P. 1
Socijalna patologija - ODGOVORI

Socijalna patologija - ODGOVORI

|Views: 6,300|Likes:
Published by jovana_milosevic_11

More info:

Published by: jovana_milosevic_11 on Mar 29, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/20/2013

pdf

text

original

Socijalna patologija

1. Pojam i istorijski koreni nauke o društvenim devijacijama?

Pojam nauke o društvenim devijacijama se koristi kao pojam socijalne patologije koji je nastao u drugoj polovini 19.veka i predstavlja latinsko-grčku poslovicu (socius-drustveni, patos-bolest, logos-nauka), sto znaci: nauka o drustvenim bolestima. Pojam socijalne patologije prvi put je upotrebio Zil Gere. Pojam socijalne patologije podrazumeva skup drustvenih pojava kojima je zajednicko odstupanje od drustvenih normi i vrednosti. Pojam socijalne patologije koristi se kao naziv za sve drustveno neprihvatljive, nepozeljne i negativne pojave u nekom prostoru i vremenu. Koreni- za nastanak socijalne patologije znacajne su parcijalne studije pojedinih socijalnih problema i drustvenih devijacija. Drustvene krize i protivrecnosti gradjanskog drustva takodje su podstakli razvoj drustvenih nauka. Podsticaju zasnivanja i razvoja nauke o drustvenim devijacijama narocito se izdvajaju radnicki i feministicki pokret. Feministicki pokret je znacajno doprineo povecanju interesovanja javnosti i istrazivanja socijalnog polozaja, problema i devijacija zena, pruzajuci osnovu za ukupno razumevanje drustvenih devijacija. 2. Parcijalne studije socijalnih problema i socijalutopisti?

Brojne parcijalne studije i istraživanja nastala izmedju dve burzoaske revolucije predstavljala su saznajnu osnovu za drugačije razumevanje i pristup socijalnim problemima. Ove studije nazivaju se parcijalnim jer su njihov predmet izučavanja pojedini socijalni problemi. Rene Vileri ispitivao je mortalitet tekstilnih radnika sa namerom da utvrdi koja licna svojstva, radne karakteristike i uslovi zivota uticu na ovu pojavu. Pokazao je postojanje veze izmedju socijalnih uslova zivota i rada radnika i socijalnih bolesti i mortaliteta tih radnika. De Satonef je izucavao razlike u stopama i uzrocima mortaliteta izmedju bogatih i siromasnih slojeva. I on je dosao do saznanja da postoje razlike u uzrocima i stopama smrtnosti izmedju ova dva sloja koji je uslovljen razlikama u ukipnim uslovima zivota. Sen-Mori bavio se problemima industrijskog radnika, ali je on posebnu paznju posvetio siromastvu, abortusima, alkoholizmu, bolestima, samoubistvima, ubistima tih radnika. Na taj nacin je i nastala studija socijalnog polozaja i citavog niza devijacija radnicke klase. Parcijalne studije predstavljaju prve pokusaje izucavanja devijacija primenom naucnih metoda. Socijalutopisti su se bavili izucavanjem kriminaliteta s ciljem da utvrde njegove osnovne drustvene uzroke. Vrsili su brojna etnoloska istrazivanja radnika i gradske sirotinje i dosli su do zakljucka da su ove klase u odnosu na burzoasku na nepovoljnom drustvenom polozaju. Kljucni uzrok kriminala su bile socijalna i ekonomska inferiornost da radnicka klasa dodje do dobara koja im nisu dostupna. Siromastvo i nezaposlenost takodje su dovodili do citavog niza socijalnih problema medju klasama (razvodi, abortusi, prostitucija, alkoholizam…). Socijalutopisti smatraju da kriminal nije prisutan medju radnickoj klasi vec i medju burzoaskoj klasi. Uzrok kriminaliteta medju ovom klasom bio je egoizam zbog kapitalistickog nacina proizvodnje tj. zbog konkurencije. Socijalutopisti su pokusali da izgrade drustvene promene. U tome je znacajan eksperiment Roberta Ovena koji je bio suvlasnik tekstilne fabrike u naselju Nju Lanark. Osnovao je “Harmony” koloniju gde je pokusao da stvori zajednicu rada, potrosnje i zivota. Kolonija je imala svoju administraciju,

policiju, zastitu na radu, higijenske uslove rada, imala je skolu, vrtice, prodavnice, kuhinju, a bolesni i lica u starosti dobijala su penzije. U koloniji nije koriscen novac vec su se potrebe radnika obezbedjivale besplatno. Za 20 god.trajanja kolonije nije zabelezeno ni jedno krivicno delo. Zato se ta kolonija nazvala prvom laboratorijom kriminalne sociologije.

3. Predmet nauke o društvenim devijacijama? Kao sto postoje razliciti nazivi za nauku o drustvenim devijacijama tako se i predmet ove nauke razlicito odredjuje. Jelena Spadijer-Dzinic opredeljuje se za naziv sociologija devijantnosti. To je nauka koja se bavi proucavanjem onih drustvenih pojava kod kojih se ispoljava znacajno neslaganje izmedju prihvacenih drustvenih standarda i postojeceg drustvenog stanja. Predmet ove nauke su: devijantna ponasanja- to su ponasanja ljudi koja u znacajnoj meri odstupaju od opste prihvatljivih drustvenih normi i vrednosti i izazivaju drustvenu reakciju neodobravanja; drustvene dezorganizacije- predstavljaju svaku vrstu ili stepen slabljenja ili raspada formalnih i neformalnih obrazaca drustvenih odnosa na kojima se zasniva organizacija grupe, delatnosti ili institucije; drustveno reagovanje- predstavlja objasnjenje razlicitih drustvenih mera za prevenciju, redukciju i eliminisanje devijantnih drustvenih pojava. 4. Odnos nauke o društvenim devijacijama sa drugim naukama? Svaka nauka su u svom razvoju u pocetku oslanja na teorijska i metodoloska iskustva drugih razvijenih nauka. 1. Odnos nauke o drustvenim devijacijama i sociologije- nauka o drustvenim devijacijama ima najvise dodirnih tacaka sa sociologijom. To je najopstija drustvena nauka i predmet njenog proucavanja je drustvo. Odnos izmedju sociologije i drustvenih devijacija je odnos opsteg prema posebnom, jer se sociologija bavi opstim drustvenim pojavama, a nauka o drustvenim devijacijama samo jednim posebnim delom drustvenih pojava. Sam predmet sociologije je siri i pokriva celinu drustvenih pojava, a nauka o drustvenim devijacijama ima uzi predmet i bavi se devijantnim drustvenim pojavama. Njihova osnovna slicnost je bavljenje drustvenim pojavama. Nauka o drustvenim devijacijama koristi sve opste metode sociologije i obe ove nauke imaju koristi jedna od druge. 2.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i kriminologije- kriminologija je druga naucna disciplina sa kojom nauka o drustvenim devijacijama ima dodirnih tacaka u predmetu proucavanja. Postoji nekoliko stanovista koji govore o predmetu kriminologije. Ketrin Vilijams smatra da je predmet kriminologije izucavanje karakteristika krivicnog prava, rasirenost kriminaliteta, posledice kriminaliteta kako po zrtvu tako i po drustvo, struktura i dinamika kriminaliteta u drustvu, metode prevencije, kriminaliteta i karakteristike pravosudnih sistema. Domaci autori smatraju da postoje 2 tipa predmeta kriminaliteta, a to su: klasican pristup - po kome su predmet samo ona krivicna dela definisana krivicnim zakonodavstvom, tj. cinjenja ili necinjenja koja su sankcionisana zakonom; savremeni pristup - po kome predmet kriminologije obuhvata sve vrste ponasanja koja su u suprotnosti sa svim drustvenim a ne jedino krivicnim

normama. Nauka o drustvenim devijacijama izucava kriminalitet kao specifican nehomogeni tip drustvenih devijacija, kojima je zajednicko suprostavljanje pravno uredjenim pravilima ponasanja. Kriminologija i nauka o drustvenim devijacijama koriste veliki broj istih metoda u izucavanju svog predmeta, kao sto su posmatranje, studija slucaja, istorija slucaja, viktimoloske metode i sl. 3.Odnos nauke o drustvenim devijacijama i psihologije- psihologija kao nauka daje vazan doprinos razumevanju drustvenih devijacija sto predstavlja koren mnogih posebnih teorija o uzrocima i prirodi devijantnog ponasanja. Predmet psihologije je proucavanje psihickih funkcija (misljenje, ucenje, opazanje), emotivnih, bihejvioralnih; psihickih dispozicija (intelekt, temperament); psihickih stanja (strah, ljubav, mrznja). Posto se kod svake devijacije covek javlja kao nosilac odredjenih psihickih karakteristika koje doprinose pojavi ili sprecavanju devijacije neophodno je dobro poznavanje psihickih faktora kako bi se u potpunosti shvatila i objasnila priroda drustvenih devijacija. Devijacije su tip ljudskog ponasanja koje je predmet psihologije. Izmedju psihopatologije, kao psiholoske grane, i nauke o drustvenim devijacijama postoji razlika u pogledu njihovog predmeta, jer se psihopatologija usmerava prema psihickim poremecajima, a nauka o drustvenim devijacijama se bavi samo svesnim aktivnostima ljudi. Ova nauka koristi znanja i iskustva psihopatologije radi boljeg razumevanja svih vidova devijacija, posebno one izvitoperene licnosti devijanata. 5. Aspekti proucavanja i metode nauke o drustvenim devijacijama?
Aspekti - nauka o drustvenim devijacijama ima razlicite aspekte proucavanja svog predmeta, a

to su: pojavni ili fenomenoloski aspekt- ispitivanje sadrzaja, oblika i nacina ispoljavanja, rasirenosti i distribucije drustvenih devijacija; dinamicki aspekt- podrazumeva ispitivanje kretanja i promena kako drustvenih devijacija u celini tako i pojedinih njihovih vrsta; uzrocni i etioloski aspekt- odnosi se na istrazivanje i utvrdjivanje uzroka i uslova koji pogoduju nastanku drustvenih devijacija; posledicni aspekt- upucuje na interesovanje nauke o drustvenim devijacijama za drustvene posledice devijacija, koje su uvek negativne, ukljucujuci i one aspekte posledica u kojima su devijanti zrtve drustvenih okolnosti; akcioni ili intervencijski aspekt- ukljucuje ispitivanje razlicitih vidova drustvenog odnosa ili reakcije na devijacije, cime se stvara mogucnost uvida u promene odnosa drustva prema drustvenim devijacijama. Metode - nauka o drustvenim devijacijama koristi i razlicite naucne metode u proucavanju drustvenih devijacija. Ona najpre koristi sve opste metode drustvenih nauka (induktivnu, deduktivnu, istorijsko-dijalekticku metodu). Sustina induktivne metode je da se do naucne istine i opstih saznanja dolazi polazeci od pojedinacnih cinjenica i pojava. U deduktivnoj metodi se polazi od opstih saznanja i zakonitosti kako bi se shvatila i objasnila priroda i karakteristike nekih posebnih pojava. Istorijsko-dijalekticka metoda je relaciona gde se drustvene devijacije posmatraju u uzajamnim odnosima sa drugim drustvenim pojavama.

Drustvene devijacije su specificni tipovi drustvenih pojava. Takodje. institucija ili zajednice. Intervju pripada tipu siroko primenjivane metode istrazivanja. Postojanje svesti i volje cini osnov za razlikovanje psihopatoloskih od drustvenih devijacija. moralne. 7. Drustvene divijacije su svesne i voljne aktivnosti ljudi koje proizvode odredjene negativne i nepovoljne posledice. sudovi. koje prate nepovoljne drustvene posledice. negativne drustvene norme (odredjuju nepozeljno. tip ljudske aktivnosti cija je sustina u svesnom delovanju pojedinca kojima se krse drustvene norme i koja se suprostavljaju uobicajenom ponasanju i ocekivanjima grupe. javne statisticke sluzbe itd. grupe. Postoje 2 tipa drustvenih normi: pozitivne drustvene norme (odredjuju pozeljno. pa je po njemu svako devijantno ponasanje ono ponasanje koje nije u skladu sa opsteprihvacenim drustvenim normama. zabranjeno u jednom drustvu). a to su: neposredno sistematsko posmatranje koje moze biti sa ucestvovanjem (istrazivac je istovremeno i posmatrac i ucesnik) i bez ucestvovanja (istrazivac nije ukljucen u aktivnosti). postoje i obicajne. Drustvene devijacije predstavljaju jedan od oblika drustvenog delovanja tj. religijske i pozitivnopravne norme. pozitivno). Normativni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od drustvenih normi. strukturalnih obelezja i dinamike drustvenih devijacija. a njihov sadrzaj cini svesna i voljna aktivnost nekog pojedinca. Postoji 2 tipa intervjua: dijagnosticki (utvrdjivanje prirode nekog problema) i terapeutski tip (prevazilazenje problema tj. bez obzira na to da li se ona odvija spontano ili organizovano. posebne vrste drustvenih odnosa. Osnovna uloga drustvenih normi je da regulisu ponasanje pojedinca. Analiza slucaja koristi se za istrazivanje drustvenih devijacija koje nisu dostupne istrazivacu. Drustveno neprihvatljiva ponasanja. na jednoj strani i drustvena reakcija neodobravanja od strane drugih ljudi na drugoj. drustveno prihvatljivo. zajednice ili globalnog drustva. privlaci paznju i izaziva reakciju drugih. psihijatriji.Nauka o drustvenim devijacijama koristi i sve opste socioloske metode. Statistike o devijacijama vode mnoge sluzbe (policija. ne pripadaju sferi nauke o drustvenim devijacijama vec psihopatologiji. Pojam društvenih devijacija? Jedinstveno prihvaceno odredjenje drustvenih devijacija ne postoji. a to su: statisticke metode su znacajne za ispitivanje fenomenoloskog nivoa. Anketa je najcesce koriscen metod u ovom istrazivanju devijacija. Ovom metodom se ispituju slucajevi koji upotpunjuju sliku o nekoj devijaciji. koja su posledica nesvesnog. . Istorija slucaja je cesto koriscena posebna metoda sociologije devijantnosti pogodna za tumacenje geneze nekih devijacija.). Viktimoloska metoda ispituje zrtve razlicitih devijacija preko kojih se upotpunjuju saznanja o razlicitim aspektima drustvenih devijacija i koje su pod jakim tabuima sredine (seksualne devijacije). koja obicno znaci neodobravanje takvih aktivnosti. U israzivanjima drustvenih devijacija koriste se i posebne metode. 6. Drustvene norme su drustveno odredjena pravila kojima se uredjuju uzajamna prava i duznosti ljudi u drustvenim odnosima.zastita devijanata). Svako devijantno ponasanje stvara drustveno nepozeljne i neprihvatljive posledice. ali i da odredjuju uzajamne drustvene odnose ljudi i to postavljanjem odredjenih standarda ponasanja.

sadrzajima i principima. Primenom kriterijuma drustvenih vrednosti devijatnim se smatra svako ono ponasanhje ili ljudska aktivnost koja nije u skladu sa nekim sistemom ili pojedinacnim drustvenim vrednostima. Devijantnim ponasanjem se smatraju samo ona ponasanja koja nisu u skladu sa pozitivnim drustvenim normama. cijem ostvarivanju treba da tezi drustvena akcija. Drustvene vrednosti povezane sa interesima ljudi. Sva globalna drustva nastoje da istaknu i realizuju one vrednosti koje su za njih posebno bitne. neformalne i formalne reakcije i uticaj sredstva socijalizacije na prihvatanje drustvenih normi i drustveno pozeljnog ponasanja. tako da se znacajne energije trose na njihovo formiranje. kako u tradicionalnim tako i u savremenim drustvima. Vrednosti su ona materijalna i duhovna dobra koja su posebno znacajna u nekom drustvu i prema kojima su usmereni ciljevi nekog drustva. Ovaj kriterijum polazi od vrednosti koje su u datom drustvu priznate kao opste prihvacene i vazece. Vrednosni kriterijum u definisanju drustvenih devijacija? Ovaj kriterijum polazi od vrednosti kao cilja. 8. Ovaj kriterijum polazi od ideje uzajamnog i dinamickog odnosa devijanata i nedevijanata u procesu nastajanja devijacije. ciji je rezultat etiketiranje nekih pojedinaca kao devijanata.Obicajne norme su nepisane norme koje se uce od starijih i to oponasanjem. pravne norme su izum diferenciranih drustava koja su otkrila pismenost kao nacin komuniciranja i predstavljaju vid regulisanja ljudskog ponasanja i drustvenih odnosa od strane drzave. Devijantnim se smatraju pojave ili ponasanja koja izazivaju reakciju neodobravanja i osude od strane drustva. Drustvena reakcija se vezuje za razlicite oblike drustvene kontrole. . Po kriterijumu drustvenih normi devijantno ponasanje je svako ponasanje kojim se krse bilo koje od navedenih normi.sustinu kriterijuma drustvene reakcije cini odnos drustva prema ponasanjima pojedinaca. drustvenih grupa i slojeva. Nosioci drustvene moci odredjuju sredstva. nacine i vrstu drustvene reakcije ukljucujuci i sredstva disciplinacije pojedinaca ili drustvenih grupa. Kriterijumi drustvene reakcije i ljudskih potreba u definisanju drustvenih devijacija? Drustvene reakcije . Drustvena reakcija neodobravanja daje odredjenim pojedincima status devijanta i oni postaju drustveno stigmatizirani bez obzira na sadrzaj i vrstu ponasanja koje izaziva reakciju. kriterijum univerzalnih vrednosti pociva na ideji postojanja nekih opste prihvacenih grupa i ljudskih zajednica. sistema vrednosti. Drustvena reakcija odobravanja ili neodobravanja nekih ponasanja. ocuvanje i ostvarivanje. Vrednosti su najopstije smernice za buducnost i vodilje delanja pojedinaca. pojava ili aktivnosti ima za cilj ocuvanje nekog poretka stvari. 9. pa one kao takve mogu biti univerzalno merilo devijantnosti odnosno normalnosti. moralne norme pocivaju na ideji moralnih vrednosti i kao takve drustvo ih smatra neophodnim za opstanak i dobrobit. drustvenih grupa i institucija. pa se smatraju devijantnim sve one pojave koje su u suprotnosti sa tim vrednostima. normi i odnosa. globalnih zajednica i drustava. u kojima su zivot i odnosi u zajednici obelezeni religijskim vrednostima. religijske norme su vazan regulator drustvenih odnosa. Postoje 2 kriterijuma drustvenih devijacija: relativni kriterijum drustvenih vrednosti u kome se kao merilo normalnosti uzima odnos neke aktivnosti prema postojecem sistemu vrednosti nekog globalnog drustva.

iskustvenih stavova. procesi i odnosi koji proizvode razlicite negativne posledice po ljude. 2. 3. Dok se bolesnim smatraju ona drustva u kojima pojedinci nisu u stanju da zadovolje autenticne ljudske potrebe pa se ispoljavaju na devijantan nacin. sto znaci da je funkcija ovih devijacija ocuvanje postojeceg poretka. U ovom smislu mogu se razlikovati 2 podtipa: A.ovaj kriterijum koristio je Erih From koji smatra da su devijantne sve one situacije u kojima dolazi do izvitoperenja u karakteru. Pojam teorije i paradigme o društvenoj devijantnosti? Pojam teorija potice iz starogrckog jezika i predstavlja skup sistematskih. sistemske devijacije se sastoje u krsenju normi sa ciljem da se odrze postojeci odnosi moci.Ljudske potrebe . Drustvene devijacije se na razlicite nacine odnose prema sistemu pa se iz ovog ugla moze govoriti o 3 globalna opsta tipa drustvenih devijacija: 1. njihove primarne grupe i zajednicu. koji objasnjavaju sustinu pojave i odnose se na celinu ili deo predmetne stvarnosti. nekonformisticke devijacije se sastoje u odbacivanju postojecih drustvenih vrednosti i sredstava za ostvarivanje ciljeva kao i u krsenju normi s ciljem da se promeni postojeci poredak i uspostave drustveni odnosi zasnovani na drugacijim drustvenim vrednostima. sukob unutar i izmedju globalnih drustava itd. Nosioci ovih devijacija su pripadnici vladajucih struktura kao sto su politicke. pa zbog toga mnogi pojedinci. 10. konzervativni nekonformizam koji podrazumeva vracanje na neke stare vrednosti i B. Drustvene devijacije se mogu definisati kao one drustvene pojave. Opšti tipovi društvenih devijacija? Ova tipologija polazi od prirode odnosa nekih vidova ljudskog ponasanja prema sistemu odnosa u nekom globalnom drustvu. ciljevima i normama. radikalni nekonformizam koji podrazumeva traganje za novim nepoznatim vrednostima. poremecaja ponasanja i odnosa coveka sa drugim ljudima. Odstupajuca ponasanja ovog tipa imaju za cilj ocuvanje postojeceg reda stvari i uspostavljenih odnosa u kojima se kroz normativni i institucionalni sistem obezbedjuje realizacija interesa vladajucih drustvenih struktura (politicki kriminal. Do izvitoperenja potreba i ljudske prirode dolazi u svim savremenim gradjanskim drustvima jer je to njihova sustinska karakteristika koja ih definise kao bolesna. From smatra zdravim drustvima. nemogucnost iskazivanja coveka kao radnog i stvaralackog bica. sadrzaju i nacinima zadovoljenja univerzalnih ljudskih potreba. To su pojave koje dovode do: ugrozavanja egzistencije coveka. vojne i menadzerske strukture kojima je u interesu da se ne promeni postojeci sistem vrednosti i normi. povezanih. a ponekad imaju i globalni i medjunarodni karakter. 11. cinovnicki i privredni kriminal). Sto su vrednosti znacajnije one su dostupne manjem broju ljudi. adaptivne devijacije su uglavnom prisutne medju pripadnicima srednjih i nizih slojeva koji prihvataju postojece drustvene vrednosti ali su u nemogucnosti da ih dosegnu na regularan nacin. . Ona drustva u kojima pojedinci uspevaju da realizuju vecinu potreba na pozitivan nacin. Neke drustvene vrednosti prosto nisu dostupne nekim drustvenim slojevima. drustvene grupe i slojevi pokusavaju da se neprihvatljivim sredstvima domognu pozeljnih vrednosti i ciljeva.

Saznao je da kriminalni prestupnici imaju velike supljine u potiljku. 13. Po njemu u svakom udubljenju ili ispupcenju smesten je odredjeni organ koji upravlja bioloskim ili umnim funkcijama coveka. Atavizam je pojavljivanje fizickih i psihickih osobina nasledjenih od davnih predaka. Pojam atavizma: Lombrozo je dosao do zakljucka da postoje velike slicnosti izmedju njegove strukture lobanje sa lobanjama covekolikih majmuna i praistorijskih ljudi. odnos izmedju drustva. Medjutim ova istrazivanja nisu imala velikog znacaja pa su brzo nestala i zaboravljena. Smatrao je da svakoj funkciji odgovara poseban organ i da svi ti ograni uticu na oblik lobanje. gramzivost-darezljivost. Oznacila je nastanak nove naucne discipline koja se zove kriminalna antropologija.veka. Paradigmom se utvrdjuju predmet. Bioantropološka paradigma: nastanak. Merenjem lobanja zivih i pogubljenih delikvenata Lombrozo je dosao do zakljucka o atavistickom urodjenom devijantu. Gal je opipavanjem lobanje utvrdio da postoje udubljenja i ispupcenja na delovima lobanje i zakljucio je da je to posledica konfiguracije mozga. idejni izvori i pojam atavizma? Nastanak: Bioantropoloska paradigma drustvene devijantnosti nastaje u drugoj polovini 19. Ove teorije su zasnovane na naucnim stavovima i tvrdnjama kojima se objasnjava priroda pojedinaca ili coveka. metode i osnovne kategorije nauke. Po njemu postoje 3 podrucja koja karakterisu ljudska ponasanja: otvorenost-tajnovitost. Pojam paradigme u nauku uveo je Tomas Kun. karakternim i kulturnim osobinama coveka.Teorije o drustvenoj devijantnosti cine skup empirijsko-sistematskih i uoblicenih stavova i zakona koji objasnjavaju i definisu prirodu drustvene devijantnosti kao jednog dela drustvene devijantnosti. On je smatrao da od sastava mozga zavisi fizicka i psihicka konstitucija coveka. tj. priroda grupe i drustva. grupe i pojedinaca i sustina drustvenog poretka. nacina i dometa njenog naucnog saznanja. koje su se evolucijom izgubile a uticu da se covek nasledjivanjem ponasa agresivno. postulati. Zacetnik ovih istrazivanja bio je Franc Jozef Gal. a smatra se i ocem savremene kriminologije i kriminalne antropologije. Lombrozova shvatanja tipova i uzroka devijantnosti? Lombrozo je izvrsio klasifikaciju devijanata podelivsi ih u 4 grupe: . Sve teorije devijatnost smatraju drustvenim fenomenom koji nastaje na relaciji covek/pojedinac-drustvo. Najvaznija ideja ove paradigme jeste da se kao nosilac devijacija odredjuje konkretni covek ili pojedinac.ona predstavlja jedan poseban i pozeljan naucni pogled na svet. Po njemu paradigma ima osnovni stav neke nauke kojim se izrazava shvatanje jedne pojave. intelektualnim. Cezare Lombrozo je utemeljivac ove paradigme o teoriji drustvene devijantnosti. Idejni izvori: pre bioantropoloske paradigme devijantnosti javljaju se frenoloske ideje koje su na osnovu oblika i gradje ljudske lobanje moglo zakljucivati o mentalnim. eroticizam. 12. mogucnosti. Znacaj ove teorije u tumacenju devijacija jeste da one pokusavaju da dodju do naucnog kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih pojedinaca. vrednosti.

matoidi (poluludaci koji imaju najblazi stepen rodjenog krivca). nedrustveni. Teorijske implikacije Lombrozovih ideja i kriticka ocena bio-antropoloske paradigme? Lombrozove ideje ostavile su brojne tragove u teorijskoj misli u kriminologiji. najcesce vrse kradje i prevare). 2. ljubazni. Kriminalci iz navike Osnovni tip kriminalca je rodjeni ili atavisticki zlocinac. Matoidi 3. Kriminalac iz strasti je razlicit od rodjenog zlocinca. Kriminaloidi C.1. kriminalci iz navike (najcesce krse imovinska krivicna dela. Epileptički A. Duševno bolesni krivci C. Kriminalac iz strasti ili plahovitosti i 4. Pseudo-devijanti B. svojstava ili dispozicija koje konstituisu licnost. Oni su prestupnici koji se stalno vracaju zlocinu. kranijalne depresije. zakasnele celavosti. teorija somato-konstitucionalne sklonosti ili geneticka teorija. alkoholizma. drustveni. Ovaj tip devijanata je zastupljen kod 35-40% populacije prestupnika. najcesce vrse silovanja i krivicna dela protiv licnosti). Atavistički ili rodjeni zlocinac. . halucinacije. Slučajni kriminalac A. kriminaloidi (njihove devijantne karakteristike jesu posledica dugog boravka u zatvoru. sluha… ovaj tip kriminalaca Lombrozo je podelio u 3 grupe: moralni ludaci (krivicna dela vrse pod dejstvom impulsa). Ova teorija polazi od urodjenih i naslednih osobina. psihicki stabilni. nedostatka samokontrole). mirisa. malog rasta. 14. Kod epilepticnog kriminalca cinilac njegove devijantnosti je bolest tj. povratnici su). piknicki (telesno su uskorameni. hladni. Na osnovu ove teorije Ernest Krecmer je dao somato-tipologiju kriminalaca podelivsi ih u 4 grupe: leptozomni (gradjeni kao dugacki i slabi. Njih je Lombrozo podelio u 3 grupe: pseudo-devijanti (krivicna dela cine da bi odbranili svoju licnost. dusevno bolesni krivci ( krivicna dela vrse pod dejstvom dusevnog oboljenja).epilepsija kao dusevna bolest. porodicu ili cast). kako po linijama tela tako i po motivima svojih zlocina. izmenjenost cula ukusa. ali je slican sa epilepticnim. Moralni ludaci B. Slucajni kriminalci nisu predodredjeni za kriminal. atletski (dobro razvijeni i muskulaturni. jedna od tih teorija je i 1. Ovaj tip kriminalca ima karakteristike rodjenog kriminalca kao sto su: ceste glavobolje.

Socio-patoloska i pozitivisticka paradigma: teorijski izvori. Studije kriminalnih blizanaca su vezana za istrazivanje devijacija monozigotnih i bizigotnih blizanaca. dok je znatno manja kod bizigotnih. U ovoj studiji dokazano je da kod monozigotnih blizanaca postoji slicnost u devijacijama i u posihickim i fizickim karakteristikama. ubistvima.najcesce vrse proneveru). Pozitivističkoj filozofiji i metodologiji Ogista Konta i Organicizmu i evolucionizmu Herberta Spensera. Takodje zamera mu se sto njegova teorija nema jesan koncept u definiciju kriminala. Zbog ovih cinjenica smatralo se da postoji dejstvo nasdlednih faktora na pojavu devijacija. ni mentalno zaostao. Ali Lombrozove ideje ostavljaju poruku da je funkcija kaznjavanja zastita drustva.god. Radi se o prvom teorijskom sistemu sociologije devijantnosti koji je dao osnove za konstruisanje ove socioloske discipline. displasticni ili mesoviti (najvise ih ima medju pociniocima seksualnih delikata) 2. Hromozomska teorija se zasniva na ucenju da postoje poremecaji u jezrgu celije ili hromozoma koji produkuju drustveno devijantna ponasanja. Neki smatraju da su te ideje naivne. Kombinacija XYY kod muskarca znaci ce sklonost ka seksualnim deliktima. Iz toga je zakljuceno da se nasledni faktori javljaju kao jedna vrsta sudbine. Prva ovakva studija pojavila se 1919. A kombinacija XXY kod zena znacice njihovu sklonost ka prostituciji. 4. 292 prostitutki ili makroa. Medju njegovih 709 potomaka bilo je 77 prestupnika.prostitutki. shvatanje drustva i definicija devijantnosti Pozitivisticka paradigma o drustvenoj devijantnosti svoje osnove ima u: 1. 2. . Jos jedan primer ove studije je i porodica Klark ciji je predak iz vanbracnog odnosa sa mentalno zaostalom konobaricom imao 480 potomaka od kojih je 400 bilo mentalno zaostalo. Da se prestupnici ne razlikuju od drugih ljudi po anatomskim karakteristikama. u Nemackoj pod nazivom “Zlocin kao sudbina” autora Langea. Osnovno pitanje drustvene i filozofske misli bilo je na kojim principima treba reagovati i stabilizovati drustvo u uslovima velikih promena uzrokovanom industrijskom revoluciom. da su mu zaključci ekstremni i bizarni. Osnivac te porodice bio je alkoholicar. kradjama. 3. Po ovoj teoriji visak hromozoma Y stvara kriminalnu licnost. Isti taj predak je sa drugom devojkom imao 496 potomaka od kojih niko nije bio devijant. netacne. 142 skitnice. 15. a 50 polno nastranih i manji br. Razliciti naucnici imaju razlicito misljenje o ovoj paradigmi i Lombrozovim idejama. Studije kriminalnih porodica Ricarda Dagdala odnosila se na porodicu Djuk iz Njujorka cije je ime sluzilo kao pogrdna rec ili sinonim za devijantnost.

Konstruišući pozitivnu filozofiju i socijalnu fiziku Kont prihvata metode prirodnih nauka u razumevanju drustvenih fenomena. To su metode posmatranja, eksperimenata, a njihovi principi su pouzdanost, valjanost, objektivnost. Herbert Spenser ima dve ideje o ovoj teoriji, a to su: evolucionalisticko shvatanje razvoja drustva i organicisticki pristup u analizi drustva. Pod evolucijom podrazumeva zakon razvitka citave prirode i zive i ne zive. Osnovna srž evolucije su integracija i diferencijacija. Integracija podrazumeva porast heterogenosti u smislu odredjenog reda medju delovima. Diferencijacija znaci da zakon evolucije u drustvu ide u smeru povecanja raznolikosti, odredjenosti i povezanosti funkcija, ali na jedan postepen i spor nacin. Organicisticko poimanje drustva Spenser saopstava: drustvo je organizam ili superorganski agregat. Struktura drustva analogna je strukturi organizma, kao sto se i razvoj drustva odvija na slican nacin kao i razvoj nekog zivog organizma. Ogist Kont smatrao je da je drustveno bolesno stanje (drustvena devijantnost) jeste situacija odsustva prave drustvene organizacije i nepostojanja drustvenog konsenzusa izmedju ljudi. Devijantnost ili bolesti drustva se shvataju kao pojave koje napadaju drustveno-prirodni red, javni moral ili gradjanski poredak. Drustvene devijacije su pojave socijalne patologije ili moralnih bolesti. Sve drustvene protivrecnosti znace narusavanje drustvenog reda, morala i sklada. Sve ono sto odrzava drustvo i njegovu ravnotezu i stabilnost jeste pozeljno, a sve sto dovodi u pitanje drustvenu i moralnu harmoniju je devijantno ili bolesno. Krsenje moralnih ili drustvenih pravila od velikog su znacaja za razumevanje drustva, zato je drustvena devijantnost centralni problem pozitivisticke sociologije. 16. Dirkemovo devijantnosti? shvatanje kriterijuma normalnosti, tipova i uzroka drustvene

Osnovni Dirkemov stav o tome koji kriterijum odvaja normalno od patoloskog glasi: drustvena cinjenica je normalna za odredjeni drustveni tip, posmatran na odredjenom stupnju svog razvoja. Dirkem prepoznaje 4 kriterijuma normalnosti u drustvu:
1. normalne drustvene cinjenice su one koje imaju karakteristike prosecnog, tipicnog,

uobicajenog i koje su kroz evoluciju istrpele probu vremena. Tipicne i prosecne pojave nastaju procesom drustvenog odabiranja i one opstaju jedino ukoliko zadovoljavaju drustvene potrebe. Te pojave obezbedjuju postojanje i delovanje celine ljudskog drustva.
2. Druga dva kriterijuma za razlikovanje normalnih od patoloskih drustvenih pojava polaze

od Dirkemovog stava da nije moguce definisati neki univerzalni kriterijum normalnosti. Zbog toga se granica normalnosti mora posmatrati prema konkretnom tipu drustva i
3. Prema vremenskoj dimenziji. 4. Poslednji kriterijum vezan je za optimalnost i racionalnost odredjenih drustvenih

pojava u odredjenoj drustvenoj fazi razvoja, tj. u kojoj meri su te pojave funkcionalne za odredjenu fazu drustvenog razvoja. Opšte filozofsko-teorijske pretpostavke Dirkemovog socijalno-patološkog pristupa društvenoj devijantnosti zasnivaju se na tri krucijalne grupe pitanja. To su:

1) Dirkemovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena pa i pojava socijalne patologije; 2) njegovo viđenje odnosa pojedinac-društvo i pojam kolektivne svesti, što je od značaja za definisanje prirode društvene devijantnosti; i 3) pojam društvene integracije i njegov kompleksan sadržaj iz čega proizilaze ideje o uzrocima i tipovima društvene devijantnosti (posebno ideja i pojam anomije) i karakteru društvenog reagovanja na socijalno-patološke pojave; Kolektivnu svest čini skup verovanja i osećanja koja su zajednička za svakog prosečnog člana jednog istog društva. Devijantna ponasanja su definisana polazeci od opsteg pozitivistickog teorijskog stava da su kolektivna svest i njena moralna i pravna pravila temelj stvaranja, stabilnosti i postojanosti ljudskog poretka. Ako je drustvo moralni fenomen onda su devijacije ponasanja kojima se krse moralna pravila i koja imaju obelezja nemoralnih aktivnosti. Dirkem je smatrao da su moralna pravila emocionalno zasnovani proizvodi drustva. On u tipologiji izdvaja religiozna, nacionalna, porodicna, polna, radna, tradicionalna, institucionalna, licna i imovinska kolektivna osecanja. U odnosu na svaku od njih postoje oblici ili tipovi ponasanja koji ugrozavaju ta drustvena ili kolektivna osecanja i shvatanja. Uzroci devijantnosti jesu drustveni, jer oni izviru iz odredjenih drustvenih poremecaja, kolektivne svesti ili drustvene moralnosti. Radi se o poremecajima ili bolestima drustvenog organizma koja ugrozavaju njegovu stabilnost i njegovo funkcionisanje. Drustvena devijantnost nastaje u drustvenim okolnostima kao sto su: - devijantnost moze nastati kao posledica slabljenja kolektivne svesti i drustvene kohezije; - drustvena devijantnost nastaje kao posledica pogresnog funkcionisanja drustvenih institucija. Nefunkcionisanje drustvenih institucija dovodi do poremecaja drustvenog sistema sto cini jedno patolosko stanje; - drustvena devijantnost potice iz neuspeha pojedinca da ostvari svoju funkciju u drustvenoj podeli rada. Na taj nacin on izneverava drustvena ocekivanja u odnosu na ispunjenje njegove drustvene uloge i tako narusava temelj drustvene solidarnosti. Uzroci drustvene devijantnosti nastaju usled poremecaja stepena drustvene integracije i drustvene regulacije ili kontrole. U proucavanju pojave samoubistva Dirkem pronalazi dva oblika poremecaja drustvene integracije, to su: egoizam (kada je pojedinac preslabo integrisan u drustvo) i altruizam (kada je pojedina preterano integrisan u drustvo). Preterano regulisanje drustvenog zivota radja fatalisticko samoubistvo, a nedostatak regulativnih mehanizama proizvodi anomicko samoubistvo. Pod anomijom Dirkem podrazumeva nedostatak ili nedelotvornost društvenih normi kojima se kontrolišu i ograničavaju prirodno nelimitirane potrebe i težnje pojedinaca. Tipični primeri anomijskog stanja jesu pojave iznuđene ili prinudne podela rada i samoubistva. Podela rada u društvu je jedan od kamena temeljaca društevenog poretka i izvor društvene solidarnosti. Ona rađa društvene uloge i funkcije za pojedince jer sposobnosti pojedinaca moraju imati određenu društvenu upotrebu. Samoubistvo je proizvod poremećaja ili slabljenja regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na ponašanje pojedinaca: to je stanje u kome je vrednosni sistem izgubio svoje značenje i autoritet za pojedinca i kada se može konstatovati postojanje lične i društvene dezorganizacije koja uslovljava individualna samoubistva. Anomičkom tipu samoubistva pripadaju samoubistva poslovnih ljudi u vreme krize (tzv. ekonomska anomija) ili samoubistva razvedenih i udovaca (tzv.porodična anomija). 17. Socijalno-patoloske i pozitivisticke ideje o drustvenom devijantnost i kriticka ocena pozitivisticke paradigme? reagovanju na

Dirkem je imao gledište da se razmah društvenih devijacija najbolje može sprečiti mehanizmima socijalne kontrole. Pre svega, krivičnim kaznama kojima se društvo brani od prestupnika; Kazna čuva kolektivnu svest a tako i stabilnost društva. Razumevanjem da je nosilac devijatnosti neprilagođeni pojedinac koga prate negativne socijalne (moralne) i psihološke osobine ličnosti, pozitivistički (socijalno-patološki) pristup na planu društvene reakcije se zalaže za popravljanje ili korekciju devijanata. Ovde bi trebalo istaći nekoliko ključnih slabosti i teorijskih kontroverzi u shvatanju prirode društvene devijantnosti i karaktera društvenog reagovanja na devijacije:
1. Prvo, društvena devijantnost se definiše na osnovu verovanja u apsolutnost i

2.

3.

4. 5.

6. 7.

univerzalnost društvenih ili moralnih pravila. Pozitivisti se ne pitaju ko stvara pravila na osnovu kojih se definiše devijantno i normalno. Drugo, pozitivistička sociologija čovekovo ponašanje posmatra strogo deterministički. Čovek se vidi kao biće koje je u potpunosti određeno i oblikovano društvom bez mnogo lične kreativnosti u društvenoj akciji. Treće, polazeći od principa objektivnosti u iztraživanjima i tumačenjima društvenih pojava, pozitivisti previđaju da je svaki istraživač i posmatrač društvene stvarnosti »kontaminiran« ličnim, političkim i ideološkim simpatijama. Četvrto, pozitivistički i organicistički pristup društvu, čoveku i prirodi društvene devijantnosti nesumjivo sa sobom nosi jedan konzervativni naboj i ideologiju statusa quo. Peto, stavljajući devijantnost u naturalističke i organicističke okvire, pozitivisti društvenu stvarnost vide veoma uprošćeno. Društvo se deli na svet »normalnih ili zdravih« i svet »nenormalnih ili bolesnih«. Šesto, pozitivisti devijacije posmatraju isključivo iz ugla društva, tačnije iz pozicije održavanja društvene stabilnosti i ravnoteže. I sedmo, sa aplikativnog aspekta pozitivizam je izvršio snažan uticaj na viđenje društvenog odnosa prema devijacijama (devijantima). Glavna poruka koja bi se mogla izvući iz analize društvenog reagovnja iz pozitivističke pozicije glasi: promeniti pojedinca a ne društvo.

18. Moralni statističari i rane ekološke studije? Moralni statističari - Glavni predstavnici ekoloskog shvatanja kriminala i drustvenih devijacija su Adolf Ketle i Anre Misel Geri. Ideje Ketlea i Geria nastale su kritikom psihologizma i biologizma u tumacenju drustvenih devijacija. Oni su nazvani moralnim statisticarima zbog predmeta svojih istrazivanja, jer su drustvene devijacije i kriminal smatrali iskljucivo moralnim problemima drustva. Glavni cilj ovih istrazivaca bio je da istraze odnos drustvenih i prirodnih faktora i socijalnih problema. Izucavali su vezu izmedju siromastva, nataliteta i mortalineta i kriminala. Za teoriju drustvene devijantnosti i razumevanje savremenih ekoloskih pristupa drustvenim devijacijama znacajne su: pojava da kriminal podleze drustvenim zakonitostima (ukupan br.krivicnih dela u pojedinim zemljama iz godine u godinu ostaje isti ili se neznatno menja). Ketle i Geri ispitivali su uticaj prirodnih faktora na razlicite socijalne probleme i dosli do zakljucka da razlika u klimi utice na vrstu kriminala (na jugu Evrope pretezno se cine ubistva, agresije, upotreba droge, a na severu Evrope samoubistva). Kriminal varira u zavisnosti od godisnjeg doba ( leti se cine dela protiv licnosti, a zimi protiv imovine). Susne godine povecavaju imovinski kriminalitet. Na osnovu ovih saznanja dosli su do zakljucka tzv. termickog zakona devijantnosti. On glasi: geografsko-klimatski faktori uticu na strukturu, prirodu, izrazenost I promene kriminaliteta. Ketle i Geri su ispitivali ekonomski status, njihova socijalna obelezja (pol, starost, profesija) i dovodili u vezu drustvenu strukturu i devijacije. Smatrali su da

Rad americkih sociologa povezan je sa cikaskom skolom humane ekologije ciji je osnivac Robert Erza Park. i Geri su utvrđivali i prostornu distribuciju društvenih devijacija. Henrij Mejhju je u Londonu posmatrao kriminal kao ekoloski fenomen koji je povezan sa uslovima zivota radnicke klase i socijalnim problemima.je starost jedan od cinilaca (period oko 25 god. Rane ekološke studije .u ovom kontekstu ekološke pardigme pojam ekologija znaci proucavanje uticaja prirodnog i drustvenog okruzenja na ponasanja ljudi i nacin delovanja institucija. Društveni devijantnosti? i naučni kontekst ekološke paradigme i ekološko shvatanje Kontekst ekoloske paradigme . zanimanje je u korelaciji sa kriminalitetom (osobe koje se bave samostalnim poslom sklone su krivicnim delima protiv licnosti. On je koristio mape i karte kako bi prikazao rasprostranjenost kriminala u Londonu.su znacajan trag za sociologiju devijantnosti i kriminologiju. a radnici su skloni delima protiv imovine). kao i u relacijama centar-periferija i grad-selo. On je radio kao novinar koji je istrazivao socijalne probleme u gradu i pokusavao da ih resi. naseljima gde zive najsiromasniji. veku bio prava dzungla jer je u njemu tada bilo 2 miliona ljudi pretezno imigranata iz Evrope. promenama u sisteima socijalne kontrole i kulturnim vrednostima. Park je grad video ne samo kao skup zgrada na nekoj lokaciji vec kao ekolosku sredinu gde su ljudi i institucije spojeni u medjusobnoj interakciji i deluju kao celina.zivota je period za izvrsenje nekog krivicnog dela). Tad je grad bio plodonosno mesto za socioloski rad i cikaska skola je izucavala mnogobrojne aspekte njegovog zivota. 19. a narocito ljudske prirode. Mejhju je smatrao da radikalne drustvene promene poput migracija i kretanja stanovnistva iz ruralnih uslova zivota u urbane stvaraju latentne uzroke kriminala. Ekoloska paradigma nastala je pocetkom 19.veka u SAD u gradu Cikagu. maloletnickoj delikvenciji. Migracije. Grad je posmatran kao jedan superorganizam koji funkcionise na osnovu uloga podeljenih izmedju drustvenih institucija. Izrađivali su čitave mape i karte iz kojih su se videle razlike u učestalosti niza devijacija u pojedinim zemljama i regionima. Zbog primene ovog vida prikazivanja raširenosti devijacija moralne statističare mnogi zovu i kartografima. siromastvom i beznadjem. poznatih residuumi. On je sacinio program socioloskih istrazivanja i za laboratoriju izabrao Cikago koji je u 19. brza urbanizacija i nastanak slamova u gradivima navodili su mnoge istrazivace da ukazu na drustvenu opasnost do novonastalih sub-kulturnih grupa. On je smatrao da siromastvo stvara realni potencijal za nastanak kriminala jer ne mogu svi ljudi da zadovolje svoje potrebe. Ove studije ukazale su na vezu drustvenih deijacija sa nezaposlenoscu. profesionalnom kriminalitetu. rast populacije. U britanskom casopisu Cedvik Reports pise se o okolnostima usled nagle koncentracije stanovnistva u urbanism podrucijima u kojima je doslo do pada socijalne kontrole. pol (1 zena na 4 muskarca u sudu). Za Erzu Parka grad je deo vitalnih procesa ljudi koji ga sacinjavaju: on je delo prirode. Predstavnici cikaske skole paznju su posvetili beskucnicima. U pogledu korišćenja metoda istraživanja unutar ekološke paradigme društvene devijantnosti može se konstatovati tri pristupa: .

bavili su se izučavanjem grupa maloletnih delinkvenata. koja se jos naziva socijalna dezorganizacija. Po njemu drustvena devijantnost se moze definisati kao skup vrednosti i nacina ponasanja putem interakcije u okviru grupe. Normalnost u drustvu je situacija postojanja skladnog razvoja i drustvene stabilnosti pri cemu su drustvene devijacije samo prirodan i prolazan fenomen drustvenih promena. radovi koji su počivali na čisto ekološkim konceptima i metodima. propadanje socijalnih . rezidencijalna zona ili predgradje ( to je periferna zona. zona stanovanja radničkih porodica. to je najstariji deo grada).1. 3. Za teoreticare ekoloske paradigme drustvena devijantnost je posledica stanja i odnosa u drustvu. prirodnom toku i prestanku devijantnog ponašanja. istraživanja kojima su se ispitivale biografije i devijantne karijere pojedinaca iz kojih su se izvlačili zaključci o nastanku. 5. Ovaj pojam je kljucni termin za razumevanje ekoloske paradigme. tu su ziveli pripadnici vise klase). skitnica i razvnih polulegalnih "devijatnih" ustanova. 4. 3. 2. Po Eliotu i Merili socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga. radovi koji su počivali na etnografskim metodama.zauzima poziciju da je drustvo jedna vrsta zive sredine koja se nalazi u stanju normalnosti samo kada u njoj vladaju unutrasnja ravnoteza i harmonija. Tomas i Znanjecki socijalnu dezorganizaciju definisu kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Oni smatraju da ona nastaje kada pojedinac nije u stanju da svoj zivot efikasno organizuje kako bi mogao da ostvaruje svoje ciljeve i interese. centralna oblast (to je jezgro grada gde je stvoren). zona tranzita (najgusce naseljeni deo grada gde su pretezno ziveli siromasni. Ekološko shvatanje devijantnosti . Za Kliforda Šoa socijalna dezorganizacija je pad drustvene kontrole unutar lokalne zajednice do koga dolazi slabljenjem tradicionalnih vrednosti i mesanjem razlicitih kultura. pokušavajući da utvrde prostornu distribuciju stopa devijantnog ponašanja u gradu. mešavina industrijsko-proizvodne zone i zone stanovanja. Jedan od prestavnika ekoloske paradigme Ernest Bardzes Cikago je podelio u 5 zona: 1. 2.

teorija ucenja. To je zona siromastva. Stanovnicima tranzitne zone vecina legitimnih sredstava za ostvarivanje vrednosti nije dostupna pa tako da neki deo do njih dolazi devijantnim ponasanjem. U ovim podrucjima formiraju se grupe dece koje kroz igru vremenom razvijaju strukturu.vrednosti koje odobravaju devijacije. visoke stope samoubistava. . Mekej. Zajednice sa najvisim stopama delikvenata nastanjuju oni delovi populacije cija je socijalna pozicija najnepovoljnija u pogledu ekonomskih dobara. hijerarhiju i vodju i takva grupa se pretvara u gang ili maloletnicku bandu. Trašer su tri čikaška sociologa koja su ispitivala pojavu devijantnosti Čikagu. kao modu.ispitivao je bezanje iz skole. Diferencijalna asocijacija i indetnifikacija Ova teorija naziva se jos i teorija raznovrsnih kontakata ili teorija drugacijeg udruzivanja. Šo je ispitivao ucestalost devijacija u svakoj od 5 koncentricnih zona tj. Tako da svaka novonaseljena grupa nailazi na vec gotove modele ponasanja i kao takve ih usvaja i na taj nacin nastavlju tradiciju. So i Traser objasnjavaju postojanost visokih stopa devijacija i maloletnickog prestupnistva u tranzitnoj zoni. 2. Traser u delu “Gang” opisuje cikaska geta nazivajuci ih medjuprostorima koji se odlikuju ucestalim konfliktima. So je takva podrucja nazivao delikventna podrucja. Zato je delikvencija sa stanovista supkulture prihvaceni oblik ponasanja. kada pocinje da izaziva neodobravanje od sredine. Ekološki interakcionizam? Šo. zaposlenja i drugih simbola drustvenog uspeha.” So i Mekej su smatrali da postoji zavisnost izmedju uslova zivota u pojedinim lokalnim zajednicama i razlicitih stopa zastupljenosti delikvenata i kriminalaca u populaciji.oko poslovnog centra grada. On je opisao 3 vrste imitacija: 1. maloletnicku delikvenciju i kriminalitet odraslih. maloletnicke delikvencije i kriminaliteta odraslih” i “Maloletnicka delikvencija i urbana sredina. Kej. sto pravi kopcu ove teorije sa psiholoskim shvatanjima ljudskog ponasanja. postojanjem specificne supkulture tj. obrazovanja. Tu su stambene zgrade zapustene a kirije niske gde su zivele najsiromasnije grupe. 20. ukratko socijalnom dezorganizacijom. kada nizi slojevi oponasaju vise slojeve (pijanstva. Delikvencija mladih za Soa je samo prilagodjavanje kulturnim standardima grupe i susedstva u kome zive. Tvorac ove teorije je Edvin Saderlend. slabom porodicnom kontrolom. Po njima delikvencija ima korene u zivotu zajednice ili u unutrasnjoj interakciji pripadnika pojedinih zajednica. a narocito novonaseljeni imigranti. drustva). organizaciju. raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja socijalne kontrole. Gabrijel Tard je smatrao da je odlucujuci cinilac pojave devijacija imitiranje devijanata. 21.struktura(grupe. loseg uslova stanovanja. trovanja). institucija. a njene pretece jesu ideje iznete u socijalno-psiholoskoj misli Gabrijela Tarda. Oni na taj nacin stvaraju delikventnu tradiciju koju prenose na mladje generacije.bez obzira na etnicki i rasni sastav stanovnistva. Ova teorija pripada psiholoskoj grupi teorija devijantnosti tzv. Ovi autori objavili su dve studije: “Prostorni raspored bezanja iz skole. Oni su statisticki pokazali da je najvisa stopa delikvencije bila u tranzitnoj zoni tj. bolesti… Najvazniji rezultat ovog istrazivanja bilo je otkrice da su se u nekim podrucjima visoke stope devijacije permanentno zadrzavaju u peiodu od 30 god.

Osnovna ideja je da je devijantno ponasanje uslovljeno identifikacijom delikvenata sa uzorima i devijantnim ulogama: bilo izmisljenim ili . kada je jedan nacin i metod izvrsenja krivicnih dela zanemaruje drugim. kriminalno-devijantno ponasanje uci osoba koja nije predhodno obucena za kriminalni akt i ne izmislja kriminalno ponasanje. trajanju. suseda. On razvija stav o postojanju diferencijalne indentifikacije. 5. Danijel Glejzer napravio je psihoanaliticku teoriju diferencijalnih asocijacija. 9. 6. drugih ljudi i sebe samog. kao sto i roditelj neprestupnik moze navesti dete da postane kriminalac. Njegova osnovna hipoteza je da se ucenje covekovog ponasanja odvija kroz medjupersonalni kontakt sa drugim ljudima u okruzenju. ucenje devijantnog ponasanja obuhvata ucenje: metoda. nacin ispoljavanja motiva i poriva se uci i zavisi od toga da li pojedinac prima definicije koje odobravaju ili koje osudjuju krsenje normi (u nekim sredinama prihvataju takvo ponasanje. Covek tek kroz povezivanje sa drugima u svom okruzenju stvara svoja sopstvena vodjenja drustva. pojedinac postaje devijant zato sto prima vise definicija koje odobravaju takvo ponasanje. poriva. 7. to moze trajati tokom citavog zivota. kontakti sa izvorima definicija koje odobravaju ili osudjuju krsenje normi razlikuju se po ucestalosi. Saderlend je izneo 9 teza za objasnjenje kriminalnog ponasanja: 1. a drugi mehanizam je vežbanje. odvija se u okviru primarnih grupa (putem TV-a. ako je devijantno ponasanje izraz opstih potreba i vrednosti ono se ne moze objasnjavati tim potrebama i vrednostima jer je i nedevijantno ponasanje izraz istih potreba i vrednosti. 8. Po njemu kljucni faktori kriminalnog ponasanja nalaze se u medjuodnosu pojedinac-drustvena situacija. 2. On je definisao ključne principe teorije diferencije: pojedinac uci kriminalno ponasanje putem asocijacija isto kao sto uci da se ponasa u skladu sa zakonom. stavova. znacaju i intezitetu (ako dete u ranom detinjstvu se ponasa nedelikventno. a to je korišćenje autobiografske metode u ispitivanju devijanata.3. a ako se u ranom detinjstvu ponasa delikventno isto moze trajati kroz citav zivot). nacina komunikacije. kriminalno ponasanje se uci kroz komunikaciju sa drugima. a u nekima ne). Edvin Saderlend je uneo metodološku novinu u istraživanja kriminala i devijantnih ponašanja. Po njegovoj teoriji moguce je da potomak kriminalca bude castan covek. Po Tardu postoje 2 mehanizma imitacije. jer mi imitirajuci nekoga posle nekog vremena usvajamo to ponasanje kao svoje. a manje definicija koje ga osudjuju (osoba postaje devijant jer je u stalnom kontaktu sa njim). Prvi mehanizam imitacije je sticanje navike. vrsnjaka…). tehnika. 4. stampe. Saderlend se snazno oslanja na ideje simbolickog interakcionizma prema kome indentitet pojedinca jeste proizvod njegove interakcije sa okruzenjem. proces ucenja devijantnog ponasanja obuhvata sve mehanizme koji su deo svakog ucenja. motiva. 3.

stvarnim, bilo iz medija ili maste. Kroz identifikaciju oblikuje se svest, stvaraju se dijentni motivi i prihvataju norme ponasanja koje individua produkuje. Tako iz perspektive potencijalnog delikventa devijantno ponasanje izgleda prihvatljivo i pozeljno. Po njemu devijantno ponasanje ima 3 izvora: prodevijantne i antidevijantne socijalne veze; raznoliko ucenje zelja, vestina, navika; opazanje prilika da se izvrsi kriminalni akt u pogledu mogucih dobitaka, rizika. 22. Kulturni konflikt? Kulturni konflikt je vid normativnog sukoba koji se ispoljava kroz suprostavljanje razlicitih obrazaca kulture, kulturnih oblika i stavova. Predstavnik ove teorije je Torsten Selin. On smatra da se kulturni konflikt javlja sukobljavanjem normativnih sistema razlicitih etnickih grupa, odnosno u onim situacijama kada se pojedinac ili grupa nalaze pod uticajem dveju razlicitih kultura. Do kulturnog konflikta dolazi kada se na specificnu zivotnu situaciju u kojoj se neka osoba nalazi mogu primeniti manje ili vise razlicita pravila ponasanja. Selin smatra da je kulturni komflikt neizbezan kada norme jednog kulturnog podrucja migriraju i dolaze u dodir sa normama nekog drugog ponasanja. On podrazumeva migraciju kulturnih normi i njihovo sukobljavanje na odredjenoj teritoriji. Postoje 3 nacina sukoba normi razlicitih kulturnih kodeksa: 1. do sukoba razlicitih kultura dolazi na granicnim podrucjima izmedju susednih kulturnih oblasti;
2. kada se zakon jedne kulturne grupe protegne preko granice na teritoriju druge kulturne

grupe (osvajanja teritorija);
3. kada se pripadnici jedne kulturne grupe presale u drugu (ekonomske migracije).

Teorija kulturnog konflikta zasniva se na 3 postavke: 1. kulturni konflikt ne dovodi automatski do devijacija ali on stvara prostor za devijacije, jer onima koji dolaze iz druge kulture nedostaju iskustva kako da se ponasaju u drugoj situaciji; 2. da li ce doci do devijantnog ponasanja u drugoj kulturi zavisi od organizacije, stepena integrisanosti i kvaliteta odnosa u imigrantskoj zajednici; 3. na pojavu devijantnog ponasanja utice i odnos lokalnog stanovnistva i institucija prema imigrantima. Kulturni sukobi su prirodan proizvod procesa drustvene diferencijacije koji proizvode bezbroj drustvenih grupacija. Svaka drustvena grupa moze imati svoja sopstvena shvatanja zivota, drustvenih odnosa i zbog toga biti u situaciji da ne poznaje ili ne razume drustvene vrednosti drugih grupa sto stvara potencijala za kulturni konflikt. 23. Teorije socijalne dezorganizacije? Teorija socijalne dezorganizacije pociva na polaznim postulatima funkcionalisticke teorije, a to su: 1.organicisticko shvatanje drustva; 2.postojanje zajednickih vrednost u vidu kolektivne svestii; 3.socijalizacija kao proces prihvatanja i prenosenja drustvenih normi. Ideja dezorganizacije zasniva se na cinjenici da dobro funkcionisanje drustva pociva na dobroj

oragnizaciji i da razvoj drustva prati smena procesa organizazije i dezorganizacije. Socijalna dezorganizacija oznacava:
1. Individualne dezorganizacije (moguće uzroke devijacija) i 2. Nepoželjno društveno stanje.

Dezorganizacija kao uzrok devijacija - autori ove koncepcije su Vilijam Tomas i Florijan Znanjecki. Oni smatraju da je drustvena dezorganizacija stanje koje dovodi do pojave devijacija, odnosno stanje koje uzrokuje devijantno ponasanje pojedinca. Njihovo najpoznatije delo je Poljski seljak u Evropi i Americi, u kojem su na osnovu licnih istorija i pisama analizirali proces dolaska i prilagodjavanja Poljaka u SAD. Analizirali su vrednosti i stavove poljskih doseljenika i njihovih porodica koji su se formirali tokom zivota u Americi. Ustanovili su da se organizacija americkog drustva razlikuje od organizacije poljskog drustva. To je uzrokovalo nesnalazenje poljskih imigranata u novom vrednosnom i drustvenom sistemu. Primetili su da u novoj drustvenoj sredini dolazi do slabljenja tradicionalnih obrazaca ponasanja i socijalne kontrole, takodje slabe socijalne i porodicne veze. Imigranti zbog neznanja jezika ostaju van obrazovanog sistema sto dovodi do prilagodjavanja sredini na razlicite vidove devijantnog ponasanja. Oni devijantna ponasanja imigranata objasnjavaju neuspehom porodice da zadrzi ranija pravila ponasanja. Ovi naucnici su socijalnu dezorganizaciu definisali kao slabljenje uticaja postojecih drustvenih pravila na ponasanje pojedinih clanova grupe. Razliciti oblici devijantnog ponasanja su pokazatelj drustvene dezorganizacije: ukoliko je veci broj ljudi koji krsi drustvene norme i pravila, onda je stepen dezorganizacije veci. Suprotno od drustvene dezorganizacije je individualna dezorganizacija koja predstavlja stanje u kome pojedinac ne uspeva da svoj licni zivot organizuje tako da efikasno ostvaruje svoje interese i ciljeve. Dezorganizacija kao devijntno drustveno stanje - autori ove koncepcije su Mejbl Eliot i Frensis Meril. Oni su svoje glavne ideje objavili u delu Socijalna dezorganizacija. Po njima socijalna dezorganizacija je: narusavanje ravnoteze drustvenih snaga; propadanje odredjenih socijalnih struktura; raspad socijalnih struktura koje dovode do slabljenja mehanizama socijalne kontrole. Ovi autori su smatrali da dezorganizacija jeste negativna cinjenica,ya razliku od Tomasa i Znanjeckog, i da je ona deo cene drustvene promene. Ona je prateci cinilac drustva i civilizacije i neminovna posledica razvoja drustva ali u negativnom smislu.

Ona se ispoljva na 3 nivoa:
1. individualna dezorganizacija (nesposobnost pojedinca da ostvari soje ciljeve i

interese); 2. dezorganizacija na nivou grupe; 3. socijalna dezorganizacija. 24. Ekolosko shvatanje drustvenog reagovanja na devijacije i kriticka ocena ekoloske paradigme? 25. Strukturalno-funkcionaliticka paradigma: teorijski izvori i shvatanje drustva

Izvori ove paradigme jesu paradigme Talkota Parsonsa i Roberta Mertona. Parsons tvrdi da je Hobs prvi mislilac koji je teorijski i metodoloski postavio problem drustvenog poretka i uslova njegovog opstanka i odrzavanja. Ideje socioloskog organicizma spadaju medju vazne izvore strukturalno-funkcionalistickog shvatanja drustvene devijantnosti. Spenser je smatrao da se sociologija mora baviti izucavanjem struktura i funkcija. Branislav Malinovski i Braun smatraju se zacetnicima strukturalnog funkcionalozma. Oni su posli od postavke da se svako drustvo mora tretirati kao zatvoreni sistem ciji svi delovi skladno funkionisu kako bi odrzali sistem u zivotu. Malinovski se zanima problemima reda i kontrole u drustvu posmatrajuci institucije kao sto su porodica, klan, pleme, ekonomske i politicke grupe. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju drustvenog coveka i njegove licnosti cine procesi preuzimanja uloga. Do tog procesa dolazi se svaki put kad covek upotrebljava simbole znacenja cime preuzima ulogu nekog drugog. Takav proces preuzimanja uloga po Midu je osnovni proces socijalizacije u toku koga se formira licnost coveka. Strukturalnofunkcionalisticka teorija drustvene devijantnosti je prozeta Frojdoim antropoloskim pesimizmom, stavovima da je u ljdskim odnosima neizbezna ambivalencija koja moze razultirati devijacije. Shvatanje drustva- drustvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo sirih delatnih sistema. Delatni sistemi cine strukturu opsteg sistema socijalne akcije. Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz 4 delatna podsistema: kulturnog, drustvenog, personalnog i sistema organizma. Strukturni funkcionalisti drustvo vide kao jedan integrisan, uravnotezen, harmonican sistem. Temelj drustvenog sistema cini: moralni, vrednosni i normativni konsenzus, koji nastaje kao vid opste saglasnosti volje drustva. Drustveni poredak se uspostavlja samonormiranjem pojedinaca koje ima za predpostavku saglasnost drustvene zajednice oko osnovne procedure ili zajednickih vrednosti. Za razumevanje strukturalno-funkcionalistickog vidjenja drustva od velike je vaznosti pitanje strukture drustva ili drustvenog sistema. Struktura je unutrasnja uredjenost sistema. Strukturne komponente drustva cine vrednosti, norme, kolektiviteti ili grupe i uloge. Vrednosti imaju primat u funkcionisanju drustvenih sistema jer odrzavaju moralno-vrednosni konsenzus. Norme deluju u cilju integracije drustvenih sistema i regulacije raznovrsnih procesa koji doprinose sprovodjenju vrednosnih opredeljenja na kojima se drustvo zasniva. Kolektiviteti ili grupe imaju funkciju postizanja ciljeva drustva ali samo kad ispunjavaju 2 uslova prvi je da ako u kolektivitetima postoje definisani statusi clanstva koi prave razliku izmedju clanova i neclanova. A drugi uslov je da u njima mora postojati diferencijacija medju clanovima u njihovim funkcijama i stavovima. Uloga je onaj tip strukturne komponente kome je primarna funkcija prilagodjavanje. Uloga koju igra pojedinac defrinisana je normativnim ocekivanjima clanova grupe: svaki pojedinac je smesten u ocekivanja drugih i zato svako njegovo usaglasavanje i neusaglasavanje sa njima izaziva odobravanje ili osudu. Postojanje sistema legitimnih ocekivanja uloga koje ljudi preuzimaju dovodi do stvaranja drustvenih institucija. Institucije su faktor kontrole ponasanja ili akcije ljudskih bica u drustvu. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinacne interese usmere u pravcu ocekivanih ponasanja. Najznacajnije su 3 vrste institucija: situacione (srodstvo, porodica); instrumentalne (profesija); integrativne (institucije vlasti). Za strukturalne funkcionaliste pitanje drustvene promene jeste pitanje evolucionog kontinuiteta koji treba da se zavrsi istorijskim happy endom ili pobedom kapitalizma i liberalizma. Drustvene promene se shvataju kao dinamicko-sistemske ili adaptivne promene unutar postojeceg poretka. Zato Parsons drustvene promene definise kao sposobnost prilagodjavanja drustvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije drustvenih funkcija

Teorija odnos covek-drustvo postavlja se kroz nekoliko mehanizama. Strukturalno-funkcionalisticka teorija ima antropolosku poziciju u kojoj se pojedinac vidi kao licnost koja je duboko unutra prozeta i oblikovana i drustvom i kulturom. a to su: procesi socijalizacije. internacionalizacije i socijalne kontrole. Sociologije Maksa Vebera i Džordža Herberta Mida i (mogu se istaći četiri opšta Veberova sociološka pristupa koja su prisutna u sociološkoj misli Talkota Parsonsa. definisanje kriterijuma za razlikovanje devijantnih od normalnih društvenih pojava i ideja o korisnosti prisustva pojedinih društvenih devijacija po društveno funkcionisanje i društveni sistem) 4. 25. preuzimanja uloga (role taking) 6. U njoj se odvijaju kljucni dogadjaji socijalizaqcije u kojima se stvara osnova za prihvatanje drustvenih uloga.U ovoj teorijskoj slici društvo se posmatra kao sistem koji je sastavni deo širih delatnih sistema. čiji svi delovi skladno funkcionišu. Strukturalno – funkcionalistička paradigma: teorijski izvori i shvatanje društva? . Struktura sistema socijalne akcije sastoji se iz četiri delatna podsistema: kulturnog. uravnotežen.Za razumevanje strukturalno-funkcionalističkog viđenja društva od velike je važnosti pitanje strukture društva ili društvenog sistema. pojam društvene integracije i solidarnosti. relativno samodovoljan sistem.Glavni predstavnici strukturalno-funkcionalističke paradigme su Talkot Parsons i Robert Merton. Antropoloških radova Bronislava Malinovskog i Retklif Brauna (Oni su na osnovu bogatog empirijskog uvida pošli od postavke da se svako društvo.) 3. mora prvenstveno baviti izučavanjem struktura i funkcija.i umnozavanje drustvenih struktura. Psihoanalize Sigmunda Frojda. viđenje odnosa pojedinac-društvo. To su: njegovi osnovni metodološki stavovi u proučavanju društvenih fenomena. Delatni sistemi čine strukturu opšteg sistema socijalne akcije. Covek u svojoj zivotnoj akciji ima 2 vrste orjentira: motivacione orjentacije koje se fokusiraju oko zaovoljenja potreba i vrednosno-normativni orjentiri koji se odnose na moralne principe koje pojedinac deli sa drugima. . Socijalizacija je kljucni mehanizam integracije drustva i motivacije pojedinca da postane drustveno bice. društvenog. Strukturne komponente društva čine vrednosti. (strukturalni funkcionalisti. . Klasične-prve socijalno-patološke teorije Emila Dirkema (Strukturalnofunkcionalistička teorija društvene devijantnosti je pod najdirektnijim uticajem nekoliko centralnih ideja Emila Dirkema. podjednako kao i biologija. dakle i primitivno i moderno. Glavni nosilac socijalizacije i internalizacije je porodica.Naučna preokupacija strukturalno-funkcionalističke teorije jeste preokupacija konstitutivnim i integracijskim pretpostavkama modernog društva. kolektiviteti ili grupe i uloge. Mid je smatrao da je osnovni faktor u formiranju društvenog čoveka i njegove ličnosti čine procesi tzv. mora tretirati kao zatvoreni. Političke filozofije Tomasa Hobsa (Hobsova misao je dominantno posvećena rešenju »zagonetke« koja se zove očuvanje društvenog i političkog poretka i njegove unutrašnje harmonije. u teoriji Sigmunda Frojda pronalaze nekoliko ideja ili rešenja kojim objašnjavaju odnos pojedinac/ličnost – društveni sistem) .) 2. Struktura je unutrašnju uređenost sistema. kako bi održali sistem u životu) 5. ideja i pojam anomije. harmoničan i relativno bezkonfliktan sistem. ideje o društvenoj podeli rada. . Drugi mehanizam je socijalna kontrola pomocu koje se motivaciona struktura licnosti odrzava i razvija. Sociološkog organicizma Herberta Spensera (Spenser je smatrao da se sociologija. personalnog i sistema organizma.Strukturalni-funkcionalisti društvo vide (“dirkemovski”) kao jedan integrisan.Strukturalno-funkcionalistička paradigma društvene devijantnosti svoja idejna nadahnuća i teorijske inspiracije preuzima iz pet ključnih izvora: 1. norme. . .

lekara. U društvu su najznačajnije tri vrste institucija: situacione (npr. grandiozna tehnološko-obrazovna revolucija) . Merton smatra da svi delovi sistema ne moraju uvek vršiti samo pozitivne ili funkcionale doprinose društvu. ili kao poremećaj koji se ispoljava u određenim društvenim stanjima kada se narušava ukupna društvena stabilnost i ravnoteža i kada može doći i do širenja devijantnih ponašanja pojedinaca i grupa: . interirorizacije (koja može biti i nesvesna) kulturnih modela i vrednosti i socijalne kontrole . i nefunkcionalni. . srodstvo.Institucije su faktor kontrole ponašanja ili akcije ljudskih bića u društvu. vrednosti i norme. dobra prilagođenost pojedinaca i društvenih grupa vrednosno-normativnom sistemu društva. širok raspon institucionalizovanih sloboda. ..Konformizam je za strukturalno-funkcionalističku teoriju glavni izraz društvene normalnosti jer predstavlja način prilagođavanja pojedinca ili društvenih grupa vrednosno-normativnom poretku. . 26. pravnika. kada se javljaju posledice koje su irelevantne za sistem koji se posmatra.održanje šeme – ona podrazumeva postojanje obaveze pojedinca prema poštovanju opšteprihvaćenih vrednosti sistema . inetrirorizacije i socijalne kontrole. Konformizam se čuva mehanizmima socijalizacije. integracija – ona podrazumeva solidarnost i usklađenost pojedinca sa društvenom zajednicom 4. prilagođavanje – ili rešavanje adaptivnih problema pojedinca 2. hijerarhijski viša. Mehanizme konformizma oni nalaze u procesima socijalizacije. kada se javljaju negativne posledice koje umanjiju adaptaciju ili prilagođavanje sistema. profesionalne uloge. u osnovi. postizanje cilja – koji se fokusira oko motivacije pojedinca da postigne ciljeve koje određuje. Kulturna komponenta društvenog sistema ima funkciju održavanja i stabilizovanja moralno-vrednosnog poretka ili duhovnog jedinstva ljudi. Strukturalno – funkcionalističko definisanje shvatanje kriterijuma normalnosti/devijantnosti? devijantnosti i normalnosti i . kulturno-vrednosna komponenta sistema 3. porodica).) i integrativne (institucije vlasti i socijalna stratifikacija).Za strukturalno-funkcionalističku teoriju konformizam (prilagođenost pojedinca vrenosnonormativnom sistemu društva ili saglasnost uloga sa očekivanjima drugih) jeste uslov socijalne integracije društva i znak normalnosti. instrumentalne (npr. . Pojedini delovi sistema mogu biti po njega i disfunkcionalni.Strukturalni funkcionalisti smatraju da pravac kretanju društva daje kulturna komponenta društvenog sistema tako da svi članovi ili velika većina ljudi jednog društva dele iste ideale. -Strukturalno-funkcionalistička teorija društvenu devijantnost definiše kao neprilagođenost pojedinaca i društvenih grupa društvu ili vrednosno-normativnom poretku.Nasuprot Parsonsovoj viziji društva u kome postoji univerzalna funkcionalnost i eventualno »napetost« između strukturnih komponenti. Osnovna svrha ovog podsistema društva jeste da održi solidarnost u kolektivnim odnosima. Njihova osnovna funkcija jeste da pojedinačne interese moboliiše i usmeri u pravcu očekivanih ponašanja ili očekivanih uloga.Srukturalni funkcionalisti smatraju da je savremeno zapadno kapitalističko društvo tip najmodernijeg društva (visok stepen diferencijacije. . pluralizacije i adaptibilnosti sistema.Devijacije se vide ako antipod konformizmu jer one napadaju i krše norme i vrednosti društvenog poretka. itd.Društvena normalnost za strukturalno-funkcionalističku teoriju jeste.Od »normalnog« pojedinca se očekuje da ispuni četiri osnovna funkcionalna zahteva koja pred njega postavaljaju i od njega očekuju drugi članovi društva: 1.Parsons definiše društvenu promenu kao sposobnost prilagođavanja društvenih sistema putem postepenih procesa specijalizacije društvenih funkcija i pratećeg umnožavanja društvenih struktura. demokratski i neautoritarni politički sistem.

5) socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije. Kriterijum prema vremenu u kome se posmatra neko društvo i konkretnom tipu globalnog društva 4. . Disfunkcija ličnosti: Sistem uloge ličnosti pojedinca određen je sa četiri funkcionalna zahteva. institucija i grupa ili poremećaja ravnoteže (ili društvenog disekvilibrijuma) celokupnog društvenog sistema 4. postizanje cilja. društvenu devijantnost čine ponašanja pojedinaca koja su ostvarila neuspeh u ispunjavanju očekivanih uloga i funkcija ličnosti koje su povezane sa njihovim socijalnim statusima 3. socijalna dezorganizacija i socijalna disfunkcionalnost. bunt. može se reći da za njih vrednosno-normativni sistem i standardi i društvena integracija i ravnoteža jesu osnovni kriterijum normalnosti/devijantnosti. Podsistemi uloge ličnosti Prilagođavanje Postizanje cilja Integracija Održavanje šeme Neuspesi sistema uloge ličnosti Bolest Pogreška Zločin Greh .Na osnovu toga kako strukturalni funkcionalisti definišu odnos čovek-društvo i društvenu normalnost i devijantnost. dezintegrisanosti i dezorganizovanosti unutar društvenih struktura. kriminalna subkultura. integracija i održavanje šeme. pogreška. Ovaj vid neuspeha se izražava najvidljivije kroz bolest. Disfunkcije ličnosti i disfunkcije sistema? Osnovni tipovi društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije: 1) disfunkcije ličnosti: bolest. posledice ili korist imaju pojedine devijacije za društvo ili za pojedine društvene strukture i slojeve. zločin i greh. konfliktna subkultura. 2) disfunkcije sistema: anomija.Adaptivna disfunkcija ili neuspeh prilagođavanja jeste neuspeh transformacije organizma i ličnosti u mogućnosti za uloge. 27. 3) aberacije i nekonformizam: inovacija. društvenu devijanost za strukturalno-funkcionalističku teoriju predstavljaju sva ona ponašanja i aktivnosti pojedinaca i društvenih grupa čije i manifestne i latentne funkcije i posledice ne doprinose funkcionalnosti i stabilnosti društva. 4) devijantne subkulture: maloletnički gangovi. ritualizam. povlačenje. niti su po bili kom svojstvu korisne po društvo . Kriterijum funkcionalnosti i integrisanosti društvenih struktura. institucija i grupa.Polazeći od normativno-vrednosnog kriterijuma kao osnove koja razlikuje društvenu devijantnost od normalnosti uočavaju se još četiri kriterijuma: 1. subkultura povlačenja i radnička subkultura. društvena devijantnost je izražena i može se definisati i kroz određena društvena stanja ili situacije u kojima je došlo do disfunkcionalnosti. Kriterijum koji je zasnovan na pitanju da li se pojedinac ponaša u skladu sa očekivanom ili normativno određenom društvenom ulogom i njegovim socijalnim statusom. devijantnost čine sva ona ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja odudaraju od opšteprihvaćenih normativno-vrednosnih standarda ili društvenog poretka u određenom vremenu i prostoru 2. 2. . 3. fizičku ili mentalnu.1. To su prilagođavanje. Kriterijum kakvu funkciju.

Najznačajniji oblik greha je izdajstvo Ako su pogreška i bolest okaraterisani kao neuspeh da se postigne korisnost i efektivnost ličnosti. 1) Robert Merton razvio je ideju anomije pod snažnim uticajem Dirkemove teorije anomije i ideje o iznuđenoj ili anomičnoj podeli rada. Konformizam je najčešći oblik prilagodjavanja 2. Aberacije i nekonformizam? Treći opšti tip društvene devijantnosti jesu devijantna ponašanja pojedinaca i nekih društvenih grupa koja su nastala kao posledica devijantnih društvenih stanja ili disfunkcija sistema. Disfunkcija sistema: u strukturalno-funkcionalističkj teoriji najčešće prepoznaju kroz stanja i pojave 1) anomije. Pits smatra da se mora razlikovati »normalna pogreška« od pogreške koja bi se mogla nazvati »prelaženje mere«. potreba i interesa a drugi element društvene strukture definiše. reguliše i kontroliše prihvatljive načine postizanja ovih ciljeva.. »To znači da je stanje socijalne disfunkcionalnosti uži pojam od socijalne dezorganizacije i da socijalna dezorganizacija može biti posledica višestrukih socijalnih disfunkcija« 28. 3.Neuspeh integracije jeste oblik neuzajamnosti prema društvenim zahtevima i on je izražen u zločinu (koji može varirati u ozbiljnosti ili nanošenju štete društvu) . da kolektivne svrhe i individualni ciljevi budu u potpunosti realizovani« 3) Socijalna disfunkcionalnost je stanje koje se odnosi na pojedinačne neadekvatnosti pojedinih delova društvenog sistema koje se ogledaju kroz poremećaje adaptibilnosti tih delova (podsistema) ili njihovih ograničenosti i unutrašnjih tenzija.Pogreška je devijantan odgovor na funkcionalni zahtev za postizanjem cilja zato što takva ličnost ne ispunjava društvena očekivanja ili propušta mogućnosti. Ritualizam je tip devijantnog ponašanja koji podrazumeva odbacivanje ciljeva ili »napuštanje ambicija ka napredovanju uz istovremeno poštovanje normi i zadržavanje pravila igre. 2) socijalne dezroganizacije i 3) socijalne disfunkcionalnosti. tako.Nedostatak obaveze prema vrednostima duštvenog sistema ili održavanju osnovne šeme društva iz pozicije pojedinaca. . jeste greh. poremećeni odnosi u porodici između supružnika remete funkcionalni zahtev za vaspitanjem njihove dece. zločin i greh se odnose na neuspehe sarađivanja u okviru društveno-priznatih zajednica i kolektiviteta ili neuspeh pokazivanju poverenja društvenim vrednostima. između kulturom propisanih ciljeva i strukture stvarnih mogućnosti za njihovu realizaciju od strane članova društva 2) Robert Merton socijalnu dezorganizaciju definiše kao stanje koje »upućuje na situaciju neadekvatnosti ili neuspeha društvenog sistema da efektivno organizuje strukture statusa i uloga. Robert Merton uočava da se pojedinci mogu prilagoditi na stanje anomije na pet načina: 1. Na primer. To su stanja anomije i socijalne dezorganizacije iz kojih proizilaze određeni tipovi društvene devijantnosti koji se ispoljavaju u obliku devijantnih ponašanja pojedinaca ili grupa. . Anomija je za Mertona takav tip devijantnosti koji proističe iz društvenog stanja koga karakteriše neusaglašenost između društvene strukture i kulture ili drugačije rečeno. pošao je od stava da su među elementima društvene i kulturne strukture bitna dva stava: Prvi se sastoji od kulturno definisanih ciljeva. Inovacija je devijantno ponašanje kod koga pojedinac prihvata društveno poželjne ciljeve ali do njih pokušava da dođe nelegitmnim ili neinstitucionalnim sredstvima.

morala i prakse nekog ranijeg ili prošlog društvenog stanja. Ciljevi odstupanja postojeći sistem Ne želi ništa da menja. i normi zameni priznaje date norme. Merton nekomformizam ili bunt deli na dva podtipa: na konzervativni i radikalizni. to je uočavanje suštinskih razlika između aberacije i nekonformizma: Kriterijum razlikovanja 1. trudi se . još »neprobanog« društvenog stanja. Povlačenje je devijantna adptacija na stanje anomije kod koje pojedinci odbacuju i ciljeve i legitimna sredstva. a bunt kao nekomformističko ponašanje. Zato je Mertonova rekonstruisana tipologija inovaciju. Odnos prema društvenoj Teži da promeni vrednosti novim društvene 4. ritualizam i povlačenje identifikovala kao aberantno ponašanje. odnos prema javnosti Nekonformista Javno izražava svoje neslaganje sa postojećim društvenim ciljevima i vrednostima Aberant Nastoji da sakrije svoje neslaganje sa društvenim normama – najvažnije mu je da ne bude otkriven 2.4. Konzervativni nekonformista zalaže se za promenu društvenih ciljeva i strukture društva zalažuči se za uspostvaljanje vrednosti. adaptiranja na ova . Radikalni nekonformista je zastupnik nekog budućeg. Ono što je velika vrednost Mertonove ideje. Motivi odstupanja devijantnog ponašanja 5. Devijantne subkulture i socijalni problem? Po strukturalno-funkcionalističkim autorima teorije subkultura stanje anomije ili stanja socijalne dezorganizacije i dezintegracije društvenog sistema mogu. Bunt je tip devijantnog ponašanja kod koga pojedinac odbacuje i ciljeve i sredstva ali teži i zahteva da se uspostave nove vrednosti i da se promeni društveni strukturalno-kulturni poredak Robert Merton je uočio da se bunt kao tip devijantnog ponašanja u mnogo čemu razlikuje od ostalih oblika. Odnos prema legitimnosti Osporava legitimnost Priznaje legitimnost normi ali važećih normi društvenih normi ili smatra ih krši jer smatra da je to da one nisu primenljive u korisno za njega svim situacijama 3.želi promenu da izbegne sankcije stvarnosti ili U ime viših ciljeva ili opšteg U cilju zadovoljenja interesa sopstvenih. iako strogo gledano i »buntovnici« odbijaju ciljeve i sredstva društvenog poretka što ih čini devijantima. a ne samo individualnog. ličnih i koristoljubivih interesa Stvaranje novih među ljudima odnosa Brzo zadovoljenje potreba svojih 29. mogu da produkuju tipove društvene devijantnosti koji su nastali kao posledica grupnog. 5.

Miler taj autonomni kulturni sistem niže klase proglašava za milje koji rađa devijantno ponašanje.Karakteristike kriminalne subkulture jeste da se ona se javlja u dobro integrisanim getima ili slamovima u kojima postoji visok stepen integracije raznih starosnih grupa i efikasni mehanizam socijalne kontrole i saglasnosti oko devijantnog sistema vrednosti koji prihvataju svi pripadnici geta.Osnovne osobine socijalnih problema (devijantnih ponašanja i društvenih dezorganizacija) jesu sledeće: .Merton definiše nešto drugačije podrazumevajući pod njima suštinski raskorak izmedju socijalno raspodeljenjih standarda i aktuelnih uslova života. a status pojedinih pripadnika kriminalne subkulture naročito se ceni prema tome koliko su vešti u kriminalnim aktivnostima . pijanke. ovde se ističe da postoje i društveno strukturisane varijacije u dostupnosti nelegitimnih sredstava. koji podstiče devijantno ponašanje i to naročito ono ponašanje koje je vezano za različite tipove kriminala. vanbračna trudnoća i čitav niz drugih realnih životnih okolnosti koje prate život radničke klase.Volter Miler razvio je ideju tzv. hrabrost. izigraju. .Socijalni problemi izraženi kroz dva svoja osnovna oblika. Pojedinci koji pripadaju subkulturi povlačenja doživeli su »dvostruki neuspeh« jer su se pokazali neuspešni i u okviru zahteva dominirajuće kulture ali i u zahtevima devijantne subkulture. Karakteristični oblici devijantnih ponašanja za ove subkulture jesu agresivna ponašanja. itd. nasilje. Vrednosti koje čine milje za pojavu devijantnog ponašanja jesu sledeće: »Nevolja« jesu različite situacije kao što su tuče.Milerov ključni stav je sa određene vrednosti i norme niže radničke klase formiraju jedan autonomni kulturni sistem.stanja.Konfliktna subkultura se javlja u loše integrisanim getima i u zajednicama koje nemaju stabilnost i dugu tradiciju. Klauard i Olin identifikuju tri subkulturna odgovora ili tri tipa devijantnih subkultura: 1) kriminalnu subkultura. Ustvari. devijantna ponašanja i društvene dezorganizacije predstavljaju jedan od najopštijih i najosnovnijih tipova društvene devijantnosti. želju za promenom i aktivnošću. »Lukavost« je sposobnost da se drugi nadmudre. radničke subkulture ili subkulture siromašatva kao grupnog odgovora na stanje socijalne dezorganizacije. Uzbuđenje« podrazumeva spremnost na avanturu i rizik. vandalizam. fizička snaga. .Subkulture povlačenja nastaje u neintegrisanim getima. . prevare. 2) konfliktnu subkultura. izdržljivost. . Merton je uvideo da pristup konvencionalnim sredstvima različito raspodeljen. Ključna vrednost devijantne subkulture jeste bogatstvo i novac.Robert Nizbet socijalne probleme definiše kao »dezintegracije ili devijacije u socijalnom ponašanju. Ova subkultura se nalazi u stanju socijalne dezorganizacije jer pripadnicima ovog geta nisu dostupna ni legalna ni nelegalna sredstva za postizanje uspeha. »Žilavost« obuhvata niz osobina kao što su otpornost na socijalne nedaće. u kojima učestvuje veliki broj ljudi i koje izazivaju ozbiljnu zabrinutost članova društva u kome do ovih skretanja dolazi« . Merton hoće da kaže da su to pojave kod kojih postoji raskorak izmedju idealnog ili željenog stanja i društvene realnosti. »Samostalnost« znači želju da se bude nezavistan i slobodan od bilo koje vrste obaveza koje zahteva vladajuća kultura. »Sudbina« je vrednost koja je povezana sa verovanjem da uspeh nije moguć bez posredovanja sila koje su van kontrole pojedinca. međusobni fizički obračuni i konflikti . i 3) subkulturu povlačenja. S obzirom na dostupnost nelegitiimnih sredstava. Nezavisnost i sloboda od nadzora i autoriteta je vrednost koja se posebno ceni u radničkoj subkulturi. Socijalni problemi: devijantna ponašanja i socijalne dezorganizacije .

socijalni problemi ostavljaju društvene posledice. 4. to su pojave koje su nastale kao rezultat nesklada izmedju društvenih vrednosti i društvene stvarnosti. Teorija disfunkcionalnosti: . 6. socijalni problemi mogu imati karakter i manifestne i latentne društvene pojave. u sledećim razlozima: a) neispunjavanju ili izneveravanju društvenih uloga pojedinaca ili ličnosti-situacija odbacivanja vrednosno-normativnog okvira očekivanog ponašanja. socijalne kontrole. preko porodice kao sistema do dezorganizovanih društvenih institucija i nekih devijantnih zajednica i subkultura. c) procesa socijalizacije. i na njih društvo reaguje kroz planirane i osmišljene društvene akcije. motivacije i interiorizacije jer se radi o procesima koji su odgovorni za stvaranje uloga ličnosti. to su pojave koje su društveno uočljive i vrednovane kao nepoželjne. . 2. Parsonsov pristup govori da su uzroci devijantnosti. b) u sukobu uloga u ličnosti ili u okolnostima kada dolazi do sukoba različitih normativnih očekivanja primenjenih na istu situaciju. Mertonova i Nisbetova klasifikacija socijalnih problema: Devijantna ponašanja Socijalne dezorganizacije Mentalne bolesti Populacione krize Kriminal i maloletnička delinkvencija Rasni problemi Delikventne i kriminalne subkulture Narkomanija Alkoholizam Samoubistva Prostitucija i seksualne devijacije Porodične dezorganzacije Nezaposlenost Siromaštvo Dezorganizacije zajednica Nasilje 30. kao pojavi koja je po svojim posledicama disfunkcionalna za društveni sistem.1. Pošto se devijantnost definiše kao neuspeh sistema uloga ličnosti. . Strukturalno – funkcionalistička etiologija? Posledice devijantnosti se uvek vide kao napad (disfunkcija) na normalno tj. socijalne kontrole i motivacije ličnosti ili jednostavnije rečeno u neuspehu interiorizacije vrednosti i normi društvenog poretka u ličnost pojedinca.Strukturalni funkcionalisti posebnu pažnju posvećuju porodici kao ključnoj društvenoj instituciji preko koje se odvijaju procesi socijalizacije i socijalne kontrole. 5. socijalni problemi imaju društvene uzroke. onda se uzroci devijantnosti nalaze u neadekvatnostima ili neuspešnostima procesa socijalizacije.Prvi pristup se naslanja na Parsonsova shvatanja. 3. harmonično funkcionisanje različitih nivoa društvenog sistema: od sistema uloga u ličnosti.

povlačenje ili bunt) ili na koji devijantan način će se pojedinac prilagoditi stanju socio-kulturnih protivrečnosti. 3. za ovu teoriju. dezintegrisanosti. koja narušavaju ravnotežu i stabilnost društva .strukturalno-funkcionalistička teorija nedvosmisleno pokazuje da njen ugao gledanja na fenomen devijantnosti potiče iz perspektive društva. ponajviše zavisi od psiho-socijalnih faktora. grupa i institucija.Marginalan položaj ovih grupa proističe iz njihove nemogućnosti da se prilagode dominantnom vrednosno-normativnom sistemu što kod njih rađa »statusnu frustraciju« ili pritisak ka devijantnom odgovoru. vezana su za problem funkcionisanja i održavanja stabilnosti društva.Teorija anomije: . Uočavamo nekoliko osnovnih kvaliteta strukturalno-funkcionalističke paradigme: 1. . Takvo stanje uzrokuje da se oni organizuju u devijantne grupe koje se nalaze u konfliktu sa pripadnicima vlasti i dominantnim srednjim klasama. Koji oblik devijantnost će nastati (inovacija. Bilo devijantna ponašanja ljudi. polazeći od društvenih normi (i vrednosti) može se veoma precizno razgraničiti normalno od devijantnog.Definišući društvenu devijantnost preko: nekomformističkog ponašanja pojedinaca i društvenih grupa koji krše uspostavljene norme i vrednosti društva (devijantnost je osobina društveno neadaptiranog ili neprilagođenog čoveka). što opet ima praktičnu upotrebljivost sa aspekta društvenog reagovanja na devijacije. ili preko određenih stanja. bilo stanja poremećenosti društvenog ekvilibrijuma. ritualizam.Po Robertu Mertonu izvor društvene devijantnosti ili devijantnog ponašanja jeste društvena dezintegracija ili stanje anomije koje nastaje u situaciji postojanja raskoraka izmedju društvenih ciljeva i legalnih sredstava za njihovo postizanje. Za Mertona je opšti uzrok devijantnosti adaptacija pojedinaca na društveno-strukturalne protivrečnosti koje ne dozvoljavaju svim pojedincima da na legitiman način ostvare društveno-poželjne ciljeve. 31. neuspeha sistema uloga ličnosti da ostvari svoje funkcije koje društvo zahteva. na mezo-nivou ili nivou društvenih grupa i institucija. Teorija devijantnih subkultura: . disfunkcionalnosti ili dezorganizovanosti pojedinih društvenih struktura. jeste relativno objektivno jer su norme i očekivana ponašanja unapred definisana i podjednako se odnose na svakog pripadnika zajednice ili društva 2. definisanje društvene devijantnosti iz pozicije normativnog i vrednosnog jeste u praksi jednostavno primenljivo jer se društveno nepoželjna ponašanja mogu unapred definisati.Društvene protivrečnosti se u strukturalno-funcionalističkoj teoriji opažaju na mikro-nivou i najdalje. . . definisanje devijantnosti kao odstupajućeg ponašanja od opšteprihvaćenih normi i vrednosti društva ili odstupanja od očekivanog ponašanja s obzirom na društvenu ulogu i socijalni status (i položaj) pojedinca. Strukturalno – funkcionalističko shvatanje društvene reakcije i kritička ocena strukturalno – funkcionalističke paradigme? Strukturalno-funkcionalistička paradigma o društvenoj devijantnosti i njeno viđenje društvenog reagovanja na devijacije veoma dugo čini dominantni teorijski diskurs unutar sociologije devijantnosti i kriminologije.

radi se o činjenici da sve uočene vrednosti definisanja društvene devijantnosti strukturalno-funkcionalističke teorije dolaze do izražaja samo u stabilnim i homogenim društvima jer je ta definicija zasnovana na shvatanju društva u kome vlada moralnovrednosni konsenzus i relativna stabilnost. iz strukturalno-funkcionalističkih teorija i definicija društvene devijantnosti proizašao je dobar osnov za hipotetičke postavke i etiološka istraživanja pojedinih tipova društvenih devijacija. Beker ističe da je pravljenje razlike između onih osobina društva koje promovišu stabilnost (što je jednako funkcionalnost) i onih osobina koje ugrožavaju stabilnost (što se definiše kao disfunkcionalnost) u suštini zasnovano na medicinskom modelu devijantnosti 3. 7. nego da se pojam devijantnosti može vezati i proširiti i za određena društvena stanja i procese. lečenju i intrapsihičkoj korekciji pojedinca ili eventualno pojedinih grupa. Klasičnoj nemačkoj idealističkoj filozofiji. način strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti omogućava da se iz njega izvedu dobre operacionalizacije konkretnih tipova društvenih devijacija. (Prisustvo filozofskih ideja i pojmova klasične nemačke idealističke filozofije pokazuje da znanje posmatra kao fundament pomoću koga čovek upravlja svojim životom.4. 2. Socijalno – antrapološka paradigma: teorijski koreni i osnovne antrapološko – sociološke ideje? . prilično relativizuje: 1. Strukturalno-funkcionalističko razumevanje društvene devijantnosti ima i svoje slabosti koje sve prednosti. 5. (Humanistička filozofija Karla Marksa je bazični idejni izvor socijalnoantropološke teorije društvene devijantnosti. Mertonova tipologija devijantnog ponašanja je prva tipologija koja je zasnovana na teorijskim postavkama o odnosu kulture i strukture društva. Socijalno-antropološka teorija i Erih From u Marksovoj misli pronalaze njen izvorni humanistički potencijal i kritički sud o stvarnosti oličen u . prirodom i društvom) 2. Marksovoj misli. uočavaju da devijantnost ne predstavljaju samo individualna ponašanja ljudi koja krše društveno legitimisane norme i vrednosti. 6.Antropološki/egzistencijalistički pristup društvenim devijacijama filozofsko-antropološke i sociološko-teorijske korene ima u: 1. vidljiva slabost strukturalno-funkcionalističkih shvatanja i definisanja društvene devijantnosti i normalnosti. koje su navedene. 32. 5. proističe iz ideje da neke društvene devijacije mogu biti pozitivno-korisne i funkcionalne po društveni poredak 4. konsekvence strukturalno-funkcionalističkog definisanja društvene devijantnosti ogleda se u viđenju društvene reakcije koja je orijentisana ka predupređenju. društvene protivrečnosti vide najdalje do srednjeg ili mezo-nivoa ali i ne do nivoa globalnog društva.

. istorijske protivrečnosti nisu nužan deo ljudskog postojanja.) . istorije itd) 3. . itd. Medjutim. ne mogu da se realizuju 3. otuđenja i slobode. 5. čovekove potencijalne životne mogućnosti. U stvari u čoveku postoje dve glavne tendencije: progresivna (okrenuta razvoju. nego i uslov. destruktivnosti. . Čovek pod uticajem negativnih društvenih okolnosti po njegov razvoj može da autentične potrebe zadovoljava i na izvitoperen. čovekova izvorna usamljenost i njegove potrebe da živi sa drugim ljudima. tuge.Suprotno od egzistencijalnih protivrečnosti. iskrivljen pa i destruktivan način. 3.Čoveka prate dva osnovna paradoksa ili protivrečnosti njegove prirode: to su egzistencijalne i istorijske dihotomije. ali koje zbog kratkoće života. ostvarivanju potencijala. između života i smrti 2. .Kao izraz ljudskih egzistencijalnih protivrečnosti stvaraju se autentične ljudske potrebe čijim ispunjavanjem čovek može da reši svoju usamljenost i odvojenost od prirodnog sveta: 1. Psihoanalizi Sigmunda Frojda (From psihoanalitičku misao Sigmunda Frojda stavlja u nove okvire tj. Filozofiji egzistencijalizma i (Erih From nigde eksplicitno ne pominje svoju vezu sa filozofijom egzistencijalizma.pojmovima i idejama slobode. međutim.Zadovoljenje ovih potreba je. prirodne i društvene sredine. kapitalističkog i industrijskog društva (ali i drugih društvenih formacija kao što su fašizam. represije. ljubavi. itd. destruktivnosti. emocija. ovu psihološku teoriju originalno nadograđuje egzsistencijalističkim i marksističkim pristupom čoveku stvarajući »dijalektički humanizam« i »humanističku psihoanalizu«. karakteru i protivrečnostima savremenog društva i odnosu čoveka i različitih društvenih formacija i poredaka. revolucije.Osnovna filozofsko-teorijska razmatranja socijalno-antroploške teorije jesu pitanja o čovekovoj prirodi. ne samo.) i regresivna (koja vodi čoveka ka potčinjavanju drugima. istorijskih okolnosti i samog čoveka i njegove individualne životne kreacije koja ga čini jedinstvenim bićem. 4. narcizmu. identitetom i okvirom orijentacije . Suštinska istorijska dihotomija ili protivrečnost jeste ona između individualnog i socijalnog života ljudi. ljudskih potreba. njegove ključne ideje. prakse. normalnosti i životne ostvarenosti čoveka. kao što su shvatanja ljudske prirode ili situacije. From u ljudskoj prirodi vidi tri glavne egzistencijalne protivrečnosti: 1. čak i kada toga nisu svesni. socijalizam) i položaj čoveka u takvim društvima. . potreba potreba potreba potreba potreba za za za za za pripadanjem. nanoseći i sebi i drugima veliko zlo. itd. uslov rešenja čovekovih egzistencijalnih protivrečnosti. ispoljavanju. Kapitalističko društvo nije zasnovano na umnoj organizaciji života čoveka u njemu i zbog toga su ljudi duboko nesrećni i nezadovoljni. otuđenja.Ova teorija je prevashodno zainteresovana da kritički preispita sve aspekte savremenog građanskog. humanizma. čoveka. .From smatra da čoveka treba shvatiti u totalitetu: kao biće koje je jednako pod uticajem bioloških osnova.Socijalno-antropološka (kritička) teorija suštinsku protivrečnost kapitalističkog društva vidi u ekonomiji koja određuje karakter tog društva. Kultura industrijsko-građanskog društva ima zadatak da vaspitanjem .Egzistencijalne protivrečnosti su izvor svih snaga u čoveku i pozitivnih i negativnih: strasti. komunizam. mentalnim bolestima. ukorenjenošću.) . prevazilaženjem. koje su svojstvene čovekovoj prirodi i kojih se čovek nikada ne može osloboditi. 2. ličnoj nezavisnosti. pod njenim su snažnim uticajem) 4.

koja može da važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije – normalnost jeste okolnost postojanja zdravog društva u kome će biti zdravi i pojedinci.Činjenica da milioni ljudi imaju iste poroke. ona nije svesna da je to defekt.»Zdravo društvo razvija čovekovu sposobnost da voli druge ljude. . Karakteristika ove pojave jeste da »individua ovaj defekt deli sa ostalima. Društvena devijantnost predstavlja osobinu svih onih društava koja sprečavaju ostvarivanje autentične čovekove prirode i ljudskih univerzalnih potreba – devijantnost nije karakteristika »bolesnih pojedinaca« već bolesnog društva.Prema Fromovom normativnom humanizmu. Većinu od njih kultura snabdeva modelima koji im omogućavaju da žive sa defektom a da ne postanu bolesni. kao život drugih ljudi. tako reći. odbačena. da stiče osećanje svoga »ja«. slobodu. . da razvija svoj razum i objektivnost. 33. što je zasnovano na doživljavanju sopstvenih proizvodnih moći« . stvaralačku orijentaciju tj. činjenica da su im mnoge greške zajedničke. razuma i vere. mada ograničene moći. . prirodnost. negativne uticaje društva na čoveka ili konflikt na relaciji ljudska priroda – društvo. kao negativno: represivno.Cilj života je da se proživi intezivno. . svoje »ja«. Društvo se u odnosu prema čoveku vidi.disciplinuje nezadovoljne mase i da parališe svako kritičko i originalno mišljenje. društveno strukturirani defekt i normativni humanizam kao kriterijum normalnosti? . . ne pretvara ove poroke u vrline. a u isto vreme da nije važniji ni od mušice ni od travke . koja važi za sve ljude i koja daje zadovoljavajući odgovor na problem ljudske egzistencije. tuđe.Ključ za razumevanje odnosa čovek – društvo unutar socijalno-antropološke teorije (Eriha Froma) jeste pojam društvenog karaktera (Pod društvenim karakterom From podrazumeva “suštinu karakterne strukture koja je zajednička većini članova iste kulture.Za socijalno-antroplošku teoriju društvena normalnost predstavlja univerzalnu prilagođenost društva čoveku. da se potpuno probudi. .Mentalno zdrava osoba je ona koja živi na osnovu principa ljubavi. . svoj sopstveni.Ispunjenost i uslovi za realizaciju čovekovih autentičnih potreba jesu kriterijum društvene normalnosti i mera duševnog zdravlja čoveka u nekom društvu. 1984-1: 20). Zdravo društvo. da se prihvati paradoks da je svaki čovek najvažniji na svetu. Normativni humanizam kao kriterijum normalnosti: . . dominantno. pre svega. devijantnost je pojava društveno strukturiranog defekta.Socijalno-antropološka teorija društvenu devijantnost vidi kao neprilagođenost društva čoveku ili čovekovim autentičnim i univerzalnim ljudskim potrebama. i njena sigurnost nije ugrožena saznanjem da je različita i da je. konformizam je par exellance primer izvotiperenosti jedne od pet osnovnih i autentičnih ljudskih potreba. ne čini greške istinitim i činjenica da milioni ljudi pate od istih oblika mentalne patologije ne čini ove ljude zdravim« (Fromm. suprotno individualnom karakteru po kome se ljudi razlikuju jedan od drugoga iako pripadaju istoj kulturi”).Za Fromovu teoriju. kriterijum normalnosti nije individualna prilagođenost datom društvenom poretku ili dobro funkcionisanje društva već je to univerzalna prilagođenost društva čoveku. U tom smisli ova teorija razmatra. da se čovek potpuno rodi. koja poštuje život. ograničavajuće po ljudsku spontanost i subjektivnost. zastrašujuće. a to je potreba za identitetom ili individualmošću. da se prevazidje ideja infantilne grandioznosti u shvatanju sopstvene.Društvena devijantnost se definiše i kao situacija kada većina članova jednog društva nije uspela da ostvari bitne ciljeve ljudske egzistencije – potrebe.

izrabljivački.34. vraćajući se svojim filozofskim . Ako čovek nije u situaciji da stvara i sebe ispolji kao generičko biće. Potreba za ukorenjenošću proizilazi iz čovekove potrebe za odredjenim temeljima i korenima čije zadovoljenje vodi do postizanja osećaja sigurnosti. 2) oblici čovekovog »bekstva od slobode«: autoritarnost. religiju. itd. i 6) izvitopereni društveni karakter: primalački. rušilaštvo i konformizam. razum. 1) maligna agresivnost: sadizam. čovekova životna alternativa je dihotomna: da stvara ili da ruši. Čovek ima potrebu za relativno čvrstim sistemom vrednosti i idealima koji će usmeravati njegov život. 5) Autoritarnost. 3) Konformizam je negativna i izvitoperena ljudska potreba za identitetom. Po Fromu. Međutim. onda je on sklon uništavanju kao negativnoj strani ispoljvanja generičke prirode. nekrofilija. birokratski karakter. Devijantne ljudske potrebe. ideologiju. on je ispoljava na devijantan način koji se identifikuje kao narcizam. Devijantne ljudske potrebe: From uočava pet izvitoperenih i devijantnih ljudskih potreba Narcizam je izvitoperena ljudska potreba za pripadanjem ili vezanošću. nastala je u Fromovim razmišljanjima o odnosu čoveka i neslobodnih i totalitanih društava. apstrakcionizam. Umesto da ljubav orijentiše prema drugim ljudima čovek je usmerava ka sebi. Ova potreba se izražava kroz verovanja. Destrukcija je devijantna ljudska potreba koja je suprotstavljena normalnoj potrebi čoveka za prevazilaženjem. 4) negativne ljudske strasti ili destruktivnost. Čovek je jedino živo biće koje ima samosvest i koje je sposobno da kaže »ja sam«. 5) patogeni modus »imati«. bekstvo od slobode i otudjenje čoveka u savremenom društvu? Osnovni tipovi društvenih devijacija koje izvodi socijalno-antropološka teorija: 1) devijantne ljudske potrebe: konformizam. From polazi od stava. sakupljački i tržišni karakter. u savremenom dobu-nauku. depersonalizacija. kao tip izvitoperenosti ili devijantnosti društva i ljudske prirode. U situaciji kada čovek ne može da ispuni potrebu za vezanošću i ljubavlju na pozitivan način. 2) Rodoskrnavljenje je devijantna ili izvitoperena potreba za ukorenjenošću. 3) oblici otuđenja čoveka: kvantifikacija. rodoskrnavljenje i iracionalnost. rušilaštvo i konformizam: »Bekstvo od slobode«. sputavajuće društvene okolnosti po razvoj čovekovog »ja« teraju čoveka na uniformisanje i komformizam ponašajući se komformistički čovek prestaje da bude ono što jeste i postaje »pseudo ličnost« 4) Iracionalnost jeste izvitoperena čovekova potreba za okvirom orijentacije ili verovanjem. narcizam. destrukciju.

On se kao tip izvitoperenosti i devijantnosti javlja. Maligna agresivnost. da je sloboda jedna od suštinskih odredbi čoveka. Svaka stvar. Strah od odgovornosti i pogrešnog izbora je strah od slobode tj. kada čovek ne odustaje od nezavisnosti i integriteta ličnog ja. koji vodi odustajanju od slobode kada se čovek odriče od individualnosti i ličnog integriteta. (»patologija normalnosti« ili društveno struktuirani defekt). Kvantifikacija. Kvantifikacija se ispoljava kroz potrebu savremenih društava da daju prednost svemu onome što je kvantitativno i brojčano. već i u modernim koja sa smatraju veoma demokratskim i naprednim. Obe ove težnje imaju izvor u nepodnošljivoj samoći čoveka i slabosti ličnog »ja«. Ovaj mehanizam se ispoljava u težnji za podčinjenošću (mazohizam) i gospodarenjem (sadizam). strah od ostrakizma ili izopštenosti/usamljenosti od drugih ljudi. Ova osećanja čovek može da ublaži na dva načina: prvim. 2) Depersonalizacija je onaj vid otuđenja koji se javlja kao posledica razvoja tehnicizma i tehnologije. kako bi ono (»ja«) steklo snagu koja mu nedostaje (traženje »sekundarnih spona« kao zamena za primarne. On bi se mogao definisati kao ona situacija u kojoj čovek izbegava vlastitu nemoć prema svetu tako što ga uništava. ne samo u totalitarnim društvima. na ne onome što je kvalitativno. apstrakcionizam i depersonalizacija: Otuđenje je za Froma osnovni rezultat uticaja kapitalizma na ličnost. usamljenim. patogeni modus ”imati” I oblici izvitoperenog društvenog karaktera? Negativne ljudske strasti: maligna agresivnost: . 4) 5) Otuđenje rada je rašireni vid čovekovog otuđenja u savremenom društvu koji se izražava kroz nemogućnost kreacije i iskazivanja čoveka kao stvaralačkog bića. 1) Apstrakcionizam je oblik otuđenja koji se izražava kroz bezličnost i uniformizaciju ljudi u savremenim društvima. uključujući čoveka postaje broj u svremenom društvu. čovek se oseća nesigurnim. koji vodi ka pozitivnoj slobodi. i u kojem se sve manje javljaju osobenosti i karakteristike ličnosti a sve prisutnije je obezličenje i površnost odnosa sa drugim ljudima uz pasivno prihvatanje onoga što se u tom svetu nudi u vidu masovne potrošnj i zavisnosti od složenih tehnoloških sistema. uplašenim. 2) Rušilaštvo je drugi mehanizam bekstva od slobode ili tip devijantnosti.korenima. jer on čini da ljudi postaju anonimni i da gube svoju osobenost. 3) Konformizam je treći mehanizam bekstva od slobode. Priroda otuđenja se najviše ispoljava u jednom specifičnom aspektu modernog života: rutinuiranosti i suzbijanju svesnog suočavanja sa osnovnim peoblemima ljudske egzistencije. i drugim. 35. po Fromu takođe poseban vid otuđenja. 3) Komformizam je. 1) Autoritarnost je čovekova težnja da odustane od nezavisnosti svog pojedinačnog »ja« i da ga sjedini sa nekim ili nečim izvan sebe. izgubljene).

to je isključiv interes za sve što je mehaničko« Patogeni modus »imati«: Ovaj tip devijantnosti ima svoje korene u društvu u kome vlada privatno vlasništvo. za destrukcijom radi destrukcije. sigurnost ili nešto drugo) i da do toga može da dođe jedino zahvaljujući naklonjenosti drugih. u osnovi. Jedna strana agresivnosti jeste benigna agresija: ona je odbrambena reakcija čoveka. ali i mogući. Ona je isključivo čovekova osobina koja se ispoljava u okrutnosti i rušilaštvu. Nekrofilija je jedan od najvažnijih oblika maligne agresivnosti. filogenetski je programirana kao odgovor na ugrožavanje života. 4. profit i sila. Proces formiranja društvenog karaktera odvija se na dva načina. Takvo svoje stanje i egzistencijalni teret čovek može pokušati da savlada postizanjem transnog stanja ekstaze C) Idolatrijska destrukcija jeste situacija kada se ceo život nekog pojedinca ili čak naroda usmeri ka mržnji i destruktivnosti. za Froma. Izvitopereni društveni karakter: Društveni karakter nije statistički pojam. Sadizam je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad živim bičem. B) Ekstatična destruktivnost ima svoje korene u patnji čoveka zbog svoje bespomočnosti i odvojenosti. Karakterne crte što ih je proizveo društveno-ekonomski sistem na modusu imanja jesu patogene i one na kraju proizvode bolesnog čoveka i bolesno društvo. U karakterološkom smislu From nekrofiliju opisuje kao »strasnu sklonost svemu što je mrtvo. sadistička. Destruktivnost kao tip maligne agresije i uopšte devijantnosti javlja se u tri oblika: kao osvetnička. Birokratski karakter . Prvi način je proces asimilacije ili usvajanja. izrabljivačka. agresivnost je negativni i devijantni. Kao i autoritarni karakter i birokratski karakter ponižavaće one ispod sebe a diviti se i bojati se onih iznad sebe. gnjilo. A) Osvetnička destruktivnost je spontana reakcija na intezivnu i nepravednu patnju koju podnosi osoba ili članovi grupe. . Neproduktivna ili izvitoperena asimilacija može biti primalačka. 1. znanje. Osnovu društvenog karaktera daje struktura društva ili njen socijalno-ekonomski. From uočava četiri osnovna oblika maligne agresije kao negativne ljudske strasti: 1. nužna je za opstanak vrste. slična je. destruktivna. moć.Dok je ljubav jedini zdravi zadovoljavajući odgovor ljudske egzistencije. nekrofilna i autoritarna. bilo životinjom. i čoveku i životinjama jer je njen cilj uklanjanje spoljašnje pretnje. to je strast za pretvaranjem živog u neživo.Birokratski sistem razvija autoritarne ličnosti jer on počiva na principu da svaka osoba upravlja nekim ispod i da je upravljena nekim iznad sebe. 2. Druga strana ili oblik čovekove agresivnosti jeste maligna agresija. trulo. Sadizam kao društveni karakter javlja se u onim društvima koja su strogo hijerarhijski organizovana i gde postoji moćna eksploatatorska klasa. nezdravo. detetom. Neproduktivna socijalizacija izražava se kroz oblike kao što su mazohistička. on je najčešći skup osobina u jednoj široj populaciji. odgovor na na problem ljudskog postojanja. sticanja iskustva u odnosu sa stvarima ili prirodom. pa je većina ljudi svoj način postojanja zasnovala na modusu imanja koje postao najprirodniji i jedini prihvatljiv način života. ekstatička i idolatrijska. 3. sakupljačka i tržišna. ideološki ili politički karakter. Drugi načina ili proces formiranja društvenog karaktera jeste socijalizacija. muškarcem ili ženom. društvo u kome živimo jeste posvećeno sticanju imovine i ostvarivanju profita. Primalački karakter predstavlja onaj tip ličnosti čiji se životni princip sastoji u osobenosti stava da je izvor svega vrednog i dobrog u njegovom životu izvan njega (bilo da je to ljubav.

doprinosi i slabosti antrapološke paradigme? From uzroke društvene devijantnosti vidi u poremećenosti odnosa između čoveka i društva. njegov integritet. dok trošenje osećaju kao pretnju. Glavni uzroci devijantnosti proizilaze iz bolesnog društva u kome ljudi ne mogu da zadovolje svoje autentične potrebe ili te potrebe. pre svega. Tržišna orijentacija je tip izvitoperenosti. tj. On nastaje kao posledica da se sve moguće profesije i svi ljudi pojavljuju na istom ekonomskom tržištu. Posledice i ''lečenje'' bolesnog društva. Društvena devijantnost izvire i iz stanja egzistencijalnih frustracija ili »egzistencijalnog vakuma« koje proističe iz besmislenost življenja i dosade. U savremenom društvu hronična depresija dosade jeste glavni uzrok agresivnosti i destruktivnost 5. da socijalno-antropološka/egzistencijalistička teorija Eriha Froma. Uzroci kriminala ili kriminalnog ponašanja ljudi nalaze se. I drugo. 6. socijalno-antropološka teorija/egzistencijalistička teorija kao nosioca devijantnosti prevashodno vidi društvo koje nije prilagodjeno čoveku i njegovim potrebama. Sakupljački karakter njihova sigurnost zasniva se na zgrtanju i štednji. koliko je »vesela«. »pouzdana«. . njen uspeh ponajviše zavisi od toga koliko jedna ličnost može sebe da proda na tržištu. po Fromu. Izrabljivački karakter u savremenom dobu izrabljivački karakter iskazivao se preko pojedinaca koji su bili opsednuti profitom i koji su se ponašali nemilosrdno da bi došli do njega. 4. »ambiciozna«. 2. Socijalno – antropološka paradigma: uzroci. u međudejstvu društveno-ekonomskih faktora i individualno-psiholoških (nagonsko-libidonoznih) impulsa i motiva. Prvo. nemoćan i nesiguran. izdvojen. kao što je stvarnost u većini savremenih društava. bolesnog društva i bolesnog čoveka. kritičko mišljenje i produktivnost. odredjene društvene stvarnosti. 1. Ustvari. I na kraju analize Fromovog viđenja tipova i uzroka društvene devijantnosti mogu se izvući dve osnovne činjenice. 3. Temeljni uzrok društvene devijantnosti. on je sklon autoritarnosti. 3. uzrok tog poremećaja vidi se u univerzalnoj neprilagodjenosti društva čoveku ili čovekovim autentičnim potrebama. destrukciji. devijantnost posmatra iz ugla čoveka (i njegove autentične prirode) ali preko društva jer je bolestan čovek produkt bolesnog društva. kao posledicu zadovoljavaju na izvitoperen način. Lečenje »bolesnog društva«: From smatra da postoje tri glavna uslova za lečenje društvene patologije: 1. Kada se čoveku ometa život i njegove univerzalne karakteristike. kakv utisak ostavlja na druge ljude. »jasna« 36. konformizmu.2. 4. prvi uslov jeste postojanje društvene i individualne težnje za zdravljem. kao drugoj ali negativnoj i devijantnoj strani čovekovog ispoljavanja. pojedina društvena stanja u kojima se čovek oseća uplašen. Tačnije. Uspeh svakog čoveka u društvu zavisi od njegove valorizacije na tržištu. koja slabi njegovu nezavisnost. savremenog čoveka i društva u kome on živi. jeste organizacija društva koja je zasnovanna klasnoj nejednakosti i ekonomskoj eksploataciji.

1 . treći uslov je da to razvijanje samosvesti prati i promena u životnoj praksi. Socijalna filozofija pragmatizma Vilijema Džemsa i Džona Djuija (Glavna karakteristika socijalne filozofije pragmatizma jeste okretanje neo-pozitivističkoj naučnoj teoriji i bihejviorističkoj psihologiji i metodologiji. stav da je konformizam oblik društvene devijantnosti jer se suprotstavlja čovekovoj univerzalnoj potrebi za identitetom. materijalističkog i dijalektičkog načina mišljenja i neistorijskog. onda svi pokušaji menjanja individualne ličnosti bez promene suštine kapitalističkog društva ne mogu biti delotvorni. Socijalno-antropološka definicija širi shvatanje društvene devijantnosti 3.2. Takvo društvo samo doprinosi umnožavanju sadržaja i vidova otuđenosti. njegovim egzistencijalnim osobenostima i potrebama jedino mogu dovesti do izlečenja »bolesnog društva« i eliminacije različitih vidova čovekovog otuđenja« Vrednosti i slabosti paradigme: 1. Interakcionistička sociološke ideje? i konstruktivistička paradigma: teorijski izvori i opšte Interakcionistička ili konstruktivistička paradigma društvene devijantnosti korene ima u četiri filozofsko-teorijska izvora: 1. Pošto je devijantnost imanentna osobina građanskog društva a ne »bolesnih« pojedinaca u njemu. Erih From ni u jednom savremenom društvu ne vidi »zdravo društvo« 4. 37. Vilijem Džems. 2. Vrednost socijalno-antroploškog shvatanja proizilazi iz pokušaja da se univerzalno definiše društvena devijantnost polazeći od ljudske prirode i autentičnih ljudskih potreba i tako prevaziđu relativističke definicije. drugi uslov jeste postojanje svesti o patnji društva i bolesnog čoveka u njemu koja se odnosi na ugušene iracionalne strasti. subjektivističko i relativno arbitrarno 2. na ugušeno osećanje usamljenosti i beskorisnosti i potisnute težnje za ljubavlju i produktivnošću. »Korenite društvene promene usmerene ka stvaranju društva primerenog ljudskoj prirodi. drugi utemeljivač filozofije pragmatizma12. metafizičkog i egzistencijalističkog mišljenja. Ključna slabost socijalno-antropološkog shvatanja devijantnosti proizilazi iz relativne apstraktnosti i otežanosti za operacionalizaciju ovog shvatanja u pravcu definisanja konkretnih klasifikacija društvenih devijacija koje bi bile upotrebljive u praksi određenih društvenih institucija ili u naučnim istraživanjima. Za Džona Djuija suštinski uslov postojanja društvenog poretka jeste komunikacija čija je svrha rešavanje problema kolektivnih interesa. . Socijalno-antropološko shvatanje devijantnosti i normalnosti ostavilo je snažan ideološki pečat na političku i ekonomsku praksu savremenih društava U najopštijem smislu. 1. 3. Fromovo shvatanje devijantnosti i naročito njegovog kriterijuma normalnosti (univerzalna prilagođenost društva autentičnim ljudskim potrebama) može tretirati i kao idealističko. sve slabosti Fromove teorije proističu iz njegovog unutrašnjeg misaonog sukoba između istorijskog. uvodi pojam – bitan za interakcioniste – “stanje” (habit) kojim je objasnio da čovekova duševnost (ili psihički život) ima određenu propustljivost (“plastičnost”). i 3.

1. Džordža Herberta Mida i naročito Midovog učenika Herberta Blumera (Ideje Džordža Herberta Mida o koncepciji selfa i preuzimanju uloga (role taking). Sociologija Maksa Vebera. itd) nastaju u međusobnim odnosima ili Ervinga Gofmana je paradigmatičan: on analitičko polje sociologije vidi u uobičajenim susretima ili interakcijama ljudi (“licem u lice”) u rutinskim i svakodnevnim situacijama. Sociološka teorija simboličkog interakcionizma preko Čarlsa Hortona Kulija. Hauard Beker. smatra se zaslužnim za prvu upotrebu pojma simbolički interakcionizam) 3. interakcijama ljudi. spadaju u fundamentalne osnove interakcionističke/konstrukcionističke teorije društvene devijantnosti. imenovana ili označena unutar mape društvenog poretka. interakcionisti/konstrukcionisti postavljaju pitanje političkog procesa koji stvara društvena značenja. Erih Gud. institucije. Mark Tompson. to su Geri Marks. osoba za koju se sumnja da ga je prekršila može se smatrati posebnom vrstom osobe. Mid smatra da je čovek i akter (subjekt) u društvenom životu.2. na primer za socijalni problem ponajviše zavisi od društvenih pogleda na određenu pojavu 3. Denis Čepmen. Čikaška škola (kombinacija: filozofije pragmatizma. ali i neko na koga deluju i drugi (objekt). U tom smislu Gofman razvija dva važna pojma: “predstavljanja” i “moralne karijere”. da li će neka neka pojava biti identifikovana. da postoje više različitih verzija konstrukcionostičkog gledišta koja se kreću od “striktnih ili pravovernih” do “kontekstualnih” ili “umerenih” 4. Viler i Kotrel. Erving Gofman. Stenli Koen. Kenet Tompson i drugi. političkog reformizma koji je imao cilj da razvija demokratiju u uslovima brze industrijalizacije i urbanizacije. 2. posredovane ranom čikaškim sociologijom. (To se naročito odnosi na jedan od glavnih pojmova Veberove misli a to je pojam društvenog delanja) 4. Interakcionisti/konstruktivisti pluralizma polaze od ideje vrednosnog i interesnog Društvena pravila definišu situacije i odgovarajuće vrste ponašanja određujući neke akcije kao “ispravne” i zabranjujući druge kao “pogrešne”. Herbert Blumer. . i napora da se sociologija učini značajnom empirijskom naukom) Glavni predstavnici ove paradigme društvene devijantnosti su Edvin Lemert. a ne samo “kada se nešto događa”. a funkcionalisti. ne poretka i sistema na čemu insistiraju pozitivisti i Interakcionisti/konstruktivisti smatraju da odgovor na pitanje. strukture. Konstrukcionistička perspektiva je bliža političkom agnosticizmu jer smatra da definicija stvarnosti nije apsolutno jednaka realnosti. grupe. Centralni sociološki stav interakcionista jeste da društvene tvorevine (poredak. Intencija interakcionističke sociologije jeste interpretacija ljudskog ponašanja iz ugla aktera. a od savremenijih autora. Kada je pravilo uvedeno. Kaj Erikson. Midov učenik. Takva osoba se smatra autsajderom (outsider) 5. kojoj se ne može verovati da živi po pravilima oko kojih se grupa složila.

sredine. institucija. zdravstvenih. kako bi ih izopštili iz svoje zajednice ili javno diskreditovali. “tamna brojka” kriminala) 3. policijskih. nasuprot onome šta je nerealno. straha ili osude . grupe. I zato svaka različitost i nepredvidljivost u interakciji unosi određenu dozu nelagode. društvena osuda kao kriterijum normalnosti. . je odnos društva (grupa.Stigma ili etiketa devijantnosti. a to je: održanje društvenog poretka i postojećih odnosa moći. jedini je kriterijum koji odvaja normalnost od devijantnosti. . Tako se u tim kampanjama otkriva ko je “opasnost” za društvo) . organizacija) prema ponašanjima pojedinaca. (Najčešće se. mnogi koji si prekršili neko pravilo nisu etiketirani kao devijanti (Mnogi kriminalci uspevaju da izbegnu otkrivanje njihovih krivičnih dela od policije (tzv. mogu svesno i namerno određene pojedince. klase. u procesu definisanja nekoga kao devijanta moguće su greške. Društveni poredak definiše šta je realno. “bekerovski rečeno”. da pravila primenjuju organizacije i grupe kojima je to u interesu-tzv. Oni koji raspolažu sa društvenom moći. medija) etiketirani. Društvena osuda kao kriterijum normalnosti i devijantnosti: Društvena reakcija. državne strukture.Devijantnost je fenomen koji je u svojoj osnovi i suštini vezan za društveni poredak.Najpreciznija interakcionistička definicija društvene devijantnosti jeste ona Hauarda Bekera iz knjige “Autsajderi”: Devijantna osoba je ona na koju je ta etiketa uspešno prilepljena.Devijantnost je. etiketa koja se upotrebljava da održi pozicije i moć dominatnih društvenih grupa. Devijantnost kao etiketa. ti ljudi nisu prekršili nijedno pravilo) 2. radi o nekim vrstama moralnih kampanja u kojima je uvek prisutan “žrtveni jarac”. ima društvenu funkciju. relativna kategorija jer “normalni” mogu biti i oni koji krše norme i vrednosti poretka ali kao takvi nisu od institucija socijalne kontrole (pravosudnih. profesionalne organizacije. neočekivano i neprihvatljivo = devijantno. socijalnih. mediji.Pojedinci ili grupe postaju devijantni onog trenutka kada na njih društvo primeni osudu i etiketira ih ili žigoše kao “nenormalne”. . ovde. devijantno ponašanje je ono ponašanje koje ljudi tako označe” . Ljudi dele zajednička osećanja normalnosti koja se zasnivaju na definisanoj predvidljivosti (“prirodnosti”) u međusobnim susretima ili interakciji. očekivano. . “moralni preduzimači ili krstaši” 38. njeno prisustvo ili odsustvo. oblici stigmi i moralnih uznemiravanja? Devijantnost kao etiketa: Centralni problem od koga treba poći u definisanju društvene devijatnosti. slojeve proglasiti i etiketirati kao devijantne. prihvatljivo = normalno. (Formalne ili neformalne institucije neke ljude mogu etiketirati kao devijantne. takođe. za interakcioniste/konstrukcioniste. Stav da je prisustvo ili odsustvo društvene reakcije neodobravanja jedino objektivno merilo normalnosti i devijantnosti. bilo da su to političke partije.Društvena normalnost je. tj.Pravila stvaraju oni koji imaju političku i ekonomsku moć bez pristanka i volje drugih. a da u stvari. interakcionisti/konstrukcionisti obično argumentuju sa četiri činjenice: 1.

e. razvoja primarne i sekundarne devijantnosti. stereotipizacije. može se uvideti da ovaj kriterijum ima više varijacija. prostitucije. Prvi način njenog ispoljvanja Gofman naziva diskreditacija: reč je o slučajevima kada je stigma uočljiva na prvi pogled.) 4. Primarna I sekundarna devijacija: Procesi konstrukcije devijantnosti: U središtu analize problema procesa konstrukcije devijantnosti su dva srodna aspekta: prvi aspekt jeste proces nastanka individualne devijantnosti pod dejstvom društvene reakcije. a. i 3) grupni ili tribalni nedostaci (rasa. b. od kojih su četiri najbitnija: 1. Erving Gofman smatra da se najčešće mogu razlikovati tri vrste stigma: 1) telesni nedostaci (kao što su slepilo. karakter društvene reakcije zavisi od prostorne (društveno-kulturne) dimenzije (U različitim društvima postoje i različiti pravni i vrednosno-moralni sistemi) 3.4. hromost …). religijska pripadnost. umrtvljavanja sopstva. Devijanti su nehomogena kategorija ljudi (Devijantnost je neevaluativni termin jer je jedino zajedničko obeležje “prekršilaca normi i vrednosti” iskustvo javnog osuđuvanja. je proces konstruisanja i označavanja određenih društvenih pojava i događaja kao devijantnih pod dejstvom društvene reakcije. društvena reakcija zavisi i od toga ko čini devijantno ponašanje (Istraživanja o tome ko je zvanično osuđen pokazuju da su na neke osobe ili grupe sankcije više primenjen nego na neke druge. razvoja devijantne karijere ili stepenice devijantnosti. drugog načina stigma se ispoljava samo kao mogućnost koja se tek u određenoj društvenoj situaciji iskazuje na vidljiv način. d. (tačnije od toga ko se oseća oštećenim tim činom ili šta taj čin ugrožava) Oblici stigmi i moralnih uznemirenja: Pošto od društvenog statusa ponajviše zavisi da li će neko biti etiketiran kao devijantan. gluvost. homoseksualizma …). mešovitih susreta. etiketiranja ili žigosanja) Na osnovu dosada rečenog o društvenoj reakciji kao kriterijumu devijantnosti i normalnosti. g. postoji vremenska odrednica društvene reakcije (Prema istoj devijaciji ili istom devijantnom ponašanju u različitim vremenskim periodima može biti različit društveni odnos) 2. f. analfabetizam. 39. moralne panike. Primeri Crnaca u SAD ili Roma kod nas jesu pokazatelji da se oštrica društvenog reagovanja i osuđivanja više primenjuje na manjinske i marginalizovane grupe. c. 2) karakterni nedostaci (poput alkoholizma. onda veća šansu da uđu u proces etiketiranja postoji kod društvenih marginalca i autsajdera. drugi aspekt. nacionalnost. siromaštvo …) Stigma se zato ispoljava dvojako. Primarna I sekundarna devijacija: . eskalacije i neprimenjivanje prinude. društvena reakcija zavisi i od posledica devijantnog ponašanja.

. socijalne ustanove. ovde se institucije socijalne kontrole (zatvori.Nasuprot funkcionalizmu.Ukoliko se devijantni činovi ponavljaju. preplitanjem unutrašnjih činilaca sa uticajima fizičke i društvene okoline. Stiče se utisak da je ova teorija i upotrebljivija u objašnjavanju pre svega alkoholizma (tačnije kritičnih tačaka u njegovom razvoju kod nekog pojedinca) i donekle narkomanije.Ideja Edvina Lemerta o primarnoj i sekundarnoj devijaciji je jedno od paradigmatičnih shvatanja procesa razvoja devijantnosti interakcionističke teorije. popravni domovi. individualnosti. . ako su uočljivi u sredini. ono će ostati primarna. prihvatilišta. od ulaska u njih. u stvari. kao što su: domovi za slepe. i slično.Zato Lemert kaže da ukoliko nečije ponašanje krši određena pravila života zajednice..Edvin Lemert svoju ideju o primaranoj i sekundarnoj devijaciji pokazao na primeru razvoja alkoholizma. psihijatrijske bolnice. Manifestne funkcije kao što su resocijalizacija.) ne tretiraju kao funkcionalnokorisne društvene organizacije. pa do njihovog napuštanja. ličnog integriteta pojedinca koji je došao u totalnu instituciju. zarobljenički logori. 5) institucije za povlačenje od društva i duhovno uzdizanje. brodovi. pod kontrolom formalne uprave Sve totalne institucije mogu se u najširem smislu podeliti na pet tipova (Goffman. gde veliki broj pojedinaca sličnog položaja. na duži vremenski period odsečenih od šireg društva. Gofman naziva umrtvljavanje sopstva. Ovu tezu da totalne institucije. 40. zajednički vodi život u zatvorenom prostoru. Mehanizmi umrtljavanja sopstva su: 1.Sopstvo je (ili »mene« kod Mida) onaj deo ličnosti koji se formira i oblikuje kroz društveno iskustvo pojedinca. lečenje i tretman su u drugom planu. . simptomatična ili situaciona devijacija sve dok je pod okriljem neke prihvatljive društvene uloge . internati. 3) institucije za zaštitu društva od onih koji ga namerno ugrožavaju. Ono se formira u interakciji pojedinca i društvene sredine (Gofman). mortifikacija ili uniformizacija (Radi se o formalnim postupcima institucije kada se pojedincu uskraćuju vidljiva obeležja individualnosti. nadzor. . stare ili napuštenu decu. kao što su zatvori. itd. Institucionalna proizvodnja devijantnosti: totalne institucije i umrtljavanje sopstva? . 2) institucije za smeštaj nesposobnih pojedinaca za život ali zbog zdravstvenosocijalnih razloga. itd. preko boravka. i opasnih po okolinu. . 1961): 1) institucije koje su namenjene nesposobnim pojedincima za samostalni život ali i društveno bezopasnim. ako postoji oštra društvena osuda u odnosu na takva ponašanja i ako je ta osuda kao deo “mene” ili ličnog identiteta prihvaćena od pojedinca. . Latentne funkcije većine ovih institucija jesu kontrola. proizvode devijantnost Gofman argumentuje definišući: Taj niz procedura koje sprovode totalne institucije.Totalna institucija je mesto stanovanja i rada. policija. sankcionalizacija i disciplinizacija. Prihvatanjem ove alternative pojedinac ulazi u sekundarnu devijaciju. oduzimaju se lični predmeti. . već kao latentni proizvođači društvene disciplinizacije i degradacije pojedinaca. popravni domovi. Civilno odelo se zamenjuje uniformom. 4) institucije koje imaju društveno-korisne svrhe i ciljeve – to su kasarne.Ključni momenat prelaska iz primarne u sekundarnu devijaciju jeste degradirajuća društvena reakcija koja vodi pojedinca ka identifikaciji sa devijantnom ulogom. poput manastira. nego kriminala.. onda postoji velika verovatnoća da će doći do razaranja postojećih društvenih uloga. itd. kao što su: sanatorijumi za tuberkolzne. Radi se o mehanizmu lišavanja ideniteta. psihijatrijske bolnice. leprozorijumi. umesto imena štićenik postaje broj ili nadimak).

pri čemu mu naveliko pomaže njegova priča o “manama života napolju”. Prvi korak u većini devijantnih karijera jeste neki nekonformistički čin koji može nastati iz različitih razloga i motiva. Devijantno ponašanje se razvija postupno ili stepenasto. 2) “tvrdoglavost”: radi se o namernom. On više nije ni radnik. 41. i najčešće kratkotrajnom. prkošenju instituciji poput odbijanja saradnje sa formalnim osobljem ili otvorenim odbacivanjem njihovih zahteva. dolazi do uopštavanja jedne devijantne uloge. 5) “kuliranje”: to je oportunistički i najčešći način reagovanja koji je kombinacija prethodna četiri idealno-tipska modela ponašanja – intencija je da se u datim okolnostima izvuče najviše. Goffman je došao do saznanja da se u njima razvija pravi podzemni ili nevidljivi život i specifična podkultura štićenika. “sistem odeljenja” (Radi se o tome da neuspešni ili neposlušni u procesu lečenja borave na odeljenjima za “najgore” (najčešće to biva po ulasku u instituciju ili u slučaju problematičnog ponašanja tokom boravka). 2. retrospektivna reinterpretacija (u psihijatrijske dosijee nikada ne beleže okolnosti koje bi govorile o pacijentovom napretku. 3) “kolonizacija”: iz onoga što institucija nudi pojedinac izvlači maksimalne dobitke i na tome gradi svoju egzistenciju u instituciji. Naredni korak jeste razvijanje devijantnih motiva i interesa 3. Analizirajući totalnu instituciju kao društvenu zajednicu. “Stepenice devijantnosti” izgledaju na sledeći način: 1. oduzimanje društvenih uloga i statusa (Štićenik gubi pravo na obaveze i odgovornosti koje imaju “normalni” ili “oni napolju”. U njima dominiraju samo negativne slike iz života pacijenta) Individualna reakcija prilagodjavanja se najčešće ispoljava u pet osnovnih oblika individualnog reagovanja na život u totalnoj instituciji: 1) “situaciono povlačenje” (ili “regresija”): pojedinac pažnju poklanja samo predmetima i događajima u najbližoj okolini.2. i iz institucije izađe sa minimalnim fizičkim i psihičkim oštećenjima. 4) “preobraćanje”: pojedinac preuzima viđenje samog sebe onako kako ga vidi institucija (lekari. Sledeći korak ka stabilnom devijantnom ponašanju nastupa kada devijant biva uhvaćen i javno etiketiran kao devijant. ni građanin. a ukoliko se proces oporavka pravilno odvija završavaju na odeljenjima “popravljenih”)đ 5. Pri tom. sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Štićenik se doživljava kao nerazvijeno ljudsko biće ili malo dete koje nije odgovorno za svoje postupke. Mešoviti susreti: . odnosno da pojedinac bude uhvaćen u devijaciji 4. niti roditelj ili supružnik). često. tako što se pretpostavlja da ista ličnost mora posedovati i niz drugih devijantnih osobina koje će pre ili kasnije izbiti na videlo 5. 3. Poslednji korak u sticanju devijantnog identiteta jeste uključivanje devijanta u organizovanu devijantnu grupu. niti kao biće koje ume da se služi razumom. pa mora da uči po sistemu nagrade i kazne) 4. Treći korak je veoma važan a to je da nekonformističko ponašanje primete drugi. vaspitači) i tako pokušava da se ponaša kao “savršeni” štićenik. Devijantna karijera I mešoviti susreti? Devijantna karijera ili “stepenice devijantnosti”: Hauard Beker je definisao proces nastajanja devijacija konceptom devijantne karijere ili “stepenica devijantnosti”.

Zaključak je da se “mešoviti susreti” završavaju stvaranjem subkultura (podkultura) u kojoj će stigmatizirani pronaći svoj društveni status i izgraditi lični identitet i osećaj individualne vrednosti. nelegalne organizacije.Moguće je da tipiziranja drugih ljudi budu zasnovana na iskrivljenoj slici o drugima ili nekoj pojavi. i završava se opaženim povlačenjem iz uzajamnog učešća” (Gofman) . kontaktu. Gofman prepoznaje tri tipa organizovanosti stigmatiziranih pojedinaca: 1.Društveni susret je prilika interakcije licem u lice. 1. Eskalacija je situacija preduzimanja ili primenjivaja akcije institucija socijalne kontrole ka kriminalu koja nenamerno ohrabruje kršenje zakona (“dolivanje ulja na vatru”) . i slično. neformalne organizacije. Tako se stvaraju stereotipi. neprimenjivanje prinude i tzv. To je situacija nelagodnosti. na taj način što je prikazuju u pozitivnom svetlu i tako preduprede mogući negativni utisak . . 3. komunikaciji ili interakciji između običnih/normalnih i stigmatiziranih pojedinaca. Osećaj “zajedničke sudbine” i mogućnost da normalno i bez incidenata komuniciraju samo sa sebi sličnima usmerava ih da se međusobno hrabre ali i organizuju. terapijske zajednice bivših alkoholičara koje su pod patronatom psihijatrijskih bolnica. 42.Sve veća izopštenost iz sveta normalnih. stigmatizirane prirodno vodi ka udruživanju sa sebi sličnima.Najbolji . Stereotipizacija i socijalna kontrola kao proizvodjač devijantnosti (eskalacija i neprimenjivanje prinude)? Stereotipizacija: .Ovde se postavlja pitanje šta se događa u neposrednom susretu.U cilju održanja privida normalnosti stigmatizirani koriste čitav niz tehnika ponašanja. .Situacija kada se “stigmatizovani” i “normalni” nalaze u neposrednom fizičko-socijalnom kontaktu Gofman naziva “mešovitim susretima”. već u proizvodnji devijantnosti.Stereotipi se u savremenom društvu posebno učvršćuju posredstvom medija. i za “normalne” i za “stigmatizovane”. . ne u suzbijanju. .Geri T. Jedan od najčešćih je upotreba tzv. po interakcionistima. kada se radi o kriminalu to su policija i pravosuđe) se vide kao nemilosrdni borci protiv “opasnih” kriminalca koji slobodnom voljom biraju da krše zakon ili neke vrednosti zajednice. na primer. zbog toga što nosilac stigme taj susret doživljava kao predstavljanje za željom da iskontroliše kontakt sa “normalnima”. Marks prepoznaje tri idealno-tipska mehanizma socijalne kontrole koji produkuju devijantnost. Interakcionisti zastupaju tezu da proces socijalne kontrole ima važnu ulogu.. .U odnosima ili interakcijama između ljudi uvek postoje unapred definisana uzajamna očekivanja (“interaktivni poredak”). dez-identifikatora koji su usmereni na to da izmene predstavu o jednoj osobi. .Stereotipi o devijantima. čiji su primer tajna društva bivših osuđenika. Marks objašnjava kako socijalna kontrola kriminala doprinosi i generiše ponašanja kojima se krše društvena pravila (pre svega pravna). To su eskalacija. Negativna društvena reakcija na nečije devijantno ponašanje samo se produbljuje i pojačava pod stereotipnim slikama o “tipičnom” i “očekivanom” devijantu. koji počinje kada pojedinci spoznaju da su ušli u polje uzajamnog prisustva.Socijalni kontrolori kod strukturalnih-funkcionalista (pre svega. poput klubova pretučenih žena. Eskalacija i neprimenjivanje prinude: . veština ili sposobnost prikrivanja. 2. Ljudi koji odu kod socijalnog radnika radi dobijanja materijalne pomoći od njega ne očekuju rešavanje stomatoloških problema. iako se u osnovi stereotipi uče i stiču tokom školovanja i procesa socijalizacije. utiču na odnos sredine prema njima. formalne organizacije kao što su.

Radi se o “tehnologiji naduvanja” i prikazivanja društvene opasnosti od neke pojave u većem obimu nego što ona stvarno jeste.primer su povremene reakcije policije na neke događaje. 5) panika se povlači ili rezultira društvenim promenama. . Geri Marks i piše da je eskalacija društvene reakcije jedna ironija zato što između onih koji primenjuju zakon i onih koji ga krše postoji međuzavisnost i recipročan uticaj 2.Moralna panika je društveni konstrukt koji nastaje kao posledica opažanja da su neke društvene pojave ili određeni devijantni činovi posebno ugrozili i oslabili moralni poredak društva. koncerte) ili na policijsko “jurenje” za automobilistima koji voze prebrzo. Neprimenjivanje prinude je strategija društvenog reagovanja ili socijalne kontrole kada institucije namerno dozvoljavaju kršenje zakona i svesno ne preduzimaju aktivnosti sprečavanja i otkrivanja kriminala. masovna okupljanja (protestne skupove. fokusiraju medijsku pažnju u odnosu na određene “nemoralne pojave”. itd”. Najbolji primer ovoga. 4) javlja se reakcija vlasti ili onih koji utiču na stvranja javnog mnjenja. religiozne grupacije.Erih Gud i Ben-Jahuda razlikuju tri modela moralne panike: 1) model širokih masa: koji pretpostavlja da moralna panika jeste direktan i spontan izraz zabrinutosti i anksioznosti širokih razmera zbog zapažene opasnosti (istorijski primer ovog modela je strah od veštica koji je u 17. policija i sudstvo. Moralna panika? . informanata ili pojedinaca koji policiji daju podatke o drugim počinocima krivičnih dela i tako pomažu u otkrivanju većeg broja počinlaca ili čitavih kriminalnih organizacija 43. policijski dosijei. zahtevaju strože sprovođenje zakona. 2) ovu pretnju mediji prikazuju u lako prepoznatljivoj formi.Jedan broj autora koji se bavi moralnim panikama ili “moralno-krstaškim pohodima” ove fenomene objašnjava teorijom politike anksioznosti . 3) naglo raste zabrinitost javnosti. veku doveo do salemskog suđenja “vešticama” u Masačusetsu). čija je glavna preokupacija održavanje svog privilegovanog društvenog položaja. uvode nove nastavne planove. 2) elitistički konstruisan model: koreni moralne panike proističu iz delovanja moćnih društvenih grupa. preokreću stavove u prikazanim pričama. obrazovne organizacije. . 3) model interesnih grupa: moralna panika se objašnjava preko razmatranja načina na koji “profesionalna udruženja. spirala značenja. uzbunjuju zakonodavce. Počinioci ili identifikovani kriminalci izvršavaju određene poslove za policiju ili tužilaštvo. jeste korišćenje tzv. gde “narodni demoni” oličavaju spoljnu opasnost. ovde se moralna panika objašnjava i preko otkrivanja načina na koji država preko institucija i profesija kao što su mediji. Njima se dozvoljava kršenje zakona i oni od toga izvlače određe koristi. . . a naročito na nasilje u porodici. sportske događaje. socijalni radnici. .svrha panike je da potvrdi nadmoć postojećeg sistema vrednosti u vremenima povećane uznemirenosti i krize.Prema Koenu moralna panika ima pet ključnih elemenata: 1) nešto ili neko definiše se kao pretnja vrednostima ili interesima.Centralni mehanizam proizvodnje moralne panike je tzv. održava i iznova stvara društveni poredak.

i dalje se locira u samoj žrtvi. . “Ona je praćena stupnjom popisivanja. ali sa težim posledicama) c) simbolizacija. zbog svoje društvene uloge. žig devijantnosti. (Medijsko iskrivljavanje događaja zasniva se na preuveličavanju ozbiljnosti događaja senzacionalističkim naslovima i izveštajima. Ideologija stigma. od devijantnosti. 44.Posmatrajući devijantnost iz ugla društvene reakcije interakcionisti /konstrukcionisti kao nosioca društvene devijantnosti vide etiketiranog. melodramatičnom rečniku u opisivanju) b) predviđanje. dok u isto vreme teorije zločina i kazne jesu sredstva kojima se obezbeđuje “racionalna” osnova za takvu praksu. u osnovi dokazuje da devijanti i “drugačiji” u sebi nose nešto kvalitativno različito od “normalnih”: oni nisu manifestno definisani kao varvari i divljaci. Problemi devijantnosti i različitosti velikog broja pripadnika jednog društva rešavaju se praksom žrtvovanja “žrtvenog jarca”. “kulturu žrtvenog jarca”. nekvalifikovani i neobrazovani pojedinci). Međutim. ali se zato vide kako imaju druge vrednosti. pojačavanje i 3.. inovacija. a koji je povezan i sa situacijama moralne panike. drugačija ponašanja i “misli”. Nosioci devijantnosti su uglavnom oni iz redova marginalnih društvenih grupa (siromašni. životne ciljeve. je nešto što je Edvin Lemert nazvao “eksploatacija devijantnosti”. 2. tri glavne karakteristike. u kome posmatrači pažljivo procenjuju ono što misle da se dogodilo. . proširivanje. . Medijsko popisivanje ima. nesavršenost i nadekvatnost se se pripisuje “zloćudnoj” prirodi siromaštva. stigmatiziranog ili žigosanog pojedinca ili isto tako označene određene društvene grupe (subkulture etiketiranih).U takvim situacijama reakcija institucija socijalne kontrole (Koen govori o kulturi kontrole) ima tri elementa: 1. . (medijska dramatizacija događaja stvara negativnu društvenu simboliku o počiniocima devijantnih akata i njihovom društvenom statusu i stilu života) . nepravdi i rasnim problemima. iako izveden iz uslova društvenog života. po Koenu.Denis Čepmen smatra da korene društvene potrebe za označavanjem različitosti ili devijantnosti treba tražiti u etičkom sistemu hrišćanstva koji produkuje tzv.Još jedan fenomen koji pored kulture socijalne kontrole uvećava devijantnost.Viljem Rajan smatra da nova ideologija stigme odbacuje da su “drugačiji” genetski ili rasno inferiorni: devijantnost. Proizvodnja devijantnosti i destigmatizujuća praksa: Interakcionisti/konstrukcionisti jednoglasno ističu da je sistem društvenog reagovanja preko institucija socijalne kontrole ključni uzrok nastanka devijacija. To su: a) preuveličavanje i iskrivljenje. destegmatizujuća praksa I kritička ocean interakcionističke paradigme? Kultura ‘’ žrtvenog jarca’’ I ‘’ideologija stigme’’: . i (fenomen predviđajući da će se isti događaj ponoviti.Nova “ideologija stigme”. . Radi se o tome da pojedine profesije i institucije profitiraju.Određeni devijantni čin Koen naziva početnom devijacijom ili fazom udara.

Veoma je problematičan stav da pravila (prema kojim se određuje normalno i devijantno) stvaraju oni koji imaju društvenu moć ali bez pristanka i volje drugih. 2. stvarajući veći osećaj ugroženosti kod ljudi nego što je on realan. jeste da život u pluralističkom. Dekonstrukcija stvarnosti i politički agnosticizam: doprinosi i slabosti: Prvo o doprinosima i kvalitetima: 1.Prvi proces odlično objašnjava Stephan Pfohl. da prebaci realnu političku odgovornost. . već da legitimizuje političku vlast. Kontroverze interakcionističkog/konstrukcionističkog shvatanja društvene devijantnosti su: 1. već više posledica primene sankcija i pravila drugih.U odsustvu dokaza o blagotvornim efektima delovanja institucija socijalne kontrole treba izbeći korišćenje formalnog sistema sankcija.Sve ovo govori da društvena reakcija na devijantnost ima latentni cilj. odbacivanje objektivnosti društvenih pojava vodi ka političkom agnosticizmu jer se smatra da definisanje stvarnosti od institucija nije jednako realnosti. . “devijantni” je uprošćeno i fatalističko shvatanje društvene stvarnosti. . kao i da omogući medijima povećanje publike i veću zaradu. On smatra da je društvena reakcija na devijantnost kompleksan socijalni. takođe. . Društvena reakcija proizvodi moralnu paniku. U ovoj paradigmi razmatraju se dva srodna problema u kompleksu pitanja odnosa društva prema devijacijama: 1) produkcija devijantnosti na opštem društvenom i institucionalnom planu: kako neka društvena pojava postaje socijalni ili javni problem i kako pojedinac reorganizuje svoje društvene uloge i ponašanje pod uticajem stigmatizacije. Interakcionisti/konstrukcionisti. Važno saznanje interakcionista/konstrukcionista jeste kako. odbacuju mehanicisitički model u razumevanju uzroka devijantnosti (uvode sekvencijalnu analizu) 5.“Reakcija” i “devijantnost” su međusobno povezani fenomeni.Zaključak. Naredni doprinos interakcionista/konstrukcionista je u odbacivanju “patološkog” i “disfunkcionalnog” modela devijantnosti. 1) . 2) . Doprinos interakcionista/konstrukcionista je u isticanju uloge društvene i političke moći u definisanju devijantnosti. pri čemu političari i mediji svesno uvećavaju strahove od devijantnosti.Povećano društveno reagovanje i javna pažnja o nekoj devijaciji. 2. a posebno zvaničnog proglašavanja devijantnosti/delinkvencije. poseban doprinos je u ukazivanju na degradirajući i nehumani odnos institucija socijalne kontrole prema devijantima. 3. organizacionim interesima i profesionalnoj ekspertizi. U praktičnom smislu. pod uticajem degradirajuće društvene reakcije na ličnost pojedinaca nastaju devijantne društvene uloge i devijantne subkulture. osim u slučajevim višestrukog povrata ili visoke opasnosti određenog ponašanja po društvo i zajednicu. otvorenom i demokratskom društvu pruža često utisak kod građana (birača!) da žive u društvu visokog rizika. “normalni” i gubitnici tj. po logici stvari. kulturni i istorijski proces koji je baziran na promenljivim društvenim definicijama (devijantnosti). Devijantnost nije kvalitet čina koga čini neka osoba. . ne da spreči devijantne pojave. 4. koji posebno naglašavaju svi interakcionisti/konstruktivisti. Na opštem filozofsko-epistemološkom planu. povećalo je broj prijavljenih slučajeva i potvrdilo ideološki diskurs o ugroženosti porodice i ugroženom moralu društva. 2) pitanje mogućnosti i načina destigmatizirajućeg odnosa društva prema devijantima. Viđenje političkog procesa iz koga izlaze samo dobitnici tj.Cilj destigmatizirajuće prakse treba da bude izbegavanje preranog etiketiranja mlade osobe kao delinkventa kroz zvanični proces sankcionisanja. 3.

4. razlikama u strukturi moći unutar i između društvenih grupa.Dominirajuća funkcionalistička i “parsonijanska sociologija”. 3) svaki element doprinosi društvenim promenama. radikalno-marksističke konfliktne teorije (ne prihvataju istorijske dimenzije društvenog konflikta i stavljaju naglasak na kulturnim različitostima. Temelj teorije o društvenoj devijantnosti čine Markosove ideje.društvene promene su sveprisutne. Ključna Marksova teza. interesnim konfliktima. kao izraz naučnog nekonformizma u odnosu na dominarajuće modele društva (pozitivizam i funkcionalizam). procesima etiketiranja. Marksizam (Marksistička dijalektika naglašava da su svi duštveni odnosi i sve društvene strukture determinisane klasnim odnosima i klasnom strukturom. disciplinizacije. Teorijski izvori radikalno-kritičke paradigme i osnove konfliktnih teorija o društvu? . stereotipizacije. prosvećivanje ljudi. Interakcionistima/konstruktivistima se zamera i preterana simpatija za poziciju devijanata. razvoja devijantnosti) Osnove konfliktnih teorija o društvu: Konfliktna teorija. To se posebno odnosi na ideje i stavove o: odbacivanju shvatanja devijantnosti kao patološke ili disfunkcionalne društvene pojave. .u sociologiji devijantnosti i klasifikaciji njenih teorija obično se konfliktne teorije o društvenim devijacijama dele na dve opšte grupe: 1. Očito je da postoje dva ključna izvora radikalno-kritičkog shvatanja društvene devijantnosti: 1. kriminal. 45. na konfliktu kao suštinskoj odlici ljudskih odnosa u shvatanju nastanka devijacija) 2. devijant se opisuju kao žrtva lošeg tretmana od strane birokratizovanih ustanova socijalne kontrole. već je potrebna revolucionarna praksa koja menja postojeće društvo i stvara novo koje ukida sadašnje oblike otuđenja. čiji su postupci neefikasni. 5. Ralf Darendorf jedan od utemeljitelja konfliktne teorije o društvu identifikuje četiri tačke gde se konfliktna teorija suprotstavlja funkcionalizmu: 1) sva društa su u svakom trenutku podložna promenama . nije bila u stanju da ponudi radikalniji naučni odgovor na otvorene političke sukobe koji su se začeli povodom rata u Vijetnamu. Simbolički interakcionizam i njena teorija etiketiranja (Ideje interakcionizma/konstrukcionizma o društvenoj devijantnosti su velika inspiracija radikalnokritičkih teoretičara. jeste da u kapitalističkim produkcionim odnosima čovekom gospodari proizvod njegovih rođenih ruku) 2. . brutalni i okrenuti sopstvenim interesima. . najpreciznije se može odrediti negativno ili po onim tačkama gde se ona suprotstavlja funkcionalizmu. Da bi čovek realizovao ideale humanizma nije dovoljno obrazovanje.Pretpostavka je da strukturalna raslojenost svih društava neminovno dovodi do društvenih konflikata ili sukoba koji kao svoj proizvod imaju različite oblike društvenih devijacija. 2) sva društva u svakom trenutku prolaze kroz društvebne sukobe – društveni sukobi su sveprisutni. Važan prigovor interakcionističkom/konstruktivističkom shvatanju društvene devijantnosi je da pojedinca i čoveka vide kao preterano pasivnog bića koje u nastanku devijantnosti ima ulogu subjekta. pluralističko-kulturološke konfliktne teorije (pitanje je istorijskih i ekonomsko-klasnih odnosa u tumačenju društvenih devijacija) Radikalno-kritička ili marksistička paradigma društvene devijantnosti naročito je posvećena izučavanju četiri oblasti: to su pravo. kriminalizacije pojedinaca. koja je suvereno vladala američkom naučnom i ideološkom scenom. socijalne kontrole. socijalni problemi i mentalne/duševne bolesti. koja objašnjava suštinu otuđenja.

Konfliktnu teoriju određuje i Vilijem Čemblis: 1) 2) 3) 4) 5) 6) 7) 8) Funkcionalisti vide društvo kao sistem čije se razne potrebe moraju podmiriti kako bi se onda mogle podmiriti i potrebe njegovih članova. društvo je prvenstveno okvir u kome se odigravaju društveni sukobi. i da državna prinuda garantuje postojanje ustanova koje su izvor društvenih nejednakosti. pravo nasleđivanja. dok funkcionalisti umanjuju značaj sukoba i tvrde da su sukobi izraz ljudske prirode. i druge. . zatvora i drugih “kontrolorskih” institucija. funkcionalisti postavljaju pitanje njihove funkcionalnosti za društveni sistem. Prema konfliktnoj teoriji. a konfliktni teoretičari pitaju: za koga su ti događaji funkcionalni? Polazeći od ovih opštih teorijskih pretpostavki radikalno-kritički ili marksistički teoretičari kriminala i devijantnosti.Radikalni teoretičari posvećuju pažnju i na odnos između kažnjavanja i ekonomije kapitalističkog društva.4) sva društva počivaju na prinudi koju jedni članovi društva vrše nad drugima. Radikalno-kritičko shvatanje devijantnosti i kriterijum normalnosti? U svojoj negaciji tradicionalno-naučnih i zdravorazumskih shvatanja društvene normalnosti i devijantnosti u kapitalističkom društvu.Teoretsko pitanje marksističkih kriminologa jeste artikulacija klasne strukture kapitalističkog društva i načina na koji se održavaju mehanizmi socijalne kontrole. Konfliktna teorija smatra da je društvena nejednakost osnovni uzrok društvenih sukoba. zasniva na delovanju prinudnih ustanova. kao što su privatna svojina. Funkcionalisti koriste pojam društvene klase kao opisnu kategoriju koja obuhvata ljude sa određenim zajedničkim karakteristikama. a ne strukturalnih društvenih nejednakosti. dok konfliktni teoretičari postavljaju pitanje: ko od takvih posledica ima koristi? Pri izučavanju društvenih događaja. Konfliktni teoretičari definišu pravo i državu kao sredstva prinude koje vladajuća klasa koristi za svoje ciljeve. funkcionalisti se po pravilu zadovoljavaju opisom posledica. radikalni mislioci su više zainteresovani da podvrgnu . dok funkcionalisti smatraju da su država i pravo ustanove čitavog društva koje deluju u interesu svih. Pri analizi društvenih događaja. 46. zakonodavstva i pravosuđa a naročito. Konfliktna teorija smatra da je država aktivni učesnik koja potpomaže jednu od strana u društvenom sukobu. Funkcionalisti smatraju državu vrednosno neutralnom ustanovom. Društvena nejednakost se. To je fenomen koji Jan Tejlor naziva politička ekonomija zločina . dok funkcionalisti stavljaju naglasak na talenat i rad pojedinca. dok konfliktna teorija smatra klase društvenim grupama koje. prema konfliktnoj teoriji. a državnu prinudu samo sredstvom za zaštitu vrednosti zasnovanih na konsenzusu većine članova društva.Važan interes radikalnih teoretičara je i pitanje istorijskih izvora krivičnog prava. nužno stoje u međusobnom sukobu. zbog oprečnih interesa. u središte teorijske i praktične pažnje stavljaju sledeća pitanja: .

a ne na tzv. ko nema krupnijih problema sa sobom ili svojim okruženjem. i to prava na pristojnu ishranu i smeštaj.Za njih je pravo sistem normi o ljudskom ponašanju koji ima za cilj da održi vladajući društveni poredak. oduševljenje. bogatstvo inicijativa. vrednosti. godine) isti autori uvode kriterijum proleterskog morala u definisanju kriminaliteta. Normalnost se propisuje kroz niz pravila ponašanja koja se menjaju u zavisnosti od klasne pripadnosti. psihijatrijskih i socijalnih službi. a pre svega. On smatra da je vladajuća slika normalnosti izraz lažne svesti koju je produkovao kapitalistički sistem.Kako smatra Ričard Kvini. na ljudsko dostojanstvo i samoodređenje. produktivnost. . . vladajući način proizvodnje. Ova slika normalnosti govori da se ona postiže uz cenu društvenog konformizma.kritici ova stanovišta nego da daju svoju definiciju normalnog. Džervis uočava tri takva dominirajuća i vladajuća modela normalnosti: 1. . itd. . Obrazloženje za ovakav stav jeste: ti kriterijumi društvenog života isključivo služe interesima kapitala i moćnih/vladajućih društvenih slojeva.U jednom kasnijem radu (iz 1977.Prema kriterijumu ljudskih prava. Proletarijat je jedina klasa koja je objektivno i stanju da stvori i ustanovi najrazvijenije oblike morala. . Ovakva definicija normalnosti naglašava da je normalan svako ko se pokorava vladajućim pravilima.Po tom modelu normalan je svaki čovek koji smatra ili za koga se smatra da nema problema ili poremećaja u ponašanju koja spadaju u nadležnost institucija socijalne kontrole: policije.Volter Holštajn smatra da logika i interes kapitala traži društvenu i indvidualnu uniformizaciju i homogenizaciju. Proleterski moral kao kriterijum normalnosti: .Zbog toga je devijantnost ili “nenormalno ponašanje” način iskazivanja životnog i razvojnog potencijala čoveka koji se buni protiv toga da da svoju egzistenciju kao celinu prepusti otuđujućem potčinjavanju interesima kapitala. “pozitivne ili aktivne normalnosti” .Proizvod interesa vladajuće klase. . Od “normalne” osobe kapitalističkog poretka se traži da bude sposobna da “dobro” živi u zajednici sa drugima i da pokazuje visoko kreativne osobine kojima doprinosi napretku sopstvene društvene i radne grupe. 3. uključujući tu i najrazvijenije definicije kriminala. moral. U takvom društvu nema raspodeljenih vrednosti i dobara. Zbog toga društvena devijantnost nije patološka pojava već normalni izraz svesnog potvrđivanja društvenih i ljudskih razlika. Đovani Džervis pokušava da uspostavi jednu političku kritiku vladajuće normalnosti. . mašta. prava na učestvovanje u takmičenju za neravnopravan deo bogatstva i moći. vedrina. Herman i Julija Švedinger (1970) smatraju.Normalnost je ovde model prema kojem treba ponašanje oblikovati. spontanost. Kapitalistički sistem traži jedan tip ličnosti i ponašanja čije bi karakteristike trebalo da budu: efikasnost. da se kriminalitet može definisati kao kršenje politički definisanih ljudskih prava.Društvena devijantnost je neizbežan sporedni proizvod kapitalističkog načina proizvodnje ili političke ekonomije kapitalizma. “normalnost kao odsutnost poremećaja” . različita pravila ponašnja i života u kapitalističkom društvu nemerodavni kriterijumi normalnosti i devijantnosti. suda. već snažan sukob interesnih i klasnih grupa. . najveći deo kriminala u kapitalističkom društvu ima oblik klasne borbe i uzgrednog proizvoda političke ekonomije kapitalizma.Radikalno-kritički teoretičari smatraju da su norme. 2. Ovaj model normalnosti teži da bude univerzalan jer se zasniva na konformizmu. “idealne normalnosti” .

gde spadaju oni od kojih društvo nema nikakve koristi jer su izvan procesa rada. 2. 2) Kriminalitet prilagođavanja je usmeren na poboljšavanje ekonomskog položaja izvršioca krivičnog dela. “društveni dinamit” (social dinamyte) gde spadaju devijantne aktivnosti kao što su kriminal/delinkvencija. E. Kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora: 1) Krivična dela dominacije i represije predstavljaju kriminalitet vladajuće klase i državnih organa. politički terorizam. koja vrše kapitalistička preduzeća i koja se kreću od raznih oblika monopola do ekološkog kriminala ili sistematskog uništavanja čovekove okoline.krivična dela izvršnih organa države C. B. Unutar-klasni i među-klasni kriminalitet: 1) 2) 2 Za unutar klasni kriminalitet (koji je statistički i najčešći) povodi nisu posledica klasnog antagonizma. Radikalno-kritičko shvatanje tipova i uzroka devijantnosti? Društveni dinamit i društveni otpad: Tipovi devijantnosti. najčešće s društevnog dna ubijaju. mentalne bolesti i ideološko-politički otpori. susede ili slučajne prolaznike. poput narkomana. industrijska sabotaža. Kriminalitet otpora usmeren je protiv vladajućeg društveno-ekonomskog sistema i protiv klase na vlasti. koje neposredno ugrožavaju kapitalistički poredak i na koje postoji brza društvena reakcija. Odlika među-klasnog kriminaliteta je da su žrtva i počinilac krivičnog dela pripadnici različitih društvenih klasa.47. Tu spadaju divlji štrajkovi. Putem kriminaliteta izvršilac pokušava da postigne društveno priznate ciljeve i poboljša svoj položaj u društvenoj strukturi. Za Stefana Spicera dva su karakteristična oblika devijantnosti koji nastaju kao rezultat društvenih odnosa u kapitalizmu: 1. Jedna razrada Kvinijevih ideja koju su definisali Ivan Janković i Vesna Pešić28. 2) unutar-klasni i među-klasni kriminalitet. za radikalno-kritičke teoretičare. Ta krivična dela mogu biti brojna a odnose se na sistematske rasne. polne i ekonomske diskriminacije. izviru iz ekonomskih uslova života u kapitalizmu. koji koštaju društvo ali su politički neškodljivi i bezopasni po poredak. krivična dela kontrole koja se odnose na prekoračenja zakonskih ovlašćenja od institucija krivičnog pravosuđa. . krivična dela dominacije. Kvini identifikuje pet glavnih krivičnih dela koja spadaju u kriminalitet dominacije i represije: A. D. siluju i pljačkaju svoje poznanike. To su: 1) kriminalitet dominacije i represije i kriminalitet prilagođavanja i otpora. Ti spadaju “klasična” krivična dela ili slučajevi u kojima brutalizovani pojedinci. “društveni otpad” (social junk). “društvene štete”. nenasilne manipulacije društvenom svešću građana. kao i druge oblike legitimacije kapitalističke države. itd.

48. itd). Relativna deprivacija je stanje objektivne uskraćenosti i doživljavanja socijalne frustracije zbog nemogućnosti čoveka da ostvari životne šanse (Taylor. “staljinizma”. piše da kapitalistički ekonomski sistem slabi socijalna osećanja ljudi i njihov moral. a na uštrb velike većine obezvlašćenih. preko društvenih. kritički pogled: . a pre svega radničkih i nižih slojeva. bogatstva i vlasti. održavaju se postojeći odnosi moći i vlast krupnog kapitala i političara koji su u njegovim rukama. .Vilijem Bonger. Ugao ili pozicija odakle se posmatra devijantnost jeste pozicija otuđenog. ukazivanje radikalnog-kritičkog psihijatra Đovanija Džervisa na paradokse u prevenciji bolesti zavisnosti (alkoholizma. nosioci devijantnosti. On je došao do saznanja da se zakonsko definisanje skitnje menjalo kroz istorijske periode u zavisnosti od potreba proizvođača za radnom snagom. “lenjinizma” ili “samoupravnog socijalizma” pokazao je da se ova društva. Tri primera takve kritike državnog reagovanja na devijantnost u kapitalističkom sistemu: 1. nisu “rešila” niti klasičnih društvenih devijacija (kriminal.Iz svega rečenog. . . samoubistva. 2. marginalizovanog i obezvlašćenog pojedinca koji potiče iz potlačene klase. .Iako “levi realizam polazi od multifaktorskog tumačenja devijacija i kriminala ipak centralna pozicija ovog stanovišta je ideja relativne deprivacije. Ruše i Kirhajmer su tako utvrdili da su krivične sankcije oštrije (po vrsti i učestalosti) kada na tržištu radne snage postoji višak. kao deo kapitalističko-tržišnog sistema. produkuje devijantnost i kriminal.Deprivacija u društvenom sistemu kapitalizma: U najopštijem smislu rečeno uzroci društvene devijantnosti. koja su izvršila program marksizma i “pohitala” ka istorijskim neminovnostima. Na taj način. Pokazalo se da su ova društva u punoj meri “iskoristila” totalitarni potencijal koji u sebi nosi marksizam.Džok Jang je razvio zanimljivu ideju koju je nazvao kao “skver ili kvadrat kriminala”. jasno je da radikalno-kritička paradigma društvenu devijantnost uočava na makro-nivou tj.Eksperiment “realnog socijalizma”. . Radikalno kritičko shvatanje društvene reakcije na devijacije i doprinosi i slabosti paradigme? Društvena reakcija na devijacije je da državna kontrola i primena zakona i institucionalnih ovlašćenja izvršne i sudske vlasti. već su i proizvela nove devijacije (kao što su državni teror. 3. potiču iz ekonomskih i političkih karakteristika industrijsko-kapitalističkog i tržišnog društva.Slično misli i Valter Holštajn: uzroke devijantnosti treba tražiti u deficitarnim uslovima socijalizacije koji proističu iz socio-ekonomskih osobina društva i deprivilegovanog položaja ljudi. . narkomanije) u kapitalističkom društvu. prevencija bolesti zavisnosti je skoro nemoguća u društvu koje preko televizije i drugih sredstava masovne komunikacije izvodi propagandu alkoholnih pića ili psihofarmatika. itd). 1999). a blaže kada postoji nestašica radne snage. Osnova postavka Ruše-Kirhajmerove teorije glasi: svaki sistem proizvodnje koristi krivične sankcije koje odgovaraju njegovim proizvodnim odnosima. za radikalno-kritičke teoretičare. . preko klasnog društva. Čemblis je analizu istorijske prirode socijalne kontrole ili krivičnog pravosuđa izveo na primeru engleskih zakona o zabrani skitnje.Zadatak marksističke kriminologije je da razvija političku svest kod svih onih koji su žrtve kapitalističkog sistema. politički progoni. siromašnih i marginalizovanih pojedinaca i grupa.a pre svega iz siromaštva i nejednakosti ili iz nepravedne distribuciji moći. Ovaj sistem neminovno razvija gramzivost i egoizam kao deo svoje reprodukcije. alkoholizam. ekonomskih i političkih odnosa u kapitalističkom društvu tako da su takvo društvo i deprivilegovani pojedinac.

neo-pozitivizam. Pokušaj da se devijantnost i njena uzročnost definišu preko globalnih strukturalnih protivrečnosti savremenih tržišnih društava. Problem je i to što odbacuju mogućnost da se pojedina ponašanja ili krivična dela mogu definisati kao napad na univerzalne društvene vrednosti. Jedan covek u nekom trenutku zivota moze uzeti ucesce . Radikalni teoretičari iz svoje pozicije ne mogu da daju odgovor zašto jedni koji su pogođeni istim strukturalnim ili klasnim protivrečnostima čine krivična dela a drugi ne čine. jačina. Radikalno-kritička istraživanja i analize doprinele su i humanizaciji kaznene politike države kao i ukupnoj humanizaciji društvenog odnosa prema devijantima. 2. kulturološki i socijalno-psihički faktori. 4.Radikalno-kritičko shvatanje društvene devijantnosti ostavilo je nekoliko važnih naučnih i (socijalno/kriminalno) političkih doprinosa: 1. Kao posledica odrastanja u ovakvim porodicama stvaraju se licnosti koje imaju nizak nivo samokontrole i koje su sklone razlicitim tipovima devijantnih ponasanja. Zapostavljaju se individualni. ciljevi) zavisi od opšteg ili vladajućeg političkog diskursa. da se covek radja ne znauci sta su prihvatljiva a sta ne prihvatljiva ponasanja. Ideoloske i antropoloske pozicije desnog realizma? U ideoloskom smislu paradigma socijalne kontrole pripada desnom realizmu. vec on sledi svoje prirodne potrebe u ostvarivanju zivotnih interesa. Stavljanje u centar proučavanja pitanje istorijskih korena društvenog reagovanja na devijacije i saznanje da karakter društvenog reagovanja na devijacije (vrsta. Narocito se naglasava uloga socijalizacije. Slika devijanta/kriminalca je prilično uprošćena: on se manje ili više doživljava kao urbani Robin Hud koji pod pritiskom nepravde vrši krivična dela. 5. Nedostatak ovih sankcija nastaje kao posledica stabilnih i trajnih obelezja licnosti i porodicnih cinilaca koji uticu na slabo razvijanje moralnosti. 49. porodici i socijalnim grupama i slabljenju ili kidanju socijalnih veza. 3. Antropoloska osnova paradigme socijalne kontrole je stav da se covek radja slobodan da krsi drustvena pravila i da je ljudska priroda sklona devijacijama. Zato se antropoloska pozicija kontrole naziva i mekani determinizam. neo-konzervatizam. jednostranosti i slabosti ovog shvatanja društvene devijantnosti su mnogo brojnije: 1. Paradigma socijalne kontrole uzroke kriminala i devijantnosti vidi u psiholoskim i porodicnim faktorima. Covek se mehanizmima vaspitanja socijalizuje kako bi ispoljavao ona ponasanja koja su prihvatljiva u drustvenoj zajednici. Teoreticari kontrolne paradigme smatraju da je devijantnost drugacija moralnost od dominantne. i što se naglašavaju njihove moguće manipulacije sa sredstvima moći. Jednacina ove paradigme glasi: slabija socijalna kontrola kriminala od drzave + neuspeh socijalizacije i slaba samokontrola pojedinca = vise devijantnosti i kriminala. 2. 3. Ova paradigma faktore drustvene devijantnosti i kriinala fokusira na pojedincu. Fenomenu devijantnosti i kriminala ovde se polazi od izgradnje nacina ili mahanizama prevencije i kontrole ovih pojava. Kako ce se ponasati zavisi od mehanizma socijalne kontrole koji su prisutni u zuvotu ljudi. Vrednost ovog shvatanja društvene devijantnosti je i u tome što se posebna pažnja posvećuje devijacijama vladajućih slojeva i državnih struktura. U praksi to znaci da devijantnost i kriminal proisticu iz neuspeha medjudejstva tzv. Jednostrana tvrdnja da su svi konflikti u društvu klasni konflikti i da se sve pojave mogu objasniti u svetlu tih sukoba. Ideja o kriminologiji kao delu rukovođenja društvom ili delu revolucionarnih snaga je čista utopija. Kontroverze. Ova paradigma se opisuje kao desni realizam. prirodnih i unutrasnjih sankcija. antropološki.

discipline i kontrole ponašanja. a naročito ne onaj koji ima konstitutivne i psihopatološke korene. Teoreticari ove paradigme kazu da roditelji. On smatra da ova teorija najbolje objašnjava krivična dela protiv ličnosti i protiv imovine. Svako drustvo stvara i odrzava pravila koja su prihvatljiva drustvenom poretku ili vladajucim normama i vrednostima. racionalizacija za smanjenje napetosti. U socijalno-psihološke pokretače devijantnosti Rekles izdvaja nagone. želju za zadovoljstvima. Cilj Reklesa je da dođe do osnovnih komponenti regulisanja konformističkog ili normativnog ponašanja. usmerenost ka cilju. Konformizam je rezultat delovanja okruzenja coveka na njegovo ponasanje. Novi desni realizam blizak je stavu filozofa Dzeremija Bentama koji coveka vidi kao racionalno bice kojim vlada hedonisticka zelja i tvrdi da u kontroli kriminala treba upotrebiti bol kada se sramota pokazuje nedelotvornom. motive. povoljna predstava o samom sebi. ograničene puteve društvenog uspeha. nemire. visok nivo odgovornosti. Volter Rekles je mišljenja da njegova teorija može imati dobre praktične implikacije u pogledu tretmana prestupnika i prevencije. 51. pobune. stvaraju otpornost na devijantnost i u isto vreme pospešuju usmerenost ka legitimnim društvenim očekivanjima. visok nivo otpornosti na napade. sposobnost da se pronađu substitutivna zadovoljstva. jačina ega. delinkventnu subkulturu. itd. efikasnosti nadzora. delovanja institucija kontrole. stepena pripadnosti pojedinca grupi i sredini a naročito porodici. U pogledu tretmana on smatra da je ova teorija validna u smislu dva ključna elementa njegove teorije: elementa . visok nivo tolerancije na frustracije. Teorija suzdržavanja Zatupnik teorije suzdržavanja je američki naučnik Volter Rekles. a u drugom trenutku zivota se moze okrenuti ka konformizmu i postovanju zakona. dobro razvijen super ego. unutrašnji i spoljašnji. naročito. Rekles polazi od stava da njegova teorija u isto vreme objašnjava i konformističko i devijantno ponašanje i traga za mehanizmima regulacije i kontrole ljudskog ponašanja. društvenih uloga pojedinca.u devijantnim i kriminalnim aktivnostima. osećanja inferiornosti. itd. unutrašnjih snaga kontrole i elemeneta u društvu ili spoljašnjih snaga kontrole i suzdržavanja ponašanja ljudi. anarhiju. policija i sud trose puno vremena i napora u kontroli ponasanja ljudi. Regulatori spoljašnje kontrole ponašanja ljudi nalaze se u socijalnom okruženju ličnosti i sastoje se iz: prisustva moralnosti u društvenoj sredini. itd. maloletničke delinkvencije. Kao posebno značajne socijalne pritiske koji mogu gurati pojedinca ka delinkvenciji Rekles navodi: siromaštvo. neprijateljstva. razočarenja. Unutrašnje suzdržavanje sastoji se od komponenti kao što su samokontrola. Ova teorija je bazično sociološka sa uvažavanjem faktora ličnosti. frustracije. Ova dva elementa. crkva. nemaštinu. jer Rekles konstatuje da njegove ideje ne objašnjavaju celokupan spektar devijacija i kriminala. Glavni problem za Reklesa je uočavanje elemenata u ličnosti ili tzv. nastavnici. status manjinske grupe. Rekles smatra da se posebna pažnja mora obratiti na pritiske koji mogu dovesti do devijacije a koji potiču iz spoljašnje sredine. dok je devijantnost posledica sloma okruzenja u kome se covek socijalizuje ili neuspeha samog procesa socijaliozacije. neke medijske sadržaje. porodične konflikte. agresivnost. itd.

2) pogodna meta – osoba ili objekat. Teorija rutinske aktivnosti Teoriju rutinske aktivnosti formulisali su Lorens Koen i Markus Felson. 2) tempo ili broj događaja u jedinici vremena. Treće i ključno za Koen-Felsonovu teoriju.ličnosti i elementa socijalnog okruženja prestupnika. da bi se desio neki npr. Pa tako. prosperiteta. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. Ako za Koena i . Ove korelacije ukazuju da. porast teških oblika kriminala u vremenu kada društvo beleži progres i razvoj može se tumačiti upravo kao posledica društvenog razvoja: tehnološkog razvoja. Felson i Koen žele da ispitaju na koji način prostorno-vremenska organizovanost društvenih aktivnosti ljudi utiče da neki pojedinci svoju sklonost ka kriminalu pretoče u delo ili akciju. Drugo. 2) prostora ili lokaliteta na kome se vrši delo. stopa zaposlenosti. 3) vremena (dana. broj kriminalnih dela po jednom danu u određenoj ulici. davanju podrške i novih i alternativnih životnih mogućnosti. povećanih radnih i životnih aktivnosti ljudi. nasilničko ponašanje. silovanja i ubistva. teških oblika kriminala. Ona bi se mogla opisati kao kontrolno-ekološka teorija jer se zasniva na konceptima ekološkog shvatanja devijacija i kriminala. Felson i Koen nude nekoliko objašnjenja u formulaciji svoje teorije i odgovoru na pitanje odakle potiče stalno povećanje nasilničkog kriminala: Prvo. razvijanje novih životnih ciljeva. može operacionalizovati i u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije jer se u praksi rano uočavaju deca čije je suzdržavaje slabo: sa tom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti. i 4) osoba ili objekta koji predstavljaju predmet kriminalnog napada. tretman ličnosti bi podrazumevao izgradnju i ojačavanje ega. Motiv za formulisanje ove teorije Koen i Felson pronalaze u korelaciji statističkih pokazatelja društvenog razvoja (npr. Teorija suzdržavanja se. stope siromaštva) i stopa tzv. Po Felsonu i Koenu istraživači kriminala najčešće su se fokusirali na prostornu analizu stopa ove devijacije dok su retko uzimali u razmatranje vremensku strukturu krivičnih dela. stope kriminala beleže konstantno povećanje. i 3) odsustvo zaštite ili zaštitnika koji su sposobni da spreče prestupe. treba pretpostaviti da kriminal nije posledica društvenog sloma nego društvenog napretka. sati) u kome se delo odvija. razbojnički ili nasilni akt potrebno je da se ispune tri minimalna kriterijuma: 1) motivisani prestupnik – pojedinac koji ima kriminalne sklonosti ali i mogućnosti da ih ostvari. itd. u društvu postoji neprestana borba između ljudi za ograničene resurse. Kriminalne aktivnosti su u stalnoj međuzavisnosti sa organizacijom svakodnevnih i uobičajenih ili rutinskih aktivnosti ljudi u društvu i sredini u kojoj se kreću. u isto vreme. nivoa slobode. žrtva i prestupnik su uvek u međusobnoj zavisnosti i interakciji. ističu da za razliku od mnogih kriminoloških teorija oni ne ispituju zašto su pojedinci ili grupe naklonjeni kriminalu nego uzimaju sklonost ljudi ka kriminalu kao unapred datu. Koen i Felson smatraju da izostanak bilo kojeg od ova tri elementa može uspešno da spreči razbojnički čin. 52. važnije je ukazati na rizike od kriminala koji prete čoveku u savremenom društvu nego dati odgovor o uzrocima. iako se bitno poboljšavaju uslovi i kvalitet života ljudi. svaki kriminalni akt se odvija u četvorouglu: 1) samog događaja ili izvršenja krivičnog dela. jesu sledeća: motivacija za kriminal je data iz obeležja ljudske prirode i nju ne treba posebno tumačiti. kao i na jačanju socijalnih elemenata suzdržavanja koji su prisutni oko deteta. 3) tajming ili koordinacija različitih aktivnosti koje su manje-više međuzavisne kao što je koordinacija prestupnikovih ritmova i ritmova žrtve. školovanja ljudi. porodičnih prihoda. kao što je npr. teških oblika kriminala. Polazišta ove pretežno kriminološke teorije koja je usmerena ka objašnjenju tzv. kriminal se odvija u određenom vremenu i prostoru. Vremenska struktura društva pa i društvenih pojava kao što je kriminal ima tri komponente: 1) ritam ili pravilan perioditet u kome se dnevni događaji odvijaju: tako da neko ko želi da izvrši krivično delo mora da prati ili da bude “paralelan” sa dnevnim aktivnostima potencijalne žrtve. kao što su razbojništva. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika jeste socijalni i pedagoški rad na uspostavljanju njegovih društvenih veza. po Reklesu.

Koen i Felson nude nekoliko objašnjenja zašto je to tako: Rutinske. 1979). Džon Brajtvejt naslanjajući se na neka istraživanja o efektima hapšenja na mlade prestupnike utvrđuje da je za njih najvažnija posledica hapšenja bila u osećanju da će izgubiti ugled u porodici i mikro-sredini u kojoj žive („šta će moja porodica misliti o tome“). Četvrto. Aktivnostima van kuće ljudi postaju pogodne žrtve koje su tada lišene sposobnosti da se odbrane od napada. Koen i Felson smatraju da se sistem krivičnog prava. kao što je krivična sankcija. brzina i strogost krivične sankcije jesu slabiji od mogućih nagrada i dobitaka koji se stiču kriminalnim aktima. samačkih domaćinstava. zasposlenosti bračnih partnera dovodi do toga da mnoge kući i mnogi stanovi ostaju prazni tokom dana a nekada i noći a samim tim i lišenja mogućnosti da se zaštite od razbojničkih napada (lake i dostupne mete). U naročitom su riziku osobe koje žive same jer su i pogodnije mete i imaju manju šansu da se zaštite u odnosu na osobe čije su dnevne životne aktivnosti vezane za grupu. Zbog toga je savest mnogo jače oružije . mogu da uvećaju i mogućnost činjenja razbojničkih prestupa. polazi od ideje da formalne sankcije ili kazne. nemaju snažan efekat na prestupnika kao što to ima neformalna kazna u vidu unutrašnjeg osećaja stida pred bliskim ljudima u okruženju. Povećane aktivnosti i kretanje ljudi u savremenom društvu izražava se i u povećanju broja susreta pojedinca sa nepoznatim osobama ili broju izlazaka iz kuće. Koen i Felson zaključuju da je “ironično ali istinito” da isti faktori koji povećavaju mogućnost uživanja u životnim zadovoljstvima. ključni u prevenciji kriminala. Razlog tome treba tražiti u povećanju pogodnih prilika za činjenje razbojničkih prestupa ali i u smanjenju osećaja rizika za prestupnike od delovanja kontrolnih institucija jer se pokazuje da izvesnost. Felson.Felsona nije sporno da će uvek biti motivisanih prestupnika. koju je posebno razradio Džon Brajtvejt. zajednica i porodica pokazuju nedelotvornim u društvenoj kontroli kriminala. Zbog svega toga. stida i sramote od najbližeg okruženja.. Ovde se tema socijalne kontrole okreće pitanju da li strah od gubitka poštovanja ili statusa u sredini ima veći efekat na počinioca krivičnog dela nego mišljenje nosioca javne instititucije kao što je službenik državnog krivičnog pravosuđa. Nezamislivost zločina je manifestacija čovekove savesti ili super-ega. Tajming radnih ili školskih aktivnosti i aktivnosti u slobodnom vremenu mogu da budu od centralnog značaja za objašnjenje stopa kriminala. Ova činjenica po Brajtvejtu govori u prilog tezi da su kaznena svojstva društvene kontrole kriminala (zvanična kazna ili sankcija) manje važna od neformalne ili moralizatorske sankcije koja u pojednicu „budi“ osećaje griže savesti. legitimne aktivnosti ljudi često stvaraju uslove i sredstva za činjenjenje prestupa tako što prestupnicima obezbeđuju pogodne mete kao što su imovina ili telesni integritet. što uvećava rizik od kriminala protiv ličnosti. Zato su problemi kontrole (bezbednost i zaštita osoba i objekata) i promena u dnevnim ritmovima i aktivnostima ljudi koje ne bi “išle na ruku” motivisanim prestupnicima. ono na šta treba obratiti pažnju jesu mete napada i zaštita od napada. Teorija reintegrativnog postiđivanja Teorija reintegrativnog postiđivanja. 53. svakodnevne. Dnevne aktivnosti mogu da utiču na lociranje ljudi i vlasništva kao meta na vidljivim i pristupačnim mestima u određeno vreme (Cohen L. Povećanje broja putovanja. Postojanje stida kao unutrašnjeg kontrolnog mehanizma ponašanja ljudi jeste ključno za razumevanje činjenice da su najteži oblici zločna nezamislivi najvećem broju ljudi.

2) Društveno ili javno postiđivanje nekih ponašanja podsećaju roditelje na širok opseg devijantnih ponašanja o kojima moraju da pouče svoju decu i na to da u socijalizovanju dece primenjuju lično sistematizovano postiđivanje kako bi deca izgradila moralnu savest. niti će imati izgrađenu savest. alternativna kazna) u velikoj meri može da preuzme ulogu socijalizacije koje obavljaju roditelji. proizvodi izražavanje krivice. Ipak. nesmotrena ponašanja (brza vožnja vozilom). Brajtvejt smatra da društva moraju sve više da se orijentišu na izgradnju unutrašnjih kontrola ponašanja ljudi umesto na sistem formalnog kažnjavanja kao što je krivično pravosuđe. Postiđivanje treba da bude alternativa krivičnom kažnjavanju jer okretanju stidu. upotreba droge i . stid odvraća od protivzakonitog ponašanja zato što je društveno odobravanje važnih osoba nešto što ne želimo da izgubimo. Kazna koju izriče sopstvena savest je moćnija od kazne sistema krivičnog pravosuđa. nestabilnost posla). Prvi je posledica ljudske prirode jer uvek postoji mogućnost da »savest izda svakog čoveka« Drugi razlog je što postoje određeni ljudi koji nikada nisu imali. Fenomen postiđivanja za Brajtvejta ima ključnu važnost kao društveni proces koji je garant porodičnog procesa izgradnje savesti dece. drugo.) ali i od žrtve. loše vladanje. Društveni procesi postiđivanja deluju u tri smera. Brajtvejt ostaje dosledan opštim idejama kontrolne paradigme kada tvrdi da mere spoljašnje socijalne kontrole moraju da budu uvek prisutne. izgradi odbojnost prema protivzakonitim postupcima. npr. 1) Postiđivanje daje sadržinu svakodnevnom procesu socijalizacije dece tako što obezbeđuje moralne pouke koja grade savest. Postiđivanje može da bude reafiramcija moralnosti prestupnika kada on izražava lično razočarenje i izvinjenje sredini i oštećenim ljudima za delikt koji je počinio. koji je smatrao da je izvinjenje postupak kroz koji pojedinac sebe razdvaja na dva dela: na deo koji je kriv za počinjeni prekršaj i na deo sebe koji ga odvaja od delikta. oni naglašavaju da je teorija niske samo-kontrole posebno podesna u objašnjenju zajedničkih osobenosti koje imaju maloletnička delinkvencija (krađe i telesne povrede). kao unutrašnjoj sankciji. 3) Društveno ili javno postiđivanje kao sankcija (tzv. 54. U vršenju uticaja na društvenu kontrolu stid deluje na dva nivoa: prvo. promiskuitetna seksualna ponašanja. Brajtvejt podseća na stav Ervinga Gofmana. Samo tako postiđivanje ima trajan efekat da.za kontrolu devijantnog ponašanja od kazne. stvara povećanu verovatnoću tendencije „okretanja“ pojedinca ka kriminalnom ili devijantnom ponašanju i da će ta verovatnoća naročito biti povećana ako postoje i pogodne mogućnosti da se učini neki kriminalni ili devijantni akt. teškoće u školi i poslu (izostanak i kašnjenje u školi. postiđivanje i pokajanje izgrađuje moralnu savest (»napade savesti«). Tu se radi o psihopatama koji se ne mogu uslovljavati stidom ili kažnjavanjem. kajanja i volje za traženjem oproštaja od bliskih pojedinica (porodice. tzv. naročito kod dece. Postoje dva dobra razloga za to. Ipak. To je ideja »krivičnog prava kao moralnog otvarača očiju«. Postojanje socijalizovane savesti može kompenzovati slabosti formalne socijalne kontrole. Teorija niske samokontrole Centralna (hipo)teza teorije slabe ili niske samokontrole Trejvisa Hiršija i Majkla Gotfredsona jeste da niska individualna samokontrola ponašanja u kombinaciji sa slabom spoljašnjom socijalnom kontrolom. Da bi postiđivanje kao oblik socijalne kontrole bilo efikasno njega mora da sprovodi čitava zajednica i to na primerima prestupnika koji su deo lokalnog života.

Samo-kontrola ponašanja neke osobe ne mora da bude uvek. ili slaba zaštita ljudi i imovine) 3) oštri pad svih vrsta devijacija i kriminala sa godinama starosti ljudi (što su ljudi stariji manje ih ima među počiniocima devijantnih akata). U tom smislu. Veći stepen samo-kontrole pomaže pojedincu da se odupre prolaznim ili trenutnim iskušenjima koji bi doveli do devijantnog. sa jedne strane i dugoročno negativnih konsenkvenci takvih ponašanja. Prva komponenta Hiršijeve i Gotfredsonove teorije jeste samo-kontrola. na primer. zdravstvene posledice upotrebe droge). na socijalno i porodično okruženje (npr. pre svega. Hirši i Gotfredson konstatuju da se njihova teorija bazira na tri važna istraživačka saznanja o uzrocima devijacija i kriminala: 1) značaju porodice u uzrocima delinkvencije 2) značaju (situacionih) mogućnosti da se izvrši devijantni ili kriminalni akt (npr. ljubav porodice i prijatelja ili čak kroz dobru sreću. agresivnost. tokom života. osoba koja ima izraženu nisku samo-kontrolu ponašanja može izbeći sklonost ka devijantnom ponašanju kroz važne ili inspirišuće živote mogućnosti kao što su dobar posao. Po njima. egoističnost. reakciju supruge na preljubu) ili na reakciju države (npr. Psihološka osnova samo-kontrole povezana je sa učenjem pozitivnih ili negativnih modela ponašanja. Snaga personalne samo-kontrole bazirana je na međudejstvu tri grupe faktora: društvenih ili socioloških. slaba državna socijalna kontrola. nijedno od ovih ponašanja nema specifičnu motivaciju već ih sve objedinjuje činjenica postojanja kratkoročnih dobitaka ili zadovoljenja. Biološki faktori uključuju. . odgovor krivičnog pravosuđa na krađu)“. sklonost ka rizičnim ponašanjima. sa druge strane. pojedinac sa snažnom samokontrolom ponašanja može u nekim situacijama izgubiti sampoštovanje i samo-kontrolu kroz uticaj spoljašnjih socijalnih događaja kao što su rat. Samo-kontrola se vidi kao sposobnost pojedinca da kontroliše sopstvene želje. neurohemijski disbalans ili druge fiziološke uticaje na normalni kognitivni proces. bilo u odnosu: na samog sebe (npr. gubitak veze sa porodicom ili prijateljima ili kroz druge snažne socijalno-stresne okolnosti. Hirši i Gotfredson daju i opštu definicije devijantnosti i kriminala i ističu da su devijantni ili kriminalni akti: „skupovi različitih ponašanja u kojima učesnik ignoriše dugoročno negativne posledice. No. bezosećajnost. Tipični pokazatelji snižene samo-kontrole ponašanja jesu npr. Sa druge strane. plahovitost. nepažljivost.porodično nasilje (zlostavaljanje supruge i dece). proces socijalnog učenja kroz koji dete od roditelja i drugih odraslih atoriteta uči kontrolu zadovoljenja sopstvenih želja (suzdržavanje). lako dostupne „mete kriminala“. iznenadna ili trajna ekonomska deprivacija. impulsivnost. Na primer. oštećenje mozga. različiti faktori poput ekonomskih ili individualno-situacionih mogu uticati na stepen samokontrole kod pojedinca kroz životni ciklus. stabilna zarada. Ključni društveni faktor uključuje. Takođe. hiperaktivnost. Različite devijantne akte povezuje činjenica postojanja dugoročno negativnih posledica koji su uzrokovani interakcijom tri međusobno povezana i uslovljena segmenta: 1) samo-kontrole ponašanja pojedinca 2) socijalne kontrole od strane porodice i društva i 3) pogodnih mogućnosti da se izvrši devijantni akt. izražena istom snagom. da odloži trenutno zadovoljenje i upravlja dugoročnim životnim koristima ili dobicima. individualnih ili psiholoških i bioloških.

Hiršijev i Gotfredsonov teorijski model pretpostavlja da nivoi samo-kontrole ponašanja pojedinca i socijalne kontrole mogu. na veze sa porodicom. Hirši vidi i iz razloga slabijih mogućnosti da izvrše devijantne akte jer karakter društvenog života žena je takav da se one manje izlažu rizicima i opasnostima nego što je to slučaj sa muškarcima. prevashodno. predisponirati nekog za devijantnost i kriminal Hirši i Gotfredson ističu da se devijantnost i kriminal „ne dešavaju u vakumu“. kao i očekivanja sredine od njegovih društvenih uloga. prijatelji. vaspitanje. susedstvom). U pogledu pola.). .). Socijalna uključenost se odnosi. socijalne uključenosti ili socijalnog kapitala u društvenim relacijama koje poseduje pojedinac. Manje prisustvo žena među devijantima. lakoću pristupa potencijalnim metama (imovina) ili žrtvama (osobe). prema porodici ili poslu. devijantnost roditelja ili slaba roditeljska sposobnost kontrole ponašanja deteta jesu bitni uzročni činioci delinkvencije mladih. društvene aktivnosti) u situaciji je da akumulira više socijalnog kapitala. susedstvo i sl. itd. Što su ljudi stariji povećava se nivo samo-kontrole ponašanja kao posledica vezanosti odraslih ljudi za posao.Nivo samo-kontrole je povezan i starošću pojedinca ali i polom. Postojanje socijalnog kapitala povećava mogućnosti pojedincu da uspešnije u životu ostvaruje svoje interese. Implikacije paradigme desnog realizma i kritička ocena paradigme desnog realizma Praktične implikacije paradigme „desnog realizma“ i njenih teorija socijalne kontrole i suzdržavanja su vrlo jasne. nepostojanje adekvatne zaštite imovine ili ljudi. Zato po Hiršiju oskudno roditeljstvo. što nije slučaj sa mladim osobama. socijalni kapital može biti povećan delovanjem roditelja u pogledu podrške i adekvatne roditeljske uključenosti u vaspitanje dece. zaposlenost i povezanost sa institucijama zajednice. Veza ideje socijalnog kapitala sa teorijom socijalne kontrole ogleda se u (hipo)tezi da nedostatak socijalnog kapitala ili socijalne uključenosti u institucionalizovane socijalne odnose jeste pokazatelj slabih društvenih veza pojedinca. žene imaju razvijenije socijalne mreže od muškaraca u porodici. 55. delujući zajedno. već da oni zavise od personalne samokontrole ponašanja koja utiče na to da li će pojedinac izabrati legitimna ili nedozvoljena ponašanja ali i od stepena društvene socijalne kontrole (porodica. pa iz tog razloga one su neuporedive manje prisutne među devijantima i izvršiocima krivičnih dela. prijatelji. Segment mogućnosti može uključivati npr. radnim obavezama i mikro-zajednicom (npr. Kriminal i brojni devijantni činovi se ne dešavaju u odsustvu mogućnosti da se učine. očekivanja ostvarivanja uloga i uključenost u međuzavisne socijalne mreže ima sprečavajući efeket u odnosu prema ispoljavanju devijantnih ponašanja. Pojednac koji je uključen u široke i međuzavisne socijalne mreže razvija obavezanost npr. Treći segment u produkciji devijantnosti jeste mogućnost da se učini devijantni akt. državni sistem reagovanja na kriminal i devijacije. Takođe. Postojanje obavezanosti. škola. posao. Druga komponenta je socijalna kontrola. verovatnoća da će devijantni akti biti otkriveni i očekivanje mogućih dobitaka od takvog čina uz percepciju o minimalnim rizicima. Hirši i Gotfredson smatraju da neformalna socijalna kontrola ima važniju ulogu za devojke i žene nego za dečake i odrasle muškarce. porodicu ili zajednicu ali i većih ekonomskih mogućnosti. tako da na njihova ponašanja snažnije utiču dejstva formalnih i neformalnih socijalnih grupa (npr. Pojedinac koji je integrisan u široke socijalne mreže (porodica. Jedna od najvećih vrednosti ove paradigme je dobra mogućnost operacionalizacije teorijskih ideja u praktične preventivne i tretmanske postupke. Na primer. Socijalni kapital odraslih pojedinaca moguće je uvećati kroz zdravlje. za decu. kao i uspostavljanjem snažnih veza dece sa socijalnim mrežama u zajednici. U konteksu ove teorije socijalna kontrola se određuje kroz snagu socijalnih veza. Ženski pol tokom socijalizovanja i roditeljskog vaspitavanja razvija veći stepen samo-kontrole ponašanja usled većih socijalnih očekivanja sredine i porodice. brak.

Za kontrolnu paradigmu može se konstatovati da njene teorije vrlo „logički zvuče“ u odnosu na objašnjenje npr. ova osnovna primedba je vrlo uopštena jer ne postoje niti paradigma niti teorija koja je uspela objasniti sve tipove devijacija. Hirši i Gotfredson smatraju da većinu devijacija zajednički karakterišu nespecifična motivacija i okolnost postojanja niske samo-kontrole. Osnaživanje socijalnog okruženja prestupnika usmereno je na rad u uspostavljanju porodičnih veština u pogledu socijalizacije i vaspitanja. koja imaju nizak nivo samo-poštovanja. zato što se u ranom detinjstvu i ranoj mladosti izgrađuje samo-kontrola ponašanja kroz procese socijalizacije. Prevencija zahteva i jačanje roditeljskih kapaciteta. koja pokazuju sklonost impulsivnom reagovanju na frustracije. Sa takvom decom treba raditi na jačanju ličnih komponenti u pogledu izgradnje samo-kontrole ponašanja i samopoštovanja. U tom smislu. kulturne interiorizacije moralnih normi i društvene motivacije ličnosti. Jedna od osnovnih primedbi jeste da se teorijama unutar ove paradigme ne može objasniti celina društvenih devijacija. itd. osnaživanje društvenih veza. situacione prevencije kriminala i devijacija sprečiti da se takvi akti dese. imovinskog i nasilnog kriminala. Prema ovoj vrlo politički uticajnoj paradigmi devijantnosti upućene su brojne epistemološke. No. Tretman ličnosti podrazumeva izgradnju i ojačavanje ega. vaspitne i obrazovane uloge roditelja. To su oni postupci čiji bi cilj bio otkrivanje tzv. itd. korporativnog kriminala. razvoj empatičnosti i samo-poštovanja. Jer jedna od ključnih teza ove paradigme je da slaba socijalna kontrola. U prevenciji je značajna uloga lokalne zajednice koja treba da osnaži procese konformizma i socijalne kontrole ponašanja preko programa koji omogućavaju što bolju integraciju mladih sa prosocijalnim okruženjem. metodološke. uličnog kriminala. upotrebe droga i tzv. jačanje obrazovnih i radnih kapaciteta. prihvatanje prosocijalnih modela ponašanja. Porodica treba da bude dobro integrisana u socijalne mreže i sa ojačanim socijalnim kapitalom kako bi imala preventivno dejstvo prema delinkvenciji. davanje podrške i otvaranje novih i alternativnih životnih mogućnosti i za pojedinca i za porodicu. Ipak. Međutim. Poruka ove paradigme je da u prevenciji kriminala i devijacija . mnoge druge devijacije ostaju teško objašnjive ovim teorijskim modelima – poput državnog kriminala.Paradigma socijalne kontrole i suzdržavanja može se operacionalizovati u pogledu prevencije maloletničke delinkvencije. slabe spoljašnje socijalne kontrole i dugoročno-negativnih posledica. huliganizam) ili prostitucije. dok npr. ideološke i teorijske primedbe. a naročito onih koji se tiču disciplinske. To se odnosi na preventivni dizajn okruženja objekata i ljudi. Paradigma socijalne kontrole i „desni realizam“ su izazvali veliku pažnju naučnika. političkog kriminala (npr. političara i praktičara. antropološke. faktora rizika u pogledu postojanja niske samo-kontrole ponašanja. bezbednost i zaštita vlasništva i imovine ili briga o ličnim dnevnim bezbedonosnim procenama kretanja i obavljanja aktivnosti. U te svrhe naročito je pogodna porodična terapija. koja su sklona rizičnim ponašanjima i koja pokazuju crte ličnosti u pogledu egoističnosti i agresivnosti. ovim teorijama se „zamera“ i prenaglašavanje značaja samo-kontrole ponašanja u uzrocima devijacija i kriminala. razvijanje novih životnih ciljeva. ova primedba je značajna u pogledu činjenice da različiti oblici devijacija imaju svoje specifične i posebne uzroke. terorizma). Naročitu pažnju zahtevaju deca koja pokazuju sklonost ka bezosećajnosti i bezobzirnim postupcima prema drugima. kontrolu agresivnosti i impulsivnosti. je ključni faktor uzroka maloletničke delinkvencije. Programi primarne prevencije delinkvencije maloletnika treba da se usredsrede na razvijanje boljih obrazovnih kapaciteta i ojačavanja konvencionalne moralnosti među mladima. Prevencija devijacija dece i mladih je osnova prevencije kriminala i devijacija odraslih. U pogledu tretmana ova paradigma ističe dva ključna elementa: element ličnosti i element porodice i socijalnog okruženja prestupnika. Mogućnost da se izvrši devijantni akt je jedna od najvažnih ideja ove paradigme što u preventivnom smislu znači da treba aktivnostima tzv. devijantnih subkultura (npr. Treba rano uočiti decu čije je suzdržavaje slabo. koja su nepažljiva i hiperaktivna. pre svega porodice. kao i to da samo-kontrola nije stabilna odlika pojedinca tokom života i da se ona može menjati.

Slično funkcionalizmu i ova paradigma polazi od ideje opšteprihvaćenih vrednosti i moralnih uverenja ne zanimajući se za pitanja stvaranja vrednosnog sistema i uloga društvenih moći u tom procesu. indikatori. moralnosti. rasnih i etničkih raznolikosti. samo-kontrole ili samoobuzdavanja ponašanja. U ideološkom smislu.) i subjektivne dimenzije (osećaj neslobode i sputanosti. već i humanim i socijalnim aspektima. voda. a konkretno definisanje i društveni odnosi zavisili od običaja. 56. kao i raznovrsni sadržaji. Paradigma socijalne kontrole u potpunosti odbija pozicije da ekonomske i političke strukture kao i raspodela društvenih šansi i mogućnosti ima bitnih veza sa produkcijom kriminala i devijacija. Pojam siromaštva Postoje veoma različite definicije i shvatanja. primarne ili početne devijantnosti: na primer. nedostatak dostojanstva i samouvažavanja i sl. Da bi se na adekvatan način mogao odrediti pojam siromaštva neophodno je prethodno razmotriti pojmove kao što su: beda ili apsolutno siromaštvo. nehigijena i prljavština. relativno siromaštvo. vaspitanja i konformizma kao činilaca koji čoveka odvraćaju od „skretanja“. Piter Tauzend daje jednu potpuniju definiciju relativnog siromaštva: situacije u kojima pojedinci. Paradigma socijalne kontrole kao ključni problem kapitalizma određuje kako taj sistem zaštiti od „gubitnika“ i devijanata i kako učiniti da se „dobitnici“ osećaju što bezbednije i bezbrižnije. Za određivanje pojma relativnog siromaštva koristi se kriterijum šire shvaćenih osnovnih potreba. Polazeći od ovih definicija.). Pod pojmom bede ili apsolutnog siromaštva podrazumeva se: „stanje ljudi kojima nedostaju sredstva za zadovoljenje njihovih osnovnih životnih potreba. vrednosti i odnosa moći različitih društava i država. Na teorijsko-praktičnom nivou teorije socijalne kontrole su vrlo ograničene u tumačenju tzv. Kako siromaštvo ima svoje objektivne (nedostatak sredstava. socijalizacije u porodici nego delovanje zvaničnih državnih sistema socijalne kontrole kao što policijske službe ili službe krivičnog pravosuđa. obuća. koji ovu pojavu ne posmatra jedino u njenim materijalnim. ne postoji univerzalna definicija niti ujednačeni standardi utvrđivanja i merenja siromaštva. super-ega. U teorijsko-kriminološkom smislu prigovori teorijama socijalne kontrole jesu da one ne uvažavaju dovoljno činjenice: postojanja različitih socijalnih klasa devijanata. izuzetno kratak životni vek. manjak mogućnosti za zadovoljenje ljudskih potreba i sl. To znači da oni koji žive u bedi nisu u stanju da obezbede ni osnovne životne potrebe. Postoje brojne devijacije koje su neracionalne i neisplanirane i to kod ljudi koji nikada nisu ispoljili nizak nivo samo-kontrole sopstvenog ponašanja. Ova teorijska poruka je u pogledu prevencije neobuhvatna i praktično manje realna. . Majkl Harington pod relativnim siromaštvom podrazumeva: situaciju u kojoj neki pojedinci ili porodice nemaju ni minimum uslova za zaštitu zdravlja.“ Miroslav Radovanović pod bedom podrazumeva: „nedostatak najneophodnijih sredstava za bio-psiho-socijalnu reprodukciju i opstanak čoveka i njegove porodice“. veoma visoka smrtnost odojčadi. U savremenoj stručnoj literaturi preovladava multidimenzionalni koncept siromaštva. Ovde se polazi od kapitalizma kao društvenog poretka koji nema „alternativu“ i koji se ne dovodi u pitanje. Paradigmi socijalne kontrole prigovara se u antropološkom pogledu veliki pesimizam u tumačenju ljudske prirode i njene sklonosti ka devijacijama. pitanja moralnosti. merila i tipovi društvene reakcije i odnosa prema ovom problemu. uticaja vršnjaka na delinkvenciju mladih i kulturne različitosti u devijacijama i kriminalu.). ishranu i školovanje. za stanovanje. pauperizam i novo siromaštvo. porodice i društvene grupe zbog nedostatka sredstava ne mogu da obezbede .. nepismenost i nizak opštekulturni nivo. može se reći da su najznačajniji pokazatelji bede: Nemogućnost zadovoljenja ni osnovnih bioreproduktivnih ljudskih potreba (hrana. standarda.. ova paradigma ima snažan konzervativni naboj jer se prevashodno zanima za održanje poretka i reda. to je njegovo razumevanje menjalo tokom istorije.suštinski značaj imaju procesi izgradnje savesti. ekološkoindividualnih razlika u kriminalu i devijacijama. beskućništvo. u tumačenju epizodnih ili neučestalih devijantnih ponašanja ili u tumačenju devijacija u kojima nema mnogo organizacije i racionalne sofisticiranosti u proceni da li izvršiti neki delikt ili ne.

Ovaj pristup ima takođe i pragmatičke ograničenosti. Međutim. Kritike ove definicije i koncepcije polaze od toga da je ona preširoka i da potencijalno obuhvata sve one koji nisu na vrhu socijalno-ekonomske hijerarhije. Pojam pauperizam označava „službeno ili zvanično priznato siromaštvo“. Pojmu relativnog siromaštva slično je tzv. učestvuju u odnosima i da slede običaje i stil života koji se očekuje od članova neke zajednice ili društva. socijalnih i kulturnih uslova za zadovoljenje osnovnih bioloških. pojam i koncepcija novog siromaštva nastaje u kapitalističkim državama da bi se označile socijalne prilike građana i porodica čiji uslovi života su u kvalitativnom smislu ispod životnog standarda društva u kome žive. Kao indikator relativnog siromaštva najčešće se navode: društveno beznačajne uloge i položaji. socijalna isključenost. marginalizacija i socijalna pomoć. Svaka država u svojim propisima uređuje i određuje šta se smatra siromaštvom kao uslov da se mogu koristiti određene socijalne pomoći. Tausend je smatrao da je moguće univerzalnim obezbeđivanjem određenog skormnog nivoa izvora obezbediti neophodno učešće građana u socijalnom. ono ne sadrži u sebi kršenje društvenih normi niti predstavlja društvenu opasnost već predstavlja društveno stanje pojedinca ili grupa a ne neki društveno neprihvatljiv tip ponašanja. obrazovnih i drugih ljudskih potreba i nedostatak uslova za razvoj i reprodukciju psihičkih i fizičkih sposobnosti i nedostatak uslova za produkciju i reprodukciju života. Karakteristike siromaštva i potkultura siromaštva Siromaštvo se ne posmatra kao devijacija u okviru klasičnih socijalno patoloških teorija. Može se zaključiti da se relativno siromaštvo ne vezuje samo za bazične potrebe čoveka već se posmatra u širem socijalnom kontekstu. U pitanju su: . 57. Uz sve ograničenosti ove definicije i koncepcije imaju i neke dobre strane jer ukazuju na iskrivljivanje slike siromaštva ukoliko se gleda fokus razvijenih zapadnih društava i na metodološke ograničenosti određivanja ove pojave jedino u dimenzijama materijalnih uslova života i ekonomskih parametara.ishranu i druge uslove života niti da učestvuju u aktivnostima koje su uobičajne ili prihvaćene od strane društva kome pripadaju. Imajući u vidu savremene pristupe i karakteristike siromaštva moguće je izdvojiti neke ključne elemente opšte definicije siromaštva pod kojom se podrazumevaju takvi uslovi života nekih pojedinaca i društvenih grupa koje karakteriše: nepostojanje ekonomskih. Nešto kasnije ovaj autor daje drugačiju definiciju relativnog siromaštva u kojoj siromaštvo ne posmatra kao nedostatak sredstava ili minimuma neophodnih potreba za ljudski opstanak već kao nemogućnost nekih pojedinaca ili grupa da obavljaju društvene uloge. odnosno subkultura siromaštva. Posebno se to odnosi na isključenje iz uobičajnih aktivnosti zajednice što upućuje na problem marginalizacije siromašnih. političkom i kulturnom životu zajednice. siromaštvo kao društvena pojava ima određene karakteristike koje ukazuju na to da ono istovremeno ima obeležja društvene devijacije i da predstavlja socijalni problem. Međutim. kulturnih. loši uslovi društvene promocije i psihologija i kultura. Kao indikator ovog tipa siromaštva koriste se najčešće: nedostupnost usluga i različitih institucija od kojih zavisi kvalitet života i standarda.novo siromaštvo. zdravstvenih. Pauperizam se najčešće određuje u odnosu na minimum sredstava neophodnih za održavanje fizičke egzistencije u odnosu na primanja zaposlenih ili prema materijalnom cenzusu pojedinca ili porodice. ali da ukoliko su oni ispod određenog praga prihoda onda „povlačenje ili isključenost iz aktivnog članstva u društvu postaju nesrazmerno naglašeni.

dok drugu polovinu čine trajno siromašni. 4. pothranjenost obuhvata strukturalne nedovoljnosti odnosno poremećaje u ishrani stanovništva. Oskar Luis je ispitivao siromaštvo metodama neposrednog posmatranja sa učestvovanjem i analizama životnih istorija siromašnih. pasivni. Luis je verovao da kada se kultura siromaštva jednom uspostavi ona teži samo opstajanju i reprodukovanju. Ova autorka je našla da je oko polovine pripadnika ove skupine kratkotrajno siromašna. višedimenzionalnost siromaštva – koja znači da je siromaštvo višeslojna pojava i da se ispoljava u činjenici da siromaštvo po pravilu prati postojanje adaptivnih devijacija tj.1. Nepismenost je posledica socijalne isključenosti iz uobičajnih društvenih odnosa i procesa. izvore da zakupe i plate stan ili žive u nehigijenskim i po zdravlje štetnim uslovima. što znači da deca siromašnih ne moraju neminovno da i sama ostanu siromašna. reprodukovanje siromaštva – koje označava zadržavanje i nepromenjenost uslova života siromašnih i njihovu nemoć da bitnije menjaju svoju ekonomsku i socijalnu poziciju usled čega dolazi do obnavljanja međugeneracijskog siromaštva. u ovom slučaju iz obrazovnog sistema. a pogotovo na jeziku dominirajuće kulture društva u kome žive. pogotovo što je društvo bogatije. Patriša Regls testirala je hipotezu o tome da li samoodržavajuća kultura siromaštva međugeneracijski prenošena zadržava svoje pripadnike u siromaštvu. trajna i stabilna društvena pojava pa tako uprkos razvoju i opštem bogaćenju ljudskog društva stalno postoji velika masa siromašnih naspram manjeg broja onih koji žive u izobilju. Nepismenost se izražava kao nesposobnost čitanja i pisanja na bilo kom. 58.onih koje se sastoje u kršenju normi radi prilagođavanja na postojeće uslove života pošto je to najčešće jedini način opstanka. da je oko 2/3 stanovništva Zemlje siromašno. Pogrešno je tvrditi da između siromaštva i drugih devijacija postoji direktna uzročna veza. beskućništvu i nepismenosti. Prva polovina ima sve šanse da se uz određenu podršku i promenu položaja istrgne iz siromaštva pa je to moguće i za neke siromašne u dužem periodu. pasivnost. Siromaštvo je samo plodno tle za nastanak i postojanje drugih devijacija. po pravilu u prenatrpanim objektima. Glad i pothranjenost su obavezni pratioci i indikatori siromaštva dok glad izražava nepostojanje sredstava da se obezbedi hrana neophodna za reprodukciju života. Neka istraživanja određuju beskućništvo kao situaciju u kojoj neki ljudi provode noć u improvizovanim skrovištima na javnim ili drugim mestima koja nisu stambeni objekti. 2. pothranjenosti. 5. Ključna obeležja kulture siromaštva su rezignacija. Beskućništvo se ne može jednostavno definisati. Odnosi se na to da je siromaštvo lako uočljiva devijacija i da nisu potrebne posebne istraživačke tehnike da bi se utvrdilo njegovo postojanje. On je zaključio da oni poseduju odvojen i drugačiji način života koji će opstati čak i kada siromaštvo bude eliminisano. Apsolutno siromaštvo prati nekoliko složenih pojava koje same za sebe predstavljaju problem iako su samo njegov najnegativniji pokazatelj. Teorije o siromastvu Izdvajaju se dve grupe kljucnih teorija o siromastvu: klasicne i savremene teorije o siromastvu . masovnost odnosno raširenost siromaštva – ona se pored ostalog izražava i sledećim činjenicama. Ovu pojavu on je označio kao kulturu siromaštva. postojanost – koja pokazuje da siromaštvo nije trenutna već naprotiv. Pored toga su testirane i mnoge zablude o siromašnima (da su lenji. Reč je o gladi. Neki autori proširuju pojam beskućništva na one ljude koji nemaju odgovarajuće uslove stanovanja. da 29 najsiromašnijih zemalja sveta imaju bruto nacionalni dohodak ispod 100 američkih dolara. neodgovorni). usmerenost pema sadašnjosti i osećanja fatalizma i nemoći. 3. razlike su veće i siromaštvo je uočljivije. društvena uočljivost – vidljivost siromaštva.

2. Simbolicki interacionizam . on je smatrao da se razvoj stanovnistva odvija po geometrijskoj dok proizvodnja hrane i ostalih zivotnih potreba i dobara raste po aritmetickoj progresiji. 7. zahvaljujuci jacanju gradjanske svesti i uticaju ideja i pokreta o ljudskim pravima principu socijalne pravde postaje posebno znacajna predpostavka ekonomskog i socijalnog položaja coveka u razvijenim savremenim drustvima. Teorija harmonizma je savremena teorija o siromastvu.ova teorija izrazava se kroz osnovnu ideju da drzava kroz socijalne programe utice na raspodelu jednog dela nacionalnog dohotka u korist siromasnih postizuci na taj nacin najmanje dva osnovna efekta”socijalni mir i princip socijalne pravde. Predstavnik je Vilfredo Pareto. klasnih odnosa i trzista. Egels je razvio metodologiju i izveo vise empirijskih istrazivanja i slicnih socijalnih problema. ciji je predstavnik Dzon Majnard Kejns. Prema tome. dok se istovremeno redistributivnim merama i putem socijalnih programa utice na ublazavanje socijalnih posledica trzisne ekonomije. 5. on smatra da se siromastvo. Smatraju d ace ekonomski razvoj kapitalistickog drustva zasnovan na trzisnim mehanizmima eliminisati siromastvo. Koncept siromastva u okviru drzave blagostanja . sto motivise na vece licno angazovanje i prihvatanje rada i pod nepovoljnim uslovima.Po marksistima. To znaci da postoji raskorak izmedju raspolozivih dobara i rasta stanovnistva. . politickih i socijalnih odnosa i mogu se eliminisati jedino radiklanim ekonomskim i politickim promenama. “siromasan”. Ova teorija ima rasisticku oreijentaciju. 4. 6 Funkcionalisticke teorije .polaze od stave das u neke drustvene uloge cenjenije. Siromastvo je neminovni deo drustvene podele uloga i statusa i cak ima svoju drustvanu funkcionalnost. odnosno bogatstvo javlja kao neminovna genetski uslovljena podela na elitu i siromasne. Na drugoj strani. pa time povlace i visi drustveni status. “pripadnik srednjih slojeva” is l. sto je opet buduca investicija za dalju proizvodnju. 8. Marksisticka shvatanja . a neminovan pratilac tog raskoraka su siromastvo I beda.ovaj pristup ukazuje na variranje znacenja siromastva u razlicitim istorijskim preiodima.1. ali i da treba kontrolisano da obezbedjuje socijalna davanja. Njihova kljucna ideja je da siromastvo posmatraju kao prolaznu pojavu koju je moguce eliminisati. Socijalni darvizam. koji su bili uvereni da je kapitalizam idealno drustvo. siromastvo je pre subjektivna nego objektivna cinjenica i opaza se jedino u stalnim poredjenjima i procenama sopstvene drustvene pozicije sa drugima i uz koriscenje mehanizma stigmatizacije i drustvenog etiketiranja: “bogat”. pa cak predlaze I primene represivnih metoda(npr sterilizacija i sl. Tvorac ovog shvatanja je Robert Maltus. Maltus se zalaze za moralno . da ne radjaju decu i da se uzdrzavaju od seksualnih odnosa. Nizak drustveni status pojedinca i drupe deluje stimulativno na one koji su iznad njih u drustvenooj strukturi da izbegnu siromastvo. vaspitanje koje ima za ciljda ljudi shvate da ukoliko nemaju uslove. od culture do culture i od grupe do grupe unutar istog drustva. Marks se vise bavio teorijskim utemeljenjem objasnjenja prirode i uzroka siromastva i njegovom neminovnoscu u uslovima kapitalistickih produkcionih odnosa. Prema ovoj teoriji neki ljudi se radjaju kao siromasni a drugi kao pripadnici razlicitih elita. U prvom slucaju rec je o interesima vladajucih struktura da se ocuva postojeci sistem ekonomskih i socijalnih odnosa. Kajns se zalaze za socijalna davanja koja smiuju tenziju siromasnih i time obezbedjuju normalno funkcionisanje drzave. Zacetnici ovih shvatanja i istrazivanja bili su sami klasici marksizma Marks i Engels. Laisser-faire teorija je klasicna liberalisticka teorija ciji su predstavnici Adam Smit i Dejvid Rikardo.) 3. Ovaj autor smatra da je osnovna funkcija dezave da obezbedi: ocuvanje svojine. siromastvo i dr socijalne protivrecnosti su inherentni prirodi ekonomskih. Maltuzijanstvo ili teorija spontanizma je radikalnija od predhodne.

socijalni i humani. koja samtraju da je siromastvo normalna pojava id a su siromasni samiza to krivi. Ankete zasnovane na ovom modelu sadrže na stotine različitih indikatora za svaki od 3 ključna aspekta životnog standarda. Indikatori i merila siromaštva Nemački ekonomista i statističar Engel pokušao je među prvima da definiše merne instrumente blagostanja i siromaštva. Drugi model koji ima multi dimenzionalni karakter predložen je od strane svetske banke u formi ankete o merenju životnog standarda. Indifrenetnost ili nezainteresovanost je reakcija tipicna za vecinu gradjanskih drustava. prevenciju sukoba i socijalni kapital. bez obzira na broj indikatora i njihov objektivni ili subjektivni karakter. posto je svaka osoba odgovorna za sopstvenu sudbinu. Libelaristicki odnos koji polazi od ideje da se niko ne sme intervenisati u slucajevima sirosmastva. infrastruktura. Unutar prve komponente prate se prihodi. 3. Engelovi koeficijenti korišćeni su često. ali je karakteristicna za XVII I XVIII vek. On je definisao liniju siromaštva koristeći udeo prihoda potrošenih na bazične potrebe posebno na ishranu u ukupnoj potrošnji domaćinstva. Među novim modelima merenja siromaštva koristi se i indeks siromaštva (model zasnovan na Jongovoj metodologiji) koji sadrži 3 osnovne dimenzije: materijalnu. Svaka od tri ključne kategorije izdeljena je na podkategorije. Prvi takav pokušaj predstavlja indeks humanog razvoja predloženo od strane UNDP (razvojni program UN) početkom 90ih. ukljucujuci i siromastvo. dok es predstavlja udeo troškova ishrane unutar ukupnih prihoda. stope nepismenosti i sl. humanu i socijalnu. Socijalna dimenzija se odnosi na jednakost polova. 2. . 60. Multidimenzionalne modele i načine merenja siromaštva obuhvataju razne dimenzije i aspekte siromaštva i sadrže veliki broj različitih kombinovanih indikatora. obrazovanje i upravljanje sredstvima za dostojan život. sto za posledicu ima odsustvo programa i projekta zastite siromasnih. ponekad modifikovani u praksi merenja siromaštva. Drustvena reakcija na siromastvo i siromastvo u Srbiji Postoje razliciti nacini drustvene reakcije na siromastvo 1. listu pogodnosti i listu socijalnih aktivnosti. Represija kao reakcija na siromastvo nije tipicna za savremena drustva. Taunsend je koristio kombinovane indikatore „životnog stila“ domaćinstva i „indekse lišavanja“ da bi pratio relativno siromaštvo. Zbog brojnih arbitrarnosti i nedostataka objektivnih merila za svaki od pojedinih pokazatelja sa liste ove ideje i njihova primena ozbiljno su kritikovani. U većini zemalja linija siromaštva izračunava se na osnovu vrednosti prihoda ili potrošnje po članu ili za celinu domaćinstva. odnosno siromaštva: materijalni.59. Obično se u tu svrhu koriste statistička istraživanja budžeta i potrošnje domaćinstva. Eventualno se dopuštaju supsidijarne mere poput porodične solidarnosti ili intervencija države putem socijalnih programa u korist onih koji rade. ukoliko se to posebno zahteva. Druga dimenzija obuhvata kategorije zdravlja. stope smrtnosti odojčadi i porodilja. Metode merenja siromaštva mogu se podeliti na jednodimenzionalne i multidimenzionalne. Ovi indeksi određeni na skali od 0 do 1 mere tri skupa indikatora: dugovečnost. obrazovanja i profesionalne obuke. Koristio je kombinovano tri vrste indikatora: listu potrošnih dobara. Tako je Oršanski polazeći od istog pristupa apsolutnu liniju siromaštva definisao kroz sledeću formulu: Z2=Cm/es U ovoj formuli Cm je cena prehrambenih artikala. dok se za svaku od ovih definišu posebni indikatori. snabdevanje vodom i poljoprivreda. Svaki indikator se skalira od minimalne do maksimalne vrednosti i tako omogućuje izračunavanje skupnih indeksa i ukupnog indeksa siromaštva. Ideje o relativnom siromaštvu i njegovim socijalnim i humanim aspektima uvele su u igru i druge indikatore među kojima pored ostalih prosečno trajanje ljudskog veka.

1 % stanovnista u 1990 god i 28. Kriminal i drustvene devijacije U klasicnim sociopatoloskim shvatanjima kriminal se uzima kao tipicni primer drustvene devijacije. sto znaci das u nedovoljna da bi se obezbedio i minimum uslova zivota ovog znacajnog dela stanovnistva. Ti rezultati pokazuju da je siromastvo u Srbiji 2000. Zajednicke karakteristike razlicitih devijacija. Treci element klasicnog shvatanja devijacija u krivicnopravnom . koji su smatrali da komunisticko drustvo moze u potpunosti da oslobadi coveka. kao i da su sluzbeno definisani sadrzaji materijalnog obezbedjenja siromasnih znatno ispod linije siromastva. Do slicnog saznanja nalazi se u materijalu Evropskog pokreta u Srbiji u kome je izracunato da je jedna trecina stanovnistva Srbije bila siromasna.4. domacinstva sa tri i vise izdrzavanih cclanova. na koje drustvo reaguje sankcijama. pored ostalog dosli su do saznanja da je 2000. 6. Kriminal je opsti za razlicite delove drustvenih devijacija. U praksi se odnos prema siromašnima najčešće uspostavlja kroz posebne programe borbe protiv siromaštva i još češće sistemima socijalne zaštite. 5. a time i sadrzaja kriminala.9 % u 1995god. Nepriznavanje postojanja siromastva je kada ideja nastalo u okviru koncepcija izmedju ekonomskog i socijalnog razvoja. viseclana domacinstva sa decom. 7. porodice industrijskih radnika. kao reakcija na siromastvo. programe ili projekte borbe protiv siromastva. koje imaju skupni naziv kriminal izviru iz prirode krivicnih dela. Ove cinjenice duguju se padu bruto drustvenog proizvoda i drugim vec analiziranim faktorima drustvenih kriza. U drugim istrazivanjima koriscena je minimalna potrosacka korpa per capita Svetskog programa hrane. Materijalni aspekt krivicnog dela tice se njegovog sadrzaja. Poredjenjem podataka istrazivanja u poslednjoj deceniji XX veka moze se zakljuciti da je siromastvo u Srbiji na karju veka bilo u stalnom porastu. dok pojedine zemlje ili asocijacije imaju posebne konvencije. nije zazivela u praksi i pre je predstavljala iluziju teoreticara komunizma.5 %. karakteristican je za kapitalisticke zemlje socijaldemokretske orijentacije u kojima se putem razlicitih programa utice na preraspodelu nacionalnog dohotka u korist siromasnih i preduzimaju specificni program prevencije i zastite siromasnih. Rec je o iluziji d ace drustveni razzvoj prosto sam za sebe eliminisati siromastvo. god. koja se sastoji u krsenju zakonski propisanih normi. Formalin aspekt krivicnog dela sastoji se u cinjenici da je krivicno delo ljudska aktivnost. onda kada se dostigne oderdjeni nivo ekonomskog i socijalnog blagostanja i eliminisu protivrecnost nasledjene iz predhodnog kapitalistickog sistema. pa samim tim da eliminise rezlicite vidove siromastva.visa linija siromastva. Najcesce se koristi tzv. kao indikator najnize linije ili apsolutnog siromastva. Ideja o dezalijenaciji. potrosacka korpa statistickog zavoda. Koristeci isti kriterijum grupa autroa je utvrdila postojanje 38. 61. Utvrdjeno je da siromastvo vise pogadja urbano nego ruralno stanovnistvo. god nesto vise od trecine stanovnistva zivelo ispd vise linije siromastva. Tako je Posarac nasao da je ispod vise linije siromastva u Srbiji zivelo 14. Svako krivicno delo ima formalin i materijalni aspekt preko kojih se ispoljava sustina kriminala kao devijacije. Vecina koncepcija nastala je u okviru delatnosti specijalizovanjih agencija Ujedinjenih nacija. god bilo duplo vece nego 1990. kojima je zajednicko krsenje pozitivno-pravnih normi ponasanja. postojanje koncepcija i posebnih programa borbe protiv siromastva. tako da se u malobrojnim istrazivanjima ovog problema koriste razlicita merila. Materijalni aspekt kriminala sastoji se u ugrozavanju odredjenih drustvenih vrednosti koje su zakonom zasticene kao posebno drustveno znacenje. najmladje i najstarije kategorije stanovnistva. da su u vecem riziku da postanu siromasni ili su to vec realno nezaposleni. Socijalni reformizam. U Srbiji ne postoji zvanicna linija siromastva.

neke opste humane vrednosti 3. U uzem smislu ovaj pojam obuhvata sva registrovana i sankcionisana krivicna dela na nekoj teritoriji i u odredjenom vremenskom preiodu. Njihovi izvrsioci se uzimaju na odredjenu krivicnopravnu odgovornost i podlezu odgovarajucim sankcijama i merama za njihovo izvrsenje. zbog cega se najcesce ipak pribegava pravnim definicijama. smatraju se i pravno tretiraju kao njen kriminalitet za to vreme. Nailazi se na brojne rasparve i razlicite definicije i shvatanje kriminala. koji je uvek manji u odnosu na kriminalnu praksu. koja pripadaju tim pojedincima. dok u osnovi izrazava i stiti interese vladajucih struktura i slojeva. predstavlja glavni problem u definisanju sadrzaja kriminala. ne sme se izgubiti iz vida cinjenica da krivicno zakonodavstvo samo jednim delom stiti neke opste drustvene vrednosti. kao posledica drustvenog kretanja i promena drustvenih vrednosti. gradjanska. licna. Iako je kriminal tipicna devijacija sa aspekta klasicnih teorija. da se u 40% slucajeva n epokrene krivicni postupak id a se u 20 do 30% slucajeva ne izrekne nikakva sankcija. raznim drustvenim organima i organizacijama kao i drustvu uzev u celini. imovinu 4.pravni i politicki system 2. Postoji znacajna razlika izmedju broja ucinjenih i prijavljenih krivicnih dela na jednosj strain. Poznato je da se i kriminalna politika menja id a to utice na sluzbeno i ortodoksno pravno reagovan kriminal. da li je prema njima pokretan krivicni postupak i izrecene sankcije ili ne. U sirem smislu. od posledica savremenog tehnoloskog razvoja 6. drustveno. Takodje e poznato da se ostrica maca pravde cesce obrusi na marginalizovane i siromasne drustvene slojeve nego na pripadnike vladajucih.smislu cini drustvena reakcija na takva ponasanja i ona se ispoljava u vidu razlicitih krivicnih sankcija. Promenljivost drustvenih normi. Milutinovic na sledeci nacin definife kriminal: Sve one aktivnosti koje ugrozavaju u odredjenom vremenskom razmaku pojedina lica ili pak dobra . javljaju se ona shvatanja koja pod kriminalom podrazumevaju ona drustveno stetna i neprihvatljiva ponasanja koja su registrovana od strane odgovarajucih drzavnih organa. bez obzira na to da li su vinovnici poznati ili ne. i pokrenutih krivicnih postupaka i izrecenih sankcija na drugoj. mocnih i bogatih struktura drustva.u materijalnom i moralnom smislu. do shvatanja se pod kriminalom podrazumevaju svi ozbiljni vidovi krsenja drustvenih normi. ekonomska. Pojam kriminala moze se definisati u uzem i sirem smislu. Poseban problem u definisanju kriminala predstavlja definisanje njegove drustvene opasnosti. ekonomski system 5. socijalna i dr prava ljudi. savremeno krivicno pravo najcesce stiti: 1. Izmedju ova dva ekstremna shvatanja. Oni se krecu od insistiranja na cisto pravnim definicijama. N aosnovu ovoga se moze zakljuciti da je tamna brojka kriminala velika id a to iskrivljuje sliku o drustvenim devijacijama. odnosno pitanje granice kada neko ponasanje pojedinca znacajno ugrozava neki vrednosni i normativni poredak. a koje su inkriminisane u vazecim kaznenopopravnim normama jedne zemlje. . bez obzira na to da li su pocinioci znani i da li su prema njima izrecene sankcije. Neke procene govore o tome da veliki broj krivicnih dela ostane neotkriven. kriminal se odnosi na sva ponasanja kojima su prekrsene krivicnopravne norme.

3.62. lokalni model organizovan od strane etnickih grupa 3. Ove klasifikacije imaju prakticnu namenu na zakonskim klasifikacijama krivicnih dela upojedinim zemljama. koji podrazumeva ponavljanje krivicnog dela iste vrste. krm. poluorganizovani. Obicno se razlikuju dve podvrste povrata: opsti povrat. ali najcesce obuhvataju:nelegalnu prodaju i promet oruzja. monopolistickoj kontroli i uticaju. konspirativni siroko rasprostranjen model 2. Zahvaljujuci ovome najcesce se klasifikacije kriminaliteta vezuju za krivicna dela. Ovaj vid kriminaliteta cesto ukljucuje odredjene segmente vlasti i poslovnog sveta. Postoje i krivicnopravni kriterijumi za definisanje recidivizma i oni se koriste prilikom izricanja krivicnih sankcija. Organizovani kriminal ima veoma dugu istoriju. Sadrzaj ovih kriminalnih aktivnosti su sve raznovrsniji. Poseban vid organizovanog kriminala prestavlja kriminalni sindikati ili udruzenja. odnosno za sustinske sadrzaje vrednosti koje se stite krivicno-pravnim sistemom. koje nemaju stalnu strukturu vec se sastavljaju popotrebi. koje imaju visoku potraznju. . kojim su obuhvaceni svi pravosnazni osudjeni izvrsioci krivicnih dela i recidivizam. cijia se delatnost zasniva na vrhunskoj tehnologiji i organizaciji na principima poslovnih subjekata. Neki autori izdvajaju kao poseban tip organizovanog kriminala preduzetnicki kriminal. predstavlja vecu drustvenu opasnost. visokim ekonomskim interesima. stim sto ima kriminalne delatnosti omogucavaju ostvarivanje vrlo visokih prihoda. Prema tipu i karakteru organizovanosti criminal se obicno razvrstava u sledece grupe: 1. se rzalikuje od ostalog kriminala uglavnom po svojoj hijerarhiskoj strukturi. Po misljenju Albanezea. seksualnih i drugih delikata. kojim se oznacava ponavljanje krivicnog dela druge vrste u odnosu na krivicna dela za koje je neko osudjen prvi put i specijalni povrat. zavisnosti na primeni razlicitih vidova sile. Organizovani kriminal Org. visoko strukturirana kriminala udruzenja u Americi javljaju se u 3 osnovna tipa: 1. pogotovo istorodnih. neorganizovani koji obuhvata najcesce situacione i jedan broj polu profesionalnih kriminalaca. privrednog. odnosno krvnih. Najopstija podela kriminaliteta je na primarni. sto je i logicno imajuci u vidu postojanje i promenljivost razicitih sistema krivicnog prava i sankcija. koji krivicna dela cine sami i ne pripadaju nikakvim organizacijama niti su udruzeni sa drugima 2. otpornoscu na standard metode i mere suzbijanja kriminala. posto se smatra da ponavljanje krivicnih dela. Ova druga vrsta povrata smatra se drustveno opasnijom zbog indikacija specijalizacije u kriminalu. politickog. U praksi pa i u teoriji najcesce se izdvajaju neki vidovi kriminala poput imovinskog. koji podrazumeva ponavljanje dela. koriscenjem korupcije i drugih sredstava da se izbegnu sankcije i. iznda svega. preduzetnicki tip Organizovani kriminal karakterise relativno stabilna struktura i hijerrarshijska organizacija sa ustaljenim jezgrom i vodjstvom i podelom “posla” prema specijalizovanim sposobnostima. Opsta klasifikacija kriminala Postoje neke opste prihvacene klasifikacije kriminala. promet naftom i drugim derivatima i preprodaju i nelegalni opsti plasma roba. organizovani kriminal 63. koji se javlja u okviru razlicitih ad hoc grupa ili bandi.

politickih i drugih podela. Prema tome. politickih i drugih drustvenih odnosa najbolje se vidi na primerima ilegalne proizvodnje i narocito prometa oruzja. povezanost sa organizovanim kriminalom unutar pojedinih drzava i 6. veza sa tzv zdravom ekonomijom. tako da se savremeni imovinski kriminal. kao sto prate i slicne poslove u okvirima pojedinih drzava. socijalnih. Korupcija i mito medjunarodnim ekonomskim odnosima i posebnom prilikom realizacije velikih privrednih poslova postaju sastavni deo medjunarodnih ekonomskih odnosa. uslovljenost prirodom ekonomskih. Koliko je medjunarodni kriminal mocan. snaga medjunarodnog kriminala lezi u sledecim cinjenicama: 1. Obicno se imovinski kriminal vezuje za nize drustvene slojeve i radnicku klasu (kriminal plavog okovratnika). neposredna povezanost sa interesima vladajucih drustvenih si institucija drzave i druge javne vlasti i medjunarodnih ekonomskih i politickih krugova 5. odnosima sa savremenim svetom 3. u sirenju kriminalnih delatnosti pojedinih udruzenja preko granica mnogih zemalja i 2. Medjunarodni kriminal naslonjen je na ekonomske. proizvodnje i prometa droga. ne vezuje jedino za siromasne i potrebu prezivljavanja. politickih i drugih odnosa na medjunarodnom planu stvorila je sve nsazniju strukturu medjunarodnog kriminala. Neki od savremenih istrazivaca kriminala (Shulley1981) smatraju da je porast kriminala direktno vezan za sveukupni razvoj i modernizaciju. visoka organizaciona i tehnoloska opremljenost i preimucstvo nad organima i sluzbama drustvene reakcije 4. kockanje i kockarske igre. jer su poznate mnoge politicke aafere i povezivanje pripadnika politickih struktura. trgovine sirovinama i posebno energentima. uz uspostavljanje velikih drustvenih nejednakosti. cesto je povezan sa politickim. ukljucen kapital i dobit od ovih aktivnosti 2. udruzivanje i podela “posla i teritorija” razlicitih kriminalnih grupa. neposerdno inkorporiran u prirodu medjunarodnih i nacionalnih ekonomskih . politickim i dr. vec za “relativno . sto ga cini posebno mocnim i opasnim.Organizovani kriminal u savremenom svetu zadrzava vecinu svojih tradicionalnih formi. ukljucujuci i pornografiju. Imovinski kriminalitet i kriminalitet belog okovratnika Imovinski kriminalitet je najrasireniji vid kriminala i sastoji se u razlicitim nacinima dolazenja do materijanih vrednosti. medjunarodni terorizam is l. Organizovan i savremenom tehnologijom opremljen medjunarodni kriminal svojim metodama i sredstvima ide ispred spremnosti. nejednakosti i sukoba u savremenom svetu. sto cini efikasnost drustvene reakcije jos manje mogucom i efikasnom. Njegov medjunarodni karakter se izrazava u najmanje dva vida: 1. predstavnika vlasti i legalnih korporacija sa kriminalnim organizacijama i udruzenjima. Opsta kriminalizacija ekonomskih. politicke i druge interese nosilaca ekonomske i politicke moci najrazvijenijih zemalja i cesto je samo derivate tih odnosa. velika profitabilnost. kao povezivanje. krm. ali se sve vise oblikuje kao medjunarodni. organizovanosti i opremljenosti policije i drugih organa sprecavanja i borbe protiv kriminala. prostotucija i usluznim delatnostima vezanim za seksualne devijacije. Org. 64. Problem je jos slozeniji zbog toga sto su medjunarodni i nacionalni kriminalni sindikati najneposrednije povezani i u sebe inkorporiraju prestavnike ili institucije ekonomske politike i druge vlasti.

ugrožavanja ili zloupotrebe ljudskih prava i sloboda. koji zloupotrebljavaju svoju političku moć i često mehanizme vlasti i države. radi očuvanja političke ili neke druge moći. na osnovu. privredni kriminal. pored objektivne prirode političkog kriminala. kriminal drzavnih cinovnika – policijska brutalnost. zlostavljanje ljudi. Moglo bi se zaključiti. U kriminologiji se kriminal belog okovratnika nekada svrstava u siru grupu kriminala vezanog za zanimanje. zahvaljujuci drustvenoj moci ovih drustvenih struktura. povrede ljudskih prava. odnosno motivi zbog kojih neki građani ugrožavaju i napadaju neki politički poredak. Ideja je potekla od Saterlenda koji je zeleo da skrene paznju na uticaj socijalnih nejednakosti na tipove kriminala kojima se cesce bave neki delovi drustvenih struktura id a ukase na neke idove i ne podlezu drustvenoj reakciji. politički kriminal obuhvata sve vidove osujećenja i izvitoperenja ljudskih sloboda i univerzalnih prava. Politički kriminal Malobroje su studije i naučne rasprave o političkom kriminalu. pravnika. da postoje različiti vidovi i sadržaji političkog kriminala u svakom društvu i pored teškoća oko univerzalnog definisanja njegove suštine i manjkavosti onih definicija koje se vezuju samo za njegove materijalno-pravne i formalne aspekte. koji se po svojim krajnjim ciljevima ne razlikuje sustinski od potonjeg. U širem smislu. posebnu važnost dobijaju različiti vidovi ograničavanja. profesora i individualni okupacioni criminal od strane zaposlenih u nekim firmama 65. manje više. U savremenim uslovima otvara se pitanje ne samo koji su sadržaji političkog kriminala. Zbog toga je naučno opravdavanje da se kao kriterijum postojanja ovog vida kriminala koriste indikatori ugrožavanja i osujećivanja univerzalnih ljudskih sloboda i prava.lisavanje”. profesionalni – koji cine visokoobuceni pojedinci poput lekara. a ko su žrtve? Sve je više onih sadržaja političkog kriminala čiji su nosioci predstavnici vladajućih političkih i drugih struktura. već i ko su njegovi nosioci. izgrađenih međunarodnih standarda. bankarskih ili slicnih institucija. socijalna. U užem smislu ovaj pojam obično obuhvata one akte kojima se sprečavaju ili ugrožavaju političke slobode i prava građana. Kriminal belog okovratnika se obicno analizira u opoziciji prema kriminalu nizih klasa. Grin definise okupacioni kriminal kao “zakonom kaznjivo delo pocinjeno koriscenjem mogucnosti koje nudi neko legalno zaposlenje”. odnosno zelju da se po svaku cenu postigne materijalno bogatstvo. Osnovna teškoća sa definisanjem političkog kriminala utiče na to da se ovaj pojam retko koristi tako da su češće u upotrebi različite opisne definicije.okupacioni kriminal. Do razvoja građanskih i demokratskih drušava. uključujući ne samo politička već i ekonomska. postoje i njegova etiološka i subjektivna strana. dok se imovinskim kriminalom pretezno bave pripadnici nizih drustvenih slojeva i po neki pripadnik srednje klase. odnosno funkcionisanja države. U savremenim društvima. U okviru ovakvog pristupa izdaja je bila tipično krivično delo političkog kriminala. U parvnoj i kriminoloskoj literature obicno se iz imovinskog kriminala izdvaja tzv. Razvoj ljudskih sloboda i prava otvara nove dimenzije političkog kriminala koje obuhvataju sve one aktivnosti kojima se osujećuju ili ugrožavaju i zloupotrebljavaju ljudska prava i slobode. On pod kriminalom belog okovratnika svrstava kriminalne aktivnosti drustveno uvazenih osoba visokog drustvenog statusa u okviru njihovih profesionalnih delatnosti. odnosno počinoci. Mozda je razlika i u tome sto se privrednim kriminalom obicno bave izvrsni ili drugi namestenici privrednih . Ovaj autor razvrstava okupacioni kriminal u nekoliko podgrupa: organizacioni kojim se na razlicite nacine ugrozeni zaposleni u preduzecima i drugim organizovanim ustanovama. pod političkim kriminalom podrazumevalo se svako spoljašnje ili unutrašnje ugrožavanje stabilnosti nekog poretka. . kulturna i druga. koje određuje krivično pravni sistem neke države. Nije zbog toga slučajno što zaštita od političkog kriminala ima i svoje međunarodne dimenzije u vidu razvoja međunarodnih standarda i kontrole ostvarivanja univerzalnih ljudskih prava i sloboda.

. tako da se sreće veliki broj tipologija kriminalaca. te ne bira sredstva da bi ostvario svoje interese i kojima su porivi u prvom planu a ne društvene norme. koji je teorijski posebno sporan zbog nepostojanja testova za merenje emocionalne nestabilnosti. 2. neadekvatan tip kod kojeg je kriminalno ponašanje vezano za potrebu uživanja. ali specifičan po niskom obrazovnom i kulturnom nivou. Tipologija kriminalaca Postoje različite klasifikacije kriminala. 10. sugestibilan – pasivan tip koga karakteriše slaba ličnost i povodljivost zbog kojih olako ulazi u različite vrste kriminalnog ponašanja. porive i mogućnosti. 7.66. agresivan. kao psiho-socijalna osobina ličnosti dovodi do agresivnosti i pokretanja kriminalnih aktivnosti. razuđenu tipologiju kojom je obuhvaćeno 15 karakterističnih tipova kriminalaca. 4. vrste kriminalne aktivnosti i ličnih osobenosti. koja odlikuju skitačke navike i visoka prostorna pokretljivost radi bavljenja kriminalom. Jedna grupa autora stvorila je. nomadski tip. koji je u osnovi blizak primitivnom tipu. hedonistički tip ili bespomoćan. nezreo. koji počiva na nesposobnosti prilagođavanja nekih odraslih osoba društvenim okolnostima. neadaptirani mladalački tip. primitivan tip. 13. koji u središte svih odnosa i aktivnosti stavlja svoje ja i interese. neetički tip. 6. kod koga su nezrelost i neprilagođenost izvor kriminalnog ponašanja. koji krivična dela čini pod dejstvom alkohola. mada se ovo psihičko stanje javlja kao pratilac nekih vrsta kriminalnih aktivnosti. 8. nezreo. agresivan. 11. shvata posledice svog dela. 3. koji se odnosi na nezrele i osobe nesposobne da usklade svoje želje. polazeći od psiho-socijalnih kriterijuma. egocentrični tip. 9. inferiorni tip. pa je kriminalno ponašanje posledica tog nesklada. U pitanju su: 1. agresivan. 12. prilagođen niskim kulturnim standardima. 5. antidruštven tip – kod kojeg je odlučujuća karakteristika agresivno ponašanje usmereno protiv društva i nekih zajedničkih društvenih vrednosti. što je odlučujući uzrok njihovog kriminalnog ponašanja. s tim što postoji mogućnost da se on odgovarajućom socijalizacijom promeni. pod uticajem alkohola. ali ima vrlo niske društvene aspiracije. nije sposoban da uspostavi vezu između svog ponašanja i društvenih vrednosti i ne shvata težinu posledica svojih dela. neadaptirani odrasli tip. kod koga inferiornost. koji se ponaša i reaguje primitivno. emocionalno nestabilan tip.

pokušavajući da nadoknade nedovoljne i nestabilne prihode ili da poboljšaju životne uslove i standard. najčešće osuđivani na kraće vremenske kazne. Osnovni tipovi su profesionalni. retko se bave razbojništvom i preduzimaju sve mere da ne bi došli u situaciju da upotrebe silu b) džeparoši koji su visoko specijalizovani za džepne krađe. e) profesionalni šverceri. Sa aspekta društvene opasnosti oni čine krivična dela. poluprofesionalni i situacioni kriminalci. U poluprofesionalne kriminalce spadaju: a) sitni lopovi koji vrše krivična dela protiv imovine manje vrednosti. b) preprodavci i prodavci ukradene robe. Grupi profesionalnih kriminalaca pripadaju najčešće sledeći podtipovi: a) provalnici. dok sadržaji ovih aktivnosti mogu biti raznovrsni i nije neophodno postojanje specijalizacija za neki od tipova kriminalnih aktivnosti. d) falsifikatori. Polazeći od karaktera kriminalnih delatnosti i društvenog statusa moguće je uspostaviti drugačiju tipologiju kriminalaca. Ponekad su specijalizovani. u pitanju je specijalni recidivizam što znači da se oni specijaliziraju za pojedine vrste kriminalnih aktivnosti. ali ne i neminovno. zahvaljujući čemu nemaju nikakav ugled niti položaj među kriminalcima. koristeći i međunarodne kanale na dobro organizovan i efikasan način. poseduju visoku specijalizaciju i posebne talente u svom kriminalnom poslu. koji se ne usuđuju da sami dođu do nekih vrednosti kriminalnim aktivnostima. i po pravilu nikada ne rade sami. utaje i drugih načina obezbeđuju materijalnu korist. Profesionalni kriminalci su mahom višestruki povratnici. takođe vrhunski profesionalci. Višestruki su povratnici. koji se bave nedozvoljenom preprodajom robe. koja su manje opasna. Oni kradu materijalna dobra većih vrednosti. neodređeni tip. Većina ovih kriminalaca počinje da se bavi kriminalom veoma rano. odnosno raspolažu specifičnim metodama i tehnikama vršenja krivičnih dela. koji na socio-patološkom planu funkcioniše sasvim normalno. iako mogu biti deo većih organizovanih grupa ili nekog drugog vida organizovanog kriminala. koji su u profesionalnom kriminalu specijalizovani za prevare. 15. ucene. ali se bavi društveno zabranjenim aktivnostima.14. . koji je bez posebnih karakteristika tako da obuhvata sve one koje ne pripadaju nekoj od prethodnih kategorija. f) ostali profesionalni kriminalci za koje je karakteristično da se kriminalnom delatnošću bave u vidu profesije. Poluprofesionalni kriminalci kombinuju svoje kriminalne aktivnosti sa normalnim društveno prihvatljivim oblicima ponašanja. Veoma su pokretljivi i snalažljivi. Pored podele na 3 osnovna tipa ona obuhvata i specifične podtipove. izuzetno retko se udružuju. imaju specifične metode za izbor žrtve i mesta. već se bave prodajom predmeta stečenih na inkrimisani način. s tim što posle dužeg vremenskog boravka u zatvoru mnogi od njih postaju profesionalci. izuzev vrhunskih džeparoša. c) predstavnici činovničkog kriminala. Oni su posebno obučeni. najčešće na veliko. koji su specijalizovani za obijanje i teške krađe iz stanova i zatvorenih prostorija. pribavljajući na taj način svoje prihode. Među ovima su česti proneverioci i činovnici koji zloupotrebljavaju svoj društveni položaj i putem mita. za koje je karakteristično da njihova zanimanja i društveni položaj pogoduju pojavi specifičnih vidova kriminala. c) varalice. pripadaju „eliti kriminalaca“ u klasičnom smislu. prilagođen tip. Oni su po pravilu mladi.

dok zvanične statistike sadrže brojne metodološke slabosti. jer ostaju neotkriveni bez obzira na to što je ovo veoma raširen tip kriminalaca. ali on dobija na težini i značaju veličinama vrednosti koje su ugrožene. koje nisu sankcionisane postojećim krivično pravnim propisima i prosto su deo pravnih „praznina“ koje su posledica nefleksibilnosti i sporih promena normativnog sistema u odnosu na društvene promene. koji svoje seksualne potrebe i nagone zadovoljavaju vršeći krivično pravne norme. jer su retka. U okviru ove grupe izdvaja se sloj novoformiranih vlasnika značajnog kapitala sa snažnim aspiracijama brzog i bezobzirnog bogaćenja. Drugu masovniju grupu čine oni koji se poslovima sive ekonomije „niskog intenziteta“ ili za račun drugih. c) agresivni situacioni prestupnici koji svojim ponašanjem ugrožavaju fizički integritet ili kulturna i materijalna dobra. Čitavo područje sive ekonomije najčešće nailazi na toleranciju i prećutno prihvatanje u uzajamnim. bave u vidu adaptivnih devijacija u cilju preživljavanja. čije kriminalno ponašanje nije tipično za njihov svakodnevni život i koji često ne podležu nikakvim sankcijama. mada u osnovi suprotstavljenim interesima „bosova“ ovih delatnosti sa jedne. treći slučaj su široko rasprostranjene aktivnosti sive ekonomije. Tolerancija ovih aktivnosti od strane državnih i javnih službi motivisana je očuvanjem socijalnog mira i počiva na ideji manje društvene opasnosti u odnosu na druge vidove imovinskog kriminala. kada je u pitanju kriminal. Oni u osnovi nisu devijantni ali ih lična i društvena situacija dovode do devijacije.Situacioni kriminalci se bave kriminalom od prilike do prilike. posebno predstavlja organizovani kriminal. dok čitav niz kriminalnih aktivnosti u osnovi imovinskog karaktera vezano za tokove privatizacije i prelaska na tržišnu ekonomiju i ne nailazi na društvenu reakciju. 67. parcijalna i skromna istraživanja o tome. teško se mogu dati pouzdane slike promena i njihovih suštinskih karakteristika. d) seksualni prestupnici. kod kojih se krađa javlja u trenucima materijalnih kriza. ublažavanja osiromašenja i ugroženosti u uslovima društvenih kriza. b) osuđeni za krivična dela protiv bezbednosti u saobraćaju. i marginalizovanih društvenih slojeva sa druge strane. U Srbiji. Zatim. narkomani i socijalno ugroženi. e) ostali situacioni kriminalci. a ne njihove devijantnosti. Reč je naročito o bujanju mita i korupcije u uslovima visoke zavisnosti ljudi od moći birokratskih i sličnih struktura i još više zbog dostupnosti određenih roba i usluga i krize društvenih vrednosti i morala. Sitne i obične krađe zamenjene su teškim i razbojničkim krađama. Neki vidovi kriminala „belog okovratnika“ takođe su značajno rašireni. Među situacionim kriminalcima su česti alkoholičari. Ovoj grupi najčešće pripadaju sledeći tipovi: a) sitni situacioni lopovi. Drugi primer je organizovani kriminal o kome se stidljivo govori. To se posebno odnosi na čitav niz nelegalnih ili polulegalnih aktivnosti. čije kriminalno ponašanje je atipično za njihov svakodnevni život i odnos prema društvenim vrednostima i normama. neke promene su teško društveno uočljive i nepristupačne. i dalje dominiraju različiti sadržaji imovinskog kriminala. Očigledno je da se kriminalne aktivnosti visokog ranga odvijaju na organizovani način i u . Kriminal u Srbiji Kada je reč o karakteristikama kriminala u Srbiji. Oni su veoma često u sprezi sa organizovanim kriminalom i nosiocima sistemskih devijacija. „Novinu“ u karakteristikama kriminala u Srbiji. iako se ova činjenica ne registruje u tolikoj meri u zvaničnim statistikama i evidencijama kriminala. dok je kršenje krivičnih normi rezultat različitih ličnih i društvenih okolnosti.

koji prate svaka inkriminisana ponašanja. često iz prividno stabilnih porodica. Mada nema ni jedne države koja ima tolerantan odnos prema kriminalu.različitim formama udruživanja i povezivanja. Svako društvo je naročito zainteresovano za neke odabrane vrednosti i njih posebno štiti. sa tendencijama socijalizacije ali retkom profesionalizacijom i na srednjem nivou materijalne dobiti od kriminala. odnosno upućivanje u kaznene ustanove. reketiranje i ucene kao način sticanja sredstava. Primer za to je tolerancija prema preprodaji robe i drugim vidovima „sive ekonomije“ u društvu Srbije. U ranijem periodu prosečan kriminalac je bio osoba srednjih godina. predviđaju i organizuju različite vidove preventivnih aktivnosti i programa. javnih i državnih službi. Fleksibilnost kaznene politike izražava se i kroz mogućnost skraćivanja trajanja kazne i pomilovanja u slučajevima predviđenih zakonom. najčešće muškarac sa nesređenom i nestabilnom porodičnom situacijom. društvena reakcija zavisi i od kaznene politike. banaka. na osnovu saznanja i uvažavanja dejstva društvenih faktora. moguće su takve situacije kada se u nekim periodima društveno tolerišu neki vidovi kriminala. Razvijena savremena društva. koji se najčešće bavi imovinskim kriminalom nenasilno. Specifičan vid sankcija predstavljaju mere bezbednosti. koji se smatraju manje opasnim. Na drugoj strani. Društvena reakcija na kriminal? Iako kriminal predstavlja tipičnu devijaciju sa aspekta klasičnih socijalnopatoloških shvatanja. sve sankcije mogu se izreći u vidu novčanih sankcija ili vremenskog izdvajanja iz društvene sredine. profesionalizovan sa prisutnim tendencijama ka specijalizaciji i sa visokim aspiracijama u pogledu materijalne dobiti. zavisi od mnogih okolnosti. što znači da je promenljiv. čiji je cilj da se utiče na sprečavanje uzroka kriminala. sadržinski raznovrstan i selektivan. Promenljivost odnosa i reagovanja društva na kriminal istorijski je uslovljen i najčešće zavisi od shvatanja društvene opasnosti nekih vidova pozitivno-pravno inkriminisanih aktivnosti. Posebno indikatori postojanja organizovanog kriminala su funkcionisanje crnog tržišta i nelegalna i nekontrolisana cirkulacija i promet značajnog kapitala. odnosno društva prema kriminalu. primenjujući u slučajevima njihovog ugražavanja najstrožije sankcije. vrstama i drugim karakteristikama kriminala utiču i na promene karakterističnih tipova kriminalaca. odnosno doslednosti neke države u primeni sankcija za otkrivena i dokazana krivična dela. Promene u sadržajima. uglavnom pripadnik kriminalne grupe. kvalifikovan ili najviše sa srednjom stručnom školom. ne samo prema žrtvama već i pripadnicima suprotnih grupa ili predstavnicima policije i vlasti. i dalje najčešće muškarac. indikatori povezanosti kriminalnih grupa i udruženja sa pojedinim predstavnicima ili grupama unutar preduzeća. što obavezno predpostavlja negativnu društvenu reakciju. 68. sa različitim nivoima obrazovanja uključujući i visoko. U poslednjoj deceniji prosečni kriminalac je sve mlađa osoba. nestabilnog zanimanja. uglavnom neorganizovan i samostalan u kriminalnim aktivnostima. učestala razračunavanja između kriminalnih grupa. iz nižih ili srednjih društvenih slojeva. iz različitih društvenih slojeva. naoružan i nasilan. koje se izriču isključivo kao sastavni deo sankcija radi dodatne zaštite nekih . nezaposlen i najčešće nikada redovno zapošljavan. Pored mogućnosti oslobađajuće i uslovne osude. Pošto su sankcije predviđene u različitim oblicima i nivoima to i ovo pravo odlučivanja pravosudnih organa čini delom pravosudne politike. Ipak većina država svoj odnos definiše kroz one delove kriminalne politike koje čine krivično pravo i sistem sankcija.

društvenih interesa ili vrednosti. Pod asocijalnim ponasanjem maloletnika obicno se smatraju tezi oblici devijantnog ponasanja. kriminalitet maloletnika itd. koje su povezane sa suštinom krivičnog dela za koje je izrečena sankcija (upravljanje motornim vozilom) b) obavezujući i prisilni nalozi da se izvrši neka radnja ili aktivnost (obavezno lečenje od alkohola). Maloletnicko prestupnistvo je najsiri pojam koji obuhvata sve razlicite vidove devijantnog ponasanja maloletnika. koje se smatra blazim vidom devijantnosti maloletnika i obicno se sastoji u krsenju moralnih ili opsteprihvacenih normi drustvenog ponasanja. asocijalno ili antidrustveno ponasanje mladih. grupe ili institucije propustili da se bave vaspitanjem ili socijalizacijom maloletnika. a devijantno ponasanje je samo indikator propusta u vaspitanju mladih. Pod vaspitno zapustenim detetom u socijalnom zakonodavstvu smatra se obicno ono dete koje: 1. Pripadnici nižih društvenih slojeva. Pojam maloletnickog prestupnistva? U kriminoloskoj. podrazumevajuci poseban krivicni postupak i specifican system krivicnih sankcija primeren njihovom uzrastu i karakteristikama licnosti. dok pojam maloletnicka delikvencija predstavlja ustvari. Moćniji društveni slojevi. Selektivnost društvene reakcije prema kriminalu ne izražava se jedino prema kriterijumima ugrožavanja društvenih vrednosti niti društvene opasnosti već zavisi u velikoj meri od društvenog statusa pojedinca i društvenih grupa. Na drugoj strani. kao sinonim za razlicite vidove krsenja drusvenih normi od strane maloletnika. Ne postoji posebna definicija maloletnickog prestupnistva u krivicnom pravu. kao sinonim za ukupnost svih krivicnih dela koje na odredjenoj teritoriji u nekomvremenu pocine maloletnici i za koje se izreknu pravosudne sankcije. prilagođavajući sisteme društvenih normi svojim interesima. sto podrazumeva krsenje bilo kog vida drustvenih normi. iz koga se izvodi termin vaspitna zapustenost za pojavu u celini. Polazeci od saznanja da uzrast maloletnika i njihova bio-psiho-socijalna zrelost uticu na njihovu vinost i razumevanje posledica kriminalnog ponasanja. koji se sastoje u krsenju pravno sankcionisanih normi. U upotrebi je pojam maloletnog izvrsioca krivicnog dela. raspolažu različitim mehanizmima zaštite od društvene reakcije. poznavajući dobro slabosti normativno-pravnog sistema. posrbljen strani termin za maloletnicko . Rec je o pojmovima: vaspitna zanemarenost i zapustenost. maloletnicka delikvencija. zbog čega češće dospevaju pod udar zakona i trpe društvene sankcije. U socijalnoj patologiji se takodje govori o asocijalnom ponasanju. pored toga što njihova životna situacija nosi veće rizike ostvarivanja nekih ciljeva društveno zabranjenim sredstvima.cini prekrsaje protiv javnog reda i mira 3. Mere bezbednosti imaju različite sadržaje ali se po svom karakteru mogu podeliti u 2 grupe: a) zabrana određenih radnji ili aktivnosti. U socijalnom zakonodavstvu zvanicni pravni termin je vaspitno zapusteno dete. svojim ponasanjem narusava opste prihvacene drustvene norme ponasanja 2. socioloskoj i drugoj slicnoj literature nalazi se veliki broj sinonima vezanih za pojam maloletnickog prestupnistva. cini krivicna dela inkriminisana krivicnim zakonodavstvom. oni koriste „šupljine“ u zakonu za mnoge polulegalne i nelegalne aktivnosti. u krivicnom pravu je na poseban nacin odredjen polozaj maloletnika. ne raspolažu takvim mogućnostima niti društvenom moći. Pojam kriminaliteta maloletnika prihavecen je u kriminologiji. 69. Pojam vaspitne zanemarenosti je prisutan u pedagogiji i podrazumeva da su neki pojedinci. pravnoj .

potreba za samoaktualizacijom i samodokazivanjem. a devijantno ponasanje je samo indikator tog zaostajanja. U vecini drzava socijalno. godine. drzavnih ili drustvenih dobara. 1988). pa se u skladu sa tim prema njima preduzimaju drugacije drustvene mere u odnosu na punoletna lica (UNICEF. 70. dok im je razvoj savremene tahnologije pruzio savremena sredstva i nacine ucenja. Psiholozi upozoravaju da ponekad na individualnom palnu postoji nesklad izmedju fizickog i intelektualnog razvoja u odnosu na psiho. Granica punoletstva odnosno specificnost krivicnopravnog polozaja maloletnika odredjuju se u rasponu izmedju 16. jer svaka nova generacija sazreva bioloski. potreba za takmicenjem i sl. Maloletnicko prestupnistvo je jedan od aspekata zaostajanja u socijalnom razvoju. sa druge strane. s tim sto se kocentrise u nekoliko karakteristicnih tipova: 1. znatizelja.socijalnog statusa. Bitne razlike nastaju zahvaljujuci osobenostima uzrasta i polozaja dece i mladih. Rec je o osobama u razvoju ciji je razvoj psihickih funkcija takav da oni nisu uvek svesni posledica svog ponasanja.socijalni cinioci uticu na specificnost devijantnog ponasanja maloletnika. sa jedne strane. jer neke osobenosti tog uzrasta pogoduju devijantnom ponasanju. Razvoj savremene psihologije.a s druge strane svaka nova generacija i intelektualno brze sazreva jer su im dostupna saznanja. Rec je o nekim od sledecih odlika mladih osoba: snaga. i razlika vezanih za drustvene uzroke prestupnickog i devijantnog ponasanja. Zbog toga se drustvena odgovornost maloletnika za drustveno neprihvatljipa pa i kaznjiva ponasanja pozitivno.pravni i krivicni polozaj maloletnika specificno je uredjen. sve ove i slicne osobine mladosti cine osnovu pozitivno socijano. 71. vec i za pripremanje mladih za obavljanje razlicitih drustvenih uloga. s tim sto se ovde razvoj vezuje ne samo za proces socijalizacije. Imovinski kriminalitet predstavlja dominantni oblik maloletnickog prestupnistva koji. pre svega.patoloskog transfera i normalnog razvoja. . iako su neki vidovi prestupnickog ponasanja maloletnika specificni i izrazeniji u odnosu na punoletna lica.pravni polozaj i odredjuje specifican nacin drustvene reakcije. pokazuje da postoje izvesne razlike i stupnjevi kada su maloletnici potpuno neodgovorni i ne mogu da shvate posledice svog ponasanja i kada su oni bar delimicno odgovorni i u mogucnosti da shvate te posledice. Po pravilu. Psiho. zahvaljujuci uvazavanju osobenosti njihovog psiho-socijalnog i bio. traganje za novim iskustvima i uzbudjenima. Karakteristike maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se razlikuje od devijantnog ponasanja odraslih u pogledu svojih sadrzaja.socijalno sazrevanje. oni vrlo cesto ne poznaju drustvene norme posto ih tek usvajaju kroz proces socijalizacije. s tim sto se sazrevanjem ta odgovornost povecava. Punoletstvo u odnosu na maloletnike predstavlja postojanje pravno definisanih granica.fizicki brze. Uvek se odredjuje uzrasna granica ispod kojih se ne preduzimaju nikakve sankcije prema prekrsiocima pravnih norm ii kao i gornja i dobra granica do koje se postuje poseban drustveno. zemlje koje imaju niski donji prag odgovornosti odredjuju i niski gorni prag i obrnuto. obuhvata krivicna dela protiv vlasnistva i privatnih. U skladu sa uzrastom postoje i odredjeni stupnjevi odgovornosti. ali u odredjenim drustvenim okolnostima pogoduju pojavi devijantnog ponasanja. u okviru kojih se oni smatraju neodgovornim ili delimicno odgovornim za svoje drustveno ponasanje. dok s druge strane. i 21.prestupnistvo. Oblici i rasirenost maloletnickog prestupnistva? Maloletnicko prestupnistvo se bitno razlikuje u odnosu na kriminalitet odraslih.pravno uredjuje na poseban nacin.

vaspitne ustanove opsteg tipa. Znacajna je i nepoznata tamna brojka neotkrivenog devijantnog ponasanja maloletnika. kao sto su zavodi i domovi za maloletne prestupnike. 6. opsta prevencija. Decijacije samounistenja. vec i kriminalne aktivnosti. razvrstani prema uzrastu dece i omladine. 3. 2. uz odgovarajucu podelu uloga. kao vid reakcije na nepovoljne drustvene i scijalne okolnosti i uslove zivota. Postoji nekoliko nivoa medjusobno povezanih aktivnosti koje su usmerene prema mogucim uzrocima i karakteristikama maloletnickog prestupnistva: 1. cijom zatitom i resocijalizacijom se bave. 2. pa se ocekuje drustvena tolerancija i razumevanje ukoliko su ona “epizodnog” karaktera i predstavljaju izuzetak. pokusaj samoubistva i samoubistva. Oni su sve vise izvrsioci nekih dela sa vrlo teskim posledicama iz najmanje dva razloga: zbog toga sto se ocekuje d ace maloletnici biti blaze osudjeni is to neki novi vidovi organizovanog kriminala odgovaraju sociopsiholoskim karakteristikama mladih. Drustvenom zastitom malometnih prestupnika bave se prvenstveno sluzbe za socijalne zastite primenom interdisciplinarnog i timskog rada. u koje se malolenici koji pored prestupnickog ponasanja imaju i druge razvojne smetnje. 5. u formi alkoholizma. vec su rezultat psiho socijalnog sazrevanja. Postoje odredjeni oblici ponasanja mladih. Organizovani kriminal. 3. koji predstavljaju njihovo specificno reagovanje na odrasle i sver oko sebe i ne moraju imati obelezja devijacija. 2. ciji je cilj stvaranje i ujednacavanje povoljnih uslova za razvoj dece i podizanje zivotnog standard porodice. takodje beleze stalni porast i dobijaju razlicite sadrzaje i forme. Postoji znacajna drustvena tolerancija i pomeranje kriterijuma drustveno ne prihvacenog ponasanja maloletnika. upucuju Prevencija je osnovni cilj u sprecavanju pojave delikventnog ponasanja maloletnika. specijalne vaspitne ustanove (ustanove za defektne maloletnike). U okviru institucionalnog sistema zastite maloletnika. 72. koja se moze izjednaciti sa sistemom drustvene zastite dece. Sve podatke vezane za rasirenost maloletnickog prestupnistva treba uzeti uslovno i to iz sledecih razloga: 1. ne samo kada su u pitanju ponasanja kojima se krse opsteprihvacene drustvene norme. Devijacije povlacenja postaju karakteristicno masovno ponasanje maloletnika. Saobracajni prekrsaji i krivicna dela su posledica razvoja savremenog saobracaja i potreba dece za specificnim vidovima samodokazivanja. maloletnici se sve vise javljaju kao deo organizovanog kriminala.Imovinski kriminalitet maloletnika pokazuje tendenciju snizavanja uzrasnih granica pocinilaca ove vrste krivicnih dela. centralnu i odlucujucu ulogu imaju centri za socijalni rad u funkciji organa starateljstva. . koje se u osnovi dele na dva tipa: 1. Pored centara za socijalni rad znacajne sui uloge vaspitnih ustanova. Agresivna ponasanja vode ugrozavanju integriteta drugih licnosti i veoma cesto unistavaju materijalna i kulturna dobara i predstavljaju reakciju na razlicite vidove sputanosti mladih u savremenim drustvima. zavisnost od droga. Drustvena reakcija na maloletnicko prestupnistvo? Reakcija drustva na maloletnicko prestupnistvo je primarno usmerena prema zastiti maloletnika. 4.

i social. Bitni elementi ove definicije: alkoholizam je hronicna i progresivna bolest vezana za naviku. koja alkoholizam opisuje i kao med. sto bi posredno imalo opste preventivni znacaj u odnosu na neke vidove prestupnistva i kriminala maloletnika. To se. SZO (svetska zdravstvena organizacija). kao i razlicite vrste krivicnih sankcija prilagodjenih uzrastu maloletnika. Alkoholizam predstavlja tip bolesti zavisnosti. Univerzalno je prihvacena defin. pri cemu ispoljavaju bilo otvorene drustvene poremecaje..2. Pojam alkoholizma? Alkoholizam pripada onom tipu drustvenih devijacija kojima se izrazava kroz izvitoperenje u zadovoljenju ljudskih potreba. teorije. ali sada nedostupan zahtev i potrbu za razvijenim sistemom drustvene brige o deci i porodici. odnosi na potreban. koja je posledica navike ili navikavanja. stecena navikom. poremeceni odnosi sa sredinom idr. problem i prema kojoj se alkoholicarima smatraju. Alkoholizam se moze istovremeno posmetrati kao zdravstveni (medicinski) i socijalni problem. . Imajuci u vidu razlicite pomentue aspekte moglo bi se zakljuciti da je. sa elementima fizicke zavisnosti u razvijenim fazama alkoholizma). Kvalitetan system vaspitanja i obrazovanja takodje ima opste preventivne uloge i to ne samo u odnosu na prestupnistvo maloletnika. upravo zbog toga s emogu naci i medic. porem. koju karakterise preterana nekontrolisanja zelja za pijenjem alkoholinih pica u cilju postizanja odredjenog subjektivnog stanja zadovoljstva.alkoholizam bolest zavisnosti (psihicka zavisnost. specijlana prevencija. Ova definicija pravi razliku izmedju upotrebe alkohola i alkoholizma. Elementi medicinske definicije su: osoba koja ekscesivno uzima alkoholna pica. posebna prevencija koja obuhvata aktivnosti i mere usmerene prema rizicnim grupama dece. fizickog zd. nekontolisana zelja za pijenjem i postizanjem subjektivnog stanja zadovoljstva i u ranoj fazi dolazi do negativnih posledica. pa se zato ovim problemom bave razlicite naucne discipline. Medjutim. Specijalna prevencija ima obelezje zakasnele prevencije usmerene prema onim malometnicima koji su vec ispoljili prestupnistvo u razlicitim vidovima. odnosno kada su registrovani indikatori devijantnog ponasanja. koja se moze izjednaciti sa socijlanom i krivicnopravnom zastitom maloletnika. odnosno prema rizicnim porodicama.). posto postoje drustveno prihvatljiv nacin upotrebe alkohola vezn za drustveni i kulturni zivot ljudi. Neki sadrzaji i sredstva socijalne politike imaju opste preventivni karakter u zavisnosti od toga koliko su univerzalno dostupni i usmereni. fizickog zravlja. njihove odnose sa drugim ljudima i njihovo dobro socijalno i ekonomsko ponasanje. 3. posto sadrzaj specijalne prevencije cine svi oblici socijalne zastite. i kao soc. odnosa sa drugim ljudima i odgovornog ljudskog bica. Druga medicinska definicija (Despotovic i Ignjatovic 1978) pod alkoholizmom podrazumeva pojavu koja se manifestuje kao hronicna progresivna bolest. bilo je manifestacije koje zahvataju njihovo telesno i drustveno zdravlje.: osobe koje ekscesivno uzivaju alkohol. postepeno se javlja zavisnost (sto je odlucujuca odrednica alkoholizma) i posledice koje mogu biti (dusevni poremecaj. Npr. sto za posledicu ima psihicka i fizicka ostecenja i propadanja. sto neminovno void nizu nepovoljnih posledica: pogorsanju psihickog. ove mere ipak imaju preventivni karakter je rim je cilj da se ponasanje ne ponove. 73. Drugi primer bio bi razvijen system socijalne zastite u okviru koga bi postojali posebni program borbe protiv siromastva. koji bi imao opste preventivne uloge u odnosu na maloletnicko prestupnistvo. dok je istovremeno veoma rasireni slozen socijalni problem. vec in a reprodukciju kriminala i recidivizma. Neke jednostavne socio kulturne definicije odedjuju alkoholizam kao: konzumiranje alkohola izvan tradicionalnih obicaja i dijetetskih navika neke zajenice.

uspostavljanjem navika i pocetne psihicke zavisnosti (tazi izgovor zasto pije) i cinjenicom da pojedinac sebe ne smatra alkoholicarem niti ga kao takvog oznacava njegova sredina. zapustanje u svakom pogledu. kada covek ima nedovoljno potreba za picem i nije u stanju da voljno prekine uzimanje alkohola. U ovoj fazi alkoholicar ne moze da resi ni jedan problem i razvija se egocentrizam i sebicnost. dolazi da tremora misica. ali to nisu drasticne promene i oni funkcionisu manje vise normalno. Ovaj tip se . Postoje mogucnost apstinencije. 2. Kod ove grupe alkoholicara jako su bitni obicaji i navike pijenja u drustvenoj zajednici. pad tolerancije. u nekim slucajevima i duze. Ova faza traje od1-3 godine. fizicko i socijalno propadanje.74. odsustvo izbora pica (pije bilo sta). gubitak kontrole u pogledu svih aspekata ponasanja. predstavlj pocetnu fazu alkoholizma. 3. kao i od kulturne i drustvene sredine u kojoj pojedinac zivi. Pad tolerancije je odlika ove faze. alkoholne psihoze i ozbiljni poremecaji odnosa i ponasanja.gubitak secanja za dogadjaje u toku episode pijenja. sve redovnijim konzumiranjem alkohola (uz kafu. kriticke tacke u njegovom arzvoju kao drustvene devijacije. ekstravagantno i rasipnicko ponasanje i racionalizacija odnosno pronalazenje razloga za pijenje. tako da se upotreba alkohola ponavlja. Ova faza po Jelineku traje godinu dana. tesko psihicko. ali svejdeno. motiva i razloga opijanja. Predtoksicka faza karakteristicna za primernu alkoholicarsku devijaciju odlikuju se: povisenom tolerancijom prema alkoholu (moze puno da pije i nije mu nista). postojanje psihiocke i fizicke zavisnosti.javlja se psihicka zavisnost.nekontrolisano pijenje. za apetit).prati postojanje drustvene tolerancije. pojava trovanja i ono sto je bitno pojedinac prihvata sebe kao alkoholocara. Iako alkoholicar u ovoj fazi pije sam. profesionalni sukobi. U literature se koriste razlicite klasifikacije alkoholicara. Kompulzivno pijenje. Kod ovog tipa alkoholicara izlecenje je moguce i po pravilu ne traje dugo. Jutarnje pijenje je kriticni period u toku kojeg se stvara adikcija. Toksikomanska faza ima obelezja sekundarne alkoholicarske devijacije koju karakterise: komulzivno pijenje (nekontrolisano uzimanje alkohola). Cesto se koriste rezultati istrazivanja i tipologija Jelineka koji je dosao do zakljucka da postoji nekoliko faza u nastanku alkoholizma: 1. nedefinisanih strahova. Da bi se razvila toksikomanija potrebno je dugotrajno uzajamno delovanje drustvenih. drustveno znacenja upotrebe alkohola. jer tok alkoholicarske istorije zavisi od structure licnosti onoga ko pije. Alfa alkoholicari su situacioni alkoholicari koji piju od prilike do prilike.navikavanje na alcohol i sklonost ka alkoholu. Faze razvoja alkoholizma i tipovi alkoholicara? Alkoholizam karakterise dug razvojni process. je vec odlika hronicnog alkoholizma. veoma ceste alkoholne amnezije. jer covek ne moze da pije onoliko puno kao na pocetku a da mu ne skodi. posledice su vezane za poremecaje odnosa sa drugim ljudima. javljaju se ozbiljni licni. sto znaci da postoje odredjene faze u njegovom nastajanju i razvoju. Beta alkoholicara karakterise uspostavljanje sve jace psihicke zavisnosti od alkohola. 2. psiholoskih i drugih cinilaca povezanih sa efektima alkohola. Ovu fazu prate: alkoholna amnezija. 2. Ove faze razvoja alkoholizma predstavljaju samo opste. Edvin Lemert – polazeci od opsteg koncepta devijacija on govori o primarnoj i sekundarnoj alkoholicarskoj devijaciji koje imaju neke faze: 1. porodicni. ali se ne javlja gubitak kontrole. Pijenje u drustvu. nemogucnost apstinencije. ali je najcesce u upotrebi Jelinekova tipologija koja izdvaja 5 karakteristicnih tipova: 1.

vec i za razvoj razlicitih modela i aspekata terapije. Posebno su interesantistavovi psihoanalize. tihi i povuceni ali kada su pod dejstvom alkohola potpuno su drugaciji i skloni agresijama. Ovde je rec o kontinuiranoj duzoj upotrei alkohola. Ovde se javljaju teskioblici poremecaja odnosa sa okruzenjem. Svi znacajni uzroci alkoholizma mogu se svrstati u tri grupe: . ovaj tip alkoholicarapripada tezim vidovima alkoholizma. Bio-fizioloske teorije objasnjavaju nastanak alkoholizma bio-fizioloskim procesima i njihovim poremecajima. lai ne u velikim kolicinama. 3. Psiholoske teorije su veoma znacajne. Za povaj tip alkoholicara tipicno je das u tesko prepoznatljivi i veoma tesko se lece. posto iza ovog tipa opijanja obicno postoje psihicke smetnje i poremecaji koji se moraju razresiti pre nego sto se pocne sa lecenjem. Klinard izdvaja dva karakteristicna tipa alkoholicara. ali do tog izvitoperenja dolazi iz drustvenih a ne primarno i jedino urodjenih faktora. Frojd je bio u pravu da alkoholizam predstavlja izvitoperenu potrebu za tecnoscu. pre svega: Alkoholit je tip alkoholicara koji uzimanjem alkohola uspostavlja odredjene vrste socijalne komunikacije. koji se odnose na ideju da alkoholizam predstavlja regresiju u ponasanju. Ove teorije pripadaju siroj skupini bioloskih teorija koje su uvek iznova aktuelne i ukazuju na biolosku predodredjenost nekih licnosti da upotrebljavaju alkohol i postanu zavisnici. Socioloske teorije polaze od tumacenja alkoholizma kao socijalnog problema primarno uzrokovanog faktorima sredine odnosno drustvenim uzrocima. imajuci u vidu drustvene aspekte njihovog ponasana. 2. koja se ispoljava kroz oralnu fiksaciju. jer oni kontinuirano piju. al ii do premecaja vezanih za radne uloge i odnose u mikrosocijalnom okruzenju. Za tumacenje uzroka i prirode alkoholizma posebno se relevantne torija anomije. Teorije o alkoholizmu i uzroci alkoholizma? U naucnoj literature mogu se izdvojiti tri osnovne grupe teorija o alkoholizmu: 1. Gama alkoholicare prati pocetna povisena tolerancija koja vremenom opada i dolazi do odsustav kontrole (imaju kontrolu samo do prve case). 5. Delta alkoholicare karakterise nepostojanje mogucnosti apstinencije. Sprovedena istraživanja su pokazala da genetski faktor ima značajnu ulogu u razvoju alkoholizma i da se genetska predispozicija ispoljava u najmanje 2 vida: geni mogu igrati direktnu ulogu u razvoju alkoholizma preko metaboličkih procesa pri unosu alkohola u organizam i geni utiču na pojavu alkoholizma indirektno doprinoseći da neke osobe usled specifičnih crta ličnosti. Ipsilon alkoholicari ili dipsomani su periodicni alkoholicari koji povremeno dobiju zelju za alkoholnim picem i ond ase opijaju danima. 4. 3. Kretkotrajno je moguce uspostaviti izvesne kontrole.naziva jos i mediteranski jer je rasiren u zemljama koje su poznate po proizvodnji vina. U ovom slislu posebno su poznate teorije o naslednosti alkoholinih sklonosti (urodjeni alkoholizam). ne smao za tumacenje etiologije alkoholizma. oboljenja probavnog tratka. Ovi alkoholicari mogu biti prividno mirni. javljaju se fizicke posledice (citzv niz somatskih oboljenja) npr ciroza jete. etiketiranje i potkulture. sto znaci da je alcohol jedno od sredstava za uspostavljanje odnosa sa drugim ljudima. jos uvek postoji mogucnost apstinencije.smatralo se da je izlecenje ovog tipa lako postici ali je to prividno. 75. temperamenta i karaktera postaju ranjive i osetljive na alkoholizam. tolerancija je povisena pa piju ogomne kolicine pica. Toksikomanska upotreba alkohola kod koje dolazi do ozbiljnih drustvenih devijacija i poremecaja odnosa i ponasanja. stalno su pod uticajem alkohola i gotovo da nema treznjenja.

Prisustvo izrazite anksioznosti. resavanje problema. agresivan. 0. Je reg. Potpuna prohibicija: zabrana i sankcionisanje proizvodnje prometa. postavlja velike zahteve porodici. povremeno ili na duze odlazi od kuce sto dovodi do osiromasenja zivota porodice i njenog ekonomskog propadanja. profesionalne posledice: ne efikasnost na poslu ili gubitak posla opste socijalne posledice: poremecaji odnosa sa okruzenjem i sredinom ekonosmke posledice.15% je vec visoka alkoholna intoksikacija.2% dolazi do gubitka sveti i onemogucena je percepcija i koordinacija pokreta. 0.5% po pravilu dolazi do fatalnog ishoda. Medju lecenim alkoholicarima najvise je ozenjenih dok se u znatno manjim broju javljaju razvedeni i ne ozenjeni alkoholicari. Znacajnije posledice alkoholizma? To su: 1.05% je dozvoljena doza i moze imati stimulativno dejstvo.4-0. Kad je rec o psiholsokim karakteristikama. dok mnoge ekstravertne osobe postaju beta alkoholicari jer radije piju u drustvu. intovretna osoba cesto postaje dipsoman jer najcesce pije sama i nekontrolisano. Alkohol je psihoaktivna supstanca. 3. Medju alkoholicarima preovladjuju muskarci sa 94%. 77. Kod mnogih alk. Alkoholicar postaje sebican. 0. u duzem period ostecuje mozak. potrosnje i uzimanje alk. kao i od osetljivosti pojedinih delova centralnog nervnog sistema na njegove efekte. Unosenjem vece kolicine alkohola ometa secanje i zapamcivanje. Postoje saznanja da. nedostatak strpljenja. nesigurne i depresivne osobe. Alk. Fizioloski efekti uzimanja alkohola zavise od unete kolicine. kao i po tome sto se zavisnost uspostavlja postepeno i u nesto duzem roku u odnosu na druge droge. ne kritican je. Kod alk. Deca pokazuju poremecaj u ponasanju a neka i kasnije sama postaju alkoholicari. 2. zdrastvene posledice(psihicke i psihijatrijske) porodicne posledice: po pravilu je porodica je zrtva alkoholzima. . 2. onda se alkoholicari opisuju kao: emocionalno labilne. pre svega. Isto tako i kulturne navike i obraci zivota mogu pogodovati pojavi alkoholizma. 76. Rec je o socijalnim. Medjutim tip licnosti opredeljuje. Istrazivanja pokazuju tipicne nacine reagovanja na unosenje alkohola u organizam: 0. 3. pogodnost ili naklonost prema alkoholizmu. jetru i druge vitalne organe i uvecvava mogucnost oboljenj ai letalnog ishoda. jer je utvrdjeno das u odredjeni tipovi licnosti podlozniji alkoholizmu. 5. dijetetskim iobicajnim navikama koje stvaraju pogodno tlo za alkoholizam. U savremenoj literaturi navodi se da su u vecini brakova javljaju psihosocijalni poremacaji u kome je zena posebna zrtva. Se ispoljavaju mnoge neuroticne manifestacije kao sto su impulsivnost. Tavko ponasanje alkoholicara vrlo cesto dovodi do pokusaja razvoda braka napustanja zene i dece i na kraju raspadanja porodice. Se prikazuju kao emocionalno i sociljalno poremecene licnosti. 4. Smatra se da i drustvena dostupnost i tolerancija prema upotrebi alkohola podsticu alkoholizam. ucenje. koja se razlikuje od drugih sredstava zavisnosti po tome sto je njegova umerena upotreba prihvatljiva kako legalno tako i drustveno.1. Licnost je uzrok alkoholizma. Drustvena reakcija na alkoholizam? To su: 1. Faktor drustvene sredine su odlucujuci uzroci koji preovladajuci uticu na pojavu alkoholizma. preosetljive. stresova i frustracija u svakdonevnom zivotu.

Pod narkomanijama podrazumeva svaki vid uzimanja droga ili bilo kakvih opojnih sredstava koji stvaraju bilo psihicku bilo fizicku zavisnost. kompl. Intezivna kombinovana porodicna terapija alkoholizma zasnovna na teorijskoj osnovi ima dve faze: . 3. sto ukljucuje zudnju za drogom i njeno ucestano uzimanje kako bi se doziveli odg. Osnovni ciljevi ove terapije su:potpuna apstinencija od alkohola. sto proizilazi iz interakcije izmedju organizma i droge. 4. Prema SZO zavisnosti droge podrazumeva: stanje psihicke ili fizicke ili i jedne i druge zavisnosti od droge koje se javlja posle povremenog ili stalnog uzimanja droge. Tolerancija prema umerenom i socijalnom prihvatljivom uzimanje alk. Delimicna prohibicija: limitira i sankcionise promet i sluzenje alkohola u odredjeno vreme. Pojam narkomanije polazi od sireg svatanja pojma droge tako da se u najsirem smislu reci drogom smatra svaka supstanca prirodnog ili sintetizovanog porekla koja uneta u org. koji obuhvata alkoholizam. zavisnost od droga. Izaziva jedne ili vise psihickih ili somatskih funkcija organizma. Stanja zavisnosti zavise od vrste droge koja se uzima jel svaka droga ima svoje specificnosti. koje ukljucuje prinudu da se droga ponovo uzima. Najopstija def. Osnovne karakteristike zavisnosti od droga? To su: . kao i kafeizam nikotinizam i teizam. Osnovna karakt. Novija shvatanja SZO pod klinickim sindromom zavisnost podrazumevaju stanje psihicke i fiziicke zavisnosti koje nastaje kod osoba koje kontinuirano uzimaju odredjene ili vise droga.Intezivna faza (zahteva 6 nedelja i seanse traju oko 3 sata svakim radnim danom. Prvih 15 dana uce se teorije o alkoholizmu i polaze se ispit. Celoviti program ii prevencija alkoholizma Modeli tretmana alkoholicara su: 1)medicinski model (alkoholizam je bolest koja se leci u okviru postojeceg medicinskog sistema) lecenje alkoholicara moze biti: dobrovoljno i obavezno. Karakt. U konceptualnom smislu izdvajaju se tri tipicna pristupa u strategijama tretmana alk: -averzivna terapija -terapija kontrolisanog pijenja -terapija zasnovana na potpunoj apstinenciji 2)socijalno psiholoski model (ovaj model je znacajan za prevenciju i resocijalizaciju alkoholicara) 3) porodicni (interakcijski) model predstavlja poseban pristup u lecenju alkoholicara. stim sto tolerancija moze al i ne mora biti izmenjena. Nezainteresovanost 5. Nakon masec dana u terapiju se ukljucuju i clanovi porodice) . seanse se odvijaju jednom nedeljno. 79. ovog modela je pomeranje fokusa sa pojedinca na porodicnu i socijalnu sredinu to znaci da se alkoholizam posmatra kao proces u koji se ukljucuje podjednako i alkoholicar i njegova mikrosocijalna sredina.2. u upotrebi su dva pojma: zavisnost od droga i narkomanija. Zavisnik je osoba koja je dosla u stanje zavisnosti uzimanja neke vrste ili vise droga. Narkomanija obuhvata zavisnost od supstanci. Zdrastveni oporavak uredjenje porodicnih odnosa). Psihicki efekti.Stabilizaciona faza (traje godinu dana. 78. tako da alkoholicari prepoznaju posledice sopstvene zavisnosti. Definisanost pojma zavisnosti od droga? Kada je rec o strucnoj literaturi. a karakterise se promenama u ponasanju i drugim reakcijama organizma.

najcesce: -leceni pacijenti koji su primali odredjene kolicine droge npr. Klinicki klasifikacije pocivaju na poznavanju dinamike razvoja zavisnosti. 3) Politoksikomanije.zabranjene droge (cija je proizvodnja zabranjena ) . 2) Blage zavisnosti 3) Prava zavisnost 4) Povratnicka zavisnost 80. koje obuhvataju opijumsku morfinsku i heroinsku zavisnost.nekontrolisane droge.primarni zavisnici (uzimanje droge iz radoznalosti) -rekreativni – povremeni uzivaoci droga (uzimanje kao deo zivotnog stila) 3) Savremeni tip zavisnika od droge (visoka zastupljenost mladih. odnosno nemogucnosti da se zeljeni efekti postignu ranijom kolicinom droge. drhtavica. pa je zato stalno neophodno povecavati dozu. Zavisnost tipa kanabis: Pod nazivom kanabis oznacavaju se dve vrste konoplje. Morfijum pa su tako postali zavisnici.stari narkomani. Fizicku zavisnost stvaraju samo dve vrste droga a to su opijati i barbiturate. Veka da se siri u americi .1) Psihička zavisnost je stanje svesti koje se sastoji u zelji i potrebi nekih ljudi za efektima droge. marihuana i LSD. one obicno sadrze sledece klasifikacione grupe: 1) Epizodne toksikomanije. Tipovi narkomana i zavisnosti od droga i druge društvene devijacije? To su: 1) Klasični. Zavisnost tipa kanabis i opijatskog tipa? 1. Klinicko farmakoloska klasifikacija droga obicno izdvaja tri tipicne grupe: 1) Velike toksikomanije. -medicinsko osobolje. veoma cesti smrtni ishodi). kafeizam i slicno. nikotinizam. od cijih se listova i cvetova dobija marihuana ili hasis. koje se odnose na eteromanije. kao specifican tip narkomana: .tako da ukoliko se naglo prekine sa koriscenjem dolazi do apstinencijalnog sindroma. 2) Male toksikomanije. Uzimanje marihuane pocelo je 60-ih godina 20. Sa pravnog aspekta može se govoriti o 3 grupe droga: . osete. podrazumeva kombinaciju odnosno uzimanje vise droga istovremeno. 2) Fizička zavisnost se sastoji u opštoj adaptaciji organizma na stalno prisustvo droge posto kao posledica njenog uzimanja dolazi do promene metabolizma. osecaje i raspolozenja.koje oni dozivljavaju kao prijatna i donose im zadovoljstvo ili izmenjen dozivljaj realnosti. politoksimanija eksperimentisanje. Opsta karakteristika svih droga je da uspostavljaju psihicku zavisnost i da imaju posebno dejstvo na percepiju. grcevi. kao psiho fizickog poremacaja koga karakterisu razliciti somato vegetativni i psihicki poremacaji kako sto su povisena temperature. najcesce vezane za uzimanje hasisa. mucnina is l. jer ima je droga dostupna -umetnici -najsiromasniji slojevi u nekim zemljama 2) Eksperimentatori.kontrolisane droge (upotreba iskljucivo u medicinske svrhe) . Droga poput extasy. 81. kanabizam i kokainsku zavisnost. teizam. medikamentoznu zavisnost. 3) Tolerancija oznacava postepeno opadanje dejstva droge. rekreativih sl.

koji se nakupi na zasecenoj cauri belog maka. mlekom u prahu i sl. -mora da nauci da nabavi drogu. Morfijum je beli prah koji se dobija iz opijuma. U tom procesu pojedinac mora da nauci: 1. Heroin je beli prah bez mirisa koji se dobija iz morfijuma i koji se veoma lako pomesa sa kredom. i tu se mogu razlikovati tri faze dejstva opijuma: 1.Los kvalitet heroiona i promenljivost jacine doze vode tome da zavisnik unese drogu ciju potenciju ne zna (predoziranje). javlja se smirenost blaga euforija. -tehniku pusenja marihuana 2. koji se dobija iz jedne vrste meksickog kaktusa (pejotl) . 82. osecaj toplote. koji se dobija sintetickim putem iz razene glavice . Krizom sto dovodi do brzog soc. Farmakodinamicki efekti opijuma zavise od licnosti narkomana. usmrkavanjem i inekcijama. Faza udarnog dejstva (telesna senzacija.Ove droge se nazivaju i psihodelicne droge. Opijum je osuseni mlecni sok.se dobija iz jedne vrste meksicke gljive . Heroin ima snazno euforicno dejstvo. Medjutim. Tako da su u prodaji retko nalazi cist.Letalna doza se unosi u venu u toku nekoliko sek . odustvo bola i povlacenje u sebe) 3. relaksacije povecanost osetljivosti culo vida i sluga. ubrzan rad srca) – 2. reakcija panike. I moralnog propadanja.Kod heroina postoji vrlo mala razlika izmedju efektivne i letalne doze . . Snazan je analgetik i hipnotik. Becker smatra da osoba postaje uzivalac droge samo kad prodje kroz proces ucenja u kome ce drogu prihvatiti kao nesto sto moze da joj pruzi zadovoljstvo. tako da prestanak njihovog koriscenja ne izaziva apstinencijalni sindrom. fizicka depresija. sa teskom aps. anksioznost i zelja da se ponovo droga uzme. jacine i kvaliteta droge i od nacina upotrebe.Za zavisnost heroinskog tipa karakteristicno je da cesto dolazi do letalnog ishoda nakon iv uzimanja heriona i to iz sledecih razloga: . Zavisnost halucinogenog tipa: U halucinogene droge spadaju: meskalin. pod uticajem uzimanjem marihuane mogu se javiti razliciti psihicki poremecaji. umor. Najjaci efekti postizu kad se droga unosi intravenski. LSD 25 . Nakon ove faze nastaje period pasivne ekstaze. -Da prepozna pozeljne efekte droge 3. Za zavisnost opijatskog tipa bitno je da stalna upotreba opijata dovodi do fizicke zavisnosti . kanabis psihoze i akutne toksicne psihoze. Droga tipa kanabis neupostvalja fizicku zavisnost i nejavlja se tolerancija.parazita koji napada klas razi. Izaziva euforicne efekte koji su praceni blagim hipnotickim opustanjem. Najcesce se kao efeksti marihuane navode stanja euforije. Hipnoticka faza (nastaje pospanost i san) Posle budjena oseca se umor. 2. Euforično-meditativna faza (nastaje nekoliko minuta nakon unosenja. a zatim faza sna koja traje nekoliko casova. misicnom relaksacijom i nestajanjem aksioznosti. slabljenja paznje itd. Ove droge se unose u organizam pusenjem. psilocibin koji .u okviru Hipy pokreta. a zavisnost od heroina nastupa vrlo brzo. Zavisnost halucinogenog i kokainskog tipa? 1. tako da euforicki efekti droge sve vise slabe i ubrzo postaje nuzno da se stalno povecava kolicina droge da bi se postigli isti efekti.tako da je vrlo lako preterati u kolicini uzete droge . -da uziva u efektima iste 4. Zavisnost opijatskog tipa Opijati predstavljaju veliku grupu opojnih droga sa analgetskim i opojnim dejstvom koje kod ucinilaca izazivaju fizicku zavisnost i javlja se tolerancija.

hronicne izmene licnosti. Narkotici (opijum. amfetamini) 4. 83. Stalna upotreba kokaina dovodi do psihicke zavisnosti. stanje razdrazenosti psihomotorne sfere i osecanje povecane psihicke i fizicke moci.LSD 25 je najpoznatija halucinogena droga koja se obicno uzima u obliku kapsula i tableta . trankilizatori. sto znaci da ne dolazi do opadanja efekta droge. Javljaju se delirantne ideje. Fenomen sinestezije Subjektivno preuvelicavanje u svega u spoljasnjem svetu Svet je u stalnom .a redje oralno i IV. Kod svih halucinogenih droga postoji tolerancija. Sedativi (pilule za spavanje. dolazi do kozne. dok se fizicka zavisnost ne javlja. meskalin. Apstinencija moze da bude pracena razlicitim psihickim i fizickim poremecajima. ali se ne uspostavlja fizicka zavisnost. barbiturate) 3. Stimulanti (kokain. morfijum) 2. . PCP). Razliciti razlozi mogu dovesti do toga da neko pocne i da nastavi da uzima drogu. Efekti su stimulativni. Zavisnost kokainskog tipa: Kokain je beli kristalni prah koji se dobija iz juznoamericke biljke koke.Sekundarna narkomanska devijacija predstavlja realnu fazu uspostavljanje zavisnosti. Najcesci efekti LSD-a : Poremecaj u percepciji prostora i vremena.akutne psihicke reakcije panike . povratne psihicke reakcije. kad izostane drustvena reakcija. pejotl.Primarna narkomanska devijacija koja pretstavlja pocetak uzimanja droga i pretstavlja uvod u uspostavljane zavisnosti. . narkoman prihvata sebe kao narkomana usled etiketiranja od strane okruzenja. Posledica zavisnosti od kokaina manifestuje se mentalnim i fizickim propadanjem osobe a hronicna intoksikacija kokainom ponekad moze dovesti i do mentalnog stanja nazvanog “kokainsko ludilo”.produzene psihoticne reakcije tipa sizofrenije. u sekundarnu dolazi onda kad: nastavljane uzimanja droge i stvaranje zavisnosti od droge pocinje da biva vidljivo. koje su najverovatnije posledica potrebe za drogom.Efekti ove droge obicno traju 5-12 casova mada nezeljene reakcije traju i nekoliko dana nakon unosenja droge. heroin. niti postoji tolerancija. Halucinogenici (LSD.LSD je droga koja menja psihu coveka i dovodi do neobicnih i neocekivanih psihickih reakcija i poremecaja cula. Na osnovu ovih kriterijuma sve droge se mogu podeliti u 4 opste grupe: 1. Sve droge se mogu klasifikovati i prema njihovim osobenostima i efektima koje izazivaju. crack. Najcesce se uzima usmrkavanjem. kad drustvena sredina pocinej da reaguje. slusne i vidne halucinacije. Faze razvoja zavisnosti od droga i narkomanije mladih? Opste karakteristike zavisnosti od droga: . 2. fluidnom stanju Emocionalna labilnost Halucinacije Osecaj iracionalnosti Posledice dejstva ove droge su vrlo teski psihicki poremecaji.a nekad i sa kockom secera natopljenom ovom supstancom. Primarna narkomanska devijacija javlja se najcesce u sledecim situacijama: kad je uzimanje droge drustveno opravdano. Do prelaska primarne narkomanske dev.

Za vecinu narkomana najvazniji razlozi vezivanja za grupu su: -zajednicko uzivanje droge -mogucnost nabavke droge -osecanje zasicenosti -uzajamno razumevanje -postojanje slicnih ideja i stila zivota. Narkomanska podkultura javlja se i kasnije odrzavajuci posebnost potreba. Nagradjivanja za progres u promena navika. ponasanje i stila. interesa i pozicije mladih u savremenim drustvima.Narkomanije mladih: Narkomanija mladih su visoko zastupljeni. Psiho-socijalni model usmerava teziste reagovanja ka licnosti uzivaoca droge i ka neposrednim dr. dok kod klasicnih narkomana postoji individualno koriscene droge. koji uzimanje droga smatra bolescu pa se zavisnik tretira kao bolesnik koga treba leciti u okviru medicinskog sistema sa naglaskom na razlicitim tipovima tretmana. Pripadnost narkomanskoj podkulturi za uzivaoce droge ima visestruki znacaj i ulogu: 1. -grupa ima znacajnu ulogu u procesu sticanja znanja i vestine uzimanja droga -u grupi se stvara system racionalizacije. Odnosima i mikro socijalnim okruzenjima u kome zivi. odnosno nekog svojstva mladih lica predstavljaju pozitivan transfer za uspostavljenje zavisnosti od droga. primarno je usmeren ka promenama drustvenih uslova zivota. 3. Ovi modeli zasnovani su cesto na idejama pozitivnog i neg. Ova svojstva mladosti mogu takodje predstavljati pozitivan transfer za prevenciju zavisnosti ukoliko se usmere prema pozitvnim sadrzajima. Kod narkomanije mladih znacaj imaju narkomanske grupe. 6. Moralisticko-legalni model u kome se reagovanje drustva izrazava kroz moralnu osudu i primenu represivnih mera prema uzivoacima droge 2. 3. odevanja. Naime. za bitno obilezje narkomanije mladih koje cini narkomanska podkultura. muzike i sl. najpre. -grupu pruza moralnu podrsku i razmuvevanje podpomazuci zavisnkia -u grupi se lakse izbegavaju sankcije koje diktira drustvo. 4. 5. Ona se uspostavlja u kontekstu korisecenja droga ali se vezuje i za stil zivota delova mlade generacije. Drustvena reakcija na zavisnost kod droga i prevencija narkomana? Postoje 4 karakteristicna opsta modela reagovanja na uzimanje droga: 1. Medicinski model. Drustvena reakcija na narkomanije: U vecini zemalja drustvena reakcija sadrzi u sebi elemente sva 4 modela. Podkultura deluje u pravcu potvrdjivanja devijantnog identiteta narkomana. 84. . Socio-kulturni model. licnost mladog narkomana. zasnovan je na socioloskim saznanjima o drustvenima uzrocima zavisnosti o droga. Narkomanska grupa ima veliki znacaj iz najmanje dva razloga. zato sto je ona vezana za sam promet droge i. 4. kao posebna ideologija vezana za uzimanje droge -pripadnost grupi mladi izrazavaju kao poseban stil zivota. 2. -grupa omogucava ilegalnu nabavku droge putem stvaranja veza sa kanalima distribucije.

-kaznjavanje zavisnika od droga za mnoge radnje u vezi sa opojnim drogama i psihotropnim supstancama. -korenito menjati nacine i uslove resocijalizacije i rehab. LSD. Od droga. Opsta prevencija zavisnosti od droga podrazumeva: -potpunoji razvoj drustvene brige o deci i njihovom razvoju i socijalizaciji i -poboljsanje uslova i mogucnost skolovanja.Kriminalna ponasanja koja imaju instrumentalni karakter u odnosu na zavisnost od droge uticu na to da se kriminalnim radnjama neposredno dolazi do droge ili do novca za njenu nabavku. zivotnih i razvojnih problema i podrska u kriznim situacijama. obijanje apoteka. 2. psih. reagovanja na zavisnosti droga: -lecenje zavisnika od droge. 2. narocito one koja izaziva fizicku zavisnost iz straha od apstinencijalne krize koristi svaki ilegelan nacin da nabavi drogu. Tipa medicinsko-psiholosko-socijalne metodologije lecenja i rehabilitacije. soc. -blagovremeno otklanjanje vec ispoljenih teskoca socijalizacije. Prevencija narkomanije: Sa aspekta prevencije vazno je poznavanje kljucnih uzroka narkomanije koji leze u : -socijalnim uslovima zivota. . Zavisnika i rad sa grupama i pod kulturama. 4. Obicno pocinje podkradanjima u kuci da bi se prosirilo na druge vidove kradja. Kriminogeni faktori se mogu pripisati samo nekim drogama kao sto su heroin. -Odsustvu pozitvnih programa i projekata podrske mladima -sirokoj neobavestenosti mladih o stetnim efektima droge.grupe kod kojih postoji veci rizik zav. -podsticati poztivne stilove i nacine zivota. falsifikovanje recepata itd. kokain. Zavisnik koji je ostao bez droge. Inkriminisu neovlascena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga i omogucavanje uzivanja istih. mikrosocijalnim okruzenjem. koje je dobrovoljno i odvija se u psih. stvaralackog i kreativnog angazovanja i zaposljavanja. na osnovu krivicnog zakonodavstva u nas. Klinike. odnosno otklanjanja posledica nemoze svesti na kaznjavanje vec je potrebno: 1.ustanovama primenom odr. Zavisnost od droga i druge drustvene devijacije: Zavisnost od droge se najcesce vezuje za razlicite vidove kriminaliteta. -menjati uslove zivota mladih i posebno zavisnika od droga. To znaci da zavisnici od droge u vecini slucajeva vrse krivicna dela radi dolazenja do novca za kupovinu droge ili da bi na ilegalan nacin dosli do nje. U nasem drustvu izdvajaju se dva nacina dr. -drustvenoj hipokriziji kada je u pitanju ukupni odnos prema svim vidovima bolesti zav. vrsnjackim grupama. 3. -negovati odnose zavisnika sa porodicom. Tako se. Ustanove) ali se sve vise formiraju u lokalnim zajednicama u kojima se javlja veci broj ili rizik pojava zavisnosti.Kriminalna ponasanja za koja se smatra da su izazvana uzimanjem droge smatraju se direktnim krimanlitetom pod uticajem droge. Moguce je razlikovati dva oblika povezanosti kriminaliteta i i zavisnosti od droga: 1. Posebna prevencija ima za cilj: -sprecavanje nepovoljnih uzroka droga neposredno pred njihovo moguce dejstvo na pojedince i dr.Neki od ovih terapeutskih zajednica nastale su u ustanovama zatvorenog tipa (zatvori. Bitno je za ideju prevencije da se sprecavanjem uzroka.

kao dva prisutna i rasirena vida seks. Kao i sve dr. Ljudske potrebe i seks. Sadizam i mazohizam su vidovi zadovoljenja seks. 87. Potrebe su socijalizovane sto znaci da se zadovoljavaju na nacin koji je unapred def. kao posledica odredjenih defekata u psihickom i soc. jer sem osoba ukljucenih u ova ponasanja drugih zrtava nema. ravoju.potreba u pogledu njihovog sadrzaja. Silovanje takodje pociva na zloupotrebi moci i sile nad objektom. nacina i forme. Prostitucija kao vid seksualnih devijacija? Prostitucija predstavlja slozenu vrstu seks.tipovi prostitutki i uzroci prostitucije? Postoje 2 najopstija tipa: . U nekim slucajevima relativno je jednostavno uociti granicu izmedju soc. koje su znacajne. koji je vezan za ljubav i ukupne emotivne potrebe. brodovi. izdvajaju se pedofilija kao vid izvitoperenja u kome su primarni objekti seks. usmerenja mladje osobe i deca. Potreba koje su posledica dusevnih bolesti. -terci element def. voajerstvo ili egzibiconizam predstavljaju izvitoperenje u pogledu sadrzaja i nacina zadovoljenja seks. ali u odredjenim slucajevima mogu biti nacin zadovoljenja seks potreba koji je nametnut posebnim socijalnim okolnostima(zatvor. 86. prostitucija.devijacija. Sa aspekta nauke o drustvenima devijacijama. Prostitucija je najrasireniji vid seksualnih devijacija. Elementi ove definicije ove pojave su: -prostitucija je prizanje seks. lezbejstvo i pederastija. Fetisizam. potreba kao sto je kod nekrofilije i zoofilije. Postoje dva aspekta seks. Izvitoperenja seksualnih potreba? Seksualne devijacije su razliciti vidovi Izvitoperenja u sadrzajima.prostitucije je postojanje emotivne indiferentnosti. ali se obicno smatraju manje opasnim.usluga za naknadu. u nacinima i formama zadovoljavanja seksualnih potreba. musk ii zenski internatii sl). potreba gde se podrazumeva upotreba sile.zivota coveka i njegovog mentalnog zdravlja i -Socijalni aspekt. nepohodno je praviti razliku izmedju onih vidova izvitoperenosti seks. odnosno odsustvo emocija. koji se odnosi narocito na socijalizaciju seks. Na slican nacin. Oblici prostitucije. devijacija nastaju po pravilu. 85. Pedofilija i gerontofilija takodje predstavljaju tip seks. -drugi element definicije je promiskuitetnost.Pored krivicnih dela neki zavisnici cine i razlicite prekrsaje. Prostitutka je ona zena okja za naknadu ustupa svoje telo vecem broju muskaraca ne praveci izbor medju njima. Potreba coveka: -Psiholoski aspekt. Medju devijacijama. psih. potrebe za drugim ljudima posebno osobama suprotnog pola sto je bitna predpostavka psih.potreba i njihovu drustvenu kontrolu. Poremecaja ili mentalne zaostalosti i koje pripadaju sveri psihopatalogije. sto znaci da ona u sustini predstavlja komercijalizaciju seksualnih odnosa u kojima se javljaju najmanje dva uccesnika tj onaj koji nudi i onaj trazi usluge. potreba. I psihopatoloskih izvitoperenja seks. I odredjen razlicitim vrstama drustvenih normi. U ovom smislu prostitucija podrazumeva postojanje brojnih i promenljivih ucesnika prema kriterijumima ponude i potraznje. ciju sustinu cine razliciti vidovi izvitoperenja u zadovoljenju seks. sto znaci da je prostitucija vezana za menjanje partnera. devijacija. kao sto su nevlasceno posedovanje droge skitnja i prosjacenje.

dok je klijent najcesce zasticen. 6.kafanska. 4. Prostitutka je pristupacna svakome ko moze da plati.losi uslovi obavljanja delatnosti. Losa obrazovna i kvalifikaciona struktura uticu na to da vecina evidentiranih prost. -soferske ili drumske prostituke. nepovoljni uslovi zivota. 2.organizovana prostitucija iam obeblezja institucionalne delatnosti u vidu javnih kuca i bordela. a pritom je klijent zasticen i njemu se garantuje anonimnost cime se izbegava bilo kakva mogucnost da ga bilo ko isudjuje. Neravnopravnosti ukupnog odnosa prema prostituciji ispoljava se kroz cinjenicu da je predmet osude i sankcije onaj ko pruza usluge. Neki karakteristicni tipovi prostitutki U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. Drustveni odnos prostituka-musterija: Prostitucija je komercijalizovani odnos. Vecina registrovanih ispitivanih prostitutki rodjena je na selu ili manjim mestima odakle su i dosle u vece gradske sredine. 5. drumska i lucka. 88. -kongresne prostitutke. -turisticke prostitutke. 5. koje objasnjavaju deo drustvenih funkcija i tolerisanje prostitucije. uz cesto prisustvo drustvene tolerancije njegovog ponasanja. Polazeci od sadrzaja i oblika izdvajaju se dva osnovna tipa prostitucije: -homoseksualna -heteroseksualna. Druga opsta . vrlo nizak socijalni status.neorganizovanu prostituciju karakt. kojima obicno rukovidi posebna osoba i koji su veoma cesto ukljuceni u neku kriminalnu organizaciju koja ima kontrolu nad obavljanjem prostitucije. kongresna. Vidovi neorganizovane prostitucije su ulicna. posebno medju prostitucije. -Klasicne prostitutke. 3. uzroci prostitucije i odnos sa mušterijom ? Vecina evidentiranih prostitutki vodi poreklo iz relativno siromasnih sredina. Tako vecina prostitutki ima osnovnoskolsko obrazovanje. koji podrazumeva najmanje dva ucesnika: onaj koji nudi i pruza usluge i onaj koji trazi i placa usluge.u Srbiji nije bila redovno zpaosljavana id a su relativno rano pocele da se profesionalno bave prostitucijom. Korporacijske ili preduzetnicke -devojke na poziv. Socijalne karakteristike prostitutki. -povremene ili periodicne prostitutke. motelska. -hotelske ili barske prostitutke. -ulicne prostitutke.Prostituciju cesto prati nizak obrazovni status i nivo profesionalne osposobljenosti. Socioloske klasifikacije prostitucije najcesce polaze od socijalnog statusa i drustvene stratifikacije koji postoji medju akterima prostitucije. 4. 2. Rec je o komercijalnoj prirodi i anonimnosti prostitucije. 2. 3. -radnicke prostitutke. odnosno iz radnickih i zemljoradnickih porodica.Vidovi organizovane prostitucije su turisticka.1. U neorganizovane prostitutke spadaju: 1. -devojke za poslovnu pratnju. sajamska. a samo neke su retka koje su zavrsile srednju skolu. Odnose prostitutki i klijenata prate neke pojave.

Tolerancija oznacava odnos ili u osnovi neformalnu saglasnost da se prostitucija ne osudjuje i ne sankcionise. koja bi proizilazila iz seksualnog odnosa sa prostitutkom. dovoljno je da je platezno sposoban. Posto se njihov odnos uspostavlja na trzisnim principima. 2.prevencija i rehabilitacija? 1. -socijalnoj i moralnoj brizi za zene u nepovoljnom polozaju. Ambivalencija podrazumeva da se prostitucija kaznjava formalno dok postoji visoka tolerancija. Elementi prevencije prostitucije i rehabilitacije prostitutki Osnovni cilj programa prevencije prostitucije trebalo bi da bude u suzbijanju i sprecavanju uzroka. 89. ali one nisu nuzno istovetne pojave s tim. Za uspeh rehabilitacije znacaj je dobrovoljni pristanak i ukljucivanje prostitutki. Reglementacija ili pravno regulisanje podrazumevvaa legalizaciju prostitucije i to propisivanjem posebnih uslova za obavljanje delatnosti. -pomoc u nalazenju zaposlenja. Rehabilitacija prostitutki bi trebalo da obuhvata razlicite socijalne. 3. Deo opstih programa prevencije su posebni zdravstveni rizicima vezanim za prostituciju. bez obzira da li su skitnice ili ne. niti to mogu potvrditi osobe dostojne verovanja. obrazovne i druge mere usmerene prema: -zastiti prostitutki od stetnih posledica bavljenja ovom delatnoscu. Definisanje pojma i karakteristike prosjacenja? Jedna stara definicija sa legalno-pravnog aspekta pod prosjacima podrazumeva: one osobe koje nemaju ni zanimanje. Klijent je oslobodjen bilo kakve obaveze u buducnosti. Prohibicija oznacava zabranu bavljenja prostitucijom i ukljucuje razlicite mere i snkcije u ime zastite javnog reda i morala. niti mesto za opstanak. pa cak i neki vidovi zastite prostitutki. psiholoske. Uzroci prostitucije: -drustveno-ekonomski faktori. sto je sigurno das u prosjaci mobilni. Drustvena reakcija na prostituciju. Jedan domaci autor . koji podsticu nastajanje prostitucije. ekonomske. U klasicnoj pravnoj literature u Francuskoj pod prosjacima se podrazumevaju: one osobe koje ne mogu dokazati da zive posteno i moralno. 4. ni sigurno boraviste. -obrazovanje i profesionalno osposobljavanje. klijent ne mora da ulaze svoje vreme i napor za sticanje naklonosti neke devojke. 90. prinuda od strane poslodavca. Psihopatoloska objasnjenja nalaze uzroke prostitucije u mentalnim poremecajima ili deformitetima licnosti prostitutki. posebne i specijalne preventivne mere. -licni faktori. ni zanat. lose i nesigurne uslove zivota.funkcionalna karakteristika odnosa klijent-prostitutka je jednostavnos prostitucije. Socioloski pristupi objasnjavaju prostituciju drustvenim uzrocima. Abolicija oznacava ukidanje ili zalaganje za eliminaciju svoh vidova zakonskih zabrana i legalizaciju delatnosti prostitucije uz posebne uslove i mere zastite samih prostitutki. Neki znacajniji uzroci prostitucije: Psiholoska shvatanja primarno objasnjavaju prostituciju psiholoskim karakteristikama i strukturom licnosti prost. 5. Po svojim sadrzajima i ciljevima ovi programi mogu imati razlicite nivoe i vidove kao sto su opste. Izmedju prosjacenja i skitnje postoji bliska povezanost.nizak drustveni polozaj. Odsustvo svake odgovornosti klijenta prati prostituciju.

ekonomskim i kult. -odsustvo vracanja i bilo kakvih protivusluga.drustveni uslovi su dominirajuci. Uslovima pa su zavisni od drugih. izrazava se u postojanju supkulture prosjacenje. uz manje rizike od sankcija. Vec sa pojavom robovlasnickog drustva stvara se prvi sloj siromasnih i to od nepotrebnih isluzenih robova koji su cinili gradsku sirotinju i cesto pratili vojsku u ratnim pohodima. Prosjacenje je posledica reprodukcije siromastva. 6. Klasnih drustava. -sticanje materijalnih vrednosti. 5. 2. Prosjacenja i ako nema pouzdanih podataka o masovnosti i rasirenosti prosjacenja u srbiji. sadrzaji. procesa i aktivnosti. Najopstija definicija prosjacenja podrazumeva da je to takav vid drustvene devijacije koji se sastoji u sticanju materijalnih vrednosti trazenjem od drugih lica bespovratno i bez pruzanja usluga. u mestu gde su stalno nastanjeni ili van mesta stalnog boravka. Oni pripadaju nizim socijalnim grupama. postajuci najcesce sakuljaci ostataka opljackanih dobara. Ovoj grupi pripadaju posebno: -socijalno-ekonomski uslovi -Profesionalni uslovi -soc-bioloski uslovi poput invalidnosti staroti i bolesti. znaci da prosjaci zive na ivici drustva odnosno izvan u obicajenih drustvenih odnosa. 2. Rec je o tome da neke osobine licnosti pogoduju njihovom opredeljivanju za prosjacenje kao stil zivota. -prosjaci su ona lica koja se bave skupljanjem milostinje u novcu ili nature radi licne koristi u vidu zanata ili zanimanja.rasirenost je jedna od karakt.prosjacenje predstavlja nacin egzistencije. Sastavni delovi ove definicije su: -trazenje koje moze biti govornim putem ili gestom. Znacajni uzroci i tipovi prosjacenja? 1.Reprodukcija cini prosjacenje postojanom drustvenom pojavom i devijacijom. -Soc-politicki uzroci (ratovi) 2. -pod skitnicama podrazumevamo ona lica koja su se odala skitnji u vidu zanata ili zanimanja. bilo stvari od vrednosti. 7. -Besposlicari su ona lica koja stalno ili povremeno nisu zaposlena u mestu prebivalista niti pak zele da stupe ni u kakav radni odnos i takvim nacinom zivota narusavaju javni red i mir. obelezje ove devijacije. 4. posto prosjaci najcesce nemaju stalno mesto boravka i cesto menjaju u potrazi za prostorima gde se najvise i najbogatije daje. vidovi i nacini prosjacenja. 3. Prosjacenje kao drustvena devijacija ima neke kljucne karakteristike? 1. imajuci u vidu prekrsajno pravne definicije ovih pojmova: 1.Istorijska uslovljenost ispoljava se kroz cinjenicu das u se kroz istoriju ljduskog drustva javljali razliciti oblici. 91. Prosjacenja. 92. a sasvim retko uspevaju da se bave i drugim korisnim poslovima. 3.napravio je razliku izmedju pojmova besposlicara i skitnice i prosjaka.Problemi ili karakteristike licnosti takodje su znacajni uzroci prosjacanja. kao karakt. . Ovaj tip egzistencije karakterise nedostupnost drustveno prihvaljivih mehanizama ili puteva sticanjem sredstava za zivot nekim drustvenim slojevima ili grupama. stim sto je sasvim sigurno da je prosjacenje karakt.namaju stalno mesto boravka ili samo povremeno odlaze u svoje mesto prebivalista jer vecim delom godine lutakju od mesta do mesta. . marginalizacija. zive u losim soc. izdrzavajuci se od materijalnih sredstava. Socijalna izolacija. prostorna mobilnost je bitna karakt.

koji poseduju specificne tehnike prosjacenja. narkomani i prostitutke. smrtne kazne i sl. U primitivnim plemenima ja vlja se kao promarna potreba za samoidentifikacijom i osecanjem pripadnosti grupi i zajednici. posledice.Psihosocijalni uzroci su povezani sa predhodnim. individualno. -gradska sirotinja seoskog porekla. 4.odbojnost i moralna osuda prosjaka. kao i mnogi isluzeni alkoholicari. 2. 93. stim sto postoji odsustvo socijalne zastite. 5. 2. Medju najznacajnijim opsstim odlikama igara najcesce se navodi njihov dobrovoljni i slobodni karakter.druge devijacije takodje mogu dovesti do prosjacenja. 4. ekonomske i soc. 2. 3. Poseban tip igara predstavljaju alea igre ili kockarske igre.npr isluzeni kriminalci se bave prosjacenjem jer je manji rizik od sankcija. zajednicka obelezja kao to das u deo covekove maste i zadovoljavalju covekove psiholoske potrebe. prostorno su pokretljivi. ratova is l. grupno. 3.drustvena reakcija u vidu neadekvatnmog drustvenog odnosa i politike prema pojavi prosjacenja takodje proizvodi prosjake. 2. imaju prakticno iskustvo u pridobijanju musterija.3. npr mentalno ometeni i lako dusevni oboleli.pripadnoscu. slobodom pokreta i sl. kolektivno prosjacenje. sankcije. mentalno hendikepiranih i drustvenih marginalaca. tolerancija ili razumevanje i nepostojanje osude od strane drustva. 95. Najcesci tipovi prosjaka Postoje 3 grupe: 1. reakcija se ispoljava u dva vida: -sistem prekrsajnih sankcija tretira prosjacenje kao prekrsaj javnog reda i mira. .siromasni. Kockanje i kockarske igre? Kockarske igre imaju nepovoljne psiholoske. 94. -socijalno slabi su klsicni prosjaci poput invalida. starih.zatvora. radoscu. specificna po takmicarskom karakteru.potrebe za druzenjem. Imajuci u vidu drustveni polozaj is til zivota moguce je razlikovati dva osnovna tipa prosjaka: 1. to su slucajni i prosjaci iz navike. -pojedinci i grupe prosjaka izbaceni iz drustvenih tokova rada. pri cemu se ono javlja kao prateca pojava ili rezutat neke druge devijacije. 3. prezir i odbacivanje.socijalno ugrozeni prosjaci medju kojima se izdvajaju dva podtipa. u vidu zogosanja. Po nacinu prosjacenja mogu se razlikovati 3 osnovna tipa prosjacenja: 1.profesionalni prosjaci. Kad je rec o drustvu u Srbiji. Opste odlike i vrste igara? U primitivnim drustvima igre su bile vezane za religijsko mitske obicaje. Sve igre imaju. Drustvena reakcija na prosjacenje? Indiferentnost ili nezainteresovanost drustva. -socijalna zastita jedan je od ranih vidova organizovane reakcije na prosjacenje. pa je njihova osnovna funkcija bila da obezbede zabavu i zajednistvo ucesnika. u principu. 1.koji pocinju da se bave prosjacenjem zbog drustvenih kriza u ekonomiji.

Karakteristike kockara i kockanja? Neke studije su pokazale da zene i ekonosmki siromasnije grupe vise vole igre na srecu. sankcijama podleze samo kockanje na javnom mestu. Drustvena reakcija na kockanje i druge društvene igre? Drustveni odnos prema kockanju krece se izmedju tolerancije i sankcija s tim sto se ova dva pristupa mesaju. kockanje takodje prate zadovoljstvo i fikcija. U soc. Amateri kockari su ili pocetnici u kokcanju ili naivne realne zrtve prof. Socijalni uzroci vezani su za cinjenicu da su kockarsna taj ke igre deo svakodnevnog zivota coveka. vestina. putem razlicitih vidova kockarskih igara. 96. 2. 3.zastite. 97. za razlikovanje kockarskih igara od kockanja odlucujuca su dva faktora: 1. pravila i sredstva igre sto mu omogucuje da u kockanju ima prednost nad ostalim ucesnicima id a smanji rizik gubitka. Odlucujuca vrednosna karakt. Kockara. takmicanjem i potcinjavanjem 4. ali se u sustini ne razlikuju bitnije od prof. Pored prof. Kulturni faktori se javljaju kao deo uzroka kockanja. jer se ovde fikcija igre pretvara u posebnu realnost. U nekim zemljama kockanje je deo tradicije. Kocke je to sto ona negira vrednost ljudskog roda. njegovih socijalnih odnosa i obicaja. Posledicama. obmane i prevare. zanost i strast. koja se sastoji u prenosenju materijalnih vrednosti na osnovu dobitaka ili gubitaka u kockarskim igrama. Psiholoski faktori. dok osobe viseg drustvenog statusa vole igre vestine povezane sa kockanjem.zakonodavstvu Srbije kockari su pod odredjenim okolnostima svrstavaju u korisnike soc. krivicnim sankcijama podlezu in eke druge aktivnosti povezane sa kockanjem (mamljenje drugog na kocku. Neki znacajni uzroci kockanja Podeljeni su u 4 osnove grupe: 1. Negativne ekonosmke i soc. materijalnih vrednosti. Kockanje pripada tipu alea igara u kojima je najznacajnija cinjenica sticanje materijalne koristi kao njihovog osnovnog cilja. Kockanje je ustvari izvitoperenje igre. ukljucujuci i povezanost ove sa drugim tipovima devijacije. Posledice.doma i porodicne podrske.U osnovi. kockari retko koriste neke oblike soc. Medju njima su najcesce zivotni gubitnici pasionirani zaljubljenici u boginju srece Taliju. Prema tome. Ili poluprof. gubljenju i dobijanju. Kao sto su odlicno poznavanje tehnike kockanja. Poluprofesionani kockari nevezuju svoju egzistenciju jedinu za dobit od kockanja. samodokazivanjem. Naime. Druga bitna odlika kockanja koja cini razliku prema kockarskim igrama sastoji se u raznovrsnim negat. vrste. Kockara.zastite. Postojanje materijalne dobiti kao dominirajuceg cilja igre i uopste ucesce u igrama i 2. Profesionalni kockari predstavljaju cist devijantni tip koji ima neke posebne karakt. Materijalna dobit kao ciljni rezultat. Ekonomski faktori vezani za prirodu kockanja. ali je i njegova odlucujuca karak. igara. to se obicno dogadja samo zrtvama kockanja. Ovde se kao zrtve kockanja javljaju ne samo gubitnici vec i njihove porodice. medju kojima su potreba za izazovom.kockanja. kockanje je dobrovoljno ucesce u medjusobnom prenosenju. predstavlja takav tip devijacije koji negira sustinu ljudske potrebe za igrom i karakt. organizovanje i omogucavanje kockanja). Tolerancija proizilazi iz pozitivnih aspekata igre i neshvatanja tezine posledica kockanja. koje ostaju bey sredstava za zivot. u principu. U nekim drzavama. deo slobodnog vremena i nacin realizacije potrebe coveka za igrom. iskustva. jel je i njima krajnji cilj sticanja sto vece materijalne dobiti koriscenjem znanja. .

a popularisao Kurt Levin najcesce se vezuje za osujucenje nekih potreba.postoje korelacije ili direktne veze i kockanja sa alkoholizmom. povezano je sa kriminalom.reakcije. Agresije su predmet interesovanja razlicitih nauka: prava. Pozitivisticki organicizam posmatra agresije i uopste drustvene sukobe sa ne odobravanjem.koji ukljucuju polulegalne i ilegalne nacine kockanja. sukobi i agresije su sastavni deo funkc. koje polaze od stave das u agresije reakcija na razlicite vrste tenzija.pa cak i biologije. 98. psihologije.drustvenih grupa i globalnih drustava. medjuodnosa pojedinca. jer remete normalno funkc. a sam pojam tenzije koji je izrazio Frojd. Teorijska objasnjenja prirode agresije Prema biologistickim svatanjima smatra se da je sukob svojstven ljudskoj prirodi i to zbog postojanja agresivnog nagona. patoloska pojava. sukob. Rec je o idealizaciji bezkonfliktnosti u komunistickom drustvu u kome ce nestati sve agresije. stim sto se nesme zanemariti i saznanje o postojanju razlicitih mehanizama kojom licnost reaguje na iste.drustvenih grupa. Ovi sindikati najcesce rade u sprezi sa vlascu. Citava biologisticka teorija o agresijama pociva na ideji da je istorija civilizacije i postanak svih vrsta pracen ratom svih protiv svih. koja remeti organsku harmoniju drustva izrazenu u stavu o redu i radu kao puta ka progresu.prostitucijom i besposlicenjem. dok dezorganizacija remeti opstanak drustva. konflikt. ne moralna cinjenica.vid drustvenih odnosa. Drustvenih institucija stim sto funk.dok se mat.opozicija i tenzija.suprotnost.Moralni sudovi uticu znacajno na taj odnos. podela uloga i dobrog funk.drustva.kriminologije. Pojam agresije? Agresije predstavljaju vid resavanja sukoba u drustvu pri cemu se kao instrument primenjuje fizicka sila. Kao takve one su deo drustvene strukture. Trecu grupu cine socioloske teorije. Agresije se sasvim sigurno ne mogu svesti samo na agresivno ponasanje pojedinca. posto ce svi ljudi biti jednaki. U tom smislu.pojedinaca ili globalnih drustava razresavaju silom. izrazavajuci njihovu negativnu ocenu. kao drustvena devijacija. . koji je deo covekove prirode.vidova kockanja i kockarskih igara kao sredstvo. Kockanje i druge drustvene devijacije Kockanje. sukob je drustvena bolest. Po ovoj orjentaciji. Poseban vid org.kriminaliteta predstavljaju kockarski sindikati. Sledeca najopstija operativna definicija agresija u drustvu: agresije su one drustvene pojave u kojima se suprotstavljeni interesi.tako das u nezainteresovanost i tolerancija odlucujuci tipovi dr. Postoje i legalni vidovi kockanja u kojima primarni interes je da se ostvari dobit drzave u vidu poreza.drutsva institucija i organizacija prati process dez organizacija i process disfunkcija. posto oni ometaju vrednosno-moralnu saglasnost drustva i uticu na pojavu anomije i poremecaja u drustvu. U strucnoj literature upotrebljavaju se nazivi za agresiju kao sto su antagonizam.stete smatraju manje opasnim od drugih vidova devijacija. Agresija se javlja kao reakcija na frustracije. oni su elementi drustvene disfunkcije i desorganziacije kao . Druga grupa teorija koja objasnjava prirodu agresija su psiholoske teorije. Osim povezanosti sa kriminalom.ciji je cilj sticanje visokog profita koriscenjem razl. ciji predstavnici razlicito odredjuju i shvataju prirodu drustvenih sukoba i njihovu funkciju u drustvu. pri cemu disfunkcije imaju blazi nivo. jer one predstavljaju spec. pa otuda nece biti ni razloga za sukobe.drustva. narocito sa njegovim organozovanim i profesionalnim vidovima. frustracijama. Staljin je pisao o mogucem drustvu bez sukoba. Funkcionalisticko shvatanje prirode agresija pociva na ideji dobre org.

Treci element koji ratove cini devijantnim jeste njihovo permanentno postojanje. drustva i istorije. Ratovi i krvna osveta? Ratovi su posebno slozene kolektivne drustvene agresije koje se odvijaju na makrodrustvenom planu i imaju jasno drustvene uzroke najcesce ekonomske . 100.Imajuci u vidu razlicite nivoe ispoljavanja drustvenih sukoba i njihovog razresavanja primenom fizicke sile moze se govoriti i o razl tipovima agresija poput individualnih. Uzroci drustvenih sukoba mogu biti raznovrsni ali su najznacajniji oni u sveri politickih. Tipovi agresija Postoje dva najopstija tipa agresija: 1.socijalne. .gradjanski ratovi i svetski ratovi. dok Vilfredo Pareto i Filip Sorel smatraju das u sukobi i agresije neminovne predpostavke drustvenih promena i drustvenog razvoja. Kolektivne drustvene agresije su one agresije koje se javljaju na nivou glob drustava drusvenih klasa ili izmedju velikih drustvenih grupa. u hetoregenim drustvima u kojima su cesti sukobi interesa izmedju razlicitih slojeva i strukture. socijalnih odnosa.grpunih. ali i na mikrosocijalnom planu npr krvne osvete i linc 2. sukobi u drustvu proizilaze iz nejednakosti drustvenih klasa.Uopsteno receno.medjunarodnih ili globalnih. pri cemu je elita moci ta koja razresava te konflikte. grupa i pojedinaca u odnosu na drustvene.Najcesci uzroci ovih agresija su suprotstavljeni interesi i nesposobnost nekih pojedinaca i drustvenih grupa da ih razresavaju mirnim putem i saradnjom. smatrajuci da se politick ii svi drugi sukobi mogu resiti politickom silom. Kolektivne i individualne agresije predstavljaju drustvene devijacije koje izviru iz dezorganizacije globalnih drustava i ljudskih zajednica i imaju negativne dr posledice koje se izrazavaju kroz ugrozavanje ili unistavanje ljudskih zivota prava i materijalnih dobara. Individualne agresije su agresije koje se dogadjaju na mikrosocijalnom planu a ucesnici su pojedinci ili manje drustvene grupe. 99.One se mogu odvijati na makrodrustvenom planu npr ratovi pobune i revolucije . uticu na to da se primena sile javlja kao permanentan nacin prevazilazenja suprotnosti interesa.kulturne ili religijske prirode. slojeva.Tipovi ratova su:medjunarodni ratovi (ratovi izmedju drzava). Odnosi sukoba postoje. Italijanski mislilac Makijaveli istice ulogu sile kao osnovne determinatorkse snage. Klasici Marksizma smatraju da je citava istorija civilizacije jednog klasnog drustva zapravo istorija neminovnih sukoba zbog suprostavljenog interesa vladajucih drustvenih slojeva koji imaju moc nad kapitalom. Odnosi moci . 2. ekonomskih.neminovnih procesa na kojima pociva citavo drustvo. materijalne i druge statuse i dostupnost drustvenih vrednosti. i potcinjenih drustvenih slojeva koji poseduju jedino svoju radnu snagu. Rat predstavlja drustveno organizovani tip agresije. Odnosi saradnje koji postoje u homogenim drustvima u kojima se odnosi medju ljudima u vecoj meri grade po principu saradnje.rasni ratovi. Drustveni izvori agresija i tipovi agresija? Postoje dva karakteristicna vida odnosa medju ljudima: 1.verski ratovi. politicke.kolektivnih.

susedski i stanarski odnosi su takodje neposredni drustveni odnosi koje ne odlikuje uvek saradnja i druzenje. Ubistva i telesne povrede? Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip induvidualnih agresija. Po pravilu. razlika je jedina u tome sto su telesne povrede lakse po posledicama. Porodicni odnosi i odnosi polova veoma cesto dovode do sukoba koji se resavaju ubistvima i telesnim povredama. Posmatraju se kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog zivota). Alkoholicarski tip 4.Razvojem drustva i drzave krvno srodstvo poprima druge karakteristike. nemacki autor Gutmacher je ponudio sledecu: 1. krvna osveta . kao neadekvatnim mehanizmima razresavanja sukoba. dok povrede karakterisu povrat. Rodbinski. Cesti su primeri religijski ili rasno motivisanog linca. koji ponekad mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo cesto i grupe udruzenih pojedinaca koji moraju biti organizovani. Planu i karakteristican su nacin razresavanja sukoba medju pojedincima primenom sile. sto zatim moze dovesti do sukoba koji ce se resavati primenom sile.nastala je u vreme nerazvijenosti drzave. Linč je takodje vid kolektivne agresije koji nije tako karakteristican za nasu sredinu. Ubica osvetnik 5. 48% ispitanika. Uzroci i cinioci ubistava i telesnih povreda su slicni. Normalni tip 2. vec manje ili vece nerazumevanje i sukobi. Sadisticki tip 6. ali je jako prisutan u mnogim drustvim i nejavlja se jedino u primitivnim drustvima. Ubistva itelesne povrede su najrasireniji oblici agresivnog razresavanja odredjenih odnosa. Sizofreni tip 102. ali su zato rasirenije.dok se krvna osveta ogranicava u uvodi se princip taliona(oko za oko zub za zub). Siledzijstvo je pojava u kome se agresija javlja kao trajni oblik ponasanja nekih pojedinacai grupa.Krvna osveta Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koja je i danas u nekim aspektima prisutna kod pripadnika nekih narodnika.Krvna osveta je slozen drustveni problem. 101. Ubistva iz koristoljublja (nisu brojna. Ubistva iz obesti (posledicu su razlicitih vrsta frustracija.Institut krvne osvete isprepleten je rodovsko-plemenskom pripadnoscu i najcesce se javlja na selu. . Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni drustveni odnosi u kojima postoji mogucnost suprostavljenja interesa i ciljeva u radnim grupama i izmedju radnih grupa. koji cesto vodi do ubistva.Inace krvna osveta je rasiren oblik ubistva pa i najcesci .kao deo obicajnog prava . ne proizilaze iz sukoba. koje se odvijaju na mirkosoc. koji drustvene sukobe razresavaju silom toliko cesto da to postaje njihov stil i znacajan element nacina zivota. ali su povezana sa nejednakoscu drustvenih slojeva i nemogucnoscu pojedinaca da radom dodju do materijalnih dobara usled cega su ova ubistva cesto vezana sa razbojnistvima). 2. Pored ovih vidova treba pomenuti jos 2 posebno dramaticna tipa ubistva: 1.Prvobitna krvna osveta bila je nesrazmerna i surova. Ovo ponasanje poprima obelezje supkulture ukoliko se ponavljaju. Siledzijstvo i vandalizam? Siledzijstvo predstavlja specifican tip agresije na mikro socijalnom planu.Istorijski gledano . ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinaca i unutar manjih grupa. Psihopatski tip 3. Ubistva pretezno pripadaju primarnom kriminalu. Postoje razlicite klasifikacije ubica.

Skala nehumanih odnosa prema deci: 1. . sloboda. postupke i ponasanja grupa. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. dok u sirem smislu moze predst. Zloupotreba je posebno negativan nehumani tip odnosa. Kao indikatori fizikog nasilja sluze: povrede i prelomi nepoznatog porekla. 5.psihicke. Zanemarivanje obuhvata ona ponasanja pojedinaca ili institucija koje bi trebalo da brinu o dobrobiti deteta. U najopstijem smisli nasilje obuhvata razlicite akte. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva jedino upotrebu fizicke sile od strane pojedinca.kojima se ne obezbedjuje osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje nekih bazicnih zivotnih potreba i interesa deteta. cupanje kosom. U praksi se srecu 3 najopstija tipa nasilja nad decom: 1.razlicitog sadrzaja. fizicko nasilje ima prepoznatljive is polja lakse uocljive indikatore. psihicke ili neke druge sile i nadmoci od strane pojedinaca.zaplasenost. Tesko je izdvojiti tipicnog nasilnika i opisati njegova licna svojstva.zastita zdravlja itd) 3.organizacija ili globalnih drustava u odnosima prema ljudima.omalovazava i ugrozava. kulturnih i istorisjkih vrednosti. Rec je o specificnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najcesce ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva ostecivanje i destrukiciju umetnickih. Pod nasiljem na decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponasanja pojedinaca. Siledzijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih licnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici marginalizovanih grupa zive.u odnosima sa decom.ozlede ili rane i ugrozava zdravlje i zivot deteta. obuca.sklonosti i talenti deteta.a njegova licnost se potcenjuje.kojima je dete povereno na cuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama.ne vodi se racuna o njegovim interesima i praqvima. strah. 103.grupa i institucija i globalnih drustava prema adeci koji pocivaju na primeni sile i kojima se nanosi fizicki bol.dr. Nasilje karakterise primena fizicke sile.kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. Ipak iskustva pokazuju das u to najcesce naprilagodjene osobe kojima je svojstven nerad.Siledzijstvo je prisutnije kod maloletnika i uopsteno kod mladjih osoba. Vandalizam je svojevrsni vid siledzjistva i agresije usmeren ka unistavanju razl.cija je sustina u koriscenju i iskoriscavanju dece radi zadovoljavanja potreba i interesa drugih.nepruzanje pomoci i zastite itd. intregriteta licnosti.ugrozava zdravlje i integritet licnosti i osujecuje njihov razvoj.psihicka ili druga ostecenja. 2.sto ukljucuje kako potrebe egzistencije(ishrana.mogucnosti. modela zivota i obrazaca ponasanja koje namece neko drustvo. dr. fizicka ili psihicka ostecenja.institucija ili drugih oblika organizacije drustva u odnosima prema deci uz koriscenje ili odsustvo sredstava kojim se nanosi bol. Bunt protiv nekih dominirajucih drustvenih vrednosti. institucija i drugih tipova dr. udaranje razzlicitim predmetima dete po telu i glavi. intresa. Fizicko nasilje nad decom se najcesce ispoljava kao udaranje rukama i nogama. Materijalnih drustvenih vrednosti. 4.izgubljeni pogled itd.interesima i licnim osobinama.ustanova ili org.koje karakterise upotreba fizicke. odeca. Zapostavljanje predstavlja takav odnos pojedinaca ili institucija. nasilno uranjanje u vodu. Zlostavljanje kao tip nehumanog odnosa dovodi u pitanje subjektivitet i integritet licnosti deteta na taj nacin sto se ono tretira kao object necijih aktivnosti i ponasanja.modrice i ostecenja prepoznatljivog oblika.psihicki ili sopcijalni integritet coveka i nanose fizicka. alkoholizam emocijalna nezrelost i neurotske smetnje. institucija. Nasilje nad decom? Savremen humanisticki pristup u definisanju pojma nasilja nad decom polazi od potreba.politicke ili neke druge sile kojima se ugrozava fizicki. skitnja.

medicine id r. principa i ponasanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u politicke svrhe. uskracivanje ljubavi i paznje. kriminologije. moguca trudnoca.ali je ovde pre rec o moralom sudu.gubitak osecaja za vreme i proctor. Rec je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu bit ii grupna i pojedinacna.najcesce u vidu: emocionalne hladnoce. zanimljivi su Frojdovi stavovi o samobistvu u odnosu na koje je izneo razlicite neobicne ideje i tumacenja.zdr.koje karakterise zapostavljanje. 104. naglaseno crvenilo ili povrede genitalnih organa. U vecini religija samoub. gestovni ili fizicki kontakt sa seks. U nekim drugim rel.prikazivanje nasilnistva itd.agresivnost. bavi onim uzrocima samoubistva koji izviru iz karakteristika odredjenih bolesti. podsmevanje. Motivi ovih samoubistava su najcesce samokaznjavanje.cija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u odredjenim okolnostima unistava sopstveni neprijatelj.kada je najmanje jedan od ucesnika maloletna osoba.pokreta.nauke ili antropologije. Psihicko nasilje je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca.poremecaj sna. Ova vrsta samoubistva bila je motivisana i nekim dr tipovima obreda samozrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i obicajima primitivnih plemena. ugrozavanje.regresivno ponasanje. Ono u svom najopstijem koriscenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja necijih seks.zabrane. koji prati odsustvo volje. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija.samoubistvo je deo religijskih obicaja.pokusaji samoubistva. Smatra se da je svaka osoba koja je izvrsila samoubistvo dusevno poremecena bar u vreme izvrsenja.sadrzajem.povezanih sa drugim vrstama principa i stavova.povlacenje u sebe itd. vredjanje.a ne o naucnom stavu. drustvenih grupa ili globalnih drustava u nekim slucajevima.nagona. Naucna istrazivanja pocinju relativno rano.htenja i prihvatanja. Seks.a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja.stanja. U ovom smislu. Seksualno nasilje predstavlja po ssvojim sadrzajima poseban. Filozofska razmatranja samoubistva imaju razl. 3. Samoubistvo je deo moralnih principa. Socioloska istrazivanja obicno se baveuticajem drustvenih makro.invaliditeta ili naslednih faktora. Politicki aspekti upucuju na izucavanje uticaja odredjenih politickih ciljeva.nasilje predstavlja odnos izmedju najmanje dve osobe koji karakterise verbalni. Ova tendencija dezintegracije i destrukcije .lisavanje psiholoske emocionalne i socijalne podrske i ugrozavanje licnosti maloletnika. kao pojave. upotrebe pogrdnih imena. sudva i ponasanja.enureza i enkopreza.aspekte i cesto se povezuju sa interesovanjima etike. Samoubistvo je predmet bavljenja razl.osveta.iako je teorijsko utemeljenje razumevanja samoubistva krenulo od Dirkema.2. Prepoznatljivi oblici seks. Psiholoska istrazivanja najcesce su usmerena ka ispitivanjima psiholoskih karakteristika licnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva.sociologije.vidljivo povlacenje.nasilja nad decom su otezano hodanje ii sedenje.psihologije. zelje. Najopstija ideja izrazava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarog instinkta smrti. i to ne samo u primitivnim plemenima vec i u nekim kulturnim ili umetnickim pokretima.se tretira kao greh. etnologije. Najcesci indikatori psihickog nasilja su: zaostajanje u psihickom razvoju. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama. prihvatanja i pristajanja bilo kog ucesnika ovog odnosa.nauka etnografije. Samoubistvo se javlja i kao kult. Autoagresije: samoubistva i pokusaji samoubistva? Prva interesovanja vezana za samoubistvo je magijski tip samoubistva. U medicinskom smislu samoubistvo je dugo posmatrano kao indicator ludila. verbalni napadi.modrice. Posledice psihickog nasilja su tesko prepoznatljivi.antropologije.poremecaji ponasanja.znaci venericnih bolesti. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva.prekrsaj tabua ili neke druge zajednicke norme. Medicina se ipak.

Egoisticko samoubistvo varira obrnuto srazmerno stepenu integrisanosti religiozni.Anomija se po pravilu javlja u svakoj kriznoj situaciji. koji ima sopstvenu etiologiju. karakteristike. 3. drugim recima.ima svoje aktivne i pasivne manisfestacije. politicke i porodicne zajednice kojoj pojedinac pripada.Egoizam je stanje u kome se individualno “ja” preterano potvrdjuje pred drustvenim . 107. Skala visine stope samoubistva:niske (8-16 na sto hiljada). 4. nefleksibilnije u nekim vidovima promena. politicke i socijalne migracije uz prostornu mobilnost takodje su pogodujuci cinioci samoubistva. obrazovnim i drugim ustavnovama . • Nize stope su kod ozenjenih • Stanovnici urbanih naselja su u vecem riziku od samoubistva.ciju superiornost on prihvata.Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake drustvene integracije.Slabljenje drustvene integracije jaca individuaciju. dinamiku. tako da prekomerna individualnost prouzrokuje samoubistvo. Pokusaj samoubistva? . Samoubistvo. Altruisticko samoubistvo se javlja u drustvima u kojima je moralni kodeks vrlo jak. Samoubistva predstavljaju tip drustvene devijacije zbog toga sto se njima dovodi u pitanje najznacajnija humana vrednost-zivot.Altruisticko samoubisvo iz duznosti je specifican podtip i ima dve varijante: neobavezno i misticko. kao drustvena cinjenica. • Profesionalne karakteristike takodje imaju uticaja na stope samoubistva izmedju pojedeinih struka ili profesinalnih skupina. 2.planu.srednje (16-20) i visoke (preko 20 na sto hiljada). Fatalisticki tip je posledica preteranog normativnog ogranicenja ponasanja pojedinca.Drustvo je jedina moralna snaga koja je superiorna u odnosu na pojedinca.Drustvo kontrolise pojedinca putem sistema vrednosti i normi i cini ga u toj mrezi zavisnim da ignorise i ne ceni sve ono sto se odnosi na pojedinca. 6. kako na makro tako i na mikrosoc. Akt agresije je aktivna manifestacija instinkta smrti. reflektuje konkretne drustvene odnose i uslove. Imajuci u vidu sve napred receno moglo bi se zakljuciti da je samoubistvo ponasanje sa smrtnim ishodom povezano sa idejom o smrti. samoubistva predstavljaju drustvenu pojavu i u odredjenim uslovima socijalni problem. • Ekonomske . • Stopa samoubistva raste sa godinama starosti • Sukobi i nesporazumi sa porodicom. Statistika: • Samoubistvo izvrsavaju cesce osobe muskog pola . Anomicno samoubistvo je najcesce proizvod poremecaja regulatorske funkcije koju drustvo vrsi u odnosu na pojedinca. Dirkemova tipologija: 1.

Osuda je vezana za cinjenicu da se samoubistvom krse eticka i normativna ocekivanja. Tako se npr kod pokusaja samoubistva biraju bezopasniji i manje brutalni nacini i sredstva poput otrova ili lekova. Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih sluzbi za prihvatanje i tretman suicidalno ugrozenih.Medju najbitnijim navode se : • Promene u zivotu vec bolesnih osoba(privremena hospitalizacija i stalna hospitalizacija) • Promene u zivotu i sredini zdravih ljudi(pruzanje moralne i materijalne pomoci. ucena. politicke. vatrenim oruzjem isl.poput zakonodavstva .prikljucivanje porodici) Drustvena reakcija na samoubistvo? Moze se podeliti u cetiri osnovna tipa: 1. Korupcija ima svoje administrativne.kamikaze su slavljene i uvazavane.potkupljivost)postojala je jos od antickih vremena kao najgori i najrasireniji vid ponasanja blizak javnoj administraciji.zbog cega ono cesto izaziva strah i povlaci osudu. .samoagresivnost i bekstvo u irealnost. Odobravanje je vezano za mitsko-religijska . Naravno. Korupcija? Korupcija (corrumpeze.hronicno neizlecivih ljudi u socijalnoj i licnoj krizi. Za uspesnu prevenciju potrebno je poznavanje pre suicidalnog sindroma koji cini skup sindroma karakteristicnih za dusevno stanje uoci samoubistva. primanja poklona.U osnovi. Prevencija se zasniva na otkrivanju samoubilacki ugrozenih lica poput starih. iako se uobicajeno svodi na one vidljivije vidove poput mita. socio-kulturne i druge aspekte i sadrzaje. Razlike izmedju pokusaja samoubistva i samoubistva ispoljavaju se u nacinima i sredstvima koji se tom prilikom koriste.podmitljivost. 4. pravosudnih i upravnih tela.Starosna struktura utice tako sto su mlai skloniji pokusajima samoubistva.obicajna i politicka samoubistva altruistickog tipa.baksisa i slicno.dok je kasnije prosiren na sve one koji zloupotrebljavaju svoj polozaj i moc radi sticanja licne koristi na racun drugih. Ne postoji precizna niti opsteprihvacena definicija korupcije.-pokvarenost.presecanjem krvnih sudova. Kad su u pitanju motive i uzroci istrazivanja uglavnom pokazuju da u ovom pogledu izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva nema velikih razlika.Drustvena zajednica ima pozitivan stav prema samoubistvu kao sto je slucaj kod Japanaca.narkomana i dr. pravne. .Domaca istrazivanja dosla su do saznanja o nekim opstim karakteristikama pokusaja samoubistva. pokusaj samoubistva predstavlja cin u kome je postojala svesna namera unistenja sopstvenog zivota.ali cin nije dovrsen i smrt nije nastupila. ekonomske.lat. bitna razlika izmedju samoubistva i pokusaja samoubistva je u nihovim posledicama. 3.mentalno obolelih. 2. Mada se pokusaji samoubistva cesce javljaju kao nacin privlacenja paznje obicno se u kasnijim fazama vecina takvih osoba ponovo pokusava samoubistvo sto obicno zavrsava letalnim ishodom.alkoholicara . . a stariji cesce vrse samoubistva.dok se samoubistva najcesce izvrsavaju vesanjem skokovima sa visine. Ravnodusnost prema samoubistvu obicno je prisutna u anomijskim ili kriznim drustvima.ukljucujuci javne poslanike ili izabrane predstavnike. izvrsnih . tako su npr pokusaji cesci od samoubistava.To su : progresivno stesnjenje.Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i drzavnim sluzbama.

Ona je uvek najmanje dvosmerni proces i reverzibilan odnos izmedju javnog lica ili institucije i pojedinca ili privanih subekata (davaoci i primaoci mita). socijalnih. kljucni izvor korupcije je u razlicitim nivoima i vrstama drustvenih nejednakosti i pre svega nejednakosti u distribuciji i raspolaganju drustene moci. moci i drustvenog statusa u rukama manjeg broj ljudi. • Tajni i diskrecioni fondovi. • Vladinog posredovnja u nabavkama. Korupcija zasnovana na trzisnim zakonima 3. procedure ili izvora od strane sluzbenih ili privatnih lica.definisanih na osnovu legalnih ili kulturnih standard. Vecina ekonomista smatra da distributivni i redistributivni ekonomski sistemi neminovno generiraju razlicite tipove korupcije. nedemokratski i autokratski rezimi.ekonomskih i drugih drustvenih uloga. Razliciti su sadrzaji i forme ekonomske korupcije merene ugrozavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih trzisnih odnosa poput: • Uzimanja kredita ispod trzisne cene. Korupcija zasnovana na odnosu javnog i sluzbenog 2. ali u osnovi. Nepotizam predstavlja zloupotrebu necije pozije da bi se zadovoljila potreba ili ostvario interes ili cilj nekog od srodnika. Postavlja se pitanje da li je i nepoizam vid korucije. • Monopol nad informacijama.Uopsteno receno korupcija predstavlja socijalni i politicki process koji menja svoje sadrzaje i oblike. • Vldine nabavke. • Garancija za kredite. • Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlucuje drzavna adminitracija. definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama. znaci zloupotrebu javne funkcije. monopoli. • Kontrole cena. radi sticanja licne ili privatne koristi. U socioloskoj perspektivi. S druge strane. prosiruju pojam korupcije i na sadrzaje van zakonskih okvira.bogatstvo i moc . Smart se da ekonomski vidovi korupcije nanose najvece drustvene i licne stete.Pojavama mita pogoduju situacije u kojima su drzavni cinioci ili oni koji pruzaju javne usluge slabo placeni i nemotivisani da rade za platu. .Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao sto su: javni i privatni interesi. Ekonomski aspekti korupcije ticu se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda gradjana. Najbolji primer za to je postojanje i rasirenost crnog trzista. Mito u vidu davanja (aktivno) . Socioloski posmatrano.javnim radovima i sl. .privatno i sluzbeno. moc i autoritet. visoka birokratizacija. Tipicni aspekti i vidovi korupcije? Definicije zasnovane na bihejvioristickim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moci ili izvora u privatnu korist. primanja ( pasivno ) ili posredovanja u podmicivanju ( aktivno i pasino ) se najcesce uzima kao tipican i najrasireniji vid korupcije. drzavne koncesije.naravno koriscenjem politicke ili neke druge drustvene pozicije.Problem sa ovim definicijama je kako odrediti granicu zloupotrebe i kako odrediti javni ili opsti interes naspram licnog.slab pravni sistem i izvitoperen drzavni sistem. Korupcija zasnovana ka javnom interesu. smatrajuci da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegitimnim osnovama i da u tom slucaju legalni akti mogu predstavljati moralnu korupciju. Korupcija se mora posmatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponasanja. Tipologija opstih tipova korupcije: 1.kao i u razlicitoj distribuciji i koriscenju politickih. glavni uzroci korupcije u visoka koncentracija bogatstva.

SANJA DODATAK ( OD 100 DO 111 PITANJA) 100. najopstiji cilj korupcije jeste da se steknu ili zastite vredna dobra. a ne samo kriminalni aspekt. nivoa i stanja vrednosti i morala nekog drustva. ili krsenje nekih pravila zahvaljujuci nekom tipu licnog uticaja ili interesa. negovanje demokratskih institucija. sve sto se preduzme moze biti neadekvatno.Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost.U programu protiv korupcije koji je prihvatio Komitet ministara Saveta Evrope. etickih stavova i ponasanja u javnim poslovima. Drustvena reakcija na korupciju? U najsirem smislu. interesi i pozicije u drustvu. Dobro uspostavljen pravni i javni poredak zasnovan na pluralizmu politicke i socijalne organizacije moze biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moci javnih pozicija. na legitimnost. 3.U osnovi. Politicki pristup polazi od ideje postojanja razlicitih interesa i mogucnosti i moci da se ostvare neki interesi. kojom se krse obavezujuca pravila distribucije cija primena je unutar necijih drustvenih odgovornosti. Kulturno-eticki aspekti korupcije ticu se pre svega. Bilaterani monopol-koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbedjuje zastitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslovima. prava. 2.Prvi tip korpcije je ponasanje koje odstupa od formalnih duznosti u obavljanju neke javne uloge u cilju privatnih novcanih ili statusnih dobitaka. Konkurentski podmitljiva drzava u kojoj veliki broj sluzbenih lica na razlicitim nivoima eksploatise veliki broj gradjana. suprotstavljanja korupciji. Ratovi i krvna osveta . koriste usluge ili zavrsi neki javni posao. Novija tipologija izdvaja sledeca cetiri opste tipa korupcije: 1. kaze se da ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenjivanje korupcije ne obuhvate sve njene oblike. prevencija korupcijetice se pre svega ucesca gradjana u javnom zivotu i u uticaju nav last. . Treci tip tice se kako prirode tako i posledica korupcija. Drugi tip nastaje u situacijama u kojima javni sluzbenici posmatraju svoju sluzbu kao biznis. jaca kontrola odgovornosti svih koji obavljaju javne poslove ili pruzaju usluge gradjanima. Pored negativnih pozeljne su i pozitivne mere. Kleptokratija-kada vrh vlade organizuje politicki sistem kako bi maksimalizovao mogucnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za licnu upotrebu. koji koriste kako bi maksimalizovali svoje prihode.Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moci kome je povereno da cini odredjene stvari. Snazna mafija ili velike korporacije unutar slabe i dezorganizovane drzave. moralno i gradjansko vaspitanje. 4. kredibilitet i odgovornost vrsilaca javnih funkcija. dobara ili sredstava. odnosno kada se odgovoran funkcioner ili sluzbenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novcane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj nacin osteti javni ili interes sluzbe. koje ukljucuju stvaranje morala i kulture.

Svetski ratovi. Linč je takođe vid kolektivne agresije.sukobi između različitih klasa unutar jednog globalnog društva 5. 101. Verski ratovi. Ubistva iz nehata u principu ne predstavljaju društvenu devijaciju. Ubistva na mah su izazvana afektivnim stanjem u koje je ubica prethodno doveden fizičkim ili nekim drugim oblikom ugrožavanja od strane žrtve. kao deo običajnog prava. Treba razlikovati nekoliko nivoa i karakterističnih tipova ratova koji na neki način istovremeno objašnjavaju i razloge zbog kojih dolazi do ratova: 1. zato što proizvodi katastrofalne i nenaknadive ljudske . koja se odvija na mikrosocijalnom planu i koaj je i dan danas u nekim aspekrtima prisutna kod pripadnika nekih naroda. Porodnični odnosi i odnosi polova veoma često dovode do sukoba kojise rešavaju ubistvom i telesnim povredama kao i neadekvatnim mehanizmima razrešavanja sukoba. Način prestanka krvne osvete. koji se jedino ne javlj u primitivnim društvima. kako i kada treba da izvrši osvetu. Međunacionalni ratovi.Ugrožavaju život i biće čoveka. materijalne i druge žrtve. povreda ugleda ili časti i nerešeni imovinski i drugi odnosi.Ratovi su posebno složene kolektivne društvene agresije koje se odvijaju na makro društvenom planu i imaju jasne društvene uѕroke najčešće ekonomske. Ubistva i telesne povrede. jer se nesređeni . političke. masovnog indiviliziranja ili onesposobljavanja. Društveno organizovani tip agresije predstavlja suprostavljeni politički. Česti su pr religijski ili rasno motivisanog linča. Prvobitna krvna osveta je bila surova i nesrazmerna. koji imaju mnogobrojne nepovoljne posledice po društvo. religijske. Razvijan je čitav niz čak i pisanih pravila koja definišu krvne osvete vezano za činjenicu ko.Krvna osveta je nastala u vreme nerazvijenosti države i nepostojanja državnih institucija. Krvna osveta je društveni problem.u kojima su sukobljeni pripadnici različitih konfesija ili konfesijskih grupa(krstaški ratovi. socijalne. Institut krvne osvete isprepleten je sa rodovsko-plemenskom pripadnošću i najčešće se javlja na selu ili među onim društvenim slojevima koji nemaju siguran i stabilan društveni položaj iako žive u gradu. Ratovi ostavljaju i mnoge brojne negativne društvene posledice poput uništavanja ili ugrožavanja najviše humane vrednosti kakav je život.kao vid sukoba rasa u koji ni u kom slučaju ne pripadaju prošlosti 4. On se koristi kao sredstvo zastrašivanja ili zlostavljanja od strane nekih tajnih ili ilegalnih religijskih ili radnih udruženja ili organizacija. koje se dovijaju na mikrosocijalnom planu i karakterističan je ančin razrešavanja sukoba sukoba među pojedincima primenom sile. Rasni ratovi. Ubistva i telesne povrede predstavljaju tip individualnih agresija. Bitno obeležje krvne osvete je da ona ne zastareva i da se može odvijati u beskonačnost. Pored društvenih uzroka i posledica treći element koji ratove čini devijantnim jeste njegovo permanentno postojanje.koji u sukobe uključuju veliki broj država na različitim sukobljenim stranama i iamju najdrastičnije šposledice Krvna osveta predstavlja tip institucionalizovane kolektivne agresije. što znači da dolazi do izražaja u neposrednim odnosima ljudi na mikrosocijalnom planu u socijalnom i prostornom smislu u čestom ili stalnom kontaktu.ratovi između država 2. holokaust) 3. Najčešći povodi koji dovode do sukoba i krvne osvete su ugrožavanje života . Iako postoje mnogi međunarodni dokumenti kojima se uređuju „pravila ratovanja“ i zaštita žrtava rata ne umanjuje njegov devijantan karakter. Ubiostva i telesne povrede su najrašireniji oblici agresivnog razrešavanja određenih odnosa. pojedinca i grupe. socijalni i kulturni i drugi interes delova društvenih struktura ili globalnih društva koji se razrešavaju kroz rat. Ubistva i telesne povrede su posledica sukoba u neposrednim odnosima pojedinca i unutar manjih grupa. zbog nepostojanja volje i svesne namere da se takva povreda ili smrt izazove. Građanski ratovi ili revolucije. Takođe remete normalan društveni život ljudski ili društbeni život i istovremeno vode uništavanju materijalnih i kulturnih dobara. uključujući i institut mira odn.

skitnja. Rodbinski.odnosi polova. stalna materijalna sredstava za život. 2. susedski i stanarski odnosi su takođe u neposredni društveni odnosi koje pored saradnje i druženja može da odlikuje veće ili menje nerazumevanje i sukobi koji su deo socijalnog života neke sredine i do kojih najčešće dolazi zbog povrede i osujećenja nekih prava odn. Imaju unutrašnje konflikte. Ubistva iz obesti se nazivaju ponekad kontrakulturom i posledica su različitih vrsta ocujećenja i frustracija. radnu karijeru i odgovarajuću opštu i profesionalnu oformljenost. da nemaju stabilan radni status i društveni položaj što sve skupa određuje njihov način života s obzirom na to da nemaju stalno zaposlenje. a ne nužno lišavanjem života. zahvaljujući agresiji usađenoj u samoj ličnosti naopako usmerenom socijalizacijom. Iskustva pokazuju da su nasilnici najčešće neprilagođene osobe kojima je svojstven nerad. besposličenje. Odnosi ljudi u procesu rada su neposredni društveni odnosi u kojima postoji mogućnost suprostavljanja interesa i ciljeva u radnim grupama i između radnih grupa. 2. U patrijahalnim društvima vezan je za sistem kolektivne ili krvne osvete. Za pripadnike nasilničkog ganga nasilje predstavlja sastavni deo komuniciranja sa socijalnim okruženjem pretvarajući se postepeno u mržnju prema bilo kome ko nije pripradnik te grupe. Šizofreni tip. religijska ubistva i terorističke napade. Siledžijstvo je pojava u kojoj se agresija javlja kao trajni oblik ponašanja nekih pojedinaca i grupa. 102. Počinioci ubistva i telesnih povreda su najčešće uravnotežene osobe. Najčešće su u pitanju ljudi koji nisu normalno uključeni u društveni i proizvodni život i koji se nalaze na granici kriminala. bračni i porodični odnosi mogu rešavati dogovorom.čine duševni bolesnici koji su neuračunljivi. Siledžijstvo uglavnom izvire iz nepovoljnih ličnih i socijalnih okolnosti u kojima pripadnici konfliktnih i marginalizovanih grupa žive poput poput porodice i susedstva. Ova obeležja poprimaju obeležja subkulture. ubistva može da čini i iz nekih ličnih motiva i interesa. Normalni tip. Ubica osvetnik. 5. Nasilje se javlja kao glavna ideja vodilja za ponašanje i stil života. Ubistva iz koristoljublja su povezana sa nejednakošću društvenih slojeva i nespremnošću i nemogućnošću da radom dođu do materijalnih i drugih dobara usled čega su ova ubistva često povezana sa razbojništvom.neguje se u tradicionalnim zajednicama. alkoholizam. Gutmaher je dao podelu ubica: 1. Posmatraju se ponekad kao oblik posebnog bunta prema uslovima savremenog života i organizacije društva. organizovan porodični život.nosi viši nivo agresije nego što je potrebno za ostvarivanje namere. 3. izmirenjem. Sadistički tip. razilaskom. što može dovesti do sukoba koji će se razrešiti primenom sile. znatno je izraženije među društveno marginalizovanim i depriviranim grupama kod kojih marginalizaciju i pripadnost osujećenim društvenim slojevima prati osećanje inferiornosti koje u grupi dobija dodatnu snagu. Psihopatski tip. Dva posebno dramatična tipa ubistva su: 1. 4. razvodom braka. usled protivrečnih interesa oko lične ili zajedničke imovine. Nasilničke ideje i ponašanje oređuju njihove vrednosne stavove i odnos prema društvu i drugim ljudima. emocionalna nezrelost i neurotske i psihopatske smetnje. Siledžijstvo i vandalizam Siledžijstvo predstavlja specifičan tip agresije na mikrosocijalnom planu.psihopatska ličnost naklonjena ubistvu iz obesti pri čemu je žrtva najčešće nepoznata. Danas se javlja tip organizovanog osvetnika ubice ili grupa ubice koji su spremni da se samožrtvuju u ime nekih „vših“ odn ciljeva neke manje ili veće društvene grupe izvodeći politička. raspadanjem porodice. koji ponekda mogu ispoljavati pojedinci ali vrlo često i grupe udruženih pojedinaca koji maraju biti i organizovani. Kroz siledžijsko . ukoliko se ponavljaju.normalna ličnost sa psihosocijalnog aspekta ali u određenim društvenim okolnostima pribegava ubistvu ili nekom drugom tipu agresije. Siledžijstvo je najprisutnije kod maloletnika i uopšte mađih osoba.

je rezultat takvih nehumanih odnosa pojedinaca. omalovažava i ugrožava. enureza i enkopreza.a njegova ličnost se potcenjuje.je takav odnos pojedinca ili institucija. 103. Vandalizam maloletnici izražavaju svoj odnos prema društvu upućujući uvek poruku preko onoga „šta“ i „kako“ uništavaju. udaranje štapom. ne vodi se računa o njegovim interesima i pravima. fizička ili psihička oštećenja.. Fizičko nasilje. psihičke ili neke druge sile i nadmoći od strane pojedinaca. hladnoća. uskraćivanje ljubavi i pažnje.) Nasilje nad decom karakteriše primena fizičke. odeće i obuće itd. mogućnosti. sloboda. izgleda. Ispoljava se u vidu: emocionalne hladnoće. Zlostavljanje. Indikatori: zaostajanje u fizičkom razvoju. modrice i oštećenja prepoznatljivog oblika. kojima se ne obezbeđuju osnovna socijalna sigurnost i zadovoljavanje bazičnih životnih potreba i interesa deteta. koje karakteriše zaposatvljanje. vređenje. Ovaj vid nasilja nad decom ne podrazumeva samo upotrebu sile. Nasilje nad decom U def. zastoj u emocionalnom razvoju. ali istovremeno i svoju nespremnost da se sami uključe u normalne oblike društvenog života. već i zanemarivanje fizičkog. dok u izvornom smislu vandalizam podrazumeva oštećenje i destrukciju umetničkih. lišavanje psihičke.posebano negativan nehumani tip odnosa. a po svojim posledicama kombinovani tip nasilja. Psihičko nasilje. cigarama.Indikatori: povrede i prelomi nepoznatog i atipičnog porekla. izgubljen pogled i sl. odsustvo kontaktiranja sa detetom. potcenjivanje. verbalni napadi. Pod nasiljem nad decom se podrazumevaju takvi odnosi i ponašanja pojedinaca. opekotine vodom. institucija ili drugih tipova društvenih ustanova ili organizacija u odnosima sa decom. čija je suština u korišćenju i iskorišćavanju dece radi zadovoljenja potreba i interesa drugih (ekonomska. kojima je dete provereno na čuvanje i podizanje u skladu sa njegovim potrebama. poremećaji sna regresivno ponašanje. subjektiviteta.. prava i blagostanja deteta kao ciljeva i pretpostavki njegovog celovitog razvoja. odsustvo ili ispoljavanje negativnih emocija. društvenih grupa i institucija i globalnih društava prema deci koji počivaju na primeni sile i kojima se nanosi bol. koji bi trebaloda brinu o dobrobiti deteta.kao tip nehumanog odnosa dovode u pitanje subjektivitet i integritet ličnosti deteta na taj način što se ono tretira kao objekt nečijih aktivnosti i ponašanja.obuhvata ona ponašanja pojedinaca i institucija. vređanje i psovke. razvoja. bezrazložne grdnje. integriteta ličnosti.. politička. lišavanje hrane. Podrazumeva korišćenje drugih osoba radi nasilnog zadovoljavanja nečijih seksualnih . zaplašenost. što uključuje kako potrebe egzistencije. interesima i ličnim osobenostima. seksualna.. tako i duhovne potrebe i emocionalnu sigurnost i podršku. Zanemarivanje. kojima se zapostavljaju razvojne potrebe. čupanje kose. Vandalizam je svojevrstan vid siledžijstva i agresije usmeren ka uništavanju različitih materijalnih društvenih vrednosti. ugrožava zdravlje i integritet ličnosti i osujećeje njihov razvoj. sklonosti i talenti deteta.ima prepoznatljive i spolja lako uočljive indikatore. društvenih grupa ili institucija i u nekim slučajevima čitavih globalnih društava. Skala nehumanih odnosa prema deci: Zapostavljanje.. Najčešće se ispoljava kao: udaranje rukama i nogama. zdravlja i zaštite egzistencije deteta. pojma nasilja nad decom polazi se od potreba. uvrtanje delova tela.. Seksualno nasilje. vezivanje. vike.. ugrožavanje. zaključavanje. emocionalne i socijalne podrške i ugrožavanje subjektiviteta ličnosti maloletnika.po svojim sadržajima poseban. kulturnih i istorijskih vrednosti. interesa. strah.. pokušaji „samoubistva“ ili „priče“ o tome i dr. Zloupotreba.prisustva nasilja i dr. Ispoljavaju bunt protiv sopstvene životne i društvene pozicije primitivnim odnosom prema nečemu što im je nedostupno.ponašanje ove ličnosti izražavaju protest protiv svog društvenog stanja. različitog sadržaja. Reč je o specifičnoj agresiji na mikrosocijalnom planu koju najčešće ispoljavaju grupe mladih i koja se sastoji u destrukciji materijalizovanih oblika ljudske kulture koji su društveno dobro.

regresivna ponašanja. rehabilitacija od strane grupe ili zajednice. ali je ovde pre reč o moralnom sudu. Shvatanja i pojam samoubistva Prva interesovanja vezana su za magijski tip samoubistva. prekršaj tabua ili neke druge zajedničke norme. naglašeno crvenilo u predelu genitalnih organa ili nekom drugom delu tela. gestovni ili fizički kontakt sa seksualnim sadržajima. želje. naglašenog pokazivanja seksualnih simbola. Seksualno nasilje predstavlja takav odnos između najmanje dve osobe koji karakteriše verbalni. osveta. Takođe tu spada i maloletnička prostitucija i pornografija u svim vidovima. Sociološka istraživanja bave se obično uticajem društvenim makro. vidljivo povlačenje ili agresivnost i odbojnost. Samoubistvo je deo moralnih principa. Filozofsak razmatranja imaju različite aspekte i često se povezuju sa interesovanjima etike. Najopštija ideja izražava stav da je samoubistvo posledica postojanja primarnog instikta smrti (tanatos). povrede modrice. potreba i nagona. htenja i prihvatanja. sudova i ponašanja. Mentalne poremećaje prate visoki rizici samoubistva: depresija. Samoubistvo po Frojdu je delom i čin ubistva. Takođe se koriste da bi se skrenula pažnja javnosti na problem neke grupe. alkoholizam. psihologija i dr. U medicinskom smislu je dugo posmatrano kao idikator ludila. pokreta. Samoubistvo se javlja i kao kult. kao pojave. koji prati osustvo volje. kada su u pitanju odrasle osobe i nezavisno od postojanja svesti o posledicama.Ketle i Geri. jer čovek nesvesno ubija i osobu koju voli.poriva.njime se bave mnoge nauke sociologija. shizofrenija. prihvatanja i pristajanja bilo kog učesnika ovog odnosa. Psihološka istraživanja su usmerena ka ispitivanju psiholoških karakteristika ličnosti i psihosocijalnim mehanizmima koji pogoduju pojavi samoubistva. principa i ponašanja na pojavu samoubistva i njegovu upotrebu u političke svrhe. Reč je o ritualnom samoubistvu koja u nekim okolnostima mogu biti i grupna. Motivi ovih samoubistva su najčešće samokažnjavanje. Poremećaj postoji i ako se utvrde drugi simptomi mentalnkog oboljenja. Sadržinski se javlja na širokoj skali od seksualnih poruka. Naučna istraživanja. čija je funkcija bilo verovanje da se samoubistvom u određenim okolnostima uništava sopstveni neprijatelj. u primitivnim i nekim religijskim sektama. povezanih sa drugim vrstama principa i stavova. Politički apekt upućuje na izučavanje uticaja određenih političkih ciljeva. nego o naučnom stavu. antropologija.. do dodirivanja. prava. U nekim slučajevima samoubistvo je posledica snažnog pritiska kolektivne svesti i neformalne socijalne kontrole i deo je odgovora na zahteve i potrebe zajednice. nauke i antropologije. lascivnih reči i priča. Bavi se uzrocima koji izviru iz karakteristika određenih bolesti. U većini religija samoubistvo se tretira kao greh i suprostavljanje volji i htenjima vrhovnih božanstava koja jedina imaju pravo na oduzimanje života. Suicidologija koja teži da primeni interdisciplinarni pristup u izučavanju ove pojave. bežanje ode kontakta sa decom i odraslima i sl. kulturnim i umetničkim pokretima. . Samoubistvima se bavi i statistika.. znaci veneričnih bolesti. Ova vrsta bila je motivisana i nekim drugim tipovima obreda samožrtvovanja prisutna u kolektivnoj svesti i običajima primitivnih plemena. ne i pojedinačna. 104. Indikatori: otežano hodanje ili sedenje. mezo i mikro faktora na pojavu samoubistva. pokušaja ili ostvarivanja seksualnih odnosa i silovanja. kada je najmanje jedan od učesnika maloletna osoba.

. hronične bolesto. sa tendencijom smanjivanja polne zastupljenosti unutar samoubilačke populacije. gubitak prijatelja. Više stope samoubistva starih se objašnjavaju različitim vrstama gubitaka kao i posledica starenja: prestanak radnih aktivnosti i gubitak radnog položaja. pasivnost. što znači da društveni uslovi života u ljima takođe proizvode brojne socijalne rizike i pritiske sa kojima neki ljudi ne uspevaju da se nose i beg od nemoći nalaze u samouništenju. Egoizam je stanje u kome se individualni „ja“ preterano potvrđuje pred društvenim. Kada je u pitanju uticaj uzrasta onda se javlja pravilo da samoubistva rastu sa godinama starosti. pokazalo se da su ljudi nižeg obrazovanog nivoa manje skloni ka samoubistvu. Dirkem je pokazao da su osobe muškog pola nefleksibilnije u nekim vidovima promena. Kada su u pitanju mladi. dinamiku i posebno promenljiva ali i zajednička svojstva. Slabljenje društvene integracije jača individualizaciju. obrazovanim i drugim ustanovama i mikrosocijalnim okruženjem u kombinaciji sa problemima rasta i sazrevanja javljaju se kao ključni uzrok pokušaja ili izvršenja samoubistva. Reflektuje konkretne društvene odnose i uslove na makro i mikrosocijalnom planu. što je nezavisno od pojedinačnih slučajeva. Na samoubistvo utiče i bračni satatus. Razvod i smrt bračnog druga menja odnose u porodici.Samoubistvo je samouništavajuće ponašanje sa smrtnim ishodom. Samoubistva predstavljaju društvenu pojavu i u određenim uslovima socijalni problem. Predstavljaju tip društvene devijacije jer se njima dovodi u pitanje najznačajnija humana vrednost – ljudski život. posebno onim vezanim za tradicionalne podele društvenih uloga na polnoj osnovi. onda sukobi i nesporazumi sa porodicom. solidarnost i podržavajuće moći porodice. Veći udeo muškaraca objašnjava se pritiscima koji izviru iz njihovih društvenih položaja i odgovornosti. Profesionalne karakteristike takođe mogu imati uticaja na stope samoubistva između pojedinih sturka ili profesionalnih skupina. značajne promene u porodici vezane za odrastanje i odlazak dece. striktualno i dinamički menjaju. Samoubistvo kao društvena pojava podrazumeva takvo samouništavajuće ponašanje koje prati jasna svest o posledicama i namerama da se uništi sopstveni život. 105. Mnoga istraživanja su uvidela postojanja varijacija u stopama samoubistva. tako da nije prost zbir individualnih akata. Dirkemova tipologija i etiologija samoubistva Dirkem je posatavio hipotezu da opšta učestalost samoubistva otkriva nešto osnovno u karakteristikama društva. ali i relativnu stabilnost u dužem vremenskom periodu u nekom prostoru ili unutar neke zajednice. godišnjih ciklusa i obaveza a penzionisanjem se suštinski. slabi porodičnu koheziju. Egoističko samoubistvo varira obrnuto srazmernom stepenu integrisanosti religiozne. kolega. radikalana promena dnevnih. karakteristike. Prvi je stvorio tipologiju smaoubistva na osnovu njihovog društvenog karaktera. političke i porodične zajednice kojoj pojedinac pripada. socijalna izolacija. 106. Kada je u pitanju obrazovani status. Stanovnici urbanih naselja su u većem riziku od samoubistva što znači. Pokazalo se da su proporcije učešća žena naspram muškaraca 1:4. Društvene karakteristike samoubistva Statističke stope predstavljaju statističku meru koja označava učestalost nekog događaja u standardnoj jedinici populacije u datim vremenskim granicama (stope samoubistva se računaju na sto hiljada). koji ima sopstvenu etiologiju. tako prekomerno da individualnost prouzrokuje samoubistva. političke i socijalne migracije uz prostornu i društvenu mobilnost takođe su pogodujući činioci samoubistava. odn primarnih društvenih uzroka: 1. Ekonomske.

stepen saglašavanja ponašanja zahtevima i očekivanjima drugih. čiju superiornost on prihvata.obim povezanosti jednog statusa sa posedovanjem nekih drugih utiče na stopu samoubistva. Samoubistvo je derivat društvene dezorganizacije za koju je kao pokazatelj koristio razvode brakova. Fatalistički tip je posledica normativnog ograničenja ponašanja. Stepen statusne integracije je mahimalan kada je na osnovu poznavanja jednog statusa moguće predvideti drugi. Društvo kontroliše pojedinca.. Ukoliko je nivo društvene integracije viši. Među najznačajnijim psihičkim i društvenim posledicama pokušaja navode se: 1.2.očaj. 4. depresivna raspoloženja). maloletničku delikvenciju. koji rezultiraju iz frustracije. dok su samoubistva prisutnija među starijim osobama. Društvo je jedina moralna snaga superiorna u odnosu na pojedinca. Žene su zastupljenije među osobama koje pokušavaju samoubistva. vatrenim oružjem idt. dolazi do lične i društvene dezorganizacije. Ekološkim istraživanjima samoubistva bavio se Sejnzbri koji je utvrdio postojanje delova grada u odnosu na stepen društvene mobilnosti i društvene izolacije.izviru iz statusne hijerarhije.ali čin nije dovršen i smrt nije nastupila. Samoubistvo i ubistvo su akti agresije. pokušaji se najčešće javljaju kao način privlačenja pažnje i „zvono za uzbunu“ obično se u kasnijim fazama većina takvih osoba ponovo pokušava samoubistvo što obično završava letalnim ishodom. Teorija o vezi društvene i statusne integracije polazi od opšte ideje da statusna integracija. Holbakova teorija je potvrdila vezu samoubistva sa porodičnom strukturom i religijskom pripadnošću. 107. Altruističko samoubistvo se javlja u društvima u kojima moralni kodeks vrlo jak. Šmit i Gibs su pokazali da stopa samoubistva varira sa stepenom društvene dezorganizacije. 3. Glavni uzroci samoubistva su oni koji dovode do socijalne izolacije. Ljudi koji su pokušali samoubistvo čine psihološki veoma ranjivu grupu sa izrazitim samoubilačkim rizikom. Ograničenja mogu biti horizontalna. 3. Utvrdio je da diferencijalna distribucija stopa samoubistva unutar grada odgovara oblastima sa intezivnom društvenom dezorganizacijom. Razlike između samoubistva i pokušaja ispoljavaju se i u načinu i sredstvima koji se tom prilikom koriste. Ono nastaje usled nedovoljne individualizacije i intenzivnog altruizma u situaciji jake društvene integracije. Kod pokušaja biraju se bezopasniji i manje brutalniji načini i sredstva poput otrova ili lekova. kao i ozbiljnost pokušaja. dok su potencijalna ugroženost telesnih funkcija i intezitet samoubilačke namere često indikatori pokušaja samoubistva. stope vanbračne dece. Anomičko samoubistvo je njačešće proizvod poremećaje regulatorske funkcije koju društvo vrši u odnosu na pojedinca. Statusna integracija je pokazatelj društvene integracije. vešanjem. Starosna sturktura utiče tako što su mladi skloniji pokušajima. U stanjima anomije kada društvo postane nesposobno da vrši regulatorsku funkciju. Došli su i do zajedničkog elementa a to je „spoljašnje ograničenje2. Stope smoubistva varuraju intezivno sa stepenom statusne integracije u populaciji. dok kod se samoubistva izvršavaju. Kritičan period je oko 4 godine posle pokušaja samoubistva („suicidni status“. Stav ovih autora je da veće verovatnoća samoubistva zavisi od relacionog sistema. skokovima sa visine.rezultiraju iz međusobnih odnosa i vertikalna. Pokušaji samoubistva Pokušaj samoubistva predstavlja čin u kome je postojala svesna namera uništenja sopstvenog života. Henri i Šort su integrisali Dirkemova shvatanj sa psihoanalitičkim koncepcijama o frustraciji i agresiji. Uzrokovano je frustracijama u ličnosti. Pokušaji samoubistva su češći od samoubistva. Obično se namera ili pokušaj samoubistva izvršava kroz posramljenost ali i odbijanje krivice. Iz dužnosti je specifičan pod tip i ima 2 varijante: neobavezno i mističko. Kavan. rizik samoubistva je manji. usled naglih i brzih promena. Promene u životu bolesnih ljudi: Privremena hospitalizacija .

Ravnodušnost 3. Od legalnih osuda veći efekat imaju moralne i psihološke osude koje prate skoro sva samoubistva osim altruističkih.je vezano za mitsko-religijska. odeljenja za pružanje pomoći u krizi.se zasniva na otkrivanju samoubilački ugroženih lica. savetodavne službe (telefonska pomoć) i sl. običajan i politička samoubistva altruističkog tipa. Ravnodušnost. alkoholičara. On se najčešće ispoljava u vidu niza simptoma koji su međusobno povezani: • Progresivno stešnjenje. narkomana i dr. Društvena zajednica ili određene društvene grupe imaju pozitivan stav prema samoubistvu u određenim unapred definisanim uslovima. preko religije i pravnih propisa.nesposobnost usmeravanja agresije ka spolja što je povezano sa ograničenošću međuljudskih odnosa u kojima je moguće izraziti agresiju • Bekstvo u irealnost. One mogu biti toliko drastične u određenim situacijama da skoro u potpunosti izoluju porodicu i srodnike samoubice. Odobravanje 2.prema samoubistvu i samoubistvima obično je prisutna u anomijskim i kriznim društvima i situacijama. ljudi u socijalnoj i ličnoj krizi.2. Kategoriju ugroženih predstavljaju posebno oni koji su već pokušali samoubistvo. Za uspešnu prevenciju potrebno je i prepoznavanje presuicidnog sindroma. mentalno bolesnih. zbog čega ono izaziva strah i povlači osudu. hronično neizlečivih bolesnika. Prevencija. koji čini skup simptoma karakterističnih za duševno stanje uoči samoubistva. Društvena reakcija na samoubistvo Društvena reakcija na samoubistva može se u osnovi podeliti u 4 osnovna tipa: 1. poput starih. kulturnim normama i obrascima ponašanja. adolescenata. kamikaze). zarobljeni pripadnici vojnih formacija). U ovom duhu su i zabrane sahranjivanja na grobljima i na religijski propisan način. Prevencija Reakcija se izražava etičkim stavovima. ljudskih zajednica ili pojedinca nego što je denekog vrednosnog sistema. Ne smeju se mešati pozitivna očekivanja prema samoubilačkom činu neke društvene grupe ili zajednice sa odobravanjem samoubistva i pozitivnom stavu prema samoubicama ili njihovim porodicama.psihičko i socijalno ograaničavanje i osiromašenje međuljudskih odnosa • Samoagresija. . Samoubice su stimulisane na izvršenje samoubistva kada je to u interesu zajednice ili grupe( npr. Svaki pokušaj samoubistva je deo samoubilačkog po9našanja.jačanje suicidne fantazije (mimo svoje osoba se bavi razmišljanjima o načinu izvršenja samoubistva) Savremena prevencija podrazumeva postojanje posebno organizovanih službi za prihvatanje i tretman suicidno ugroženih poput centara za prevenciju samoubistava. Osuda. - Stalna hospitalizacija Promene u životu i sredini zdravih ljudi: Privremeno izdvajanje iz situacije sukoba Društvena zajednica je spremna da pruži materijalnu i moralnu pomoć Način života i ljudski odnosi se menjaju pod uticajem pokušanog samoubistva Promene u društvenoj izolaciji 108. Odobravanje. Neka zakonodavstva i danas sadrže delove koji se odnose na neke vidove represije prema samoubici ili njegovoj porodici. Ne postoji ni jedno društvo ili zajednica čiji normativni sistem nema definisan satv prema samoubistvu.kao način društvene reakcije vezana je za činjenicu da se saubistvom krše etička i normativna očekivanja. Ravnodušnost prema samoubistvu ili pokušaju pre je odraz otuđenosti nekih društava. Pozitivan stva prema samoubistvu postoji i u situaciji kada se ono smatra delom moralnih dužnosti (samuraji. Neodobravanje 4.

podmitljivost. odn.. Mito u vidu davanja (aktivno). sadržajima i oblicima korupcije. ili su kazne za takva ponašanja bile blage ili nisu primenjivane. Reč je o promenljivoj kategoriji pa otud i različito određenje njenih sadržaja. privatno i službeno. Prva najšira legalna definicija korupcije uključujući i definiciju u užem smislu nalazi se u francuskom Napoleonovom zakoniku iz 1810. bakšiša i sl. bogatstvo i moć.pokvarenost. Godine. udruženja. Tokom istorije raste javna osetljivost za takve vidove ponašanja. suprostavljenosti pojedinih delova društva. nelčegalnih organizacija itd. dok je ksnije proširen na sve one koji zloupotrebljavaju svoj položaj i moć radi sticanja lične koristi. obezbede zahtevane standarde rada i poštovanje zakonitosti. ustanova vlasti. vidova političke participacije. Mito predstavlja najrašireniji i tipičan vid korupcije. Ne postoji precizna opšteprihvaćena definicija korupcije. posebno u pogledu inkriminacije i sankcionisanja korupcije. ucena. snage opozicije i civilnog društva i mnogih drugih okolnosti. Ona unosi nesigurnost. posebno ekonomske i političeke korupcije. bespravlje i nestabilnost. pravne. Tokom istorije. Učestalost slučajeva vezanih za korupciju pokazuju kako ona u određenim političkim i kulturnim okolnostima može postati značajno društveno i političko pitanje. U stručnoj literaturi posebno ravnoj ističe se značaj društvenog i pravnog konteksta za razumevanje i promene u shvatanjima i. Problem definisanja granica između javnih i privatnih interesa utiče na to da neki vidovi korupcije ostaju nedodirljivi zahvaljujući distibuciji i koncentraciji društvene moći. vladavine prava i dobrog funkcionisanja poretka u korist građana. Aspekti i vidovi korupcije . sloboda građana. potkupljivost) postojala je još od antičkih vremena kao najgori i najrašireniji vid ponašanja blizak javnoj administraciji. U savremenim uslovima korupcija predstavlja mrežu složenih odnosa u kojima učestvuje veliki broj ne samo pojedinaca već i firmi. primanja poklona. Korupcija se može smatrati kao pojava a ne jedino i primarno kao tip devijantnog ili kriminalnog ponašanja. političke. institucija. sociokulturne i druge aspekte i sadržaje iako se uobičajno svodi na one vidljivije i lakše uočljive poput mita. Pojavama mita pogoduju situacije u kojima državni činovnici ili oni koji pružaju javen usluge salbo palćeni i nemotivisani da rade za platu. Do mita dolazi u slučajevima skučenih izvora. moć i autoritet. radi sticanja lične ili privatne koristi. Korupcija ima svoje administrativne. Ne postoji univerzalna definicija korupcije. Korupcija se odvija u kontekstu takvih promenljivih odnosa kao što su: javni i privatni interesi. Mitom se preraspodeljuju troškovi poslovanja mnogih firmi nespremnih da na legalan način steknu određene dozvole. 110. mogućnosti ostvarivanja nekih prava ili korišćenja usluga i dobara. To ne znači da je nema u državama u kojima se o njoj ne govori. pošto se društva značajno razlikuju u pogledu vrednosnih. Nekad se pojam korupcije odnosio samo na zaposlene u javnim i državnim službama. kulture. neki vidovi korupcije smatrani su dopuštenim kako od tsrane javnosti tako i od strane javnih ličnosti. političkih. primanja (pasivno) ili posredovanje u podmićivanju (aktivno i pasivno) se najčešće uzima kao tipičan i najrašireniji vid korupcije. demokratskog i odgovornog funkcionisanja. u pogledu društvene strukture. Ona je uvek dvosmerni proces i reverzibilni odnos između javnog lica ili institucije i pojedinca ili privatnih subjekata. U savremenim uslovima korupcija privlači visoku pažnju javnosti zahvaljujući medijima i postaje jedan od ozbiljnih izazova političkoj i ekonomskoj demokratiji. uključujući javne poslenike ili izabrane predstavnike. zakonodavnih i socijalnih sistema. lat.109. ekonomske. izvesno je da postoje složeniji savremeni i po posledicama teži vidovi. Korupcija bilo koje vrste i na bilo kom nivou društva ozbiljno ugrožava bazične društvene norme rada. zahvaljujući čemu je nastao čitav niz mera društvene reakcije. procedure ili kulturnih standarda. Korupcija kao društveni problem Korupcija (corrumpeze. Korušpcija predstavlja socijalni i politički proces koji menja svoje sadašnje oblike ali u osnovi znači zloupotrebu javne funkcije.

koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3.tiče se prirode i posledice korupcije. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. Kleptokratija.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. Nepotizam predstavlja vid korupcije u najširem smislu te reči.nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. Bilateralni monopol. 3. smatrajući da legalni sistemi mogu biti zasnovani na nelegalnim osnovama i da u tom slučaju legalni akti predstavljaju moralnu korupciju. slab pravni sistem itd. odn. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. visoka birokratizacija.Imajući u vidu uspostavljanje opštih društvenih i prvnih standarda u definisanju korupcije moguće je izdvojiti neke tipične vidove korupcije u zavisnosti od sadržaja. Usresređeni ka javnom interesu. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4. Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana .primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. nedemokratski i autokratski režimi. i drugih društvenih uloga. Nepotizam podrazumeva zloupotrebu nečije pozicije da bi se zadovoljila potreba ili ostavario interes ili cilj nekog od srodnika. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. ekonomskih. Definicije zasnovane na vrednosnim i moralnim osnovama proširuju pojam korupcije i na sadržaje van zakonskih okvira. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. Definicije zasnovane na bijejviorističkim idejama polaze od stava da je korupcija zloupotreba javne moći ili izvora u privatnu korist. U sociološkoj perspektivi ključni izvor korupcije je u različitim nivoima i vrstama društvenih nejednakosti i u nejednakosti u distribuciji i raspolaganju društvenom moći kao i u različitoj distribuciji i korišćenju političkih. Zasnovani na tržišnim zakonima. Problem sa ovim definisanjem je kako odrediri granicu zloupotrebe i kako odediti javni ili opšti interes naspram ličnog. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. Sociološki posmatrano glavni uzroci korupcije su visoka koncentracija bogatstva. aktera i posledica. javnim radovima i sl. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. Konkurentski podmitljiva država. . moći i društvenog statusa u rukama manjeg broja ljudi. socijalnih.

Time se ukazuje na korene korupcije. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. moralno i građansko vaspitanje. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. 111. U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji. dobara ili sredstava. . ili završi neki javni posao. decembra 1989. negovanje demokratskih institucija itd. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. Konvencija Un u hagu.. Održane su i brojne međunarodne konferencije. seminari i drugi skupovi.1975. 12. interese i pozicije u durštvu. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. na legitimnost. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. Osmi kongres u Kairu 1995.Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. prava. koriste usluge. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima.

Novija tipologija korupcije izdvaja 4 opšta tipa korupcije: 1. ili završi neki javni posao. decembra 1989. 12. čija primena je unutar nečijih društvenih aktivnosti. Zasnovani na tržišnim zakonima. Fridrih smatra da postoji obrazac korupcije uvek kada nosilac moći kome je povereno da čini određene stvari. Usresređeni ka javnom interesu. interese i pozicije u durštvu. koriste usluge.u kojoj veliki broj službenih lica na različitim nivoima eksploatiše veliki broj građana Politički pristup korupciji polazi od ideje različitih ineresa mogućnosti i moći da se ostvare neki interesi. javnim radovima i sl. Zasnovani na odnosu javnog i službenog. Kleptokratija. prava.najveću korist ima manjina na vrhu piramide. Komitet ministarstva EU je 1996 usvojio Program akcije protiv korupcije. korišćenjem političke ili neke druge društvene pozicije b) Izvoznih i uvoznih kontigenata o kojima odlučije državna administracija c) Vladinog posredovanja u nabavkama. ili kršenje nekih pravila zahvaljujući nekom tipu ličnog uticaja ili interesa 2. .nastaje u situacijama u kojima javni službenici posmatraju svoju službu kao biznis koji koriste kao bi maksimalizovali svoje prihode.. od tada mnoge međunarodne organizacije i specijalizovane agnecije ili tela su se bavila ovim problemom pokušavajući da izgrade strategiju. Društvene svojine – privatizacija h) Vladine nabavke i) Monopol nad informacijama Formula za merenje veličine ove pojave Klitgard : KORUPCIJA=MONOPOL+DISKRECIJA+ODGOVORNOST Jedna tipologija opštih tipova korupcije čini podelu na one koji su: 1. seminari i drugi skupovi. Korupcija se odnosi na bilo koju interesom motivisanu aktivnost kojom se krši obavezujuće pravila distribucije.1975. d) Kontrola cena e) Tajni i diskrecioni fondovi f) Garancija za kredite g) Transformacije državne ili tzv. Društvena reakcija na korupciju Generalna skupština Un bavila se prvi put pitanjem korupcije u međunarodnim trgovinskim transakcija u svojoj rezoluciji 3517 od 15. Bilateralni monopol.kada vrh vlade organizuje politički sistem kako bi maksimalizovao mogućnost ostvarenja rente i njeno preusmerenje za ličnu upotrebu 2. Najopštiji cilj korupcije jeste da stekne ili zaštiti vredna dobra. Snažna mafija ili velike korupcije unutar slabe i dezorganizovane države 4.Ekonomski aspekti korupcije tiču se prirode ekonomskih sistema i ekonomskih sloboda građana. Održane su i brojne međunarodne konferencije. Konvencija Un u hagu.tiče se prirode i posledice korupcije. etičkih stavova i ponašanja u javnim poslovima. Različiti sadržaji i forme ekonomske korupcije merene ugrožavanjem ekonomskih sloboda i slobodnih tržišta odnosa poput: a) Uzimanje kredita ispod tržištne cene. Osmi kongres u Kairu 1995.koji podrazumeva simbiozu vlasti i mafije koja obezbeđuje zaštitu i nesmetano bavljenje nelegalnim poslosvima 3. Time se ukazuje na korene korupcije.primer je ponašanje koje odstupa od formalnih dužnosti u obavljanju javne uloge u cilju privatnih novčanih ili statusnih dobitaka. kada se odgovoran funkcioner ili službenik navede da preduzme akciju koja favorizuje bilo koga ko mu obezbedi novčane ili neke druge nelegalne nagrade i na taj način ošteti javni ili interes službe. 3. Kulturno-etički aspekti korupcije tiče s nivoa i stanja vrednosti i morala nekog društva. 111. Konkurentski podmitljiva država. Oni nanose najveću društvenu i ličnu štetu. odn.

.U najširem smismu prevencija korupcije tiče se pre svega učešća građana u javnom životu i uticaja na vlast. moralno i građansko vaspitanje. negovanje demokratskih institucija itd. praćenim i kontrolisanim ovlašćenjima i moćima je deo političkih promena koje takođe vode uspešnoj antikorupcijskoj borbi. Veoma moćna mogućnost smanjivanja korupcije jeste razvoj i rast civilnog društva. U programu protiv korupcije kaže se da „ukoliko efikasne mere u borbi za iskorenje korupcije ne obuhvate sve njene oblike a ne samo kriminalni aspekt sve što se preduzme može biti neadekvatno. zasnovan na plaralizmu političke i socijalne organizacije. kredibilitet i odgovornost vršilaca javnih funkcija. Pored negativnih poželjne su i pozitivne mere. Potreban je razvoj javnog pravnog poretka i reda sa relativno trajnim okvirom društvenih i pravnih standarda. Dobro ustanovljen pravni i javni poredak. dobara ili sredstava. Određivanjem granica političke moći i uloga sa ograničenim. na legitimnost. efikasnoj i od strane građana kontorlisanoj državi i na civilnom društvu može biti jedina prava brana korupciji i drugim vidovima zloupotrebe moći i javnih pozicija. koje uključuju stvaranje morala i kulture suprostavljanja korupciji.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->