P. 1
Vladimir Ćorović - Bosna i Hercegovina

Vladimir Ćorović - Bosna i Hercegovina

|Views: 1,340|Likes:
Published by Neven Begonja

More info:

Published by: Neven Begonja on Jan 03, 2011
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/07/2013

pdf

text

original

Vladimir Corovic

Bosna i Hercegovina

Original objavljen u Beogradu 1925: Srpska knjizevna zadruga

Uvod

Bosna i Hercegovina su u mnogom pogledu dye najzanimljivije i najslozenije slovenske oblasti na Balkanu. Etnieki su, istina, vrlo eiste; citavo njihovo stanovnistvo, sem malog broja dosljaka, cine Srbi i Hrvati. Ali, iako su Srbi i Hrvatijedan narod, medu njimaje ipak bilo izvesnih plemenskih razlika; i s toga etnicki cistoca Bosne i Hercegovine nije onakva, kakvaje u Srbiji, gdeje bio manje-vise cist srpski elemenat, ili u Hrvatskoj, gde je bio hrvatski. Te su se razlike, izazvane posebno obrazovanjem na zapadu hrvatske, a na istoku srpske drzave, javile prilicno rano, ito, naravno, kao politicke razlike, - tako da je jedan ucen vizantski car X veka, Konstantin Porfrrogenit, mogao dosta sigurno povuci granicu izmedu njih, koja ihje delila na celom podrucju od Plive do Cetine, iduci preko Levanjskog Polja. Posle propasti Bodinove drzave i posto je Hrvatska izgubila svoju samostalnost, Bosna, od XII veka, pocinje da iivi zasebnim politiekim zivotom. Kao sto se u Dubrovniku Srednjega Veka bio

razvio posebni dubrovacki patriotizam, tako se vremenom razvija i u Bosni bosanski. Vii pokrajinski interesi privlace svu paznju bosanskih vladara i njihove vlastele. ,,Dobri Bosnjani" postaju ideal podanika. Kod takvih ljudi, koji paze vise svoje i bosanske interese, polagano iseezavaju ili gube potpuno svoju ostrinu ranije politicke razlike. Jedno vreme cinilo se cak da je Bosni namenjena historiska misija, da stvorijednu trajniju srpsko-hrvatsku zajednicu. V drzavnickim planovima velikoga Tvrtka jasno se razvija njegova misao da od Bosne stvori srediste jake narodne drzave, koja bi na jednoj strani obuhvatila Srbe, ana drugoj Hrvate. Da je kojom srecom uspeo, taj Tvrtkov plan, s kraja XlV veka, dao bi nesumnjivo neki stvarniji sadrzaj toj srpskohrvatskoj zajednici i ucinio bi nam, verovatno, buducnost nesto prijatnijom, nego sto je bila u vremenima posle toga. Kad nema dubljih razlika politicke se lako izravnjavaju, posto njih stvaraju interesi, a ne krv i dublja osecanja, V toliko

bi, u izvesnom pravcu, bosanska proslost mogla biti gotovo i poucna,

Ali, uz plemenske razlike postojale su od ranih vremena jos i verske, u Srednjem veku mnogo opasnije od politiekih, Pored pravoslavnih i katolika tu su jos delovali i bogumilski sektasi, a od XV veka pridolaze i muslimani. Sve tri ili cetiri vere bile sujedna drugoj neprijateljske; dizale jedna protiv druge prave krstaske ratove; i izmedu svojih pripadnika napravile sujaz redak u tolikom trajanju u historiji drugih naroda. V XVII veku, primera radi, imala su sva tri verska elementa u Bosni svoju knjizevnost i knjizevne radnike od ne male vrednosti. Pravoslavni su u to vreme s paznjom negovali hronografsku knjizevnost; kod katolika javio se tada svojim spisima Matija Divkovic; kod muslimana Muhamed Hevaji. Ali ti pisci koji zive u istoj zemlji, cesto u istom okrugu iii srezu i pisu istim jezikom, ne znaju jedan za drugoga; u njihovom radu nema nikakve zajednice; oni ne gledaju u narodu celinu, nego sarno svoje delove u njemu; oni su se s toga uzajamno ogradili ne tarabama, nego najtvrdim zidom. Od XIII veka do danas najveci deo svih podela, drustvenih, klasnih i najposle politickih, vrsi se u glavnom prema verskoj pripadnosti; cak su i nacionalna opredeljivanja tim uvetovana. Nije cudo sto je Bosna radi toga nazvata nasom Spanijom. Verska pocepanost u njoj bila je cesto glavni uzrok svemu nepoverenju, a ostra podela po veri najveca je smetnja stvaranju nacionalne solidarnosti u teska

vremena iskusenja, Koliko to versko opredeljivanje ima uticaja pokazuju najbolje bosanski muslimani. Dok su pravoslavni iz reda Srbi, a katolici Hrvati, dotle se muslimani, verski veoma konzervativni, osecaju blizi Turcima nego Srbima i Hrvatima, iako su nesumnjivo cisti Sloveni i ne znaju za drugi matemji jezik sem nasega, U vreme nacionalnih borbi XIX veka svaki musliman Bosne i Hercegovine gledao je u hriscanskim ustanicima ne brata po krvi i jeziku, nego mrskog daura, koji se digao na dina i na sultana u Stambolu; i rna koliko da je mrzeo Osmanlije i imao od njih mnogo da podnese, on se nikad, ni za cas, nije kolebao za koga da se opredeli.

Jedno vreme, u XIX veku, bese ozbiljna opasnost da Bosna i Hercegovina ne postanu ,jabuka razdora" izmedu Hrvata i Srba. Srbi su od davnina relativna vecina u tim zemljama. Za vreme robovanja pod Turcima kod njih se razvilo vrlo zivo osecanje narodne zajednice na celom podrucju gde su stanovali i jaka zelja da docekaju dan svoga ujedinjenja. Od Karadordeva Ustanka Bosnaje bila prva zelja obnovljene Srbije. Narodni pevac, klasieni Visnjic, rodeni Bosanac, govorio je kroz Vozdova usta zelju celog narastaja:

Drino vodo! plemenita medo Izmed Bosne i izmed Srbije! Naskoro ce i to vreme doci Kada cu ja i tebeka preci

I eestitu Bosnu polaziti!

U vreme kneza Mihajla bosansko pitanje nije skidano s dnevnog reda u njegovim planovima i nije slueajno da na njegovu spomeniku desna ruka stoji uperena prema Bosni. Sta je Bosna znaeila u osecanjima srpskog naroda pokazalaje najbolje aneksiona kriza 1908. go dine , kadaje mala Srbija, ne obaziruci se na posledice, ustala prema silnoj dunavskoj monarhiji. .Srpski se problem mora resiti silom", pisao je tadjedan naucenjak mime krvi, g. Jovan Cvijic, jer su Bosna i Hercegovina za srpski narod "centralna oblast ijezgro naroda". Austrija, kojaje zelela imati Bosnu i preko nje koracati dalje na Balkan, prema Solunu, trazila je oslonca za svoju politiku u katolickom, odnosno hrvatskom delu bosansko-hercegovackog naroda. Onaje Hrvatima davala neobavezne poruke daje u njihovom interesu daje pomazu i daje ujedinjenje Hrvata pod Austro-Ugarskom dosta blizak i relativno lak cilj. Jedan deo hrvatske javnosti dao se zavesti tim obecanjima, koja su citavo vreme ostala prazne reci; dok su drugi hrvatski rodoljubi, s razumevanjem pravih namera becke po lit ike , upozoravali i Srbe i Hrvate da ne ulaze u ljute razmirice za tud racun, Srecom, danas je to pitanje bez stare opasnosti; u zajednickoj drzavi Srba i Hrvata ispunjene su zelje obadviju strana.

Ovo preplitanje verskih i politickih momenata ucinilo je bosansku proslost vrlo slozenom, a prilike u Bosni i Hercegovini sve do neki dan veoma teskim, Slovenacka, Srbija i Crna Gora bile su dugo vremena etnicki i verski homogene, au svima ostalim nasim oblastima u Hrvatskoj, Dalmaciji, Vojvodini i Juznoj Srbiji verske su grupacije, u glavnom, sarno od po dye vrste: pravoslavni i katolici, odnosno pravoslavni i muslimani. Radi toga u njihovom zivotu nije bilo svega onoga sto narocito karakterise zivot u Bosni, sa borbom u troje, sa mnogo osobenog, osetljivog i uvijenog najedan poseban, lokalno vrlo negovan, nacin; kad je svaka akcija vodena, u glavnom, sarno jednom rukom i kadje vestina bila cesto puta potrebnija od vrline.

Pored toga, zanimljivost i slozenost Bosne i Hercegovine cini jos i ovo. Ni u jednoj pokrajini nasoj na Balkanu nije se tako jako ukrstio uticaj Istoka i Zap ada, kao u ove dye: Dalmacija, Hrvatska i jedno vreme Zeta bile su pretezno pod uticajem romanskog elementa; u celoj Srbiji, narocito od XII veka, au juznoj i od ranije, prevladuje uticaj istocnjacko-vizantiski. Jedine su Bosna i Hercegovina, gde se gotovo pred ocima svih oseca i jedan i drugi uticaj, ako ne u potpuno jednakoj meri, a ono ipak u

tolikoj, da se omeri dadu jasno ogledati. Ti uticaji vide se najpre u veri. Prvih vremena zapadni uticaj prevladivao je u svoj zemlji. Latinski jezik drzao se u izvesnoj tradiciji vrlo dugo. Svi hriscanski spomenici bosanskog podrueja, tj. ostaci crkvene arhitekture i grobova u citavom vremenu od V-XI veka, u nesumnjivoj su vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno istu vrstu rada i iste tipove. Ali, pored toga, ima dokaza i 0 uticaju Vizantije i Istoka. Za cara Vasilija I tvrdi se daje slao svestenike u neretljansku krajinu; kult istocnjackih svetaca Srda, Trifuna, Kuzmana i Damjana, Dimitrija, Tekle i dubrovackog Vlaha bio bi dalja potvrda za to. Za srpskog kneza Mutimira, pod cijom se vlascu nalazio i jedan deo danasnje Bosne i Hercegovine, zna se da je pristajao uz istocnu crkvu, iako ga je papa pozivao, da se, po tradiciji svojih prethodnika, vrati panonskoj dijecezi. Dva-tri veka docnije istocni elemenat znatno pojacavaju bogumili, cije je ucenje, kako se zna, potpuno maloaziskog i balkanskog porekla. Verska borba, koja se vodila kroz citav Srednji Vek, povlacila je za sobom i borbu oba uticaja, i to je, u vise mahova, donosilo Bosni izvesno pojacanje njenog kulturnog kapitala. Kao posledica verske aktivnosti dosla je knjiZevnost. Ona je pretezno sva na narodnom jeziku i u cirilici, kojom se sluze i pravoslavni i bogumili i katolici (do XVIII veka) i muslimani (sve do austriske okupacije). Primeri upotrebe glagolice vrlo su retki. Bosna je, zanimljivo, vise uticala na Dalmaciju unosenjem cirilice, nego kulturnija Dalmacija svojim pismom na Bosnu. Posle turskog osvajanja uticaj Istoka prevladao je potpuno cak i kod katolickog elementa, koji je jedini, preko svog svestenstva, odrzavao kakve-takve veze sa Zapadom. Bilo bi narocita interesa proucavati nesto izblize kako se to osvajanje Istoka odnosilo prema starom nasledu Zapada u zemlji i kakve je sve oblike dalo u obrazovanju specijalnog bosanskog tipa kulture.

Pored tog ukrstavanja uticaja Istoka i Zap ada u verskim pitanjima, ono se da videti i u drugim oblicima drustvenog zivota. Zapadnom uticaju znatno je porno gao veliki ugled i primer Madarske, koja je nekoliko vekova bila vrhovni gospodar Bosne. Moglo bi se, sa dovoljno razloga, reci, da je zapadnjastvo Madara u Srednjem Veku vrlo problematicna stvar i daje velik deo njihovih tekovina dosao uticajem njihovih slovenskih i nemackih suseda; to bi se moglo reci, pa, ako hocete, i primiti, ali bi se, i pored toga, moralo utvrditi, da je toga uticaja bilo i da je bio vrlo osetan. Ta za samu dinastiju Kotromanica postoji vrlo verovatno predanje da je dosla u Bosnu preko Madarske, iako je inace germanskog porekla. U drzavnom uredenju Bosne, u stvaranju posebnih komitata u Krajini i tuzlanskom okrugu; u odnosima izmedu vlastele i podanika, vlastele i kralja; ili u nekim osobinama formulara drzavnih isprava; ili u izvesnim osobinama materijalne kulture, - uticaj madarskih, odnosno zapadnih obrazaca toliko je vidan, da 0 njemu ne moze biti sumnje. S druge strane, postoje stare tradicije vizantiske uprave; dolaze, narocito od Tvrtkova vremena, neposredno primljeni obrasci raskih ustanova; tako daje i taj uticaj vrlo ziv ijasno ocrtan. Na bosanskom dvoru i u kucama bosanske vlastele nalaze se odive sa raznih strana sveta, istoka i zapada: madarske princeze, ortenburske grofice, fjorentinske sinjore, srpske kneginje, bugarske i carske kceri; to sve dolazi sa svojim shvatanjima i navikama i unosi u Bosnu jednu mesavinu, koja sarno pojacava ukrstavanja raznorodnih kultura. U ostalom, eno vrlo recita primera u najlepsem delu nase stare pismenosti, u evandeliju radenom za humskog kneza Miroslava. U tekstu tog evandelija ima izvesnih jezicnih i pisarskih pojava koje pokazuju nesumnjiv uticaj srpske pisarske skole iz JUZne Srbije. Slike medutim, imaju toliko zapadnjackog, da bi, sve kad ne bi bilo medu njima one beleske 0 ,,Zvanu batisti", same po sebi dovoljno govorile cijeg su porekla. Bosna je puna tih spomenika koji stoje kao na raskrsnici dvaju kultura i koje joj daju narocito mesto medu nasim pokrajinama. Dodajte tome ogroman broj spomenika turske kulture, kakvih sem Juzne Srbije nema nijedan drugi nas kraj i onda cete razumeti radi cega Bosna i Hercegovina zasluzuju posebnu paznju i slozeniju studiju.

Uz taj historiski znacaj i interes, Bosna i Hercegovina privlaee i svojim prirodnim lepotama. One su po svojoj raznolikosti slika cele nase drzave, U njima ce se naci sve; od ogromnih starih suma i pitomih planinskih rudina do surih hercegovackih krseva i ubogih karsnih vrtaca; od bogatih planinskih reka do

davno zatrpanih suhopotocina; od siroke posavinske kotline do strmog neumskog mora. Pojedine partije u njima imaju izgled i svezinu najlepsih alpskih predela, a pojedina mesta zivopisnost i boju Istoka. Primeri Popova Polja ili Mostarskog Blata, kad se citav jedan kraj za par dana pretvori u ogromno jezero i kad tog jezera, opet za nekoliko dana, moze da nestane, prestavljaju prirodne pojave karsnih polja Hercegovine, koliko retke toliko i zanimljive. Na drugoj strani, ispod sivog i vlaznog Jajca, videcete kako se citavo jedno jezero u peni rusi niz potamnele stene i kako taj pad Plive ima neceg i sto osvaja velicanstvenoscu i sto zadivljuje neobicnoscu,

Iznenaduje pojava da se historija Bosne i Hercegovine kod nas opcenito malo zna. I to ne sarno u pokrajinama blizeg ili daljeg susedstva, nego i u njima samim. Sem 0 poslovicnom banu Kulinu i 0 Hercegu Stepanu, gotovo ni ujednoj drugoj licnosti starije historije nema nekog narocitog pomena u narodu. Razloga za to bice, valjda, vise; ali nama se cini da je jedan ponajglavniji. Nijedan od bosanskih v1adara, sem Hercega Stepana, nije ostavio iza sebe onakav jedan spomenik kakvi su primera radi, Studenica, Gracanica ili Decani u raskoj drzavi i nijedan se, kako se danas cini, nije u onolikoj meri brinuo .za dusu", koliko su to, u nepokolebljivoj tradiciji, cinili Nemanjici i njihovi neposredni naslednici. Zaduzbine Nemanjica bile su koliko kulturna sredista izvesnog kraja toliko i cuvari pomena svojih osnivaca, Kako je napredak pravoslavne crkve u nemanjicskoj drzavi bio usko vezan sa napretkom cele drzave, to je prirodno, da je crkva, posle kosovske katastrofe i pada despotovine, s pijetetom cuvala tradicije staroga gospodstva i svojim spisima i svojim pricanjima ozivljavala secanja na dane eestitoga carstva. Dobar deo nasih narodnih pesama cesto naglasava vezu drzavnog sjaja Nemanjica sa sjajem crkve. U onoj prkosnoj pesmi Milos u Latinima niko manji od tog kosovskog junaka ne kazuje 1atinskoj gospodi:

Vi ste mudri gospodo latinska Jeste mudri al' zborite ludo Da vi znate nase manastire, Nasih slavnih cara zaduzbine, Kakovi su i koliki li su!

U drugoj jednoj pesmi, u Zidanju Ravanice, kneginja Milica potseca svoga gospodara:

Sto bijahu Nemanjici stari, Carovase, pa i preminuse,

Ne trpase na gomile blago, No gradise s njime zaduzbine,

U trecoj pesmi, Zidanje Decana, narodni pevac daje svesno pravi znacaj starim zaduzbinama, kada govori kako ce se one odrzati, ito, sto je vrlo vazno, odrzati pod Turcima:

U njoj ce se pjevat liturdija I kupit se narod Srbadija.

Ovaj poslednji stihje od narocite vaznosti, Kao narodna zborista manastiri su igrali veoma vaznu ulogu za celo vreme robovanja pod Turcima. Narodni pevac, inspirisan kaluderskim pricanjima, ponekad mozda i sam ih tih krugova a videci od kolikog su znacaja te stare bogomolje za narodnu svest i otpomu energiju, s1avio je onda sa narocitom ljubavlju vitezove Kosovskog Mucenika i ranije nemanjicske dinastije, iznad koje je stalno svetlio veliki lik Sv. Save. Bosanskim v1adarima to je nedostajalo. Katolicka, vise kozmopolitska nego nacionalna crkva, nije nigde mnogo negova1a takav

lajicki kult. Drugi, koji su bili pravoslavni, a umrli bez tih spomenika, otisli su prilicno bez traga. Ne prosavsi kroz crkvu oni nisu usli u narodnu tradiciju guslarsku, pa, prema tom, ni u sam narod. Sarno tako nama se cini da mozemo razumeti kako se moglo dogoditi da u onom delu naroda Cija je tradicija vrlo ziva i gde je ocuvan gotovo najlepsi deo i nemanjicske i kosovske epopeje, nije zapamceno gotovo nista 0 velikim podvizima Tvrtkovima, ili 0 ljutim borbama Hrvoja Vukcica iii 0 neobicnoj pogibiji kneza Pavla Radenovica i svemu sto je islo posle toga.

I

U lepom Zemaljskom Muzeju u Sarajevu, u dva prednja paviljona, vrlo je pregledno, sa mnogo primeraka, prestavljena proslost Bosne i Hercegovine u prehistorisko i rimsko doba. Na prehistoriji se u austrisko doba radilo veoma mnogo; sredstva za te studije davata su sirokom rukom. Ono sto se tamo ranije, za vreme Austrije, nije rado gledalo, bila su proucavanja iz nase proslosti; jer se nije zelelo da se takvim radovima utvrduju organske veze sa ostalim sunarodnicima preko bosanskih granica.

Najstarija prehistoriska nalazista Bosne i Hercegovine poeinju od mladeg kamenog doba i vrlo su bogata. Najslavnije od njih jeste Butmir, naselje razvijeno u sumovitoj i vodama bogatoj dolini Sarajevskog Polja. U citavom naselju, koje broji nekolike hiljade predmeta, nije naden nijedanjedini komad metala. Sve je cist kamen i ilovaca, 8to daje posebnu vaznost Butmiru jeste to da se u njemu razvila eitava industrija kamenog oruda i keramike. U nj je na preradu donoseno toliko kamenja sa drugih strana i u tolikom obimu, ,,za koji", kako vele strucnjaci, ,jug Evrope daje malo analogija". Radionica za keramiku bila je takva i tolika, "da nije nikad i nigde u tolikom broju i tolikoj raznovrsnosti nadena na kom nalazistu mladeg kamenog doba"; a njeni proizvodi, narocito lonci sa lepo radenim motivima tekucih spirala, jos su uvek predmet vrlo pazljivih studija. Sarno stanovnistvo butmirsko nije bilo nestalno lovacko jato, nego je vee zivelo u narocito podizanim kucicama, Te kolibe bile su upravo pleteri nad izrovanim rupama u zemlji, obasuti zemljom pecenom na suncu ili zalepljeni prostim blatom obilatim u onamosnjim mocvarama, - ali su to kod nas prva utvrdena stanista podizana ljudskom rukom. Neolitsko naselje u Donjem Klakaru kod Broda ima znatno primitivniji materijal nego Butmir. Njegove su posude pravljene od neprociscene zemlje, imaju mnogo kvrga i jedini su im ukras po neki otisakjagodica na prstiju. Inace, obilje kamenog oruda svake vrste, cesto puta radenog vrlo dobro, naroeito u oblicima kresanog kamena, nadmasuje ponekad butmirsko bogatstvo. Ali, mimo Butmir, ovde je naden i odlomak jedne broncane srele, sto znaci da je u staro kame no naselje usao i noviji metalni elemenat. Po obimu vece nego butmirsko bilo je trece naselje kamenog doba na Kraljevinama, blizu Novog Sehera, ali ono do danas nije dovoljno ispitano. Tu je upao u oci, na jednom mestu, sloj pecene zemlje poput ognjista sa 18 plosnatih prizama isto od pecene zemlje, koje su, po obicaju primitivnih ljudi, verovatno sluzile za potrebe kuhanja.

U Bosni i Hercegovini nema nijednog nalazista koje bi bilo cisto ili pretezno broncanog tipa. Sva naselja sa tim materijalom su dugotrajna naselja, koja se odrzavaju kroz vise vekova i perioda i u kojima je broncano doba sarno etapa. Najveci deo tih naselja pocinje iz mladeg kamenog doba i traje sve do prvih vekova oko Hrista. Ako neolitsko orude nije uvek dokaz neposrednog porekla naselja u kome je nadeno, ono ipak pokazuje tradiciju izvesne starije kulture, koja se nasledivala iii primala i po potrebi odrzavala i, osim toga, zanimljivu postepenost razvitka ljudske kulture.

U sarajevskoj okolini, u kojoj se bio razvio Butmir, postojala su sigurno i druga naselja starog vremena, uvetovana bogatstvom vegetacije, lova i izdasnosti toga kraja. Na obroncima Trebevica, na Zlatistu, na Sobunaru i na Debelom Brdu, oko Sarajeva, nadena su nekolika naselja, koja pocinju u kamenim dobom, pa idu delimicno sve do rimskih vremena. Da su to bila stalna naselja pokazuju, sem ove

dugotrajnosti, s jedne strane ostaci ognjista s pepelom i primitivnim kuhinjskim priborom, a s druge strane utvrde oko naselja, u obliku kruznih nasipa, dobro ocuvani kastelijeri, cije mnogobrojne analogije nalazimo narocito u Istri. Slicnih dugotrajnih naselja bilo je u Bosni i Hercegovini vise. Takva su, primera radi, i veliko naselje u Varvari, u prozorskom srezu, koje traje sve do Srednjeg Veka i koje je vazno s toga sto su tu nadeni mnogobrojni kalufi za levanje bronca; za tim Cungar kod Cazina, gde je utvrdeno vise predmeta nesumnjivo donesenih sa strane u ovaj kraj.

Vazna i bogata naseobina ove vrste jeste ona sojenicarska kod Ripca, u bihackom kraju. Sojenice, ili naselja podignuta na kolju ("cakoljicka"), koja se odrzavaju jos i danas u nekim nasim krajevirna oko Une, spadaju u ponajstarija nasleda Balkanskog Poluostrva. Jos Herodot, u svom opisu juzne Macedonije, spominje ta starinska naselja na kolju blizu usca Strume, na jezeru Prazijasu i oko njega. Na visokom spojenom kolju, usredjezera, bile su podignute njihove drvene kucice i spojene s kopnom sarno jednim mostom. Malu decu vezali bi za nogu, da se sa koliba ne omaknu u vodu. Svaki covek, koji je irnao prava na vise zena, morao je da za svaku novu zenu u to staro naselje donese po tri koca, da ga pojaca i prosiri, Sojenicari su bili ljudi koji su se ponajvise bavili ribolovom. Za ove .nakoljce'' u strumskoj dolini Herodot saopstava da su cak ribom hranili i svoju stoku. Ripacki sojenicari bili su, izgleda, ljudi mnogo sireg interesa. Njihova naselja, koja verovatno pripadaju dvarna periodarna a hvataju do 4000 kvadratnih metara, pokazuje uz obilje kostanog oruda za ribarstvo jos i mnogo drugih predmeta, iz kojih se vidi da su se njihovi ljudi bavili i ratarstvom i gajenjem stoke, pa cak i metalurgiskim poslovima. Keramika je isto tako bogato zastupljena. Jedan ocuvani zemljani sac sa nesto drugih odlomaka pokazuje da je hleb pecen na ognjistu pod njim, pod zeravicom, kao sto se i danas radi na mnogo strana. Od domacih zivotinja ljudi toga vremena imali su vee pripitomljene cetiri vrste vola, dye vrste svinje i ovce, koze, konja i tri vrste pasa. Sa psima ripacki sojenicari isli su cesto u lov i u njinim nalazistima nadeni su ostaci od nekoliko vrsta zivotinja i tica. Za kulturniji stepen ovog naselja, koje je delimicno propalo zbog vatre, a posle trajalo i za rimskih vremena, dokaz je i to sto su znali da tkaju na posebnim uspravnim stano virna i sto su u vecoj meri upotrebljavali sivace igle od kosti. Da su bili u saobracaju sa ostalim svetom govore nalazi ne sarno primorskih ostriga, nego i dvaju vrsta skoljki, od kojih je jedna, Cypraea moneta, bila na vrlo visokoj ceni u izvesnim africkim krajevima.

Drugo veliko bosansko naselje na kolju, jedno od dosad najbogatijih na celom Balkanu, to je Donja Dolina kod Bosanske Gradiske, To je mesto na kom i dan danasnji postoje sojenice, nesumnjivo najtipicnije za Bosnu, a vrlo poucne za citavu Evropu uopste, Stara naseobina u dolini nije bila sastavljena od primitivnih drvenih koliba, nego pokazuje razvijeniji tip zgrada sa vecim potrebama. Podnica je u njima imala naboj od ilovace, a tako isto i drveni zidovi. "U mnogih se zgrada moglo ustanoviti da su sobe irnale strop, a vise njega tavan, koji je sluzio ka spremnica ... Zgrade, koje su sluzile za stanovanje, bile su razdijeljene u 2 ili 3 prostorije, a uz svaku ovaku zgradu nadene su pomanje, koje su sluzile kao hambari i stale". U sredini kuce bilo je ognjiste na gustom naboju ilovace, Izgleda, cak, po nekim ostacima da su se sojenicari toga kraja sluzili zatvorenim cetvrtastim zemljanim pecima za ogrev i da su imali i peci za hleb. Jedan veliki camac, izdubljen odjednog drveta, pravi .monoksilon" dug 12,5 metara, sada brizljivo i pod staklom cuvan u sarajevskom muzeju kao jedan od njegovih najdragocenijih predmeta, prikazuje saobracajna sredstva naselja i izvesnu poduzetnost veceg zamaha. Ono sto je u Dolini, pored svega toga, od neprocenjive vrednosti, jeste einjenica da su u njoj nadeni vanredno lepo ocuvani grobovi sa grobnom kulturom toga stanovnistva, Jedan, ito veci deo njihov, sadrzi mrtvace u drvenim, danas karboniranim sanducirna i koritima, sahranjene u celini; dok drugi, manji deo, irna spaljene kosti oeuvane u zarama. Od starog zanimanja stanovnistva keramika se jos i danas dosta neguje u ovom kraju. I sada, kao i pre, lonci se peku na otvorenoj vatri, rade se prostom rukom, u ilovacu se mesa vapneni pesak, a loncari jos uvek upotrebljavaju jedan narocit metod rada "da im posude dobivaju emu grafitnu povrsinu, koja karakterise mnoge prehistoricke posude".

Nesumnjivo je da je i Donja Dolina, kao i Ripac, bio u nekim vezarna sa zapadnim naseljirna seveme Dalmacije, Like, Istre i Italije, naroeito u svoje poznije doba.

Dolina reke Save bila je u staro vrerne dosta gusto naseljena, sto je i razurnljivo s obzirorn na plodnost tla, na bogatstvo riba u vodarna ina bogatstvo zivotinia u bliskirn sumama. Sava je, osim toga, bila vrlo pogodna prornetna arterija, koja se gotovo sarna nudila da se iskoristi. Starih naselja, s nalazirna iz raznih ranih perioda, irna u Mackovcu, Sitnezu i kod Vojskove, blizu Doline; u Samcu; u Brodu i s bosanske i sa slavonske strane; u Drenovoj Dolini u brcanskom srezu; kod Orasja blizu Tolise. Kod Novoga Grada, u brodskorn kotaru sa slavonske strane, nadeno je jedno sojenicarsko naselje, ali daleko rnanjeg znacaja od dolinskog. Pro met sa svetorn van svog uskog kruga razvio je i kod tog primitivnog naroda izvestan srnisao za bogatstvo i raskos, Raznovrstan i obilat nakit za sve delove tela bio je mnogo u obicaju i slat je cak i u grob sa umrlirna. Jedan derdan u Donjoj Dolini, neocuvan potpuno, ima 84 jantarova zrna, od kojih su neka velika kao orah i lesnici, 88 jednobojnih i 56 omamentiranih zma i 10 komada skupe kaori-skoljke, U grobovima kod Tesnja nadenje jedan bronc ani bodez i kelt sa bogatim ornarnentirna i sa nekim drugirn predrnetima vrlo otrnene izrade.

Rano je dosla do znacaja tuzlanska dolina, nesumnjivo u prvorn redu radi svojih slanih izvora i naslaga soli. U svirn vekovima citav taj kraj nosi irne sarno po soli; Grci suje zvali I:aA:rlvE~, Srbi u Srednjern Veku Soli, Madari, Su, Turci Tuzle (tuz = so). Irna misljenje daje i sarno irne Bosna doslo od soli. U albanskorn jeziku rec bos, boss znaei .slanik" ili .mesto gde se isparava slana voda da ostavi so". Nalazi iz karnenog doba nisu, istina, mnogobrojni, ali ih ima; a iz broncanog doba nadena je, rnedu ostalim stvarima, jedna posuda, koja je veorna zanirnljiva. Na njenorn dnu ocuvao se jedan rnineralni proizvod, koji je nastao sarno tako sto se u posudi pokusalo rastopiti kornad olovnog sjajnika. Tuzla nerna takve rude; njena najbliza nalazista su u Srebrenici i Olovu. Vrlo je verovatno da ovde irnarno primer razrnene ruda druge vrste za so, koja je toliko potrebna za hranu ljudirna i stoci.

Na podnozju slavne Rornanije Starine Novaka, na Glasincu, na jednoj sirokoj planinskoj visoravni, dize se obilje starinskih gradina i humki, kakvo, u toliko broju, nije jos nadeno ni na jednorn kraju Balkanskog Poluostrva. One se steru u sirokom polukrugu sve od Drine do Bosne, sa prirnetnirn opadanjern kad su dalje od sredista, i broje na 5000 gromila. Kadje razrusio kilicku Tebu i srnakao njenog gospodara Eetijon, Ahilej nije oplenio poginulog, nego ga "spali sa divnirn oruzjem i nasu rnu humku." Posle borbe jedan junak u Ilijadi predlaze da valja pokupiti sve mrtvace i spaliti ih, "a oko lomace nasucemo jednu zajednieku humku". Za balkanske Tracane naveo je vee Herodot da mrtvace ili spaljuju ili sahranjuju, a pri tom irn naspu gornilu. Glasinac je klasicno rnesto te kulture. U turnulirna (humkarna, gornilarna), od kojih neki imaju u precniku po 15-20 rnetara, nalaze se i pojedinacni i skupni grobovi; a ima i obicno sahranjenih i spaljenih skeleta. Karakteristicno je, rnedutim, da su paljeni skeleti mnogo bogatiji i daje uz njih obicno i oruzje, dokje to u drugima redi slucaj, Od oruzja je najeesee koplje, cuvena ilirska sigina; mnogo su redi macevi i nozevi, a ima nesto i sekira, od kojih vise prirneraka sa dye ostrice, Glasinacki nalazi idu delimicno u kraj broncane i u prvu zeleznu periodu takozvanog halstatskog tipa. Narocit znacaj imaju glasinacki nalazi radi svog opsteg karaktera: oni su tipovi naglog prelaza broncane u gvozdenu periodu, koja je ovde, kako se cini, nastala ranije nego u Halstatu, Drugi znacaj je u tom "sto velika vee ina broncana nakita prestavlja niz oblika, skroz lokalnog, autohtonog karaktera, koji su dosele nadeni sarno u ovirn gornilarna i dokazuju da su to proizvodi jedne domace, sarnonikle, tehnicki i umjetnicki napredne kulture." Glasinacka nekropola, iako ima izvesnih rnanjih nalaza iz rimskog doba, u celini svojoj ogranicena je na dosta usko vrerne. Vazno je i vrlo zanirnljivo da u njenirn grornilama ima vrlo malo oblika iz poznije latenske periode i da naselje, tako bogato do tog vrernena, posle toga nerna nikakva veceg znacaja, niti znaka nekog intenzivnijeg zivota. Sarengradsko naselje u Srernu, na primer, koje kao i glasnieko pripada halstatskoj periodi, odrzalo se i docnje. Objasnjenje za tu pojavu nalazi se u tom, sto se za predstavnike halstatske periode kod nas

smatraju Iliri, a za nosioce latenske opcenito Kelti. Znacilo bi, prema tom, da su Kelti potpuno potisli Hire iz njihovih glavnih sedista, koja su iza toga propala iii tavorila sa vrlo oskudnim brojem preostataka. Kako glasinacki period traje u vreme IX-III veka pre Hrista, to je sasvim prirodno da su njegove veze sa stranim svetom jos mnogobrojnije, nego sto se dalo utvrditi za naselja Ripca i Doline. Poredjantara, stakla i emalja ovde je nadeno vise fibula talijanskog porekla, koje su dolazile u sredisnju Bosnu ili kopnom od Istre, (posredna stanica u Dolini ima iste tipove) ili, mozda, s juga i zapada, preko mora. Od grckih stvari upadaju u oci kacige korintskog tip a, posude u obliku skifosa, broncane dokolenice, poznate grcke knemide i drugi predmeti.

Druga velika bosanska nekropola, ali znatno manja od glasinaeke, to je ona sa ravnim grobovima u Sanskom Mostu. Zanimljivo je da izmedu ove i glasinacke nekropole nema gotovo nikakve tipske zajednice ni u spoljasnjem obliku, ni u samim nalazima. Jedino sto bi im bila opsta zajednicka crta, to je pojava da ijedna i druga imaju pored skeletnih grobova i tragove paljevine, ito, od prilike, u podjednakom broju. Sudeci po nadenim fibulama (certoski tip) i po srodnosti keramike ova nekropola imala je nekih veza sa naseljem Donje Doline i sa krajinsko-lickim naseljima ove periode. Kao sto su se nekad sojenicari Ripca i Doline bavili taljenjem bronca, tako su se stanovnici oko Sanskog Mosta bavili kovanjem zeleza, iskoriscavajuci bogate majdane svoje okolice. Severozapadnije od Sanskog Mosta nadena je jos jedna velika nekropola u Jezerinama kod Bihaca, koja je pripadala plemenu Japoda, a postojala je od IV veka pre do II veka posle Hrista. Tu se na osnovu grobnih nalaza dade tacno utvrditi razmer izmedu skeletnih i paljenih grobova: u najstarijim periodima ove inace relativno mlade nekropole, u kasnije halstatsko i ranolatensko doba, prevladuju skeletni grobovi, ito za halstatsko doba sa 85%, a za latensko sa 66%. Od tog vremena, od srednjelatenskog, uzima sve vise maha spaljivanje mrtvaca, tako da je u rimsko doba procenat takvih grobova dostigao do 90%. U ljubuskoj Gorici, u Hercegovini, otkriven je i jedan pravi krematorij. U jednoj, do nasih dana ocuvanoj zgradi, nasle su se ljudske kosti, ugljen i pepeo i od vatre uklaceni kamen, zgusnuto sve u jednu gomilu, koja je bila izmesana sa ostacima oksidiranog metalnog nakita i drugih predmeta. Drugi deo te kuce sluzio je za sahranjivanje nespaljenih lesina, kao neposredan primer paralelizma u pogrebnim obicajima ljudi toga doba.

Najmlada nekropola bosanska tih starih vremena, otkrivena u prehistoriski toliko obilatom bihackom kraju, i opet u podrucju Japoda, to je nekropola u Ribicima, Ona potice iz srednjelatenskog vremena i traje do II veka po Hristu; nadeni novci u njoj dopiru do cara Antonina Pija (137-161. godine). U njoj potpuno prevladuje obicaj spaljivanja: od 36 grobova sarno ih je 6 bilo sa skeletima. Spaljene kosti, s nesto nakita i sakralnih posuda, pokupljene ujednu zarn, stavile bi se ovde u zemlju, pa bi se obicno pokrile kakvom zdelom iii kamenom plocom i onda zasule zemljom. Oruzje, a osobito dugi nozevi, stavljali su se po grobu s polja, negde preko humke, a negde su ,,kraj zare okomito usadeni u zemlji". Neste od tog starog obicaja kao da se odrzalo i kod nas. Vee pokojni V. Karic ukazao je na pesmu 0 smrti Kajice vojvode, gde Srbi, posle vojvodine pogibije,

Saranise vojvodu Kaicu, Celo glave koplje udarise

Po grobu mu oruzje prostrese; Od Madzara unku nacinise.

Jos jednu slicnu starn, tradiciju pomenuo je g. C. Truhelka. Proucavajuci jednu latensku gomilu u Mahrevicima (cajnicki srez), onje u njoj nasao, pored spaljenih kostiju i uza njih ostecenih predmeta od vatre, jos i velik broj staklenih delimice lepo ornamentisanih zrna od derdana, od kojih dobar deo ocigledno nije bio u vatri, nego je u gomilu bacen naknadno kao dar ili milost nestalom. "Slicne

donaeije na grobu pokojnika jos su i danas obicajne u naseg seoskog naroda, te ce osobito zenske osim jabukama, limunovima, jaglueima, darivati pokojnicki grob nakitom - derdanom, prstenjem i dr.".

II

Najstarije stanovnistvo Bosne i Hereegovine misli se da su bili Tracani i da je Butmir njihovo naselje, kao sto bi takvo bilo i Vinca u Srbiji. Van sumnje je, medutim, da su ovde zivela mnogobrojna ilirska plemena, Ciji saplemeniei dopiru juzno do Ohrida, istocno do Morave, a na zapadu i s druge strane Jadranskog Mora. Od mnogobrojnih njihovih plemena pominjemo sarno Japod u bosanskoj Krajini sa sredistem oko Bihaca; u dolini Neretve Ardijeje ili Vardeje; ujugozapadnoj Bosni i srednjoj Dalmaeiji Delmate ili Dalmate, po kojima je citava zemlja dobila svoje ime, isto kao i nas grad Delmanium, /fbllbM1tO ili danas Dumno i Duvno. "Najveee i najbolje od ilirskih plemena" behu Autarijati, koji dopiru daleko u unutrasnjost (od njih verovatno ime Tare). Oni su se dugo borili sa Ardijejima oko nekih slanih vrela, radi ishrane stoke, i uspeli su da protivnike potisnu daleko prema jugozapadu. Negde u sredini Bosne stanovali su Desitijati, dok su u istocnoj Hereegovini stanovali jednim delom Dokleati, po kojima se citava jedna oblast prozvala Doklea ili Duklja.

Prve veze tih plemena sa svetom, bar koliko govore historiski izvori, pocinju preko Grka. Grcki trgovei, ponesto u odisejskoj tradiciji, odavno su obilazili obale Sredozemnog Mora i vee su u VII veku pre Hrista poceli osnivati kolonije na albanskom primorju (Dirahijon-Drac), Novae iz te i iz druge grcke albanske kolonije, Apolonije, bio je ponajvise u prometu po nasim zemljama sve do vladanja rimskih eareva. Ali ima novea i iz drugih grckih krajeva, cak i sa Eubeje. Uopste, utieaj greke novcane kulture vrlo je vidan. Jedno manje ilirsko pleme, Daorzi, koje je stanovalo na levoj obali Neretve, u stolackorn srezu, kovalo je u II veku pre Hrista svoj broneani novae sa grekim natpisima, isto kao i ilirski kralj Balajos u Risnu. Grckog utieaja ima i inace, Medu amforama u Capljini nadena je jedna sa grekim natpisom, koji sluzi kao nepreporan dokaz uvoza, isto kao i jedna posuda sa grckim zigom u Gradini kod Srebreniee. U verskom kultu sretaju se imena Hermesa; Pana i Nimfe kao bozanstva, za stada i Artemide kao bozice sume i lova. Grcke proizvode pomenuli smo u starim nalazistima, kao primera radi na Glasineu. Eno drugog primera u mahrevickoj gomili. Tamo je nadenjedan prsten sa duguljastom ovalnom gemem od karneola, na kojoj je bio paenski lik grckog porekla. Da je grcki elemenat dosta duboko zalazio u Bosnu, svedoci jedan grobni grcki natpis iz Biljace kod Srebreniee. Ne manji je dokaz za to i jedan votivni spomenik Mitrasov, u Lisicicima kod Konjiea, zavestan od nekog Menandra iz maloaziskog Afrodizijasa. Glavno mesto za say taj pro met s nasim zemljama bese stara luka Narona, danasnji Vid kod Metkovica, Ona se vee pominje u drugoj polovini IV veka pre Hrista kao najvaZnije mesto naseg podrueja, u koje svracaju mnoge lade i trgovei. Osnovali suje Grei i dali joj ime po reei Neretvi (grc, Naron).

Negde oko sredine IV veka pre Hrista provalili su Kelti iz Panonije u zemlje oko Save i prodrli duboko u unutrasnjost Bosne sve do Neretve, gde su zadali tezak poraz Ardijejima. U isto vreme oni su potisnuli i Autarijate, koji se usled toga pomeraju sve do Morave. Suvise borbeni Kelti su se upustili u velika ratovanja i rasplinuli se na vise strana, posle cega je, prirodno, sledio poraz. U Srbiji jedno njihovo pleme, Skordisei, drzi se nesto duze i osniva svoju tvrdavu Singidunum, danasnji Beograd. U Bosni jak utieaj Kelta da se utvrditi kod plemena Japoda; au Hereegovini njihov trag ostao je u podrueju oko Konjiea, gde se medu imenima nalaze i ovaka, cisto keltskog porekla: Jakus, Bojo, Imseelio.

Iliri su bili u glavnom brdanska, danas bi rekli cisto dinarska plemena, u glavnom stocari, nemirni i gotovo stalno u medusobnoj krvi. Ardijeji su cisto cetnicko pleme i kad ih Autarijati potiskuju prema

morn oni se u brzo snalaze i pocinju gusarske napadaje po celom primorju. U svojim malim camcima, brzim i lako pokretnim, oni ne sarno sto se smelo otiskuju daleko od obale, sve do Egejskog Mora, nego se usuduju da s njima napadaju mnogo vece grcke i posle rimske lade. ZiveCi tako kao cetnici, gusari i stocari, oni se navikavaju na lak zivot, postaju oblaporni i pohotni i narocito vole da se opijaju, uzivajuci u cestim gozbama. Njihovo pice je neka vrsta piva, sabaja, a kod nas mozda i vino. Ima, cak, prica da su ih Kelti, saznavsi za taj njihov porok, namamili na dobro spremljenu gozbu i zamadijano pice i tako ih potukli. Na pijankama ucestvuju i zene, koje su kod Ilira ravnopravne i koje ponekad uzimaju i vrhovnu drzavnu vlast, kao kraljica Teuta. Porodicni zivot kod takvih ljudi ne izgleda da je bio mnogo moralan. Za izvesne ilirske poglavice zna se da su imali vise odjedne zene, a za liburnske zene belezi se da su imale povise muzeva, Slobodne ilirske zene, kojima devojastvo nije uvet za udaju, snazne i lepo razvijene, rade sve kucne poslove, a uz to cuvaju stoku i dovlace same drva za kucu; zive, dakle, od prilike onako kao i danas zene po Albaniji i Cmoj Gori, sarno sa manje moralnih obaveza. Nesposobnu za zivot decu Autarijati napustaju i vrse tako, kao nekad Spartanci, rasno odabiranje. U borbi oni se u glavnom sluze kopljem; redi su kratki macevi u obliku jatagana i nadzaci, Njihova je glavna borbena vestina prepad u klanicama, gde su vrlo spretni i gde se brzo sporazumevaju. Konjice, prirodno, nemaju. Za borbe u sredenim bojnim odredima nisu uvezbani, niti se tu lako snalaze. U dodiru s Grcima i posle u borbama dobivaju kao plen nesto vise i lepseg oruzja, na koje ocevidno dosta polazu, Na prsima, mesto oklopa, nosili su toke. Uredenje im je plemensko. Kod pojedinih plemena broj brastavaje vrlo veliki; kod Delmata iznosio je 342, a kod Desitijata 103. Plemenima su upravljali njihovi poglavari, muski ili zenski. Plemena su zivela dosta podvojeno, cemu je mnogo doprinosilo planinama rastavljeno i razudeno dinarsko podrueje, na kom su ziveli. Ta rascepkanost i suvise razvijena plemenska individualnost bili su uzrok da Iliri nisu nikad stvorili svoje zajednicke drzave i da su kasnije, radi medusobnih borbi i nikakve svesti 0 zajednici, postali dosta 1ak plen rimskog

imp erij alizma. Sredinom III veka pre Hrista bese nastala jedna ilirska drzava, ali je ona ogranicena sarno na podrucje Jadranskog Primorja, od Skadra do Cetine, a vlast toga vladara znatno su ogranicavali plemenski predstavnici. 0 jeziku Ilira zna se vrlo malo, posto su mu gotovo jedini ostaci licna imena i topografski nazivi. Tih imena ima, medutim, prilican broj i na nasem podrueju, oeuvanih ponajvise u starim natpisima; takva su: Bato, Dazas, Glavus, Temeja, Panto, Tata, Pines, Brikusa, Zorada, Zanatis, Mandeta i dr. U toponomastici starih ilirskih naziva ima vrlo mnogo sve do nasih vremena. Glavna reka Hercegovine, Neretva, nosi ilirsko ime. Grad Zadar zvao se ranije Jader ili Jadera; ocito je daje ime u vezi s nazivom Jadrana i sa drinskom oblascu Jadra. Od ardijejske varosi Biston i Bast dosao je naziv Baska Voda. Gotovo sva imena bosanskih reka Drina, Drinjaca, Buna, Sana, Una, Pliva starog su porekla i to ponajvise ilirskog. Batovo, Batotici, Batusa, Batici i s1. nesumnjivo su u vezi s imenom Bato. Od plemena Ibrijana potice ime Ibra. Ime Arareva gomila na Glasnicu izvodi se od reci arar, koja se oeuvala u albanaskom i jos uvek oznacava humku.

Kao historiski einilac javljaju se ilirska plemena i njihova drzava tek oko 230. go dine pre Hrista. U to vreme oni do laze u sukob sa Rimljanima i izazivaju s njihove strane ziv interes za sebe, a kod sebe citavu pro menu dotadasnje politike. Gusari i cetnici, nesmetani od nekog jaceg protivnika, oni su postali strah svega susedstva, zbog svojih drskih napadaja, pa su, ohrabreni, sve vise sirili svoj krug akcije dopiruci jedno vreme cak do Peloponeza i do talijanskih obala. Od njih poeinje osetno da strada rimska trgovina i po Jadranskom morn i po njegovim obalama. Radi toga dolazi 229. go dine do rimskog protesta kod ilirske kraljice Teute. Jedan od poslanika, preteci, rekao je tom prilikom kraljici da ce Rim znati naterati Ilire da izmene svoje navike. Onje tu pretnju, istina, platio glavom, ali je prorekao istinu. Njegova pogibija bi povod ratu, koji je za Ilire doneo znatne gubitke i znacio pocetak citava niza daljih nesreca, Rimljani su stavili svoju tesku ruku na Iliriju i istrajno su radili da se tamo ucvrste, Iliri im u tom sami pomazu, U medusobnim borbama oni se slabe toliko, da moraju zavisiti od drugih, a osim togajedna strana trazi uvek naslon na Rim. Uz to, njihovo gusarenje ne prestaje i daje stalno novog povoda za sve ostrije mere. Godine 168. pre Hrista, posle poraza ilirskog kralja Gencija, i

sevemo ilirsko podrucje, od Skadra do Neretve, dode pod vrhovnu vlast rimsku, dokje juzno bilo vee ranije izgubljeno. Slobodna ostadose jedino plemena iz unutrasnjosti, Za Delmate se, medutim, pominje izricno da su se bili odmetnuli od svog ilirskog gospodara, da su stvorili samostalnu drzavu i da su ostali slobodni i posle njegova poraza. Sarno za kratko. Nesumnjivo je bilo daje cepanje pojedinih ilirskih plemena islo jedino na ruku Rimljanima, koji su, radi tih medusobnih ilirskih borbi, mogli postizati svoje uspehe sa manje napora i zrtava i kojima je posle bilo lakse savladivati male protivnike svakog ponaosob. Godine 155. palo je u rimske ruke i Dumno, glavni glad Delmata. Malo posle toga Rimljani su poeeli svoja osvajanja Ilirije i sa seveme strane, polazeci od Istre u dolinu Save. Od godine 129-118. pre Hrista oni su prodrli do Siska i Salone, uzeli sve te oblasti i jos tada obrazovali posebnu provinciju Iliriju, cija je granica isla od reke Formija, juzno od Trsta, preko karsta i juliskih Alpa, na reku Savu. U toj pokrajini bio je 59. prokonzul niko manji od slavnog Gaja Julija Cezara. Slobodoljubivi Iliri nisu mimo podnosili rimsku vlast i ustanci su kod njih bili i vrlo cesti i vrlo krvavi. Naroeito behu iskoristili ljute rimske borbe za vreme gradanskog rata izmedu Cezara i Pompeja. Dalmatinski ustanici stadose na stranu Pompejevu, nesumnjivo ne iz nekog republikanskog uverenja, nego iz demonstracije protiv svog nekadasnjeg zapovednika i sa namerom da se u opstem metezu koriste i sami. Ustanak dalmatinski toga vremena traje dugo i tekje Oktavijanu, posle velikih napora i posle svog licnog izlaganja, uspelo da 33. go dine ponovo pokori pobunjenu zemlju. "Ni ujednom od svojih ratova", veli Momzen, ,,nije Cezar u tolikom stepenu razvijao svoju energiju i licnu hrabrost". Tom prilikom Oktavijanu su se pokorila i mnoga plemena daleko u unutrasnjosti, koja su dotle bila u glavnom slobodna. Ustanakaje, ipak, bilo i docnije. Plemena, koja su svikla da zive u slobodi, ne vodeci obzira ni 0 kom, sem 0 svojim prohtevima i interesima, nisu mogla, i posle teskih rimskih udaraca, da potpuno poviju glavu. Kadgod cuju iii vide daje rimska vojska upletena na drugoj strani, Iliri se dizu i kusaju svoju srecu, Poslednji od takvih ustanaka, i opet vrlo velikog obima, bio je u godini 6-9. posle Hrista kojije energicno ugusio docniji car Tiberije.

Mir iza toga trajao je godinama. Rimska uprava, jedinstvena u svojoj administrativnoj organizaciji, brzo uvodi red i svojim garnizonima i veteranskim kolonijama vrsi posedovanje najvaznijih prometnih linija i pocinje svoju postepenu romanizaciju zemlje. Odmah, od prvih dana, Rimljani zivo rade i na podizanju puteva. Jos Oktavijan daje poticaj za to, iz poeetka s namerom, da bi vojsci i komori olaksao put kroz teske i opasne dalmatinske i hercegovacke vrleti. U brzo sva je Bosna i Hercegovina ispresecana putevima. Glavna pruga polazila je iz Akvileje i isla je duz Dinarskih Alpa sve do Skadra, odvajajuci se jednim krakom za Sisak, drugim od Salone na Savu i trecim od Narone na Drinu. Druga vazna linija isla je od Ljubljane (Emone) na Sisak i Sirmij (Mitrovica) i odatle dalje prema moru, hvatajuci sporednim putevima glavna mesta pojedinih oblasti. Glavno rimsko kulturno srediste za Hercegovinu bila je stara Narona. Bogata trgovacka varos sa svim, sto se tad u jednom rimskom gradu moglo naci, sa forumom, kupatilima, pozoristem, drzavnim zgradama i kipovima, nesumnjivo je delovala na sve elemente, koji su iz unutrasnjosti dolaziIi u nju. Njeni trgovci, opet, isli su u provinciju, da uhvate veze i pocnu izmenu dobara. Iz Narone je vrsena i kolonizacija. Prva po redu, kao najbliza, bila je bogata gabeoska dolina oko Neretve. U nju dolaze naronske koloniste kao filijale tamosnjih porodica, kao sto su AtiIiji i Papiji. Odatle, oni prelaze i dalje. Na Brotnju, u Citluku, utvrdena je porodica Safinija, Cije je glavno sediste bilo u Naroni. Inace, glavno mesto citave zemlje bila je Salona, koja je dosla u red prvih mesta citave drzave, kad je car Dioklecijan poceo u njenoj blizini podizati svoj velicanstveni dvor. U samoj Bosni i Hercegovini razvilo se vremenom vise rimskih gradova, od kojih su ponajvazniji, a nesto bolje poznati, ovi: Bistue stara (u Varvari, na izvoru Rame) i nova (u Zenici), koje su dobile gradsko pravo vee u I veku; Salvium (Grkovci, u livanjskom polju); u rudnickom gradu Domavijumu kod Srebrenice bio je glavni ured za sve srebme rudnike eitave Dalmacije i Panonije; Delminium - Dumno; Gradac kod Posusja i Stolac. Najstariji forum u nasoj zemlji bese onaj u Dumnu, podignut vee 18/19 go dine po Hristu. Kao zanimljiv dokumenat rimskog kultumog uticaja i potrebe za izvesnim boljim zivotom postoje ostaci veceg rimskog kupatila na Ilidzi kod Sarajeva sa mozaicima i

nakitom otmenije vrste.

Rimski trgovci uvozili su u nase zemlje ponajvise predmete fmije i raskosne; amfore, staklo i njegove izradevine, fibule, bolje oruzje, nakit, posle svetiljke i s1. Izvozili su, medutim, prema jednom izvoru, drvo, mlecne proizvode i zelezo. S mlecnim proizvodima ocito je u vezi stocarstvo, koje je bilo stalno jedno od glavnih zanimanja bosansko-hercegovackog stanovnistva, 0 njemu i 0 bogatstvu ovih krajeva u stoci ima citava lista navoda iz svih vekova historije; uostalom, dostaje pomenuti, da se sarno ime Dalmacije tumaci pojmom ovCije pase, Uz stoku, kao izvozni predmeti, isla je vuna - u Saloni je cak postojala rimska radionic a za vunu - i koze, Vunena ilirska haljina presla je cak u obicaj kod Rimljana i pod imenom delmatica odrzala se u zapadnoj crkvi sve do nasih dana. Od II veka po Hristu kod nas se jos narocito razvila rudarska proizvodnja.

Proces romanizacije Ilirika nije bio jednak na svima stranama. Pristupacnije primorje sa citavim nizom naglo razvijenih gradova relativno je brzo dobilo i romanski tip i romanski karakter, dokje teze pristupacna unutrasnjost ostajala u svom manje-vise primitivnom stanju i sa manje mesanim domacim stanovnistvom, Rimsko kulturno osvajanje islo je ponajvise uz kopnene i vodene putove i oko mesta ciji je privredni znacaj zasluzivao posebnu paZnju. Ali, kako je rimska vlast trajala vrlo dugo, punih pet vekova, ona je ipak u tolikom vremenu morala ostaviti traga i dublje u unutrasnjosti, Setimo se sarno uticaja Turaka na nas. Uticaj romanizacije bio je narocito velik kod vojske. Vojska je ilirska vee u II veku osecala u stvari ,,rimski". Krvavi metezi, koje su od II veka pocela da izazivaju pomeranja naroda u srednjoj Evropi i rimska zavojevanja preko granica Dunava; upadi Gota u balkanske pokrajine i njihovi napadaji ina ilirske zemlje; opsta uzavrelost na vrhovima rimske uprave, gde je mnogi vojskovoda, bez velikih skrupula, uzimao carsku vlast i stvarao pometnju; - sve to izaziva ratoboma ilirska plemena, ne da pokusaju oslobodenje od rimske uprave, nego da kao njeni legionari udu u prve redove borbenih stranaka i da svojim odlukama uticu na najvaznija licna i upravna pitanja u drzavi, Tad nastaje kod Rimljana, kako vele, "ilirizacija vojske i uprave". Stara tradicija svoje drzavne slobode bila je, dakle, iscilela i ilirski vojnicki elemenat nasao je svoje ambicije u hijerarhiji rimske vojske. Iz njihovih redova dolazi cak nekoliko rimskih careva ,,8to su bili Albanezi dugo vremena turskoj drzavi, to su na isti nacin i njihovi preci radili u rimskom carstvu, kad je dospelo do slicnog raspadanja i slicnog varvarstva".

Pri defmitivnoj podeli Rimskog Carstva u istocno i zapadno, 395. godine, Dalmacija je dosla u zapadnu sferu. U njoj je bila podrazumevana i Bosna, cija je granica na istoku bila, u glavnom, dolina gomje Drine i kraj do Rudnika. Ali, kako zapadno rimsko carstvo nije trajalo posle toga ni punih sto godina (propalo go dine 476), to se ni ova podela, bar u drzavno-administrativnom pogledu, nije mogla dalje odrzati, Posle kratke vlasti Istocnih Gota, dosle su nase zemlje u VI veku pod Vizantiju i ostale pod njenom vrhovnom vlascu nekoliko vekova. Ali, uticaj Rima na ove oblasti odrzao se u drugom pravcu, u kulturnom i duhovnom, i nikako nije mogao biti potisnut od grckog elementa. Taj kulturni i duhovni uticaj Rima i Italije na dalmatinsko primorje i Bosnu i Hercegovinu sasvim je razumljiv, kad se uzme u obzir geografski polozaj oba podrucja i lako uoee mnoge veze, neposredne i vrlo bliske koje su nekoliko vekova postojale izmedu njih. Uticaj latinskog jezika i romanske kulture bio je, u ostalom, toliko jak i preko granica Dalmacije, daje mogao osvojiti eitave daleke pokrajine kao Dakiju na Dunavu. Ne treba smetnuti s uma, da je to bio sluzbeni jezik i da je bio uveden gotovo u svu administraciju. Sami carevi vizantiski podrzavali su ga u svecanim aktima. Osnivajuci grad Skupi car Justinijan ga naziva Justinijana prima i njegov pisac Prokopije mora da tumaci svojoj grckoj publici, kako to ima da znaci prva. Svi narodi Poluostrva, veoma izmesani, Iliri, Tracani, Goti i druga plemena, kao nekad narodi Austrije nemaekim, sluzili su se latinskim jezikom za uzajamno sporazumevanje, jer je to bio i jezik administracije i jezik vojske. Uticaj duhovni bio je narocito jak od pojave hriscanstva, Ima vesti daje cak Tit, ucenik apostola Pavla, dolazio u Dalmaciju da propoveda hriscanstvo. Van

sumnje je da je hriscanskih sledbenika bilo u Dalmaciji rano i da su se tamo uporno odrzavali, uprkos svih gonjenja.

Da je hriscanstva bilo u Bosni i Hercegovini jos pre dolaska Slovena, ima vise dokaza. Prvo su ostaci starih crkava. Kao jedna od najstarijih jeste kapela u Vidostaku kod Stoca. Taj kraj bese u rimsko doba veoma napredan. Blizak rimskim logorima na Neretvi, a posebno velikom logoru Mogorjelu, nedaleko od Narone, u pitomoj dolini Bregave, Stolac se bio lepo razvio i pokazivao izvesnu raskos, najvecu dosad poznatu u citavoj zemlji. Tu su nadena kupalista s dosta ukusa i bogati mozaici, kakvih nije bilo ni u samoj Naroni. U toj rimskoj koloniji nadenaje ta kapela sa 19 kvadratnih metara povrsine, Druga, malo veca, sasvim prosta, otkrivena je u Borasima, u dolini Trebizata, u najguscim rimskim naseljima. Treca, prava bazilika, nadena je u rimskoj koloniji Skelanima. Ali, od ovih je najvaznija dvostruka bazilika u Zenici, u Bistui, gde je bilo u VI veku sediste jednog episkopa. U Bosni i Hercegovini pocetkom VI veka bilo je hriscanstvo organizovano pod dye episkopije, naronoskom i to bistuanskom. Na crkvenim saborima drzanim u Saloni 530. i 532. go dine nalaze se episkopi od obe te episkopije. Neste od stare hriscanske kulture prvih vekova ostalo je i u toponomastici nasih krajeva. Brdo Cibrijan kod Trebinja ili Srd kod Breze nesumnjivo imaju imena od Sv. Ciprijana i Sv. Srda, kojima su tu negde bile podignute crkve. Naziv Zupljana na Stonu dosao je od Sv. Zulijana (Julijana), Sutorina od Sv. Irina, Suscepan kod Herceg Novog od Sv. Stepan. Varvara kod Prozora ima jos ocuvane rusevine crkve te svetiteljke. Say crkveni uticaj bio je latinski. Svi episkopi na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva behu pretezno romanskog porekla. Cak je njihov broj prevladivao dobrim delom i u sredisnjim oblastima, zahvaljujuCi delovanju papina vikarijata u Solunu. Od 98 oeuvanih imena episkopa iz tih oblasti, 59 je nesumnjivo latinskih, kao Amancius, Satuminus, Sekundianus, Gajus, Feliks itd. U Dalmaciji taj uticaj latinskog jezika i kulture bio je jos intenzivniji i odrzao se sve do nasih vremena.

III

Tridesetih godina VI veka, dokje vizantiski car Justinijan pocinjao svoja ratovanja na svima stranama ondasnjeg sveta, stale su kroz nedovoljno zasticene severne granice carstva prodirati slovenske cete, potiskivane sa svojih podrucja gomilama istocnih naroda, narocito Huna, koji su u opstem pomeranju Seobe Naroda nadirali prema plodnoj i bogatoj dunavskoj kotlini. Vee u IV veku ponesena Hunima, vise kao njihovi podloznici nego kao njihovi saveznici, pojedina slovenska odelenja silazila su u krajeve oko Dunava, ali od kraja V veka ona tamo stizu u vecim grupama i u prvim desetinama VI veka ima ih vee toliko da upadaju u oci, ,,NajveCi deo onostrane obale Dunava Sloveni naseljavaju", kaze za njih savremeni vizantinski pisac Prokopije. Odatle, oni prelaze u Vizantiju delimicno da sluze kao najamnici u njihovoj vojsci, kao sto su pre cinili Goti, a delimicno, ali jos vise, da plene grcko

podrueje, po primeru Huna, Bugara i A vara. Od sredine VI veka slovenski upadi bivaju cesci i vee se primecuju pojave, da pojedinci i grupe zaostaju na vizantiskom podrucju, Vizantiski pisci kazuju otvoreno da se Sloveni ponegde na njihovom podrucju ponasaju "kao u svojoj zemlji", a daleki sirski pisac, Jovan Efeski, pise 584. godine da oni "stanuju tu sasvim slobodno i bez straha". Godine 598. za vreme ofanziva cara Mavrikija na levoj obali Dunava, Avari i Sloveni napadaju Dalmaciju s Bosnom zajedno. Nezasticena, Dalmacija je tada grdno stradala. Pominje se da je u njoj tom prilikom razoreno 40 gradova i posebno neki jos nepoznati grad Balki ili Baljke. Za vlade cara Fokasa, a narocito za vlade njegova naslednika cara Hiraklija slovenske prelazenje na Balkan uzima jos vise maha. Zauzet borbama na Istoku, najpre sa Perzijom, a posle sa Muhamedom i novim versko-politickim pokretom u Aziji, car Hiraklije, sam poreklom istocnjak, bese obratio svu svoju paznju na tu stranu i za velike ratove tamo upotrebio sve raspolozive sile. Severna granica Vizantije ostade kao otvorena i kroz nju su, u prvoj polovini VII veka, pokuljala mnogobrojna slovenska plemena. Opstu nesigurnost, koja je zavladala u nasim krajevima pred kraj VI veka, vrlo dobro ilustruje sakrivanje i zakopavanje novca i

nakita domaceg stanovnistva, U N aroni naden je zakopan zlatni nakit jedne hriscanske gospode s novcima careva od Justina I do Tiberija II (t. j. do 582. godine) koji su bili sklonjeni sigurno u begu ispred neprijateljske najezde. U Grabovniku, medu Ljubuskim i Vitinom, bio je ujednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II (t. j. do 578. godine).

Prirodna je stvar da je slovenski elemenat, koji je naselio ovo nase podrucje, dosao pod uticaj romanske kulture. Danas je jasno da grcki uticaj na Srbe pocinje docnije, tek u X veku, kad je nase pleme pocelo da se siri prema kotlinama kosovskoj i moravskoj i kad je, posredovanjem macedonskih Slovena, pocela hristijanizacija srpskih plemena u znaku grcke duhovne kulture. Srpska plemena grupisala su se, s pocetka, u planinskim predelima od Save do Lima i od Cetine do Bojane, dakle poglavito u podrucju danasnje Bosne i Hercegovine, zapadne Srbije s Novim Pazarom, juzne Dalmacije i Crne Gore. Pod svojim narodnim imenom ona se pominju na ovom podrueju, i to bas u Bosni, prvi put 822. godine u Analima franackog pisca Ajnharda. U narodu je bilo predanja da potieu delimicno od severnih srodnickih plemena, poznatih danas pod imenom Luzickih Srba. Konstantin Porfirogenit izricno je zabelezio saopstenje da pleme zahumskih vladara Visevica vuce lozu "od nekrstenih stanovnika oko reke Visle". Hrvatsko pleme poselo je severnu i srednju Dalmaciju, Hrvatsku i bosansku Krajinu i zapadne strane Bosne, ana severozapadu ulazilo je u Kranjsku i Stajersku, gde je za dugo ocuvan pomen njihova imena. Od starih slovenskih plemenskih naziva ostalo je jos u bosanskoj Krajini ime Duliba, ana desnoj strani Neretve ime Smoljana. U naroduje zapamceno i ime Avara ili Obara. Izmedu Vrbasa i Nina ostalo je sedam mesta sa njihovim nazivom Obrovac i Obarska; a sarna rec obarski obelezava tamo nesto plahovito i surovo.

Prvobitna organizacija slovenskih doseljenika bila je plemenska, kakva se delimicno ocuvala sve do nasih dana u konzervativnim brdskim oblastima, u istocnoj Hercegovini, Crnoj Gori i Boki Kotorskoj. Neka od nasih danasnjih plemena dosla su u veze sa starosedelackim, kod kojih je plemenska organizacija bila isto tako vrlo jaka i cini se, sudeci po njihovim nazivima, kao Kuci, Mataruge, Bukumiri itd., da su se i stopila s njima. Tom stapanju nesumnjivo je mnogo doprineo i njihov geografski polozaj u podvojenim kotlinama planina dinarskog sistema, a i zajednicka stocarska zanimanja. Plemenske teritorije bile su u glavnom pojedine, relativno male, fupe, prirodne jedinice, oko pojedinih reka (Drina, Rama, Vrhbosna i dr.) iii u poljima (Fatnica, Ljubomir i dr.) iii na mestima pogodnim za stocarstvo (Rudine, Borac, Dracevica i dr.). Zanimljivo je da danas fupa ili ,,fupno mesto" oznacava, po Bogisicu, sarno .predio, gdje je pitomo, t. j. gdje snijega nema i gdje rada vinograd". Na celu zupa su zupani kao nasledna gospoda. Porfirogenit navodi za trebinjsku oblast eetiri roda naslednih zupana. U Zahumlju je nasledna dinastija Visevica, Nad zupanima bio je neki vladar, .arhon" (narodno ime nije ocuvano), sa vlascu nad vise fupa. Takvih vladara bilo je u srpskim zemljama IX veka vise. Pored Vlastimira navodi se trebinjski Zupan Krajina, kome Vlastimir daje kcer za zenu i titulu arhonta .Jioteci ga odlikovati", i dajuci mu tom prilikom i potpunu samostalnost. Centralizacija vlasti ne postoji; u tom Vlastimirovom aktu ima neceg sto direktno podseca na postupke nasih zadruznih obicaja, Poglavice su bile ogranicavane u svojoj vlasti ustanovom narodnih sabora. Izgled malih plemenskih sabora poznat namje iz opisa poljickih skupstina kod Spljeta. Poljieani su, zna se, dosli u Dalmaciju iz Bosne. Njihove skupstine odrzavane su na jednom izvesnom mestu, pod vedrim nebom, a sacinjavala su ih sarno plemenita gospoda (,,ku6i6i"). U narocitim slueajevima

sazivao se zbor cela naroda, takozvani .zbor podimni" (t. j. sa predstavnicima svake kuce, u kojoj ima zivih ljudi, "po dimu"). Pomen 0 takvim plemenskim skupstinama u Pastrovicima ima i Ljubisa u svom Kanjosu Macedonovicu. "Na sred primorja opcine pastrovske ima jedna mala luka, pusto zalo, koju ljudi i dan danasnji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke ... Cetiri sude i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan covjek, slobodno i na porede izabrani, sjedili bi pod jednom medom vrh pijeska, a ostali domacini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijecali i sudili 0 najvaznijema poslima". Cesti su zborovi u trebinjskoj oblasti, ali tu nije

sasvim sigurno, ko je sve imao prava da na njima ucestvuje, Da je tamo dolazio i prost puk ima nekoliko nesumnjivih dokaza. U Drobnjacima jos se i sad zna .Zborna Glavica". Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike.

Vee za stare Slovene zabelezeno je jos u VI veku da im se .Jmena menjaju prema razlicitim porodicama i mestima". Ta osobina plemenskog uredenjajavlja se stalno u nasim oblastima. Vee je K. Jirecek istakao kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto fupa Vrsinje, Onogost ili Papratna javljaju Zupci, Niksici, Mrkojevici, Narodno predanje pamti donekle te veze, ali ih dosta cesto mesa i pretvara u legendu. Eno najlepseg primera za to u predanju 0 Bjelopavlovicima, Zanimljivo je svakako pratiti citave nizove rodova iz jedne porodice. U neretvanskoj Krajini zivelo je cuveno pleme Kacica, Cija starina ide vrlo daleko. Od njega potieu mnoga bratstva, historiski potpuno autenticna: Miosici, Zarkoviei, Andrijasevici, Stipici, Petkovici, Bartulovici i dr. U trebinjskoj oblasti mocno bese bratstvo Ljubibratica, koje se pod tim imenom pominje sve od XIV veka. Vee 1432. godine navodi se pet linija toga roda: Ljubisici kao najvazniji; zatim Medvjedovici, Dabizivovici, Radivojevici, Dobruskovici, U Popovu se od 1342. go dine pominju Nikolici, cija prezimena posle nalazimo kao Vukosalice, Bogisice, Grgurevice, Od porodice Hrvatinica u Bosni u XIV i XV veku imamo Vukoslavice, Vukcice, Pavlovice, Stipanice, Cmogorska dinastija Petrovica izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Niksica i Banjana stigla pod Lovcen, Kao rodonacelnika te linije oznacavali su dva brata: Rajica, od koga su Radonici, ZutkoviCi i dr. i Heraka, od koga su Petrovici, Popovici, Kustudije i jos neki.

Glavno zanimanje stanovnistva u vremenima Srednjega Veka bilo je stocarstvo i zemljoradnja. Ali je stocarstvo bilo vise u obicaju, Citave oblasti, kao bile eke Rudine, bavile su se gotovo jedino tom vrstom narodne privrede. Sami vladari zanimali su se posredno i tim poslom. Bosanski kraljevi izvozili su svoj sir u Dubrovnik i Italiju, isto kao i srpski kraljevi svoju stoku. I najranija placanja i globe drzavi i kralju vrsena su ne novcem nego stokom, malom i velikom. Stocarstvo se odrzalo kao jedno od tradicionalnih zanimanja sve do danas, sa vrlo mnogo starih nasleda i pravnih uredaba u pogledu ispase, u kretanjima stocara, u "izdizanju stoke" u planine i sa mnogo starinskih naziva za stoku i stocne proizvode. U Hercegovini postojijedno pleme muslimanskih balija (u Podvelezju i kod Gabele), sa svojim posebnim naeinom zivotom, koje zivi iskljucivo od stocarstva, U nazivima za stoku i stocne proizvode, posebno u mlekarstvu, ima vrlo mnogo starih romanskih i albanskih reci, Nema sumnje da se velik deo starog stocarskog stanovnistva izmesao sa novodoseljenim Slovenima i znatno uticao na njih u stocarstvu, poznavajuci bolje zemljista i imajuci mozda vise vestine u izvesnim stvarima .. los u pocetku XIV veka nalazi se u sred Hercegovine, u stolackom kraju, pastirska albanska opstina Burmaza. Po pastirskim organizacijama u katunima dobila je u Cmoj Gori citava jedna oblast svoje ime (katunska nahija), au Dubrovniku se mnogo nasa plemena zovu prosto: ,,katun Drobnjaci" ili ,,katun Mirilovici", Otudje za sve pastire i romanskog i slovenskog porekla dosao i opsti naziv Vlasi. Zemljoradnja je bila ogranicena sarno na neke doline. Pasivna Hercegovina i onda nije mogla da se prehrani svojim zitom, nego je cesto uvozila hranu. U dubrovackim knjigama ima pomena da je ponekad zito dovozeno cak iz Apulije. Jedino su jos Neretljani, mimo ta zanimanja, nastavili staru tradiciju brodarstva i gusarstva. Njihovi camci, koji ponekad primaju do 40 ljudi, krstare uz sve obale Jadranskog Mora i postaju naskoro napast za plovidbu u tim krajevima.

Gonjen i goneci, u borbi i pljacki, spustio se slovenski elemenat sa raznih strana istoka i severa u dunavsku dolinu i odatle u unutrasnjost Balkana. los primitivan i usplahiren citavim vrtlogom Seobe Naroda, onje zapao u balkanske sume i klance, s pocetka nimalo siguran koliko ce tu ostati. S nepoverenjem su pratili ti dosljaci ne sarno svaki pokret vizantiskih vlasti, nego i sva kretanja svojih saplemenika i vrlo brzo, u svojoj instiktivnoj grabljivosti, oni su srtali jedni na druge, da bi, uzajamno istrti, bili sigumiji za svoj plen.

Krajern VIII i pocetkom IX veka pocelo je opasno nadiranje Franaka prema istoku ijugoistoku. Na udarcu su bile slovenaeke i hrvatske oblasti. Protiv toga tudeg osvajanja javlja se pokret otpora, u korne se najvise istice licnost Ljudevida Posavskog iz Siska. Ovaj aktivni covek uspeo je, da borbu prosiri na dosta sirok front i da oko sebe okupi i Slovence sa zapada i cak plerne Timocana sa istoka. Od 819- 822. go dine onje, s mnogo napora i zrtava, ipak nekako odolevao Francirna; ali se na kraju, trece godine, prepade od velike franacke na nj upucene vojske i prebeze u Bosnu Srbima, .za koji se narod kazuje", veli franacki analist, "da zauzima velik deo Dalrnacije". Ali gramZljiv i bez rnoralnih obzira, Ljudevid ubija jednog od zupana, koji ga je primio kao begunca, i prisvaja sebi njegovu oblast. U isto vrerne salje i poslanike franackom cam, izjavivsi spremnost da rnu se pokori. Ovaj nije hteo da pregovara s njirn. Ljudevid, s toga, dolazi u bezizlazan polozaj, Gonjen od Franaka, a radi svog nedela omraZen kod Srba, on postaje nemoguc, mora da bezi iz Bosne i zavrsava 823. u gadackom kraju, gde gine od osvetnicke ruke. Sva njegova drzava potpala je pod franacku vlast; a pokret, koji je prvi put u nasoj historiji, za oslobodenje od tudinaca, ujedinio dobre delove Hrvata, Srba i Slovenaca, propao je radi nedostatka snage i radi male vrednosti coveka, koji ga je nosio. Ali ipak, od otpora prema Francirna, kao prirodna reakcija napadaju, doslo je do blize veze izrnedu pojedinih hrvatskih plernena i do stvaranja hrvatske narodne drzave, Na isti nacin, radi borbe s nasrtljivim Bugarima, stvorena je i srpska drzavna zajednica; obe u prvoj polovini IX veka.

Tokorn IX i X veka pocinje i glavna aktivnost za pokrstavanje Juznih Slovena. U Bosnu, s njenirn centralnirn polozajem, hriscanstvo je rnoglo doci sarno posrednirn putern: ili iz Macedonije, od tamosnjih slovenskih pripadnika, koji su s uspehorn delovali krajern IX i poeetkom X veka; ili iz susedne Dalmacije. Ova je druga bila bliza i vidno aktivnija. Zanirnljiva je i varna pojava da su najstarije hriscanske crkve u Bosni i Hercegovini sagradene "iIi na sarnim rims kim zidinarna ili u neposrednoj blizini rusevina rimskih naseobina". ,,Mi tu gledarno", veli C. Truhelka, "istu kulturnu sliku u malorn, sto je u velikorn prikazana u razvalinarna Dioklecijanove palace u Solinu-Spljetu, kada se, iza katastrofalne provale barbara, razbjegli rimski gradani plasljivo kupe oko razorenih ognjista", Najlepsi prirnerci crkvene dekoracije ocuvani su u Dabravinarna kod Varesa i u episkopskoj crkvi u Zenici. Kao posebni lokalni tip te urnetnosti, gde se "plastika stavljala u sluzbu arhitekture" i gde su simbolicne alegorije kornbinovane sa raznovrsnim oblicima pletarnog ornarnenta, geornetriskih figura, akantova lisea i nabreklih grozdova, nalazirno stecke iz Donje Zgosce (dva najlepsa prirnerka su danas u sarajevskorn rnuzeju). "On kao da je zaglavak ove umetnicke tradicije, jer se tu uz obilnu ornarnentiku romanskoga stila pojavljuju vee rnotivi, koji spadaju u kolo prostonarodne urnetnosti". I predrneti koji su nalazeni u tim rusevinama i u grobovirna oko njih imaju svoje analogije ponajvise u Dalmaciji. U ostacima tih crkava nadeni su i neki hriscanski natpisi, Ciji je jezik sarno latinski.

Dolazak na vladu cara Vasilija I Macedonca (867-886) doneo je citav obrt u vizantijskoj balkanskoj politici. On privlaci carevini ne sarno susedne Bugare, nego i najzapadnije stanovnike Poluostrva. Opasnost od Saracena, cije lade provaljuju u Jadran, obratila je sve oci ugrozenih na energienog irnperatora u Carigradu. Njegova flota doista donosi zastitu, S njorn posle ucestvuju i nasa plernena; ona, koja nisu htela da idu s Vizantijorn, bila su kaZnjena i silorn naterana. Hrvati dobivaju svog vladara neposredno iz Carigrada. Oko 876. godine gotovo sva se Dalmacija obrce ne sarno vizantiskorn caru nego cak i carigradskorn patrijarhu, na zaprepascenje papino. Najupornije su se drzali Neretljani. Oni su u stalnoj borbi s Mlecanima, pa kusaju da se odupru i Vizantiji. Ali, kad su videli sudbinu svojih hrvatskih suseda, pokolebase se i sarni. Uplaseni, oni su, preko narocitog poslanstva, izjavili cam svoju pokornost i zarnolili svestenike da ih prevedu u novu, dotle energicno odbijanu, veru.

U X veku politieki vidokrug nasih ljudi postaje siri, U ljutirn borbarna izrnedu Vizantije i Bugarske, Srbi su osetan einilac i njih traze ijedni i drugi. Vecina raskih vladara drzi gotovo stalno s Vizantijom, jer ih Bugarska, kao neposredni zavojevacki sused, suvise pritiska. Zahumski gospodar, Mihajlo

Visevic, koji nije neposredno ugrozen, drzi, medutim, stranu Bugara. Za vlade silnog bugarskog cara Simeona, Zahumlje bolje prolazi od Raske, koja biva pokorena i opustosena, Ali, iza Simeonove smrti (927. godine), dolazi ustanak i uspeh Caslavov i obnova raske prevlasti. Caslav je uspeo da pod svoju vlast skupi celu danasnju Bosnu do Plive, Lijevna i Cetine; na istoku granica mu je isla sve do Rasa; na severn do Rudnika i Save; a na jugu do mora. Prvi put se tada za ovu eitavu drzavnu tvorevinu upotrebljava skupno ime Srbija, 11 ~Ep~A.ia. Srpsko ime od tada postaje D ira oznaka za plemena istog porekla i osobina. U Srbe tadasnji vizantiski car, savremenik dogadaja, Konstantin Porfirogenit jasno vrsta: Bosance, Rasane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane, iako ovi poslednji nisu bili u Caslavljevoj drzavi,

Jedan arapski pisac kazuje 0 Slovenima Balkanskog Poluostrva, u ovo doba, da su njihova zapadna plemena, Srbi i Hrvati, najhrabrija i da stanovnici onih krajeva zaziru od njih i traze njihovu zastitu, Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, - veli on malo preterano - kako su smeli i odvazni, ,,ne bi se s njima mogao meriti po sili ni jedan narod na svetu".

Od Caslavljeve pogibije u borbi s Madarima (oko 960.), u Bosni se gospodari naglo menjaju i nastaje vreme unutrasnjih sukoba. Njom za kratko vladaju, sem domacih gospodara, Hrvati, Vizantinci, Sloveni iz Macedonije, pa najposle Srbi iz Zete. Za vreme kralja Bodina (1081-1102) Bosnaje poslednji put u sastavu srpske drzave, dok juzne pokrajine, Hum, Trebinje, Konavlje i Ston s neretvanskom krajinom, ostaju u zajednici sa Srbijom i nekoliko vekova posle toga.

IV

Od pocetka XII veka pocinje sirenje Madara na Balkan. Ucvrstivsi se na svom podrucju, oni krajem XI veka zivo uticu na Hrvatsku i 1102. godine uspevaju da uniste slobodnu hrvatsku kraljevinu. Od 1107- 1110. go dine dobivaju i primorske gradove Zadar, Spljet, Trogir i otoke Rab, Cres, Osor i Krk. Od 1127. go dine pocinju duga ratovanja Madara sa Vizantijom i njihov interes za Srbe, pomocu kojih su se nada1i lakse postici uspehe u tim borbama. Madarske veze sa Srbima toga vremena vrlo su intimne; kralj Stevan II ozenio je svog naslednika Belu kcerju srpskog velikog zupana Urosa, U to vreme, od 1134-1136., uzeli su Madari i bosansku zupu Ramu, nesumnjivo s dalmatinske strane. Od 1138. go dine jav1ja se Rama kao stalni sastavni deo madarske kraljevske titule. Verovatno je, da su Madari tom prilikom prosirili svoju vrhovnu vlast i na ostale delove Bosne, jer u osnivackoj povelji manastira Catara u Madarskoj novi kralj Bela II, na skupu u Ostrogonu, 1137. go dine "po pristanku ce1e zemlje" daje bosansko vojvodstvo svom sinu Ladislavu. Taj momenat je vazan i po ovom Ladislav je bio sin srpske princeze i kad on postaje gospodar te oblasti, to znaci da joj za vladara dolazi covek nase krvi. On ce, prema madarskom shvatanju, licnim vezama omoguciti trajnije spajanje te zemlje sa njihovom krunom. Kako nijedan izvor ne pominje borbe oko tog, vrlo je verovatno daje celo ovo pitanje bilo resavano po pristanku bosanske vlastele i u sporazumu sa zupanom Urosem, Madarska vrhovna vlast u Bosni traje posle toga, s malim prekidima, preko puna dva stoleca,

Kao predstavnici domace vlasti javljaju se u Bosni banovi koji nisu prosti vrhovni cinovnici, kao u Hrvatskoj, nego nasledna gospoda. Prvi od poznatih banova je Boric, poreklom iz Grabarja, u blizini Broda. Kako je i po kojim svojim zaslugama dosao on do casti bosanskog bana nije nam danas poznato; zna se sarno da je pripadao jakom i vrlo korenitom bratstvu. U madarsko-vizantiskim borbama ucestvuje i on kao vazal madarskog kralja, ali nema velike srece, Svrgnut je s vlasti kad je u borbama dvojice madarskih pretendenata izabrao da pomaze slabijega. Iza njegova pada Bosna je jos jednom, poslednji put, videla vizantijsku vojsku i dosla pod njenu vlast, da se, iza smrti snaznog cara Manojla Komnina (1180. godine), za uvek oslobodi od nje. Iste te go dine javlja se i prvi pomen 0 poslovicnom

banu Kulinu (1180-1204). Onje bio vest i, sto se kaze, "srecan" vladar. Od ratnih podviga imao je, izgleda, sarno jedan; kadaje 1183. go dine sa Madarima i Nemanjom potiskivao Vizantince iz Srbije. Ostalo vreme proveo je u miru uredujuci drzavu, Njegovu spretnost pokazuje nacin kojim se bez tezih kriza, samim pregovorima i izjavama, oslo bodio napasti od rimske kurije, koja ga je tesko optuzivala kao bogumila i njihova pomagaca, U zemlji je spomen 0 njemu ostao, u glavnom, vrlo lep. U poslovicama jos se i danas ljudi secaju na vremena "od Kulina bana i dobrijeh dana".

Vesti 0 bogumilima, radi kojih je Kulin bio optuzivan, javljaju se prvi put oko 1200. godine. Poreklo ove hriscanske sekte, Cije slovenske osobine pokazuje sarno ime, nije jos dovoljno ispitano. Koliko se danas zna, ona se pojavila u Bugarskoj, u X veku, za vreme njenog opadanja, kao neka reakcija celom rezimu u ratovima iscrpenoj zemlji. Nemajuci nijednog cisto bogumilskog teksta, koji bi sam izlagao njihovo verovanje i prikazivao njihove tendencije, mi smo uglavnom upuceni na pristrasnu protivnicku literaturu 0 njima, da bi otud saznali neka od njihovih nacela, Ali, u mnogo slucajeva, gde mozemo navode antibogumilske knjizevnosti proveriti drugim izvorima, kao, na primer, od XIII-XV veka u Bosni, mi vidimo da se oni ne slam i da su, prema tom, mnoge od postavaka problematicne, Neste od tog dolazi po svoj prilici otud sto se tokom vremena i kod bogumila popustalo u prvobitnoj nacelnosti i sto su pravljeni nuzni kompromisi radi susedskih odnosaja, radi drzavne potrebe i radi licnih razloga; a dobar deo neslaganja dolazice jos i otud sto su izvesne stvari pojedini gorljivi pobomici pravoslavne i katolicke vere hotimice prikazivali gorim ili ponekad prosto nerazumevali.

U stvari, bogumilska nauka, po svojim osnovnim shvatanjima, izlazi iz pavlikanske, odnosno manihejske sekte, sa tragovima starijih gnostickih ucenja, Sve religije Istoka imaju, sa hriscanstvom zajedno, vrlo jasno izrazen dualizam osnovnih problema ljudske prirode, dobra i zla, andela i davola. Dobro, to je sam Bog i ono sto je po prevashodstvu njegovo, dakle, dusa; zlo je materija, odnosno telo. U ljudskom zivotu vecna je borba izmedu tog dvoga. Saznanje toga dovodi do potrebe da se pravi hriscanin u svome delovanju trudi pomoci dusi protiv tela, odnosno duhovnim savladati telesno. S toga, kao najdoslednija posledica takvih shvatanja je odricanje braka. Stari Zavet nije tvorevina Hriscanstva; onje proizvod ranije telesne prevlasti is togaje bio odbacivan say osim Psaltira sa njegovim odusevljenim himnama Bogu. Pokret pavlikijanaca pada u ono uzbudeno versko stanje pre ikonoborstva i ima kao karakteristicnu crtu, prihvacenu od bogumila, borbenost protiv crkvenog bleska i tastine, Od vere opste jednakosti i ljubavi i skromne molitve postale su farisejske opstine sa sablaznjivom jerarhijom i sa ucescem u svim gnusobama dvorskog i prestonickog zivota. Oni s toga traze vracanje starom dobu prvih hriscanskih opstina, Neka otpane suvisna jerarhija; neka nestane citava kruga naknadnih svetitelja, koji se slave mimo Hrista i gotovo ravno njemu; neka se ukine kult ikona, koji se priblizava kumirstvu. Sve treba da se preeisti i ispravi. Radi toga se pristalice ovog ucenja zovu "Cisti", ili "pravi Hriscani" ili, kao kod Slovena, "bogu-mili". Po njihovim shvatanjima Bog nije tvorac neba i zemlje i svega onog sto je na njima. Tvorac toga vise je zli duh, nego Bog. Jedino, sto je na svetu bozije i dobro, to su duh covekov i sunce. Hristovo vaplocenje bilo je sarno prividno. S toga oni ne primaju krstenje, a narocito su protivni krstenju dece, koja ne shvataju znacaja toga cina, Ljudsko telo je puteno, a puteno ne vaskrsava. Oni uopste svode verske simbolizacije u granice kritike zdravog razuma i ne veruju u promenu vina u krv Hristovu, pa po tom ne priznaju ni pricesca, Rugaju se pomisli 0 nekom, cistilistu i prastanju grehova, a direktno se bune protiv stovanja krsta, na komje bio razapet najveci predstavnik dobra. Prezviter Kozma, kojije u X veku pisao svoje napadaje protiv bogumila u Bugarskoj, opisuje ih ponekad tako da mesto ogorcenja protiv njih izaziva simpatije. Oni istupaju kao ljudi koji su uspeli da savladaju strasti: krotki su i smireni, cutljivi, bez glasna smeha, i vidljivo ubledeli od posta. U narodu su vrlo aktivni. U Kozminim propovedima prebacuje se bogumilima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogatstva i bogatase, da ismevaju staresine, da ne daju slugama da sluze gospodare i da karaju boljare. Dalji prigovor je bio taj sto su bogumili davali zenama izvesnu ravnopravnost. Drugim recima, sekta je bila gotovo vise drustvena

nego verska i postigla je svoje uspehe vise na racun svojih soeijalnih, nego radi svojih verskih nacela, Glavne bogumilske opstine bile su u Macedoniji, na donjem Vardaru i oko Babune. Otud mozda i dolazi ime babuni kao druga poznata oznaka za bogumile.

Iz Macedonije i Bugarske bogumilska jeres presla je u Srbiju i bila tamo uzela maha, dok je nije suzbio Nemanja vrlo ostrim merama. Iz Srbije dosla je tad u Bosnu, a iz Bosne u Dalmaeiju i Italiju. U Bosni pristaliee te vere zovu patarenima (narocito dubrovacki izvori). Taj naziv nije jos dovoljno objasnjen; mozda je u vezi s grc, ,,katari" sto znaci "Cisti", kako su se zvale pristaliee na istoku. Tumacenje da naziv dolazi od patarenus = ex pater, t. j. kao oznaka za one koji veruju da duh sveti proizlazi sarno od oea, izgleda ipak kao ponajverovatnije. Njihovo shvatanje nije onakvo kao kod istocnih bogumila; u mnogo pitanja oni su se potpuno podudarali sa druge dye hriscanske religije u zemlji; i postadose cak jedno vreme vera gospode i samih upravljaca, Oni priznaju sveee; slave krsno ime; zaklinju se na krst; zene se i uzivaju svetske slasti u punoj meri. Protivniei su im bili ipak i katoliei i pravoslavni. Katoliei su narocito zucno ustajali protiv njih i radi cisto verskih razloga i radi politiekih interesa Madarske. Ali su im i pravoslavni bili protivni. U raskim izvorima imaju dva-tri prokletstva na babune i nekolika pomena 0 borbi s njima. Sarno, kako su katoliei bivali podjednako agresivni i prema bogumilima i prema pravoslavnima, to su se ovi, vremenom, u obrani sve vise priblizavali jedni drugima. Razlike su izmedu njih, posto obe behu istocne erkve, mnogo manje nego izmedu bogumila i katolika. Odnos bi mogao biti izmedu pravoslavnih i bogumila od prilike kao u Rusiji izmedu zvanicne erkve i takozvanih .staroobrjadaca''. Neki franjevacki izvori i govore 0 .starovircima" u Bosni. Po nasem misljenju grese oni koji misle da se pod bosanskim bogumilima kriju cisti pravoslavni. Grese s toga sto pravoslavlje sve do pojave Sv. Save nije bilo cvrsto i u sarnoj Srbiji i sto nije bilo prosto od mnogih za ortodoksnu erkvu neobicnih pojava. U Bosni, koja kroz citavo vreme od XII-XIV veka nema pravoslavnog episkopa, da pode Savinim primerom, nije, prirodno, bilo ni poslediea Savina rada. Za Albanee pise jedan svestenik iz 1308. go dine da nisu ,,ni cisti katoliei, i cisti sizmatici". Tako je, verovatno, bilo i u Bosni s bogumilima, sve dok nije pocela da jaca medu njima aktivnost svestenstva pecske patrijarsije, U dubrovackim knjigama dosta su cesti pomeni 0 patarenima. Kako Dubroveani nesumnjivo dobro znadahu sta su pravoslavni, to bi oni, vrlo verovatno, ma gde ostavili traga 0 tom da su patareni u stvari isto sto i oni, da je to tako i bilo. Medutim, oni to nigde ne vele. Bogumili su bili jedna konzervativna sekta, sa mnogo elemenata prve kulture koju su primili iz Macedonije i Srbije; radi toga je bila bliza pravoslavlju; i vremenom se, u masi, u njemu i izgubila.

Kod bogumila se osetno razvila naeionalna erta. Gonjeni od papske kurije i Madara, oni su osecali da je madarsko zavojevanje, s katolicanstvom zajedno, ne sarno ugrozavanje njihove vere, nego i njihove drzavne samostalnosti. S toga grcevito brane i jedno i drugo i svoju erkvu nazivaju ,,narodnom" i "bosanskom", a sebe same "pravim" ili "dobrim Bosnjacima",

.Bosanska erkva" bese ovako uredena: vrhovni poglaviea bese ded, svestenici su gosti i starci (nizi red) pod skupnim imenom strojnici. U svom testamentu od 1466. go dine Radin gost rastavlja dye vrste svojih prijatelja, one ,,koji su prave vjere apostolske", koji su"s pravom dusom i z dobrijem nacinom krstenijem", ,,koji grijeha ne ljube"; a drugo su ,,mrsni ljudi." Sta je bliza karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato, ali je oeevidno da to nisu oni koji bi bili onako besprekomi ili precisceni. Pri svecanim aktima patareni bi dolazili u odredenom broju po sedmoriea (sedam nedeljenih dana) ili po dvanaestoriea (dvanaest apostola; dvanaest meseei). Oni stanuju po mestima, koja po njima dobivaju svoje ime ("locus Patarenorum in Glubscovo"). 1872. belezilo se da je franeuski vieekonzul u Mostaru video u Jablanici, u Hereegovini, dva bogumilska sela; a pricalo se, da je bilo ostalo nesto potajnih bogumila i oko Kreseva, Ali mi, nigde, u eitavoj zemlji, nismo culi za kakav siguran trag 0 tome. Medutim, jedan podatak iz katolickog sematizma hercegovacke biskupije od 1867. godine zasluzuje ozbiljnu paznju, Tarno se kaze da je u selu Dubocanima porodiea Helez, pre koju godinu, presla u

islam, a .hila je poslednja, koja se drzala ludila bogumilskog". U narodu nema danas pomena cak ni 0 samom imenu njihovu. Poneki naziv kao, primera radi, potok Babun kod Mostara iii ime Babunovic bili bi jedini ostaci.

Vesti, koje su sirene 0 bosanskim patarenima, bile su, naravno, vrlo pogrdne. U glagoljaskoj knjizevnosti, u jednom rukopisu Dijaloga pape Grgura Velikoga, s pocetka XVI veka, kazuje se ovo: ,,0 nesricno kraljevstvo bosansko, na koga ni rosa ni daz ne padi, pokle rodi i shrani i brani tolike i takove jeretike, ki govore, da gospodin Isuhrist ni imel pravoga tela clovicaskoga i da je blazena diva Marija bila anjel i mnoge ine bludnje protivu veri katulicaskoj govore". U jednom rukopisnom tipiku manastira Krusedola pise se opet za .sluge davolov" bogumile, kako ,,kao tati nocu idu" i "prevracaju hriscane od vere bozije", U Dubrovniku smatrala se kao teska uvreda reci nekom daje "babica patarenska" .

Posle Kulina Bosna je postala veoma ozloglasena na papskoj kuriji radi uspeha bogumilskog ucenja, Pape ljutito pisu kako tamo jeretici javno ispovedaju svoju vern, ,,kao sto lamije doje svoju stenad golim sisama" i traze protiv njih prave krstaske ratove u dva-tri maha. Bosanski ban Ninoslav (1233- 1250) imao je s toga teskih dana. Onje s pocetka popustao papinim zeljama i, preplasen njegovom aktivnoscu, bio voljan da pusti njegove ljude nesmetane u propovedanju "prave vere". Po papinim obavestenjima Bosna je tad izgledala "kao pustinja i sikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja". Kad je Ninoslav video da papina akcija dira njegova suverenska prava i radi, u stvari, za madarske interese, on se obrnuo protiv nje i primio borbu. Rat je trajao od 1235-1238. i naneo je mnogo stete Bosni, ali se Ninoslav odrzao i tad, kao i u docnijim borbama. Tek iza njegove smrti bi Bosna savladana (1253) i podeljena u vise oblasti.

U samoj Bosni odrzali su se banovi rodaci, Prijezda I i njegovo potomstvo; dok su u neke druge krajeve (Soli i Usorn; Sanu; Dubicu) dosli strani, vecinom madarizirani nemacki gospodari. Od 1284. go dine dobija Macvu s Beogradom, Srem i Soli sa Usorom (danasnji tuzlanski okrug) srpski kralj Dragutin kao zet madarskog kralja i kao njegov vazal. U Bosni izmedu Dragutina i domace dinastije nema sukoba; naprotiv, Stepan I Kotroman, sin Prijezdin, uzima za zenu Dragutinovu kcer Jelisavetu. Na osnovu te zenidbe trazice njegovi potomci posle nepunih sto godina srpsku kraljevsku krunu. Po pricanju arhiepiskopa Danila, Dragutinje u Bosni pomagao sirenje pravoslavlja (njemu se pripisuje podizanje manastira Race; predanje 0 tom, da je on podigao Papracu i Lomnicu, nije sigurno) i sa uspehom je prevodio .mnoge odjeretika" u "vern hriscansku",

Za vreme prestonih borbi u Madarskoj, posle izumrca Arpadove dinastije, narocito se istakla i osilila dalmatinska porodica Subica, Ciji se glavni predstavnik, ban Pavao, bio say zalozio za kandidaturu napuljskog princa, Karla Roberta. U vlasti te kuce nalazila se pred kraj XIII veka citava Dalmacija i nesto od Hrvatske; a od 1299. godine ijedan deo Bosne. Kako je Pavao postao bosanski gospodar nije nam danas tacno poznato, ali ce biti da je iskoristio smutne prilike kod zavadenih madarskih i domacih velikasa i da je usao osvajuci, Jer borbe je bilo. Ban Stepan I Kotroman bio je, to znamo sigurno, potisnut cak do Drine; a ban Mladen Subic, brat Pavlov, poginuo je negde u Bosni od ,,nevernih jeretika". Od 1305. godine ban Pavao postaje ipak "gospodarem citave Bosne", izuzimajuci oblast kralja Dragutina, i u njoj je postavio, kao svog zamenika, najstarijeg sina, Mladena II. Ali, taj nije znao ocuvati tekovinu svog oca. U svojoj sili onje postao obesan i u brzo stvorio protiv sebe citav krug ljutih neprijatelja. Kadje 1318. godine, ne mereci svoje snage, usao i u borbu sa kraljem Milutinom, da bi dobio humsku oblast, pocela je njegova zvezda naglo da tamni. Izisavsi iz te borbe pobeden onje brzo docekao odmetanje svojih podanika i stvoren front napadaea iz susednih oblasti. Nije ga postedeo ni madarski kralj, koji je svoju krunu dugovao njegovoj porodici. U 1322. ban Mladen bio je vee pala velicina i potpuno onemogucen na svom dotadasnjem podrucju,

v

Borbe protiv posmule porodice Subi6a iskoristio je najvise mladi bosanski ban Stepan II Kotromanic, sin bana Stepana 1. Mudar i trezven, sa iskustvom coveka koji se jedno vreme potucao izgnat iz otadzbine, onje ipak bio dovoljno aktivan i brz na odluku. S njim pocinje osetan napredak Bosne u svima pravcima. Ono sto je bio kralj Milutin za Dusana, to je bio Stepan II za Tvrtka: tvorac drzavne stabilnosti i organizator njene unutrasnje snage. Njegova drzavnicka vestina bila je vrlo prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da moze izici nagraden; bio je vrlo aktivan uvek, kad je trebalo iskoristiti tudu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odlucivati izmedu dva podjednako jaka protivnika, onje gledao da odrzi veze sa obojicom. Takva drzavnieka vestina, ocevidno, nije visoke vrednosti; ali za one koji se njom sluze dosledno ona donosi koristi i uspehe. A drzavnici se manje-vise cene svi po tom, ne kako su radili, nego sta su postigli.

Kad je pao ban Mladen, Stepan II je ostao jedini gospodar Bosne. Pored toga, cuvajuci svima nacinima milost madarskog kralja, dobio je on jos i bosanski deo Dragutinove oblasti, kao njegov unuk i kao naslednik. Dragutinov sin, Vladislav, bese pokusao da iza Milutinove smrti dobije srpski presto, ali je u borbi sa Stevanom Decanskim rdavo prosao i morao je da bezi u Madarsku, daleko od srpskih granica. Stepan Kotromanic iskoristio je i te borbe oko prestola u Raskoj, paje usao i u Hum i osvojio celu tu oblast (do 1326.). Sve dotle, od vremena Nemanjina brata, kneza Miroslava, Humje, sem malih prekida, bio stalno u srpskoj vlasti. U njemu je, u Stonu, (1219.), Sv. Sava podigao ijednu pravoslavnu episkopiju, jedinu na podrucju eitave danasnje Bosne i Hercegovine, koja je tu ostala sve do strahovitog potresa od 1252. go dine , a odonda prenesena je u Petrov Manastir na reci Limu. Kad je kralj Dragutin u gatackom polju, 1276. godine pobedio svog oca, kralja Urosa, povukao se ovaj negde u humsku oblast i tuje ostao sve do smrti. Najstariji sin kralja Milutina, knez Konstantin, bio je vise godina namesnik u toj zemlji, a stanovao je u Stonu, Nevesinju ina Brotnju. Da raski gospodari nisu mogli lako da prezale takav gubitak, bilo je vrlo jasno. Izmedu njih i Kotromanica ostaju zbog toga odnosi citavo vreme vrlo zapeti, au dva-tri maha dolazilo je i do pravih sukoba. Narocito to nije mogao da prezali Dusan, i gotovo cetvrt veka docnije poduzima protiv Bosne vojni pohod, da povrati izgubljeno (1350.). Uz Hum Srbija se morala lisiti i Stona, koji bese ostao gotovo potpuno otsecen od ostale drzave, Sarno, Ston nije bio izgubljen u nekoj ratnoj smutnji, nego ga je Dusan prodao Dubrovcanima (1333. godine) za 8000 perpera i stalnu godisnju rentu od 500 perpera. Dubrovacka republika bese tad primila na se i obavezu da ne smeta pravoslavlje u Stonu, odnosno, po njenim recima u ugovoru: "pop srbski da poje u crkvah".

U Dalmaciji Stepan II je zeleo da iskoristi borbe tamosnjih hrvatskih velikasa i da se docepa vlasti i uticaja onako kako se nekad ban Pavao bio rasirio u Bosni. Kadje umro madarski kralj Karlo Robert (1342), ana vladu dosao njegov tek sesnaestogodisnji sin Ludvig, ban Stepan poeinje da se koleba. On sumnja u sposobnosti mladog kralja i trazi s toga veza sa Mlecicima, Ali, cim je video energicnu volju Madara da nastave staru politiku jake ruke, on im pokomo pridruzuje svoje cete i ratuje s njima u Dalmaciji protiv istih onih ljudi kojima je do juee nudio savez. To njegovo uces6e ne ide, istina, od srca i nije iskreno; iako saveznik Madara on nalazi puta i nacina da odrzava veze i sa Mlecicima ida im ucini nekolike ne male usluge. Madari po malo sumnjaju u njega, ali ga ipak ostavljaju na miru; nesto s toga, sto vesta krije tragove, a drugo, sto je bio formalno ispravan. Kasnije, njegov ugled osetno raste; narocito onog cas a, kad madarski kralj uzima za zenu njegovu, kod Madara mnogo opevanu, kcer Jelisavetu (1353).

Ojacavsi Bosnu na sve nacine; ujedinivsi je od Drine do Cetine i Sane; davsi joj izlaz na more; utvrdivsi u njoj posmuli banski autoritet i svoju dinastiju; stvorivsi cvrste veze sa Madarima i papskom

kurijom; onje umro nekoliko nedelja iza udaje svoje kceri, sa svescu daje Bosna na sigurnom putu da postane od obicne vazalske pokrajine ugledna i prava drzava,

U koliko je Stepanu II nedostajalo izvesnog sireg pogleda u stvari i potrebne otmenosti u politickom potezu, u toliko gaje vise imao njegov naslednik i sinovac, Tvrtko. To je nesumnjivo najveci vladar Bosne i jedna od najlepsih licnosti celokupne nase proslosti, Odlucan i pravolinealan kad ima da svrsi stvar; uvidavan i predusretljiv kad treba da je razume; mocan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. Na vladu je dosao vrlo mlad, sa jedva kakvih sedamnaest godina, kao i njegov suveren i savremenik Ludvig (Lajos) Veliki; alije odmah, od prvih koraka, za razliku od cara Urosa, svog drugog savremenika, pokazao da ima svoju volju i s njom sposobnosti i da je naturi.

Madarski kralj, prvih godina Tvrtkova vladanja, nije bio u dobrim vezama s njim. Zauzet velikim ratom sa mletackom republikom u Dalmaciji, on nije, bar koliko se danas zna, upotrebljavao protiv njega vojnu silu, ali gaje, drzeci je u prete cern stavu, naterao, da mu, kao miraz uz zenu, ustupi humsku oblast do Neretve i celo Zavrsje, Malo posle toga, 1363. godine, Ludvig, je, nalazeci za razlog verske prilike u Bosni, krenuo protiv banovine dye vojske. Jednu je, cak, vodio on sam. Hteo je, nesumnjivo, da u zemlji ubije svaki duh otpora, koji se javljao, i svaku pomisao 0 nekom smelijem zamahu u politici. Mimo svako ocekivanje, obe kraljeve vojske vratile su se bez ikakva uspeha. Stepanova tvorevina bila je toliko jaka da je mirno mogla odoleti jednom tako opasnom udarcu; a Tvrtkova ruka toliko snazna da odrzi meru. Ali, sto nije mogao madarski kralj, ucinila je domaca nesloga. Tvrtkov mladi brat Vuk, pomagan od veceg dela velikasa, prepadom uze vlast i natera brata da kao izgnanik moli milost i pomoc dojucerasnjeg neprijatelja. To su bili najtezi dani u Tvrtkovom zivotu. Madari, kojima je dobro dosla ta unutrasnja borba u Bosni, da obe stranke, u jedan mah, ucine vise zavisnim od sebe, dadose Tvrtku pomoc i podrzase ga, doista, da povrati vlast. Do juce ponosan radi pobede nad Madarima, Tvrtko je morao da povije glavu i da postane njihov obvezanik i ponovo vazal.

Godine 1371. poljuljana je iz temelja cela srpska drzava porazom na Marici; te iste go dine umro je i poslednji srpski izdanak dinastije Nemanjica, Neko je trebao da prihvati vlast pre nego se drzava potpuno rasturi. Ko ce to da ucini? Medu prvima javlja se Zupan Nikola Altomanovic, mocni gospodar od Rudnika do mora, sa gotovo celim Podrinjem, Novim Pazarom, Zagorjem, Trebinjem i Konavljem. Od srpskih dinasta onje, u taj mah, nesumnjivo bio najsilniji. Ali, nije bio i najbolji. Surov i pust, on nije imao nikakvih obzira i dosao je u sukob sa celim svetom. Malo pred svoju pogibiju sprema se na nj kralj Vukasin sa sinom Markom i sa Balsicima, Protiv njegaje propistala dubrovaeka republika; onje oteo Rudnik knezu Lazaru i naterao ga u vazalstvo Madarima; ana Tvrtka je jos ranije dizao njegove podanike i pomago mu brata Vuka. Knez Lazar, mudriji i cestitiji od njega, pored svih svojih veza, nije imao dovoljno snage da potisne Nikolu i da mimo nj izide napred. Tvrtko? Onje bio potomak Nemanjica; istina po zenskoj liniji, ali tek i njihova krv. On je bio i dovoljno jak i sa dovoljno autoriteta. Ali, onje bio, iako Srbin, vladar jedne odvojene oblasti i bez veza sa raskim ljudima. Da se dode do krune treba stvoriti veze i onemoguciti protivnike. Izmedu Lazara i Tvrtka nema sukoba. Tvrtko zna da je Lazar slabiji; aida je njegovo pravo jace od Lazareva. Jer Lazaru se pripisuje legitimno pravo na krunu Nemanjica po tom sto je njegova zena iz nemanjicske linije Vukanove; mesto sa zenom, Tvrtko je imao to pravo u samom sebi. Pored toga, njih ijednog i drugog bese Zupan Nikola zlom zaduzio i jedan i drugi imali su mnogo interesa da se rese tog protivnika. Pomagani jos i od Madara, oni ustaju na Altomanovica, savladuju ga i njegove zemlje dele izmedu sebe. U Tvrtkov deo dosao je manastir Milesevo sa grobom Sv. Save. Na tom mestu, toliko stovanom u srpskom svetu, Tvrtko je na svoju glavu stavio 1377. kraljevsku krunu. Bog me .spodobio dvostrukim vencem, da vladam nad oba kraljevstva", pisao je on svecano i s ponosom, milostivo dajuci dubrovackoj republici trgovaeke povlastice, "prvo od davnina u bogodarovanoj nam zemlji Bosni", a po tom, kad je u Srbiji nestalo carske loze, i ja kad videh zemlju praroditelja mojih ostavljenu od njih i da nema svog pastira,

podoh u srpsku zemlju, zeleci i hoteci utvrditi presto roditelja mojih i kad sam tamo dosao vencan bih bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih, da budem u Hristu Isusu blagoverni i bogom postavljeni Stefan kralj Srbima i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama". Knez Lazar nije protestovao protiv tog Tvrtkovog dela. Videci pred sobom opasnost od Turaka i osecajuci zlo, koje je snaslo ceo narod od medusobne borbe pojedinih velikasa, onje ostavio svaku pomisao 0 protestu, priznao Tvrtku titulu i stirn ne sarno ustedeo sebi velike neprijatnosti, nego i ocuvao njegovo dalje prijateljstvo.

Tvrtko je, medutim, snovao krupne stvari. Jos 1370. go dine radio je na tom da se jedan od sinova kralja Vukasina ozeni jednom od Subicevih odiva, njegovom rodakom Posle se sam ozenio Dorotejom, cerkom bugarskog vidinskog cara Stracimira. Sa Lazarem je sklopio savez i posteno ga drzao i u najteze dane. Bosna, Srbija, Bugarska, spojene u jedan lanac i udruzene iskrenim savezom, cinile bi nesumnjivo tvrd bedem protiv svakog napadaca, To je plan dostojan paznje; zacetak jedne nove lige Juznih Slovena u borbi protiv zajednickog neprijatelja. Kad je dosao teski cas Kosovske Bitke, Tvrtko je poslao u pomoc knezu svog najboljeg vojvodu, Vlatka Vukovica, pobeditelja Turaka u jednoj borbi kod Bilece, sa dovoljnim brojem isto tako sigurno dobre vojske.

Daje kod Tvrtka plemenitosti i puno smisla za opste dobro celine, pokazuju najbolje ova dva primera. 1385. go dine bio je Tvrtko u borbi s Balsicima; te iste go dine Turci behu ozbiljno ugrozili Balsine zemlje na jugu. U tom casu Tvrtko ne radi onako, kako bi radio, verovatno, njegov stric i svaki drugi covek sitnih sebicnih instikata. Velik, Tvrtko ne iskoriscava nepriliku svog hriscanskog sadruga, nego mu preko Mletaka nudi mir. - Godine 1389. posle Lazareve pogibije, pozurio je hriscanski madarski kralj da napane sirotu udovicu u njen najcrnji cas. Tvrtko, ,,kralj Srbljem", koji bi sad, nesmetan ni od kog, mogao da prisvoji sebi i Lazarev, kao nekad Altomanovicev, deo i da bude bez takmaca na celom podrucju, ne poduzima ni jednog koraka, koji bi mogao teski polozaj Lazarevih naslednika da ucini jos tezim,

Njegova misao ide u drugom pravcu. U Madarskoj behu nastali veliki unutrasnji neredi posle smrti kralja Ludviga 1382., koji bese umro bez muskih potomaka. Borba 0 nasledstvo dode ponovo na dnevni red. U tim drzavnim metezima ucestvovao je narocito jedan deo hrvatskog plemstva. Ne zaboravljajuCi kako se Ludvig drzao prema njemu u vreme njegove prve vlade, Tvrtko sada vraca ravnom merom Onje stozer, oko koga se kupe buntovnici. Preko njih, i svojim licnim autoritetom, on polagano ali dosledno i energieno deluje na dalmatinske gradove i opstine, da mu se u nizu od nekolike go dine dana pridruzise gotovo svim sem mletackog Zadra i slobodnog Dubrovnika. U Tvrtkovoj vlasti bese tad celo podrucje od Spljeta do Lima i Mileseva, U tu zajednicu dodose i otoci Brae, Hvar i Korcula; a vrlo verovatno, u vazalskom obliku, i lieka oblast porodice Kurjakovica, Sa ponosom mogao je, posle toga, 1390. godine, nesumnjivi pobednik da objavi svoju novu titulu sa ovim oznakama: "Stefan Tvrtko, po bozijoj milosti, kralj Raske, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja". Na zalost, nosilac te casne titule brzo je zaklopio svoje 06, 1391. godine, jos u punoj muskoj snazi, sa nepunih pedeset i pet godina, ne dospevsi da dovrseno delo cvrsce veze i trajnije obezbedi.

Gotovo sarno od sebe namece se poredenje izmedu Tvrtka i Dusana. Obojica su, van spora, ljudi velike licne vrednosti. Obojica postizu i velike uspehe. Nisu sarno vladari, nego su nosioci citava drzavnog stroja. U njima kao da je usredsredena sva energija nase snagom ponesene rase. Svi su im misici nabrekli u sirokom zamahu. Svaki pokret pokazuje koncentraciju volje. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posrcu slabi im naslednici. Obojica mru jos neistroseni u snazi; upravo onda, kad je njihovo prisustvo ziva potreba da se steceno dovede u red, priljubi, organizuje, odrzi, Ali u tom, sta je trebalo da se sredi, izmedu Tvrtka i Dusana nema slicnosti; nema cak ni podudaranja. Dusan je, po karakteru svog de la, bio osvajac,

Gospodar ne sarno Srba, nego i Grka i Arbanasa. U njegovu oblast usle su zemlje koje nemaju niceg zajednickog sa srpskom prosloscu i nasom rasom; i usao je elemenat, grcki, kojije bio kultumo jaci od srpskog, nacionalno svesniji i u drzavnim poslovima vestiji, Sve da car nije razbio svoju drzavu na oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog sirenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moci lokalnih velicina, Dusanova drzava stalno bi bolovala od prevelikog broja tudeg, raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe. Tvrtkova koncepcija bila je stvarnija, i, u koliko se za ono doba sme reci, nacionalnija. U njegovoj drzavi bili su sarno Srbi i Hrvati, jedan narod, nasa krv. Napraviti od Bosne srediste, oko koga ce se obrazovati srpskohrvatska drzava, bila je vise nego srecna misao. Ne navedosmo li, u uvodnom delu, reci jednog naseg odlicnog poznavaoca narodnog nam sklopa, da su Bosna i Hercegovina "centralna oblast i jezgro naroda"? Razlike u kulturi i veri, koje su postojale izmedu Srba i Hrvata, postojale su jos u XIII veku izmedu Raske i Zete, pa su vreme i svest 0 zajednici sve izgladili. Pred zajednickom opasnoscu od Turcina sabijali su se zajedno nekolike desetine godina Srbi i Madari, a kamo li to ne bi jos vise priblizilo Srbe i Hrvate, da je, kojom srecom, Tvrtkovo delo bilo prihvaceno, U odnosu prema knezu Lazaru, Tvrtko daje najlepse svedocanstvo 0 tom da je svoju koncepciju doista izradio voden nekim visim idejama i sa tacnim shvatanjem vremena u kom se nalazio. S toga namje Tvrtkova drzavna misao, izvrsena nasom danasnjom drzavnom tvorevinom, milija od Dusanove, Pred ovim je blestao daleki sjaj carigradskih kubeta, koja je nekad gledao u prvoj mladosti; u Tvrtka su domace planine bile srediste snage naroda i drzave,

VI

Kao Srbija posle Dusana, tako i Bosna posle Tvrtka, naglo opada. Manje na udarcu nego Srbija, ona prilicno odrzava svoj prvobitni teritorijalni posed, ali se njena snaga trosi u unutrasnjim borbama. Pojedini velikasi postaju polunezavisni gospodar (Hrvoje Vukcic, Sandalj Hranic, Pavle Radenovic, Herceg Stepan Vukcic i dr.) i vode, vrlo cesto, politiku na svoju ruku ne sarno bez kralja, nego i protiv njega. Od kraljeva, naslednika Tvrtkovih, nijedan nema neke vece licne vrednosti. Nisu mogli da ucuvaju ne sarno drzavnu nezavisnost prema Madarima, koju Tvrtko bese dobio, nego ni licni autoritet prema susedima. U dubrovackim knjigama ima vise nego jedan dokaz, kako se mala republika gotovo podrugivala izvesnim situacijama svojih kraljevskih komsija,

Kao Srbija posle Kosova, tako se i Bosna, posle Tvrtkove smrti, nalazila izmedu dva neprijatelja. Jedan behu Turci, a drugi Madari. Ovi drugi su smatrali za svoju prvu duznost da potisnu Bosance iz Hrvatske i Dalmacije i tako uniste sve, sto je Tvrtko postigao na toj strani. Posle, naturili su zemlji ponovo svoju vrhovnu vlast; toboze ne sarno na osnovu starog prava, nego i radi boljeg vodenja borbe s Turcima. Turci, opet, sa svoje strane, osvajaci i inace, gledali su u svakom savezu sa Madarima jasnu ostricu protiv sebe. Bosna je s toga bila na teskoj muci. Kao madarski vazal ona tim samim stiee Turke kao neprijatelje; pokusa li veze s Turcima dobija odmah udarac od Madara. Voditi neku vecu i samostalnu politiku u takvim prilikama bila je gotovo nemoguca stvar. U najboljem slueaju, ako je takve politike i bilo, ona je bila cisto lokalna, kao ona Sandalja Hranica, gospodara Huma, koji je gledao na sve nacine da bude upravo toliko turski koliko i ugarski i da vlada sa toliko vestine da u potrebnom casu mogne odluciti preteznost ove ili one jace strane.

Zanimljivo je u ovom dekadentskom periodu bosanske proslosti, da se na vladi javlja jedna zena, pored Kneginje Milice, prva u nasoj historiji. To je Je1ena, zena kralja Stepana Dabise, Tvrtkova naslednika (t1395). Slaba i neodlucna ona se ipak drzala na vlasti gotovo tri godine, pustajuci za to vreme da se vlastela osili isto tako kao malo ranije raska za vlade cara Urosa, Jedan surov upad Turaka u Bosnu, 1398. godine, naterao je velikase da na celo zemlje stave ipak nekog sa vise autoriteta; i tako je dosao

Stepan Ostoja. Ali taj kraljuje za malo i dobiva kao protivkandidata Tvrtka II (1404.). Dva kralja u Bosni nisu jedini slucaj u ovo pomuceno doba. Posle Ostojine smrti (1418.) javio se kao kralj i njegov sin Stepan Ostojic (t1421.). Nekolike go dine docnije, 1432. izbio je kao protivkandidat Tvrtku II kralj Radivoj, neugledni clan dinastije, drugi sin Ostojin, koji je ostao u zemlji, istina bez vlasti, sve do pada Bosne. U tim krizama posrednici su iii Turci iii Madari, kojima bosanska vlastela, sebicna i ljuto zavadena, u dusi cinici, sluzi kao prosto orude. Medu njima nema nijednog svetlijeg izuzetka, koji bi interes celine i otadzbine stavio ispred svoga. Nema srodstva, od koga bi prezali, sarno ako ono donosi korist. Dubrovcani, koji su s odvratnoscu posmatrali tu prostacku jagmu za vlascu, pisali sujednom prilikom, 1404. godine, kako se "od potopa sveta nije toliko svet smeo i vrteo", kao u Bosni tih vremena. Za vreme tih unutrasnjih smutnja u zemlji, dobio je despot Stevan od Madara bogati bosanski grad Srebrenicu (1412.), oko koje se posle vode ceste borbe izmedu Bosne i Srbije. Dubrovnikje opet od 1419-1426. otkupio od vlasnika Sandalja Hranica i vojvode Radoslava Pavlovica celo Konavlje i domalo dobio ozbiljne prohteve i za neke druge susedne oblasti. Nemajuci da plati Turcima duzni danak, kralj Tvrtko II je morao da im ustupi neka mesta u istocnom delu zemlje, kao Hodidjed i Vrhbosnu, odnosno Sarajevo. Zemlja je, vidi se po svemu tom, ocevidno propadala i pitanja njenog opstanka nije zavisilo vise od nje, nego od volje njezinih protivnika. Tu se nije vise dalo sta da izmeni. Kralj Stepan Tomas (1443-1461.), kojije od svih naslednika Tvrtkovih imao ponajvise drzavnickog, mogao je sarno, s bolom u srcu, da gleda neminovno srljanje u propast.

Kao karakteristika tih mutnih prilika mogu sluziti odnosi u oblasti Stepana Kosaee, odnosno Hercega Stepana. Surov i prek, on je, upiruci se na pomoc Turaka, ratovao sa celim susedstvom: sa Mlecima, sa Pavlovicima, sa madarskim ljudima u Dalmaciji, s Dubrovnikom, s despotem Durdem, pa i sa kraljem Tomasem, koji mu bese zet po kceri, Stepana se nikad nije ticala opsta stvar; u svemu trazio je sarno svoj interes, ponekad cak i sitne prirode. Velik nije bio nigde. Cak je i porodicu zatrovao. Kao zreo covek on je usao u avanturu sa jednom lepom Fjorentinkom i izazvao protiv sebe i majku i zenu, i rodenog sina. Sablaznjive scene borbe oca sa sinom traju nekoliko godina i njih resava turska vojska, koja dolazi na molbe hercegove. Kad je video pad Srbije i cuo, da su Turci, bez obzira na njegovu vemost, upali i u njegove zemlje i popalili Milesevo, njemu tada biva jasno, koliki je greh cinio krvareci se, radi male dobiti, i troseci snagu svoju i svojih hriscanskih drugova da, u odlucni cas, oslabljen postane plen besnog osvajaca i pregazeni crv, Ali je kajanje bilo kasno. Po ocevom primeru, sin trazi i dobiva pomoc od Turaka. Uzalud je posle ion, videci svu opasnost, sa ocem zajedno ustao da brani slobodu zemlje. Turci vee behu zakoracili u Hercegovinu i nisu se dali lako potisnuti. Videci svu kob, koja ceka njegovu zemlju, stari herceg, koji je od ranijeg pakosnika sve vise postajao tragicna licnost historije, s bolom vapi za poslednju pornoc Bosni i hriscanstvu,

Izmedu Srbije i Bosne XV veka ne behu odnosi onakve srdacnosti, kakvi su bili za Tvrtka i Lazara. Vodeni sitnim interesima, gledajuci suvise sarno preda se, cak i onda, kadje turska sablja bila podjednako izmahnuta iznad obe zemlje, upravljaei Srbije i Bosne vise su bili u sukobu, nego u ljubavi. Tek pred kraj javio se kod njih pokret da se, pred nesumnjivim zlom, koje im predstoji, spoje u jednu celinu, da bi, udruzeni, dobili vise snage i bolje izglede za borbu. Bosanski kraljevic Stepan Tomasevic imao je da uzme naslednicu prestola u Srbiji, Jelacu, kcer despota Lazara. Brakje sklopljen 1. aprila 1459. go dine , pred samu propast despotovine. Onje upravo i uskorio. Znajuci daje taj brak stvoren sa odobrenjem madarskog dvora i daje to, u stvari, novi bedem protiv njih, krenuli su Turci odmah da sprece stvar. Jos u Bosni oni behu udesili zasede da uhvate kraljevica na putu u Srbiju. Kao kakav begunac, krijuci se, jurio je mladi Stepan u svoje svatove, unoseci u citavo veselje usplahirenost i cmu slutnju. Posle sest nedelja stigla je, doista, turska vojska pred Smederevo, opsela grad i 20. juna uzela ga bez prave borbe. Mladozenja, sa zenom zajedno, bi pusten u Bosnu, da odnese jednu iluziju manje i da domalo zavrsi tamo bednom smrcu,

Rastrzana unutrasnjim borbama, sva izagnjila, Bosna je sramno izgubila svoju drzavnu ekzistenciju. Po recima njenog kralja, pola je bosanskog stanovnistva, verski ogorcenog katolickom bezobzirnoscu, volelo Turke nego njega. Cak je i uslo u veze s njima i pozivalo ih da sa Bosnom postupe isto onako kao sa Srbijom. U rastrovanoj zemlji ne bese ideala za koji se cinilo dostojno mreti. Sloboda je za jedne znacila pritisak za druge. Drzavne nezavisnosti odavno vise nije bilo. Kralj, kao predstavnik drzavnog autoriteta, skruseno je povijao glavu pred svakom madarskom mamuzom i rimskom mantijom; ili se, u drugoj prilici, grcevito hvatao za milost koga vezira. Kad je u prolece 1463. silni sultan, osvajac Carigrada, Mehmed El-Fatih, krenuo u Bosnu, u njoj se ne dize nijedan jaci pokret da zaustavi neprijatelja. Bosanska historija ne dade nijedne Marice, a kamo li velicanstvenog Kosova! Tu nema onih svetlih primera pregaranja, "de brat brata izdati ne scede, dokle go de jedan tecijase;" niti one klasicne slike najmladega izmedu Jugovica, koji nece da ostane ni po carevoj zelji, ni po sestrinoj molbi, nego, svestan velikog casa historije, mirno polazi da izvrsi svoju duznost:

Idem sejo, u Kosovo ravno Za krst easni krvcu proljevati I za vjeru s bracom umrijeti!

U ono malo narodnih pesama, koje pevaju 0 propasti bosanskog kraljevstva, izricno se govori, kako je u zemlji bilo mnogo izdaje i zavade; kako "ban" bosanski

Svoj je braci svojoj omrznuo I golubu na jelovoj grani-

ito s toga, sto ga prevari "gospoda latinska", te primi njihovu veru.

Kralj Stepan Tomasevic (1461-1463) nije ni pokusao da dade otpor. Onje video rasulo zemlje, osecao zavadu izmedu podanika, i bio na cisto da bi u sukobu mogao sarno izgubiti. Is togaje namislio da se spase begom. Ali, u Kljucu ga dostize turska potera i prisili na predaju. Da spase zivot, kralj izdade naredbu da se svi gradovi u zemlji, koji jos ne behu pali, predadu Turcima. Ali glave ipak nije izneo. Sultan Mehmed pogazio je rec svoga pase, koji kralju bese obecao zivu glavu, ako se preda i ispuni gomje uslove. Sultanu je ucena ulema izdala fetvu sa poukom: "pravovemi nek se ne da ugristi dva puta iz jedne ruke" i poslusavsi, toboze, tu pouku, onje pustio da otseku glave poslednjem bosanskom kralju i njegovu stricu Radivoju, uz mnogu drugu vlastelu.

Hercegovina - koja se pod tim imenom javlja prvi put 1. februara 1454. godine u jednom pismu vojvode Isa-bega, - odrzala se dvadeset godina duze od Bosne, ali u vecnim trzajima. Iz smrti Hercega Stepana (1466.), njegova tri sina zastupahu tri razna gledista i ne davahu zemlji nikakav primer plemenitijeg shvatanja od duznosti prema otadzbini, U zavadi s bracom jedan od njih, Stevan, otisao je cak Turcima i kao Ahmet Hercegovic javio se da svrsi obracun, 1482. godine pao je, najposle, i Novi, na moru, poslednje utociste slobodne Hercegovine.

VII

Do propasti svoje drzavne samostalnosti na mohackom polju, 1526. go dine Madari su pokusavali u vise prilika da preotmu Bosnu od Turaka. Oni daju Bosni i novog kralja, Nikolu Ujlakija (1471-1477) i preduzimaju tamo 1480. go dine veliki vojnicki po hod, u kom se narocito proslavio Zmaj Despot Vuk Brankovic, Hriscanska vojska, u snaznom nadiranju, dopire do samog Sarajeva u isti cas kad druga

stize u Krusevac, - ali to sve ostaju sarno epizode jedne velike borbe, Ciji krajnji ishod ipak nije mogao biti izmenjen. Poneseni uspesima, odlicno organizovani i sigurno vodeni Turci su bili u naponu snage, koja se u najboljem slucaju dala trenutno zaustaviti, ali nikako definitivno suzbiti. Pod njihovim uticajem udarcima padaju postepeno poslednji ostaci madarske vlasti s desne obale Save i Dunava: srebrenieka banovina 1512, Beograd 1521., i dugo i upomo branjeno Jajce 1528. godine. Nekadasnji vrhovni gospodar Bosne lezao je i sam u prahu i kroz Budim protutnjila je, sa pobednim krikom, turska konjica.

Tursku vlast u Bosni i Hercegovini pozdravilo je dosta bosanskog elementa, trazeci u njoj zastite od pritiska katolicko-madarskih vladajucih verskih krugova. Ne treba nikad smetnuti s uma da su katolicku propagandu u Bosni i Hercegovini vrsili gotovo redovno strani ljudi, poverenici papske kurije i madarskog dvora i da su njihove inkvizicije i progoni trajali do pred sam pad Bosne. Prvi inkvizitor protiv bana Kulina bese stranac Ivan de Kazamaris; Ninosavljev biskup postao je dominikanac Johan fon Vildeshauzen, nesumnjiv Nemac; madarski biskupi na pocetku XIV veka propovedaju krstaski rat u Bosni i pomazu ga; prvi franjevacki vikar u Bosni bio je fra Peregrin Saksonac; biskup kralja Tvrtka, koji je ocigledno radio protiv njega, a za korist svojih sunarodnika, bese Madar Petar Siklosi. Slicnih primera ima vise. Ali i iz ovog izlazi jasno i cisto jedno. Ti tudinci, nesumnjivo dobri katolici, dolazili su medu narod u Bosni sa nama, na zalost, docnije od Austrije dobro poznatom, nadmenom pozom prosvetitelja i, znajuci da imaju za sobom autoritet Madarske i drzavne vlasti, nagonili su ljude u novu veru vise silom, nego razlogom. Nisu od male muke cak uvidavniji vikari katolieke crkve u Bosni molili pape, kao Urbana IV, da ih oslobodi od izvesne vrste propovednika, koji vise stete nego koriste crkvi. Preveravanja su s toga u Bosni bila vrlo cesta, ili, ako ne uvek to, a ono sigurno spekulisanja sa verom. Da izbegnu kakvu opasnost ili da dobiju neku milost mnogi od bosanskih ljudi, ne izuzimajuci ni same vladare, pre laze iz jedne vere u drugu ili daju izjave da ce laka srca napustiti zajednicu, kojoj

su dotad pripadali. Nenacelnost u tom pravcu brzo se izvrgla u cinizam. Da ocuvaju posede, da dodu u milost novih osvajaca, da se obezbede od progona, mnogi od bosanskih velikasa brzo donesose odluku da prime Islam. .Poturci se plahi i lakomi". Delovali su, pored toga, i primeri, - kao onaj brace Angelovica iz despotove Srbije, od kojih jedan bese veliki eelnik, a drugi rumeliski beglerbeg, jedan pravoslavni, drugi musliman. Vee u XV veku ima citav niz uglednih clanova bosanskih porodica, koji su presli na Islam. Takvi su: Isabeg Hranusic, koji 1. februara 1454. pise Dubrovcanima za "brata mi hercega ali sinovca mi voevode Petra"; Skender Mihajlovic, vojvoda u Vrhbosni; Sinan pasa

Borovinic, sandzak-beg vrhbosanski; Ahmedbeg Vranesevic, sandzak hercegovacki; Mehmedbeg Obrenovic, njegov naslednik; Hasanbeg Mihalbegovic, Skenderbeg Vranesevic, Mustafabeg

Bogojevic, Ahmed pasa Hercegovic, U rogatickom srezu postoji muslimansko selo Brankovici, Ciji je jedan davni predak Mahmut Brankovic poginuo ,,na boju despotovu" i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovu cirilicorn pisanom grobnom nisanu ima lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuce Brankovica, Iz Bosne, iz Rudog i Ravanaka, potice porodica Sokolovica, ciji potomak bese cuveni veliki vezir Mehmed Sokolovic, 0 Predojevicima, cije je ime ocevidno nase, postoje u narodu jos i danas price, kako je Imsir pasa, najugledniji od njih, postao musliman i secao se docnije svoje rodbine. Cuveni krajiski begovi Kulenovici sami se izvode cak od loze Kulina bana; tacno je, medutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao "porodica roda plemenita". Ovu listu mi bi mogli dopuniti sa vrlo mnogo primera, ali se i iz ovog niza vidi jasno sta smo hteli reci, U ostalom, za poreklo najveceg dela bosansko-hercegovackog muslimanskog elementa nema boljeg dokaza nego sto je taj da im je matemji jezik sarno srpski. Turski i arapski ucili su sarno u skoli, vojsci i administraciji. Njihovo pismo bilo je sve do okupacije cirilica, takozvano begovsko pismo, koje su oni sami zvali .stara Srbija".

Prelazom na Islam, bosanska vlastela je dobrim delom spasla svoje nasledne posede ili bastine. Od njih su, u glavnom, postali begovi; zadrzavsi gotovo sva svoja feudna prava. Iz mnogo obzira sultani su

prema njima pravili izuzetke od pravila u drugim oblastima. Turska je obnovila jos i ustanovu starih pronija kao tim are i zijamete i davala ih je obilato svojim spahijama za ratne zasluge. Ta dobijena

dobra nisu bila nasledna; prema tome, nisu se mogla ni prodavati. Spahije su dobijale od njih sarno prihode. Njihova teznja bese, prirodno, dvostruka: da posede obezbede za svoju porodicu i da od njih dobiju sto vise prihoda. Ovo drugo isterivalo se pomocu raje, odnosno hriscanskih podanika koji su, narocito u doba opadanja turske centralne vlasti, ostajali sve vise bez prave zastite, Obradivaci zemlje bili su kmetovi, u glavnom hriscani, Na bastinama ti kmetovi nisu bili potpuno slobodni, narocito ne od izvesnih utvrdenih obaveza. Ali je bilo i potpuno slobodnih kmetova zakupaca, na razni rok, za sebe, pa, cak, i za tri i vise narastaja unapred, koji su uzimali da obraduju zemlje vlastelinske i spahiske. Njihove pogodbe bile su obicno da se polovina ili tree ina prihoda predaje vlasniku. Pored turskih postoje u isto vreme i hriscanske spahije. Vrlo je verovatno da oni postoje od ranije; a to bi bio najbolji dokaz da Turci nisu trazili prelaz na Islam, kao bezuvetnu pogodbu za odrzavanje samog imanja. U manastiru Zitomisljieu, u Hercegovini, cuva se i danas slika ktitora Milisava, "spahije", odnosno Milisava Hrabrena od porodice Miloradovica, iz 1601. godine, za Cije pretke postoje nedovoljno provereni podaci, kako im je jos sultan Mehmed II dao "pravo na sest kuca u selu Zitomisljieu". Za Raskovice u Starome Vlahu zna se, isto tako, da su imali spahiluk sve do XIX veka. Bilo je, pored toga, i slobodnih seljaka hriscana, Jedan putnik, iz XVII veka, daje ovo jasno obavestenje 0 turskim agramim nacelima: "Sto ostane u rukama onih hriscana koji se zateknu na svojim imanjima a voljni su da ostanu, to se ne dira i pusta im se i da uzivaju i da nasleduju". Na oei, i po namerama turskog zakonodavstva, sigumo je da polozaj zemljoradnika i hriscana u turskoj carevini ne bi bio tezak ili bar za zemljoradnike ne bi bio tezi nego - u dotadasnjoj feudalnoj hriscanskoj drzavi, Ali je u stvamom zivotu sve bilo znatno drukcije, Rasplinuta i u vecitoj borbi, turska carevina nije imala vise od onog osecanja da sve mora ici onako, kako trazijedna volja iz Stambola, narocito ne tamo gde je u pitanju licna korist. U tom otimanju od zakona posebno se isticu spahije sa svojim interesima. Oni traze vise od onog na sto imaju prava i to traze nemilosrdno. Njih na to goni nestalnost poseda i zudnja za blagom; posle se pojavilo i to da su timari dobijani mitom; da su mogli da budu prekupljeni; i najposle su se poceli prodavati javnom licitacijom. Sve to imao je da plati tezak, iz koga se cedilo, sto bi god privredio. Vee XVI vek daje masu primera 0 bednom stanju raje, a docnije ti su primeri sve gori. Tako je, vremenom, polozaj spahijskih privremenih kmetova postao tezi od begovskih ina kraju prosto nepodnosljiv,

Kod naseg sveta javila se vrlo rano ljuta mrznja na Turke. Milesevski dak Vladislav, koji je 1508.

go dine putovao u Sarajevo i prepisivao zivot Sv. Save, navodi s ocitim ogorcenjem, kako je tad vladao .zakonoprestupni i trojicu hulni i hriscanima dosaditelni zlocestivi turski car Bajazit". U Trebinjskom Manastiru pisanje jedan zapis u 1509. godini i u njemu se me: ,,radi nasih grehova postize nas izmailska zelezna palica, koja nestedno porazava ustanove pravoslavne vere; i razrusise se svete crkve i izmenise predanja svetih ktitora, tako te se umalise i zakon i knjige. I mnogi nemuceni ni od koga otstupise od pravoslavlja i pristase uz njihovu vern, kao sto apostol pre rece, gledajuci njihovo mnozenje i velikoslavlje". Ova poslednja recenica vrlo je vazan podatak za islamizaciju Bosne i Hercegovine i govori vrlo recite protiv opste primljenog misljenja kao da se turska vera sirila sarno silom i na macu, 1537. go dine zabelezio je jedan pisar iz Manastira Sv. Trojice kod Plevlja, kako Turci nasrcahu na hriscane ,,kao lavi svirepi"; "i velika nam nuzda od njih bese, Sto imasmo imanja, sve nam uzimahu, jedni nam dolazeci, a drugi othodeci, i sve sto smo sticali, sve nam uzimahu". Jedan franjevacki letopisac zabelezio je 1524. go dine kako .razorise Turci bosanske manastire, Konjic, visocki, sutinski, kresevski i foinicki ... i kad razorise crkve povedose ministra is njim 12 fratarah". Te su sve beleske iz prve polovine XVI veka, kad je Turska jos bila u naponu i disciplinovana. Tuzbe iz docnijih vekova, kad je zlo uzimalo vise maha i Turci postajali sve gori, prelaze ponekad u bespomocne ocajnicke vapaje. Stanje hriscana po stade jos nesnosnije, kad izbise sukobi izmedu domacih muslimana i doseljenih "Turkusa", o smanlija. Iz raznih vojnickih i administrativnih potreba Carigradje slao u Bosnu dobar deo cinovnika, koji su se, kao "pravi" ,,hak Turci", ponasali s mnogo

nipodastavanja prema domacem elementu. J edan deo tih ljudi smatrao je Bosnu kao prolaznu stanicu, dobrodoslu da se iskoristi za materijalno bogacenje, Od vezira do sitnih pokrajinskih defterdara, postupalo se bez mnogo razlika, sem po sumi, da se istera ne sarno trosak za skupo placene polozaje, nego i da se obezbedi buducnost, Kao ideal dobra polozaja uslo je cak i u narodnu pesmu i.na Bosni vezirstvo", ito "bez promene za sedam godina". Manji deo tog doseljenog einovnickog sveta ostajao je u zemlji i tu stvarao svoj dom. Od takvih doseljenika, iz Male Azije, potice, na primer, cuvena begovska kuca Cengica, eiji je predak Isfendijarbeg imao imanja daleko dole na Eufratu. Na tursko poreklo ukazuju, dalje, ova i slicna imena danasnjih bosanskih muslimanskih porodica, kao Kajtazi, Kemure, Firdusi, Behrami, Korkuti, Behmeni, Hulusije, Dzumhuri, Muzuri i td. Izmedu tih dosljaka i bosanskih muslimana nije bilo prave ljubavi. Domaci su se smatrali zapostavljeni i iskoriscavani i u vise su prilika dizali ostar glas protiv tog carigradskog nameta.

Hriscani su od srca zeleli da se oslobode turske vlasti. Ekonomski pritisak; socijalna nejednakost; teska atmosfera vecite krvi; osecanje pravne nezasticenosti; a nada sve, kao praizvor opsteg zla, vlast tudinca inoverca, .bogomrskog i trojicu hulnog", nagonili su svet da ulaze u sve kombinacije uperene protiv opstanka turske vlasti na Balkanu. Nema pokreta na hriscanskom zapadu protiv Turaka koji ne bi nasao odjeka kod hriscana Bosne i Hercegovine. Cak pravoslavne vladike, kao mnogo stovani Sv. Vasilije Ostroski, ne ustrucavaju se da udu u veze i sa rimskim papama, sarno da njihovom pomocu zbace turski jararn. Turci i muslimani to osecaju, Radi toga njihove mere od XVII veka bivaju sve ostrije, Kad su, postepenim napredovanjem hriscana, od druge polovine XVII veka, muslimani morali napustati srednju Dalmaciju, Slavoniju, Boku i Liku, njihovo se stanovnistvo srucivalo obicno na Bosnu. Ozlobljeni, kao svi ljudi koji napustaju stvorena ognjista, obicno postradali i ogoleli, ti su se begunci, u Bosni i Hercegovini, nastavljali i dizali redovno na stetu raje. NajljuCi hercegovacki muslimani bili su Korjenici, koji najvecim delom potieu od prognanih turskih naselja oko Herceg Novog, kao i stanovnistvo .prokletog Lijevna" od dalmatinskih muslimanskih begunaca. Nije onda cudo, sto su odnosi izmedu raje i muslimana gospodara bivali sve nesnosniji, a ustanci sve eesCi.

Pritisak Turaka rastao je s njihovim porazima. Prvi i najosetniji u bosanskoj Krajini bese posle turske pogibije kod Siska 1593. godine. Iza njega do laze borbe na sve strane. Besni, Turci 1594. spaljuju telo Sv. Save, na sto Srbi odgovaraju ustankom u Hercegovini. Iza toga ucestase eetovanja, uskakanja, pogranicni sukobi; ono tesko doba, kadje "s krvlju rucak", as krvlju vecera", Junacke pesme hriscanske i muslimanske s uzivanjem opisuju tu hajduciju na granici, kad se haraju kule, odvodi

roblje, presrecu svatovi; mejdansko doba Jankovica, Senjanina Tadije, Smiljanica na jednoj strani, ana drugoj Mustajbega Liekog, Hmjica i onog klasicnog Budaline Tala, koji, kao stari franacki junaci, mesto oruzja nosi drenovu batinu. Slicno je stanje i u Hercegovini i u Cmoj Gori sa Bajom Pivljaninom, Mandusicem i Vukom Micunovicem, Javna bezbednost postade nikakva. Svet se pomalo ostrvi na krv i u izvesnim neplodnim krajevima eetovanje postade ijedan elemenat narodne privrede. Kakvo je stanje moglo da nastane posle tog opsteg klanja, pokazuju najbolje ovi primeri za vreme trajanja borbi Svetog Saveza. Franjevacki letopisac fra Nikola Lasvanin kazuje 1688. go dine kako ,,kradiau Turci karstiansku dicu gdigod mogau i odnili bi u drugo misto i prodali"; a za 1690. priea i jos strasnije stvari. U zemlji bese nezapamcena glad; sinik zita dode na 6000 belih aspri. Silan narod pomre u najvecoj muci. ,,A bizania bizase od Save prid voiskom cesarovom. Kudgod bi se mako lezahu martci nit se kopahu, nit imadiase ko. Jidaju resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, macke, U Saraevu izidose dica mater martvu. U Banjoj Luci koga bi obis iii, obnoc bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime pasa sicijase i visase i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili. I davali bismo jist ubogim, ali kako bi se najilo ta bi i umarlo". Za vreme tog rata, 1697. godine, ujednom smelom zaletu, provalio je princ Evgen Savojski do Sarajeva, - opljackao je i popalio dobar deo grada, ne stedeci ni pravoslavne, - a ondaje velik broj ljudi poveo sa sobom delom kao roblje (muslimane), a delom kao prisilne koloniste (pravoslavne). Timje jos vise povecao bedu rata i ostavio neslavan trag 0

hriscanskom oruzju,

Zanimljivo je da je princ Evgen upravio svoj pohod na Sarajevo, a ne na Travnik, gde je od 1639.

go dine bilo sediste bosanskog vezira. Onje to ucinio nesumnjivo s toga sto je Sarajevo bilo najbogatiji i najrazvijeniji grad zemlje; a i strateski bio je vazniji od Travnika, jer se nalazio na vaznom putu, koji je vezao prestonicu carevine sa Bosnom. Inace, Sarajevo je jos 1582. godine prestalo da bude pravi glavni grad. U doba kad su Turci bili u naponu i nasrtali daleko u Stajersku i pod sam Bee, njima se cinilo da glavni grad, kao operativnu bazu, treba prineti blize neprijateljskoj granici. Tako je Ferhat pasa, prvi beglerbeg Bosne, premestio pasinsko mesto u Banju Luku, gde je i ostalo sve dok ga nisu preneli u mirni Travnik, bas u sred Bosne. Mostar je, u Hercegovini, rano od 1522. go dine , postao sediste hercegovacko sandzakbega, Ranije je to bila Foea; ali kad su Turci prosirili svoju vlast do mora i daleko preko Neretve, onda su srediste sandzakata pomakli u staru historisku dolinu Bisca, au novi grad Mostar.

U XVIII veku Bosna i Hercegovina postaju periferiske oblasti turskog carstva. Muslimanski redovi zbijaju se i bivaju gusci, jer se u zemlju povlace potisnuti muslimani sa severa i zapada. Usled toga borbenost njihova osetno raste. Najbolji dokaz 0 njoj daje pobeda kod Banje Luke 1739. godine, koju su odneli nad prestravljenom austrijskom vojskom. Ali, u ostaloj carevini stvari idu vrlo rdavo i stanje iz dana u dan biva gore. Ucestase dvorske afere; grabez velikih vezira; nedisciplinovanost pojedinih vojnih organizacija; i opasna uzajamna razracunavanja, To se opaza i u Bosni. Izlozeni neprijatelju, a videci opadanje autoriteta i dobre volje centralne vlasti, bosanski begovi, gospodari pojedinih srezova i oblasti, pocinju da sve vise rade na svoju ruku ida na neki nacin, u atavistickoj tradiciji, stvaraju nove organizacije srednjevekovnih zupnih jedinica. Carigradski gospodari primecuju to, ali trpe, isto kao i u Albaniji, takvo stanje, jer su Bosanci bili dobri muslimani i tvrd bedem protiv daura. Sta vise, oni otvoreno pornazu jedno vreme to jacanje feudnog sistema i 1777. objavljuju pravo nasledstva na timare onim ljudima koji se pokazu dostojni nagrade. To im se posle osvetilo. Kad je sultan Selim III poceo da provodi svoje reforme, glavni protivnik svakoj novotariji behu Bosanci. Konzervativni; u stalnoj borbi s hriscanima osetljivi na svaki ustupak, koji bi se cinio kao popustanje protivniku; fanatizovani verskim obelezjem citave borbe i zivota; usko vezani za lokalno i nasledeno; bosanski muslimani su energicno ustajali protiv svega, sto je, po njihovu uverenju, dovodilo "din" u opasnost. Gonjenje janjicara u Beogradskom pasaluku cinilo im se kao otvoreno pomaganje daura i kadje izbio Karadordev Ustanak oni su ukazivali na to kao prirodnu posledicu turskog "popustanja raji". U tom uverenju podrzavahu ih mnogobrojne turske izbeglice iz Srbije, naroeito iz Sapca, Uzica, Valjeva, Sokola i ostalih zapadnih mesta, koji se naselise po Bosni, a posebno u tuzlanskom okrugu. Podjarivani vise njima, nego cestim sultanovim pozivima, Bosanci su u nekoliko mahova napadali na Srbiju, ali nisu sve do 1813. go dine imali velika uspeha. Naprotiv, Misar je bio, u glavnom, njihova, i to vrlo osetna pogibija.

VIII

Devetnaesti vek bosanske historije pod turskom vlascu, to je vek borbe bosanskog konzervativnog begovata za avtonomni polozaj Bosne i protiv svih mogucih sultanskih reforama. Mrznja na Osmanlije ili na Turkuse, kako si ih zvali s osetnim podsmehom, bese obuzela gotovo citavu zemlju. Ta se mrznja onda sa Turkusa prenosila po malo ina sam Stambol. Otud u Bosni simpatije i za pokret Alipase Janjinskog i za Skodra pasin podvig u Albaniji. Sultani, medutim, osecajuci zivotni interes Turske u tom da prime i provedu reforme, nisu hteli da odustanu od poeetog posla. Naroeito nije hteo da popusta Mahmud II (1808-1839), covek brutalan, energican i od jedne linije. Sa njegovom sirokom punomocu krenuo je u Bosnu Ali Dzelaludin pasa, 1820. godine, da sabljom i gajtanom slomije otpor bosanskih begova i nezadovoljnika. Mostar i Srebrenica bivaju uzeti na juris, kao da su neprijateljski gradovi; a

oko 300 bosanskih nezadovoljnih kolenovica placa glavom. Ali to sarno utisa, a ne skrha otpor. Kadje sultan 1826. go dine ukinuo janjicare, a pobunjene izmedu njih dao nemilosrdno pobiti, dize se u Bosni odsudan protest protiv toga. Janjicarski odzak u Sarajevu organizova otpor i krenu, narocito sa bosanskim agama, citavu Bosnu na akciju. Sultanov ferman bi na jednoj skupstini u Sarajevu prosto odbacen, Zemlja tako, otvoreno, pogazi carsku rec, i prvi put, posle toliko vekova, stavi svoju volju prema sultanovoj. Prirodna je stvar da se to u Starnbolu rdavo primalo i da su odmah date zapovesti da se pokret suzbije. Abdurahman pasa to je i izveo pobivsi najveci deo buntovnika, ali je za to, za vreme rusko-turskog rata od 1828. go dine naisao na potpunu pasivnost kod Bosanaca prema opasnosti carevine i morao je da napusti Sarajevo i Bosnu, ida, najposle, svojom glavom da zadovoljstinu zemlji i omoguci njeno ueesce u ratu.

Najpoznatiji bosanski pokret protiv Porte, to je cuvena buna Huseinbega Gradascevica, .Zmaja od Bosne", kapetana grada Gradacca, Gotovo say bosanski begovat, s vrlo malo izuzetaka, ustao je s njim zajedno na vest da sultan uvodi nizamsku uredbu s novim uniformama i nove poreze. Pokret je odmah dobio karakter ciste borbe protiv vlastodrzaca u Stambolu i stupio u vezu sa slicnim skadarskim pokretom Skodra pase Busatlije, Sasvim je pogresno misliti da je taj pokret imao neke nacionalne motive i spremao obnovu bosanske drzave, Kao svi bosanski muslimani tog vremena i Huseinbeg je

bio bez razvijene nacionalne svesti i nije zeleo u stvari nista drugo, nego jacanje licnog prestiza, zadrzavanje povlascenog polozaja svoje kaste, cuvanje muslimanskih tradicija i izuzetan polozaj za svoje zemljake u rodenoj zemlji. Prema svemu, to je bio avtonomisticki a ne separatisticki pokret; onaj, za koji su Bosanci bili svi iz reda, dok su za ovaj drugi, a i to pod pitanjem, mogli biti sarno pojedinci kod muslimana. U ostalom, ni takav pokret nije prihvatila sva zemlja. Hercegovina, u vecini, sa Alibegom Rizvanbegovicem, Smailagom Cengicem i drugima, bese protivna. Pokret je bio, po njihovu misljenju, uperen protiv sultana i Stambola vise nego sto je bilo potrebno i poticao je ponajvise iz lie nih ambicija. Husen kapetan, kako to vee cesto biva u plahu pokretu, po sao je, doista, odmah suvise

daleko. Sa Busatlijom onje krenuo pravi rat protiv Osmanlija, digavsi na 25.000 ljudi. Njegova vojska tuce brojem slabiju vojsku velikog vezira. To je njegov viteski stav, kad treba pokazati nezadovoljstvo i junastvo, Ali kad treba reci sta se hoce dalje, kuda vodi sva ta borba, - kad iz viteskog stava treba preci u drzavnicki, - ljudi onda nalaze da oni svi nece jedno i da to kud ide Husein kapetan, odgovara njegovim prohtevima, ali ne i njihovim. A, u stvari, sve se ipak bilo svelo na to da je, mesto omrznutih Turkusa, za vezira dosao sam Husein. On je licno bio covek od tastine, begcic u rdavijem smislu reci, Svoj dvor u Travniku okitio je sto je mogao lepse; sam se obukao u najskupocenija vezena odela; svoj vezirski pecat dao je napraviti od sama zlata. Ljudima bi jasno sta su njim dobili i pocese ga naglo ostavljati. Kad je 1832. godine krenula na nj nova carska vojska, pomognuta od hercegovackih begova, on bi potucen i nateran da se begom spase u Austriju.

Hercegovina, za nagradu, bi odvojena od Bosne, a njen voda, Alibeg Rizvanbegovic, koji se malo posle istakao i u borbi protiv Mehmed Ali pase egipatskog, dobi od sultana vezirski cin u Mostaru. Za karakteristiku stvarnih zelja svih njih dosta je bilo sarno cuti reci novoga vezira, kad je stigao u Hercegovinu: .Evo yam Stambol Mostar, evo yam cara i u Mostaru - ne treba yam vise nikom da idete u Starnbol!" To je, dakle, ono sto se zelelo, i sto je pobeditelj Huseinov tacno osecao; a to je ocevidno sarno lokalna samouprava i avtonomija, cisto bosanstvo i hercegovstvo, ako se tako moze reci, ali nista drugo i nista vise.

Ali sa Huseinbegom nije bio skrsen i bosanski begovat. Kaznjen je bio, po misljenju vecine, sarno jedan suvise lie an covek i njegovo uze drustvo, ito ne sarno s toga sto se digao protiv sultana, nego i s toga sto nije znao da ostane stvami izraz cele zemlje. Inace, njihov konzervativni duh ostaje isti i otpor protiv osmanliske centralizacije ne malaksava mnogo. To se videlo najbolje kad je trebalo provoditi 1839. go dine objavljeni dilhanski hatiserif sa slobodama za hriscane i sa njim u vezi takozvane

"tenzimati hajirije", t. j. korisne ustanove. U Bosni se javise bune na vise strana; sam hercegovacki vezir, poznati sultanov pristalica, Ali pasa Rizvanbegovic, bese protivnik novih uredaba. Punih deset godina nisu mogli carski veziri da pomire Bosnu sa sultanskim naredbama; a 1849. godine stradalaje cak jedna ekspedicija vezira Tahir pase protiv nezadovoljnika u Krajini. To, najzad, nat era Portu, da energicnim merama uvede red. U Bosnu bi upucen smeli i nepomirljivi poturcenjak Omar pasa Latas sa izricnim zadatkom da pod svaku cenu provede reforme. Uz pasu je islo oko 9.000 vojnika redovne vojske, vecinom Anadolaca, potpuno odanih sultanu. Bosanci se, posle malo kolebanja, odlucise na otpor. U Krajini, u dolini Bosne i u Hercegovini dode do borbi, u kojima ustanici bise brzo savladani i desetkovani. Sam vezir hercegovacki bi uhvacen, naopako posaden na magarca i, s magarecim repom u ruci, proveden kroz Mostar. Posle se, u taboru pred Banjom Lukom, "omakla" puska jednom cuvaru, koji ga je pazio i tako je Ali pasa, 1851. go dine , zavrsio zivot i vlast. Na 400 bosanskih begova, u teskom sindziru, poslato je u Carigrad, na sud; a nekoliko hiljada je zaglavilo u borbama. Tako je, istom tad, 1851. godine, dosao pun slom bosanskog begovata i bezuvetno pokoravanje Bosne pod sultansku vlast.

Ponizeni i materijalno osteceni begovi su posle toga duze vremena bili povuceni use. Nisu vise dizali buna, ali nisu hteli ni da saraduju sa predstavnicima osmanliske vlasti. Skupljeni na svojim selima ili na visokim londzama negde u zelenilu ili nad vodom, oni su dugo, cutke, odbijali dimove, pokatkad mirno podizali glave, da pogledaju i pozdrave novog gosta ida opet, predajuci se ksmetu, panu u letargiju. Kad je za bosanskog valiju dosao Serif Osman pasa (1860--1869), koji je dotle sluzio u beogradskoj tvrdavi, pokusao je da izmiri begovat sa sultanovom vlascu, Stari, hromi, krivonogi pasa zeleo je da Bosnu ocuva turskoj carevini. On je u Beogradu pazljivo pratio srpski pokret i bio je na cisto s tim sta ceka Bosnu, ako u njoj pravoslavni elemenat, brojno najjaci, postane svestan svoje snage, a muslimani i dalje ostanu ovako pogruzeni i povuceni, Onje dobro poznavao tadasnje raspolozenje bosanskog begovata, posrnulog i tim dva puta vise osetljivog; onog, koji je i propadajuci hteo da odrzi svoj stari ponositi stay i govoreci da "trbuh nema pendzera" gladovao, da bi sarno mogao pred svet izici sto lepse okicen, S puno obzira, kao da ne povredi, pasa je obracao paznju na to da ih privuce sebi i da im sto lepsim prijemom raskravi srca. Jednom pridobijene on ih je pozivao i u drzavnu sluzbu i nudio im polozaje, koji, nisu bili, istina, sjajni, ali su ipak predstavljali vlast. Prvu priliku koja mu se dala odmah po odlasku onje upotrebio da pokaze svoje namere. Od 9. do 11. februara 1860. go dine bila je u Sarajevu svadba jednog od bogatih i uglednih Bakarevica, koju je pasa razvio u retko veselje, 0 kom su cak pisali i strani konzuli svojim vladama. I ovaj nas opis, koji sledi, uzet je iz jednog takvog

austriskog izvestaja.

Prvog dana, 9. februara, skupilo se u avliji mladozenjinoj oko 45 sarajevskih aga i begova, ito ponajboljih, u bogatim odelima i sa punim oruZjem. Sve su bili konjanici, odredeni da idu po neve stu u Visoko. Pre polaska, po zelji valijinoj, svratili su u njegov konak, gde je bilo spremljeno narocito veselje. Igralo je kolo, pevane svatovske pesme, dobavljena muzika. Sviralo se, veli izvestac, "uz nacionalne instrumente", a nisu falili ni stari talambasi. Bila je citava go mila turskih cigana, sa eocecima i polunagim igracicama i igracima, Zanimljivo je da nisu izostali ni guslari s narodnim pesmama, ito "starim". Kadje svrseno to veselje kod valije, krenuli su svatovi kroz ceo grad na visocki drum. Pratila ih je ogromna gomila sveta, sa pesmom i bubnjevima, dok su oni senlucili pucajuci iz kubura. Sutra dan, kad su se svatovi vracali, vodeci nevestu, docek je bio jos svecaniji, Valija je pozvao sve bolje Sarajlije, age, begove i ostalu ehaliju, da izidu svatovima u sretanje; ito da ih bude sto je moguce vise na konjima. Svog cehaja-pasu uputio je licno, sa sto zaptija, da pozdravi svate pred gradom. Pasinom pozivu, koji je zacudio citavu varos, odazvali su se ipak gotovo svi; i kad je cehaja-pasa posao pred nevestu pristalo je uza nj nista manje od 800 konjanika. Sve Sarajevo diglo se na noge, da vidi te svatove, koji su licili na opise iz epske pesme. Puske su prastale kao da je neka silna borba; a kad su se sastali svati i susretnici vriski i pucanju ,,kao da nije htelo biti kraja". Ispred

grada, ta retka svatovska povorka krenulaje kroz sarajevsku carsiju i stigla pred valijin konak. Onje zadovoljan, sa svog doksata, pozdravio kitu i svatove, i pustio ih, da, kao kakva vojska, prodefiliraju ispred njega i cehaja-pase, koji bese "u punoj gali".

Prirodna je stvar da su ovakva sredstva i ovolika predusretljivost brzo stvorili pasi velike simpatije u Bosni i napravili ga jednorn od najpopularnijih licnosti novije bosanske historije. eak je i prema pravoslavnirna znao da pokaze mnogo paznje u pitanjirna gde rnu se cinilo da moze popustati, Za njegova vrernena udaren je na najlepsem me stu, usred Sarajeva, ternelj novoj pravoslavnoj crkvi (1863.); otvorenaje banjalucka bogoslovija (1866.); dovrsena popravka stare rnostarske crkve (1863.); osnovana duhovna skola u Zitornislicu (1867.).

Ali taj veseli ton, pocet svadbenorn pesrnom, nije zavrsio radosno ni za pasu ni za turske reforme. On je, i ako administrator nesumnjivih sposobnosti, bio ipak i covek s turskirn einovnickim rnoralorn i s toga na kraju dosta grubo povucen iz sluzbe, Za njegova vrernena graden je i onaj lepi i solidni put iz Broda u Sarajevo. Pakosna tradicija kazivala je u brzo da ga je pasa uredio sarno zato, kako bi njim "Svabo" rnogao lakse da prodre u Bosnu.

IX

Od druge polovine XIX veka ucestase ustanci raje u Bosni, a narocito u Hercegovini. Razloga za pokrete bilo je vise. U prvorn redu delovao je neposredni primer Srbije, koja muskim pregororn strese sa sebe turske okove; a onda i junaeki stay hrabre Crne Gore, koja je krvlju dusmanskom i svojorn oblivala svaki krs svoje zernlje. Sarnouverenje raje podiglo je znatno i poslednje begovske bune, jer su obe strane, radi vece sigurnosti, pozivale i raju u svoje redove, davale joj oruZje i tako je, donekle,

same upucivale na sredstva kojima se moze postici uspeh. Najposle, na siroke mase tesko je delovao agrarni pritisak i nezajazljivost posednika. 1848. godina bila je, istina, ukinuta robota, ali su za to begovi, na cuvenorn travnickom sastanku, uspeli da kmetovirna nature placanje trecine s njiva, a polovice s livada. Na seljaka su, pored toga, pali i mnogi drzavni tereti: poreze licne, kucne, vojnine, spahiske desetine i dr. Kako su se turske fmansije nalazile u ocajnom stanju, Porta je prodavala poreske prihode raznirn spekulantima, a ovi su onda, sticeni drzavnim autoritetorn, upotrebljavali sva sredstva da isteraju placeni otkup i po vrhu svoju dobit. Stanje je usled toga postajalo nesnosno. Agrarni sukobi ucestase; aginske i begovske interese pomagale su turske vlasti i obicno kaznjavale sarno uzbudene krnetove; na kraju dolazase do krvi.

Pored svih tih rnornenata, dodose jos i politieke akcije Crne Gore. Godine 1851. bese umro poslednji crnogorski vladar-vladika, poznati pesnik Petar II Petrovic Njegos, ana njegovo rnesto kao svetovni knez dosao Danilo Petrovic. Turska je srnatrala Crnu Goru kao svoju oblast, a dotadasnje vladikevladare sarno kao crkvene poglavare s velikirn rnoralnirn ugledom. Danila Petrovica proglasio je knezorn sarno ruski dvor, ne pitajuci 0 tom Porte, i s toga ona, prirodno, nije htela da ga prizna. Knez Danilo, rnedutim, osokoljen ruskorn odlukom, a zeljan uspeha na pocetku vladavine, resava se, precenjujuCi svoju snagu, da se prema Turcima ucvrsti svojorn voljorn i da priznanje iznudi na macu, On s toga buni Hercegovinu i pocinje neprijateljstva, koja u zirnu 1852-3. godine dovode do pravog rata. U tom ratu, pored sve vanredne hrabrosti s kojorn su se borili, Crnogorci bi nesumnjivo podlegli nadmocnijoj sili Omer-pasinoj, da nije doslo energicno posredovanje Austrije, koje ih je spaslo. Za vrerne Pariskog kongresa, 1856. godine, dao je turski predstavnik sluzbenu izjavu svoje vlade, da Turska smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo. Knez Danilo, obavesten 0 tom, upotrebio je sve nacine da obrati paznju Evrope na nemogucnost takvog shvatanja i na sve zle posledice, koje rnogu iz tog nastati. 1857. godine onje posetio u Parizu Napoleona III, poznatog pobornika za preobrazaj Evrope na

nacionalnoj osnovi i dobio je njegove simpatije za pitanje crnogorske slobode. Odmah, posle povratka iz Pariza, on krece svoje poverenike kroz Hercegovinu da spremaju narod na ustanak. Jedan austrijski izvestaj iz 1857. godine pise 0 njegovu uticaju u toj zemlji: "On prima deputacije i molbe od zavadenih opstina; pusta da upadaju crnogorske cete u tursko podrucje pod izgovorom da miri stare svade i da sprecava krvave sukobe iii pusta da tamo obilaze crnogorski senatori, koji svrgavaju Portine administratore, gone ih, dovode nove, imenuju suce, preuzimaju popis stanovnistva i stoke i na mnogim mestima uterivaju cak i poreze ili naplacuju svoj trud". Krenut s Cetinja izbio je krajem te go dine hercegovacki ustanak pod vodstvom Luke Vukalovica, Na Spasov dan 1858. go dine odneli su udruzeni Crnogorci i Hercegovci slavnu pobedu na Grahovcu. Kao posledica te pobede doslo je posredovanje velikih sila da Porta razgranici Crnu Goru i da joj, na taj posredni nacin, prizna posebni drzavni

teritorij. Grahovo i mali uski pojasevi pogranicne Hercegovine pripadose tom priIikom Crnoj Gori. Ostala istocna Hercegovina, iako je ostala pod turskom vlascu, bila je svim srcem za cetinjskog gospodara i cekala sarno na njegov mig. Zanimljivo je daje hercegovacki ustanak od 1858. go dine

imao neposredna odjeka i u Bosni i da je tamo u Krajini i Posavini doveo do malih brzo ugusenih lokalnih pobuna.

Godine 1860. pripale su narodnim plebiscitom Sardiniji Toskana, Parma i Modena; u maju su Garibaldijeve cete upale u Siciliju, a posle i u Napulj. Njegov pobednicki pohod za ujedinjenje Italije bio je slavljen i kod Srba i "Galibardino" ime postalo je vrlo popularno kroz svu Hercegovinu. Naravno i njegov primer. Crna Gora izgledalaje onda za hercegovacke vode i srpski romanticarski svet kao

neka vrsta naseg Pijemonta i njen kult osvajao je sve vise. Trebalo je, dakle, da poene i stvarna akcija i da se posrnuloj turskoj carevini, "bolesniku na Bosforu", zada jos nekoliko grahovskih udaraca i ostvari san obnove stare srpske drzavne slave. Pored mrznje na Turke javila se u to vreme i jaka mrznja na Austriju. Crna Gora vazila je tada kao sticenik Napoleona III, javnog protivnika dunavske monarhije, i ova joj je, tokom poslednjih borbi s Turcima, dala osetiti da i ona nju ne smatra kao prijatelja. 1. avgusta 1860. go dine bese poginuo u Kotoru, na austriskom tlu, knez Danilo, sto je kod cele Crne Gore i Hercegovine smatrano kao austriska krivica i sto je znatno doprinosilo da se mrznja pojaca, Takvim raspolozenjem u Crnoj Gori i Hercegovini misle da se narocito koriste ogorceni protivnici Austrije, Talijani i madarska emigracija, s Kosutom na celu, koja je zivela najvecim delom na Apeninskom Poluotoku. U njihovim glavama zacela se misao koja se bila pocela privoditi i u delo, da se pobune Bosna i Hercegovina i da se preko njih, i preko Crne Gore i Srbije, ubace cete i u Madarsku, gde bi se tako digao ustanak protiv Austrije. Za taj plan radio je u Beogradu talijanski konzil Durio i posvetio je u nj i sama kneza Mihajla; u Crnoj Gori te je ideje sirio francuski konzul u Skadru Hekar. Doista, za tu stvar bilo se kupilo 40.000 pusaka; bile su cak spremne i lade; i odredeni ljudi. U Crnu Goru doslo je nekoliko poljskih i francuskih oficira i nekoliko talijanskih uskoka. U novom ustanku Luke

Vukalovica, koii je buknuo u vezi s ovim pokretom 1861. godine, ucestvuje, doista, i nekoliko garibaldinaca. Citav taj plan spreeila je Engleska, koja je u to vreme bila cisto turkofilska. Ona je izjavila Italiji "da mogu raditi sta hoce po Siciliji i Napoljskoj, ali ako bi hteli da predu preko Jadranskog Mora, da ce im engleske lade prepreciti put". Crna Gora bila se suvise izlozila u ovom pokretu pomazuci otvoreno hercegovacki ustanak i s toga je dosla u sukob s Turskom 1862. godine. U tom ratu ona je bila, posle strahotnih borbi, naterana da neposredno moli mir od Porte i dade garantije 0 svojoj lojalnosti.

Kad je malaksala Crna Gora, javio se knez Mihajlo sa svojom cisto nacionalnom politikom. On je provodi polagano, s planom, zeleci da uspeh unapred obezbedi. Za to mu sluze savezi s Grcima, Rumunima i sa uvek spremnom Crnom Gorom, kao i veze s Bugarima. U isto vreme poeinje i organizacija narodne vojske u Srbiji, kojoj stoji na celu jedan francuski pukovnik. U Bosni njegove su veze vrlo razgranate. U Sarajevu, Mostaru i Banjoj Luci rade, po njegovim uputima, najaktivniji ljudi na toj strani Serafim Perovic, Leontije Radulovic, Vasa Pelagic, Sava Kosanovic, Bogoljub Petranovic,

Kosta H. Ristic i dr. eak su u daleko Kocicevo Zmijanje doprle vesti 0 ,,knjazu Mikailu". Kadje jedna bosanska deputacija kretala za Carigrad, govorili su joj tamo .Kad budete u Beogradu, zamolte se da udete svijetlom knjazu Mikailu. Zaplacite se i sve mu slobodno kazite", Austriski konzul u Beogradu od 1868. godine Venjamin Kalaj, sam priznaje ogromni uticaj knezev na neoslobodeno Srpstvo. Knez Mihajlo ne krije mnogo svojih namera i pred kraj zivota otvoreno govori sa diplomatskim predstavnicirna stranih sila da njegov interes za Bosnu ima vece razmere.

On nije bio ziv, kad je 1875. godine izbio veliki ustanak u Hercegovini, koji je brzo zapalio i bosansku Krajinu. Poceci ustanka nisu dovoljno jasni. Nerna sumnje daje u narodu bilo silno nezadovoljstvo radi strasnih nedela koja su vrsili zakupnici preza; na pravoslavne je mnogo delovao i pokolj Cmogoraca u Podgorici 1874. godine; bilo je i inace mnogo suvih zulurna; ali jos nije utvrdeno kakve su sve misije irnali Andrasijevi emisari u sevemoj Bosni i dolazak austriskog cara na granice Hercegovine 1875. godine, gdeje prirnao deputacije sa za Turke potpuno nelojalnim adresama. Ustanakje bio vrlo velik; obuhvatio pravoslavne i katolike; i obratio na se opstu paznju, Cma Gora pornagala je od pocetka ustaske cete; a od 1876. go dine udose u rat s Turskom i ona i Srbija. Godinu dana posle usla je u rat i Rusija. Ali, rezultat te teske i skupe srpske krvi prolivene za slobodu bese Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i Hercegovine, 1878. go dine.

x

Austrougarska vlast u Bosni i Hercegovini trajala je punih cetrdeset godina (1878-1918). Onaje jos u zivoj uspomeni po celom svom rezimu i mi se na njoj, s toga, necemo mnogo zadrzavati, Upozoricemo samo na dva tri karakteristicna momenta.

Glavna namera okupacione vlade, narocito u vreme dokje na njenoj vrhovnoj upravi bio, za punih dvadeset godina (1883-1903.), zajednicki ministar fmansija, Venjamin Kalaj, pisac jedne Istorije srpskog naroda i nekrunisani kralj Bosne, bese ta da u Bosni ugusi svest 0 nacionalnoj pripadnosti njenog stanovnistva, On je hteo da pokida sve veze izmedu brace s jedne i s druge strane reke i da zatre i pomisao 0 narodnomjedinstvu. Radi toga se zajezik ukida naziv srpski ili srpskohrvatski, a uvodi se bosanski; radi toga se stvara posebna bosanska zastava. Srpske knjige i novine, koje irnaju rna kakvo nacionalno obelezje, bivaju zabranjivane; svaka javna rec dugo vremena unapred sprecena, S planom se neguje bosanski patriotizam, u nadi da ce se kod sveta javiti stare separatisticke sklonosti. Ljubimac rezima, presednik sarajevske opstine, Mehmedbeg Kapetanovic, pisao je 1893. godine, ujednoj brosuri, uz odobravanje celog sluzbenog aparata, ovakve reci: "Sto se tice Hrvata i Srba, to su ogranci odjugoslovenskog viteskog naroda, kao sto smo i mi isto jedan ogranak, te se na prvom mjestu nalazimo. Kad ne bise na nas krivim okom gledali, kad bise nam priznali nasu narodnost mogli bi i s njima sa svijem u ljubavi zivjeti", To je doba kad vlada krece i izdrzava list Bosnjak, upucen narocito muslimanima, koje je na svaki nacin trebalo odvojiti od srpskog uticaja; i kad izdaje sluzbeni kalendar istog imena. Iako se docnije u tom pravcu moralo skretati, jer se videlo da je nacionalna svest bila vee duboko ukorenjena u narodu, ipak se, u osnovi, pravi nacionalizam uvek srnatrao kao nesto antidrzavno, U stampanoj osudi sa veleizdajnickog procesa u Banjoj Luci 1916. godine samom piscu ove knjige upisuje se u greh sto .smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskog naroda kraljevine Srbije".

Druga glavna crta austriskog upravnog sistema u Bosni bilo je sistematsko podrzavanje surevnjivosti i uzajamne borbe izmedu pojedinih elemenata u zemlji. Turska je satirala narod fizicki, Austrija duhovno. Ona je trovala ljude uzajamnim nepoverenjem i zluradoscu, Nad zavadenirna nije nikad tesko vladati i ona je, svesna toga, iz te maksime stvorila drzavni princip. U svaku zajednicu izmedu

pravoslavnih i muslimana ili izmedu Srba i Hrvata bacano je odmah seme razdora, svejedno u kom obliku. Kao orude sluzio im je dugo vremena red jezuita, koji je sa njom i dosao u Bosnu. Zasluzni franjevci, koji su stotinama godina bili na braniku katolicke crkve u zemlji i imali da podnose teske pro gone od turskih kesedzija, bili su gurnuti u pozadinu, jer su kao domaci ljudi vodili mnogo obzira prema svojim sugradanima drugih vera. Jezuite su glavni nosioci becke politike; verski su netrpeljivi, cak agresivni; nacionalno su iskljuCivi. Izgleda da nema sile koja bi ih mogla potisnuti. Najgori njihovi postupci, koji otvoreno gaze zakone i izazivaju protiv sebe gnev inoveraca, ostaju bez kazne. Stvorivsi nemoralno nacelo da cilj opravdava sredstvo, oni su u nasu sredinu unosili jednu vekovima i vaspitanjem razradenu prepredenost, kojaje mogla da bude sarno na stetu opsteg nacionalnog morala. Podrivan od njih on nije bio jacan nicim drugim. Nema sumnje, svi se drustveni problemi osnivaju, na kraju krajeva, na etickim nacelima i kulturnoj visini njihove sredine. A kako su ti negovani u Bosni dovoljan je dokaz, da je u zemlji bilo uvek vise zandara nego ucitelja,

Ekonomski, Bosna i Hercegovina su bile sistematski eksploatisane za racun austriske i madarske industrije i njihovih kapitalista. Glavno bogatstvo zemlje, ogromne bosanske sume, bile su uz neverovatno niske cene ustupljene stranim frrmama. Tarifna politika bila je, bez imalo obzira, tako udesena da je onemogucavala domace takmicenje sa stranim proizvodima. U samoj zemlji na ocigled su pomagana preduzeca sa stranim kapitalom. Za pivo iz tudinske sarajevske pivare placalo se od Sarajeva do Mostara po 1,01 krunu na kilometar od hektolitra, a za domace vino iz Mostara u Sarajevo 1,65 kruna! Zeleznice su podizane ne po zivotnim interesima zemlje, nego iz strateskih i politickih razloga. Na srpsko-tursku granicu od 1912. isla je skupa istocna pruga sa dva kraka, dok bogata dolina Posavine, sa Gradaccem i Bijeljinom, nije uopste imala zeleznickog spoja. U Boku Kotorsku dovedena je pruga jos 1901. godine, dok se spoj sredisnje Bosne sa Spljetom nije uzimao u pretres sve do 1912. godine. Radi toga, zeleznice su radile sa ogromnim gubitkom, koji je, naravno, morala da snosi Bosna i Hercegovina. Nije s toga cudo, sto su se u Bosni javljali ostri protesti protiv takve politike prema zemlji, koja je u stvari bila degradovana na obicnu koloniju.

Ustav, dat Bosni pod pritiskom aneksione krize, 1910. godine, nije mogao popraviti stanja. Kompetencija bosanskog sabora bila je veoma ogranicena; a vlada je i prema tom ogranicenom saboru bila potpuno neodgovoma. U ostalom, sta je mogla znaciti ustavnost ujednoj zemlji, gdeje vojnik bio vrhovni i stvami sef uprave? Vise nego ujednoj prilici zveckalaje njegova sablja, kadje trebalo resavati poneka "parlamentama" pitanja. Imajuci da sluzi kao operaciona baza za sve akcije AustroUgarske na Balkanu, Bosna nije smela da se razvije ujedinku, koja bi imala svoju volju i mogla biti od smetnje za dalji rad. I cim se osetilo da stega u tom pravcu popusta, dosli su ozbiljni predlozi da se pokusaju preventivne mere i protiv Srbije i protiv samog naroda u zemlji. Kao odgovor na takvo stanje pritiska "uokvirenog u toboze slobodno izrazavanje narodne volje" dosao je buntovni otpor omladine i ljudi cvrsce volje. Tada je cestiti Risto Radulovic, urednik Pregleda i Naroda, navodio kao program Macinijeve reei: .Ako Vas pitaju Vasa djeca, kojije cilj zivota, odgovorite: akcija. Vi cete reci tima i drugim koji Vam pristupe da je zivot jedna misija, jedna duznost, jedan boj".

U naseg sveta bilo je eitavo vreme svesnog otpora prema nametnutom tudincu. Pricaju zajednog starog muslimana u Sarajevu daje, miran i bez naroeitog ogorcenja, dao gotovo parolu za borbu recima: ,,Ne valja Svabo sve da zlati - a kamo li ovako!" Za vreme autonomne borbe, koju su krenuli u Bosni i Hercegovini najpre pravoslavni 1896. godine, a posle i muslimani 1899. go dine, svet se brzo nasao u redovima opozicije osecajuci instinktivno da se tu ne radi sarno za dobijanje crkvene i skolske uredbe, nego da se u tom pokretu, punom inace ponekad i naivnih ali uvek dokumentovanih memoranduma, kazuje duboko nezadovoljstvo, prema celoj upravi. To se, u ostalom, videlo najbolje po tom, sto pokret nije zastao i kad se doslo do nekog resenja u trazenoj uredbi, nego je sve vise uzimao maha. ,,0, Boze moj, veliki i silni i nedostizni", molio se tada Petar Kocic u ime stotina hiljada svojih zemljaka, "daj mi

jezik, daj mi krupne i go Ierne rijeci koje dusmani ne razumiju a narod razumije, da se isplacem i izjadikujem nad cmim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje!" Kod omladine mesto tog stava ocajnog naricanja do sao je protest akcije. Kad je austriski prestolonaslednik, posle svrsenih vojnickih manevara ocito uperenih protiv Srbije, izabrao da se sa izazivanjem, licem na legendami Vidov-dan, proveze kroz sarajevske ulice, u punom osecanju svoje snage i prkosa - planuli su osvetnicki meci Gavrila Principa, da, ubijajuCi Franju Ferdinanda, pogode ceo rezim becke monarhije.

Knjizevnost u Bosni i Hercegovini nikad nije bila van zajednice sa knjizevnoscu ostalih Srba i Hrvata. Njeno pismo, njene veze, njeni obrasci, njena opsta kultura; sve je to u zavisnosti od suseda bilo na Istoku, bilo na Zapadu. eak ni jedan jedini pokret knjizevni ne javlja se u Bosni samostalno, niti ide van obima onog sto imaju kao organski delovi celine i ostale nase pokrajine. Jedina osobenost bosanske knjiZevnosti, da je tako nazovemo, to su muslimani, koji su u umetnoj poeziji stvorili nekoliko suvih poucnih pesama, ilahija i kasida; a u narodnoj citav jedan tip zanimljivih epskih pesama i one slavne i po svojoj lirskoj intenzivnosti jedinstvene sevdalinke sa silnom strasti pravog karasevdaha. Ali ta osobenost dolazi otud sto su Bosna i Hercegovina jedine nase pokrajine u kojima je ceo muslimanski elemenat nas i gde je on, ne napustajuci matemjeg jezika i veza sa ostalim delovima saplemenika, unosio u svoje tvorevine i elemente nove kulture koju je primio.

I

Bosna i Hercegovina, na citavom svom podrucju, nemaju ni onoliko pravoslavnih manastira koliko ih ima sam Novi Pazar; a nijednog koji bi se priblizno mogao meriti sa Studenicom, Sopocanima, Zieom ili Decanima, U samoj Bosni, koliko danas znamo, sve do XIV veka nije bilo nijednog pravoslavnog episkopa, a takozvana dabarska episkopija, koju je osnovao Sv. Sava i koja je posle postala bosanska, pripadala je tada raskoj, a ne bosanskoj drzavi, U Humu, medutim, bio je pravoslavni episkop najpre u Stonu, posle u Petrovu Manastiru na Limu, a od XVI veka u Trebinjskom Manastiru. Od humskih i travunskih manastira, koji su danas u Hercegovini, jedina je Zavala, koja, po mom misljenju, nije mlada od XIV veka; trebinjski Sv. Stevan nije danas oeuvan ni u rusevinama; a svi ostali: Trebinjski mana stir (Tvrdos), Zitomisljic, Duzi i Dobricevo poticu iz XVI ili iz jos docnijih stoleca, U Bosni, isto tako; sigurno je sarno za Dobrun da je iz XIV veka; svi ostali manastiri ili su, u najboljem slucaju, iz XV stoleca (Papraca, Rmanj) ili su jos kasniji (Lomnica, Ozren, Vozuca, Tamna, Gostovic, Mostanica, Gomionica, Liplje i Krupa). Jos 1516. pisao je pop Vuk u Sarajevu, kako je .pravoslavne vere hriscanske u ovoj zemlji velika oskudica, tako da se nista ne nalazi". Pojava je lako razumljiva. Gonjena i od vlasti i od katolickih svestenika, pravoslavna crkva nije mogla da se nesmetano razvija, narocito ne s bogomoljama koje bi upadale u oci i bile dokaz snage "sizmatika". Pravoslavni elemenat ispovedao je svoju veru krijuci ili u vrlo skromnim, danas propalim hramovima. Da se u takvim prilikama nije mogla razviti u Bosni pravoslavna knjizevnost slicna onoj u Srbiji, gde su manastiri bili prava knjizevna sredista, razume se sarno po sebi. Kad se pocne javljati siri knjizevni interes bice to u vezi sa sirenjem uticaja pecske patrijarsije, posle pada bosanske drzave, i onda, kad ljudi iz bosanskohercegovackih manastira dodu u mogucnost da tesnje opste i saraduju sa svojim drugovima iz ostalih manastira.

Zanimljivo je, ipak, da se prvi spomenici nase pismenosti javljaju sa bosansko-hercegovackog podrucja. Najstarija dva nasa natpisa, pisana oba cirilicom, iz tog su kraja. Prvije grobni natpis zupana trebinjskog Grda, sada u crkvi u Policama kod Trebinja, pisan negde oko 1180. godine, jos za vreme zetskog velikog kneza Mihajla, kogaje Nemanja srusio s vlasti. Drugije crkveni natpis bana Kulina, oko go dine 1185. naden kod Visokog, a danas cuvan u sarajevskom muzeju. I prva povelja srpska, na narodnomjeziku, potice isto tako iz Bosne. To je trgovacka povlastica bana Kulina izdana dubrovackoj

republici 1189. godine. U nas se, prema tom, javljaju povelje pisane na narodnom jeziku pola veka ranije nego kod Nemaca (kod njih je prva iz godine 1238/9.), a nesto malo kasnije nego u Spaniji i juznoj Francuskoj. I najlepsi spomenik ne sarno toga vremena, nego cele nase stare pismenosti uopste, cuveno Miroslavljevo Evandelje, sa zanimljivim i vaznim minijaturama, pisano je verovatno na nasem podrucju, a za humskog kneza Miroslava, brata Nemanjina.

U zapadnim delovima Bosne bilo je uticaja glagoljaske pismenosti, koja je tamo dosla iz bliske Dalmacije. Nju su donosili katolicki svestenici i ucitelji, koji su bili upucivani na rad u ove zemlje. Pomagana od papske kurije svima nacinima, sticena od Madara, kojima je cinila znatne usluge, iz politickih razloga prihvacena od bosanskih vladara, katolicka crkva u Bosni bila je u povlascenorn polozaju i kao takva mogla je da se razvija kako je htela. Ona naroeito stice zivota otkako u Bosnu, oko 1340. godine, stize franjevacki red, da trajno deluje za sirenje i ucvrscivanje katolicizma. Sarno, zanimljivo je da se katolicka upravna sredista nerado namestaju u samoj Bosni. Franjevacki manastir podize se najpre u Stonu (1349.); a bosanski biskup, kojije s pocetka, izgleda, ziveo u zemlji (Ban brdo kod Blazuja bese mu sediste), stanuje od XIV veka u Dakovu, U samoj zemlji ima u XIV veku vrlo mnogo kustodija, ponajvise u rudarskim i trgovackim mestima, gde su bile i vece kolonije stranaca, narocito Dubrovcana, Takve su u Visokom, Olovu, Lasvi, Srebrenici, Glamocu, u kraljevskoj prestonici Sutjeskoj ina jos nekim mestima. Narocito se razvise manastiri: Sutjeska, Fojnica, Kresevo, Visoko, Rama, Srebrenica i Olovo, koji postadose utocista za progonjene katolike od XV veka i znaeajna kulturna rasadista,

Izmedu stare glagoljaske i cirilovske pismenosti bilo je na podrucju Bosne dosta uzajamnog dodira. Jedan odlomak apostola, poznat pod imenom Grskovicev, pisan je glagolicom s kraja XII ili na pocetku XIII veka, negde u stokavskom delu neikavske Bosne ili Huma. U tom odlomku nalazi se i nekoliko docnijih cirilicom pisanih uputnih belezaka iz XIV veka, koje pokazuju da je tekst upotrebljavan i od onih koji su se sluzili drugim pismom. Kako su beleske oznacavale raspored lekcija pravoslavne crkve, to je ocevidno da su taj tekst upotrebljavali i pravoslavni. To je od narocitog znacaja, jer se u Bosni naslo vise spomenika koji su pisani, istina, cirilicom, ali su prepisivani sa glagoljaskog originala. Takva su, na pr., evandelija Hvalovo (za koje se drzi da gaje pisao .Jxigumil", krstjanin Hval, .hogumilu" Hrvoju Vukcicu, velikom vojvodi bosanskom, 1404. go dine ) i Nikoljsko, i cuveno Mostarsko ili Manojlovo evandelje iz XIV stoleca, sa svima karakteristicnim osobinama najstarijih tipova slovenskog prevoda. U Cajnickom Evandelju ima cak i nekoliko redi pisanih glagolicom, kao dokaz da su ljudi znali i za to pismo, iako ga radi njegove graficke nezgodnosti sve vise istiskuju iz upotrebe. Sam Grskovicev odlomak apostola ima vrlo veliko podudaranje sa jednim bosanskim rukopisom XIV veka iz zbirke ruskog konzula u Sarajevu, A Giljferdinga, koji je ocevidno prepisivan sa glagolice. Jednu glagoljsku belesku ima i rukopis Radosava krstjanina, pisan oko sredine XV veka krstjaninu Gojsaku. U ovom rukopisu, kao i u Hvalovom, koji se danas lepo ocuvan nalazi u Bolonji, prepisana je Apokalipsa Jovanova, kojaje svojim neobicnim ijezovitim sadrzajem 0 stvarima koje ce biti, puna vizija i vrlo podignutog tona, bila od velika interesa za verske sektase u Bosni.

Svima putnicima koji su prolazili Bosnom i Hercegovinom upadali su u oci bosanski stecci, koji, ili osamljeni ili cesto u gomilama, na vidnu mestu obracaju paznju na se svojim oblikom sarkofaga. Oni zasluzuju nas interes i inace, Skulpture na nekima od njih, na pro u Zgosci, idu u retka dela prave srednjovekovne umetnosti u nas i imaju tehniku koja iznenaduje. Po sadrzaju su zanimljivi isto tako. Uticaj zapadnih, ponajvise stereotipnih latinskih, grobnih formula da se utvrditi na vise strana. Ali, neke od njih imaju cak i sireg knjiZevnog znacaja, U mnogima je, na primer, kazana ova misao: ne dirajte u grob mrtvog, iii prostite ga, jer, kazuje pokojnik, ,ja sam bio kao vi, a vi cete biti kako ija" ili "vi cete biti kako ja, a ja ne mogu biti kako vi". Ovu popularnu zakletvu pripisuju arapskom pesniku Adi iz VI veka, pa da je od njega presla svima kulturnim narodima. Narocito je cesta kod Latina

Srednjega Veka. Ali, mi smo nasli njen zametak i ranije, i to bas na nasem podrucju, ujednom latinskom natpisu iz Viminaeija, gde mrtvi govore zivima: memores sitis nobiscum vos esse futuros (Spomenik, XXXIX, 57)* .

Gledaj me sto sam i bio sam sto jesi

i bit ces sto jesam.

. U paracinskom groblju kod erkve nasao sam ovaj natpis na grobu Spase Georgijevica, trgovea, umrlog 1846.:

Ovo je vrlo lep prilog za rasirenost i popularnost ove formule, koju je inace i u nasu knjiZevnost uveo jos Dubrovcanin Nikola Dimitrovic,

Na grobu vojvode Radivoja Oprasica iz XV veka stoji ponosna pohvala u prvom lieu: .Dokle bih, pocteno i glasito prebih", junaeirna Radivoju i Juranicu u Adrianskoga mora Sireni (1660. godine), poznatom delu nesrecnog Petra Zrinjskog.

Cestiti smo bili Dokle smo ziveli,

Na Sekspirovom grobu bio je grobni natpis, u kom su se nalazila i ova dva stiha

Bleste be the man that spares thes stones And eurst be he that moves my bones.

Primitivnije, ali u stvari istu zelju i misao kazuje i jedan nas stari natpis iz Vlahovica: "Covece, tako da nijesi proklet, ne tikaj u me", ili drugi iz Hodova: "Molju vi se brati i gospodo, nemojte mi kosti pretresati". *

* Cini mi se, da je ovde poremecen prvobitni stih:

Molju vi se, gospodo i brati, Nemojte mi kosti pretresati!

Kad su, posle pada nasih drzava, pod Turke pale i sve politicke i dinasticke graniee, poeelo je da se, izmedu naroda sarna, vrsi sve intimnije izjednacavanje, Spajala ih u sve cvrscu zajednieu ista krv, isti jezik, isti obicaji i ista protivnost prerna zavojevaeu osmanliskom, cije se politicko gospodstvo pretvaralo i u soeijalno i u ekonomsko. Tom ucvrscivanju osecanja zajedniee pornagala je znatno, od sredine XVI veka, obnovljena pecska patrijarsija, Ispovedajuci istu veru, a vodeni jednim verskim upravnim telom, pravoslavni su, prirodno, dobili uskoro ijedan pogled na svoju buducnost, A taj je bio say u zelji da se obnovi .stara slava". Citavom svojom tradieijom vezana za staru nemanjicsku drzavu, pecska patrijarsija svesno neguje kult minulog gospodstva i sa narodnim guslarom ozivljava spomene na citav onaj krug junaka koji odose da ponosito dadu glave za krst i slobodu. Knez Lazar postaje opsta "srpska kruna zlatna", kao sto su Nemanjici jedini pravi vladari nasi u tradieiji narodnoj. Tvrtkova dela ne pominje ni jedan kraj Bosne, iako je za nju radio eela svog veka i stvorio joj zavidan polozaj; a

Hercega Stepana znaju sarno po avanturama u njegovoj porodici. Od XVII veka najmilija lektira po nasim manastirima to su stari letopisi i hronografi. U mana stir Zitomislji6 nabavljen je jedan hronograf, koji je 1634. pisan u Hopovu; a 1650. godine sastavio je u Vrhobreznici Gavrilo inokjedan svoj letopis. Na kraju tog njegova spisa, ocevidno kao grada za njegovu kompilaciju, nalaze se jos dva letopisa ijedan rodoslov. U Zavali oeuvan je odlomakjednog kraceg letopisa iz XVII veka. Sa zitomisljickog hronografa prepisao je 1654. go dine hronografTrebinjskog Manastira njegov nastojitelj Isaija, zadrzavajuci cak i tekst pisarskog pogovora. Sa ovog trebinjskog rukopisa prepisao je opet svoj tekst vladika Petronije, a sa njegova Nikola Vlastelinovic svoj, 1714. go dine, u Moskvi, za pukovnika Mihajla Miloradovica, poreklom Hercegovca. Sa trebinjskog teksta prepisan je i sisatovacki hronograf, 1702. godine. Moskovski prep is dosao je ponovo, 1735. go dine , u Hercegovinu i dospeo u manastir Sv. Luke u niksickoj Zupi. U Niksicu je ponovo, izgleda, Stojan Vucicevic, 1794. godine, napravio jos jedan prep is istoga teksta. Kad su dva trebinjska kaludera isla 1597. go dine papi Klimentu VIII u Rim, trazeci pomoc protiv Turaka, oni su mu nosili jedno pismo, koje je, u dobroj polovini, obavestavalo papu 0 srpskoj proslosti, Oni izricno pocinju tekst ovakvim recima: "da povijemo vasoj svetinji stvari i kako stoje srpske zemlje i primorske". Godine 1508. doneseno je u Sarajevo u Milesevu pisano Teodosijevo Zitije Sv. Save, a u manastiru Zavali nalazi se to isto delo, sa Pohvalom Nemanji i Savi i sa Hilandarskim Tipikom, ujednom rukopisu XVII veka. Nasi kaluderi i mirjani imaju utvrdenih veza sa starim nasim manastirima, kao Studenicom, Decanima i Milesevom, "u kom pociva veliki arhijerej i eudotvorac svetitelj Hristov Sava", kako kaze zapis iz jednog trebinjskog rukopisa. U karlovackoj patrijarsijskoj biblioteci jos se i danas cuva Zonarin letopis u starom prevodu, koji je nekad pripadao manastiru Dobricevu, Taj historiski interes vrlo je karakteristican za nase ljude i krajeve. Verovatno njemu ima da se zahvali ocuvano predanje oko manastira Zavale da je tu ziveo onaj pop Stevan, od kogaje postalo ime Popovo i kojije, toboze, praroditelj Stevana Nemanje. Nas svet, kome su gusle cuvale zivu historisku tradiciju, rado je zeleo da se 0 njoj obavesti i u tim toliko postovanim ,,knjigama starostavnim" i da i iz njih crpe jacanje svoje nacionalne svesti. U onom napred pomenutom pismu papi, posto su izredali svu gospodu srpsku redom, hercegovaeki kaluderi ovako zavrsuju svoje historisko obavestavanje: "i da zna tvoja svijetla svetinja, sveti oce, da od toga roda u nasoj zemlji ne nahodimo cloveka, zato velmi nasa zemlja place".

Hronike, koje su u isto vreme vodene u franjevackim manastirima, imaju vise cisto hronicarsku, odnosno svoju pravu tendenciju. Fojnicka, na primer, pocinje naivnim recima ,,Nikoliko stvari stare uspomene koje su lipo zabiliziti" i pocinje od 1300. godine, odnosno upravo od 1453., jer pomena 0 ranijim stvarima imaju svega cetiri za sve dogadajima bogato vreme od 1300-1453. godine. Te hronieare nije, kako se vidi, zanimala mnogo stara bosanska proslost, pa cak ni krupna licnost kralja Tvrtka. Veci interes javio se kod njih tek na poticaj sa strane. Franjevacki general fra Bentio Denovez izdao je 1619. godine strog raspis svima staresinama franjevackih pokrajina da otvore arhive, pregledaju akta i sve, sto bude od vrednosti, posalju u Rim za izradu iscrpne historije franjevackog reda. Taj poticaj krenuo je na nesto zivlji rad i bosanske franjevce. Od njihovih hronika XVII i XVIII veka najzanimljivija je ona opsezna fra Nikole Lasvanina, koja kao i vizantiske i nase hronike poeinje od stvorenja sveta, pa ide sve do pisceve smrti, odnosno do 1750. godine. Starije partije ove kompilacije obuhvatile su zapise ranijih letopisaca, od kojih Lasvanin sam pominje Stipana Margitica, a drugi su utvrdili i jos neke (Vitezovica, Fojnicku Hroniku, Andriju Sipraci6a). Lasvaninov rukopis bio je mnogo nosen i citan po manastirima, a iz njega su pravljeni i prepisi u latinici, posto je sam original pisan cirilicom, U nacionalnom pogledu njegova je hronika "slovinska", polazeci kao toliki zapadni nasi pisci od uverenja da su "Slovini" autohtoni elemenat Balkana i da su stari macedonski kraljevi u stvari nasi. Radeci po Vitezovicu, Lasvanin ima, u docnijim partijama, hrvatsko obelezje, ali pomuceno, Decanski je z nj, na pr., ,,kralj hrvatski i raski", a Tvrtko .posli smarti Vukasinove kraljem posta bosanskim". U tom letopisu sacuvane su i dye rimovane pesme iz 1661. i 1697., obe protiv pravoslavnog patrijarha, kojije, izradivsi pristanak turskih vlasti, naterivao rimokatolike da mu

priznaju jurisdikciju i daju izvesne poreze. Koliko je bilo ogorcenje kod katolickog sveta protiv tog nepravednog patrijarhova cina svedoee najbolje zavrsni stihovi pesme

al(i) nasi ludi bise jer pacare ne ubise

pak Turkom jaspri malo vise!

Letopis fra Andrije Sipracica, koji je krajem XVII veka pre sao u austriske zemlje sa jednim delom svoje pastve, sadrzi u glavnom crkvenu historiju franjevackoga reda ("Tabula od ministara i kapitula, koji se mogu znati, koji su bili u ovoj provinciji Bosne Arcentine"), Letopis franjevackog samostana u Gradisci pisan je sarno s pocetka u narodnom jeziku, a onda je say na latinskom; na latinskom je i spis o franjevcima u Bosni fra Ivana Kopijarevica (Paraphrastica et topographica expositio totius almae provinciae Bosnae Argentinae, 1730.). Sutjeski letopis, pocet 1759. godine, jos neobjavljen, po reeima dra fra Julijana Jelenica, ,,najbolji je za poznavanje nase bosanske i politieke i crkvene povijesti 18. stoljeca", Kresevski letopis pisao je u prvom delu latinski (1765-1871) fra Marijan Bogdanovic, dok su druga dva dela (1772-1817) pisana na narodnomjeziku i latinicom, ali sadrze dosta beznacajnu hronologiju mita i globa, koje je manastir morao placati uvek zudnim Turcima. Sluzbeni Letopis redodriave Bosne Srebrene, od XVIII veka do 1878. godine, 0 kome je vodio brigu definitorij pokrajine, propao je, po pricanju samih franjevaca, u rukarna nadbiskupa Stadlera, koji im je bio protivnik i koji ih je sa jezuitima osetno potisnuo sa najvaznijih polozaja u Bosni. Pored tih letopisa od interesa je jos i Sutjeski Rodoslov. To je, na pergamentu, na nalicju jedne slike, u obliku stabla izradeni grbovnik srpskih i hrvatskih zemalja sa rodoslovom dinastija Nemanjica i Kotromanica, To bi bila jedina kombinacija tih dvaju kuca u domacih umetnika i hronicara, Ali mi danas znamo pouzdano daje to falzifikat iz druge polovine XVII veka od jednog poznatog avanturiste iz porodice Ohmucevica, Grbovnik je raden na osnovu poznatog Orbinijeva dela, a za dubrovacki uticaj kod njegova sastavljaca govore poneki stihovi ispod slika, sastavljeni u dubrovackom dvanaestercu, sa rimom u sredini i na kraju stiha

Bjese kralj bosanski plemenit gospodar Kako kralj ugarski aliti kako car,

Imase slavan glas po svjetu daleko

Od njega bise vlas vladanije veliko.

Pored tih hronika, koje nemaju neke vece ambicije, u XVIII veku javio se jedan pisac sa izvesnim historicarskim osobinama. I on se pojavio, istina, ne iz nekih visih naucnih pobuda, nego iz prakticne potrebe. Evo kako. Od bosanske franjevacke ,,redodrzave" odvojila se 1735. Dalmacija, a 1757. Slavonija. Zhog toga redodrzava bi degradovana na "euvodrzavu" (kustodiju), kako se to kaze u cudnom jeziku samih franjevaca. Sasvimje prirodno daje to tesko delovalo na bosanske franjevce. Oni su nekoliko vekova bili glavni propovednici vere i cuvari katolicizma u vrlo teskim prilikama i mesto da budu nagradeni njih, eto sad, stize unizenje, Da pokaze znacaj franjevaca u proslosti i njihovu nedovoljno ocenjenu vrednost, ustade uceni fra Filip Lastric iz Ocevje (1700-1783.). Njega bratstvo uputi cak u Rim, da tarno pred najvecim forumom brani njihovu stvar. On je uspeo. Njihova crkva bi vaspostavljena u stari cin i pretpostavljena mladoj organizaciji slavonsko-ugarskih redovnika "drzave" Sv. Ivana Kapistrana. Glavno delo Lastricevo, postalo u tim pobudama, jesu njegove Epitome vetustatum bosnensis provinciae, (1765. drugo izdanje 1776.), pisane, naravno, na latinskomjeziku. Pored toga, onje dosta radio za poznati veliki Farlatijev spis Illyricum Sacrum.

I pravoslavni i katolici i muslimani pisali su u eitavoj Bosni i Hercegovini sarno cirilicom, koja je dobila izvesne lokalne osobine (bosanska cirilica, bosancica), Fra Luka Karagic je 1737. jednim

raspisorn cak izricno zabranjivao franjevcima upotrebu latinice. Tek pred kraj XVIII veka, u tesnjim vezarna sa Dalmacijorn i Hrvatskorn, franjevci sve vise usvajaju latinicu, da je od XIX veka potpuno prnne.

II

Knjizevnost se u Bosni kroz citav Srednji Vek nikad i nikako nije javljala iz umetnickih pobuda. U njoj nije bilo ni dubrovackih ljubavnih trubadura, ni drustvene kornedije jednog Marina Drzica; ne cak ni historiske igre jednog Dzora Palmotica, Sve sto se u njoj radilo u to staro vrerne dolazilo je od potrebe; ito ponajvise iz verske potrebe. Robovanje pod Turcima, koji su u hriscanima gledali svet nize vrste, nije bilo lako. Jedan vek bese tezi od drugoga. Jedan kaluder u Feneku pisao je 1605. go dine kako su posledice ratovanja poslednjih godina bile strahovite: "i tada otac cedo za hleb prodavase, i sin oca, i kum kuma i brat brata. Ole beda! Tada bese rob po 5 grosa a vo po 15 dukata ... " U drugornjednorn zapisu pisanorn u uziekom kraju, 1608., tuzba je bila slicna: i tada se umnozi svaka nepravda rnedu ljudima i bezcasce roditeljima od njihove dece i usahnu svaka ljubav blaga rnedu ljudima i covek coveka davi i kolje". Uzasna je slika, koju daje 1649. Gavrilo Trojicanin kod Pljevalja. Ozlobljeni zbog rata s Mleeanima Turci svirepo gone svoje podanike, namecu im danke, vern ih, biju, nateruju da ostavljaju kuce i beze u tudinu. .Osta zernlja pusta od dobrih ljudi i zivotinja i zemaljskih plodova. U istinu tada mnogi zivi nazivahu blazenima pomrle, ne moguci da podnose takove bede!" Od franjevackih manastira, kojih je 1623. bilo 17 ostala su 1758. sarno jos 3; a od 74.066 katolika, koliko ih je bilo 1675., nalazilo se u zernlji 1741. sarno 43.822. U iznurenoj zemlji bese nastala klonulost, a zlo uzelo rnaha. Moral se iz osnova porernetio; ljudi posurovljeli. U takvirn prilikarna trebala je da se euje rec hriscanske okrepe; da se javi glas savesti. Kod rirnokatolika poticaj je dolazio jos i od same papske kurije, koja je posle pojave protestantizrna zelela vecu aktivnost svog svestenstva i na obrani i na ucvrscivanju vere.

Kao osnivac te nove versko-poucne knjizevnosti u Bosni i Hercegovini smatra se fra Matija Divkovic (1563-1631),jedno vrerne kapelan katolieke crkve u Sarajevu, a docnije clan bratstva u Kresevu i Olovu. 1611. godine posao je u Mletke da stamp a svoj prvi spis Nauk karstianski. Zeleei da njegovo delo bude citano i tako izvrsi narnenjenu rnu rnisiju, Divkovic nije hteo drukcije nego da knjigu stampa cirilicom, ,,Ne buduci stampe ni slova od nasega jezika'', veli on sam, ,ja rnojijerni rukami ucinih svekoliko iznova i is ternelja svakolika slova". Nauk je Divkovic dao u dye verzije, siroj i kracoj; sa sadrzinom katihizisa; prema Belarrninovorn spisu Dottrina christiana. Sa Naukom isle su i legende 0 Bogorodici, Sto Cudesa; pa prerada Drziceva prikazivanja 0 Zrtvi Avramovoj i neke popularne crkvene pesrne. Glavno delo Divkovicevo su njegove Beside. To je, u osnovi, popularno izlaganje evandelja. Popularno je po svorn obliku, u korn prevladuje slika i prica; po jeziku, koji je potpuno narodni; i po rnentalitetu objasnjavanja, koji je potpuno narodski. Trebalo je, po narneni tog dela, na osnovu hriscanskog rnorala razvijati kod svog puka sto vise humanih i kulturnih osobina. Ima pored toga cak i neposrednih pouka; kako ne treba maziti decu; kako treba da se ponasaju zene kad su trudne; kako ljudi svoje zene, kad su u drugorn stanju, ne srniju "srnuCivati, strastiti, ni biti" i sl. Kakve su vrste njegove pouke u pricama bice dosta da pokaze ovaj primer. Jedan biskup, kazuje on, usni da jedno dete iz bunara hvata ribu zlatnorn udicorn i srebrnorn zicom i tako hvatajuci izvadi jednu prelepu zenu. Kad se probudio, nade biskup to dete na groblju. Ono se najednorn grobu rnolilo Bogu za svoju majku. Biskup se tad doseti sta je znaeio onaj san: dete je svojirn rnolitvarna spaslo rnajku od pokore; ocenas je bila zlatna udica, a govoreni psalmi srebrna zica, Ti spisi Divkovicevi nisu originalni (glavni su izvori vee utvrdeni); on to, uostalom, nije ni krio. Njernu se radilo sarno 0 tom da narod dobije dobru i lako razumljivu pouku na svorn jeziku i da ta pouka bude od dejstva. U tom pravcu doista je imao uspeha. Njegove su se knjige mnogo citale, pripisivale i dozivljavale po vise izdanja; u narodu su njegove

pouke i primeri bili prepricavani; a neke su stvari toliko usle u puk da su se otud posle vracale kao ,,narodno blago". Takva je, primera radi, njegova stihovana legenda 0 Sv. Katarini, koju posle srecemo u zbirkama narodnih pesama; ili ona popularna prica 0 rajskoj ptici, koju je neki fratar slusao trista i cetrdeset godina, a njemu se ucinilo da je to bio sarno jedan kratki cas.

Divkovicev primer imao je vise poslednika. Stjepan Matijevic Solinjanin (iz Soli, t. j. danasnje Tuzle) objavio je 1630. godine svoju preradu Ispovjedaonika Jeronima Panormitana, u kojoj je svom strogoscu jezuitske katolicke reakcije oglasavao za smrtni greh igru, svirku i pevanje ljubavnih pesama. Bosanac rodom (iz Glamoca), a docnije skradinski biskup Pavao Posilovic, dao je dva zbornika Nasladenje duhovno (1639.) (u glavnom prevodi iz fra B. Kambija i B. D' Angela) i Cvijet ot kriposti (1647.). Ovo delo je dvostruko neoriginalno. U stvari, to je poznati talijanski zbornik Fiore di virtu, Ciji je prvi prevod na nas jezik jos iz XIV veka nedavno naden. A drugo, Posilovicev prevod odgovara jednom dubrovackom rukopisu iz 1520. godine, "sarno je"; kako veli V. Jagic, "u rukopisu mjestimice pripoviedanje krace au stampanoj knjizi obsirnije". Obe knjige Posiloviceve nasle su svoju publiku i imale po vise izdanja. Sarajlija fra Pavao Papic, koji je mnogo putovao i ziveo jedno vreme cak u

So fiji, proveo je i objavio Sedam trublji od talijanskog franjevca B. Kambija, kogaje prevodio i Posilovic, Latinicom objavljena su opsezna bogoljubna dela Ivana Ancica, koga inace neukusno hvale kao premca Ciceronu i Vergiliju (Vrata nebeska i zivot vicnji, 1678., Svitlost karscanska i nasladenje duhovno, 1679. i Ogledalo misnicko 1681.).

U XVIII veku ta se tradicija .bogoljubnih razmisljanja" i duhovnih pouka nastavlja s istom revnoscu, Stjepan Margitic iz Jajca, koga smo ranije pominjali kao pisca jedne hronike, dao je 1704. godine delo Izpovied karstianska, koje je postalo veoma popularno, imalo vise izdanja, cirilicom i latinicom, i dobilo u narodu intimno ime "stjepanusa". U vrlo zanimljivom predgovoru tog spisa Margitic se tuzi na pisce koji svoja dela za Bosnu objavljuju latinicom, jer "veci dio od puka ne umije u ona slova i nasa je stampa ostavljena i zabacena posli Divkovica i Posilovica", Pored tog, Margitic ima "malahnu" kompilaciju Fala ot sveti, niz popularnih propovedi, datu za "uboge od nauka, koji ne umiju razliki jezika", s jasno kazanom name rom da zamene beskrajno duge, uspavljujuce i narodu gotovo nedostupne propovedi ucenih, Veoma popularan bio je Cvit razlika mirisa duhovnoga Tome Babica, vise dalmatinski spis, ali veoma rasiren i po Bosni. Fra A vgustin Cicic, saljuc! jedan rascerupani primerak tog dela za biblioteku sarajevskog muzeja, pisao je jos 1911. godine, ,,kad bi umro koji mrtvac, onda bi nosili pa eitali po svu noc (tu knjigu) kod njega, da ne zaspu". Pokatolieeni musliman, Lovro Sitovic Ljubusak, ima jednu Pisnu od pakla (1727.), u desetercu, ali uperenu protiv narodne poezije, koja mu se cinila kao odvise slobodna i protiv pravog crkvenog morala. Nekoliko duhovnih pesama i spisa dao je Jerolim Filipovic iz Rame, koji je de lao u Dalmaciji. Njegovo veliko delo Pripovidanje duhovno nauka karstjanskoga, u tri knjige, 1750-1765. go dine, prestampavano i preradivano, jos je i danas u upotrebi.

Kod pravoslavnih u Bosni i Hercegovini umetnicke knjizevnosti nije bilo; ne cak ni u tom obliku kao kod franjevaca. Jedina umetnieka pesma, koja postoji u svoj pravoslavnoj knjizevnosti toga vremena u Bosni, to su .Ritmi ili pesni pohvalnije sboru crkve sarajevskije", koje je uputio daskal Visarion iz okoline patrijarhove opstini sarajevskoj, 1722. godine. Stihovi su ti vrlo nevesti po obliku i bez imalo prave pesnieke inspiracije; u glavnom svi ovakvog duha i reeitosti

Ruce imut podatljive

i obicaje milostive, Kuplju tvoret nebesnuju

S pravdoju ze kuplju zemljnuju.

Ali se za to javlja citav niz muslimana, koji pevaju na srpskom, a svoje pesme beleze turskom azbukom. U svojim umetnickim pesmama oni nemaju veza sa ostalom nasom poezijom toga vremena, kao sto je imaju u svojoj narodnoj poeziji. Njihovi ucitelji su istocnjacki pesnici, a njihovi obrasci pobozne ilahije i poucne kaside. Veliki broj nasih muslimana obrazovao se na Istoku; ilije dobro znao istocne jezike turski, arapski i perziski; a jedan deo je, kako tvrde, sa uspehom usao u tursku knjiZevnost. Otudje onda sasvim razumljiv ovaj uticaj istoka na bosansku muslimansku knjizevnost, Sarno sto predstavnici te poezije kod nas nisu ljudi vece pesnieke vrednosti. Njihova stvaralaeka snaga vrlo je oskudna; pesnicko osecanje gotovo potpuno nerazvijeno; stih vrlo nesiguran. Kad daju pouke one su suve, suvise neposredne i odvec uciteljske; kad daju oduske svom patriotskom odusevljenju (n. pro radi dobitka Kandije) onda su im usklici primitivni, opazanja naivna, a perspektive gotovo detinjaste. Ali im je ipak popularnost vrlo velika. Njih citaju, uce na pamet, preraduju i dopunjuju; tuzbu jednog gamizona, kojije dospeo u Duvno, s uzivanjem navode u Sarajevu, Mostaru, Lijevnu. Ono sto su ti pesnici kazivali nije uvek sarno od historiskog interesa. Muhamed Hevaji iz Tuzle, iz prve polovine XVII veka, najstariji od svih, vrlo obrazovan, znalac istocnih jezika, obracao se svojim hriscanskim sunarodnicima ovim svesnim i u ono doba retkim recima

Otac jedan, jedna mati Prvo bi nam, valja znati. Jer cemo se paski klati?

Hasan Kaimija, Sarajlija, iz XVII veka, narodni tribun ali los pesnik, ima dye politicko-patriotske pesme i jednu kasidu protiv duvana, u kojoj se nalazi ovo zanimljivo mesto

I mi smo ga pili,

I u smradu bili Kao bogomili. Ostante se tutuna!

Sejid Vehab Ilhamija iz Zepca bio je buntovni duh protiv nesposobnosti i nesavesnosti turskih pokrajinskih vlasti; on vidi opste propadanje i neminovni slom i ogorceno klice:

Turcin nema ame1a, Krivda pravdu zamela!

Svoju veliku iskrenost platio je 1821. go dine glavom u Travniku, gde je na vezirevu zapoved bio udavljen. Da spase spomen svom zarucniku Candzi barjaktaru, kojije pao u Srbiji 1813. go dine, Umihana Cujdina, prva knjizevnica u Bosni, spevala je jednu pesmu 0 polasku Sarajlija u vojsku. Ta zanimljiva pesma ima izvesnu toplinu osecanja i vrlo mnogo elemenata narodne pesme, koje se i drzala, Jednu cisto u narodnom duhu shvacenu i u desetercu spevanu pesmu. "Ramo i Seliha", dao je i sarajevski hronicar XVIII veka, Mula Mustafa. U toj pesmi jedan napusteni ljubavnik na vrlo drastic an, ali cisto narodski nacin, sveti se svojoj dragani, koja se udaje za drugog. Jednu vrlo zanimljivu seriju ljubavnih izjava sadrzi Asikliski elif-bah. Neki Fejzo sofia ucio je svoju draganu Fatu arapskoj azbuci. Tumaceci joj pojedina slova onje to cinio nacinom njoj najprijatnijim, spojivsi uz svako tumacenje po jednu stihovanu ljubavnu izjavu ili po jedan manje-vise ukusan komplimenat. Taj dugi niz nema mnogo intenzivnog osecanja, niti narocit izraz, ideju stiha daje obicno oblik doticnog slova ili njegov zvuk, koji ima prve slogove izvesnih reci (te-tebi, se-sevap, ha-hasta i dr.); ali, ipak, dva tri mesta zasluzuju paznju radi svoje istocnjacke recitosti i nesto slikovitosti

Mim je slican punoglaveu. A eemu je Fata slicna?

U kosi joj sadzmakovi,

vis dulova erne oci;

tamo dragi kamenovi,

iz njih biju plamenovi kuda sizu - sve isprze,

Osim toga, treba naroeito istaci da je u Bosni i Hereegovini kod muslimana bilo dosta knjizevnog interesa; istina ne za srpsku i hrvatsku, nego za istocne, au prvom redu za tursku knjizevnost, Na 3.000 raznih orijentalnih rukopisa ima danas u samom Sarajevu u biblioteei Zemaljskog Muzeja i u bibliotekama Careve i Begove Dzamije, G. Safetbeg Basagic napisao je citavo delo, kazujuci 0 vise desetina pisaea iz Bosne i Hereegovine kakav su polozaj i znacaj imali u turskoj knjizevnosti, govoreci o nekima kao 0 priznatim talentima rede vrste.

Izmedu ovih pisaea, koji su delovali u istoj zemlji i medu istim narodom, nije bilo nikakvih tesnjih veza. Cak se ne moze utvrditi da li su pravoslavni uopste citali Divkovica ili Margitica; a za katolike je vrlo malo verovatno da su citali srpske spise, koji su mirisali na tamjan i imali kao neko erkveno obelezje, Za muslimane je, medutim, sasvim sigumo, da nisu citali ni pratili rad svojih hriscanskih suseda. Verski strogo odeljeni, oni su svi ziveli jedni pored drugih u uzajamnom dodiru sarno pri poslu i na uliei; njihove kuce i njihove duse bile su zatvorene za one koji nisu njihova zakona. Ta odvojenost lepo se vidi na dijalektskim osobinama raznih veroispovesti. Ne mesajuci se mnogo sa susedima, pravoslavni ijekavci su eitava dva-tri veka odrzavali svoj dijalekat medujakim grupama muslimanskih ili katolickih ikavaea u zapadnoj Bosni i Hereegovini (u istocnoj su i muslimani najvecim delom ijekavei), euvajuci ponekad cak i svoje lako kolebljive osobine naglaska.

Jedina mesta i prilike, gde su se nesto vise mesali, bili su izvesni derneei i kult nekih lokalnih svetitelja ili "svetih" objekata. Durdevdan slave i muslimani kao i pravoslavni, isti dan; isto tako i svetog Iliju. Za ovog cak kazu da je "do podne Ilija, a od podne Alija". Ta tradieija ostala je verovatno iz ranije verske zajedniee. U istocnoj Hereegovini narocito je velik kult Sv. Vasilija Ostroskog, 0 Trojicindanu isao je silan svet pod Ostrog, sveeu na poklonjenje, i medu njima i mnogo muslimana, narocito zena i deee. Isto su tako rado isli u katolicki manastir Sutjesku, da se porno le jednoj "eudotvorno", slici Bogorodicinoj, kao i "Cajniekoj Krasniei" slici Bogomajke u pravoslavnoj erkvi u Cajnieu.

III

Ipak:, ima jedna vrsta knjizevnosti gde je ocevidno bilo uzajamnog dodira izmedu hriscana i muslimana. To je narodna poezija, lirska i epska. Sasvim je razumljivo da kod pripadnika jedne naeije nisu mogle ostati ogranicene sarno na jedan krug tako ocevidne manifestaeije narodnog duha i izraza, kao sto su njegove pesme. Zajedniee u stvaranju bilo je nesumnjivo vee pre verske podele, a ni sarno versko izdvajanje nije moglo da utre trag svoj tradieiji u tom praveu i da ucini ogradu za sva zadovoljstva koja neodoljivo izaziva narodna pesma kod svih koji govore njenim jezikom.

Kad se danas citaju ili slusaju muslimanske narodne pesme vidi se jasno da im je fond cisto nas, a da su muslimani u izvesnom praveu praviIi varijacije i unosili jedan deo, ponekad dosta prime tan, svojih elemenata. U sustini bice dosta njihovog u onoj cisto istocnjackoj senzualnosti izvesnih bosanskih pesama, gde strast govori na neobicno recit nacin i gde je uzdrzanost izvesnih nasih pesama zamenjena

obescu poslovicnih sarajevskih sumbul-udoviea i becara iz Novoga Hana. Sva lirika culnog sevdaha nosi i suvise obelezje sredina, u kojima su se slagali novae i bogatstvo i s njima razbluda i necista krv. Bogato i uvek raspolozeno Sarajevo ne sarno da je volelo i negovalo pesmu, nego je i stvaralo. Mnogo njegovih liea uslo je u pesmu i ocuvalo tu 0 sebi svoj rna po cern zasluzeni glas, kao dva tragiena Merica, kao Hadzi Lojo iii kao toliko populama Pembe Ajsa. Kosta H. Ristic pisao je u Daniei 1869. da je ta zena zivela jos tada, u Sarajevu, da je bila udata za nekog Fejizagu Aladuza i da je sarna dovela mum inocu, jer ona nije irnala deee. Pesme, u kojima earuju jangini, nicu ocevidno u njihovu krugu i njirna u slavu.

Posle, muslirnanski elemenat je unosen i iz njihovih verskih obicaja,

Pojeo sam devet ramazana

Sve hodeci po zemlji daurskoj;

iii iz njihovih drustvenih navika

Tvoje zlato za drugog udato Za nekakva seha u tekiju. Prosise je i ne pitase je, Vjencase je i ne kazase joj;

ili prerna izvesnim ciniocima njihove materijalne kulture

Ne scede se ukloniti Urna.

A ja odoh da prodem mimo nju; Zapese mi kopce od caksira

Za Umine mor-rnavi dimije,

Ja se sageh, da kopee otpucim, Zapese mi bazi od sahata

Za Umine ogre od derdana.

Irna, doduse, izvesnih pesarna, gde su cinjeni pokusaji da se refrenom ili drugim umeeirna dade nasem fondu drugi tip i da se od nase pesme napravi jedna hibridna tvorevina polu-nasa a polu-turska; ali se u vecini takvih slucajeva da lepo uociti i razdvojiti nas osnovni tekst od doenijeg nanosa. Evo primera:

Urodile visnje tresnje, Kaj siCi, vaj lerum, bir kuzum, eglerum 'man arnan

Ko ce tresnje izbirati? Izbirace mlado morrice itd.

Cak i u pesrnama, koje su neospomo muslimanski proizvod, lepo se da razaznati osnovni tekst kao nas:

Hasanaga Rusljanine

Kup' mi curak, zima mije! San dudiIer, ah, ah!

Dudiler ah san nedurbu!

I koparan od kutnije I dimije odjunlije!

Epske muslimanske pesme, u klasicnom trohejskom desetercu, apsolutno su sarno jedan ogranak nase junacke poezije. Jedino sto kod njih odmah, na prvi pogled, upada u oci, to je neobicna duzina pesama - dosta cesto sa preko hiljadu stihova - sa velikim natrpavanjem detalja i bez ogranicenja na izlaganje jednog dogadaja ili jedne situacije. Taj tip muslimanske epske pesme narocito je karakteristican za bosansku Krajinu. G. M. Murko, koji je posebno proucavao te pesme, priea kako je neko jednom prilikom doviknuo pevacu: ,,Nakiti momka i konja, neces mu za svoje pare kupovati". To je ocita tendencija da pesma bude sto punija i slikovitija, bez obzira na onu smisljenu sazetost, koja karakterise dobar deo nase epske poezije. Za razliku od hercegovackih i cmogorskih gusala sa po jednom strunom, muslimanski pevaci Krajine pevali su svoje pesme uz gusle sa po dye strune ili cak uz tarnburu sa po dye metalne zice, U muslimanskoj epskoj poeziji glavni su junaci, naravno, muslimani, poglavito muslimani sa Krajine i iz oblasti gde su borbe s daurima stalno na dnevnom redu. Njih opevaju ne sarno pevaci od zanata i slepci, nego, kao sto je obicaj medu junacima, i njihovi begovski drugovi. Poznataje stvar da su uz gus le pevali vrlo cesto najuglednijijunaci i vrlo visoka lica. Otac kralja Nikole, vojvoda Mirko Petrovic, rado je pevao 0 junacima svoga vremena i ostavio je citavu jednu zbirku epskih pesama narodskog tipa. Cuveni hercegovacki vojvoda Bogdan Zimonjic lepo je i sa uzivanjem pevao uz gusle. Za izvesne begove i u Hercegovini i u Bosni zna se da su drzali posebne pevace, nesumnjivo iz osecanja potrebe ne sarno da uzivaju u pesmi, nego da i sami postanu njen predmet. Za Dedagu Cengica, sina Smailagina, priea se da je uvek iza vecere trazio od svog pevaca po neku junacku pesmu. Krug junaka muslimanske epske pesme dosta je veliki. Najpopularniji je svakako Derdelez Alija, za koga se misli da predstavlja smederevskog sandzaka Alibega, cije se ime i junastva mnogo spominju u drugoj polovini XV veka.

Kod bosanskih Hrvata epska poezija radila je ponajvise 0 junacima kosovskog kruga i 0 Marku Kraljevicu, Za sirenje i hod narodnih pesama i za izmene koje pri tom nastaju vrlo je karakteristican jedan slucaj iz zbirke pesama fra Marijana Sunjica. Vrlo poznata pesma 0 vojvodi Prijezdi i padu Stalaca nasla je svoj put i u Bosnu, sarno se tamo mesto u Stalac radnja prenela u po imenu slicni hercegovaeki Stolac. U Bosni su zabelezene i dye zanimljive verzije pesme 0 smrti Majke Jugovica, U jednoj, iz zbirke fra Ivana Jukica i fra Grge Martica, nalaze se oni snazni i programski nacionalni stihovi:

Ne placite, moje kcerce drage! Ak' ijesu odletjeli zdrali, Ostali su ptici zdralovici:

Hranicemo ptice zdralovice, Nase pleme poginuti nece,

IV

U XIX veku javljaju se kod bosanskih i hercegovackih knjiZevnih radnika neposredni uticaji delovanja Vuka Karadzica i njegove skole s jedne, a Ilirskog Pokreta s druge strane.

Na pravoslavne pisce delovao je ponajvise Srpsko-Dalmatinski Magazin, pod urednistvom prote i

docnijeg mitropolita sarajevskog Borda Nikolajevica, Nicifor Ducic kazivao je jednom prilikom da svaka kuca u Hercegovini, gde bar neko zna citati, ima po jednu Vukovu knjigu ili Magazin. Joanikije Pamucina, aktivni arhimandrit mostarski i sam knjizevnik, pisao je jednom prilikom za Magazin da je s njim nastao "pocetak naseg progledanja". U tom alrnanahu radili su pravoslavni i katolici; Ivan Jukic, franjevac bosanski, bio mu je prvih godina revan saradnik. List je donosio narodne pesme i pripovetke, clanke iz historije i knjiZevnosti, opise narodnih obicaja, crkvene besede i umetnicke pesme i pripovetke. Skupljanje ,,narodnog blaga", otkako je Vuk u tom postigao poznate uspehe, bese uzelo velika maha od trideset godina XIX veka unapred, narocito u krajevima jos sveze narodne stvaralacke snage ijakih tradicija. Pomenuti Pamucina pisao je samjednom prilikom za Vuka: ,,Mnogo sam se puta uzdao da cu njegovo koje pismo dobiti, pa da bi stupio i s njime u knjizevna djela, i moze biti da bi se i moj koji glasak cuo kroz njegove knjige".

Prvo knjiZevno odrediste, koje se obrazovalo u Bosni i Hercegovini, bilo je u Mostaru. Taj vrlo zivi trgovacki grad, sa stanovnistvom aktivnim i naprednim, koje je imalo mnogo veza sa Trstom, Dubrovnikom i susednom Dalmacijom, bese 1833. go dine postao glavno mesto novog hercegovackog vezira. U njemu je bilo od 1777. sediste i pravoslavnog vladike, au blizini je stanovao docnije i katolicki biskup. U graduje bila povelika grupa "knjigoljubaca", koji su revnosno citali srpske knjige, i zelili opsti napredak. U poznatom pismu Haralampiju sam Dositej jos u XVIII veku spominje ,,zelju, ljubav, usrdije i revnost Novosadana i Osecana i u Dalrnaciji Sarajlija i Hercegovaca" i srdacno pozdravlja "gospodare Vojnovice, Riznice, i Kurtovica i proce Sarajlija i Mostarane." U izvesnim mostarskim kucama nalaze se ne sarno dela Milovana Vidakovica, Vicentija Rakica, Jovana Muskatirovica, Jevrerna Lazarevica i dr., nego cak i Puskinova dela i Fortisov Put po Dalmaciji. U toj knjiZevnoj sredini javili su se i prvi pisci Vukove skole, koji opisuju rnanastire (Sarafun Solaja), daju svoje uspomene 0 savremenim dogadajirna (Prokopije Cokorolo), saopstavaju narodne obicaje (Ato Markovic Slomo) ili skupljaju pripovetke, poslovice i rade i sve druge napred pomenute poslove, kao sto cini Joanikije Pamucina, najplodniji radnik iz te grupe. Taj posao posle prihvataju Nicifor Ducic, Sava Kosanovic, Hristifor Mihajlovic, Torno Bratic i mnogi drugi, a medu njima i jedna zena, Staka Skenderova. Poslednji izdanak te grupe bio je Luka Grdic Bjelokosic, koji je dao tri knjige saopstenja Iz naroda i 0 narodu i mnogo drugih sitnijih stvari.

Katolicki pisci poceli su svoj rad u vezi sa Ilirskim Pokretom. Mnogi od njih ucili su u Zagrebu ili bili u neposrednoj vezi s njim, i kad se tamo javio pokret koji je imao da obuhvati sve Juzne Slovene oni su mu srdaeno prisli da ga pomognu. Grgo Martie peva u Danici, Martin Nedic pise svoj Razgovor, koga vile llirkinje imadose. Ivan Jukic say je u idejama Gajevim. On mu pise i trazi od njega moraIne podrske; po njemu, on zeli da i u Bosni stvori jedan knjizevni pokret s drustvom, koje bi se zvalo Kolo Bosansko. "Mi Bosnjaci njekad slavni narod", pisalo se u njegovom proglasu 1848. godine, "sadjedva da smo zivi nas sarno kao ocenutu glavu od stabla slavjanskog gledaju priatelji naukah i zale nas .... Vrime je da se i probudimo od dugovicne nemarnosti; dajte pehar, te carpite iz studenca pomnje mudrost, i nauk; nastojte da najpred nasa serca oeistimo od predsudah, fatajmo za knjige i casopise, vidimo sto su drugi uradiIi, te i mi ista sredstva poprimimo, da nas narod prosti iz tminah neznanstva na svitlost isitne izvedmo". On s jednakom ljubavlju zeli da radi za sve svoje saplemenike, bez razlike vere. Novi pokret i ide za tim da utire ranije razlike. Na Gajev poziv on kupi po neiscrpenoj bogatoj bosanskoj riznici narodne umotvorine; uvodi njegov pravopis u Bosnu; iskreno radi na njegovu programu. "Ostajem ilirski a po tom i Vas prijatelj na vjecnost", pisao je on 1839. Gaju.

Od bosanskih Ilira najrnanje je pravog talenta bilo u danas zaboravljenog Martina Nedica, pisca prigodnih pesama i verzificiranih hronika. U stihovima je opisivao dogadaje svoga doba (zivot, Alipase Rizvanbegovica, francusko-pruski rat) i hercegovacki fratar Petar Bakula. Biskup Marijan Sunjic ,,redak na svetu mudrac", kako muje pevao jedan sabrat, poznavalac mnogihjezika, skupljac narodnih

pesama, napisao je sam nekoliko prigodnih stvari sasvim osrednje vrednosti. Glavne licnosti ovog pokreta behu Ivan Jukic i Grgo Martie.

Jukic je bio vrlo aktivan javni radnik, koji je svoj nesumnjivi tale nat raskivao na sitnu dnevnu potrosnju, Njegov vrlo siroki interes odvodio gaje da sa strascu ulazi u sva pitanja, koja se stave preda nj. Onje organizator drustva; pokretae i urednik almanaha Bosanski prijatelj; geograf i historicar; skupljac umotvorina; ucitelj, knjizar; politicki radnik, jednom reeju sve sto treba. Njegovo su najmilije geslo Kasiodorove reci, daje sramota u svojoj otadzbini biti stranac. Radi toga strada i prop ada i ne ostavlja nijedno delo trajne vrednosti; ali ostaje kao tip lepog nacionalnog radnika ujednoj zaostaloj i krzljavoj sredini.

Njegov drug i prijatelj, oprezni Grgo Martie, bio je bolje srece, Vest Bekijac iz Posusja onje radio sa manje temperamenta od Jukica i znao je dovitljivije da se podesava po vetrovima, koji su se u Bosni druge polovine XIX veka cesto i opasno menjali. On je u glavnom pesnik; prozom se bavio vrlo malo i samo izuzetno. Kao pesnik uzivao je jedno vreme vrlo velik glas; nazivan je cak ni manje ni vise nego ,,hrvatskim Homerom". Taj glas stvorili su mu Osvetnici, razvuceni ep u vise delova, u kom je opevana historija Bosne i Hercegovine od pocetaka Draga Obrenova i Luke Vukalovica do austriske okupacije. Sem ponegde zivlje dikcije, pozajmljene u narodnog pevaca, i sem dva-tri svezija opisa, celo delo je bez vecih pesnickih vrednosti, bez jace umetnieke koncepcije i bez pravog knjizevnog utiska.

Jukicev rad nastavio je donekle plahoviti, ali nekritieni Antun Kneievic, propovednik bosanstva i historiografbosanske proslosti, Mnogo bolje i savesnije radio je fojnicki fratar, Mijo Batinic, vrlo korisni i danas jos neophodni pisac historije svoga reda i manastira. Sovenski su, puni acenja i s toga malo upotrebljivi prilozi Ivana Zovke iz narodnog zivota i predanja.

U Vukovim tradicijama pocelo je knjiZevno delovanje i kod nekih muslimana. Prvi radnik toga pravca bio je Mehmedbeg Kapetanovie, turski cinovnik po Hercegovini i kasnije dugo vremena nacelnik sarajevski. Na knjizevnost uputio je Kapetanovica poznati sledbenik Karadzicev, Vuk Vrcevic, koji je bio austriski konzularni cinovnik u Trebinju za vreme kadje Mehmedbeg bio tamo kajmekam (1874- 1876.). 1887. go dine objavio je Kapetanovic svoje Narodno blago, veliku zbirku poslovica, anegdota i nekih popularnijih pesama, sa velikom gradom, ali sa malo razumevanja za poslove ove vrste. Nekolike go dine docnije, 1896. doslo je Istocno blago, izbor iz istocnjackih spisa, "da se jugoslovenski svijet bar u nekoliko upozna sa istocnom knjizevnosti", Ostali muslimani, koji su poceli slican rad, kao S. Ugljen, M. Kulinovic, S. Sarajlic, M. Dz, Kurt, E. Hadziomerspahic i dr. radili su taj posao uzgred i u manjoj meri.

v

Prava knjiZevnost javila se u Bosni i Hercegovini tek krajem XIX veka, kad su uslovi za rad postali nesto laksi i opsta bezbednost bolja, i kad su se razvile neposredne i vrlo zive stalne veza sa knjizevnim pokretima iz Beograda i Novog Sada s jedne, a Zagreba s druge strane. Austriska okupacija dovela je u te zemlje velik broj einovnika iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Vojvodine, koji su stvorili i ucvrstili nove veze i znatno doprineli da se prosiri dotadasnji uski vidokrug bosanske knjizevnosti,

Prvi knjizevni list, koji se krenuo u Bosni sa vecim znacajem, bila je Bosanska Vila, u Sarajevu, koja je izlazila gotovo trideset godina: od 1885-1914. godine. Nju su pokrenuli, kao organ srpskog uCiteljskog zbora sarajevskog, dvojica precanskih ucitelja Bozidar Nikasinovic i Nikola Sumonja, a kad je vlast

uklonila njih dvojicu, dosla je ona 1887. go dine u ruke Nikole Kasikovica, rodenog Sarajlije, kojijoj je ostao urednik sve do Svetskog Rata. List je pokrenut ocevidno s namerom, da tek izazove siri knjizevni interes u Bosni i Hercegovini, koji je dotle jedva postojao. Mladi ucitelji, "prosvetitelji" i vrlo aktivni narodni radnici, zeleli su da, zadovoljavajuCi svoje mlade ambicije, pocnu taj knjizevni posao i kao najbolje sredstvo za podizanje opste prosvete i razvijanje nacionalne svesti. S toga oni preko njega propagisu s uspehom svetosavske svetkovine i osnivanje pevackih druzina, List je iz pocetka imao da bude neka vrsta porodienog casopisa, sa dosta lakim stivom. Da se pridobije citalacka publika preslo se brzo na price i saopstenja iz lokalnog zivota; a da list bude i od koristi u nauci i drustvu poceo je donositi mesna predanja, opise starina i redovno veliku gradu narodnih umotvorina. Uticaj, koji je Bosanska Vila vrsila u Bosni i Hercegovini, dostojanje paznje i pohvale. Onaje, doista, krenula na rad mnoge starije ljude, koji bi se bez nje tesko odlucili na pisanje i odneli u grob mnoga korisna znanja i lepe podatke. Oko Vile se brzo prikupio i citav krug mladih pisaca iz Bosne i Hercegovine; u njoj od 1888. go dine razvija svoj talenat Aleksa Santic; u njoj se, iste go dine, javlja Jovan Ducic saopstavajuci jednu kratku narodnu pricu; od 1889. go dine Vilin je saradnik Svetozar Corovic; od 1896. go dine Osman Dikic i Avdo Karabegovic Hasanbegov; tuje 1899. godine poceo da peva i ulazi u knjizevnost Petar Kocic, U pribiranju narodnih umotvorina i folklomog gradiva Vila je za svojih trideset godina izlazenja ucinila vise nego ijedan nas drugi list ili ustanova sem Akademije; njene sveske predstavljaju danas bogat i za te studije neophodno potreban arhiv; ito listu daje naroeitu vrednost nezavisnu od njegove historiske uloge. Uz urednika Nikolu Kasikovica, kojije sarno taj posao radio, bio je citav jedan krug vrlo vrednih i korisnih saradnika, kakvi behu i inace zasluzni pop Stepo Tripkovic, Kosta Kovacevic, Petar Ivancevic, Stevan Delic, Petar Mirkovic i dr. Vila se u Bosni i Hercegovini citala vrlo mnogo i njena je ne mala zasluga sto je kod publike stvoreno interesovanje za srpsku knjigu. S druge strane njena je velika zasluga sto je ornogucavala tesnju vezu sa piscima iz ostalih nasih oblasti. Iako je imala u glavnom pokrajinski karakter; iako je bila namenjena pretezno citaocima Bosne i Hercegovine, Vila se nikad nije ogranicavala na same saradnike iz tih pokrajina. Dobro shvacena teznia urednistva bila je eitavo vreme da Vila ostane bosanska, ali da bude srpska, uvek svesna velike narodne zajednice. U vreme, kad je u Bosni carevao odnarodavajuci rezim ministra V. Kalaja, koji je zabranio cak i svoju Istoriju srpskog naroda i u najobicnijim deklamatorima i cesto vrlo prostim pesmama gledao opasno orude protiv svojih tendencija, rad Vilin nije isao bez mnogo teskoca, Oba prva urednika bila su prisiljena da napuste Sarajevo i list, a sarno urednistvo lista smatrano je dugo vremena kao veleizdajnicka jazbina. Za vreme Svetskog Rata pet je clanova urednikove porodice bilo sto zatvoreno, sto intemirano, a dvoje je bilo osudeno cak i na smrt.

Ali prvo pravo knjizevno srediste u zemlji nije postalo Sarajevo nego Mostar. Ovaj aktivni grad imao je, kako smo videli, jednu svoju knjizevnu grupu vee u prvoj polovini XIX veka is tim donekle stvorenu knjizevnu tradiciju. U njemu su, pored pravoslavnih, delovali i muslimani i franjevci. Tuje nizao svoje pouene stihove musliman Orner Humo; tu su davali rimovane hronike, arheoloska opazanja i verske pouke franjevci Petar Bakula, Andeo Kraljevic i Paskal Buconjic, U Mostaru je sezdesetih godina bio pokrenut tursko-srpski list Neretva, a sedamdesetih godina osnovana jedna mala franjevacka stamparija. Iza Okupacije knjizevni rad kod muslimana stade za izvesno vreme potpuno, dok su katolici dobili novog maha. Oni su izdavali jedan kalendar, Mladi Hercegovac; a 1883. krenuli su, pod urednistvom don Frane Milicevica, prvi knjizevni list u Hercegovini, Hercegovacki Bosiljak. Taj list,

ne znamo iz kojih razloga, nije bio duga veka. Malo docnije mesto njega don Frano pokrece nov politicki list Glas Hercegovca, kao nemio pandan Glasu Crnogorca.

Pravoslavnom elementu Hercegovine nije u prvi mah bilo do knjizevnosti, Od 1875-1878. go dine, u jednom dugom i krvavom ustanku, nasi su ljudi bili usredsredili sve napore sarno u jednom pravcu. Trebalaje da se izvojsti davno zeljena sloboda i da se izvrsi ujedinjenje sa Cmom Gorom. Mesto toga, kao krvav potez preko svih racuna, dosao je Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i

Hercegovine. Nas svet, prirodno, nije mogao lako da se pomiri s tim i tri go dine posle okupacije, 1881- 1882. go dine izbija u zemlji nov ustanak. U ovom drugom ustanku, koji vodi Stojan Kovacevic, Mostarci ucestvuju u velikom broju; cak je sarna misao 0 ustanku i podsticaj za nj dosao, u glavnom, iz krugova mostarskih nacionalista. Radi toga Mostarci ljuto stradaju. Najbolji domacini bise pozatvarani, osudeni na robiju i odvedeni u tamnice Istre i stare Gradiske; dok se drugi deo, tesko gonjen, sklonio u Cmu Goru.

Ali divna energija mostarske sredine nije se dala potpuno slomiti. Kad je proglasena opsta amnestija i kad se veci deo ljudi, posle izdrzane kazne, mogao vratiti kucama, u njirna se javlja ponovo duh stare aktivnosti. Jedna od najlepsih vrlina strasnog i cudljivog Mostara i nasega elementa u njemu, to je ta nesalomiva volja da se istraje na teskom mestu i da se ne klone ni onda, kad drugi vode brigu sarno 0 licnoj sigurnosti i za svoju malodusnost traze izvine prakticne cariske mudrosti. U Mostaru je, u njegovu najboljem delu, carevala ona gorstacima urodena snaga volje, koju porazi sarno jacaju i izazivaju na nove napore. Dok su u Sarajevu nase gazde sa Taslihana, zaslepljene i zarazene spoljasnjoscu nove kulture, napustale aktivan nacionalni otpor i posle za novinom, zeleci da se pokazu dorasli opstoj promeni stanja; dotle je Mostar, konzervativan i nacionalno strog do surovosti, ljubomorno cuvao moral i tradicije svoje patrijarhalne sredine. Posledice toga videle su se vrlo brzo. Sarajevo je pocelo naglo da gubi narodni tip; nas elemenat u njemu padao je grdnom brzinom, a trgovina i sve ostalo, zasto je trebalo preduzimljivosti i istrajnog rada, prelazilo je u strane ruke.

Mostar, medutim, ocuvao je potpuno svoj nacionalni karakter i svemu svom delovanju dao pozitivne osobine. Iako pravoslavni elemenat u njemu nije nikad bio najjaCi, onje ipak bio onaj koji se najvise i cuo i video. Mostar je prvi, u svoj Bosni i Hercegovini, osnovao srpsku eitaonicu; u Mostaru se organizuje prvo srpsko zanatlisko drustvo; u Mostaru nice prva srpska banka; u Mostaru se osniva prvo drustvo srpske trgovacke omladine. Njegovo pevacko drustvo Gusle najbolje je u celoj zemlji, a najsire shvata i najbolje predstavlja svoju umetnicku-nacionalnu misiju. Njega s toga pozivaju na sve strane; u Metkovic, Konjic, Sarajevo, Travnik. Mostar je prvi grad u zemlji koji ulazi u opoziciju austriskoj vladi i sam za se salje deputacije u Bee protiv onda svemocnog ministra Kalaja; iz Mostara je prvi pokret muslimana za versku avtonomiju, koji se docnije solidarisao sa pravoslavnim i politickim; iz Mostara je prvi pokret za slobodu stampe; u Mostaruje prva pobeda opozicije nad vladom, ito ponovljena dva puta uzastopce, pri izborima za gradsku opstinu; Mostar se prvi, jos 1906. godine, prilikom prvog dolaska Franje Ferdinanda u Hercegovinu, u Trebinje, otvoreno podigao protiv aneksije. Sve to pokazuje koliko je aktivnosti bilo u tom vedrom gradu i kako se ona, u glavnom, dobro u:eotrebljavala. U svim tim pokretima, u vrlo vidnoj meri, ucestvuje i nasa prva knjizevna generacija, A. Santic, Ducic, S. Corovic i ostali njihovi drugovi, koji su svoj posao shvatili kao jednu vrstu nacionalnog apostolata.

Aleksa Santic, posle svrsene osnovne skole u svom rodnom mestu, proveo je izvesno vreme u Ljubljani i Trstu. U ovom drugom mestu, gde su ziveli njegovi bogati ujaci Anicici, onje bio dobio jednog privatnog ucitelja, Sreca je bila za mladica daje izbor bio najbolji sto se mogao zamisliti. Aleksin nastavnik postade Ljudevit Vulicevic, poznati simpatieni pisac Moje matere i drugih moralno-lirskih dela, covek vanredno meke i pitome duse i jedan od humanista najcistije kriv. On je kod Alekse razvio ljubav za knjigu i prirodu. U dugim setnjama duz morske obale i po trscanskoj okolini oni su po citave sate provodili zajedno; i ueitelj, osecajuci da kod daka nailazi na puno razumevanje, ulozio je say svoj trud i vestinu, da od daka napravi prijatelja i tip svoje vrste.

Kad se vratio u Mostar, 1883. godine, Aleksaje nasao svoj rodni grad potisten nedavnom nesrecom i gotovo obezglavljen. On se s toga povlaci u ocevu radnju i ne bavi se nicim osim citanjem, koje mu je stari ueitelj stalno preporucivao, U njegovom komsiluku na Velikoj Tepi, nalazilo se, u isto vreme, drugo jedno momce, isto tako puno ljubavi za knjigu i zeljno da s nekim deli utiske. To je mladi Trebinjac, Jovan Ducic, i on iz jedne stare i ugledne kuce, a u to vreme u radnji svog polubrata Riste

Glogovca. Njih se dvojica naskoro poveravaju jedan drugom i saopstavaju da i sami, narocito po ugledu na saradnike somborskog Goluba, .knade'' pesme ida ih vee imaju prilican broj. Tada se u Mostaru nalazio Dusan Lemajic, jedan od neznatnih saradnika zaboravljenog Rogiceva Zabavnika. Za mlade pisce ujednoj provinciskoj palanci, gde nije bilo nikog boljeg, to je bio nepreporan autoritet i oni s toga, posle dugog pregovaranja, odluce da mu pokazu svoje sastave i da ga pitaju za savet i ocenu. On ih je primio - bila su to deca najboljih kuca; - pohvalio je cak njihove sastave i preporucio im da slobodno ponude rukopise urednistvu Goluba. Ducic, mladi i slobodniji, resio se pre da poslusa savet i posalo je pesme u Sombor, iscekujuCi sa zebnjom odgovor urednistva, Say srecan on je vee 1886.

go dine video svoju pesmu stampanu u Golubu. Ohrabren uspehom svog druga, javio se za njim i Santic i on je Golubov saradnik od 1887. godine. Godinu dana docnije usao je u njihov krug i tada tek trinaestogodisnji Svetozar Corovic, jos dak mostarske trgovacke skole, koga je na knjizevni rad prvi potakao njegov nastavnik Silvije Kranjcevic, Vrlo brzo posle toga oni su iz Goluba napredovali do Bosanske Vile i cetinjske Nove Zete, da posle osvoje Javor i dospeju cak do Otadibine.

Uporedo sa tim knjiZevnim radom, pocinje odmah i njihov drustveni rad u Mostaru. Oni su tad bili mladi, zdravi, orni za posao i vrlo brzo su nasli citav krug svojih vrsnjaka, trgovaca i zanatlija, koji su rado pristajali da im pomazu, Srediste pokreta bio je Aleksa Santic, lep ,,kao slika", druzevan, dobar pevac, raspolozen saldzija. On je predmet ljubavi mnogih devojaka, zajedno sa celim drustvom opevan u jednoj zenskoj pesmi:

KujundZija, tako ti zanata! Sakuj meni junaka od zlata Na priliku Santica Alekse, Stojli stasa Radulovic Mile, Cma oka Duciceva Jove. Dikli brka Boskovica Riste.

Prva manifestacija tog novog, mladog Mostara bilo je organizovanje svetosavske zabave, 1887. godine, prve u celoj Hercegovini. Ona je ispala prosto kao kakva proslava. U Mostar se slegao svet iz okolnih sela i kasaba; cak su za to vece stigla narocito cuvena dva junaka, pop Bogdan Zimonjic, vojvoda gatacki, i pop Petar Radovic, vojvoda nevesinjski. Kadje na pozornici izvoden Suboticev Krst i kruna, publika, patrijarhalna i sva u tradiciji gusala, saosecala je zivo sa svakom kazanom recju i sa narocitim uzivanjem pratila ozivljenu historiju i kult proslosti, Iduce godine, 1888. osnovano je u Mostaru pevacko drustvo Gusle, koje uzima za program ne sarno negovanje pesme, nego i razvijanje nacionalne svesti. Mostarski primer brzo prihataju Nevesinje, Trebinje, Stolac, Ljubinje i druga mesta u Hercegovini i vee devedesetih godina svetosavske zabave su jedna vrsta nacionalnih revija i najprijatnije narodne svetkovine. Uz drustvo vrlo brzo podize se i eitaonica, posle i ostale ustanove. Koliko se, za vrlo kratko vreme, postiglo i drustvenog uspeha i knjizevnog interesa vidi se najbolje po tom sto je 1893. go dine , na proslavu otkrivanja Gunduliceva spomenika u Dubrovniku, otislo iz Mostara nista manje od stotinjak gradana.

U mostarskom drustvu Santic i njegovi drugovi imaju vise duznosti, U Guslama Aleksa je i pevac i diletant i po nevolji i horovoda. Kao horovoda - vrlo je lepo svirao na violini - onje i kompozitor; on transponuje izvesne horove, harmonizira pesme ili daje sasvim originalne kompozicije (na primer Pijmo vino od Nikole I). Kao diletant igra glavne junake: Milenka u Banovom Milenku i Dobrili, naslovnu ulogu u Cveticevom Nemanji, Maksima Crnojevica u Kosticevoj tragediji i sl. Njegova je uloga cak ijunak Veselinoviceva Dide. Ducic je igrao rede i to obicno uloge pevaca, Od njih muje ostala u duzoj uspomeni sarno poznati Seoski Lola. Santic je posle prvi predsednik mostarskog odbora Prosvete. Iz njegova kruga je stvoreno i prvo cisto sokolsko drustvo kod nas, nazvano Obilic. S.

Corovic osniva dobrotvornu zadrugu Srpkinja i prvu zensku radenicku skolu. Oni su, jednom recju, svuda, uvek na najvidnijim mestima; stalno pozivani da krce put.

Knjizevni interes, koji su mladi knjizevnici razvili u mostarskom gradu, nije imao niceg zajednickog sa hronicarskim i prepricavalackim metodom njihovih starijih prethodnika. Njihove prve pesme, naivnopoucne ili nevesto opisne, bila su prosta pocetnicka vezbanja, ali su i kao takva obracala paznju na se, uticala na ostale i tako postepeno sirila krug knjige. Nesumnjivo je daje u prvo vreme tu vise delovala simpatija prema piscima, nego vrednost njihova pevanja, ali je uticaj bio tu i on se osecao, Od 1890- 1900. javlja se iz Mostara citav niz novih lica, koja kusaju srecu u knjizevnosti - ja sam ih nabrojao na eetrdeset, - potaknuti u glavnom primerom prvih radnika; a od 1900-1914. godine, kad je rad ove grupe u naponu i kad daje dela od nesumnjive vrednosti, taj se niz jos i povecava, U samoj Santicevoj porodici pored Alekse pesnistvom se zanimahu i njegova dva mlada brata, Jeftan i Jakov, i u najnovije vreme jedan njegov bratic, Milan. Sta vise knjiZevni interes javlja se i kod zena, koje su dotle, sem Stake Skenderove u Sarajevu, bile potpuno van tih zanimanja. Najposle, njihovu krugu prilaze i muslimani i mladi Osman Dikic je medu njima jedno od najmilijih i najcasnijih imena. Na samrti, Modricanin, Avdo Karabegovic Hasanbegov ostavlja svoje pesme u amanet mostarskim prijateljima.

Mostarski knjizevnici imali su u knjizevnosti u glavnom ciste umetnieke ambicije. Njihov list Zora, koji je izlazio od 1896-1901. godine, nije imao gotovo niceg zajednickog sa nacinom uredivanja Bosanske Vi/e. Ona je negovala umetnost iduci u artizam i pokazivala svoje estetieke teznje vee samim oblikom i opremom lista, koja je bila otmena, skupa i sa poslednjom modom u stamparskoj tehnici. Mladi pisci, iako duboko nacionalni, ne zele da svoju umetnost zrtvuju tendenciji ili kad to cine, oni uspevaju da samu tendenciju inspirisu umetnoscu, Santiceve rodoljubive pesme, snazne i intenzivne, oblagorodile su tu vrstu naseg pesnistva i ostale kao primeri za najlepse antologije. U romanticarskim krugovima nekih nasih knjizevnika u Vojvodini, koji su bili svikli da slusaju 0 Hercegovcima sarno sa handzarom u ruci, zameralo se cesce mostarskim knjiZevnicima za takav nacin njihova rada i verovalo se da on nema nikakva uticaja na svoju sredinu. Medutim, to misljenje bilo je vise nego pogresno. Mostarska grupa knjizevnika razvila je, naprotiv, vrlo ziv interes kod svoje pub like za sva pitanja knjiZevnog i kulturnog napretka i to su mogli osetiti svi koji su imali prilike da na lieu mesta proveravaju stvari. G. Pavle Popovic, koji se u dva tri navrata bavio u Mostaru, pisao je sa priznanjem o Zorinom uspehu jos 1902. godine, kadje mostarski primer stavljao za ugled dubrovackom Srdu i njegovoj publici: .Eno sta je Zora ucinila od Mostara; do pre nekoliko godina, niko tacno nije ni slutio da u Beogradu postoji neka knjizevnost, a danas mozete naci obicne gradane u fesu i caksirama koji ce yam, sa poznavanjem jednog paZljivog citaoca, govoriti 0 pripovetkama g. S. Sremca ili esejima g. Lj. Nedica".

Mi ovde necemo ulaziti u ocenu vrednosti rada mostarske knjizevne grupe, ali cemo jednu stvar ipak narocito istaci, Retko je kad u jednom narastaju postignuto ono sto su oni postigli za relativno kratak vek. Oni su bili ne sarno krcioci puteva; prvi u cisto knjizevnoj akciji u jednoj sredini, koja je dotle imala sasvim drugi interes i sasvim drukeiju tradiciju rada; nego su oni uspeli, - pored svih stranputica i zaobilazenja, kojima su, nevesti i ostavljeni sami sebi, morali da idu - da se izrade do pisaca sa apsolutnim sposobnostima i da dadu nekoliko stvari koje ostaju. Taj proces njihova razvijanja vrlo je zanimljiv i pouean u mnogom pogledu i vredan da se jednoga dana izblize prikaze; kao rezultat onje doneo srpskoj knjizevnosti prinovu, kojajoj je jedno vreme, oko 1910. godine, bila nesumnjivo jedna od najdragocenijih.

Uz Zoru javila se u Mostaru i Mala Biblioteka pod urednistvom najpre Jovana Protica, a posle Riste Kisica, To je bio u stvari izdavacki posao, ali je znaeio ipak nesto vise nego prost trgovacki interes za knjigu ujedno vreme, kad se na izdavanje specijalno domacih pisaca nisu lako odlucivali knjizari iz

pravih knjiZevnih sredista, Kad je, posle zavrsetka borbe za crkveno-skolsku autonorniju, pocela borba za cisto politieke i gradanske slobode, javila su se u Mostaru dva opoziciona lista: rnuslimanski Musavat (1906.) i srpski Narod (1907.). U oba su zivo ucestvovali i rnostarski knjiZevnici sern Jovana Ducica, koji je jos 1899. godine, gonjen od vlasti, napustio Mostar i otisao na studije u Zenevu. U Narodu, pored Riste Radulovica, koji je bio glavni urednik, Svetozar Corovic, bio je jedan od glavnih saradnika, koji je imao mnogo uspeha sa svojirn epigrarnima i satirama Iz zemlje Hirisime. Aleksa Santie bio je isto tako revan saradnik lista. Ta politieka aktivnost, koja je isla jos i dalje i odvela neke od njih u narodne poslanike, potiskivala je ponekad knjizevna pitanja, ali ih nikad nije rnogla da potisne potpuno i za duze vrerne. Jedan citav krug ljudi, Mostaraca i Srba cinovnika sa drugih strana, koji su se nasli u Mostaru, ziveli su vee u izvesnoj knjiZevnoj tradiciji i nisu rnogli da je napustaju, Ljubav za knjiZevnost bila je presla u duhovnu potrebu i postala vrernenorn kornponenta organizma.

Jedno vrerne cinjeni su pokusaji, da se stvori knjizevno srediste i iz Banje Luke, u kojoj je duhovni zivot, posle Vase Pelagica i Gavre Vuckovica iz sezdesetih godina, bio prilicno zamro. Petar Kocic,

eiji je planinski svezi talenat obratio na se paznju sve nase knjizevne publike iza pojave njegovih triju zbirka pripovedaka S planine i ispod planine, krenuo je bio tamo najpre politicki list Otadzbinu, a posle 1910. go dine , i knjizevni casopis Razvitak. Ali nije imao uspeha. Prvi list ugusila je vlast izajednog ostrije napisanog elanka, zatvorivsi ne sarno elanove urednistva, nego cak i slagace u stampariji: a Razvitak nije rnogao da se odrzi, jer publika nije nasla pravog razurnevanja za list, koji je bio na nezgodnoj sredini izrnedu popularne i cisto estetske knjizevnosti, Sarnog Petra Kocica sve vise je osvajala politika i neposredan rad u narodu; i posle 1910. godine on se knjizevnim radom bavio sarno izuzetno i sa osetnim malaksavanjern svoje prvobitne snage i socnosti,

Sarajevo je postalo duhovno i knjiZevno srediste cele zernlje tek iza 1910. godine, i kadje u njernu otvoren sabor i kad je tu izvedena centralizacija drzavnih i nacionalnih ustanova. Pored Bosanske Vile tu se 1910. go dine pokrece drustvena revija Pregled, pod urednistvom Jefte Dedijera i Riste Radulovica; prvi cisto socioloski easopis u svoj srpskoj knjizevnosti, Pored Srpske Rijeci, organa takozvane starije grupe, g. g. Gligorija Jeftanovica i Vojislava Sole, koji su nekad vodili crkvenu avtonomnu borbu i posle, pod uticajern izvesnih sicardzija, postali skloni za politicke kornprornise; prenesen je bio u Sarajevo iz Mostara, posle duzeg perioda u izlazenju, i Narod, koji je sa svojim borbenirn urednikorn i svojorn poslanickom gruporn zastupao cisto nacionalisticku politiku. U Sarajevu je nanovo krenuta i Kociceva Otadibina, koja je, iako apsolutno nacionalna, glavno teziste svoje akcije imala u trazenju definitivnog resenja agramog pitanja i smanjivanja tezackih tereta. Od velika uticaja na nacionalne dacke krugove bila je Srpska Omladina (1912-1913.), knjizevni casopis za nacionalno vaspitavanje, koji je dobio nekoliko zasluzenih priznanja sa vise strana i jedan pohvalan clanak Jovana Skerlica, Kalendar drustva Prosvete, pocet 1905. godine, razvija se postepeno ujedan vrlo knjiZevan almanah, koji je bio mnogo trazen i citan i koji je imao vrlo veliko dejstvo u publici.

Kod Hrvata Bosne i Hercegovine za dugo nije rnogao da se razvije pravi knjiZevni rad, iako su rnedu njirna delovali ljudi vrednostijednog Silvija St. Kranjcevica, Kod njih se previse osecala tradicija starih bogoljudnih razmisljanja i fratarskih pouka. Sve do Svetskog Rata oni nisu imali nijednog knjizevnog lista cisto svetovnjackog; svi listovi, koji su izdavani za njihovu publiku, Vrhbosna, Serafinski Perivoj - od 1914. pretvoren u list Nasa Miasao, Kriscanska obitelj, Glasnik Sv. Ante Padovanskog, imali su duhovna lica kao svoje urednike i pretezno religiozan sadrzaj, Hrvatski deo bosanske publike nije dao svojoj knjiZevnosti ranije ni blizu onakve pisce, kakve je dala srpskoj knjizevnosti Hercegovina i bosanska Krajina s Kocicem, Tek u najnovije doba izisao je iz te sredine g. Ivo Andric, koji nesumnjivo ide rnedu najbolje pisce urnetnike nove knjizevnosti, ali koji svoje knjizevno vaspitanje nije sticao u bosanskoj knjizevnoj sredini. Razlog za tu neobicnu pojavu sterilnosti kod bosanskih Hrvata mi srno gledali ponajvise u knjiZevnorn nasledu starine, koje je odvise pritiskivalo duhove. Sva knjizevnost

bosanskih Hrvata sve do 1914. go dine u glavnomje religiozna i pedagoska i pomalo patriotska. Najbolji pisci starije skole, kao g. Tugomir Alaupovic i biskup Ivan Saric, ponikli u travnickoj katolickoj crkvenoj sredini, ne mogu da izadu iz tog kruga, iako Alaupovic svojim pesnickim radom predstavlja osetan napredak prema pretsasnicima, Pripovedac Mirko Jurkic, Cije je stvari nedavno izdavala Matica Hrvatska i koji pripada redu novijih pisaca, pati isto tako i suvise ocevidno od starih tradicija. Bosanski katolici su i danas ponajglavniji saradnici i u novom neokatolickom pokretu hrvatske knjizevnosti, Urednik Hrvatske Prosvjete je Bosanac dr. Ljubomir Marakovic, koji je svojom knjigom Nov iivot (1910.) davao glavna objasnjenja i uputstva za citavu akciju. Jedno od najvise zapazenih lica iz te grupe jeste isto tako bosanski franjevac, Branko Skarica, pesnik verskih motiva.

Jedno vreme mogao se smatrati kao cisto hrvatski list Nada, kojije 1895-1903. izdavala bosanska vlada, a uredivao po imenu Kosta Herman, a stvarno Silvije St. Kranjeevic, Zeleci da od Sarajeva stvori kulturno srediste, koje bi u mnogom imalo da pretekne i Beograd i Zagreb i koje je trebalo da pokaze vidne uspehe kulturtregerske misije i da bude privlacna tacka za ceo zapadni Balkan, bosanska vlada je resila da pokrene jedan velik list, sa bogatim ilustracijama i sa visokim honorarima, koji bi na dukate okupio sve pisce, Srbe i Hrvate, u njen krug. Srbi su prozreli vladine namere i najveci deo nasih pisaca odobravao je Zmajev odgovor u Sarajevo:

Kakva vlada TakvaNada.

Ljubomir Nedic u svom Srpskom Pregledu bio je veomajasan, kadje srpskim knjizevnim ljudima uputio ovu poruku: "Mi smo u ruci imali sarno proglas kojim se urednik, G. K. Herman, obratio nekim videnijim srpskim knjizevnicima, moleci ih za saradnju na listu. Iz toga pro glasa, - u ostalom, vrlo rdavo napisanog, - vidimo da ce se "stranice lista uvjek rado otvarati svjema knjizevnim produktima, koji se ogrijase na cistoj i svetoj vatri domovinske ljubavi". Nama ova metafora ne izgleda vrlo sretna; knjiZevni se produkti ne greju na vatri (i ako se oni pokadsto podgrevaju), - osim ako treba da se zgotove za nekoga. Sarno sto je to, onda, druga jedna vatra, a ne ona 0 kojoj je rec u pozivu G. Hermana, i sto u tome slucaju mi ne mislimo da se pogodimo za kuvare, pored svega toga sto G. Herman obecava dobru platu. Da se prodemo metafora, koje ne volimo, ali na koje nas nave de G. Herman svojim proglasom, mi nalazimo da svi oni koji osecaju ljubavi prema narodu u Bosni i Hercegovini i njegovom prosvetnom napretku treba da pisu u Bosanskoj Vili, onom eestitom listu srpskom koji nema otkuda placati nagrade svojim saradnicima, a niposto u ovom ... drugom, koji ima otkud". I, doista, najveci deo srpskih pisaca odbio je saradnju u Nadi; a oni koji su saradivali bili su ili einovnici ili ljudi koji su voleli novae ili kojima je on trebao. Hrvatski pisci nisu mislili kao srpski i prisli su gotovo svi u Nadin krug. List je otud dobio pretezno hrvatski karakter. S pocetka, on se stampao u dva izdanja, cirilicom i latinicom, paje od 1901. go dine cirilica obustavljena radi malog odziva pretplatnika. Iza smrti ministra V. Kalaja 1903. godine, obustavljenje ceo list potpuno,jer se uvidelo da nije postigao svrhe, radi koje je bio krenut. Nada ne sarno da nije mogla da ugusi Bosanske Vile, nego je izazvala i pokretanje mostarske Zore, koja je svojim knjizevnim ukusom i merilom i izborom svojih saradnika daleko nadmasivala skupo placeni vladin list. Neucestvovanje Srba davalo je uz to Nadi izvesno plemensko obelezje, koje nije bilo u interesu vladinom, i onaje s togajednom odlukom prekratila citav pokusaj stvaranja sluzbene knjizevnosti,

Kraj XIX i pocetak XX veka doneo je srpskoj i hrvatskoj knjizevnosti citav jedan niz muslimanskih pisaca iz Bosne i Hercegovine: Safetbega Basagica, Osmana Hadzica, Edhema Mulabdica, Osmana Dikica, Rizabega Kapetanovica, dvojicu Avda Karabegovica, Musu Cazima Carica, Hifzi Bjelevca, i jos neke. Zanimljivo je, daje najveci deo tih pisaca svoje knjizevne obrasce nasao u srpskih i hrvatskih pisaca XIX veka, a da nijedan nema nekih jacih istocnjackih uticaja, iako su neki od njih poznavali i

narocito studirali arapsku, perzisku i tursku knjizevnost, Tesnji dodir sa knjizevnim svetom materinske reci i vaspitanje u narodnoj skoli ucinili su da ovi pisci, za razliku od svojih prethodnika, ostadose u krugu svojih sunarodnika i svoje prirodne sredine. Jaceg knjiZevnog talenta nije imao nijedan od njih i njihov rad ima vise knjiZevno-historiski nego umetnicki znacaj, Zanimljivo je cak, da mnogi od njih nisu uneli ni mnogo novih motiva, ni novih tipova, ni novih problema iz svoje muslimanske knjizevno dotle malo priznate i gotovo nimalo iskoriscavane sredine; njihova knjizevna shvatanja i sredstva knjiZevnog izraza suvise pokazuju uticaj skole iz koje su izasla,

I muslimani su imali svoje knjizevne listove. Behar, kojije stampan sarno latinicom, izlazio je u Sarajevu 1900-1910., i imao je uz izvesne panislamske tendencije u glavnom hrvatski karakter. Srpski pisci nisu u njemu saradivali. List je, po uredivanju dosta slican Bosanskoj Viii, sluzio dosta otvoreno antisrpskoj propagandi i u mnogomje kriv za trovanje uzajamnih odnosaja u zemlji. Protiv njega, da mu suzbije stetni uticaj, krenuo je Osman Dikic Gajret, koji je stampan u oba pisma. Knjizevni prilozi i u jednom i u drugom listu nisu bili od vece vrednosti, niti su uvek odgovarali kulturnom nivou i potrebama bosanskih muslimana. U Gajretu se to osetilo narocito iza smrti Osmana Dikica, kad je, bez imalo razmisljanja, list stao da donosi rdav prevod Ibzenove Nore i naivne odjeke Niceova Zaratustre od sarajevskih knjizevnih pocetnika, Gajret izlazi i sada, kao i Prosveta, kao organi prosvetno kulturnih drustava istog imena. Sarno, dokje Prosveta, sada u glavnom cisto obavestajni list 0 radu drustva, Gajret jos uvek, kao i pre rata, ima svoj zabavno-poucni karakter. Malo pre Svetskog Rata krenut je u Mostaru panislamski Biser i sa njim u vezi Muslimanska biblioteka. U toj biblioteci objavljeno je na 20 raznih knjiga; nesto su dela pojedinih dornacih muslimanskih pisaca (E. Mulabdica, M. C. Carica, H. Bjelevca, H. Mulica i dr.), a glavni fond citav niz prevoda s turskog kao Borba polumjeseca i krsta od H. Halida, Muslimanska zena od M. F. Vedzije, Panislamizam od Dzelal Nuribega i sl. U martu 1918. godine raspisalo je urednistvo Bisera poziv i za osnivanje jedne "Matice Muslimanske", kojoj bi bila duznost da, po primeru Matice Srpske i Hrvatske, izdaje knjige za narod u islamskom duhu. Ali mali interes muslimana za knjigu i velike promene te poslednje ratne go dine nisu dali da se ta namera privede u delo. Vredi zabeleziti kao dosta neobicnu stvar, potpuno u staroj tradiciji XVII-XVIII veka, da su u Sarajevu izlazila dva lista, jedan jos 1912. go dine, Tarik i Mualim, koji su, istina, bili pisani srpskohrvatski ali su stampani arapskim slovima.

U poslednje vreme, pred Svetski Rat, u Bosni i Hercegovini bilo se javilo nekoliko mladih pisaca, koji su sa ljubavlju, a neki i sa mnogo talenta, radili na knjizevnosti, Njihov pokret, zvat u nesto staroj tradiciji Mlada Bosna, bio je jedna zanimljiva smesa knjizevnih izbiraca, eistih esteta, i nacionalnih revolucionara, koji su bili vrlo aktivni i iz Cijih redo va je izisao glavni deo atentatora. Rodonacelnik tog pokreta bio je Dimitrije Mitrinovic, ziv i dosta gipka, ali nedovoljno solidna ijasna duha. Jedan od najuticajnijih mladih ljudi te grupe, koji je bio organizator Narodne Odbrane, dobrovoljac u balkanskim ratovima, revolucionar po instinktu, au isto vreme, kao Skerlic, ljubitelj Gijoa i

obozavatelj talenta Jovana Ducica, bio je daroviti Vladimir Gacinovic, koji je ujedno i glavni teoreticar Mlade Bosne. Njegovi clanci 0 Bogdanu Zerajicu, 0 Mladoj Bosni i narocito .Krik ocajnika'', nesto opor, ali snazan i duboko iskren, imali su vrlo veliko delovanje na ondasnji narastaj srednjoskolske omladine, koji se organizovao u tajna nacionalisticka drustva, Velicajuci licnost cutljivog heroizma Bogdana Zerajica, onje pisao sa gorljivoscu jednog fanatika: .Licnost koja nosi i odnosi led iz dusa, govori religijom i fanatizmom, cini neumrli apostolat buna, rusenja i oslobodenja, propoveda daje zadovoljstvo rusenja takode zadovoljstvo stvaranja, covek koji ponavlja veliko zavestanje ruskih pokolenja pre nekoliko desetina godina: zaboraviti na sebe, izgoreti za druge, ziveti patnjom i gladu, i kao krstonosac preneti svoju veru i pobediti klecajuci i umiruci, Osloboden malih prljavih veza koje blate, onje kadar svojim narodom zavitlati revolucionarne struje, stvoriti veliku, budilacku, prevratnu propagandu". U eisto knjizevnom radu pokretje dao dva-tri lica sa dosta lepim nadama: Milosa Vidakovice, Ciji nedovoljno originalni Carski soneti imaju ipak izvesne otmene ljupkosti, Jovu

Varagica i Peru Slijepcevica, Na zalost, najveci deo ljudi iz tog narastaja propao je za vreme rata, izmucen raznovrsnim naporima. Gacinovic, Vidakovic, Varagic, Dragutin Mraz odavno su vee pokojnici. Aktivni su od preostalih sa vrednoscu jos sarno Slijepcevic i Borivoje Jevtic, koji ima, pored svih trazenja svojih puteva, u glavnom novinarsku krv.

Posle rata knjizevni zivot u Bosni i Hercegovini osetno klone. Izvestan deo starijih, ponajboljih pisaca, umro je za vreme rata i malo posle njega (R. Radulovic, P. Kocic, S. Corovic, A. Santic); a drugi neki su napustili Bosnu i zive na drugoj strani (J. Ducic, T. Alaupovic, O. Hadzic, I. Andric). Ono malo knjiZevnih radnika sto je ostalo u zemlji nije dovoljno da stvori kakav jaci pokret i da dade vidnije obelezje sredini u kojoj radio Citava Bosna i Hercegovina nemaju danas nijednog knjizevnog ili drustvenog lista, koji nesto znaci i 0 kom se vodi racuna, Istina, i ova vremena politiekih vrtloga i jagme za novcem i materijalnim uzivanjima nisu nimalo povoljna za razvijanje duhovnog zivota i pravih knjiZevnih zanimanja.

I

Za tri srpske skole u Bosni i Hercegovini zna se da su postojale pre XIX veka. Za najstariju, sarajevsku, ima cak verovatnosti da je starija i od XVIII veka, jer se u Zapisniku stare sarajevske crkve od 1682.

go dine medu prilagacima za crkveni zejtin pominje i Nikola daskal, a 1684. go dine tu se bavio kaluder Gavrio, daskal, iz hercegovackog manastira Zavale. Za srpsku skolu u Mostaru izracunao je vrlo obavesteni stari trgovac Risto Ivanisevic daje postojala krajem XVIII veka i dajoj je prvi zapamceni ueitelj kaluder Makarije Zurovac. Treca skola bila je pri manastiru Duzima, sedistu hercegovackih mitropolita sve do 1777. godine. Nije nemoguce da je tada postojala srpska skola i u Zvomiku, uz vladicansko sediste, jer 1819. godine ueitelj Zivko Markovic pominje "ucilisce junosti zvornickoj" a godinu pre toga navodi se Toma ,,maCistar", u istom mestu.

Od XIX veka srpskih skola ima vise. U prvoj polovini tog stoleca postale su skole u Banjoj Luci, Lijevnu, Stocu i Bijeljini i u nekim drugim mestima, a do okupacije 1878. go dine bilo ih je ukupno 41. Na zalost, 0 zivotu tih skola i 0 njihovu radu mi danas nemamo dovoljno vesti, isto kao ni 0 njihovim nastavnicima. Sve sto se moze pouzdano utvrditi iznecemo u ovim redovima.

Prve skole postojale su uz bogate crkvene opstine, odnosno uz bogato varosko stanovnistvo, U svima varosima Bosne i Hercegovine, sve do danas, pravoslavni elemenat vrlo je malo broj an. Po statistici od 1910. go dine onje iznosio i tada sarno 19,92%. Znaci, dakle, daje taj relativno mali broj po procentu mogao doci do nekog izrazaja sarno u vecim mestima (Sarajevo, Mostar, Banja Luka) i daje, ako je hteo izdrzavati skolu i ucitelje, morao biti imucan, To se i vidi. Skole su se ponajpre razvile u onim mestima, gde je bio vrlo ziv trgovacki promet, kao u Sarajevu, Mostaru i Lijevnu, i jaka zanatska

pro izvo dnja. Pored toga, skole se, kako videsmo, razvijaju i uz mesta gde se nalaze eparhiska sedista, ocevidno iz potrebe da se dobije pismeno svestenstvo, Sigumo s toga, sto obicnim prihodima s crkvenog tasa skola nije mogla biti zbrinuta i osigurana, javljaju se dosta rano skolski ktitori, koji ostavljaju manje-vise bogate legate za izdrzavanje "skole za crkve". Neki dobri ljudi cak su sami podizali skole, Sarajlija Jovan Miletic sazidao je srpsku skolu u Trstu 1782. godine, a bogatim poklonima pomagao je i svoju sarajevsku opstinu,

Nastavno gradivo nije poznato, ali po tom sto se medu najstarijim nastavnicima nalaze kaluderi, jasno je da je skolski tip odgovarao onom manastirskih skola. Svetovni ucitelji pominju se tek u XIX veku u drugim mestima van Sarajeva. Zanimljivo je da se u Srbiji, pred Prvi Ustanak, navodi u Uzicu jedan

Cajnicanin, cebedzija Jevgenije, kojije "pored svog zanata, kojije u velikom radio, drzao i skolu u svojoj sopstveno kuci i decu besplatno citanju i pisanju ucio, Sirotoj deci kupovao je knjige i hartiju za svoje novce."

Stari Spiro Zec, trgovac iz Mostara, koji je ucio skolu u rodnom mestu cetrdesetih godina XIX veka, opisivao mi je ovako. Placala se skolarina gros na mesec; sirotnu decu, vrednu paznje, uzimala je opstina na svoj trosak, U skoli se ucila bukvica i caslovac. Psaltir nije morao da cita svaki; to su mogli da uce sarno "prevashoditelni" daci i oni koji ce ici u popove. S pravoslavnima zajedno ucila su i katolicka deca sve do Okupacije, posto u Mostaru nisu imala svoje skole. Prvi ucitelj, koji je dosao sa strane u Mostar, 1846. go dine, bio je neki Andre Pavasovic Dalmatinac upucen u taj grad verovatno od historicara Mostarca Dim. Milakovica iii Dorda Nikolajevica, zauzimljivog prosvetnog i nacionalnog radnika najpre u Zadru, pa posle u Dubrovniku. Taj odusevljeni mladi Andre unosi sasvim nov duh u skolu i na juris osvaja sva dacka srca. On cita s decom mesto dosadnih casova i tropara narodne pesme, govori 0 historiji i priea im pripovetke. "Mrska skola posta mi draza od najdraze igra", uveravao me dva-tri puta stari Spiro. Andre uvede i izlete s dacima, gde ih je ucio pevati i odusevljavati se.

Andre Dalmatinac ove reci pise:

Pod moj barjak kome hrabro srce dise, Porodi nas mati biti dika rodu

I vise svega ljubiti slobodu.

Kadje 1848. go dine izbiIa madarska buna onje ostavio skolu i otisao u Vojvodinu sa dva mlada mostarska prijatelja, Aleksom Celicem i Petrom Susicem, i tamo je kao junak ostavio glavu. Say je Mostar zaplakao za njim kao za najrodenijim.

Drugog jednog isto tako odusevljenog ucitelja, Aleksandra Suskalovica, koji je iz beogradskog liceja dosao da uCiteljuje u Sarajevu, pocetkom pedesetih godina, opisivao je njegov dak, g. Vladan

Dordevic, Taj mladi eovek, koji je s najvecom ljubavlju radio svoj posao i iz cije su skole izisli nasi najbolji ljudi onog vremena (docniji mitropolit Sava Kosanovic, Konstantin Hadzi Ristic, Simo Cajkanovic, Gligorije Jeftanovic i dr.), bio je sliean ovom Andri Dalmatincu i ostavio je isto tako svetlu uspomenu. "Suskalovic je u skoli predavao mnogo sto-sta sto se uci u nizoj gimnaziji, ili u drugim srednjim skolama, i koliko smo mi u toj skoli mogli nauciti, najbolje se vidi iz ovoga: ja, koji sam bio sarno tri go dine u toj skoli, kad sam se vratio u Beograd i polozio prijemni ispit za gimnaziju, primljen sam odmah u drugi razred, a Sava Kosanovic i Simo Cajkanovic, koji su u toj skoli proveli cetiri godine, primljeni su u Beogradu odmah u Bogosloviju za redovne dake, i ako se onda primao u Bogosloviju samo onaj kojije svrsio cetiri razreda gimnazije".

Iz takvih skola u Sarajevu i Mostaru izlazili su njihovi daci sa godinu-dve dana ponavljanja kao gotovi uCitelji za druge skole po Bosni i Hercegovini. "Od takovih bijase jedan Borde G. Govedarica", prica Luka Grdic Bjelokosic, ,,kome je zapalo u duznost da otvori skolu u Bijelom Polju, a cim se je drugi nasao za Bijelo Polje, onje otisao u Gabelu, u Klepce, teje tamo otvorio skolu, Otolenje otisao, cini mi se 1867. godine, u Drazljevo u Gacko, te je tamo poucavao sinove prote Perise Popovica i jos nekoju djecu iz Drazljeva, sve dok ga je zamijenio spremniji od njega Atanasije Andelopolj, a on side u Metohiju mome ocu na zanat i ostavi se uCiteljevanja. Atanasije Andelopolj bio je ucitelj na Drazljevu sve do ustanka 1876. godine, ate godine ode u dobrovoljce, te je kao podoficir poginuo na Javoru". Ucitelja, koji nisu svrsili nista drugo osim osnovnu skolu, bilo je po seoskim skolama u Hercegovini vrlo dugo, sve do pocetka ovog veka.

Turske vlasti, po svojoj tradiciji, bile su u pitanju skolovanja nemuslimana bez ikakva interesa. Od

Omerpasinog vremena, odnosno od sredine XIX veka, i tim se pitanjima obraca veca paznja, ali ne toliko radi skole, koliko iz straha od srpske propagande, koja je od dolaska na presto kneza Mihajla postala vrlo aktivna. U novi kazneni zakonik za bosanski vilajet objavljen 1870. unesena su bila tri clana, koja su se odnosila na skolu, Po njima, skola se mogla otvarati sarno sa dozvolom vlasti; ucitelji su morali biti namesteni sa pristankom hucumeta (t. j. politicke vlasti) i skolske knjige morale su biti pregledane i odobrene od drzavnih organa. Tih godina pocinju i prvi progoni srpskih ucitelja i velizdajnieke pamice; Serafun Perovic, Leontije i Jovan Radulovic iz Mostara; Kosta Vuckovic i Vaso Pelagic iz Banje Luke; Teofil Petranovic iz Sarajeva stradaju radi svojih veza sa Srbijom.

Razvitak srpskih skola od 1860. do 1876. go dine pomaganje znatnim delom iz Srbije. Knjige i novae dolazio je cesto otuda, narocito za skole manjih opstina, Neste priloga, preko ruskih konzula, pristizalo je i iz Rusije. Ueitelji, medutim, bili su ili domaci ljudi, obrazovani u srbijanskim uciteljskim skolama i bogosloviji, ili, mnogo cesce, Srbi iz Vojvodine, Dalmacije i Hrvatske.

Katolicke skole postojale su uz manastire, narocito uz tri najvaznija, Fojnicu, Kresevo i Sutjesku. Ali je bilo skola ivan manastira. 1783. godine dye sestre, Andelija i Marta Neskovic, ustupile su u Sarajevu svoju kucu za katolicku skolu i sirotiste, U Lijevnu se prica da su krajem XVIII veka "ucili djecu svoju i svojih prijatelja" dva brata Mato i Ivo Tadic, no prave skole nije bilo. Aktivnosti bosanskih franjevaca, koji su imali neke vrste skola u svojim parohiskim zdanjima, ima se zahvaliti da je pismenost kod njihova elementa bila dosta velika. Jos 1685. hvalio se Anton Gabeljak, kako ima "dosta zena i cobana koji znaju citati", sto je donekle potvrdivao i fra Stjepan Margitic, Uostalom, za to govori i stampanje knjiga Divkovicevih i drugih i njihovo rasturanje kroz narod Bosne i Hercegovine. Za nepismeni svet, nesumnjivo, ne bi se niko izlagao tim troskovima,

Do 1785. go dine, najveci deo bosanskih katolika, koji su hteli da se obrazuju kao svestenici, skolovao se po Italiji, a od tada prevladuje pohadanje austriskih, madarskih i hrvatskih skola, 10. januara 1785. go dine javilo je ugarsko kraljevsko namesnistvo bosanskom biskupu daje JosifII odredio 107.700 forinti glavnice za vaspitanje bosanskih franjevackih klerika. Becka vlada je rado iz politickih razloga prihvatila molbe franjevaca, da se zavodi monarhije otvore za njihove pitomce. Najaktivniji bosanski franjevci posle toga dolaze iz Austrije. Takav je, na primer, biskup Avgustin Miletic, koji 1815. godine dade svoj Pocetak slovstva, jednu vrstu bukvara, i uvede za narodno prosvecivanje metod slican analfabetskim tecajevima, Fratri su okupljali decu, musku i zensku, ucili ih pismenosti i sluzili se pri tom biskupovom knjigom, koja je pored azbuke i brojeva imala i nesto hriscanskih pouka. Osim fratara te su tecajeve drzali i svetovnjaci. Mato Kusalo, puskar u Lijevnu, sabirao je u svom ducanu decu i ucio ih, verovatno po toj knjizi, citanju i pisanju. Slicno je radio, isto u Lijevnu, i Franjo Dolic, Pisali su, veli jedan izvestaj, "po papiru i tablici od javorovine i kruskovine, te po rastopljenom vosku ... Pisali su .Japisom" (olovkom) i raspleskanim a zasiljenim olovom. A da mognu vise puta na istoj daski pisati, ostrugali bi ispisano .srcom" (staklom). Sjedili su na .Jiasurama" (ponjava od rogoza), a pisali su na koljenu ili klupici, koju bi svako dijete sebi donijelo". Skolarina je kod ovih svetovnjaka bila pola cvancika, a kasnije citava cvancika na mesec.

Prvu pravu katolicku skolu podigao je oko 1823. godine kod manastira Tolise fra Ilija Starcevic, jedan od vrlo radinih bosanskih franjevaca, koji je u svoje vreme igrao i vrlo vidnu politicku ulogu. U njegovoj skoli bilo je mesta za 120 daka, ali je posecivalo obicno od 50-80. Njegov primer potako je i druge. 1830. godine uputila su tri franjevacka manastira molbu sultanu Mahmutu II, da mogu podizati i oni skole ,,kao Grci i Srbi" ("more Graecorum atque Serviorum"). Verovatno da im u tom poslu ne bi bile pravljene velike smetnje, kao ni Starcevicu, da su oni ozbiljno pregli na posao. Ali je od dvadesetih godina XIX veka franjevacki red u Bosni patio od drugih nevolja. Izmedu klerika vaspitanih u Italiji i onih vaspitanih u Austriji, odnosno Ugarskoj nastase borbe 0 prvenstvo, stvorise se dye stranke

"Talijani" i .Llgri" i preko dvadeset godina trajalaje ljuta raspra medu njima. Ugarski daci smatrali su sebe za sposobnije, tvrdeci da su izasli iz modernije uredenih i bolje organizovanih skola, i prebacivali su zastarelost i nizi stepen nastave talijanskim ucilistima, S tim u vezi, ali narocito pojacan licnim motivima, javio se i sukob izmedu biskupa fra Rafe Barisica, apostolskog vikara u Bosni, i jednog dela bosanskih franjevaca, koje su vodili austriski prijatelji, fra Ilija Starcevic i fra Marijan Sunji6. Taj sukob izazvao je opstu sablazan trajao je vise godina i doveo je jedno vreme dotle, da se podele cak i katolici Bosne i Hercegovine. 1843. izdao je bosanski vezir naredbu, da biskup Barisic ne sme biti pusten u Bosnu; a hercegovacki vezir Ali pasa Rizvanbegovic oglasio je "da gdi se god koji fratar iz Bosne u hercegovackom pasaluku ufati, ima mu se glava osici." Spor se resio 1846. go dine tako sto je Hercegovina dobila poseban vikarijat i bila odvojena od Bosne; za hercegovackog vikara bi imenovan Barisic, dok Bosna dobi drugoga. S tim u vezi je i osnivanje novog katolickog manastira u Hercegovini, na Sirokom Brijegu, koji je danas jedan od najlepsih i najvaznijih u celoj zemlji.

Kad je zavrsen taj spor poceo je zivlji pokret za osnivanje narodnih skola, 1847. godine pisao je fra Grgo Martie javno u novinama: .Dpomenimo se ja sada ja li vee nikada, kad ubojni nadzak sa peci 0 klinu visi, au Carigradu se za akademije kamen tese; kadno nas od Vracara i Crne Gore, od Velebica i Medvjed grada sestrice mile nase slatkim glasom klicu i vapiju. Nastojmo najprije; koliko je moguce mi sami po sebi djecicu malu barem u ove tri varosice okolo samostana nasih u strahu bozjem bukvaru priblizavati ina pero sviknuti". I, doista, jos te godine osnovano je pet skola. U varcarskoj skoli fra 1. Jukica bilo je 18 muske i 12 katolicke zenske dece i 17 pravoslavne, a medu tima i "tri ozenjena dakona, koji ce se zapopiti". U tim su skolama bili ucitelji kapelani, a ucili su decu citanju i pisanju latinicom i cirilicom, veronauci i raeunu. Te godine javila se misao da se u Sarajevu osnuje zajednicka skola za pravoslavne i katolike, sa dva ucitelja za dake jedne i druge vere. Ivan Jukic, dobronameran i gotov da prihvati svaku novu misao, pisao je 1850. godine, kako bi uopste bila potrebna saradnja pravoslavnih i katolika za dizanje opste narodne prosvete i predlagao je za to osnivanje jednog skolskog fonda, u koji bi svak ulagao bar po 20 para godisnje, Naivan, siromah Jukic jos nije poznavao svoje sredine, alije s razlogom slutio kako ce mu se kazati da zida kule po oblacima. Medutim, katolici su 1853. godine, na svoju molbu, dobili od Austrije izvesnu stalnu godisnju pomoc za izdrzavanje njihovih osnovnih skola, a do malo je dosla i pomoc od francuske vlade. S tim novcima pocela je odmah zivlja akcija oko podizanja skola na sve strane Bosne - Hercegovina je duze vremena bila iskljucena iz te potpore - i pred Okupaciju katolici su imali u obe pokrajine 54 skole sa 2295 katolicke dece.

Muslimanske skole u Bosni bile su i ostale, u glavnom, dosta primitivne i lose. U njima je prevladivala verska nastava, cesto sa mahinalnim ucenjem na pamet citavih arapskih sura iz Korana, koje deca nisu nimalo razumevala. Ucitelji, nedovoljno spremni, bili su bedno placeni i bavili su se, pored skolskog rada, i drugim cesto ponizavajucim poslovima. U skolama je bilo vrlo malo pomocnih sredstava za nastavu, naroeito malo za predmete sireg kultumog znacaja, kao historiju, knjizevnost, zemljopis. Skole su bile pripravne, mektebi, gde su se dec a pretezno ucila veri, i gde je nastava trajala po dve-tri godine. Nasim osnovnim skolama odgovarale su ruidije. U medresama ucile su softe (bogoslovi), au darul-mualiminu mualimi (ucitelji), Godine 1869. bio je donesenjedan poseban skolski zakon, u kom su predvidene i druge skole, Ali za provodenje tog zakona nije ostalo dovoljno mirna vremena, jer ubrzo nastupaju nemiri, ustanci i prece brige. A tesko i inace da bi imao uspeha, jer je nastavni jezik imao biti turski ijer se vlada nije mnogo pastila, da skolsko pitanje napravi doistajednim od ozbiljnih staranja i drzave i drustva,

Pored osnovnih skola pravoslavni su osnovali, pomognuti od Srbije i prilozima iz Rusije, 1867. go dine jednu vrstu bogoslovije u Mostaru, koja je godinu dana posle toga premestena u manastir Zitomislji6. 1866. osnovana je bogoslovija i u Banjoj Luci. Za njeno osnivanje dao je sarajevski mitropolit Ignjatije

1000 dukata; sarna ideja 0 skoli poteklaje, rnedutim, od tada vrlo odusevljenog naeionalnog radnika Vase Pelagica, U tu bogosloviju dolazili su daci od 15-35 go dina. "Neki su bili i ozenjeni, pa imali i djeee kod kuce", ,,Profesori (ucitelji) na bogosloviji bili su Srbi vecinom iz Srbije i Austro-Ugarske (dva su bila rodena Hereegovea) ito vecim dijelorn akadernski obrazovani ljudi, koji su dolazili u Bosnu ne za kakvu svoju korist, da sarno prezive ili mozda da se obogate, nego vise da porno gnu narodu svorne." Istije slucaj bio i sa nastavnieirna nove srpske sarajevske "trgovacke" skole, prve prave nize srednje skole u eitavoj zernlji. Tu se ucilo, velijedan Nernae, kojije 1869. posetio skolu i njenog glavnog predavaca, odusevljenog romanticara Bogoljuba Petranovica, "od prilike ono, sto se u prvirn razredima nemacke gimnazije uci", Za srpsku zensku sirotu deeu osnovale su 1866. godine jednu vanredno lepo uredenu skolu dye plernenite Engleskinje rnis Mjur Makenzijeva i rnis Paulina Irbi. "Mi na zapadu", pisale su one u svojoj knjizi Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, "rnozerno da ne osecamo da ce se nasih interesa rna na koji nacin mnogo tieati buduca sudbina srpskoga naroda, ispala ona dobro ili zlo. Ali opet, kad pogledarno kolike se i kakve sirnpatije obilato pokazuju pre rna nekim drugirn "gazenirn narodirna", onda tesko da mozemo odkazati nase postovanje i nase dobre zelje narodu kojega su slobodan duh i jacina narodnoga zivota preziveli pet stotina godina strahovite patnje i borbe." Mis Irbijeva vodila je taj zavod, citavo vrerne 0 svorn trosku, posle smrti svoje prijateljiee (1874.), sve do svoje smrti (1911.), sarno sajednirn rnalirn prekidorn za vrerne bosanskohercegovackog ustanka (1875-9). Svojim testarnentorn onaje svoje veliko irnanje u Sarajevu ostavila Prosveti i Dobrotvornoj Zadruzi Srpkinja, da i na taj nacin obaveze srpski narod svojorn velikorn ljubavlju i dobrocinstvom,

II

Za vrerne austriske uprave Srbi su rnogli sa najvise ponosa da ukazu na svoj kulturni napredak, i na onakav kakav je bio. Jer sve sto su stvorili bio je tezak i neverovatno naporan plod njihova vlastitog rada. U svima kulturnirn i naeionalnirn ustanovarna sve je, od pocetka do kraja, potiealo gotovo sarno od njih; i inieijativa i sredstva i citav rad; a za sve je trebalo voditi tesku borbu i prirniti veliku odgovornost. Borba nije bila ustedena nikad i nikorn; ito borba koja se stalno vodila sa mocnijim od sebe, sa citavim jednim rezimom; i u kojoj je pojedinae za najplernenitije narnere imao da trpi najljuce progone. Svaka, najneznatnija, koneesija rnorala je direktno da se otima. I najneznatniji uspeh znacio je s toga vrlo mnogo ujedno vrerne, kad se po nekoliko godina rnoralo pregovarati da se narodnirn ustanovarna moze dati narodno ime i kad se pevanje rna koje rodoljubive pesrne srnatralo kao zlocin protiv javno g reda.

Nas uspeh izgleda ponekad znatan naroeito onda, kad se posrnatraju relativnim brojevima. Do 1910. go dine rni srno imali 115 svojih skola, koje su izdrzavane sarno iz narodnih sredstava. Vlada je osnovala do tada svega 394 osnovne skole, Nijedna od srpskih skola nije irnala ni pare potpore od vlade, dok su skole nemackih kolonista u Untervindhorstu, Kreki, Franejozefsfeldu ina drugim rnestima bile obilato pornagane. Iako su imali svoje skole i njih izdrzavali, Srbi su rnorali da placaju prirez i za vladine, ,,kornunalne" skole i da tako snose dvostruke terete. Vladina narnera bila je vrlo prozirna; ona je racunala da ce srpski elernenat zbog tih i drugih razloga napustiti svoje naeionalne skole i preci u njezine, da se tarno vaspitava u posebnorn bosanskorn patriotizrnu. Ta vladina narnera pokazivala se i inace, Kornunalne skole odmah su se otvarale tarno gde je postojala ili bila zapoceta koja srpska skola; predstojniei i drugi predstavniei vlasti cesto su kusali svim mogucim nacinima da se dee a iz srpske skole prevo de u kornunalne; a za sve to vrerne stajali su po citavi drugi srpski srezovi sa jednorn-dve ili nijednorn skolom. U citavom u glavnorn srpskorn srezu bos. Novi, gde su bila 1910. 22063 stanovnika, postojale su u to vrerne svega dye drzavne skole, Slicno i u Dubiei. Sa 25823 stanovnika taj je srez irnao isto sarno dye skole, Medutim, kako srno vee ranije istakli, vlada je sa

sistemom podizala skole medu katolicima. U pretezno katolickorn stolackom srezu, koji je imao 34563 stanovnika, bilo je 1910. 15 drzavnih skola; au ljubuskorn sa 42402 stanovnika 13. Taje nepravda i nesrazmera bola oci i pokazivala na najotvoreniji nacin pristrasnost uprave. Zakon 0 obaveznoj skolskoj nastavi donesenje tek 1910. godine, ali se nije mogao primeniti, jer je bilo sela koja ni na 6- 10 kilometara nisu imala skole u svojoj blizini.

Zla namera bosanske vlade vidi se, dalje, i u ovom. Sve do bosanskog sabora, t. j. do 1910. godine, ona nije htela da otvori zenske uciteljske skole u zemlji, nego je taj posao prepustila potpuno casnim sestrama, zna se iz kojih razloga. Iz skole casnih sestara izislo je do 1909. go dine 246 uCiteljica, medu kojima je bilo 39 Srpkinja. U muslimanske zenske skole, kao i u serijatsku skolu, nisu nikako, i to s planom, upucivani nastavnici Srbi i Srpkinje.

Gimnazija i realki je u Bosni i Hercegovini bilo pre rata dosta malo: 5 gimnazija (Sarajevo, Mostar, Tuzla, Bihac, Derventa) i 2 realke (Sarajevo, Banja Luka,). Postojala je, pored toga, jezuitska gimnazija u Travniku i franjevacke u Visokom, Gorici i Sirokom Brijegu. U svim tim skolama (sem verskih) procenat daka bio je do 1910. go dine od prilike ovakav: 38% pravoslavnih, 38% katolika, 15% muslimana, a ostalo otpada na druge veroispovesti. Veliki procenat katolika tumaci se tim sto su to bila dobrim delom einovnicka deca, ciji roditelji zive po varosima, Mali procenat muslimana dolazi otud, sto oni zadugo nisu hteli da pohadaju srednje skole, nesto iz nehata, a jos vise iz nepoverenja prema vladinim namerama. Pored gimnazija u zemlji je bilo 9 nizih trgovackih skola i dye uciteljske,

Broj analfabeta iznosio je u Bosni i Hercegovini do 1909. go dine 85,9%. Od 800.000 pravoslavnih u 1908. godini bilo je sarno 351.962 uopste u mogucnosti da pohada skolu, Pored svega toga, sve do avgusta 1910. godine, vlast nije dozvoljavala odrzavanje analfabetskih tecajeva ni svestenicima, ni akademicarima, pa cak ni doktorima filozofije.

Kao ziva potreba da se stvori jedna solidna organizacija za nasu ukupnu kulturnu politiku, koja ce, pored ostaloga, koliko mogne paralisati i ispravljati grehe i zle namere sluzbene politike, osnovano je 1902. go dine drustvo Prosveta. Njegovi poceci bili su skromni, ali ipak ne bez programa za dalju buducnost, Poticaj za osnivanje dala je nevolja nasih studenata u Becu i Gracu, koji su voleli gladovati i muciti se, nego uci u obruc Kalajevih obaveza, da se, pritezani sve jace, s planom vaspitaju za austriski cinovnicki mentalitet. Organizovana s pocetka kao potporno drustvo Prosveta se brzo i sistematski razvijala sve vise ujednu pravu kulturnu ustanovu, obuhvatajuci siri krug rada i postavljajuCi sebi sve novije ciljeve. Vee druge godine po svom osnivanju, zeleci da pomogne jacanje naseg malobrojnog gradanskog staleza, Prosveta prima Privrednikov program i svu brigu oko nabavljanja i opremanja segrta, RazvijajuCi taj korisni rad sve vise Prosveta je pomogla, da se stvori citava jedna nova organizacija Privrede, koja se posle izdvojila kao zasebna ustanova. Do osnivanja te organizacije, Prosveta je radila ina stvaranju zemljoradnickih zadruga i na obrazovanju njihovog saveza. Pored toga, ona je obilato pomagala sokolski i pobratimski (apstinentski) pokret.

U svom pravom radu, u sirenju prosvete i spremanju prosvetnih radnika, Prosveta je ucinila neverovatno mnogo. Staje ona znacila u zemlji pokazuju ove brojke: do 1902. go dine Bosna i Hercegovina imale su svega 29 fakultetski obrazovanih Srba pravoslavnih; a od te godine, od osnivanja Prosvete pa do 1912. go dine, njenom pomocu je svrsilo 39 pravnika, 17 filozofa, 5 lekara, 5 veterinara, 12 tehnicara, 5 ekonoma i 3 farmaceuta i 6 iz ostalih struka; to znaci 92 coveka sarno na velikim skolama. Polovina toga broja ne bi se dostigla da su ti pitomci cekali na stipendije od vlade, koja nas je osetno zapostavljala. Treba sarno znati da je od stipendija islo katolicima, kojih je u Bosni u pola manje nego pravoslavnih, 281.257, a pravoslavnima 243.528 kruna i daje za verske i skolske potrebe davano katolicima 234.886 kruga, a pravoslavnima 178.574 pa da se vidi kako je manjina s planom podizana

na stetu vecine, Pored ovog pomaganja daka na visokim skolama, Prosveta je pomagala i dake srednjih skola, Tuje, uz saradnju dobrotvomih zadruga Srpkinja, odnosno sada Kola Sestara, sa njihovim dackim trpezama, dosla na srecnu misao da osniva konvikte, kojima ce mnogim dacima olaksati mogucnost za skolovanje, a pomocu kojih ce nad svima dobiti bolji nadzor i vise uslova za sistematskih vaspitanje. Pored toga, onaje izdavala bukvareve za nepismene i proturila ih u 50.000 primeraka i organizovala analfabetske tecajeve sa nagradama za predavace, Posle rata, s uspehom razvija predavanja u narodu i krece jednu dobru knjiznicu, knjiga za narod. Najposle, ona je prva pocela organizaciju narodnih knjizica po selima i varosima i stvorila je jos 1911. godine svoju korisnu i dobro posecenu Srpsku Centralnu Biblioteku u Sarajevu. Prosveta je, kao sto se vidi, bila prava matica celog naseg kultumog rada u Bosni i Hercegovini, cak glavna arterija naseg javnog zivota. Jedan od glavnih i najrevnosnijih radnika u njoj bio je g. Vasilj Grdic, Bosanska vladaje s posebnom pakoscu pratila Prosvetin rad i ometala ga gdegodje mogla. 1915. godine, glavni casnici drustveni stavljeni su pod

sud; drustvo je oglaseno za veleizdajnicko i celo mu je imanje bilo konfiscirano, a tako korisni rad obustavljen. Posle rata obnovljena Prosveta je pokusala da prosiri svoj rad na celu kraljevinu, ali sve do danas nije naisla na pravi odziv. U Bosni, medutim, gde je njen rad sarno po dobru zapamcen, to je jos uvek prva i najvaznija organizacija, sa preko 20.000 clanova.

Prosvetin rad dao je obrazac i drugim elementima u Bosni i Hercegovini, da osnuju licna drustva, Hrvati su dobili svoj Napredak, a muslimani Gajret. Sva ta drustva imaju, u glavnom, isti program kao i Prosveta, sarno im je aktivnost vise suzena, jer su naisli na manji odziv u narodu nego ona. Za muslimane se ne moze reci da im je ovako jedno drustvo bilo manje potrebno nego pravoslavnima, ali je kod njih, na zalost, interes za kulturna pitanja bio dosad, kod sirokih masa, uvek od sporednog znacaja,

III

Naucnog rada u zemlji bilo je relativno malo. Sve do austriske okupacije nedostajali su osnovni uslovi za to. N e sarno da nije bilo naucnih zavoda, koji bi pomagali i trazili proucavanja, nego nije bilo pravih mogucnosti ni za privatan naucni rad. Nedostajalaje pre svega potpuna licna bezbednost, narocito na putovanjima, a posle i potrebni interes sredine za takve stvari. Jedini pokusaji, koji su cinjeni to je vee pomenuti historiski rad nekih franjevaca u XVIII veku i nastojanja nekih hodza i druge uleme kod muslimana da tumace i proucavaju, ponajvise na turskomjeziku, razne istocnjacke tekstove.

Vecina Bosanaca muslimana, koja se istakla svojom licnom vrednoscu bilo u knjizevnosti bilo u nauci, delovala je ponajvise u samom Stambolu, u srcu drzave; a mali je broj ostajao u zemlji osuden na sve tegobe, koje nedovoljno razvijene pokrajinske sredine stvaraju ljudima zeljnim da rade sa punim aparatom i na sirim osnovama. Medu prvima hvale narocito nekog Sudiju, rodom iz sarajevske okolice, koji je ziveo u XVI veku. On je, kaze g. Safetbeg Basagic, ,,najpopulamiji Bosnjak medu turskim piscima". ,,Bosna se moze ponositi da je Turcima dala najboljeg i najvjestijeg komentatora i tumaca perzijskih klasika". Medu drugima, koji su delovali u zemlji, spominju Hasana Kafiju iz Prusca (umro 1616.), ucenog bogoslovskog pisca i komentatora, asketu ijunaka. Noseci mesto kosulje kostret, drzeci po stove, napadajuci derviske opsenare, a cineci dobro obema rukama, onje, u tradiciji istocnjackih verskih radnika, bio ziv primer svojih verskih teorija. "Strogi asketa nije trpio svirke ni pjesme bojeci se da mu ne razdrazi zivce" i say se predao svojim verskim razmatranjima. Kao jedno od njegovih najboljih dela smatra se spis 0 turskoj drzavi, Temelji mudrosti 0 uredenju sveta, nap is an na arapskom jeziku, a preraden na turski po izrienoj zelji sultana Muhameda III. Po roditeljima je poreklom Bosanac, a umro je kao einovnik u Bosni (1650.) hvaljeni turski historicar Pecev (Ibrahim pasa Alajbegovic), koji je napisao historiju Turske od pocetka Sulejmana Velikog do kraja Murata IV

(1520-1640). Mostarac Mustafa Ejubovic, poznat pod imenom Sehjujo (1650-1707), bio je nesto preko petnaest godina u Carigradu, gde je postao nastavnik i vrlo cenjen komentator. Na njegova predavanja ,jatomice su dolazili" slusatelji ivan njegove skole, jer je znao prirodenom vjestinom i govorniekijem darom razloziti najteza temata". Kraj zivota proveo je kao mostarski mufiija, nalazeci, na neki svoj nacin, .da vjetar Svemilostivoga dolazi od Hercegovine". U XIX veku od izvesne je vaznosti Sarajlija Salih Muvekit, pisac jedne hronicarske historije Bosne od dolaska Turaka. Druga lica, kojih uostalom nema mnogo, nisu uspela, da svojim radom ocuvaju neki narocito dostojan pomen.

Kod bosanskih franjevaca bilo je nesto interesa i za izvesne naucne stvari, ali dela koja su objavljivali ili su obicne upute za siroki puk i pocetnike ili dosta naivni diletantski pokusaji. Najaktivniji je bio Marijan Sunjit, koji se bavio, pored knjizevnosti, jos i filozofijom, historijom i filologijom. Od pocetka XIX veka javio se izvestan filoloski interes iz cisto prakticne potrebe. Tad se kod katolika mesto

cirilice stala uvoditi latinica, ito, razume se, nije islo bez teskoca, Jos 1782. tuzio se fra Marko Dobretic, kako je .mucno s tudim slovima u nas jezik upisat svaku rec po svojoj naravi", ,jer u Latina nejma onoliko slova koliko bi se otilo za moe pisat podpuno i uprav u nas jezik". Svaki pisac pravio je, s toga, razne kombinacije slova na svoj nacin, da bi mogao izraziti one glasove za koje nije bilo prostih slova u latinici. Pometnja je bila vrlo velika i otsustvo jasno utvrdenih pravila i naeela osecalo se svuda, a narocito u skoli, Prvi pokusaj da se pisanje tom azbukom dovede u red, izveo je u Bosni fra Andrija Kujundzic, a nalazi se u spisu njegova prijatelja fra Stjepana Marjanovica Institutiones grammaticae latinae idiomate illyrico (1821.). Dosta uceni fratar uveo je izvesne diakriticne znakove, n. pro 9 za c i ar za samoglasno r, pojednostavio je pisanje drugih nekih glasova, ali je ipak zadrzao dosta slozenih slova, koja su nesumnjivo otezavala pismenost. Njegov pravopis, kojim su stampane neke skolske knjige, bio je usvojen u Bosni i trajao je sve do pedesetih godina, kadje, posle izvesne borbe, ponekad ostre, bio potisnut od Gajeve reforme.

Kod pravoslavnih, moze se mirno reci, naucnog rada u to ranije vreme nije uopste bilo; ne cak ni onakvog kakav su negovali bosanski franjevci.

Posle Okupacije uputilo se u Bosnu i Hercegovinu vise stranih naucenjaka da pocnu studije i "otkriea" u tim naucno nimalo eksploatisanim zemljama. Nekoliko stranih muzeja, a medu prvima becki, pestanski i zagrebacki, pozurili su isto tako da za svoje zbirke dobiju sto vise materijala iz tih oblasti, za koje se znalo da moraju imati svakovrsnih muzejskih objekata. To naglo interesovanje za bosanske stvari i tajagma za predmetima iz ovih oblasti dade povoda aktivnijim ljudima tadasnje bosanske birokratije da i sami obrate paznju na pitanja te vrste. Vee 1880. javlja se misao, da se u Bosni osnuje arheolosko drustvo i stvori muzej, ito, kako veli jedan tadasnji izvestaj, izricno zbog toga "da se dragocjene nase starine ne raznose po tudini". Stvar tada nije uspela i trebalo je da produ jos tri-cetiri godine, dok se prilike nesto srede i dok potsticaj za rad ne dode od sire javnosti. Centralna becka komisija za istrazivanje i cuvanje spomenika bila je organizovala svoj rad i u Bosni i Hercegovini, ito, kako se danas zna, sa do brim uspehom. To je dalo povoda i nekim drugim stranim drustvima da pocnu slican rad i neizbezno suparnistvo u tim stvarima nije moglo ostati bez posledica. U javnosti pocese da izbijaju razne optuzbe i prebacivanja i najzad protesti, sto se to uopste dozvoljava. To ozivi staru misao i dovede 1885. do njenog ostvarenja. U Sarajevu bi osnovano jedno drustvo sa zadatkom da pored historiskog stvori i prirodnjacko odelenje jednog prirodnjackog muzeja. Ministar Kalaj zeleo je i proturio u drustvena pravila, da muzej ne bude cisto naucna, nego ujedno i privredna ustanova; da bude ne arheolosko prirodnjacki, nego umetnicko-obrtni, Ne sporeci vaznost ovog drugog, namaje danas milo sto su osnivaci muzeja ipak u radu ostali pri svojoj prvoj nameri. Za muzejski rad drustvo je odmah nabavilo dva mlada einovnika; za historiski deo g. Ciru Truhelku iz Zagreba, a za prirodnjacki Otmara Rajzera iz Beca, 1. februara 1888. novi muzej bi otvoren i proglasen kao drzavna ustanova s imenom Zemaljskog Muzeja. Od tada on se sirio i razvijao, bogateci se ogromnim nalascima pri

iskopavanjima i sistematskim sabiranjima, i danas je nesumnjivo najbogatiji muzej cele nase kraljevine. 1913. preseljen je u nove svoje prostorije, u pet velikih paviljona, koji su isto tako najlepse muzejske prostorije cele drzave, Austrija je vrlo dobro znala sta znaci za utisak kod stranog sveta jedna sjajno uredena kulturna ustanova kao sto je muzej, u koji po pravilu uvek dolazi kulturniji deo putnieke publike. U nas se nekad sa ironijom i mozda sa nesto prava govorilo da su to potemkinska sela; - sarno, kamo srece da ihje ostalo vise!

Kao organ muzeja krenut je 1889. godine njegov Glasnik, koji izlazi cirilicom i latinicom sve do sada. Njegovom pojavom osetno se poceo jacati interes za sam zavod i na strani i u samom narodu. Njegovi saradnici su ponekad ljudi od najveceg imena u nasoj nauci, kao Miklosic, Jagic, Jirecek, Ruvarac i dr; a ima i citav niz ljudi iz naroda. Da rezultate svog naucnog rada saopsti i sirem krugu evropskih strucnjaka, krenula je uprava muzeja Wissenschaftlicshe Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina (1893-1916.,13 knjiga), ukoje su ulazili svi vazniji clanci iz Glasnikaunemackom prevodu. Citavom radu Zemaljskog Muzeja mogu se ciniti mnogi i vrlo opravdani prekori; jedan od najglavnijih mi smo vee napred istakli u pocetku naseg historiskog pregleda. Ali je jedno van spora. Njegovim vise nego tridesetogodisnjim radom muzej je uspeo da pribere ogroman i u nekim disciplinama - sme se slobodno reci - gotovo nepregledan materijal. Njegovi glavni naucni radnici (C. Truhelka; Karlo Pac, danas naslednik Jirecekov na beckom univerzitetu; Fridrih Kacer, geolog; Otmar Rajzer i dr.), istina sve stranci, uradili su vrlo mnogo za proucavanje nase zemlje, osvetili su citave periode nase proslosti i dali, u mnogom pravcu, vrlo solidne osnove za dalji rad. Kao naucni zavod muzej je bio dostojan svake paznje i stekao je vrlo lep glas i kod nas i na strani.

Drugu naucnu ustanovu osnovao je Karlo Pac 1908. godine. To je Institut za ispitivanje Balkana. Nalazeci da je Balkanska Komisija becke akademije bila daleko od neposredne akcije i suvise glomazna i strogo akademska, a voden uz to izvesnim licnim i politickim motivima, Pae je stvorio jedan zavod sa nesto skromnijim pretenzijama. On je nastojao, da proucavanje Balkana poveri i ljudima, ciji rad ne mora biti akademskih osobina, ako je sarno svestan i vrsen na terenu sa licnim ispitivanjima. Zeleo je osim toga da prevodima, izvodima i referatima 0 delima domacih naucenjaka upozna strani svet, u prvom redu nemacku publiku, na cijem je jeziku pisao, sa radom i rezultatima postignutim vee na Balkanu i da na taj nacin olaksa tamo dalje studije i omoguci pravilnije shvatanje onog, sto pojedini balkan ski narodi misle i osecaju, Ali u prvom redu interes toga zavoda, iz dobro poznatih razloga, bese posvecen Albaniji. Vise od polovine onog, sto je Institut uradio i objavio za vreme svog trajanja, bilo je za proucavanje ove pokrajine; za sve druge zemlje i narode Balkana bio je interes jasno drugostepeni. U ovom zavodu sastavljena je nesumnjivo kod nas najpotpunija biblioteka 0 Albaniji i Crnoj Gori, kao i vrlo lepa zbirka orijentalskih rukopisa. Spremajuci ijedan sistematski knjiZevni arhiv, Institutje 1909. otkupio celu radnu sobu Silvija St. Kranjcevica, zajedno sa bibliotekom i svima rukopisima i arhivom. Serija izdanja ovog zavoda bile su posebne knjige, izdavane jos od 1904. godine, pre pravog osnivanja Instituta. Objavljivane su pod zajednickim nazivom Zur Kunde der Balkanhalbinsel. Od njih je izislo 27 spisa u tri odelenja; a) putovanja i posmatranja, b) izvori i ispitivanja i v) inventari i bibliografije. Narodno Vece 1918. go dine obustavilo je rad tog Instituta, nalazeci da je malo sluzio interesima Bosne i Hercegovine i da je njegovo delovanje, pored nase dye akademije, potpuno izlisno,

Treca naucna ustanova u Bosni i Hercegovini je Geoloski Zavod, koji je bio pod upravom nedavno umrlog Fridriha Kacera. Onje u vezi sa Zemaljskim Muzejom i nema svojih izdanja.

Inaee, van Sarajeva i tih zavoda sa njihovim bibliotekama, u citavoj zemlji nije bilo vise nijednog mesta gde se nauka negovala i gde se naucno dalo raditi. Ni ujednoj varosi Bosne i Hercegovine nije bilo biblioteke, koja je, bar preoba, mogla posluziti za sistematskog traganje ma u kom pravcu. Nijedna

cak nije imala ni svoje serije nasih poznatih knjiZevnih i naucnih drustava, kao ni bar glavna dela lepe knjiZevnosti. Najlepsa biblioteka, koju sam vidio, to je ona u manastiru Fojnici, ali i ona ima vise znacaj starine i izdaje u mnogom za dela od druge polovine XIX veka. Tek 1911. stvorenaje Srpska Centralna Biblioteka, ali i ona, prirodno, u Sarajevu. V pokrajinskim mestima to nepovoljno stanje traje sve do danas i mnogim mladim ljudima, punima volje za rad, ubija prvu energiju i skrece ih na poslove koje oni nisu zeleli i koji im, mozda nikada, nece davati onu lepu radost unutrasnjeg zadovoljstva sa zanimanjima koja bi najvoleli.

Ipak, u novije vreme, Bosna i Hercegovina dale su nekoliko naucnih radnika, obrazovanih ponajvise na stranima univerzitetima, koji su se primetili sa dosta dobrih i priznatih studija i rezultata. Od njih je jedini Jevto Dedijer, izasao iz skole g. 1. Cvijica, danas medu pokojnima; ostali, kao Vladislav Skaric, historicar i kustos Zemaljskog Muzeja; anatom Drago Perovic; fra Julijan Jelenic, istrazivae proslosti franjevackog reda; dr Risto Jeremic, ispitivac bosanskih naselja i njihovih higijenskih prilika; dr. Uros Krulj eugenicar; i nekoliko drugih, starijih i mladih, jos su u punoj snazi i rade sa ljubavlju na svom poslu.

IV

Topal Osman pasa dosao je za vezira bosanskog 1860. godine za izricnim zadatkom, da, posle Pariskog Kongresa i Hatihumajuna, uvede u zemlji citav niz reforama i kulturnih ustanova i tako otupi sve ostrice napadaja na zastarelost i zaostalost turske uprave. On se, doista, sa svoje strane trudio da odgovori teskoj duznosti i njegovo vezirstvo donelo je zemlji osetan napredak. Medu ostalim stvarima, koje je krenuo, bese i kupovina vilajetske stamparije u Sarajevu 1866. godine, prve u citavoj Bosni i Hercegovini posle vise od tri stotine godina iza starih srpskih kaluderskih stamparija kod nas, u Gorazdu i Milesevu,

Uz stampariju krenut je i sluzbeni nedeljni list Bosna, na turskom i srpskom, sa arapskim i cirilskim slovima. Prvi broj lista izasao je 16. maja 1866. i obratio je na se, sasvim prirodno, opstu paZnju. To je bio privi list takve vrste u Bosni i zanimljiv znak nekih novih pokusaja, Iste go dine poceo je izlaziti i Bosanski Vjestnik 1. Soprona, kao nezavisan politicki list, ali nije mogao da se odrzi, Srbi se nisu slagali sa njegovim nacinom pisanja, nalazeci da nije dovoljno u ondasnjem omladinskom duhu, a drugi ga u zemlji ni onako nisu citali. Posle dye godine, 1868. go dine, pokrenuo je Mehmed Sacir Kurtcehajic, na zuckastom papiru, Sarajevski Cvjetnik, poucno-politicki list sa dosta zanimljivim sadrzajem, V narodu je list radi svoje boje zvat iuttm. Pored tih listova u Sarajevu, pokrenut je i u Mostaru list Neretva, ali, na zalost, od njega ne sarno da nije ocuvan ni jedan komplet, nego cak i nijedan primerak.

Kupujuci stampariju i pokrecuci list Osman pasa je imao posebne namere. On je zeleo da pod svaku cenu istisne knjige i novine, koje su dolazile iz Srbije, i koje su, po njegovu uverenju, sarno sluzile srpskoj propagandi. On s toga nareduje da se u vilajetskoj stampariji stampaju svi udzbenici za skole u Bosni i Hercegovini, a one iz Srbije prosto zabranjuje. Fra Grgo Martie u svojim Zapamcenjima prica, na dva-tri mesta, poblize, kako je Osman pasa kao "dubok politik" isao za tim, da .srpstvo svakom prilikom ocepi", Ali takve mere nikad i nigde nisu donele zeljene rezultate. Sa ponosom pisao je tih godina sarajevski trgovac, Kosta Hadzi-Ristic, koji su sve uzorci radi kojih ce sva turska nastojanja ostati uzaludna. Medu ostalim on pominje "sto se knjige sve vise citaju", "sto sad imadu u Bosni bolje skole" i "sto je ocigledce osmanstvo u opadanju, a srbstvo u napretku, ako Bog da".

Druga stamparija osnovana je u Mostaru 1872. godine. Osnovao je don Franjo Milicevic, a pomagali su

ga hercegovacki franjevci. Sluzila je uglavnom prvih vremena za stampanje skolskih knjiga i lokalnog kalendara.

Prve srpske stamparije, u Sarajevu Riste J. Savica i u Mostaru Vladimira Radovica, osnovane su tek iza Okupacije 1890. i 1891. godine.

Knjizare u eitavoj Bosni i Hercegovini nije bilo nijedne. U starije vreme knjige su dobivane dobrim delom sa strane; za pravoslavne su stizale ponajvise kao pokloni iz Rusije, a za katolike, u manjoj meri, od rimskog kolegija Propagande. Za neke knjige navodilo se, ipak, gde se mogu nabaviti. Tako na pro u Ogledalu duhovnom iz 1628. stoji da se moze dobiti kod izdavaea Marka Ginama u Mlecima i u Sarajevu "pri gospodinu Ivanu Padilju u Latienek". U Svetnjaku fra Filipa Lastrica (1766.) stoji, da se knjige "prodaju u Splitu kod Marka Mandica curcije, inace u Bosni, u sutiskom rnanastiru ima ji." Oskudica knjiga bila je, medutim, vrlo velika. Vuk Popovic pisao je 27. juna 1853. Vuku Karadzicu: .Vidao sam pri pogrebu de po tri popa iz jednog trebnika citaju opijelo! I bez sluzbenika na pamet, de pop sluzi leturdiju itd." .Ledenicani imaju dvije crkve, i u njima nemaju nijedne druge knjige, osim ove jedne srbulje". I to je tako bilo u Boki Kotorskoj, koja je u kud i kamo pogodnijem polozaju nego Bosna i Hercegovina. Tuzeci se na tu oskudicu knjiga pisao je Gerasim Zelie u svom Zitiju, kako se ,Jost do danas nije u Dalrnaciji nasao koji trgovac Srbin da trguje s knjigama ili barem ako ne s drugijem, a ono s pravilnijem crkovnijem".

Knjizare zamenjuju, donekle, vredni poverenici. Smatrajuci rasturanje knjige za korisnu i nacionalnu duznost izvesni svestenici, ucitelji ili prosveceniji trgovci kupe u svojoj sredini "prenumerante" ili pretplatnike za pojedine knjige i tako ih unose u narod. U Sarajevu i Mostaru rasturala se tako po neka desetina knjiga, ali sarno onih koje su rna po cern podesne za siri krug. Teza lektira i vise ,,knjizevna" isla je dosta rdavo. Serbski Narodni List tuzio se 1839.: ,,A kad ce se osam tisuca knjiga Letopisa rasprodati? Pornagaj brace! A ko ce ji kupovati, kad citave provincije za njega ne znadu, koje bi najvise znati morale, n. pro Bosna". Otvarajuci svoju knjizaru u Beogradu 1851. Milos Popovic nadao se da ce moci organizovati prodaju knjiga i u Sarajevu i Mostaru i Jovan Gavrilovic pisao je 0 tom Vuku Karadzicu s puno nade. I, doista, od druge polovine XIX veka, knjige ulaze u Bosnu i Hercegovinu u vecem broju i vise se traze, U tom pogledu mnogo cine mladi daci, ponajvise bogoslovi i ueitelji, koji pristizu iz Srbije i Vojvodine.

v

U starija vremena nesumnjiv kulturni elemenat nasih zemalja behu trgovci. Oni su prvi, jos u najdavnije dane, pred svitanje istorije, pocinjali veze izmedu sveta van Bosne sa stanovnistvom tih zemalja; pokazivali mu nove predmete stvarali mu nove potrebe, razvijali mu nove vidike. Kasnije, neposredno iza rimskog vojnika dolazio je rimski trgovac i sa svoje strane znatno doprinosio, da se pojaca kulturni interes ljudi, s kojima su dolazili u dodir. U Ljubomiru je nadeno devet kornada zlatnih novaca cara Konstantina Kopronima (741-775.), sto je dokaz daje i u ta veorna mutna vremena VIII veka odrzavan promet izmedu bosanske unutrasnjosti i ostalih delova carevine. Posle te trgovacke veze bivaju sve zivlje, Novi dalmatinski gradovi, Dubrovnik i Spljet, dizu se u glavnom kao trgovacki posrednici izmedu svog zaleda i prekomorskih strana. U trgovackim ugovorirna sa susednim vladarima oni gledaju - narocito to cini Dubrovnik - da sto vise povlastica dobiju za svoju robu i svoje trgovce, koji se razilaze po svima vaznijim mestima.

Razvitkom rudarstva u Srbiji XIII, a u Bosni XIV veka, trgovacke veze postaju jos tesnje, a uticaj

stranih elemenata jos veci, Bosna nije imala kapitala za eksploataeiju svojih rudnika i ustupala ih je obicno Dubrovcanima i Mlecanima, Ovi su na izvesnim vaznijim mestima obrazovali svoje prave kolonije i razvili citave male varosi, u kojima njihovi ljudi rade na veliko. Za vreme borbe oko Srebreniee 1426. godine Dubrovcani su se tuzili da su njihovi trgovei pretrpeli tamo na 50.000 dukata stete.

I glavni radniei u rudnieima behu stranci, ponajvise Sasi, koji dolaze u Srbiju i Bosnu u glavnom iz ili preko Ugarske. To behu vecinom katoliei. Nije s toga eudo, sto se upravo uz glavne rudnike zemlje podizu i glavni katolieki manastiri: Kresevo, Fojniea, Olovo. U Kresevu se nalazi cak i jedan kraljev dvor, a Fojniea postaje jedno vreme "glavno trgovaeko mesto Bosne". Srebreniea, iskoriscavana jos za vreme Rimljana, bese ,,najveCi rudarski i trgovacki grad eitava podrucja izmedu Save i Adrije". Prvi put se pominje 1376. kao zivo mesto sa velikim dubrovackim naseljem. U njegovoj blizini do danas se odrzao naziv mesta Sase (drugi nedaleko u visegradskom srezu), ali sad sa pretezno muslimanskim i mladim stanovnistvom, I u Zvoniku, kasnije prozvanom Zvorniku, nalazila se u XV veku dubrovacka kolonija i katolicka erkva. Ban Tvrtko ustupio je srebrni rudnik Ostruznice (kod Fojniee) Sasinu Hanusiju Petrovicu pod uvetom "stalnog darivanja", a taj je stvorio drustvo da ga iskoriscava, Koliki je bio utieaj tog stranog saskog elementa vidi se najbolje po tom, sto je u rudarskoj terminologiji prevladivao nemacki izraz kroz citav Srednji Vek. Nemacki tehnicki izrazi nalaze se i odrzavaju cak i u turskim rudarskim zakonima: sr. vark - Gewerk, kluhta - Klujt, slag - Schlag, slakna - Schlacke, hutman trajbar, rost od Rost (sr. .roste srebro" - precisceno, "zezeno" srebro), safari od Schaffer itd. Sulejman Veliki izdao je posebnu naredbu, "da se kao i prije u majdanima vrsi saski zakon". I prvi zlatari i kovnicari novea bili su stranci. To se vidi po kalupima, koji su potpuno dubrovackog tip a, dalje po latinskim natpisima na noveu i najzad po pogreskama u narodnomjeziku. Prvi novae za Bosnu Mladena Subiea oponasa prosto mletacke groseve, Koliko su bosanska mesta bila puna tog tudeg trgovackog elementa vidi se vrlo dobro iz jednog sarajevskog dokumenta, pisana za turske vlade, 1581. godine. U njemu, medu potpisima ljudi sarajevske katolicke kolonije ima ih ravno polovina, koja se belezi talijanski i latinski; a neki Dovani Busni izricno kaze da je iz Mletaka.

Ali dosta rano i mnogi ljudi iz Bosne i Hereegovine silaze u Dubrovnik i Spljet, da prodaju svoje sirovine ili kupe potrebne stvari, narocito so i zito, U XV veku ima vise spomena 0 bosanskim ljudima, koji trgovackim poslom idu i u Mletke. Oni tamo imaju prilike da vide i cuju mnogo stvari, 0 kojima kod svojih kuca nisu ni pojma imali. Radi svoje neukosti i nepoznavanja sveta nasi ljudi u razvijenijim sredinama postaju ponekad i predmet podsmeha. U Drzicevoj Noveli od Stanca jedan mladic predstavlja se Staneu, Vlahu, da bi bio verodostojniji, ovako:

S Gaeka sam trgovae, govedi trgujem, vri mi pritio lonae, duzan se ne cujem; putujem na suho, more mi drago ni, spim s uha na uho, zlo mi se i ne sni.

Pored toga, dobar deo mladica iz Bosne, a narocito iz Hereegovine, silazio je u Dubrovnik, da tu uci zanate i da bude segrt i pornocnik kod trgovaea, pa da posle, ma se i ne vratio kuci, odrzava veze sa svojima i utice na njih. Trebinjski knez Brajilo Tezalovic, jedna zanimljiva licnost XV veka, dobar deo svoje mladosti proveo je u Dubrovniku i naucio podosta od dubrovackih osobina, koje posle zna da upotrebljava i protiv njih. Takav slucaj bio je s podosta elanova hercegovackih vlasteoskih kuca u Srednjem Veku. Kasnije, taj priliv Hereegovaea i Bosanaea u Dubrovnik i primorska mesta biva sve veci, Neka od slavnih imena dubrovacke kulturne historije hercegovackog su porekla, tako n. pro porodiea Rudera Boskovica, pa cuveni biskup Duro Dobretic, pa Ohmucevici, Kordici, Vojnovici i dr.

U XVII-XVIII veku dobar deo dalmatinskih trgovaca potice iz Bosne i Hercegovine. Jedan deo, narocito trgovci iz Sarajeva i Mostara, isli su tamo sa vee prilicnim kapitalima i duzim iskustvom, da razgranaju svoje veze i steknu jos vecih izgleda za rad. U pojedinim mestima oni su brzo izlazili na glas svojom aktivnoscu, zeljom za prosvetni napredak, izvesnim pozrtvovanjem i zivom nacionalnom svescu, Najbolju svedodzbu 0 njima dao je Dositej Obradovic, Neste smo od tog vee naveli; a ovde sad da potsetimo na njegovo pismo iz Klasena od 28. avgusta 1788. Tu on pominje Sarajlije trgovce u Zadru, koji ga mole da im nedeljom propoveda u crkvi i ,,mog ljubimog" Lazara Slavujevica Mostarca i kazuje da mu "nije moguce slovom njiovu blagost i dobrotu opisati". U Trstuje pominjani Sarajlija Jovan Miletic podigao srpsku skolu i ucinio najvise da se iz grckih ruka otkupi tamosnja pravoslavna crkva. Pored njega se istice Jovan Kurtovic iz trebinjske okoline, poznat i kao darezljiv ktitor manastira Duzi, Tu su cuvene trgovacke i dobrotvorske kuce Mostaraca Opuhica, Skuljevica, Anicica i dr. i Sarajlija Besarovica, koji su doneli u Trst cak ijednu laznu povelju despota Stevana izdatu toboze nekom njihovu pretku kao "pervom poglavici grada Srebrenice". Dimitrije Milakovic, poznati historiografCrne Gore, rodomje iz Mostara, a stariji mu brat Jovan bese trgovac u Trstu i Dubrovniku. Iz Hercegovine je poticala cuvena porodica Vladislavica, iz koje se toliko istakao u doba Petra velikog Sava Vladislavic, Ciji se otac bavio u Primorju prodavanjem koza, Rodom iz Bosne behu i dva narodna dobrotvora XIX veka, Risto Tuzlic i Konstantin Vuckovic, tvorac dubrovaeke danas zamrle Matice Srpske. Medu znatne dobrocince, koji za promicanje srbsko-narodne prosvete u Dalmaciji plemenita sredstva i nacin ostavise" ubraja se sibenicki gradanin Petar Kovacevic Mostarac. U Skradinu je citava mala kolonija takvih doselica, medu kojima se isticu dobrotvori senjske crkve Sarajlije Mico Ristivojevic i Stjepan Sorkovic; u Spljetu imaju veliku radnju Sarajlije Dimitrovici i Vukovici, ktitori manastira Studenica.

Osim u Primorje i pomalo u Italiju, trgovci iz Bosne i Hercegovine isli su od XVIII veka i na hrvatske, madarske i austriske pazare, ali ponajvise u Osijek i Budim. Jedno vreme bila je trgovina s kozama veoma razvijena u celoj zemlji, a narocito u Sarajevu. Sarajevske curcije prodajuci svoju robu, cuvenu jos od starih vremena, dopirale su i preko granica Austrije i bile vrlo cesti gosti u Lajpcigu.

Ali, narocito zanimljiva behu njihova putovanja na istok, u glavnom u Carigrad. Radi nesigurnosti na putu islo se uvek u velikim grupama, karavanski. U hanovima, gde ih je zaticala noc, bila su stecista za putnike s mnogih strana, koji su na takvim susretima pricali utiske, dozivljaje i bogati repertoar pripovedaka, svojih i narodnih. Sve je tu islo kao u kakvom starom romanu, s neobicnostima od prvog koraka i gotovo nikad bez avantura. Slavan je bo pazar u Uzundevu, gde je dolazio svet iz celog turskog podrucja, pa i sa zapadnih strana, sve do 1875. go dine, kadje tu odrzan poslednji vasar, U Uzundevu, koje je u celoj zemlji bilo na velikom glasu, postojao je posebni bosanski han, iz koga su u Bosnu dono sene najraznovrsnije vesti. Inace, zive trgovacke veze behu sa Skopljem, iz koga se sve do Okupacije i zeleznice, islo u Bosnu neposredno, preko Kosova i Novog Pazara. Odatle je u Bosnu i Hercegovinu dolazio i izvestan deo Cincara iz Macedonije (otud imena Uscuplija, Monastirlija) i iz juzne Albanije. Oni su s Grcima vladikama i njihovom pratnjom donosili izvesne osobine grckocincarske kulture i pokusavali su da je ponegde unesu u nove sredine, ali u tom pravcu nisu imali nikakva odziva ni uspeha. Naprotiv; njihova su deca vee u prvom narastaju postajali Srbi i od Petrakija bivala Petrovici, i od Andelopolja - srpski ucitelji,

Osim po trgovackom poslu, nasi su ljudi iz Bosne i Hercegovine odlazili u svet i iz verske revnosti. Muslimani, u velikim grupama i gotovo obavezno, polaze na cabu, a pravoslavni na hadziluk, S narocitim uzivanjem, i kao nepreporno odlikovanje posle toga puta, stavljali su oni pred svoja imena naziv hadzija i ostavljali ga deci, da se u porodicnom imenu cuva za dug niz narastaja, Otud u Bosni velik broj imena kao Hadzivukovic, Hadziristic, Hadzidamjanovic, Hadzikadic, Hadzilalic, Hadziomerovic itd. I kod pravoslavnih i kod muslimana vrlo su cesta prezimena Hadzic, od kojih

ponekad do laze i imena mesta (sr. na pro Hadzice kod Sarajeva i Hadzica Selo u krupskom srezu). Hadzije su uzivale izvesno postovanje kod svojih sugradana, jer se njihov put u daleke i zarazama obilate krajeve, u vreme rdavih komunikacija i opste nesigurnosti, smatrao kao pravi podvig. Njih su na put ispracale citave mahale, u muslimana i maktebi s hodzama i decom, koji su na g1as citali dye (molitve) za njih. Povratak hadzija, koji su gotovo redovno na putu gubili po koga druga od bolesti ili drugih nedaca, pretvarao se u prave lokalne svetkovine. Hadziska pricanja bila su se posle toga po vise nedelja predmet vrlo ziva interesa celih varosi i njene okoline. Kod pravos1avnih se, u poslednje go dine XIX veka, razvila iz toga ma1a hadziska knjizevnost, koju je u Bosni zapoceo sarajevski mitropolit Sava Kosanovic, Svoje opise "svetih mesta" i dozivljaja u njima davali su sem njega Mile Popadic, Arsenije Jeremic i Makso Despic,

U daleki svet vodila je ponekad Bosance i Hercegovce i ratnicka sluzba i ratnicki udesi. U bici na Kosovu bilo je zarobljeno nekoliko uglednih bosanskih plemica, Njihovi dozivljaji bili su puni avantura i jos 1403. godine, cetmaest godina iza bitke, - dakle duze nego sto je trajalo Odisejevo lutanje, - vodeni su preko Dubrovnika pregovori, ne bi li se oni kako dali osloboditi iz Male Azije i Carigrada, odakle su nekako dali g1asa 0 sebi. Kasnije, za turske v1ade, bosanske cete idu daleko na sve moguce strane. Kod Poljaka Bosnjak je bio .simvol hrabrih i vjestih kopljanika u poljskoj 1akoj konjici".

Poljski kralj, Avgust III, sastavio je cak od bosanskih najamnika 1744-5. jedan puk, s kojim se borio protiv Prusa. Nevezani nicim dublje za Poljake, bosanski najamnici su sluzili i u Pruskoj, gde su hvaljeni kao odlicni konjanici. Njihov vojnicki glas bio je vrlo velik; onje, misli se, bio povod "daje i u danskoj vojsci uvedena ceta kopljanika pod imenom Bosnjaci", koji su sluzili u konjici, ali koji sa Bosancima samim nisu imali nikakve veze. Isti je slucaj u XVIII veku bio i u Holandiji. Zanimljiva je sudbina jedne grupe muslimanskih vojnika iz Srbije i Bosne, koji behu zarobljeni od Austrijanaca za vreme ratovanja 1788-1791. Njih Austrija nije povratila kucama iza Svistovskog Mira, nego ih je negde u Madarskoj zaturila i malo posle upotrebila u ratu protiv Francuske. Mrzeci Austrijance ti vojnici 1795. godine ugrabe priliku i predadu se Francuzima. U jednom francuskom izvestaju toga doba oni su prikazani kao ljudi veoma cestiti i lepo vaspitani. Ali "ovde oni opadaju, came, umiru od zive zelje da vide svoju postojbinu ... Od Republike oni iscu sarno pasos, a uzimaju na se i hranu i putne troskove, i cak daju uverenje, ako im se da neocenjivo odobrenje da se mogu vratiti u svoju postojbinu, kako ce pisati svojim po nesreci drugovima sto su jos u austriskoj sluzbi, a imace ih oko 8000, da su u Francuzima nasli oslobodioce, pa ce oni svi napustiti svoje zastave i povuci se isto tako na zemljiste Republike, da potraze spasenja, srece i slobode." Matija Reljkovic, u predgovoru svom Satiru, jos 1779. godine, lepo je istakao, koliko znaei za coveka bistre pameti takav put po tudini, makar i sa svima neizbeznim nevoljama vojnickog i zarobljenickog zivota, "MotreCi svakolika, komu ne bi na pamet pala njegova ista otadzbina, tko ne bi na vagu metnuo svoj isti vilaet i prema drugima procinio kakvije i kakvi bi mogao biti ... " ,,Ja se nas1adivah u promatranju lipse uredenih vilaeta, nego je moja otadzbina Slavonija, pak mi zao bijase, sto sam privaren, misleci prije toga da nejma urednijeg vilaeta od nje, jerbo ja drugih jos nisam bio vidio".

Bilo je, pored toga, jos i drugih nacina, kako su lica iz Bosne i Hercegovine dolazila u svet. Jedan od njih je vrlo obican u Srednjem Veku, iako nam nimalo nije sluzio na cast. To je trgovina s robljem. Roblje iz Bosne i Hercegovine prodavalo se delimicno, na dubrovackom tlu, a delimicno na uscu Neretve. Ovo drugo mesto bilo je vise upotrebljavano, jer su u Dubrovniku placala u propisanim slucajevima dosta visoka taksa za kupovinu i izvoz. Prodavani su i muski i zenski; sarno zenske mnogo vise. One su bile i skuplje. Prosecna cena za muske iznosilaje oko 9, a za zenske preko 10112 perpera. "Vrednost jednog roba odgovara1a bi vrednosti od tri vo1a ... Za poprecnu cenu jedne ropkinje, onda, u Dubrovniku, moglo se kupiti 260 kg jagnjetine ili 490 kgr. psenice." Roblje ponekad prodaju sami roditelji, verovatno iz nevolje. Dobar deo kupovali su sami Dubroveani, ali drugi ide cesto u Mletke ili u juznu Italiju; poneki, u manjem broju, ina druge strane. Jedan deo tog roblja otkupljivao se pomocu

prijatelja i rodbine iii dobrih ljudi, a drugije, posle verne sluzbe, ponekad testamentom oslobadan za spas duse, Inace, robovi su smatrani kao prosti predmeti i mogli su biti preprodavani i poklanjani. Sam bosanski ban Prijezda poklonio je Benediktu Gundulicu jednog roba, a tako su cinila i neka druga lica. Od pocetka XIV veka, jacanjem covecnosti i kulture, taj se obicaj trgovanja s robljem prilicno potiskuje. Dubrovnik donosi najpre nekoliko naredaba, kojima zabranjuje izvoz u Italiju; posle ne dozvoljava prodavanje hriscana i hriscanki i najzad ukida svaku trgovinu. Jedna energicna naredba u tom pravcu izdata je 1416. Ali se u Bosni ta trgovina odrzavala jos neko vreme, a prodaja je vrsena u starom mestu Dreva, danas Gabeli. Dubrovcani su prebacivali za to bosanskim ljudima i u jednom pismu iz 1419. go dine pisali su kako to navlaci prekore bosanskoj drzavi i kako se govori "po latinskim mestima", da ,,Bosna prodaje ljude". Taj rdavi obicaj nije utrnuo, jer su od pocetka XV veka ucestali turski upadi u Bosnu, haranja i odvodenja ljudstva u ropstvo. Kasnije, u ratovanjima, vojni zarobljenici se dugo smatraju kao pravo roblje i s njima se cesto tako postupa. Njihova pisma, koja su ocuvana, imaju dosta cesto mnogo dirljivog i pokazuju ocajne napore pojedinaca da dodu do slobode. Kao primer navodim ovo nekoliko recenica iz pisma jednog muslimana, Ahmeta Dumnjaka, s kraja XVII ili samog pocetka XVIII veka, koje sam nasao u dubrovackom arhivu: "Moj dragi prijatelju! Uzimljem te po bogu oca moga, nemoj me se oglusit u ovoj nevolji, za to sto ne imam tamo do boga i do tebe moga prijatelja. Jesam se zavrgao teskom cinom osamdeset cekina i cetiri srmali mahrame, koji valjaju za cenerala i cetiri emita zelena za eadora. I lipo pozdravljam moju nejaku staricu majku i ljubim joj ruku. I moja majko, prodaj kucu i u kuci sto se nade pokucnoga, Kad me bog oprostio iz galije nemojte me opet puscati iti na galiju". Velik dio prepiske granicnih gospodara prema Dalmaciji i Austriji i s one strane prema Bosni pun je vapaja i zazivanja nevoljnika, koje je udes pogodio, da pod krvavima uslovima prolaze kroz tu najtezu skolu zivota, Izbavljeni izmedu njih bili su posle za svoju sredinu neobiena izvor za obavestenja, od kojih su ziveli celi narastaji,

VI

Umetnost u Bosni bila je nejednako razvijena. U izvesnom pravcu postizavani su vrlo lepi uspesi, dok se na drugoj strani nije mnogo odmicalo od gotovo primitivnih oblika. lma cesto pojava da stoje uporedo ili u neposrednoj blizini objekti koji pokazuju i mnogo ukusa i mnogo poleta i dosta izradene tehnike, pored predmeta Cije linije imaju ostrine pocetnika i sirovost varvarina. Razlike kulture pojedinih slojeva, oblasti i narastaja strce kao podvucene na kakvoj slici za primere. Prvo, sto je neobicno i sto jako upada u oci, to je daje najvise umetnickih spomenika u sredistu zemlje; tamo gde bi se pretpostavljao da kulturni uticaji i obrasci najteze dopiru. Po granicnim srezovima tih je spomenika mnogo manje, i to ne sarno po granicnim srezovima na istoku, nego i na severu i zapadu, gde je bio zivlji dodir sa susednim kulturnim oblastima. Drugi momenat je ovaj: najlepsi spomenici pripadaju starini, ranom i kasnom Srednjem Veku; a sto idemo blize sadasnjici spomenici su sve gori i sve trosniji, Treca pojava, koja iznenaduje isto tako jeste ova: narodna umetnost, u vezu, drvorezu, tkivu itd. nema niceg zajednickog s prostotom sredine oko njih. lma preslica, rezanih od cobana, ili vezova, koje su radile obicne seljanke, koji iznenaduju svojim kombinacijama linija, svojim ukusom u izboru motiva, svojom merom u obimu, svojom skladnoscu boja, a koji neverovatno odudaraju od svega sto se vidi oko njih u citavom kraju ili srezu. Radi cega je svo to doslo nije lako potpuno objasniti; ali mi cemo pokusati da damo odgovor.

Od svih grana umetnosti najbolje je zastupana arhitektura i graditeljstvo uopste, Ranije smo napomenuli da su obrasci za nju, u najstarije vreme, dolazili iz susedne Dalmacije, a verovatno i majstori. Vasilije Markovic upozorio je na karakteristicnu cinjenicu da se u srpskom Zagorju, cak u mitrovackom Kolasinu i u Pesteru, nalaze zapadni oblici naziva za manastir, mojstir i molstir, ida kod Bijelog Polja postoji selo Sutivan, koji nosi tako nesumnjivo zapadno poreklo. Tog zapadnog uticaja

ima i kasnije. 1383. trazio je kralj Tvrtko od Dubrovcana da mu posalju jednog svog coveka za nadzomika njegovih gradova; ocito s toga sto je u Dubrovniku tvrdavna tehnika bila vrlo lepo razvijena i sto se on njom zeleo koristiti. Vojvodi Sandalju Hranicu slataje 1398. godine "potrebna grada" "da se utvrde njegovi gradovi". Herceg Hrvoje Vukcic sazidao je grad Jajce negde pocetkom XV veka i dao mu je to neobicno ime po gradu napuljskog kralja Ladislava, ciji je pristalica bio. Ladisavljev grad zvao se .Uovo" ili po danasnjem talijanskom "ovo"sto znaci jajce, Kampanile Sv. Luke u jajackom gradu i katakombe u njemu, najbolji su dokaz da se uticaj nije zadrzao sarno na imenu. Vojvodi Sandalju poslat je 1413. neki majstor kamenar" Cmagister petrarius') iz Dubrovnika, da radi kod njega; a 1428.

upucen je Vukasinu Zlatonosovicu, negde oko Zvomika, majstor, da mu sagradi cistemu ili catrnju. U godini 1466. radili su dubrovacki majstori da se podigne kod Poeitelja most na Neretvi. Tamo, prvi put kod nas, cujemo za naziv inzenjera ("magistri ingenarii"). Uticaja toga bilo je i za vreme Turaka;

manje doduse, ali ipak. Dogadalo se da su dubrovacki radnici dovodeni cak i za podizanje dZamija. 1719. pisao je trebinjski zapovednik Osmanbeg u Dubrovnik "poradi maistora i argata poradi carnie. Vece vas molim po Durdevu u prvu nedelu da mi poslete dva maistora od klacina i deset argata, ada ih liepo platim i hranim koliko se vise more". *

* I prva bosanska fabrika postala je po dubrovackom obrascu. Herceg Stepan videci lepe uspehe dubrovacke i kotorske fabrike cohe podigao je oko 1450. i svoju fabriku u Herceg Novom. Za podizanje fabrike i rad u njoj onje doveo majstore sa granice, verovatno iz Italije, i dao i njima i drugim doselicama u grad mnogo povlastica.

Na prvu nasu konstataciju odgovor, prema tom, bio bi dosta prost. Bolja umetnost potice, dakle, dobrim delom od stranih majstora ili po njihovom obrascu. U unutrasnjosti je umetnieka proizvodnja bila razvijenija s toga, sto je tu bilo, od XII veka, pravo sediste banova i kraljeva. Sve do XIV veka Bosnom se, u glavnom, smatralo sarno podrucje oko izvora Bosne pa do Doboja. Tu su glavna kraljevska mesta:

Bobovac, Sutjeska, Visoko, Kresevo; tu su bogati rudnici Olovo, Fojnica, Dezevica, tu mesta starih episkopija Zenica i Ban-Brdo. S njima u vezi razvijena je umetnicka konstrukcija zenicke bazilike i znacajnih crkava u Brezi i Dabravini; podizanje kraljevskih dvorova i stvaranje manastira. Smisao i potreba za umetnost razvijala se tu tradicijom i dugim nizom godina od VI-XV veka. Na periferiji nije bilo te tradicije; ni mocne ni bogate, a dugotrajne vlastele, koja bi od svojih oblasti napravila izvesna kulturno-umetnicka sredista, U tom pogledu veoma je zanimljivo ponasanje vojvode Sandalja Hranica, Onje, kao i drugi neki velikasi bosanski (Hrvoje Vukcic, Radoslav Pavlovic i dr.), imao u Dubrovniku dve-tri svoje kuce, Njih muje, istina, dovela u red i ukrasila dubrovacka vlada, ali onje, prilikom prepravaka, izrazavao svoje zelje i zahteve i davao mnoge napomene. Samje 1426. bio u Dubrovniku i video jednu svoju zgradu. Znamo da mu se narocito svidalo to sto mu je republika ponudila da u jednoj sobi na tavanici naprave nebo i po njemu pozlacene zvezde; i daje bezuvetno trazio da mu se na kuci napravi mala loda. To pokazuje jasno da je imao izvesnog smisla za gradevinske objekte. Zanimljivo je s toga, da on, pored svega svog prilicno velikog imanja, nije podizao slicne palate i u svojoj zemlji. Njegovi gradovi u Kljucu, Samoboru ili Blagaju, iako su u ovo poslednje mesto svracali i sami kraljevi, vise su utvrde, nego prijatna obitavalista, Nijedan izvestaj stranih poslanika ili putnika ne govori 0 kakvoj lepoti tih vrletnih kula i gradova, koje su sa vrha stena, kao orlusine, gledale na pitome do line i raskrsnice puteva ispod njih. Kadje pred kraj zivota zazeleo da ,,hvata dusi mesto" onje hteo da podize jednu crkvu i bolnicu, ali i to ne na svom podrueju, nego i opet u Dubrovniku. Zasto to? Ocevidno sarno s toga sto su svi dobro videli, od pocetka XV veka pa do propasti stare bosanske drzave, daje polozaj Bosne neizvestan i sto su svi, iz reda, trazili od Dubrovnika i ponekad od Mletaka, da im, za svaki slucaj, osiguraju utociste u njihovu gradu.

Dolazak Turaka u Bosnu i Hercegovinu doneo je zemlji nov gradevinski polet. Turska XV i XVI veka bese drzava u naponu svoje snage, s jakim zamahom i sa vidnom i plodnom stvaralackom energijom. Turci podizu iz malih ili davno zapustenih sredina citave nove i jake gradove. Glavna mesta zemlje:

Sarajevo, Mostar, Banja Luka, Travnik u najboljem svom delu njihova su tvorevina. Mostarska kamena 6uprija, podignuta 1566. godine, sa jednim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve, jeste malo remek-delo njihove komunikacione tehnike. Tako je od interesa i cuveni most preko Drine u Visegradu, koji je dao podici Mehmed-pasa Sokolovic, 1571. go dine.

Sarajevo, koje se sve do XVIII veka u mnogim zapadnim spomenicima zove Saraio i Serraglio, a u turskim i u nekim nasim Saraj i Bosna-Saraj, dobilo je svoje ime po saraju prvih zapovednika turskih, koji su odatle, od 1436. go dine , poceli neposredno uticati na bosanske stvari. Ime Sarajevo je izvedeno od pridevskog oblika; sr. saraj-ski, Saraj-lija. U samom gradu podignutje prvi mezdzid sa drvenom munarom vee oko 1437. godine, a pravo razvijanje grada pocinje od sredine XV veka. Danasnja Careva Dzamija, kojuje podigao Isabeg Hranusic, dovrsena je 1457. i kazu da se mnogo svidela sultanu Mehmedu Osvajacu, kad je dosao u Bosnu da je pokori. Isabeg je podigao u Sarajevu, pored te

dzamije, jedno kupatilo, jednu tekiju s javnom kuhinjom, veliki han zvan Kolobara i most poznat pod imenom Careve Cuprije, Ali najvaznija licnost u lokalnoj historiji Sarajeva jeste Gazi Husrefbeg. Sestric sultana Bajazida II onje rano poceo dobijati lepe polozaje, Bio je namesnik sultanov najpre u Skenderiji, posle u Smederevu, pa, posto se istakao pri zauzimanju Beograda (1521.), dode za namesnika i u Bosnu. Tu je ostao s dva prekida sve do smrti 1541. godine. On je nastavio Isabegovo podizanje Sarajeva i stvorio ubrzo od njega jedno od najlepsih mesta citave zemlje i celog zapadnog dela Turskog Carstva. Onje dao sazidati onu impozantnu Begovu Dzamiju, najlepsu sve do danas u celoj Bosni i Hercegovini i jednu od najvise umetnickih zgrada na celom podrucju od Lijevna do Pristine. Vitka munara, sa snaznim kubetima; diskretna otmenost unutrasnjosti sa obiljem umetnickih detalja, cesto puta neocekivano savrsenih i uvek vrlo karakteristicnih, ostavlja vrlo dubok utisak. Gradnjaje dovrsena 1530. Postoji predanje, daje Husrefbeg za gradnju te dZamije upotrebio mramorne stubove i drugu gradu iz stare episkopske crkve na Ban-Brdu. U svakom slueaju ima vise nego jedan razlog koji govori za to da je pri gradnji ove zgrade ucestvovalo i nesto zapadnih majstora ili da su uzori uzeti od njih. Toj gradevini posvetio je Husrefbeg svu paznju, Za sedrvan i cesme u avliji doveo je vodu iz vrela Crnila; a za zimsko doba napravio je niz cesama, za koje je voda bila posebno grejana. Pored dzamije je muvekithana, u kojoj se cuvaju stari instrumenti za merenje visine sunca i prema tom za opredeljivanje doba dana i molitava. Prema dzamiji je begova medresa, po svom olovnom krovu prozvata Kursumlija, U toj zgradi raspored i opsti izgled dvorista mnogo potseca na dvorista franjevackog i dominikanskog manastira u Dubrovniku. Uz tu medresu imala se podici i biblioteka, nesumnjivo sa orijentalnim rukopisima. Severno od dZamije podignut je hanikah ili manastir, koji je posle od vatre silno ostecen, Jedna musafrrhana sa imaretom (javna kuhinja) bila je dalje delo Husrefbegovo. Neste dalje sazidao je on i banju, ,,koja nam predstavlja potpuno sacuvani tip starih glasovitih kupalista, u kojima se metoda kupanja sastoji u tome da posjetnik postepeno prolazi kroz sistem odaja, u kojima temperatura postepeno raste te je prema tome i parna atmosfera u njima raznoga stepena." Njegova su tvorevina i dye poznate gradevine starog Sarajeva: Bezistan, koji postoji jos uvek, sa svojim tunelskim oblikom i ducanima istocnjackog tipa; i Tasli Han (taslihan, kako se tu veli, ,,kameni han"), trgovacki bazar druge vrste. U Bezistanu se ducani nizu duz hodnika, a u drugom se grupisu oko dvorista, koje je udeseno na cetverokut. U sred Tasli Hana postojala je sve do 1879. go dine jedna mala dzamija, koja je te godine propala u vatri. Pored svega toga, Husrefbeg je za bolji napredak prometa i trgovine u Sarajevu dao napraviti i dva u sarajevskoj historiji dobro poznata hana: Dulov i Merica. Prvije izgoreo za velike vatre 1879., te mu danas nema vise traga; a drugi, nacinjen ponajvise od drvene grade, postoji jos, ali zapusten i sveden na stepen hanova najniZega reda. Tim tolikim gradevinama digao je Husrefbeg Sarajevo mimo sva druga mesta svoga upravnog podrucja i obezbedio mu glavno mesto za citav niz vekova. Njegov i raniji Isabegov primer delovali su i na druge

suverenike. Po podacima sejh Sejfudina Kemure sagradeno je u Sarajevu u XV-XVI veku nista manje od 46 dZamija i mezdzida, sto znaci gotovo u svakoj mahali po jedna.

Mostar je s poeetka postojao kao malo naselje oko jednog drvenog mosta na lancima i zvao se prosto Most i Mostici, dok po zanimanju cuvara tog naselja nije dobio svoje sadasnje ime. Od XVI veka pocese Turci da ga razvijaju kao vaznu strate sku tacku u dolini Neretve. Od treceg decenija XVI veka tuje sediste hercegovackog sandzaka, Gradje dugo imao cisto vojnicki karakter. Oko mosta, narocito posto je izgraden onaj pomenuti zidani, bile su tri kule za njegovu odbranu i posada pod zapovednistvom jednog dizdara. .Dni uvijek bdiju, paze i cuvaju i svaku noc zatvarajuci gradska vrata ne pustaju nikoga unutra", saopstava jos za XVII vek Evlija Celebija, jedan vrlo razgovorni turski putopisac toga vremena. Prva turska bogomolja podignutaje tu vee 1473. godine. Najlepsa i najveca dzamija u gradu, Karadozbegova, sagradenaje 1569. godine.

I u nekoliko drugih mesta turska vladavina u to doba uspona ostavila je vrlo lepih i znacajnih umetnickih spomenika. Cuvena je i vazna gradevina Aladza Dzamija u Foci, podignuta 1549. godine. Foca je, u prvo vreme turske vlasti u Hercegovini, sve do negde oko 1520. godine, bila glavno mesto zemlje i sediste sandzaka ili krajisnika; cuvena i docnije radi svojih ukusno radenih nozeva i jatagana. Aladza Dzamija je zanimljiva ne sarno po svojoj arhitekturi, nego i po svojim ukrasima neobicnim u turskim bogomoljama. Narocito je morala biti lepa, i danas delimicno ocuvana, slikarska dekoracija predvorja sa raznim visoko umetnickim kombinacijama geometriskih ornamenata. Pri ukrasavanju ove dzamije, kojuje pravio turski neimar, saradivali su majstori sa istoka. Vanredno je lepa, sa svojom neobicnom kupolom i sirokom obimom, Ferhadija u Banjoj Luci, kojuje dovrsio oko 1580. bosanski namesnik Ferhad pasa Sokolovic, "Nijedan bosanski namjesnik nije bio silniji i mocniji od njega. Dvorska mu je svita bila mnogobrojna. Kad je ulazio u Travnik pred njim se nosilo 700 bajraka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vucine pod zeljeznim kalpacima". Dzamiju je podigao od otkupa, sto gaje platio grofEngelbert Auersperg, da se oslobodi iz njegova ropstva. Otkupna cena, kazu, bila je 30.000 dukata. Godine 1588. Ferhat je Banju Luku ucinio i glavnim gradom Bosne. I treci Sokolovic iz Bosne, Kara Mustafabeg, sazidao je jednu dzamiju u svom rodnom mestu Rudom, na istocnoj granici Bosne (oko 1556.). Bihacka dzamija Fethija nije turski rad; onaje jos u XVI veku bila katolicka crkva posvecena sv. Antoniju. Carski zet, admiral i namesnik u Bosni, Halil pasa osnivae je lipcanske dzamije u gradiskom srezu (oko 1590.); a turski veliki vezir, Ibrahim pasa, rodom iz Novog Sehera, dao je sagraditi u svom rodnom mestu krajem XVI veka dosta veliku dzamiju kao trajan spomen na sebe.

Pored toga, citava Bosna i Hercegovina pune su, ponegde dosta ukusno izradenih, cesama, koje su pobozni muslimani, s narocitim razumevanjem za potrebe svojih zemljaka, podizali sebi za dusu, Ima cak tvrdnja kod muslimana, - vrlo trezvena, uostalom, - da je podizanje cesama veca zaduzbina od podizanja samih bogomolja.

Proucavanje arhitekture muslimanskih kuca po varosima i cardaka po selima nije, na zalost, strucno utvrdivano kako treba, na ocitu stetu nauke. Te gradevine pomalo ali osetno iscezavaju i kroz koju godinu nove studije doci ce mozda prekasno ina nedovoljan materijal. Nema sumnje daje dobar deo tip a bosanske begovske kuce orijentalnog porekla. Pasin konak u Vranju i citave mahale starog Skoplja izgledaju potpuno isto, kao i kuce i mahale po mestima Bosne. Zracne divanane sa mnogo svetlosti i prozora; haremluci sa gustim musebacima; puno namestenih coskova i izbocina; karakteristicni tip visokog simlom pokrivenog krova s polja, - a mnogo drveta i cesto vrlo vestog drvoreza po tavanicama i musanderama unutra, - daju begovskim kucama nesto osobeno i otmeno i lepo u isto vreme. Musliman je voleo kucu; naroeito to vazi za muslimansku zenu, koja nije ucestvovala u javnom zivotu. S toga su zeleli da kucu naprave sto prijatnijom. Otud svuda basce s mnogo zelenila, cveca i narocito

negovanog drveca (sevlije, igde, baderni). Ponegde su kuce nad sarnorn vodorn ili bar sa malim derizirna (vodenirn kanalirna) kroz avliju.

Kasnije, od XVI veka unapred, kad turska earevina poCinje da opada, tog gradevnog poleta pomalo nestaje; au koliko ga ima on vee nosi obelezja dekadeneije. Velike zamisli sve su rede. Ne sarno da kasniji vekovi ne stvaraju ni jedan nov grad, nego u njima ocevidno propadaju i stari. Bosna postaje sve vise ne kao pre polazna tacka za dalja osvajanja, nego utociste potisnutih. U njoj se pribira sumnja, ozlojedenost i uzajamnog nepoverenje. Ona je i predmet cestih napadaja i kao sve ugrozene pogranicne oblasti, u koliko nije jedan veliki logor, nosi u svernu delanju osobine privrernenosti i nesigumosti. Karakteristicno je, na primer, da su cak ostale nepopravljene i mnoge od dZamija koje je popalio u svorn pustosenju Sarajeva prine Evgen. Sto se vise islo novijern dobu prilike su po Turke postajale sve nepovoljnije i otud je onda potpuno razurnljivo sto je umetnicki interes bivao iz dana u dan slabiji, a stvorena dela sve trosnija,

Odgovor na trecu nasu konstataeiju, da umetnicki rad prostog sveta cesto odudara od njihove sredine, posle ovog napred izlozenog, moze da se donekle krece u ovorn praveu. Vez neprepomo nije prvo bitno zanimanje sirokog radnog sveta, nego sarno onog dela kojije imao dokoliee i sredstava za sto lepsi i skupoeeniji rad, i kojije takav rad negovao bar delimicno po nekirn obraseima ili ga bar usavrsavao po njima. To isto vredi donekle i za drvorez. Prosecne grube ruke ratara ili cobana nisu za taj posao, a ni njihove umetnieke koneepeije za neke slozenije kornbinaeije. Znaei, dakle, da se i kod prostog sveta, kad se danas ipak zanima vezorn, tkivorn ili drvorezom, tim poslorn bave ili oni koji od njega zive (vezilje, tkalje, rezbari), iii narocito i izuzetno daroviti. Ali njihovi radovi, po nasem dubokorn uverenju, daleko su od tog da budu nesto potpuno sarnoniklo i nesto nase .prenarodno". Historicar, koji vidi dye hiljade godina utieaja raznih kultura od prehistoriskog do naseg doba, sa masorn umetnickih rnotiva, koji se javljaju kao naslede u nekoliko vekova i na vise strana, tesko veruje u takve nedovoljno analisane postavke. Mi licno rnislirno, da ni narodne pesrne ne sarno nisu proizvod sirokih krugova obicnog radnog naroda, nego da rnu ponekad nisu cak ni dostupacne u pravoj rneri. Eno, primera radi, pesrne 0 zenidbi Stojana Popovica, gde se peva 0 .Jatinskom Mletku pletenorne". Ocevidno je da je takav epitet mletackom gradu rnogao dati sarno neko ko ga je sam video; a da ce ga u pravorn srnislu razumeti prosecni prosti slusalac nama nije nirnalo verovatno.

Arhitektura ubogog seoskog stanovnistva pravoslavnih i katolickih kmetova nerna da ukaze ni na kakvu gradevinu vece vrednosti. Cak su i erkve bogatijih rnanastira ponajvise vrlo obicne i vrlo oskudne gradevine; mnoge od njih bile su za dugo vrernena, u XVI-XVII veku, od najprostijeg sepera (erkve u Fojniei i Sarajevu). Sarajevska i rnostarska nova erkva poticu iz sezdesetih godina XIX veka; one, nesumnjivo, irnponuju svojorn velicinom, a predstavljaju i nov tip erkava u nas. U koliko ima tvrdih zgrada u proslosti one nose jasne karakteristike zapadnog tipa. U Podmilaeju kod Jajea postoji jedna katolieka erkva, koja je gradena sa mnogo elernenata gotskog stila. U ozrenskoj erkvi lukovi imaju izvesnih romanskih osobina, a tip hercegovackih pravoslavnih i katolickih erkava s preslicastim zvonikorn potpuno je dalmatinskog porekla (sr., na primer, erkvu Sv. Roka u Dubrovniku). Da se to moze utvrditi i inace svedoce natpisi, kao ovaj u erkvi Pantelijeviei kod Trebinja: ,,karnpanjba bi podignut 1882.," i tehnicki izrazi, poznati po svoj Hereegovini, kao: volat, banak, taraea, stuk, skaline, kamara, kasun itd. U Mostar, u sred karnene Hereegovine, dovozili su ponekad zapadni majstori - zvali su ih kapo i kaponja - rnerrner sa Braca za pragove kuca i magaza. Narocit utieaj dalmatinskih gradevina irnaju neka rnesta Hereegovine. Trebinje, sa tesnirn sokaeirna, sa visokim karnenim, nemalterisanirn kucama, da se dobro vidi solidno uzidano cetvrtasto karnenje, sa balkonima i plocnima krovovima, ima u nekirn partijarna pravi izgled kakvog dalmatinskog grada. Dosta od dalmatinske gradevinske tehnike pokazuje i Mostar.

Glavni domaci majstori u Hercegovini, Popovci, ucili su svoj zanat u Dubrovniku i juznoj Dalmaciji i to pokazuju dovoljno tehnikom i recnikorn svog rada. U Bosni jedno eitavo zidarsko naselje predstavljaju Osacani kod Srebrenice. Oni imaju svoj poseban nacin rada, kao i jedan poseban tajni, "banalacki", sa mnogo romanskih i albanskih reci izmesani, jezik.

Posle austriske okupacije doslo je u Bosni i Hercegovini vrlo mnogo novotarija i u arhitekturi. Umetnickih ambicija bilo je u tom pogledu malo, narocito prvih vremena. U boljim gradevinama davane su od poeetka XX veka s izvesnim planom dosta lepe mavarske fasade; a bilo je i pokusaja da se stvori bosanski tip kuca, sa kombinacijama lokalnih motiva i istocnjackih dekoracija. Nesumnjivo najmonumentalnija zgrada nove Bosne i jedno doista umetnieko delo jeste sarajevska gradska opstina, u cijem stilu prevladuju suptilno radeni mavarsko-spanski e1ementi.

VII

Slikarske umetnosti bilo je u Bosni i Hercegovini vrlo malo. Crkveni zivopis, u koliko danas postoji, tesko daje stariji od XVII veka. Zanimljivo je, da i u tom pravcu nailazimo na dubrovacki uticaj. U dubrovackom arhivu ocuvana su dva ugovora iz 1501. i 1510. godine, koje su sklapali kaluderi Trebinjskog Manastira sa dubrovackim majstorima. U prvom ugovoru obavezivao se Matko Milic slikar ("pictor"), da ce uciti za godinu dana slikarskoj vestini kaludera Marka Stefanovica; a u drugom pristajao je slikar Vinko Lavrentijev da iz Dubrovnika dode u Trebinje ida tamo manastirsku crkvu zivopise "slikama i drugim ornamentima sa razlicitim bojama po naredbi i objasnjenju" kaludera "po grckom nacinu" ("more greco"). Na zalost, od tog nesumnjivo zanimljivog zivopisa nije nam ostalo sigurna traga.

Najvise zivopisa ostalo je po nasim crkvama iz vremena vrlo aktivnog patrijarha Pajsija, u doba opste obnove izografske umetnosti u svima nasim zemljama. Od pocetka pa do sredine XVII veka zivopisane su, "popisane", kako vele savremeni natpisi, ove crkve i manastiri na podrucju danasnje Bosne i Hercegovine: 1609. Lomnica, Ozren, Zitomis1jie (zivopis ovog manastira danas nije ocuvan); 1619. Zaval, 1630. Mostaci, Zivopis u Dobrunu stariji je od tog vremena, au Dobricevu je nesumnjivo iz XVII veka. Ovog puta dolazili su u Bosnu i poneki izografi iz uzeg podrucja pecske patrijarsije, Tako, na primer, znamo, da je pop Strahinja iz Budim1ja zivopisao ne sarno Arhandelovu crkvu u Kolasinu, nego cak i bosanski manastir Ozren.

Neste stare slikarske umetnosti sacuvale su i nekolike dzamije, Rad u njima bio je iskljucivo dekorativne prirode; arabeske, ornamenti, vesto crtane sure iz korana; ali uvek bez ikakvih figura i cak bez velikih i odvise snaznih linija. Takvih dekoracija ima Begova Dzamija u Sarajevu; Aladza u Foci, kojaje po tim sarama dobila i ime ("sarena") i Ibrahimagina dzamija u Mostaru, sagradena 1634. godine.

Godine 1915. nadenje kod Gornjeg Turbeta mauzolej euvenog tepcije Batala bosanskog, koji je umro krajem XIV veka. Zidovi mauzoleja, bili su, cini se, "obojeni sarenim, zivahnim bojama". U katolickoj crkvi u Olovu zidovi jednog grobniekog odelenja behu zivopisani ribama kao simbolom smrti.

Profanih slika bilo je vrlo malo. Slika hercega Hrvoja u njegovom glagoljaskom misalu nije radena od bosanskog umetnika; a slika kralja Tomasa, koja se nalazila u manastiru Sutjesci i za koju se tvrdi da je njemu savremena, nama se cini, iz mnogo razloga, da je docniji rad.

U Bosni i Hercegovini ima nekoliko "cudotvornih" Bogorodicinih slika, za koje su vezane mnoge legende sa poznatim i po celom hriscanskom svetu rasirenim Marijinim motivima. Od njih je medu pravoslavnim narocito cuvena Cajnicka Krasnica, koju veoma stuje pravoslavni i muslimanski elemenat istocne Bosne i severoistocne Hercegovine. Kod katolika bila je jedna tako cuvena Bogorodicina ikona u Rami, kojaje odatle prenesena u Sinj; druga u Gradovrhu, kojuje nekad na putu iz Zvomika probo jedan musliman i izazvao joj, kako ozbiljno tvrde fratri jos i danas, pravu krv iz rane; a treca je Gospa od Olova, stovana od svih bez razlike vere. Sve ove tri katolicke Bogorodieine slike odnesene su iz Bosne u begu pred Turcima. Ni za jednu od njih ne zna se ko ih je radio i da li su domace iii sa strane doneseno delo. Sa ovim kultom Bogorodice u vezi je i knjizevnost 0 njoj. U Bosni je od XVII veka narocito mnogo citano Agapijevo delo Spas gresnih u prevodu Samuila Bakacica, Neke legende odatle usle su cak i u narodne price. Ne manje populame behu i legende M. Divkovica, isto iz XVII veka, 0 Cudesima iliti znamenjima Bogorodicinim,

Neste vise nego slikarstva bilo je skulpture. Ona se narocito negovala na grobnom kamenju, a posebno na onom u obliku sarkofaga. Ali je malo primeraka koji imaju umetnicki znacaj onih napred pomenutih stecaka iz Zgosce, Ipak, i u primitivnom radu bosanskih klesara ima izvesnih motiva i ambicija, koji zasluzuju paznju, Kod arhitektonskih motiva najobicnije su arkade, ponekad sa rozetama na rubu, i opet ocevidan uticaj susedne Dalmacije. Starije tradicije predstavljaju mozda omamentalni motivi spirale i vitice. Junacke i vlasteoske grobove oznacava grobno kamenje sa mac em, stitcm i grbovima. Inace, na pojedinim steccima pokusavane su i vee i teze kompozicije, kao kolo, lov na jelene ili druge zivotinje i sredovecni megdan.

Potpuno neproucena je ostala jos mnoga grana domace umetnosti, koja se negovala s mnogo ambicija. Mislim u prvom redu na kujundzuluk, On se smatrao kao najotmeniji muski zanat i njegovi majstori kao ljudi koji s ljubavlju i ukusom usavrsavaju svoj posao. Taj zanat je bio narocito razvijen i dobro nagradivan; u nekim varosima, kao Sarajevu i Mostaru, postojale su citave male mahale s imenom Kujundziluk i sa ducanima tih majstora. Kujundzije su radile vanredno mnogo poslova: za crkve, kao kandiIa, krstove, civote, kadionice, okove za ikone, za knjige i dr.; say nakit za zene od tepeluka do belenzuka; okivali su junacko oruzje, narocito sablje i male puske; radili su i neke predmete za kucu i mnogo drugih stvari. Bilo je, dakle, mnogo priIika, kad se od pojedinaca trazilo da pokazu sve sto mogu i kad je imala da se istakne ne sarno njihova vestina, nego i umetnicka invencija i majstorska otmenost. Zenskom veziljskom radu obraceno je vee vise paznje i tu su prethodne studije u nekoliko zapocele, U rezbarskoj umetnosti, koja se narocito neguje u Konjicu, kao da prevladuju motivi sa istocnjackih obrazaca.

VIII

U Srednjem Veku, do pada Bosne pod Turke, pozorisne umetnosti nije bilo ni u daleko razvijenijim kulturnim sredinama, nego sto je Bosna. Aleksander Baumgartner u svojoj Latinskoj i grckoj knjiievnosti hriscanskih naroda ovako objasnjava tu pojavu: .Staro pozoriste, koje je u vreme Eshila i Sofokla pokazivalo najveci cvat helenskog obrazovanja bese u doba rimskih careva spalo do takvog blata najgadnije razvrstanosti, da su ga hriscanski ucitelji i crkveni oci pocevsi od Tertulijana jednoglasno najostrije osudivali i najstrasnijim opomenama savetovali svet da ga se cuva. Pozoriste i obozavanje razvrata postadose istovetni. Qui iocari voluerit cum diabolo, non poterit gaud ere cum Christo. [,,Ko bi se hteo saliti sa davolom, nece se moci radovati sa Hristom."] Ta rec Sv. Petra Hrizologa iz Ravene (406-450) izrazava u najkracem stanoviste hriscanske crkve prema pozoristu u njenim prvim stolecima, Ta s pravom zasluzena opsta anatema delovala je i u kasnijim stolecima i ucinila je nemogucim da se razvije hriscanska dramatika kao nastavak i u vezi sa oblicima stare

tragedije i komedije".

Pa, ipak, ako nije bilo prave pozorisne umetnosti, postojala je umetnost pojedinih vestaka i njihovih manjih ili vecih grupa. U nas su tu vrstu umetnostijedno vreme izvodili Nemci. Prema prevodu Ilovacke Krmcije u nasim zemljama znalo se jos u XIII veku za nemacki spilmane. Tamo se veli da "spilman skazujet se igrc" i dalje "spilman rekse glumc". Za razne vrste glumaca saldzija ("sojtarija", ioculatores, buffones) i glumaca uopste ("histriones") zna se u Bosni pouzdano u prvoj polovini XV veka. 1408. pominju se u Dubrovniku .cugularii" (isto sto ijongleur) i bufoni bosanskog kralja, koji su tamo dosli s jednim njegovim poslanikom i za svoju umetnost dobili neznatne poklone u novcu (18 perpera). Bosanski glumci dolaze u Dubrovnik obicno 0 velikim svecanostima na dan Sv. Vlaha, da pred mnogobrojnom publikom pokazu svoju vestinu i dobiju poklone. Takve glumce drzi ne sarno

kralj, nego i pojedina vlastela. 1410. pominju se sest zonglera i sviraca vojvode Sandalja Hranica, koji ucestvuju na dubrovackoj svetkovini; kasnije ima spomena 0 glumcima i sviracima vojvode Petra Pavlovica, Durda Vojsalica, brace Zlatonosovica, Radoslava Pavlovica i dr. U svecanim prilikama, 0 svadbama, krstenjima i sl. slali su i Dubrovcani svoje svirace u Bosnu, kralju i vojvodama, da uvelicaju veselje. Daje medu tim glumcima bilo i nasih ljudi kazujujasno njihova imena. 1410. navodi se saljivdzija Pribinja; 1455. jedanje komedijas po imenu Mrvac covek Hercega Stepana. U XVI veku, saljuci svoje glumce u Dubrovnik, Alibeg Pavlovic pise: .Oto poslah moje glumce Radoja Vukosalica z druzbom na vase svetce, neka narn ste veseli". Ova druzba Radoja Vukosalica iz Bosne bice, izgleda, prva srpska poznata pozorisna trupa uopste, Od XVI veka javljaju se i turski glumci sa svojim karadozom. 12. decembra 1522. godine resavalo se u Dubrovniku da se daruju Turcin Zembasa i njegovi drugovi, koje im je preporucio susedni hercegovacki sandzakbeg, Zanimljivo je, da je republika tom prilikom odlucila da predstavljacima pokloni 300 aspri, ali da ne izvode svojih igara.

Na zalost, danas nam nije nista izblize poznato, sta su predstavljali ti glumci; u cemu se sastojao ceo njihov rad; gde su sve nalazili uzore; ko je sacinjavao njihovu publiku i kakav je ukus bio u ove. Jedino, sto se moze s prilicno sigurnosti tvrditi, to je einjenica da su ti glumci imali kao prvu duznost da sluze za uveseljavanje svojih gospodara. Posle pada mocne bosanske vlastele, narocito posle XVI veka, glumacki zanat osetno propada i sve vise dolazi u redove cigana, gde naskoro postaje jedno do najpogrdnijih zanimanja. Rec sojtarija je u nase dane presla vee u listu teskih licnih uvreda.

Pozorista se javljaju kod nas ponovo tek posle Okupacije. Prva pozorisna trupa Borda Protica, dajuci nacionalne historiske komade, prosla je kroz izvesna mesta kao u triumfu. U Mostaru su je, kao kakve svatove, pratili s pesmom i svirkom nekoliko sati van varosi, Brzo posle toga, kod Srba narocito u vezi sa svetosavskim zabavama, ucestale su diletantske predstave u svima glavnijim mestima Bosne i Hercegovine. Nasi prvi knjizevnici A. Santic, 1. Ducic, S. Corovic, ulaze i medu prve pozorisne diletante. Prvo stalno, poludiletantsko a poluprofesionalno pozoriste, koje je imalo da stvara pozorisnu publiku i razvija njen ukus, stvorili su sarajevski Srbi 1912. godine, ali gaje vlast, posle godinu dana korisnog rada, silom ugusila,

Drustveni odnosaji

I

U danasnjim granicama Bosne i Hercegovine* zivi u svemu po popisu od 1921. go dine 1.889.929 stanovnika, za koju hiljadu manje nego 1910. kad ihje bilo 1.898.044. Taj manjakje nesumnjivo

posledica rata i najbolji dokaz 0 velikirn gubicirna, koje su pretrpele ove dye oblasti, iako su sarno jednirn rnalirn delorn bile neposredno ratno podrucje, Taj rnanjak pogada sve okruge, sern banjaluckog, sto je isto tako najbolji dokaz da razlog za nj nije sarno u tom sto se u nekirn ratovalo, nego opste ratne nevolje sa svima njihovirn obimnirn posledicama. Sarajevski okrug irnao je 1910. go dine 288.061 stanovnika, a 1921. 287.214; tuzlanski 425.496--416.413; rnostarski 267.038-265.330; travnicki 284.561-280.709; bihacki 229.071-217.023. Od tog stanovnistva 43,9% su pravoslavni (oni irnaju apsolutnu vecinu sa 57% u banjaluekom i bihackom okrugu), 31,1% rnuslirnani (najjaci su u sarajevskorn okrugu, gde ih ima 44,7% i u tuzlanskom, gde ihje 41,2%), a 23,6% katolici (najjaCi su u rnostarskorn okrugu, gde ih ima 43% i u travnickom, gde ih ima 39,2%). Srpskohrvatski kao rnatemji jezik irna ogromna vecina stanovnistva, 96,6%.

* Bosnaje u glavnom zadrzala svoje granice neizmenjene mnogo kroz citav XIX vek, dokje Hercegovina izgubila dobru trecinu svog podrueja Berlinskim Kongresom 1878. i docnijom administrativnom podelom. Njena stara granica isla je do Drine, obuhvatajuci Focu, Gora'de i Cajnice, koji i danas spadaju pod hercegovaeku mitropoliju, i da1je Pivu, Drobnjak, Niksic i Banjane. Staro stanovnistvo pamti te granice, ali ih ponekad prosiruje mimo stvarnost. .Jma ih koji drze daje i Kolasin u Hercegovini, a isto tako i Gornje Podrinje, pa eak i Glasinac".

Godine 1910. bilo je u Bosni i Hercegovini 46.859 austriskih pripadnika; 61.151 madarskih i hrvatskih; i 6581 stranac iz raznih drugih krajeva. Od 1880-1881. bosanska vlada pocela je sa sisternatskorn kolonizacijorn stranaca i stvorila je nekoliko njihova, u glavnorn nemacka, naselja, od kojih su ponajjaca: Rudolfstal (srez banjalucki), Vindhorst (gradiski) i Franc Jozefsfeld (beljinski). Upada u 06 da su ta naselja dovodena gotovo iskljucivo u one krajeve gde su vecinu saeinjavali pravoslavni. Nije s toga daleko pomisao da je vlada to cinila s toga sto je zelela da tim kolonijarna isara i proredi po nju najopasniji kornpaktni pravoslavni elernenat. Prema tim naseljenicirna vlada je pokazivala narocitu paznju, na ocitu stetu domacih, Do 1906. godine data su na 1817 porodica raznih kolonista 218.923 dunuma zemlje, a domacima je do 1910. dato na 8980 porodica svega 231.646 dunuma. Dolazilo je, prema tom, najednu stranu porodicu 120, ana domacu sarno 26 dunuma. U jednorn vrlo dokumentovanorn clanku g. Scepan Grdic navodi cak i ovo: .Bilo je slucajeva, gdje su domaci kreili zernlju u rejonu kolonista, pa su ih koloniste najprije pustili da iskrce, a kadje zernlja bila uredena i iskrcena pomocu vlasti su ih otjerali sa te zemlje bez ikakve naknade".

Od citave povrsine zernlje u Bosni i Hercegovini sarno su 22% njive, 16% pasnjaci a 50% sume. Pri takvorn stanju razurnljivo je da pet rniliona metrickih centi zita, kolika je najveca njegova jos vrlo primitivna proizvodnja, ne rnogu ishraniti gotovo dva rniliona stanovnika i da je s toga uvoz hrane potreban i u najboljirn godinarna. Industrija je u zernlji tek u razvitku. Mozda ce joj dati vise poleta dosta bogati ugljeni majdani, od kojih su najvazniji Breza, Kakanj, Zenica, Kreka, Ugljevik, Mostar, Banja Luka. Lepe rezultate obecava bogati rudnik zelezne rudace Ljubija-Stari Majdan, koji vee sada daje pola rniliona tona. Veliki kornpleksi suma izazvali su u poslednje vrerne naglu eksploataciju i izvoz sumske grade. Ima, rnedutim, cini se, dovoljno razloga bojazni da se ta eksploatacija, radi grabljivosti preduzimaca, ne izvrgne u pusto haranje suma,

"Do pred rat", tvrdio je g. Jovan Popovic, strucan poznavalac tih stvari, .bila je Bosna i Hercegovina najaca stocarska zemlja u Evropi". Danas je to bogatstvo, zbog ratnih nevolja, znatno popustilo, ali je ipak osetno i sto je glavno kao da ponovo pribira staru snagu.

II

Najteze pitanje, koje je do Oslobodenja pritiskivalo hriscanskog zemljoradnika, bilo je nesumnjivo agrarno. 0 njemu bilo je delimicno govora vee u historiskom pregledu ove knjige. Ovde ce se prikazati sarno stanje od 1878. unapred.

Aga je - da govorimo 0 slucajevima kad se do zemlje dolazilo bez otimacine - ukmecavao tezaka na svoje imanje tako sto bi mu dao alat i stoku za rad i sto bi mu podigao kucu, Kmet je za to najobicnije irnao agi da daje trecinu zetve. Ni zemlja, ni kuca, ni alat nisu, prirodno, njegov prosed; ali dokje posteno odgovarao svojim obavezama, nije mogao biti bez osude oteran sa zemlje. Za kmeta najamnika ti uveti ne bi bili odvise teski, da nije bilo i drugih nevolja. Za kmeta starosedeoca, koji je u nekoliko narastaja natapao tu zemlju svojim znojem i kome je ona, mozda, nekad i pripadala, taj vekovni rad za drugoga bio je veorna tezak i sasvim je prirodno sto je on roptao protiv toga.

Od prihoda sa svojih njiva tezak je morao davati agi trecinu, drzavi desetinu, poljaru euvarinu, do 1906. godine, svestenicki bir i odvojiti jos seme za narednu godinu. Desetina se naplacivala ne "u prirodi", t. j. u samom zitu, nego u gotovu novcu, odmah po zetvi, kad je cena zitu najniza i kad za isplatu odredene novcane sume treba prodati mnogo vise nego desetinu ploda. Tako se desetina u stvari izmetnula u osminu, sedminu, a ponekad i u jos tezi deo. Osim toga, sarna desetina nije se odredivala po meri ploda, nego na klasu iii u snopu od oka, i s toga vrlo cesto nepravedno. Ovo tim pre, sto su procenjivaCi, zloglasni "desetar" ili spahije, dobivale procenat od procenjenog ploda, pa je bilo u njihovom licnom interesu da prinos prikazu sto vecim, Tuzbe na takav po stupak bile su opasne, jer je desetar organ vlasti; a, pored, toga, za novu procenu morala je doci komisija, cije je troskove placao zemljoradnik kao pozivac, a seljak za citavo vreme, dok komisija, ne dode, nije smeo preneti zito na guvno, niti ga spasti od nevremena. Bilo je ponegde slucajeva, kad je komisija dolazila tek 0 Mitrovdanu i kadje pola zita vee istrulelo. Nevoljuje pojacavalo to sto su age, znajuci daje procena desetine obicno iznad stvarnosti, uzimale nju kao osnovu za svoje trazenje trecine, Kako je procena desetara smatrana kao sluzbena, to je bilo lako razumljivo, da bi pri svakom sporu sarno tezak izgubio. Tim pre, sto se agrarne parnice za dugo nisu vodile na sudu, koji bi koliko-toliko pazio na pravdu, nego pred politiekim vlastima, koje su stvar cenile sarno sa svog gledista, Najposle, da nepravda bude veca, aga je trazio trecinu iz cela prihoda, ne dozvoljavajuci da se izdvoji seme kao zajednicki izdataka njegov i zemljoradnikov.

Te nevolje kmetova izazivale su zivo sauce see kod njihovih hurnanih sugradana. Donosene su vrlo ostre rezolucije i obrazovane cak citave stranke i frakcije, da zastite ubogog kmeta. Njegove tegobe nasle su svoga izraza i u knjizevnosti, Petar Kocic irna veorna uzbudenu pesmu u prozi, Kmeti, koja nije nista drugo nego tezak jauk ogorcenih; njegov popularni David Strbac ustaje protiv "proklete trecine i desetine"; au drugoj jednoj pripoveci podrugljiva sentencija kazuje: "U ovog cara ima za svasto skola, sarno nerna za desetara. Nit' ima, veli, u oku kantara, nit u ovog cara skole za desetara". Aleksa Santie dao je iskreno saosecajni vapaj tezaka Na njivi:

o klasje moje ispod golih brda, Moj cmi hljebe, krvlju postrapani, Ko mi te stedi, ko li mi te brani,

Od gladnih ptica, moja muko tvrda? ..

Svu muku moju, napor crna roba,

Poznjece silni bez truda, u rniru, A rneni sarno, k'o psu u sindziru, Bacice mrvu!

Po statistici od 1910. go dine bilo je u Bosni i Hercegovini 10.463 aga sa kmetlucirna i sa 40460 porodicnih clanova. Kmetova, rnedutim, bilo je 79.677 sa 444.920 kucnih clanova, sto ce reci 32% celokupnog stanovnistva zernlje. Pored toga, bilo je 31.416 krnetova, koji su irnali i nesto sopstvene zernlje, sa 205.744 porodicna clana. Ukupan broj kmetova davao je 46% stanovnistva; gotovo polovinu cele Bosne i Hercegovine. Od aga bio je 91 % rnuslirnan; a od cistih krnetova 74% bili su pravoslavni, 21 % katolici, a sarno 5% rnuslirnani. Tako je agrarno pitanje dobilo neminovno jos i versko obelezje, sto je znatno kornplikovalo stvar. Muslimani su, sta vise, resavanje agrarnog pitanja oglasili rnanje kao klasno, a vise kao versko pitanje. Svaka njihova stranka srnatrala je s toga pokretanje agramog pitanja kao znak neprijateljstva i trazila odmah sve moguce saveze, da bi rnu odbila opasnost. Naivni i sa starirn shvatanjima oni su verovali da se jedno tako vazno socijalno pitanje dade izbeci ili zaobici politickim namestanjima i nisu nikad osecali da se u svorn sopstvenorn interesu treba pozuriti da pitanje rese sto pre i sto povoljnije, dok nije uzelo rnaha i preslo u huk.

Agrarni tereti davali su kroz citav XIX vek cesta povoda tuzbama hriscanskog stanovnistva i bili su neposredan razlog za razne lokalne ustanke. Evropaje bila poplavljena tuzbama i opisirna tih nepravda. Znajuci to, grof Andrasi je na Berlinskorn Kongresu, u zelji da opravda austrougarsku okupaciju tih pokrajina, izjavljivao: ,,Porta bi rnorala raspraviti agramo pitanje, glavni izvor sviju periodicnih potresa koji su uznemiravali te krajeve, a to je zadatak naeickan srnetnjama rnedu narodorn rastrgnutim mrznjom religioznorn i drustvenom zlopamtljivoscu, zadatak koji bi rnogla izvrsiti sarno vlada jaka i nepristrasna u zernlji u kojoj je svojina nepokretnih irnanja u rukarna rnuslimana, a u kojoj su vecina stanovnistva hriscani rabotnici i zakupnici tih imanja". Pa, ipak, austriska vlada, po Okupaciji, nije prisla resavanju tog pitanja. Ona je nalazila da je begovski elernenat, koji vrsi odlucni uticaj na rnuslirnanske rnase, odlicno orude za njenu konzervativno-reakcionamu politiku; a pored toga, imajuci narneru da svoj uticaj prosiri sve do Soluna, Austrija nije niposto htela da otudi ili ogorci rnuslimanski elernenat. Radi toga, ona i resavanje agramih pamica ostavlja sve do 1907. go dine sarno nadleznosti politickih, dobro instruisanih, vlasti.

Otkupljivanje krnetova vrsilo se fakultativno i vrlo sporo. Od 1879-1904. otkupljena su sarno 20.193 krnetluka. Sve to stvaralo je u zernlji veliko nezadovoljstvo hriscanskih, uglavnorn srpskih kmetova, i dovodilo cesto do vrlo ostrih sukoba izrnedu aga i krnetova i izrnedu kmetova i vlasti. Pokret seobe Srba iz Nevesinja 1902. godine irnao je kao uzrok ponajvise agrame nevolje; a veliki pokret kmetova u sevemoj Bosni 1910. nosio je cisto karakter agrame pobune. Ferdinand Smid, profesor lajpciskog univerziteta, osudivao je, s toga, jos pre rata citav nacin austriske agrame reforrne. ,,K.alajeva konzervativna agrama politika", veli on, .morala.je pretrpeti brodolorn i znaci u svakorn pravcu tesku, sta vise mozda najtezu pogresku, koja je ucinjena u upravi Bosne i Hercegovine".

Oslobodenje, koje je donela pobeda nad centralnirn vlastima 1918. godine, znacilo je za Bosnu i Hercegovinu dvostruku radost. Ono je donelo ne sarno narodno ujedinjenje i duhovno osvescivanje, nego i ekonornsku slobodu za najveci deo pravog radnog naroda.

III

Prvi otpor naseg naroda protiv nove austriske vlasti bio je u tradiciji starih ustaskih akcija. Kad je

austrougarska vlast sta1a kupiti po Hercegovini mladice za svoju vojsku, javio se u njoj, kao ranije a i tada u Boki Kotorskoj, ziv pokret da se narod protiv toga silom odupre. Dati svoju decu da sluze i brane cara i drzavu, koji nisu bili voljeni i koji su smatrani kao nametnici, cinilo se nasem svetu kao tezak greh. U zemlji s toga odmah, na samom poeetku 1882. godine, p1anujak ustanak. U njemu su ucestvovali pravoslavni i muslimani; a g1avne vode behu Stojan Kovacevic, Pero Tunguz, Salko Forta i Doka Radovic, Potpirivac ustanka bila je aktivna mostarska srpska opstina, Radi toga ona bi razjurena, a g1avni domacini mostarski optuzeni radi veleizdaje i pozatvarani. Ustanak nije prihvatila sva Hercegovina, nego u g1avnom mostarski, nevesinjski, focanski, a sarno delimicno bilecki srez. Gacko sa vojvodom Bogdanom Zimonjicem ostade mirno zadovoljivsi se, u g1avnom, tim sto je tom prilikom sredilo svoje agrarne odnosaje s muslimanskim zemljevlasnicima. Pa, ipak, ustanak, i tako lokalizovan, zadade ozbiljne brige austriskim vlastima. Njima je trebalo punih sest meseci i velik deo trupa da savladaju pobunjenike ida dobiju koliko toliko sredeno stanje.

Kadje taj ustanak od 1882. godine bio ugusen, nastalaje u zemlji dugo vremena osetna bezglavost. Srbija je tih i narednih godina prezivljavala svoje najteze unutrasnje krize; zajecarsku bunu, rat s Bugarima, abdikaciju kralja Milana, goracicke scene, ukidanje ustava i dr., i za vise godina ona nije mogla da bude narocito privlaena tacka za Srbe iz ostalih krajeva. Cma Gora zamerila se opet svojim pasivnim drzanjem za vreme ustanka mnogim Hercegovcima i cetinjskom dvoru trebalo je mnogo poruka i obavestenja da ponovo pridobije ljude i opravda svoje drzanje, Nas narod imao je, medutim, da izdrzava tezak pritisak Kalajeva rezima, Svima sredstvima se radilo na tom da se razbije stvoreni zajednicki front pravoslavnih i muslimana, dokje baceno seme razdora izmedu pravos1avnih i katolika, Srba i Hrvata, vee ponegde donosilo zalosne posledice bratske borbe. U takvim prilikama Srbi se zbijaju u cvrstu zajednicu i kao jedinu garantiju za svoje samoodrzanje smatraju svoje srpske skole i crkve.

Pravoslavne crkvene opstine u Bosni i Hercegovini imale su jednu vrstu svoje avtonomije pod turskom vlascu, Upravljajuci same sobom one su najveci deo svojih prihoda trosile, sem na crkvu i izuzetne verske i humane potrebe, u glavnom na izdrzavanje svojih skola, Njihovu upravu, koja je bila u stalnom dodiru s mesnim parosima, sacinjavalo je 12 crkvenih kmetova, predstavnika svih ponegde dobro organizovanih esnafa. Opstine te bile su pune samosvesti i nisu lako pustale da se suzava njihov delokrug i utice na njihove odluke. Jos u XVII veku ima pomena da je sarajevska pravoslavna opstina dolazila u sukob sa crkvenim vlastima braneci svoja prava. Oko 1685. godine, radi sukoba sa mitropolitom Atanasijem, na Sarajlije je bila bacena cak crkvena kletva i oduzeti im svestenici, U svojoj tuzbi patrijarhu pis ale su Sarajlije 1688. godine kako im v1adika prebacuje: "Ne beze popovi ot haraca nego ot sinov crkovnih, - pocto mu nije ugodno cto postavljamo sinove crkovne da paze crkovno". Slicnih sukoba bilo je i u prvim godinama XVIII veka sa patrijarhom Mojsijem. Ovo najbolje svedoci koliko su opstine bile upome u svojim shvatanjima i imale svestan stay prema crkvenim vlastima. Prirodna je stvar da su ljudi bili jos upomiji prema tudinskim vlastima i da su svoju avtonomiju branili svom energijom.

Znajuci da su srpske skole, izdrzavane od takvih opstina, vrlo aktivno srediste za nacionalno vaspitavanje, austriska je vlada upotrebljava1a stotine nacina da im otesca ili onemoguci rad. Kao jedno od jakih sredstava ucinilo im se to da ih lisi novcanih izvora iz crkvenih opstina i da preko sebi odanih crkvenih lica dobije sto jaci uticaj na skolu i njenu nastavu. Da bi rastavila od naroda njegovo svestenstvo, austriska vlada preduzima citav niz dobro promisljenih mera. 28. marta 1880. godine izradila je od carigradskog patrijarha pristanka da austriski car ima pravo biranja i imenovanja episkopa u Bosni i Hercegovini i tim najjace oruzje, da preko episkopa, potpuno zavisnih od nje, deluje i na nize svestenstvo, Prvi episkop, koji je pokazao odlucan stay prema vladinim namerama, sarajevski mitropolit Sava Kosanovic, bio je naskoro penzionisan. U 1884. godini osnovala je vlada pravos1avnu

bogosloviju u Reljevu, zeleci da u njoj obrazuje pitornce po svorn nahodenju i da spreci dolazak daka iz srbijanskih i ruskih zavoda. Odmah posle toga, da bi sto jaee uticala na svestenstvo, vlada uzima na sebe pravo da odreduje obim parohija i prema tom i obim parohiskih prihoda. Stvorene su osim toga i izvesne svestenicke sinekure. To sve, na zalost, deluje i unosi naskoro razdor u narod. Srecom, veci i cestitiji deo svestenstva video je dobro 0 cern se radi i ostao je uz svoje ljude. Da sprece taj stetni uticaj tudinske vlasti u svojoj crkvi i skoli, neke pravoslavne opstine krecu 1896. godine odlucnu borbu, za svoju crkvenu-skolsku sarnoupravu. Taj pokret nailazi brzo na velik odziv u narodu, jer se odmah osetilo da se iza na oci dosta uskog programa krije dublji znacaj, Iza tog avtonomnog pokreta, doista, razvija se siroka opozicija celom rezimu i austrougarskoj upravi uopste, Vlasti su pokusale da opoziciju uguse silorn, ne poznavajuci dovoljno borbene i otpome osobine nase rase.

Uz pravoslavne poceli su svoju borbu za avtonomiju od 1899. godine i rnuslimani potaknuti na to, posle raznih drugih bezobzirnosti, nasilnim odvodenjern i preveravanjern jedne njihove devojke iz okoline Mostara. Na celu njihova pokreta bio je rnostarski rnuftija Ali efendija Dzabic, koga su vlasti, kao i Kosanovica, odmah srnenile sa tog uglednog polozaja, Izmedu pravoslavne i rnuslirnanske opozicije dode tokorn rada do tesnjih veza i sa cisto verskih pitanja njihove tuzbe predose i na politicka, U leto 1908. vee je kao zajednicki program ujedinjene opozicije bilo trazenje da Bosna i Hercegovina dobiju i svoju politicku avtonorniju. U jesen te godine oni, isto tako, zajednicki protestuju i protiv nezakonito proglasene aneksije.

Posle smrti rninistra V. Kalaja (1903.), njegov naslednik Stevan Burijan nije hteo da nastavlja dotadasnju politiku krute sile i kusao je da nade izlaz iz te borbe. Popustajuci u dosta tacaka onje 1905. odobrio pravoslavnim crkveno-prosvetnu sarnoupravu, koju su trazili, Kod mlade inteligencije u zernlji nova odredba je naisla na dosta ostru kritiku; nesto zbog njene slozenosti, nesto zbog jaka uticaja data nedovoljno sigurnoj jerarhiji; a ponajvise iz straha, da iza dobijanja te sarnouprave ne malakse opozicioni duh. Grupu politieara, koja se borila za avtonomiju, predstavljao je jedno vrerne Srpski Vjesnik u Mostaru (1897-1904.), koji je u stvari bio vise porodicni nego pravi narodni organ; a posle njega Srpska Rijec. Organ rnlade bosanske inteligencije bio je u glavnorn Narod. Ovi mladi su odmah bacili na dnevni red cisto politicka pitanja 0 gradanskim slobodama i sa naglaskorn su trazili uvodenje ustavnosti. Muslirnani su nastavili svoju borbu za versku avtonomiju jos dalje vezujuci uz versko jos i agrarno pitanje. Dovrsili suje s uspehorn za vrerne aneksione krize 1909. godine, kadaje "vakufskornearifski avtonomni statut" dobio carsku sankciju. Posle aneksije i turskog prepustanja Bosne AustroUgarskoj i rnuslirnanska opozicija napusta svoje borbeno drzanje i bori se sarno za aginske interese.

Katolici su bili u verskorn pogledu potpuno zadovoljni austro-ugarskorn upravom. Iako najrnalobrojniji u Bosni i Hercegovini, oni su nesumnjivo bili najvise povlasceni, Njihove veze sa katolickim austriskirn dvororn poticu od ranije; jos 1838. pisali su oni caru Ferdinandu .nasem poslje Boga jedinorn zastitniku'', kojije 1840. postao vrhovni pokrovitelj katolika Bosne i Hercegovine. Naskoro posle Okupacije, 1881., dovedene su jezuite u Bosnu i jos te godine osnovala je vlada njihovu gimnaziju u Travniku, prvu u celoj zernlji. Jezuite, obasute bogatorn miloscu, dobivaju punu vlast i stavljaju se cesto iznad zakona. Bezobzirni u verskorn prozelitizrnu, oni izazivaju protiv sebe ceste napadaje i to ne sarno pravoslavnih i rnuslimana, nego cak i njihove verske sabrace, Borba izrnedu franjevaca i jezuita vodila se jedno vrerne na ocigled celog sveta. Svi katolici u zernlji podelise se u dva tabora. Franjevci irnadahu za soborn gotovo say katolicki puk i domacu inteligenciju, okupljenu u Hrvatskoj Zajednici sa politickim organorn istog irnena (osnovanirn 1909. godine). Jezuite su irnale svoju Katolicku Udrugu i organ Hrvatski Dnevnik. Njih je pomagala vlada i say dosljacki svet. Po irnenu se jasno vidi daje Zajednica polagala vise na nacionalni, a Udruga na verski rnornenat. Franjevci, koji su preko pet stotina godina bili glavni pobornici katolicizma u zemlji, pod najtezim prilikama, kadje ljudski zivot bio jeftiniji odjedne dobre puske, bili su, ponajvise radi svoje verske

pomirljivosti, potisnuti i vidno zapostavljeni na racun borbenih i nesumnjivo kulturno jacih jezuita. Nadbiskupsko mesto u Sarajevu dobiva jezuit, a ne franjevac. Na sve tuzbe protiv jezuita i njihovog nasrtivog i krajnje netolerantnog nadbiskupa Josipa Stadlera iz Rima i Beca stizao je stalno jedan isti odgovor: Manet et manebit! Pored svega toga, franjevci nisu sve do pred kraj Svetskog Rata pokazivali nicim da bi bili nezadovoljni vladinim upravnim sistemom. Tek tokom rata stao je dobar deo franjevaca, sa njihovim svetovnim vodom, Tugomirom Alaupovicem, u redove pristasa Krfskoga Pakta; dok su jezuite do kraja izdrzale kao vemi pobomici habzburske dinastije i nekadasnje dunavske monarhije.

IV

Jevrejske kolonije na Balkanskom Poluostrvu vrlo su ceste vee u XII veku. Svi grcki gradovi i primorska mesta Macedonije imaju svoje jevrejske opstine, s posebnom organizacijom, i dozvoljavaju im slobodan razmah, narocito u trgovini. Na zapadu Jevreja ima ponajvise u Mlecima. Njihov broj tamo iznosi 1152. godine na 1300 stalno naseljenih lica, koja stanuju delom u Mestrama, a delom na Spinalungi. Na ovom drugom mestu stanovali su ponajvise oni Jevreji koji su imali trgovackih veza sa Dalmacijom i albanskim gradovima. Iz Mletaka je jedan deo Jevreja silazio i u primorske gradove, gde su bili trgovci ili lekari, a rede su se iz primorja upucivali u unutrasnjost, U Bosni i Srbiji 0 Jevrejima za dugo nema pomena; dokje u Bugarskoj, u XIV veku, jedna Jevrejka dosla cak na carski presto, kao druga zena cara Aleksandra.

Nov i jak priliv Jevreja u balkanske zemlje, koje su tada bile pod turskom vlascu, javlja se krajem XV veka, posle oslobodenja Spanije od Mavara. Spanija je oduvek vazila kao kula katolicizma. Od 1480. go dine u njoj vlada inkvizicija i mrki likovi cutljivih i svirepih kardinala inkvizitora. Od casa kada je sva zemlja dosla pod vlast katoliekog vladara i kad vise nije trebalo nikakvih obzira prema inovemicima za eventualnu politicku saradnju, katolicka reakcija poeinje narocito da besni. Njene su zrtve u prvom redu takozvani maranos, Jevreji, koji i pokrsteni ne izgledaju dovoljno pouzdani, i onda svi drugi inoverci iz reda. Progoni Jevreja uzimaju maha i dovode najposle do najostrijih mera. Radi toga od 1492. pocinje jevrejsko iseljavanje u masama i bezanje narocito u zemlje turskog sultana, gde se prema Jevrejima postupalo najcovecnije, Daje to bezanje bilo praceno sa mnogo nevolje ida su izgnanici imali da pretrpe vrlo teske dane razume se samo po sebi; sudbina izbeglica svuda i svagda najobicnije je jedan dug niz bolnih udaraca.

Najveci deo spanjolskih Jevreja uputio se u glavna mesta turske carevine, u Carigrad, Solun, Jedrene, gde su sve do danas ostali poznati pod imenom, Sefaradim, Sefardim, sto ce reci Spanjolci. Manji deo dosao je na obale Jadranskog Mora, u podrucje mletacke republike, gde su bili obelezavani kao ,,Ebrei Ponentini" za razliku od dotadasnjih " Ebrei Levantini".

Prvi pomen 0 Jevrejima u Bosni poticu iz polovine XVI veka, iz kadiskih serijatskih sidzila u Sarajevu. Godine 1565. trazila su dvojicajevrejskih trgovaca nap late nekih svojih dugovanja, ajedan od njih imao je i pamicu sa svojim kiridZijom. Nema sumnje da su ti trgovci vee od ranije ziveli u Sarajevu, gde su, da bi mogli uterivati dug, imali najpre da stvore trgovaeke veze i udese pazar. To misljenje bi pomagala ijedna nedovoljno utvrdena vest daje oko 1541. bilo u Sarajevu 30-40 Jevreja, koji su se bavili trgovinom. Ali, zanimljivo, to su bili samci, koji su dolazili obieno iz Soluna, i 0 velikim praznicima, isli natrag svojim porodicama. Sigurno je, medutim, daje broj Jevreja u Sarajevu u drugoj polovini XVI veka bio dosta porastao, jer se 1580-1581. podize za njih poseban odeo, geto, za vreme Sijavus pase Atika. Geto je, prema jednoj belesci, podignut na molbu sarajevskih muslimana, koji su se tuzili da Jevreji mnogo larmaju ida im remete kucni red i da mnogo barataju s vatrom sto je za lako

zapaljivo Sarajevo bilo od posebne opasnosti.

Jedan deo Jevreja krenuo je iz Sarajeva u trgovaeki narocito razvijeni Dubrovnik, i poceo je tamo da se bavi trgovinom. Ali, slobodni Dubrovnik je u verskom pogledu bio stroziji od ostale Dalmacije i jevrejski trgovci u njemu nisu zadugo mogli da dodu do pravog razvoja svog posla. Mnogo bolje oni su stali u Spljetu. Kao njihovu paznju prema tom gradu treba istaci predlog Danijela Rodriga, jednog vrlo bistrog Jevrejina, koji je 1577. godine podneo mletackom senatu predlog da se razvije Spljet i da postane prva luka Jadranskog Mora, daleko naprednija od Dubrovnika. Mletacki senat, kome su razlozi Rodrigovi brzo legli u pamet, prihvatio je rado taj predlog i poverio je odmah samom Rodrigu da ga privodi u delo. Ideja Rodrigova je bila da se u Spljet skrene sva trgovina sa Bosnom i da to postane glavno izvozno mesto. Da se to postigne onje nameravao podici velike staje za kiridziske konje i konaciste za njihove pratioce, a uz to velike magazine za trgovacku robu. Ali taj plan naide na opoziciju. Spljetska vlastela digla se protiv toga, sto je sarna imala da stetuje, jer su dotad hanovi i staje bili u rukama njihovih ljudi. S druge strane javila se, pored dubrovacke, jos i opozicija izvesnih turskih vlasti iz susedstva, narocito od neretvanskog emina, koji se s razlogom bojao, da ce onda, kad se digne Spljet, izgubiti gotovo say ekonomski znacaj put niz Neretvu. Ali je mletacka vlada, uvidaju6i korist od Rodrigova plana, ostala evrsta u odluci i uspela, doista, da postigne neke uspehe. Kao nagradu za to dobio je Rodrigo izvesne povlastice za sebe i svoje suvemike i postao je jevrejski konzul u Spljetu. Godine 1592. izvedeni su poslovi koje je imao u planu Rodrigo i oni su ispali po volji svim zainteresovanim ciniocima. Spljetski knez i kapetan pisao je 11. oktobra 1594. svojoj vladi u Mletke, "da splitsko stovariste daje mnogo vise od onoga, sto su se nadali". Uz to stovariste, koje je bilo od ogromne koristi za Spljet i skrenulo u nj veci deo bosanske i balkanske trgovine, podigli su Jevreji, na molbu spljetske opstine, a po dozvoli mletacke vlade, i prvu banku u tom gradu, koja je imala da finansira velik deo poraslih trgovackih poslova. Uslov je sarno bio da se u banci ne sme naplacivati veci interes od 15%. Prirodnaje stvar da su se spljetskim stovaristem i bancinim kreditom Jevreji

sluzili u velikoj meri i daje to znatno podiglo i njihovo blagostanje i njihov uticaj. Kolikije znacaj spljetskih Jevreja vidi se najbolje po ovom: JosifPenso, njihov konzul oko 1630. godine, kreditira mletacke sluzbene predstavnike kod bosanskog pase; on sarn ide kao predstavnik mletackih vlasti ne sarno izvesnim manjim turskim susedima, nego cak i samom bosanskom veziru.

U Bosni Jevreji su bili uvek uz turske vlasti. To je cinjeno nesto iz zahvalnosti za dobar prijem, a nesto iz potrebe da ne budu smetani u radu. U XVII veku nema, istina, 0 njima mnogo podataka, ali iz onih sto postoje da se videti nekoliko zanimljivih stvari. Najve6i deo sarajevske jevrejske kolonije su trgovci, koji imaju poslovnih veza najvise sa Mlecima. Kolonija je vee prilicno organizovana: ima svoj hrarn, svoju opstinu, svoje groblje i svoju skolu, Velik deo sarajevskih porodica toga vremena ima cisto spanjolska imena: Rosado, Kuriel, Alavo, Fajon, Nones, Pardo, Penso, Perez; dobar deo potice verovatno iz Italije: Krispi, de Mantova, Benveniste, Navaro, Sonino, Tolentino. Turski uticaj da se videti u imenima koja se u XVI i pocetkom XVII veka javljaju u Bosni, danas su tamo potpuno iseezla, kao primera radi: Alavo, Almuli, Franko, Farki, Gurmisan, Zevi, Burla, Eljasaf, Magreso, Sorozan i dr., ali se javljaju na drugim stranama, kao primera radi u Beogradu Gabaj i Ruso. Druge porodice iz tih dana odrzale su svoje potomke sve do danas, kao Altarac, Baruh, Kajon, Danon, Alkalaj, Finci, Katan, Pinto, Papo, Levi, Salom i dr.

U XVII veku Sarajevo je dalo i jednog cuvenog avanturistu, Nehemiju Kija Kajona. Roden tu, on je svoju prvu mladost proveo u Palestini, gde se i skolovao; posle se, u osamnaestoj godini, vratio ponovo u Sarajevo i tu se ozenio. Ali se nije mogao da smiri u svom rodnom mestu i poceo je da putuje, pouzdavaju6i se, u glavnom, u svoju kabalisticku vestinu, Na istoku; u Solunu, Carigradu i Maloj Aziji, pa i u Italiji, onje brzo izigrao svoju ulogu i bio proglasen za jeretika; ali je za to imao vise srece na zapadu i severn, narocito u Berlinu. Glavni protivnik Kajonov bio je rabiner nemacke opstine u

Amsterdamu, Haham Zebi ili Zevi Askenazi, koji je jedno vreme pre toga bio rabiner i u Sarajevu, od 1687-1697. godine. Njemuje najposle, posle dugih raspravljanja, uspelo, da i na zapadu prikaze Kajona u pravoj svetlosti.

Za veze izmedu beogradskih i sarajevskih Jevreja, koje se mogu lako pretpostaviti i inace, imamo i nesumnjivih dokaza. Bas u Kajonovom proeesu, u Amsterdamu, data je jedna izjava nekadasnjih beogradskih Jevreja, iz koje se vidi da su sarajevski trgovei dolazili u Beograd da tamo pazaruju. Iz Sarajeva ti su trgovei isli obieno preko Vlaseniea na Zvomik, a odatle bi se ladom spustali do Beograda.

Napadaj prinea Evgena Savojskog na Sarajevo 1697. go dine naneo je stete i sarajevskim Jevrejima. Dovoljno je poznata stvar, kako je tada prine surovo besneo protiv grada. U sarajevskoj srpskoj opstini ostalo je 0 tom nekoliko belezaka, iz kojih se vidi da su tom prilikom stradali i neki pravoslavni hriscani i nekoliko Jevreja, koji su bili silom odvedeni iz svoje otadzbine, Tom prilikom je izgoreo i jevrejski geto.

U XVIII veku jevrejski trgovei dobivaju jos veci znacaj, Oni su, kao dobri trgovei, stekli velike kapitale, podigli svoj ugled i uspevaju da stieu i osetan utieaj. Oni su verovnici bosanskih pasa i turskih cinovnika, uvek pohlepnih na novae i gotovo redovno oskudnih. Oni cak kreditiraju i pravoslavne vladike u Bosni, speeijalno sarajevskog, i taj dug, koji se nakupio za izvestan niz godina, iznosi jednom zamasnu sumu od 22145 grosa, To sve, naravno, pojaeava i broj jevrejskih kolonista. U Sarajevuje oko 1779. bilo 214 jevrejskih domacina, sto pretpostavlja populaeiju od kakvih 1000 dusa, Zanimljivo je da je Beograd u prvoj polovini XVIII veka imao sarno oko 30 jevrejskih porodiea.

U Sarajevu su, u to vreme, Jevreji izradili sami jedan svoj opstinski statut (1731.). Po njemu, svi su bili duzni placati opstinski prirez, koji im bude razrezan. Bogatiji, odnosno oni koji placaju vise prireza, imali su pravo biti clanovi uprave, a oni suje jedino i birali. Kao pravoslavni Srbi i Jevreji su imali svoju zasebnu skolu, Sarno su jevrejski opstinski prihodi bili veci od pravoslavnih; ocevidno s toga, sto su Jevreji, kao trgovei, bili bogatiji. Oko go dine 1740. jevrejski su prihodi iznosili na 200.000 aspri godisnje, dok su pravoslavni imali svega oko 150.000. Glavni rabiner, odnosno haham, imao je mesecnu platu od 2000 aspri, od prilike 1 112 zlatni dinar. Ucitelj je prolazio gore; onje morao da se ispomaze radom i van skole. U skolu isla su sarno muska deea; zenska su ostajala kod kuca, Zauzeti trgovinom i prakticni ljudi, sarajevski Jevreji nisu se mnogo bavili knjigom i naukom. Iz njihovih redova zadugo nema nijednog liea, sem Kajona, koje bi steklo neki veci glas svojom znanoscu. Cak ni za rabinere nemaju svoj podmladak, nego sve do druge polovine XVIII veka dovode na ta mesta tuda liea. Tek David Pardo, rodom Mlecanin, kojije iz Dubrovnika i Spljeta dosao u Sarajevo (1768.), stvorio je kakav-takav naucni podmladak, A to je trebalo tim vise, sto je glavni rabiner bio i glavni sudija ujevrejskim parnieama i trebao pored verskog da zna, nesumnjivo, i obicajno narodno pravo i posebne prilike zemlje, u kojoj deluje. Beogradje u tom pogledu, izgleda, bio pred Sarajevom. Jer, u Beogradu, sredinom XIX veka postoji vee i jedna beogradska jevrejska stamparija, koja radi, dok Sarajevo, sarno u izuzetnim slucajevima, ima liea knjiZevne aktivnosti.

Ali, dok su se ljudi kretali na razne strane i u trgovackom dodiru ostrili svoje prirodne sposobnosti, dotle su zene ostajale povucene i prilicno u neznanju. Polozaj zene u muslimanskim sredinama bio je dosta tezak, Utieaj islamskih pogleda na odnosno izmedu ljudi i zena ina zene uopste osetanje kod svih naroda njihove drzave, Slobodno kretanje zena na uliei nije bilo rado videno ili je moglo da ima drugih neprilika. Radi toga se zene uvijaju u carsave kad idu ulieom i kriju se od muskih pogleda. To su cinile i pravoslavne i katolieke zene, naroeito mlade, za koje je bilo vise opasnosti. Jevrejske zene i devojke postupale su isto tako. To ogradivanje od sveta imalo je, prirodno, stetnih poslediea za opste

obrazovanje zenskih, iako je, s druge strane, razvijalo unutrasnji zivot u porodici i znatno doprinosilo jacanju porodicnog morala.

.Pravno stanje Jevreja isto je kao i drugih nemuslimana u turskome carstvu. Centralna vlast u Carigradu ih stiti zakonima i fermanima, koji im se daju od prilike do prilike. Ali ih nije kadra uvjek zastiti od samovoljnih valija i drugih pojedinaca. Za to su bili izlozeni cestome globljenju." Ali, u glavnom, oni se drze uz vlast i ne zele nikad da ucestvuju u pokretima politieke prirode ili u opasnim ustancima, tako cestima u bosanskoj proslosti, Njihove glavne kolonije su u mestima gde su sredisnje turske vlasti, koje im mogu dati brzu i neposrednu pomoc, Pored Sarajeva Jevreji u Bosni imaju svoju vecu koloniju, sa samostalnom organizacijom, sarno jos u Travniku, gde je za duze vremena bilo vezirsko sediste, Inace, Jevreji "placaju harac kao i druga raja, ito trecu klasu (oko 1763.) po 2 114 grosa na glavu. Za vrlo siromasne placa opstina kao i u Srba". Pri davanju komore Jevreji su imali da placaju trecinu od onog, sto je bilo odredeno za hriscane, U jednoj belesci stoji da su Jevreji za komoru davali, doista, jednu trecinu; drugu trecinu placale su curcije, kao najbogatiji esnaf u gradu, a trecu trecinu placalo je sedam ostalih esnafa. Za gradnju put eva, mostova i drugih prometnih ustanova moralo se ili kuluciti ili se otkupiti, a za gradnju vojnih objekata moralo se licno raditi. U sarajevskim pinakama nalaze se beleske 0 tom da su Jevreji morali davati skup otkup da bi sarno mogli subotom biti oslobodeni od prisilnog rada na tim objektima.

lma ponekad i drugih placanja, U tursko vreme hriscani i jevreji nisu smeli nositi isto odelo kao i Turci. U tom pogledu vladali su narociti propisi. Medu ostalim to je vredelo i za obucu, Nemuslimani su morali, i muski i zenske, nositi emu obucu; dok su muslimani imali pravo na crvene firale, a muslimanke na zute, Jevrejske zene osecale su tu zabranu kao ponizenje; a smelije su se odlucivale da ponesu zute cipele. Muzevljeva kesa imala je posle da placa taj kapris, bilo da se davala globa, bilo da se pruzalo mito, da se stvar zataska,

Drugi otkupi bivali su radi surovijih zahteva. Turci, cesto bezobzirni do brutalnosti, imali su ponekad obicaj, svirep i obesan, da vesaju krivce na vratima tudih bogomolja. Tako su, na pravoslavnoj crkvi u Sarajevu, licem na Vaskrs, u dva maha obesili jednog coveka. Tako su 1747. hteli ina vratima jevrejskog geta da obese jednu zenu i sarno otkup od 4000 aspri spasao je neduzne Jevreje od te napasti. Takvi slucajevi ponavljali su se go dine 1753., 1754., 1766., 1779., 1785., i dr. sto znaci, da su turske siledzije napravile od togjednu vrstu prihoda.

Najveci deo jevrejskih kolonija zanimao se trgovinom. Osim trgovine, Jevreji su imali i drugih zanimanja. Narocito je mnogo lecnika iz njihove sredine. Polovina dubrovackih lekara jevrejskog je porekla; a slican je slucaj i u Bosni. Pored toga ima i nesto zanatlija ali njihov broj nije veliki. Jedino u Spljetu izgleda da su jevrejski krojaci, koji su ponekad bili i prodavaci odela, postali opasan takmac, jer se protiv njih vode ogorcene borbe.

v

Jezik kojim se u Bosni i Hercegovini govorijeste srpskohrvatski stokavskog narecja, Ali, po refleksu starog glasa, bosansko-hercegovacki lokalni govori nisu jednoga tip a, isto kao sto nisu jednog tipa i po svom naglasku, ni po svojoj starini. Reke Bosna i Neretva predstavljaju, u glavnom, granicu izmedu jekavskog i ikavskog govora; na desnoj stani Bosne je jekavski, ana drugoj ikavski, dokje kod granice na Neretvi obratan slucaj, Ali ta podela nije sarno geografska, nego donekle i verska. Katolici i muslimani su na oznacenom podrucju iskljucivo ikavci, dok su pravoslavni, daleko od obelezenih

granica, gotovo iz reda sarno jekavci. Medu jekavcima, na oznacenom podrueju, u istocnoj Hercegovini, a manje u istocnoj Bosni, i muslimani su dobrim delomjekavci, dok se kod katolika nalazi vrlo mnogo ikavaca. Objasnjenje za to bice, u glavnom, ova cinjenica. Po proucavanjima naselja sredisnje i zapadne Bosne danas se sve ocitije vidi da je velik deo pravoslavnog stanovnistva u tim oblastima doseljenik iz nasih jugoistocnih krajeva. Od pocetka XVIII veka, pise Jefto Dedijer, koji se dugo bavio proucavanjima naselja, .naselise hercegovaeki planistaci veci dio sarajevskog i tuzlanskog okruzja ... Starija su bila doseljavanja Hercegovaca u travnicko, bihacko i banjalueko okruZje". G. Vladislav Skaric, u jednoj velikoj raspravi, tvrdi da je nasao ,,nesumnjivih znakova, da pravoslavni narod, ako i ne say, a ono dobrim dijelom nije autohton u sjeverozapadnoj Bosni, vee dosljak s daleka juga", ponajvise iz Hercegovine i susednih oblasti. Jasno je, s toga, da su ti hercegovaeki doseljenici done li svoje lokalne jezicne osobine i delovali njima ina zatecene malobrojnije starince svoje vere. Kako su se kod nas ljudi raznih vera, podovjeni u svojim oblastima, selima ili mahalama malo mesali, to je sasvim prirodno da su do kraja zadrzali pored drugih i osobine svoga govora. Slican je slucaj i sa katolicima, za koje se tvrdi da im vecinu cine tezacke porodice iz susednih zemalja. "U Posavini, prevladuju doseljenici iz Hrvatske i Slavonije, u zapadnom dijelu iz Dalmacije'',

Kao glavna osobina hercegovackog govora uzima se u prvom redu njegova akcentuacija, koja predstavlja najnoviju fazu u razvitku naseg jezika. Druge crte bile bi u nekim oblicima deklinacije (n. pro mesto starog selom-selima ili m. kolijeh-kolima); u izgovoru samog refleksa glasa (n. pro lijepo, liepo, ljepo) i dr. Prema hercegovackom stoji bosanski ikavski govor, sa izvesnim cakavskim crtama (n. pro sc za st, scap; j za d, meja za meda; j za lj; grupa t'bj, d'bj daje tj, dj i dr., sa mnogo starih oblika i sa starijom akcentuacijom. U tom govoru nastalo je jos dosta davno uzajamno mesanje starijeg stokavskog govora sa govorom cakavskih naselja zapadne i severozapadne Bosne. Vrlo je verovatno da su hercegovacki doseljenici doneli cist stokavski elemenat i u stari Dubrovnik, gde je u govoru bilo ponekih cakavskih crta. Danas svuda preko skole, drustva i usled drugih cinilaca prodire na citavom podrucju stokavsko-jekavski izgovor.

Bosanske povelje i mnogobrojni natpisi pisani su pretezno u narodnomjeziku, ponekad vrlo zivom i u stvari ne mnogo razlicnom od danasnjih oblika. Arhaizam bosanskih pisara sastojao se sarno u ponekim grafiekim osobinama, poteklim nesumnjivo iz nekadasnje jeziene potrebe (n. pro pisanje "jat" za a i ja, cuvanje jakog poluglasa 'b, neimanje znaka "je" i dr.). Inace, za razliku od raskih pisara, kod kojih je prevladivao kaluderski, knjizevni srpskoslovenski jezik, bosanski su pisari bili bez knjizevnih ambicija i neposredniji. Otud su njihovi tekstovi dragocen prilog za historiju naseg jezika, gotovo ponajbolji

koje imamo.

Turska dugogodisnja vlast i uticaj islamske kulture u Bosni ostavili su mnogo traga u leksikalnom delu njenog narecja, Ni u jednoj nasoj pokrajini, sem juzne Srbije, nema toliko turcizma kao u Bosni i Hercegovini, niti su igde jos uvek u tolikoj upotrebi kao tamo. Pored toga, u dolini juzne Neretve i u okolini Trebinja oseca se i vrlo jak uticaj talijansko-dalmatinskih jezicnih osobina. Nije, najposle, prosla bez ikakva traga ni eetrdesetogodisnja vlada nemackog jezika i kulture. Ali taj say nanos nije, srecom, dopro do same bitnosti jezicnog duha i da se, s nesto paznje i vaspitavanja, svesti na bezopasnu meru.

Hercegovacko-bosansko narecje, kao centralno i za uho najblagoglasnije, sa dosta preliva (ije za prosto i i e), vrlo rano je doslo na veliku cenu i bilo oglasavano kao pravo knjizevno narecje, koje treba da prime svi srpskohrvatski pisci. Prvije tu misao izneo jos 1640. cakavac po poreklu, B. Kasic, jedan od glavnih predstavnika katolicke reakcije u nasoj knjiZevnosti. Dubrovacki dramaticar Dzore Palmotic narocito je "isao za onim govorom koji je u upotrebi kod suseda Bosanaca". Jedan pisac iz XVIII veka, Ivan Popovic, tvrdio je opet cak ovo: "bosansko je narecje medu slovenski sto je aticko medu

grckima", Tako misli dobar deo nasih pisaca u XVII i XVIII veku. U XIX vekujedan pripadnik toga nareeja, Vuk Karadzic, uspeo je da svoj dijalekat i u novoj srpskoj knjizevnosti podigne na stepen knjiZevnog jezika. On je pisao otsecno i jasno: "Srpski se govori najCistije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni" i dao je i svoje teoretske razloge za tu tvrdnju.

Nekoliko najuglednijih knjizevnika i naucenjaka srpskih, hrvatskih i slovenackih, izdalo je 1850. jedan manifest, u kome su objavili, "da je najpravije i najbolje primiti juzno narecje, da bude knjizevno, i to a) zato, sto najvise naroda tako govori, b) sto je ono najblize staromu slovenskomjeziku, a po tome i svijema ostalijem jezicima slavenskijem, c) sto su gotovo sve narodne pjesme u njemu pjevane, d) sto je sva stara dubrovacka knjizevnost u njemu spisana, e) sto najvise knjizevnika i istocnoga i zapadnog vjerozakona vee tako pise", Za vreme Vukova kulta, odmah iza sredine XIX veka, dobar deo srpskih knjiZevnika pisao je tim narecjem, isto kao i kod Hrvata, gde je juzno narecje vremenom postalo opsteknjizevno, Ali, znatan deo Srba, i to pisaca od glasa i prave vrednosti, ponajvise rodom iz Srbije i Vojvodine, nije ipak hteo da napusti svog ekavskog, istocnog narecja, Kako su ti pisci ziveli u sredistima u kojima se najvise stvarala i negovala knjizevnosti i gde se na nju najvise uticalo, njihovo pisanje je pocelo sve vise da uzima maha, dok nije pocelo ocito da pobeduje. U krajevima neoslobodenog Srpstva primer Beograda i moralni uticaj Srbije imali su i inace odsudno dejstvo. I kad je 1913. go dine, posle balkanskih ratova, Jovan Skerlic krenuo ponovo pitanje, da li da se primi kao opste knjizevno juzno ili istocno narecje, svi srpski pisci Bosne i Hercegovine izjasnili su se potpuno za istocno kao narecje Srbijino. Svetozar Corovic pisao je tada reci svih nas: ,,Ja bih da uzmemo istocno narecje i zato, i kad ne bi drugih razloga ni bilo sarno zato - jer njime govore junaci sa Kumanova i Bregalnice. Oni su nas rastresli, razbudili, digli; oni su, onako veliki i slavni, ginuci za brata, prvi ucinili da pravo osjetimo: kako smo i koliko smo jedno, nerazdvojno."

Ova knjiga, priredena za sire obrazovane krugove, vecim svojim delomje izvod iz velikog pisceva spisa Historija Bosne, koja ce izaci u izdanju Drzavne Starnparije. Tu je navedena, u svakom pitanju, upotrebljena grada izvora i literature, na osnovu koje je stvaran citav prikaz. Ovde, u ovoj knjizi, pisac upu6uje citaoce sarno na ona dela, koja daju opsta obavestenja 0 Bosni, ili na njene knjige, koje prikazuju vece partije. Literatura pojedinih zbirki izvora, monografija i clanaka nije davata.

Opsti spisi: Asb6th 1., Bosnien und die Herzegowina. Wien, 1888. - Renner H, Durch Bosnien und die Herzegovina, Berlin 1897. - Bosnien und Herzegovina (Die iister. -ungar. Monarchie in Wort und Bild). Wien 1901. - Olivier L., La Bosnie et I' Herzegovine. Paris (bez datuma) - Dedijer J., Hercegovina (Naselja VI). Beograd, 1909. - Bosna i Hercegovina. Izdala sarajevska sekcija udruzenja jugoslov. inzenjera i arhitekata. Sarajevo, 1922.

Historiski pregled: Truhelka S., Kulturne prilike Bosne i Hercegovine u prehistoricko doba. Sarajevo, 1914. - Patsch K., Zbirke rimskih i grckih starina u b. h. zemaljskom muzeju. Sarajevo, 1915. - Patsch C., Dier Herzegovina einst undjetzt. (Historische Wanderungen im Karst und an der Adria I) Wien, 1922. - Klaic V., Poviest Bosne. Zagreb, 1882. - Jovanovic Lj., 0 proslosti Bosne i Hercegovine. Beograd, 1909. - Stanojevic St., Istorija Bosne i Hercegovine. Beograd, 1909. - Prelog M., Povijest Bosne, I-III, Sarajevo (bez datuma).

Knjiievnost u Bosni i Hercegovini: Ruvarac I., Nesto 0 Bosni dabarskoj i dabro bosanskoj episkopiji i o srpskim manastirima u Bosni. (Godisnjica, II). Beograd 1878. - Prohaska D., Das kroatischserbische Schrifttum in Bosnien und der Herzegowina. Zagreb, 1911. - Kemura Sc-Corovic V., Serbokroatische Dichtungen bosnischer Moslims. Sarajevo, 1912. - Basagic S., Bosnjaci i Hercegovci u islamskoj knjiievnosti. Sarajevo, 1912. (Glasnik Zem. Muzeja, XXIV, 1-3) - Jelinic J., Kultura i bosanskifranjevci. Sarajevo I, 1912; II, 1915. - Corovic v., Die herzegowinischen Kloster.

(Wissenschaftliche Miteilungen, XIII). Wien, 1915. Starinar, I, Beograd, 1923. - Popovic P., Jugoslovensko knjiievno t kao celina. (Glas CIV). K.arlovci, 1922.

Kulturne prilike: Jirecek C., Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien. Prag, 1879. - Kemura S., Sarajevske diamije (Glasnik Zem. Muzeja XXI-XXIII). Sarajevo, 1909-1912. - (Corovic V.), Podaci za proucavanje prosvjetnog rada u Bosni i Hercegovini. Sarajevo, 1911. - Truhelka C., Osvrt na sredovjecne kulturne spomenike Bosne. Sarajevo, 1914.

Drustveni odnosi: Schmid F., Bosnien und die Herzegovina unter der Verwaltung Osterreich-Ungarns. Leipzig ,1914. - Resetar M., Der Stokavische Dialekt. (Schriften der Balkankommission VIII) Wien, 1907. - Belie A., 0 srpskim ili hrvatskim dijalektima. (Glas LXXVIII), Beograd, 1908 - Levy M., Die Septhardim in Bosnien, Sarajevo, 1911. - Truhelka C., Historicka podloga agrarnog pitanja u Bosni. (Glasnik Zem. Muzeja, XXVIII). Sarajevo, 1915. - Skaric Vladislav, Porijeklo pravoslavnoga naroda u sjeverozapadnoj Bosni. (Glasnik Zem. Muzeja XXX), Sarajevo, 1919. - Jeremic R., 0 poreklu stanovnistva tuzlanske oblasti (Glasnik geografskog drustva, VII-VIII), Beograd, 1922. - Milojevic B., Kupresko, Vukovsko, Ravno i Glamocko polje. (Naselja XIII), Beograd, 1923.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->