmke posledice. u duzem period ostecuje mozak. potrosnje i uzimanje alk. Kod mnogih alk.1. Prisustvo izrazite anksioznosti. jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu. agresivan. U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna zrtva. 4. koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno. Medjutim tip licnosti opredeljuje. Istrazivanja pokazuju tipicne nacine reagovanja na unosenje alkohola u organizam: 0. 5. Licnost je uzrok alkoholizma. 2. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podsticu alkoholizam.5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa. 77. dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. nesigurne i depresivne osobe. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma. povremeno ili na duze odlazi od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. Drustvena reakcija na alkoholizam? To su: 1. kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto duzem roku u odnosu na druge droge. Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. nedostatak strpljenja. stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu. 0. dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. ne kritican je. 0.2% dolazi do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota mogu pogodovati pojavi alkoholizma. 76.4-0. jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda. Je reg. pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu. Znacajnije posledice alkoholizma? To su: 1. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari. Tavko ponasanje alkoholicara vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske) porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima. Alkoholicar postaje sebican. resavanje problema. Kad je rec o psiholsokim karakteristikama. kao i od osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte.05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo. ucenje. preosetljive. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine.15% je vec visoka alkoholna intoksikacija. Alkohol je psihoaktivna supstanca. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti. Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje. Postoje saznanja da. 0. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost. . Kod alk. 3.

Pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo fizicku zavisnost. 78. Izaziva jedne ili vise psihickih ili somatskih funkcija organizma. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Prvih 15 dana uce se teorije o alkoholizmu i polaze se ispit. koje ukljucuje prinudu da se droga ponovo uzima. koji obuhvata alkoholizam. 4. Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme. u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. 3. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga.2. tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk: -averzivna terapija -terapija kontrolisanog pijenja -terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji 2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara) 3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina. sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga? To su: . Nezainteresovanost 5. sto proizilazi iz interakcije izmedju organizma i droge. Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze: . Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga. Celoviti program ii prevencija alkoholizma Modeli tretmana alkoholicara su: 1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara moze biti: dobrovoljno i obavezno. stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena. kao i kafeizam nikotinizam i teizam. Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa). Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti. Definisanost pojma zavisnosti od droga? Kada je rec o strucnoj literaturi.Stabilizaciona faza (traje godinu dana. Osnovni ciljevi ove terapije su:potpuna apstinencija od alkohola. a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma. Karakt. Nakon masec dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice) . Psihicki efekti. kompl. seanse se odvijaju jednom nedeljno. zavisnost od droga. 79.Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Najopstija def. Osnovna karakt.

Morfijum pa su tako postali zavisnici. 3) Politoksikomanije. podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno. marihuana i LSD. 81.zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena ) .1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge. kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature. drhtavica. rekreativih sl. Veka da se siri u americi . Droga poput extasy. osete. osecaje i raspolozenja. Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga: .tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do apstinencijalnog sindroma. Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe: 1) Velike toksikomanije. Opsta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju. najcesce vezane za uzimanje hasisa. kafeizam i slicno. one obicno sadrze sledece klasifikacione grupe: 1) Epizodne toksikomanije. grcevi. 2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa? 1. nikotinizam. teizam. Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti. odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu ranijom kolicinom droge. kao specifican tip narkomana: . koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost. 2) Blage zavisnosti 3) Prava zavisnost 4) Povratnicka zavisnost 80. veoma cesti smrtni ishodi). mucnina is l. koje se odnose na eteromanije. 2) Male toksikomanije. politoksimanija eksperimentisanje.primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti) -rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila) 3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih.koje oni dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti. kanabizam i kokainsku zavisnost. pa je zato stalno neophodno povecavati dozu. Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20. najcesce: -leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. 3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge. Zavisnost tipa kanabis: Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje.kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe) .nekontrolisane droge. Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije? To su: 1) Klasični.stari narkomani. medikamentoznu zavisnost. jer ima je droga dostupna -umetnici -najsiromasniji slojevi u nekim zemljama 2) Eksperimentatori. -medicinsko osobolje. od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis. Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate.

osecaj toplote. Ove droge se unose u organizam pusenjem. Opijum je osuseni mlecni sok. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku zavisnost i javlja se tolerancija. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom. slabljenja paznje itd. jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe.se dobija iz jedne vrste meksicke gljive . relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga. 2. fizicka depresija. reakcija panike. odustvo bola i povlacenje u sebe) 3. Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma. -mora da nauci da nabavi drogu. Faza udarnog dejstva (telesna senzacija. psilocibin koji . Tako da su u prodaji retko nalazi cist. Krizom sto dovodi do brzog soc. Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti . Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san) Posle budjena oseca se umor.Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge.Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze . Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa? 1. Snazan je analgetik i hipnotik. anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme. Zavisnost halucinogenog tipa: U halucinogene droge spadaju: meskalin. sa teskom aps. usmrkavanjem i inekcijama. mlekom u prahu i sl. tako da euforicki efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja. U tom procesu pojedinac mora da nauci: 1. I moralnog propadanja. pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki poremecaji. Medjutim. Najjaci efekti postizu kad se droga unosi intravenski. kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze. javlja se smirenost blaga euforija. -Da prepozna pozeljne efekte droge 3. tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva apstinencijalni sindrom.tako da je vrlo lako preterati u kolicini uzete droge . koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) . Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana. misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti. LSD 25 . a zavisnost od heroina nastupa vrlo brzo.Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek . umor. . Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze. -da uziva u efektima iste 4. i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma: 1.Za zavisnost heroinskog tipa karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga: . Najcesce se kao efeksti marihuane navode stanja euforije.Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna (predoziranje). Heroin ima snazno euforicno dejstvo. koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka. koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice . Izaziva euforicne efekte koji su praceni blagim hipnotickim opustanjem.parazita koji napada klas razi. 82. Droga tipa kanabis neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija. a zatim faza sna koja traje nekoliko casova.u okviru Hipy pokreta. -tehniku pusenja marihuana 2. ubrzan rad srca) – 2.

povratne psihicke reakcije. Zavisnost kokainskog tipa: Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija. Sedativi (pilule za spavanje. meskalin. Najcesce se uzima usmrkavanjem. trankilizatori. Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima. slusne i vidne halucinacije. fluidnom stanju Emocionalna labilnost Halucinacije Osecaj iracionalnosti Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji. dok se fizicka zavisnost ne javlja.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih psihickih reakcija i poremecaja cula.a nekad i sa kockom secera natopljenom ovom supstancom. amfetamini) 4. morfijum) 2. hronicne izmene licnosti. dolazi do kozne. kad izostane drustvena reakcija.Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane zavisnosti.akutne psihicke reakcije panike . u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge pocinje da biva vidljivo. barbiturate) 3. Najcesci efekti LSD-a : Poremecaj u percepciji prostora i vremena. stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i fizicke moci. crack. Narkotici (opijum. kad drustvena sredina pocinej da reaguje. Halucinogenici (LSD. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”. Na osnovu ovih kriterijuma sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe: 1. . Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih? Opste karakteristike zavisnosti od droga: . 2. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti. sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge. narkoman prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruzenja. 83. Efekti su stimulativni. koje su najverovatnije posledica potrebe za drogom. Fenomen sinestezije Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu Svet je u stalnom . Javljaju se delirantne ideje.LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta . PCP). Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju. ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost.produzene psihoticne reakcije tipa sizofrenije. Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. pejotl. Stimulanti (kokain. . Primarna narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano.Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti.a redje oralno i IV. niti postoji tolerancija.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i nekoliko dana nakon unosenja droge. Do prelaska primarne narkomanske dev. heroin.

3. zato sto je ona vezana za sam promet droge i. Za vecinu narkomana najvazniji razlozi vezivanja za grupu su: -zajednicko uzivanje droge -mogucnost nabavke droge -osecanje zasicenosti -uzajamno razumevanje -postojanje slicnih ideja i stila zivota. primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota. 5. 4. zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga. Nagradjivanja za progres u promena navika. interesa i pozicije mladih u savremenim drustvima. muzike i sl. odevanja. za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura. 84. Odnosima i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga. Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije. odnosno nekog svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana. -grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga -u grupi se stvara system racionalizacije. 4. Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije. najpre. . 2. ponasanje i stila. Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu: 1. Drustvena reakcija na narkomanije: U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. Ova svojstva mladosti mogu takodje predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima. Naime. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo. licnost mladog narkomana. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama pozitivnog i neg. dok kod klasicnih narkomana postoji individualno koriscene droge. Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana? Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. 3. Medicinski model. Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba. Socio-kulturni model. 6. kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uzivoacima droge 2.Narkomanije mladih: Narkomanija mladih su visoko zastupljeni.

Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka. odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje vec je potrebno: 1. narocito one koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. 2. Tipa medicinsko-psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije. kokain. stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja. Zavisnik koji je ostao bez droge.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. vrsnjackim grupama. -drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav.Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori. -negovati odnose zavisnika sa porodicom. obijanje apoteka. LSD. Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama. -podsticati poztivne stilove i nacine zivota. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogucavanje uzivanja istih. Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja. Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga: 1. psih. Prevencija narkomanije: Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u : -socijalnim uslovima zivota. -blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije. 3. . 4. mikrosocijalnim okruzenjem. soc. zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim situacijama. Posebna prevencija ima za cilj: -sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i dr. koje je dobrovoljno i odvija se u psih. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab. Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva: -potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i -poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja. Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije: Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. -kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama. -Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima -sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge. reagovanja na zavisnosti droga: -lecenje zavisnika od droge. Ustanove) ali se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti.ustanovama primenom odr. Klinike. falsifikovanje recepata itd.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod uticajem droge. 2. na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas. Tako se. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga. To znaci da zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nacin dosli do nje. Od droga. U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr. Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin.

Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija. devijacija nastaju po pravilu. potreba. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je unapred def. Izvitoperenja seksualnih potreba? Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima. koje su znacajne. Silovanje takodje pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i -Socijalni aspekt. Kao i sve dr. devijacija. brodovi. Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema. I psihopatoloskih izvitoperenja seks. -drugi element definicije je promiskuitetnost.tipovi prostitutki i uzroci prostitucije? Postoje 2 najopstija tipa: . ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seks. Medju devijacijama. U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc. potrebe za drugim ljudima posebno osobama suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih. sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge. ravoju. prostitucija.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti. Ljudske potrebe i seks. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija? Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri psihopatalogije.potreba u pogledu njihovog sadrzaja. Na slican nacin. ali u odredjenim slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor. nacina i forme. koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe. voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks. izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks. 85. kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera. koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks. kao dva prisutna i rasirena vida seks. U ovom smislu prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. Oblici prostitucije. 87. musk ii zenski internatii sl).devijacija. lezbejstvo i pederastija.Pored krivicnih dela neki zavisnici cine i razlicite prekrsaje. kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje. psih.potreba i njihovu drustvenu kontrolu. Elementi ove definicije ove pojave su: -prostitucija je prizanje seks. potreba gde se podrazumeva upotreba sile. 86. Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama. u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. Fetisizam. potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. ali se obicno smatraju manje opasnim. Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima. usmerenja mladje osobe i deca.usluga za naknadu. odnosno odsustvo emocija. -terci element def. Postoje dva aspekta seks. Potreba coveka: -Psiholoski aspekt. Potreba koje su posledica dusevnih bolesti. nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks.

uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ? Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina. Drustveni odnos prostituka-musterija: Prostitucija je komercijalizovani odnos. U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. Losa obrazovna i kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost.1. -Klasicne prostitutke. 88. 2. -devojke za poslovnu pratnju. 5. kongresna. 3. motelska. -radnicke prostitutke. Socijalne karakteristike prostitutki.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece gradske sredine. 3. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela. koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije. Druga opsta . Neki karakteristicni tipovi prostitutki U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. vrlo nizak socijalni status. Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave. kojima obicno rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad obavljanjem prostitucije. 5. -povremene ili periodicne prostitutke. -hotelske ili barske prostitutke.kafanska. 6. Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju akterima prostitucije. Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. 2. -kongresne prostitutke. -ulicne prostitutke. koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj koji trazi i placa usluge. -turisticke prostitutke. sajamska.neorganizovanu prostituciju karakt. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati. -soferske ili drumske prostituke. a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu. Korporacijske ili preduzetnicke -devojke na poziv. Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruza usluge. 4. Tako vecina prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje. uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja. odnosno iz radnickih i zemljoradnickih porodica. dok je klijent najcesce zasticen.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti.Vidovi organizovane prostitucije su turisticka. drumska i lucka. nepovoljni uslovi zivota. Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: -homoseksualna -heteroseksualna.losi uslovi obavljanja delatnosti. 4. a pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko isudjuje. 2. posebno medju prostitucije.

Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja? Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje. obrazovne i druge mere usmerene prema: -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu. ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim. koji podsticu nastajanje prostitucije. niti mesto za opstanak. 90. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i morala. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti. prinuda od strane poslodavca.prevencija i rehabilitacija? 1. Uzroci prostitucije: -drustveno-ekonomski faktori. dovoljno je da je platezno sposoban. Jedan domaci autor . U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da zive posteno i moralno. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju. Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija. Neki znacajniji uzroci prostitucije: Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost. pa cak i neki vidovi zastite prostitutki. Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti. Drustvena reakcija na prostituciju. niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja. klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke. ni sigurno boraviste. koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom. Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise. Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razlicite socijalne. Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka. Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti prostitutki. 5. 2. Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju. 4. psiholoske. ni zanat. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki. 89. Posto se njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima. ekonomske.nizak drustveni polozaj. -pomoc u nalazenju zaposlenja. bez obzira da li su skitnice ili ne. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. sto je sigurno das u prosjaci mobilni. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su opste. lose i nesigurne uslove zivota. 3. Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki. Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost. posebne i specijalne preventivne mere.funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. -licni faktori.

.drustveni uslovi su dominirajuci. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili zanimanja. Socijalna izolacija. Prosjacenje je posledica reprodukcije siromastva. Prosjacenja. 5. Klasnih drustava. Vec sa pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima. -odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga. imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova: 1. .rasirenost je jedna od karakt. Rec je o tome da neke osobine licnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota. procesa i aktivnosti.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije.Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici. -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir. 7. vidovi i nacini prosjacenja. posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje. kao karakt. 4.namaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do mesta. 91. prostorna mobilnost je bitna karakt. 6. sadrzaji. izdrzavajuci se od materijalnih sredstava. Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga. postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara. a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama. izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje. obelezje ove devijacije. znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa. 3. zive u losim soc. u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka. 3. Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike? 1. ekonomskim i kult. uz manje rizike od sankcija. Ovoj grupi pripadaju posebno: -socijalno-ekonomski uslovi -Profesionalni uslovi -soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja? 1. Uslovima pa su zavisni od drugih. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u srbiji. -Soc-politicki uzroci (ratovi) 2. Sastavni delovi ove definicije su: -trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom. stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt.napravio je razliku izmedju pojmova besposlicara i skitnice i prosjaka. marginalizacija. -sticanje materijalnih vrednosti. 2.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama. bilo stvari od vrednosti. 92.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja. 2.

-socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici. zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe.zatvora.socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa.potrebe za druzenjem. kolektivno prosjacenje. posledice. kao i mnogi isluzeni alkoholicari. narkomani i prostitutke.3. stim sto postoji odsustvo socijalne zastite. Kockanje i kockarske igre? Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske.pripadnoscu. ratova is l. starih. reakcija se ispoljava u dva vida: -sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira.siromasni. -socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje. radoscu. Najcesci tipovi prosjaka Postoje 3 grupe: 1. 1. pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke druge devijacije. imaju prakticno iskustvo u pridobijanju musterija.odbojnost i moralna osuda prosjaka. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada. to su slucajni i prosjaci iz navike. 3.profesionalni prosjaci. specificna po takmicarskom karakteru. 3. 94. prostorno su pokretljivi. Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre. prezir i odbacivanje. ekonomske i soc. mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi prosjake. -gradska sirotinja seoskog porekla. Drustvena reakcija na prosjacenje? Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva. 93. 4. Opste odlike i vrste igara? U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje. Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja: 1. 2. Kad je rec o drustvu u Srbiji. Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1. 2. . 5.Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim. pa je njihova osnovna funkcija bila da obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika. 2. u principu. 95. grupno. 3.koji poseduju specificne tehnike prosjacenja.koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog drustvenih kriza u ekonomiji. sankcije.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija. Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter. 4. npr mentalno ometeni i lako dusevni oboleli. u vidu zogosanja. 2. smrtne kazne i sl. Sve igre imaju. slobodom pokreta i sl. individualno.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja.

Kockanje je ustvari izvitoperenje igre.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre? Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju. Pored prof. vrste. igara. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja. Posledicama. Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. gubljenju i dobijanju. Kao sto su odlicno poznavanje tehnike kockanja. njegovih socijalnih odnosa i obicaja. samodokazivanjem. U nekim drzavama. sankcijama podleze samo kockanje na javnom mestu. Neki znacajni uzroci kockanja Podeljeni su u 4 osnove grupe: 1. predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i karakt. zanost i strast.kockanja. deo slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom. putem razlicitih vidova kockarskih igara. kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija. obmane i prevare. Negativne ekonosmke i soc. takmicanjem i potcinjavanjem 4. koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama.doma i porodicne podrske. medju kojima su potreba za izazovom. Kockara. organizovanje i omogucavanje kockanja). jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja. Kockara. Materijalna dobit kao ciljni rezultat. krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije. Karakteristike kockara i kockanja? Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu. . vestina. jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. 2.zastite. pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima id a smanji rizik gubitka. Posledice. ali je i njegova odlucujuca karak. Psiholoski faktori. Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. kockari retko koriste neke oblike soc. materijalnih vrednosti. dok osobe viseg drustvenog statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem. Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja. za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora: 1. 3. iskustva. Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i 2. ali se u sustini ne razlikuju bitnije od prof. Prema tome. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja. Ili poluprof. U soc. Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat.U osnovi. Naime. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda. Medju njima su najcesce zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju.zastite. 97. kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju. u principu. koje ostaju bey sredstava za zivot. Odlucujuca vrednosna karakt. 96.

patoloska pojava. medjuodnosa pojedinca. narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim vidovima. Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije. jer one predstavljaju spec. koja remeti organsku harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu. Agresije su predmet interesovanja razlicitih nauka: prava. U tom smislu. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu. sukobi i agresije su sastavni deo funkc.opozicija i tenzija.drustva. Osim povezanosti sa kriminalom. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije. podela uloga i dobrog funk.dok se mat. koji je deo covekove prirode. Kao takve one su deo drustvene strukture. izrazavajuci njihovu negativnu ocenu. U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam. Kockanje i druge drustvene devijacije Kockanje. Teorijska objasnjenja prirode agresije Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona.drustvenih grupa i globalnih drustava. . pri cemu disfunkcije imaju blazi nivo. kao drustvena devijacija.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati. pa otuda nece biti ni razloga za sukobe.postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom. 98. Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza.prostitucijom i besposlicenjem. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao . povezano je sa kriminalom. posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u drustvu.suprotnost. a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih. Trecu grupu cine socioloske teorije. frustracijama. Poseban vid org.kriminologije.drustva.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo. sukob. ne moralna cinjenica.pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom. Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi. a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za osujucenje nekih potreba. koje polaze od stave das u agresije reakcija na razlicite vrste tenzija.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija.reakcije. psihologije.pa cak i biologije. Agresija se javlja kao reakcija na frustracije.tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr. Po ovoj orjentaciji.vid drustvenih odnosa.drustvenih grupa. ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu funkciju u drustvu. Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca. stim sto se nesme zanemariti i saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste. Drustvenih institucija stim sto funk.Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos. Pojam agresije? Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila. Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem. konflikt. jer remete normalno funkc. Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org.ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem razl.koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja. sukob je drustvena bolest. posto ce svi ljudi biti jednaki.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija.

ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc 2. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija? Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima: 1. Ratovi i krvna osveta? Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno drustvene uzroke najcesce ekonomske . Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije. Italijanski mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage. 2. drustva i istorije. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili izmedju velikih drustvenih grupa. sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa. socijalnih odnosa. ekonomskih. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota prava i materijalnih dobara. dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja.Uopsteno receno.gradjanski ratovi i svetski ratovi. Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih. 99.rasni ratovi. Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje drustvene grupe.verski ratovi.socijalne.kolektivnih. materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti. politicke. .Imajuci u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o razl tipovima agresija poput individualnih. uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa. i potcinjenih drustvenih slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu.kulturne ili religijske prirode.grpunih.neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo. pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte.medjunarodnih ili globalnih. 100.Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo permanentno postojanje. slojeva.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po principu saradnje. u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i strukture. Tipovi agresija Postoje dva najopstija tipa agresija: 1. Odnosi sukoba postoje. grupa i pojedinaca u odnosu na drustvene. Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava). smatrajuci da se politick ii svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom.One se mogu odvijati na makrodrustvenom planu npr ratovi pobune i revolucije . Odnosi moci .

ali je jako prisutan u mnogim drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima. Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca.Krvna osveta je slozen drustveni problem. Planu i karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile. Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna. Psihopatski tip 3.Istorijski gledano . Sadisticki tip 6. Po pravilu. koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani. Normalni tip 2. Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva: 1. ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa.Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike. Ubica osvetnik 5. kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. Ubistva itelesne povrede su najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture ukoliko se ponavljaju. koji cesto vodi do ubistva. susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje.dok se krvna osveta ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub).Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika. Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa. Rodbinski. krvna osveta . Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija. Ubistva i telesne povrede? Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija. Alkoholicarski tip 4. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu.Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci . Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu. sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile. Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni. 101. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmedju radnih grupa. razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po posledicama. Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog zivota). dok povrede karakterisu povrat. nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu: 1.nastala je u vreme nerazvijenosti drzave. 48% ispitanika. koji drustvene sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota. Postoje razlicite klasifikacije ubica. koje se odvijaju na mirkosoc. vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama. Sizofreni tip 102. Siledzijstvo i vandalizam? Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu.Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu. . ali su zato rasirenije. 2.Prvobitna krvna osveta bila je nesrazmerna i surova. ne proizilaze iz sukoba.kao deo obicajnog prava . ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto vezana sa razbojnistvima).

institucija i drugih tipova dr.zaplasenost. 4.izgubljeni pogled itd. obuca. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja. dok u sirem smislu moze predst.ugrozava zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj. institucija. Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl.kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti.interesima i licnim osobinama. postupke i ponasanja grupa.psihicke. Nasilje karakterise primena fizicke sile. Materijalnih drustvenih vrednosti. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad.psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka.organizacija ili globalnih drustava u odnosima prema ljudima. udaranje razzlicitim predmetima dete po telu i glavi. strah.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol.razlicitog sadrzaja.cija je sustina u koriscenju i iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih. cupanje kosom.sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana. kulturnih i istorisjkih vrednosti.grupa i institucija i globalnih drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol. nasilno uranjanje u vodu. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija. Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive.nepruzanje pomoci i zastite itd.a njegova licnost se potcenjuje. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama. Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture. Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca.omalovazava i ugrozava. psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca.politicke ili neke druge sile kojima se ugrozava fizicki.psihicka ili druga ostecenja. sloboda. odeca. Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa. skitnja. Nasilje nad decom? Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba.modrice i ostecenja prepoznatljivog oblika. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore. fizicka ili psihicka ostecenja. . U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte.ustanova ili org. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. intregriteta licnosti. 103.u odnosima sa decom.ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot deteta. U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom: 1. alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje.sklonosti i talenti deteta.kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. dr.dr. modela zivota i obrazaca ponasanja koje namece neko drustvo. intresa.kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i interesa deteta.mogucnosti. Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva.zastita zdravlja itd) 3. Skala nehumanih odnosa prema deci: 1.Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta.ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih. Kao indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla. 5.koje karakterise upotreba fizicke. 2.

samoubistvo je deo religijskih obicaja. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna.pokusaji samoubistva.koje karakterise zapostavljanje. Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.medicine id r. gestovni ili fizicki kontakt sa seks.nasilje predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni.povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. U vecini religija samoub. Samoubistvo se javlja i kao kult. Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva. bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika odredjenih bolesti. prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa.prikazivanje nasilnistva itd. Ova vrsta samoubistva bila je motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih plemena. drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim slucajevima.kada je najmanje jedan od ucesnika maloletna osoba. Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro. naglaseno crvenilo ili povrede genitalnih organa. 3. principa i ponasanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe.ali je ovde pre rec o moralom sudu. Motivi ovih samoubistava su najcesce samokaznjavanje. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva.sadrzajem. Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. Medicina se ipak.poremecaji ponasanja. U nekim drugim rel. ugrozavanje. i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim pokretima. Samoubistvo je deo moralnih principa.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike. etnologije.vidljivo povlacenje. Seks.poremecaj sna.agresivnost.gubitak osecaja za vreme i proctor.lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika.antropologije.pokreta. U ovom smislu.modrice.stanja. koji prati odsustvo volje.nauka etnografije.psihologije.regresivno ponasanje.nauke ili antropologije.iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Dirkema. sudva i ponasanja.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje.a ne o naucnom stavu. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva? Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva. kao pojave.prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme.2. Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl. verbalni napadi. kriminologije. Najcesci indikatori psihickog nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju.najcesce u vidu: emocionalne hladnoce. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama.zabrane. zelje. zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja.povlacenje u sebe itd. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja. 104. moguca trudnoca.enureza i enkopreza.osveta. Prepoznatljivi oblici seks. Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi. upotrebe pogrdnih imena. uskracivanje ljubavi i paznje. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban.a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.sociologije. vredjanje. Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti.se tretira kao greh. Ova tendencija dezintegracije i destrukcije . podsmevanje. Naucna istrazivanja pocinju relativno rano.nagona. Samoubistvo je predmet bavljenja razl. U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila.invaliditeta ili naslednih faktora.znaci venericnih bolesti.zdr. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca.cija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj.htenja i prihvatanja. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija.

Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko. Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana vrednost-zivot. reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove.planu. politicke i porodicne zajednice kojoj pojedinac pripada. Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na pojedinca. 4.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju. Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca. Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni. kako na makro tako i na mikrosoc.ciju superiornost on prihvata.Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije.ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. Statistika: • Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola . Dirkemova tipologija: 1. Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na sto hiljada). obrazovnim i drugim ustavnovama . karakteristike. drugim recima. nefleksibilnije u nekim vidovima promena. Pokusaj samoubistva? . 2. • Ekonomske . 3. Akt agresije je aktivna manifestacija instinkta smrti.Egoizam je stanje u kome se individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim .srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada). dinamiku. 6. 107. Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni problem. • Nize stope su kod ozenjenih • Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva.Drustvo kontrolise pojedinca putem sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na pojedinca.Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji. tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistvo. Samoubistvo. • Stopa samoubistva raste sa godinama starosti • Sukobi i nesporazumi sa porodicom. kao drustvena cinjenica. • Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili profesinalnih skupina.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca. koji ima sopstvenu etiologiju. politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci samoubistva.

Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja samoubistva. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste. . Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno ugrozenih. Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja.Drustvena zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca.zbog cega ono cesto izaziva strah i povlaci osudu.baksisa i slicno. Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova.kamikaze su slavljene i uvazavane. Odobravanje je vezano za mitsko-religijska .ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike.To su : progresivno stesnjenje.Medju najbitnijim navode se : • Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija) • Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci. 3. Korupcija ima svoje administrativne. Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva nema velikih razlika.Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i drzavnim sluzbama.prikljucivanje porodici) Drustvena reakcija na samoubistvo? Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa: 1.obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa. pravosudnih i upravnih tela. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom.mentalno obolelih. 2. primanja poklona.podmitljivost. Naravno.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima samoubistva.narkomana i dr. izvrsnih . pravne. bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama. ucena.dok je kasnije prosiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih. Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za dusevno stanje uoci samoubistva. politicke. Korupcija? Korupcija (corrumpeze. vatrenim oruzjem isl.lat.alkoholicara .presecanjem krvnih sudova. 4. Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije.U osnovi. tako su npr pokusaji cesci od samoubistava.poput zakonodavstva .dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa visine. Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih.potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji. . pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota. . socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje.hronicno neizlecivih ljudi u socijalnoj i licnoj krizi. iako se uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita.ali cin nije dovrsen i smrt nije nastupila. ekonomske.samoagresivnost i bekstvo u irealnost. a stariji cesce vrse samoubistva.-pokvarenost.

Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponasanja. procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica. socijalnih. • Vldine nabavke.Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu. visoka birokratizacija.kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih. S druge strane.definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standard. . monopoli. drzavne koncesije.Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi. Socioloski posmatrano. smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju.ekonomskih i drugih drustvenih uloga. . • Vladinog posredovnja u nabavkama. • Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika.naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije. prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje van zakonskih okvira. Smart se da ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes naspram licnog. znaci zloupotrebu javne funkcije.privatno i sluzbeno. moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi. • Tajni i diskrecioni fondovi.Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike. Korupcija zasnovana ka javnom interesu. Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije. radi sticanja licne ili privatne koristi. kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih subekata (davaoci i primaoci mita). • Monopol nad informacijama. glavni uzroci korupcije u visoka koncentracija bogatstva. Postavlja se pitanje da li je i nepoizam vid korucije. Tipicni aspekti i vidovi korupcije? Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u privatnu korist. • Kontrole cena. U socioloskoj perspektivi. definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama. moc i autoritet. Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih odnosa poput: • Uzimanja kredita ispod trzisne cene. Vecina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije. Najbolji primer za to je postojanje i rasirenost crnog trzista. Tipologija opstih tipova korupcije: 1. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima 3.javnim radovima i sl. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog 2. nedemokratski i autokratski rezimi. • Garancija za kredite. ali u osnovi. Mito u vidu davanja (aktivno) .slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem.bogatstvo i moc .

Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novcanih ili statusnih dobitaka. kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike. a ne samo kriminalni aspekt. moralno i gradjansko vaspitanje. nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva. najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra. 2. prava. Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije: 1. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj gradjana.Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost. prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis. Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega. kojom se krse obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti. ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za licnu upotrebu. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave. Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere. 3.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moci kome je povereno da cini odredjene stvari. na legitimnost. Drustvena reakcija na korupciju? U najsirem smislu. koriste usluge ili zavrsi neki javni posao. Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija. dobara ili sredstava. Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet ministara Saveta Evrope. interesi i pozicije u drustvu. jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima. koje ukljucuju stvaranje morala i kulture. sve sto se preduzme moze biti neadekvatno. odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin osteti javni ili interes sluzbe. SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA) 100. Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija. negovanje demokratskih institucija.U osnovi. Ratovi i krvna osveta . koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. suprotstavljanja korupciji. 4. . kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija. etickih stavova i ponasanja u javnim poslovima.

Ugrožavaju život i biće čoveka. Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. holokaust) 3. Takođe remete normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara. Međunacionalni ratovi. koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile. Verski ratovi. uključujući i institut mira odn. Svetski ratovi.sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva 5.ratovi između država 2. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život. što znači da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu. koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života . Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju. Građanski ratovi ili revolucije. Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter. koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo.koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju najdrastičnije šposledice Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije. socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se razrešavaju kroz rat. Društveno organizovani tip agresije predstavlja suprostavljeni politički. materijalne i druge žrtve. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete vezano za činjenicu ko. pojedinca i grupe.kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti 4.u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi. Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa. Ubistva i telesne povrede. 101. jer se nesređeni . socijalne. kako i kada treba da izvrši osvetu.Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uѕroke najčešće ekonomske. Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija. On se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija. Ubiostva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa.Krvna osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija. političke. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost. Način prestanka krvne osvete. povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. religijske. zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske . kao deo običajnog prava. Linč je takođe vid kolektivne agresije. Rasni ratovi. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj iako žive u gradu. Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje. Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna. koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koaj je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja. Krvna osveta je društveni problem. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve.

izmirenjem. da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje. Dva posebno dramatična tipa ubistva su: 1. religijska ubistva i terorističke napade. Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva. razilaskom. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe. što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile. radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost. Gutmaher je dao podelu ubica: 1. organizovan porodični život. Imaju unutrašnje konflikte. emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput porodice i susedstva. Šizofreni tip. Normalni tip. koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani. Kroz siledžijsko . Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. 4. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte mađih osoba. Psihopatski tip. usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine. znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu. raspadanjem porodice. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. razvodom braka. Ubica osvetnik. skitnja. 2. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija. 102. Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe.nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. 2. Siledžijstvo i vandalizam Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu.psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. besposličenje. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom.neguje se u tradicionalnim zajednicama. zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom. 5. a ne nužno lišavanjem života. Sadistički tip. bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom. ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture. 3.normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije.odnosi polova. Rodbinski. alkoholizam.čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi. ukoliko se ponavljaju. susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odn. Danas se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička. stalna materijalna sredstava za život.

zaključavanje. opekotine vodom. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo upotrebu sile. kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. čupanje kose. integriteta ličnosti. vređenje. strah. kulturnih i istorijskih vrednosti. odsustvo kontaktiranja sa detetom. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama i nogama. Psihičko nasilje. fizička ili psihička oštećenja. kojima se ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta. vezivanje.) Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke. emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija.po svojim sadržajima poseban. Nasilje nad decom U def. Vandalizam maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju. modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće. ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj. izgleda.. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. Zanemarivanje. lišavanje psihičke.kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja... poremećaji sna regresivno ponašanje. a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.a njegova ličnost se potcenjuje. vike. interesa. odeće i obuće itd. lišavanje hrane. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca.obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija.ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore. uskraćivanje ljubavi i pažnje. Podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih . razvoja. enureza i enkopreza. Indikatori: zaostajanje u fizičkom razvoju. psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca.je takav odnos pojedinca ili institucija. Ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno. institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. sloboda. Fizičko nasilje.. udaranje štapom. sklonosti i talenti deteta. zastoj u emocionalnom razvoju.. društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol. Zloupotreba.. Skala nehumanih odnosa prema deci: Zapostavljanje.. 103. ugrožavanje. omalovažava i ugrožava. ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima. koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta. kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. potcenjivanje. zaplašenost. vređanje i psovke. mogućnosti. što uključuje kako potrebe egzistencije. izgubljen pogled i sl.je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. hladnoća. ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života. politička. Zlostavljanje. bezrazložne grdnje. društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih društava. verbalni napadi. cigarama. čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba. Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti. Seksualno nasilje. koje karakteriše zaposatvljanje. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih.ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja. zdravlja i zaštite egzistencije deteta. uvrtanje delova tela.Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla. različitog sadržaja..prisustva nasilja i dr. seksualna. interesima i ličnim osobenostima. tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku.posebano negativan nehumani tip odnosa. pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr. subjektiviteta. već i zanemarivanje fizičkog.

želje. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem neke grupe. Naučna istraživanja.Ketle i Geri.poriva. Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi simptomi mentalnkog oboljenja. ne i pojedinačna. U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila.njime se bave mnoge nauke sociologija. ali je ovde pre reč o moralnom sudu. nauke i antropologije. prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa. vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost. osveta. kulturnim i umetničkim pokretima. Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. lascivnih reči i priča.. htenja i prihvatanja. Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva. nego o naučnom stavu. 104. povrede modrice. naglašenog pokazivanja seksualnih simbola. kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba. u primitivnim i nekim religijskim sektama. gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima. potreba i nagona. . Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike. bežanje ode kontakta sa decom i odraslima i sl. Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva. Shvatanja i pojam samoubistva Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje. koji prati osustvo volje. rehabilitacija od strane grupe ili zajednice. Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro. prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. U većini religija samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na oduzimanje života. povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. Samoubistvo je deo moralnih principa. sudova i ponašanja. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija. regresivna ponašanja. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka.. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna. do dodirivanja. naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela. alkoholizam. prava. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos). Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena. Samoubistvima se bavi i statistika. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. shizofrenija. antropologija. principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. pokreta. Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. kao pojave. pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. Samoubistvo se javlja i kao kult. znaci veneričnih bolesti. psihologija i dr.

hronične bolesto. striktualno i dinamički menjaju. obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva. tako da nije prost zbir individualnih akata. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog karaktera. koji ima sopstvenu etiologiju. pasivnost. sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4. Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili profesionalnih skupina. Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti. 105. slabi porodičnu koheziju. gubitak prijatelja. političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu. odn primarnih društvenih uzroka: 1. Kada su u pitanju mladi. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. solidarnost i podržavajuće moći porodice. . Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i mikrosocijalnom planu. karakteristike. godišnjih ciklusa i obaveza a penzionisanjem se suštinski. što znači da društveni uslovi života u ljima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze u samouništenju. političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada. Kada je u pitanju obrazovani status. dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem. Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. ali i relativnu stabilnost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena. radikalana promena dnevnih. Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva. kolega. onda sukobi i nesporazumi sa porodicom. Na samoubistvo utiče i bračni satatus. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva. tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva.Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom. značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece. 106. Više stope samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači. Egoizam je stanje u kome se individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim. Ekonomske. posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi. Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici. socijalna izolacija. Društvene karakteristike samoubistva Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada).

Stav ovih autora je da veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. vatrenim oružjem idt.ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće predvideti drugi.2. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama pokušaja navode se: 1. čiju superiornost on prihvata. dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. stope vanbračne dece. 107. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca. pokušaji se najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju.rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna. vešanjem. dok kod se samoubistva izvršavaju. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji. Ukoliko je nivo društvene integracije viši. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili lekova. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2. Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. Glavni uzroci samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije. maloletničku delikvenciju. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. koji rezultiraju iz frustracije. Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije. usled naglih i brzih promena. Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji. 4. Iz dužnosti je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko.očaj. Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija. Utvrdio je da diferencijalna distribucija stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti. Društvo kontroliše pojedinca.obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima koji se tom prilikom koriste. Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja samoubistva („suicidni status“. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije. Starosna sturktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima. Kavan. rizik samoubistva je manji. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca. depresivna raspoloženja). Promene u životu bolesnih ljudi: Privremena hospitalizacija . Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću. Pokušaji samoubistva Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj koristio razvode brakova. dolazi do lične i društvene dezorganizacije. Samoubistvo i ubistvo su akti agresije.. skokovima sa visine. 3. 3. kao i ozbiljnost pokušaja.stepen saglašavanja ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. Ograničenja mogu biti horizontalna. dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere često indikatori pokušaja samoubistva. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak.izviru iz statusne hijerarhije. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje krivice.

prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama.jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva) Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • Progresivno stešnjenje.se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica. zarobljeni pripadnici vojnih formacija). Osuda. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisan način. hronično neizlečivih bolesnika. ljudskih zajednica ili pojedinca nego što je denekog vrednosnog sistema. preko religije i pravnih propisa. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama.kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja. Prevencija Reakcija se izražava etičkim stavovima. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samoubici ili njegovoj porodici. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl. Odobravanje 2. alkoholičara.je vezano za mitsko-religijska. . Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog po9našanja. - Stalna hospitalizacija Promene u životu i sredini zdravih ljudi: Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva Promene u društvenoj izolaciji 108. odeljenja za pružanje pomoći u krizi. Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih.psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa • Samoagresija.2. kulturnim normama i obrascima ponašanja. Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. Prevencija. običajan i politička samoubistva altruističkog tipa. mentalno bolesnih. ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi. koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. poput starih. Odobravanje. Pozitivan stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji. Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo.nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju • Bekstvo u irealnost. Ravnodušnost 3. Ravnodušnost. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu. kamikaze). narkomana i dr. Društvena reakcija na samoubistvo Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa: 1. Neodobravanje 4. zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu. adolescenata.

110. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i. suprostavljenosti pojedinih delova društva. izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi. potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji. ili su kazne za takva ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. Aspekti i vidovi korupcije . institucija. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje njenih sadržaja. primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije.. U savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. zakonodavnih i socijalnih sistema. posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole.pokvarenost. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije. u pogledu društvene strukture. ucena. pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih. Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. vidova političke participacije. vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. Ona je uvek dvosmerni proces i reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. nelčegalnih organizacija itd. Korupcija ima svoje administrativne. bogatstvo i moć. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi. Godine. ekonomske. To ne znači da je nema u državama u kojima se o njoj ne govori. primanja poklona. obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti. sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora. političke. Ona unosi nesigurnost. podmitljivost. Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne funkcije. ustanova vlasti. demokratskog i odgovornog funkcionisanja. pravne. privatno i službeno. dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. mogućnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. Ne postoji univerzalna definicija korupcije. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada. neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti. Tokom istorije. sadržajima i oblicima korupcije. moć i autoritet. kulture. udruženja. uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike. snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti. posebno ekonomske i političeke korupcije.109. političkih. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. procedure ili kulturnih standarda. lat. Mito u vidu davanja (aktivno). zahvaljujući čemu je nastao čitav niz mera društvene reakcije. Korupcija kao društveni problem Korupcija (corrumpeze. radi sticanja lične ili privatne koristi. sloboda građana. bakšiša i sl. bespravlje i nestabilnost. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim službama. odn. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja. Prva najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom zakoniku iz 1810.

Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1.Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana . Konkurentski podmitljiva država. slab pravni sistem itd. Kleptokratija. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist. i drugih društvenih uloga. odn. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. Usresređeni ka javnom interesu. Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od srodnika.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode.tiče se prirode i posledice korupcije. 3. Bilateralni monopol. Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. aktera i posledica. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti interes naspram ličnog. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti predstavljaju moralnu korupciju. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. javnim radovima i sl. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. ekonomskih. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi. nedemokratski i autokratski režimi. Zasnovani na tržišnim zakonima. . visoka birokratizacija. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. socijalnih.

Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. interese i pozicije u durštvu.1975. Osmi kongres u Kairu 1995. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. 111. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. ili završi neki javni posao. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. dobara ili sredstava.. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. na legitimnost. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. negovanje demokratskih institucija itd. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. moralno i građansko vaspitanje. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. prava. . U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. seminari i drugi skupovi. decembra 1989. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. 12. U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. Konvencija Un u hagu. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. koriste usluge. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Održane su i brojne međunarodne konferencije. Time se ukazuje na korene korupcije. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra.Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda.

koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. koriste usluge.najveću korist ima manjina na vrhu piramide.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. Time se ukazuje na korene korupcije. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka.Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. ili završi neki javni posao. 12. javnim radovima i sl. decembra 1989. interese i pozicije u durštvu. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. seminari i drugi skupovi. Konkurentski podmitljiva država. . Usresređeni ka javnom interesu.tiče se prirode i posledice korupcije. Zasnovani na tržišnim zakonima. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti.1975. 3. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. Osmi kongres u Kairu 1995. prava. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. odn. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. Kleptokratija.. Konvencija Un u hagu. Bilateralni monopol. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. 111. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. Održane su i brojne međunarodne konferencije. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15.

moralno i građansko vaspitanje. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak.U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. dobara ili sredstava. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. na legitimnost. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. . kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. negovanje demokratskih institucija itd. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful