CENTAR ZA EVALUACIJU, TESTIRANJA I

ISTRAŽIVANJA

ISTRAŽIVAČKI PROJEKAT

Oslonci i barijere za inkluzivno obrazovanje u

Srbiji

Beograd
Decembar 2006.
Sadržaj

1. Uvod...........................................................................................................................3
1.2. Ciljevi i metodologija istraživanja......................................................................5
2. Rezultati istraživanja..................................................................................................8
2.1. Donosioci odluka u obrazovanju (MPS, MRZSP, Zavod)..................................9
2.1.1. Obuhvat dece sa posebnim potrebama redovnim obrazovanjem.................9
2.1.2. Kako se opaža važnost rada na inkluziji?...................................................10
2.1.3. Stav prema inkluziji....................................................................................11
2.1.4. Šta se dobija uvođenjem inkluzivnog obrazovanja?..................................12
2.1.5. Šta treba da budu prioriteti u razvoju inkluzivnog obrazovanja?...............15
2.1.6. Šta bi bilo moguće uraditi u postojećim uslovima?...................................15
2.1.7. Koji su uslovi/okolnosti koji potpomažu odnosno otežavaju inkluziju ....16
2.1.8. Na koji način donosioci odluka u obrazovanju mogu da podrže inkluziju 16
2.1.9. Ocena postojećih kompetencija za rad na inkluziji i potrebe.....................17
2.1.10. Finansiranje inkluzije...............................................................................17
2.1.11. Šta je potrebno pružiti školama da bi bile uspešne u inkluziji.................17
2.1.12. Kako uticati na motivaciju nastavnika da rade sa decom sa PP?.............19
2.1.13. Ocenjivanje dece sa PP.............................................................................19
2.1.14. Individualni obrazovni planovi................................................................20
2.1.15. Dobri i loši primeriinkluzije dece sa PP...................................................20
2.1.16. Medijska vidljivost dece sa PP.................................................................21
2.2. Deca sa posebnim potrebama............................................................................22
2.3. Predstavnici lokalne zajednice, direktori škola, nastavnici i roditelji...............24
2.3.1. Obuhvat dece sa posebnim potrebama redovnim obrazovanjem...............24
2.3.2. Kako se opaža važnost rada na inkluziji?...................................................25
2.3.3. Stav prema inkluziji....................................................................................26
2.3.4. Šta se dobija uvođenjem inkluzivnog obrazovanja?..................................31
2.3.5. Šta treba da budu prioriteti u razvoju inkluzivnog obrazovanja?...............32
2.3.6. Kakve su postojeće kompetencije za inkluzivno obrazovanje?.................33
2.3.7. Šta bi mogli biti oslonci i prepreke pri uvođenju inkluzivnog obrazovanja?
..............................................................................................................................34
2.3.8. Šta bi bilo moguće uraditi u postojećim uslovima?...................................34
2.3.9. Nastava i učenje dece sa PP koja su već uključena u redovno obrazovanje
..............................................................................................................................35
2.3.10. Potrebe nastavnika u pogledu obuke i treninga........................................36
2.3.11. Prilagođavanje nastavnih planova i programa..........................................38
2.3.12. Ocenjivanje dece sa PP.............................................................................39
2.3.13. Odnos nastavnik učenik i učenik-učenik .................................................40
2.3.14. Finansijski aspekt obrazovanja dece sa PP..............................................42
2.3.15. Saradnja između roditelja dece sa PP.......................................................42
2.3.16. Medijska vidljivost dece sa PP ................................................................43
2.4. Mreža inkluzivnog obrazovanja........................................................................44
3.Zaključak i preporuke................................................................................................48
3.1. Zaključak...........................................................................................................49
3.2. Preporuke...........................................................................................................51

2
1. Uvod

U mnogim pregledima obrazovanja u Srbiji navodi se da je obuhvat

dece obaveznim obrazovanjem skoro 100% (npr. UNESCO navodi da je net
enrolment u Srbiji oko 96% - http://gmr.uis.unesco.org/ViewTable.aspx).
Međutim, ovako visok procenat „sakriva“ činjenicu da mnoga deca ustvari nisu
uključena u obrazovni sistem. Tu se pre svega radi o deci koja imaju potrebu
za dodatnom podrškom (deca sa posebnim potrebama) i romska deca, ali i
mnoga deca iz svih marginalizovanih grupa imaju veću šansu da budu
isključena iz redovnih škola. Po nekim procenama u Srbiji postoji oko 10%
dece sa posebnim potrebama od kojih mnoga nisu obuhvaćena obrazovnim
sistemom (OECD review „Educational Policies for Students at Risk and those
with Disabilities in South Eastern Europe, 2006). Pored toga, prema
zvaničnim podacima oko 20% romske dece je van redovnih osnovnih škola,
ali ako se u tu brojku uključe romska deca koja nisu registrovana, koja su
raseljena sa Kosova i ona koja su deportovana iz Zapadnih zemalja procenat
romske dece koja nisu obuhvaćena obrazovanjem može biti čak i 80%!
Pored velikog broja dece koja nisu ni obuhvaćena obrazovanjem
postoji značajan problem i sa obrazovanjem dece koja su formalno upisana u
redovne škole. Naime, naš obrazovni sistem je nefleksibilan što znači da su
nastavni programi i metode rada podešeni spram modalnog deteta, tj.
dominantne većine. Sva deca koja se ne uklapaju u takve nastavne programe
i metode rada jednostavno ne dobijaju obrazovanje koje bi bilo u skladu sa
njihovim razvojnim i obrazovnim potrebama. To znači da su u postojećem
obrazovnom sistemu ugrožena, ne samo deca koja su isključena iz škola, već
i mnoga deca koja pohađaju redovne škole.
Pomenuti problemi su samo vrh ledenog brega u smislu da je neke
bazične probleme u obrazovanom sistemu najlakše uočiti na primeru
najslabijih karika. Moglo bi se opravdano postaviti pitanje da li u obrazovnom
sistemu koji se ne usklađuje sa razvojnim i obrazovnim potrebama dece
uopšte postoje deca koja „profitiraju“? Ili, drugačije formulisano, da li bi

3
unapređivanjem kapaciteta škola i nastavnika da budu u službi potreba dece
dobila samo deca koja pripadaju marginalizovanim grupama ili bi ustvari sva
deca dobila kvalitetnije obrazovanje?
U narednom periodu jedan od važnih oblasti u reformi obrazovnog
sistema biće stvaranje inkluzivnog obrazovanja, tj. obrazovanja koje će biti u
funkciju učenika i njihovih razvojnih i obrazovnih potreba. U tom kontekstu
važno je da se na osnovu istraživanja sa nastavnicima, direktorima škola,
predstavnicima lokalne zajednice, roditeljima i učenicima utvrde oslonci i
barijere za razvoj inkluzivnog obrazovanja u Srbiji.
Pod inkluzijom se obično podrazumeva potpuno učešće u društvenom
životu svih osoba bez obzira na pol, nacionalno, versko i socio-ekonomsko
poreklo, sposobnosti i zdravstveno stanje.
Inkluzivno obrazovanje podrazumeva, da sva deca treba da dobiju
kvalitetno obrazovanje u okviru redovnih škola bez obzira na pol, nacionalno,
versko i socio-ekonomsko poreklo, sposobnosti i zdravstveno stanje.
Istovremeno, to znači da škole i vrtići treba da se prilagode obrazovnim
potrebama dece, a ne da se obrazuju samo ona deca koja mogu da se uklope
u postojeći obrazovni proces.
Inkluzija se oslanja na princip poštovanja prava na obrazovanje. Svako
dete ima pravo na kvalitetno obrazovanje u skladu sa svojim mogućnostima i
sposobnostima. Inkluzivno obrazovanje pruža mogućnost svoj deci da budu
deo školske zajednice i tako se pripreme da, kao odrasle osobe, ravnopravno
učestvuju u društvenom životu.
Međunarodni dokumenti na koje se oslanja inkluzivno obrazovanje:

 1948 - Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima (Garantuje

pravo na obrazovanje svakom detetu, bez diskriminacije po bilo
kom osnovu)
 1989 - UN Konvencija o pravima deteta (Garantuje pravo na
obrazovanje svoj deci , bez diskriminacije po bilo kom osnovu)
 1990 - Svetska Deklarcija o obrazovanju za sve (Džomtijen
Deklaracija)
 1993 - Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti za
obrazovanje za ometene osobe (Pravilo 6.: Ne samo da afirmiše

4
 jednaka prava na obrazovanje za svu decu, mlade i odrasle
ometene osobe, već promoviše obrazovanje u okviru
“integrativnog školskog okruženja” i u okviru “redovnog
školskog sistema”)
 1994 - Saopštenje iz Salamanke & Okvirni principi za delovanje
(“…škole treba da obrazuju svu decu nezavisno od njihovih
fizičkih, intelektualnih, socijalnih, emocionalnih, jezičkih i drugih
karakteristika”. “ Takve škole treba da uključuju ometenu i
obdarenu decu, decu koja rade i decu sa ulice, decu nomade i
pripadnike različitih jezičkih, nacionalnih ili kulturnih manjina,
kao i svu ostalu posebno ugroženu i osetljivu decu....” (paragraf
3))
 2000 - Svetska Deklaracija o obrazovanju za sve i Okvir za
delovanje, Dakar (Neophodnost da se podrže marginalizovane
grupe)
 2001 – Education for All (EFA)/Obrazovanje za sve

Kada se govori o inkluziji obično se misli uglavnom na uključivanje

dece sa smetnjama u razvoju. Pod inkluzivnim obrazovanjem
podrazumevamo obrazovni sistem koji je otvoren za svu decu, a pre svega za
onu koja su, zbog svog marginalizovanog društvenog položaja ili isključena iz
sistema obrazovanja ili im taj sistem ne pruža adekvatnu podršku kao što su:
deca sa smetnjama u razvoju, deca koja pripadaju različitim nacionalnim
manjinama (pre svega romska deca), izbegla i raseljena deca, deca bez
roditeljskog staranja i deca iz socijalno ugroženih porodica.
Inkluzija marginalizovane dece u obrazovni sistem je dugoročan i
etapni proces. Već sad neka deca koja su bila isključena iz redovnih škola bi
mogla da se uključe, a nakon toga bi taj proces išao dalje uključivanjem
ostalih grupa dece za čije uključivanje je potrebno više vremena da se škole,
nastavnici, roditelji i deca pripreme za inkluziju.

1.2. Ciljevi i metodologija istraživanja

Osnovni cilj istraživačkog projekta «Oslonci i barijere za inkluzivno

obrazovanje u Srbiji» bio je da se utvrde faktori koji mogu podstaći i omogućiti

5
uspešno inkluzivno obrazovanje, kao i faktori koji mogu predstavljati značajne
barijere. Rezultati ovog istraživanja treba da omoguće uslove za unapređenje
delotvornosti i efikasnosti narednih programskih aktivnosti u domenu razvoja
inkluzivnog obrazovanja.
Istraživanje je sprovedeno u Subotici, Zaječaru, Nišu, Kragujevcu,
Novom Pazaru i Beogradu i obuhvatilo je sledeće učesnike:

 Donosioce odluka u obrazovanju (predstavnike: Ministarstva

prosvete i sporta Republike Srbije, Zavoda za unapređenje
obrazovanja i vaspitanja i predstavnike lokalne administracije
zadužene za pitanja obrazovanja na lokalnom nivou)
 Direktore osnovnih škola
 Učitelje i nastavnike osnovnih škola
 Učitelje i nastavnike uključene u “Mrežu inkluzivnog
obrazovanja” (Kragujevac, Zaječar, Niš)
 Roditelje (dece sa posebnim obrazovnim potrebama i dece bez
posebnih obrazovnih potreba)
 Decu sa posebnim obrazovnim potrebama

Istraživanje je bilo uglavnom kvalitativnog tipa, a osnovne tehnike

prikupljanja podataka bile su: fokus grupe, intervjui i upitnici. Donosioci odluka
u obrazovanju i direktori škola su bili intervjuisani dok su sa nastavnicima,
roditeljima i decom bile organizovane fokus grupe. Takođe, nakon fokus
grupa, nastavnici su popunjavali i jedan kraći upitnik o temama i oblicima
podrške potrebnim za uspešniji rad sa decom sa PP.
Fokus grupe su bile sastavljene od 8-10 učesnika.
U istraživanju je učestvovalo ukupno 114 ispitanika. Struktura
ispitanika prikazana je u tabeli 1:

6
Tabela 1.
Struktura ispitanika

Rb. Kategorija ispitanika Broj ispitanika

1. Predstavnici Ministarstva prosvete i sporta 2

Predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje i
2. 1
socijalnu politiku
Predstavnici Zavoda za unapređivanje
3. 1
obrazovanja i vaspitanja
4. Predstavnici lokalne zajednice 10

5. Direktori osnovnih škola 6

6. Nastavnici 34

7. Roditelji dece sa PP 20

8. Roditelji dece bez PP 24

9. Deca sa PP 16

Istraživanje je bilo fokusirano na sledeće teme:

1. Inkluzivno obrazovanje - odnos, motivacija, kompetencije i potrebe kada je

u pitanju širenje inkluzivnosti obrazovanja

2. Utvrđivanje statusa i potreba dece i roditelja (marginalizovane dece i druge

dece) u ostvarivanju koncepta inkluzije

Istraživanje je realizovano u periodu od 1. septembra do 15. decembra

2006.godine.
Organizacacija istraživanja izvedena je uz veliku pomoć i saradnju
predstavnika lokalnih nevladinih organizacija koje se bave problemima dece
ometene u razvoju, koji su podržani od strane Save the Children UK,
koordinatorima «Mreže inkluzivnog obrazovanja» podržanim od strane Fonda
za otvoreno društvo i stručnih saradnika osnovnih škola u kojima je izvedeno
istraživanje.

7
2. Rezultati istraživanja

8
 Prikaz rezultata istraživanje započećemo analizom intervjua sa
donosiocima odluka u obrazovanju (predstavnici Ministarstava i Zavoda za
unapređenje vaspitanja i obrazovanja). Nakon toga, u posebnim odeljcima
prikazaćemo šta o inkluzivnom obrazovanju misle deca sa PP, a zatim šta o
ovoj temi misle predstavnici lokalne zajednice, direktori škola, nastavnici i
roditelji dece sa i bez PP. Na kraju daćemo i prikaz intervjua koje smo vodili
sa nastavnicima, članovima Mreže za inkluzivno obrazovanje iz Kragujevca,
Niša i Zaječara.

2.1. Donosioci odluka u obrazovanju (MPS, MRZSP, Zavod)

2.1.1. Obuhvat dece sa posebnim potrebama redovnim
obrazovanjem

Po rečima predstavnika MPS i Zavoda, u našem obrazovnom sistemu

deca sa PP školuju se u specijalnim školama i u specijalnim odeljenjima pri
redovnim školama. Jedan broj dece sa PP školuje se i u redovnim školama i
najčešće se radi o deci sa telesnim nedostacima a ređe o deci koja su
mentalno ometena u razvoju. U školama se trenutno ne poštuje model
„obrazovanje za sve“ koji je preporučen milenijumskim ciljevima UN-a. Pored
specijalnih škola, u nekim gradovima postoje i dnevni boravci koji su osnovani
od strane udruženja roditelja, nevladinih organizacija i lokalne zajednice. U
tim dnevnim boravcima deca provode određeno vreme baveći se različitim
aktivnostima, a glavni cilj ovih aktivnosti je socijalizacija dece sa PP.
Kada se govori o broju dece sa PP njihov tačan broj se ne zna pošto
se nigde ne vodi jedinstveni registar tj. baza sa podacima o ovoj deci. Prema
podacima Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, u Srbiji postoje
ukupno 74 specijalne škole od kojih je 49 osnovnih i 25 srednjih. Vrste
specijalnih škola i broj učenika koji su ih pohađali u školskoj 2005-2006
školskoj godini prikazani su u tabeli 2,

9
Tabela 2.
Broj specijalnih osnovnih i srednjih škola i broj učenika
Tip Osnov Broj Srednja Broj Ukupno Ukupno
ometenosti na škola učenika škola učenika škola učenika
mentalna
ometenost 36 4812 18 1367 54 6179
oštećenje
sluha 7 366 5 167 12 533

oštećenje vida 2 117 1 63 3 180

poremećaji u
ponašanju 2 97 1 90 1 187
telesna
invalidnost 2 352 0 0 2 352

Ukupno 49 5744 25 1687 74 7431

U ovim školama nastavu realizuje 1785 nastavnika, većinom

defektologa. Takođe, postoje ukupno 82 redovne osnovne škole i 6 srednjih
škola koje imaju specijalna odeljenja i u njima nastavu pohađa oko 3700
dece sa PP. Nastavu u ovim odeljenjima realizuje 155 defektologa i 97
nastavnika drugih obrazovnih profila.

2.1.2. Kako se opaža važnost rada na inkluziji?

Predstavnici Ministarstva smatraju da je MPS prepoznalo inkluzivan

model obrazovanja kao jedan od glavnih prioriteta. Da je to tako govori
podatak da je inkluzivno obrazovanje uključeno u sva strateška dokumenta
koja definišu okvir delovanja MPS, kao što su:
 Nacionalni plan akcije za decu
 Strategija za smanjenje siromaštva
 Strategija za unapređivanje obrazovanja Roma
 Milenijumski ciljevi razvoja
 Evropski okvir za pobiljšanje stručnog obrazovanja i osposobljavanja
 Strateški ciljevi obrazovanja i obuke do 2010. godine u zemljama
Evropske unije
Takođe, MPS pored potpisanih dokumenata, pruža stalnu podršku
projektima usmerenim ka razvoju inkluzivnog obrazovanja. Ministarstvo ima

1
stav da je neophodno pronalaženje i uvođenje sistema inkluzivnog društva jer
je to uslov za inkluzivno obrazovanje.
Međutim, posmatrano šire, tj. na nivou celog društva, inkluzija dece sa
PP po mišljenju i predstavnika Ministarstava i Zavoda još uvek nije prioritet.

Predstavnik Ministarstva za rad zapošljavanje i socijalnu politiku

Već duže vreme se o tome priča ali u zakonu još uvek ne postoji ni
jedan član koji bi obavezivao redovne škole da upišu dete sa PP. Još uvek
je tu „čuvena“ kategorizacija tj. komisijska rešenja sa kojima se dete
upućuje u specijalnu školu i samim tim redovna škola nema nikakvu
obavezu da primi i prihvati to dete. To je još uvek tema koja se stavovski
razmatra i razmišlja da li bi ulazak te dece u sistem redovnog obrazovanja
zapravo snizio sam kvalitet rada u redovnim školama. Ta dilema se
najčešće postavlja kao pitanje kada govorimo o redovnom sistemu
obrazovanja. Problem je što se ova deca ne vide i još uvek ona nisu
društvena briga. Treba raditi na senzibilizaciji javnosti i povećanju
informisanosti.

2.1.3. Stav prema inkluziji

Posmatrajući sistem obrazovanja u celini, možemo da zaključimo da su

stavovi prema inkluziji dece sa PP još uvek negativni. U osnovi ovih
negativnih stavova su, pre svega, strah od nepoznatog i nepoznavanje pojma
inkluzije. Takođe, ne postoji jedinstven stav o inkluziji dece sa PP i
jedinstvena platforma o implementaciji. Školama je potrebna jedna vrsta
podrške koju na žalost one još uvek ne dobijaju. Redovne osnovne škole u
kojima se nalaze deca sa smetnjama u razvoju nemaju adekvatnu stručnu
podršku (defektolog, pedagog psiholog).
Najčešći argumenti protiv inkluzije su:
 velik broj učenika u odeljenjima i samim tim nemogućnost
nastavnika da detetu sa PP pruži odgovarajuću pažnju,
 nedefinisane uloge u smislu ko je taj koji treba da nastavnicima
pruži podršku

1
  neadekvatna obuka nastavnika za rad sa decom sa PP
 nedoumica da li će zbog posebnog tretmana koje zahtevaju
deca sa PP i prilagođavanja nastave njima ostala deca u
odeljenju biti uskraćena,
 kako će druga deca da prime u kolektiv decu sa PP, i vrlo često,
 strah od reakcije roditelja ostale dece.

2.1.4. Šta se dobija uvođenjem inkluzivnog obrazovanja?

Predstavnik Ministarstva prosvete i sporta:

Dobit će biti mnogo šira i neće samo biti fokusirana na dete koje ima
poteškoće i razvoju. Problemi koje ima dete sa smetnjom u razvoju nije
dovoljan razlog da bi se ono izdvojilo od druge dece. Pozitivni efekti
inkluzije su svest o različitosti, mogućnost da deca mogu da se
kompleksnije i sa više podsticaja razvijaju. Ako se u inkluzivnom pristupu
na jedan određen način razmišlja o deci koja su ispod nivoa i deci iznad
nivoa u smislu nadarene dece vi onda nudite jednu širu lepezu sadržaja.

Uvođenjem inkluzivnog modela obrazovanja povećao bi se obuhvat

dece sa PP obrazovno vaspitnim sistemom, unapredio bi se njihov kvalitet
obrazovanja i bila bi im pružena mogućnost za profesionalno osposobljavanje
i osamostaljivanje za život.

Predstavnik Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja :

Deca sa posebnim potrebama bi dobila saznanje da škola nije mesto
samo za savladavanje sadržaja, već treba da postane trg, gde se svi
okupljaju a ne da neko dete sedi kod kuće izdvojeno i bez ikakve
mogućnosti za kontaktom sa drugom decom. Možemo samo da zamislimo
koliko sama dečija igra može biti podsticaj za dete sa smetnjama ili
poteškoćama u razvoju. Nije samo učitelj podsticaj i sadržaj nego i
kompletno okruženje i svest o tome da negde pripada. Deca bi prvo dobila
obrazovanje, a onda ispunjenje i svih ostalih dečijih i ljudskih prava.

1
 Roditelji dece sa PP bi dobili jednu sigurnost, osećaj da nisu izdvojeni i od
strane društva prepušteni sami sebi kao što je trenutno slučaj. Najčešće
roditelji kucaju na različita vrata najpre da izleče svoje dete, a posle toga da
uključe svoje dete da se druži sa ostalom decom. Znači, inkluzijom ojačavamo
roditelje a samim tim će i oni biti pod manjim stresom i sposobniji da sa
detetom ostvare kvalitetniji odnos. Roditelji bi postali ekonomski nezavisniji jer
ne bi moralo više članova porodice da brine o detetu.
Deca bez PP stekla bi svest da nisu svi isti i da činjenica da je neko
drugačiji nije razlog da bude isključen iz društva. U inkluzivnoj školi, deca bez
PP bi mogla da nauče neke stvari koje inače ne bi naučili kao što je znakovni
jezik, Brajeva azbuka. Deca bi postala tolerantnija na različitost i manje sklona
diskriminaciji.
Roditelji dece bez PP bi dobili šansu da formiraju pozitivne stavove
prema deci sa PP, tj. dobili bi isto što i njihova deca samo u širem obimu.
Inluzivnim modelom obrazovanja nastavnici bi unapredili svoje
profesionalne kompetencije u smislu boljeg poznavanja specifičnih potreba
dece sa PP i opštim razvojnim potrebama dece. Nastavnici dobijaju
mogućnost da kompleksnije i složenije pristupaju poslu i da na taj način
podignu kvalitet nastave.
Škole bi kroz veći obuhvat dece sa PP dobile mogućnost da povećaju
broj upisane dece, da unaprede kvalitet obrazovno vaspitnog procesa i da
zaposlenima ponude širi izbor programa stručnog usavršavanja.
Lokalna zajednica postaje servis svih građana, učestvuje u stvaranju
uslova za kvalitetniji život svih njenih građana što posredno dovodi do
smanjenja broja socijalnih slučajeva i rasterećuje budžet smanjenjem
socijalnih davanja porodicama.
Inkluzivnim obrazovanjem država i društvo postižu ostvarenje
propisanih strateških ciljeva i u celini postaju kvalitetniji.
Stav svih sagovornika je bio da ukoliko inkluzija bude dobro
pripremljena i propraćena odgovarajućima zakonima i obukom nastavnika
male su mogućnosti da inkluzijom neko nešto izgubi.
Međutim, ukoliko inkluzija ne bude sprovedena na pravi način mogući
su veliki otpori u implementaciji. Otpori se naročito mogu očekivati u
krugovima defektologa kod kojih postoji strah da će na taj način ostati bez

1
posla. Takođe, postoji strah kakav će biti odnos učenika bez smetnji u razvoju
prema deci sa PP. Da bi se izbegli mogući problemi ove vrste potrebno je
osmisliti i na vreme sprovesti odgovarajuću kampanju.

Predstavnik Ministarstva za rad zapošljavanje i socijalnu politiku :

Treba podržati i inkluzivno i specijalno obrazovanje. Na primer, dete
koje ima težih fizičkih problema će biti mnogo srećnije i bez regresivnih
modela ponašanja ako se upiše u specijalnu školu. Onda se postavlja
pitanje da li je roditelj srećniji i zadovoljniji ako se dete uključi u
specijalizovane programe njemu prilagođene, ako se kući vrati sa peticom
nasmejano ili da ode u redovnu školu po svaku cenu i da je šikanirano,
omalovažavano i vrati se svakog dana kući sa suzama. Ne inkluzija po
svaku cenu i sve dece. Inkluzija treba da vodi ka zadovoljstvu i sreći i
roditelja i dece, ako se to ne ispuni onda nema ni razloga za takvim
korakom.

Naši sagovornici iz MPS su mišljenja da kao priprema za inkluziju,

treba da posluže "pilot" odeljenja sa decom koja će se lakše prilagoditi i na taj
način postepeno i polako prilagoditi okruženje za inkluziju.

Predstavnik Ministarstva prosvete i sporta:

Trebalo bi polako raditi na edukaciji i uticati da inkluzija postane
važna tema u javnosti. Kada se priča o inkluziji treba shvatiti da se tu ne
radi samo o obrazovanju, nego o zdravstvu i socijalnoj zaštiti i treba raditi
na ranoj rehabilitaciji. Vrtić tu igra važnu ulogu, tu deca stiču emocionalnu
svest i to rano detinjstvo je početna stanica u inkluziji. Cela priča mora da
počne sa obaveznošću u pravilnicima i zakonu, jako je važno da se ide
procesno i da se ispoštuje vreme. Bilo je slučajeva kada su roditelji
zadovoljni zbog toga što im je dete uključeno u redovno obrazovanje ali
nažalost osećaju da dete nije dobilo dovoljan podsticaj i da ne dobija
dovoljno obrazovanja koliko bi dobilo u specijalnom sistemu obrazovanja.
Ponuda bi morala da bude šira nego što sada nudi redovno obrazovanje.

1
2.1.5. Šta treba da budu prioriteti u razvoju inkluzivnog
obrazovanja?
Prema mišljenju naših sagovornika prioriteti u pogledu sprovođenja
inkluzije bili bi:
 donošenje odgovarajućeg zakona
 senzibilisanje javnosti (medijske promocije, obrazovne emisije, obuka
zaposlenih u školama)
 donošenje jasno definisane strategije
 analiza postojećeg stanja

Predstavnik Ministarstva za rad zapošljavanje i socijalnu politiku

Ne treba stalno apelovati na savest ljudi, nego treba dugoročno
raditi na tome i shvatiti da ćemo stvoriti inkluzivne škole kada stvorimo
inkluzivno društvo. Ne može se reći da nismo humano društvo,
jednostavno se nije radilo na tome.

2.1.6. Šta bi bilo moguće uraditi u postojećim uslovima?

U postojećim uslovima u pogledu inkluzije moguće je i potrebno uraditi

sledeće:
- osmišljavanje i akreditacija programa za primenu inkluzivnog
obrazovanja
- obuka za vaspitače, učitelje i nastavnike
- izrada predloga za dopunu zakona o osnovama sistema vaspitanja i
obrazovanja za povezivanje specijalnih i redovnih škola ,
- uključivanje defektologa kao stručnog saradnika u stručnu službu,
- rešavanje pitanja CENUSA (broj dece u grupi/odeljenju -
finansiranje škola i predškolskih ustanova iz budžeta)

1
2.1.7. Koji su uslovi/okolnosti koji potpomažu odnosno otežavaju
inkluziju
Trenutno, inkluzija se zakonski može osloniti na Ustav Republike Srbije
koji garantuje jednaka prava na obrazovanje sve dece, na usvojena strateška
dokumenta i potpisanu Kovenciju o pravima deteta.
Takođe, dobar oslonac mogu da budu i primeri dobre prakse u radu sa
decom sa PP. Treba se osloniti kako na primere iz naše zemlje tako i na
primere dobre prakse iz našeg bližeg i daljeg okruženja, tj. na koji način su
druge zemlje rešile neke probleme. Postoji puno zemalja koje imaju tradiciju
kada je inkluzivno obrazovanje u pitanju i treba iskoristiti njihova iskustva.
Naši sagovornici su bili saglasni da ono što trenutno najviše otežava
inkluziju je nepostojanje inkluzije u Zakonu, tj. ne postoji obaveza škole da
upiše svu decu iz okruženja. Još uvek presudnu odluku o tome da li će dete
biti upisano u redovnu ili specijalnu školu donose komisije za kategorizaciju.
Kada komisija donese odluku da dete nije za redovnu školu, roditelj praktično
više ne može ništa. Pored ovoga, ono što takođe otežava inkluziju su
nedovoljna informisanost i predrasude kao i stručna i materijalna
nepripremljenost predškolskih ustanova i škola.

2.1.8. Na koji način donosioci odluka u obrazovanju mogu da

podrže inkluziju

Predstavnici MPS, MRZSP i Zavoda za unapređivanje obrazovanja i

vaspitanja rade na :
 izradi strategije koja bi trebalo da definiše inkluziju i koja će ako se
usvoji dovesti do promene zakona
 izradi programa stručnog usavršavanja nastavnika i plana realizacije
obuke
 pružanju podrške pokrenutim projektima i
 povezivanju sa vladinim i nevladinom sektorom

1
2.1.9. Ocena postojećih kompetencija za rad na inkluziji i potrebe

Svi sagovornici smatraju da imaju stručne kompetencije za rad na

inkluziji ali da ne postoje dovoljni kapaciteti u pogledu broja ljudi. Konkretno,
kada je u pitanju obrazovanje, postoje četiri osobe na republičkom nivou i dve
osobe u svakoj Školskoj upravi koje se bave decom sa PP.
Na osnovu pozitivnih iskustava ostalih zemalja potrebno je usvojiti
model inkluzivnog obrazovanja koji će se primenjivati i u našoj zemlji.
Potrebno je na odgovarajući način uraditi promociju same ideje, napraviti i
usvojiti jasan plan akcije, prikupiti podatke o broju dece sa PP i njihovim
potrebama i formirati koordinaciono telo na nivou države koje će koordinisatii
akcije vladinog i nevladinog sektora usmerene ka deci sa PP.

2.1.10. Finansiranje inkluzije

Troškove finansiranja inkluzije, po mišljenju predstavnika Ministarstva i

Zavoda treba podeliti između države i lokalne zajednice, tj. između republičkih
i opštinskih budžeta. Jedan deo troškova mogao bi se pokriti volonterskim
radom preko volonterskih centara kao i radom studenata defektologije,
psihologije i pedagogije u okviru obavezne prakse. Jedan deo troškova može
da se pokrije preraspodelom postojećih resursa (Defekolog koji radi u
specijalnoj školi može biti dodatno angažovan u redovnoj školi i imati
podeljeno radno vreme u specijalnoj i redovnoj školi.)
Takođe, sagovornici veruju da bi se dodatna sredstva mogla obezbediti
jednim delom i iz donacija, participacija samih vrtića tj. škola i iz participacije
roditelja.

2.1.11. Šta je potrebno pružiti školama da bi bile uspešne u inkluziji

Prilagođavanje školske sredine znači pristupačnost i dostupnost u

svakom smislu. Pristupačnost mora da se ogleda u fizičkoj pristupačnosti i
principu univerzalnog dizajna. U zavisnosti od potreba deteta, potrebno je
obezbediti dodatna i pomoćna sredstva za učenje i odgovarajući didaktički
materijal.

1
 Kada je u pitanju upravljanje školom, svaki direktor bi morao da prođe
odgovarajuću eduakciju i da polaže ispit. Kada su u pitanju nastavnici, takođe.
Dobar menadžer i dobar direktor mora da bude sposoban da na pravi način
osmisli rad škole i da pruži mogućnost svakom detetu da zadovolji svoje
potrebe u obrazovanju.
Nastavnicima je potrebno omogućiti kontinuiranu obuku i ona treba da
bude deo njihove karijere i da im omogućava napredovanje u službi. Pored
humanosti nastavnicima treba dati i šansu da dobrim radom mogu
napredovati, postati treneri ili mentori drugim nastavnicima.

Sagovornik iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja

Na primer, slepom detetu bi ili trebalo obezbediti laptop sa govornim
softverom ili da mu se obezbedi Brajeva mašina. Dete koje ima teži oblik
cerebralne paralize mora imati prilagođenu i klupu i olovku i sve ostalo što
mu je potrebno za normalan rad. Princip univerzalnog dizajna ne košta
mnogo ali traži dobro promišljanje. Evo jednog primera iz Beograda.
Napravljena je super ulica, skinuti pločnici i na sred ulice podignuta
govornica koja nije prilagođena osobama u kolicima. Znači radilo se po
svim standardima pristupačnosti ulice a zaboravilo se na neke elemente
koji su takođe postavljeni. Recimo onda dugmići u liftu, uopšte nije skupo
da postaviti ispod tablu sa oznakom spratova na Brajovoj azbuci. Dugme
za poziv za lift ne mora da bude toliko visoko, nego da bude prilagođeno
tako da neko ko sedi u kolicima može da ga pritisne. Ovo su samo neki od
primera koji ne koštaju mnogo, a mnogo znače.

1
2.1.12. Kako uticati na motivaciju nastavnika da rade sa decom sa
PP?

Predstavnici donosilaca odluka u obrazovanju smatraju da je podizanje

motivacije nastavnika moguće ostvariti na više načina. Pored povećanja plata
onim nastavnicima koji imaju u odeljenju decu sa PP, motivacija se može
podići i pružanjem boljih uslova za rad (manja odeljenja, bolja opremljenost
učionica) kao i kvalitetnim sistemom profesionalne edukacije i naročito
sistemom napredovanja.

2.1.13. Ocenjivanje dece sa PP

Sagovornici su veoma svesni da ocenjivanje dece sa PP predstavlja

jedan od gorućih problema. Način ocenjivanja dece sa PP dosta zavisi od
modela inkluzivnog obrazovanja koji se odabere. Ne treba ići ka principu
pozitivne diskriminacije. Ocenjivanje dece sa PP usko je vezano sa
individualizovanim programima, potrebno je pratiti mogućnosti deteta i tome
prilagoditi i ocenjivanje. Opisno ocenjivanje je dobar model ocenjivanja za
decu sa PP i potrebno ga je proširiti i na ostale razrede. Za svu decu je

1
potrebno postaviti realna očekivanja i na osnovu toga ih ocenjivati.

Predstavnik Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja

I sada kada se uđe u razred redovnog obrazovanje neko dete će
fantastično da reši integral, dok će neko drugo imati problema sa tim. Ne
može se očekivati od svakog deteta isto, posebno od deteta sa
problemima u razvoju. Znači način ocenjevanja ne treba da bude isti ali ne
treba da bude ni vidno različit. Prema različitom nivou očekivanja od dece
treba u skladu sa tim i ocenjivati decu. Bitno je da je i dete svesno da je
izistinski odgovorilo na to što mu je bilo postavljeno a da druga deca na
kažu, evo uvek mu se gleda kroz prste. Očekivanja ne treba da budu ista
ali ona očekivanja koja postoje moraju da se ispoštuju.

2.1.14. Individualni obrazovni planovi

Potrebno je sistemski dozvoliti da svako dete sa PP može da dobije

individualni obrazovni plan. Posle postavljanja individualnog plana u slučaju
da ga dete ne ispuni potrebno je uraditi evaluaciju i ponovo izvršiti
prilagođavanje plana. Nastavnik u ovom procesu ima ključnu ulogu, nastavnici
moraju biti na pravi način motivisani, moraju dobiti odgovarajuću obuku kao i
zakonsku obavezu i moraju im se dati na raspolaganje odgovarajući "alati".
Individualni obrazovni planovi zahtevaju saradnju nastavnika, stručnih
saradnika i roditelja u svim fazama (izrada, realizacija i praćenje).

2.1.15. Dobri i loši primeriinkluzije dece sa PP

Naši sagovornici smatraju da ima dosta dobrih primera inkluzije dece

sa PP za koje znaju i verovatno mnogo njih za koje ne znaju.

2
 Sagovornik iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja
Primer je učitelj u jednoj školi koji je imao četiri đaka i dobio
devojčcicu sa PP i svakodnevno vodio dnevnik o tom detetu. Šta je
devojčica uradila, šta je on njoj ponudio, kakve su njene reakcije bile. Ova
škola je imala mnogo gore uslove od, na primer, mnogih beogradskih škola
ali se potrudio, napravio rustik elemente za svoju decu, klackalice,
penjalice, dok je ta devojčica uredno ispunjavala obaveze koje joj učitelj
postavio.

Na žalost, postoje i loši primeri.

Sagovornik iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja

Primer je jedna moja koleginica koja ima dete sa Daunovim
sindromom, izmerenim koeficijentom inteligencije 80 sa preporukom za
ulazak u redovnu školu. Nijedna redovna škola nije želela da primi to dete.
Roditelj je želeo da proba redovno obrazovanje. Dete je bilo u specijalnoj
školi ali u njoj je nažalost samo izgubilo zbog plana koje nije bilo
prilagođeno tom detetu jer dete ima veće mogućnosti.

Dobri primeri realizovanih projekata inkluzije imamo i u tri predškolske

ustanove (PU) u Subotici, Kuli, i Novom Pazaru kao i u redovnim osnovnim
školama u Pančevu, Beogradu, i Subotici.

2.1.16. Medijska vidljivost dece sa PP

Naši sagovornici su saglasni da je u medijima inkluzija kao tema malo

zastupljena. Najčešće se prilozi svode na pojedinačne slučajeve. U samim
školama postoji malo organizovnih promotivnih akcija. Potrebno je mnogo
više promotivnih manifestacija kao što su:

 okrugli stolovi na temu inkluzivnog obrazovanja,

2
  sastanci u oglednim školama
 seminari u oblasti senzibilizacije učitelja
 stručni skupovi sa roditeljima

2.2. Deca sa posebnim potrebama

Aleksandra, 10 godina, bez jednog oka.

"Volim da idem u školu, učimo nove stvari, pišemo, učim pesmice,
crtam, družim se i razgovaram sa ostalom decom. Škola je zabavna.
Jednom sam poslala svoj crtež na takmičenje, preko škole, i on je objavljen
u časopisu "Školarka". Tada sam bila najsrećnija. Ostala deca su takođe
bila srećna zbog toga. Bilo je i ljubomorne dece ali manje njih."
Jednom su je na velikom odmoru izbacili iz igre. Ostala deca su joj rekla da
ne sme da se igra sa njima jer ne vidi. Vređali su je. Jedna devojčica ju je
gurnula i Ana je pala. Tada se mnogo razočarala i pobegla je kući. Tada je
učiteljica razgovarala sa decom i od tad je svi prihvataju.
Ana voli da ide u školu. Uvek je sve učila što je trebalo.
Ona poznaje Milicu i Stefana, decu sa posebnim potrebama. Volela bi da
ide u školu sa njima. Ima drugaricu Andrijanu, iz odeljenja, komšiju Lazu,
sa kojim se druži od malena, brata Davida. Sa Andrijanom priča o svemu, o
domaćem zadatku, o junacima iz knjiga (Kraljević Marku), dogovaraju se
oko odlaska u školu. Laza joj je dobar drug. Njegovi roditelji uvek voze Anu
u bolnicu.
Učiteljica je dobra. Može sve da je pita i da joj kaže.
Školu bi renovirala, okrečila bi je, menjala nameštaj i napravila bi bolje
grejanje.
"Najviše volim srpski i matematiku, a najmanje prirodu i društvo."

Većina dece sa kojima smo vodili razgovor kao asocijaciju na školu

imaju druženje i igru. Vole da idu u školu koju pohađaju a kao najlepše
iskustvo mnogi navode trenutak kada su dobili dobru ocenu. Mali broj dece je

2
naveo neki događaj koji ih je rastužio, jedna devojčica je rekla da je tužna
kada je tata tuče zbog loših ocena a jedan dečak je rekao da ne voli kada ga
neki drugovi vuku za uši.
Takođe,većina dece je rekla da ima najboljeg druga ili drugaricu i da se
druže. Pominjali su da se igraju raznih igara sa drugom decom kao što su
fudbal, razmena sličica, klikeri ili lastiš.
Iz razgovora sa decom smo zaključili da je odnos između njih i
nastavnika najčešće dobar i podržavajući od strane nastavnika. Većina dece
je rekla da njihove učiteljice i učitelji rade posebno sa njima. Imali smo i primer
jednog deteta koji je rekao da postoji nastavnik koga ne voli jer on viče na
učenike i naziva ih ćurkama i ćuranima. On je rekao da taj nastavnik viče na
sve učenike a ne samo na njega.
Skoro sva deca tvrde da ponekad ne stignu da prepišu sve sa table ali
da mogu i smeju da pitaju učiteljicu da im ponovi. Ukoliko nekada ne urade
domaći zadatak nastavnici ih ne grde.
Na pitanje "Da si dobra vila/vilenjak i da imaš čarobni štapić, šta bi
promenio/promenila u školi da ti bude lepše i bolje?" najčešći odgovor bio je
vezan za dobijanje boljih ocena.
Deca su navodila različite predmete kao omiljene ali najčešće crtanje i
muzičko. Uglavnom su se slagali da im je teška matematika..

2
2.3. Predstavnici lokalne zajednice, direktori škola, nastavnici
i roditelji
2.3.1. Obuhvat dece sa posebnim potrebama redovnim
obrazovanjem

Prvo pitanje koje je postavljeno svim učesnicima u istraživanju odnosilo

se na obuhvat dece sa posebnim potrebama (PP) redovnim sistemom
obrazovanja. Od sagovornika je zatraženo da daju svoje mišljenje o situaciji u
njihovoj sredini kada je u pitanju obrazovanje dece sa PP sa posebnim
naglaskom na to da li ima dece sa PP koja nisu uključena u redovno
obrazovanje, koliko dece sa PP ima, da li se i gde se školuju, koliki procenat
ove dece je upisan u specijalne obrazovne ustanove, a koliki procenat je
uključen u redovne škole.
Svi sagovornici su imali veoma slične stavove i ocene. Pre svega treba
istaći da niko od sagovornika nije raspolagao podacima o broju dece sa PP,
niti o tome gde se oni školuju. Ipak, svi su imali određeni globalni utisak da je
obuhvat dece sa PP redovnim sistemom obrazovanja veoma visok i da se
većina ove dece školuje u specijalnim školama ili u specijalnim odeljenjima pri
redovnim školama. Pored toga, postoji slaganje da postoje i deca sa PP koja
nisu uključena u redovan sistem obrazovanja. Naši sagovornici smatraju da
su to najčešće romska deca koja su napustila škole ili deca ometena u
razvoju koja nisu u stanju da dalje pohađaju ni nastavu u specijalnim školama.
Manji broj dece sa PP upisan je u redovne škole i radi se o deci sa
najrazličitijim oblicima ometenosti u razvoju. Niko od sagovornika nije mogao
da tačno opiše način na koji se ova deca upisuju u redovne škole, ali većina
njih je mišljenja da do toga dolazi najčešće zbog insistiranja roditelja da im
dete pohađa redovnu školu. Dominantno uverenje je da roditelji koji decu sa
PP upisuju u redovne škole čine to ili zbog toga što ne mogu da se pomire sa
činjenicom da im dete ima razvojne probleme (što je najčešće u slučaju
mentalne ometenosti) ili zbog toga što smatraju da im dete neće dobiti
adekvatno obrazovanje, tj. obrazovanje u skladu sa njegovim potrebama i
mogućnostima (što je najčešće slučaj kada su u pitanju deca sa telesnim
invaliditetom).
Treba posebno istaći da su roditelji dece bez PP imali prilično oskudnu
predstavu o problemima sa kojima se suočavaju deca sa PP i njihovi roditelji

2
kada je u pitanju obrazovanje. Za njih je skoro u potpunosti nepoznat pojam
inkluzije, njegov smisao, povezanost sa pravom dece na obrazovanje itd.
U svim gradovima u kojima je rađeno istraživanje postoje specijalne
škole ili specijalna odeljenja pri redovnim školama. Po rečima predstavnika
lokalne administracije poslednjih godina se dosta ulaže u specijalne škole i
uslovi u njima su sve bolji. Međutim postoje i drugačija mišljenja (npr.
nastavnika) po kojima uslovi u specijalnim školama veoma daleko od
minimuma potrebnih uslova da bi se rad sa decom sa PP odvijao na
zadovoljavajući način.

Nastavnik razredne nastave iz Zaječara:

«Tri godine sam radio u specijalnoj školi, u odeljenju sam imao 5-7
učenika i to dece sa najrazličitijim vidivima ometenosti, imao sam u istom
odeljenju dva deteta sa Daunovim sindromom, tri deteta sa autizmom i
jedno romsko dete koje je jako loše govorilo srpski jezik, pored toga deca
su bila i različitog uzrasta.»

2.3.2. Kako se opaža važnost rada na inkluziji?

Sagovornici su takođe pitani i da se izjasne koliko se ovaj problem

smatra važnim u njihovoj sredini (lokalnoj zajednici, školi ili porodici).
Svi sagovornici su bili saglasni da je inkluzija dece sa PP veoma važna
ali su imali dosta različite predstave o tome šta se podrazumeva pod
inkluzijom. Iako je pre početka svake fokus grupe dato detaljno objašnjenje o
tome šta je cilj istraživanja i šta podrazumevamo pod inkluzijom većina
sagovornika je inkluziju shvatala kao uključenje dece sa PP u redovan
obrazovni sistem, ali najčešće kroz obrazovanje u specijalnim školama ili
specijalnim odeljenjima. Drugim rečima, većina naših sagovornika
(predstavnici lokalne administracije, direktori i roditelji dece bez PP) ima
duboko uverenje da je školovanje dece sa PP u okviru specijalnih škola i
specijalnih odeljenja inkluzivno obrazovanje. S druge strane, nastavnici
razredne nastave koji imaju iskustva u radu sa decom sa PP i koji su prošli
odgovarajuće treninge, kao i roditelji dece sa PP su razumeli pojam inkluzije i

2
principe na kojima se zasniva inkluzija. Oni su istovremeno smatrali da je
veoma važno da se radi na inkluziji u njihovoj sredini.

Predstavnik lokalne samouprave iz Novog Pazara:

Podrška lokalne uprave u procesu inkluzije postoji. Obrazovanje je
najprioritetniji cilj opštine i ne pravi se razlika između dece sa PP i ostale
dece, 2002. godine predsednik opštine je inicirao osnivanje saveta na
nivou Opštine koji će se baviti decom sa PP. Više je urađeno za poslednjih
5 godina nego za prethodnih 50 kada su u pitanju deca sa PP. Završava
se staza za slabovide. Pokušaji su činjeni za otvaranje specijalnih
odeljenja koji su nekada uspevali a nekada ne zbog nedovoljnog broja
dece koja bi ih upisivala. Za decu oštećenog sluha je napravljeno
specijalno odeljenje pri jednoj osnovnoj školi.

Direktorica osnovne škole iz Novog Pazara:

"Inkluzija je najveći priroitet. Za neke druge osobe u kolektivu
najveći prioritet je poboljšanje uslova rada, generalno u školi, jer na oko
900 učenika ima samo 10 učionica pa se rad organizuje u 3 smene.
Školski odbor je jednoglasno dao podršku otvaranja specijalnog odljenja. I
svi ostali bi podržali inkluziju."

2.3.3. Stav prema inkluziji

Iz odgovora koji smo dobili na pitanje “Koje su dominantni stavovi u

vašem
Roditeljokruženju
deteta sa kada
PP iz je u pitanju
Novog uključivanje dece sa PP” možemo da
Pazara:
zaključimo da su stavovi
Mi moramo premašta
da mislimo inkluziji
će bitiu sa
školama
našomnajčešće negativni
decom i nakon i ovo
toga što je
naročito izraženo
završe neku kod
školu. nastavnika
Ukoliko završe predmetne nastave.
redovnu školu Manji otpor
da bi ostvarili pravoprema
na
inkluziji
penzijuimaju roditelji
moraju da rade dece
ko bez PP, direktori
zna koliko godina škola kaojei ne
i pitanje nastavnici
samo korazredne
će da
nastave. Takođe
ih zaposli već je interesantno
i da da i značajan
li će dočekati broj roditelja
bilo kakvu penziju. dece
KadasajePPdete
imaju
otpor prema inkluziji
kategorisano ono ima tj. mišljenja su odgovarajuća
pravo i na da je za njihovu decu bolje
novčana da pohađaju
primanja, kada
specijalne škole.
završi specijalnu školu ja ću ga negde prijaviti da radi, plaćaću mu
osiguranje i već nakon šest godina ono ostvaruje pravo na neku penziju,
znam da to nije bog zna šta ali ja moram da mislim šta će biti sa njim i
kada nas njegovih roditelja više ne bude. 2
 Uverenja koja stoje u osnovi ovog negativnog stava su različita ali su u
tesnoj vezi sa nepoznavanjem samog procesa inkluzije usled nepostojanja
zvaničnog koncepta inkluzivnog obrazovanja.

 Predstavnici lokalne samouprave koji su zaduženi za obrazovanje

najčešće zastupaju stav da u redovnim školama ne postoje adekvatni
uslovi za obrazovanje dece sa PP za razliku od specijalnih škola gde
su uslovi mnogo bolji (manji broj učenika u odeljenju, bolja obučenost i
veća stručnost nastavnog osoblja i stručnih saradnika za rad sa decom
sa raznim vrstama ometenosti u razvoju, prilagođeni planovi i
programi...). Takođe kod predstavnika lokalne samouprave primetan je
strah da bi inkluzija dovela do gašenja specijalnih škola i da bi
zaposleni u tim školama ostali bez posla kao i da bi to značilo dodatno
finansijsko opterećenje za opštinske budžete.

2
Predstavnik lokalne administracije iz Kragujevca:
„Vršnjaci nekada umeju da budu surovi pa je pitanje koliko bi se
ovakava deca uklopila u školsku sredinu. Odbacivanje bi moglo biti
problem. Problem je što ovakva deca ne mogu da prate nastavu, programi
za njih nisu prilagođeni. To sve može da oteža njihovo uklapanje u
redovnu nastavu. Možda bi bilo rešenje da se oni uključe u vannastavne
aktivnosti, na časove građanskog vaspitanja ili u okviru izbornih predmeta.
Problem je i kako pratiti takvu decu i njihovo napredovanje. Trebalo bi da
u radu sa njima budu angažovani stručnjaci koji poznaju njihovu
problematiku. Nastavnici bi se mogli ostetiti nekompetentnima za rad sa
njima, oni bi mogli imati teškoća da prate razvoj te dece. Možda bi se rad
sa njima mogao organizovati u manjim grupama. Možda bi rešenje bilo da
se teži slučajevi zadrže u specijalnim školama a deca ometena u smislu
oštećenja sluha i vida bi mogla biti u redovnim školama.”

„Za jednu devojčicu koja se otežano kreće je napravljena rampa i

ona pohađa redovnu nastavu. Opšti stav opštine je da pomaže ovakvoj
deci i NVO koje se njima bave. Postoji lokalni plan za pomoć deci. Nigde
se ta deca ne izdvajaju od ostale dece kojoj treba pomoć, kao ni izbeglice
kojih takođe ima i njima se pomaže. U gradu postoji škola sa domom za
nagluvu decu. Oni imaju redovan školski program ali i stručnjake koji rade
sa ovom decom. Organizovano je takmićenje za gluvu i nagluvu decu.
Njima se na taj način kao i drugoj deci omogućuje da učestvuju na
takmičenjima. Pošto već postoji specijalna škola za ovakvu decu zašto
ona ne bi pohađala tu školu gde postoje stručnjaci koji se njima bave.
Kada bi oni bili uključivani u redovne škole nastavnike bi trebalo posebno
obučavati za rad sa tom decom a u toj školi su ljudi koji već znaju da rade
sa njima i stručnjaci su za to. ”

 Direktori škola sa kojima smo razgovarali, a koji u svojim školama

imaju određen broj dece sa PP, podržavaju inkluziju ali su mišljenja da
inkluzija ne može biti primenjena kod svih oblika ometenosti. Takođe,

2
 postoji strah da će ove škole od strane sredine biti obeležene kao
specijalne i da će to dovesti do upisivanja manjeg broja dece što može
dovesti i do gašenja škole.

Direktor škole iz Kragujevca:

«Mi u našu školu upisujemo i decu sa smetnjama u razvoju i na
nivou kolektiva mi većinom jesmo za inkluzivno obrazovanje. Međutim
postoji jedan strah kod nastavnika, da će škola doći na loš glas, da će nas
proglasiti za specijalnu školu. Mi svake godine zbog malog priraštaja
imamo sve manje upisanih prvaka, nekada smo upisivali po pet odeljenja
a ove godine samo dva. Potrebno je nagraditi škole koje su spremne da
se potrude i angažuju u inkluzivnom obrazovanju a ne da strepe da će
zbog malog broja dece biti ugašene»

 Nastavnici predmetne nastave u osnovi negativnog stava prema

inkluziji imaju uverenje da većina dece sa smetnjama u razvoju ne
mogu da prate postojeći program, a da bi veća pažnja koju bi im
nastavnici posvećivali u postojećim uslovima rada (veliki broj učenika u
odeljenju, nedostatak specijalnih učila, pomagala i odgovarajućeg
didaktičkog materijala) dovela do toga da bi bila zanemarena i
oštećena ostala deca. Prisutan je strah koji u osnovi ima nepoznavanje
problema i potreba dece sa PP kao i nepoznavanje načina rada sa
decom sa PP. Značajno pozitivniji stav prema inkluziji imaju nastavnici
razredne nastave i to naročito oni koji imaju iskustva u radu sa decom
sa PP. Kao razloge za pozitivan stav prema inkluziji najčešće navode
ličnu satisfakciju koju imaju kada kod ove dece dođe do napretka ali je
takođe bitno i vezivanje same dece za nastavnike i obrnuto do kojeg
dolazi. U razrednoj nastavi je olakšavajuća okolnost i to što je
nastavniku mnogo lakše da prilagodi program učeniku kao i to što
može da fleksibilnije koristi vreme koje učenik provodi u školi (ukoliko
učenik ima problema sa čitanjem ili pisanjem on tu aktivnost može da
radi i na nekom drugom času). Zajedničko i za nastavnike razredne i
predmetne nastave je to što misle da inkluzivni program nije moguće

2
 raditi sa svom decom koja imaju PP, a kao izuzetno teške za rad
smatraju decu koja su agresivna ili hiperaktivna.

Nastavnica srpskog jezika iz Zaječara:

«Mi u školi imamo i izrazite talente za pojedine nauke i u postojećim
uslovima ni njima nismo u stanju da pružimo veću podršku, kada će
društvo početi da misli i na ovu decu, i oni su deca sa PP, uključivanje
dece sa smetnjama u razvoju u ovim uslovima bi samo dovelo do toga da
ostala deca budu oštećena. U nekim odgovarajućim uslovima mislim da bi
neku decu sa PP bilo moguće uključiti u redovna odeljenja ali za sada
mislim da je to nemoguće»

 Roditelji dece bez PP sa kojima smo razgovarali imaju znatno povoljniji

stav prema inkluziji, većina njih ne bi imala ništa protiv da se u redovna
odeljenja uključe i deca sa smetnjama u razvoju ali su saglasni da bi im
smetalo kada bi u pitanju bila deca koja imaju agresivno ponašanje.
Moglo bi se pretpostaviti da je za roditelje dece bez PP najvažnije da
njihova deca ne budu u odeljenju gde postoji problem agresivnog
ponašanja i da najčešće strahuju da bi deca sa PP mogla da budu
agresivna prema drugoj deci.

Majka učenika IV razreda iz Zaječara:

"U odeljenju u koje ide moj sin nastavu pohađa i jedan dečak koji je
mentalno zaostao i ima poremećeno ponašanje, agresivan je, često udara
drugu decu, jednom je čak i srušio tablu, nije mi prijatno, svaki dan kada
šaljem dete u školu molim Boga da mu se ne dogodi nešto loše. Nemam
ništa protiv inkluzije, i to su deca koja imaju svoja prava ali mislim da neko
mora da obezbedi takve uslove da niko ne bude oštećen.”

Roditelji dece sa PP imaju prema inkluziji i pozitivan i negativan stav.

Najčešće su mišljenja da se ne mogu sva deca sa smetnjama u razvoju
uključiti u redovna odeljenja. Ovo je često mišljenje roditelja koji imaju decu
sa fizičkim invaliditetom kao i roditelja dece lakom mentalnom ometenošću. U

3
osnovi negativnog stava su uverenja da deca neće biti prihvaćena na
odgovarajući način od strane svojih vršnjaka, da će u jednom momentu
postati svesna da njihova postignuća nikada neće biti kao postignuća njihovih
vršnjaka i da će ih to povrediti. Pozitivan stav prema inkluziji vlastite dece
imaju najčešće roditelji dece sa telesnim invaliditetom kao i lako mentalno
ometene dece. Oni smatraju da je okruženje vršnjaka podsticajno za njihovu
decu i da će u takvom okruženju lakše steći veštine i znanja koje će im
omogućiti kvalitetniji život.

Roditelj iz Kragujevca:
„Moja ćerka ima cerebralnu paralizu, sada pohađa nastavu u
redovnom odeljenju, kada bude u pubertetu tada će se razlike u odnosu na
ostalu decu ispoljiti još jače i plašim se jako da tada sledi odbacivanje.
Moje dete neće moći da prati ostalu decu i mislim da će joj biti jako teško
da se izbori sa svim tim.”

Nameće se zaključak da je motivacija za uvođenje inkluzivnog modela

obrazovanja niska kod svih sagovornika osim kod nastavnika razredne
nastave i roditelja dece sa i bez PP.

2.3.4. Šta se dobija uvođenjem inkluzivnog obrazovanja?

Tokom razgovora sa svim ispitanicima hteli smo da dođemo i do

saznanja koje je njihovo mišljenje o razlozima “za” i “protiv” inkluzije, koji bi bili
pozitivni a koji negativni efekti inkluzije, šta bi bili dobici a šta gubici od
inkluzije.
Sagovornike smo pitali da da navedu šta dobijaju deca sa posebnim
potrebama ukoliko pohađaju nastavu u redovnim odeljenjima u okruženju
svojih vršnjaka koji nemaju smetnje u razvoju, šta dobijaju roditelji, nastavnici,
škole i lokalna zajednica. Na nivou lokalne administracije jedino je sagovornik
u Novom Pazaru imao konkretnu ideju o dobicima u slučaju inkluzije. Drugi
predstavnici nisu imali nikakvu ideju o tome šta bi mogla biti dobit od inkluzije,
dok je u jednom slučaju kao mogući dobitak od inkluzije predstavnik lokalne

3
administracije naveo mogućnost da opština dobije nove projekte i finansijsku
pomoć
.

Predstavnik lokalne administracije iz Novog Pazara:

„To je stepenik više za decu sa PP. Ona imaju mogućnost da
ostvare kontakt sa decom koja nemaju PP i da se socijalizuju. Inkluzijom
deca sa PP stiču nove obrasce ponašanja jer se ugledaju na vršnjake a
ne samo na roditelje kao modele ponašanja. Kontakti sa drugom decom
izazivaju pozitivna osećanja kod te dece. Osećaju se prihvaćenim od
vršnjaka.
Mnogo više od dece sa PP dobijaju deca bez PP. Razvijaju
humanost, toleranciju i saznanje da postoje poremećaji. Uče da cene više
svoje zdravlje i sebe i da uvažavaju različitosti.”

Kao dobitke od inkluzije roditelji dece sa PP su istakli novo iskustvo

koje njihova deca stiču u jednom stimulativnijem okruženju, veću podršku i
bolju stručnu pomoć. Većina ispitanika iz svih kategorija navela je da
inkluzijom dobijaju i roditelji dece bez PP kao i zajednica u celini i to najviše u
smislu razbijanja predrasuda, podizanja nivoa tolerancije i poštovanja
različitosti. Nastavnici koji imaju iskustva u radu sa decom sa PP istakli su da
nastavnici inkluzijom dobijaju jedan kvalitet više, dobijaju nadogradnju svojih
znanja. Inkluzijom po mišljenju sagovornika niko ne gubi.
Većina direktora, roditelja i nastavnika razredne nastave sa kojima
smo razgovarali bila je mišljenja da inkluzijom svi dobijaju i da inkluzija ukoliko
se sprovodi planski i promišljeno uz odgovarajuće preduslove ne može imati
negativne efekte.

2.3.5. Šta treba da budu prioriteti u razvoju inkluzivnog

obrazovanja?

Od svih učesnika istraživanja smo tražili njihovo mišljenje o tome šta bi

trebali biti prioritetni pravci aktivnosti u procesu sprovođenja inkluzije. Kao
najčešće odgovore dobili smo sledeće:

3
  sistematsko i konstantno senzibilisanje najšire javnosti za
probleme dece sa PP
 upoznavanje javnosti sa inkluzijom uopšte
 donošenje odgovarajućih zakona koji bi regulisali inkluziju dece
sa PP jer po sadašnjim zakonima inkluzija ne postoji i ne bi
uopšte mogla da se desi
 usvajanje strategije i jasnog i konkretnog akcionog plana od
strane državnih organa
 odgovarajuća obuka nastavnog osoblja, stručnih saradnika i
donosioca odluka u obrazovanju
 obezbeđivanje odgovarajućih materijalnih i tehničkih sredstava i
učila
 postepeno uključivanje lakše ometene dece, a zatim ostale dece
onoliko koliko je to moguće

2.3.6. Kakve su postojeće kompetencije za inkluzivno

obrazovanje?

Od svih učesnika u istraživanju traženo je da procene svoje kompetencije

za rad na inkluziji. Svi učesnici su sopstvene kompetencije ocenili kao
nedovoljne (izuzetak su jedino predstavnici lokalne administracije u
Kragujevcu i Novom Pazaru koji su mišljenja da su dovoljno kompetentni za
rad na inkluziji). U zavisnosti od kategorije ispitanika označene su različite
oblasti vezane za inkluziju u kojima su se ispitanici osetili nedovoljno
kompetentni.
Predstavnici lokalne administracije i direktori imaju vrlo nejasnu
predstavu o tome šta je uopšte inkluzija, koji su mogući modeli inkluzivnog
obrazovanja, koje bi bile njihove uloge i obaveze, kakvi su efekti inkluzivnog
obrazovanja.
Nastavnici smatraju da nemaju dovoljno kompetentnosti kada je u
pitanju konkretan rad sa decom sa PP (dosta njih je izjavilo da se ne osećaju
sposobnim ni da prepoznaju većinu razvojnih poremećaja) pošto su tokom
školovanja za .posao nastavnika imali malo ili nimalo predmeta koji se bave
ovom tematikom.

3
2.3.7. Šta bi mogli biti oslonci i prepreke pri uvođenju inkluzivnog
obrazovanja?

Sagovornici nisu mogli da navedu mnogo toga na šta bi se inkluzija u

ovom momentu mogla osloniti. Kao glavne oslonce na koje mogu da računaju
u sprovođenju inkluzije većina sagovornika na prvo mesto stavlja humanost
većine vaspitača i nastavnika i ljubav prema deci i poslu koji rade. Takođe,
nastavnici smatraju da jedan od oslonaca može biti i pozitivno iskustvo
pojedinaca u radu sa decom sa PP naroćito u smislu promocije ideje inkluzije.
Kao glavne prepreke za sprovođenje inkluzije najčešće su navođene
sledeće prepreke:
 predrasude prema deci sa smetnjama u razvoju,
 nedostatak zakonske regulative, nedovoljni školski kapaciteti
(tj.veliki broj dece u odeljenjima),
 slabu opremljenost škola,
 nedovoljan broj stručnih saradnika koji su zaposleni u školama,
 nedovoljna obučenost nastavnika,
 nedovoljna motivisanost većine nastavnika.

2.3.8. Šta bi bilo moguće uraditi u postojećim uslovima?

Jedna od tema bila je šta je to što je trenutno moguće uraditi da bi se

poboljšalo obrazovanje učenika sa PP koji su već u redovnim školama i kojih
će s obzirom na praksu upisa biti i sledećih godina. Iako je među
sagovornicima na početku uvek bilo dosta onih koji se ne slažu sa idejom
inkluzije tokom razgovora na ovu temu bilo je dosta interesantnih ideja. Kao
najinteresntnije izdvajamo:
 najčešće je ukazano na potrebu da se promoviše ideja
inkluzije, obuka direktora, nastavnika i stručnih saradnika kao i
upoznavanje sa primerima dobre prakse i razmena iskustava
sa kolegama u zemlji ali i iz onih zemalja koji su već dosta
uradili po pitanju inkluzije.

3
  izvršiti prilagođavanje školskih objekata učenicima koji su
koriste kolica u školama u kojima su ova deca upisana
(izgradnja kosih rampi).
 Može se dosta uraditi na boljem planiranju rasporeda nastave i
pozicije kabineta da deca koja imaju probleme sa kretanjem ne
moraju da se u toku školskog dana kreću od sprata do sprata.
 nabavka odgovarajućih didaktičkih materijala, nastavnih
sredstava
 ohrabrivanje nastavnika da sa klasičnog “frontalnog” vođenja
nastave više primenjuju grupni rad i multimedijalne sadržaje
 Može dosta da se uradi na polju unapređivanja saradnje
između stručnih saradnika škole i nastavnika,
 mogu da se povežu nastavnici i odgovarajući stručnjaci koji rade
pri zdravstvenim ustanovama (razvojnim savetovalištima) i
specijalnim školama.
 Bilo bi veoma dobro i da Ministarstvo prosvete da javnu podršku
inkluzivnom obrazovanju i pre nego se donesu odgovarajući
zakoni pošto bi ovo delovalo veoma ohrabrujuće i na direktore i
na nastavnike.

2.3.9. Nastava i učenje dece sa PP koja su već uključena u redovno

obrazovanje

U ovom delu izveštaja predstaviće se najčešća uverenja koja su izneli

nastavnici, a u vezi sa nastavom i učenjem dece sa PP koja su već uključena
u redovno obrazovanje. Nastavnici su trebali da ocene sopstvene potrebe za
dodatnom obukom, kao i za oblicima podrške koji bi im mogli pomoći da budu
uspešniji u radu sa decom sa PP. Pored toga, nastavnici su izrazili svoje
mišljenje o nekim važnim aspektima rada sa decom sa PP: da li treba
prilagođavati plan i program deci sa PP, kako bi trebalo ocenjivati decu sa PP
– kao drugu decu ili drugačije, šta su dobre strane i slabe strane individualnih
obrazovnih planova za rad sa decom sa PP, i šta je važno u pogledu odnosa
nastavnik-učenik sa PP i učenik bez PP-učenik sa PP.

3
2.3.10. Potrebe nastavnika u pogledu obuke i treninga

Nakon fokus grupe nastavnici su zamoljeni da Popune jedan kraći upitnik

u kojem su trebali da ocenom od 1 do 4 ocene koliko bi im bolje razumevanje
pojedinih tema pomoglo da budu uspešniji u radu sa decom sa PP. U Tabeli 3
date su prosečne ocene za teme koje su im bile ponuđene.
Tabela 3.
Teme čije bi bolje poznavanje povećalo uspešnost nastavnika i prosečna ocena
Prosečna
Teme
ocena
Na koji način se obrazovne potrebe dece sa POP razlikuju od
3,58
druge dece?
Kako se prave individualni obrazovni planovi za rad sa decom
3,55
sa POP?
Kako obezbediti da se deca sa POP osećaju vrednim i
3,52
poštovanim kao i druga deca?
Kako motivisati dete sa POP da uči i napreduje? 3,47
Kako saradjivati sa roditeljima dece sa POP kako bi se
zajednički pružila podrška obrazovanju dece sa posebnim 3,47
potrebama?
Kako ocenjivati i pratiti napredovanje dece sa POP? 3,39
Kako uključiti interesovanja i želje dece sa POP u sadržaj
3,36
nastave i metode rada?
Kako misle i uče deca sa posebnim potrebama? 3,35
Kako omogućiti deci sa POP da aktivno učestvuju u nastavi? 3,33
Šta znači da nastava, obrazovanje, nastavnici i škole treba da
3,33
budu uskladeni sa potrebama dece sa POP?
Kako podržati drugu decu u odeljenju da prihvate i poštuju
3,29
decu sa POP?
Kako treba organizovati nastavu i rad sa decom sa POP u
3,23
redovnim školama?
Po čemu se život i razvoj dece sa POP razlikuje od ostale
3,20
dece?
Sa kojim se sve problemima suočavaju roditelji dece sa POP
3,05
kada je u pitanju obrazovanje njihove dece?
Zašto deca sa POP treba da budu uključena u redovne škole? 2,88
Koji su uobičajeni stereotipi i predrasude o deci sa POP i kako
2,79
da izbegnete da budete žrtva takvih stereotipa?
Šta znači kada se kaže da sva deca imaju jednaka prava i
2,67
mogucnosti u pogledu obrazovanja?

Iz dobijenih rezultata vidimo da je četrnaest od sedamnaest ponuđenih

tema ocenjeno ocenom većom od tri. Naročito se izdvajaju teme (sa ocenom
većom od 3.5) koje se odnose na obrazovne potrebe dece sa PP, na

3
specifičnosti obrazovnog rada sa decom sa PP i na razvijanje
samopoštovanja dece sa PP. Kao najmanje korisne (sa ocenom manjom od
3) označene su teme koje se bave pravima dece sa PP, stereotipima i
predrasudama vezanim za decu sa PP i uopšte, razlozima zbog kojih deca sa
PP treba da budu uklječena u redovna odeljenja.
Ispitanici su imali mogućnost da od ponuđenih tema koje su ocenjivali
izdvoje tri teme za koje misle da su im od najveće važnosti kako bi bolje
razumeli decu sa posebnim potrebama, njihove obrazovne potrebe i kako da
usklade nastavu njihovim potrebama. Rang lista izabranih tema predstavljena
je u tabeli 4.izgleda ovako:
Tabela 4.
Rang lista izabranih tema
Teme
1. Po čemu se život i razvoj dece sa POP razlikuje od ostale dece?
2. Sa kojim se sve problemima suočavaju roditelji dece sa POP
kada je u pitanju obrazovanje njihove dece?
3. Kako podržati drugu decu u odeljenju da prihvate i poštuju decu
sa POP?
4. Kako misle i uče deca sa posebnim potrebama?

Nastavnici su, na sličan način, trebali da ocene u kojoj meri bi im

određeni oblici stručne podrške mogli pomoći da budu uspešniji u radu sa
decom sa PP. U tabeli 5 date su prosečne ocene za oblike podrške koje su im
bile ponuđene u upitniku.

Tabela 5.
Oblici podrške i prosečne ocene
Prosečna
Oblici podrške
ocena
Trening o inkluziji dece sa PP 3,36
Prirucnik o inkluziji dece sa PP 3,36
Posete drugim školama u kojima se uspešno radi na inkluziji. 3,30
Uspostavljanje sistema profesionalnog napredovanja za
3,18
nastavnike koji bi podstakao nastavnike da se bave inkluzijom
Formiranje mreže/organizacije nastavnika u okviru regiona koji
bi se sastajali 2 puta godišnje da razmene iskustva u radu sa 3,18
decom sa PP.
Mentor koji bi me posetio 2 puta godišnje i koji bi mi pomogao
3,03
da razvijem bolje metode rada sa decom sa PP.

3
 Svi ponuđeni oblici podrške ocenjeni su ocenom većom od tri. Na prva
tri mesta nalaze se treninzi vezani za inkluziju dece sa PP, priručnik o inkluziji
dece sa PP i posete školama koje su uspešne u inkluziji.

2.3.11. Prilagođavanje nastavnih planova i programa

Nastavnici koji su u svome odeljenju imali ili imaju decu sa PP su

saglasni da je sa njima jedino moguće raditi ukoliko se vrši prilagođavanje
planova i programa. Redovni programi su preobimni i za decu bez smetnji u
razvoju. Programi moraju da se prilagode svakom detetu posebno čak i kada
je u pitanju ista vrsta ometenosti pošto se deca razlikuju kao ličnosti i na
različit način doživljavaju svoju ometenost.
Priprema individualnih obrazovnih planova zahteva po rečima
nastavnika dosta vremena, promišljanja, intenzivnu saradnju sa stručnim
saradnicima (psiholozima, pedagozima i defektolozima) i naročito sa
roditeljima. U ovome trenutku individualni planovi se svode najčešće samo na
smanjenje programa i na postavljanje minimalnih zahteva za učenika. Ovo je
naročito čest pristup učenicima koji su mentalno ometeni u razvoju i
karakterističan je za niže razrede osnovne škole.
Nije redak slučaj da se razvojni problem kod deteta otkrije znatno
kasnije od polaska u prvi razred (za ovo nastavnici najčešće okrivljuju roditelje
koji svesno skrivaju problem da bi izbegli upis u specijalne škole ali takođe
smatraju da su za to odgovorne i službe koje vrše procenu sposobnosti dece
pre upisa u školu). Kao jedan od problema koji se javlja je i strah nastavnika
od prosvetne inspekcije pošto zakonski gledano nemaju pravo da menjaju i
prilagođavaju nastavne planove i programe.

3
 Direktorka osnovne škole iz Niša:
"Redukciju nastavnog plana i programa smo uradili na nivou
razreda. Učitelji su to uradili. Mi u našoj školi imamo decu sa sa telesnim
invaliditetom, mentalnom ometenošću, socijalnim problemima (izbeglice i
prognani), emocijalne traume (deca razvedenih roditelja, bez roditelja).
Deca sa emocionalnim problemima se redovno prate, a za mentalno
ometenu decu se vrši redukcija gradiva. Za tu decu se prave redukovani
testovi i ocenju se sa 2 ili 2- zbog inspekcije. Radi se i individualizovana
nastava za decu sa tom vrstom problema. Od njih se traži minimum, na
osnovu ishoda (ishodi se redukuju). Smišljamo individualne zahteve za
svakog učenika sa posebnim potrebama. Problemi se rešavaju na nivou
kolektiva, na nastavničkom veću."

2.3.12. Ocenjivanje dece sa PP

U ocenjivanju dece sa PP primenjuju se različiti “modeli” i ocenjivanje

ove dece u redovnim odeljenjima predstavlja po rečima i nastavnika i roditelja
dece sa i bez PP veliki problem. Deca sa PP često se ocenjuju po istim
zahtevima i kriterijumima kao i deca bez PP potreba. Nastavnici kao najveći
problem ističu to što nemaju zakonski osnov da ovu decu u redovnim
odeljenjima ocenjuju u skladu sa njihovim mogućnostima i postignućima. Ovi
učenici i kada postignu maksimalno postignuće u odnosu na individualni plan i
zahteve koji iz njega proističu ne mogu dobiti maksimalnu ocenu. Po rečima
roditelja ovo je za decu jako bolno i često kod kuće imaju problem da im
objasne zašto je to tako i to loše deluje na njihovu motivaciju.

3
 Roditelj učenika IV razreda sa smetnjama u motorici i autizmom:

"Desilo nam se neki dan da je dobio četvorku iz fizičkog i to zbog toga što
nije pretrčao stazu za određenu vreme. Bio je mnogo tužan pošto je to za
njega bio izuzetan napor. Ovo se desilo iako je učiteljica sa njim od prvoga
razreda, zna njegove potrebe i mogućnosti, zajedno pravimo individualne
planove. Verovatno se plaši da detetu sa ograničenim fizičkim
sposobnostima da peticu iz fizičkog."

Pitanje ocenjivanja postaje još značajniji u višim razredima. Zbog sve

složenijih i većih zahteva učenici sa PP sve teže uspevaju da ispune minimum
potreban za prelaznu ocenu i opet niko ne vodi računa kolika su njihova
postignuća u odnosu na njihove mogućnosti. Nastavnici predmetne nastave
su gotovo jednoglasni da oni nemaju ni vremena ni uslova da prilagođavaju
programe i način rada deci sa PP. Takođe, smatraju da nemaju zakonsku
osnovu da se drže različitih kriterijuma u ocenjivanju dece sa i bez PP.
Roditelji dece sa PP koja su trenutno u nižim razredima imaju veliki strah od
toga šta će se dešavati u višim razredima, ukoliko deca ne budu ocenjivana u
skladu sa njihovim mogućnostima verovatno neće imati mogućnost da završe
školu i mnogi roditelji su u dilemi da li su decu uopšte trebali da upisuju u
redovna odeljenja.

2.3.13. Odnos nastavnik učenik i učenik-učenik

Kada je u pitanju inkluzivno obrazovanje, tj. uključivanje dece sa PP u

redovna odeljenja, postoji duboko ukorenjeno mišljenje da deca teško
prihvataju svoje vršnjake ometene u razvoju. Interesovalo nas je šta
nastavnici misle o tome i kakva su njihova iskustva. Možemo da kažemo da
su takvi slučajevi veoma retki i da deca uz minimalnu pripremu i objašnjenje
problema veoma lako i lepo prihvataju svoje vršnjake sa PP. Deca sa PP u
odeljenju predstavljaju jedan kohezioni faktor, jačaju kolektiv i doprinose
stvaranju odgovornosti kod druge dece.

4
Direktor škole iz Kragujevca:
“Deca Mnogo lakše prihvataju različitosti, u njihovim glavama još nema
predrasuda. Mi smo u školi imamo devojčicu sa cerebralnom paralizom,
svi njeni drugovi i drugarice su uvek spremni da joj pomognu i nikada nije
došlo do nekog incidenta zbog njene ometenosti.”

Učiteljica iz Subotice:
“Trebalo je da u odeljenje primim jednog dečaka koji je imao
problem sa hodanjem, teško se kretao i hramao je. Na času sam deci
objasnila da će nam doći jedan novi učenik, da će oni dobiti novog druga,
objasnila sam koji je njegov problem, da od njih očekujem da se prema
njemu lepo ponašaju, da ga prihvate i da mu svi pomažu onoliko koliko je
to njemu potrebno i kolike su njihove mogućnosti.Kada sam im sve
ispričala ustao je jedan učenik, koji je inače Rom i jedan šeret kako to
samo deca znaju da budu i rekao:»Učiteljice, ništa se ne sekiraj, ja ću da
pazim tog Ćopu». Ja sam mu se zahvalila i skrenula sam im pažnju da
takvi nadimci mogu da povrede njihovog novog druga. I stvarno, kada je
novi učenik došao deca su ga sasvim normalno prihvatila, zajedno su se
igrali i nikada nisam primetila da ga zbog njegove ometenosti isključuju iz
svog društva”.

Učiteljica iz Zaječara:
U odeljenju sam imala devojčicu koja nije imala jednu šaku. Na
odmoru, došao je nastavnik fiskulture koji je skupljao devojčice za
odbojkašku sekciju, nije poznavao decu pošto im nije predavao, rekao je
devojčicama da ustanu i izabrao je njih nekoliko koje su bile najviše, među
njima je bila i devojčica bez šake. Ona je otišla na prvi trening i ostala je da
trenira sa ostalim devojčicama i kakže da joj je na treninzima lepo.

4
2.3.14. Finansijski aspekt obrazovanja dece sa PP

Iz razgovora sa roditeljima dece sa PP pokušali smo da saznamo i nešto o

finansijskim aspektima obrazovanja dece sa PP. Po rečima roditelja direktni
izdaci za samo obrazovanje ne razlikuju se u odnosu na izdatke za školovanje
dece bez PP. Roditelji pojedine dece sa PP iz Kragujevca su izjavili da
privatno angažuju logopeda i defektologa da rade sa njihovom decom ali su
svesni da slične probleme imaju i roditelji ostale dece koji angažuju privatno
nastavnike kao pomoć deci u savlađivanju gradiva. Međutim, postoje mnogi
specifični problemi koji su u suštini finansijski. Najčešće, deca sa PP nisu u
stanju da sama dolaze u školu i vraćaju se iz škole niti da sama budu kod
kuće. To znači da jedan roditelj mora da bude posvećen samo i isključivo
detetu. Ukoliko dete ide u specijalnu školu i ima “dijagnozu” može da računa
na nadoknadu ali je ona mala i nedovoljna da zameni platu koju bi roditelj
imao kada bi radio. Roditelji koji dete sa PP žele da upišu u redovnu školu ne
mogu da računaju da će dete biti upisano u najbližu školu već u onu koja
bude želela da primi dete, u tom slučaju problem postaje i prevoz dece do
škole i nazad. Javni prevoz najčešće nije ni organizovan ni prilagođen
osobama sa invaliditetom. Deca sa PP imaju potrebu i za pojačanom i
intenzivnijom medicinskom negom, kapaciteti i opremljenost medicinskih
ustanova u manjim mestima nisu dovoljni i deca često moraju da putuju u
veće centre, ovo znači i dodatne izdatke.

2.3.15. Saradnja između roditelja dece sa PP

Pitali smo roditelje dece sa PP da li postoji neki vid organizovane

saradnje među njima, da li im ta saradnja i koliko znači i šta dobijaju takvom
saradnjom. Iz njihovih odgovora nedvosmisleno možemo da zaključimo da je
saradnja na nivou roditelja dece sa PP gotovo nikakva. Roditelji iz Novog
Pazara su izjavili da NVO koja se bavi mentalno nedovoljno razvijenim licima
organizuje redovne radionice za decu i roditelje ali da roditelji slabo koriste
ove mogućnosti. Kao glavni razlog nepostojanja saradnje među roditeljima
navode nedostatak vremena i nemanje jasne vizije šta njihovo organizovanje
može da promeni Slična društva postoje i u ostalim mestima i situacija je

4
identična. Roditelj devojčice sa distrofijom iz Kragujevca je rekao da je bio
učlanio dete u udruženje distrofičara ali da se tamo više ne pojavljuju jer želi
da njegovo dete „živi u normali i da se ne potresa dodatno”.

2.3.16. Medijska vidljivost dece sa PP

Zajedničko završno pitanje za sve učesnike istraživanja bilo je pitanje

vezano za medijsku zastupljenost problema dece sa PP, inkluziju, učestalost
ovakvih priloga i za glavne poruke koje su iz njih sledile. Neki sagovornici su
saglasni da je takvih priloga više nego ranije dok su neki mišljenja da su oni
još uvek retki kao i pre. Prilozi nisu posvećeni uključivanju dece sa PP u
redovna odeljenja. Zamerka je da se prilozi koje su imali prilike da čuju, vide ili
pročitaju nedovoljno bave podjednako svim vrstama problema u razvoju i
teškoćama koje takva deca imaju. Većinom se radi o prilozima koji su
posvećeni nekom pojedincu koji je uprkos hendikepu uspeo da završi
školovanje i da se zaposli. Sagovornici smatraju da su poruke ovih priloga
pozitivne i da promovišu ideju da i osobe sa hendikepom mogu biti
ravnopravno uključene u društvo.

4
2.4. Mreža inkluzivnog obrazovanja

Mreža inkluzivnog obrazovanja predstavlja neformalnu grupu

nastavnika i stručnih saradnika osnovnih škola, organizovanu na lokalnom
nivou u deset gradova u Srbiji. Zajedničko za sve članove mreže je da
podržavaju inkluziju dece sa PP ali i reformu obrazovanja u najširem smislu
kao i to da svi imaju neko iskustvo u radu sa decom sa PP.
Osnovni ciljevi su propagiranje ideje inkluzije dece sa PP na lokalnom
nivou i pružanje stručne podrške nastavnicima, roditeljima i deci. U vreme
kada se vršilo istraživanje u toku je bila druga faza razvoja Mreže koja je
usmerena ka proširenju tj. uključivanju u rad Mreže saradnika i stručnjaka
raznih profila iz lokalne zajednice tj. onih pojedinaca koji su zainteresovani za
inkluziju a svojim znanjem i položajem mogu doprineti povećanju uspešnosti
inkluzivnog obrazovanja.
Fokus grupe sa članovima Mreže i lokalnim koordinatorima vođene su
u Nišu, Kragujevcu i Zaječaru.
Kao i svim ostalim sagovornicima i njima je postavljeno pitanje vezano
za obuhvat dece sa PP redovnim sistemom obrazovanja. Njihovo mišljenje je
da je obuhvat dece sa PP visok i da se većinom odvija kroz specijalne škole a
da se manji broj dece školuje u redovnim školama. Ovo se naročito odnosi na
mlađi uzrast tj. na niže razrede osnovne škole. U starijim razredima i
specijalnih i redovnih škola broj dece se smanjuje. Ovo je naročito primetno
kod dece sa težim stepenom mentalne ometenosti i u ovim slučajevima ne
postoji neka reakcija lokalne sredine koja bi išla u pravcu da se ova deca
zadrže u školi. U srednjim školama dece sa posebnim potrebama gotovo da i
nema, postoje tek sporadični slučajevi dece sa telesnim hendikepom koja
pohađaju redovne srednje škole.

Kao najveću dobit od rada u odeljenju u koje su uključena različita

deca tj. i deca sa PP i deca bez PP sagovornici su najčešče navodili
zadovoljstvo koje dolazi iz jednog novog iskustva koje nikada nije isto pošto
se rad sa svakim detetom sa PP razlikuje. Takođe, često je navođena i lična
satisfakcija koju rađa svaki pojedinačni uspeh u radu sa detetom i

4
napredovanje deteta kao i poštovanje koje ovakva vrsta rada donosi u
lokalnoj zajednici (ređe).

Svi sagovornici su bili saglasni da je postojeći stereotip da u

odeljenjima u kojima su i deca sa PP i deca bez PP dolazi do raznih problema
apsolutno pogrešan. Ovakva odeljenja je veoma lako napraviti homogenim
kolektivom, deca se veoma lako vezuju jedna za druge, rado pomažu i
podržavaju decu sa PP. Ovo su tvrdili na osnovu ličnog iskustva.

Dobici od inkluzije postoje na svim nivoima, od deteta, preko porodice,

škola, sistema obrazovanja do lokalne zajednice i zajednice uopšte. Deca sa
PP dobijaju veću šansu da ovladaju određenim veštinama i steknu znanja
koja će im omogućiti da se lakše uključe u društvo i da imaju kvalitetniji život.
Inkluzivni model obrazovanja omogućava porodici deteta sa PP osećaj
prihvaćenosti i veće podrške od strane društva, intenzivnija saradnja sa
nastavnicima i stručnim saradnicima predstavlja veliku pomoć roditeljima
pošto se često sreću sa situacijama koje sami nisu u stanju da reše na pravi
način. Škola i sistem obrazovanja u celini postaje humaniji i otvoreniji,
dostupan svima a u skladu sa potrebama i mogućnostima pojedinca. Sve ovo
na kraju vodi ka pravednijem i društvu tolerantnijem na razlike.

Dobit od ovakvog načina organizovanja je velika i to naročito u smislu

podrške nastavnicima koji rade sa decom sa PP. Ono što u radu sa decom sa
PP najviše nedostaje nastavnicima u redovnim školama je sistemski rešena
podrška od strane stručnih saradnika. Mnoge škole ili nemaju stručne
saradnike ili ukoliko ih i imaju oni najčešće nemaju odgovarajuća znanja
potrebna za obrazovni rad sa decom sa PP. U okviru Mreže, nastavnici imaju
mogućnost da razmenjuju iskustva, da traže savet ili konkretnu pomoć od
svojih koleginica ili kolega. Ovakav vid podrške doprinosi uspešnijoj primeni
inkluzivnog modela obrazovanja. Takođe, ovakav način organizovanja
doprinosi i propagiranju ideje kao i promeni dominantnih stavova prema
inkluziji koji su još uvek negativni. Na osnovu zajedničkog pozitivnog iskustva
lakše je doći do argumenata za inkluziju i lakše je boriti se protiv stereotipa
koji leže u osnovi negativnih stavova o inkluziji.

4
 Nastavnica iz Zaječara:
"Mnoge kolege koje imaju negativan stav prema inkluziji i koji su u početku
skeptični prema uključivanju nekog deteta u redovan razred kada vide da dete napreduje
počinju da se interesuju kako se to sa njim radi, na koji način ga motivišem. Mislim da
proradi neka profesionalna zainteresovanost, možda i neka sujeta, da je neko uspešniji i
sposobniji. Mislim i da im je neobično i to što postoji neka grupa profesionalaca koja je
spremna da se međusobno pomaže, danas je to retko."

Nastavnica iz Kragujevca:
"Najmanji je problem raditi sa decom, imaš mogućnost da probaš
pa ako ne ide promeniš i ukoliko si uporan mora biti nekog efekta. Ali
ponekad ti treba pomoć stručnjaka, logopeda ili defektologa a nemaš gde
da se obratiš. To je najveća prepreka, takve stvari nisu sistemski rešene.
Ukoliko dođeš u situaciju da imaš takvo dete u odeljenju direktor to zna i
imaš njegovu podršku ali stalno si u nekom strahu a i on, da ti neko iz
inspekcije ne stavi neku primedbu kako radiš sa tim detetom, šta će ono tu
ili kako ga ocenjuješ, to je ono što predstavlja najveći problem."

Nastavnik iz Zaječara:
"Imam učenika u odeljenju koji ima poremećaj ponašanja i mora da
redovno uzima terapiju, ukoliko ne uzme lek postaje agresivan i nemoguće
ga je kontrolisati. Ja ne mogu na sebe da preuzmen obavezu da vodim
računa da li je on uzeo terapiju ili nije. Kada imaš u odeljenju učenika sa
PP potrebne su ti različiti vidovi podrške i pomoći a mi to ništa nemamo."

Sagovornike smo pitali da na osnovu dosadašnjeg iskustva u radu sa

decom sa PP, iskustva u Mreži i celokupnog iskustva u obrazovanju daju
svoje mišljenje kako bi trebalo zastupati ideju inkluzije u obrazovnom sistemu
tj. na koji nivo bi se trebao fokusirati (lokalna zajednica, škola, nastavnici)i
koje bi trebale biti glavne aktivnosti. Svi sagovornici su bili saglasni da akcija
mora biti istovremena i usmerena ka svim učesnicima u sistemu obrazovanja.
Ono što je prioritet to je sama kampanja koja bi imala za cilj propagiranje
same ideje inkluzije i koja bi bila usmerena na celo društvo. Zatim, trebalo bi

4
za sve učesnike u obrazovanju osmisliti i organizovati edukaciju koja bi imala
za cilj njihovo upoznavanje sa idejom inkluzije, načinima rada sa decom sa
PP, dobicima od inkluzije, problemima sa kojima se susreću deca i roditelji.
Takođe, potrebno je zakonom regulisati ovu oblast, definisati šta su čije
obaveze i nadležnosti, definisati način ocenjivanja dece sa PP. Potrebno je
napraviti strategiju, jasan plan i definisati ciljeve u određenom periodu. Ne
sme se u inkluziju krenuti bez odgovarajuće pripreme škola i nastavnika.
Potrebno je obezbediti odgovarajuće uslove za rad, odeljenje u koje će biti
upisano dete ili deca sa PP mora imati broj učenika i potrebna nastavna
sredstava koja nastavniku omogućavaju rad u skladu sa potrebama sve dece.

4
3.Zaključak i preporuke

4
3.1. Zaključak

Na osnovu svih mišljenja i sugestija koje smo dobili od sagovornika može se

zaključiti sledeće:

 U postojećim okolnostima ne postoji zakonska podrška za inkluzivno

obrazovanje (iako postoji dosta deklaracija i dokumenata koji su već
usvojeni ili su u procesu razmatranja i usvajanja), tj. pitanje uključivanja
dece sa PP u redovne škole je zakonski nedovoljno regulisano. To
praktično znači da su svi slučajevi inkluzije nelegalni i dešavaju se na
osnovu dobre volje pojedinaca ili uticaja koji roditelji imaju u lokalnoj
zajednici da ostvare svoju želju da svoje dete upišu u redovne škole
 Na osnovu razgovora sa donosiocima odluka i pregleda strateških
dokumenata stiče se utisak da postoji načelna volja da se radi na
inkluzivnom obrazovanju, ali, osim pojedinačnih projekata nisu dovoljno
vidljive naznake sistemskih rešenja koja bi dovela do konkretnih
promena na nivou škola
 Iskustva dece sa PP koja su već uključena u redovne škole je
uglavnom pozitivno. Najviše se raduju druženju i igri sa drugom decom,
puno im znači da budu prihvaćeni, nastavnici su prema njima dobri i
podržavajući, a najteže im pada odbacivanje i vređanje od strane druge
dece
 Većina sagovornika iz lokalne zajednice i škola pristupaju temi inkluzije
iz perspektive humanističkog odnosa prema deci sa PP gde je osnovni
motiv da se nešto uradi u želji da se pomogne deci sa PP i njihovim
roditeljima. Uočljivo je odusustvo svesti o dečijim pravima i, posebno,
jednakom pravu sve dece na obrazovanje u skladu sa njihovim
razvojnim i obrazovnim potrebama. Ipak, rašireno prisustvo pozitivnog,
humanističkog stava prema deci sa PP može biti važan oslonac za
promovisanje ideja inkluzivnog obrazovanja
 Stiče se utisak da inkluzivno obrazovanje ne predstavlja prioritet za
značajan broj nastavnika i direktora (osim u slučajevima škola koje su
bile uključene u prethodne projekte koji su realizovani od strane Save
the Children ili nastavnika koji su okupljeni u okviru mreže Fonda za
otvoreno društvo). Pored toga, motivacija da se nešto uradi u domenu

4
 inkluzivnog obrazovanja, čak i kada postoji, kod značajnog broja
nastavnika i direktora je površna i moglo bi se očekivati da će se
smanjiti prilikom prvog susreta sa teškoćama
 Iz perspektive nastavnika, najvažne barijere za inkluzivno obrazovanje
predstavljaju:
o svest nastavnika da ne poseduju profesionalna znanja i veštine
neophodne za rad sa decom sa PP,
o preobimni nastavni programi koji prisiljavaju nastavnike da rade
frontalno jer je to jedini način da realizuju zadati program,
o strah da bi prisustvo dece sa PP u njihovom razredu značilo da
im posvete dosta vremena u individualnom radu i da zbog toga
ne bi bili u mogućnosti da realizuju nastavni program (zbog čega
bi mogli biti kritikovani od strane stručno-pedagoškog
nadzornika),
o nepostojanje pravilnika o ocenjivanju dece sa PP (nastavnici
izražavaju uverenje da ne mogu da ocenjuju učenike sa PP na
osnovu postojećih kriterijuma, a ako ih ocenjuju kao i drugu
decu ne uzimaju u obzir njihove sposobnosti i mogućnosti), i
o nedostatak sistema podrške na koji bi nastavnici mogli da se
oslone u svakodnevnom radu sa decom sa PP
 Većina sagovornika koja podržava ideju inkluzivnog obrazovanja
podržava model delimične inkluzije, odnosno postepene inkluzije pri
čemu bi se prvo uključila neka deca sa PP u redovne škole, a zatim
postepeno i deca sa težim smetnjama i teškoćama. Pored toga, postoji
slaganje da bi za potpuno inkluziju bile neophodne značajne pripreme
(obuka nastavnika i škola, priprema dece sa PP i dece bez PP,
priprema roditelja itd.)
 U postojećim uslovima jedan broj roditelja dece sa PP je uveren da je
dugoročno gledano za njihovu decu bolje da budu kategorisana i da
pohađaju specijalne škole jer veruju da na taj način mogu svojoj deci
da obezbede prihode po osnovi socijalnih davanja
 Postoji puno predsrasuda i strahova kako kod roditelja dece bez PP,
tako i kod nastavnika i direktora, da uključivanje dece sa PP u redovne
škole može da dovede samo do dodatnih problema i nevolja. Takva

5
 predstava o efektima inkluzije dece sa PP predstavlja jak motiv za
stručnjake zaposlene u obrazovanju da budu otvoreno ili prikriveno
protiv inkluzije.
 Stiče se utisak da je za roditelje dece bez PP najvažnije da se
obezbedi da deca sa PP ne budu agresivna prema drugoj deci i da
njihovo uključivanje u redovne škole ne dovede do snižavanja kvaliteta
rada nastavnika sa njihovom decom. Ukoliko bi se ovi strahovi roditelja
dece bez PP otklonili čini se da bi oni bili spremni da prihvate
inkluzivno obrazovanje
 Jedna od važnih barijera za inkluzivno obrazovanje su i strahovanja
predstavnika lokalne zajednice da će inkluzivno obrazovanje dovesti do
zatvaranja specijalnih škola i do otpuštanja zaposlenih što može da
ima implikacije po lokalne samouprave

3.2. Preporuke

Na osnovu svih ovih nalaza mogu se formulisati sledeće preporuke koje bi

mogle dovesti do poboljšanja postojeće situacije u odnosu na inkluzivno
obrazovanje. Preporuke su organizovane prema domenima na koje se
odnose (propisi i regulativa, nastavni programi i kvalitet nastave, obrazovanje
i obuka nastavnika, promovisanje inkluzivnog obrazovanja itd.). Za svaku
preporuku je navedeno ko bi bio nosilac aktivnosti pri čemu treba imati u vidu
da za svaku od navedenih aktivnosti treba uključiti sve zainteresovane strane
(roditelji, nastavnici, lokalna administracija itd.) kako bi se obezbedilo da
dogovorena rešenja budu usklađena sa potrebama i interesima svih aktera.
Pored toga, za svaki od navedenih predloga nosioci aktivnosti bi trebalo da se
oslone na iskustva, kapacitete i uspešne modele koji su razvijeni na
Univerzitetima i u okviru NVO.

Preporuke koje se tiču obrazovne politike i regulative

 Doneti odluku o vrsti delimične inkluzije koja će se sprovesti (pri čemu

treba uzeti u obzir sve dokumente i predloge koji su razvijeni u
poslednjih nekoliko godina). Pri tome je od izuzetne važnosti da deo te
odluke bude i plan (način i tempo, tj. kako i kada) daljeg razvoja

5
 obrazovanja od delimične inkluzije do potpune inkluzije kako bi se
obezbedilo da delimična inkluzija ne postane drugi naziv za postojeće
stanje ili način da se načine kozmetičke promene kako bi se odložilo
ovo pitanje – MPS i Zavod za unapredjenje obrazovanja i vaspitanja

 Razviti zakonsku regulativu (zakonska i podzakonska akta) koja će

regulisati prava i obaveze u domenu inkluzivnog obrazovanja jer je u
postojećim uslovima ova oblast neregulisana što ostavlja veliki prostor
da se ispolje stereotipi, negativne predrasude i diskriminacija koje
dovode do značajnog ugrožavanja prava dece sa PP – MPS i Zavod
za unapredjenje obrazovanja i vaspitanja

 Propisati i regulisati obavezu nastavnika da razvijaju Individualne

razvojno obrazovne planove (IROP) pri čemu je neophodno da se
propisima uvede obaveza nastavnika da prilikom formulisanja
Individualnog plana za pojedino dete u taj proces budu uključeni stručni
saradnici iz škole, ali i roditelji dece sa PP – MPS i Zavod za
unapredjenje obrazovanja i vaspitanja

 Formirati i usvojiti norme o broju učenika u odeljenjima u kojima su

uključena deca sa PP (npr. koliko maksimalno dece sa PP može biti
razvrstano u jedno odeljenje, koliko maksimalno učenika može biti u
odeljenju u koje su uključena deca sa PP itd.) – MPS i lokalna
administracija

 Formulisati kriterijume za pružanje finansijske podrške školama za

angažovanje stručnjaka koji će pružati podršku nastavnicima i školama
u domenu obrazovanja dece sa PP - MPS, lokalna administracija i
redovne škole

 Revidirati proceduru i kriterijume koji regulišu prijem dece u redovne

škole i upućivanje u specijalne škole kako bi se obezbedio
nerestriktivan pristup dece redovnom obrazovanju, sprečilo upućivanje
dece u specijalnu školu osim kada je to u interesu deteta i kako bi se
obezbedili mehanizmi kojim roditelji mogu da zaštite interese svoje
dece u slučaju kada Komisija donese odluku o upućivanju deteta u

5
 specijalnu školu - MPS, Zavod za unapređenje obrazovanja i
vaspitanja, lokalna administracija, redovne škole i roditelji dece sa PP

Preporuke koje se odnose na promociju inkluzivnog obrazovanja

 Osmisliti i realizovati kontinuiranu kampanju koja bi imala za cilj da se

stvori javno mnjenje koje će razumeti potrebu za inkluzivnim
obrazovanjem i tako obezbediti široku javnu podršku za sprovođenje
mera inkluzivnog obrazovanja. Pri tome, jedna od najvažnijih ciljnih
grupa treba da budu roditelje učenika bez PP s ciljem da se ublaže
strahovanja i predrasude koje se sada pojavljuju kao značajne barijere
za inkluzivno obrazovanje – MPS i Zavod za unapređenje obrazovanja
i vaspitanja

 Podizanje svesti stručnjaka zaposlenih u predškolskim ustanovama i

osnovnim školama o pravu dece sa PP na obrazovanje, njihovima
razvojnim karakteristinama i obrazovnim potrebama, kao i obavezom
obrazovnih institucija da svoje profesionalne aktivnosti usklađuju sa
pravima i potrebama dece - MPS i Zavod za unapređenje obrazovanja
i vaspitanja

Preporuke koje se odnose na uključivanje inkluzuje dece sa PP u

lokalne planove akcije za decu

 Obezbediti da se aktivnosti koje vode ka povećanju inkluzije dece sa

PP u redovne škole uključe u lokalne planove akcije za decu. U
sredinama gde su ovi planovi već razvijeni i usvojeni treba obeubediti
da se ove aktivnosti uključe kada planovi budu modifikovani – Llokalna
administracija i roditelji dece sa PP

5
Preporuke koje se odnose na sistematsko praćenje inkluzije dece sa PP
u redovno obrazovanje

 Obezbediti da Informacioni sistem MPS (EMIS) sadrži informacije na

osnovu kojih je moguće pratiti koliki je obuhvat dece sa PP
predškolskim ustanovama, specijalnim i redovnim školama. Ove
informacije treba učiniti dostupnim udruženjima roditelja dece sa PP
kako bi se oni ojačali u zastupanju prava svoje dece – MPS, lokalna
administracija i roditelji dece sa PP

Preporuke koje se odnose na uključivanje dece sa PP u predškolske

programe

 Obezbediti da deca sa PP, u zavisnosti od vrste smetnji i teškoća, budu

uključena 2-3 godine u programe predškolskog vaspitanja kako bi se
pripremila za polazak u redovne škole – MPS, lokalna administracija i
roditelji dece sa PP

Preporuke koje se odnose na uspostavljanje saradnje između

specijalnih i redovnih škola

 Razviti mehanizme i instrumente koji će podstaći uspostavljanje

saradnje između specijalnih škola i redovnih škola s ciljem da
nastavnici i stručnjaci iz specijalnih škola pružaju podršku redovnim
školama u inkluzivnim aktivnostima i da se olakša inkluzija dece iz
specijalnih škola u redovne škole (npr. Ministartstvo može da obaveže
sve specijalne škole i redovne škole koje se nalaze u blizini da u svojim
godišnjim planovima uključe zajedničke aktivnosti) – MPS i Zavod za
unapređenje obrazovanja i vaspitanja

 Razviti proceduru prelaska dece iz specijalnih škola u redovne škole

koje bi jasno i precizno definisale uslove pod kojima može doći do
prelaska, ko je odgovoran da inicira proces prelaska kada se steknu
uslovi, kako se mora pripremiti dete i roditelji, koje pripremne aktivnosti
moraju da se obave na nivou redovne škole u koju dete prelazi, na koji
način će se detetu i roditeljima pružiti psihološka i pedagoška podrška
u periodu nakon prelaka u redovnu školu itd. – MPS, Zavod za

5
 unapređenje obrazovanja i vaspitanja, lokalna zajednica, predstavnici
specijalnih i redovnih škola

 Obezbediti zaštitne mehanizme za zaposlene u specijalnim školama u

slučajevima kada sprovođenje inkluzivnog obrazovanja dovede do
zatvaranja specijalne škole pri čemu naglasak treba staviti na
integrisanje ili povezivanje stručnjaka iz specijalnih škola sa redovnim
školama koje će imati veliku potrebu za stručnjacima njihovog profila
kako se sve veći broj dece sa PP bude uključivao u redovne škole
(jedan način može biti da se postojeći stručnjaci iz specijalnih škola
okupe u mrežu resursnih centara koji bi pružali podršku mreži redovnih
škola i predškolskih ustanova u njihovom regionu, kao i roditeljima
dece sa PP) - MPS, lokalna zajednica, predstavnici specijalnih škola i
sindikata zaposlenih u obrazovanju

Preporuke koje se odnose na nastavne programe i kvalitet nastave u

specijalnim i redovnim školama

 Revidirati postojeće nastavne programe koji se realizuju u specijalnim

školama da bi u većoj meri uzeli u obzir očuvane kapacitete dece i
njihove obrazovne potrebe, da bi u većoj meri pripremali decu za život i
da bi se povećale mogućnosti dece sa PP da pređu u redovne škole
itd. Da bi se obezbedili uslovi za prelazak dece iz specijalnih škola u
redovne škole neophodno je da se u buduće nastavne programe
uključe i nastavni programi iz redovnog obrazovanja - MPS i Zavod za
unapređenje obrazovanja i vaspitanja

 Razviti uputstva za nastavnike koja će im pomoći da prilagode nastavni

program obrazovnim potrebama dece sa PP, njihovim očuvanim
kapacitetima i stilu učenja. Ove preporuke treba da precizno odrede
pod kojima uslovima i na koji način nastavni program treba prilagoditi
za pojedine kategorije dece sa PP koja su uključena u redovne škole -
MPS i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja

 Na nacionalnom nivou odrediti bar minimalne standarde obrazovnih

postignuća, tj. znanja, veštine i stavove koje obrazovni sistem
garantuje deci sa PP i njihovim roditeljima (ovi standardi mogu da se

5
 formulišu u zavisnosti od vrste i stepena smetnji i teškoća). Pored toga,
od izuzetne važnosti je da se razvije i sistem za kontinuirano praćenje
realizacije postavljenih standarda inače će oni ostati „prazno slovo na
papiru“. Ocenjivanje učenika sa PP povezati sa ovim standardima -
MPS i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja

Preporuke koje se odnose na obrazovanje i obuku stručnjaka u

obrazovnom sistemu

 Obezbediti obuku stručno-pedagoških nadzornika kako bi se razvili

njihovi kapaciteti za prepoznavanje diskriminacije dece sa PP u
obrazovnom sistemu. U obuku bi trebalo uključiti sve stručne
organizacije koje su u prethodnom periodu razvile značajne kapacitete
realizujući programe i projekte iz domena inkluzivnog obrazovanja -
MPS

 Razvijati kapacitete vaspitača i nastavnika da izađu u susret razvojnim i

obrazovnim potrebama dece sa PP oslanjajući se na njihove očuvane
kapacitete, tj. razvijati njihove kapacitete za interaktivne i
individualizovane modele nastave i učenja. To znači da učitelji i
nastavnici u redovnim školama steknu funkcionalno znanje o deci i
učenicima sa PP, a defektolozi, koji u većini realizuju nastavu u
specijalnim školama, da steknu znanja iz predmeta ili grupe predmeta
koje predaju. Posebno je važno da se razviju kapaciteti nastavnika da u
radu sa učenicima bez PP obezbede da oni prihvate i poštuju svoje
drugove i drugarice sa PP kako bi se obezbedilo da se deca sa PP
osećaju bezbedno, sigurno i prihvaćeno što je neophodan uslov da i
ova deca mogu da razviju samopoštovanje - MPS i Zavod za
unapređenje obrazovanja i vaspitanja

 Razviti priručnik za vaspitače i nastavnike koji će im objasniti i

ilustrovati kako se prave Individualni razvojno obrazovni planovi
(IROP). Obezbediti, takođe, i seminare za vaspitače i nastavnike na
kojima bi mogli dodatno da unaprede svoje kapacitete za razvoj i
primenu individualnih planova

5
  Razviti sisteme za razmenu dobrih modela rada i pozitivnih iskustava
na koji može da se osloni svaki nastavnik koji radi sa decom sa PP.
Kao deo tog sistema omogućiti uslove i podršku nastavnicima da
formiraju nacionalnu mrežu nastavnika koji rade sa decom sa PP i
iskoristiti pozitivna iskustva postojeće mreže nastavnika za inkluzivno
obrazovanje koja je podržana od strane Fonda za otvoreno društvo,
kao i mreže obrazovnih institucija koju je formirala organizacija Save
the Children - MPS i Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja

 Da bi se obezbedilo da naredne generacije nastavnika i vaspitača budu

osposobljeni i pripremljeni za rad sa decom sa PP treba obezbediti da
svi Fakulteti koji školuju nastavnike za obrazovni sistem uključe u svoje
akademske programe odgovarajuće predmete/kurseve – MPS i
Nastavnički fakulteti

Preporuke koje se odnose na pružanje podrške roditeljima dece sa PP

 Napisati informator za roditelje dece sa PP u kojem bi bili upoznati sa

svojim pravima i pravima svoje dece u domenu obrazovanja, kao i sa
procedurama i mehanizmima kako da ostvare svoja prava – MPS i
Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja

 Pružiti podršku roditeljima dece sa PP u pogledu njihovog

organizovanja i umrežavanja, a naročito u pogledu uspostavljanja
saradnje sa obrazovnim institucijama kroz koju bi roditelji zastupali i
štitili prava svoje dece, ali bi pružali i podršku nastavnicima i
vaspitačima u radu sa decom sa PP – MPS i lokalna administracija