Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini 19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka. Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret. Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija. 2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima, samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda. Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je imala svoju administraciju,

policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju, a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom laboratorijom kriminalne sociologije.

3. Predmet nauke o društvenim devijacijama? Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje. Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg drustvenog stanja. Predmet ove nauke su: devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja; drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije; drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih drustvenih pojava. 4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama? Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka. 1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge. 2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava, rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2 tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim

normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija, kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja, istorija slucaja, viktimoloske metode i sl. 3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije- psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja. Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih; psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija. Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije. Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata. 5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?
Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a

to su: pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih devijacija; dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih njihovih vrsta; uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih devijacija; posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti; akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama. Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

Takodje. koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti. Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne istrazivacu. ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda ponasanja. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne posledice. Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice. grupe. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija. a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima. pozitivno). Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi. Drustveno neprihvatljiva ponasanja. posebne vrste drustvenih odnosa. a to su: neposredno sistematsko posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja (istrazivac nije ukljucen u aktivnosti). sudovi. institucija ili zajednice. moralne. pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. Intervju pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. 6.Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode. . a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa. bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano. negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno. religijske i pozitivnopravne norme. Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za tumacenje geneze nekih devijacija. 7. koje prate nepovoljne drustvene posledice. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu ponasanje pojedinca. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe. Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. U israzivanjima drustvenih devijacija koriste se i posebne metode. postoje i obicajne. drustveno prihvatljivo. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji. Pojam društvenih devijacija? Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji. Viktimoloska metoda ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije). privlaci paznju i izaziva reakciju drugih. javne statisticke sluzbe itd. na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi na drugoj. koja su posledica nesvesnog. Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno. Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj. strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec psihopatologiji. zajednice ili globalnog drustva.). Drustvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drustvenog delovanja tj. zabranjeno u jednom drustvu).zastita devijanata). psihijatriji.

sadrzajima i principima. kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica. Drustvena reakcija odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja. Ovaj kriterijum polazi od ideje uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije. neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima. Devijantnim ponasanjem se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste prihvacene i vazece. cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija? Drustvene reakcije . 8. pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. globalnih zajednica i drustava.Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to oponasanjem. drustvenih grupa i institucija. Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. Po kriterijumu drustvenih normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi. . Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja. normi i odnosa. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi. Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. Vrednosti su najopstije smernice za buducnost i vodilje delanja pojedinaca. drustvenih grupa i slojeva. Primenom kriterijuma drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva. tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje. pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari. Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole. pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. ciji je rezultat etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata. sistema vrednosti. 9. religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drustva. kako u tradicionalnim tako i u savremenim drustvima. nacine i vrstu drustvene reakcije ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu vrednosti nekog globalnog drustva. moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. ocuvanje i ostvarivanje. pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima.sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca. Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva.

Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin. konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i B. Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi. 10. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura (politicki kriminal. njihove primarne grupe i zajednicu. nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica. 11. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije coveka. 3. From smatra zdravim drustvima. .ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru. Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti? Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih. ciljevima i normama. povezanih. sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one drustvene pojave. drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu pozeljnih vrednosti i ciljeva. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci. procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. Opšti tipovi društvenih devijacija? Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom drustvu. radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima. Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3 globalna opsta tipa drustvenih devijacija: 1. sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa drugim ljudima. Neke drustvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao sto su politicke. 2.Ljudske potrebe . vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i normi. sto znaci da je funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. Do izvitoperenja potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih definise kao bolesna. koji objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti. cinovnicki i privredni kriminal). nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na drugacijim drustvenim vrednostima. a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. pa zbog toga mnogi pojedinci. iskustvenih stavova. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa: A.

odnos izmedju drustva. idejni izvori i pojam atavizma? Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19. gramzivost-darezljivost. Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava shvatanje jedne pojave. metode i osnovne kategorije nauke. eroticizam. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja pa su brzo nestala i zaboravljena. tj. Smatrao je da svakoj funkciji odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca. nacina i dometa njenog naucnog saznanja. Sve teorije devijatnost smatraju drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti? Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe: . Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. 13. Oznacila je nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom devijantu. Paradigmom se utvrdjuju predmet.Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti. a smatra se i ocem savremene kriminologije i kriminalne antropologije. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled na svet. Cezare Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti.veka. vrednosti. grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka. intelektualnim. Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u potiljku. mogucnosti. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka konstitucija coveka. Bioantropološka paradigma: nastanak. priroda grupe i drustva. koje su se evolucijom izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno. Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim. postulati. Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. karakternim i kulturnim osobinama coveka. Ove teorije su zasnovane na naucnim stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka. Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost. 12.

ali je slican sa epilepticnim. Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna dela cine da bi odbranili svoju licnost. ljubazni. psihicki stabilni. Ovaj tip kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje. Matoidi 3. 2.1. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije prestupnika. Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj. sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe: moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa). Kriminaloidi C. najcesce vrse kradje i prevare). jedna od tih teorija je i 1. piknicki (telesno su uskorameni. Moralni ludaci B. mirisa. povratnici su). Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih osobina. Pseudo-devijanti B. svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. porodicu ili cast). teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija. . zakasnele celavosti. Kriminalci iz navike Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu posledica dugog boravka u zatvoru. drustveni. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu. Epileptički A. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i 4. halucinacije. dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom dusevnog oboljenja). kranijalne depresije. najcesce vrse silovanja i krivicna dela protiv licnosti). hladni. Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. 14. nedostatka samokontrole). matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca). atletski (dobro razvijeni i muskulaturni. Duševno bolesni krivci C. Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme? Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji. malog rasta. Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca. Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi. Slučajni kriminalac A. Atavistički ili rodjeni zlocinac. izmenjenost cula ukusa. kriminalci iz navike (najcesce krse imovinska krivicna dela. kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina. nedrustveni.epilepsija kao dusevna bolest. alkoholizma.

Prva ovakva studija pojavila se 1919. Ali Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. a 50 polno nastranih i manji br. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. Kombinacija XYY kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima. Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. 142 skitnice. ni mentalno zaostao. Medju njegovih 709 potomaka bilo je 77 prestupnika. Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost.najcesce vrse proneveru). A kombinacija XXY kod zena znacice njihovu sklonost ka prostituciji.prostitutki. Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske discipline. displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata) 2. . Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera. Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala. 15. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio devijant. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo nasdlednih faktora na pojavu devijacija. 4.god. 2. Neki smatraju da su te ideje naivne. Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna vrsta sudbine. 292 prostitutki ili makroa. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju drustveno devijantna ponasanja. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao pogrdna rec ili sinonim za devijantnost. 3. Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim karakteristikama. shvatanje drustva i definicija devijantnosti Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u: 1. U ovoj studiji dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim karakteristikama. ubistvima. da su mu zaključci ekstremni i bizarni. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. dok je znatno manja kod bizigotnih. netacne. kradjama. Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori. Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno zaostalo.

Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja, eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost. Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma. Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda, morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije. 16. Dirkemovo devijantnosti? shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma normalnosti u drustvu:
1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog,

uobicajenog i koje su kroz evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze

od Dirkemovog stava da nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji. 4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih

pojava u odredjenoj drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja. Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije; 2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode društvene devijantnosti; i 3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave; Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva. Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna, nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja. Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su: - devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije; - drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje; - drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj drustvene solidarnosti. Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su: egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva. Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu. Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija). 17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom devijantnost i kriticka ocena pozitivisticke paradigme? reagovanju na

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole. Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za popravljanje ili korekciju devijanata. Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i karaktera društvenog reagovanja na devijacije:
1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i

2.

3.

4. 5.

6. 7.

univerzalnost društvenih ili moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i ideološkim simpatijama. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene stabilnosti i ravnoteže. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije? Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije, upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu, izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost, profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da

profesionalnom kriminalitetu. rast populacije. On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i pokusavao da ih resi. promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima. siromastvom i beznadjem. U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati tri pristupa: . kao i u relacijama centar-periferija i grad-selo. Ove studije ukazale su na vezu drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu.veka u SAD u gradu Cikagu. naseljima gde zive najsiromasniji. Izrađivali su čitave mape i karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. maloletnickoj delikvenciji. Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne aspekte njegovog zivota. Rane ekološke studije . brza urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do novonastalih sub-kulturnih grupa.je starost jedan od cinilaca (period oko 25 god. On je koristio mape i karte kako bi prikazao rasprostranjenost kriminala u Londonu.su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi zovu i kartografima.u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. a radnici su skloni delima protiv imovine). poznatih residuumi. Ekoloska paradigma nastala je pocetkom 19. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala.zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela). On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje potrebe. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima. pol (1 zena na 4 muskarca u sudu). 19. i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija. Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park. zanimanje je u korelaciji sa kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti. veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno imigranata iz Evrope. On je sacinio program socioloskih istrazivanja i za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija. Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sacinjavaju: on je delo prirode. Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima. Migracije. Društveni devijantnosti? i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje Kontekst ekoloske paradigme . a narocito ljudske prirode.

Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu. pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu.1. zona stanovanja radničkih porodica. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja. 2. 4. koja se jos naziva socijalna dezorganizacija. Za Kliforda Šoa socijalna dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. 3. propadanje socijalnih . skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova. centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren). Oni smatraju da ona nastaje kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. 5. zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni. Ekološko shvatanje devijantnosti . bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata. 2. prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima. to je najstariji deo grada). Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Normalnost u drustvu je situacija postojanja skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen drustvenih promena. Po Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga. Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme. tu su ziveli pripadnici vise klase). Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona: 1. rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona. radovi koji su počivali na etnografskim metodama. 3.zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija.

zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha. organizaciju. loseg uslova stanovanja. obrazovanja. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe. 2.bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva.ispitivao je bezanje iz skole. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva. maloletnicke delikvencije i kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina. Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju koju prenose na mladje generacije. kao modu. Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja. maloletnicku delikvenciju i kriminalitet odraslih. To je zona siromastva. Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih zajednica. bolesti… Najvazniji rezultat ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u peiodu od 30 god. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive. institucija. . Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole. Kej.oko poslovnog centra grada. trovanja). ukratko socijalnom dezorganizacijom. hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili maloletnicku bandu. teorija ucenja. raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole. a njene pretece jesu ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda. visoke stope samoubistava. kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima ljudskog ponasanja. 21. slabom porodicnom kontrolom. Šo je ispitivao ucestalost devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj. Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. a narocito novonaseljeni imigranti.struktura(grupe.” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u populaciji. Ova teorija pripada psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj. Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. Ekološki interakcionizam? Šo.vrednosti koje odobravaju devijacije. So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni. 20. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend. drustva). On je opisao 3 vrste imitacija: 1. postojanjem specificne supkulture tj. Mekej. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. Stanovnicima tranzitne zone vecina legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim ponasanjem. Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu.

4. a ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot). trajanju. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda. pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje. Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi. vrsnjaka…).3. poriva. 7. kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim. a manje definicija koje ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim). 8. tehnika. 6. Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili . On razvija stav o postojanju diferencijalne indentifikacije. On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto uci da se ponasa u skladu sa zakonom. 3. stampe. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. to moze trajati tokom citavog zivota. a drugi mehanizam je vežbanje. a u nekima ne). Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja: 1. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno ponasanje. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima. Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a. Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja kriminala i devijantnih ponašanja. suseda. 5. drugih ljudi i sebe samog. 2. nacina komunikacije. znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno. Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod njegove interakcije sa okruzenjem. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek. kao sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac. 9. a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena vodjenja drustva. motiva. jer mi imitirajuci nekoga posle nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje. stavova. Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike.

stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3 izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika. 22. Kulturni konflikt? Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod uticajem dveju razlicitih kultura. Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa: 1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne

grupe (osvajanja teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke: 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji; 2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajednici; 3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima. Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija. Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt. 23. Teorije socijalne dezorganizacije? Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na dobroj

oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija oznacava:
1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i 2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve. Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:
1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i

interese); 2. dezorganizacija na nivou grupe; 3. socijalna dezorganizacija. 24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme? 25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija. Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu. Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme, ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga se formira licnost coveka. Strukturalnofunkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati devijacije. Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema: kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan, uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti, norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe: svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja drustvenih institucija. Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo, porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija

Delatni sistemi čine strukturu opšteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema: kulturnog. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. relativno samodovoljan sistem. .U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije. Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida pošli od postavke da se svako društvo. Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne principe koje pojedinac deli sa drugima. internacionalizacije i socijalne kontrole.Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim pretpostavkama modernog društva.Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan.Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili društvenog sistema. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica. U njoj se odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga. Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama. uravnotežen. Strukturne komponente društva čine vrednosti. čiji svi delovi skladno funkcionišu. To su: njegovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena. mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija.) 3. društvenog. Drugi mehanizam je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija. (strukturalni funkcionalisti. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva? . mora tretirati kao zatvoreni. u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem) . dakle i primitivno i moderno. preuzimanja uloga (role taking) 6.Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije preuzima iz pet ključnih izvora: 1. ideja i pojam anomije. definisanje kriterijuma za razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem) 4. personalnog i sistema organizma.Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton. ideje o društvenoj podeli rada. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa. Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i motivacije pojedinca da postane drustveno bice. podjednako kao i biologija. . kolektiviteti ili grupe i uloge. kako bi održali sistem u životu) 5. Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija. Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalnofunkcionalistička teorija društvene devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema. pojam društvene integracije i solidarnosti. . Psihoanalize Sigmunda Frojda. a to su: procesi socijalizacije. . viđenje odnosa pojedinac-društvo. harmoničan i relativno bezkonfliktan sistem.) 2. .i umnozavanje drustvenih struktura. norme. 25.

i nefunkcionalni. hijerarhijski viša. demokratski i neautoritarni politički sistem. instrumentalne (npr. Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije. širok raspon institucionalizovanih sloboda.Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku. Strukturalno – funkcionalističko definisanje shvatanje kriterijuma normalnosti/devijantnosti? devijantnosti i normalnosti i . vrednosti i norme. Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni.Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste.Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između strukturnih komponenti.Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale.Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura. pravnika. lekara. . srodstvo.održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti sistema . . u osnovi. Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima. Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale doprinose društvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga. interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole . Kulturna komponenta društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi.Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu.. grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija) .Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok stepen diferencijacije. Konformizam se čuva mehanizmima socijalizacije.Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i od njega očekuju drugi članovi društva: 1. U društvu su najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr. 26. dobra prilagođenost pojedinaca i društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva. kada se javljaju posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra. pluralizacije i adaptibilnosti sistema.Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka. . profesionalne uloge.) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija). .Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosnonormativnom sistemu društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti. inetrirorizacije i socijalne kontrole. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom 4. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje. itd. porodica). . kulturno-vrednosna komponenta sistema 3. kada se javljaju negativne posledice koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. -Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku. ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih ponašanja pojedinaca i grupa: . prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca 2.

Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za uloge. institucija i grupa. Kriterijum kakvu funkciju. 3) aberacije i nekonformizam: inovacija. socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost. 4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi. Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura.1. posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene strukture i slojeve. integracija i održavanje šeme.Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti uočavaju se još četiri kriterijuma: 1. devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru 2. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva 4. 3. 2. 2) disfunkcije sistema: anomija. kriminalna subkultura. subkultura povlačenja i radnička subkultura.Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom. niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo . pogreška. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima 3. Podsistemi uloge ličnosti Prilagođavanje Postizanje cilja Integracija Održavanje šeme Neuspesi sistema uloge ličnosti Bolest Pogreška Zločin Greh . društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti društva. dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura. fizičku ili mentalnu. institucija i grupa ili poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema 4. može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni kriterijum normalnosti/devijantnosti. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je došlo do disfunkcionalnosti. . postizanje cilja. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema? Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije: 1) disfunkcije ličnosti: bolest. 5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest. 27. Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva. To su prilagođavanje. povlačenje. bunt. konfliktna subkultura. zločin i greh. . ritualizam.

Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre. 1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili anomičnoj podeli rada. Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave 1) anomije. .Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. zločin i greh se odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju poverenja društvenim vrednostima. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija« 28. Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja 2. 3.Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu) . Aberacije i nekonformizam? Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema. jeste greh. Najznačajniji oblik greha je izdajstvo Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti. pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava: Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva. poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove dece. reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva. Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«. Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije rečeno. tako. . potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše. Na primer. To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca ili grupa.. da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani« 3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i unutrašnjih tenzija.Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije pojedinaca. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina: 1. Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima. između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova društva 2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga. 2) socijalne dezroganizacije i 3) socijalne disfunkcionalnosti.

mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao posledica grupnog.želi promenu da izbegne sankcije stvarnosti ili U ime viših ciljeva ili opšteg U cilju zadovoljenja interesa sopstvenih. ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje. to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma: Kriterijum razlikovanja 1. i normi zameni priznaje date norme. odnos prema javnosti Nekonformista Javno izražava svoje neslaganje sa postojećim društvenim ciljevima i vrednostima Aberant Nastoji da sakrije svoje neslaganje sa društvenim normama – najvažnije mu je da ne bude otkriven 2. trudi se . Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i radikalizni. 5. iako strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. Devijantne subkulture i socijalni problem? Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i dezintegracije društvenog sistema mogu. morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika. Ciljevi odstupanja postojeći sistem Ne želi ništa da menja. Zato je Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva. Ono što je velika vrednost Mertonove ideje. a bunt kao nekomformističko ponašanje. Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg. ličnih i koristoljubivih interesa Stvaranje novih među ljudima odnosa Brzo zadovoljenje potreba svojih 29. Odnos prema društvenoj Teži da promeni vrednosti novim društvene 4. a ne samo individualnog. adaptiranja na ova . Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za uspostvaljanje vrednosti. Motivi odstupanja devijantnog ponašanja 5. još »neprobanog« društvenog stanja. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost Priznaje legitimnost normi ali važećih normi društvenih normi ili smatra ih krši jer smatra da je to da one nisu primenljive u korisno za njega svim situacijama 3.4.

nasilje. Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije . Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu agresivna ponašanja. Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik. Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura: 1) kriminalnu subkultura. međusobni fizički obračuni i konflikti . S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava. želju za promenom i aktivnošću. 2) konfliktnu subkultura. . Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha. koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala. . Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su »dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne subkulture. Ključna vrednost devijantne subkulture jeste bogatstvo i novac. izigraju. vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih okolnosti koje prate život radničke klase. Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti. a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima . fizička snaga. . radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje socijalne dezorganizacije. Ustvari. u kojima učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi« .Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju.Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta. Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje.Volter Miler razvio je ideju tzv. izdržljivost. hrabrost. prevare. Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće: »Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče. .Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće: . ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti nelegitimnih sredstava. devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti. itd. »Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van kontrole pojedinca. »Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće.Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju. i 3) subkulturu povlačenja. Merton je uvideo da pristup konvencionalnim sredstvima različito raspodeljen.Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima.Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih standarda i aktuelnih uslova života.stanja. Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan autonomni kulturni sistem. vandalizam. pijanke.Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika. »Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća kultura. »Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre.

Teorija disfunkcionalnosti: . i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije. 5. . Strukturalno – funkcionalistička etiologija? Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj. preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura. kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za društveni sistem. motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti.Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. socijalne kontrole. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti.Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole. 4. Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema: Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije Mentalne bolesti Populacione krize Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi Delikventne i kriminalne subkulture Narkomanija Alkoholizam Samoubistva Prostitucija i seksualne devijacije Porodične dezorganzacije Nezaposlenost Siromaštvo Dezorganizacije zajednica Nasilje 30. Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti. 6. socijalni problemi ostavljaju društvene posledice. socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne. onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti. 2. 3.1. harmonično funkcionisanje različitih nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti. b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih na istu situaciju. u sledećim razlozima: a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-normativnog okvira očekivanog ponašanja. socijalni problemi imaju društvene uzroke. . socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca. c) procesa socijalizacije.

vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti društva. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog. na mezo-nivou ili nivou društvenih grupa i institucija. . jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva 2. definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca. Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme: 1. Bilo devijantna ponašanja ljudi.Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje. grupa i institucija.Teorija anomije: . Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve. povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti. .Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo postizanje. za ovu teoriju. ili preko određenih stanja. Teorija devijantnih subkultura: . ritualizam. . Takvo stanje uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim srednjim klasama. dezintegrisanosti. disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura. Koji oblik devijantnost će nastati (inovacija. 31.Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog čoveka).strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva.Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. 3. bilo stanja poremećenosti društvenog ekvilibrijuma. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke paradigme? Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije. što opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije. ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora. koja narušavaju ravnotežu i stabilnost društva . definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati. neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva.

(Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom. proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak 4. 2. Marksovoj misli. konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u . iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija. prirodom i društvom) 2. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i strukture društva. Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti 3. 32.Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske korene ima u: 1.4. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva. nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i procese. 5. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje? . uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane norme i vrednosti. lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili eventualno pojedinih grupa. radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju društva u kome vlada moralnovrednosni konsenzus i relativna stabilnost. Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji. Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti. (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalnoantropološke teorije društvene devijantnosti. prilično relativizuje: 1. 5. 6. 7. koje su navedene.

ličnoj nezavisnosti.) .From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova. 5. destruktivnosti. . ali koje zbog kratkoće života. kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije. ukorenjenošću. . potreba potreba potreba potreba potreba za za za za za pripadanjem. socijalizam) i položaj čoveka u takvim društvima. ljubavi. komunizam. emocija. međutim. destruktivnosti. identitetom i okvirom orijentacije . čoveka. . čak i kada toga nisu svesni. tuge. istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini jedinstvenim bićem. itd. prakse. Kultura industrijsko-građanskog društva ima zadatak da vaspitanjem . ostvarivanju potencijala.Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog. nanoseći i sebi i drugima veliko zlo. itd.Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja određuje karakter tog društva. 4. uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti. ispoljavanju.Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti. ljudskih potreba.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima. otuđenja i slobode.) . 3. 2. . kapitalističkog i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam. humanizma. prevazilaženjem.Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta: 1. iskrivljen pa i destruktivan način. ne mogu da se realizuju 3.Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma. Suštinska istorijska dihotomija ili protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju.pojmovima i idejama slobode. čovekove potencijalne životne mogućnosti.Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije. istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja. narcizmu. karakteru i protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka. revolucije.Zadovoljenje ovih potreba je. itd. normalnosti i životne ostvarenosti čoveka.Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti. Medjutim. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima. njegove ključne ideje. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. prirodne i društvene sredine. mentalnim bolestima. nego i uslov. ovu psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući »dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«. . istorije itd) 3. između života i smrti 2. From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti: 1. pod njenim su snažnim uticajem) 4. ne samo. . otuđenja. represije. Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen. Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni. koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može osloboditi.

kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku. devijantnost je pojava društveno strukturiranog defekta. da se potpuno probudi. Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi. a to je potreba za identitetom ili individualmošću. Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika »bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva. . ona nije svesna da je to defekt. . . društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti? . da se prevazidje ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene. negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda – društvo.Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi. ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost.Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku. činjenica da su im mnoge greške zajedničke. pre svega. . Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima. razuma i vere. . zastrašujuće. Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti: .Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture. da se čovek potpuno rodi. da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu. tuđe. odbačena. što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći« . konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih ljudskih potreba. dominantno. prirodnost. slobodu. a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke . koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije. 33. ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim« (Fromm. svoje »ja«. U tom smisli ova teorija razmatra. kao život drugih ljudi.Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu. koja poštuje život. . .Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. kao negativno: represivno.Cilj života je da se proživi intezivno. 1984-1: 20). stvaralačku orijentaciju tj. tako reći. Zdravo društvo. . da razvija svoj razum i objektivnost. mada ograničene moći.disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje.Za Fromovu teoriju.Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke. svoj sopstveni.»Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude.Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne ciljeve ljudske egzistencije – potrebe. koja može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci. ne pretvara ove poroke u vrline. i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je.Prema Fromovom normativnom humanizmu. da stiče osećanje svoga »ja«. suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga iako pripadaju istoj kulturi”).

rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«. itd. Čovek je jedino živo biće koje ima samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za prevazilaženjem.34. Međutim. u savremenom dobu-nauku. Ako čovek nije u situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće. 5) Autoritarnost. 1) maligna agresivnost: sadizam. bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu? Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija: 1) devijantne ljudske potrebe: konformizam. ideologiju. From polazi od stava. depersonalizacija. kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i ljudske prirode. on je ispoljava na devijantan način koji se identifikuje kao narcizam. U situaciji kada čovek ne može da ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način. vraćajući se svojim filozofskim . Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija. religiju. apstrakcionizam. rodoskrnavljenje i iracionalnost. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi. 5) patogeni modus »imati«. 4) negativne ljudske strasti ili destruktivnost. onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani ispoljvanja generičke prirode. Po Fromu. Ova potreba se izražava kroz verovanja. izrabljivački. čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. i 6) izvitopereni društveni karakter: primalački. razum. Potreba za ukorenjenošću proizilazi iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja sigurnosti. sputavajuće društvene okolnosti po razvoj čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost« 4) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. 2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost. destrukciju. sakupljački i tržišni karakter. Devijantne ljudske potrebe. Čovek ima potrebu za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. narcizam. 2) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću. nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. rušilaštvo i konformizam. nekrofilija. 3) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. birokratski karakter.

(»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt). Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim. Kvantifikacija. već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim. jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju osobenost. po Fromu takođe poseban vid otuđenja. Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je kvantitativno i brojčano. Strah od odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj. i u kojem se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od složenih tehnoloških sistema. 4) 5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. 2) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije. da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i gospodarenjem (sadizam). koji vodi odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta. koji vodi ka pozitivnoj slobodi.korenima. Maligna agresivnost. patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera? Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost: . i drugim. čovek se oseća nesigurnim. kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao zamena za primarne. strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih ljudi. On bi se mogao definisati kao ona situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava. 1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim ili nečim izvan sebe. 2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije. uplašenim. na ne onome što je kvalitativno. 35. 1) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim društvima. ne samo u totalitarnim društvima. kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja. 3) Komformizam je. Svaka stvar. On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja. apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na ličnost. uključujući čoveka postaje broj u svremenom društvu. 3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«. izgubljene). usamljenim.

to je strast za pretvaranjem živog u neživo. za destrukcijom radi destrukcije. slična je. Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja. agresivnost je negativni i devijantni. B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti. nužna je za opstanak vrste. Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja ekstaze C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i destruktivnosti. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. moć. filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života. odgovor na na problem ljudskog postojanja. pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života. 1. Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka. ekstatička i idolatrijska. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je odbrambena reakcija čoveka. profit i sila. Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i rušilaštvu. Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička. to je isključiv interes za sve što je mehaničko« Patogeni modus »imati«: Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo. sigurnost ili nešto drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih. sticanja iskustva u odnosu sa stvarima ili prirodom. bilo životinjom. znanje. ali i mogući. gnjilo. Izvitopereni društveni karakter: Društveni karakter nije statistički pojam. . Birokratski karakter . društvo u kome živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita. i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji.Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije. From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti: 1. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička. 3. 4. 2. nekrofilna i autoritarna. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem. Proces formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. Druga strana ili oblik čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili članovi grupe. destruktivna. muškarcem ili ženom. u osnovi. nezdravo.Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. detetom. ideološki ili politički karakter. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija. za Froma. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe. trulo. U karakterološkom smislu From nekrofiliju opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo. sakupljačka i tržišna. izrabljivačka. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa. sadistička.

kakv utisak ostavlja na druge ljude. kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način. »ambiciozna«. savremenog čoveka i društva u kome on živi. pre svega. Temeljni uzrok društvene devijantnosti. Kada se čoveku ometa život i njegove univerzalne karakteristike. kao drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja. Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva. »pouzdana«. Prvo. 3. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen. I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice. njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko jedna ličnost može sebe da proda na tržištu. 4. u međudejstvu društveno-ekonomskih faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva. nemoćan i nesiguran. Lečenje »bolesnog društva«: From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije: 1. konformizmu. doprinosi i slabosti antrapološke paradigme? From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. uzrok tog poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. 6. destrukciji. on je sklon autoritarnosti. po Fromu. da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma. bolesnog društva i bolesnog čoveka. tj. odredjene društvene stvarnosti. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem. Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. njegov integritet.2. 2. U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost 5. 1. kritičko mišljenje i produktivnost. dok trošenje osećaju kao pretnju. koliko je »vesela«. koja slabi njegovu nezavisnost. . izdvojen. Ustvari. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe iz besmislenost življenja i dosade. I drugo. devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva. 3. »jasna« 36. jeste organizacija društva koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji. On nastaje kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti. Uspeh svakog čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. 4. Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se. kao što je stvarnost u većini savremenih društava. socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama. Tačnije. Glavni uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te potrebe.

Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima. Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije. 2. . Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i ekonomsku praksu savremenih društava U najopštijem smislu. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene iracionalne strasti. Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti 3.2. sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između istorijskog. 37. Takvo društvo samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti. njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja« Vrednosti i slabosti paradigme: 1. na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i produktivnošću. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo« 4. subjektivističko i relativno arbitrarno 2. metafizičkog i egzistencijalističkog mišljenja. Interakcionistička sociološke ideje? i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska izvora: 1. Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu. drugi utemeljivač filozofije pragmatizma12. 1. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za identitetom. Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko. 3. materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog. »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju društva primerenog ljudskoj prirodi. uvodi pojam – bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima određenu propustljivost (“plastičnost”). Vilijem Džems. onda svi pokušaji menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. Za Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi. 1 . i 3.

političkog reformizma koji je imao cilj da razvija demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije. da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih” 4. to su Geri Marks. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt) u društvenom životu. da li će neka neka pojava biti identifikovana. a ne samo “kada se nešto događa”. Viler i Kotrel. Herbert Blumer. Erving Gofman.2. interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila. Kenet Tompson i drugi. itd) nastaju u međusobnim odnosima ili Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama. na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od društvenih pogleda na određenu pojavu 3. grupe. Erih Gud. 2. a od savremenijih autora. Kada je pravilo uvedeno. Sociologija Maksa Vebera. ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). Takva osoba se smatra autsajderom (outsider) 5. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija. Kaj Erikson. Hauard Beker. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak. strukture. Mark Tompson. imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera. osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može se smatrati posebnom vrstom osobe. Stenli Koen. spadaju u fundamentalne osnove interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. . a funkcionalisti. posredovane ranom čikaškim sociologijom. 1. Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije apsolutno jednaka realnosti. interakcijama ljudi. Interakcionisti/konstruktivisti pluralizma polaze od ideje vrednosnog i interesnog Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i zabranjujući druge kao “pogrešne”. institucije. i napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom) Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert. Džordža Herberta Mida i naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju uloga (role taking). Midov učenik. smatra se zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam) 3. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam društvenog delanja) 4. U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”. Denis Čepmen. ne poretka i sistema na čemu insistiraju pozitivisti i Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje.

oblici stigmi i moralnih uznemiravanja? Devijantnost kao etiketa: Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti. . “moralni preduzimači ili krstaši” 38. Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili interakciji. da pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe” . radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”. . interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice: 1. etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih grupa. za interakcioniste/konstrukcioniste. njeno prisustvo ili odsustvo. . grupe. profesionalne organizacije. a da u stvari. društvena osuda kao kriterijum normalnosti. mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti (Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. nasuprot onome šta je nerealno. ovde. relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih.Društvena normalnost je. slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne.Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao “nenormalne”. policijskih. takođe.Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak.Devijantnost je. a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći. je odnos društva (grupa. Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti: Društvena reakcija. medija) etiketirani. prihvatljivo = normalno. straha ili osude . klase. ti ljudi nisu prekršili nijedno pravilo) 2. očekivano. sredine.Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih. ima društvenu funkciju. organizacija) prema ponašanjima pojedinaca. Tako se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo) . bilo da su to političke partije. mediji. Devijantnost kao etiketa. tj. Oni koji raspolažu sa društvenom moći. . “bekerovski rečeno”. (Najčešće se. institucija. neočekivano i neprihvatljivo = devijantno. mogu svesno i namerno određene pojedince.Stigma ili etiketa devijantnosti. Društveni poredak definiše šta je realno. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode. kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali. “tamna brojka” kriminala) 3. socijalnih. (Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne. jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i devijantnosti. državne strukture.Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”: Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške. zdravstvenih.

od kojih su četiri najbitnija: 1. Primarna I sekundarna devijacija: Procesi konstrukcije devijantnosti: U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. etiketiranja ili žigosanja) Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti. 39.) 4. umrtvljavanja sopstva. analfabetizam. drugi aspekt. stereotipizacije. d. b. f. može se uvideti da ovaj kriterijum ima više varijacija. Primarna I sekundarna devijacija: . eskalacije i neprimenjivanje prinude. nacionalnost. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled. karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi) 3. a. homoseksualizma …). mešovitih susreta. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos) 2. g. razvoja primarne i sekundarne devijantnosti.4. (tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava) Oblici stigmi i moralnih uznemirenja: Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti. religijska pripadnost. prostitucije. onda veća šansu da uđu u proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi (Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo javnog osuđuvanja. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge. hromost …). 2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma. je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije. siromaštvo …) Stigma se zato ispoljava dvojako. e. gluvost. društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja. c. moralne panike. Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma: 1) telesni nedostaci (kao što su slepilo. i 3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa. Primeri Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe.

) ne tretiraju kao funkcionalnokorisne društvene organizacije.Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije.. ono će ostati primarna. poput manastira. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva? . 40. Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. 4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne. 1961): 1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim. preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline. Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola.Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma.. ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. kao što su zatvori. lečenje i tretman su u drugom planu. . prihvatilišta.Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice. onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. i opasnih po okolinu. socijalne ustanove. brodovi. psihijatrijske bolnice. oduzimaju se lični predmeti. Ovu tezu da totalne institucije. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. popravni domovi. . Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije. 5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje. itd. Mehanizmi umrtljavanja sopstva su: 1. zarobljenički logori. kao što su: domovi za slepe.Totalna institucija je mesto stanovanja i rada. i slično. zajednički vodi život u zatvorenom prostoru. popravni domovi.Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca. preko boravka. . proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući: Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije. itd.. ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori.Nasuprot funkcionalizmu. Ono se formira u interakciji pojedinca i društvene sredine (Gofman). ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca. pod kontrolom formalne uprave Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman. u stvari. ako su uočljivi u sredini. kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne. simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge . mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti. Civilno odelo se zamenjuje uniformom. gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja. stare ili napuštenu decu. . nego kriminala. policija. sankcionalizacija i disciplinizacija. već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca. Manifestne funkcije kao što su resocijalizacija.Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju.Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. nadzor. pa do njihovog napuštanja. 3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju. internati. . 2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstvenosocijalnih razloga. od ulaska u njih. Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta. itd. individualnosti. leprozorijumi. umesto imena štićenik postaje broj ili nadimak). psihijatrijske bolnice. . na duži vremenski period odsečenih od šireg društva.

Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu. i najčešće kratkotrajnom. 4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari. Devijantna karijera I mešoviti susreti? Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”: Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za “najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka). oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili “oni napolju”. niti kao biće koje ume da se služi razumom. pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”. 2. tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo 5. vaspitači) i tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o pacijentovom napretku. pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne) 4. 41. 3. Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji 4. Pri tom. i iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi. prkošenju instituciji poput odbijanja saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva. Mešoviti susreti: . On više nije ni radnik. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa 3. U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta) Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u totalnoj instituciji: 1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj okolini. a ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ 5. često. dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge. Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika. sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije odgovorno za svoje postupke. 5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše. 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao devijant. Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva. ni građanin. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način: 1. niti roditelj ili supružnik).2. 3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju egzistenciju u instituciji.

Jedan od najčešćih je upotreba tzv. Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca: 1. zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”.U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. veština ili sposobnost prikrivanja. stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima. Tako se stvaraju stereotipi. terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom psihijatrijskih bolnica. po interakcionistima. utiču na odnos sredine prema njima.Društveni susret je prilika interakcije licem u lice.Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega.U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni poredak”). i za “normalne” i za “stigmatizovane”. kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak .. Eskalacija i neprimenjivanje prinude: . i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman) . Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) . nelegalne organizacije. To je situacija nelagodnosti. . . . . i slično. iako se u osnovi stereotipi uče i stiču tokom školovanja i procesa socijalizacije. 3. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu. komunikaciji ili interakciji između običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca. čiji su primer tajna društva bivših osuđenika. Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost. ne u suzbijanju. već u proizvodnji devijantnosti. 1. poput klubova pretučenih žena. Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena pravila (pre svega pravna). Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i “očekivanom” devijantu. .Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi.Geri T.Najbolji .Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu. 2.Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva “mešovitim susretima”. na primer. formalne organizacije kao što su. To su eskalacija. neprimenjivanje prinude i tzv. dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi. Osećaj “zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da se međusobno hrabre ali i organizuju. Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)? Stereotipizacija: .Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija. kontaktu. Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje stomatoloških problema. koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva.Sve veća izopštenost iz sveta normalnih. neformalne organizacije. 42. .Stereotipi o devijantima.

Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva. . gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost. . spirala značenja. fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene “nemoralne pojave”. ovde se moralna panika objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji. informanata ili pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija 43. 2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi. Njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određe koristi. policija i sudstvo. Najbolji primer ovoga. koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo. zahtevaju strože sprovođenje zakona.Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike: 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica koji je u 17. 3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna udruženja.Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata: 1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima. čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja.Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. Geri Marks i piše da je eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoji međuzavisnost i recipročan uticaj 2. . preokreću stavove u prikazanim pričama. socijalni radnici. jeste korišćenje tzv. itd”. uvode nove nastavne planove. Moralna panika? . 2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa. masovna okupljanja (protestne skupove.primer su povremene reakcije policije na neke događaje. održava i iznova stvara društveni poredak. . obrazovne organizacije. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu). Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo. Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. 4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja.svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize. 3) naglo raste zabrinitost javnosti. religiozne grupacije. sportske događaje. policijski dosijei.Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti . . a naročito na nasilje u porodici. 5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama. uzbunjuju zakonodavce. Radi se o “tehnologiji naduvanja” i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste.

Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa (siromašni. žig devijantnosti. . stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene grupe (subkulture etiketiranih). proširivanje. dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu. u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. a koji je povezan i sa situacijama moralne panike. iako izveden iz uslova društvenog života.Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost. “Ona je praćena stupnjom popisivanja. životne ciljeve. “kulturu žrtvenog jarca”. nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci). nepravdi i rasnim problemima. destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme? Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’: . inovacija. zbog svoje društvene uloge. po Koenu.. Ideologija stigma.U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa: 1. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”. je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. . Međutim. (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja senzacionalističkim naslovima i izveštajima. i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti. tri glavne karakteristike.Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara. u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od “normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci. od devijantnosti. ali sa težim posledicama) c) simbolizacija. 2. pojačavanje i 3. ali se zato vide kako imaju druge vrednosti.Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost. .Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv.Nova “ideologija stigme”. Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju. . . drugačija ponašanja i “misli”. Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa: Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija. 44. melodramatičnom rečniku u opisivanju) b) predviđanje. nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva. (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života) . Medijsko popisivanje ima.Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog. To su: a) preuveličavanje i iskrivljenje. i dalje se locira u samoj žrtvi.

Na opštem filozofsko-epistemološkom planu. pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture. “normalni” i gubitnici tj. 1) . Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju devijantnosti. 2. poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. . već da legitimizuje političku vlast. . 2.“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni. otvorenom i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika.Zaključak. jeste da život u pluralističkom. U praktičnom smislu. takođe. Interakcionisti/konstrukcionisti. a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije. Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku. pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti. 3.Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj. .Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja. stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela devijantnosti. Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su: 1. povećalo je broj prijavljenih slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. “devijantni” je uprošćeno i fatalističko shvatanje društvene stvarnosti. . 2) . kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti). Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni.Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji. odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti (uvode sekvencijalnu analizu) 5. da prebaci realnu političku odgovornost. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama: 1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem stigmatizacije. . organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. ne da spreči devijantne pojave. Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti: Prvo o doprinosima i kvalitetima: 1. Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba. osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu. kao i da omogući medijima povećanje publike i veću zaradu. već više posledica primene sankcija i pravila drugih. koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti. 2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako.U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija. 4.Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih. 3. po logici stvari. odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti.

To se posebno odnosi na ideje i stavove o: odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave.društvene promene su sveprisutne. radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju naglasak na kulturnim različitostima. 3) svaki element doprinosi društvenim promenama. interesnim konfliktima. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu? .4. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata. . Ključna Marksova teza. koja je suvereno vladala američkom naučnom i ideološkom scenom. Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija suprotstavlja funkcionalizmu: 1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama . prosvećivanje ljudi. Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj devijantnosti su velika inspiracija radikalnokritičkih teoretičara. socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti. Da bi čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje. 2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni. nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se začeli povodom rata u Vijetnamu. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje. Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane klasnim odnosima i klasnom strukturom. kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i funkcionalizam). disciplinizacije. najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja funkcionalizmu.Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija. razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih grupa. koja objašnjava suštinu otuđenja. socijalne kontrole.u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na dve opšte grupe: 1. procesima etiketiranja. čiji su postupci neefikasni. . brutalni i okrenuti sopstvenim interesima. razvoja devijantnosti) Osnove konfliktnih teorija o društvu: Konfliktna teorija. jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom gospodari proizvod njegovih rođenih ruku) 2. već je potrebna revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja. na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija) 2. pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju društvenih devijacija) Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti: to su pravo. 5. kriminalizacije pojedinaca. devijant se opisuju kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole. Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti: 1. Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta. stereotipizacije.Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”. 45. kriminal. .

i druge. kao što su privatna svojina. nužno stoje u međusobnom sukobu. . funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica.4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti? U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u kapitalističkom društvu. Pri analizi društvenih događaja. i da državna prinuda garantuje postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti. a državnu prinudu samo sredstvom za zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva. prema konfliktnoj teoriji. dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca. zbog oprečnih interesa. dok funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode. Društvena nejednakost se. To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina . a ne strukturalnih društvenih nejednakosti. dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih. Konfliktna teorija smatra da je država aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu.Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji se održavaju mehanizmi socijalne kontrole. zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija. zasniva na delovanju prinudnih ustanova. u središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja: . Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje ciljeve. funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni sistem. pravo nasleđivanja.Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava. Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba. Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle podmiriti i potrebe njegovih članova. dok konfliktni teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi? Pri izučavanju društvenih događaja. dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje. 46.Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva. radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu . društvo je prvenstveno okvir u kome se odigravaju društveni sukobi. Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim zajedničkim karakteristikama. Prema konfliktnoj teoriji. zakonodavstva i pravosuđa a naročito. Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom. a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni? Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti.

Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme. godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju kriminaliteta. bogatstvo inicijativa.Proizvod interesa vladajuće klase.Prema kriterijumu ljudskih prava. psihijatrijskih i socijalnih službi.Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi napretku sopstvene društvene i radne grupe. Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako ko se pokorava vladajućim pravilima. 2. vedrina. produktivnost. ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem. moral. na ljudsko dostojanstvo i samoodređenje. Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih razlika. oduševljenje. On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem. Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala. Proleterski moral kao kriterijum normalnosti: . . . a ne na tzv. već snažan sukob interesnih i klasnih grupa.Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije kapitalizma. . različita pravila ponašnja i života u kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti. 3.Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju. . .kritici ova stanovišta nego da daju svoju definiciju normalnog. uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala.Kako smatra Ričard Kvini. suda. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti. Ovaj model normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu. Ova slika normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma. Džervis uočava tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti: 1.Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala. “normalnost kao odsutnost poremećaja” . spontanost. a pre svega. “idealne normalnosti” .Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak. . Normalnost se propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti.U jednom kasnijem radu (iz 1977. itd. i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj. prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći. . Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju. vladajući način proizvodnje. najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog proizvoda političke ekonomije kapitalizma. mašta. U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara. da se kriminalitet može definisati kao kršenje politički definisanih ljudskih prava. . Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva. “pozitivne ili aktivne normalnosti” .Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole: policije. vrednosti. Kapitalistički sistem traži jedan tip ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost.

2. Kvini identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije: A. Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u društvenoj strukturi. Tu spadaju divlji štrajkovi. koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji brza društvena reakcija. “društveni otpad” (social junk). Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet: 1) 2) 2 Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. . 2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela. B. itd. industrijska sabotaža. izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana. siluju i pljačkaju svoje poznanike. najčešće s društevnog dna ubijaju. Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić28. Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti? Društveni dinamit i društveni otpad: Tipovi devijantnosti. mentalne bolesti i ideološko-politički otpori. politički terorizam. E. koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline. gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada. kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države. Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih klasa. D. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija.krivična dela izvršnih organa države C. polne i ekonomske diskriminacije. krivična dela dominacije. koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak.47. Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti. To su: 1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora. Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora: 1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa. poput narkomana. susede ili slučajne prolaznike. 2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet. krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog pravosuđa. Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u kapitalizmu: 1. za radikalno-kritičke teoretičare. Ti spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci. “društvene štete”.

preko društvenih. ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti (alkoholizma. siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa. nisu “rešila” niti klasičnih društvenih devijacija (kriminal. samoubistva. . a na uštrb velike većine obezvlašćenih. marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase. . 48.Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema. “staljinizma”. Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu: 1. politički progoni. ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani pojedinac. za radikalno-kritičke teoretičare.a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz nepravedne distribuciji moći. prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili psihofarmatika. “lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova društva. Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi nosi marksizam. nosioci devijantnosti. potiču iz ekonomskih i političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva. . preko klasnog društva. alkoholizam. održavaju se postojeći odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama. Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme? Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske vlasti.Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma: U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti. . Na taj način. a blaže kada postoji nestašica radne snage. narkomanije) u kapitalističkom društvu. produkuje devijantnost i kriminal. 3.Iz svega rečenog. . . Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona o zabrani skitnje.Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta je ideja relativne deprivacije. piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral. već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni teror.Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi. On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom. a pre svega radničkih i nižih slojeva. kao deo kapitalističko-tržišnog sistema. itd). Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste pozicija otuđenog. koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima. Ovaj sistem neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije. 2. 1999). bogatstva i vlasti. kritički pogled: . jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj. Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima.Vilijem Bonger. itd).Eksperiment “realnog socijalizma”. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak. Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor. .Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”.

kulturološki i socijalno-psihički faktori. Ova paradigma se opisuje kao desni realizam. da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija moralnost od dominantne. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima. 4. neo-konzervatizam. Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na slabo razvijanje moralnosti. 2. porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. vec on sledi svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na univerzalne društvene vrednosti. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura. 3. Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je ljudska priroda sklona devijacijama. prirodnih i unutrasnjih sankcija. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani determinizam. Zapostavljaju se individualni. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na pojedincu. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod pritiskom nepravde vrši krivična dela. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta. jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije: 1. ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog diskursa. Jednacina ove paradigme glasi: slabija socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i kriminala. Jedan covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce . Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih tržišnih društava. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija. Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma? U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu. 2.Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno) političkih doprinosa: 1. jačina. 3. Narocito se naglasava uloga socijalizacije. Kontroverze. antropološki. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. neo-pozitivizam. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u drustvenoj zajednici. 49. i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa sredstvima moći. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima. 5. U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. Radikalni teoretičari iz svoje pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima čine krivična dela a drugi ne čine.

Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo. osećanja inferiornosti. status manjinske grupe. stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici. crkva. anarhiju. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. nemaštinu. povoljna predstava o samom sebi. itd. ograničene puteve društvenog uspeha. Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i prevencije. Teorija suzdržavanja Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz: prisustva moralnosti u društvenoj sredini. Ova dva elementa. neprijateljstva. sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva. jačina ega. motive. itd. visok nivo otpornosti na napade. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja. agresivnost. delovanja institucija kontrole. Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. razočarenja. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom poretku ili vladajucim normama i vrednostima. unutrašnji i spoljašnji. itd. porodične konflikte. discipline i kontrole ponašanja. neke medijske sadržaje. društvenih uloga pojedinca. nastavnici. a u drugom trenutku zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. maloletničke delinkvencije.u devijantnim i kriminalnim aktivnostima. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog ponašanja. frustracije. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada se sramota pokazuje nedelotvornom. naročito. Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola. nemire. želju za zadovoljstvima. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine. visok nivo tolerancije na frustracije. jer Rekles konstatuje da njegove ideje ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala. usmerenost ka cilju. dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha samog procesa socijaliozacije. efikasnosti nadzora. U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva ključna elementa njegove teorije: elementa . itd. policija i sud trose puno vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi. a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke korene. delinkventnu subkulturu. racionalizacija za smanjenje napetosti. dobro razvijen super ego. pobune. 51. stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka legitimnim društvenim očekivanjima. U socijalno-psihološke pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone. visok nivo odgovornosti. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka na njegovo ponasanje.

Polazišta ove pretežno kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala: Prvo. jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba posebno tumačiti. 52. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru. 2) pogodna meta – osoba ili objekat. itd. 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena. u društvu postoji neprestana borba između ljudi za ograničene resurse. po Reklesu. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu pretoče u delo ili akciju. kao i na jačanju socijalnih elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta. ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. 3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve. Teorija suzdržavanja se. i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju predmet kriminalnog napada. tretman ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju njegovih društvenih veza. nasilničko ponašanje. Vremenska struktura društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim aktivnostima potencijalne žrtve. Ove korelacije ukazuju da. Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. Pa tako. žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji. Ako za Koena i . broj kriminalnih dela po jednom danu u određenoj ulici. iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi. porast teških oblika kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja: tehnološkog razvoja. važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati odgovor o uzrocima. porodičnih prihoda. svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih ostvari. teških oblika kriminala. Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr. da bi se desio neki npr. kao što su razbojništva. 2) prostora ili lokaliteta na kome se vrši delo. Drugo. povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi. kao što je npr. teških oblika kriminala. prosperiteta. stopa zaposlenosti. Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju. sati) u kome se delo odvija. treba pretpostaviti da kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka. nivoa slobode. davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. razvijanje novih životnih ciljeva. može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti. stope kriminala beleže konstantno povećanje. silovanja i ubistva. školovanja ljudi. Teorija rutinske aktivnosti Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson.ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe. Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. stope siromaštva) i stopa tzv. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. u isto vreme. 3) vremena (dana.

svakodnevne. koju je posebno razradio Džon Brajtvejt. samačkih domaćinstava.. Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja za objašnjenje stopa kriminala. što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. 1979). Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako: Rutinske. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima. Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost uživanja u životnim zadovoljstvima.Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika. 53. legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet. mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa. Četvrto. stida i sramote od najbližeg okruženja. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da izvesnost. Zbog toga je savest mnogo jače oružije . ključni u prevenciji kriminala. Teorija reintegrativnog postiđivanja Teorija reintegrativnog postiđivanja. Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava. nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. zasposlenosti bračnih partnera dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). Dnevne aktivnosti mogu da utiču na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L. kao što je krivična sankcija. Felson. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa. Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja porodica misliti o tome“). Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi. zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u društvenoj kontroli kriminala. U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu. Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz kuće. Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“ osećaje griže savesti. Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-ega. Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada lišene sposobnosti da se odbrane od napada. brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim aktima. Povećanje broja putovanja. ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete napada i zaštita od napada. Zbog svega toga. polazi od ideje da formalne sankcije ili kazne.

nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom). Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati slabosti formalne socijalne kontrole. Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana. 54. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu socijalizacije koje obavljaju roditelji. koji je smatrao da je izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo sebe koji ga odvaja od delikta. Kazna koju izriče sopstvena savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života. Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali. tzv. loše vladanje. Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole moraju da budu uvek prisutne. oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede). Teorija niske samokontrole Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom. 1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja grade savest. Ipak. nestabilnost posla). Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. Postiđivanje treba da bude alternativa krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu. stid odvraća od protivzakonitog ponašanja zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo. kajanja i volje za traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice. Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa izgradnje savesti dece. Samo tako postiđivanje ima trajan efekat da. kao unutrašnjoj sankciji. Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem. drugo. izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima. proizvodi izražavanje krivice. postiđivanje i pokajanje izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«). Postoje dva dobra razloga za to. Ipak. promiskuitetna seksualna ponašanja. 2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje kako bi deca izgradila moralnu savest.) ali i od žrtve. 3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera. teškoće u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi. To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«. stvara povećanu verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt.za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. npr. naročito kod dece. U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo. upotreba droge i . niti će imati izgrađenu savest.

sa druge strane. hiperaktivnost. Sa druge strane. neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces. Snaga personalne samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških. Biološki faktori uključuju. da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili dobicima. na socijalno i porodično okruženje (npr. Veći stepen samo-kontrole pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog. nijedno od ovih ponašanja nema specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja. osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao. agresivnost. ili slaba zaštita ljudi i imovine) 3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među počiniocima devijantnih akata). na primer. Psihološka osnova samo-kontrole povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja.porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). stabilna zarada. različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samokontrole kod pojedinca kroz životni ciklus. . proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). Samo-kontrola se vidi kao sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene želje. Na primer. egoističnost. Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice. izražena istom snagom. odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“. ljubav porodice i prijatelja ili čak kroz dobru sreću. Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek. pre svega. gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. bilo u odnosu: na samog sebe (npr. oštećenje mozga. sklonost ka rizičnim ponašanjima. plahovitost. Po njima. Takođe. reakciju supruge na preljubu) ili na reakciju države (npr. lako dostupne „mete kriminala“. nepažljivost. slaba državna socijalna kontrola. tokom života. Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. zdravstvene posledice upotrebe droge). Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. impulsivnost. Ključni društveni faktor uključuje. pojedinac sa snažnom samokontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat. iznenadna ili trajna ekonomska deprivacija. individualnih ili psiholoških i bioloških. bezosećajnost. Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta: 1) samo-kontrole ponašanja pojedinca 2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i 3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt. Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima devijacija i kriminala: 1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije 2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. U tom smislu. sa jedne strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja. No.

Hirši vidi i iz razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima. predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i kriminal „ne dešavaju u vakumu“. Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce. Kriminal i brojni devijantni činovi se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. prema porodici ili poslu. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne. Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao.). Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. na veze sa porodicom. žene imaju razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici.). radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr. vaspitanje. državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije. očekivanja ostvarivanja uloga i uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih ponašanja. delujući zajedno. pa iz tog razloga one su neuporedive manje prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. susedstvom). kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. kao i uspostavljanjem snažnih veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. Takođe. itd. nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi. Manje prisustvo žena među devijantima. tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i neformalnih socijalnih grupa (npr. socijalni kapital može biti povećan delovanjem roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece. verovatnoća da će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima. Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje interese. prijatelji. što nije slučaj sa mladim osobama. već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica. prevashodno. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih veza. Segment mogućnosti može uključivati npr. . prijatelji. socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac. društvene aktivnosti) u situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. Druga komponenta je socijalna kontrola. U pogledu pola. Socijalni kapital odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje. Na primer. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica. zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice. Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole mogu. porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti. Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca. devijantnost roditelja ili slaba roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. susedstvo i sl. Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. 55. Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr. za decu. Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo. Socijalna uključenost se odnosi. Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične preventivne i tretmanske postupke. brak. posao. škola.Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. Postojanje obavezanosti. lakoću pristupa potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe).

dok npr. Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na objašnjenje npr. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih. Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samopoštovanja. Poruka ove paradigme je da u prevenciji kriminala i devijacija . Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega. kulturne interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. itd. korporativnog kriminala. uličnog kriminala. Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima. koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. antropološke. faktora rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja.Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije. imovinskog i nasilnog kriminala. U prevenciji je značajna uloga lokalne zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem. metodološke. To se odnosi na preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo. ovim teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala. koja su nepažljiva i hiperaktivna. No. bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti. ideološke i teorijske primedbe. pre svega porodice. razvijanje novih životnih ciljeva. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. Međutim. U tom smislu. upotrebe droga i tzv. ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju svoje specifične i posebne uzroke. Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da treba aktivnostima tzv. vaspitne i obrazovane uloge roditelja. zato što se u ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije. koja imaju nizak nivo samo-poštovanja. mnoge druge devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala. Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta. kao i to da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja. ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela objasniti sve tipove devijacija. Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika. itd. devijantnih subkultura (npr. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola. huliganizam) ili prostitucije. koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije. terorizma). Ipak. političara i praktičara. je ključni faktor uzroka maloletničke delinkvencije. U te svrhe naročito je pogodna porodična terapija. razvoj empatičnosti i samo-poštovanja. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta. U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog okruženja prestupnika. Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji. Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima. kontrolu agresivnosti i impulsivnosti. Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih devijacija. Prema ovoj vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke. slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-negativnih posledica. osnaživanje društvenih veza. davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. političkog kriminala (npr. a naročito onih koji se tiču disciplinske.

nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl. vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka odvraćaju od „skretanja“. Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje. Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu. U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept siromaštva.. koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim. socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. izuzetno kratak životni vek. porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede . veoma visoka smrtnost odojčadi. beskućništvo. vrednosti i odnosa moći različitih društava i država.suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti.). U ideološkom smislu. Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. kao i raznovrsni sadržaji. ekološkoindividualnih razlika u kriminalu i devijacijama. To znači da oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. voda. primarne ili početne devijantnosti: na primer. ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. nepismenost i nizak opštekulturni nivo. indikatori. uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu. Paradigma socijalne kontrole u potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. to je njegovo razumevanje menjalo tokom istorije. Majkl Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja. U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice: postojanja različitih socijalnih klasa devijanata. Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije neobuhvatna i praktično manje realna. Polazeći od ovih definicija. 56. već i humanim i socijalnim aspektima. Pojam siromaštva Postoje veoma različite definicije i shvatanja. pitanja moralnosti. relativno siromaštvo. moralnosti. a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja. . u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne. Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba. standarda.). Na teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv. za stanovanje. Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva: situacije u kojima pojedinci. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava. merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se prevashodno zanima za održanje poretka i reda. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo. rasnih i etničkih raznolikosti. pauperizam i novo siromaštvo. nehigijena i prljavština.. manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl.) i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti. samo-kontrole ili samoobuzdavanja ponašanja. može se reći da su najznačajniji pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana. Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i njene sklonosti ka devijacijama. ishranu i školovanje. Postoje brojne devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole sopstvenog ponašanja. super-ega. obuća.

socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških. Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom. pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Međutim.ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju. Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: nepostojanje ekonomskih. ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni.novo siromaštvo. Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti. obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. političkom i kulturnom životu zajednice. socijalna isključenost. učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva. loši uslovi društvene promocije i psihologija i kultura. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija. marginalizacija i socijalna pomoć. zdravstvenih. U pitanju su: . 57. Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. ono ne sadrži u sebi kršenje društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja. Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge. odnosno subkultura siromaštva. kulturnih. Kao indikator relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji. Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda. Međutim. Svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem.

Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. 4. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. beskućništvu i nepismenosti. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati. dok drugu polovinu čine trajno siromašni. pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu. Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. 58. Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. po pravilu u prenatrpanim objektima. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva. Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji. pasivni. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano. trajna i stabilna društvena pojava pa tako uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. 3. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa. 5. usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog siromaštva. što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. Reč je o gladi. pogotovo što je društvo bogatije. da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 američkih dolara. Teorije o siromastvu Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu . izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima. a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. pothranjenosti.1. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. Luis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju.onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj. pasivnost. neodgovorni). Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija. masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama. razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. da je oko 2/3 stanovništva Zemlje siromašno. Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. 2. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života.

sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima. sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine. Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema. 7. Zacetnici ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. on smatra da se siromastvo. To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo. Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju. on je smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara raste po aritmetickoj progresiji. Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost. dok se istovremeno redistributivnim merama i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drustvo.ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde. 5. Na drugoj strani. Simbolicki interacionizam . pa cak predlaze I primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl. Maltus se zalaze za moralno . 4.) 3. siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih. Predstavnik je Vilfredo Pareto. pa time povlace i visi drustveni status. siromastvo je pre subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu. 2. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a drugi kao pripadnici razlicitih elita. Socijalni darvizam.ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim preiodima. od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa. Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja . politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama. 8. ali i da treba kontrolisano da obezbedjuje socijalna davanja. Marks se vise bavio teorijskim utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih produkcionih odnosa.polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije. zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima.Po marksistima. Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguce eliminisati. Prema tome. vaspitanje koje ima za ciljda ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove. ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. . a neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda. 6 Funkcionalisticke teorije . Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju normalno funkcionisanje drzave. odnosno bogatstvo javlja kao neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. “siromasan”. Marksisticka shvatanja . Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa. Nizak drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu siromastvo. “pripadnik srednjih slojeva” is l. klasnih odnosa i trzista. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim mehanizmima eliminisati siromastvo.1.

dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. Engelovi koeficijenti korišćeni su često. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka. posto je svaka osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu. . Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. 2. listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. Indikatori i merila siromaštva Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade. Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda. ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. snabdevanje vodom i poljoprivreda. Metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne. obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja. prevenciju sukoba i socijalni kapital. stope nepismenosti i sl. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. 60. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. ukljucujuci i siromastvo. koja samtraju da je siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi. stope smrtnosti odojčadi i porodilja. infrastruktura. odnosno siromaštva: materijalni. obrazovanja i profesionalne obuke. humanu i socijalnu. 3. bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa indikatora: dugovečnost. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova. dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava. Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji) koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu. socijalni i humani. Svaka od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije. Drugi model koji ima multi dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo 1. Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva. ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek.59. ukoliko se to posebno zahteva. Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno siromaštvo. Unutar prve komponente prate se prihodi. sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta zastite siromasnih. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani.

domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom zasticene kao posebno drustveno znacenje. kao i da su sluzbeno definisani sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće sistemima socijalne zaštite. U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva. Do slicnog saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije bila siromasna. koji su smatrali da komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka. potrosacka korpa statistickog zavoda. sto znaci das u nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva. dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000. tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita merila. kao indikator najnize linije ili apsolutnog siromastva.9 % u 1995god. U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane. a time i sadrzaja kriminala.visa linija siromastva. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo. pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva. nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma. 7. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog razvoja. pored ostalog dosli su do saznanja da je 2000. viseclana domacinstva sa decom. porodice industrijskih radnika. onda kada se dostigne oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog kapitalistickog sistema. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14. Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju veka bilo u stalnom porastu. Socijalni reformizam. programe ili projekte borbe protiv siromastva. kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja. kao reakcija na siromastvo. Ideja o dezalijenaciji. na koje drustvo reaguje sankcijama. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom . god bilo duplo vece nego 1990. koja se sastoji u krsenju zakonski propisanih normi. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala kao devijacije. 5. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38.1 % stanovnista u 1990 god i 28. Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo. da su u vecem riziku da postanu siromasni ili su to vec realno nezaposleni. Kriminal i drustvene devijacije U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. Ove cinjenice duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza. god. 6.5 %. Vecina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija. Kriminal je opsti za razlicite delove drustvenih devijacija. karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih. Najcesce se koristi tzv. najmladje i najstarije kategorije stanovnistva.4. koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivicnih dela. 61. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost.

Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven. zbog cega se najcesce ipak pribegava pravnim definicijama. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim definicijama. N aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim devijacijama. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti. imovinu 4. savremeno krivicno pravo najcesce stiti: 1. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja 6. Promenljivost drustvenih normi. bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne. Izmedju ova dva ekstremna shvatanja. kao posledica drustvenog kretanja i promena drustvenih vrednosti.u materijalnom i moralnom smislu. U sirem smislu. i pokrenutih krivicnih postupaka i izrecenih sankcija na drugoj.smislu cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain. ekonomski system 5. Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala. drustveno. Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal: Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra . do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi. mocnih i bogatih struktura drustva. gradjanska. Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih. predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala. neke opste humane vrednosti 3. . dok u osnovi izrazava i stiti interese vladajucih struktura i slojeva. socijalna i dr prava ljudi.pravni i politicki system 2. Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal. smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. odnosno pitanje granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak. a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje. raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u celini. koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. kriminal se odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje. da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija. da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. licna. ekonomska. javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa. Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. bez obzira na to da li su pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije. ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti. koja pripadaju tim pojedincima.

politickog. odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi. Ova druga vrsta povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. predstavlja vecu drustvenu opasnost. cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata. kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je neko osudjen prvi put i specijalni povrat. organizovani kriminal 63. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa 3. privrednog. koje imaju visoku potraznju.62. Poseban vid organizovanog kriminala prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja. koji krivicna dela cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima 2. monopolistickoj kontroli i uticaju. preduzetnicki tip Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima. Po misljenju Albanezea. ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja. otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala. Organizovani kriminal Org. pogotovo istorodnih. zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca. . iznda svega. Opsta klasifikacija kriminala Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala. odnosno krvnih. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna dela. seksualnih i drugih delikata. posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela. koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi. krm. visokim ekonomskim interesima. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih dela upojedinim zemljama. kojim su obuhvaceni svi pravosnazni osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni. koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste. Prema tipu i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe: 1. koji podrazumeva ponavljanje dela. koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i. U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog. stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. konspirativni siroko rasprostranjen model 2. visoko strukturirana kriminala udruzenja u Americi javljaju se u 3 osnovna tipa: 1. Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija. poluorganizovani. Obicno se razlikuju dve podvrste povrata: opsti povrat. Sadrzaj ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsniji. 3. sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. koje nemaju stalnu strukturu vec se sastavljaju popotrebi. promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba. Ovaj vid kriminaliteta cesto ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta. Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal.

kao povezivanje. ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja. predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima. cesto je povezan sa politickim. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti. neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova 5. neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih . Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih vrednosti. 64. ali se sve vise oblikuje kao medjunarodni. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske. tako da se savremeni imovinski kriminal. politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja. veza sa tzv zdravom ekonomijom. kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije 4. ukljucujuci i pornografiju. u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i 2. prostotucija i usluznim delatnostima vezanim za seksualne devijacije. velika profitabilnost. politicke i druge interese nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. sto cini efikasnost drustvene reakcije jos manje mogucom i efikasnom. politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju strukturu medjunarodnog kriminala. nejednakosti i sukoba u savremenom svetu. uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva vida: 1. ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti 2. politickih i drugih podela. Prema tome.Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi. Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa. trgovine sirovinama i posebno energentima. medjunarodni terorizam is l. Problem je jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i 6. kockanje i kockarske igre. organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. uslovljenost prirodom ekonomskih. sto ga cini posebno mocnim i opasnim. Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju. snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama: 1. vec za “relativno . jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih struktura. krm. Org. socijalnih. proizvodnje i prometa droga. odnosima sa savremenim svetom 3. politickim i dr. udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa. Koliko je medjunarodni kriminal mocan. Opsta kriminalizacija ekonomskih. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog okovratnika).

U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala. Grin definise okupacioni kriminal kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. pored objektivne prirode političkog kriminala. koje određuje krivično pravni sistem neke države. Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije. zahvaljujuci drustvenoj moci ovih drustvenih struktura. politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava. profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara.okupacioni kriminal. Moglo bi se zaključiti. bankarskih ili slicnih institucija. dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. na osnovu. odnosno funkcionisanja države. socijalna. profesora i individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama 65. odnosno počinoci. Politički kriminal Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu. Ideja je potekla od Saterlenda koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji. U savremenim društvima. Do razvoja građanskih i demokratskih drušava. Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u preduzecima i drugim organizovanim ustanovama. postoje i njegova etiološka i subjektivna strana. radi očuvanja političke ili neke druge moći. uključujući ne samo politička već i ekonomska. Mozda je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih . kulturna i druga. privredni kriminal. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. zlostavljanje ljudi. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje. odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. izgrađenih međunarodnih standarda. pravnika. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. odnosno zelju da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda. . već i ko su njegovi nosioci. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja. kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost. U širem smislu. povrede ljudskih prava.lisavanje”. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. manje više. Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka. koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava.

antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti. koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje. 2. egocentrični tip. neadaptirani odrasli tip. nomadski tip. koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola. 9. inferiorni tip. 8. 11. koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti. mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti. koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese. shvata posledice svog dela. vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja. Jedna grupa autora stvorila je. prilagođen niskim kulturnim standardima. koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima. koji se ponaša i reaguje primitivno. Tipologija kriminalaca Postoje različite klasifikacije kriminala. tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. ali ima vrlo niske društvene aspiracije. nezreo. kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti. pod uticajem alkohola. s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni. što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja. agresivan. pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada. te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme. kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja. emocionalno nestabilan tip. 5. porive i mogućnosti.66. 12. neadaptirani mladalački tip. neetički tip. nezreo. hedonistički tip ili bespomoćan. 4. 7. agresivan. kod koga inferiornost. 3. neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja. 13. agresivan. koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom. U pitanju su: 1. primitivan tip. razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma. . ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou. 6. 10. nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela. koji je u osnovi blizak primitivnom tipu.

f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije. za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. prilagođen tip. koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe. ali ne i neminovno. Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno. c) predstavnici činovničkog kriminala. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita. i po pravilu nikada ne rade sami. imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta. koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. izuzev vrhunskih džeparoša. najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne. Sa aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela. c) varalice. pribavljajući na taj način svoje prihode. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici. . koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti. takođe vrhunski profesionalci. Oni su po pravilu mladi. poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom poslu. Ponekad su specijalizovani. koja su manje opasna. koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način. dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti.14. Veoma su pokretljivi i snalažljivi. d) falsifikatori. u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način. izuzetno retko se udružuju. koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. Osnovni tipovi su profesionalni. ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima. utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist. Višestruki su povratnici. Oni su posebno obučeni. pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. neodređeni tip. zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled niti položaj među kriminalcima. s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. e) profesionalni šverceri. poluprofesionalni i situacioni kriminalci. b) preprodavci i prodavci ukradene robe. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. Oni kradu materijalna dobra većih vrednosti. ucene. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) provalnici. pripadaju „eliti kriminalaca“ u klasičnom smislu. najčešće na veliko. koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. 15. odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja.

dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti. Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni. čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama. „Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji. treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. kada je u pitanju kriminal. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori. d) seksualni prestupnici. ali on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti. parcijalna i skromna istraživanja o tome. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena situacija dovode do devijacije. Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama. dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti. i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane. kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. narkomani i socijalno ugroženi. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi: a) sitni situacioni lopovi. b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju. i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala. bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja. Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji. Očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u . 67. koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme. Zatim. ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza. koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala. jer su retka. čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama. a ne njihove devijantnosti. iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra. teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih karakteristika. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih.Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i bezobzirnog bogaćenja. e) ostali situacioni kriminalci. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari. jer ostaju neotkriveni bez obzira na to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca. mada u osnovi suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne. posebno predstavlja organizovani kriminal. U Srbiji.

Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala. koji se smatraju manje opasnim. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom. najčešće muškarac sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom. učestala razračunavanja između kriminalnih grupa. Društvena reakcija na kriminal? Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja. iz različitih društvenih slojeva. iz nižih ili srednjih društvenih slojeva. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti. javnih i državnih službi. što znači da je promenljiv. na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. naoružan i nasilan. sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine. Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti. Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude. čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala. moguće su takve situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala. sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. što obavezno predpostavlja negativnu društvenu reakciju. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike. društvena reakcija zavisi i od kaznene politike. uglavnom pripadnik kriminalne grupe.različitim formama udruživanja i povezivanja. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija. sadržinski raznovrstan i selektivan. reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina. uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima. indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća. koji prate svaka inkriminisana ponašanja. zavisi od mnogih okolnosti. odnosno upućivanje u kaznene ustanove. i dalje najčešće muškarac. nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan. koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno. banaka. Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu. vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom. Razvijena savremena društva. Promene u sadržajima. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko. Na drugoj strani. primenjujući u slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije. često iz prividno stabilnih porodica. ne samo prema žrtvama već i pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti. odnosno društva prema kriminalu. profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. 68. nestabilnog zanimanja. koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih . predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa.

U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca krivicnog dela. poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema. zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju. prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih. cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom. Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost. koji se sastoje u krsenju pravno sankcionisanih normi.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira 3. Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u 2 grupe: a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti. u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika. Pripadnici nižih društvenih slojeva. ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći. sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete. koje se smatra blazim vidom devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja. kriminalitet maloletnika itd. Pod asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja. pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima. a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u vaspitanju mladih. iz koga se izvodi termin vaspitna zapustenost za pojavu u celini. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno ono dete koje: 1. Na drugoj strani. socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva. Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika. kao sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika. maloletnicka delikvencija. koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija (upravljanje motornim vozilom) b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola). Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji. posrbljen strani termin za maloletnicko .društvenih interesa ili vrednosti. grupe ili institucije propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika. oni koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari. Ne postoji posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponasanja. raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije. 69. pravnoj . svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja 2. Pojam maloletnickog prestupnistva? U kriminoloskoj. kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci. Moćniji društveni slojevi. podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama licnosti. Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa.

potreba za takmicenjem i sl. traganje za novim iskustvima i uzbudjenima. vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga.socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika. i 21. jer neke osobenosti tog uzrasta pogoduju devijantnom ponasanju. dok im je razvoj savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja. s tim sto se kocentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1. 70. ali u odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja. Po pravilu. Uvek se odredjuje uzrasna granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra granica do koje se postuje poseban drustveno. dok s druge strane.pravno uredjuje na poseban nacin. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno. Bitne razlike nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih. i razlika vezanih za drustvene uzroke prestupnickog i devijantnog ponasanja. s tim sto se sazrevanjem ta odgovornost povecava. znatizelja. Razvoj savremene psihologije.fizicki brze. potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem. obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva i privatnih. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih. s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho.pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen. U vecini drzava socijalno. Psiho.a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja.socijalnog statusa. a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja. pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF. zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto. 71.socijalno sazrevanje. pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da shvate te posledice. iako su neki vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica. sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano. 1988). U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti. pre svega. sa jedne strane. oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. jer svaka nova generacija sazreva bioloski. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja. godine. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji. sa druge strane. Granica punoletstva odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16. zahvaljujuci uvazavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio.pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije. drzavnih ili drustvenih dobara. Karakteristike maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja.patoloskog transfera i normalnog razvoja. u okviru kojih se oni smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje. . Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica.prestupnistvo. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju.

upucuju Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. zavisnost od droga. Decijacije samounistenja. vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja. koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko sebe i ne moraju imati obelezja devijacija. uz odgovarajucu podelu uloga. 4. U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika. razvrstani prema uzrastu dece i omladine. 5. ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. vec i kriminalne aktivnosti. 2. Organizovani kriminal. Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima. opsta prevencija. maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala. Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo? Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. Postoji nekoliko nivoa medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog prestupnistva: 1. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika.Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela. Oni su sve vise izvrsioci nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike). Pored centara za socijalni rad znacajne sui uloge vaspitnih ustanova. takodje beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme. cijom zatitom i resocijalizacijom se bave. Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga: 1. 6. 72. koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. . Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika. 2. 3. vaspitne ustanove opsteg tipa. koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece. 3. u formi alkoholizma. kao vid reakcije na nepovoljne drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota. centralnu i odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. pa se ocekuje drustvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak. pokusaj samoubistva i samoubistva. Drustvenom zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i timskog rada. 2. ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard porodice. u koje se malolenici koji pored prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje. kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih.

Elementi medicinske definicije su: osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pica. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece. sto bi posredno imalo opste preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika. sto neminovno void nizu nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog. upravo zbog toga s emogu naci i medic. nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do negativnih posledica. ove mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. stecena navikom. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za naviku. koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva. ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici. Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnistvo maloletnika. Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao hronicna progresivna bolest. problem i prema kojoj se alkoholicarima smatraju. 73. dok je istovremeno veoma rasireni slozen socijalni problem. pa se zato ovim problemom bave razlicite naucne discipline. Medjutim. Univerzalno je prihvacena defin.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol. fizickog zd. koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika. bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje. Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obicaja i dijetetskih navika neke zajenice.2. . sa elementima fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma).). njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje. odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica. vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma. odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. poremeceni odnosi sa sredinom idr. specijlana prevencija. koja je posledica navike ili navikavanja. Pojam alkoholizma? Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma. Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili prestupnistvo u razlicitim vidovima. Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem. koja alkoholizam opisuje i kao med. Imajuci u vidu razlicite pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je. porem. i kao soc. i social.. pri cemu ispoljavaju bilo otvorene drustvene poremecaje. koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo. fizickog zravlja. postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice koje mogu biti (dusevni poremecaj. posto postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi. To se. sto za posledicu ima psihicka i fizicka ostecenja i propadanja.alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost. Drugi primer bio bi razvijen system socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva. kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih uzrastu maloletnika. odnosno prema rizicnim porodicama. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti. SZO (svetska zdravstvena organizacija). posto sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite. Npr. 3. teorije. odnosi na potreban. Neki sadrzaji i sredstva socijalne politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni.

sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu. 2. javljaju se ozbiljni licni. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike. profesionalni sukobi. 2. kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi. nemogucnost apstinencije.74. u nekim slucajevima i duze. Ova faza po Jelineku traje godinu dana. ali svejdeno. fizicko i socijalno propadanje. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola). Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara? Alkoholizam karakterise dug razvojni process. jer covek ne moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi. Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. Kompulzivno pijenje. Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste. kada covek ima nedovoljno potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija. Postoje mogucnost apstinencije. odsustvo izbora pica (pije bilo sta).navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu. dolazi da tremora misica.nekontrolisano pijenje. U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara.javlja se psihicka zavisnost. veoma ceste alkoholne amnezije. 2. sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju. nedefinisanih strahova. tesko psihicko. postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti. zapustanje u svakom pogledu. ali se ne javlja gubitak kontrole. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista). jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije. porodicni.gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola. drustveno znacenja upotrebe alkohola. za apetit). tako da se upotreba alkohola ponavlja. Pad tolerancije je odlika ove faze. gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponasanja. predstavlj pocetnu fazu alkoholizma.prati postojanje drustvene tolerancije. posledice su vezane za poremecaje odnosa sa drugim ljudima. Da bi se razvila toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih. U ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. Iako alkoholicar u ovoj fazi pije sam. Pijenje u drustvu. psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola. pad tolerancije. Ovaj tip se . kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije. 3. Ovu fazu prate: alkoholna amnezija. ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5 karakteristicnih tipova: 1. alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa i ponasanja. Ova faza traje od1-3 godine. Kod ove grupe alkoholicara jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. je vec odlika hronicnog alkoholizma. uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina. motiva i razloga opijanja. ekstravagantno i rasipnicko ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara. Kod ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo.

Posebno su interesantistavovi psihoanalize. Ovde se javljaju teskioblici poremecaja odnosa sa okruzenjem. 3. sto znaci da je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara. 5. lai ne u velikim kolicinama. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma? U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. jer oni kontinuirano piju. koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponasanju. U ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica. Ove teorije pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma. ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino urodjenih faktora. vec i za razvoj razlicitih modela i aspekata terapije. Frojd je bio u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu. temperamenta i karaktera postaju ranjive i osetljive na alkoholizam. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola. koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. pre svega: Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije. jos uvek postoji mogucnost apstinencije. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole. 2.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako postici ali je to prividno. imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana. Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije. Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja. 75. oboljenja probavnog tratka. posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem. Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti. al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni. 3. tihi i povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. javljaju se fizicke posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece. Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija anomije. ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. 4. etiketiranje i potkulture. Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: . stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema treznjenja. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond ase opijaju danima.naziva jos i mediteranski jer je rasiren u zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. Psiholoske teorije su veoma znacajne. Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drustvenim uzrocima. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju kontrolu samo do prve case).

jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu.2% dolazi do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske) porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima. Alk. Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje.4-0. Rec je o socijalnim.15% je vec visoka alkoholna intoksikacija. u duzem period ostecuje mozak. Istrazivanja pokazuju tipicne nacine reagovanja na unosenje alkohola u organizam: 0. 0. 5. povremeno ili na duze odlazi od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma. resavanje problema. 2. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti. postavlja velike zahteve porodici. potrosnje i uzimanje alk. nedostatak strpljenja. kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto duzem roku u odnosu na druge droge. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost. Kod alk. ucenje. kao i od osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno. dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. ne kritican je. 3. intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano. 3.1. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa. nesigurne i depresivne osobe. pre svega. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podsticu alkoholizam. 2. 4. Tavko ponasanje alkoholicara vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice. Alkoholicar postaje sebican. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari. Kad je rec o psiholsokim karakteristikama. dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu. pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu. 0. U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna zrtva. Znacajnije posledice alkoholizma? To su: 1. 76. . Prisustvo izrazite anksioznosti. Postoje saznanja da. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom ekonosmke posledice. 77. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine. Drustvena reakcija na alkoholizam? To su: 1. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota mogu pogodovati pojavi alkoholizma. onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari.5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda. Alkohol je psihoaktivna supstanca. preosetljive. 0. Licnost je uzrok alkoholizma.05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo. jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda. Je reg. Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. agresivan. Kod mnogih alk. Medjutim tip licnosti opredeljuje.

Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme. 78. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa). a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma. 4.Stabilizaciona faza (traje godinu dana. Najopstija def. 3. Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze: . Osnovne karakteristike zavisnosti od droga? To su: . kompl. Definisanost pojma zavisnosti od droga? Kada je rec o strucnoj literaturi. Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina. koje ukljucuje prinudu da se droga ponovo uzima. sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. sto proizilazi iz interakcije izmedju organizma i droge. Osnovna karakt. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo fizicku zavisnost. Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga. Psihicki efekti. tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. koji obuhvata alkoholizam. Prvih 15 dana uce se teorije o alkoholizmu i polaze se ispit.2. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti. Karakt. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. Izaziva jedne ili vise psihickih ili somatskih funkcija organizma. zavisnost od droga. u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. Nezainteresovanost 5. U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk: -averzivna terapija -terapija kontrolisanog pijenja -terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji 2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara) 3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara. kao i kafeizam nikotinizam i teizam. Osnovni ciljevi ove terapije su:potpuna apstinencija od alkohola. Celoviti program ii prevencija alkoholizma Modeli tretmana alkoholicara su: 1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara moze biti: dobrovoljno i obavezno. stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena.Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci. Nakon masec dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice) . Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga. seanse se odvijaju jednom nedeljno. 79.

Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe: 1) Velike toksikomanije.stari narkomani. politoksimanija eksperimentisanje. koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost. 2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma.tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do apstinencijalnog sindroma.kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe) . Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti. 2) Male toksikomanije. Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate. mucnina is l. najcesce vezane za uzimanje hasisa. od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis. Morfijum pa su tako postali zavisnici. Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije? To su: 1) Klasični. nikotinizam. jer ima je droga dostupna -umetnici -najsiromasniji slojevi u nekim zemljama 2) Eksperimentatori. grcevi. 81. kao specifican tip narkomana: . 3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge. marihuana i LSD. medikamentoznu zavisnost.nekontrolisane droge. Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20. Opsta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju. odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu ranijom kolicinom droge. osete.zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena ) . koje se odnose na eteromanije. kanabizam i kokainsku zavisnost. podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno. Droga poput extasy.koje oni dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti.primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti) -rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila) 3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih. -medicinsko osobolje. teizam. drhtavica. rekreativih sl. one obicno sadrze sledece klasifikacione grupe: 1) Epizodne toksikomanije. pa je zato stalno neophodno povecavati dozu.1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge. Zavisnost tipa kanabis: Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje. osecaje i raspolozenja. Veka da se siri u americi . najcesce: -leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa? 1. 3) Politoksikomanije. kafeizam i slicno. kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature. 2) Blage zavisnosti 3) Prava zavisnost 4) Povratnicka zavisnost 80. Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga: . veoma cesti smrtni ishodi).

osecaj toplote. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku zavisnost i javlja se tolerancija. Krizom sto dovodi do brzog soc. reakcija panike. koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice .Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge. sa teskom aps. usmrkavanjem i inekcijama. Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san) Posle budjena oseca se umor. umor. Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana.u okviru Hipy pokreta. slabljenja paznje itd. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom. Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti .Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek . Zavisnost halucinogenog tipa: U halucinogene droge spadaju: meskalin. tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva apstinencijalni sindrom. Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze. koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) . i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma: 1. kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze. Medjutim. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja. psilocibin koji .Za zavisnost heroinskog tipa karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga: . Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma. . -tehniku pusenja marihuana 2. Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa? 1. Tako da su u prodaji retko nalazi cist. Opijum je osuseni mlecni sok. javlja se smirenost blaga euforija. 82. -da uziva u efektima iste 4.Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze . a zavisnost od heroina nastupa vrlo brzo. -mora da nauci da nabavi drogu. misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti. fizicka depresija.parazita koji napada klas razi. 2. -Da prepozna pozeljne efekte droge 3.tako da je vrlo lako preterati u kolicini uzete droge . odustvo bola i povlacenje u sebe) 3. Faza udarnog dejstva (telesna senzacija.se dobija iz jedne vrste meksicke gljive . Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo. LSD 25 . Ove droge se unose u organizam pusenjem. tako da euforicki efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti. anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme. I moralnog propadanja. U tom procesu pojedinac mora da nauci: 1.Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna (predoziranje). pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki poremecaji. a zatim faza sna koja traje nekoliko casova. Snazan je analgetik i hipnotik. ubrzan rad srca) – 2. jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe. Izaziva euforicne efekte koji su praceni blagim hipnotickim opustanjem. Najjaci efekti postizu kad se droga unosi intravenski. koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka. mlekom u prahu i sl. relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga. Najcesce se kao efeksti marihuane navode stanja euforije. Droga tipa kanabis neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija. Heroin ima snazno euforicno dejstvo.

barbiturate) 3. koje su najverovatnije posledica potrebe za drogom. morfijum) 2.akutne psihicke reakcije panike . . Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju.a redje oralno i IV. ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost. stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i fizicke moci. PCP). Narkotici (opijum. Do prelaska primarne narkomanske dev. Stimulanti (kokain.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih psihickih reakcija i poremecaja cula. Javljaju se delirantne ideje. dolazi do kozne. fluidnom stanju Emocionalna labilnost Halucinacije Osecaj iracionalnosti Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji. Halucinogenici (LSD.Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti. crack.a nekad i sa kockom secera natopljenom ovom supstancom. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”. dok se fizicka zavisnost ne javlja. 2. 83. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti. Na osnovu ovih kriterijuma sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe: 1. heroin. Primarna narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano. hronicne izmene licnosti. meskalin. slusne i vidne halucinacije. povratne psihicke reakcije. kad drustvena sredina pocinej da reaguje. sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija.LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta .Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane zavisnosti. amfetamini) 4. niti postoji tolerancija. Fenomen sinestezije Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu Svet je u stalnom . Najcesci efekti LSD-a : Poremecaj u percepciji prostora i vremena. kad izostane drustvena reakcija. . narkoman prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruzenja. Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima. pejotl.produzene psihoticne reakcije tipa sizofrenije. Efekti su stimulativni. Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih? Opste karakteristike zavisnosti od droga: . Zavisnost kokainskog tipa: Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke. Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. Sedativi (pilule za spavanje. u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge pocinje da biva vidljivo. Najcesce se uzima usmrkavanjem. trankilizatori.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i nekoliko dana nakon unosenja droge.

Medicinski model. Drustvena reakcija na narkomanije: U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. -grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga -u grupi se stvara system racionalizacije. za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura. Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe. Socio-kulturni model. zato sto je ona vezana za sam promet droge i. Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. 6. Odnosima i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi. Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu: 1. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije. 84. 5. 4.Narkomanije mladih: Narkomanija mladih su visoko zastupljeni. primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota. . Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije. Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana? Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. 2. licnost mladog narkomana. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo. odnosno nekog svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. najpre. 3. Nagradjivanja za progres u promena navika. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama pozitivnog i neg. 4. Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga. Naime. 3. muzike i sl. odevanja. kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota. ponasanje i stila. Za vecinu narkomana najvazniji razlozi vezivanja za grupu su: -zajednicko uzivanje droge -mogucnost nabavke droge -osecanje zasicenosti -uzajamno razumevanje -postojanje slicnih ideja i stila zivota. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uzivoacima droge 2. Ova svojstva mladosti mogu takodje predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima. koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana. dok kod klasicnih narkomana postoji individualno koriscene droge. interesa i pozicije mladih u savremenim drustvima.

3. -kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama. -podsticati poztivne stilove i nacine zivota. koje je dobrovoljno i odvija se u psih. Tipa medicinsko-psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije. Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga: 1. Od droga. falsifikovanje recepata itd.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. Tako se. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga. 2.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod uticajem droge. mikrosocijalnim okruzenjem. Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije: Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. reagovanja na zavisnosti droga: -lecenje zavisnika od droge. -blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije. Prevencija narkomanije: Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u : -socijalnim uslovima zivota. -drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav. Zavisnik koji je ostao bez droge. psih. Klinike. na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas. Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja. Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin. Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva: -potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i -poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogucavanje uzivanja istih. odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje vec je potrebno: 1. kokain. vrsnjackim grupama. -negovati odnose zavisnika sa porodicom. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab. Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama. LSD.Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori. . narocito one koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu.ustanovama primenom odr. obijanje apoteka. To znaci da zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nacin dosli do nje. Posebna prevencija ima za cilj: -sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i dr. -Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima -sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge. 4. Ustanove) ali se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti. Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka. U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr. zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim situacijama. 2. soc. stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja.

sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera. prostitucija. nacina i forme. potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks. kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje. koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe. Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama. Izvitoperenja seksualnih potreba? Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima. musk ii zenski internatii sl). ali se obicno smatraju manje opasnim. U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti. Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. Kao i sve dr. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je unapred def. usmerenja mladje osobe i deca. Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija.usluga za naknadu. kao dva prisutna i rasirena vida seks. Elementi ove definicije ove pojave su: -prostitucija je prizanje seks. 85. potreba gde se podrazumeva upotreba sile. potrebe za drugim ljudima posebno osobama suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih. koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks. lezbejstvo i pederastija. ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seks. psih.Pored krivicnih dela neki zavisnici cine i razlicite prekrsaje. ravoju. -terci element def. 86. sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge. devijacija nastaju po pravilu. jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema. -drugi element definicije je promiskuitetnost. Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima. Na slican nacin. devijacija. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. 87. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri psihopatalogije. Silovanje takodje pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom.devijacija. I psihopatoloskih izvitoperenja seks. odnosno odsustvo emocija.potreba i njihovu drustvenu kontrolu. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija? Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks. koje su znacajne. kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc.potreba u pogledu njihovog sadrzaja. voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks. ali u odredjenim slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor. Oblici prostitucije. Potreba coveka: -Psiholoski aspekt.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i -Socijalni aspekt. Postoje dva aspekta seks. Ljudske potrebe i seks. Potreba koje su posledica dusevnih bolesti.tipovi prostitutki i uzroci prostitucije? Postoje 2 najopstija tipa: . potreba. brodovi. izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks. Medju devijacijama. Fetisizam. U ovom smislu prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje.

1. koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije. Neki karakteristicni tipovi prostitutki U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. Druga opsta . -radnicke prostitutke. -kongresne prostitutke. vrlo nizak socijalni status. a pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko isudjuje. 2. 5. 3. drumska i lucka. sajamska.Vidovi organizovane prostitucije su turisticka. 3. uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja. 2. -soferske ili drumske prostituke. 6. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna. -povremene ili periodicne prostitutke.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. 5. Tako vecina prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje. a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu. odnosno iz radnickih i zemljoradnickih porodica. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati.kafanska. U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. -hotelske ili barske prostitutke. Losa obrazovna i kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost. nepovoljni uslovi zivota. Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. posebno medju prostitucije. Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju akterima prostitucije. 4. Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece gradske sredine. 4.neorganizovanu prostituciju karakt. Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: -homoseksualna -heteroseksualna.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom. Drustveni odnos prostituka-musterija: Prostitucija je komercijalizovani odnos. kojima obicno rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad obavljanjem prostitucije. -ulicne prostitutke. 88.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela. dok je klijent najcesce zasticen. motelska. Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruza usluge. -devojke za poslovnu pratnju.losi uslovi obavljanja delatnosti. Socijalne karakteristike prostitutki. koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj koji trazi i placa usluge. uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ? Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina. -Klasicne prostitutke. -turisticke prostitutke. kongresna. 2. Korporacijske ili preduzetnicke -devojke na poziv.

U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da zive posteno i moralno. koji podsticu nastajanje prostitucije. Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost. -pomoc u nalazenju zaposlenja. ni zanat. lose i nesigurne uslove zivota. Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima. psiholoske. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija. Posto se njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima.nizak drustveni polozaj. Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti prostitutki. Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razlicite socijalne. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su opste. 90. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti. Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise. 5. Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki. obrazovne i druge mere usmerene prema: -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu. Neki znacajniji uzroci prostitucije: Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost.prevencija i rehabilitacija? 1. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i morala. Uzroci prostitucije: -drustveno-ekonomski faktori. posebne i specijalne preventivne mere. Jedan domaci autor . sto je sigurno das u prosjaci mobilni. -licni faktori. Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka. Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju. klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke. Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja? Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju. ekonomske. prinuda od strane poslodavca. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti. koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom. 89. niti mesto za opstanak. 2. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. Drustvena reakcija na prostituciju. ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim. ni sigurno boraviste. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki. 4. niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja. 3. dovoljno je da je platezno sposoban. bez obzira da li su skitnice ili ne.funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. pa cak i neki vidovi zastite prostitutki. Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju.

izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje. Sastavni delovi ove definicije su: -trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom. izdrzavajuci se od materijalnih sredstava. Rec je o tome da neke osobine licnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota. Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga. -sticanje materijalnih vrednosti. prostorna mobilnost je bitna karakt. sadrzaji. a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. 5. Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike? 1. obelezje ove devijacije. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja. stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt. Vec sa pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima. procesa i aktivnosti. Socijalna izolacija. Prosjacenja.napravio je razliku izmedju pojmova besposlicara i skitnice i prosjaka.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije. 7. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja? 1. postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara. Klasnih drustava. kao karakt. 2. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u srbiji.namaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do mesta. Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. ekonomskim i kult.rasirenost je jedna od karakt. bilo stvari od vrednosti. Prosjacenje je posledica reprodukcije siromastva. Uslovima pa su zavisni od drugih. marginalizacija. 92. 91.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili zanimanja. . zive u losim soc. vidovi i nacini prosjacenja. -odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga. Ovoj grupi pripadaju posebno: -socijalno-ekonomski uslovi -Profesionalni uslovi -soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti. u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka. uz manje rizike od sankcija. . 2. posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje. 3. znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa. 6. -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir. -Soc-politicki uzroci (ratovi) 2. 3. 4. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama.Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici.drustveni uslovi su dominirajuci. imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova: 1.

-socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida. ratova is l.koji poseduju specificne tehnike prosjacenja. pa je njihova osnovna funkcija bila da obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika. 3. Sve igre imaju. Kad je rec o drustvu u Srbiji. 2. grupno.koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog drustvenih kriza u ekonomiji. -gradska sirotinja seoskog porekla. 93. Kockanje i kockarske igre? Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske. 3. narkomani i prostitutke. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici. to su slucajni i prosjaci iz navike. 95. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva. Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja: 1. npr mentalno ometeni i lako dusevni oboleli. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada. u vidu zogosanja. 4. 1. 2. imaju prakticno iskustvo u pridobijanju musterija. mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi prosjake.socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa. reakcija se ispoljava u dva vida: -sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira. Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter. prezir i odbacivanje.profesionalni prosjaci. Opste odlike i vrste igara? U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje.potrebe za druzenjem. kao i mnogi isluzeni alkoholicari. kolektivno prosjacenje. .Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim. zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe.zatvora. Najcesci tipovi prosjaka Postoje 3 grupe: 1.pripadnoscu. -socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje.siromasni. 94. Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre. 2. slobodom pokreta i sl. Drustvena reakcija na prosjacenje? Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva. starih. ekonomske i soc. posledice. radoscu. 5. sankcije. stim sto postoji odsustvo socijalne zastite. 4.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja. 2. prostorno su pokretljivi. individualno. 3.3. pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke druge devijacije.odbojnost i moralna osuda prosjaka. u principu. smrtne kazne i sl. specificna po takmicarskom karakteru. Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1.

Pored prof. kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju. Ili poluprof. njegovih socijalnih odnosa i obicaja. Karakteristike kockara i kockanja? Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu. koje ostaju bey sredstava za zivot. vrste. ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda. Medju njima su najcesce zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju. Posledicama.zastite. Neki znacajni uzroci kockanja Podeljeni su u 4 osnove grupe: 1.U osnovi. samodokazivanjem. U soc. 96. 2. koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama. organizovanje i omogucavanje kockanja). igara. jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc. Naime. Posledice. ali se u sustini ne razlikuju bitnije od prof. deo slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom. krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku. Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja. Psiholoski faktori. Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije. Negativne ekonosmke i soc. 3. takmicanjem i potcinjavanjem 4.zastite. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. dok osobe viseg drustvenog statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre? Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju. Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. gubljenju i dobijanju. kockari retko koriste neke oblike soc. Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. Kao sto su odlicno poznavanje tehnike kockanja. Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja. u principu. 97. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i 2. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja. za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora: 1. putem razlicitih vidova kockarskih igara. vestina. obmane i prevare. Kockara. iskustva. pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima id a smanji rizik gubitka. zanost i strast. medju kojima su potreba za izazovom. predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i karakt. Prema tome. Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice.kockanja. . Materijalna dobit kao ciljni rezultat. materijalnih vrednosti.doma i porodicne podrske. Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat. Kockanje je ustvari izvitoperenje igre. U nekim drzavama. sankcijama podleze samo kockanje na javnom mestu. jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija. Odlucujuca vrednosna karakt. ali je i njegova odlucujuca karak. Kockara. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja.

posto ce svi ljudi biti jednaki.drustva. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu. Kao takve one su deo drustvene strukture.prostitucijom i besposlicenjem.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija. podela uloga i dobrog funk. frustracijama.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati. . koji je deo covekove prirode. sukob je drustvena bolest. Po ovoj orjentaciji. a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd. pa otuda nece biti ni razloga za sukobe. U tom smislu. jer remete normalno funkc. ne moralna cinjenica. posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u drustvu. Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije.tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr. Kockanje i druge drustvene devijacije Kockanje. medjuodnosa pojedinca. Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza. U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam. koja remeti organsku harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih. pri cemu disfunkcije imaju blazi nivo. 98. Pojam agresije? Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila. sukob. Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem. povezano je sa kriminalom.dok se mat.postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom. jer one predstavljaju spec. Agresije su predmet interesovanja razlicitih nauka: prava.vid drustvenih odnosa.reakcije. Agresija se javlja kao reakcija na frustracije. dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. Teorijska objasnjenja prirode agresije Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona. Poseban vid org. Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi.pa cak i biologije.opozicija i tenzija. a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za osujucenje nekih potreba. izrazavajuci njihovu negativnu ocenu. Drustvenih institucija stim sto funk. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije. konflikt. patoloska pojava. ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu funkciju u drustvu. psihologije.kriminologije. Osim povezanosti sa kriminalom.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo.drustvenih grupa. stim sto se nesme zanemariti i saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste. narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim vidovima. Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. kao drustvena devijacija. koje polaze od stave das u agresije reakcija na razlicite vrste tenzija.drustvenih grupa i globalnih drustava. Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca.suprotnost.ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem razl.koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja. sukobi i agresije su sastavni deo funkc.drustva.Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos. oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao . Trecu grupu cine socioloske teorije.pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom.

pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte. Odnosi moci .One se mogu odvijati na makrodrustvenom planu npr ratovi pobune i revolucije . . smatrajuci da se politick ii svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom. Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije. Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih. Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje drustvene grupe. Odnosi sukoba postoje.grpunih.kolektivnih. socijalnih odnosa. u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i strukture. ekonomskih.Uopsteno receno. slojeva.neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo.Imajuci u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o razl tipovima agresija poput individualnih. Italijanski mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage. ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc 2. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija? Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima: 1. Tipovi agresija Postoje dva najopstija tipa agresija: 1. 99.rasni ratovi. uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom. grupa i pojedinaca u odnosu na drustvene. politicke. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po principu saradnje.gradjanski ratovi i svetski ratovi. 100.verski ratovi. 2. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili izmedju velikih drustvenih grupa.Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo permanentno postojanje.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava). Ratovi i krvna osveta? Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno drustvene uzroke najcesce ekonomske . sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa.kulturne ili religijske prirode. i potcinjenih drustvenih slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu.medjunarodnih ili globalnih.socijalne. materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti. drustva i istorije. Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom. dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota prava i materijalnih dobara.

101. ne proizilaze iz sukoba. koje se odvijaju na mirkosoc. Ubistva i telesne povrede? Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija. Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog zivota). ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa.dok se krvna osveta ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub).Prvobitna krvna osveta bila je nesrazmerna i surova. Ubica osvetnik 5. Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva: 1. Postoje razlicite klasifikacije ubica. ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto vezana sa razbojnistvima). . Planu i karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile. ali su zato rasirenije. Sadisticki tip 6. Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna. dok povrede karakterisu povrat.Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci . Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture ukoliko se ponavljaju. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmedju radnih grupa. Normalni tip 2. susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje. Po pravilu. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu. Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama.kao deo obicajnog prava . Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu.Krvna osveta je slozen drustveni problem. kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. koji cesto vodi do ubistva. koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani. Alkoholicarski tip 4.Istorijski gledano .Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika. Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca. vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. Ubistva itelesne povrede su najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa. nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu: 1.nastala je u vreme nerazvijenosti drzave.Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu. koji drustvene sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota. Siledzijstvo i vandalizam? Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu. Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni. 48% ispitanika. ali je jako prisutan u mnogim drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima. sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile. Sizofreni tip 102. krvna osveta .Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike. Rodbinski. razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po posledicama. 2. Psihopatski tip 3. Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija.

grupa i institucija i globalnih drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol.psihicke. Skala nehumanih odnosa prema deci: 1. modela zivota i obrazaca ponasanja koje namece neko drustvo.u odnosima sa decom.interesima i licnim osobinama. Nasilje karakterise primena fizicke sile.kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom: 1. Kao indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta.mogucnosti.sklonosti i talenti deteta.modrice i ostecenja prepoznatljivog oblika.nepruzanje pomoci i zastite itd.zastita zdravlja itd) 3. odeca.zaplasenost. dok u sirem smislu moze predst. alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje. institucija i drugih tipova dr. Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa. Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva.Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba. obuca. psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca.a njegova licnost se potcenjuje. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja.ustanova ili org. Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture. kulturnih i istorisjkih vrednosti. 103.dr.ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima.izgubljeni pogled itd. 2. Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl. udaranje razzlicitim predmetima dete po telu i glavi. postupke i ponasanja grupa. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja. . Materijalnih drustvenih vrednosti.ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot deteta. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih. intregriteta licnosti. institucija.omalovazava i ugrozava. Nasilje nad decom? Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba. U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte.kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i interesa deteta.kojima se zapostavljaju razvojne potrebe.koje karakterise upotreba fizicke. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca. sloboda. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad. intresa. Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive.politicke ili neke druge sile kojima se ugrozava fizicki. cupanje kosom. dr. 4.razlicitog sadrzaja. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija. fizicka ili psihicka ostecenja.cija je sustina u koriscenju i iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih. strah.ugrozava zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj.organizacija ili globalnih drustava u odnosima prema ljudima.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol.sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana. nasilno uranjanje u vodu. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore. Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca. 5. skitnja.psihicka ili druga ostecenja.psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka.

gubitak osecaja za vreme i proctor.sociologije. Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva.agresivnost. Seks. 104.povlacenje u sebe itd. Samoubistvo se javlja i kao kult. Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro. ugrozavanje. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva? Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva. Najcesci indikatori psihickog nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju. vredjanje. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja.sadrzajem. kriminologije. U nekim drugim rel. Samoubistvo je deo moralnih principa.koje karakterise zapostavljanje.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike. uskracivanje ljubavi i paznje.2. Prepoznatljivi oblici seks. verbalni napadi.prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme. koji prati odsustvo volje. Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.poremecaj sna. Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja.pokusaji samoubistva. drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim slucajevima. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. U ovom smislu.najcesce u vidu: emocionalne hladnoce. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija.poremecaji ponasanja. 3. Ova vrsta samoubistva bila je motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih plemena. podsmevanje. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban.cija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj.samoubistvo je deo religijskih obicaja.iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Dirkema. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. upotrebe pogrdnih imena. Medicina se ipak.ali je ovde pre rec o moralom sudu.nagona.stanja.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje. prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa.zdr. Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti.antropologije. bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika odredjenih bolesti. Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. moguca trudnoca.modrice. Motivi ovih samoubistava su najcesce samokaznjavanje. Samoubistvo je predmet bavljenja razl. principa i ponasanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe.se tretira kao greh. U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila. gestovni ili fizicki kontakt sa seks.kada je najmanje jedan od ucesnika maloletna osoba.nauka etnografije.nauke ili antropologije. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna.povezanih sa drugim vrstama principa i stavova.prikazivanje nasilnistva itd.pokreta.a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. sudva i ponasanja. i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim pokretima.zabrane.medicine id r. kao pojave.lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika. naglaseno crvenilo ili povrede genitalnih organa.osveta.znaci venericnih bolesti.invaliditeta ili naslednih faktora.psihologije.enureza i enkopreza.htenja i prihvatanja. Naucna istrazivanja pocinju relativno rano. etnologije. U vecini religija samoub.vidljivo povlacenje.a ne o naucnom stavu. Ova tendencija dezintegracije i destrukcije . Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl. zelje.nasilje predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni.regresivno ponasanje.

Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana vrednost-zivot.Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko. Dirkemova tipologija: 1. politicke i porodicne zajednice kojoj pojedinac pripada. obrazovnim i drugim ustavnovama .srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada). Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni. nefleksibilnije u nekim vidovima promena. Akt agresije je aktivna manifestacija instinkta smrti.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju. dinamiku. reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove. Pokusaj samoubistva? . kako na makro tako i na mikrosoc. 2. tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistvo.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca. • Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili profesinalnih skupina. 3. Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak.planu. • Nize stope su kod ozenjenih • Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva. politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci samoubistva.Drustvo kontrolise pojedinca putem sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na pojedinca. Statistika: • Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola . karakteristike. Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. drugim recima.ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca.Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji. kao drustvena cinjenica.ciju superiornost on prihvata. 107. koji ima sopstvenu etiologiju. 6. • Ekonomske . • Stopa samoubistva raste sa godinama starosti • Sukobi i nesporazumi sa porodicom. Samoubistvo. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na sto hiljada). 4.Egoizam je stanje u kome se individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim .Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije. samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni problem. Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na pojedinca.

ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike.Drustvena zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca.obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom.kamikaze su slavljene i uvazavane. primanja poklona. pravne. Naravno. ucena. Korupcija ima svoje administrativne.potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji. Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova. pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota.lat. Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva nema velikih razlika. ekonomske.dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa visine. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih.zbog cega ono cesto izaziva strah i povlaci osudu.hronicno neizlecivih ljudi u socijalnoj i licnoj krizi. vatrenim oruzjem isl. Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za dusevno stanje uoci samoubistva. Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije. Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno ugrozenih. .Medju najbitnijim navode se : • Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija) • Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci. Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja.dok je kasnije prosiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih. tako su npr pokusaji cesci od samoubistava. Korupcija? Korupcija (corrumpeze.Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i drzavnim sluzbama.ali cin nije dovrsen i smrt nije nastupila.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima samoubistva.baksisa i slicno. bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama. politicke.Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja samoubistva. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste.samoagresivnost i bekstvo u irealnost.-pokvarenost. Odobravanje je vezano za mitsko-religijska . 4.mentalno obolelih.presecanjem krvnih sudova. pravosudnih i upravnih tela. socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje. iako se uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita.U osnovi.podmitljivost.prikljucivanje porodici) Drustvena reakcija na samoubistvo? Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa: 1. 2. .alkoholicara . izvrsnih .To su : progresivno stesnjenje. a stariji cesce vrse samoubistva.poput zakonodavstva . Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima. .narkomana i dr. 3.

moc i autoritet. • Vladinog posredovnja u nabavkama.Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike. S druge strane. smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponasanja. ali u osnovi. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. glavni uzroci korupcije u visoka koncentracija bogatstva. . Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih odnosa poput: • Uzimanja kredita ispod trzisne cene. radi sticanja licne ili privatne koristi. Vecina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije.bogatstvo i moc . znaci zloupotrebu javne funkcije.privatno i sluzbeno. nedemokratski i autokratski rezimi. • Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija.javnim radovima i sl.kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih. Korupcija zasnovana ka javnom interesu. • Vldine nabavke. socijalnih. • Kontrole cena.Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu. Tipologija opstih tipova korupcije: 1. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima 3.slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem. moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi. drzavne koncesije.naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije. primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije. Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih subekata (davaoci i primaoci mita). Smart se da ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete. • Monopol nad informacijama. Mito u vidu davanja (aktivno) . • Tajni i diskrecioni fondovi.definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standard. monopoli. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog 2. Tipicni aspekti i vidovi korupcije? Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u privatnu korist. prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje van zakonskih okvira. definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama.ekonomskih i drugih drustvenih uloga. visoka birokratizacija. Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica. Postavlja se pitanje da li je i nepoizam vid korucije.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes naspram licnog. U socioloskoj perspektivi. Socioloski posmatrano. kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci. . • Garancija za kredite. Najbolji primer za to je postojanje i rasirenost crnog trzista.Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi.

negovanje demokratskih institucija. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis. Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere. Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega. a ne samo kriminalni aspekt. . kojom se krse obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti. Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi. Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije: 1. moralno i gradjansko vaspitanje. kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima. sve sto se preduzme moze biti neadekvatno. kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija. prava. 2.U osnovi. Ratovi i krvna osveta . etickih stavova i ponasanja u javnim poslovima. ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave. prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last. najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra. Drustvena reakcija na korupciju? U najsirem smislu.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet ministara Saveta Evrope. koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode. SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA) 100. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj gradjana. koje ukljucuju stvaranje morala i kulture. nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za licnu upotrebu. 4. suprotstavljanja korupciji. dobara ili sredstava. Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moci kome je povereno da cini odredjene stvari. interesi i pozicije u drustvu. na legitimnost. Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija. jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima.Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novcanih ili statusnih dobitaka. odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin osteti javni ili interes sluzbe. koriste usluge ili zavrsi neki javni posao. 3.Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost.

Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa. povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi. Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. On se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija. jer se nesređeni . kao deo običajnog prava. koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koaj je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. Ubistva i telesne povrede. Rasni ratovi. 101. koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života . Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna. koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. kako i kada treba da izvrši osvetu. Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba. pojedinca i grupe.ratovi između država 2. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete vezano za činjenicu ko. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost. Ubiostva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa. uključujući i institut mira odn.Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uѕroke najčešće ekonomske. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj iako žive u gradu. Linč je takođe vid kolektivne agresije.Ugrožavaju život i biće čoveka. političke. socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se razrešavaju kroz rat.Krvna osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija. Takođe remete normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara. što znači da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu. zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život. religijske. socijalne.sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva 5. Krvna osveta je društveni problem. Međunacionalni ratovi. materijalne i druge žrtve. koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske . masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja. Način prestanka krvne osvete.kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti 4. Građanski ratovi ili revolucije. Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija. Društveno organizovani tip agresije predstavlja suprostavljeni politički.koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju najdrastičnije šposledice Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije. Svetski ratovi.u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi. Verski ratovi. Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje. holokaust) 3. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve. Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju. Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter.

znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu. Šizofreni tip. radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost.psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. alkoholizam. što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile. skitnja. Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva. Imaju unutrašnje konflikte. 102. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. Sadistički tip.odnosi polova. razvodom braka.neguje se u tradicionalnim zajednicama. Danas se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička. a ne nužno lišavanjem života. usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine.nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere. Kroz siledžijsko . izmirenjem. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture. 2. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani. 4. razilaskom. ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. Gutmaher je dao podelu ubica: 1. ukoliko se ponavljaju. Siledžijstvo i vandalizam Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu. raspadanjem porodice. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte mađih osoba. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe. religijska ubistva i terorističke napade. susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odn. zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom. Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. Ubica osvetnik.čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi. 2. Psihopatski tip. organizovan porodični život. da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje. stalna materijalna sredstava za život.normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije. Rodbinski. Dva posebno dramatična tipa ubistva su: 1. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput porodice i susedstva. emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad. Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe. besposličenje. 5. 3. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija. Normalni tip.

verbalni napadi. sloboda. fizička ili psihička oštećenja. politička. različitog sadržaja. Zlostavljanje.. već i zanemarivanje fizičkog.. Indikatori: zaostajanje u fizičkom razvoju. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr. vređanje i psovke. vike. čupanje kose. lišavanje psihičke. institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca. odeće i obuće itd.prisustva nasilja i dr. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće. lišavanje hrane. opekotine vodom. uskraćivanje ljubavi i pažnje. Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti.po svojim sadržajima poseban. udaranje štapom. Seksualno nasilje.) Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke. interesa. ugrožavanje. Zloupotreba. vređenje.posebano negativan nehumani tip odnosa. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro.. tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku. subjektiviteta. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija. kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. 103. društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol... ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života. sklonosti i talenti deteta. koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta. zaključavanje. Zanemarivanje. koje karakteriše zaposatvljanje.. strah. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo upotrebu sile.ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja. kulturnih i istorijskih vrednosti. Vandalizam maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba. razvoja. čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska. mogućnosti. emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika. integriteta ličnosti. Nasilje nad decom U def. interesima i ličnim osobenostima.Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla. omalovažava i ugrožava. enureza i enkopreza. cigarama. uvrtanje delova tela. kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. izgleda..obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija. poremećaji sna regresivno ponašanje. Fizičko nasilje.a njegova ličnost se potcenjuje. hladnoća. modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika. vezivanje. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama i nogama. psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca.ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore.. odsustvo kontaktiranja sa detetom. zaplašenost. Skala nehumanih odnosa prema deci: Zapostavljanje. bezrazložne grdnje. ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj. Podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih . potcenjivanje. zastoj u emocionalnom razvoju. ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima.kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja. seksualna. Psihičko nasilje. kojima se ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta. izgubljen pogled i sl. društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih društava. Ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno. a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.je takav odnos pojedinca ili institucija.je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. zdravlja i zaštite egzistencije deteta. što uključuje kako potrebe egzistencije.

regresivna ponašanja. . u primitivnim i nekim religijskim sektama. Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi simptomi mentalnkog oboljenja. povrede modrice. naglašenog pokazivanja seksualnih simbola. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija. jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli. htenja i prihvatanja. čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. ali je ovde pre reč o moralnom sudu. Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos). kao pojave. kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba. osveta. pokreta. principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje. antropologija. povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. potreba i nagona. 104.. U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila.Ketle i Geri. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. kulturnim i umetničkim pokretima. bežanje ode kontakta sa decom i odraslima i sl. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni. pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. nauke i antropologije. Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena. Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima. Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike. koji prati osustvo volje. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje. do dodirivanja. prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa. lascivnih reči i priča.njime se bave mnoge nauke sociologija. prava. prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. ne i pojedinačna. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. Samoubistvo se javlja i kao kult. Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro. nego o naučnom stavu. Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva. naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka. sudova i ponašanja. Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem neke grupe.poriva. Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima.. znaci veneričnih bolesti. shizofrenija. Samoubistvima se bavi i statistika. alkoholizam. rehabilitacija od strane grupe ili zajednice. U većini religija samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na oduzimanje života. Shvatanja i pojam samoubistva Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva. psihologija i dr. Samoubistvo je deo moralnih principa. Naučna istraživanja. želje. vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost.

Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva. Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4. Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači. Društvene karakteristike samoubistva Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada). odn primarnih društvenih uzroka: 1. Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne. Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. koji ima sopstvenu etiologiju. što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva. karakteristike. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i mikrosocijalnom planu. Ekonomske. Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili profesionalnih skupina. političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. Kada su u pitanju mladi.Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada. onda sukobi i nesporazumi sa porodicom. hronične bolesto. Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti. obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva. socijalna izolacija. pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu. slabi porodičnu koheziju. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena. godišnjih ciklusa i obaveza a penzionisanjem se suštinski. tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva. solidarnost i podržavajuće moći porodice. radikalana promena dnevnih. gubitak prijatelja. Egoizam je stanje u kome se individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim. značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece. posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi. 106. sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. Kada je u pitanju obrazovani status. što znači da društveni uslovi života u ljima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze u samouništenju. kolega. ali i relativnu stabilnost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice. Na samoubistvo utiče i bračni satatus. striktualno i dinamički menjaju. dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva. pasivnost. tako da nije prost zbir individualnih akata. 105. Više stope samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog karaktera. . Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici.

Starosna sturktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima. dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija. koji rezultiraju iz frustracije. dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere često indikatori pokušaja samoubistva. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja. Ograničenja mogu biti horizontalna. rizik samoubistva je manji. Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. čiju superiornost on prihvata. 3. skokovima sa visine. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili lekova. Kavan. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. Utvrdio je da diferencijalna distribucija stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom. Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja samoubistva („suicidni status“. U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju.rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna. 3. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji. usled naglih i brzih promena. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje krivice. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca. Promene u životu bolesnih ljudi: Privremena hospitalizacija . vešanjem.očaj. dolazi do lične i društvene dezorganizacije. maloletničku delikvenciju.ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. Stav ovih autora je da veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima koji se tom prilikom koriste. Iz dužnosti je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko.stepen saglašavanja ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije. pokušaji se najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. Pokušaji samoubistva Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak. Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću.. Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji. Glavni uzroci samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama pokušaja navode se: 1. kao i ozbiljnost pokušaja. 4. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. stope vanbračne dece. vatrenim oružjem idt.izviru iz statusne hijerarhije.2. depresivna raspoloženja). Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće predvideti drugi. Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj koristio razvode brakova. dok kod se samoubistva izvršavaju. Samoubistvo i ubistvo su akti agresije.obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. 107. Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije. Ukoliko je nivo društvene integracije viši. Društvo kontroliše pojedinca. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva.

odeljenja za pružanje pomoći u krizi.je vezano za mitsko-religijska. Prevencija Reakcija se izražava etičkim stavovima. kulturnim normama i obrascima ponašanja. Odobravanje 2. savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl. Pozitivan stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji. Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava. - Stalna hospitalizacija Promene u životu i sredini zdravih ljudi: Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva Promene u društvenoj izolaciji 108. ljudskih zajednica ili pojedinca nego što je denekog vrednosnog sistema. Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. Prevencija. alkoholičara. Neodobravanje 4. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu. hronično neizlečivih bolesnika.2. Ravnodušnost. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih.se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica. Društvena reakcija na samoubistvo Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa: 1. adolescenata. Osuda. Ravnodušnost 3. ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samoubici ili njegovoj porodici. zarobljeni pripadnici vojnih formacija). . poput starih. kamikaze). mentalno bolesnih. zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu. Odobravanje. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog po9našanja. U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisan način.nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju • Bekstvo u irealnost.kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja. koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva.psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa • Samoagresija. narkomana i dr. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima.prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama. preko religije i pravnih propisa.jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva) Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava. običajan i politička samoubistva altruističkog tipa. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama. Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • Progresivno stešnjenje.

uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći. suprostavljenosti pojedinih delova društva. Ona unosi nesigurnost. ustanova vlasti. obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti. ekonomske. potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje njenih sadržaja. demokratskog i odgovornog funkcionisanja. kulture. pravne. pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim službama. izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi. radi sticanja lične ili privatne koristi. Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi. moć i autoritet. bespravlje i nestabilnost. dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i. procedure ili kulturnih standarda. Mito u vidu davanja (aktivno). mogućnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora. Prva najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom zakoniku iz 1810. Godine. neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti. sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita. odn. Ona je uvek dvosmerni proces i reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. To ne znači da je nema u državama u kojima se o njoj ne govori. ucena. vidova političke participacije.. udruženja. podmitljivost. posebno ekonomske i političeke korupcije. Aspekti i vidovi korupcije . sadržajima i oblicima korupcije.pokvarenost. snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti. zakonodavnih i socijalnih sistema. Ne postoji univerzalna definicija korupcije. posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. Korupcija kao društveni problem Korupcija (corrumpeze. političkih. Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne funkcije. Korupcija ima svoje administrativne. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada. političke. ili su kazne za takva ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. 110. lat. institucija. bakšiša i sl. sloboda građana. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. zahvaljujući čemu je nastao čitav niz mera društvene reakcije. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. bogatstvo i moć.109. primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. nelčegalnih organizacija itd. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. U savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi. Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. u pogledu društvene strukture. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije. primanja poklona. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja. privatno i službeno. Tokom istorije.

Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči. i drugih društvenih uloga. visoka birokratizacija. Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4.Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. javnim radovima i sl. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana . d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. . ekonomskih. Bilateralni monopol. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. aktera i posledica. odn. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. slab pravni sistem itd. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. Kleptokratija.tiče se prirode i posledice korupcije. Konkurentski podmitljiva država. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. socijalnih. moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi. Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od srodnika. smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti predstavljaju moralnu korupciju. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. 3. U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih. nedemokratski i autokratski režimi. Zasnovani na tržišnim zakonima. Usresređeni ka javnom interesu. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti interes naspram ličnog.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti.

Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. seminari i drugi skupovi. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. moralno i građansko vaspitanje. U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. Održane su i brojne međunarodne konferencije. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda.Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. na legitimnost. prava. 111. .. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. koriste usluge. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Time se ukazuje na korene korupcije. ili završi neki javni posao. 12.1975. Osmi kongres u Kairu 1995. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. Konvencija Un u hagu. interese i pozicije u durštvu. decembra 1989. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. negovanje demokratskih institucija itd. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. dobara ili sredstava.

kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. Bilateralni monopol.Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. Održane su i brojne međunarodne konferencije. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. interese i pozicije u durštvu. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. Konvencija Un u hagu. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. . Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. prava. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra.. Konkurentski podmitljiva država. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. 111. koriste usluge.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Zasnovani na tržišnim zakonima. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. 3.tiče se prirode i posledice korupcije. seminari i drugi skupovi. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. javnim radovima i sl. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. Osmi kongres u Kairu 1995.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama.1975. Time se ukazuje na korene korupcije. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. Usresređeni ka javnom interesu. Kleptokratija.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. 12. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. decembra 1989. odn. ili završi neki javni posao. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2.

kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. negovanje demokratskih institucija itd. . U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija.U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. dobara ili sredstava. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. moralno i građansko vaspitanje. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. na legitimnost.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful