Priručnik

za rad sa decom
sa smetnjama
u razvoju
Mirjana Lazor
mr Slavica Marković
Snežana Nikolić
Ovaj priručnik je nastao kao deo aktivnosti
u okviru projekta „Naša škola“ koji
realizuje Novosadski humanitarni centar
u partnerstvu sa ŠOSO „Milan Petrović“ uz
fnansijsku podršku Save the Children UK i
Irish Aid.
Izdavač
Novosadski humanitarni centar (NSHC)
Adresa izdavača
Trg mladenaca 6
Novi Sad, Srbija
Tel/Fax: + 381 21 524 134, 524 184, 422 969
nshc@eunet.yu www.nshc.org.yu
Za izdavača
Perica Mandić
Autori priručnika
Mirjana Lazor
mr Slavica Marković
Snežana Nikolić
Lektor
Kristna Sentvanac
Dizajn korica i priprema za štampu
Predrag Nikolić
Štampa
LitoStudio Novi Sad
Mart, 2008.
Tiraž
500
O NSHC-u
Novosadski humanitarni centar (NSHC) je neproftna, dobrotvorna organizacija osnovana 1998. godine u
Novom Sadu. NSHC doprinosi stvaranju humanog društva kroz pružanje pomoći ugroženim i marginalizovanim
grupama, podršku razvoju građanskog društva, istraživački rad i obrazovanje.
U saradnji sa vladinim i nevladinim sektorom NSHC doprinosi smanjenju siromaštva, razvoju neformalnog
obrazovanja, unapređenju socijalne politke i politke zapošljavanja u Srbiji.
NSHC je član Mreže za pomoć izbeglicama Jugoistočne Evrope (SEE RAN) i jedan od osnivača Srpskog saveta
za izbeglice (SSI). Takođe, NSHC je član nacionalne mreže za prevenciju HIV-a među ugroženim grupama
(HPVPI) i Vojvođanske HIV mreže.
NSHC deluje u preko 50 opštna Vojvodine i Srbije. Na našim projektma su angažovani stručnjaci iz različith
oblast: psiholozi, socijalni radnici, lekari, pravnici, pedagozi, profesori, ekonomist...
Projekt NSHC-a se fnansiraju iz donatorskih sredstava međunarodnih organizacija, fondova pokrajinske i
republičke vlade, i sopstvenih dohodovnih aktvnost. Pored toga, važan doprinos radu NSHC-a daju volonteri
i građani svojim prilozima.
NSHC u inkluzivnom kontekstu
Od svog osnivanja, NSHC realizuje različite projekte podrške u obrazovanju i socijalnoj integraciji marginalizovanih
grupa dece. Aktvnost kojima smo se najviše bavili su opismenjavanje, priprema i uključivanje romske dece u
redovan školski sistem, podrška u školovanju, psihosocijalna pomoć i podrška u ekonomskom osamostaljivanju
romskih porodica.
NSHC već četri godine pruža podršku u obrazovanju i socijalnoj integraciji romskoj/aškalijskoj/egipćanskoj
deci iz novosadskog naselja Adice bez ikakve donatorske podrške. To uspevamo zahvaljujući angažovanju
volontera, ulaganju sopstvenih resursa i prilozima građana.
NSHC je aktvan i u zastupanju i lobiranju za prava Roma, naročito u polju unapređenja uslova za obrazovanje
romske dece u Vojvodini. Ovo je oblast u kojoj naš rad ima najviše veze sa inkluzijom jer u samom procesu
zagovaranja, u kontaktu sa predstavnicima lokalne samouprave, vladinih i nevladinih organizacija, medija,
škola i opšte javnost, utčemo na stvaranje uslova neophodnih za primenu inkluzivnog modela u praksi.
Naš utcaj u razvoju inkluzivne politke takođe je povezan sa informisanjem i edukacijom javnost ili pojedinih
ciljnih grupa koje su u kontaktu sa našim korisnicima.
Novosadski humanitarni centar
Trg mladenaca 6, 21000 Novi Sad, Srbija
Tel./fax: +381 (0)21 524 184, 524 134, 524 331
e-mail: nshc@eunet.yu | www.nshc.org.yu
CIP - Katalogizacija u publikaciji
Biblioteka Matce srpske, Novi Sad
376-056.26/.47-053.5(497.11)(035)
LAZOR, Mirjana
Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju /
/ [autori Mirjana Lazor, Slavica Marković, Snežana Nikolić]. - Novi Sad :
Novosadski humanitarni centar, 2008 (Novi Sad , Lito studio). - 40 str. : ilustr. ; 25 cm
Tiraž 500. - Bibliografja
ISBN 978-86-85715-12-9
1. Marković, Slavica 2. Nikolić, Snežana
a) Deca ometena u razvoju - Obrazovanje - Srbija - Priručnici
COBISS.SR-ID 230244615
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Priručnik
za rad sa decom
sa smetnjama
u razvoju
Mirjana Lazor
mr Slavica Marković
Snežana Nikolić
2
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
l
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
INKLUZIVNO OBRAZOVANJE -
EVROPSKO I DOMAĆE ISKUSTVO
Briga o obrazovanju dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju, prošla je u istoriji, kako u svetu, tako i u Srbiji, kroz
nekoliko faza - od direktne diskriminacije, odbacivanja i isključivanja, preko samilosnog/milosrdnog pristupa,
do konačnog priznavanja i donošenja propisa o obrazovanju. Glavni oblik obrazovanja dece sa smetnjama
i teškoćama u razvoju tradicionalno je bilo školovanje u posebnim vaspitno-obrazovnim ustanovama, gde
su se stručnjaci/defektolozi različith profla bavili rehabilitacijom i tretmanom, vaspitanjem i obrazovanjem
dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju, odvojeno od ostale dece. Ovaj pristup predstavlja i odnos društva
u celini, smatrajući decu sa smetnjama i teškoćama «različitom» ili «posebnom». Vaspitno obrazovna izolacija
i insttucionalno zbrinjavanje nastavilo se do početka sedamdeseth godina 20. veka, kada su se deca sa
smetnjama i teškoćama u razvoju i osobe s invaliditetom, u privredno i kulturno naprednijim državama, počele
postupno tretrat na ravnopravnoj osnovi s drugim građanima. Deci sa smetnjama i teškoćama u razvoju i
osobama sa invaliditetom se tako postupno pružila mogućnost pristupa jednakom obrazovanju i obuci, što im
omogućuje da do maksimuma razviju svoje potencijale. Obrazovna izolacija u posebnim ustanovama vaspitanja
i obrazovanja zamenjuje se politkom inkluzije, koja počinje da se primenjuje i u Republici Srbiji.
S obzirom na činjenicu da je inkluzija proces, svakako da «razvojni nivo» inkluzije varira od zemlje do zemlje. U
Švedskoj, Danskoj, Italiji i Norveškoj potpuna inkluzivna politka je razvijena i implementra se. U tm zemljama
inkluzija je zakonski uređena i glavne promene su započete pre više godina.
Sadašnja tendencija u zemljama Evropske unije je razvijanje politke koja promoviše inkluziju, odnosno
uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole, predviđajući uspostavljanje raznih vrsta servisne
pomoći deci, učiteljima i nastavnicima u vidu asistenta u nastavi, iznajmljivanja i preporučivanja didaktčkog
materijala i specijalizovane opreme.
Praksa u zemljama evroPske unije:
Pristup l£uN4 Pu14Nl4 ili jednostrani pristup (one-track approach) uključuje zemlje koje imaju razvijenu
politku i praksu uključivanja gotovo svih učenika u redovne škole. Razvijena je široka lepeza servisne pomoći
redovnim školama.
Ovaj pristup razvijen je u: Španiji, Grčkoj, Italiji, Portugaliji, Švedskoj, Islandu i Norveškoj.
Pristup vlŠ£ Pu14Nl4 ili višestruki pristup (mult-track approach) uključuje zemlje koje imaju različite načine
pristupanja inkluziji. Kod njih je razvijen sistem redovnog obrazovanja, sistem specijalnog obrazovanja, kao i
razne službe podrške koje nude različite vrste servisnih usluga unutar oba sistema.
Pristup više putanja razvijen je u: Danskoj, Francuskoj, Irskoj, Luksemburgu, Austji, Finskoj i Velikoj
Britaniji.
Treća kategorija uv£ Pu14Nl£ ili dvostrani pristup (two-track approach), podrazumeva postojanje dva
odvojena obrazovna sistema. Učenici sa smetnjama u razvoju su obično u specijalnim školama ili specijalnim
odeljenjima pri redovnim školama. Najveći deo dece sa smetnjama u razvoju ne prat redovni kurikulum.
Postoje različita zakonska rešenja za redovne i za specijalne škole. Specijalno obrazovanje je vrlo razvijeno
u Švajcarskoj i Belgiji. U Švajcarskoj, osim posebnih zakona, postoji i dobro razvijen sistem servisne pomoći
redovnim školama.
UVOD
Ovaj Priručnik nastao je kao deo aktvnost u okviru projekta „Naša škola“ koji u periodu od decembra 2007.
do maja 2008. godine realizuje Novosadski humanitarni centar u partnerstvu sa Školom za osnovno i srednje
obrazovanje „Milan Petrović“ iz Novog Sada. Cilj projekta je da doprinese razvoju i primeni modela inkluzivnog
obrazovanja kroz jačanje kapaciteta nastavnog i stručnog osoblja osnovnih škola u Novom Sadu za rad sa
decom sa posebnim obrazovnim potrebama.
Projekat je podržao Save the Children u okviru Programa „Smanjenje efekata siromaštva za decu sa posebnim
potrebama u Srbiji i Crnoj Gori“, uz fnansijsku pomoć Irish Aid-a.
Istraživanje koje je NSHC sproveo u okviru projekta pokazalo je da je većina nastavnika, učitelja, pedagoga
i psihologa iz novosadskih osnovnih škola spremna za rad sa decom koja imaju različite vrste posebnih
obrazovnih potreba, ali uz podršku i osnaživanje.
Izdavanjem Priručnika želimo da prenesemo iskustva stručnjaka koji su godinama aktvni na polju stvaranja
uslova za primenu modela inkluzivnog obrazovanja kod nas. Na taj način želimo da damo podršku svima koji
su spremni da unaprede svoj rad sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama. U Priručniku su obrađene
sledeće teme: objašnjenje pojmova važnih za razumevanje inkluzije i razloga za uvođenje inkluzivne prakse;
karakteristke dece sa smetnjama u razvoju i preporuke za rad sa njima; individualni obrazovni plan; saradnja
sa roditeljima; navođenje primera dobre prakse - specijalne škole koja je prerasla u servisni centar u svojoj
zajednici; i poteškoće u razvoju inkluzivnog obrazovanja kod nas.
Glavna poruka koju smo želeli da prenesemo jeste da je individualizovani pristup i prilagođavanje svakom
pojedinačnom detetu od suštnske važnost za uspešan rad sa svom decom.
Svesni činjenice da je inkluzija proces u kom je potrebno vreme da se ustanove i učvrste inkluzivna kultura,
politka i praksa, aktvnostma projekta „Naša škola“ želimo da damo mali doprinos u tom smeru. Pored
objavljivanja Priručnika, nastavnici, učitelji i predstavnici stručnih službi novosadskih osnovnih škola imaće
priliku da u okviru ovog projekta prisustvuju stručnom seminaru „Praktčne metode u inkluzivnom kontekstu“
akreditovanom od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije, koji će vodit
stručnjaci iz ŠOSO „Milan Petrović“.
Na kraju, želimo da se zahvalimo stručnom tmu iz ŠOSO „Milan Petrović“, u sastavu: Mirjana Lazor, mr Slavica
Marković i Snežana Nikolić, koji se godinama nesebično zalaže za unapređenje inkluzivne prakse u našoj sredini
i koji je zaslužan za kvalitet rezultata ovog projekta.

Milena Ćuk, koordinatorka projekta «Naša škola»
Novosadski humanitarni centar
4
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
5
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Analize efekata pokazuju:
- generalno, socijalna postgnuća su bolja u ‘redovnom’ okruženju (veštne komunikacije,
samoprocena broja prijatelja, objektvno merena frekvencija i kvalitet komunikacije sa ostalom
decom, kvalitet slobodnog vremena, nivo samopoštovanja);
- nema pouzdanih zaključaka o nivou obrazovnih postgnuća, jer ona ne zavise od tpa okruženja,
već od tpa i kvaliteta podrške, što nas uverava u činjenicu da inkluzija nije pitanje gde već
kako;
- inkluzivno obrazovanje ne deluje negatvno na decu bez smetnji i teškoća u razvoju (u nekim
studijama, ova deca imaju više skorove na testovima tolerancije, jasnije poruke, razvijenije
veštne nenasilnog rešavanja sukoba).
Uobičajeni trend u Evropskim zemljama je transformacija specijalnih škola u resursne centre. Većina zemalja
planira razvoj, razvija ili je već razvila mrežu resursnih centara. Zemlje daju različite nazive i različite zadatke
takvim centrima. Neke zemlje nazivaju ih centrima znanja, druge stručnim centrima ili resursnim centrima.
Zadaci resursnih centara:
- podrška u stručnom usavršavanju učitelja i drugih profesionalaca;
- razvoj i širenje didaktčkog materijala i metoda;
- podrška redovnim školama i roditeljima;
- kratkoročna ili dugoročna pomoć pojedinim učenicima;
- podrška pri zapošljavanju odraslih osoba sa invaliditetom.
POSTOJEĆI SISTEM OBRAZOVANJA DECE
SA SMETNJAMA U RAZVOJU U SRBIJI

Sistem obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji, organizovan je u tri osnovna vida:
1. specijalno obrazovanje u specijalnim školama za decu sa smetnjama u razvoju;
2. specijalno obrazovanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od
učenika sa istom vrstom ometenost;
3. redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija), ali bez sistematske
podrške i prilagođavanja posebnim obrazovnim potrebama učenika, tako da su njihova
postgnuća minimalna, pa veliki broj dece ponavlja razred ili napušta školovanje.
Deca sa smetnjama u razvoju pohađaju specijalne škole u koje se upućuju na osnovu odluke Komisije za
razvrstavanje dece ometene u razvoju, koja procenjuje stepen i vrstu ometenost i edukabilnost. Ovakve
procedure su u velikoj meri diskriminišuće. Druga deca sa posebnim obrazovnim potrebama (Romi, deca
iz subkulturnih sredina...) pretežno se školuju u redovnom obrazovnom sistemu, gde povremeno dobijaju
dodatnu pomoć od strane stručne psihološko-pedagoške službe u školi. Učitelji i nastavnici u odeljenjima sa
velikim bojem učenika, nisu dovoljno pripremljeni nit motvisani za rad sa ovim grupama dece.
Tu su i deca sa teškim i multplim oštećenjima, trajno smeštena u insttucije zatvorenog ili poluzatvorenog
tpa, sa kojima se minimalno ili uopšte ne sprovodi edukacija i rehabilitaciono-habilitacioni rad.
Krupan problem predstavlja i veliki broj dece sa smetnjama u razvoju koja su ispuštena iz sistema obrazovanja
i nisu obuhvaćena ni jednim oblikom društvene brige i tretmana. Danas u Srbiji ne postoji sistematsko
registrovanje ove dece tako da nemamo preciznih podataka o njihovom broju.
Specijalne škole funkcionišu kao nezavisan i paralelan sistem uz redovni bez organizovane međusobne
povezanost. Dete koje jednom uđe u specijalni sistem veoma teško može da se prebaci u redovni, dok je put
za prebacivanje deteta iz redovnog u specijalni sistem široko otvoren.
Činjenica je da je specijalna škola prilagođenija od redovne škole potrebama dece sa smetnjama i teškoćama
u razvoju - programski, u pogledu obrazovanja nastavnika (defektolozi), opremljenost specifčnim nastavnim
sredstvima, kao i u pogledu primene odgovarajućih metoda u radu sa učenicima.
Većina redovnih škola je uglavnom nepripremljena za obrazovanje dece sa smetnjama i trškoćama u razvoju
- kadrovski, programski, tehnički i prostorno.
Od 2000. godine u našoj zemlji se intenzivnije radi na promovisanju i razvijanju inkluzivnog obrazovanja. Neki
gradovi u Srbiji (Subotca, Kula, Pančevo, Beograd, Niš, Novi Pazar, Novi Sad) su u velikoj meri razvili inkluzivnu
praksu u lokalnim vrtćima i školama. U nedostatku odgovarajuće zakonske regulatve, razvijaju se alternatvni
oblici podrške deci, roditeljima i učiteljima, uklanjaju se ili prevazilaze arhitektonske barijere... U Novom Sadu,
od 2004. ŠOSO “Milan Petrović” razvija sistem servisnih usluga za decu sa smetnjama u razvoju i osoba sa
invaliditetom, uz istovremeno angažovanje na senzibilizaciji lokalne sredine i stvaranju uslova da oni ostanu
u zajednici iz koje potču i potpuno se uključe u sve njene aktvnost.
õ
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
7
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
KO SU DECA SA POSEBNIM
POTREBAMA?
Termin deca sa posebnim potrebama, preuzet je iz engleskog jezika i ne odgovara u potpunost potrebama
našeg govornog područja. Nije dovoljno jasan i precizan, te stvara izvesnu zabunu. Korist se kada se govori
isključivo (samo) o detetu sa smetnjama u razvoju, ali i kada se govori o deci iz ugroženih i osetljivih grupa.
Termini: dete sa posebnim potrebama i dete sa smetnjama u razvoju nisu sinonimi, jer su deca sa smetnjama
u razvoju samo jedna grupa dece sa posebnim potrebama. Termin deca sa posebnim potrebama je mnogo
širi i u sebi sadrži:
- decu sa smetnjama u razvoju (decu sa telesnom, mentalnom i senzornom ometenošću),
- decu sa poremećajima ponašanja,
- decu sa teškim hroničnim oboljenjima i drugu bolesnu decu na dugotrajnom bolničkom ili
kućnom lečenju,
- decu sa emocionalnim poremećajima,
- decu iz socijalno, kulturno i materijalno depriviranih sredina,
- decu bez roditeljskog staranja,
- zlostavljanu decu, decu ometenu ratom, izbeglu i raseljenu decu,
- i ono što često gubimo iz vida: darovitu decu.
Osim toga, ovaj termin nije odgovarajući ni sa aspekta psihološkog shvatanja potreba, jer svi ljudi imaju u
osnovi iste potrebe, ali načini njihovog zadovoljavanja mogu bit otežani i/ili različit.
Zato je, ako već koristmo termin - posebne potrebe, praktčnije i prihvatljivije koristt termin - posebne
obrazovne potrebe koji opisuje svu onu decu koja imaju teškoće u učenju, a koje mogu bit posledica ometenost
ili nekih drugih nepovoljnih okolnost, pa im je potrebna posebna podrška i pomoć tokom obrazovanja.
Individualne razlike su prirodne, a kako razvoj ne teče pravolinijski, svako dete u nekom periodu svog razvoja
može imat neku poteškoću, pa će mu bit potrebna individualna pomoć i podrška.
Ne treba zaboravit nadarene učenike (talentovane, darovite) koji takođe imaju posebne obrazovne
potrebe.
Dete sa smetnjama u razvoju je dete koje «ima teškoće u razvoju i nije u mogućnost da postgne ili održi
zadovoljavajući nivo zdravlja i razvoja ili čije zdravlje i razvoj mogu značajno da se pogoršaju bez dodatne
podrške ili posebnih usluga u oblast zdravstvene zaštte, rehabilitacije, obrazovanja, socijalne zaštte ili
drugih oblika podrške»

.
Ponekad se za decu sa smetnjama u razvoju kaže da su to deca kojoj je potrebna specifčna društvena
podrška.
1 World Health Organizaton (1997) ICIDH 2 – Internatonal Clasifcaton of Impairments, Geneva
Klasifkacija dece i mladih sa smetnjama u razvoju varira od zemlje do zemlje.
U dokumentu "Strategija obrazovanja i vaspitanja dece i učenika sa smetnjama i teškoćama u razvoju",
predložena je klasifkacija funkcionalnih razvojnih poremećaja koja ima 6 kategorija:
1. Oštećenje senzornih funkcija (oštećenje vida, sluha, senzorni poremećaji taktlne osetljivost,
bola, dodira, kretanja i ravnoteže);
2. Poremećaji kognitvnih funkcija – intelektualnih, perceptvnih i funkcija pažnje (mentalna
zaostalost svih stepena, teškoće u učenju – opšte i selektvne po predmetma, govorne
disfunkcije, distrakcija pažnje raznog stepena, okulomotorni perceptvni poremećaji i dr.);
3. Poremećaji kontrole mišića (posebno oni koji ometaju ili bitno otežavaju kretanje,
neposrednu komunikaciju i komunikaciju deteta sa sredinom kao što su: cerebralna paraliza,
ortopedski poremećaji, poremećaji u govornoj artkulaciji, amputacije, dismorfčki sindromi,
mišićna atonija i sl.);
4. Oštećenja fzičkog zdravlja deteta (metabolički i fziološki poremećaji kao što su:
hipotroideizam, galaktosemija, fenilketonurija, astma, juvenilni dijabetes, urođene bolest
srca, zavisnost od aparata za održavanja života i sl.);
5. Emocionalni dečji poremećaji i poremećaji u organizaciji ponašanja (situacioni poremećaji
emocija i ponašanja, hiperaktvno i hipoaktvno ponašanje, dečje neuroze, dečje psihoze,
autzam, emocionalne promene i promene u ponašanju izazvane oštećenjme nervnog sistema
i sl.);
6. Spoljašnji faktori u odnosu na dete koji ometaju njegov razvoj i funkcionisanje u
granicama sposobnost (disfunkcionalne ili haotčne porodice, neodgovorno ponašanje
roditelja, zlostavljanje dece od strane roditelja, teži oblici materijalnog, socijalnog i kulturnog
zaostajanja porodice, psihotčni roditelji...).
Ova klasifkacija se korist isključivo sa ciljem da se stvore odgovarajući uslovi za pružanje pomoći i podrške
detetu. Navedene kategorije su samo jedan od elemenata koji nam govore o tome kakva i kolika pomoć je
potrebna detetu.
8
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
9
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
INTEGRACIJA I INKLUZIJA
Termini integracija i inkluzija često se koriste alternatvno, kao da označavaju iste procese. Korisno je razjasnit
njihova različita značenja, kako bi ljudi u praksi koristli ist jezik i bolje se razumeli.
INTEGRACIJA dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole podrazumeva premeštanje/ubacivanje dece u
postojeći sistem obrazovanja, bez prilagođavanja njihovim posebnim obrazovnim potrebama. Integratvni
pristup zahteva od deteta da se promeni i prilagodi školi, kako bi se uklopilo u školsku sredinu, pri čemu je
naglasak na školskom postgnuću. Nastavni plan i program je u centru nastavnog procesa, a ne dete sa svojim
specifčnim mogućnostma, znanjima, interesovanjima, iskustvom. Ako dete ne uspe da se prilagodi postaje
neuspešno i isključeno. U najboljem slučaju dete se premešta u specijalnu školu, što često podrazumeva i
izmeštanje iz svoje prirodne sredine, jer u mnogim mestma u Srbiji, specijalne škole ne postoje.
Integracija ima svoju osnovu u medicinskom modelu ometenost, koji ometenost tretra isključivo kao problem
ili nedostatak individue, koja se mora korigovat, lečit, rehabilitovat i menjat, kako bi mogla da se prilagodi
školskom sistemu i društvu u celini. Sav teret ometenost je na detetu sa smetnjama u razvoju i njegovoj
porodici. Dete se posmatra kroz ometenost i dijagnozu, a podrška koja mu se pruža u zaštćenim uslovima
(domovi, bolnice, internat) ima za cilj njegovo menjanje, kako bi se moglo uklopit u prirodnu sredinu. Na
primer, dete sa oštećenjem sluha može nosit slušni aparat i od njega se očekuje da nauči da govori kako bi se
uklopilo. Ali, od nastavnika i ostale dece se ne očekuje da nauče jezik znakova ili druge oblike komunikacije. Od
deteta sa smetnjama u razvoju očekuju se obrazovna postgnuća propisana nastavnim planom i programom,
kako bi moglo da prelazi iz razreda u razred, inače će morat da ponavlja ili će bit primorano da odustane.

Nasuprot medicinskom modelu, socijalni model ne tretra ometenost samo kao problem individue, već i
kao problem društva. Društvo se mora menjat i prilagođavat kako bi izašlo u susret specifčnim potrebama
svakog pojedinca - kroz novu zakonodavnu politku, novu obrazovnu i socijalnu politku i prilagodjavanjem
društvenih insttucija kroz uklanjanje raznovrsnih barijera u okruženju od arhitektonskih do psihosocijalnih.
Zato je neophodno ometenost posmatrat kao problem društva i prihvatt odgovornost da položaj i kvalitet
života dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom zavisi od stepena prilagođenost društva.

Integratvno obrazovanje često se shvata kao stepenica ka inkluzivnom obrazovanju. Međutm, glavno
ograničenje integratvnog obrazovanja leži u činjenici da dok god školski sistem ostaje rigidan, samo deca sa
određenim, blažim smetnjama u razvoju mogu bit uspešno uključena. Neka deca sa smetnjama u razvoju ne
mogu nikada bit dovoljno “pripremljena” ili “rehabilitovana” da bi bila prihvaćena u tradicionalnoj, redovnoj
učionici.

INKLUZIJA je flozofja zasnovana na uverenju da svaki čovek ima jednaka prava i mogućnost bez obzira na
individualne razlike. U inkluzivnom društvu je svaka osoba poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Inkluzija u
prvom redu podrazumeva pružanje jednakih mogućnost svima, kao i maksimalnu feksibilnost u zadovoljavanju
specifčnih obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece.

U inkluzivnom obrazovanju su sva deca različita, a škola i obrazovni sistem treba da se prilagode, kako bi
odgovorili potrebama svih učenika – kako onih koji imaju smetnje u razvoju, tako i onih koji ih nemaju, što
sa sobom nosi neizbežne promene u oblast školske kulture, politke i prakse. To je obrazovni sistem otvoren
za svu decu, usredsređen na individualne potencijale koje deca donose u školu, umesto na njihove uočljive
slabost, s posebnim naglaskom na njihovu mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu škole i lokalne
zajednice, kao i uklanjanje fzičkih ili društvenih prepreka u okruženju u kojem žive.
Međutm, inkluzija ne znači asimilovanje, ili ista očekivanja od svih. Inkluzija podrazumeva obavezne izmene i
prilagođavanje redovnog sistema ali i društva, kako bi kvalitetnim obrazovanjem bila obuhvaćena i deca koja
su isključena zbog siromaštva, nepoznavanja jezika, pola, nacionalne ili verske pripadnost, ili ometenost..

zašto inkluzija?
Postoji mnoštvo razloga za inkluzivno obrazovanje.
Osnovni razlozi nalaze se u oblast ljudskih prava kao i prava na obrazovanje na kojima počivaju međunarodni
dokument, koje je i naša zemlja ratfkovala. Najvažniji od njih su:
– Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima (1948.)
– UN
2
Konvencija o pravima deteta (UN 1989.)
– Saopštenja iz Salamanke/Okvirni principi za delovanje (1994.)
– Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnost za ometene osobe (1993.)
– Svetski forum o obrazovanju za sve i Okvir za delovanje, (Dakar 2000.)
– Milenijumska deklaracija UN (2002.)
– Konvencija UN o pravima ometenih osoba (april 2006.)
Navedeni dokument promovišu uključivanje sve dece u sistem obrazovanja, ali i unapređivanje svih sistema
obrazovanja kako bi se uključila sva deca, bez obzira na individualne razlike i teškoće.
Domaći dokument koji promovišu inkluziju su:
- Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003.)
- Strategija za smanjenje siromaštva – Vlada Republike Srbije (2003.)
- Nacionalni plan akcije za decu - Savet za prava deteta RS (2004.)
- Strategija MPS

za period 2005 – 2010 (maj 2005.)
- Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006.)
Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predstavlja dobru osnovu za dalje uređivanje oblast
obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju, jer već u članu 2. garantuje dostupnost i jednake mogućnost za
obrazovanje sve dece.

Tu su i ekonomski i socijalni razlozi. Ekonomski razlozi leže u činjenici da su škole u kojima se obrazuju sva
deca, fnansijski isplatvije od održavanja kompleksnog sistema specijalnih škola, dok se socijalni razlozi
uglavnom odnose na sledeće činjenice :
- Zajedničko školovanje dovodi do promena stavova prema različitost.
- Stvara se osnova za društvo u kome svi ljudi žive zajedno u miru.
- Razlike među ljudima su prirodne, doprinose bogatstvu svake zajednice i treba ih ispoljit
i u školama.
2 Ujedinjene nacije
3 Ministarstvo prosvete i sporta
10
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
11
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
PREPREKE INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU
Inkluzivno obrazovanje možemo posmatrat kao dvosmerni proces, koji se s jedne strane odnosi na povećanje
partcipacije i učenja, a sa druge, na identfkovanje i smanjenje ili eliminisanje prepreka za partcipaciju i učenje.

Prepreke ili barijere koje otežavaju ili onemogućavaju inkluzivni proces i uključivanje dece sa smetnjama u
razvoju u obrazovne insttucije, možemo svrstat u 3 grupe.
1. Psihosocijalne barijere
Za osobe sa invaliditetom se ponekad vezuju negatvni stavovi i predrasude koji nastaju kao posledica
nedostatka informacija i neznanja. Tu su i netolerancija, ignorisanje ili socijalna distanciranost. Uobičajeno
prisutna zabluda je da su deca sa smetnjama u razvoju uvek bolesna, spora, dosadna i da se drugoj deci ne
dopada da se druže i uče zajedno sa njima.
Negatvni stavovi prema deci sa smetnjama u razvoju su najveća prepreka pristupu dece redovnom obrazovanju
i koristma od njega. Na njih nalazimo na svim nivoima: među roditeljima, članovima zajednice, školama i
nastavnicima, državnim službenicima, pa čak i među samom decom sa smetnjama.
Zbog svega toga, deca sa smetnjama u razvoju i njihovi roditelji, često razvijaju nisko samopoštovanje, skrivaju
se i klone društvene interakcije, što može vodit direktno u isključenost iz obrazovanja i društvenog života.
Najbolji način da se promene prisutni negatvni stavovi je da se poveća kontakt sa decom sa smetnjama u razvoju
i osobama sa invaliditetom, uz informisanje i edukaciju o njihovim pravima, potrebama i mogućnostma.
2. Fizičke barijere
Barijere u okruženju mogu sprečit ili ometat pristup zgradama i uslugama, izazvat osećaj niže vrednost,
zbunjenost ili čak uzrokovat povrede.
Nemogućnost korišćenja sredstava javnog prevoza, neprilagođenost uslova za stanovanje, nedostatak zvučnih
semafora i taktlnih staza na našim ulucama, nedovoljno široki trotoari sa visokim bankinama, nepostojanje
rampi i kosih staza za nesmetano kretanje osoba u kolicima, neprilagođen pristup informacijama, neadaptrane
prostorije za rad, samo su deo fzičkih prepreka koje je potrebno uklonit ili prilagodit da to više ne budu.
Barijere pristupu su prisutne u fzičkom okruženju zbog ograničenih pogleda na pitanja invalidnost, kada se
potrebe dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom ne uzimaju u obzir, ili kada se usvoje netačne
pretpostavke o njihovim zahtevima.
Sve zgrade u kojima su smeštene insttucije (zdravstvene, kulturne, obrazovne…) bi morale da budu pristupačne
svima, što se najbolje može postći korišćenjem inkluzivnih principa dizajna, koji se bazira na uvažavanju
potreba koje su zajedničke svima, a zatm na prilagođavanju isth ili omogućavanju dizajnerskih rešenja koja
između ostalih odgovaraju specifčnim zahtevima kao što su potrebe osoba sa invaliditetom.
3. institucionalne barijere
Insttucionalne barijere govore o načinu na koji društvene insttucije doprinose izolovanost ili isključenost
iz različith oblika društvenog života, pojedinaca ili grupa zbog njihove ometenost, socijalne depriviranost,
etničke pripadnost ili pola. Ova vrsta barijera ima koren u netoleranciji na različitost i zloupotrebi moći da
bi se stvorile i održavale nejednakost.
U svim društvima postoji potreba za podizanjem svest po pitanju činjenice da deca sa smetnjama u razvoju
imaju ista prava i potrebe kao ostala deca. Prevazilaženje psihosocijalnih, insttucionalnih i fzičkih barijera
predstavlja izuzetan izazov, ali je to ključ za obezbeđivanje inkluzivnog obrazovanja.
KARAKTERISTIKE DECE SA SMETNJAMA
U RAZVOJU I PREPORUKE ZA RAD SA
NJIMA
Deca sa smetnjama u razvoju uče na različite načine, tako da često nije lako pronaći najbolje metode. Ponekad
se mora isprobat više metoda, pre nego što se pronađe uspešna. Nekada će samo motvisanost učitelja,
upornost i uverenost da čini pravu stvar dovest do uspeha.
Neka deca najbolje uče sama, u aktvnostma koje izvode sopstvenim tempom, druga se najbolje osećaju
kada se povezuju sa vršnjacima i sarađuju. Nekoj deci su za učenje bitni dodir i pokret, druga se više oslanjaju
na vizuelizaciju, neka se služe govorom i jezikom kao primarnim sredstvom učenja. Neka deca su vešta u
otkrivanju veza i odnosa među predmetma i događajima, a neka deca su posebno sklona posmatranju. Bez
obzira na to koji način preovladava u njihovom pristupu učenju, deca će bit uspešna, kada im se stvore takvi
uslovi koji odgovaraju načinu učenja kome su najviše sklona. Najlakši način da se deci osigura uspešnost je
kombinovanje različith strategija, metoda, oblika i sredstava, kao i stvaranje prilika za alternatvna iskustva
u učenju, prilagođavanje nastavnog programa i često menjanje aktvnost kako bi se prilagodili potrebama
sve dece.
Deca sa ošteĆenjem viDa
Smetnje u razvoju vida ispoljavaju se kao umanjena ili potpuno odsutna čulna osetljivost na svetlosne nadražaje,
koja značajno ometa vizuelnu komunikaciju.
Jedna od osnovnih karakteristka dece sa oštećenjem vida je usporen i nesiguran hod, na širokoj osnovi,
kao posledica nesigurnost koja potče od straha od nepoznatog prostora. Glava je često pognuta, zbog
potrebe za intenzivnijom koncentracijom na draži iz neposredne okoline. Deca sa oštećenjem vida kao i sva
druga deca imaju potrebu za slobodnim kretanjem (trčanjem) koju zbog prirode stanja teško ostvaruju. Zato
su prisutni stereotpni pokret – blindizmi, koji se manifestuju kao klaćenje, stavljanje ruku u oči, lupkanje
prstma, kružni pokret glavom, otvaranje i zatvaranje vrata. Kako većinu informacija o spoljašnjem svetu
primamo preko čula vida, s toga je dete sa oštećenjem vida vrlo teško zainteresovat, pa nam često deluju
umorno i nezainteresovano. Teško stupaju u komunikaciju sa svojim vršnjacima. Potrebno im je nešto više
vremena da dobro procene situaciju da bi mogli da reaguju na nju. Neophodno je angažovanje ostalih čula
u cilju kompenzacije odsustva čula vida (taktlna, auditvna, olfaktorna i kinestetčka percepcija). Za dete sa
oštećenjem vida neophodno je:
- osigurat bezbedan prostor (mikro i makro);
- dete obavestt o svim promenama u organizaciji prostora (drugačiji raspored klupa, novi
komadi nameštaja i sl.);
- obezbedit uslove da dete sa oštećenjem vida uvek dobro čuje;
- sadržaj koji se ispisuje na tabli, izgovarat glasno, kako bi dete sa oštećenjem vida moglo
da prat;
- razvijat taktlnu percepciju, sluh i govor;
- davat konkretne, precizne i jasne instrukcije (umesto: ovde, tamo, onde...reći: ispred tebe,
pored, sa leve strane i sl.);
- slobodno koristt reči kao što su: pogledaj, vidiš, itd;
- dozvolit detetu snimanje diktafonom;
12
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
1l
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
- koristt makete, modele, ili stvarne predmete o kojima se govori;
- kod slabovide dece obezbedit sveske sa naglašenim linijama i kvadratćima na mat papiru,
a za pisanje koristt crni fomaster;
- dozvolit detetu nešto duže korišćenje nastavnih materijala;
- obezbedit detetu prilagođen materijal za pojedine nastavne jedinice;
- proveravat da li vas je dete dobro razumelo;
- uvek imat na umu da su dodir i sluh jako važni;
- uključit dete u sve aktvnost odeljenja.
Deca sa ošteĆenjem sluha
Smetnje u razvoju (auditvnih) slušnih sposobnost ispoljavaju se kao umanjena ili potpuno odsutna slušna
osetljivost, koja ozbiljno ometa razvoj i upotrebu govora i jezika, kao i socijalnu komunikaciju deteta.
Deca sa oštećenjem sluha zbog nemogućnost primanja auditvnih draži, deluju nezainteresovano i odsutno,
jer nisu u stanju da u potpunost proprate dešavanja u neposrednoj okolini. Iz th razloga je i njihova pažnja
labilna i kratkotrajna, jer često ne razumeju situaciju u kojoj se nalaze. Da bi skrenuli pažnju na sebe, njihovo
ponašanje često biva agresivno, tako da otežano ostvaruju vršnjačku komunikaciju.
Posledice oštećenja sluha ogledaju se u teškoćama u učenju govora, zaostajanju u usvajanju pisanog i
govornog jezika. Tu su i problemi u pismenom izražavanju, oskudniji rečnik, agramatčan govor, otežano
razumevanje pisanog teksta, i kao posledica svega toga obrazovno zaostajanje. Ova deca mogu bit vrlo
uspešna u savladavanju programa, uz neophodno razumevanje problema i primenu specifčnih postupaka
tokom nastave. Samo neke od nastavnih sadržaja ova deca će usvajat sa većim odstupanjem, zbog prirode
oštećenja (strani jezik – izgovor, muzička kultura – pevanje). Zbog svega toga, rad na času i zadaci se moraju
zasnivat na očuvanim sposobnostma dece u okviru sadržaja pojedinih predmeta. Da bi dete moglo da
učestvuje u nastavnom procesu, važno je:
- omogućit detetu sedenje u prvoj klupi ili na centralnom mestu u krugu kako bi moglo da
vidi pokrete usana svojih vršnjaka i učitelja;
- govor učitelja treba da bude prilagođene brzine, jačine, ritma i intonacije;
- govor mora da bude razgovetan, bez povišenog tona;
- govor mora bit izražajan, jasan, zasnovan na poznatm rečima kao nosiocima
razumevanja;
- pravit pauze tokom govora i jasno formulisat pitanja;
- nepoznate reči potrebno je dodatno pojasnit, posebno apstraktne pojmove;
- obezbedit što više auditvnih i vizuelnih sredstava (koristt što više slika, predmeta, modela,
video zapisa za demonstriranje pojava);
- koristt pokrete kao nosioce radnje za sve što se teže izražava govorom;
- grafčki prikaz/crtež olakšava razumevanje;
- ključne pojmove treba ponovit na kraju časa;
- omogućit detetu dovoljno vremena da izrazi svoje misli;
- podstcat samostalno opisivanje, tolerišući agramatčnost.
Naglasak je na očiglednost, postupnost, aktvnost, strpljenju i kreatvnost.
Deca sa telesnim smetnjama
Smetnje u telesnom razvoju su najčešće povezane sa teškim i trajnim oštećenjima motornog i koštano
zglobnog sistema, telesnim deformitetma, mišićnim i neuromišićnim oboljenjima, oštećenjima centralnog
i perifernog nervnog sistema, ili hroničnim oboljenjima koja teško narušavaju zdravstveno stanje deteta.
Deca sa telesnim smetnjama se vrlo brzo zamaraju, potrebno im je mnogo snage i energije za usmeravanje
pojedinih pokreta tela. Za njih je i sedenje vrlo zamorno, kao i duže trajanje pojedinih aktvnost. Zbog
nemogućnost izvođenja pojedinih pokreta, potrebna im je pomoć drugih osoba. Govor može bit razvijen
na različitm nivoima, od potpunog odsustva govora, do sasvim dobro razvijenog. Međutm, bez obzira na
stepen razvijenost govora, deca, u skladu sa svojim intelektualnim potencijalima, pronalaze svoje načine
komunikacije, što je najčešće gest.
Prilagođavanja deci sa telesnim smetnjama, koja svaki učitelj moze da izvede, odnose se na:
- prostor bez barijera (raspored nameštaja u učionici treba da bude takav da omogućava
nesmetano kretanje kolica);
- korišćenje svezaka većeg formata (A4) sa tvrdim koricama, kako bi bile u upotrebi duže
vreme;
- fksiranje papira za pisanje ili sveske za podlogu ili radni sto;
- prilagođavanje pribora za pisanje specifčnim mogućnostma deteta (trouglastm olovkama
se lakše piše, jer ne klize iz ruku);
- omogućit detetu da piše velikim štampanim slovima;
- obezbedit dosta vremena za izvođenje grafčkih aktvnost;
- tekst predviđen za tablu, treba iskopirat i zalepit u detetovu svesku;
- omogućit korišćenje specifčnih pomagala, pomoć druge osobe;
- osigurat pratnju druge osobe ako je to neophodno za kretanje.
Deca sa teškoĆama u Govoru i jeziku
Govorne i glasovne teškoće uključuju teškoće u izgovoru glasova, zamenu ili dodavanje glasova i uslovljavaju
nazalni govor, nerazumljiv govor ili mucanje. Nepravilan izgovor glasova ili nepravilan govor privlači negatvnu
pažnju kod slušaoca, utče na međusobnu komunikaciju, uzrokuje teškoće i na socijalnom i na emocionalnom
planu.
Jezičke teškoće podrazumevaju uglavnom teškoće u izražavanju koje karakteriše siromašan rečnik, kratke
rečenice, nepravilno sročene, nemogućnost praćenja instrukcija, probleme sa imenovanjem predmeta, pojava
i osoba iz okoline, razgovor sa samim sobom, teškoće u komunikaciji, ponavljanje fraza i sl.
Zbog problema s auditvnom percepcijom, lingvistčkim i kognitvnim procesuiranjem kod ove dece treba
obratt pažnju na:
- želju deteta za komunikacijom;
- na sposobnost razlikovanja bitnih i nebitnih činjenica i ideja;
- pravilnu upotrebu imenica, zamenica, glagola, prideva i priloga;
- korišćenje izraza za veličinu, količinu, prostor, vreme;
- davanje kratkih, preciznih i dovoljno jasnih instrukcija;
- direktno obraćanje;
- zadatke raščlanit na male korake;
- strpljenje u komunikaciji (dat detetu dovoljno vremena za odgovor na pitanje).
Stalno treba proveravat da li ste se međusobno dobro čuli i razumeli.
14
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
15
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Deca sa teškoĆama u čitanju i Pisanju
Deci sa teškoćama u čitanju i pisanju potrebno je nešto više vremena za usvajanje početnog čitanja i pisanja.
Kada nauče da čitaju, imaju problema sa razumevanjem smisla pročitanog, kao i povezivanjem pročitanog sa
sopstvenim iskustvom. Zato je neophodno:
- planirat dovoljno vremena za usvajanje pojedinih tema;
- koristt vidne, slušne, taktlne stmuluse kod obrade novih sadržaja;
- dat prednost usmenim oblicima u poučavanju i proveravanju znanja;
- sistematski proveravat da li je dete razumelo sadržaje, pojmove i defnicije;
- dat dodatno objašnjenje, ako je potrebno;
- koristt konkretne primere, slike, eksperimente povezane sa životnom sredinom;
- podelit zadatak na više faza;
- zadavat manje zadataka odjednom;
- pismeno rešavanje zadataka ne treba vremenski ograničavat;
- izbegavat angažovanje deteta u aktvnostma kao što su: čitanje na glas ili pisanje na tabli
pred celim odeljenjem (osim ako dete izrazi želju);
- ohrabrivat dete na spontano izražavanje i podstcat samostalnost u radu.
Deca sa teškoĆama u intelektualnom Funkcionisanju
Smetnje u mentalnom razvoju povezujemo sa usporenim ili neujednačenim razvojem intelektualnih sposobnost.
Teškoće kod ove dece dolaze do izražaja u kognitvnom području (kao teškoće u procesu učenja) i u području
adaptvnog ponašanja (kao teškoće u primeni naučenih sadržaja, teškoće snalaženja u novim situacijama, u
oblast brige o sebi, komunikaciji i socijalnim veštnama). Teškoće u učenju posledica su sporijeg pamćenja,
labilne i fuktuirajuće pažnje, slabije govorne razvijenost, sniženih sposobnost zaključivanja i uopštavanja.
Preporuke za rad sa ovom grupom dece:
- teorijske sadržaje pripremit na način da se oni sažmu i svedu na najbitnije;
- sadržaje približit detetu na očigledan i jednostavan način;
- nastavne sadržaje povezivat sa svakodnevnim životom i iskustvom deteta;
- koristt elemente neposredne stvarnost (modele, slike i crteže bez detalja, sheme,
prikaze...);
- obezbedit postupnost u radu;
- detetu davat jednostavne zadatke uz jasna obrazloženja;
- obezbedit dovoljno vremena za vežbanje i ponavljanje;
- izlaganje treba uskladit sa pojmovnim fondom i mogućnostma razumevanja;
- koristt kratke rečenice, usmerene na ono što je bitno;
- uvek je dobro izlaganje propratt adekvatnim paralingvistčkim znacima (boja, jačina, visina
glasa, mimika, gest);
- izlaganje učenika može se podstcat i razvijat uz pomoć vizuene podrške ili plana u obliku
pitanja;
- pri prepisivanju dozirat dužinu teksta s obzirom na mogućnost deteta;
- ako je tekst duži, a neophodno ga je prepisat, omogućit detetu da to radi po delovima, uz
obaveznu proveru ispravnost prepisanog sadržaja;
- rad po diktatu treba prilagodit sposobnostma deteta - tempom, brzinom i izražajnošću
čitanja;
- ne insistrat na "hvatanju beleški";
- ako su prisutne i teškoće u vizuelnoj percepciji, neophodno je prilagodit štampani tekst za
prepisivanje (povećat razmak između reči, rečenica, redova teksta i/ili po potrebi označit
prostor za pisanje);
- za pisanje samostalnih pismenih zadataka potrebno je dat smernice (plan) u vidu slika ili
pitanja;
- uvažavat detetove mogućnost čitanja;
- praćenje radnje (sled događaja) poželjno je potkrepit sledom slika koje olakšavaju i
omogućavaju razumevanje toka i pamćenje sadržaja teksta;
- postavljajte i pomoćna pitanja koja detetu pomažu da pronađe pravi odgovor;
- podstcat decu da slobodno postavljaju pitanja kada im nešto nije dovoljno jasno;
- prilikom praktčnog rada obavezno proverit da li deca poznaju materijale, sredstva kojima
rade i njihovu funkciju, tok i cilj izvođenja radnje;
- pri izvođenju složenijeg praktčnog rada podstcat rad u paru ili maloj grupi čime se osigurava
uspešnost i podstče interakcija sa vršnjacima;
- crtež može koristt za naglašavanje bitnog u sadržaju bilo kog predmeta;
- crtež može da posluži i kako bi se na jednostavan, prečišćeni način pojasnila struktura nekog
složenog pojma ili pojmovnih odnosa (slikovno, tabelarno, shematski);
- crtežom potkrepit ono što je u sadržaju najvažnije, ili predočit sled događaja;
- za vežbanje i ponavljanje koristt individualizovane nastavne listće ili razne vrste didaktčkih
igara;
- dozvolit korišćenje kalkulatora pri računanju.
Deca sa PoremeĆajima u Ponašanju
Ovoj deci najviše teškoća u školskom radu pričinjava poremećaj pažnje koji je često praćen nemirom i
hiperaktvnošću, uz koji se mogu javit specifčne teškoće u učenju, na motoričkom, govornom, emocionalnom
i socijalnom planu.
Preporuke za rad:
- postavit jasnu strukturu (dnevnu, nedeljnu, mesečnu);
- postavit jasne granice i dosledno ih se pridržavat;
- ustanovit jasna pravila ponašanja u odeljenju;
- organizacija prostora treba da bude konstantna;
- dete treba da sedi na mestu sa kojeg će mu najmanje bit dostupni ometači pažnje kao što
su prozor, vrata ili izvor buke;
- uvek pohvalit trud uložen u izradu zadataka;
- potrebno je kontnuirano usmeravanje detetove pažnje;
- uposlit dete odmerenim zadacima;
- omogućite ciljano kretanje (operi sunđer, donesi kredu...);
- uputstva i instrukcije govorite jasno, smirenim glasom;
- ne propustte da pohvalite dete za uspešno praćenje instrukcija (klimnite glavom, nasmešite
se, pomilujte, dodirnite po ramenu, izgovorite pohvalu pred svima ili nasamo, napišite
pohvalu);
- kreirajte situacije u kojima će dete moći da pomogne drugima;
- ne isključujte ga iz aktvnost.
Deca sa smetnjama u socijalno-emocionalnom razvoju
Smetnje u socijalno-emocionalnom razvoju najčešće se manifestuju kao: hiperaktvnost, asocijalnost, poremećaji
iz autstčnog spektra, a karakteriše ih kratkotrajna i nestabilna pažnja, motorni nemir i impulsivnost.

Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
17
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Deca sa hiPeraktivnim Ponašanjem
Decu sa hiperaktvnim ponašanjem karakteriše stalni nemir, pa učitelji za takvu decu obično kažu da su
nemirna, bučna, nepažljiva i u stalnom pokretu. Hiperaktvnost može bit senzorna (dete reaguje na svaki
podražaj i prestaje da radi ono što je započelo, stalno "klizi" iz radnje u radnju) i motorna (nemir koji se ogleda
u nemogućnost da se uzdrži od reagovanja na draži koje izazivaju motorne reakcije). Uz motorni nemir,
pažnja je kratkotrajna i labilna. Za ovu decu je sve podjednako važno, pa kažemo da je selektvna pažnja
veoma slaba, te je i pamćenje bledo i siromašno. Kako zaboravljaju verbalne sadržaje, tako zaboravljaju i
svoje stvari (jakne, tašne, knjige...). Zbog obilja utsaka iz spoljašnje sredine dete se brzo zamara. Deci sa
hiperaktvnošću odgovara:
- blagovremeno smenjivanje različith aktvnost;
- upoznavanje sa dnevnim rasporedom i zaduženjima;
- po potrebi stvaranje mirnog prostora za rad;
- davanje kratkih i jasnih uputstava za rad;
- dopunjavanje verbalnih instrukcija vizuelnim i pisanim uputstvima.
Deca sa autizmom
To su deca koja imaju poteškoća u uspostavljanju komunikacije (verbalne i neverbalne) i socijalnih odnosa.
Karakteriše ih kratkotrajna i labilna pažnja. Većinom su usmereni na svoje potrebe. Kod dece sa autzmom
je prisutan motorni nemir koji se često ispoljava u vidu stereotpnih pokreta (lepršanje, trčanje u krug,
ponavljanje isth reči). Na naše zahteve i pokušaje uspostavljanja komunikacije ne reaguju, jer nas ne razumeju
i ne prepoznaju naše izraze lica. U svet se uključuju samo kada im je nešto potrebno i taj momenat treba
iskoristt, jer smo tada primećeni i možemo započet komunikaciju sa detetom.
Deca sa autzmom najbolje napreduju u okruženju koje je dobro strukturirano, koje nudi odgovarajuće
individualizovane programe i sa jasno defnisanim ciljevima, a koji se mogu modifkovat u zavisnost od
detetovih potreba i sposobnost. Važan preduslov za uspešnu integraciju osoba sa autzmom u društvo je da
im se u ranom uzrastu ponude sve mogućnost da unaprede svoje socijalne, saznajne i govorne sposobnost.
Svakako da su predškolske ustanove mesta u kojima sprovođenjem specijalizovanih individualnih programa
treba da započne obrazovanje dece sa autzmom. Uključivanje u predškolske ustanove treba da bude
dostupno svoj deci sa autzmom u zavisnost od stručne procene u specijalizovane grupe za autzam ili u
redovne grupe.
Zbog heterogenost dece sa autzmom, ne postoji pristup ili sistem obrazovanja koji bi bio univerzalno efkasan
i dobar. U dugoročnom planiranju obrazovnih programa treba se koncentrisat na one oblast u kojima će, na
osnovu kompleksne procene, dete sa autzmom bit uspešno, jer insistranje na oblastma koja su teže savladiva
stvara frustracije i izaziva nepoželjna ponašanja. Adekvatno obrazovanje i razvijanje veštna u socijalnoj
komunikaciji, a u cilju boljeg prihvatanja od strane društva, od presudne je važnost za osobe sa autzmom.
Deci sa autzmom odgovara:
- osećaj sigurnost i poverenja u učitelja;
- ustaljena šema dnevnih aktvnost (vremenska i programska predvidljivost);
- jednostavne verbalne i vizuelne informacije;
- aktvno i direktvno iniciranje komunikacije;
- zadaci podeljeni na kratke i jednostavne korake.
Rad sa decom je vrlo izazovan i uzbudljiv, ali pre svega odgovoran posao. Učitelj mora da poseduje
razna znanja, talente i sposobnost, a najviše od svega, mora da poštuje svako dete sa svim njegovim
sposobnostma i mogućnostma.
Kod sve dece treba razvijat pozitvnu sliku o sebi, čime se može značajno utcat i na motvaciju za učenje
i saradnju, ali i na bolje odnose sa drugima.
Prihvatte svako dete kao jedno, jedinstveno i vredno biće i stavite mu to jasno do znanja.
18
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
19
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
SARADNJA SA RODITELJIMA
Svi mi koji se profesionalno bavimo decom - bilo da ih vaspitavamo, obrazujemo, lečimo, bavimo se
reahabilitacijom i tretmanom - vrlo često zaboravljamo su su roditelji t koji nam zapravo daju pravo da se na
bilo koji način bavimo njihovom decom. Kada radimo sa porodicama dece koja imaju smetnje u razvoju, koja
imaju neku od hroničnih bolest ili su na bilo koji način marginalizovana i diskriminisana, naš cilj je dobrobit
deteta. Najsigurniji način da se ovo postgne jeste dobar, partnerski odnos sa roditeljima. Naglasak je zato na
odnosu stručnjak – roditelj, jer roditelji imaju presudnu ulogu u svim aspektma brige o detetu.

Ponekad smo skloni da otpisujemo ili zanemarujemo znanja, veštne i iskustva roditelja, kompleksne
porodične vrednost, jer nam sopstveno iskustvo govori da su roditelji često pristrasni i bez mogućnost da
objektvno sagledaju dete sa svim njegovim vrlinama i manama. S toga, kao ekspert, ne retko, preuzimamo
kompletnu odgovornost za obrazovanje i razvoj deteta, stavljajući sebe u superiornu poziciju. Mi postavljamo
pitanja, donosimo odluke, diktramo postupke i na taj način pretvaramo roditelje u pasivne primaoce
naših odluka, čime gubimo njihovo poverenje i zatvaramo vrata saradnji. Prirodna posledica ovakvog
odnosa je osećanje neefkasnost i neuspeha i kod roditelja i kod stručnjaka i izbegavanje ovakvih situacija
u budućnost.

Kako bi se saradnja roditelja i učitelja odvijala na obostrano zadovoljstvo, valja imat svest o tome šta se sve
dešava u porodici sa pojavom sumnje da dete ima smetnje u razvoju.
Saznanje da dete ima ozbiljnije smetnje u razvoju, ili da je obolelo od teške hronične ili neizlečive bolest,
izaziva kod roditelja čitav niz neprijatnih emocija kao što su ogromna bol i tuga, strah, std, osećaj krivice i
bespomoćnost... Bolest ili ometenost predstavljaju ozbiljnu krizu u funkcionisanju porodice, koja poništava
postojeće modele i obrasce ponašanja porodice kao celine, ali i svakog njenog člana. Menjaju se porodične
uloge, odnosi i komunikacija među članovima porodice. Sa ciljem prilagođavanja novonastaloj situaciji
menjaju se ambicije, fnansijska konstrukcija, životna flozofja, vrednosni sistem. Nakon početnog šoka i faze
negiranja, roditelji sva svoja znanja, sposobnost i snage usmeravaju na traganje za lekom, što je potpuno
prirodno. No, taj proces traganja za lekom je mukotrpan i dugotrajan i ne retko, dodatno traumatzuje i dete
i roditelja. Neprihvatanje dijagnoze i stanja deteta, proizvodi sumnju u kompetentnost lekara i medicinskog
osoblja, što uslovljava ponovna ispitvanja, analize i procene, ali ovoga puta, kod drugih, «boljih» lekara. Kako
ni ponovljene analize ne donose očekivane ishode, roditelji pribegavaju alternatvnim oblicima i traže pomoć
od vidovnjaka, belih magova, travara, iscelitelja... Lek postaje centar interesovanja. Za to vreme izostaje
sociointerakcija sa drugom decom, senzomotorna i govorno jezička stmulacija. Dete se polako izoluje, dok u
roditeljima raste osećaj nesigurnost, a tuga i bol postaju sve veći. Kako dete raste, raste i osećaj nepoverenja
u insttucije i stručnjake.

Roditelj mora da prođe kroz sve faze suočavanja sa bolešću ili ometenošću, čak i kroz one, koje mi kao
stručnjaci ne odobravamo, jer mora imat osećaj da je sve pokušao kako bi pomogao svom detetu. Prolazeći
kroz sve ove faze roditelj se iscrpljuje, biva sve umorniji, usamljeniji, uz osjećaj nepravde, što je još izraženije
ako nema podršku i vođenje stručnjaka. Njihova krajnja pozicija nikad nije sigurna, a sigurnost je jedna od
osnovnih ljudskih potreba. Ljudima iz okoline obično nedostaje iskustvo o tome kako se ponašat u blizini
deteta sa smetnjama u razvoju i njegovih roditelja, pa ih nesvesno izbegavaju. Roditeljima tako ostaje vrlo
mali krug ljudi sa kojima su u kontaktu. A među njima smo i mi.

Da bismo lakše i brže ostvarili partnerski odnos s roditeljima dece sa smetnjama u razvoju, da bi lakše razumeli
njihova ponekad nepredvidiva ponašanja kao što su: otpori, povlačenje, nezainteresovanost, kritkovanje,
otvoreni napadi, potrebno je uvek imat na umu sve ono što su prošli, pre nego što su stgli do nas. Takođe,
bitno je znat, da neki događaji kao što su početak školovanja, prelazak iz četvrtog u pet razred, upis u srednju
školu i sl. mogu kod roditelja dovest do ponovnog proživljavanja nekih faza.
Roditelj edukuje učitelja – u oblast poznavanja deteta, roditelj je ekspert. On poseduje niz veoma
korisnih informacija za učitelja, koje mu u velikoj meri mogu olakšat rad, skratt proces upoznavanja sa
detetom i uštedet dragoceno vreme. Dobro vođenim razgovorom, od roditelja možemo mnogo saznat
o detetu: kako se dete ponaša u određenim situacijama, u društvu, u različito doba dana, kada je samo,
šta ga razdražuje, čemu se raduje, koje aktvnost mu dobro idu, šta voli da radi, šta ga motviše, koje su
porodične vrednost, koja su očekivanja roditelja vezana za obrazovanje... Pre nego što roditelji mogu
da se oslobode i iznesu ono što im je važno, potrebno je da ostvare odnos poverenja sa učiteljem, da
budu sigurni da neće bit izloženi njegovoj proceni ili podsmehu. Zadatak učitelja je i da osigura prijatnu
i sigurnu atmosferu u kojoj će se roditelji dobro osećat. Oni moraju znat da će im bit ukazana pažnja,
poštovanje, i da će im bit pružena podrška i pomoć. Direktna pitanja o osetljivim i ličnim temama mogu
izazvat neprijatnost, nepoverenje, potpuno povlačenje i prekid komunikacije, zato ih na samom početku
razvoja odnosa treba izbegavat.
Proces uspostavljanja odnosa je uzajaman, a osnovni zadaci za učitelje (pedagoge, psihologe, defektologe)
i roditelje jesu međusobno upoznavanje i uspostavljanje poverenja što je moguće brže. S tm u vezi, dobro
je podsett na značaj prvog susreta sa roditeljima, kada treba predstavit sebe, opisat svoju ulogu i radit
na postzanju saglasnost o zajedničkom radu. Učitelj će, ne samo dat roditelju priliku da govori, već će ga
aktvno podstcat da iznese što više informacija o razvoju i ponašanju svog deteta kod kuće.
Na osnovu ponašanja deteta u školi, a uz pomoć informacija koje su dobili od roditelja, učitelji će steći
celovitu sliku o detetu i tako bit u mogućnost da optmalno usklade svoje postupke u nastavi sa specifčnim
sposobnostma i potrebama deteta.
Sledeća faza u razvoju partnerskog odnosa usmerena je na jedinstveno delovanje porodice i škole. To je faza
u kojoj učitelj edukuje roditelja o tome šta sve roditelj može da uradi kod kuće, kako bi napredovanje deteta
bilo uspešnije, da li i na koji način i koliko dugo treba vežbat neku veštnu, koji postupci će pomoći detetu u
osamostaljivanju i sl. Roditelji treba da znaju šta je njihovo dete naučilo dobro, i šta još treba da nauči kako
bi bolje napredovalo i kako mu u tome mogu pomoći.

Roditelji dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju često su preterano zabrinut za svakodnevni napredak svoje
dece. Oni moraju znat da napredak dece teče vrlo malim koracima, pre nego što postane vidljiv i očigledan.
Redovna razmena informacija o detetu doprinosi pronalaženju odgovarajućih načina ophođenja, podučavanja
i komunikacije sa detetom koja je najprimerenija njegovim potrebama, mogućnostma, znanju i iskustvu. Na taj
način se smanjuje mogućnost razvoja problema u učenju i ponašanju, u odnosima sa odraslima i vršnjacima,
a teškoće se lakše prevazilaze zajedničkom akcijom i poverenjem.
Partnerski odnos se razvija dobrom saradnjom koju karakteriše uzajamno poštovanje, obostrana saglasnost
oko ciljeva koji se žele postći, zajedničke aktvnost usmerene ka cilju, stalna razmena informacija, zajedničko
vrednovanje postgnuth rezultata, ali i iskrena komunikacija i međusobna podrška, čak i u teškim situacijama,
kada nam ponestaje snage. Neosuđujuće ponašanje, dakle pozitvno i otvoreno razmišljanje o porodici, bez
obzira na kvalitet osobina njenih članova, ohrabruje roditelje da procene svoje lične odluke i eventualno ih
promene, bez osećanja bilo koje vrste pritska, što olakšava saradnju.
Za dobru komunikaciju neophodne su nam veštne slušanja i posmatranja drugih, kao i razumevanje njihovih
poruka, ali i veštne prenošenja vlastth ideja i osećaja drugima.
20
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
21
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Saradnja između roditelja i učitelja treba da bude kontnuirana, svestrana i korisna. Ona treba da pomogne
da se usklade porodične i školske vrednost, da se izbegnu međusobno nerazumevanje, nesporazumi i
nepoverenje, kako bi se detetu olakšao proces obrazovanja i socijalizacije.
U cilju kreiranja partnerskog odnosa važno je:
- stvorit okruženje u kome će roditelji bit cenjeni, kao oni koji imaju najviše utcaja u životma
njihove dece;
- uvažit činjenicu da samopoštovanje roditelja ima utcaja na razvoj dece i jačat ga;
- uključit roditelje u odlučivanje o njihovom detetu i o celokupnom školskom programu;
- omogućit članovima porodice da prisustvuju radu sa decom i dobrovoljno učestvuju u
njemu;
- podstcat razmenu informacija i ideja između članova porodice i učitelja;
- osigurat deci koja tek polaze u školu, postupan i lagan prelaz iz porodične u novu sredinu.
U idealnom slučaju komunikacija između učitelja i roditelja biće stalna i otvorena. Što je komunikacija bolja,
veća je verovatnoća da će između te dve strane vladat sklad i da će i porodice i učitelji postći visok stepen
razumevanja i uspeha u dostzanju zajedničkih ciljeva.
Ne treba zaboravit da je za uspostavljanje partnerskog odnosa izmedju roditelja i učitelja potrebno vreme.
oblici saraDnje PoroDice i škole
Kada želimo da informišemo roditelje o napredovanju njihove dece možemo ih posećivat kod kuće, po deci
im slat poruke o napredovanju i ponašanju, ili ih zvat na sastanke u školi. Od samog početka saradnje sa
roditeljima, važno je stvorit takvu atmosferu da se roditelji osećaju dobrodošlima u školi.
Važno je redovno izveštavat roditelje o napretku dece u učenju. To znači koristt metode procene koje će
pomoći učiteljima, učenicima i roditeljima da uoče dečija postgnuća u svim oblastma, ne samo u pogledu
pismenost, baratanja brojevima, već i u životnim i socijalnim veštnama.
Postoje razni načini na koje roditelji, bake, deke ili staratelji mogu bit uključeni u obrazovanje dece:
• Roditelji ili drugi članovi porodice mogu volontrat pomažući učiteljima u aktvnostma u
učionici, kao što je čitanje ili pripremanje materijala za učenje, u vannastavnim aktvnostma
kao što su sportska takmičenja ili izlet, ili organizovanjem posebnih aktvnost poput festvala
ili školskih manifestacija.
• Roditelji mogu bit gost na času i pričat o zanimanju kojim se bave ili demonstrirat pravljenje
tradicionalnih rukotvorina.
• Roditelji se mogu uključit u školske sastanke kako bi se informisali o školskom programu i
tom prilikom mogu izabrat aktvnost u koju žele da se uključe.
• Mogu donirat potrebne materijale školi ili pomoći u pronalaženju fnansijske ili druge
pomoći školi.
• Mogu učestvovat u nastojanjima da škole ostanu sigurne i čiste.
• Mogu pomoći u organizovanju dana “otvorene škole”. Tog dana su roditelji, članovi zajednice i
zvaničnici pozvani u školu. Najuspešniji radovi sve dece izloženi su, zajedno sa novim nastavnim
materijalima, a deca demonstriraju ono što su naučila.
• Roditelji mogu pomoći u proceni postgnuća dece. Mogu da daju ocene domaćim zadacima
učenika i tako daju doprinos učenju svoje dece.
Učitelji i roditelji, ili osobe koje se brinu o deci, igraju ključnu ulogu u njihovim životma. Deca napreduju kada
su njihovi roditelji i drugi članovi porodice zainteresovani za njihovo obrazovanje i uključeni u rad škole. Kada
uključimo porodice u rad škole, povećavamo mogućnost za učenje u našim učionicama i stvaramo podršku
za napredovanje sve dece.
22
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
2l
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
NASTAVNI PLAN I PROGRAM
I MOGUĆNOSTI NJEGOVOG
PRILAGOĐAVANJA
Temeljni i obavezujući dokument svake škole, kada je u pitanju obrazovni proces, su nastavni plan i program.
Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Opšte osnove predškolskog programa, nastavne
planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja, i Osnove vaspitnog programa donosi
Nacionalni prosvetni savet.

Nastavni plan je dokument kojim se, najčešće u obliku tabele, propisuje koji nastavni predmet će se izučavat
u određenoj školi, kojim redosledom, u kojim razredima (na kom uzrastu) i sa koliko časova nedeljno, odnosno
godišnje.
Nastavni plan se konkretzuje nastavnim programima, kojima se propisuje šta će se u planom predviđenim
predmetma izučavat, tj. koja znanja, umenja i navike učenici treba da steknu u svakom pojedinom razredu.
Važno je podsett da se oni kreiraju za zamišljenog, prosečnog učenika određenog uzrasta, koji ne postoji.
Kada je u pitanju osnovno obrazovanje i vaspitanje, u našoj zemlji realizuju se:
-"redovni" nastavni planovi i programi (za decu bez smetnji i teškoća u razvoju u redovnim
osnovnim školama);
- posebni nastavni planovi i programi za: decu sa lakom mentalnom ometenišću, za decu sa
umerenom mentalnom ometenošću, za decu sa autzmom, za decu sa telesnim smetnjama,
za decu sa višestrukim smetnjama, u specijalnim osnovnim školama;
- prilagođeni nastavni planovi i programi koji su namenjeni deci sa oštećenjem vida i deci sa
oštećenjem sluha i očuvanim intelektualnim potencijalima, mogu se realizovat i u redovnim i
u specijalnim osnovnim školama. Ovi prilagođeni nastavni planovi i programi, se od "redovnih"
nastavnih planova i programa razlikuju po metodama, sredstvima, oblicima rada i načinu
komunikacije i prenošenja znanja, dok su sadržaji nastavnih predmeta identčni, jer su i ciljevi
obrazovanja i vaspitanja ist za svu decu. Izučavanje Brajevog pisma (za decu sa oštećenjem
vida) ili gestovnog govora (za decu sa oštećenjem sluha) u okviru ovih nastavnih planova
i programa je u funkciji omogućavanja komunikacije dece sa spoljašnjom sredinom, ali i
savladavanja nastavnih sadržaja. U sebi sadrži i predmete poput - orjentacije u kretanju, vežbi
vizuelne percepcije, auditvnog treninga i sl. čiji je cilj stmulacija razvoja sposobnost dece,
bolja komunikacija u lokalnoj zajednici i veća samostalnost dece u svakodnevnim životnim
aktvnostma.
Kao i u slučaju "redovnog" nastavnog plana i programa za osnovnu školu, sadržaji su namenjeni svim učenicima
određenog uzrasta, ali ne i svakom pojedinačnom učeniku, tako da ni ovi posebni i prilagođeni programi ne
mogu da odgovore potrebama sve dece sa specifčnim smetnjama u razvoju. S toga je za potrebe pojedinih
učenika, neophodno izvršit izvesna prilagođavanja koja se tču nastavnih sadržaja, nastavnih metoda, oblika,
sredstava, testovnih materijala i sl.
Pomeranjem težišta sa nastavnih sadržaja, koji više nisu ciljevi po sebi, na dete kao centar nastavnog procesa,
nastavni planovi i programi postaju samo okvir za planiranje usmereno na ishode.
Jedan od principa na kojima se zasniva obrazovni proces, a od koga je važno polazit u koncipiranju nastave je
poštovanje individualnih razlika među učenicima u pogledu načina učenja i brzine napredovanja. Ove razlike
proizilaze iz različitost dece u pogledu njihovog fzičkog razvoja, njihovih saznajnih i drugih sposobnost,
emocionalnog doživljavanja, karakteristka i razvijenost njihove motvacije i interesovanja, jedinstvenog
tempa razvoja i specifčnih uslova života. Da bi se te razlike poštovale, neophodno je da se nastava prilagodi
individualnim karakteristkama, potrebama i interesovanjima učenika. Složenost i obim sadržaja nastavnog
rada, metode i oblike učenja, treba prilagodit mogućnostma, potrebama i interesovanjima, kako bi se svakom
detetu omogućilo stcanje znanja i veštna defnisanih ishodima obrazovanja.
Primena principa individualizacija podrazumeva spremnost učitelja da: prilagođava ono što predaje i način
na koji predaje, osmišljava različite situacije za učenje, raznovrsne interakcije, osmišljava i planira aktvnost u
skladu sa sposobnostma i mogućnostma dece u svom odeljenju. Mogući nivoi individualizacije u nastavnom
procesu su različit: od one spontano nastale u svakodnevnim situacijama zajedničkog rada do planirane
prema potrebama pojedine dece ili grupa dece. Prilagođavanja nastavnog plana i programa za decu sa
smetnjama u razvoju, u odnosu na specifčnost smetnje ili teškoće u razvoju i individualne mogućnost,
moguće je izvršit:
- individualizovanim pristupom, bez posebnih prilagođavanja;
- postupkom prilagođavanja sadržaja;
- prilagođavanjem sadržaja, korišćenjem posebnih didaktčkih sredstava, pomagala, a uz
pomoć stručnih saradnika;
- postupkom većih prilagođavanja sadržaja uz specifčne metodičke pristupe, korišćenjem
pomagala i/ili elektronske opreme uz podršku defektologa;
- postupkom rada sa učenikom u programu rehabilitacije i programa dodatne pomoći kojima
se podstče razvoj sposobnost.
Poštujući princip individualizacije nastavnog procesa, nastavni plan i program se može: proširit, produbit,
modifkovat, minimizirat, prilagodit predznanjima i mogućnostma konkretnog odeljenja, prilagodit
mogućnostma konkretnog učenika, poslužit kao osnova za izradu Individualnog obrazovnog plana.
24
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
25
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
PRILAGOĐAVANJE PROGRAMA INDIVIDUALNI OBRAZOVNI PLAN

Inidividualni obrazovni plan (IOP) je instrument kojim se na najdiskretniji mogući način obezbeđuje prilagođavanje
obrazovnog procesa detetu sa smetnjama u razvoju, tj. njegova individualizacija. Individualni obrazovni plan
se kreira za svako dete, za koje se može opravdano pretpostavit da ima posebne obrazovne potrebe, ali i za
svako dete koje iz bilo kog razloga, ne pokazuje očekivan, tpičan napredak u školi, obrazovni i socijalni. Razlozi
za netpično funkcionisanje mogu bit stalni, kao što su: specifčne smetnje u razvoju; ili privremeni, koji se
odnose na: duže odsustvo iz škole zbog duže akutne bolest, teškoće u prilagođavanju, akcidentne krize i sl.

Individualni obrazovni plan je pisani dokument koji nastaje tmskim radom učitelja, roditelja, pedagoga,
psihologa, defektologa, sa ciljem podstcanja optmalnog razvoja deteta na očuvanim potencijalima i
omogućavanja njegovog napredovanja u skladu sa sposobnostma. Individualni obrazovni plan obezbeđuje
stvaranje uslova u odeljenju da dete bude prihvaćeno i zadovoljno. Individualni obrayovni plan pokriva oblast
akademskih i vanakademskih znanja i veštna, a zasniva se na dinamičkoj proceni aktuelnog (trenutnog) stanja
deteta i planiranog nivoa znanja i veštna. Njime se određuju oblici, nivoi, vrste i učestalost podrške detetu
u školi, ali i kod kuće, čime se afrmiše tmski rad i uvažavaju kompetencije svih članova tma. Individualni
obrazovni plan omogućava da odgovornost za optmalan razvoj deteta i njegova obrazovna postgnuća bude
tmska, ali sa jasno defnisanim ulogama svakog njegovog člana. Tako se postže da su svi članovi tma ohrabreni
i osnaženi, jer u procesu obrazovanja i vaspitanja deteta sa smetnjama u razvoju nisu prepušteni sami sebi. U
situaciji su da koriste i znanja i veštne ostalih članova tma, da traže, pružaju i dobijaju podršku. Individualni
obrazovni plan podržava, promoviše i omogućava aktvnije učešće roditelja u radu škole.

U mnogim školama u svetu Individualni obrazovni plan se korist za podizanje nivoa postgnuća iz pojedinih
nastavnih predmeta. Vrlo često se korist i kako bi se odgovorilo na povećane obrazovne potrebe darovith
učenika.

Za uspešno sprovođenje Individualnog obrazovnog plana, važno je da svakom članu tma bude potpuno
jasna njegova uloga i odgovornost, jer samo na taj način učenik može da dobije svu neophodnu pomoć koja
je planirana, uključujući prilagođavanja nastavnog programa, ali i rad roditelja sa detetom kod kuće. Tako
individualni obrazovni plan postaje i svojevrsni ugovor između različith učesnika u procesu obrazovanja:
roditelja, učitelja i ostalih pofesionalaca.
struktura inDiviDualnoG obrazovnoG Plana
Pored osnovnih ličnih podataka o detetu IOP sadrži:
• opis aktuelnog nivoa funkcionisanja deteta/razvojni status u celini, a zatm i po oblastma
razvoja - saznajnog, emocionalnog, fzičkog i socijalnog;
• individualne karakteristke deteta: sklonost, sposobnost, potrebe, interesovanja;
• oblast u kojima je potrebna podrška (oblast u kojima sporije napreduje);
• prikaz trenutnog nivoa postgnuća, dobijenog na osnovu podataka sakupljenih tokom
procesa procenjivanja;
• ciljeve kojima se teži u određenom vremenskom periodu;
• oblike, tpove, nivoe, sadržaje i učestalost podrške;
• strukturu tma i njihove zadatke u realizaciji IOP;
• mesto realizacije IOP (škola, učionica, servisni centar...);
• način praćenja i vrednovanja postavljenih ciljeva;
• vremenske rokove.

Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
27
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
ciljevi i zaDaci
Ciljevi ukazuju na željene ishode ili postgnuća koja se očekuju nakon planiranog perioda za koji se kreira
Individualni obrazovni plan. Izražavaju se kao: pozitvni iskazi kojima se opisuju ponašanja koja je moguće
opservirat (šta će učenik postći, a ne šta neće postći), odnosno veštna ili događaj koji će se javit tokom, ili
nakon realizacije IOP-a. Ciljevi mogu bit kratkoročni (nedeljni, mesečni) ili dugoročni (polugodišnji, godišnji)
u zavisnost od perioda vremena za koji se defnišu.
Dobro defnisani ciljevi su jasni, konkretni, dostžni (ostvarljivi) i merljivi. Važno je da ciljevi budu tako defnisani
da je moguće merit njihovu ostvarenost.
Obično kažemo da je cilj ostvarljiv, ako «nije na dohvat ruke, ali je još uvek u vidnom polju». Ostvarljivost ciljeva
treba razmatrat ne samo u odnosu na mogućnost deteta, već i u odnosu na realne mogućnost roditelja i
škole da se angažuju u podstcanju razvoja deteta. Previsoko postavljeni ciljevi mogu dovest do stagniranja
ili regresije u razvoju deteta, utcat negatvno na samopoštovanje i motvaciju.
Vrlo je važno i određivanje redosleda ili prioriteta kojim treba ostvarit postavljene ciljeve. Ponekad je bitno
prvo stvorit uslove da dete bude uspešno u nekoj aktvnost, kako bismo podigli nivo samopoštovanja, pa
tek onda radit na ostvarivanju nekih viših obrazovnih ciljeva.
Zadaci su koraci koje treba preduzet da bi se postgli i ostvarili ciljevi. Kada defnišemo konkretne aktvnost
koje će vodit ostvarivanju cilja, ne smemo zaboravit da odgovorimo i na pitanja: ko, kada i gde će realizovat
planirane aktvnost.
Dokumentovanje naPretka i evaluacija eFikasnosti ProGrama
Integralni deo Individualnog obrazovnog plana je stalno procenjivanje i sakupljanje podataka koji će se
koristt za određivanje dečjeg napretka. Među metodama za procenjivanje nalaze se: uzorci radova, uzorci
posmatranog ponašanja, ček liste, anegdotske beleške, testovi bazirani na kriterijumima postgnuća...
mesto realizacije inDiviDualnoG obrazovnoG Plana
Najprirodnije, a samim tm i najbolje mesto za realizaciju Individualnog obrazovnog plana je škola. Zato treba
stvarat uslove za njegovu realizaciju u okviru zajedničkih aktvnost u odeljenju, kad god je to moguće, jer
svako izdvajanje deteta iz odeljenja može bit destmulatvno. Deo planiranih aktvnost može i treba da se
realizuje u kući u porodičnom okruženju uz podršku roditelja, braće i sestara. Kada su planom predviđene
i individualne vežbe (npr. logopedske), a one se ne mogu obavljat u školi, njihova realizacija je moguća u
servisnom centru, zdravstvenoj ustanovi ili kućnim uslovima.
Principi rada tma za praćenje deteta
• Celovita, sveobuhvatna procena deteta radi se, uzimajući u obzir sve aspekte njegovog razvoja i života.
• Uvažavanje želja roditelja i dece kad god za to postoje mogućnost, jer nametanje naših
ciljeva dovodi do otpora i negatvnih emocionalnih reakcija, koje nas guraju u nazad. One su
pouzdan znak da treba nešto promenit (pristup, metode ili sadržaj rada).
• Komunikacija među članovima tma je partnerska, tj. uvažavanje mišljenja i predloga
svih u tmu, koja mogu bit različita, jer se analizirana ponašanja deteta nisu desila u istom
socijalnom kontekstu ili vremenu. Ovo je posebno važno kada dete potče iz kulturno i socijano
depriviranog okruženja.
• Tim je usmeren ka očuvanim potencijalima deteta, što se konkretzuje kroz aktvnost
za svako dete i pojedinačne zadatke svakog člana tma. Ostvarenje očuvanih potencijala
podrazumeva da su t potencijali otkriveni i da se mogu stvarat uslovi u kojima će ih dete
razvijat kroz aktvnost za koje je motvisano.
• Zadovoljstvo deteta predstavlja snažnu osnovu za stavaranje i održavanje motvacije.
Neophodno je da planiranje sadrži male, ali dostžne uspehe i da su tog postgnuća svesni svi
(i roditelj i dete i članovi tma).
• Opšt cilj koji ima prioritet, uvek je najbolji interes deteta. Iako članovi tma mogu imat
različite ideje o tome što je najbolje za dete, podstcaji koji daju rezultat (obrazovno postgnuće,
motvacija za rad, osećanje uspeha, prihvaćenost od vršnjaka), treba da budu jedini kriterijum
ispravnost ciljeva i preduzeth mera.
Problemi ocenjivanja
Uvođenjem i primenom Individualnog obrazovnog plana pojavilo se pitanje - Kako ocenjivat dete sa smetnjama
u razvoju koje pohađa redovnu školu, ali napreduje po Individualnom obrazovnom planu? Na prvi pogled,
odgovor na ovo pitanje je jednostavan - isto kao i svu drugu decu. Međutm, praksa ocenjivanja pokazuje da
se tu pojavljuju i ozbiljne dileme.
Ovim pitanjem se niko u našoj zemlji nije ozbiljnije bavio, osim učitelja i nastavnika koji su se našli u toj
situaciji.
Kada dete sa smetnjama u razvoju nije u mogućnost da prat ”redovni” kurikulum za njega se kreira Individualni
obrazovni plan, primeren njegovim sposobnostma i mogućnostma, kako bi se osigurao napredak. Ako dete
dobro napreduje i postže ishode planirane Individualnim obrazovnim planom, ali su ta postgnuća još uvek
ispod, ili na granici minimuma ishoda planiranih ”redovnim” kurikulumom, za razred koji pohađa, postavlja
se pitanje kako ćemo ocenjivat dete tokom čitave školske godine, a kako ćemo ga ocenit na kraju, tj. koju
ćemo mu ocenu zaključit.
Ocenjivanje tokom školske godine je procesno (razvojno) i jedna od njegovih osnovnih funkcija je motvacija
učenika za dalji rad i napredovanje. Poštujući princip individualizacije, morali bi za dostzanje ciljeva Individualnog
obrazovnog plana koje smo mi postavili, dat visoku ocenu, jer je učenik savladao predviđene sadržaje. To je
neophodno, jer više od toga nismo ni tražili od učenika. Ako bi njegovo postgnuće ocenili nižom ocenom,
jer ga ipak poredimo sa drugima u odeljenju, onda bi ocena izgubila neke od svojih najvažnijih funkcija - ne
bi bila dovoljno jasna i precizna, ne bi bila motvišuća. Ako bi ipak, kvalitet postgnuća ocenjivali isključivo u
odnosu na Individualni obrazovni plan, što je prihvatljivije, onda ocena ne bi pružala korektnu informaciju
spoljašnjem svetu, a roditeljima bi davala nerealnu sliku napredovanja njihove dece, što bi otvorilo niz novih
problema i nesporazuma. Kako bismo onda prikazali i objasnili razlike u kvalitetu postgnuća učenika koji
imaju iste ocene, ali se te ocene odnose na dve različite vrste kurikuluma?
Procesno ocenjivanje, ocenjivanje tokom školske godine, je manje problematčno, jer mu je osnovna funkcija
usmerena na praćenje napredovanja učenika i njegovo motvisanje za dalj rad i učenje, dok je sumatvna ili
zaključna ocena više usmerena ka određivanju statusa učenika u situacijama izvan nastave i procesa učenja.
Ona između ostalog svedoči o vrst i nivou školske spreme i služi selekciji kandidata za upis u narednu fazu
školovanja.
U praksi su prisutne ideje da se dete tokom godine ocenjuje u skladu sa njegovim postgnućima koja se porede
sa defnisanim ciljevima Individualnog obrazovnog plana, a na kraju školske godine i u odnosu na ciljeve (ishode)
”redovnog” programa, što je neprihvatljivo i nepravedno prema detetu. Teško bismo mu objasnili da na kraju
školske godine ne može imat više od dvojke, ako je tokom čitave školske godine imalo četvorke i petce.
28
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
29
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
I u inkluzivnom okruženju, ocena bi morala da sačuva sve svoje funkcije - instruktvnu, motvacionu, evaluatvnu
i informatvnu u odnosu na učenika, ali i da spoljašnjem svetu pruža potrebne informacije. Sadašnjim sistemom
ocenjivanja to je vrlo teško ostvarit.
Ovi problemi se donekle mogu prevazići opisnim ocenjivanjem, jer opisna ocena omogućava sagledavanje
obima, tempa i kvaliteta napredovanja učenika, uočavanje ostvarenih ishoda za određeni vremenski period i što
je posebno važno, postavljanje ciljeva narednih koraka. Pošto sadrži niz iskaza, ona je sadržinski izdiferencirana.
Možemo reći da je opisna ocena - paket informacija koji opisuje prolazni rezultat koji učenik postže u
određenom periodu procesa učenja.

U nedostatku zakonske regulatve i obrazovnih standarda, možemo reći da ocenjivanje, pre svega, treba da
bude korisno. Da bi bilo korisno, ono mora bit tako planirano da bude: izvodljivo, raznovrsno, dostupno i
maksimalno objektvno.
Proces ocenjivanja treba vrednovat prema tome kakva je praktčna vrednost informacija koje produkuje i
kako se te informacije koriste u svakodnevnoj praksi.
Ako nam je stalo da ocenjivanje bude korisno, onda je ono manje zavisno od formalnih propisa koji nas
obavezuju na praćenje i ocenjivanje, a mnogo više od politke škole i želje nastavnika da nastavu i ocenjivanje
stave u funkciju napredovanja i razvoja učenika.

OPŠTE PREPORUKE
ZA RAD SA DECOM SA SMETNJAMA U
RAZVOJU
komunikacija sa Detetom
• Budi strpljiv.
• Budi konkretan - izbegavaj nejasne i neodređene termine kao što su: kasnije, možda, zašto si to uradio?
• Izbegavaj idiome, dvostruka značenja (dvosmislenost) i sarkazam.
• Raščlani zahtev na manje korake (ako je to neophodno za razumevanje).
• Gledaj i slušaj pažljivo i uvažavaj odgovore.
• Odgovori pozitvno na pokušaj (potvrdi, ohrabri...).
• Ohrabruj pitanja i dečiji izbor uvek kada je moguće.
• Unapređuj komunikaciju sa detetom.
• Korist gestove, modelovanje i pokazivanje sa verbalizacijom.
• Posebno privuci pažnju vizuelno, verbalno ili fzički.
socijalna PoDrška
• Zaštt dete od zastrašivanja i zadirkivanja.
• Razvijaj drugarski sistem, prijateljske odnose na svakom času.
• Planiraj situacije saradnje (podeli uloge za grupni rad) kako bi svi mogli da učestvuju i situacije u kojima će
dete pokazat šta može i ume da uradi.
• Vežbaj specifčne veštne tokom prirodnih aktvnost sa vršnjacima.
• Struktuiraj aktvnost sa defnisanim ulogama.
• Fokusiraj se na socijalni proces (dešavanja u grupi) radije nego na ishod ili proizvod.
• Posebno poučavaj, probaj, treniraj, vežbaj i modeluj socijalne veštne u prirodnom okruženju: pregovaranje,
odbijanje, odgovaranje, uključivanje, strpljenje, zahvaljivanje, davanje komplimenata, prihvatanje drugačijeg
mišljenja, prihvatanje tuđeg uspeha, nadoknada štete, druženje, preuzimanje vođstva, sposobnost da se sledi
tuđa ideja, tolerisanje monotonije...
• Pomozi deci da pronađu zajednički interes.
• Učitelj ili nastavnik odlučuje ko će rešavat problem ili vodit proces rešavanja problema.
• Koncentriši se na promenu neprihvatljivog ponašanja i ignoriši ga.
okruženje i Dnevni rasPoreD (rutina)
• Obezbedi poznato i sigurno okruženje.
• Obezbedi lični prostor u učionici, resursnoj sobi ili u nekoj drugoj sobi za relaksaciju.
• Redukuj sve što može da ometa čula i nepotrebno skreće pažnju (buka, neprijatni mirisi, svetlo).
• Ponudi čvrstu dnevnu strukturu (rutnu).
• Izbegavaj iznenađenja, pažljivo pripremi prelazak iz jedne u drugu posebnu aktvnost, promenu rasporeda
ili bilo koju drugu promenu.
• Minimalizuj promene.
• Razgovaraj tokom stresne situacije ili izvedi dete iz stresne situacije.
PreDstavljanje saDržaja
• Predstavi sadržaje što očiglednije: pokaži, napiši, demonstriraj, korist fotografje, slike, dijagrame, objekte
iz okruženja, kalendare, mape, karte, audio i video materijale...
• Raščlani instrukciju na male korake.
l0
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
l1
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
• Obezbedi mogućnost ponavljanja i vežbanja.
• Korist mogućnost vršnjačkog poučavanja.
• Primeni učenje u realnim situacijama.
Procena i Pravila
• Prilagodi težinu zadatka.
• Prilagodi oblik pitanja.
• Naglasi tekst (posvetli da bude uočljiviji).
• Skrat.
• Ponudi alternatvnu aktvnost.
• Budi dosledan u očekivanjima.
• Izvežbaj format pitanja pre testranja - kroz probe (vežbe).
• Obezbedi dovoljno vremena.

uPravljanje Ponašanjem
• Individualni dogovor/ugovor sa odeljenjem.
• Korist vizuelni signal, znak za početak ili kraj.
• Ugradi (inkorporiraj) želje i interesovanja u dnevni plan.
• Ohrabruj dečje izbore.
• Poštuj njihove dobre odluke.
• Analiziraj uzroke ponašanja iz dečije perspektve.
• Izbegavaj pritske tpa: Budi dobar ili druga apstraktna očekivanja.
• Izbegavaj ponižavajuće mere koje slabe samopoštovanje, dovode do anksioznost i nisu razumljive (videćeš
šta će t se desit, nastaviš li tako...).
• Izbegavaj disciplinske mere za "nepristojno" ponašanje: izbegavanje kontakta očima, pričanje samom sebi,
oduzimanje vremena, ponavljanje reči ili fraza, neodustajanje od svojih interesa, nezainteresovanost.
DomaĆi i školski zaDaci
• Individualizovani, odmereni, ne zahtevaju više od 1 sata za rad.
• Kratke, jasne precizne instrukcije (mali koraci).
• Česte povratne informacije i dodatna uputstva.
• Češći, sa više pomoći.
• Obezbedi vreme i mesto da se završi domaći ili školski zadatak.
• Ako je neophodno, smanji očekivanja od domaćeg zadatka.
• Obezbedi pomoć drugova (vraćanje na zadatak i podsećanje).
učitelj u inkluzivnoj GruPi:
• prihvata različitost;
• posmatra dete, a ne njegovu ometenost ili posebnu obrazovnu potrebu;
• veruje da su sličnost među decom mnogo važnije nego njihove individualne razlike;
• korist metode koje su prilagođene individualnim potrebama deteta;
• pribegava modifkacijama koje su jednostavne i jefine;
• nastoji da uskladi prava deteta sa smetnjama u razvoju sa interesima, ciljevima i mogućnostma njihovih
roditelja ili staratelja;
• osigurava odgovarajuće mesto u prostoriji za dete sa smetnjama u razvoju i stvara uslove da ga sva deca
čuju i vide;
• održava mirnu i svrhovitu atmosferu u kojoj ni deca ni vaspitači nisu izloženi prevelikom stresu;
• obezbeđuje da deca sa smetnjama budu sastavni deo grupe;
• kreira atmosferu prihvatanja u kojoj sva deca nude i dobijaju pomoć;
• ne poredi decu;
• feksibilan je;
• ne prat rigidno nastavni plan i program i pažljivo odgovara na proces učenja u svojoj grupi;
• nudi dodatnu pomoć, onda kada je potrebna pojedincu ili maloj grupi, ali je ova dodatna pomoć ograničena
i nenametljiva i povlači se čim proceni da više nije potrebna;
• nalazi kreatvne načine da uključi svu decu u sve aktvnost;
• korist brojna jefina vizuelna pomagala kao i drugi materijal prilagođen potrebama dece;
• pronalazi različite načine da proceni i zabeleži napredak deteta.
Učitelj u inkluzivnom okruženju kreira individualni obrazovni plan zajedno sa drugim članovima tma i:
• pruža pomoć drugome;
• konsultuje se i pregovara;
• postže saglasnost;
• menja uloge;
• učestvuje u zajedničkom radu.
Inkluzija, između ostalog, znači pružanje mogućnost svoj deci da budu uspešna.
l2
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
ll
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
SPECIJALNA ŠKOLA KAO
SERVISNI CENTAR
Prateći potrebe dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju i osoba sa invaliditetom, reformske procese u Srbiji
i savremene tokove u svetu, Škola za osnovno i srednje obrazovanje "Milan Petrović" je redefnisala svoju
ulogu, izvršila strukturalne promene i prilagodila svoje aktvnost i usluge potrebama korisnika. To je pre svega,
značilo širenje delokruga rada Škole, čija uloga nije više usmerena samo na obrazovanje i vaspitanje dece sa
smetnjama u razvoju, već i na pružanje potrebne podrške deci i njihovim roditeljima, odraslim osobama sa
invaliditetom, vaspitačima, učiteljima, nastavnicima u redovnoj školi, ostalim stručnjacima kojima su potrebna
dodatna znanja o načinima rada sa osobama kojima je potrebna specifčna društvena podrška.
Osnovna delatnost Škole je i dalje obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju, ali uz veliku dozu feksibilnost
koja omogućava prelazak dece iz jednog programa u drugi, prelazak iz redovne u specijalnu školu i obrnuto. U
svojoj organizacionoj strukturi, razvila je pored predškolskog, osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja
i vaspitanja, programe dnevnog boravka i radnog centra, edukatvni kamp Čenej i Servisni centar, sa ciljem
pravovremenog, efkasnog i diskretnog zadovoljavanja potreba dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa
invaliditetom i njihovog kvalitetnijeg učešća u svim aktvnostma u lokalnoj zajednici.
Škola je resursni centar koji raspolaže:
- velikim brojem stručnjaka različith profla (učitelja, profesora, oligofrenologa, tfologa,
somatopeda, logopeda, specijalnih pedagoga, psihologa, socijalnih radnika, lekara);
- specijalizovanom opremom i pomagalima;
- didaktčkim materijalom i očiglednim nastavnim sredstvima;
- savremenom elektronskom opremom;
- bibliotekom sa velikim brojem stručnih knjiga i časopisa.
Servisni centar za podršku deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom u Novom Sadu, predstavlja
unapređeni sistem podrške i usluga usmerenih ka konkretnom korisniku, bez obzira na uzrast i vrstu potrebne
podrške, a optmalno je usklađen sa njegovim potebama. Broj korisnika usluga Servisnog centra nedvosmisleno
govori o opravdanost njegovog postojanja.
Servisni centar objedinjava rad sledećih servisa:
servis za Procenu sPosobnosti
Proces procene podrazumeva određivanje individualnih mogućnost i potreba deteta, za razliku od
tradicionalnog ispitvanja koje svrstava dete u kategorije. Ispitvanje je usredsređeno na ono što dete ne
može da uradi, a procena na njegove snage i mogućnost. Procena je neophodna kao putokaz roditeljima
i stručnjacima koji vode brigu o detetu, za planiranje i izvođenje odgovarajućuh aktvnost i vrednovanje
postgnuth rezultata, za kreiranje individualnog obrazovnog plana. Procenom dolazimo do niza podataka iz
različith izvora i obuhvatamo elemente svih oblast detetovog razvoja (međusobni odnos deteta i okoline,
motvaciju, način rešavanja problema, adaptaciju, reakcije na ljude i sredinu, socijalnu kompetenciju, motorni,
kognitvni, govorno-jezički razvoj).
Procenu vrši stručni tm.
servis za ranu intervenciju
Ovaj servis podrazumeva procenu i stmulaciju psihomotornog razvoja dece od 0 do 3 godine u kućnim
uslovima kroz partnerski odnos sa roditeljima. Rad ovog servisa obuhvata:
- sagledavanje potreba i mogućnost dece;
- izradu stmulatvnih programa razvoja;
- ranu stmulaciju psihomotornog razvoja dece;
- kontnuirano praćenje napredovanja dece;
- instruktvni rad sa roditeljima dece;
- psihocijalnu podršku porodicama.
servis za PoDršku Deci u inkluzivnom vrtiĆu/školi
Stručnjaci specijalne škole u ovom servisu pružaju podršku i deci i nastavnicima u "redovnim" vrtćima i
školama, kroz razvijene raznovrsne alternatvne oblike saradnje (individualni i grupni rad sa decom tokom
nastave ili van nastave; pomoć nastavniku u procesu planiranja, realizacije i evaluacije nastavnog procesa;
saradnja i savetovanje roditelja, identfkovanjem potreba i utvrđivanjem vrste potrebne podrške; stmulacija
razvoja; usmeravanje i praćenje deteta kroz vaspitno obrazovni proces).
Ova vrsta usluge se pruža predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama, koje nemaju odgovarajuće
stručnjake.
Stručnjaci ovog servisa pružaju informacije vaspitačima, učiteljima, nastavnicima i stručnim saradnicima o
specifčnim karakteristkama dece sa smetnjama u razvoju, pomažu u izradi Individualnih obrazovnih planova,
pri izboru odgovarajućih metoda, oblika rada, vrste nastave, specifčnih učila, udžbenika, tehničkih pomagala.
Servis upućuje nastavnike i u specifčnost rada sa porodicom, povezuje roditelje i nastavno osoblje sa eksternim
relevantnim stručnjacima i radi na edukaciji nastavnog osoblja u inkluzivnoj školi.
Razvijen je i sistem prateće pisane dokumentacije kojim se i formalno defnišu vrste i oblici saradnje između
"redovnih" vrtća i škola i specijalne škole (protokoli o saradnji, dozvola roditelja za rad defektologa sa
detetom, obrasci za IPP
4
/IOP...).
Rad ovog servisa doprinosi da se vaspitači, učitelji i nastavnici osećaju sigurnije u radu sa svom decom, jer
im pomoć i podršku u radu pružaju:
• oligofrenolog – stručnjak koji se bavi decom sa smetnjama u mentalnom razvoju;
• logoped – stručnjak koji se bavi decom sa smetnjama u govoru;
• tfolog – stručnjak koji radi sa decom sa oštećenjem vida;
• somatoped – defektolog koji pomaže deci sa telesnim (motoričkim) smetnjama;
• surdolog – defektolog koji se bavi decom sa oštećenjem sluha;
• specijalni pedagog – stručnjak koji se bavi prevencijom i resocijalizacijom poremećaja
društvenog ponašanja.
servis za Pružanje PoDrške roDiteljima
Servis za pružanje podrške roditeljima podrazumeva obuku roditelja za rad sa detetom na ranom uzrastu,
pripremu deteta i roditelja za uključivanje u insttucionalne oblike rada, kontnuiranu razmenu informacija
sa roditeljima o napretku i razvoju učenika, podršku roditeljima u cilju obezbeđivanja pravne, tehničke,
zdravstvene i socijalne pomoći, povezivanje roditelja sa drugim roditeljima sličnih iskustava, povezivanja
porodica sa humanitarnim udruženjima, podršku pri izboru programa u koji će se dete uključit, pomoć
porodici u svim situacijama koje donosi odrastanje deteta.
4 Individualni plan podrške
l4
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
l5
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
servis za Pružanje PoDrške Pri zaPošljavanju
Ovaj servis nudi usluge profesionalne orijentacije, obuku za konkretan rad na konkretnom radnom mestu,
podršku pri uključivanju u posao, podršku pri zasnivanju radnog odnosa, podršku prilikom osnivanja samostalnog
preduzetništva, kućne radinost, informisanje o mogućnostma prekvalifkacije i dokvalifkacije i organizovanje
isth, senzibilizaciju tržišta rada i ostvarivanje dijaloga sa socijalnim partnerima.
servis za Pružanje PoDrške samostalnom stanovanju
Servis za pružanje podrške samostalnom stanovanju podrazumeva pripremu korisnika za relatvno samostalan
život u malim kućnim zajednicama, pripremu njihovih prodica i plansku i sistematsku podršku u svakodnevnim
životnim aktvnostma.
servis za treninG životnih veština
Servis za trening životnih veštna pruža organizovane i struktuirane obuke sa ciljem rehabilitacije osoba kod
kojih je oštećenje nastupilo u kasnijem životnom dobu (oštećenje vida, sluha, telesna invalidnost) i obuku
osoba sa sniženim intelektualnim sposbnostma za veštne koje im omogućavaju veću samostalnost.
servis za inFormisanje
Ovaj servis prikuplja i po potrebi distribuira informacije o obrazovnoj ponudi srednjih škola, informiše roditelje
o mogućnostma uključivanja deteta u različite programe koje nude vrtći i škole u lokalnoj zajednici, informiše
socijalne partnere (tržište rada, unija poslodavaca, udruženje privrednika, zanatlija) o obrazovnim proflima
u cilju dobijanja podrške pri zapošljavanju, informiše nadležne službe u lokalnoj zajednici o pojedinačnim
potrebama u svim sferama života (obrazovanje, zdravstvo, socijalna zaštta, zapošljavanje) u cilju pružanja
adkvatne podrške.
servis za eDukaciju
Servis za edukaciju pruža neformalno obrazovanje (obuke, teninge, seminare) zainteresovanim pojedincima
(studentma pedagogije, psihologije, defektologije) i grupama, udruženjima građana koje se bave problematkom
osoba sa invaliditetom, roditeljima, stručnjacima koji u svakodnevnom radu dolaze u kontakt sa decom sa
smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom. Servis posebnu pažnju poklanja informisanju, senzibilizaciji
i edukaciji lokalne sredine.
servis za volontere
Servis za volontere okuplja i angažuje ljude koji su zainteresovani da se volonterski angažuju u školi i tako svojim
znanjem, vešinama i iskustvom pruže konkretnu podršku raznovrsnim programskim aktvnostma Škole.
servis za asistenciju i Prevoz učenika
Ovaj servis formiran je prvenstveno za potrebe dece sa telesnim smetnjama, a njegove usluge usmerene su
na omogućavanje deci da redovno pohađaju nastavu u školi. Osoblje servisa svakodnevno dovozi u školu i
po završetku nastave odvozi kući, decu iz okolnih mesta.
Servisni centar ŠOSO »Milan Petrović» u Novom Sadu je model podrške deci sa smetnjama u razvoju i
njihovim roditeljima, vaspitačima, učiteljima i nastavnicima, ali i odraslim osobama sa invaliditetom, koji u
našim uslovima, veoma dobro funkcioniše.
Servisni centar ima feksibilnu strukturu, koja omogućava dalje razvijanje novih oblika podrške, u skladu sa
potrebama svojih korisnika i mogućnostma koje pruža lokalna zajednica.

Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
l7
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
POTEŠKOĆE U RAZVOJU INKLUZIVNOG
OBRAZOVANJA KOD NAS
Sledeće su prepreke koje sprečavaju ili usporavaju razvoj inkluzivnog obrazovanja kod nas:
• Odlaganje usvajanja jasne nacionalne strategije obrazovanja koja bi bila zasnovana na
inkluzivnim principima.
• Otpor prema promenama, posebno izražen u sredinama u kojima se inkluzivno obrazovanje
suprotstavlja duboko ukorenjenim principima, uverenjima i praksi.
• Nedostatak sistematske podrške, rukovođenja i ohrabrenja kako bi se pilot inicijatve u
oblast inkluzivnog obrazovanja dalje razvijale i širile, što vodi gubitku motvacije i konfuziji
u ovoj oblast.
• Nedostatak transfera znanja i informacija dobijenih sprovođenjem različith istraživanja u
oblast inkluzivnog obrazovanja.
• Nepostojanje saradnje i dobre volje kod ključnih partnera u oblast inkluzivnog obrazovanja:
učitelja i defektologa, pedagoga i psihologa, roditelja i dece.
Sve ovo, praćeno nedovoljnom informisanošću šire javnost, ali i neusaglašenim stavovima stručnjaka,
doprinosi razvoju negatvnih stavova i strahova koji se kasnije teško mogu prevazići bez sveobuhvatne planske
i sitemske podrške.
Pokušali smo da odgovorimo na neke od uobičajenih strepnji i predubeđenja:
Strepnja/pretpostavka Odgovor
Uključivanje u redovnu školu dece koja su prethodno
bila izolovana ili uopšte nisu išla u školu (npr. deca
sa najtežim smetnjama u razvoju ili deca romske
nacionalnost) utcaće na nivo postgnuća druge
dece.
Dosadašnja iskustva iz zemalja u kojima se inkluzivno
obrazovanje razvija tokom dužeg vremenskog perioda,
ali i iskustva vrtća i škola koje u našoj zemlji rade po
inkluzivnom modelu pokazuju da se ovo ne dešava.
Nivo opšteg postgnuća se ne menja. Inkluzivnost i
nivo postgnuća su kompatbilni.
Deca koja pripadaju marginalizovanim grupama
(npr. deca sa smetnjama i teškoćama u razvoju)
koja pohađaju redovnu školu neće napredovat
u razvoju.
Dosadašnja iskustva u svim zemljama pokazuju
da najveći broj ove dece u redovnim školama, uz
adekvatnu stručnu pomoć, napreduje – kako u
obrazovanju, tako i u emocionalnom i socijalnom
razvoju. Čak i deca kojoj je potrebna kontnuirana
specijalistčka pomoć imaju korist od bilo kog vida
inkluzije.
Strepnja/pretpostavka Odgovor
Nastavni plan i program mora da se menja. I inače su mnogi prosvetni radnici nezadovoljni
nastavnim planom i programom i smatraju da
je preobiman i prezahtevan za većinu učenika.
Nastavni plan i program treba da postane feksibilniji
i prilagođeniji učenicima različith sposobnost, da
motviše za učenje i napredovanje sve dece, pa i
nadarene.
Specijalne škole će bit ukinute i stručnjaci/
defektolozi koji su radili sa pojedinim grupama
dece u ovim školama ostaće bez posla.
Specijalne škole neće bit ukinute, već transformisane
u centre za podršku deci sa smetnjama i osobama sa
invaliditetom. Iskustvo pokazuje da dobar stručnjak
može efkasno radit ili u okviru redovne škole ili
kao član mobilnog ili savetodavnog tma servisnog,
resursnog centra, koji sarađuje sa prosvetnim
radnicima iz redovnih škola.
Nedostatak fnansijskih sredstava onemogućava
inkluziju.
Finansijska sredstva su potrebna, ali mnogo može
da se postgne razvojem pozitvnog školskog etosa
i promenom stavova prosvetnih radnika, kao i
primenom diferenciranog pedagoškog pristupa.
Škole moraju da se opreme dodatnim količinama
nastavnih sredstava i posebne opreme, a za to
nema uslova.
Materijalna ulaganja su neophodna, i svaka škola će
imat korist od nabavke opreme i nastavnih sredstava.
Mnogo se može postći preusmeravanjem sredstava
i njihovim racionalnijim korišćenjem. Treba imat
na umu i to da najbolja nastavna sredstva nastaju
kreatvnošću učitelja i dece. Korišćenje resursa kojima
raspolaže škola i lokalna zajednica, ne košta ništa.
Inkluzija je događaj, dešava se ili će se desit preko
noći.
To je nemoguće jer se inkluzija sistematčno planira
i primenjuje. Potrebno je da se “čvrsto” usmerava,
prat i podstče. Dobar nacionalni sistem savetnika
i školskih inspektora i jasan okvir za razvoj škole,
koji pruža Indeks za inkluziju (CSIE) zajedno sa
Priručnikom za samovrednovanje i vrednovanje rada
škole (Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije,
2006) mogu bit od korist.
Učitelji su nesigurni u pogledu svoje nove uloge
u inkluzivnom okruženju i osećaju pomanjkanje
neophodnih znanja i veštna potrebnih za rad sa
decom sa smetnjama u razvoju, i veruju da će bit
prepušteni sami sebi.
Učitelji će svakako dobit dodatna znanja i veštne
kroz raznovrsne treninge i seminare, biće u prilici da
steknu potrebnu sigurnost, osnaživanjem za tmski
rad i tmsko donošenje odluka.
l8
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
l9
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Strepnja/pretpostavka Odgovor
Preveliki broj učenika u odeljenju otežava optmalno
izvođenje nastave, a očekivanje da će u odeljenje
doći i veći broj učenika sa smetnjama u razvoju,
dodatno demotviše učitelje.
Nacrt Strategije reforme obrazovanja dece sa
smetnjama u razvoju predviđa manji broj učenika u
odeljenju u kome su i deca sa smetnjama.
U mnogim školama se rad učitelja vrednuje
prema prosečnoj oceni odeljenja, iako ocene
nemaju stabilno značenje (još uvek su u velikoj
meri subjektvne), pa se učitelji plaše da će dete
sa smetnjama u razvoju snizit prosečnu ocenu
odeljenja i tme ih učinit «manje uspešnim».
Uvođenjem standarda (kriterijuma) u oblast
ocenjivanja ovakva razmišljanja gube smisao.
Neodređen strah od «loših zapisnika školskih
nadzornika» koji će insistrat da nastavni plan i
program bude realizovan bez obzira na različite
sposobnost i mogućnost učenika.
Uloge školskih nadzornika su se promenile. Njihova
osnovna uloga je podrška i savetovanje, a ne nadzor,
kao nekada.
Pravovremenim senzibilisanjem, informisanjem i kvalitetnom i svrsishodnom edukacijom učitelja i nastavnika
o vrednostma i dobitma inkluzivnog obrazovanja, ne samo da ovi strahovi i strepnje nestaju, već motvišu
prosvetne radnike da inkluziju shvate kao profesionalni i lični izazov.
šta je još Potrebno uraDiti?
- Poštovanje preuzeth obaveza na nacionalnom nivou, koje proizilaze iz potpisanih i ratfkovanih međunarodnih
dokumenata, a koji se odnose na inkluzivno obrazovanje.
- Intenzivnije usklađivanje domaćih zakonskih dokumenata sa međunarodnim standardima u ovoj oblast.
- Usvajanje feksibilne nacionalne strategije obrazovanja zasnovane na inkluzivnom modelu koju bi pratle i
promene nastavnog plana i programa, prilagođevanje udžbenika i nastavnih sredstava.
- Redefnisanje uloge defektologa i njeno usklađivanje sa transformacijom specijalne škole i reformskim
procesima u celini.
- Razvijanje programa dodatne obuke vaspitača/učitelja uz rad i bazično na fakultetma.
- Povezivanje i umrežavanje svih važnih službi koje se bave decom u oblast zdravstva, obrazovanja i socijalne
zaštte, na svim nivoima počev od nacionalnog do lokalnog.
- Racionalnije korišćenje svih resursa lokalne zajednice i/ili regiona kako bi se podržalo uključivanje dece sa
smetnjama u razvoju i odraslih ometenih osoba u sve aspekte društvenog života.
- Širenje primera dobre prakse i defnisanje standarda u ovoj oblast.
- Senzibilizacija šire društvene zajednice za prava i potrebe dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom,
kako bi se olakšao proces njihovog aktvnijeg uključivanja u sve aktvnost lokalne zajednice.
Literatura:
1. Daniels E., Staford K., Integracija dece sa posebnim potrebama, Step by Step program,
Centar za interaktvnu pedagogiju, Beograd, 2001.
2. Došen Lj., Gačić –Bradić D., Vrtć po meri deteta, Priručnik za primenu inkluzivnog modela
rada u predškolskim ustanovama, Save the Children UK, Beograd, 2005.
3. Čolin T., Marković S., Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji – dokument za diskusiju i preporuke
za srednjoročnu politku i planiranje, Save the Children UK, Beograd, 2004.
4. Hilton D., Savetovanje roditelja hronično obolele dece i dece ometene u razvoju, Insttut
za mentalno zdravlje, Beograd, 1996.
5. Hrnjica S., Dete sa razvojnim smetnjama u osnovnoj školi, Učiteljski fakultet, Beograd,
1997.
6. Hrnjca S. i grupa autora, Škola po meri deteta, priručnik za rad sa učenicima redovne
škole ometenim u razvoju, Insttut za psihologiju Filozofskog fakulteta, Save the Children
UK, Beograd, 2004.
7. Jurić-Šimunčić A., Djeca s teškoćama u učenju i vladanju, Priručnik za nastavnike nižih
razreda osnovne škole, školska knjiga, Zagreb, 1981.
8. Vukajlović B., Inkluzivno obrazovanje, Stavovi roditelja i nastavnika prema inkluzivnom
obrazovanju, Banja Luka 2004.
9. Poljak V., Didaktka, Školska knjiga, Zagreb, 1985.
40
Priručnik
za rad sa decom sa smetnjama u razvoju
Adrese na internetu:
European Agency for Development in Special Needs Educaton
htp://www.european-agency.org/
Internatonal Save the children Alliance
htp://savethechildren.net
Save the Children UK
htp://www.savethechildren.org.uk
UNESCO
htp://www.unesco.org/educaton
UNICEF
htp://www.unicef.org.
Škola za osnovno i srednje obrazovanje «Milan Petrović»
www.smp.edu.yu
Udruga za promicanje inkluzije - Zagreb
www.inkluzija.hr
Centar za razvoj inkluzivnog društva
www.crid.org.yu/Inkluzija.htm
Inicijatva za Inkluziju «VelikiMali»
www.velikimali.org/
korisni linkovi:
www.inclusion.com
www.uni.edu/coe/inclusion/
www.educaton-world.com
www.circleofnclusion.org/
www.facingthefuture.org/
www.parentsforinclusion.org
www.inclusion-internatonal.org/
www.kidstogether.org/
Priručnik
za rad sa decom
sa smetnjama
u razvoju
Mirjana Lazor
mr Slavica Marković
Snežana Nikolić
Ovaj priručnik je nastao kao deo aktivnosti
u okviru projekta „Naša škola“ koji
realizuje Novosadski humanitarni centar
u partnerstvu sa ŠOSO „Milan Petrović“ uz
fnansijsku podršku Save the Children UK i
Irish Aid.

Izdavač Novosadski humanitarni centar (NSHC) Adresa izdavača Trg mladenaca 6 Novi Sad, Srbija Tel/Fax: + 381 21 524 134, 524 184, 422 969 nshc@eunet.yu www.nshc.org.yu Za izdavača Perica Mandić Autori priručnika Mirjana Lazor mr Slavica Marković Snežana Nikolić Lektor Kristina Sentivanac Dizajn korica i priprema za štampu Predrag Nikolić Štampa LitoStudio Novi Sad Mart, 2008. Tiraž 500

O NSHC-u
Novosadski humanitarni centar (NSHC) je neprofitna, dobrotvorna organizacija osnovana 1998. godine u Novom Sadu. NSHC doprinosi stvaranju humanog društva kroz pružanje pomoći ugroženim i marginalizovanim grupama, podršku razvoju građanskog društva, istraživački rad i obrazovanje. U saradnji sa vladinim i nevladinim sektorom NSHC doprinosi smanjenju siromaštva, razvoju neformalnog obrazovanja, unapređenju socijalne politike i politike zapošljavanja u Srbiji. NSHC je član Mreže za pomoć izbeglicama Jugoistočne Evrope (SEE RAN) i jedan od osnivača Srpskog saveta za izbeglice (SSI). Takođe, NSHC je član nacionalne mreže za prevenciju HIV-a među ugroženim grupama (HPVPI) i Vojvođanske HIV mreže. NSHC deluje u preko 50 opština Vojvodine i Srbije. Na našim projektima su angažovani stručnjaci iz različitih oblasti: psiholozi, socijalni radnici, lekari, pravnici, pedagozi, profesori, ekonomisti... Projekti NSHC-a se finansiraju iz donatorskih sredstava međunarodnih organizacija, fondova pokrajinske i republičke vlade, i sopstvenih dohodovnih aktivnosti. Pored toga, važan doprinos radu NSHC-a daju volonteri i građani svojim prilozima.

NSHC u inkluzivnom kontekstu
Od svog osnivanja, NSHC realizuje različite projekte podrške u obrazovanju i socijalnoj integraciji marginalizovanih grupa dece. Aktivnosti kojima smo se najviše bavili su opismenjavanje, priprema i uključivanje romske dece u redovan školski sistem, podrška u školovanju, psihosocijalna pomoć i podrška u ekonomskom osamostaljivanju romskih porodica. NSHC već četiri godine pruža podršku u obrazovanju i socijalnoj integraciji romskoj/aškalijskoj/egipćanskoj deci iz novosadskog naselja Adice bez ikakve donatorske podrške. To uspevamo zahvaljujući angažovanju volontera, ulaganju sopstvenih resursa i prilozima građana. NSHC je aktivan i u zastupanju i lobiranju za prava Roma, naročito u polju unapređenja uslova za obrazovanje romske dece u Vojvodini. Ovo je oblast u kojoj naš rad ima najviše veze sa inkluzijom jer u samom procesu zagovaranja, u kontaktu sa predstavnicima lokalne samouprave, vladinih i nevladinih organizacija, medija, škola i opšte javnosti, utičemo na stvaranje uslova neophodnih za primenu inkluzivnog modela u praksi.

CIP - Katalogizacija u publikaciji Biblioteka Matice srpske, Novi Sad 376-056.26/.47-053.5(497.11)(035) LAZOR, Mirjana Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju / / [autori Mirjana Lazor, Slavica Marković, Snežana Nikolić]. - Novi Sad : Novosadski humanitarni centar, 2008 (Novi Sad , Lito studio). - 40 str. : ilustr. ; 25 cm Tiraž 500. - Bibliografija ISBN 978-86-85715-12-9 1. Marković, Slavica 2. Nikolić, Snežana a) Deca ometena u razvoju - Obrazovanje - Srbija - Priručnici COBISS.SR-ID 230244615

Naš uticaj u razvoju inkluzivne politike takođe je povezan sa informisanjem i edukacijom javnosti ili pojedinih ciljnih grupa koje su u kontaktu sa našim korisnicima.

Novosadski humanitarni centar Trg mladenaca 6, 21000 Novi Sad, Srbija Tel./fax: +381 (0)21 524 184, 524 134, 524 331 e-mail: nshc@eunet.yu | www.nshc.org.yu

Priručnik Mirjana Lazor mr Slavica Marković Snežana Nikolić za rad sa decom sa smetnjama u razvoju .

odnosno uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole. politika i praksa. Kod njih je razvijen sistem redovnog obrazovanja. kako u svetu. počele postupno tretirati na ravnopravnoj osnovi s drugim građanima. U Priručniku su obrađene sledeće teme: objašnjenje pojmova važnih za razumevanje inkluzije i razloga za uvođenje inkluzivne prakse. svakako da «razvojni nivo» inkluzije varira od zemlje do zemlje. Finskoj i Velikoj Britaniji. Specijalno obrazovanje je vrlo razvijeno u Švajcarskoj i Belgiji. Obrazovna izolacija u posebnim ustanovama vaspitanja i obrazovanja zamenjuje se politikom inkluzije. odbacivanja i isključivanja. Najveći deo dece sa smetnjama u razvoju ne prati redovni kurikulum. Cilj projekta je da doprinese razvoju i primeni modela inkluzivnog obrazovanja kroz jačanje kapaciteta nastavnog i stručnog osoblja osnovnih škola u Novom Sadu za rad sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama. Islandu i Norveškoj. preko samilosnog/milosrdnog pristupa. Italiji i Norveškoj potpuna inkluzivna politika je razvijena i implementira se. podrazumeva postojanje dva odvojena obrazovna sistema. Ovaj pristup predstavlja i odnos društva u celini. do konačnog priznavanja i donošenja propisa o obrazovanju. U Švedskoj. osim posebnih zakona. u sastavu: Mirjana Lazor. saradnja sa roditeljima. kao i razne službe podrške koje nude različite vrste servisnih usluga unutar oba sistema. Treća kategorija DVE PUTANJE ili dvostrani pristup (two-track approach). Ovaj pristup razvijen je u: Španiji. Italiji. Deci sa smetnjama i teškoćama u razvoju i osobama sa invaliditetom se tako postupno pružila mogućnost pristupa jednakom obrazovanju i obuci. predviđajući uspostavljanje raznih vrsta servisne pomoći deci. Austiji. S obzirom na činjenicu da je inkluzija proces.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju UVOD Ovaj Priručnik nastao je kao deo aktivnosti u okviru projekta „Naša škola“ koji u periodu od decembra 2007. Učenici sa smetnjama u razvoju su obično u specijalnim školama ili specijalnim odeljenjima pri redovnim školama. Irskoj. Danskoj. U tim zemljama inkluzija je zakonski uređena i glavne promene su započete pre više godina. INKLUZIVNO OBRAZOVANJE EVROPSKO I DOMAĆE ISKUSTVO Briga o obrazovanju dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju. Istraživanje koje je NSHC sproveo u okviru projekta pokazalo je da je većina nastavnika. kroz nekoliko faza . Glavni oblik obrazovanja dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju tradicionalno je bilo školovanje u posebnim vaspitno-obrazovnim ustanovama. želimo da se zahvalimo stručnom timu iz ŠOSO „Milan Petrović“. Luksemburgu. kada su se deca sa smetnjama i teškoćama u razvoju i osobe s invaliditetom. i poteškoće u razvoju inkluzivnog obrazovanja kod nas. godine realizuje Novosadski humanitarni centar u partnerstvu sa Školom za osnovno i srednje obrazovanje „Milan Petrović“ iz Novog Sada. Na kraju. do maja 2008. vaspitanjem i obrazovanjem dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju. Portugaliji. postoji i dobro razvijen sistem servisne pomoći redovnim školama. mr Slavica Marković i Snežana Nikolić. koji će voditi stručnjaci iz ŠOSO „Milan Petrović“. U Švajcarskoj. što im omogućuje da do maksimuma razviju svoje potencijale. Projekat je podržao Save the Children u okviru Programa „Smanjenje efekata siromaštva za decu sa posebnim potrebama u Srbiji i Crnoj Gori“. aktivnostima projekta „Naša škola“ želimo da damo mali doprinos u tom smeru. u privredno i kulturno naprednijim državama.specijalne škole koja je prerasla u servisni centar u svojoj zajednici. gde su se stručnjaci/defektolozi različitih profila bavili rehabilitacijom i tretmanom. Praksa u zemljama evroPske unije: Pristup JEDNA PUTANJA ili jednostrani pristup (one-track approach) uključuje zemlje koje imaju razvijenu politiku i praksu uključivanja gotovo svih učenika u redovne škole. Sadašnja tendencija u zemljama Evropske unije je razvijanje politike koja promoviše inkluziju. Razvijena je široka lepeza servisne pomoći redovnim školama. karakteristike dece sa smetnjama u razvoju i preporuke za rad sa njima. učitelji i predstavnici stručnih službi novosadskih osnovnih škola imaće priliku da u okviru ovog projekta prisustvuju stručnom seminaru „Praktične metode u inkluzivnom kontekstu“ akreditovanom od strane Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja Republike Srbije. Švedskoj. učitelja. Pristup više putanja razvijen je u: Danskoj. Grčkoj. prošla je u istoriji. Glavna poruka koju smo želeli da prenesemo jeste da je individualizovani pristup i prilagođavanje svakom pojedinačnom detetu od suštinske važnosti za uspešan rad sa svom decom. Vaspitno obrazovna izolacija i institucionalno zbrinjavanje nastavilo se do početka sedamdesetih godina 20. koordinatorka projekta «Naša škola» Novosadski humanitarni centar   . nastavnici. Pristup VIŠE PUTANJA ili višestruki pristup (multi-track approach) uključuje zemlje koje imaju različite načine pristupanja inkluziji. pedagoga i psihologa iz novosadskih osnovnih škola spremna za rad sa decom koja imaju različite vrste posebnih obrazovnih potreba. smatrajući decu sa smetnjama i teškoćama «različitom» ili «posebnom». odvojeno od ostale dece. veka. sistem specijalnog obrazovanja. uz finansijsku pomoć Irish Aid-a.od direktne diskriminacije. Postoje različita zakonska rešenja za redovne i za specijalne škole. navođenje primera dobre prakse . Milena Ćuk. Izdavanjem Priručnika želimo da prenesemo iskustva stručnjaka koji su godinama aktivni na polju stvaranja uslova za primenu modela inkluzivnog obrazovanja kod nas. iznajmljivanja i preporučivanja didaktičkog materijala i specijalizovane opreme. ali uz podršku i osnaživanje. koji se godinama nesebično zalaže za unapređenje inkluzivne prakse u našoj sredini i koji je zaslužan za kvalitet rezultata ovog projekta. Svesni činjenice da je inkluzija proces u kom je potrebno vreme da se ustanove i učvrste inkluzivna kultura. individualni obrazovni plan. učiteljima i nastavnicima u vidu asistenta u nastavi. Pored objavljivanja Priručnika. koja počinje da se primenjuje i u Republici Srbiji. Francuskoj. tako i u Srbiji. Na taj način želimo da damo podršku svima koji su spremni da unaprede svoj rad sa decom sa posebnim obrazovnim potrebama.

podrška redovnim školama i roditeljima. Većina zemalja planira razvoj.razvoj i širenje didaktičkog materijala i metoda.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju Analize efekata pokazuju: . Tu su i deca sa teškim i multiplim oštećenjima. Specijalne škole funkcionišu kao nezavisan i paralelan sistem uz redovni bez organizovane međusobne povezanosti. Uobičajeni trend u Evropskim zemljama je transformacija specijalnih škola u resursne centre. dok je put za prebacivanje deteta iz redovnog u specijalni sistem široko otvoren. od 2004..nema pouzdanih zaključaka o nivou obrazovnih postignuća. sa kojima se minimalno ili uopšte ne sprovodi edukacija i rehabilitaciono-habilitacioni rad. jer ona ne zavise od tipa okruženja. što nas uverava u činjenicu da inkluzija nije pitanje gde već kako. Pančevo. Krupan problem predstavlja i veliki broj dece sa smetnjama u razvoju koja su ispuštena iz sistema obrazovanja i nisu obuhvaćena ni jednim oblikom društvene brige i tretmana. pa veliki broj dece ponavlja razred ili napušta školovanje. Neke zemlje nazivaju ih centrima znanja. samoprocena broja prijatelja. . Većina redovnih škola je uglavnom nepripremljena za obrazovanje dece sa smetnjama i trškoćama u razvoju . Niš. Zemlje daju različite nazive i različite zadatke takvim centrima. Druga deca sa posebnim obrazovnim potrebama (Romi.   . ali bez sistematske podrške i prilagođavanja posebnim obrazovnim potrebama učenika. . programski. u pogledu obrazovanja nastavnika (defektolozi). specijalno obrazovanje u posebnim odeljenjima redovne škole koja su sastavljena od učenika sa istom vrstom ometenosti. 3. jasnije poruke. specijalno obrazovanje u specijalnim školama za decu sa smetnjama u razvoju. roditeljima i učiteljima. uz istovremeno angažovanje na senzibilizaciji lokalne sredine i stvaranju uslova da oni ostanu u zajednici iz koje potiču i potpuno se uključe u sve njene aktivnosti. razvija ili je već razvila mrežu resursnih centara. nivo samopoštovanja). . koja procenjuje stepen i vrstu ometenosti i edukabilnosti. opremljenosti specifičnim nastavnim sredstvima. ŠOSO “Milan Petrović” razvija sistem servisnih usluga za decu sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom. .kratkoročna ili dugoročna pomoć pojedinim učenicima. gde povremeno dobijaju dodatnu pomoć od strane stručne psihološko-pedagoške službe u školi. Deca sa smetnjama u razvoju pohađaju specijalne škole u koje se upućuju na osnovu odluke Komisije za razvrstavanje dece ometene u razvoju. druge stručnim centrima ili resursnim centrima. Novi Pazar. već od tipa i kvaliteta podrške. kao i u pogledu primene odgovarajućih metoda u radu sa učenicima. tehnički i prostorno. socijalna postignuća su bolja u ‘redovnom’ okruženju (veštine komunikacije. nisu dovoljno pripremljeni niti motivisani za rad sa ovim grupama dece. U nedostatku odgovarajuće zakonske regulative. redovno obrazovanje u istom odeljenju sa ostalim učenicima (integracija).podrška pri zapošljavanju odraslih osoba sa invaliditetom. Novi Sad) su u velikoj meri razvili inkluzivnu praksu u lokalnim vrtićima i školama. razvijaju se alternativni oblici podrške deci. kvalitet slobodnog vremena.inkluzivno obrazovanje ne deluje negativno na decu bez smetnji i teškoća u razvoju (u nekim studijama. Ovakve procedure su u velikoj meri diskriminišuće. organizovan je u tri osnovna vida: 1. .podrška u stručnom usavršavanju učitelja i drugih profesionalaca. Od 2000. Danas u Srbiji ne postoji sistematsko registrovanje ove dece tako da nemamo preciznih podataka o njihovom broju. Činjenica je da je specijalna škola prilagođenija od redovne škole potrebama dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju . godine u našoj zemlji se intenzivnije radi na promovisanju i razvijanju inkluzivnog obrazovanja..kadrovski. tako da su njihova postignuća minimalna. . Kula. Zadaci resursnih centara: .generalno. Neki gradovi u Srbiji (Subotica. Dete koje jednom uđe u specijalni sistem veoma teško može da se prebaci u redovni. trajno smeštena u institucije zatvorenog ili poluzatvorenog tipa. uklanjaju se ili prevazilaze arhitektonske barijere.) pretežno se školuju u redovnom obrazovnom sistemu. Učitelji i nastavnici u odeljenjima sa velikim bojem učenika. POSTOJEĆI SISTEM OBRAZOVANJA DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU U SRBIJI Sistem obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju u Srbiji.programski. Beograd. objektivno merena frekvencija i kvalitet komunikacije sa ostalom decom. razvijenije veštine nenasilnog rešavanja sukoba).. ova deca imaju više skorove na testovima tolerancije. deca iz subkulturnih sredina.. 2. U Novom Sadu.

te stvara izvesnu zabunu. perceptivnih i funkcija pažnje (mentalna zaostalost svih stepena. jer svi ljudi imaju u osnovi iste potrebe. ako već koristimo termin .Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju KO SU DECA SA POSEBNIM POTREBAMA? Termin deca sa posebnim potrebama. amputacije. govorne disfunkcije. sluha. Ova klasifikacija se koristi isključivo sa ciljem da se stvore odgovarajući uslovi za pružanje pomoći i podrške detetu. kulturno i materijalno depriviranih sredina. mišićna atonija i sl. hiperaktivno i hipoaktivno ponašanje. ali i kada se govori o deci iz ugroženih i osetljivih grupa. a kako razvoj ne teče pravolinijski.). 6.posebne obrazovne potrebe koji opisuje svu onu decu koja imaju teškoće u učenju. . autizam. Ponekad se za decu sa smetnjama u razvoju kaže da su to deca kojoj je potrebna specifična društvena podrška. astma. galaktosemija.decu sa smetnjama u razvoju (decu sa telesnom. kretanja i ravnoteže). . .). juvenilni dijabetes. Termin deca sa posebnim potrebama je mnogo širi i u sebi sadrži: .). 5. . praktičnije i prihvatljivije koristiti termin . Osim toga. ovaj termin nije odgovarajući ni sa aspekta psihološkog shvatanja potreba. socijalnog i kulturnog zaostajanja porodice. decu ometenu ratom. Koristi se kada se govori isključivo (samo) o detetu sa smetnjama u razvoju. psihotični roditelji. 1 World Health Organization (1997) ICIDH 2 – International Clasification of Impairments.). neodgovorno ponašanje roditelja. dismorfički sindromi.decu iz socijalno.). Termini: dete sa posebnim potrebama i dete sa smetnjama u razvoju nisu sinonimi. senzorni poremećaji taktilne osetljivosti. mentalnom i senzornom ometenošću). . neposrednu komunikaciju i komunikaciju deteta sa sredinom kao što su: cerebralna paraliza. Poremećaji kognitivnih funkcija – intelektualnih. 3.i ono što često gubimo iz vida: darovitu decu. urođene bolesti srca. Geneva Klasifikacija dece i mladih sa smetnjama u razvoju varira od zemlje do zemlje. fenilketonurija. . socijalne zaštite ili drugih oblika podrške». distrakcija pažnje raznog stepena. preuzet je iz engleskog jezika i ne odgovara u potpunosti potrebama našeg govornog područja. dodira. 4. Poremećaji kontrole mišića (posebno oni koji ometaju ili bitno otežavaju kretanje. zavisnost od aparata za održavanja života i sl. Spoljašnji faktori u odnosu na dete koji ometaju njegov razvoj i funkcionisanje u granicama sposobnosti (disfunkcionalne ili haotične porodice. ali načini njihovog zadovoljavanja mogu biti otežani i/ili različiti. U dokumentu "Strategija obrazovanja i vaspitanja dece i učenika sa smetnjama i teškoćama u razvoju". svako dete u nekom periodu svog razvoja može imati neku poteškoću. dečje neuroze. izbeglu i raseljenu decu. Individualne razlike su prirodne.zlostavljanu decu. zlostavljanje dece od strane roditelja. bola. Ne treba zaboraviti nadarene učenike (talentovane. . poremećaji u govornoj artikulaciji.decu sa emocionalnim poremećajima. darovite) koji takođe imaju posebne obrazovne potrebe. dečje psihoze. obrazovanja. 2. jer su deca sa smetnjama u razvoju samo jedna grupa dece sa posebnim potrebama.decu sa poremećajima ponašanja. Emocionalni dečji poremećaji i poremećaji u organizaciji ponašanja (situacioni poremećaji emocija i ponašanja.decu sa teškim hroničnim oboljenjima i drugu bolesnu decu na dugotrajnom bolničkom ili kućnom lečenju. Oštećenje senzornih funkcija (oštećenje vida.   . ortopedski poremećaji. okulomotorni perceptivni poremećaji i dr.posebne potrebe. predložena je klasifikacija funkcionalnih razvojnih poremećaja koja ima 6 kategorija: 1. Navedene kategorije su samo jedan od elemenata koji nam govore o tome kakva i kolika pomoć je potrebna detetu. teškoće u učenju – opšte i selektivne po predmetima. Zato je. emocionalne promene i promene u ponašanju izazvane oštećenjme nervnog sistema i sl.. Oštećenja fizičkog zdravlja deteta (metabolički i fiziološki poremećaji kao što su: hipotiroideizam. a koje mogu biti posledica ometenosti ili nekih drugih nepovoljnih okolnosti. rehabilitacije. pa im je potrebna posebna podrška i pomoć tokom obrazovanja. teži oblici materijalnog. Dete sa smetnjama u razvoju je dete koje «ima teškoće u razvoju i nije u mogućnosti da postigne ili održi zadovoljavajući nivo zdravlja i razvoja ili čije zdravlje i razvoj mogu značajno da se pogoršaju bez dodatne podrške ili posebnih usluga u oblasti zdravstvene zaštite.decu bez roditeljskog staranja. pa će mu biti potrebna individualna pomoć i podrška. Nije dovoljno jasan i precizan..

Strategija za smanjenje siromaštva – Vlada Republike Srbije (2003.Stvara se osnova za društvo u kome svi ljudi žive zajedno u miru. inkluzija ne znači asimilovanje. ali i unapređivanje svih sistema obrazovanja kako bi se uključila sva deca. zašto inkluzija? Postoji mnoštvo razloga za inkluzivno obrazovanje. U inkluzivnom obrazovanju su sva deca različita. kao da označavaju iste procese. Integrativni pristup zahteva od deteta da se promeni i prilagodi školi. znanjima. kao i uklanjanje fizičkih ili društvenih prepreka u okruženju u kojem žive.) Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja predstavlja dobru osnovu za dalje uređivanje oblasti obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju.) . Nastavni plan i program je u centru nastavnog procesa. a ne dete sa svojim specifičnim mogućnostima. Na primer. dete sa oštećenjem sluha može nositi slušni aparat i od njega se očekuje da nauči da govori kako bi se uklopilo.Nacionalni plan akcije za decu .) .Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (2003.Razlike među ljudima su prirodne.) – Konvencija UN o pravima ometenih osoba (april 2006.Zajedničko školovanje dovodi do promena stavova prema različitosti. . umesto na njihove uočljive slabosti. Domaći dokumenti koji promovišu inkluziju su: . Osnovni razlozi nalaze se u oblasti ljudskih prava kao i prava na obrazovanje na kojima počivaju međunarodni dokumenti.kroz novu zakonodavnu politiku. blažim smetnjama u razvoju mogu biti uspešno uključena. Korisno je razjasniti njihova različita značenja. usredsređen na individualne potencijale koje deca donose u školu. INKLUZIJA je filozofija zasnovana na uverenju da svaki čovek ima jednaka prava i mogućnosti bez obzira na individualne razlike. tako i onih koji ih nemaju. samo deca sa određenim. kao i maksimalnu fleksibilnost u zadovoljavanju specifičnih obrazovnih i širih društvenih potreba sve dece. koje je i naša zemlja ratifikovala. Sav teret ometenosti je na detetu sa smetnjama u razvoju i njegovoj porodici.) – UN2 Konvencija o pravima deteta (UN 1989. kako bi se uklopilo u školsku sredinu.) . Inkluzija u prvom redu podrazumeva pružanje jednakih mogućnosti svima.) – Milenijumska deklaracija UN (2002. Zato je neophodno ometenost posmatrati kao problem društva i prihvatiti odgovornost da položaj i kvalitet života dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom zavisi od stepena prilagođenosti društva. koji ometenost tretira isključivo kao problem ili nedostatak individue. 2 3 Ujedinjene nacije Ministarstvo prosvete i sporta   . Od deteta sa smetnjama u razvoju očekuju se obrazovna postignuća propisana nastavnim planom i programom.) – Svetski forum o obrazovanju za sve i Okvir za delovanje. To je obrazovni sistem otvoren za svu decu.Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom (2006. glavno ograničenje integrativnog obrazovanja leži u činjenici da dok god školski sistem ostaje rigidan.Savet za prava deteta RS (2004.) .Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju INTEGRACIJA I INKLUZIJA Termini integracija i inkluzija često se koriste alternativno. kako bi odgovorili potrebama svih učenika – kako onih koji imaju smetnje u razvoju. kako bi kvalitetnim obrazovanjem bila obuhvaćena i deca koja su isključena zbog siromaštva. politike i prakse. kako bi moglo da prelazi iz razreda u razred. ili ista očekivanja od svih. Međutim.) – Standardna pravila UN o izjednačavanju mogućnosti za ometene osobe (1993. interesovanjima. Ali. U najboljem slučaju dete se premešta u specijalnu školu. Dete se posmatra kroz ometenost i dijagnozu. a škola i obrazovni sistem treba da se prilagode. jer u mnogim mestima u Srbiji. od nastavnika i ostale dece se ne očekuje da nauče jezik znakova ili druge oblike komunikacije. U inkluzivnom društvu je svaka osoba poštovana i prihvaćena kao ljudsko biće. Integracija ima svoju osnovu u medicinskom modelu ometenosti. Međutim. Ako dete ne uspe da se prilagodi postaje neuspešno i isključeno. kako bi se moglo uklopiti u prirodnu sredinu. specijalne škole ne postoje. kako bi mogla da se prilagodi školskom sistemu i društvu u celini. INTEGRACIJA dece sa smetnjama u razvoju u redovne škole podrazumeva premeštanje/ubacivanje dece u postojeći sistem obrazovanja. lečiti. jer već u članu 2. s posebnim naglaskom na njihovu mogućnost učestvovanja u svakodnevnom životu škole i lokalne zajednice. internati) ima za cilj njegovo menjanje. . iskustvom. rehabilitovati i menjati. (Dakar 2000. inače će morati da ponavlja ili će biti primorano da odustane. finansijski isplativije od održavanja kompleksnog sistema specijalnih škola. pola. nepoznavanja jezika. pri čemu je naglasak na školskom postignuću. dok se socijalni razlozi uglavnom odnose na sledeće činjenice : .) – Saopštenja iz Salamanke/Okvirni principi za delovanje (1994. redovnoj učionici. što sa sobom nosi neizbežne promene u oblasti školske kulture. bez obzira na individualne razlike i teškoće. novu obrazovnu i socijalnu politiku i prilagodjavanjem društvenih institucija kroz uklanjanje raznovrsnih barijera u okruženju od arhitektonskih do psihosocijalnih. što često podrazumeva i izmeštanje iz svoje prirodne sredine. socijalni model ne tretira ometenost samo kao problem individue.. već i kao problem društva. Tu su i ekonomski i socijalni razlozi. Integrativno obrazovanje često se shvata kao stepenica ka inkluzivnom obrazovanju. Nasuprot medicinskom modelu. garantuje dostupnost i jednake mogućnosti za obrazovanje sve dece. Ekonomski razlozi leže u činjenici da su škole u kojima se obrazuju sva deca.) Navedeni dokumenti promovišu uključivanje sve dece u sistem obrazovanja. bolnice.Strategija MPS za period 2005 – 2010 (maj 2005. bez prilagođavanja njihovim posebnim obrazovnim potrebama. a podrška koja mu se pruža u zaštićenim uslovima (domovi. nacionalne ili verske pripadnosti. Društvo se mora menjati i prilagođavati kako bi izašlo u susret specifičnim potrebama svakog pojedinca . kako bi ljudi u praksi koristili isti jezik i bolje se razumeli. koja se mora korigovati. ili ometenosti. Najvažniji od njih su: – Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima (1948. Inkluzija podrazumeva obavezne izmene i prilagođavanje redovnog sistema ali i društva. Neka deca sa smetnjama u razvoju ne mogu nikada biti dovoljno “pripremljena” ili “rehabilitovana” da bi bila prihvaćena u tradicionalnoj. doprinose bogatstvu svake zajednice i treba ih ispoljiti i u školama.

. . upornost i uverenost da čini pravu stvar dovesti do uspeha. olfaktorna i kinestetička percepcija). spora. Deca sa oštećenjem vida kao i sva druga deca imaju potrebu za slobodnim kretanjem (trčanjem) koju zbog prirode stanja teško ostvaruju. nedovoljno široki trotoari sa visokim bankinama. etničke pripadnosti ili pola. Teško stupaju u komunikaciju sa svojim vršnjacima. koji se s jedne strane odnosi na povećanje participacije i učenja. . Jedna od osnovnih karakteristika dece sa oštećenjem vida je usporen i nesiguran hod. ignorisanje ili socijalna distanciranost. školama i nastavnicima.sadržaj koji se ispisuje na tabli. ali je to ključ za obezbeđivanje inkluzivnog obrazovanja. izgovarati glasno. prilagođavanje nastavnog programa i često menjanje aktivnosti kako bi se prilagodili potrebama sve dece. pre nego što se pronađe uspešna. pojedinaca ili grupa zbog njihove ometenosti. u aktivnostima koje izvode sopstvenim tempom. kružni pokreti glavom. a zatim na prilagođavanju istih ili omogućavanju dizajnerskih rešenja koja između ostalih odgovaraju specifičnim zahtevima kao što su potrebe osoba sa invaliditetom. lupkanje prstima. U svim društvima postoji potreba za podizanjem svesti po pitanju činjenice da deca sa smetnjama u razvoju imaju ista prava i potrebe kao ostala deca. Fizičke barijere Barijere u okruženju mogu sprečiti ili ometati pristup zgradama i uslugama. Barijere pristupu su prisutne u fizičkom okruženju zbog ograničenih pogleda na pitanja invalidnosti. neka se služe govorom i jezikom kao primarnim sredstvom učenja. neprilagođenost uslova za stanovanje. onde. Tu su i netolerancija. . što se najbolje može postići korišćenjem inkluzivnih principa dizajna. a sa druge. koji se manifestuju kao klaćenje. Deca sa ošteĆenjem viDa Smetnje u razvoju vida ispoljavaju se kao umanjena ili potpuno odsutna čulna osetljivost na svetlosne nadražaje. tako da često nije lako pronaći najbolje metode. neadaptirane prostorije za rad. KARAKTERISTIKE DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU I PREPORUKE ZA RAD SA NJIMA Deca sa smetnjama u razvoju uče na različite načine.).davati konkretne. itd. zbog potrebe za intenzivnijom koncentracijom na draži iz neposredne okoline.osigurati bezbedan prostor (mikro i makro). deca će biti uspešna. pa čak i među samom decom sa smetnjama. često razvijaju nisko samopoštovanje. 3. Neophodno je angažovanje ostalih čula u cilju kompenzacije odsustva čula vida (taktilna. koji se bazira na uvažavanju potreba koje su zajedničke svima. na identifikovanje i smanjenje ili eliminisanje prepreka za participaciju i učenje.). kulturne. nedostatak zvučnih semafora i taktilnih staza na našim ulucama. kako bi dete sa oštećenjem vida moglo da prati. koja značajno ometa vizuelnu komunikaciju. tamo. 1. uz informisanje i edukaciju o njihovim pravima. nepostojanje rampi i kosih staza za nesmetano kretanje osoba u kolicima. obrazovne…) bi morale da budu pristupačne svima. s toga je dete sa oštećenjem vida vrlo teško zainteresovati. Zato su prisutni stereotipni pokreti – blindizmi.dete obavestiti o svim promenama u organizaciji prostora (drugačiji raspored klupa.dozvoliti detetu snimanje diktafonom. Kako većinu informacija o spoljašnjem svetu primamo preko čula vida. otvaranje i zatvaranje vrata. Za dete sa oštećenjem vida neophodno je: . izazvati osećaj niže vrednosti. 2.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju PREPREKE INKLUZIVNOM OBRAZOVANJU Inkluzivno obrazovanje možemo posmatrati kao dvosmerni proces.. kada se potrebe dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom ne uzimaju u obzir. samo su deo fizičkih prepreka koje je potrebno ukloniti ili prilagoditi da to više ne budu. deca sa smetnjama u razvoju i njihovi roditelji..obezbediti uslove da dete sa oštećenjem vida uvek dobro čuje. socijalne depriviranosti. Sve zgrade u kojima su smeštene institucije (zdravstvene. Nekada će samo motivisanost učitelja. Najbolji način da se promene prisutni negativni stavovi je da se poveća kontakt sa decom sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom. Negativni stavovi prema deci sa smetnjama u razvoju su najveća prepreka pristupu dece redovnom obrazovanju i koristima od njega. Ponekad se mora isprobati više metoda. Prevazilaženje psihosocijalnih. Nekoj deci su za učenje bitni dodir i pokret.reći: ispred tebe. novi komadi nameštaja i sl. Ova vrsta barijera ima koren u netoleranciji na različitosti i zloupotrebi moći da bi se stvorile i održavale nejednakosti. Neka deca su vešta u otkrivanju veza i odnosa među predmetima i događajima. 10 11 . precizne i jasne instrukcije (umesto: ovde. druga se najbolje osećaju kada se povezuju sa vršnjacima i sarađuju. članovima zajednice. na širokoj osnovi. zbunjenost ili čak uzrokovati povrede. . sa leve strane i sl. Uobičajeno prisutna zabluda je da su deca sa smetnjama u razvoju uvek bolesna. kao i stvaranje prilika za alternativna iskustva u učenju. pored. stavljanje ruku u oči. druga se više oslanjaju na vizuelizaciju. Najlakši način da se deci osigura uspešnost je kombinovanje različitih strategija. što može voditi direktno u isključenost iz obrazovanja i društvenog života. oblika i sredstava. Bez obzira na to koji način preovladava u njihovom pristupu učenju. Glava je često pognuta. institucionalnih i fizičkih barijera predstavlja izuzetan izazov. potrebama i mogućnostima. metoda. Zbog svega toga. dosadna i da se drugoj deci ne dopada da se druže i uče zajedno sa njima. Nemogućnost korišćenja sredstava javnog prevoza. .razvijati taktilnu percepciju. Neka deca najbolje uče sama. Psihosocijalne barijere Za osobe sa invaliditetom se ponekad vezuju negativni stavovi i predrasude koji nastaju kao posledica nedostatka informacija i neznanja. državnim službenicima. Na njih nalazimo na svim nivoima: među roditeljima. . Potrebno im je nešto više vremena da dobro procene situaciju da bi mogli da reaguju na nju. pa nam često deluju umorno i nezainteresovano. Prepreke ili barijere koje otežavaju ili onemogućavaju inkluzivni proces i uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u obrazovne institucije. institucionalne barijere Institucionalne barijere govore o načinu na koji društvene institucije doprinose izolovanosti ili isključenosti iz različitih oblika društvenog života. kada im se stvore takvi uslovi koji odgovaraju načinu učenja kome su najviše sklona. vidiš. a neka deca su posebno sklona posmatranju. sluh i govor. kao posledica nesigurnosti koja potiče od straha od nepoznatog prostora. možemo svrstati u 3 grupe. skrivaju se i klone društvene interakcije. neprilagođen pristup informacijama.slobodno koristiti reči kao što su: pogledaj. ili kada se usvoje netačne pretpostavke o njihovim zahtevima. auditivna.

podsticati samostalno opisivanje. . video zapisa za demonstriranje pojava). jer ne klize iz ruku).omogućiti detetu da piše velikim štampanim slovima. lingvističkim i kognitivnim procesuiranjem kod ove dece treba obratiti pažnju na: . potrebna im je pomoć drugih osoba. Zbog nemogućnosti izvođenja pojedinih pokreta.zadatke raščlaniti na male korake.osigurati pratnju druge osobe ako je to neophodno za kretanje. Ova deca mogu biti vrlo uspešna u savladavanju programa. rad na času i zadaci se moraju zasnivati na očuvanim sposobnostima dece u okviru sadržaja pojedinih predmeta. koja ozbiljno ometa razvoj i upotrebu govora i jezika.omogućiti detetu dovoljno vremena da izrazi svoje misli. .koristiti pokrete kao nosioce radnje za sve što se teže izražava govorom. jer nisu u stanju da u potpunosti proprate dešavanja u neposrednoj okolini. od potpunog odsustva govora. Deca sa telesnim smetnjama Smetnje u telesnom razvoju su najčešće povezane sa teškim i trajnim oštećenjima motornog i koštano zglobnog sistema.prostor bez barijera (raspored nameštaja u učionici treba da bude takav da omogućava nesmetano kretanje kolica). vreme. Deca sa oštećenjem sluha zbog nemogućnosti primanja auditivnih draži. jer često ne razumeju situaciju u kojoj se nalaze. a za pisanje koristiti crni flomaster. Nepravilan izgovor glasova ili nepravilan govor privlači negativnu pažnju kod slušaoca. .nepoznate reči potrebno je dodatno pojasniti. tako da otežano ostvaruju vršnjačku komunikaciju. Samo neke od nastavnih sadržaja ova deca će usvajati sa većim odstupanjem. jačine. deluju nezainteresovano i odsutno. . .na sposobnost razlikovanja bitnih i nebitnih činjenica i ideja. pomoć druge osobe. . pronalaze svoje načine komunikacije. posebno apstraktne pojmove. .korišćenje svezaka većeg formata (A4) sa tvrdim koricama. . Prilagođavanja deci sa telesnim smetnjama. . zbog prirode oštećenja (strani jezik – izgovor. zaostajanju u usvajanju pisanog i govornog jezika.praviti pauze tokom govora i jasno formulisati pitanja. . bez obzira na stepen razvijenosti govora. . prideva i priloga.govor mora biti izražajan.želju deteta za komunikacijom. ili hroničnim oboljenjima koja teško narušavaju zdravstveno stanje deteta. 1 1 . mišićnim i neuromišićnim oboljenjima.proveravati da li vas je dete dobro razumelo. . . . u skladu sa svojim intelektualnim potencijalima.pravilnu upotrebu imenica. . strpljenju i kreativnosti. ili stvarne predmete o kojima se govori. što je najčešće gest. Posledice oštećenja sluha ogledaju se u teškoćama u učenju govora. . . prostor. glagola. količinu. . kako bi bile u upotrebi duže vreme. Za njih je i sedenje vrlo zamorno.fiksiranje papira za pisanje ili sveske za podlogu ili radni sto. . nemogućnost praćenja instrukcija. . i kao posledica svega toga obrazovno zaostajanje.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju . . jasan. Deca sa ošteĆenjem sluha Smetnje u razvoju (auditivnih) slušnih sposobnosti ispoljavaju se kao umanjena ili potpuno odsutna slušna osetljivost. utiče na međusobnu komunikaciju. .grafički prikaz/crtež olakšava razumevanje.koristiti makete. Zbog problema s auditivnom percepcijom.direktno obraćanje.obezbediti što više auditivnih i vizuelnih sredstava (koristiti što više slika. do sasvim dobro razvijenog.dozvoliti detetu nešto duže korišćenje nastavnih materijala. . . . muzička kultura – pevanje).korišćenje izraza za veličinu. Da bi dete moglo da učestvuje u nastavnom procesu. bez povišenog tona. . tolerišući agramatičnost. Tu su i problemi u pismenom izražavanju. modele. pojava i osoba iz okoline. nepravilno sročene.strpljenje u komunikaciji (dati detetu dovoljno vremena za odgovor na pitanje). kao i duže trajanje pojedinih aktivnosti. Jezičke teškoće podrazumevaju uglavnom teškoće u izražavanju koje karakteriše siromašan rečnik. oštećenjima centralnog i perifernog nervnog sistema. koja svaki učitelj moze da izvede. Zbog svega toga. otežano razumevanje pisanog teksta. telesnim deformitetima.govor mora da bude razgovetan.govor učitelja treba da bude prilagođene brzine. kratke rečenice. predmeta. Da bi skrenuli pažnju na sebe.obezbediti dosta vremena za izvođenje grafičkih aktivnosti. ritma i intonacije. ponavljanje fraza i sl. zamenu ili dodavanje glasova i uslovljavaju nazalni govor. nerazumljiv govor ili mucanje. deca. .uključiti dete u sve aktivnosti odeljenja. . teškoće u komunikaciji. Iz tih razloga je i njihova pažnja labilna i kratkotrajna.prilagođavanje pribora za pisanje specifičnim mogućnostima deteta (trouglastim olovkama se lakše piše. agramatičan govor. postupnosti.obezbediti detetu prilagođen materijal za pojedine nastavne jedinice.kod slabovide dece obezbediti sveske sa naglašenim linijama i kvadratićima na mat papiru. potrebno im je mnogo snage i energije za usmeravanje pojedinih pokreta tela. preciznih i dovoljno jasnih instrukcija.ključne pojmove treba ponoviti na kraju časa. Međutim. oskudniji rečnik. Deca sa telesnim smetnjama se vrlo brzo zamaraju.omogućiti korišćenje specifičnih pomagala. uz neophodno razumevanje problema i primenu specifičnih postupaka tokom nastave. . zamenica. razgovor sa samim sobom.omogućiti detetu sedenje u prvoj klupi ili na centralnom mestu u krugu kako bi moglo da vidi pokrete usana svojih vršnjaka i učitelja. važno je: . njihovo ponašanje često biva agresivno. aktivnosti. uzrokuje teškoće i na socijalnom i na emocionalnom planu. .davanje kratkih. Naglasak je na očiglednosti. modela. treba iskopirati i zalepiti u detetovu svesku.tekst predviđen za tablu. Govor može biti razvijen na različitim nivoima. zasnovan na poznatim rečima kao nosiocima razumevanja. Deca sa teškoĆama u Govoru i jeziku Govorne i glasovne teškoće uključuju teškoće u izgovoru glasova.uvek imati na umu da su dodir i sluh jako važni. odnose se na: . Stalno treba proveravati da li ste se međusobno dobro čuli i razumeli. . kao i socijalnu komunikaciju deteta. . probleme sa imenovanjem predmeta.

.pri izvođenju složenijeg praktičnog rada podsticati rad u paru ili maloj grupi čime se osigurava uspešnost i podstiče interakcija sa vršnjacima.dete treba da sedi na mestu sa kojeg će mu najmanje biti dostupni ometači pažnje kao što su prozor. sheme. . sredstva kojima rade i njihovu funkciju. 1 1 . omogućiti detetu da to radi po delovima. mesečnu).). slike.crtež može koristiti za naglašavanje bitnog u sadržaju bilo kog predmeta. . ili predočiti sled događaja. . izgovorite pohvalu pred svima ili nasamo. Teškoće kod ove dece dolaze do izražaja u kognitivnom području (kao teškoće u procesu učenja) i u području adaptivnog ponašanja (kao teškoće u primeni naučenih sadržaja. brzinom i izražajnošću čitanja.ne propustite da pohvalite dete za uspešno praćenje instrukcija (klimnite glavom. uz obaveznu proveru ispravnosti prepisanog sadržaja. .ako su prisutne i teškoće u vizuelnoj percepciji. . usmerene na ono što je bitno. redova teksta i/ili po potrebi označiti prostor za pisanje).podeliti zadatak na više faza.ako je tekst duži. .zadavati manje zadataka odjednom. emocionalnom i socijalnom planu. . vrata ili izvor buke. Preporuke za rad: .sistematski proveravati da li je dete razumelo sadržaje.koristiti elemente neposredne stvarnosti (modele.. . . .prilikom praktičnog rada obavezno proveriti da li deca poznaju materijale. napišite pohvalu).obezbediti dovoljno vremena za vežbanje i ponavljanje.. . kao i povezivanjem pročitanog sa sopstvenim iskustvom.koristiti vidne. tabelarno.dozvoliti korišćenje kalkulatora pri računanju.dati dodatno objašnjenje. . .Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju Deca sa teškoĆama u čitanju i Pisanju Deci sa teškoćama u čitanju i pisanju potrebno je nešto više vremena za usvajanje početnog čitanja i pisanja. gest). motorni nemir i impulsivnost. . pojmove i definicije. sniženih sposobnosti zaključivanja i uopštavanja.dati prednost usmenim oblicima u poučavanju i proveravanju znanja. . tok i cilj izvođenja radnje.koristiti konkretne primere.crtežom potkrepiti ono što je u sadržaju najvažnije. Teškoće u učenju posledica su sporijeg pamćenja. komunikaciji i socijalnim veštinama). . Deca sa smetnjama u socijalno-emocionalnom razvoju Smetnje u socijalno-emocionalnom razvoju najčešće se manifestuju kao: hiperaktivnost. ako je potrebno.obezbediti postupnost u radu.za vežbanje i ponavljanje koristiti individualizovane nastavne listiće ili razne vrste didaktičkih igara.ne isključujte ga iz aktivnosti.praćenje radnje (sled događaja) poželjno je potkrepiti sledom slika koje olakšavaju i omogućavaju razumevanje toka i pamćenje sadržaja teksta. . uz koji se mogu javiti specifične teškoće u učenju. slušne. .detetu davati jednostavne zadatke uz jasna obrazloženja. visina glasa. poremećaji iz autističnog spektra.tempom. . . .uposliti dete odmerenim zadacima. . nedeljnu.kreirajte situacije u kojima će dete moći da pomogne drugima. . Deca sa PoremeĆajima u Ponašanju Ovoj deci najviše teškoća u školskom radu pričinjava poremećaj pažnje koji je često praćen nemirom i hiperaktivnošću. donesi kredu.ohrabrivati dete na spontano izražavanje i podsticati samostalnost u radu. . teškoće snalaženja u novim situacijama. pomilujte.ustanoviti jasna pravila ponašanja u odeljenju. . .organizacija prostora treba da bude konstantna. . shematski). eksperimente povezane sa životnom sredinom.postaviti jasne granice i dosledno ih se pridržavati. u oblasti brige o sebi. asocijalnost. . .rad po diktatu treba prilagoditi sposobnostima deteta . Zato je neophodno: . Kada nauče da čitaju. prikaze. nasmešite se.omogućite ciljano kretanje (operi sunđer. . slabije govorne razvijenosti. . . govornom.izbegavati angažovanje deteta u aktivnostima kao što su: čitanje na glas ili pisanje na tabli pred celim odeljenjem (osim ako dete izrazi želju). prečišćeni način pojasnila struktura nekog složenog pojma ili pojmovnih odnosa (slikovno.podsticati decu da slobodno postavljaju pitanja kada im nešto nije dovoljno jasno. jačina.sadržaje približiti detetu na očigledan i jednostavan način. na motoričkom. . neophodno je prilagoditi štampani tekst za prepisivanje (povećati razmak između reči. Preporuke za rad sa ovom grupom dece: . mimika.teorijske sadržaje pripremiti na način da se oni sažmu i svedu na najbitnije.nastavne sadržaje povezivati sa svakodnevnim životom i iskustvom deteta. . . imaju problema sa razumevanjem smisla pročitanog. slike i crteže bez detalja. a neophodno ga je prepisati.pismeno rešavanje zadataka ne treba vremenski ograničavati.). . . .uvek pohvaliti trud uložen u izradu zadataka.pri prepisivanju dozirati dužinu teksta s obzirom na mogućnosti deteta.uputstva i instrukcije govorite jasno.. .ne insistirati na "hvatanju beleški". .za pisanje samostalnih pismenih zadataka potrebno je dati smernice (plan) u vidu slika ili pitanja.koristiti kratke rečenice.potrebno je kontinuirano usmeravanje detetove pažnje.uvek je dobro izlaganje propratiti adekvatnim paralingvističkim znacima (boja. Deca sa teškoĆama u intelektualnom Funkcionisanju Smetnje u mentalnom razvoju povezujemo sa usporenim ili neujednačenim razvojem intelektualnih sposobnosti. . dodirnite po ramenu. taktilne stimuluse kod obrade novih sadržaja. labilne i fluktuirajuće pažnje.uvažavati detetove mogućnosti čitanja. smirenim glasom.izlaganje treba uskladiti sa pojmovnim fondom i mogućnostima razumevanja.crtež može da posluži i kako bi se na jednostavan. . .planirati dovoljno vremena za usvajanje pojedinih tema. .postavljajte i pomoćna pitanja koja detetu pomažu da pronađe pravi odgovor..izlaganje učenika može se podsticati i razvijati uz pomoć vizuene podrške ili plana u obliku pitanja. rečenica. a karakteriše ih kratkotrajna i nestabilna pažnja. . . .postaviti jasnu strukturu (dnevnu. .

. Za ovu decu je sve podjednako važno. Uključivanje u predškolske ustanove treba da bude dostupno svoj deci sa autizmom u zavisnosti od stručne procene u specijalizovane grupe za autizam ili u redovne grupe. stalno "klizi" iz radnje u radnju) i motorna (nemir koji se ogleda u nemogućnosti da se uzdrži od reagovanja na draži koje izazivaju motorne reakcije). Hiperaktivnost može biti senzorna (dete reaguje na svaki podražaj i prestaje da radi ono što je započelo. Važan preduslov za uspešnu integraciju osoba sa autizmom u društvo je da im se u ranom uzrastu ponude sve mogućnosti da unaprede svoje socijalne. a koji se mogu modifikovati u zavisnosti od detetovih potreba i sposobnosti. Učitelj mora da poseduje razna znanja. čime se može značajno uticati i na motivaciju za učenje i saradnju. mora da poštuje svako dete sa svim njegovim sposobnostima i mogućnostima.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju Deca sa hiPeraktivnim Ponašanjem Decu sa hiperaktivnim ponašanjem karakteriše stalni nemir. bučna. U svet se uključuju samo kada im je nešto potrebno i taj momenat treba iskoristiti. . jer insistiranje na oblastima koja su teže savladiva stvara frustracije i izaziva nepoželjna ponašanja. Deca sa autizmom najbolje napreduju u okruženju koje je dobro strukturirano. Kako zaboravljaju verbalne sadržaje. . .zadaci podeljeni na kratke i jednostavne korake. Prihvatite svako dete kao jedno.osećaj sigurnosti i poverenja u učitelja. U dugoročnom planiranju obrazovnih programa treba se koncentrisati na one oblasti u kojima će. koje nudi odgovarajuće individualizovane programe i sa jasno definisanim ciljevima. .davanje kratkih i jasnih uputstava za rad. jer smo tada primećeni i možemo započeti komunikaciju sa detetom. saznajne i govorne sposobnosti. a najviše od svega. . Većinom su usmereni na svoje potrebe. Rad sa decom je vrlo izazovan i uzbudljiv. Deca sa autizmom To su deca koja imaju poteškoća u uspostavljanju komunikacije (verbalne i neverbalne) i socijalnih odnosa. od presudne je važnosti za osobe sa autizmom. na osnovu kompleksne procene. jer nas ne razumeju i ne prepoznaju naše izraze lica.aktivno i direktivno iniciranje komunikacije. te je i pamćenje bledo i siromašno. ali pre svega odgovoran posao. Kod dece sa autizmom je prisutan motorni nemir koji se često ispoljava u vidu stereotipnih pokreta (lepršanje.ustaljena šema dnevnih aktivnosti (vremenska i programska predvidljivost). dete sa autizmom biti uspešno.po potrebi stvaranje mirnog prostora za rad. . pa učitelji za takvu decu obično kažu da su nemirna. knjige. Na naše zahteve i pokušaje uspostavljanja komunikacije ne reaguju. talente i sposobnosti.blagovremeno smenjivanje različitih aktivnosti. trčanje u krug.dopunjavanje verbalnih instrukcija vizuelnim i pisanim uputstvima. . tako zaboravljaju i svoje stvari (jakne.. ne postoji pristup ili sistem obrazovanja koji bi bio univerzalno efikasan i dobar. nepažljiva i u stalnom pokretu. tašne.. Svakako da su predškolske ustanove mesta u kojima sprovođenjem specijalizovanih individualnih programa treba da započne obrazovanje dece sa autizmom. pažnja je kratkotrajna i labilna. Zbog heterogenosti dece sa autizmom. ali i na bolje odnose sa drugima.). Zbog obilja utisaka iz spoljašnje sredine dete se brzo zamara. Deci sa autizmom odgovara: . jedinstveno i vredno biće i stavite mu to jasno do znanja. a u cilju boljeg prihvatanja od strane društva. Adekvatno obrazovanje i razvijanje veština u socijalnoj komunikaciji. Uz motorni nemir.jednostavne verbalne i vizuelne informacije. pa kažemo da je selektivna pažnja veoma slaba.upoznavanje sa dnevnim rasporedom i zaduženjima. Deci sa hiperaktivnošću odgovara: . 1 1 . ponavljanje istih reči). Karakteriše ih kratkotrajna i labilna pažnja. Kod sve dece treba razvijati pozitivnu sliku o sebi.

kada nam ponestaje snage. analize i procene. Roditeljima tako ostaje vrlo mali krug ljudi sa kojima su u kontaktu. ali i svakog njenog člana. mogu kod roditelja dovesti do ponovnog proživljavanja nekih faza. potpuno povlačenje i prekid komunikacije. koje su porodične vrednosti. A među njima smo i mi. stavljajući sebe u superiornu poziciju. Sledeća faza u razvoju partnerskog odnosa usmerena je na jedinstveno delovanje porodice i škole. dodatno traumatizuje i dete i roditelja. «boljih» lekara. u odnosima sa odraslima i vršnjacima. osećaj krivice i bespomoćnosti. Na taj način se smanjuje mogućnost razvoja problema u učenju i ponašanju. koja poništava postojeće modele i obrasce ponašanja porodice kao celine. valja imati svest o tome šta se sve dešava u porodici sa pojavom sumnje da dete ima smetnje u razvoju. Kada radimo sa porodicama dece koja imaju smetnje u razvoju. obostrana saglasnost oko ciljeva koji se žele postići. koje mu u velikoj meri mogu olakšati rad. Redovna razmena informacija o detetu doprinosi pronalaženju odgovarajućih načina ophođenja. u društvu. S tim u vezi. obrazujemo. pa ih nesvesno izbegavaju. Roditelji dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju često su preterano zabrinuti za svakodnevni napredak svoje dece. pre nego što postane vidljiv i očigledan. ali ovoga puta. Kako bi se saradnja roditelja i učitelja odvijala na obostrano zadovoljstvo. čak i u teškim situacijama. Njihova krajnja pozicija nikad nije sigurna.. To je faza u kojoj učitelj edukuje roditelja o tome šta sve roditelj može da uradi kod kuće.. jer roditelji imaju presudnu ulogu u svim aspektima brige o detetu. Neosuđujuće ponašanje. Za to vreme izostaje sociointerakcija sa drugom decom. koje mi kao stručnjaci ne odobravamo. što olakšava saradnju. Roditelj mora da prođe kroz sve faze suočavanja sa bolešću ili ometenošću. skratiti proces upoznavanja sa detetom i uštedeti dragoceno vreme. psihologe. Direktna pitanja o osetljivim i ličnim temama mogu izazvati neprijatnost. potrebno je da ostvare odnos poverenja sa učiteljem. a tuga i bol postaju sve veći. Prolazeći kroz sve ove faze roditelj se iscrpljuje. potrebno je uvek imati na umu sve ono što su prošli. pre nego što su stigli do nas. koja su očekivanja roditelja vezana za obrazovanje. donosimo odluke. biva sve umorniji. zajedničko vrednovanje postignutih rezultata. Ponekad smo skloni da otpisujemo ili zanemarujemo znanja. ili da je obolelo od teške hronične ili neizlečive bolesti.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju SARADNJA SA RODITELJIMA Svi mi koji se profesionalno bavimo decom . koji postupci će pomoći detetu u osamostaljivanju i sl. Proces uspostavljanja odnosa je uzajaman. usamljeniji.. roditelji sva svoja znanja. defektologe) i roditelje jesu međusobno upoznavanje i uspostavljanje poverenja što je moguće brže.bilo da ih vaspitavamo. Saznanje da dete ima ozbiljnije smetnje u razvoju. povlačenje. Mi postavljamo pitanja. Učitelj će. mogućnostima. da budu sigurni da neće biti izloženi njegovoj proceni ili podsmehu. uz osjećaj nepravde. On poseduje niz veoma korisnih informacija za učitelja. koje aktivnosti mu dobro idu. ali i veštine prenošenja vlastitih ideja i osećaja drugima. da bi lakše razumeli njihova ponekad nepredvidiva ponašanja kao što su: otpori. Neprihvatanje dijagnoze i stanja deteta. stid. Ljudima iz okoline obično nedostaje iskustvo o tome kako se ponašati u blizini deteta sa smetnjama u razvoju i njegovih roditelja. veštine i iskustva roditelja. Kako dete raste. koja imaju neku od hroničnih bolesti ili su na bilo koji način marginalizovana i diskriminisana. lečimo. odnosi i komunikacija među članovima porodice. izaziva kod roditelja čitav niz neprijatnih emocija kao što su ogromna bol i tuga. stalna razmena informacija. dakle pozitivno i otvoreno razmišljanje o porodici. kod drugih.vrlo često zaboravljamo su su roditelji ti koji nam zapravo daju pravo da se na bilo koji način bavimo njihovom decom. a teškoće se lakše prevazilaze zajedničkom akcijom i poverenjem. već će ga aktivno podsticati da iznese što više informacija o razvoju i ponašanju svog deteta kod kuće. vrednosni sistem. bitno je znati. bavimo se reahabilitacijom i tretmanom . roditelji pribegavaju alternativnim oblicima i traže pomoć od vidovnjaka. Bolest ili ometenost predstavljaju ozbiljnu krizu u funkcionisanju porodice. čemu se raduje. ne samo dati roditelju priliku da govori. ohrabruje roditelje da procene svoje lične odluke i eventualno ih promene. ne retko. Na osnovu ponašanja deteta u školi.. travara. kada treba predstaviti sebe. šta ga motiviše. a uz pomoć informacija koje su dobili od roditelja. Oni moraju znati da će im biti ukazana pažnja. da li i na koji način i koliko dugo treba vežbati neku veštinu. u različito doba dana. otvoreni napadi. ali i iskrena komunikacija i međusobna podrška. proizvodi sumnju u kompetentnost lekara i medicinskog osoblja. Naglasak je zato na odnosu stručnjak – roditelj. Sa ciljem prilagođavanja novonastaloj situaciji menjaju se ambicije. Pre nego što roditelji mogu da se oslobode i iznesu ono što im je važno. bez obzira na kvalitet osobina njenih članova. Roditelj edukuje učitelja – u oblasti poznavanja deteta. No. opisati svoju ulogu i raditi na postizanju saglasnosti o zajedničkom radu. kada je samo. Prirodna posledica ovakvog odnosa je osećanje neefikasnosti i neuspeha i kod roditelja i kod stručnjaka i izbegavanje ovakvih situacija u budućnosti. Takođe. jer mora imati osećaj da je sve pokušao kako bi pomogao svom detetu. kao eksperti.. taj proces traganja za lekom je mukotrpan i dugotrajan i ne retko. raste i osećaj nepoverenja u institucije i stručnjake. Menjaju se porodične uloge. što je još izraženije ako nema podršku i vođenje stručnjaka. bez osećanja bilo koje vrste pritiska. Lek postaje centar interesovanja. a sigurnost je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Oni moraju znati da napredak dece teče vrlo malim koracima. senzomotorna i govorno jezička stimulacija. poštovanje. Zadatak učitelja je i da osigura prijatnu i sigurnu atmosferu u kojoj će se roditelji dobro osećati. Roditelji treba da znaju šta je njihovo dete naučilo dobro. Partnerski odnos se razvija dobrom saradnjom koju karakteriše uzajamno poštovanje. zajedničke aktivnosti usmerene ka cilju. nezainteresovanost. roditelj je ekspert. životna filozofija. Da bismo lakše i brže ostvarili partnerski odnos s roditeljima dece sa smetnjama u razvoju. prelazak iz četvrtog u peti razred. Dete se polako izoluje. preuzimamo kompletnu odgovornost za obrazovanje i razvoj deteta. partnerski odnos sa roditeljima. dok u roditeljima raste osećaj nesigurnosti. iscelitelja. kritikovanje. jer nam sopstveno iskustvo govori da su roditelji često pristrasni i bez mogućnosti da objektivno sagledaju dete sa svim njegovim vrlinama i manama. a osnovni zadaci za učitelje (pedagoge. što je potpuno prirodno. znanju i iskustvu. upis u srednju školu i sl. strah. šta voli da radi. i šta još treba da nauči kako bi bolje napredovalo i kako mu u tome mogu pomoći. Nakon početnog šoka i faze negiranja. diktiramo postupke i na taj način pretvaramo roditelje u pasivne primaoce naših odluka. belih magova. da neki događaji kao što su početak školovanja. od roditelja možemo mnogo saznati o detetu: kako se dete ponaša u određenim situacijama. kao i razumevanje njihovih poruka. i da će im biti pružena podrška i pomoć. naš cilj je dobrobit deteta. čime gubimo njihovo poverenje i zatvaramo vrata saradnji. Dobro vođenim razgovorom. zato ih na samom početku razvoja odnosa treba izbegavati. sposobnosti i snage usmeravaju na traganje za lekom. dobro je podsetiti na značaj prvog susreta sa roditeljima. šta ga razdražuje. 1 1 . podučavanja i komunikacije sa detetom koja je najprimerenija njegovim potrebama. finansijska konstrukcija. Najsigurniji način da se ovo postigne jeste dobar. čak i kroz one. Kako ni ponovljene analize ne donose očekivane ishode.. Za dobru komunikaciju neophodne su nam veštine slušanja i posmatranja drugih. što uslovljava ponovna ispitivanja. kompleksne porodične vrednosti. S toga. kako bi napredovanje deteta bilo uspešnije. učitelji će steći celovitu sliku o detetu i tako biti u mogućnosti da optimalno usklade svoje postupke u nastavi sa specifičnim sposobnostima i potrebama deteta. nepoverenje.

Mogu da daju ocene domaćim zadacima učenika i tako daju doprinos učenju svoje dece. Ona treba da pomogne da se usklade porodične i školske vrednosti. Deca napreduju kada su njihovi roditelji i drugi članovi porodice zainteresovani za njihovo obrazovanje i uključeni u rad škole. ili osobe koje se brinu o deci.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju Saradnja između roditelja i učitelja treba da bude kontinuirana. . Učitelji i roditelji.uključiti roditelje u odlučivanje o njihovom detetu i o celokupnom školskom programu. . Što je komunikacija bolja. baratanja brojevima. . Važno je redovno izveštavati roditelje o napretku dece u učenju. ili organizovanjem posebnih aktivnosti poput festivala ili školskih manifestacija. da se izbegnu međusobno nerazumevanje. Najuspešniji radovi sve dece izloženi su. učenicima i roditeljima da uoče dečija postignuća u svim oblastima. oblici saraDnje PoroDice i škole Kada želimo da informišemo roditelje o napredovanju njihove dece možemo ih posećivati kod kuće. članovi zajednice i zvaničnici pozvani u školu. • Roditelji se mogu uključiti u školske sastanke kako bi se informisali o školskom programu i tom prilikom mogu izabrati aktivnost u koju žele da se uključe. kao oni koji imaju najviše uticaja u životima njihove dece. povećavamo mogućnosti za učenje u našim učionicama i stvaramo podršku za napredovanje sve dece. zajedno sa novim nastavnim materijalima. . postupan i lagan prelaz iz porodične u novu sredinu. po deci im slati poruke o napredovanju i ponašanju. veća je verovatnoća da će između te dve strane vladati sklad i da će i porodice i učitelji postići visok stepen razumevanja i uspeha u dostizanju zajedničkih ciljeva.uvažiti činjenicu da samopoštovanje roditelja ima uticaja na razvoj dece i jačati ga. važno je stvoriti takvu atmosferu da se roditelji osećaju dobrodošlima u školi. nesporazumi i nepoverenje. • Roditelji mogu pomoći u proceni postignuća dece. 0 1 . bake. • Mogu donirati potrebne materijale školi ili pomoći u pronalaženju finansijske ili druge pomoći školi. Postoje razni načini na koje roditelji.stvoriti okruženje u kome će roditelji biti cenjeni. U cilju kreiranja partnerskog odnosa važno je: . • Roditelji mogu biti gosti na času i pričati o zanimanju kojim se bave ili demonstrirati pravljenje tradicionalnih rukotvorina. kao što je čitanje ili pripremanje materijala za učenje. To znači koristiti metode procene koje će pomoći učiteljima. Od samog početka saradnje sa roditeljima.podsticati razmenu informacija i ideja između članova porodice i učitelja. • Mogu učestvovati u nastojanjima da škole ostanu sigurne i čiste. već i u životnim i socijalnim veštinama.osigurati deci koja tek polaze u školu. svestrana i korisna. Ne treba zaboraviti da je za uspostavljanje partnerskog odnosa izmedju roditelja i učitelja potrebno vreme. kako bi se detetu olakšao proces obrazovanja i socijalizacije. U idealnom slučaju komunikacija između učitelja i roditelja biće stalna i otvorena. a deca demonstriraju ono što su naučila. igraju ključnu ulogu u njihovim životima. ne samo u pogledu pismenosti. . deke ili staratelji mogu biti uključeni u obrazovanje dece: • Roditelji ili drugi članovi porodice mogu volontirati pomažući učiteljima u aktivnostima u učionici. Tog dana su roditelji. • Mogu pomoći u organizovanju dana “otvorene škole”. u vannastavnim aktivnostima kao što su sportska takmičenja ili izleti. ili ih zvati na sastanke u školi. Kada uključimo porodice u rad škole.omogućiti članovima porodice da prisustvuju radu sa decom i dobrovoljno učestvuju u njemu.

Izučavanje Brajevog pisma (za decu sa oštećenjem vida) ili gestovnog govora (za decu sa oštećenjem sluha) u okviru ovih nastavnih planova i programa je u funkciji omogućavanja komunikacije dece sa spoljašnjom sredinom. koji ne postoji. korišćenjem posebnih didaktičkih sredstava. nastavni planovi i programi postaju samo okvir za planiranje usmereno na ishode. Ove razlike proizilaze iz različitosti dece u pogledu njihovog fizičkog razvoja. umenja i navike učenici treba da steknu u svakom pojedinom razredu. . produbiti.posebni nastavni planovi i programi za: decu sa lakom mentalnom ometenišću. Primena principa individualizacija podrazumeva spremnost učitelja da: prilagođava ono što predaje i način na koji predaje. u našoj zemlji realizuju se: -"redovni" nastavni planovi i programi (za decu bez smetnji i teškoća u razvoju u redovnim osnovnim školama). prilagoditi mogućnostima konkretnog učenika. U sebi sadrži i predmete poput . a od koga je važno polaziti u koncipiranju nastave je poštovanje individualnih razlika među učenicima u pogledu načina učenja i brzine napredovanja. . kojima se propisuje šta će se u planom predviđenim predmetima izučavati. Prilagođavanja nastavnog plana i programa za decu sa smetnjama u razvoju. bolja komunikacija u lokalnoj zajednici i veća samostalnost dece u svakodnevnim životnim aktivnostima.postupkom prilagođavanja sadržaja. modifikovati.orjentacije u kretanju. ali ne i svakom pojedinačnom učeniku. kako bi se svakom detetu omogućilo sticanje znanja i veština definisanih ishodima obrazovanja.individualizovanim pristupom. Ovi prilagođeni nastavni planovi i programi. jer su i ciljevi obrazovanja i vaspitanja isti za svu decu. u kojim razredima (na kom uzrastu) i sa koliko časova nedeljno. potrebama i interesovanjima učenika. minimizirati. Nastavni plan se konkretizuje nastavnim programima. su nastavni plan i program. Kao i u slučaju "redovnog" nastavnog plana i programa za osnovnu školu. nastavne planove i programe osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja. Prema Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja Opšte osnove predškolskog programa. . u odnosu na specifičnost smetnje ili teškoće u razvoju i individualne mogućnosti. sredstvima. prosečnog učenika određenog uzrasta. pomagala. koja znanja. sadržaji su namenjeni svim učenicima određenog uzrasta. u specijalnim osnovnim školama. tj. Jedan od principa na kojima se zasniva obrazovni proces. treba prilagoditi mogućnostima. potrebama i interesovanjima. karakteristika i razvijenosti njihove motivacije i interesovanja. odnosno godišnje. emocionalnog doživljavanja. Mogući nivoi individualizacije u nastavnom procesu su različiti: od one spontano nastale u svakodnevnim situacijama zajedničkog rada do planirane prema potrebama pojedine dece ili grupa dece. čiji je cilj stimulacija razvoja sposobnosti dece. za decu sa višestrukim smetnjama. dok su sadržaji nastavnih predmeta identični. S toga je za potrebe pojedinih učenika. neophodno je da se nastava prilagodi individualnim karakteristikama. Kada je u pitanju osnovno obrazovanje i vaspitanje. za decu sa autizmom. Složenost i obim sadržaja nastavnog rada. raznovrsne interakcije. . prilagoditi predznanjima i mogućnostima konkretnog odeljenja. najčešće u obliku tabele. moguće je izvršiti: . . nastavni plan i program se može: proširiti. propisuje koji nastavni predmeti će se izučavati u određenoj školi.   . metode i oblike učenja. Pomeranjem težišta sa nastavnih sadržaja. oblicima rada i načinu komunikacije i prenošenja znanja.prilagođeni nastavni planovi i programi koji su namenjeni deci sa oštećenjem vida i deci sa oštećenjem sluha i očuvanim intelektualnim potencijalima.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju NASTAVNI PLAN I PROGRAM I MOGUĆNOSTI NJEGOVOG PRILAGOĐAVANJA Temeljni i obavezujući dokumenti svake škole. Važno je podsetiti da se oni kreiraju za zamišljenog.postupkom rada sa učenikom u programu rehabilitacije i programa dodatne pomoći kojima se podstiče razvoj sposobnosti. mogu se realizovati i u redovnim i u specijalnim osnovnim školama. za decu sa umerenom mentalnom ometenošću. Nastavni plan je dokument kojim se. bez posebnih prilagođavanja. se od "redovnih" nastavnih planova i programa razlikuju po metodama. ali i savladavanja nastavnih sadržaja. neophodno izvršiti izvesna prilagođavanja koja se tiču nastavnih sadržaja. jedinstvenog tempa razvoja i specifičnih uslova života. i Osnove vaspitnog programa donosi Nacionalni prosvetni savet. osmišljava i planira aktivnosti u skladu sa sposobnostima i mogućnostima dece u svom odeljenju. sredstava. . osmišljava različite situacije za učenje. nastavnih metoda. tako da ni ovi posebni i prilagođeni programi ne mogu da odgovore potrebama sve dece sa specifičnim smetnjama u razvoju. a uz pomoć stručnih saradnika. korišćenjem pomagala i/ili elektronske opreme uz podršku defektologa. auditivnog treninga i sl. njihovih saznajnih i drugih sposobnosti.prilagođavanjem sadržaja. za decu sa telesnim smetnjama. Da bi se te razlike poštovale.postupkom većih prilagođavanja sadržaja uz specifične metodičke pristupe. testovnih materijala i sl. koji više nisu ciljevi po sebi. Poštujući princip individualizacije nastavnog procesa. kojim redosledom. oblika. poslužiti kao osnova za izradu Individualnog obrazovnog plana. kada je u pitanju obrazovni proces. na dete kao centar nastavnog procesa. vežbi vizuelne percepcije.

jer samo na taj način učenik može da dobije svu neophodnu pomoć koja je planirana. Individualni obrazovni plan omogućava da odgovornost za optimalan razvoj deteta i njegova obrazovna postignuća bude timska. psihologa. tipičan napredak u školi. defektologa. • vremenske rokove. • individualne karakteristike deteta: sklonosti. čime se afirmiše timski rad i uvažavaju kompetencije svih članova tima. Njime se određuju oblici. fizičkog i socijalnog. ali i kod kuće. a zasniva se na dinamičkoj proceni aktuelnog (trenutnog) stanja deteta i planiranog nivoa znanja i veština. Individualni obrazovni plan podržava. Razlozi za netipično funkcionisanje mogu biti stalni. • mesto realizacije IOP (škola. pružaju i dobijaju podršku. uključujući prilagođavanja nastavnog programa.. za koje se može opravdano pretpostaviti da ima posebne obrazovne potrebe. • oblasti u kojima je potrebna podrška (oblasti u kojima sporije napreduje). sposobnosti. • prikaz trenutnog nivoa postignuća. učitelja i ostalih pofesionalaca. potrebe. • oblike. obrazovni i socijalni. Individualni obrazovni plan je pisani dokument koji nastaje timskim radom učitelja. ali sa jasno definisanim ulogama svakog njegovog člana. važno je da svakom članu tima bude potpuno jasna njegova uloga i odgovornost. kao što su: specifične smetnje u razvoju. • način praćenja i vrednovanja postavljenih ciljeva. akcidentne krize i sl. Tako se postiže da su svi članovi tima ohrabreni i osnaženi. U situaciji su da koriste i znanja i veštine ostalih članova tima. teškoće u prilagođavanju. ili privremeni. nivoi. U mnogim školama u svetu Individualni obrazovni plan se koristi za podizanje nivoa postignuća iz pojedinih nastavnih predmeta. Individualni obrayovni plan pokriva oblasti akademskih i vanakademskih znanja i veština. nivoe. učionica. jer u procesu obrazovanja i vaspitanja deteta sa smetnjama u razvoju nisu prepušteni sami sebi. njegova individualizacija. tipove.saznajnog. interesovanja. sadržaje i učestalost podrške. servisni centar.   . • ciljeve kojima se teži u određenom vremenskom periodu. Individualni obrazovni plan obezbeđuje stvaranje uslova u odeljenju da dete bude prihvaćeno i zadovoljno. koji se odnose na: duže odsustvo iz škole zbog duže akutne bolesti. vrste i učestalost podrške detetu u školi. Tako individualni obrazovni plan postaje i svojevrsni ugovor između različitih učesnika u procesu obrazovanja: roditelja. a zatim i po oblastima razvoja . struktura inDiviDualnoG obrazovnoG Plana Pored osnovnih ličnih podataka o detetu IOP sadrži: • opis aktuelnog nivoa funkcionisanja deteta/razvojni status u celini.. pedagoga.). dobijenog na osnovu podataka sakupljenih tokom procesa procenjivanja. Za uspešno sprovođenje Individualnog obrazovnog plana.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju PRILAGOĐAVANJE PROGRAMA INDIVIDUALNI OBRAZOVNI PLAN Inidividualni obrazovni plan (IOP) je instrument kojim se na najdiskretniji mogući način obezbeđuje prilagođavanje obrazovnog procesa detetu sa smetnjama u razvoju. roditelja. promoviše i omogućava aktivnije učešće roditelja u radu škole. Individualni obrazovni plan se kreira za svako dete. da traže. • strukturu tima i njihove zadatke u realizaciji IOP. ne pokazuje očekivan. ali i za svako dete koje iz bilo kog razloga. emocionalnog. sa ciljem podsticanja optimalnog razvoja deteta na očuvanim potencijalima i omogućavanja njegovog napredovanja u skladu sa sposobnostima. Vrlo često se koristi i kako bi se odgovorilo na povećane obrazovne potrebe darovitih učenika. tj. ali i rad roditelja sa detetom kod kuće.

• Zadovoljstvo deteta predstavlja snažnu osnovu za stavaranje i održavanje motivacije. Ciljevi mogu biti kratkoročni (nedeljni. dati visoku ocenu. što bi otvorilo niz novih problema i nesporazuma. a samim tim i najbolje mesto za realizaciju Individualnog obrazovnog plana je škola. godišnji) u zavisnosti od perioda vremena za koji se definišu. prihvaćenost od vršnjaka). Ako dete dobro napreduje i postiže ishode planirane Individualnim obrazovnim planom. praksa ocenjivanja pokazuje da se tu pojavljuju i ozbiljne dileme. a ne šta neće postići).. • Tim je usmeren ka očuvanim potencijalima deteta. ne bi bila motivišuća. Previsoko postavljeni ciljevi mogu dovesti do stagniranja ili regresije u razvoju deteta. braće i sestara. Izražavaju se kao: pozitivni iskazi kojima se opisuju ponašanja koja je moguće opservirati (šta će učenik postići. anegdotske beleške. koje nas guraju u nazad.. jer mu je osnovna funkcija usmerena na praćenje napredovanja učenika i njegovo motivisanje za dalj rad i učenje. Neophodno je da planiranje sadrži male. osim učitelja i nastavnika koji su se našli u toj situaciji. što je prihvatljivije. Međutim. a roditeljima bi davala nerealnu sliku napredovanja njihove dece. odgovor na ovo pitanje je jednostavan . pa tek onda raditi na ostvarivanju nekih viših obrazovnih ciljeva. Kada su planom predviđene i individualne vežbe (npr. Ocenjivanje tokom školske godine je procesno (razvojno) i jedna od njegovih osnovnih funkcija je motivacija učenika za dalji rad i napredovanje. To je neophodno. kvalitet postignuća ocenjivali isključivo u odnosu na Individualni obrazovni plan. uvažavanje mišljenja i predloga svih u timu. Kada dete sa smetnjama u razvoju nije u mogućnosti da prati ”redovni” kurikulum za njega se kreira Individualni obrazovni plan. Zato treba stvarati uslove za njegovu realizaciju u okviru zajedničkih aktivnosti u odeljenju. Ostvarenje očuvanih potencijala podrazumeva da su ti potencijali otkriveni i da se mogu stvarati uslovi u kojima će ih dete razvijati kroz aktivnosti za koje je motivisano. podsticaji koji daju rezultat (obrazovno postignuće. ali je još uvek u vidnom polju». a one se ne mogu obavljati u školi. mesečni) ili dugoročni (polugodišnji. Ovo je posebno važno kada dete potiče iz kulturno i socijano depriviranog okruženja. • Opšti cilj koji ima prioritet. Dokumentovanje naPretka i evaluacija eFikasnosti ProGrama Integralni deo Individualnog obrazovnog plana je stalno procenjivanje i sakupljanje podataka koji će se koristiti za određivanje dečjeg napretka. Kada definišemo konkretne aktivnosti koje će voditi ostvarivanju cilja. Ako bi njegovo postignuće ocenili nižom ocenom. Ako bi ipak. dostižni (ostvarljivi) i merljivi. Obično kažemo da je cilj ostvarljiv. ali se te ocene odnose na dve različite vrste kurikuluma? Procesno ocenjivanje.isto kao i svu drugu decu. jer je učenik savladao predviđene sadržaje. već i u odnosu na realne mogućnosti roditelja i škole da se angažuju u podsticanju razvoja deteta. testovi bazirani na kriterijumima postignuća. njihova realizacija je moguća u servisnom centru. onda ocena ne bi pružala korektnu informaciju spoljašnjem svetu. jer više od toga nismo ni tražili od učenika. ček liste. jer nametanje naših ciljeva dovodi do otpora i negativnih emocionalnih reakcija. a na kraju školske godine i u odnosu na ciljeve (ishode) ”redovnog” programa. ako «nije na dohvat ruke. ali napreduje po Individualnom obrazovnom planu? Na prvi pogled. Ponekad je bitno prvo stvoriti uslove da dete bude uspešno u nekoj aktivnosti. primeren njegovim sposobnostima i mogućnostima. One su pouzdan znak da treba nešto promeniti (pristup. kad god je to moguće. jer se analizirana ponašanja deteta nisu desila u istom socijalnom kontekstu ili vremenu. osećanje uspeha. tj. Problemi ocenjivanja Uvođenjem i primenom Individualnog obrazovnog plana pojavilo se pitanje . zdravstvenoj ustanovi ili kućnim uslovima. • Uvažavanje želja roditelja i dece kad god za to postoje mogućnosti. Zadaci su koraci koje treba preduzeti da bi se postigli i ostvarili ciljevi. Ovim pitanjem se niko u našoj zemlji nije ozbiljnije bavio. što je neprihvatljivo i nepravedno prema detetu. Deo planiranih aktivnosti može i treba da se realizuje u kući u porodičnom okruženju uz podršku roditelja. što se konkretizuje kroz aktivnosti   . koju ćemo mu ocenu zaključiti. logopedske). ili na granici minimuma ishoda planiranih ”redovnim” kurikulumom. U praksi su prisutne ideje da se dete tokom godine ocenjuje u skladu sa njegovim postignućima koja se porede sa definisanim ciljevima Individualnog obrazovnog plana. ali dostižne uspehe i da su tog postignuća svesni svi (i roditelj i dete i članovi tima). ali su ta postignuća još uvek ispod. dok je sumativna ili zaključna ocena više usmerena ka određivanju statusa učenika u situacijama izvan nastave i procesa učenja. kada i gde će realizovati planirane aktivnosti. Kako bismo onda prikazali i objasnili razlike u kvalitetu postignuća učenika koji imaju iste ocene. mesto realizacije inDiviDualnoG obrazovnoG Plana Najprirodnije. metode ili sadržaj rada). motivacija za rad.Kako ocenjivati dete sa smetnjama u razvoju koje pohađa redovnu školu. Principi rada tima za praćenje deteta • Celovita. kako bi se osigurao napredak. Ostvarljivost ciljeva treba razmatrati ne samo u odnosu na mogućnosti deteta. Važno je da ciljevi budu tako definisani da je moguće meriti njihovu ostvarenost.ne bi bila dovoljno jasna i precizna. sveobuhvatna procena deteta radi se. onda bi ocena izgubila neke od svojih najvažnijih funkcija . uvek je najbolji interes deteta.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju ciljevi i zaDaci Ciljevi ukazuju na željene ishode ili postignuća koja se očekuju nakon planiranog perioda za koji se kreira Individualni obrazovni plan. konkretni. uzorci posmatranog ponašanja. Vrlo je važno i određivanje redosleda ili prioriteta kojim treba ostvariti postavljene ciljeve. Među metodama za procenjivanje nalaze se: uzorci radova. koja mogu biti različita. Iako članovi tima mogu imati različite ideje o tome što je najbolje za dete. postavlja se pitanje kako ćemo ocenjivati dete tokom čitave školske godine. za svako dete i pojedinačne zadatke svakog člana tima. ne smemo zaboraviti da odgovorimo i na pitanja: ko. Dobro definisani ciljevi su jasni. jer svako izdvajanje deteta iz odeljenja može biti destimulativno. odnosno veština ili događaj koji će se javiti tokom. a kako ćemo ga oceniti na kraju. uticati negativno na samopoštovanje i motivaciju. jer ga ipak poredimo sa drugima u odeljenju. ocenjivanje tokom školske godine. Poštujući princip individualizacije. • Komunikacija među članovima tima je partnerska. ili nakon realizacije IOP-a. ako je tokom čitave školske godine imalo četvorke i petice. je manje problematično. tj. morali bi za dostizanje ciljeva Individualnog obrazovnog plana koje smo mi postavili. Ona između ostalog svedoči o vrsti i nivou školske spreme i služi selekciji kandidata za upis u narednu fazu školovanja. Teško bismo mu objasnili da na kraju školske godine ne može imati više od dvojke. uzimajući u obzir sve aspekte njegovog razvoja i života. treba da budu jedini kriterijum ispravnosti ciljeva i preduzetih mera. za razred koji pohađa. kako bismo podigli nivo samopoštovanja.

Pošto sadrži niz iskaza. • Budi konkretan . jer opisna ocena omogućava sagledavanje obima. kalendare. verbalno ili fizički. ono mora biti tako planirano da bude: izvodljivo. demonstriraj. • Ponudi čvrstu dnevnu strukturu (rutinu). • Obezbedi lični prostor u učionici. audio i video materijale.paket informacija koji opisuje prolazni rezultat koji učenik postiže u određenom periodu procesa učenja. • Izbegavaj iznenađenja.instruktivnu. ali i da spoljašnjem svetu pruža potrebne informacije. • Učitelj ili nastavnik odlučuje ko će rešavati problem ili voditi proces rešavanja problema. zahvaljivanje. karte. probaj. • Gledaj i slušaj pažljivo i uvažavaj odgovore.. • Raščlani zahtev na manje korake (ako je to neophodno za razumevanje). a mnogo više od politike škole i želje nastavnika da nastavu i ocenjivanje stave u funkciju napredovanja i razvoja učenika. tolerisanje monotonije. ocena bi morala da sačuva sve svoje funkcije . dostupno i maksimalno objektivno. možda. U nedostatku zakonske regulative i obrazovnih standarda. Ovi problemi se donekle mogu prevazići opisnim ocenjivanjem. Da bi bilo korisno. uključivanje. • Razvijaj drugarski sistem. • Ohrabruj pitanja i dečiji izbor uvek kada je moguće.. tempa i kvaliteta napredovanja učenika.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju I u inkluzivnom okruženju. preuzimanje vođstva. možemo reći da ocenjivanje. • Vežbaj specifične veštine tokom prirodnih aktivnosti sa vršnjacima. modelovanje i pokazivanje sa verbalizacijom. nadoknada štete. neprijatni mirisi. ohrabri. uočavanje ostvarenih ishoda za određeni vremenski period i što je posebno važno. slike. • Posebno privuci pažnju vizuelno.. • Pomozi deci da pronađu zajednički interes. pre svega.. komunikacija sa Detetom socijalna PoDrška • Obezbedi poznato i sigurno okruženje. raznovrsno. • Fokusiraj se na socijalni proces (dešavanja u grupi) radije nego na ishod ili proizvod. vežbaj i modeluj socijalne veštine u prirodnom okruženju: pregovaranje.. pažljivo pripremi prelazak iz jedne u drugu posebnu aktivnost. Možemo reći da je opisna ocena . resursnoj sobi ili u nekoj drugoj sobi za relaksaciju. dvostruka značenja (dvosmislenost) i sarkazam. prijateljske odnose na svakom času. napiši. • Koristi gestove. objekte iz okruženja. promenu rasporeda ili bilo koju drugu promenu.izbegavaj nejasne i neodređene termine kao što su: kasnije.). • Zaštiti dete od zastrašivanja i zadirkivanja. Sadašnjim sistemom ocenjivanja to je vrlo teško ostvariti. Proces ocenjivanja treba vrednovati prema tome kakva je praktična vrednost informacija koje produkuje i kako se te informacije koriste u svakodnevnoj praksi. zašto si to uradio? • Izbegavaj idiome. evaluativnu i informativnu u odnosu na učenika. • Unapređuj komunikaciju sa detetom. • Odgovori pozitivno na pokušaj (potvrdi. svetlo). • Struktuiraj aktivnosti sa definisanim ulogama. • Koncentriši se na promenu neprihvatljivog ponašanja i ignoriši ga. koristi fotografije. treba da bude korisno. okruženje i Dnevni rasPoreD (rutina) • Predstavi sadržaje što očiglednije: pokaži. dijagrame. prihvatanje tuđeg uspeha. treniraj. mape. onda je ono manje zavisno od formalnih propisa koji nas obavezuju na praćenje i ocenjivanje. druženje. Ako nam je stalo da ocenjivanje bude korisno. • Redukuj sve što može da ometa čula i nepotrebno skreće pažnju (buka. • Posebno poučavaj. OPŠTE PREPORUKE ZA RAD SA DECOM SA SMETNJAMA U RAZVOJU • Budi strpljiv. odbijanje. • Razgovaraj tokom stresne situacije ili izvedi dete iz stresne situacije. • Minimalizuj promene. sposobnost da se sledi tuđa ideja. odgovaranje. strpljenje. prihvatanje drugačijeg mišljenja. • Raščlani instrukciju na male korake. motivacionu. • Planiraj situacije saradnje (podeli uloge za grupni rad) kako bi svi mogli da učestvuju i situacije u kojima će dete pokazati šta može i ume da uradi. ona je sadržinski izdiferencirana.. PreDstavljanje saDržaja   . davanje komplimenata. postavljanje ciljeva narednih koraka.

dovode do anksioznosti i nisu razumljive (videćeš šta će ti se desiti. • Skrati. onda kada je potrebna pojedincu ili maloj grupi. znak za početak ili kraj. • Česte povratne informacije i dodatna uputstva. oduzimanje vremena. • učestvuje u zajedničkom radu.). • osigurava odgovarajuće mesto u prostoriji za dete sa smetnjama u razvoju i stvara uslove da ga sva deca čuju i vide. • Izbegavaj pritiske tipa: Budi dobar ili druga apstraktna očekivanja. ne zahtevaju više od 1 sata za rad.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju • Obezbedi mogućnost ponavljanja i vežbanja. • Naglasi tekst (posvetli da bude uočljiviji). • menja uloge. • nalazi kreativne načine da uključi svu decu u sve aktivnosti. ciljevima i mogućnostima njihovih roditelja ili staratelja. • Individualni dogovor/ugovor sa odeljenjem. nastaviš li tako. • nastoji da uskladi prava deteta sa smetnjama u razvoju sa interesima. • Obezbedi pomoć drugova (vraćanje na zadatak i podsećanje). • ne prati rigidno nastavni plan i program i pažljivo odgovara na proces učenja u svojoj grupi.. • konsultuje se i pregovara. znači pružanje mogućnosti svoj deci da budu uspešna. • ne poredi decu. • postiže saglasnost. neodustajanje od svojih interesa. • Budi dosledan u očekivanjima. • Ponudi alternativnu aktivnost. • Analiziraj uzroke ponašanja iz dečije perspektive. DomaĆi i školski zaDaci učitelj u inkluzivnoj GruPi: 0 1 . Učitelj u inkluzivnom okruženju kreira individualni obrazovni plan zajedno sa drugim članovima tima i: • pruža pomoć drugome. • Kratke. • prihvata različitosti. sa više pomoći. • nudi dodatnu pomoć. • koristi brojna jeftina vizuelna pomagala kao i drugi materijal prilagođen potrebama dece. ponavljanje reči ili fraza. • Obezbedi dovoljno vremena.kroz probe (vežbe). • održava mirnu i svrhovitu atmosferu u kojoj ni deca ni vaspitači nisu izloženi prevelikom stresu. između ostalog. • Ugradi (inkorporiraj) želje i interesovanja u dnevni plan. Procena i Pravila • kreira atmosferu prihvatanja u kojoj sva deca nude i dobijaju pomoć. • Češći. • koristi metode koje su prilagođene individualnim potrebama deteta.. • pronalazi različite načine da proceni i zabeleži napredak deteta. • fleksibilan je. • Izbegavaj ponižavajuće mere koje slabe samopoštovanje. • Poštuj njihove dobre odluke. • Primeni učenje u realnim situacijama. Inkluzija. odmereni. • Prilagodi oblik pitanja. • Izbegavaj disciplinske mere za "nepristojno" ponašanje: izbegavanje kontakta očima. • Koristi vizuelni signal. • pribegava modifikacijama koje su jednostavne i jeftine. • veruje da su sličnosti među decom mnogo važnije nego njihove individualne razlike. • Koristi mogućnosti vršnjačkog poučavanja. • Prilagodi težinu zadatka. pričanje samom sebi. smanji očekivanja od domaćeg zadatka. • posmatra dete. ali je ova dodatna pomoć ograničena i nenametljiva i povlači se čim proceni da više nije potrebna. uPravljanje Ponašanjem • Individualizovani. • Obezbedi vreme i mesto da se završi domaći ili školski zadatak. • obezbeđuje da deca sa smetnjama budu sastavni deo grupe. • Izvežbaj format pitanja pre testiranja . • Ohrabruj dečje izbore. jasne precizne instrukcije (mali koraci). a ne njegovu ometenost ili posebnu obrazovnu potrebu. • Ako je neophodno. nezainteresovanost.

udžbenika. 4 Individualni plan podrške   . dozvola roditelja za rad defektologa sa detetom.sagledavanje potreba i mogućnosti dece. servis za Procenu sPosobnosti Proces procene podrazumeva određivanje individualnih mogućnosti i potreba deteta. adaptaciju. efikasnog i diskretnog zadovoljavanja potreba dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom i njihovog kvalitetnijeg učešća u svim aktivnostima u lokalnoj zajednici. povezuje roditelje i nastavno osoblje sa eksternim relevantnim stručnjacima i radi na edukaciji nastavnog osoblja u inkluzivnoj školi. govorno-jezički razvoj). specifičnih učila. značilo širenje delokruga rada Škole. koje nemaju odgovarajuće stručnjake. Rad ovog servisa doprinosi da se vaspitači. . osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja i vaspitanja. Broj korisnika usluga Servisnog centra nedvosmisleno govori o opravdanosti njegovog postojanja. Procenu vrši stručni tim. čija uloga nije više usmerena samo na obrazovanje i vaspitanje dece sa smetnjama u razvoju. oligofrenologa.instruktivni rad sa roditeljima dece. . motivaciju. socijalnih radnika. Razvijen je i sistem prateće pisane dokumentacije kojim se i formalno definišu vrste i oblici saradnje između "redovnih" vrtića i škola i specijalne škole (protokoli o saradnji. zdravstvene i socijalne pomoći. a procena na njegove snage i mogućnosti. tehničke. • surdolog – defektolog koji se bavi decom sa oštećenjem sluha. jer im pomoć i podršku u radu pružaju: • oligofrenolog – stručnjak koji se bavi decom sa smetnjama u mentalnom razvoju. učiteljima. povezivanje roditelja sa drugim roditeljima sličnih iskustava. učiteljima. realizacije i evaluacije nastavnog procesa. somatopeda. vaspitačima. odraslim osobama sa invaliditetom. vrste nastave. za kreiranje individualnog obrazovnog plana. specijalnih pedagoga. . Servisni centar objedinjava rad sledećih servisa: servis za ranu intervenciju Ovaj servis podrazumeva procenu i stimulaciju psihomotornog razvoja dece od 0 do 3 godine u kućnim uslovima kroz partnerski odnos sa roditeljima. nastavnicima u redovnoj školi. tehničkih pomagala. lekara). • specijalni pedagog – stručnjak koji se bavi prevencijom i resocijalizacijom poremećaja društvenog ponašanja. oblika rada.specijalizovanom opremom i pomagalima. . prelazak iz redovne u specijalnu školu i obrnuto. ali uz veliku dozu fleksibilnosti koja omogućava prelazak dece iz jednog programa u drugi. logopeda. pri izboru odgovarajućih metoda. socijalnu kompetenciju. . servis za PoDršku Deci u inkluzivnom vrtiĆu/školi Stručnjaci specijalne škole u ovom servisu pružaju podršku i deci i nastavnicima u "redovnim" vrtićima i školama. Rad ovog servisa obuhvata: . . sa ciljem pravovremenog. Škola je resursni centar koji raspolaže: . Procena je neophodna kao putokaz roditeljima i stručnjacima koji vode brigu o detetu. za planiranje i izvođenje odgovarajućuh aktivnosti i vrednovanje postignutih rezultata. kroz razvijene raznovrsne alternativne oblike saradnje (individualni i grupni rad sa decom tokom nastave ili van nastave. pomažu u izradi Individualnih obrazovnih planova. • logoped – stručnjak koji se bavi decom sa smetnjama u govoru. .Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju SPECIJALNA ŠKOLA KAO SERVISNI CENTAR Prateći potrebe dece sa smetnjama i teškoćama u razvoju i osoba sa invaliditetom. .didaktičkim materijalom i očiglednim nastavnim sredstvima. kognitivni. stimulacija razvoja. programe dnevnog boravka i radnog centra.kontinuirano praćenje napredovanja dece. ostalim stručnjacima kojima su potrebna dodatna znanja o načinima rada sa osobama kojima je potrebna specifična društvena podrška. nastavnicima i stručnim saradnicima o specifičnim karakteristikama dece sa smetnjama u razvoju.). pomoć porodici u svim situacijama koje donosi odrastanje deteta. servis za Pružanje PoDrške roDiteljima Servis za pružanje podrške roditeljima podrazumeva obuku roditelja za rad sa detetom na ranom uzrastu. psihologa. povezivanja porodica sa humanitarnim udruženjima. razvila je pored predškolskog... motorni.bibliotekom sa velikim brojem stručnih knjiga i časopisa. Procenom dolazimo do niza podataka iz različitih izvora i obuhvatamo elemente svih oblasti detetovog razvoja (međusobni odnos deteta i okoline. saradnja i savetovanje roditelja.ranu stimulaciju psihomotornog razvoja dece.psihocijalnu podršku porodicama. izvršila strukturalne promene i prilagodila svoje aktivnosti i usluge potrebama korisnika. Servis upućuje nastavnike i u specifičnosti rada sa porodicom. obrasci za IPP4/IOP. Škola za osnovno i srednje obrazovanje "Milan Petrović" je redefinisala svoju ulogu. pripremu deteta i roditelja za uključivanje u institucionalne oblike rada. U svojoj organizacionoj strukturi.velikim brojem stručnjaka različitih profila (učitelja. način rešavanja problema. • somatoped – defektolog koji pomaže deci sa telesnim (motoričkim) smetnjama. tiflologa.savremenom elektronskom opremom. Stručnjaci ovog servisa pružaju informacije vaspitačima. edukativni kamp Čenej i Servisni centar. bez obzira na uzrast i vrstu potrebne podrške.izradu stimulativnih programa razvoja. . reformske procese u Srbiji i savremene tokove u svetu. Ova vrsta usluge se pruža predškolskim ustanovama. učitelji i nastavnici osećaju sigurnije u radu sa svom decom. za razliku od tradicionalnog ispitivanja koje svrstava dete u kategorije. osnovnim i srednjim školama. identifikovanjem potreba i utvrđivanjem vrste potrebne podrške. podršku roditeljima u cilju obezbeđivanja pravne. Servisni centar za podršku deci sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom u Novom Sadu. To je pre svega. podršku pri izboru programa u koji će se dete uključiti. već i na pružanje potrebne podrške deci i njihovim roditeljima. kontinuiranu razmenu informacija sa roditeljima o napretku i razvoju učenika. profesora. Osnovna delatnost Škole je i dalje obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju. predstavlja unapređeni sistem podrške i usluga usmerenih ka konkretnom korisniku. a optimalno je usklađen sa njegovim potebama. reakcije na ljude i sredinu. • tiflolog – stručnjak koji radi sa decom sa oštećenjem vida. Ispitivanje je usredsređeno na ono što dete ne može da uradi. pomoć nastavniku u procesu planiranja. usmeravanje i praćenje deteta kroz vaspitno obrazovni proces).

udruženje privrednika. servis za Pružanje PoDrške samostalnom stanovanju Servis za pružanje podrške samostalnom stanovanju podrazumeva pripremu korisnika za relativno samostalan život u malim kućnim zajednicama. Servis posebnu pažnju poklanja informisanju. kućne radinosti. informiše socijalne partnere (tržište rada. socijalna zaštita. podršku pri uključivanju u posao. a njegove usluge usmerene su na omogućavanje deci da redovno pohađaju nastavu u školi. telesna invalidnost) i obuku osoba sa sniženim intelektualnim sposbnostima za veštine koje im omogućavaju veću samostalnost. obuku za konkretan rad na konkretnom radnom mestu. podršku pri zasnivanju radnog odnosa. ali i odraslim osobama sa invaliditetom. servis za volontere Servis za volontere okuplja i angažuje ljude koji su zainteresovani da se volonterski angažuju u školi i tako svojim znanjem. teninge. psihologije. udruženjima građana koje se bave problematikom osoba sa invaliditetom. seminare) zainteresovanim pojedincima (studentima pedagogije. informisanje o mogućnostima prekvalifikacije i dokvalifikacije i organizovanje istih. sluha. zanatlija) o obrazovnim profilima u cilju dobijanja podrške pri zapošljavanju. Osoblje servisa svakodnevno dovozi u školu i po završetku nastave odvozi kući. defektologije) i grupama. zdravstvo. servis za eDukaciju Servis za edukaciju pruža neformalno obrazovanje (obuke. informiše nadležne službe u lokalnoj zajednici o pojedinačnim potrebama u svim sferama života (obrazovanje. učiteljima i nastavnicima. unija poslodavaca. u skladu sa potrebama svojih korisnika i mogućnostima koje pruža lokalna zajednica. Servisni centar ŠOSO »Milan Petrović» u Novom Sadu je model podrške deci sa smetnjama u razvoju i njihovim roditeljima. podršku prilikom osnivanja samostalnog preduzetništva. Servisni centar ima fleksibilnu strukturu. senzibilizaciju tržišta rada i ostvarivanje dijaloga sa socijalnim partnerima. vešinama i iskustvom pruže konkretnu podršku raznovrsnim programskim aktivnostima Škole. servis za asistenciju i Prevoz učenika Ovaj servis formiran je prvenstveno za potrebe dece sa telesnim smetnjama. decu iz okolnih mesta. veoma dobro funkcioniše. koja omogućava dalje razvijanje novih oblika podrške. koji u našim uslovima. zapošljavanje) u cilju pružanja adkvatne podrške. informiše roditelje o mogućnostima uključivanja deteta u različite programe koje nude vrtići i škole u lokalnoj zajednici. servis za inFormisanje Ovaj servis prikuplja i po potrebi distribuira informacije o obrazovnoj ponudi srednjih škola. stručnjacima koji u svakodnevnom radu dolaze u kontakt sa decom sa smetnjama u razvoju i osobama sa invaliditetom. vaspitačima. roditeljima.   . pripremu njihovih prodica i plansku i sistematsku podršku u svakodnevnim životnim aktivnostima. senzibilizaciji i edukaciji lokalne sredine.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju servis za Pružanje PoDrške Pri zaPošljavanju Ovaj servis nudi usluge profesionalne orijentacije. servis za treninG životnih veština Servis za trening životnih veština pruža organizovane i struktuirane obuke sa ciljem rehabilitacije osoba kod kojih je oštećenje nastupilo u kasnijem životnom dobu (oštećenje vida.

Učitelji će svakako dobiti dodatna znanja i veštine kroz raznovrsne treninge i seminare. a za to nema uslova. resursnog centra. da motiviše za učenje i napredovanje sve dece. Finansijska sredstva su potrebna. Treba imati na umu i to da najbolja nastavna sredstva nastaju kreativnošću učitelja i dece. tako i u emocionalnom i socijalnom razvoju. Dobar nacionalni sistem savetnika i školskih inspektora i jasan okvir za razvoj škole. praćeno nedovoljnom informisanošću šire javnosti. Pokušali smo da odgovorimo na neke od uobičajenih strepnji i predubeđenja: Strepnja/pretpostavka Uključivanje u redovnu školu dece koja su prethodno bila izolovana ili uopšte nisu išla u školu (npr. pa i nadarene. biće u prilici da steknu potrebnu sigurnost. • Otpor prema promenama. pedagoga i psihologa. 2006) mogu biti od koristi. doprinosi razvoju negativnih stavova i strahova koji se kasnije teško mogu prevazići bez sveobuhvatne planske i sitemske podrške. Materijalna ulaganja su neophodna.   . Nivo opšteg postignuća se ne menja. Inkluzija je događaj. Nastavni plan i program treba da postane fleksibilniji i prilagođeniji učenicima različitih sposobnosti. Škole moraju da se opreme dodatnim količinama nastavnih sredstava i posebne opreme. Nedostatak finansijskih sredstava onemogućava inkluziju. ne košta ništa. roditelja i dece. ali i neusaglašenim stavovima stručnjaka. koji pruža Indeks za inkluziju (CSIE) zajedno sa Priručnikom za samovrednovanje i vrednovanje rada škole (Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije. Čak i deca kojoj je potrebna kontinuirana specijalistička pomoć imaju koristi od bilo kog vida inkluzije. • Nepostojanje saradnje i dobre volje kod ključnih partnera u oblasti inkluzivnog obrazovanja: učitelja i defektologa. uz adekvatnu stručnu pomoć. Odgovor Dosadašnja iskustva iz zemalja u kojima se inkluzivno obrazovanje razvija tokom dužeg vremenskog perioda. i svaka škola će imati koristi od nabavke opreme i nastavnih sredstava. Deca koja pripadaju marginalizovanim grupama (npr. • Nedostatak sistematske podrške. posebno izražen u sredinama u kojima se inkluzivno obrazovanje suprotstavlja duboko ukorenjenim principima. Sve ovo. deca sa najtežim smetnjama u razvoju ili deca romske nacionalnosti) uticaće na nivo postignuća druge dece. što vodi gubitku motivacije i konfuziji u ovoj oblasti. Učitelji su nesigurni u pogledu svoje nove uloge u inkluzivnom okruženju i osećaju pomanjkanje neophodnih znanja i veština potrebnih za rad sa decom sa smetnjama u razvoju. prati i podstiče. Korišćenje resursa kojima raspolaže škola i lokalna zajednica. To je nemoguće jer se inkluzija sistematično planira i primenjuje. napreduje – kako u obrazovanju. Odgovor I inače su mnogi prosvetni radnici nezadovoljni nastavnim planom i programom i smatraju da je preobiman i prezahtevan za većinu učenika. ali i iskustva vrtića i škola koje u našoj zemlji rade po inkluzivnom modelu pokazuju da se ovo ne dešava. Specijalne škole neće biti ukinute. i veruju da će biti prepušteni sami sebi. Dosadašnja iskustva u svim zemljama pokazuju da najveći broj ove dece u redovnim školama. Strepnja/pretpostavka Nastavni plan i program mora da se menja. koji sarađuje sa prosvetnim radnicima iz redovnih škola. • Nedostatak transfera znanja i informacija dobijenih sprovođenjem različitih istraživanja u oblasti inkluzivnog obrazovanja. već transformisane u centre za podršku deci sa smetnjama i osobama sa invaliditetom. ali mnogo može da se postigne razvojem pozitivnog školskog etosa i promenom stavova prosvetnih radnika. Iskustvo pokazuje da dobar stručnjak može efikasno raditi ili u okviru redovne škole ili kao član mobilnog ili savetodavnog tima servisnog. osnaživanjem za timski rad i timsko donošenje odluka. Potrebno je da se “čvrsto” usmerava. Specijalne škole će biti ukinute i stručnjaci/ defektolozi koji su radili sa pojedinim grupama dece u ovim školama ostaće bez posla. Mnogo se može postići preusmeravanjem sredstava i njihovim racionalnijim korišćenjem. uverenjima i praksi. dešava se ili će se desiti preko noći. kao i primenom diferenciranog pedagoškog pristupa.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju POTEŠKOĆE U RAZVOJU INKLUZIVNOG OBRAZOVANJA KOD NAS Sledeće su prepreke koje sprečavaju ili usporavaju razvoj inkluzivnog obrazovanja kod nas: • Odlaganje usvajanja jasne nacionalne strategije obrazovanja koja bi bila zasnovana na inkluzivnim principima. deca sa smetnjama i teškoćama u razvoju) koja pohađaju redovnu školu neće napredovati u razvoju. Inkluzivnost i nivo postignuća su kompatibilni. rukovođenja i ohrabrenja kako bi se pilot inicijative u oblasti inkluzivnog obrazovanja dalje razvijale i širile.

2004. Gačić –Bradić D. Beograd. . Centar za interaktivnu pedagogiju. Poljak V. Škola po meri deteta. Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta. 5.. . Zagreb. kao nekada. . Pravovremenim senzibilisanjem. Institut za mentalno zdravlje. Beograd. 1985. Neodređen strah od «loših zapisnika školskih nadzornika» koji će insistirati da nastavni plan i program bude realizovan bez obzira na različite sposobnosti i mogućnosti učenika.. pa se učitelji plaše da će dete sa smetnjama u razvoju sniziti prosečnu ocenu odeljenja i time ih učiniti «manje uspešnim».Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju Strepnja/pretpostavka Preveliki broj učenika u odeljenju otežava optimalno izvođenje nastave. Dete sa razvojnim smetnjama u osnovnoj školi.. šta je još Potrebno uraDiti? . Daniels E. . 2004... Savetovanje roditelja hronično obolele dece i dece ometene u razvoju. Beograd. prilagođevanje udžbenika i nastavnih sredstava. U mnogim školama se rad učitelja vrednuje prema prosečnoj oceni odeljenja. a koji se odnose na inkluzivno obrazovanje. Inkluzivno obrazovanje.. a ne nadzor. i grupa autora. školska knjiga.Senzibilizacija šire društvene zajednice za prava i potrebe dece sa smetnjama u razvoju i osoba sa invaliditetom. . Njihova osnovna uloga je podrška i savetovanje.Redefinisanje uloge defektologa i njeno usklađivanje sa transformacijom specijalne škole i reformskim procesima u celini. Školska knjiga. na svim nivoima počev od nacionalnog do lokalnog. dodatno demotiviše učitelje.Poštovanje preuzetih obaveza na nacionalnom nivou. informisanjem i kvalitetnom i svrsishodnom edukacijom učitelja i nastavnika o vrednostima i dobitima inkluzivnog obrazovanja. 4. Deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji – dokument za diskusiju i preporuke za srednjoročnu politiku i planiranje. 2. . Save the Children UK. Integracija dece sa posebnim potrebama. Čolin T. Učiteljski fakultet. Didaktika. Došen Lj. 1997. . a očekivanje da će u odeljenje doći i veći broj učenika sa smetnjama u razvoju. Uvođenjem standarda (kriterijuma) u oblast ocenjivanja ovakva razmišljanja gube smisao. 9. Hilton D. Jurić-Šimunčić A. Save the Children UK. koje proizilaze iz potpisanih i ratifikovanih međunarodnih dokumenata. ne samo da ovi strahovi i strepnje nestaju. Vukajlović B.. Hrnjca S. . Staford K. već motivišu prosvetne radnike da inkluziju shvate kao profesionalni i lični izazov.Razvijanje programa dodatne obuke vaspitača/učitelja uz rad i bazično na fakultetima. Uloge školskih nadzornika su se promenile.Širenje primera dobre prakse i definisanje standarda u ovoj oblasti. Beograd. 1996. Literatura: 1. Priručnik za nastavnike nižih razreda osnovne škole. Stavovi roditelja i nastavnika prema inkluzivnom obrazovanju. Djeca s teškoćama u učenju i vladanju. kako bi se olakšao proces njihovog aktivnijeg uključivanja u sve aktivnosti lokalne zajednice. Priručnik za primenu inkluzivnog modela rada u predškolskim ustanovama. Marković S. Beograd. 2005. 3.   . Beograd.. Hrnjica S. Vrtić po meri deteta. 7.Racionalnije korišćenje svih resursa lokalne zajednice i/ili regiona kako bi se podržalo uključivanje dece sa smetnjama u razvoju i odraslih ometenih osoba u sve aspekte društvenog života.. Save the Children UK. Odgovor Nacrt Strategije reforme obrazovanja dece sa smetnjama u razvoju predviđa manji broj učenika u odeljenju u kome su i deca sa smetnjama..Usvajanje fleksibilne nacionalne strategije obrazovanja zasnovane na inkluzivnom modelu koju bi pratile i promene nastavnog plana i programa. 6.. 8. 2001.Intenzivnije usklađivanje domaćih zakonskih dokumenata sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti. iako ocene nemaju stabilno značenje (još uvek su u velikoj meri subjektivne). priručnik za rad sa učenicima redovne škole ometenim u razvoju. Step by Step program.Povezivanje i umrežavanje svih važnih službi koje se bave decom u oblasti zdravstva. obrazovanja i socijalne zaštite. Banja Luka 2004. Zagreb. 1981.

Škola za osnovno i srednje obrazovanje «Milan Petrović» www.velikimali.org/ www.org/ International Save the children Alliance http://savethechildren.org/ korisni linkovi: www.htm Inicijativa za Inkluziju «VelikiMali» www.org/education UNICEF http://www.yu/Inkluzija.edu/coe/inclusion/ www.kidstogether.uk UNESCO http://www.education-world.hr Centar za razvoj inkluzivnog društva www.parentsforinclusion.com www.facingthefuture.unicef.org/ 0 .yu Udruga za promicanje inkluzije .savethechildren.uni.european-agency.Priručnik za rad sa decom sa smetnjama u razvoju Adrese na internetu: European Agency for Development in Special Needs Education http://www.edu.inclusion-international.circleofinclusion.org/ www.net Save the Children UK http://www.smp.inclusion.org.unesco.org.com www.inkluzija.org www.org/ www.Zagreb www.org.crid.

.Ovaj priručnik je nastao kao deo aktivnosti u okviru projekta „Naša škola“ koji realizuje Novosadski humanitarni centar u partnerstvu sa ŠOSO „Milan Petrović“ uz finansijsku podršku Save the Children UK i Irish Aid.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful