P. 1
Cincari / Aromuni /u Juznom Banatu

Cincari / Aromuni /u Juznom Banatu

|Views: 2,805|Likes:
Published by valer_crushuveanlu

More info:

Published by: valer_crushuveanlu on Nov 11, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/20/2013

pdf

text

original

Evroregionalni centar za razvoj društva u multietničkim sredinama „In medias res”

CINCARI (AROMUNI) U JUŽNOM BANATU

Pančevo 2009.

CINCARI (AROMUNI) U JUŽNOM BANATU Autorka projekta: SVETLANA NIKOLIN
Saradnici na projektu: Dr Mirča Maran Valentin Mik

Izdavač: Evroregionalni centar za razvoj društva u multietničkim sredinama „In medias res”, Pančevo www. inmediasres.rs.sr Za izdavača: Valentin Mik, mikvalentin@yahoo.com Glavna urednica: Svetlana Nikolin, nikolinsad@yahoo.com Recenzija: Dr Dragoljub Živković Redaktura, lektura, korektura: Svetlana Nikolin Dizajn i tehnička priprema: Dunja Šašić Fotografije: iz privatnih kolekcija Štampa: SZR „Štampa”, Cara Lazara 80, Kovin Tiraž: 500 primeraka Štampanje ove knjige podržao je Fond za razvoj neprofitnog sektora Vojvodine

Besplatan primerak

Copyright © „In medias res” Sva prava zadržana. Nijedan deo ove knjige ne može biti štampan, umnožavan ili prenošen u bilo kom obliku, elektronskim putem, fotokopiranjem ili na drugi način bez pismene saglasnosti izdavača.

SADRŽAJ
Umesto uvoda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5 Iz davne prošlosti ka evropskoj budućnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Romana comuna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 CINCARSKE PORODICE U JUŽNOM BANATU NASELJENE DO DRUGOG SVETSKOG RATA . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Veriga i porodica Ćurčin . . . . . . . . . . . . . Porodica Hadija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Kiš - Mano Zisi . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sećanja akademika Đorđa Mano Zisija . . . . . . . . . . . Zakova kuća u Pančevu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodice Mandrino i Oka . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Mihajlović - Lepo je znati ko si . . . . . . . . . . Porodica Lambrin . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Zega . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Anđelović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Prita . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Cincar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Porodica Špirta - Spirta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Stare cincarske porodice u južnom Banatu . . . . . . . . . Cincari na sadašnjoj teritoriji opštine Plandište . . . . . . Porodica Arnovljević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Iz arhivske građe Pančeva . . . . . . . . . . . . . . . . . Cincari u južnom Banatu došli u 18. i 19. veku . . . . . . . „Braća Manaki ili pokretne slike Balkana” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 . 15 . 25 . 27 . 33 . 37 . 39 . 49 . 57 . 61 . 63 . 67 . 71 . 75 . 81 . 91 . 93 . 95 105 109

CINCARSKE PORODICE U JUŽNOM BANATU NASELJENE NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .113 Cincari - naši sugrađani . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .115 Znamenite ličnosti cincarskog porekla i njihova veza sa južnim Banatom Stari cincarski zanati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Cincarska kuhinja - Lepota jednostavnosti . . . . . . . . . . . . . . . . Slave i imendani . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Cincarska nošnja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Bibliografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 151 155 159 161 169

3

Umesto uvoda
njiga koja je pred vama predstavlja rezultat dela projekta „I mi živimo u Vojvodini” čiju je realizaciju podržao Fond za razvoj neprofitnog sektora Vojvodine. Osnovni cilj projekta bio je da doprinese skidanju vela zaborava koji već decenijama prekriva malu cincarsku (aromunsku) etničku zajednicu čiji pripad­ nici i mnogi potomci i danas žive sa nama kao i da pomogne njenoj promociji i afir­ maciji, da ih ohrabri u istrajavanju da sačuvaju svoj identitet, svoju tradiciju, svoje korene i podrži ih u očuvanju cincarskog (aromunskog) jezika (dijalekta) koji je u Srbiji skoro u potpunosti iščezao. Sa umiranjem jezika (dijalekta) nestaće sasvim i kolektivno pamćenje, sva usmena predanja i značajni podaci vezani za ovu malu etničku grupu. Projekat uobličen u knjizi „Cincari (Aromuni) u južnom Banatu” nije rezultat naučnog istraživanja koje bi svakako iziskivalo drugu metodologiju i daleko duži vremenski period rada ali će mnoštvo podataka u njemu sigurno koristiti nekim no­ vijim generacijama istoričara, etnologa, etnografa, politikologa, novinara..., u njiho­ vom preispitivanju pojedinih društvenih, istorijskih, kulturoloških i drugih pitanja koja se, po svojoj prirodi, uvek iznova nameću u određenim periodima i nanovo traže nova tumačenja i nove odgovore. U vojvođanskoj sredini, a posebno u Banatu, vekovima zajedno žive mnoge etničke zajednice od kojih je veliki broj sasvim malih, mnogima nevidljivih, et­ ničkih grupa. Njihovi identiteti, razvoj kulture i očuvanje tradicije u zajedničkom životu samo je jedan od segmenata vekovnog sklapanja multietničkog mozaika Voj­ vodine. Slobodno ispoljavanje i razvitak svih etničkih osobenosti kroz prožimanje brojnih kulturnih specifičnosti kao i ostvarivanje najviših standarda interkulturnog dijaloga, jedan je od najvažnijih izazova koje imperativno pred nas postavlja bu­ dućnost. Knjiga „Cincari (Aromuni) u južnom Banatu” skroman je doprinos ovom za­ jedničkom cilju. Želela bih da se posebno zahvalim saradnicima na projektu dr MIRČI MARA­ NU, istoričaru, i VALENTINU MIKU, književniku i novinaru, na pomoći, sugesti­ jama i doprinosu realizaciji celokupnog projekta koji se sastoji još i iz izložbe starih fotografija cincarskih porodica i DVDa o tome kako se projekat stvarao. Rodika Grujesku, politikološkinja i novinarka, Marina Ankajcan, profesorka ru­ munskog jezika, Georgije Milošević, istraživač arhivske građe i Simeon Lazarjan, prevodilac i novinar, svojim prilozima obogatili su ovu knjigu i učinili je kvalitet­ nijom i raznovrsnijom dok je Milivoje Urošević, značajnom donacijom u stručnoj literaturi i rečnicima, pomogao da rad na knjizi postane daleko lakši.
5

K

Dunja Šašić, grafička dizajnerka, kreativnošću i sugestijama, doprinela je da zahtevni tehnički deo projekta postane zanimljiv i izazovan. Posebno se zahvaljujem svim pripadnicima cincarske (aromunske) etničke za­ jednice i brojnim potomcima Cincara u južnom Banatu, na njihovom strpljenju i nesebičnoj podršci bez koje ovaj projekat i ne bi mogao biti ostvaren.
Svetlana Nikolin, politikološkinja i autorka projekta

6

Istorijska vertikala

Iz davne prošlosti ka evropskoj budućnosti
svim zemljama jugoistočne Evrope, posebno na Balkanu, žive pripad­ nici cincarske (aromunske) etničke zajednice za koje se može reći da su svojom vekovnom raspršenošću među mnogim narodima na ovom prostoru, prihvatanjem i brzim prilagođavanjem novim uslovima života, anticipirali Evropu i Balkan bez granica što im je i bio viševekovni ideal. Na pitanje ko su u stvari Cincari (Aromuni) nauka do danas nije dala odgovor. Retko se o nekom narodu ili etničkoj grupi na Balkanu toliko raspravljalo, posta­ vljalo tako mnogo hipoteza i tako mnogo sporilo u naučnim krugovima. Uprkos svim kontraverzama koje ih vekovima obavijaju, njihovo postojanje među drugim narodima je evidentno kao i istorijska vertikala cincarskog bitisanja koja se provla­ či sve do danas. Cincare u Srbiji, u naučnoj literaturi, prvi put je pomenuo mitropolit Stefan Stratimirović (1757–1836.) u jednoj raspravi o Vlasima, odnosno Volochima, ko­ ji se spominju u Nestorovoj hronici. Kako ističe Nikola Radojčić –„Pitanje o poreklu pravih Vlaha bilo je već onda od najzamršenijih naučnih pitanja, koje je izazivalo mnoge polemike”. O Vlasima (ime koje se često koristi umesto Cincari ili Aromuni, kako ih uostalom prepoznaje nauka, a sreću se još i nazivi Kuco­ vlasi, Mavrovlasi, Karaguni...zavisno od zemlje do zemlje što govori o njihovoj polinomičnosti), pisali su još i istoričari Sima Ćirković koji je Vlahe smatrao samo posebnom socijalnom grupom, zatim Ljubomir Stojanović ističući da ne postoje razlike između Vlaha i Srba i da je Vlah oduvek označavalo samo stalež, dok nasuprot njima, Jovan Cvijić misli da su Aromuni, Cincari, po jeziku deo rumunskog naroda koji živi sa leve strane Dunava i koje naziva Dakorumunima, dok Cincare ili Aromune posmatra kao deo starog polulatiniziranog stanovništva koje je za vreme srednjeg veka primilo vizantijsku civilizaciju. Živeći sa Slove­ nima, oni su se asimilirali ostavljajući ipak tragove svoje autohtonosti najviše u planinskim masivima dinarskog lanca ­ dalmatinska Zagora, nikšićka Hercegovi­ na, Brda i Stara Crna Gora, Stari Vlah od Golije do Romanije, mijačka i brsjačka oblast, ceo Pindski lanac od Belice do Ljeskovca u Epiru, a na istoku Rodopi sa Pirinom kao i Srednja Gora sa delovima Balkana. Po Cvijiću to su delovi balkan­ skog poluostrva koji su bili naseljeni autohtonim romanizovanim predslovenskim stanovništvom. O Aromunima pisali su i drugi istoričari i etnografi ­ tu je i Vasa Čubrilović, pre njega i Vuk Karadžić, Milan Vasić, Ivan Božić, Dušan Antonijević... ali sva­ kako da razmatranje ovog pitanja, kako ističu nove generacije naučnih poslenika,
7

U

zahteva potpuno nova naučna istraživanja i nove postavke lišene različitih optere­ ćenja iz prošlosti i političkih konotacija. Dodajmo samo da se naziv „Vlah” prvi put spominje u povelji Stefana Nema­ nje (1189–1199), u Hilandarskoj darovnici, gde se govori o 170 familija Vlaha. O etnogenezi Cincara dugo se lome koplja uglavnom oko dve hipoteze – jedna govori o tome da su autohtoni u oblastima gde žive, dok suprotna smatra da su na te teritorije došli iz drugih krajeva. Sami Aromuni smatraju da je njihova etnogeneza tesno povezana sa etnogenezom Rumuna i da su oni mešavina Rimljana i paleobal­ kanskih naroda, pre svega Dačana, Tračana i Geta, severno i južno od Dunava. Slo­ veni su nadirući na Balkan potisnuli ka jugu pomenute Prarumune i to na područja gde su se zadržali vekovima do dana današnjeg (Kapidan, Marioceanu...) O Cincarima, Aromunima, Vlasima... mnogo je raspravljano i pisano i u sused­ nim zemljama ali su se time bavili i naučnici u Evropi i drugim državama sveta, po­ sebno SAD­u. Literatura o njima broji nekoliko hiljada naslova što samo govori da je ova tematika još i dan danas interesantna, pogotovo na Balkanu, gde se u skoro svim državama, sve do pre dve decenije, jako malo govorilo i znalo u široj javnosti o ovoj skrivenoj etničkoj zajednici ali ne samo o njoj. Otvaranje prema Evropskoj uniji, pad berlinskog zida i demokratizacija koja je promenila, iako ne tako brzo, mnoga stajališta i otvorila mnoga pitanja, iznedrila je i kod nas interesovanje o to­ me ko su to zaboravljeni Cincari i da li ih još uopšte ima u našoj sredini. Po prvi put su se neki od naših sugrađana upitali gledajući geografsku kartu, šta znače imena mnogih planina, naselja i oblasti, počev od Vizitora, Durmitora, Sta­ rog Vlaha, Vlaškog polja, Vlašića...Starije generacije prisetile su se priča o nekim cincarskim familijama koje su poznavale, o ličnostima cincarskog porekla u našoj naučnoj, kulturnoj sredini ali su mnogi bili iznenađeni saznanjem da sa njima, u istom gradu žive i dan danas pravi Cincari kao i njihovi mnogobrojni potomci, koji su uspeli da sačuvaju, iako isključivo u uskom porodičnom krugu, sećanja na svoje poreklo, tradiciju i svoje pretke. U Srbiju su Cincari, u najvećem broju, pristigli tokom vladavine Otomanske imperije zahvaljujući zanatima, trgovini i mreži mnogih hanova od Crigrada do Beograda. Trgovina između Otomanske imperije i Austrougarske bila je vrlo raz­ vijena pogotovo u 18. i 19. veku kada su ogromni karavani sastavljeni od više desetina konja, mazgi pa čak i kamila natovarenih pamukom, svilom, pirinčem, duvanom, makom, uljem i drugom robom sa istoka, stizali u Savsko pristanište gde se ona carinila, a odatle prevozila u Zemun odakle je ili rečnim ili kopnenim putem odnošena dalje ka Pešti, Beču, Lajpcigu, Trstu i drugim većim trgovačkim centrima Evrope. Iz severne Carevine u Tursku su se uvozili prvenstveno proiz­ vodi od stakla, porcelana, oružje, satovi, manufakturni proizvodi... Graničarski gradovi kao što su to bili Zemun i Pančevo, doživljavali su pravi procvat. U južni Banat slile su se mnoge familije Cincara u potrazi za novim trgovačkim izazovima ali i u želji za sigurnijim životom u hrišćanskoj zemlji. Ostao je podatak da je na delu Dunava gde se najlakše moglo preći, dnevno nekada prelazilo na levu obalu reke i po stotinu osoba. Najznačajniji pravci naseljavanja bili su od Zemuna i Pančeva preko Bele Crkve, Vršca ka Temišvaru, zatim ka Novom Sadu i Pešti i na kraju, ka Rumi,
8

Sremskoj Mitrovici, Vukovaru, Zagrebu i Beču. Mnogi od tih trgovaca umešno­ šću, štedljivošću i neumornim radom stekli su bili velike imetke, a neki su dobili i plemićke titule ( Servijski, Nako, Dadanji, Močonji...) Bili su dobro organizovani, čvrsto porodično povezani i sa brojnim trgovačkim kontaktima od Aleksandrije do Odese, Venecije i Lajpciga. Ostalo je zabeleženo da je poznati trgovac iz Zemuna, Apostol Haži Dijamandis, radio sa bratom Teofanom iz Sereza koji mu je slao pa­ nuk, a Apostol ga preuzimao u Beogradu, pa preko Zemuna otpremao dalje u Beč, velikoj trgovačkoj kući Karajanis. Na tom putu pamuka koji je išao od Bliskig istoka do Beča, jedno od najvećih bogatstava Evrope toga doba stekla je i familija Sina iz Moskopolja, velika trgovačka i bankarska porodica ali i porodica galantnih donatora i zadužbinara. Razvoj trgovine, povećanje životnog standarda i opšteg napretka, remetile su, kao i uvek, nestabilne političke prilike na Balkanu, ustanci, socijalna previranja i ratovi, kojih na Balkanu nikada nije nedostajalo. Migracije sa juga na sever po­ vremeno bi se prekidale ili išle sporijim intenzitetom ali nisu prestajale. Skoro u svakoj gradskoj sredini u Srbiji kao i u Vojvodini tokom 18., 19. i početkom 20. veka bilo je cincarskih porodica koje su svojim upornim radom, obrazovanjem, tolerancijom, dale pečat stvaranju urbanog života. Karakteristično je da se njihov život nije odvijao u zatvorenim krugovima već naprotiv, oni su, mešajući se sa većinskim stanovništvom, postajali često prava pokretačka snaga i avangarda tih sredina. Sličan proces odvijao se i u drugim državama u kojima su se zatekli nakon sloma Otomanske imperije i završetka Prvog svetskog rata. Uspostavljanje granica, carina, uvođenje mnogih administrativnih propisa koji su usporavali i kočili dotle nesmetanu trgovinu i promet roba, teško su pogodili cincarsku populaciju rasutu po celom Balkanu i većem delu Evrope. Razbijeni i atomizirani između raznih dr­ žavnih celina, odvojeni od svojih prirodnih teritorija na Pindu, Gramosu, Olimpu... brzo su se utapali u narode među kojima su se igrom sudbine našli, zaboravljajući maternji jezik, a sa njim zapostavljajući i svoju tradiciju, običaje... Iako danas žive u svim balkanskim zemljama ali i u mnogim drugim zemljama Evrope i Amerike, podaci o njihovom broju vrlo su nepouzdani. Zvanične cifre iz popisa stanovništva, po procenama stručnjaka, znatno odstupaju od realnog stanja pre svega zbog svojstvene višedecenijske mimikrije, nasleđa prošlosti i određenih političkih okolnosti. Veliki broj Cincara, Aromuna, i danas živi u Albaniji u predelima Korče, Perme­ tija i Berata. Ima ih i oko Valone ali i na severu, u nešto manjem broju. U Grčkoj se nalaze, kao i vekovima ranije, na dugom masivu Pinda, Gramosa, Olimpa, Vermiona, u Tesaliji, Epiru i Makedoniji, pa čak i na jonskim ostrvima. Mnogi su generacijama stanovnici Soluna i Atine kao i drugih gradskih sredina, pogotovo na severu Grčke. U Bugarskoj ih ima u manjem broju i to najviše na južnim padinama Rodopa, zatim u Velingradu, Sofiji, Blagoevgradu... Velika kolonija Aromuna živi u Rumuniji ­ u predelima Dobrudže i Tulčee, a Konstanca se smatra njihovim značajnim centrom. Najviše Aromuna potiču sa Gramosa ali ima i Faršeriota čije je glavno središte mesto Mihael Kogalničanu, na obali Crnog mora, u blizini Konstance. Rumunija, koja Aromune smatra delom
9

svog naroda, odnosno delom romaniteta Balkana, učinila je mnogo u očuvanju aromunskog dijalekta, štampanju knjiga i časopisa na cincarskom, i objavila veliki broj naučnih radova iz raznih disciplina posvećenih ovoj etničkoj zajednici. U Republici Makedoniji tradicionalni cincarski centri su region Donje i Gornje Belice, Struški i Debarski region, Bitolj, Kruševo kao i padine Osogovskih planina na istoku zemlje. Ova populacija može se sresti i u bivšim republikama negdašnje Jugoslavije počev od Bosne i Hercegovine, preko Crne Gore pa sve do Hrvatske, gde u oblasti Istre, u Čepičkom polju, žive Ćići, bliski rođaci Aromuna, Megleno Rumuna i Ru­ muna. U većini balkanskih i delom evropskih država gde se nalaze u većim grupaci­ jama Cincari su početkom 90. godina 20. veka počeli da osnivaju razna udruženja i asocijacije. Cincari su u našoj zemlji uglavnom atomizirani i ima ih u manjem broju u sko­ ro svim gradskim sredinama, a u severnoj pokrajini žive i po manjim naseljenim mestima, posebno u južnom Banatu. Cincari za sada, u Vojvodini, i to samo u Panče­ vu, imaju svoje Odeljenje za očuvanje i razvoj tradicije i kulture, koje radi u okviru Evroregionalnog centra za razvoj društva u multietničkim sredinama „In medias resa”. Ova knjiga je rezultat njihove aktivnosti. Svetlana Nikolin

10

Romana comuna
ntički etnički stratum Balkana dolaskom velikih grupa slovenskih pleme­ na tokom VI i VII veka, doživeo je velike promene. Staro stanovništvo uzmicalo je pred masom doseljenika koja se kretala ka južnim delovima poluostr­ va, u brda i teško dostupne planinske oblasti kao i u primorske gradove na obalama Jadrana, Egeja i Jonskog mora vremenom se formirajući i stvarajući romanizovane iliro tračanske, dačanske i druge zajednice. Sa rimskim legijama, kao živi jezik ali i kao zvanični jezik administracije, na Balkan je došao latinski, koji je sa podelom na istočno i zapadno Rimsko carstvo 476. godine nove ere izgubio zajedničku sponu što je uslovilo udaljavanje njegovih dijalekata. Iz te „ROMANA COMUNE” na balkanskom poluostrvu pojavili su se: ­ ISTRORUMUNSKI jezik (dijalekt) Mlečani su zatekli već krajem X veka u Istri i kasnije doprineli njegovom razvoju. Najveći uticaj na istrorumunski izvršili su Sloveni doseljavanjem u ove krajeve. Danas istrorumunskim jezikom (dijalek­
Ćići ili Ćiribirci koji govore istrorumunskim dijalektom, danas žive u selima oko Čepičkog polja u Istri (Hrvatska), a veliki broj pripadnika ove etničke grupe odselio se tokom 19. i 20. veka u SAD i druge zemlje u potrazi za boljim životom. Oni koji su ostali, posebno u selu Željane, održavaju stari običaj za vreme poklada poznat kao „zvoncari” koji svake godine privlači veliki broj turista. Tada mladići oblače bele pan­ talone, mornarske majce, na glave stavljaju šubare od ovčijeg krzna, a oko pasa vezuju mnogobrojne klepetuše – klopote, i uz poskakivanje, zvonjenje zvona i vitlanja pastirskim štapovima – kumaracima, okiće­ nim mnogim raznobojnim trakama, rasteruju zle sile i uveseljavaju pri­ sutne. Starijim generacijama sa prostora bivše SFRJ dobro je poznata i pesma iz ovih krajeva –„Ćiribiri bela Mare moja...”

A

tom) govori sasvim mali broj ljudi koji se procenjuje na 400 do 600 osoba i nalazi se u Crvenoj knjizi UNESKA zajedno sa drugim umirućim jezicima sveta. ­ DALMATINSKI (starodalmatinski) jezik (dijalekt) koji je sasvim izumro, a davno se govorio u Dalmaciji i na njenim ostrvima. Nastao je vrlo rano budući da je Dalmacija do 4. veka nove ere bila povezana sa Rimom, a i kasnije ušla u sastav zapadnog rimskog carstva. Prvobitno ga je činio starolatinski sloj, a kasnije prima uticaje mletačkog, severnoitalijanskog govora. Prisustvo Slovena i njihovog jezika ga skoro sasvim potiskuje pa ne čudi da se najviše zadržao na jadranskim ostrvima.
11

Prvi podaci o ovom jeziku potiču iz 13. veka u vidu trgovačkih dokumenata i pre­ piski. Zanimljivo je da je najduže opstao na ostrvu Krku, u obliku tzv. veljotskog dijalekta. Poslednja osoba koja ga je još znala i govorila, umrla je 1897. godine. ­ DAKORUMUNSKI, savremeni rumunski jezik, svakako je najvažniji roman­ ski jezik na Balkanu i to ne samo zbog broja osoba koje ga govore ­ preko 20. miliona. Iz južnog Banata, iz Banatskog Novog Sela, poreklom je i veliki lingvista, esejista, istoričar književnosti, leksikograf... Radu Flora, koji je jedan deo svog ogromnog stvaralačkog opusa posvetio proučavanju dijalekata rumunskog jezika između kojih i cincarskog.
U Pančevu je Evroregionalni centar za razvoj društva u multiet­ ničkim sredinama „In medias res” osnovao krajem 2008. godine otvore­ nu jezičku radionicu za učenje jezika našeg prvog suseda ­ Rumunije, sa dva časa nedeljno, koja ima dve grupe polaznika.

Rumuni u Banatu govore jednim starim rumunskim dijalektom, dok se u obla­ sti Homolja, među Vlasima, zadržao još dublji jezički sloj. ­ AROMUNSKI, kod nas poznat kao cincarski, a u drugim zemljama u okru­ ženju još kao vlaški,... danas spada u jezike (dijalekte) koji nestaju, a govori se u zajednicama Aromuna koje su i dan danas ostale više homogene kao što je to slu­ čaj u tradicionalnim aromunskim kolonijama na Pindu, Gramosu, Olimpu (Grčka), zatim Dobrudži, Tulčei, Jašiju (Rumunija), Kruševu, Bitolju (Makedonija), Kor­ či...(Albanija), dok je u Srbiji skoro sasvim iščezao. Kod nas ga govore još samo oni Cincari koji su kao prva generacija došli u Srbiju nakon Drugog svetskog rata ali ga već više ne znaju ni njihovi potomci. Aromunski nije standardizovan i sastoji se od više dijalektskih podgrupa. Kao pismo prihvaćena je latinica. Lingvisti ga posmatraju kao istorijski dijalekt rumunskog jezika. Prvu gramatiku na aromunskom jeziku napisanu latiničnim pismom objavio je Mihajlo Bojadži, profesor staro i novogrčkog jezika iz Bukurešta, poreklom Mosko­ poljac, 1813. godine u Beču. ­ MEGLENORUMUNSKI jezik (dijalekt) govori se na ograničenom području koji naseljava ova mala populacija i to u pojedinim enklavama u okolini Soluna i doline Vradara. U ovom skoro nestalom romanskom dijalektu, govori ga još samo par hiljada ljudi, uticaj slovenskih jezika je daleko veći. Svetlana Nikolin

12

CINCARSKE PORODICE U JUŽNOM BANATU NASELJENE DO DRUGOG SVETSKOG RATA

Cincarske porodice koje su dolazile u Pančevo još u vreme velikih imperija - Austrougarske i Turske, a zatim (po oslobođenju Srbije koja je tada imala najveću imigraciju posle SAD-a), nastavile sa naseljavanjem ovih krajeva sve do prve polovine 20 . veka, ostavile su dubok trag koji govori o jednoj duhovnoj, kulturnoj, ekonomskoj i političkoj vertikali i kontinuitetu. Potomci ovih poznatih familija i danas su naši ugledni i cenjeni sugrađani, a podaci o njihovim precima, iako objavljeni u skraćenom obliku, ipak će pružiti dovoljno informacija koje najbolje govore o upornosti, istrajnosti, progresivnosti i značaju koje su imale.

Porodica Veriga i porodica Ćurčin

Roza i Petar Veriga

gledne građanske pančevačke porodice Veriga i Ćurčin povezane su svo­ jim cincarskim precima i mnogim rodbinskim vezama. Prvi je došao u Banat Janko Veriga (1777–1857), trgovac, rodom iz Vlahoklisure. Od gradskog magistrata dobio je povelju izdatu 1811. godine kojom mu se dozvoljava boravak i rad u Pančevu. Janko se oženio Jaroslavom, za koju se zna da je bila ćerka polj­ skog generala i sa njom dobio petoro dece. U porodičnom predanju pominje se i Konstantin Veriga sa svojom kafanom ili hanom u delu grada znanom kao Turska glava, ali drugih podataka o njemu nema. Detaljan rodoslov, koji objavljujemo na kraju priloga, sadrži čitav niz podataka koji će, verujemo, biti ne samo zanimljiv već i izuzetno značajan svakom budućem istraživaču.. Ova poznata familija ima cincarske krvi i sa babine strane ­ preko porodice Todorovića iz Kovina. Otac bake Aleksandre Todorović (1849–1930) bio je poštar u doba kada je obavljanje ovog posla podrazumevalo ne samo mnogo napora već i opasnosti. Pošta se nosila konjima iz ovih krajeva sve do Temišvara. Aleksandra je rano ostala bez majke, a kako joj je ujak bio srpski vladika u Temišvaru, prihvatio je mladu devojku, svoju sestričinu, i omogućio joj je izvanredno obrazovanje. Alek­
15

U

sandra je bila pravi poliglota, govorila je pet jezika pa čak i engleski čije je pozna­ vanje u to doba i u ovom delu Evrope, bilo prava retkost. Uz izuzetno bogatu bibli­ oteku (tu su se nalazila, između ostalih knjiga, i kompletna Geteova dela na gotici) koja joj je pružila mogućnost da upozna najveća dela od književnosti do istorije i filozofije, a imala je i prilike da se susretne i sa istaknutim ličnostima toga doba. U vreme kada je vaspitanje devojaka imalo izrazito patrijarhalni karakter, Aleksandra je bila prava intelektualka. Za supruga izabrala je Grigorija Verigu (1847–1908) i sa njim izrodila sedmoro dece. Verige su tesno povezane sa porodicom Hadija, preko Todorovića, čiju istori­ ju donosimo u sledećem tekstu. Jedan od njih, Kosta Hadija, austrougarski oficir, inače generacija bake Aleksandre, nakon penzionisanja došao je da živi u Pančevo. Supruga Milesa Antonović, prava lepotica, pozirala je za lik Bogorodice u Gornjoj, Preobraženskoj crkvi, koju su živopisali Uroš Predić i Stevan Aleksić u prvoj dece­ niji 20. veka. Njihov sin Mika Hadija radio je kao profesor u srednje tehničkoj školi u Pančevu. Od svih braća i sestara iz ove generacije Hadija, najzanimljivija je bila Jelisa­ veta, čuvena tetka Duta. Nije se udavala i ceo svoj život posvetila je svojoj familiji i vaspitanju bratanaca. Nosila je uvek tamne, često sasvim crne haljine do zemlje, cipele na šnir i neodoljivo podsećala na guvernante iz engleskih filmova. Bila je izuzetno obrazovana i glas o toj dostojanstvenoj i inteligentnoj devojci dopro je čak do našeg slavnog naučnika Mihajla Pupina. Tada već u Njujorku, Mihajlo (i on je imao cincarsko poreklo) zaputio se u Pančevo da upozna i zaprosi devojku o kojoj je toliko mnogo slušao. Duta ga je primila i saslušala ali na udaju nije ni pomišljala. Kad god bi, kasnije, govorila o Pupinu, uvek bi ustala sa stolice i malo se naklonila, u znak poštovanja prema velikom pronalazaču. U porodici se često prepričavaju neki od njenih nesvakidašnjih poduhvata kao što je pravi avanturistički odlazak za vreme Prvog svetskog rata u Galiciju. Braća Kosta i Đura, kao austrougarski oficiri, poslati su u Poljsku i kako su vesti sa fron­ tova bile prepune strašnih opisa ratnih dešavanja, Duta je rešila da, po svaku cenu, pronađe braću. U muškom odelu, sa džakom prepunim namirnica, odeće, lekova... nekako je uspela da se popne u prepuni voz gde ju je mašinovođa smestio na jedi­ no moguće slobodno mesto ­ u vagon sa ugljem za loženje lokomotive. Na vrhu te crne kamare, sva umazana čađom, produvana vetrom, hladnoćom, skoro sasvim ukočena, ne ispuštajući vreću iz ruku, nekako se skotrljala niz gomilu uglja i gareži u Galiciji u mestu gde je pretpostavljala da se nalaze braća. Jedva se krećući preko zapuštenih polja, došla je do vojničke postaje i oficirske kantine u kojoj su, uz vese­ lu muziku, igrale oskudno obučene devojke, točilo piće, a oficiri uživali u toj raspo­ jasanoj, nestvarnoj atmosferi. Kakav je samo šok braće Hadija bio kada su ugledali sestru Dutu sa izgužvanim muškim šeširom na glavi, u prljavom odelu, svu crnu od gareži i sa džakom preko ramena. A kakva je tek reakcija te odane sestre bila nakon pređenih Scila i Haribdi, možemo samo da zamislimo. Nakon rata Duta je prešla u Kovin i vaspitavala decu svoga brata ali je pružila svu negu i pažnju i jednoj devojčici, izbeglici iz Bosne, koja je imala teško bolesnu kičmu i ležala u tzv.koritu. Predano ju je pazila i uspela da je podigne na noge i sa­ svim oporavi. U starijim godinama, tetka Duta je volela da sedi uz prozor u Hadiji­
16

noj kući (pored sadašnjeg Tehničkog centra) i gleda ko sve prolazi ulicom. Jednom prilikom ugledala je svog poznanika Tošu kako šeta unuka Pericu Ilića i potpuno iznenađena uzviknula ­ „Ju, Tošo, zar ti nisi mrtav?”. Deda Bore Verige ­ Đorđe, imao je probleme sa kičmom i bezuspešno pokuša­ vao da nekako umanji bolove primenjujući sve što bi čuo da pomaže.Jednoga dana, vrativši se iz grada gde je od nekog poznanika saznao za novi „lek”, zahtevao je da se u rernu stavi lubenica i da se ona ispeče. Baka je odbijala sa čuđenjem da nekome uopšte može da padne na pamet da peče bostan ali nije imala kud. Lubenica je stavlje­ na u rernu, a nakon nekog vremena odjeknula je prava eksplozija pri kojoj su leteli parčići bostana i šporeta na sve strane. Anegdote se u svakoj porodici najduže pamte i prepričavaju u svakom pokolenju ali u sećanju ostaju i priče o ljudskoj plemenitosti i dobroti. Jedna od njih odnosi se na sveštenika Jovana Nikolića, paroha u Zagrebu. Otac Jovan (porodica Hadija) rođen je u Kovinu gde je završio osnovnu školu, a u Smederevu gimnaziju. Njegov otac, Slavko Nikolić, imao je nekog pretka Cin­ carina, po porodičnom sećanju. Studirao je filozofiju, a nakon nje teologiju i postao sveštenik u Zagrebu. Oženio se svojom mladalačkom ljubavlju ­ Ruškom, lekarom. Imaju ćerku Olgu koja sada živi u SAD­u. U svojoj parohiji i Zagrebu otac Jovan bio je izuzetno cenjen. Voleli su ga i njegovi pravoslavci ali i katolici. Puno je doprineo boljem razumevanju ove dve konfesije i međusobnoj toleranciji. Jedini je sveštenik koji nije napustio svoj narod za vreme ratnih zbivanja tokom 90­tih godina prošlog veka. I u najgora vremena obilazio je sela sa srpskim življem, tešio, krštavao i sahranjivao... Zbog savesnog ra­ da uživao je opšte poštovanje tako da su ga, zajedno sa kasnije umrlom suprugom, sahranili u aleji zaslužnih građana. Iako više nikoga od bliskih nema u Zagrebu, nje­ gov grob na Mirogoju uvek je uredan i na njemu stalno ima cveća. U ljudima je isti­ cao ono što ih spaja, a ne ono što ih razdvaja, ono univerzalno a ne partikularno. *** I u porodici Ćurčin bilo je članova cincarskog porekla. Jedna od njih je i pozna­ ta profesorka fizike u pančevačkoj gimnaziji ­ Vera Ćurčin, rođena Todorović. Verin otac Naum Todorović došao je u Beograd iz Aleksinca kao dečak od 12 go­ dina. Za život je zarađivao kuvajući i raznoseći kafu ali je, nakon niza godina, uspeo da otvori svoju sopstvenu radnju u Knez Mihajlovoj ulici. Oženio se Jerinom Smede­ revac, rođenom sestrom poznatog pančevačkog lekara Smederevca (pravo prezime bilo je Petrović), rodom iz Bavaništa. Imali su kuću na Gundulićevom vencu. Njihova ćerka Vera dolazila je, za vreme nemačke okupacije, lađom iz Beo­ grada u Pančevo kod svog ujaka i nosila kući hranu do koje se u glavnom gradu teško dolazilo. Dok je čekala da brodić krene nazad, kao i mnogi mladi tokom leta, kupala se na dobro znanom i omiljenom Valdmanovom kupalištu na Tamišu. Tu je i upoznala svog budućeg supruga Vasu Ćurčina. U porodici se pamti događaj iz do­ ba Drugog svetskog rata i Sremskog fronta kada je mobilisano mnoštvo mladih iz Vojvodine i poslato na front bez i jednog dana obuke. U tim tragičnim danima, Vasa Ćurčin, predratni rezervni artiljerijski oficir, mobilisan je i postavljen u artiljerijsku brigadu u koju je upućeno i mnogo golobrade dece iz Pančeva od kojih su neki bili učenici gimnazije ­ Radić, Čubrilo, Spasoje Ristić, Banić.... Vasa je pokušao da ih
17

uputi u neke osnovne vojničke obaveze od kojih je jedna, naravno, nošenje i upotre­ ba puške, a ubeđivanje se često završavalo sa „...Molim vas, morate uzeti oružje.” Taj uglađeni oficir prefinjenih manira, došavši do granice sa Koruškom sa svo­ jom brigadom, ugledao je jednoga dana kola i svoju supugu Veru, koja je kao neka­ da tetka Duta, krenula sa mnogim provijantom da na frontu pronađe muža i panče­ vačke gimnazijalce. Ne verujući svojim očima, uspeo je samo da izusti ­ ”Verice...” a zatim pao u nesvest.Orden koji je Vasa Ćurčin dobio na Sremskom frontu spasao je porodicu potpunog oduzimanja imovine od strane ondašnje OZNE, kojoj je zapa­ la za oko radnja i firma osnovane još 1838. godine. Za vreme Drugog svetskog rata u trgovini „Zlatna ruža”, danas „Polet”, dok je muški deo bio ili na ratištu ili u zarobljeništvu, za kasom je sedela i čvrstom rukom upravljala ne samo poslovima već i porodicom, jedna izuzetna ličnost ­ Sofija Ve­ riga Ćurčin. Po sećanjima potomaka, Sofija je bila pravi stub kuće i čuvar njenih interesa i jedinstva. U Somboru je završila preparandiju i kako je bila vrlo lepa, obrazovana i dostojanstvena mlada žena, osvojila je srce Jovana Dučića. Uprkos Dučićevih ozbiljnih namera, odabrala je za supruga imućnog Nikolu Ćurčina iz Pančeva. Godine su prolazile i Dučić, vrativši se odnekud iz sveta, poželeo je da ponovo vidi svoju mladalačku ljubav. Došao je u Pančevo i šetajući ispred kuće Nikole Ćurčina potajno iščekivao da se otvore velika drvena vrata i da išeta ona lepotica koje se živo sećao iz negdašnjih somborskih dana. Vreme je proticalo, Sofija se nije pojavljivala i Dučić je odlučio da ipak pozvoni i uđe u kuću, da je po­ seti. Posluga je otvorila vrata, Nikola ga je dočekao u salonu i dok su čekali Sofiju, Dučić je otvorio srce i ispričao koliko je želeo da se na ulici, odjednom, stvori ona mlada i lepa devojka iz davnih sećanja. „U jednom trenutku, na balkonu, pojavila se jedna stara, seda gospođa, pričao je slavni pesnik, to mora da je njena svekrva.” Naravno, to je bila Sofija. Rodoslov porodice Veriga i Ćurčin
­ Janko Veriga (1777–1857) oženjen Ja­ roslavom (porodica nije sigurna da li je ime baš tako) Đorđe Veriga (1814–1881); Petar Veri­ ga (1816–1865); Pavle (?); Rakila(?); Marta (Sofija?) Veriga, udata Radosavljević. Potom­ ci Marte i danas žive u Beču sa prezimenima „De Merizzi” i „Ott” ­ Nikola Veriga (1799–1852), brat Janka Verige, oženjen Sofijom (1805–1855), bez dece ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ ­ Đorđe Veriga (1814–1881), oženjen Agnicom Šandorović (?–1848), umrlom od kuge u Smederevu; imali su dva sina: Jovan Veriga(1844–1849) i Grigorije Veriga (1847–1908), nadimak Giga ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 18 ­ Grigorije Verga (1847–1908), ože­ njen Aleksandrom Todorović (1849–1930), venčani u Beloj Crkvi i imali sedmoro dece; Agnica Veriga (1875–1880); Sofi­ ja Veriga (1876.1954); Georgije Veriga (1878–1878); Darinka Veriga (1879–1883); Čedomilj Veriga (1881–1888); Vera Veriga (1883–1949); Svetislav Veriga (1885–1961); Đura Veriga (1886–1909), umro u Beču. ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ ­ Sofija Veriga (1876–1954), udata za Nikolu Ćurčina (1869–1939), imali su peto­ ro dece: Milesa Ćurčin, Bebika (1902–1991); Vasa Ćurčin, Backo (1904–1992); Vera Ćur­ čin, Belka (1907–?); Slobodan Ćurčin, Bo­ da (1908–1992); Milan Ćurčin, Ija (1915– 1984)

­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ ­ Vera Veriga (1883–1949), udata za Svetislava Cvijanovića (1877–1961), imali su petoro dece: Ljubosava Cvijanović, Cica (1907– 1977); Darinka Cvijanović, Lole (1911–1992); Nadežda Cvijanović (1913–1968); Branko Cvijanović (1915–1915); Živojin Cvijano­ vić, Žika (1923–1987) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ ­ Svetislav Veriga, Bata (1885–1961), oženjen sa Jovankom Latinkić (1894– 1971), imali su dvoje dece: Slobodan Veriga (1923–1987) i Borivoj Veriga (1928– ). ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ ­ Slobodan Veriga (1923–1987) ože­ njen Nadom Farkaš (1921–1992) imaju jed­ nu ćerku: Slobodanka Veriga (1956– ) ­ Borivoj Veriga (1928– ) sa Zorisla­ vom Vasiljević (1932– ) ima dve ćerke: Tijana Veriga(1957– ) Aleksandra Veriga (1960– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA STEFANOVIĆ ­ Dimitrije Stefanović (1929– ), ože­ njen Olgom Stefanović (1929– ), dobili su dvoje dece: Milesa Stefanović (1960– ); i Ivan Stefa­ nović(1962– ) ­ Ivan Stefanović (1932– ) i Nada Katu­ narić (1941– ), imaju troje dece: Suzana Stefanović (1966– ); Ivan Stefa­ nović (1969– ); Tamara Stefanović (1973– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA ĆURČIN ­ Nikola Ćurčin (1943– ),oženjen Mi­ rom Vlajić (1948– ) imaju dvoje dece: Milica Ćurčin (1977– ); i Nikola Ćurčin (1979– ) ­ Vladan Ćurčin (1947– ) sa Vukosa­ vom Bokšan (1948– ), imaju jednog sina: Vasa Ćurčin (1978– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA SPAJIĆ ­ Jelena Spajić (1934– ) i Milenko Bo­ snić (1925– ), nemaju dece. ­ Konstantin Spajić (1937– ) i Slobo­ danka Kostić (1942– ), imaju dva sina: Aleksandra Spajića (1963– ) i Petra Spa­ jića (1965– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­

PORODICA ĆURČIN ­ Đorđe Ćurčin (1946– ) i Ljer­ ka Mezga (1953– ), imaju jednog sina: Rastko Ćurčin (1990– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA STEFANOVIĆ ­ Milesa Ćurčin (1902–1991) i Ivan Stefanović (1894–1944), imaju dva sina: Dimitrije Stefanovića, Tadin (1929– ); i Ivan Stefanovića, Nače (1932– ). ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA ĆURČIN ­ Vasa Ćurčin (1904–1992) sa Verom Todorović (1915–1989), dobili su dva sina: Nikolu Ćurčina (1943– ); i Vladana Ćur­ čin (1947– ). ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA SPAJIĆ ­ Vera Ćurčin (1907– ) sa Etom Spaji­ ćem dobili su dvoje dece: Jelena Spajić (1934– ) i Konstantin Spa­ jić, Kokan (1937– ). ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA ĆURČIN ­ Slobodan Ćurčin (1908–1992), sa Iva­ nom Ugrišić (1921– ), dobili su dva sina: Đorđe Ćurčin (1946– ) i Bogdana Ćur­ čin (1950– ) ­ Milan Ćurčin (1915–1984), sa Mela­ nijom Barjaktarević, Cica (1925– ), dobili su dva sina: Dušan Ćurčin (1953– ) i Borivoj Ćurčin (1956– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA CVIJANOVIĆ ­ Ljubosava Cvijanović (1907–1977), nije se udavala ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA SRB ­ Darinka Cvijanović (1913–1968) i Đorđe Srb (1911–1942), imaju dvoje dece: Smilja Srb (1939– ) i Nikola Srb, Buca (1941– ) ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ PORODICA CVIJANOVIĆ ­ Nadežda Cvijanović (1913–1968), ni­ je se udavala ­ Živojin Cvijanović (1923­1987) sa Da­ nicom Ilić (1936­ ) imaju sina Džonija Cvijanovića (1973­ ) napomena: rodoslov je urađen 1992. godine

19

Čeda Veriga

Čeda Veriga

Đura Veriga
20

Iz dečijeg albuma familije Veriga

Svetislav Veriga

Sofronije Veriga

Vera Todorović, Ćurčin, u srpskoj narodnoj nošnji

Svetislav Veriga
21

Odobrenje Magistrata kojim se Janku Verigi dozvoljava da se naseli u Pančevu - 1811.

Farmaceutska diploma Svetislava Verige
22

Diploma Svetislava Verige o završenim studijama medicine u Budimpešti

Svadbe su prilike da se brojne familije nadju na okupu. Verige, Ćurčini, Stefanovići
23

Sestre Todorović - sa leva na desno: Sofija, Vera i Danica

Naum Todorović sa suprugom Jerinom Smederevac i ćerkama Danicom, Sofijom i Verom, Beograd
24

Porodica Hadija

Aleksandar, Šandor, Hadija

orodica Hadija potiče iz Melnika, mesta u grčkoj Makedoniji, a njen ro­ donačelnik u Srbiji bio je Konstantin Hadija koji se oženio Franciskom, najstarijom ćerkom Krajcajzena, pivara iz Zemuna, poreklom iz Bečkereka. Imali su petoro dece: 1. Panajota (umro 1859.), 2. Miloša (bez dece), 3. Konstantina (rođenog u Zemunu 1. septembra 1801.), koji se oženio Jelkom Obrenović, ćerkom Jevrema, brata Miloša Obrenovića. Postao je poznati pivar, a ka­ snije i sekretar knjaza Miloša. Umro je u Meranu, južnom Tirolu, u Italiji, i tamo je sahranjen. Zanimljivo je da je Konstantin bio patron prvog prevoda ­ izdanja „Čiča Tomine ko­ libe” štampanog u Beču, u jermenskom manastiru, 1853. godine, a knjiga J. Bicer Stova je napisana samo dve godine pre toga. Na prvoj strani te knjige može se videti odštam­ pan lik Konstantina sa njegovim potpisom kao i zahvalnica prevodioca, Milana Rašića.
25

P

Konstantin je imao dvoje dece: Miloša (1840–1857), koji je umro u Veneciji, i ćerku Ljubicu (umrla 1836.). Marija Bokarov iz Čačka, rođaka porodice Hadija, u svojoj knjizi o istoriji po­ rodice Kren, navodi da je pravo prezime Konstantina bilo prvo Topalović. Posle posete Jerusalimu i Hristovom grobu, dodaje Hadži, pa se potpisuje kao Hadži To­ palović. Kasnije sasvim odbacuje Topalović i nakon toga uzima prezime Hadija. 4. Marija, koja povezuje sa Hadijama porodicu Stojković iz Zemuna. 5. Josif, oženjen Todorovićevom iz Kovina. Majka joj je bila sestra Emanuela iz porodice Sekulića i Rolera. Imali su troje dece: Peru, Kostu, trgovca, i Josifa Ha­ diju, sudiju iz Pančeva. Josif se oženio Katarinom Sečujac. Njen otac Georgije bio je poslednji poto­ mak porodice Sečujac, koja je preko njegovog pradede, kapetana Georgija, dobila plemstvo od Marije Terezije. U pančevačkom muzeju nalazi se jedna od dve pove­ lje, ukaza, sa voštanim žigom i potpisom Marije Terezije, dok je druga kod familije u Engleskoj. Iz ovog braka potiče sedmoro dece: 1. Jelisaveta, koja se nije udavala i koja povezuje Hadije sa porodicama Veriga i Ćurčin. 2. Anastasija, umrla kao dete. 3. Kosta (umro 1938.), pukovnik, oženjen sa Milom Stojanović sa kojom je imao dvoje dece ­ Đuru (umro kao dete), i Nikolu, inženjera, oženjenog sa Gorda­ nom Zuber, bez dece. 4. Đura, vojni lekar iz Pančeva (umro 1939.), oženjen sa Jelenom, Lenkom, Kren, sa kojom je imao troje dece: ­Ljubicu, umrla kao dete, shranjena u Leskovcu. ­ Olgu (1906–1974.), udatu za apotekara Slavka Nikolića iz Kovina. Iz tog bra­ ka rodilo se troje dece: a. Jovan (1926–1998) pravoslavni sveštenik, protojerej u Zagrebu, koji je bio oženjen sa Ružicom Stefanović, lekarom, iz Smedereva. Oboje su sahranjeni u Za­ grebu. Iz tog braka potiče kćerka Olga (rođena 1961.), koja sada živi u Njujorku. Zadržala je svoje devojačko prezime Nikolić i dodala muževljevo Litwin. Imaju jednog sina ­ Jonu Litvina, rođenog 2003. u Njujorku. b. Jelenu (1927–1993), farmaceuta iz Pančeva, udatu za mašinskog inžinjera Borivoja Manojlovića. Imali su jednog sina, Đuricu (1950–1999.). Iz Đuricinog braka sa Zoricom Marković iz Kovina, rodio se Rastko Manojlović koji sada živi u kući pradede Đure Hadije u Pančevu. c. Đura (1928–1993), veterinar iz Kovina, neoženjen. ­ Kosta, očni lekar koji je posle Drugog svetskog rata živeo prvo u Ugandi, a za­ tim u Engleskoj. Oženio se sa Džoan Vandles i sa njom imao kćerku jedinicu Aleks. Njeno dvoje dece sada živi u Engleskoj ­ to su Viktorija i Nikolas Hadija Braun. Tako se u njihovom prezimenu sačuvalo ime Hadija. Josif Hadija i Katarina Sečujac imali su još i Mariju, Gavru i Aleksandra, prav­ nika. (Podatke o porodici Hadija dala je Olga Nikolić Litvin, Njujork, SAD)

26

Porodica Kiš ­ Mano Zisi

Darinka, Mano Zisi, Stefanović, 30. godina 20. veka

z matičnih knjiga Opštine Sabinov, koja se nalazi u severoistočnom delu Češke, utvrdio sam da je deda moga oca Lava bio Leopold Klajn, rođen 1824. godine, da je bio krčmar i da se oženio Anom Holctajmovom. Iz ovog bra­ ka rođen je moj deda Moric Klajn, 22. marta 1850. Kumovi su bili Pinkus Levi i Sigmund Holštajn. Iz ovih podataka kao i iz drugih istorijskih činjenica vidi se da su bili Jevreji. Iz porodičnih priča saznao sam da je Moric bio dobar učenik, da je sa lakoćom učio strane jezike i da je školovanje za državnog javnog beležnika na­ stavio u Budimpešti. Iz meni nepoznatih razloga, napustio je Budimpeštu i počeo da radi u mestima oko Bečkereka, današnjeg Zrenjanina. Naravno, u tom periodu primoran je da nauči nove jezike, rumunski i srpski, da bi obezbedio klijentelu iz tih naroda. Kasnije odlučuje da se stalno naseli u Pančevu, oko 1883. godine, gde ubrzo upoznaje Lenku Koko i sa njom zaključuje brak. Moja baba Lenka Koko, rođena je 25. marta 1866. godine u meni nepoznatom selu u blizini Tuzle. Po njenoj priči, koje se sećam, roditelji su joj bili Mita i Katari­ na Koko iz okoline Tuzle. U vreme kada je Austrougarska anektirala Bosnu mnoge
27

„I

pravoslavne familije i Srba i Cincara rešile su da se kolektivno isele u Srbiju. Pored Lenke, koja je bila srednje dete, imali su starijeg Dimitrija i mlađu Sofiju. Dimitrije je ubrzo otišao u Beč, i kao talentovan slikar pohađao umetničke škole u Beču i Lin­ cu. Bio je vrlo plodan stvaralac i ostavio je za sobom veliki broj slika u ulju i tem­ peri. Nekoliko njegovih slika zadržano je u našoj porodici dok je najveći deo, kao legat, ostavio gradu Lincu. Prema neproverenim podacima, umro je u Budimpešti oko 1930. godine. Gde su u Pančevu živeli Mita i Katarina Koko nije mi poznato, ali su nakon sklapanja braka, Moric i Lenka kupili veliku kuću u ulici Braće Jova­ novića 27. Moric je već bio uspešan i imućan advokat. Lenkina mlađa sestra Sofija ostala je da živi sa njima i nije se udavala. Sofijina pomoć i te kako je bila potrebna mladim supružnicima koji su požurili da uvećaju porodicu izrodivši sedmoro dece. Na svet su došli: Đura (1887), Katica (1879), Koloman (1891), Lajoš (1893), Marija (1895), Aleksandar (1899), Aristid (1902), i moj otac Lav (1907). Moric Klajn, moj deda, još pre dolaska u Pančevo, poslao je zahtev Ministar­ stvu policije u Budimpešti za promenu svog prezimena pa je nakon odobrenja pre­ inačio ime i prezime u Mor Kiš. Rešenje je upisano u njegovu matičnu knjigu rođenih 1888. godine. Razlozi za promenu bili su uslovljeni okolnostima u novoj sredini gde se pripadnost mađarskom narodu vrednovala više nego pripadnost je­ vrejskoj zajednici. Mor i Lenka, uz svesrdnu pomoć, Sofije, omogućili su lepo obrazovanje svojoj mnogobrojnoj deci. Najstariji Georgije ­ Đoka, nakon gimnazije na mađarskom jeziku u Pančevu, završio je prava na fakultetu u Segedinu i odmah nastavio sa praksom u advokatskoj kancelariji svoga oca. Govorio je odlično, uz srpski, mađar­ ski i nemački jezik. Bio je aktivan u dobrovoljnim društvima kao što su Vatrogasno društvo, Veslački klub, a kasnije i predsednik Rimokatoličke crkvene opštine u Pančevu. Važio je za „umerenog boema” najviše zbog slobodnijeg ponašanja na balovima, koji su se redovno održavali u Pančevu u organizaciji raznih nacionalnih društava. Tačku na tu reputaciju stavila je strina Ema udavši se za Đuru. Živeli su mirno i skromno.Đura se do smrti bavio advokaturom. Katica Kiš, udata Magarašević (1889–1988), vrlo rano, u 17­toj godini udala se za Leonida Magaraševića, pukovnika austrougarse vojske, koji se samo kratko zatekao u Pančevu, video Katicu i oženio se sa njom. Pančevo, tada pogranično me­ sto, imalo je status municipijalnog grada i bilo podređeno direktno Beču. Leontije je ubrzo dobio prekomandu za Segedin gde su se trajno naselili. Za vreme Prvog svetskog rata Leontije je teško ranjen na ruskom frontu i više decenija je bio potpu­ no nepokretan . Katica ga je sve vreme predano negovala. Njihova kćerka jedinica ­ Jelica udala se za Vlajka Popovića iz Subotice. Koloman, Bata, Kiš (1891–1968), završio je Komercijalnu školu u Pančevu i dugo godina radio u Industriji stakla u Pančevu. Bio je oženjen Bosiljkom Radosa­ vljević, učiteljicom, rodom iz Sremske Mitrovice Lajoš, Cuka, Kiš (1893–1950), diplomirao je agronomiju u Zagrebu i jedno vre­ me radio na imanju barona Kulmera u Brijestu, u Slavoniji., a zatim u advokatskoj kancelariji Magaraševića u Subotici kao i Zobnatici. Živeo je u vanbračnoj zajedni­ ci sa Margitom. Nisu imali dece.
28

Marija, Mara, Kiš (1895–1962), završila je u Vršcu preparandiju i radila kao učiteljica u više sela u okolini kao i u samom Pančevu. Nije se udavala i živela je u domaćinstvu sa majkom Lenkon u levom krilu kuće u ulici Braće Jovanovića. Aleksandar, Šandor, Kiš (1899–1989), bio je teško ranjen na galicijskom frontu u vreme Prvog svetskog rata, a nakon oporavka zaposlio se u fabrici Frank u Zagre­ bu. Postao je cenjeni stručnjak. Upamtio sam ga kao osobu koja je puno radila na svom obrazovanju i stručnom usavršavanju. U srednjem zivotnom dobu upoznao se sa Ankom i živeo sa njom u vanbračnoj zajednici. Anka je imala dve kćerke iz prvog braka koje je moj stric prihvatio i zavoleo. Aristid, Rista, Kiš (1902–1996), ostao je upamćen u familiji po svojoj ambicio­ znosti i upornosti. Nakon Prvog svetskog rata, uz znatnu očevu finansijsku pomoć, odselio se u Beč i upisao medicinski fakultet. Bio je odličan student tako da je od­ mah nakon studija dobio mesto u jednoj od bečkih bolnica. Brzo je postao specija­ lista za srčana oboljenja, postao asistent, a zatim docent na Medicinskom fakultetu na odseku za kardiologiju. Imao je i privatnu praksu. Iz pisama upućenim mome ocu saznao sam da je bio veliki zavodnik. Nije se ženio niti je imao potomaka. U posleratnom periodu puno je pomagao najmlađeg brata, a mog oca, Lava, šaljući nam raznim prilikama i raznim kanalima garderobu, slatkiše, prvu loptu (1947.), a često i novac. Više puta smo ga posećivali. Najzaslužniji je što sam postao jedan od najvećih kolekcionara ruža, snabdevajući me najnovijim sadnicama iz čuvenih firmi „Delbard” i „Mean”. Lav, Leo, Kiš (1907–1997), najmlađe dete u porodici i moj otac, završio je pančevačku gimnaziju u vreme kada je ona važila za jednu od najstrožijih i naju­ glednijih u zemlji. Sećam se nekih imena koja je pominjao ­ dr Karoši, dr Mencin­ ger, Šuvaković, Potkonjak... Na pravnom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1930. godine, i nakon pripravničkog staža nastavio da radi u advokatskoj kancelariji naj­ starijeg brata Đure. Početkom tridesetih godina upoznao je moju majku Paraskevu, Vitu, Mano i ubrzo se sa njom oženio *** Istorija porodice moje majke Vite vezana je za dolazak njene bake Paraskeve sa sinom Manojlom, Manom, iz Kastorije (porodica Mano Zisi) u Pančevo, i porodice Petrović, koja je sa Čarnojevićima došla u Banat. Ime moje prabake Petrovićke, na žalost, ne znam. Rano je ostala udovica sa troje dece. Muž joj je poginuo u nekom od mnogobrojnih vojnih sukoba toga doba, tako da je nastojala da što pre uda svoje dve ćerke. Preko porodice Bota, starija kćerka Darinka (1876–1965) ubrzo se udala za bogatog smederevskog trgovca Milana Stefanovića ­ Smederevca, koji se u nju zaljubio na prvi pogled. Sa njima je u kući na Terazijama br. 39 stalno živeo i brat Đoka. Neudata je ostala Draginja, moja baka, koju je sestra Darinka uz provodadži­ sanje Bota upoznala sa Manojlom ­ Manom sa kojim je sklopila brak na Mitrovdan 1899. godine u Čakovu. Odatle se sele na sever u Budimpeštu koja je, kao i Sent An­ dreja, imala veliku srpsku koloniju. Tu se rodili sin Đorđe Mano Zisi (1901–1995), Darinka (1904–1988) i moja majka Paraskeva, Vita, Bebi (1908–1984). Nakon Prvog svetskog rata porodica se nastanjuje u Pančevu i Vita tu pohađa gimnaziju kao i moj otac Lav. Obe sestre su odlično svirale klavir i pozivane su na
29

sve veće balove u gradu. Bile su i aktivni članovi veslačkog kluba. Brat Đorđe studi­ rao je u Beogradu na Filozofskom fakultetu. Dejan Medaković, sa kojim se Đorđe družio u mladosti , veliki deo druge knjige „Efemeris” posvetio je tom periodu. Moja tetka Darinka, Darka, udala se za advokata Mihajla. St. Blažića iz Beogra­ da, rodom iz Leskovca, i sa njim živela u jednom od stanova, na četvrtom spratu, Stefanovićeve kuće na Terazijama. Kao i mnogi iz moje familije, ni oni nisu imali dece. Dok sam studirao na Pravnom fakultetu, često sam boravio kod tetke i teče, a sa njim, koji je bio veliki boem, obilazio „Skadarliju”, „Ruskog cara”, „Moskvu”... o njegovom trošku. Sećam se legendarne pevačice narodne muzike Divne Kostić i poznatog violiniste Koste Trajkovića i njegovog orkestra. Uprkos neurednom živo­ tu, teča Mihajlo doživeo je lepu starost i poživeo 85 godina. Paraskeva, Vita, moja majka, nakon udaje starije sestre živela je sa majkom u kući blizu fabrike „Gaj” u Pančevu. Sa Lavom Kišom venčava se 1935. godi­ ne. Lav je u to vreme radio kao advokat i lepo zarađivao tako da ubrzo kupuju kuću, uz pomoć brata Aleksandra iz Zagreba, u ondašnjoj Geteovoj ulici br. 4. Tu se rađamo i ja (r. 1937.) i moj mlađi brat Pavle (r. 1940) . Obojica smo kršteni u pravoslavnoj Uspenskoj crkvi u Pančevu, a u knjigama upisani kao Srbi. Slavim slavu Đurđevdan.” *** Đura Kiš, pravnik ­ sudija, poznati kolekcionar i proizvođač ruža, pisac ovih po­ rodičnih uspomena, oženjen je Mirjanom Ljubisavljević, dugogodišnjom bibliote­ karkom, sa kojom ima dvoje dece: sina Tigrana (r. 1964) i ćerku Tamaru (r. 1967). Tigran Kiš oženjen je Oliverom Đurđinović ­ imaju Katarinu, Aleksu i Sofiju, a Tamara i Srđan Jokić imaju Vukana. Pavle Kiš, fudbaler i fudbalski trener, oženjen je Karolinom Vojković i sa njom ima dve ćerke: Žaklinu (r. 1964) i Leu (r. 1968). Žaklina je udata za Dragana Jocića sa kojim ima dve ćerke ­ Laru i Dinu, a Lea sa Momčilom Jokićem, ima Saru.

30

Darka i Vita Mano Zisi sa drugaricom Verom Vukov na Valtmanovom kupalištu na Tamišu - Pančevo, 30. godine 20. veka

Paraskeva, Vita, Mano Zisi, udata Kiš (majka Đure Kiša)

Katarina (rođena Mano Zisi) i Đorđe Radivojević
31

Vita i Darka Mano Zisi sa kolegama iz veslačkog kluba na Tamišu - Pančevo

Đorđe Mano Zisi sa kćerkom Katarinom - 1945.
32

Sećanja akademika Đorđa Mano Zisija

Đorđe Mano Zisi

dugim zimskim večerima moga ranog detinjstva, kada bih ostajao sam sa bakom, znala je da me stavi u krilo i pred otvorenim vratanci­ ma od kaljave peći, žarajući vatru, priča o meni dalekom i neobičnom svetu iz koga je došla u Pančevo. Sa zanosom je opisivala zelene, mirisne planine sa snežnim vrhovima u čijim su klisurama prskali izvori i jurili ka ključaloj reci, a ona uvira­ la u blistavo jezero uokvireno šumom. Na padini, iza stoletnih stabala, izvirivalo je naselje sa malim srednjevekovnim crkvama iz doba davnih vizantijskih careva Paleologa. To je bila slavna Kastoria. Baka je pamtila ikone i freske obasjane pla­ menom sveća i kandila kao i molitve za muža Georgija Zisisa koji je sa karavanom otišao u Carigrad. Georgije se nikada nije vratio ostavljajući mladu Paraskevu­ Vitu, sa sinom, be­ bom, Emanuelom ­ Manojlom. Baka je poticala iz bogate familije Mano i zadrzala je svoje prezime. Oba prezimena i Mano i Zisi susretao sam nad dućanima ne samo u Solunu već i u Beotiji i samoj Atini. Da nosim oba prezimena insistirao je ujak Dimitrije u Pešti ali su moje dve sestre kao i otac nosili samo prezime Mano.
33

„U

Naša porodična istorija u svetu oko Dunava počinje posle 1848. godine, kada su Obrenovići opet na vlasti, a Sterija umire u Vršcu. U to doba je moja baka Vita ugrabila priliku i sa prijateljima pošla karavanom iz Grčke, tada pod Turcima, kroz Makedoniju, Bitolj i Skoplje, Vranje i Niš, u toliko željenu slobodnu Srbiju. Nisu imali kola pa je ona jahala na jednom belom hatu sa detetom u naručju. Nakon mnogih nevolja, usputnih hanova, ugledali su najzad Beli Grad. Beograd je tada već oživeo u nekoj obrenovićevskoj raskoši, pored sve svoje, još uvek, balkanske čaršije ­ sa evropskim kućama, drvenom kaldrmom Terazija, konjskim tramvajem, luksuznim dvorskim konakom, balovima i pozorištem. Vita je želela da se odmah smesti kod svog brata Đorđa Manoa u Pančevu, jed­ nog od najbogatijih žitnih tragovaca u rangu sa Kolarcem i Kapetan Mišom, ali ju je zadržala u glavnom gradu, ranije prispela sestra Anka, udata za majora Bodija, dvor­ sku ličnost, kao i rođaci Spirtalisi. Vitu su rado primali u beogradske krugove, vred­ no je učila srpski jezik, a sin Manojlo išao je u srpsku školu. Čudo jedno kako su se brzo snalazili, pomažući se međusobno. Uskoro se udala za poznatog trgovca sa Dor­ ćola ­ Nazalisa ali je kasnije ipak odlučila da pređe u Pančevo, kod svog brata Đorđa. Tu je moj otac Manojlo završio gimnaziju, a kasnije u Budimpešti, gde je živeo drugi Vitin brat ­ Dimitrije, boraveći u Tekelijanumu, Višu trgovačku akademiju. Lala Đorđe (deda stric) vodio je trgovinu žitom o kojoj sam često slušao. Pomi­ njali su se šajkaški šlepovi i rečni brodovi sa propelerom sa kojima se nosilo žito od Pančeva, iz bogatog rodnog Banata, prema Oršavi, kroz Đerdap ali i ka Beču, Dunavom preko Pešte. Pričalo se o velikom crvenom magacinu kraj Tamiša ­„For­ kontumca”, konkurenciji, prijateljstvima... Slično se odigravalo i sa druge strane Dunava, u Srbiji, gde su trgovali Miša Anastasijević i Ilija Kolarac, veliki trgovci ali i veliki dobrotvori. Obojica su neko vreme boravili u Pančevu. Lala Đorđe bio je oženjen Marijom, iz srpske građanske kuće, ali nisu imali de­ ce. Drugi stric, Dimitrije, oženio se Mađaricom iz osiromašene plemićke porodice koja je, prešavši u pravoslavlje, primila ime Atina. Imali su dva sina­ Leonidasa, hu­ sarskog oficira, i Miltiadesa, darovitog slikara, vajara i karikaturistu. Bio je visoko cenjenu mađarskoj istoriji umetnosti. U mladosti strasno se bavio sportom i osvojio zlatne medalje na Olimpijadama u Stokholmu i Davosu. I u porodici lala Đorđa i lala Dimitrija govorio se srpski jezik. Sećam se da se srpski govorio i u familiji Mandrino iz Pančeva. Stričevi su Manojla smatrali svojim naslednikom i želeli da se što više usavrši u trgovačkom pozivu tako da ga je Dimitrije slao na usavršavanje kod svojih po­ slovnih partnera u Beč, London i Pariz, odakle se vratio sa znanjem još dva svetska jezika. Vrativši se u Peštu sa željom da se osamostali, upoznao je i sprijateljio se sa Karamatom iz čuvene zemunske porodice koji ga je nagovorio da otvore i organizu­ ju rad Srpske banke u Zagrebu i Budimpešti. Ta banka uskoro je postala ekonomski centar za sve južne Slovene u Mađarskoj. Manojlo je ubrzo stekao veliki ugled ne samo u peštanskom već i u vojvođanskom društvu. Družio se sa Gedom Dunđer­ skim, Veljkom Petrovićem... Poslovi su ga jednom prilikom doveli i do Čakova i Novog Sada gde upoznaje svoju buduću suprugu Dragu čiji je otac bio advokat Pavle Petrović, notar grada
34

Novog Sada i vatreni Miletićevac, a deda poznati zvonolivac iz Temerinske ulice. Po majci, bili su u srodstvu sa Patrijarhom i baronima Rajačićima kao i familijom Dima iz Temišvara. Svadba je bila velika i raspusno banatska­kočije sa belim konji­ ma, muzika... Ubrzo nakon toga udale su se i dve Dragine sestre i to Dara za Milana Stefanovića, smederevskog trgovca, a Sofija za jednog inženjera iz Beograda. Manojlo je sa Dragom nastavio život u Pešti gde je postojala znatna kolonija Srba uklopljena u prijatnu i bezbrižnu atmosferu ondašnjeg društva. Moje rođenje propraćeno je velikim veseljem. Kum je bio Dunđerski, a nakon krštenja mnogo zvanica na slavlju. Kasnije su na svet došle i sestre Darka i Paraskeva (nazvana po baki) ­ Bebi. Naš život u Pešti sve do Prvog svetskog rata bio je zbilja vrlo lep. Posebno se sećam uzbudljivih putovanja lađama do Višegrada, (Petrovaradina), do Pančeva gde smo posećivali lala Đorđa i Beograda u kome je bila brojna očeva i majčina familija. Sa decom iz porodice igrali smo se bučno i veselo, drugačije nego u Pešti. Nakon pobede u Balkanskim ratovima, sve je vrilo i cvetalo u Beogradu, svuda je izbijala neka nada... Velika ekonomska kriza i situacija uoči izbijanja Prvog svetskog rata odrazila se na bankarske poslove porodice Mano u Pešti. Nemiri koji su zahvatili Mađarsku sa Belom Kunom i sukobima sa Hortijem doveli su do mobilizacije mladih bez ob­ zira na njihovu narodnost. Imao sam tada retku sreću. U Pešti je otvoren konzulat SHS i moj otac ođurio je kao bez glave da zatraži pomoć i spas. U Beogradu, posle ostavke Pašića, predsednik vlade je postao Stojan Protić. On je bio oženjen Cajom, rođenom sestrom Milana Stefanovića. Na veliko navaljivanje tetke Dare, preduzi­ mane su mere za obezbeđenje naše porodice i njeno preseljenje u Srbiju. Diplomu o završenoj maturi dobio sam kao „prematurus” tako da su mi je bez nostrifikacije priznali na Univerzitetu u Beogradu. Otac je još mesec dana ostao u Budimpešti da bi sredio sve poslove oko prodaje imovine. Nakon mnogih peripetija porodica se smestila kod Atene u Dositejevoj ulici i tu smo ostali dve do tri godine.U Beogradu se u to doba do stana nije moglo nikako doći. Otac je počeo da radi u banci Milana Stefanovića sve dok se nije oformila Jadransko podunavska banka u kojoj je bio i Karamata kao i nanovo sakupljena srećna i uspešna ekipa iz Pešte. Tada sam se če­ šće viđao sa Jovanom Karamatom, kasnije slavnim matematičarem. Iz stana u ulici Cara Dušana, preselili smo se u prostraniji stan u ulici Strahi­ njića Bana. Za mene su to bili lepi studentski dani. Moja sestra Darka završila je trgovačku akademiju, a Bebi, Paraskeva, završavala poslednji razred gimnazije pod okriljem profesorke Isidore Sekulić. Nastavile su da uče klavir i nemački dok sam se ja opredelio za francuski klub. Tridesetih godina nastupila je ekonomska kriza i recesija koja nam je ponovo donela materijalne probleme. Iz Beograda smo prešli u Pančevo gde je otac kupio kuću pored fabrike „Gaj”. Nad zemljom se nadvio oblak još jednog rata.” *** Đorđe Mano Zisi sa uspehom je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beo­ gradu, učeći i družeći se sa nekim od najcenjenijih i najumnijih ljudi toga doba ­ Bogdanom Popovićem, Milanom Bogdanovićem, Vladom Petkovićem, Milošem
35

Vasićem, Ćorovićem, Radojčićem... Drugovao je sa umetnicima ­ Tabakovićem, Konjevićem, Dobrovićem, Bjelićem... bio prisan prijatelj sa Raškom Dimitrijevi­ ćem i Nastasijevićem... Usavršavao se na Berlinskom univerzitetu. Bio kustos u Muzeju Kneza Pavla, profesor muzeologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Šef arheološkog odelje­ nja i nučni saradnik Arheološkog instituta i počasni doktor Sveučilištva u Zagrebu. Posebno se bavio antičkom istorijom na Balkanu i arheološkim istraživanjima u Stobiju, Gamzigradu, Lepenskom viru, Novom Pazaru...Član je nemačkog Arheo­ loškog instituta, redovni član Arheološkog instituta u Beču, počasni član Internaci­ onalnog instituta studija mozaika u Parizu. Odlikovan je Ordenom rada i Ordenom zasluga za narod sa zlatnom zvezdom. Dobitnik je Valtrovićeve nagrade Zajednice muzeja Srbije 1984. Đorđe Mano Zisi rođen je 15. 1. 1901. u Budimpešti, umro je 2. 12. 1995. u Beogradu, sahranjen je u Pančevu. Bio je oženjen Margitom Boroš iz Pančeva. Brak je sklopljen 1942. i od tada je živeo u kući supruge u ulici Svetozara Miletića u Pančevu. Kasnije se odselio u Beograd. Margita je umrla 1980. i sahranjena je na pančevačkom katoličkom groblju. U Beogradu danas žive njegove ćerke ­ Katarina, rođena u Pančevu 1943, istoričar umetnosti, koja sa suprugom Ljubomirom ima dva sina ­ Ivana (1975.) i Milana (1980.), a mlađa Dragana (1948.) ima sina Andriju (1978.), udata je za profesora Miodraga Sretenovića. Obe sestre zadržale su svoje devojačko prezime­ Mano Zisi.

36

Zakova kuća u Pančevu

edna od najlepših pančevačkih kuća u strogom centru Pančeva, poznata kao Zakova kuća, sagrađena je u drugoj polovini 19. veka. Prizemlje zgrade je od samog početka korišćeno kao poslovni prostor dok se na spratu stanovalo. Pre Prvog svetskog rata vlasnik ove velelepne zgrade bio je veliki pančevački i vršač­ ki župan Milan Zako. Njegovi potomci do skora su živeli u jednom od stanova na spratu ove kuće. Aleksandar Nikolin, arhitekta, koji je početkom 70­tih godina 20. veka radio u projektnom birou pančevačkog građevinskog preduzeća „Konstruktor” seća se po­ tomka ove poznate porodice, koleginice Ksenije Zako, takođe arhitekte, koja je bila zaposlena u odeljenju tehničke pripreme u istoj firmi. Pamti je kao tihu, odmerenu i
37

J

Fotografija: Aleksandar Nikolin

uzdržanu osobu i dobru sportiskinju. Igrala je odbojku u beogradskom klubu „Crve­ na zvezda”, a isto kao i njena majka, bila je pasionirani lovac. Živela je sa majkom i sinom kao poslednjim izdankom te stare loze koja inače potiče iz Melnika. Poznato je da je jedan njen član ­ Anastas Zako, rođen oko 1798. godine, stigao u Beograd 1821. i počeo da se bavi trgovinom gvožđarskom robom. Upamćen je u čaršiji kao veliki ljubitelj Omera ­ Homerove Ilijade i Odiseje, koje je stalno čitao. Bio je „efo­ ros” na ispitima u grčkoj školi u Beogradu. Slavio je imendan. Imao je jednog sina koji se zvao Perikle i kćerku koja je bila udata za Lazara Pačua.

38

Porodice Mandrino i Oka

Milan, Ljuba i Nikola, deca Georgija Mandrina

načajno trgovačko središte i rasadnik cincarskih porodica koje su krajem 18. i početkom 19. veka krenule put severa ­ u Srbiju, i preko Save i Du­ nava, u Austrougarsku, bila je Vlahoklisura, veliko mesto na ondašnjoj turskoj, a danas grčkoj teritoriji. Klisura, kako su je skraćeno nazivali, imala je 1890. godine oko 5000 stanovnika od kojih potiču mnoge ugledne familije ne samo u današnjoj Srbiji, već i u Makedoniji ­ u Bitolju, Kruševu...kao i u Solunu i drugim gradovima Balkana. Pre skoro dva veka, u Pančevo, tada pogranični i napredni grad na dve reke, na Tamišu i Dunavu, dobro povezan sa Temišvarom, Bečkerekom, Novim Sadom, Peštom i Bečom, a sa druge strane u blizini uvek živog Beograda i dobrih veza sa jugom, doselilo se nekoliko porodica iz Klisure, koje su ubrzo, vrednim i upornim radom, stekle ugled, imetak i uvažavanje sugrađana. Jedna od njih je fami­ lija Oka, koja se doselila u Pančevo na poziv, takođe, cincarske porodice iz Klisure ­ Mandrino, ranije prispele i već uveliko u poslovima trgovine žitom i drugim proiz­ vodima. Po predanju, prvo je došao ded Nikola Oka kao sasvim mali dečak. Nikola brzo ulazi u trgovinu koja se odvijala rečnim tokovima Dunava i Tamiša sa šajka­
39

Z

ma, a kasnije parobrodima, donoseći robu iz rumunskih rudnika i crnomorskih luka ­ posebno žito, kukuruz, so, za Srbiju, Peštu, Beč... Kao najstariji preci u porodici Oka zapamćeni su roditelji Ane, udate Mandri­ no. Anini roditelji bili su Đorđe i Nauma Petrović koji su se u Pančevo doselili iz Makedonije. Ana se udala za bogatog i uglednog Simu Mandrina sa kojim nije imala dece, tako da su usvojili Stevana Oku. U jednom mladalačkom pismu koje su napisale Mila Oka i Lena Kiki, tetke prof. Nikole Oke 8. avgusta 1896., sa puta u Sremsku Mitrovicu i posete Stevanu, stoje sledeći redovi koji se odnose na posetu

U Pančevu postoji i škola cincarskog jezika, odnosno dija­ lekta, kao jedina te vrste u zemlji. Osnovao ju je Evroregionalni centar za razvoj društva u multietničkim sredinama „In medias res” iz Pančeva, kao besplatnu, otvorenu jezičku radionicu čime se, ko­ načno, nakon skoro sto godina, ostvarila i testamentarna želja Sime Mandrina. Otvaranje ove jezičke radionice pomogla je i Ambasada Rumunije u Beogradu donacijom savremenih užbenika cincarskog, knjigama, CD­ovima, časopisima... Prvi polaznici završiće početni semestar u junu 2009. i nastaviti sa još većim fondom časova na sle­ dećem semestru u septembru. Profesorka Marina Ankajcan uspešno i sigurno vodi kurs koji predstavlja prvi takav pokušaj u Srbiji na očuvanju jednog nestajućeg jezika.

Donacija Ambasade Rumunije jezičkoj radionici za učenje cincarskog jezika (dijalekta) . Svetlana Nikolin, koordinatorka programa, Jon Gabrijel Andrei, ataše za kulturu i Petar Tapalaga, saradnik „In medias resa” - Pančevo

40

manastiru Bešenovo: „...Trpezarija je vrlo umetnički izrađena, po duvaru se same istorične slike iz minulih srpskih vremena nalaze, tako isto ima dosta portreta srp­ skih dobrotvora, među kojima su deda Mandrino i deda Petrović”. U stvari, radi se o Grigoriju Petroviću iz Bešenovca, sinu Đorđa Petrovića, doseljenika iz Make­ donije. Veliki kapital koji je stekla porodica Oka pretrpeo je težak udar u nesreći na Du­ navu, kada je parobrod sa žitom potonuo u jednoj od iznenadnih oluja. Nikolin sin ­ Stevan Oka, ostavlja za sobom sina jedinca Simeona, koga je zbog finansijskog kraha porodice, svesrdno prihvatila, školovala i pomagala, kao svoje dete, ugledna trgovačka porodica Sime i Ane Mandrino. Simeon je rođen u Pančevu 1875. godi­ ne, a školovao se i diplomirao na Tehničkom fakultetu u Beču, sredstvima koja je za školovanje dece Mandrinovih i Okinih ostavio u vidu fonda Sima Mandrino. Tutor i izvršilac fonda bio je u Beogradu Laza Paču, ministar finansija Kraljevine Srbije, čija je porodica bila u kumstvu sa Mandrinovima i Okama. Pomenuti fond samo je jedna od 40. stavki u testamentu Sime Mandrina, koji se čuva kao vredan dokument u porodicama Mandrino i Oka. Sima ga je svojeruč­ no pisao 30., odnosno, 12. maja 1871. godine i njime svojoj ženi Ani ostavlja neko­ liko kuća i imanja, a mnogobrojnim rođacima, crkvama i dobrotvornim društvima značajna novčana sredstva. Zaveštao je i novac za izgradnju „vlaške”, odnosno cin­ carske, škole u Pančevu, zbog velikog broja cincarskih porodica koje su tada živele u ovom gradu. Zanimljivo je da u oporuci nije zaboravio ni svoju poslugu. U 10. stavci testamenta napisao je da posle smrti njegove žene Ane, ...” ima moja unuka Katarina S. Oka nasljediti 10 lanaca zemlje (grund) za spomen od Lala Sime.” Simeon se oženio sa Katarinom, Katicom, rođenom 1879. godine u Pančevu, od oca Nikole i majke Sofije Mandrino. Katica i Simeon imali su petoro dece: Niko­ lu, Stevana, Sofiju, Veru i Nadu. Simeon Oka je bio jedan od direktora i vodeći inženjer u željezari u Diošdjeru, u Austrougarskoj, gde se i danas nalazi jaka industrija čelika, livnica i željezara. Upamćen je kao veliki inovator. Porodica je sačuvala dokumantaciju iz koje se vidi da je imao više od deset patenata koji su bili zaštićeni od 1915. do 1919. godine u patentnim zavodima u Beču i Budimpešti, a odnose se na nova rešenja alata za stezanje i obradu pri izradi mašinskih delova. Umro je u Beogradu, u svojoj 51. godini. Simeonov sin ­Nikola Oka, rođen 1904. godine u Diošdjeru, nastavlja školova­ nje u Pančevu, u koje se porodica vratila tokom Prvog svetskog rata 1915. godine i tu završava peti i šesti razred gimnazije. Sele se zatim u Beograd gde nasleđuju kuću rođake Darinke Milenković, rođene Oka, u Pariskoj ulici br. 1. Nakon gimna­ zije, Nikola studira mašinstvo na Univerzitetu u Beogradu i završava studije 1927. godine. Pet godina kasnije ženi se Milanom Petrović, rođenom 1910. u Čakovu kod Temišvara. Imali su dvoje dece: Olgu (r. 1933.) i Simeona (r. 1935.) koji ima dva sina, Vladimira (r. 1967.) i Nikolu (r. 1975.). Profesor Nikola S. Oka smatra se jednim od osnivača Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, odnosno Visoke saobraćajne škole, na kojoj predaje, kao vanredni pr­ fesor, predmet „Vozna sredstva drumskog saobraćaja”. Redovni profesor postaje 1960. godine, kada biva izabran i za prodekana fakulteta, a pet godina kasnije i za
41

dekana. Objavio je više od 30. naučnih i stručnih radova, učestvovao u izradi više desetina studija i projekata. Dobitnik je mnogih priznanja, povelja i diplama kao i tri ordena. Svoju vrednu veliku biblioteku sa mnogo stručne literature zaveštao je biblioteci Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, čijem je formiranju i razvoju posvetio više godina. Umro je 1976. godine. Familije Oka i Mandrino bile su veoma brojne. Samo je, na primer, deda Sime Mandrina imao čak desetoro dece. I jedni i drugi bili su povezani mnogim rodbin­ skim i kumovskim vezama sa isto tako uglednim cincarskim porodicama kao što su to Mano, Paču, Bota, Kiki... U Pančevu danas živi mnogo potomaka porodica Oka i Mandrino. Mirko Man­ drino i Jovan Oka omogućili su nam da objavimo rodoslove njihovih porodica.

42

43

Oкa

Milan Mandrino, najstariji sin Georgija Mandrina. Početak 20. veka
44

Slavko Mandrino, sokolski prvak . 30 . godine 20 . veka

Georgije Mandrino sa suprugom Milevom koja u naručju drži ćerku Tijanu dok im je sin Slavko u kolevci . Sasvim levo je jedan rođak.

Georgije Mandrino sa ljubimicom sovom u ruci. Pančevo, 1935.

Porodica Mandrino. Sa desna na levo - Đorđe Mandrino, snaja Julijana - Cica sa suprugom Slavkom Mandrinom. Ispred je violončelista Nikola Mandrino.
45

Sabor Udruženja pčelara ispred pančevačkog Magistrata - sa desne strane su Mandrinovi, snimljeno 30 . godina 20 . veka

Nikola S . Oka

Mileva Mandrino

46

Sa časa cincarskog jezika u organizaciji „In medias resa”, 2009. godine

47

Porodica Mihajlović Lepo je znati ko si

(O cincarskom poreklu porodice Mihajlović)

Kuća Justina Mihajlovića u Vukovaru (Hrvatska)

nogi stariji Pančevci još se uvek sećaju svojih gimnazijskih profeso­ ra, Lele i Bore Mihajlović. Moj otac Borivoj je potom bio i direktor tehničke škole u Pančevu, da bi zatim prešao na Prirodno ­ matematički fakultet u Beogradu, gde je doktorirao matematiku. Kasnije je i napustio Pančevo da bi bio redovni profesor matematike na Mašinskom fakultetu u Kragujevcu i, pred penzi­ ju, u Banja Luci (gde je rešenjem nadležnog organa uprave promenio prezime iz Mihailović, kako mu je pisalo u krštenici, u Mihajlović, iz samo njemu znanih raz­ loga). NJegovi bivši đaci su mu se odužili dodeljivanjem prve Oktobarske nagrade grada Pančeva, mada on nije bio rođeni Pančevac, već je rođen u Zagrebu. Kako to, pitao sam se, jesmo li mi Mihajlovići Hrvati? Ne. Moj deda, Đurica Mihajlović, je bio bankarski činovnik, koliko se sećam porodičnih priča, a u Zagreb je stigao
49

„M

sa svojom ženom Jovankom, od Pušićevih iz Iriga, po uputu svoga oca Mihajla ­ Miše iz Vukovara, čija je poslovna aktivnost u to vreme, kažu, pala na niske grane. Tako sam u traganju za poreklom svoje porodice, stigao do Justina Mihailovića (1800–1849), jednog od, u to vreme, retkih pobornika Vukovih ideja i njegovih najodanijih prijatelja i saradnika iz redova srpskih pisaca prve polovine XIX veka. Justin je bio i ostaće zenitalna tačka uspona porodice Mihailović iz Vukovara, čiji sam ja, po svemu sudeći, poslednji muški potomak. Tragajući po internetu za podacima o mojoj porodici pronašao sam na sajtu konzulata Srbije u Vukovaru sledeći tekst: „Na najstarijem trgu u Vukovaru, na uglu ulica dr Franje Tuđmana i Zmajeve, nalazi se zgrada ‘Magaze Mihailović’ - rodna kuća majke srpskog pesnika Branka Ra­ i­ e­ i­ a, Ru­ e­Mi­ a­­o­ ić-Ra­ i­ e­ ić. Ova građevina u baroknom stilu izgradč vć ž h il v dč v đena je krajem 18. veka, a u vlasništvu porodice Mihailović je od 1780. godine. Rodonačelnik porodice, Risto Mihailović, doselio se iz Moskopolja (Albanija) u Vukovar 1780 . godine . 1790 . godine u Vukovar se doseljava i njegov brat Janko Mihailović. U magazi otvaraju gvožđarsku trgovinu. U trgovini je postojala i prva srpska čitaonica-biblioteka u Vukovaru, u kojoj su se čuvale knjige i čitala štampa koja je pristizala iz Beograda, Sremskih Karlovaca, Pešte i Beča. U čitaonici su se u to vreme okupljali ugledni vukovarski Srbi . Janko Mihailović ženi se 1789. godine Anom, ćerkom vukovarskog trgovca Atanasija Lazarevića. Peto dete Janka i Ane, Ruža Mihailović rođena je 04.02.1802. godine u sobi na tavanu kuće. Predanje kaže da je osobito dobra srca bila, ova lepa umiljata žena, srednjeg stasa, lepe crne kose, očiju i rimskog nosa, u licu rumena kao prava ruža. Na Spasovdan 1822. godine u sabornom hramu ‘Svetog Nikolaja’ u Vukovaru udaje se za Teodora Radičevića, carinskog službenika i velikog srpskog knjigoljupca. Teodor je bio lep i uredan, blage i mirne naravi, dobar i razuman čovek. Iz tog braka rodiće se, 15. marta 1824. godine u Slavonskom Brodu sin Aleksije Radičević, kasnije samoprozvan u Branko. Sa porodicom se Ruža seljakala po nekim dalekim i malim mestima i ne zna se da li je ikada ponovo došla u Vukovar . Krhkog i nežnog zdravlja, rodila je još dvoje dece Stevana i Amajliju. Izmučena teškim porođajem, Ruža je umrla 1833. godine, u jedanaestoj godini nakon venčanja, u svojoj 32 . godini . Sahranjena je na zemunskom groblju . Na spomeniku je uklesan natpis: ‘Ovde leže kosti Ružice Radičević, rođene Mijailović, činovnice, rodi se 4. februarija 1802, umre 14. marta 1833, požive 31 godinu’. Tri dana posle majčine smrti, Branko Radičević piše detinje potresnu belešku: ‘Mamica je umrla 14 marta posle podne, u dva sata, u vtornik, ja sam ostao od mamice od devet godina’. U kući Mihailovića tokom 1837. i 1838. godine boravio je i Vuk Stefanović Karaxić. U Vukovaru je imao mnogo idejnih istomišljenika i iskrenih prijatelja. Jedan od njih, Adam Dragosavljević, vukovarski učitelj, prvi je pozdravio Vuka što je Srbe uveo u Evropu. Tu su još Justin i Rista Mihailović, kao i Jovan Gavrilović koji je često pisao pisma Vuku. Sam Vuk je pisao: ‘Ja znam, da ni u kakvom mjestu naroda našeg nemam više takovijeh prijatelja kao u Vukovaru’. Nakon smrti sina Save, Vuk nije mogao da podnese taj težak gubitak. Ne mogavši više da ostane u Beču, Vuk je pošao na zimovanje u Vukovar, ne bi li se tamo smirio . Vukovar je u to vreme bio znatno bliži Evropi nego Ugarskoj, tu se živelo nezavisno i slobodno. Bio je to grad
50

sa preko šest stotina zanatlija, čije crkve nimalo nisu zaostajale za crkvama u Sremskim Karlovcima . Vuk je u Vukovaru boravio od 8 . novembra 1837 . do 27 . marta 1838 . godine . U jesen 1838 . godine Vuk ponovo pohodi Vukovar . Na Rodnoj kući Ruže Mihailović-Radičević, Skupština optine Vukovar je oktobra 1964. postavila spomen ploču. U ratnim zbivanjima 1991. godine kuća je devastirana, a spomen ploča razbijena i uništena. Tokom 1992. godine izvršena je obnova zgrade a replikat spomen ploče ponovo postavljen. Tokom perioda mirne reintegracije, novopostavljena ploča je razbijena i uništena od strane nepoznatih počinioca.” Kuća Mihailovića je impresionirala mog oca, koji se 1981 godine fotografisao ispred nje, sa svojim sestrama Bosiljkom, udatom za Đuru Gavelu, (nekadašnjeg direktora Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu, koji je inače i zaslužan za postavljanje spomen ploče 1964 godine) i Smiljkom (ona je za tu priliku doputovala iz Argentine, gde je živela i umrla). Pomenuti i mnogi drugi poznati ili zaboravljeni događaji, koji su mirno ili burno tekli kroz kuću Mihajlovića i oko nje, nagnali su me da sačuvam spomen na nju tako što sam njenu fotografiju iz vremena mira i blagostanja, stavio na koricu svoje zbirke kratkih priča „Menjačnica„ (jedan primerak svojevremeno sam poklonio vukovarskoj biblioteci). Zbirka sadrži i priču „Kuće Mihajlovića”. U njoj se kuća u Vukovaru dovodi u vezu sa kućom đenerala Mihaljevića u Pančevu, u kojoj sam ja rođen, a koja je sada u vlasništvu porodice Ćurčin. Veza se sastoji u tome da ja danas nemam više nikakve veze ni sa jednom ni sa drugom kućom ali da izmeću ovih kuća postoji neka tajna i iracionalno objašnjiva veza. Životne priče mog čukundede Justina, njegovih predaka i potomaka, za mene je opšta metafora o zaboravu i nestajanju znanja o poreklu porodica, te ovoj temi stoga i posvećujem ovom prilikom naročitu pažnju, ne bih li sačuvao ono što se zna o nji­ ma ­ o ovoj nekada brojnoj porodici, naročito o njenom poreklu, koje dosada, rekao bih, nije bilo dovoljno naglašeno. Podlogu za konstatcije koje će uslediti ali i za da­ lja istraživanja predstavlja tekst Pavla Popovića, objavljen u publikaciji „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklore, knjiga III, sveska 1­2 SANU 1923 godina, iz koje prenosim genealoške tablice sa dopisanim podacima rukopisom moga oca. Rodonačelnik loze Mihailovića je Justinov otac Risto, zapravo Hristofor, koje ime je bilo uklesano na nadgrobnom spomeniku na vukovarskom groblju, kako to tvr­ di Pavle Popović. Na Hristoforovom portretu, koji se danas nalazi kod mog brata od tetke Dragana Gavele u Beogradu, on drži u ruci pismo sa svojim imenom u austrou­ garskoj transkripciji tj. na njemu piše da je to Chri­ tian­Mic­ a­­o­ ics­iz Vukovara. s h il v Svi izvori podataka se slažu da su Risto i njegov brat Janko došli u Srem iz Skoplja 1770. (Risto) odnosto 1780. godine (Janko), pod dramatičnim okolnostima, bežeći iz Moskopolja na šta ukazuju mnogi podaci i činjenice, dok se sudbina njiho­ ve sestre Ruže, udate za nekog sveštenika, koga su Turci pogubili, ne zna. Istorijske činjenice govore da je u to vreme, 1769. godine planula grčka buna na Peloponezu, koju su mnogi Cincari naročito viđeniji ljudi iz njihovog slavnog grada Moskopo­ lja pomagali. Osmanlije su ipak bile suviše silne i peloponeska buna je ugušena u krvi. Ratno stanje, u kome se sve čini dopuštenim, ali i prećutno odobravanje tur­ skih vlasti, otvorili su mogućnost za bezvlašće, pa su horde pljačkaša, regrutovane uglavnom među albanskim stanovništvom iz okolnih oblasti, krenule da poharaju
51

po bogatstvu nadaleko čuveno Moskopolje. Najezdi zulumćara grad nije mogao da odoli. Cincari nisu bili dovoljno vični ratu da bi se oduprli nasilju. Iz Moskopolja, iz bogatih kuća, radnji, magaza, javnih građevina, odneseno je sve što se odneti da. Stanovnici su se dali u bežaniju noseći šta se moglo, pljačkaši su odvukli šta su u varoši zatekli. Pale su i mnoge žrtve. Više od polovine življa izbeglo je da se nikada ne vrati. Moskopoljci su se rasuli na sve četiri strane sveta, najviše po gradovima gde su već imali trgovačke veze i stanice, širom Makedonije, Srbije, Bosne, do Voj­ vodine i dublje u Ugarsku i sve do Beča i Poljske. Risto i Janko su dakle bili Cincari Moskopoljci i verovatno po nasleđenoj porodičnoj tradiciji uspešni trgovci. Njih su i sami stanovnici Vukovara nazivali Cincarima, mada se oni sami o tome nisu izjašnjavali. Razlog tome treba tražiti verovatno u njihovoj želji da javno ne ističu svoje cincarsko poreklo, te su srpsko prezime verovatno uzeli neposredno pre dola­ ska u Vukovar, što je jedna od poznatih cincarskih osobina (uklapanje u nacionalno okruženje). U prilog tome govori i Hristoforova ravnodušnost u pogledu latinske transkripcije svoga imena (Christian Michailovics!) . S druge strane, Risto se oženio Anom Nitom, Cincarkom iz Bosne, što verovatno ukazuje da je emotivno i dalje bio vezan za svoje etničko poreklo. No, to dalje potvrđuje tezu da je Justin Mihailović bio stopostotni Cincarin, od oca Cincarina i majke Cincarke, a o tome svedoči i druga cincarska osobina ­ da su bili u prvim redovima borbe za nacionalnu identifi­ kaciju naroda u okruženju, sa kojim su se kasnije i stopili. Ova sudbina je zadesila i Justinove potomke (Justinova unuka Katica bila je baka akademika Dejana Meda­ kovića) ali i njegove bočne rođake (Branka Radičevića koji je po majci Ruži imao najmanje četvrtinu cincarske krvi). U znak poštovanja prema svojim zaslužnim precima, ali i prema tragičnoj sud­ bini cincarskog naroda, ja, koji sam zadnji iz loze moskopoljskih Mihailovića, uvek sam se izjašnjavao kao Cincarin. Da bih ostavio trag o ovoj lozi budućim generaci­ jama, dao sam svojoj trećoj, najmlađoj ćerki, koja je rođena skoro u dan 200 godina nakon rođenja njenog skurđela Justina, jedino moguće ime ­ ona se zove Justina. ” P. S. Neka mi bude dopušteno da na kraju ove porodične storije, uz neko neobjašnji­ vo uzbuđenje skrenem pažnju na Moskopolje, taj izgubljeni cincarski raj, jedan od najvećih, najbogatijih i civilizacijski najrazvijenijih gradova u ovom delu Evrope toga vremena, ali i balkanski Makondo. Pitam se šta bi bilo da nije razoreno, kako bi danas moćno izgledalo da su mu istorijske prilike i Božja milost bili naklonjeni. Ali ne preostaje mi ništa drugo, no da kao eho davnih vremena, tu rezonancu stati­ stički skromne ali emocionalno snažno dejstvujuće količine cincarskih gena sakri­ venih negde u meni, citiram setnu Pekićevu tužbalicu: „(...)­Oj,­Mo­ ko­ o­je,­oj­Mo­ ko­ o­je! s p l s p l Le­ o­a­čar­ a­gde­se­tvo­a­de­a? p t n j l Bez­ o­ nost­smrt­ i­ a­pro­ ast­ti­do­ e­a! b ž nk p n l Mo­i­vom­Jo­ a­ o­ om­nek­ti­je­Bog­vra­i, lt v n v t I­pre­ a­ nju­sla­ u­po­ o­ o­po­ la­i­(...).” đ š v n v z t

Mr Sava Mihajlović

52

Moskopolje, gravira Hristofora Žefarovića

53

Spomen-tabla na kuće Justina Mihajlovića

Bora Mihajlović, Bosiljka Gavela i Smiljka Gagarin ispred Justinove kuće u Vukovaru

Sava Mihajlović Borivoj Mihajlović

54

Risto alias Hristofor Mihajlović

Na pismu na slici koje drži Hristofor Mihajlović piše latinska transkripcija njegovog imena - Cristian Michailovics

55

Porodica Lambrin

Mirko Lambrin, deda Svetlane Matuše

oznata srpska keramičarka Svetlana Matuša, rođena je u Pančevu 1959. godine i potomak je Vere Lambrin (bankarskog službenika) i Petra Matuše (magistra farmacije). Cincarsko poreklo vodi po majci čiji su preci došli iz Mo­ skopolja. Po predanju koje se prenosilo sa kolena na koleno, davni predak po ime­ nu Lambra, bogati moskopoljski trgovac, bežao je ka severu zbog teških zuluma Osmanlija, jašući na kamili. Sa sobom je nosio i veliki ćup sa zlatnicima koji je uspeo da sačuva od učestalih pljački zulumćara, zakopavši ga ispod nekog drveta. Jedan od njegovih potomaka ­ Jovan Lambra, takođe trgovac, naselio se u Pan­ čevu, po priči Svetlaninog dede, 1743. godine. Po njemu su svi dobili prezime Lam­ brin. U porodici se znalo i za rođaka Hristifora Lambrina (1799–1877) baštovana u Velikom Bečkereku koji se tu nastanio krajem 18. veka. Hristifor je imao dva sina ­ Nikolaja (?) i Mateja (1803–1881) koji se, kao i otac, bavio baštovanstvom.
57

P

Nikolajevi sinovi zvali su se Aleksandar (1821.–?), Kosta (1828–1873), Svetozar (1840–?), kao i Todor­ Stojša (1858–?) . Todor i supruga Sofija (1855–?) izrodili su dve ćerke: Jelenu­Lenku (1875–?) i Vukosavu (1892–?), kao i sinove Milana (1886–? ) i Mirka (1889–1970) ­ Svetlaninog dedu. Mirko se oženio Darinkom (1889–1980), Svetlaninom bakom, a njihova deca su bili Stevan Lambrin (1923–1998), arhitekta, ujak, i Vera Lambrin (1925–2005), bankarski službenik, ­ majka. Svetlana Matuša diplomirala je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku za keramiku, član je UPIDIVa i ULUPUDSa od 1992. godine. Tri meseca bila je na specijalizaciji u čuvenom Šigaraki institutu za keramiku u Japanu. Izlagala je na više od 100 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu i imala 12 samostalnih izlo­ žbi. Učestvovala je na mnogim domaćim i internacionalnim kolonijama. Dobitnik je Godišnje nagrade za keramiku ULUPUDSa 1993. i Zlatne forme UPIDIVa 1998. godine. Jedna od naših vrhunskih umetnica, Svetlana Matuša, danas živi i radi na Islan­ du, u Rejkjaviku.U njenoj galeriji ­ studiju, u najprometnijoj ulici ovog jedinstve­ nog ostrvskog grada, mnogobrojni posetioci i turisti ni ne sanjaju da najlepše suve­ nire i keramičke skulpture na Islandu radi jedna pančevka, daleki potomak Lambre ­ trgovca iz Moskopolja, koji je planinske visove Opara zamenio za balkanske ni­ zije, da bi se njegova loza, čudnim putevima sudbine, iz panonskih ravnica našla u zemlji vulkana, moreplovaca i Vikinga. Iz porodice Živka Lambrina potiče i familija Dimitrijević, koja je promenila svoje prvobitno prezime Lambrin i prihvatila da slavi slavu posvećenu Sv. Nikoli. Imali su godinama čuvenu mehanu „Patku“ u Gornjem gradu u Pančevu. Sa porodicom Lambrin povezana je i predratna trgovačka porodica Kanački čiji potomak Ljiljana Kanački danas živi u Pančevu.

58

Mirko i Darinka Lambrin sa decom - Stevanom i Verom

Keramika - autorka Svetlana Matuša

59

Porodica Zega

Nikola Zega, portret Viorela Flore

elika i ugledna cincarska porodica Zega, za razliku od drugih familija koje su u Banat dolazile sa juga ­ iz Otomanske imperije, i naseljavale prven­ stveno gradske sredine, odabrala je ondašnje Novo Selo kod Pančeva. Kao što je to i danas, Novo Selo (sada Banatsko Novo Selo) je i tada bilo napredno i prosperitetno i brzo se razvijalo zahvaljujući kako poljoprivredi tako i trgovini. Prve Zege došle su 1782. godine iz Vlahoklisure kao, uostalom, i mnoge druge porodice koje su oda­ brale Banat za svoj novi dom. Porodica Zega dala je veliki broj uglednih i značajnih ličnosti od kojih je jedna i Jovan Zega. Ostalo je zabeleženo da je Jovan bio veliki dobrotvor Novog Sela u vreme velike gladi koja je vladala 1814. godine, kada je sva­ kodnevno pekao i delio hlebove za siromašne seljane, pomagao mnogim meštanima ali i samoj opštini kako bi unapredila uslove zajedničkog života. Besplatno je davao seljacima seme žitarica i kukuruza da zaseju njive i ishrane ukućane. Zege su poznati kao patriote i hrabri borci. Konstantin St. Zega stekao je velika priznanja otevši od Mađara dva topa 1848. kod Bele Crkve. Postao je predsednik Srpske pravoslavne opštine i najviše doprineo da se u Novom Selu sagradi srpska
61

V

pravoslavna crkva.U njegovo doba izvršena je deoba srpske i rumunske crkvene opštine. Uživao je veliki ugled i poštovanje meštana pa je dugi niz godina bio i predsednik opštine. Nikola St. Zega, kao dobrovoljac u Srbiji, postao je čuven po hrabrosti u bojevi­ ma od 1876­78. godine. Imao je četu odabranih saboraca od kojih su mnogi prispeli iz Vojvodine, privučeni njegovom primerom. Vuk Karadžić zapisao je dve narodne pesme posvećene „Zegi iz Banata” i „Mi­ šu Banaćaninu”, odnosno Mihailu St. Zegi, koji je , kao i Nikola, bio dobrovoljac kod Luke Vukalovića iz Hercegovine, gde se proslavio svojim junaštvima tokom ustanka šezdesetih godina 19. veka. Kasnije je prešao u Crnu Goru i vojničkim zaslugama stekao titulu sredara i postao prvi ađutant knjaza Nikole. Crnu Goru je napustio usled nekih plemenskih zadjevica i intriga i odselio se u Rusiju gde je i umro 1911. godine. Na fotografiji koju je objavio u knjizi o Srbiji slavni naučnik i putopisac Kanic, vide se hercegovački ustanici i među njima Mihailo Zega. Jedan od deset osnivača prvog Srpskog hemijskog društva je Aleksandar Ze­ ga, rođen u Novom Selu 29. maja 1860.­ umro u Beogradu 29. marta 1928. Titulu doktora hemijskih nauka dobio je na Politehničkoj visokoj školi u Cirihu 1885. go­ dine. U Beogradu je imao zvanje opštinskog hemičara, kao i šefa Državne carinske laboratorije. Jedan od prvih koji se bavio naučnim radom iz oblasti hemije u Srbiji. Objavio je više publikacija iz analitičke hemije. U periodu od 1912. do 1926. bio je predsednik Srpskog hemijskog društva, a kasnije predsednik Beogradske sekcije, dok je Marko Leko, takođe Cincarin, bio potpredsednik Ova velika porodica dala je i jednog poznatog etnologa ­ Nikolu Zegu (1863– 1940), rođenog u Novom Selu gde je završio osnovnu školu, dok je srednju po­ hađao u Beču. Bio je talentovani slikar i učenik Steve Todorovića u Beogradu, a kasnije student Umetničke škole u Minhenu. Po povratku u Srbiju najpre radi kao učitelj lepih veština u Čačku, Valjevu i u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Stalno sara­ đuje sa Etnografskim muzejom gde postaje kustos, i upravnik (1925.). Dao je ogro­ man doprinos unapređenju i razvoju ovog muzeja i predstavljanju etnoloških zbirki iz Srbije na izložbama u Parizu, Londonu, Pragu, Bukureštu...Objavio je čitav niz radova iz oblasti etnologije, a posebno su značajni oni o narodnoj nošnji, banatskim suvačama, ribolovu na Dunavu, tetoviranju... Bečko Udruženje za etnologiju izabra­ lo ga je za svog dopisnog člana. Članovi porodice Zega počeli su da slave slavu Sv. Stevana od 1858. godine, koju je „uvela” majka Nikole Zege ­ Jelena Srbinac iz Vranjeva u Banatu.

62

Porodica Anđelović

Lenka Anđelović, levo, sa ćerkom Vidom i tri sina: Ljubišom, levo, Milošem (otac Milana i Zorana Anđelovića iz Pančeva) u sredini, i Hristoferom

o porodičnom predanju familija Anđelović iz Pančeva cincarsku lozu ima po očevoj liniji i prapretku Dimitriju čijeg se prezimena niko više ne seća. Zna se da je došao iz Janjine, iz Epira, donevši dosta para tako da je odmah nakon dolaska u Kladovo otvorio trgovinu i kasnije osnovao i banku. Stekao je ugled imućnog i uglednog čoveka. Oženio se ćerkom sveštenika iz sela Korbova kod Kladova koja se zvala Jelena Janković i od ženine porodice preuzeo i prezime i krsnu slavu ­ Sv. Dimitrija. Dobili su tri sina ­ Nikolu, Kostu i Aleksu i mnogi nji­ hovi potomci danas žive u Beogradu. Sa kolena na koleno prenosilo se saznanje o cincarskom poreklu kao i redovna proslava imendana tako tipična za ovu etničku zajednicu koji se redovno slavio pored slave. U Pančevo je 1932. godine došao Miloš Anđelović kao diplomac Eksportne akademije iz Beča (sin ćerke Alekse Jankovića iz Korbove čija se jedna rođena se­ stra udala u Smederevu, a druga u Negotinu) i počeo da radi u pančevačkoj carinar­
63

P

nici. U ovom gradu se i oženio Persidom Adamović, ćerkom vlasnika pančevačke kožare i sa njom dobio dva sina ­ Milana i Zorana. Milan Anđelović (1934–2009) završio je Vazduhoplovnu akademiju u Beogra­ du i nakon nekoliko godina provedenih u vazduhoplovstvu SFRJ, posvećuje se snimateljskom radu u filmskoj industriji, najviše u Sloveniji. Zajedno sa životnom saputnicom Lilijanom bio je jedan od prvih privatnih preduzetnika u Pančevu po­ četkom 70. godina 20. veka. Zoran Anđelović (1936) završio je Vojno tehničku školu u Beogradu, ubrzo se demobilisao i zaposlio u kompaniji „Simens” koja ga šalje u Venecuelu, u Karakas, kao glavnog inženjera automatike u sistemu snabdevanja grada vodom. Zoran i da­ nas živi u Karakasu, oženjen je Anom Cecilijom Puliozom sa kojom ima dva sina koja takođe nose imena ­ Milan i Zoran.

64

Preci Anđelkovića Jankovići iz Korbove

Familija Jankovića (iz porodičnog albuma Milana Anđelovića)
65

Milan Anđelović

66

Porodica Prita

Marija Prita

godini kada je rođena Marija Prita, a to je 1866., pančevačka varoš ima­ la je 13130 stanovnika ­ muških 6463, ženskih 6667, od tog broja skoro jedna petina, tačnije 2862. dece do 16 godina starosti, kako to navodi Bem u svojoj „Istoriji Pančeva”. Pančevo je u to vreme zanatlijsko­trgovačka sredina sa brojnim trgovinskim i zanatlijskim radnjama. Po jednom izveštaju Magistrata iz 1851. godi­ ne, upućenog Generalnoj komandi u Temišvaru, varoš je tada imala 197 trgovaca, 3 fabrikanta, 467 zanatlija i umetnika, 77 gostioničara, 723 zanatlijska i trgovačka pomoćnika. U njoj je bilo i mnogo cincarskih porodica koje su bile među najbogati­ jima. Među cincarskim trgovačkim familijama poznati su Boboroni, Astri, Dijaman­ di, Varsan, Špirte, Koko, Pahanović, Mandrino..., a među njima bila je i porodica Prita, došla iz Klisure 1854. godine. Nastanili su se prvo u Vlaškoj, zatim prešli u Beograd, a odatle u Pančevo.
67

U

Marija Prita je, kako je to zapisano u Prozivniku Srpske više devojačke škole u Pančevu, rođena 14. aprila 1866. godine u Seleušu (mada neki izvori pogrešno na­ vode kao mesto rođenja Pančevo, verovatno što je Marija celo detinjstvo i mladost provela u ovom gradu. Osnovnu školu završila je u Pančevu školske 1875/76. godine sa odličnim uspe­ hom; pančevačku četvororazrednu Srpsku višu devojačku školu 1879/80.; maturira­ la u Cirihu, u Švajcerskoj 1884. godine, a na Ciriškom sveučilištu promovisana za doktora celokupne medicine 1893. godine. Po sticanju diplome iz medicinskih nauka zapošljava se u bolnici u Šapcu. Tu upoznaje dr Nikolu Vučetića, lekara i pesnika i udaje se za njega 1893. godine. Tadašnja pančevačka štampa budno prati život i rad svoje sugrađanke pa tako list „Vesnik” u broju 28 od jula 1893. objavljuje vest: ­ „Kao što čujemo ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita za doktora celokupne medicine. Ovo je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorom, to je značajno, ali je za nas utoliko značajnije što je gospođi­ ca Marija pančevka. Čestitamo joj od srca.” Isti list u broju 31 (1893) objavljuje sledeću vest: ­ „Gospođica dr Marija Prita verila se u prošlu nedelju 31. jula o.g. sa gospodinom Nikolom Vučetićem, opštinskim lečnikom u Šapcu. Čestitamo i želi­ mo im svaku sreću u budućem bračnom životu.” U Šapcu Marija radi kao bolničarka, a Nikola kao lekar sve do prelaska u Beo­ grad 1896. godine. U glavnom gradu posvećuje se privatnoj praksi sve do početka Balkanskih ratova 1912. godine, a tada, kako to piše u svojoj knjizi Vera Gavrilović ­ „Opštinski je lekar u Beogradu a zamenjuje i supruga dr Nikolu Vučetića koji je na frontu. Za vreme Prvog svetskog rata ona je lekar rezervne vojne bolnice u Kragujev­ cu koja se novembra 1915. evakuiše za Niš, Prištinu i Prokuplje. Posle povlačenja kroz Albaniju, preko Italije stiže u Lozanu gde brine o tamo smeštenoj srpskoj deci. Godine 1918. odlazi u Tulon, u Francusku, kao lekarka tulonskog invalidskog odre­ da. U Beograd se vraća 19. jula 1919. godine u svojstvu pratioca invalidskog odreda i sve do demobilizacije 1922. godine radi u Prvoj armijskoj bolnici.” O uslovima rada u tim ratnim danima govori se u knjizi Vere Gavrilović „Žene lekari u ratovima 1876–1945.” ­ „Bolnica u Kragujevcu smeštena u dve velike kasarne XI i XII peša­ dijskog puka, bila je prepuna naših vojnika i zarobljenika obolelih od pegavca. U njoj je radila dr Marija Prita sa suprugom dr Nikolom Vučetićem. Rad je bio veoma naporan, bolesnici su danonoćno pristizali i ostavljani da leže u vojničkim uniforma­ ma, prljavi, vašljivi, zbijeni na golim podovima po sobama. Nekoliko stotina obole­ lih bilo je bez kreveta, nedostajale su posteljina, rublje, dezinfekciona sredstva, leko­ vi, instrumenti, nije bilo dovoljno lekara. Uslovi u kojima je radila dr Marija Prita bili su više nego užasni, a svakog dana stizali su transporti novih bolesnika. Umrli bolesnici zamotavani su u čaršave natopljene u sublimatu, prenošeni u mrtvačnicu, odakle su u plehom postavljenim kolima odnošeni i sahranjivani na groblju.” Nakon demobilisanja pa sve do 1949. godine, Marija obavlja privatnu lekarsku praksu u Beogradu. Ona je lekar i humanista, omiljena kod svojih pacijenata kojima poklanja svu pažnju.Bavi se i društvenim radom, aktivna je u Materinskom udruže­ nju, Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo, Domu učenica, Opštinskoj ambulanti, predsednik je Društva beogradskih žena lekara, osnivač Ženske stranke...
68

Pisala je i stručne radove i članke. Na poziv profesora Jovana Popovića, ured­ nika „Vesnika” za kalendar „Srpkinja” – za naš ženski svet, izdat u Pančevu 1896. godine, piše prilog pod naslovom „Domaćica kao pomoćnica lekaru”, a za kalendar za 1897. godinu, prilog pod nazivom „Mati ili dojkinja”. Da pomenemo i to da se mlađi brat Marijin (rođen 1876. u Pančevu) bavio takođe, pored muzike, i medicinom. U knjizi „Istorija pančevačke medicine do 1944. godine” Dragiša Đorđević je zapisao da je Mihajlo Prita apsolvirao medicinu u Beču ali je nije diplomirao. Nastavio je da se bavi pre svega muzikom mada je povremeno radio u bečkim bolnicama. Marija Prita nosilac je Albanske spomenice i više ratnih i mirnodopskih odli­ kovanja. Cenjena i voljena upokojila se u dubokoj starosti u 88. godini života u Beogradu 1954. godine. Georgije Milošević

69

Diploma Marije Prite iz Švajcarske

70

Porodica Cincar

Dušan Cincar, supruga Anka, šurnjaja Magda i sin Momčilo. Zvezdara, Beograd 1938. godina

oj predak, Stefan Cincar, došao je sredinom 19. veka u Barandu iz okoline Bitolja. Tu se oženio (1870.) sa Kristinom Pinkulj iz Sefkeri­ na, takođe iz cincarske kuće, a godinu dana kasnije dobili su sina Stanka. Nakon se­ dam godina Stefan iznenada umire, a Kristina se preudaje u Opovu. U svojoj osmoj godini Stanko odlućuje da se sam vrati u Barandu gde počinje da radi kao sluga kod Lazara Vaića i kod njega ostaje do svoje 25. godine. Tu upoznaje gazda Lazinu kćerku Emiliju koju uzima za ženu uprkos tastovom protivljenju. Zna se da su imali vrlo srećan brak i da su se tast i zet, nakon početnih nesuglasica, ipak pomirili. Brak je sklopljen 1896. godine kada je Stanko imao 25, a Emilija 20. godina. Prvo dete, kćerku Milinu, dobili su 1902. godine; sina Živu 1906. godine, a si­ na Dušana 1908. godine. Šest godina nakon rođenja trećeg deteta, Stanko odlučuje da otputuje za Ameriku i da pokuša da tamo sakupi nešto novaca kako bi porodici obezbedio bolji život. Posle šest godina se vraća, kupuje nešto zemlje, a sinove ša­ lje na zanat u Pančevo ­ sa jasnom porukom da je on bio sluga, a da sinovi moraju skočiti bar jedan korak više od njega.
71

„M

Stariji sin izučio je za kovača, a mlađi za obućara. Ćerku Milinu udaje za Fišća Milu za koga se misli da je cincarskog porekla. Milina i Mila dobili su tri ćerke ­ Smilju, Ivanku i Mirjanu. Smilja se udala za Ivanka u Perlezu, a Mirjana za Milo­ rada Radina u Zrenjaninu. Imaju ćerku Ljiljanu i sina Pavla. Sin Živa oženio se Julijanom Han iz Sefkerina sa kojom ima troje dece ­ Lju­ binku, Nadu i Žarka. Ljubinka se udaje za Dušana Zenga sa kojim ima sina Zorana; Nada se udaje za Nikolu Dobrića iz Beograda i ima ćerku Ljiljanu, dok se sin Žarko oženio sa Ankicom Šebalj iz Like sa kojom je dobio dva sina ­ Momčila i Stanka ­ nosioca dedinog imena. Momčilo sa suprugom Golubicom Radosavljev iz Velikog Sela kod Beograda ima tri sina ­Aleksandra, Ivana i Dušana koji žive i rade u Beogradu, dok je Stanko oženjen sa Marijom Buhvalter iz Opova. Imaju sina Dušana koji sa suprugom Ami­ nom živi u Frankfurtu. U porodici se svi dobro sećaju velike želje svog rodonačelnika, deda Stanka, čiji je san bio da svaka sledeća generacija mora da prevaziđe prethodnu i misle da se možda sad negde zadovoljno smeška prateći uspešne živote svojih naslednika ­ inženjera, istoričara umetnosti, ekonomista, uspešnih preduzetnika...”
Stanko Cincar

72

Cincar Milina i Živa, ćerka i sin Stanka Cincara

Dušan Cincar na radu u drvari, 30 . godine 20 . veka

73

Venčana slika Dušana Cincara mlađeg i Amine. Frankfurt, Nemačka, 2006.

Dušan Cincar sa unukom Dušanom, sinom Stanka Cincara mlađeg, Baranda 1965.

Stanko Cincar, sin Dušana Cincara sa suprugom Marijom i sinom Dušanom . Crikvenica 1967 .
74

Porodica Špirta ­ Spirta

Ivan Špirta (živi u Francuskoj) sa rođacima. Porodica Ivanke Čolaković

vreme velike ekspanzije Pančeva kao graničarskog grada i trgovačkog središta u njemu su imali kuće i preduzimljivi trgovci cincarskog pore­ kla, veliki dobrotvori ­ poznata porodica Spirta . Za Spirte se zna da su došle iz Sačišta i deo familije naselio se u Rumi, u Ze­ munu, Beču, Rusiji... Bili su jedni od najbogatijih ljudi u Beču. Tokom 19. veka imali su na Dunavu trinaest hrastovih lađa i jedan parobrod, fabriku svile, trgovali hranom, imali banke, špediterske firme...Ostalo je zabeleženo da se zlatni novac od poslova nije mogao prebrojati već se lopatama, prvo dobro opran, ubacivao u buri­ će, zatim stavljao u posebne vreće, pečatio i kolima odnosio u banke. IVANKA, VANDA, ČOLAKOVIĆ, fizijatar, potiče iz cincarske familije koja je jedan ogranak velike porodice Spirta, u našim krajevima nazvani Špirte. Njeni preci doselili su se u 19. veku u južni Banat odabravši Banatski Bresto­ vac (danas u pančevačkoj opštini) za svoje prebivalište. Loza potiče od rodonačelni­
75

U

ka Mojsila Spirte i njegove žene čije ime nije zapamćeno. Imali dva sina – Lazara i Radeta, a oni dalje svoju decu, unuke, praunuke… Špirte su inače jedni od prvih koji su se odlučili da dođu u Austrougarsku. Je­ dan deo se naselio u Rumi, jedan otišao u Rusiju, a jedan u južni Banat i Zemun. O Spirtama je pisao i Vuk Karadžić gde u Prepiskama IV, 142 navodi : „…Špirte su četiri brata: najstariji je Đorđe, koji njihove trgovine radi sedi u Beču od mnogo godina i nije se ženio, niti se misli ženiti; drugi je Petar, koji je bio oženjen, pa mu je žena umrla i više se ne misli ženiti, budući da mu je iza žene ostalo četiri dece, troje starije, ženske a najmlađe muško; za Petrom ide Pavle, a za Pavlom Dimitrije. Pavlu će biti 35 godina a Dimitrije je nekoliko godina mlađi od njega. Meni je govo­ rio Đorđije u Beču a i Petar sad ovđe, da knjaz, kad bi izvoleo oprijateljiti se s njima izbere od Pavla i od Dimitrija, koga voli. Oni su rodom Cincari, ali su se izrodili u Srijemu, u Rumi, i zato srpski govore kao i ostali Srbi; i osim srpskoga i vlaškog (ili cincarskoga) i grčkoga, Pavle i Dimitrije znaju njemački i francuski i talijanski, i po njihovom vospitaniju mogu se isporediti s prvim evropejskim trgovcima. Što se pak tiče imanja i časti i poštenja, oni su ovdje između prvi ljudi. Njihova je za sad glavna trgovina s ranom i zato ovdašnje kuće imaju kuću u Pančevu i u Bečeju, apored toga drže ovde kod kuće boltu i u Beču trguju s vekslama; u kući žive upra­ vo gospodski. Oni uz gospođu Savku ne bi iskali ni jedne pare, nego bi čest i milost primili, da se oprijatelje s Njiovim Sijateljstvom.” Sve Spirte ili Špirte slave Sv. Stevana.

RODOSLOV ŠPIRTA – SPIRTA MOJSILO ŠPIRTA, rodonačelnik ba­ natskih Špirta ili Spirta, godina rođenja nepoznata kao i ime njegove supruge. Imali su dva sina: Lazara i Radeta. ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ LAZAR ŠPIRTA (?–1957) se ože­ nio Milicom Tarajić (1889–1967) i sa njom dobio troje dece: Olgu, Anđu i Nataliju. 1. Olga (1917–2001) je sa suprugom Brankom Stojmirovim imala dvoje de­ ce : Vasu i Lazara ­ Vasa (1935) je sa Milenom dobio ćer­ ku Branku, a sa Slavicom sina Branka. Branka se udala za Srećka Ponka i sa njim ima Tanju i Ivana ­ Lazar (1937) se oženio Radmilom sa kojom je dobio dve ćerke: Vesnu i Sne­ žanu
76

Snežana se udala za Petra Uglješina i sa njim ima dva sina: Đuru i Vladimi­ ra Vesna je udata za Konstantina Romče­ va i ima sina Igora i Ivana ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 2. Anđa (1911–1981) udala se za Jova­ na Erskog i dobila dve kćerke: Maru i Ivanku (Vandu) ­ Mara je udata za Mileta Đakića sa ko­ jim ima kćerku Draganu. Dragana sa Hikmetom ima kćerku Ha­ nu, a sa Draganom Stanićem sina Pa­ vla ­ Ivanka, Vanda, (1942.) lekar specijali­ sta fizijatar, udata je za Dejana Čolako­ vića (1941) lekara specijalistu urologa, i imaju dve ćerke: Jovanu i Milicu. Jovana (1972) apsolvent arhitekture,

sa Miodragom Poznanom ima Janu i Maneta, a Milica (1976) ing. arhitekture ­ APU, sa Dušanom Todorovićem –Stefana. ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 3. Natalija se udala za Radisava Proda­ nova sa kojim ima sina Đorđa (1934­ 2006) stakloduvač, i kćerku Nadeždu (Nadu). ­ Đorđe Prodanov sa Darinkom Zgonja­ nin ima dva sina ­ Željka i Jelenka. Željko (1955) metalostrugar, oženjen je Slavicom Umićević sa kojom ima dva sina: Bojana (1977­2000) i Borka (1986) Jelenko (1958) nastavnik biologije ože­ njen je Slavicom Miljković i imaju si­ na Dušana (1985)studenta kriminalisti­ ke i kćerku Željku (1986) medicinsku sestru. ­ Nadežda,Nada, (1947) dip.ing.rudar­ stva, sa Savom Filipovim (umro) do­ bila je kćerku Maju (1974) hemijskog tehničara, a sa Branislavom Vukadino­ vićem (1948) dipl.ing šumarstva, sina Dušana (1981) studenta šumarstva Maja i Srđan Ninković imaju troje de­ ce: Katarinu, Marka i Nikolu ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ RADE ŠPIRTA, drugi sin Mojsila Špirte, bio je oženjen Milkom sa ko­ jom je dobio dvoje dece: sina Goluba i kćer Ljubicu. ­ Golub (1914.) je sa Marom (1921.) otac Franja Kulaš i majka Ljubosava Miletić, oboje iz Banatskog Brestovca, sestra Jovanka) ima Ivu i Vasu Iva Špirta se oženio sa Silvi i dobio dva sina Sirila i Borisa (žive u Francu­ skoj) Vasa Špirta sa Ljiljanom ima Vladimi­ ra, Jelenu i Oliveru ­ Ljubica se udala za Slavka Tođeraša i sa njim ima kćer Miru

Rodoslov MILICE TARAJIĆ žene LAZARA ŠPIRTE Kosta Tarajić iz Crepaje i Sofija, (prezi­ me se ne zna, iz Starčeva) živeli u Star­ čevu) imali su četvoro dece: Maricu, Reveku. Vlajka i Milicu. 1. Marica (umrla) imala je sinove Vlaj­ ka i Mitu (ime i prezime supruga nije upamćeno) Mita je bio oženjen i imao dece ali ime­ na nisu upamćena 2. Reveka je imala dvoje dece (ime su­ pruga nije upamćeno) : kćerke Đurđev­ ku i Milenu. Đurđevka je sa Vasom Popovim dobila Bisu (umrla) i Goru (1940) koja sa Živ­ kom Đurišićem ima sina Slobodana oženjenog sa Gordanom Stefanović sa kojom ima sina Željka. Milena je sa Radetom Živkovim dobila sina Stanka koji sa Vidom ima kćer Lji­ ljanu, a ona sa Zoranom sina Vladu. 3. Vlajko je sa Jelom dobio sina Stan­ ka , a on sa suprugom Rankom sina Jo­ vicu i kćer Nadu. Jovica sa Darom ima Kostu i Snežanu. Kosta je oženjen Suzanom i imaju dvo­ je dece, aSnežana sa Radetom Sloboda­ na i Dragana 4. Milica Tarajić i Špirta Lazar dobili su tri kćerke Nataliju, Anđu i Olgu o kojima su dati podaci u prethodnom ro­ doslovu.

77

Baka Milica Špirta sa ćerkama Natalijom i Anđom, porodica Ivanke Čolaković

Ivanka Čolaković sa starijom sestrom, Banatski Brestovac

Nada i Ivanka Špirta

78

Reveka, Lazar, Milica i Marica Špirta sa decom Natalijom i Anđom

Milica i Voja Špirta, venčana slika, porodica Ivanke Čolaković
79

Anđa Špirta sa sestrom od strica Ljubicom

Anđa Špirta, majka Ivanke Čolaković

Ivanka, Vanda Čolaković sa sestrom

80

Stare cincarske porodice u južnom Banatu
incari su počeli u većem broju da naseljavaju banatske gradove u drugoj polovini XVIII veka, a naročito posle razaranja najznačajnijeg cincarskog grada u Albaniji – Moskopolja. Oni su dali značajan doprinos razvoju privrede, pre svega trgovine i zanatstva, a dali su i veliki broj intelektualaca i prvaka nacionalnih pokreta pravoslavnih naroda Habzburške Monarhije – Srba i Rumuna, kao i predstav­ nike plemstva ovih naroda. Među plemićkim porodicama cincarskog porekla koje su imale posede u Banatu ili su na bilo koji drugi način bili vezani za Banat izdvajamo: Porodica Nako1, poreklom iz oblasti Đevđelije, prešla je u Habzburšku Monar­ hiju vrlo rano, još u periodu između 1660. i 1690. Braća Hristifor i Kirilo Nako su 1782. kupili Veliki Semikluš i Veliku Teremiju za 700 000 forinata. Hristoforov sin Aleksandar je 1813. dobio grofovsku titulu, a 1824. je prešao u katoličku veru, pa je u Velikom Senmiklušu podigao katoličku crkvu. Posedovao je Albertflor, Srpski i Nemački Veliki Senmikluš, Srpski i Nemački Čanad i naseljenu pustaru Porganj. Njegov sin Koloman je od 1861. bio član Gornjeg doma, a 1887. bio poslanik u Ugarskom Saboru. Osnovao je nekoliko zadužbina u Velikom Senmiklušu i Pešti. U posedu ove porodice, konkretnije Jovana Naka (oko 1840), nalazili su se Srp­ ski Čanad, Nakovo, Konstancija, Komloš. U Matici srpskoj je podigao zadužbinu (1837) za pomaganje razvoja srpske književnosti. U svom dvoru u Komlošu je podigao pozorište u kojem se se prikazivale predstave na nemačkom jeziku. Pripad­ nik iste porodice, protođakon Arsenije Nako, koji je završio bogoslovske studije u Sremskim Karlovcima, radio je kao profesor u srpskim odeljenjima Srpsko­ru­ munskog klirikalnog učilišta u Vršcu u prvim godinama postojanja ove ustanove (1822–1826), gde je predavao Dogmatiku, Crkvenu istoriju i Tumačenje nedeljnih i prazničnih jevanđelja, nakon čega je, po želji mitropolita, prebačen u Novi Sad na novu dužnost2. Značajno ime u javnom životu Kikinde XVIII veka bio je i Marko Nako, sudija Srpsko­grčke trgovačke kompanije, umro 1750. godine. Porodica Močonji3, doselila se u Austrijsko Carstvo iz Moskopolja, na čelu sa sveštenikom Petrom Močonjijem. Jedan od njegovih sinova, Andrej, nastanio se u Banatu, gde je 1780. dobio plemićku titulu i posed Foeni. Ova porumunjena cincar­ ska porodica je tokom XIX veka igrala izuzetno značajnu ulogu i razvoju rumun­ skog nacionalnog pokreta u Banatu. Njen glavni predstavnik je bio dr Aleksandar Močonji (1841–1909), koji je već u 24 godini života postao poslanik u Ugarskom
Dušan J. Popović, Srbi u Vojvodini, 3, Novi Sad, 1990, 91 –92 Nikola Gavrliović, Srpsko-rumunsko klirikalno učilište u Vršcu 1822–1867, Novi Sad, 1983, 90–91. 3 Aurel Cosma junior, Bănăţeni de altă dată, vol. I, Timişoara, 1933, 49–51.
1 2

C

81

saboru i jedan je od osnivača Rumunske nacionalne stranke u Banatu. Porodica Močonji je inače imala u svom vlasništvu i neke posede u južnom Banatu. Tako je 1859. Đorđe Močonji izgradio dvorac u Vlajkovcu4, a Joan pl. Močonji je, na pri­ mer, 1854. posedovao u Kuštilju 60 jutara zemlje5. Među srpskim veleposednicima cincarskog porekla, ubrajamo još i sledeće: po­ rodicu Astri, koja je posedovala 79 3/8 sesije u Šošdiji, Antonije Damaskin – Hajdu­ čicu, Simeon Damaskin – Nemet, baron Petar Duka – Šipet sa 128 2/8 sesije, baron Stevan Duka – Kadar, sa 33 2/8; Todor Đika i njegov mlađi brat – Dežanfalvu (De­ žan) sa 48 3/8; Demeter Manasi – Hodonj sa 75 4/8, i drugi. Kada je reč o porodici Duka, svakako je među njima najznačajniji Petar Duka, rođen u Osijeku 1757. On je započeo oficirsku karijeru u Vlaško­ilirskom graničarskom puku 1776. godine. Brzo je naprerdovao u vojnoj karijeri, tako da je stekao najviše vojne činove najzna­ čajnija evropska odlikovanja. Godine 1805. je postao glavni zapovednik Banata. Po njemu je dobilo ime novoosnovano selo na teritoriji Nemačko­banatske regimen­ te – Petrovo Selo ili Petersdorf (rumunski Petrovasâla), današnji Vladimirovac. (1808). Posle 1815. je dobio mađarsko plemstvo i baronat. Pratio je cara Franca I prilikom njegove posete Banatskoj vojnoj granici (1817). Umro je u Beču 18226. Ipak, kada je reč o Cincarima, njihova osnovna privredna grana je bila trgovi­ na, pa i zanatstvo, tako da, kada govorimo o ovom narodu u Banatu, njih pre svega treba tražiti u građanskom staležu. U svim gradovima Banata je tokom XVIII i XIX veka bilo Cincara. U Pančevu ih je bilo, verovatno u manjem broju, još u prvim de­ cenijama XVIII veka7. Njuihova uloga u formiranju pančevačke građanske klase je bila značajna, pošto su ušli u „trgovačku čaršiju”, koju su ojačali ne samo brojem, nego i trgovačkim iskustvom i kapitalom8. Sudeći prmea imenima trgovaca, izgle­ da da je skoro cela dućanska trgovina u Pančevu krajem XVIII i početkom XIX veka bila u rukama srpskih i cincarskih trgovaca9. Među najistaknutijim cincarskim trgovačkim porodicama Pančeva u ovom periodu pominjemo braću Georgija i Si­ mona Astrija, koji su se u ove krajeve doseleili početkom sedamdesetih godina XVIIII veka. Posle dvadesetak godina provedenih u Irigu, prešli su u Pančevo, gde su u početku radili kao ortaci osiromašenog trgovca Atanasija Vrete (žitarski trgovac, evidentno i on Cincarin, inače zet Dositeja Obradovića), od koga su zatim kupili njegov dućan. Godine 1793. su kupili dućan Mladena Mladenovića, a 1802. i dućan Save Arsenijevića. Udruženje trgovaca se, međutim, žalilo pančevačkom magistratu na razne nepravilnosti u poslovanju braće Astri, tako da je njihov polo­ žaj ostao do kraja ovog perioda neizsvestan. Među stočarskim trgovcima u Pančevu u istom periodu se isticao i Cincarin Kosta Marković­Trimšin10, poznat pre svega po trgovini svinjama. On je poslo­

Feliks Mileker, Letopisi opština u Južnom Banatu, Vršac, 2005, 121. Isto, 136. 6 D.J. Popović, Srbi u Vojvodini, 2, Novi Sad 1990, 181–182. 7 Sreta Pecinjački, Pančevački distrikt 1717–1773, Novi sad 1985, 44. 8 Mirko Mitrović, Trgovina Pančeva krajem XVIII i početkom XIX veka, u: Istraživanja, 5, Novi Sad 1976, 172–173. 9 Isto, 180. 10 Isto, 215–216.
4 5

82

vao tako što je u Srbiji kupovao jeftino mršave svinje (ponekad i do 2000 komada), koje je zatim priihranjivao u Pančevu i onda slao na tržište (ponekad čak i na bečko tržište). Povremeno je u ovim svojim poslovima angažovao i pomoćnike, koji su ponekad boravili u Srbiji i po nekoliko meseci, ugovarajući po raznim mestima ku­ povinu svinja u njegovo ime. Bila je takođe opšte poznata stvar kako ovaj trgovac sačekuje seljake na putu za pančevačku pijacu, gde od njih otkupljuje kukuruz radi preprodaje na drugom mestu. Velizar Boboron (1834–1907), iz ugledne porodice cincarskog porekla bio je jedan od najbogatijih i najuglednijih građana Pančeva u drugoj polovini XIX i po­ četkom XX veka. Posle ukidanja Banatske vojne granice zalagao se za što aktivni­ je učešće pančevačkih Srba u političkom životu ugarske države. Na izborima za Ugarski sabor 1875. postavljen je, zajedno sa Svetislavom Kasapinovićem, za po­ verenika Mihailu Polit Desančiću, kandidatu Srpske narodne stranke za Pančevački izborni srez. Na kulturnom planu, značajan je njegov rad u okviru Pančevačkog pevačkog društva, gde je imao funkciju potpredsednika, a posle smrti Konstantina Pejičića (1882) obavljao je i dužnost predsednika ovog društva, sve do 1896, kada se povukao zbog bolesti. Zauzimao je i druga zapažena mesta u pančevačkoj op­ štini: bio je potpredsednik crkvene opštine, predsednik mesnog školskog odbora, član opštinskog predstavništva, upravitelj novčanog društva „Vađevine”, osnivački član mesnog vatrogasnog društva itd. Bio je i član Matice srpske, kao i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao bogati veleposednik pomagao je moral­ no i materijalno svaku narodnu, prosvetnu, privrednu i humanitarnu ustanovu. Na kraju života ostavio je Srpskoj crkvenoj opštini u Pančevu 160 jutara zemlje, kao i značajne sume novca srpskim kulturnim, obrazovnim i društvenim ustanovama u Pančevu, Novom Sadu i Zagrebu. Cincarska porodica Vreta je u drugoj polovini XVIII veka prešla iz Makedonije u Zemun, odakle su se, izgleda, preselili u Pančevo. Jedan od članova ove porodice, Atanasije Vreta, razvio je krajem XVIII i početkom XIX veka uspešne trgovačko­ arendatorske poslove u Pančevu. Poznat je pre svega kao zakupac ribolova na Duna­ vu kod Pančeva i kasnije kod Opova, trgovao je i žitaricama, hranom, a verovatno i drugim proizvodima, i to pre svega sa ustanicima u Srbiji11. Među Cincarima koji su dali svoj doprinos banatskoj i srpskoj istoriji, a koji je poslednje dane života peroveo u Pančevu, bio je i Toma Hećim Kostić, narodni lekar (1778–1848). Rođen je u Kožanima u blizini Korče, kao sin poznate vidarke Kira Mane. Godine 1804. se doseljuje u Smederevo i postaje vidar u srpskoj ustanič­ koj vojsci za vreme Prvog srpskog ustanka. Nakon njegovog oslobođenja prelazi u Beograd, gde nastavlja da se bavi vidarskim poslom. Za vreme Revolucije 1848. prelazi zajedno sa Stevanom Knićaninom iz Srbije u Pančevo, gde učestvuje u leče­ nju srpskih ranjenika. Oboljeva i umire u bolnici za vreme epidemije kolere koja je te godine zahvatila Pančevo i okolinu12.

11 S. Gavrilović, biografija Atanasija Vrete u Srpskom biografskom rečniku, 2, Matica srpska, Novi Sad 2006, 327. 12 Др Драгиша Ђорђевић, Историја панчевачке медицине до 1944. године, Панчево, 2004.

83

U Beloj Crkvi je cincarski trgovački elemenat bio još uticajniji i značajniji za ekonomksi život ovog grada nego kada je reč o Pančevu. Pošto je srpsko­cincarski deo grada bio teško oštećen za vreme poslednjeg austro­turskog rata (1788–1791), posle 1793. prisutno je oživljavanje aktivnosti srpsko­cincarskog trgovačkog sloja, koji je 1795. osnovao Trgovačko udruženje. Kada je reč o cincarskom građanstvu u Beloj Crkvi13, već početkom XIX veka je većina ovog stanovništva već bila asi­ milovana u Srbe, ali je ipak tokom sledećih decenija, bar po prezimenima, ono još uvek bilo prisutno u belocrkvanskoj čaršiji. Srbi i Cincari su tih godina već počeli da razvijaju trgovačke veze sa Srbijom, zatim sa Vlaškom, tako da su bili glavni nosioci izvozno­uvozne trgovine. Najznačajniji belocrkvanski trgovci cincarskog orekla u pomenutom periodu bili su: Konstantin Kara Dima (1765–1810), trgovac u Beloj Crkvi u periodu 1790– 1810, suosnivač je prvog mlina u ovom gradu (1803) s pogonom na turbine i me­ ljavu s džakovima. Konstantin Varži (1724–1784), Cincarin rođen u Makedoniji, jedan od prvih trgovaca u Beloj Crkvi. Učestvovao je u izgradnji srpske pravoslavne crkve u Beloj Crkvi (1775–1780). 14 Toma Varži, koji se pominje kao trgovac još 1790. godine. Početkom XIX ve­ ka je uvozio stoku iz Vlaške. Mojsilo Mihajlo Babaroni, bio je trgovac u Beloj Crkvi između 1795. i 1830. godine, kada je i umro. Georgije Đorđo Čono (1758–1832), došao je u Belu Crkvu 1801. godine. U svojoj kući je 1836. otvorio veliko stovarište drva. Bio je ugledan član Srpske cr­ kvene opštine, Magistrata u trgovačkog udruženja. Njegova supruga Aleksandra Čono se bavila trgovinom posle suprugove smrti, u periodu 1832–1836, kada joj je oduzeto to pravo. Pretpostavljamo da je iz iste porodice bila i Marija Čono (1794– 1868). Anastasije Šermet, bavio se između ostalog i uvozom stoke iz Vlaške. Mojsilo Mihajlo Nedeljković (1766–1831), bavio se trgovinom u Beloj Crkvi između 1795. i 1831. godine. Konstantin Kosta Kukunđel (umro 1840), bavio se trgovinom u Beloj Crkvi između 1818. i 1840. bio je ugledan član Srpske crkvene opštine, Magistrata i trgo­ vačkog udruženja, čiji je bio i zamenik predsednika i odbornik. Među belocrkvan­ skim trgovcima se iz iste porodice pominje i Apsida Kukunđel (1774–1854). Jeftimije Jefta Varži (umro 1852), trgovac u Beloj Crkvi između 1825. i 1852. godine, vlasnik veletrgovine mešovitom robom. Držao je u zakup i jednu gostioni­ cu u selu Dubovac (1838–1842), a od 1846. je posedovao i privatnu predionicu svile, a bavio se i uzgojem svilenih buba. Njegov sin Jovan Jefta Varži (Varzić) (1780–1855) je posle očeve smrti nastavio da se bavi trgovinom.

13 O ulozi Cincara u privrednom životu Bele Crkve, kao i o najznačajnijim predstavnicima belocrkvan­ skog cincarskog građanstva videti: Živan Ištvanić, Građa o srpskim trgovcima u Beloj Crkvi s kraja XVIII veka do 1860 . godine, Zbornik Matice srpske za istoriju, 45, Novi Sad 1992, 135–143, odakle smo i preuzeli većinu podataka o Cincarima u Beloj Crkvi. 14 Živan Ištvanić, Lexicona Belocrkvanica, 2, Bela Crkva 2008, 132.

84

Teodor Toma Babaroni (1769–1827), bio je trgovac u Beloj Crkvi između 1800. i 1825, kada je propao kao trgovac, tako da je ostao bez ikakvog imetka. Konstantin Kosta Ljota (1800–1835), trgovac u Beloj Crkvi od 1830. do 1835. Bio je veletrgovac i vlasnik trgovine mešovitom robom, odbornik i član Trgo­ vačkog udruženja. Trgovinom se bavila i njegova supruga Elizabeta Ljota (1803– 1858). Teodor Sterijan (1825–1894), bavio se ugostiteljstvom u Beloj Crkvi. Gligorije Mičin (1810–1880), belocrkvanski trgovac i hotelijer, poticao je iz cincarske porodice Mičo, koja je u XVIII veku došla iz Makedonije u čakovo, a 1797. su već bili prisutni u Beloj Crkvi, u početku kao suknati i kožari, a kasnije Početkom 19. veka u Belu Crkvu iz cincarskog rasadnika ­ Vlahoklisure, došao je i Marko Leko, trgovac i ondašnji poštar koji je menjajući po hanovima konje krstario glavnim balkanskim trasama i za pet dana stizao od Beograda do Bosfora. U Beloj Crkvi 1812. godine oženio se Anom sa kojom kasnije prelazi u Beograd. Umro je od kuge 1832. godine. Zabeleženo je da mu se otac zvao Čočo. Marko se smatra rodonačelnikom brojne i značajne familije Leko koja je dala veliki broj uspešnih trgovaca, naučnika, lekara, generala...

kao trgovci tekstilom. Gligorije je bio vlasnik hotela Sunce, koji je dugo godina bio centar srpskog kulturnog života u ovom gradu. Između ostalog, tu se nalazila Srpska čitaonica i sedište Srpskog pevačkog društva15. Njegov sin, Marko Mičin (1846–1880), bio je vlasnik drvare i trgovac drvima i jedanod osnivača Srpskog pevačkog društva16. Drugi Gligorijev sin, Simeon Mičin (1843–1904), bio je car­ sko­kraljevski oficir, a kasnije i oficir u srpskoj vojsci, a istakao se i kao kulturni radnik kompozitor i slikar17. Za razliku od većine belocrkvanskih Cincara, koji su se brzo asimilovali sa Srbima, jedan njihov manji broj se porumunio. Među njima je svakako najznačaj­ nija porodica Konstantina Koste Babaronija, trgovca, koji je umro u Beloj Crkvi 1851. Njegov sin se zvao takođe Konstantin (1831–1884), koji je trgovinu izučio u Vršcu, a 1846. dobio kalfensko pismo o položenom trgovačkom zanatu. Supruga starog Konstantina je bila Ana Babaroni (1808–1860), koja se takođe bavila trgo­ vinom. Sin mlađeg Konstantina se zvao Andreja Boboroni18 (1860–1921), bogati belocrkvanski trgovac i veleposednik, jedan od osnivača Rumunskog vokalnog ho­ ra u Beloj Crkvi (1879)19.

Živan Ištvanić, Lexicona Belocrkvanica, 1, Bela Crkva 2006, 101. Isto, 102. 17 Isto, 102–103. 18 Gligor Popi, Românii din Biserica Albă, Vršac 2006, 91. 19 O porodici Babaron (Boboroni) videti i: Živan Ištvanić, Lexicona Belocrkvanica, 1, Bela Crkva 2006, 7–8.
15 16

85

Velizar Boboron (1834–1907) je bio jedan od najbogatijih i najuglednijih građana Pančeva u drugoj polovini XIX i početkom XX veka. Posle ukidanja Banatske vojne granice zalagao se za što aktivnije učešće pančevačkih Srba u poli­ tičkom životu ugarske države. Na izborima za Ugarski sabor 1875. postavljen je, zajedno sa Svetislavom Kasapinovićem, za poverenika Mihailu Polit Desančiću, kandidatu Srpske narodne stranke za Pančevački izborni srez. Na kulturnom pla­ nu, značajan je njegov rad u okviru Pančevačkog pevačkog društva, gde je imao funkciju potpredsednika, a posle smrti Konstantina Pejičića (1882) obavljao je i dužnost predsednika ovog društva, sve do 1896, kada se povukao zbog bolesti. Zauzimao je i druga ugledna mesta u pančevačkoj opštini: bio je potpredsednik crkvene opštine, predsednik mesnog školskog odbora, član opštinskog predstav­ ništva, upravitelj novčanog društva „Vađevine”, osnivački član mesnog vatroga­ snog društva itd. Bio je i član Matice srpske, kao i Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Kao bogati veleposednik pomagao je moralno i materijalno svaku narodnu, prosvetnu, privrednu i humanitarnu ustanovu. Na kraju života ostavio je Srpskoj crkvenoj opštini u Pančevu 160 jutara zemlje, kao i značajne sume novca srpski Među prvim Cincarima koji su se doselili u Belu Crkvu, pominjemo još i Ha­ dži­Janju Kostića, rodom iz Šatista (umro 1780), Anastasije Mihajlović Babaron (umro 1785) i sin mu Mihajlo Babaron (rođen u Moskopolju tridesetih godina XVI­ II veka, umro u Beloj Crkvi 1800)20 I u Velikoj Kikindi se trgovina razvijala tokom XVIII i XIX veka pod jakim uticajem cincarskog građanstva. Prvi trgovci u gradu su bili Cincari i Grci, doselje­ nici iz Osmanlijskog carstva. Tokom sedamdesetih godina XVIII veka jača među­ tim uloga srpskog građanstva u Kikindi, što je dovelo do postepenog potiskivanja Cincara i Grka kao trgovaca i do njihovog nestanka, pre svega kroz asimilaciju sa Srbima. Među cincarskim i grčkim građanima u Kikindi koji su se posrbili (i preu­ zeli srpska prezimena) tokom XIX veka, bile su porodice Adamović, Georgijević, Panajotović, Janković, Kostin, Lazarević, Tanazević itd. Mali broj njih se ipak odr­ žao i kroz ceo XIX vek. To su porodice Risto, Fani, Pajdak i druge21. Značajno ime cincarskog građanstva u Kikindi bio je Jovan Georg Tiganiti, koji je došao u Austriju još 1745. godine i stupio u njenu službu kao obaveštajac. Godine 1749. postaje šef prolazne poštanske stanice u Valkanju, a 1750. i presded­ nik i sudija Srpsko­grčke trgovačke kompanije. U Kikindi je živeo od 1752. Bio je na čelu deklegacije koja je u Beču izdejstvovala privilegoije za dištrikt, a kasnije mu je povereno i organizovanje dištrikta, zajedno sa većnikom administracije Šmi­ dom. Pošto su tom prilikom izvršili razne zloupotrebe, uhapšeni su, a Tiganiti je 1776. izgubio i položaj sudije u trgovačkoj kompaniji, čime je uklonjen iz javnohg života. Umro je u Kikindi 180122. U gradu Vršcu, cincarsko građanstvo je dalo oca srpske drame ­ Jovana Steri­ ju Popovića. Veliko ime srpske kulture i književnosti XIX veka, o Steriji je izlišno
Mil. S.Filipović, Postanak i razvitak grupe banatskih Hera, u : Banatske Here, 368. Milivoj Rajkov, Istorija grada Kikinde do 1918 . godine, Kikinda 2003, 169. 22 Isto, 30.
20 21

86

ponoviti opšte poznate stvari. Zadržaćemo se samo nakratko na njegovom poreklu. Naime, dok su mnogi biografi, pre svega oni stariji, naglašavali da je njegov otac bio Grk (dok je Sterijina majka bila Srpkinja, ćerka poznatog slikara Nikole Neško­ vića), kasnije je dokazano da je njegov otac, Sterio Papaz, bio u stvari helenizo­ vani Cincarin, a da je porodica ubrzo uzela prezime Popović. Među prvima koji je govorio o cincarskom poreklu Sterije bio je filolog Petar Skok, koji citira, između ostalog, i činjenicu da je Sterija u svom slavnom delu Kir Janja, između ostalog karikirao i način kako su građani cincarskog porekla govorili srpski jezik. Njegov brat Đorđe Sterija je bio ugledan trgovac u Vršcu. U selu Markovac u blizini Vršca i danas postoji porodica sa prezimenom Sterijan. Đoka Sterija Popović, brat Jovana Sterije Popovića, bio je ugledni vršački tr­ govac. Za vreme Revolucije 1848. bio je uhapšen od strane mađarskih varmeđskih vlasti, zajedno sa trgovcem Mitom Božićem, zato što su posedovali proklamacije patrijarha Rajačića, koje su dobili od trgovca Alekse Kneževića, a koje je ovaj do­ neo iz Pančeva23. Za vreme revolucije bio je član vršačkih deputacija koje su pred­ stavljale grad u raznim situacijama24. Pošto nije imao dece, ostavio je 1871. svoju kuću, u kojoj se rodio i Sterija, kao zakladu za darovite Srbe25 koji su pošto su završili Iv razred ginazije, želeli da se bave književnošću. Kada je reč o Cincarima u Vršcu, 1796. se pominju cincarske porodice Dima (Georgije), Kuišor (Konstantin), Mandžuka. Neke od tih porodica su se brzo pre­ topile u Srbe, a neke u Rumune. Porodica Kuišor se pominje kod rumunskog isto­ ričara Nikolaja Tinku Velje kao rumunska (u njegovoj Crkvenoj istoriji Rumuna, Sibiu 1865), dok je porodica Mandžuka dala poznatog rumunskog pisca Simeona Mandžuku, kasnije počasnog člana Rumunske Akademije Nauka. Moguće je da su se neke cincarske porodice iz Vršca u početku porumunile, imajući u vidu bliskost jezika i istu veru, ili da su već došle u Vršac porumunjene, ali je neosporno da je kasnije značajan broj i jednih i drugih (Cincara i Rumuna) bio asimilovan u Srbe, koji su činili ubedljivu većinu pravoslavnih građana Vršca26. Među vršačkim uglednim građanima cincarskog porekla iz prve polovine XIX veka, pominjemo i članove porodice Demeter (Demetrović/Dimitrijević). Među prvim članovima ove porodice u Vršcu bio je Vasilije Demetrović. Zatim, tu je i Georgije Đoka Demeter27, koji je 1839. otvorio advokatsku kancelariju u Vršcu, a oko 1846. je izabran za vršačkog senatora. Za gradonačelnika Vršca izabran je oktobra 1849. i na toj funkciji je ostao do marta 1851, kada je odlukom carsko­kraljevske zemaljske uprave postavljen za sreskog sudiju. Bio je i član odbora za izdavanje monografije o Vršcu. Mihailo Miša Demetrović28 (1831– 1906) je radio kao gradski fizik u Vršcu. Zaslužan je za podizanje nove bolnice u

Srpske novine, Beograd, 15. jun 1848, 8. Srećko Mileker, Povesnica slobodne kraljeve varoši Vršca, II, Pančevo­Vršac 2005 (reprint), 38, 52. 25 Isto, 125. 26 Videti o tome u: Todor Milovan, Studii antropogeografice asupra Vârşeţului, Lumina, Vršac, br. 3, mart 1953, 159. 27 Mirča Maran, biografija Đoke Demetra u Srpskom biografskom rečniku, 3, 155–156. 28 I. Ivanović biografija Mihaila Miše Demetrovića u Srpskom biografskom rečniku, 3,158.
23 24

87

gradu. Bio je aktivan u više društvenih i kulturnih institucija, počasni predsednik Crkvene opštine i Srpskog crkvenog pevačkog društva, član Konzistorije i član Matice srpske. U ovom južnobanatskom gradu je jedan deo svog života proveo i Andrej Šagu­ na (1808–1873), rođen u Miškoljcu u cincarskoj trgovačkoj porodici. Za Vršac ga vezuje pohađanje klirikalne škole (1829–1833), da bi u periodu od 1842. do 1845. godine radio i kao profesor u srpskom odeljenju vršačkog klirikalnog učilišta. Isto­ vremeno, bio je i episkopski vikar u Vršcu, kao i asesor eparhijske konzistorije. Godine 1848. je hirotonisan za episkopa u Sremskim Karlovcima, a zatim je punih 15 godina radio na crkvenoj deobi Rumuna od Karlovačke mitropolije, što je najzad i ostvareno, prvenstveno njegovom zaslugom, carskim dekretom iz 1864. godine o osnivanju samostalne rumunske pravoslavne mitropolije u Habzburškoj monarhiji. I po banatskim selima je bilo Cincara, istina, manje nego u gradovima. Tako se u Alibunaru pominje još 1723. neki R. Krakačević, „verovatno Cincarin”, koji je održavao poštansku liniju Alibunar – Pančevo, na rastojanju od dve stanice, za pla­ tu od 12 forinti mesečno, odnosno 144 forimti godišnje29. U Opovu je u XIX veku živeo Cincarin Janači Nančo, a u Banatskom Novom Selu je cincarska porodica Zega dala nekoliko značajnih ličnosti naše istorije i kulture. Nedaleko od Pančeva, u selu Orlovat, rođen je oko 1785. Emanuil Manojlo Antonović30, koji potiče iz trgovačke porodice, verovatno cincarskog porekla. Mladost je proveo u rodnom me­ stu, a smatra se da je u zavičaju izučio slikanje i pozlatarski zanat. Veći deo života je proveo u Temišvaru. Njegovi slikarski i pozlatarski radovi se nalaze po crkvama Temišvara i okolnih mesta. Umro je u Temišvaru 1829. Nešto cincarskih porodica se doselilo i u sela oko Bele Crkve. Tako su u Kru­ ščicu došli Dimitrijevići iz Kožana u Grčkoj, za koje postoji mišljenje da su bili Cincari31. Po jedna porodica, za koju se ne zna da li je grčka ili cincarska, doselila se i u Kusić i Palanku. O prisustvu Cincara na ovim prostorima, odnosno o cincarskom poreklu poje­ dinih banatskih porodica, saznajemo i na osnovu njihovog prezimena, u kojima se nalazi samo ime ovo etničke grupe. Tako je, na primer, 1749. godine za carinika u Borči postavljen Simon Cincarević, dotadačnji pančevački treći iberrajder, s pla­ tom od 100 forinti godišnje32. U Jasenovu je dvadesetih godna XX veka radio kao berberin Franc Cincar33. U Beloj Crkvi se još 1787. pominje Antonije Cincar34. Nikolae Cincariju (1858–?). Prilikom osnivanja Petrovog Sela (danas Vladi­ mirovac u blizini Pančeva) 1808. godine, u ovo mesto se doselilo iz sela Klopodije (u istočnom Banatu) i pet porodica sa prezimenom Cincar. Iako se radilo o rumun­ skim porodicama, neosporno je njihovo cincarsko poreklo, što se može zaključiti na osnovu njihovog prezimena. Iz Monografije opštine Roman-Petre (Perovoselo)
Sreta Pecinjački, Pančevački distrikt 1717–1773, Novi Sad 1985, 84. R. Drašković, biografija Emanuila Manojla Antonovića u Srpskom biografskom rečniku, 1, Matica srpska, Novi Sad 2004, 224. 31 B. Bukurov, R. Nikolić, M. Filipović, Herska sela u Jugoslaviji, u: Banatske Here, Novi Sad 1958, 39. 32 S. Pecinjački, nav. delo, 95. 33 Živan Ištvanić, Istorija zanatstva i trgovine u Jasenovu (1725–1941), Bela Crkva 1994, 50. 34 Mil. S.Filipović, Postanak i razvitak grupe banatskih Hera, u : Banatske Here, 362.
29 30

88

O Steriji, velikom dramatičaru, pesniku, aktivnom kultur­ nom delatniku i utemeljivaču moderne srpske kulture ne samo 19. veka, napisano je mnogo naučnih radova i studija. Ono što je manje poznato je da se sa velikim entuzijazmom bavio proučavanjem jezi­ ka i književno ­ teoretskih tema ali i kreirao prvi zakon o školstvu u Srbiji. Puno energije uložio je u razvoj pozorišnog života u Beo­

gradu, osnivajući „Teatar na Đumruku”, bio je inicijator stvaranja Društva srpske slovesnosti, koje prethodi SANU, kao i Narodnog muzeja u Beogradu. Dobro je poznavao narode Balkana, posebno iz cincarsko ­ grč­ kog miljea kome je i sam pripadao ali i Rumune, Albance, Bugare... Interesovao se za njihove jezike i međusobne uticaje tako da je, u određenom smislu, preteča balkanologije kao naučne discipline. Na grobu njegovog oca ­ Sterije, u Vršcu, postoji natpis za koji se smatra da je uklesan kasnije, na kome piše: „Pod ovim znakom, leži u krugu ovom, ovdašnji trgovac Steri­ ja Popović sa prvom suprugom svojom Julijanom i drugom bezčad­ nom Ekaterinom; sa sinovima Pavlom i Dimitrijem; unučadima Jo­ sifom i Jankom i snaom Sultanom. Levo vostoku 33 koračaja leže kosti sina njiovoga Joana S. Popovića, spisatelja srpskog. S desne strane kamen označava grob ćeri njiove Sultane”

89

1808–1908, koju je 1911. objavio učitelj Nikolae Penca, saznajemo da je početkom XX veka u ovom mestu živelo 7 porodica koje su nosile to prezime. Najpoznatija ličnost sa tim prezimenom je pisac Nikolae Cincariju, rođen u Petrovom Selu 1858. Poznat je pre svega kao autor pozorišnih komada na rumunskom jeziku, namenjenih seoskim amaterskim kulturnim društvima. Izdvojili smo 26 „narodnih” pozorišnih komada čiji je autor ovaj književnik, a koje su bile izuzetno popularne u mestima sa rumunskim stanovništvom širom Banata tokom prve polovine XX veka. Većina tih dela je objavljena u izdavačkoj kući „Aleksandru Anka” iz Kluža (Rumunija). Nikolae Cincariju je radio prvo kao beležnik u Alibunaru (kraj XIX veka), da bi zatim nekoliko godina proveo u Pančevu, gde je pokrenuo prvi književni časopis na rumunskom jeziku na ovim prostorima, pod nazivom Steaua (1901–1902), a isto­ vremeno je bio i sekretar Rumunskog pevačkog društva u Pančevu. Posle povratka u rodno mesto, gde je radio kao opštinski beležnik, angažovao se aktivno u svim oblastima kulturnog i društvenog života, tako da je postavljen za sekretara mesnog Crkveno-svetovnog horskog društva, Dobrovoljnog vatrogasnog društva i Rumunske Kasine. Tu je uređivao i lokalni časopis na rumunskom jeziku Familia (1910). Od 1922. živi u Partošu (Rumunija), ali je zadržao vezu sa zavičajem zahvaljujući svojim pozorišnim komadima, koji su se i u sledećim decenijama prikazivali kako u Vladimirovcu, tako i na drugim amaterskim scenama širom Banata. Aleksandru Cincariju (1880–1934). Drugi književnik iz ove porodice je Alek­ sandru Cincariju, rođen u Petrovom Selu 1880. Pošto je završio gimnaziju u Panče­ vu, zaposlio se kao opštinski činovnik u ovom gradu, jedno vreme je radio u Ovči, a od 1919. živi u Temišvaru, gde ostaje sve do svoje smrti. Kao književnik i publi­ cista objavio je na desetine članaka, novela, pripovedaka, epigrama, pozorišnih komada, prevoda itd. Sarađivao je u najuglednijim publikacijama na rumunskom jeziku iz tadašnje Austro­Ugarske. Svoje pozorišne komade je objavio u već pome­ nutoj izdavačkoj kući iz Kluža, koji su, kao i u slučaju dela Nikolaja Cincarijua, bili prisutni na priredbama i drugim kulturnim manifestacijama širom Banata. Prevodio je romane sa mađarskog na rumunski jezik, koji su većinom objavljeni kao feljtoni u uglednim časopisima sa teritorije Austro­Ugarske, ali i u Bukureštu. Ista porodica iz Petrovog Sela je dala još jednog književnika. To je George Cin­ cariju, koji je živeo u Karansebešu, međutim vrednost njegovih književnih dela je mnogo skromnija u odnosu na već pomenute književnike iz ove porodice. Prezime Cincar se sreće i danas po gradovima i selima Banata. Dovoljno je, na primer, samo otvoriti telefonski imenik i videti da je ovo prezime još uvek među nama, podsećajući nas na etničku zajednicu koja je pre više od dva stoleća došla u ove krajeve.

90

Cincari na sadašnjoj teritoriji opštine Plandište
pština Plandište koja u svom sastavu sada broji 13 naseljenih mesta i zase­ ok Laudonovac, krajem XVIII i u XIX veku, period koji se istražuje, pre­ težno je bila nastanjena življem katoličke veroispovesti. Tadašnji Zičidorf, kasnije Mariolana, sve do sredine pedesetih godina XX veka, pretpostavlja se da je bio pro­ stor gde su bile nastanjene i neke cincarske porodice. Osnovno obeležje Cincara, da su bili zanatlije i trgovci, imućni i učeni ljudi, u slučaju istraživanja za sadašnju teritoriju opštine Plandište, nije se moglo uzeti kao polazište. Naime, nema sačuva­ nih knjiga i dokumenata koja svedoče o postojanju ovih zanimanja, odnosno o tom društvenom staležu. Prvi i jedini dokumenti koji svedoče o boravku i životu Cincara na prostoru sadašnje teriorije opštine Plandište krajem XVIII i u XIX veku jesu crkvene knjige rođenih, venčanih i umrlih osoba pravoslavne veroisposvesti na srpskom jeziku, pravoslavnog hrama Sv.Apostola Petra i Pavla u Velikom Gaju. U Zičidorfu, kasni­ je Mariolani, a sada Plandištu, do 2006. godine nije bilo pravoslavnog hrama tako da su osnovni izvori o postojanju i životu Cincarskih porodica, traženi isključivo u tadašnjim knjigama protokola venčanih, rođenih i umrlih, crkvene opštine Veliki Gaj. Svi protokoli koji su korišćeni čuvaju se u Istorijskom arhivu u Beloj Crkvi. Zahvaljujući kompletnom kolektivu Arhiva u Beloj Crkvi i njihovoj pomoći, prvi trag o Cincarima otkiven je u XVIII veku u dokumentu KNJI­ A­KR­ TE­ IH­1768­ G Š N –1779.­BCF­557­A­1768–1779.­–­1,­gde je zapisano da je 29. maja 1769. godine kršten TA­ A­ I­ E­(FI­ I­ A)­PA­ A­.­Za cincarska prezimena karakteristično je da N SJ LP N su najčešće dvosložna, neobična, što je bio argument za pretpostavku da bi prezime PANA moglo da bude cincarsko. Ujedno, ovo je i najstarija knjiga koja je korišćena kao dokumanacija i literatura u radu na pronalaženju cincarskih prezimena na pro­ storu sadašnje teritorije opštine Plandište. Prezime PANA jedino se u ovoj knjizi pojavljuje i tu se sreće prvi i poslednji put. Nekoliko desetina godina kasnije, u prvoj polovini XIX veka u protokolu ven­ čanih, i KNJI­ A­KR­ TE­ IH­1795–1805­BCF­557­A­1795–1827­-1,­1,­3,­na Sv. G Š N Savu, 27. januara 1827. godine venčali su se­KI­ IL­CIN­ A­ I­ OV­I­AGA­ A­KOR C RN T ZA­ E­ IĆ. Ime i prezime ženika jasno asocira na cincarsko poreklo i skoro sa R V sigurnošću se može reći da se radi o osobi Cincaru. I prezime CINCAREVIĆ se jedino nalazi u ovom dokumentu, dok se kasnije u ostalim knjigama više nigde ne sreće. U drugoj polovini XIX veka, u crkvenim protokolima crkvene opštine Veliki Gaj za pravoslavni hram Sv. Apstola Petra i Pavla, koji su korišćeni kao literatura u kojoj se traga za cincarskim porodicama, u dokumentu KNJI­ A­UMR­ IH­br.­6­ G L
91

O

-­1852–1896.­BC­F:­557-A-1852–1896-17 pronađena su imenima umrlih poput : STANA TANACKOV ( 1857.), SAVETA MINDI (1859.), LJUBOMIR ANTANASIJEVIĆ (1861.), koja mogu imati cincarsko pore­ klo. Što se tiče starih srpskih prezimena u ovom periodu u crkvenim knjigama cr­ kvene opštine Veliki Gaj, pronađena su prezimena DIMITRIJEVIĆ i POPOVIĆ za koja se zna da su ih nosili i mnogi Cincari ali validnijih podataka o ovde pome­ nutim familijama nemamo.. Danas, na teritoriji opštine Plandište nema cincarskih familija ali ni porodica čija prezimena ili imena asociraju na nihovo cincarsko poreklo. U selu Barice gde živi 90 posto Rumuna postoji familija sa špic namenom MO­ ĆONJI. Traganje za cincarskim prezimenima dovelo me je do podatka da u opštini Be­ la Crkva ima cincarskih porodica. U samoj Beloj Crkvi živi poznata apotekarska porodica ARNOVLJEVIĆ koja ima apoteku u centru grada. Iz Jasenova (opština Bela Crkva) potiče cincarska porodica GAVA koja ima svoje potomke. Cincarska porodica ATANASIJEVIĆ potiče iz sela MALI JOVANOVAC kod Pirota.
Rodika Gruesku, politikološkinja - novinarka

92

Porodica Arnovljević

Uroš Arnovljević (1892–1961)

orodica Slobodana ARNOVLJEVIĆA cincarskog je porekla po očevoj lini­ ji. Nosila je prvobitno prezime Arnot. Uroš Arnovljevoć, trgovac, rođen je 15. decembra 1892. godine u Banatskom Jasenovu, a živeo je i sahranjen u Beloj Crkvi 1961. godine. Sin Slobodan nije nastavio porodičnu trgovačku profesiju već se posvetio farmaciji kao i njegov sin Miloš koji je vlasnik apoteke u centru Bele Crkve. Korene Arnovljevića pre nekoliko decenija pomno je istraživao prof.dr Voji­ slav Arnovljević, internista i kardiolog iz Beograda (1895–1989.) i svom daljem rođaku Slobodanu ostavio precizan rodoslov. Po profesoru dr Vojislavu porodica je u Banat pristigla sa teritorije Bugarske, odakle se razgranala u nekoliko mesta od Oroslamoša do Velikog Bečkereka, Kikinde, Novog Sada i Bele Crkve…

P

93

RODOSLOV PORODICE ARNOVLJEVIĆ Porodica Slobodana Arnovljevića, far­ maceuta, iz Bele Crkve vodi poreklo od Dimitrija, farbara u Velikom Bečkereku i Oroslamošu, jednog od četvorice bra­ će Arnot.: Ostala trojica braće bili su: Ćiriko, kovač; Đura, trgovac; i Nestor, sveštenik u Oroslamošu (19. II 1785.)
­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­

I DIMITRIJE ARNOT, farbar, imao je dva sina: ­ Vasu (1830–1877), predsednika suda u Velikom Bečkereku. Do 1950. go­ dine prezivao se Arnot, a nakon toga Arnovljević. Imao je dva sina i jednu kćer: Ivan, profesor Beogradskog Univerzi­ teta Stevan, trgovac u Starom Bečeju, ima četiri sina: Đuru, Vladu, Mitu i Ivana. Katica,udata Medaković, muž advokat u Zemunu i Pančevu. Ima kćer Jovanku udatu Čarmaz. ­ Uroš (1826–1888) trgovac u Orosla­ mošu. Imao je tri sina i jednu kćerku. Svetozara, trgovca u Kikindi Pavla, živeo u Novom Sadu BOŠKA, trgovca u Oroslamošu, a za­ tim u Kikindi Kćer Dragu, udatu Krajovan, učiteljica u Mokrinu
­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­

Dimitrija (1933–1933) Miloša (1934), koji ima Dušana (1971) i Vojislava (1969) ­ Borivoj (1895–1983), trgovac, ima dva sina: Božidara (1940) živi u SAD­u, Bogoljuba (1937) živi u SAD­u ­ Stanoje (1896–1961), trgovac ­ Momčilo (1900–1986, trgovac ­ Miloš (1894–1918) poginuo u ratu

BOŠKO Arnot imao je pet sinova i jed­ nu kćer ­ Mara (1891–1986), udata Gavrilović, imala je jednog sina ­ Đorđa (1928– 2007). ­ Uroš (1892–1961), imao je tri sina: Slobodana (1936), a on sina Milana (1971) i kćer Nevenu, udatu Obrado­ vić (1974)
94

Iz arhivske građe Pančeva

Poznati trgovci cincarskog porekla u Pančevu u 18. i 19. veku

Braća­Astri
kraja 18. i početka 19. veka u Pančevu među najistaknutije trgovce ubraja­ ju se braća Georgije (Đorđe) i Simon (Sima) Astri, cincarskog porekla. U ove krajeve Astrijevi se doseljavaju početkom sedamdesetih godina 18. veka iz Tur­ ske. Slavko Gavrilović u svom delu „Irig u 18. veku” pominje Nikolu Astrija 1786. godine kao najbogatijeg trgovca među iriškim trgovcima. I Simon i Georgije iz Iri­ ga doseljavaju se u grad na Tamišu. U novoj sredini prvo posluju kao ortaci trgovca Atanasija Vrete koji je osiromašio i od koga nakon izvesnog vremena otkupljuju dućan sa kolonijalnim robom. Godine 1793. otkupljuju za 2100 forinti i nekadašnji dućan trgovca Mladena Mladenovića. Dve godine kasnije zastupaju interese beč­ ke fabrike vrpci Pencinger. Od pančevačkog trgovca Save Arsenijevića, koji zbog starosti i prezaduženosti nije mogao više da se bavi trgovinom, otkupljuju radnju i trgovačko pravo za 500 forinti. Međutim, Trgovačko udruženje koje im od samog početka bavljenja trgovinom u Pančevu pravi smetnje, daje negativno mišljenje smatrajući da Astrijevi još uvek ne poseduju pravo trgovanja kako su isto preuzeli od bankrotiranog trgovca Save Arsenijevića. Trgovačko udruženje protestvuje i pro­ tiv povoljnog rešenja molbe Pavla Nikolića i njegovog ortaka Vase Radotića, sina pančevačkog sapundžije, da im se omoguće prava kakva uživaju i drugi trgovci ili uloliko to nije moguće odobri da i dalje ostanu u ortakluku sa braćom Astri. Prote­ stu Trgovačkog udruženja prethodi uvoz veće količine platna, odeće, konca i druge robe iz Slovačke od strane Pavla i Vase, i smeštaju te robe u jednom od Astrijevih dućana kao i zaplena te robe od strane policije. Pavle Nikolić pred Magistratom u Pančevu izjavljuje da su mu braća Astri, pošto se oženio ćerkom jednog od njih (zvala se Rut) obećali da će ga primiti za ortaka u radnji koju su kupili od Save Arsenijevića, a da se on, Pavle, nakon toga sporazumeo sa Vasom Radonjićem, sinom ovdašnjeg sapundžije, o nabavci robe u koju su uložili 15000 forinti i da su se nadali da će robu rasprodati u jednom od Astrijevih dućana pa zaplenom robe trpe ogromnu štetu. Pavle Nikolić i Vasa Rado­ njić u međuvremenu postaju ortaci Astrijevih pa Magistrat rešava da se zaplenjena roba deblokira. Međutim, tek što su započeli sa njenom prodajom, brigada vrši ponovnu zaplenu robe nakon čega je i usledila napred pomenuta Pavlova molba i
95

S

verovatno povoljno rešenje , sudeći po žalbi Trgovačkog udruženja Generalnoj ko­ mandi aprila 1803. da magistrat toleriše trgovinu koju Pavle vodi bez ičije dozvole sa svojim ortacima već pet meseci i da se Trgovačko udruženje ne može zadovoljiti tumačenjem Magistrata da se ova trgovina „mora trpeti” jer su je ortaci navodno regulisali međusobnim ugovorima. Žalba je prepuna optužbi protiv braće Astri ...da su se isti pre dolaska u pančevu bezuspešno okušali kao trgovci ne samo u Irigu nego i u Zemunu i Segedinu, da su oni samo obični turski emigranti kojima ne bi trebalo dozvoliti otvaranje sopstvene trgovine i da bi im se trebao zabraniti dalji boravak u komunitetu koji ima dovoljno svojih „sposobnih sineva” za poslove u vezi sa trgovinom. Sve ove smetnje nisu uzdrmale Astrijeve koji se afirmišu kao vrlo sposobni i aktivni trgovci. Godine 1801. Astrijevi uzimaju u zakup ribolov. Iste 1801. godine traže pasoš kako bi uvezli, samo u jednom turnusu, pored ostale stoke i 800 komada svinja. Godine 1803. Generalna komanda izdaje im pasoš i odobrava da pored sitne stoke uvezu i 600 komada goveda i 1180 komada volova. Po drugom pasošu iz iste godi­ ne odobrava im se uvoz 400 komada koza. Kao ortaci drugih trgovaca bave se i trgovinom drvetom. Godine 1807. devetog juna Brigada traži od pančevačkog Magistrata da objavi da je za otkup čaura svile­ nih buba ovlašćena trgovačka firma „Braća Astri”. Pančevački magistrat prvog februara 1810. godine preporučuje Generalnoj ko­ mandi molbu pančevačkih trgovaca – braće Astri, da im izda poseban pasoš za pu­ tovanje jer sem trgovine u Pančevu, imaju i svoju angro – trgovinu u Pešti, stanuju i u Beču, a robu otkupljuju u Moravskoj. Simon Astri se pojavljuje i kao prisutan građanin, trgovac, u jednom saopšte­ nju Magistrata, 29. oktobra 1817. godine. Naime, Trgovačko udruženje u Pančevu uputilo je Magistratu molbu da se trgovačkom pomoćniku iz Sombora, Nikolić georgiju, koji se nedavno ovde u Pančevu oženio kćerkom ovdašnjeg građanina „Šumarova”, takođe trgovca, zabrani odlazak u Peštu, kuda namerava da ode radi nabavke kratke i galanterijske robe jer nema pravo da trguje tim artiklima. Magi­ strat je pozvao Nikolića i u prisustvu trgovca Simona (negde piše i Simeona) Astri­ ja i Georgija Stankovića, kao prisutnih građana, i saopštio mu da nema pravo da nabavlja kratku i galanterijsku robu i da njom trguje. Braću Astri ponovo srećemo u jednom aktu Generalne komande u Temišvaru od 25. avgusta 1820. godine u kojem se kaže da je usvojena molba Astrijevih i da im se dozvoljava i nadalje trgovina nekim otrovima. Isto je dozvoljeno i trgovcima Đakonovu, Lambroviću i Kranjčeviću, a sa ovom odlukom upoznati su i pančevač­ ki lekari i apotekar. Sudeći po jednom aktu Generalne komande u Temišvaru br. 1387. od 17. ok­ tobra 1827. godine, trgovačko poslovanje jednog od braće Astri – Sime, Simona, se završava. Prema pomenutom aktu Generalna komanda u Temišvaru usvojila je predmet Magistrata Pančeva br. 246. i dala dozvolu da se obrtnica Simona Astrija prenese na Jovana Mandrina, kako je isti sposoban trgovac. Trgovačko udruženje ga preporučuje posebno jer se time ne povećava broj trgovaca u varoši. Iako se bavljenje trgovinom za Simu Astrija ovim završava njegovo učešće u društvenom
96

životu Pančeva i dalje je živo – nalazimo ga kao potpisnika ugovora između Kon­ stantina Danila, slikara, i Srpske pravoslavne crkvene opštine iz Pančeva za izradu ikonostasa u Uspenskoj crkvi, u svojstvu člana crkvenog odbora. Ugovor je sači­ njen 23. juna 1829. Nema podataka da li je Georgije Astri nastavio sa trgovačkim poslovanjem ili pod zajedničkom firmom „Braća Astri” ili pod svojim imenom jer u arhivi Magistra­ ta njegovo se ime više ne nalazi.

Nikola­Astri Četvrtog oktobra 1819. godine Nikola moli od Magistrata dozvolu da mu se odobri da rasproda robu koju je uzeo na kredit, akoja se nalazi u radnji umrlog tr­ govca Tome Popovića, jer cene iz dana u dan padaju. Magistrat je molbu usvojio i dozvolio prodaju. Nakon smrti svoga oca Mateje 1832. godine Nikola moli da mu se izda obrtni­ ca za trgovinu mešovitom robom sa čim je saglasno i Trgovačko udruženje, pa mu se jula 1832. daje trgovačka dozvola. Sačuvana je i žalba Nikole Magistratu iz 1835. u kojoj navodi da je kao časnik Landvera obavezan da nedeljom ide na vežbe, a šegrt u radnji je dužan da nedeljom posećuje školu, dok radnja takođe nedeljom mora da je otvorna. Zbog toga moli da se ili on ili šegrt oslobode obaveza ili da se izda naredba da i ostali trgovci nedeljom drže radnje zatvorene. Marta meseca 1842. Nikola traži za sebe i ženu pasoše za odlazak u Srbiju radi trgovačkih poslova. Generalna komanda u Temišvaru je 22. juna 1846. izdala i overila pasoše za Nikolu Astrija, trgovca, i Petra Nastića, trgovca i prevoznika i iste dostavila panče­ vačkom Magistratu na uručenje. Oba pasoša su istovetna i važe za: Tursku, Rusiju, Grčku, Francusku, Siciliju, Sardiniju, Vatikan i ostale italijanske države gde idu ra­ di trgovine. Generalna komanda u Temišvaru šalje i propratni akt u kome naređuje Magistratu da skrene pažnju svima koji hoće da idu u Rusiju da su tamo uslovi za zaradu vrlo teški i da ih očekuje beda. Nikola traži još jedan pasoš 1855. godine sa važnošću od godinu dana kako bi otišao zbog trgovačkih poslova u Srbiju, Vlašku, Moldaviju i Tursku.

Konstantin­Dijamandi Majka Konstantina Dijamandija – Rava, gostioničarka, 7. aprila 1824. moli za svog sina, trgovačkog pomoćnika, pasoš zbog namere da ode na vandrovanje. Kon­ stantin na vandrovanju ostaje sve do 1829. kada podnosi molbu za trgovačko pravo. Magistrat preporučuje molbu Generalnoj komandi u Temišvaru uz napomenu što je od 21. ukinute trgovine u Pančevu, obnovljena do tada samo jedna. Konstantin,
97

sada trgovac, moli dalje, da se pravo trgovine sa ostalim nasleđenim objektima i gruntovno prepiše na njegovo ime. Verovatno se tu radi o trgovini mešovitom ro­ bom Miče Dijamandija. Postoje dalje podaci da je tražio pasoš za odlazak u Srbiju „zarade radi” 1842. godine. Trgovačko udruženje obaveštava Magistrat 1843. da se „Dijamandi Konstan­ tin” već tri godine ne bavi trgovinom”, pa Magistrat traži od Trgovačkog udruže­ nja da ga izvesti kakvim se poslovima Konstantin tada bavio, ali tih podataka po arhivama nema. Postoji njegova molba da mu se otpiše tečevina pošto je trgovinu napustio zbog nemanja daljih sredstava i molba za pasoš iz 1846. za posetu Srbiji i Vlaškoj. Početkom januara 1850. godine, Konstantin ponovo saopštava pančevačkom Magistratu da želi ponovo da otvori trgovinu koju je pre nekoliko godina zatvorio zbog visokog poreza. Prilaže svoju dozvolu za držanje trgovine mešovitom robom. Magistrat je naredio 25. januara 1850. Trgovačko udruženje u Pančevu kako bi ga ponovo uvrstilo u red trgovaca pančevačke varoši.

Duka­Janko Ime Janka Duke pojavljuje se u arhivi Magistrata u Pančevu 5. maja 1807. u jednoj predstavci trgovačkog staleža u Pančevu upućenoj pančevačkom Magistra­ tu kojom pančevački trgovački stalež moli da se turskom podaniku Duka Jovanu, koji je bespravno uzeo u zakup jednu trgovinu u Pančevu još pre tri godine, odu­ zme pravo jer njegov način života šteti ugledu trgovaca. Doneto je rešenje da se uzme pismena izjava svih trgovaca i da se izvidi pravo stanje stvari. U slučaju da su navodi netačni da se kazne trgovci. U međuvremenu zabranjuje se Janku dalji rad. Rešenje Generalne komande u Temišvaru stiglo je 19. maja 1807. kojim se odo­ brava Duka Janku dalji boravak u Pančevu s obzirom da se već više godina nalazi na „granici”, ali mu se ne dozvoljava otvaranje trgovine jer se otvaranju protivi Trgovačko udruženje iz Pančeva. Sledeće godine, 1808. kako se Janko i dalje bavi trovinom u trgovini, kao or­ tak, maloletne dece Kostića, Trgovačko udruženje ulaže protest protiv odluke da se Janku odobri ortakluk sa udovom Pelagijom Kostić, koja je odbijena pa već 17. novembra 1808. pančevački Magistrat upućuje Generalnoj komandi u Temišva­ ru Jankovu molbu za otvaranjem trgovine sa preporukom­ „... da se Duka Janku dade dozvola za otvaranje bakalnice ili trgovine posuđem, pošto je isti dokazao u istrazi koja je vođena protiv njega na žalbu Trgovačkog udruženja u Pančevu, da navodi o njegovom razvratničkom životu i nedozvoljenom odnosu sa gostioni­ čarkom Ruf Marijom nisu tačni. Osim toga Janko se razortačio sa udovom Kostić Pelagijom.” Deset godina kasnije, Janku se odobrava prelazak u Beograd aktom br.3570. ka­ ko bi tamo trgovao tekstilnom robom, pićem i izrađenim bakrom. Septembra 1819. izdat mu je pasoš za prelazak u Srbiju „trgovačkih poslova radi”.
98

Jovan­Lambović Izučeni trgovac Jovan Lambović ulaže molbu 7.marta 1800. godine da mu se izda pasoš za odlazak u Beč radi usavršavanja trgovačkog poziva. Molba mu je po­ voljno rešena i dozvola za odlazak odobrena. Zakaratas Georg, trgovac, rodom iz Gibraltara, stanovnik pančevačke varoši, uputio je 7.avgusta 1819. godine molbu panče­ vačkom magistratu u kojoj moli da se njemu i njegovom slugi izda­ ju pasoši za odlazak u Beograd, a zbog sanitarnih propisa obezbedi i pratnja.

Šest godina kasnije, Jovan moli da mu se izda obrtnica za otvaranje trgovine u svojoj kući, ali iako mu je prvo odobreno, na protivljenje trgovačkog staleža – jer ima previše trgovaca, zahtev se odbija uz rešenje da sačeka dok se neko mesto ne „uprazni”. Dva meseca kasnije na žalbu Lambovića, Generalna komanda u Temi­ švaru donosi povoljnu odluku i Jovan otvara trgovinu. Sačuvana je molba Lambovića Magistratu za izdavanje dozvole da u svojoj trgovini prodaje barut na šta ga Magistrat upućuje da dozvolu zatraži u Komandi artiljerije. Takođe je sačuvana i izjava Jovana Lambovića i Haralampija Živanovića da im je brod sa tovarom žitarica zaplenjen, a žitarice oduzete od strane Srbijanaca kod Ostrovačkog ostrva. ( Zabeleženo je da je 1799. godine trgovcu Nikoli Dimitri­ jeviću vidinski paša Pasvan Oglu oduzeo brod sa celim tovarom hrane. Na brodu je bila i roba drugih trgovaca koji su time oštećeni). Pored trgovine, Jovan je imao i realno gostioničarsko pravo.

Janko­Veriga Generalna komanda u Temišvaru dostavila je 21. januara 1813. godine dozvolu za Janka Verigu i njegovog ortaka Fabro Jozefa kojim im se odobrava da izvezu žitarice u Staru Oršavu pod uslovom da prodaju žitarica prijave tamošnjoj Kordon­ skoj komandi.Dozvola im je uručena. Trgovačko udruženje u Pančevu 11. marta 1816. godine dostavlja pančevač­ kom Magistratu svoj odgovor u vezi sa molbom Janka Verige da mu se izda poseb­ no trgovačko pravo. U dopisu stoji: „... da se Trgovačko udruženje ne slaže da se Veriga Janku izda posebno trgovačko pravo i predlaže da se njegova molba odbije zato što njegov ortak Stevan Dijamandi ima osamdeset godina i verovatno neće još dugo trgovati pa će trgovačko pravo pripasti Verigi. Raskidanjem njihovog ortaklu­ ka i davanjem posebne dozvole Janku, osnovala bi se još jedna trgovina, kojih već ima dosta i pružila bi se nepoželjna mogućnost da neki stranac stupi u ortakluk sa Dijamandijem, pa bi se broj trgovina umnožio.” Magistrat je prihvatio mišljenje
99

Trgovačkog udruženja i odbio Jankovu molbu savetujući mu da se strpi dok se ne ukaže mogućnost da mu se dozvola izda. U tom periodu dobija od Generalnog konzula u Temišvaru i dozvolu da 1816. iz Kraljeva u Srbiji uveze 200 komada volova. Stevan Dijamandi u međuvremenu umire i Veriga ponovo podnosi i dobija tr­ govačku obretnicu. Udovica Dijamandija, Katarina, 1817. moli da joj se dozvoli da otvori trgovinu koju je držao njen pokojni suprug , a ona kao njegova žena ima Trgovac Simeon, Sima Mandrino u svoje i ime drugih tr­ govaca ogrevnim drvetom, upućuje Magistratu molbu 1859. da da preporuku Generalnoj komandi u Temišvaru da im se dozvoli da na obali Tamiša, pored Vajfertove pivare, istovaruju ogrevno drvo.

pravo nasleđa i same trgovačke dozvole. Magistrat odgovara da to nije moguće jer je njen pokojni suprug bespravno prodao svoje trgovačko pravo deset godina pre svoje smrti Janku Verigi, tako da se Janko, u stvari, bavio trgovinom još pre 1806. godine. Godine 1817. Janko moli Magistrat za dozvolu da svoju trgovačku firmu nazo­ ve „Kod sedam zvezda” što mu je i odobreno. Generalna komanda u Temišvaru odobrava 21. februara 1820, Janku prelazak u Beograd „trgovačkih poslova radi”. Janko Veriga bavio se i gostioničarstvom. To saznajemo iz jednog akta panče­ vačkog Magistrata iz decembra 1829. u kojem se kaže da će od njega biti naplaće­ na zakupnina, u smislu ugovora i postojećih propisa za gostionicu i mesarnicu u Crepaji, pošto njegov ortak u zakupu Franc Auman nije uplatio dužnu zakupninu. Nemačka banatska regimenta je putem policije odluku saopštila Verigi. Pančevačka carinarnica primila je putem Magistrata, 9. oktobra 1832. godine iznos od 3.28 forinti naplaćenih od Verige Janka, pančevačkog trgovca za račun tur­ skog podanika Andrejević Koste. Carinarnica je potvrdila prijem. Postoji podatak da je 6. decembra 1833. godine, brodski oficir dr Maksilijan u društvu gradonačelnika plemenitog Lepijera i policijskog komesara Lazarevića obilazio pančevačke trgovine. Tom prilikom je u radnji Janka Verige pronašao subli­ mat, carsku vodu, praške, kapljice i druge otrovne tvari koje se ne smeju prodavati u radnjama. Februara 1842. godine Janko Veriga je podneo Magistratu molbu da se više ne zadužuje špekulacionim porezom jer se više ne bavi otkupom žitarica. Magistrat je pre donošenja rašenja naložio policiji da ispita nema li Veriga neke zalihe žitarica koje bi i nakon pozitivnog rešenja mogao naknadno da proda. Policija je izvršila proveru i izvestila 13. aprila 1842. da nije našla nikakve žitarice. Sledeće 1843. godine nailazi se na podatak u Magistratu da je Veriga Janko tražio dozvolu za od­ lazak u Srbiju radi poslova, a 1845. godine u jednom aktu Trgovačkog udruženja u Pančevu upućenog Magistratu u kome se predlaže oporezivanje nekih članova pomenuto je i ime Janka Verige.
100

Georg­–­Đorđe­Varsan U arhivi Pančeva nalazi se podatak da je 1. juna 1837. godine Varsan Đorđe, trgovac, podneo Magistratu molbu da mu se ishodi pasoš na šest meseci radi odla­ ska u Beograd radi trgovačkih poslova. Takođe traži pasoš za odlazak u Beograd i 1841. godine. Uprava rudnika iz Stare Moldave aktom br.446 od 26. aprila 1844. moli pan­ čevački Magistrat da podseti Varsan Đorđa na obavezu isporuke ugovorenih 3000 merica ovasa. Magistrat je odgovorio da je podsetio Varsan Đorđa i da je ovaj obe­ ćao da će u najskorije vreme isporučiti ovas. Takođe rešenjem Magistrata odbijen je zahtev ovog trgovca iz 1851. godine za otpis poreza iz 1948., 49. i 50. godine jer Georg nije za te godine otkazao trgovačku obrtnicu, a posao mu je vodio zet Đorđe Popović.

Veriga­Konstantin Pančevački magistrat 12. septembra 1862. godine daje trgovačku obrtnicu trgo­ vačkom pomoćniku Veriga Konstantinu za otvaranje trgovine mešovitom robom u Pančevu.Decembra 1863. Konstantin odjavljuje svoju bakalnicu, izveštava da se više ne bavi ovim poslom i moli da ga od 1. novembra te godine više ne zadužuju porezom. Jedanaestog januara 1864. Konstantin Veriga koji je zakupio gostionicu kod „Bele lađe”, moli Magistrat da mu odobri da zaposli u gostionici pet žena i to dve kelnerice, dve sobarice i jednu kuvaricu. Magistrat je molbu dostavio policij­ skom zvanju da da svoje mišljenje.

Miča­Dijamandi­ Miča je vlasnik dućana mešovitom robom u Pančevu još pre 1799. godine, a1803. zakupljuje i krčmu pored forkomtumca. Zabeleženo je da je Generalna komanda u Temišvaru 1813. tražila od pančevač­ kog Magistrata da je izvesti o količini čelične robe koju Miča želi da izveze u Sr­ Rešenjem od 26. marta 1840. br. 1044, Generalna koman­ da u Temišvaru odobrava Lambović Georgu, trgovačkom pomoćni­ ku, otvaranje trgovine špecerajskom i mešovitom robom.

biju. Magistrat je odgovorio da se radi o 25 sandukasa čeličnim polugama ukupne težine 31,25 centi, pa mu komanda daje odobrenje. Tri godine kasnije 1816. Miča ponovo traži odobrenje da iz Srbije uveze 2000 komada koza, 2000 komada svinja,
101

500 komada volova, 5000 oka meda i 200 vedara rakije. Moli da mu se dozvoli da u svrhu trampe u Srbiju izveze 300 praznih buradi, 2000 rifa erdeljskog platna i 200 funti sveća. Dijamandi Miča 1818, 7. septembra podneo je zahtev za pasoš u trajanju od tri meseca za Beograd i Smederevo radi naplate svojih potrazivanja. Zahtev je proske­ đen Generaknoj komandi u Temišvaru.

Đorđe­Veriga Pančevački Magistrat dostavlja Generalnoj komandi u Temišvaru dopisom p­be. 966, molbu trgovačkog pomoćnika Veriga Đorđa kojom traži da mu se izda trgovačko pravo za otvaranje bakalnice. Juna 1846. godine odobrava mu se pravo na otvaranje radnje. Samo mesec dana kasnije Đorđe moli da mu se ishodi pasoš za njega i njegovu porodicu za Beograd i Bosnu, posla radi. Godine 1851. Đorđe Veriga stupa u ortakluk sa Vasom Dragićem i na traženje Magistrata podnosi dokaze o imovini ortaka. Godine 1854. trgovac Đorđe Veriga moli za pasoš i to za Srbiju i austrijske zemlje gde bi putovao zbog poslova u vezi sa trgovinom.

Ćurčin­Nikola U magistratskoj arhivi prvi put se nailazi na ime Nikole Ćurčina 1835. Tada je Nikola, 9. februara 1835. podneo Magistratu molbu kojom traži pravo kontribu­ enta. Magistrat je zatražio od Trgovačkog staleža davanje personalnih podataka o imenovanom kao je Nikola proveo u Pančevu pet godine kao trgovački pomoćnik, asada je kompanjon Maksima Vlahovića. Trgovački stalež u svom odgovoru Magi­ stratu navodi da ne može da udovolji zahtevu jer su za vođenje personalnih podata­ ka bili zaduženi Spoljni odbor i Policijsko zvanje. U godini 1840. Nikola radi ortački sa trgovcem Vasilijem Brkićem, trgovcem manufakturne branše. Oni mole Magistrat da ih oslobodi dužnosti u Landveru jer zbog nje trpi posao ali im je molba odbijena. Nikola Ćurćin 1850. traži trgovačko pravo za otvaranje samostalne manufaktur­ ne radnje i dobija pozitivan odgovor za izdavanje dozvole, ali udova Brkića,neka­ dašnjeg Ćurčinovog ortaka, Julijana, podnosi žalbu i protivi se davanju trgovačke obrtnice Nikoli. Magistrat je preporučuje da se trgovačka obrtnica Ćurčinu izda ( od strane Banatsko­srpske zemaljske vojne komande, da se Julijanina žalba odbije, a sama Julijana opomene zbog klevete. Pored trgovine Nikola se bavio i gostioničarstvom. Postoji njegova molba da se pravo točenja pića prenese sa njegove kuće br. 975 na kuću br. 524 u vlasništvu pekara Maksima Dunarića. Građevinska inspekcija 1854. u izveštaju Magistratu ka­ že da ukoliko se uzvrši adaptacija objekat odgovara nameni., pa se molba i izveštaj inspekcije dalje šalju Guvernemanu u Temišvar na konačno odobrenje.
102

Anastas­Pačanji Trgovac Anastas Pačanji moli 1852. pančevački Magistrat da mi izda dozvolu da u Beograd odvede četvoricu kamenorezaca ­ (Ferdinanda Skofo, Moja Biosko, Antonijo Pavao i Kanino) koji bi tamo, za njega, rezali kamen. Magistrat odlučuje da im se izda trodnevni propusni list, a 9. juna, Skofo Ferdinand, sada u svojstvu liferanta kamena Pačanjija, moli pasoš za svojih 18. kamenorezaca koji treba da pređu u Srbiju u kamenolom radi rezanja i isporuke kamena. Magistrat se obratio nadležnim opštinama kamenorezaca sa zahtevom da im se izdaju pasoši. Trgovac Đorđe Milutinović 9. juna 1852. moli pančevački Magistrat da za tr­ govca Pačanjija izda dozvolu za izvoz u Sisak 3900 merica kukuruza i 1000 merica pšenice. Žitarice bi se izvezle brodom „Marija” kojim upravlja krmar Petar Pavlo­ vić. Zahtev je odobren. Pačanji Anastas moli Magistrat da mu izda pasoš za izvoz 1200 merica kuku­ ruza i 750 merica suražice koju bi prevezao brodom „Sofija” u Brod. I ovaj zahtev je odobren.

Georg­-­Đorđe­Koka Trgovačko udruženje u Pančevu, 12. oktobra 1820. godine, podnosi pančevač­ kom Magistratu žalbu protiv Georga Koka, trgovca, zbog „bespravnog” rada. Kok je preuzeo i vodi trgovinu umrlog trgovca Stevana Popovića, a članovi Trgovačkog udruženja su se saglasili da udovu Popovića „potpomognu u vođenju njene trgovi­ ne”. Odgovor Magistrata bio je „ da popovićka nema pravo da više vodi trgovinu kako je svu preostalu robu rasprodala, pa nalaže Koku da zatraži obrtnicu će mu se po isteku dva meseca, ako to ne učini, zabraniti rad. Kako se zatim i dalje žali Julija Popović i traži da vodi radnju jer ima dovoljno sredstava Generalna komanda u Temišvaru joj daje dozvolu ali se nalaže Magistratu da u interesu maloletne dece vrši nadzor nad njenim poslovanjem. Generalna komanda zatim izdaje 1821. godine rešenje br 643. da, kako su se saglasili i pančevački Magistrat i Trgovačko udruženje, izda trgovačku obrtnicu Georgu Koku, bivšem ortaku trgovca Simeona Pavlovića. Trgovci georgije Koka, Veriga i Zega upućuju predstavku Magistratu 31. janua­ ra 1834. povodom zabrane da prodaju saračku robu i traže dozvolu za prodaju one saračke robe koju ovdašnji sarači ne proizvode. Takođe se traži i dozvola za proda­ ju soli ali Magistrat smatra da već ima puno takvih trgovaca. Đorđe Koka živeo je i bavio se trgovinom u Pančevu sve do 3. jula 1837. kao turski podanik.. Toga dana Generalna komanda u Temišvaru dostavila je Magistra­ tu u Pančevu odluku Dvorskog ratnog saveta u Beču da se „ turski podanik trgovac Kok Georg prima za austrijskog podanika”. Koka se bavi i prodajom kancelarijskog materijala što se vidi iz ponude Magi­ stratu od 15. maja 1840. u kojoj nudi takvu robu za poterebe činovnika. Godine 1844 dobija pasoš za odlazak trgovačkim poslom u Beograd, Srbiju, Vlašku i Tursku. Pasoš traži i sledeće godine kao i 1851 kada navodi da želi da po­
103

seti zbog trgovine Srbiju, Vlašku, Tursku, a53, Moldaviju, evropsku tursku, Vlašku i Srbiju. Za sebe i svoju ćerku Sofiju traži pasoše i 1855. godine 25. juna i obrazlaže zahtev sa namerom da zbog trgovine namerava da ode u Srbiju, Vlašku, Moldaviju i Tursku. Iste godine Kok moli da se i njegovom pastorku Jovanu Kasapinoviću, trgovačkom pomoćniku, izda pasoš na godinu dana radi obavljanja trgovačkih po­ slova u Saksoniji, Sardiniji, Srbiji, Vlaškoj i Moldaviji. Sačuvani su i zahtevi Đorđa Koka za dozvolu za trgovanje kožama kao i žalba Generalnoj komandi u temišvaru na negativan odgovor pančevačkog Magistrata. Godine 1850, septembra, Đorđe Koka podnosi pančevačkom Magistratu zah­ tev da mu se otpiše špekulacioni porez na otkup i prodaju žitarica kako je zbog starostinapustio ovaj posao i njime se više neće baviti. Magistrat je molbu uputio Komisiji za reviziju poreza, na rešavanje. Poslovanje Đorđa Koka završava se 1856, a godinu dana ranije Đorđe Koka mlađi, trgovački pomoćnik, podnosi Magistratu molbu za pravo na trgovanje mešo­ vitom robom. Prilaže i više uverenja poslodavaca kod kojih je raio. Ističe da je „za vreme revolucije 1848/49. godine bio pod oružjem, da se borio protiv Mađara i da je stekao čin poručnika.” Generalna komanda u Temišvaru, na preporuku Magistrata Pančeva, donosi od­ luku „... da se pravo na trgovinu mešovitom robom Kok Dimitrija Georga prevede na ime njegovog sinovca, Kok Georga mlađeg...”
priredio Georgije Milošević

104

Cincari u južnom Banatu došli u 18. i 19. veku
VR­ AC­ Š 1796 Dursa Naum.; Kapamadžija Matej; Kostić Nau.; Ljotić Hadži Georgije, Lera Georgij.; Aspieroma Kosta; Gata Agnica ­ žena Lazara Gate, rođena u Šatištu umrla 1836; Demeter Georgije; Dera Konstantin­umro 1771.; Dijamandi Vasiljka, dobro­ tvorka Nikolajevske crkve; Dima Georgije 1796; Dima Konstantin., Dimitrijević Janja iz Sjatišta, zvao se prvobitno Janja Borba, u Srbiju došao iz Paraćina, prešao u Vršac, a zatim se odselio u Šabac 1859.; Dimitrijević Hadži Andrej priložio Ni­ kolajevskoj crkvi ikonu slikanu 1869. od strane „kir papa­Jakova, zografa“1907; Dunda Ana 1769.; Dursa Naum i Stama; Zaim Hadži Jovan i Ana, veliki dobrotvori Nikolajevske crkve 1907.; Janać Josif i supruga Nasta Karanfila 1796; Janjin Jan­ ko 1796; Kuišor Konstantin sa familijom 1796.; Nikolić Dima, Cincarin, 1767.; Palamida Arsenije 1767.; Paligora Mihajlo 1767.; Trandafil Petar 1796.; Peša Teo­ dorović Anastasije 1832., Jamandia Stanov 1796.; Konstantin Teodor 1796.; Fruša Arsenije ; Cincar Konstantin iz Lunke 1767.;1769.; Peša Kostić; Janja Pavlović; Dima Konstantin; Georgije Lera; Trandafir Georgijević. BE­ A­CR­ VA L K Varzi Evtimije 1815.; Varži Konstantin, rođen u Šatištu15.marta 1724, umro u Beloj Crkvi 10 januara 1784.; Kostin Hadži Janja iz Šatišta umro 1780.; Naoilo Aleksandar 1819.; Nedeljković Mihailo, senator .; Pira Jovan, trgovac 1829.; Ružaj došao iz Makedonije, umro 1793. u 72. godini života.; Hadži Jovan Kosta,1770. poreklom iz Šatišta.; Hadži Demeter Konstantin 1815.; KO­ IN V 1764 Prendić Borna Aleks, učenik.; Georgijević Jeftimije 1771.; Dimić Veljko, porodica se ranije zvala Putnik, poreklom iz Blaca, odakle su 1769. došli u Kovin, a 1769. pre­ šli u Bavanište. Jedan deo se odselio u Rusiju.Veljkov Čukundeda se zvao Dima. Slave Sv. Đorđa; Jeftimijević1771.; Konstantin Popović 1771.;
105

BA­ A­ I­ TE V NŠ Asprić Teodor; Dimović Maksim, trgovac 1829.; Petrović familija, došli iz Bla­ ca, slave Sv. Arhanđela.; Stojanović familija, došla iz Blaca prvo u Kovin, a zatim 1746. u Bavanište. Pavle Stojanović – hadžija, u njegovoj kući u Bavaništu odseo je car Franja Josif II. OMO­ JI­ A L C Dima Tirit; Dima Šifković; Leka Filipov. PAN­ E­ O Č V 1764. Dima Istok; Dima Beriša; Diamandi Nikolić; Janja Dimin; Atanasije Vreta; Naum Dimitrijević. 1795. Konstantin Kluga; Dima Nikola; Todor Kokalović; Dima Nastović; Stefan Di­ jamandi; Konstantin Dijamandi 1829; Jovan Lambrović, Sima Tamba; Bogdan Di­ min; Gligorije Lambrović; Miša Dijamandi; Georgije Astri; Naum Dimitrijević, Georgije Dimitrijević; Georgije Dimović. 1774. Beja Stanko, došao iz Moskopolja u Pančevo sa 30. godina, a zatim se odselio u Borovo. Anastasijević Dimitrije 1850, Bukovalo Jefta Nikola, Bulza, Varsan Aleks i Ge­ orgije 1834; Vista Nikola, Vreta ­ slave Sv. Tanasija; Zaharijevići, Zonja Bukorvanja došao iz Makedonije, slavio imendan.; Lazin Nikola iz Šatišta 1774.; Mihailović Sta­ vra, trgovac1796.; Mihailović iz Moskopolja.; Moskić Georgije i supruga Nastasija 1796.; Pardafela familija poreklom iz Vlahoklisure.; Pahanović Anastas 1837.; Pana Gjorđe , poreklom iz Šatišta, 1862.; Periste Georgije 1788,89.; Poparo.; Popović Georgije došao sa 30. godina u Pančevo 1755.; Ristić Petar, ribar, sa bratom Deli ­ Đorđem stupio u frajkor.; Tolić Janko.; Džandžafilović Konstantin 1784.; SEF­ E­ IN K R 1764 Miloš Cincarin. CRE­ A­ A P J 1800 Kokorin, Batrna.
106

DO­ RI­ A B C Zaga. ALI­ U­ AR B N Marković ­ porodica držala bakalsku radnju i kafanu, sredina 19. veka. JAR­ O­ AC K V Mihailović Papila, trgovac 1846. BRE­ TO­ AC S V Dmitar Zaharin; Todor Konstantinović; Toma Konstantinović; Mavrudis. OPO­ O­ V 1733 Pominju se osobe pod imenom Taša i Muša DO­ O­ O L V Mavrudis, izumrla porodica po muškoj liniji, slavili su Sv. Dimitrija. Predak Jo­ ja iz Zemuna došao je u Homoljicu, odakle je jedan sin otišao u Brestovac, a drugi se nastanio u Dolovu. BA­ AT­ KO­NO­ O­SE­ O N S V L Familija Zega došla je iz Vlahoklisure 1792. DO­ RI­ A­ B C Daka i Leta 1733. Dr Dušan J. Popović u Srbiji se najviše bavio proučavanjem građe o Cincarima kako u oblastima koje su nekada bile pod Austrougarskom, tako i Cincara u Beogradu i Srbiji uopšte. Imena Cincara u južnom Banatu naseljenih u 18. i 19. veku nalaze se u dve njegove knjige - „Srbi u Banatu do kraja 18. veka, istorija naselja i stanovništva” Beograd 1955. i „O Cincarima” Beograd 1998.

107

„Braća Manaki ili pokretne slike Balkana”

Bitolj, 1948. Milton Manaki (drugi red sredina) zajedno sa mladim vojnicima i njihovim roditeljima iz sela Lokve ioniri filma i fotografije na Balkanu braća Janaki (rođen u Avdali 1878. ­ umro u Solunu 1954.) i Milton (rođen u Avdali 1882. ­ umro u Bitolju 1964.), potiču iz cincarske porodice iz mesta Avdale u blizini Gravene u današnjoj Grčkoj. Poznato je da je familija posedovala velika, brojna stada ovaca koja su bi­ la i osnov jakog ekonomskog statusa Manakijevih, koji su samo uvećali baveći se finansijskim poslovima. Rano su počeli da se interesuju za fotografiju i svoj prvi fotografski atelje otvorili su u Janjini, glavnom epirskom gradu koji je radio od 1884. do 1904. kada u Bitolju, u njegovoj Šarenoj ulici, otpočinje sa radom drugi po redu atelje pod imenom „Atelje za umetničku fotografiju”. Te iste godine Milton u Londonu kupuje kameru tipa „Bioskope”. Braća Manaki imali su status zvaničnih fotografa srpskog, rumunskog i turskog dvora. Poznate su fotografije koje su obišle ceo svet na kojima se vide turski sultan i srpski kralj prilikom njihove posete Bitolju. U Bitolju su Janaki i Milton osnovali i prvi bioskop na otvorenom, a 15. septem­ bra 1923. godine počinju da se prikazuju filmovi i u sali.
109

P

Velikanima filmske umetnosti u čast u Bitolju, Makedonija, danas se svake go­ dine održava Međunarodni filmski festival „Braća Manaki”. Celokupan bogat arhiv braće Manaki predat je 1955. jugoslovensko državnom arhivu. Pored mnogih podataka o životu i radu prvih balkanskih kinematografa postoje zanimljivi podaci o kojima se zna sasvim malo. To se pre svega odnosi na susrete Miltona Manakija sa pojedincima rumunske etničke zajednice iz srpskog Banata koji su služili vojni rok u Bitolju odmah nakon Drugog svetskog rata, kao i poseta Miltona Manakija roditeljima vojnika koji su ga posećivali i družili se sa njim u Bitolju. U to vreme malo je pripadnika rumunske zajednice u našem Banatu znalo o Manakijevima. Mladići iz južnobanatskih sela raspoređeni da služe vojni rok u Bi­ tolju posle nekog vremena čuli su da u gradu ima Cincara ili Rumuna sa kojima se mogu sporazumevati na njihovom maternjem jeziku i počeli su da odlaze prvo u fotografski atelje starog Miltona koji ih je fotografisao u vojničkim uniformama, a kasnije, odlazili i kod njega u kuću, najviše nedeljom posle podne za vrema dozvo­ ljenog izlaska iz kasarne. Pričali su Miltonu koji ih je pažljivo i sa interesovanjem slušao, o svojim seli­ ma u Banatu, o životu i poslovima kojima su se bavili, o atmosferi i prilikama u Vojvodini, o kulturnom životu rumunske zajednice. Milton Manaki je tada saznao da u Vršcu postoji kulturno društvo Rumuna, novine na rumunskom jeziku pa čak i profesionalno pozorište koje postavlja na scenu Nušića čiji je režiser Nikolaje Bokšan. Milton Manaki mu je ubrzo poslao sledeće pismo i fotografiju Branislava Nušića: „Bitola, 6. II 951 Dragi Gospodine Nikolae Bokšan Danas sam video i pročitao u časopisu Libertatea na koji sam pretplaćen. Primite moje čestitke i radujem se kada vidim da se naša braća Rumuni iz Banata kulturno razvijaju. Čitajući da ste Vi režiser komedije Gospođa Ministarka, šaljem Vam jednu sliku Branislava Nušića kao znak podsećanja da je i on našeg rumunskog roda iz Klisure, čista rumunska opština. Ova slika datira iz 1912.-1913. godine kada je bio načelnik u našem gradu Bitola, i to je jedina njegova slika kada sam ga slikao u zvaničnoj uniformi, ali ima i slike gde sam ga slikao u civilnom odelu kada je bio srpski konzul u Turskoj. Napraviću Vam 2 velike da imate za vašu kancelariju. Iako vas ne poznajem lično, imam čast da vam pišem i da vam čestitam iz sveg srca jer ja sam Rumun i kada vidim ili čitam da Rumuni napreduju u kulturi, ja se radujem i srce mi igra od radosti . Pišem vam da sam Rumun, fotograf, i fotokinematografis, i da sam za svog života naslikao puno slika i radio puno filmova u periodu od 40-50 godina. Svi kostimi i svi filmovi iz našeg grada su iz prošlosti. Možda ste čitali po novinama ili ste videli neki film o sultanu kada je bio ovde u Bitoli 1911. To je moj film, igra se u celoj Jugoslaviji . Molim vas da primite puno toplih pozdrava . Milton Manakia, Bitola”
110

Od Nikolaja Bokšana pismo i Nušićeva slika stigli su kod Kirila Pauca ­ Nejka iz Kuštilja, a posle njegove smrti ova dokumenta su došla kod učitelja Jonela Konra­ da iz Vršca, rođaka Kirila Pauce. Dokumenta su objavljena, bez ijedne intervencije, od strane gospodina Kornela Mate, novinara časopisa „Libertatea” od 2. februara 1991. godine. Sećanja o posetama Miltonu Manakiju u njegovoj kući čuo sam pre mnogo godina i od pokojnog novinara i pisca Simiona Dragucua, koji je pominjao svoje česte posete kući Miltona Manakija kao i mnogobrojne posete Rumunskom groblju u Bitolju. Kasnije sam čitao i neka sećanja Jona Velića iz Uzdina (o kojima je pisao i prof dr Gligor Popi), zatim veoma zanimljiv tekst gospodina Severa Šdikua koji je služio vojsku u Bitolju u periodu od 1951. do 1952., objavljen u uzdinskom glasilu „Tibiskus” pod naslovom „ Novi doprinosi biografiji Miltona Manakija” ­ „ Za mene, od prve posete, radionica Miltona Manakija je postala najzanimlji­ vija atrakcija. Usledile su i posete sa dugim i zanimljivim razgovorima. Satima smo listali albume sa slikama – portreti zvaničnika i drugih važnih ljudi, trgovaca, zanatlija i seljaka iz okolnih sela, lekara, inženjera, arhitekata i profesora... Mnogi su bili Cincari. Drugim prilikama, gledali smo dokumentarne filmove braće Mana­ ki gde su zabeleženi važni događaji tih vremena. Komentari maestra Manakija o značajnim događajima bili su fascinantni (...). U sećanju rado čuvam izgled jednog staca, zvali smo ga Papokoći, bio je slavni pripovedač i dobar poznavalac istorije Cincara(i Rumuna) iz Makedonije.” Gospodin Sever Šdiku pominje još jedan zanimljiv detalj – „ Stari Papokoći ali i maestro Milton Manaki, pričali su mi i o službama i religioznim aktivnostima koje su bile organizovane u krugu Svete crkve, kada je u periodu od 1. juna 1937. do 1. septembra 1939. sa puno entuzijazma obavljao crkvenu službu, tada mladi sveštenik, danas preminuli, neprežaljeni Tiberiu Šdiku, paroh iz Grebenca” (inače ujak Severa Šdikua) . Profesor Jon Sfera, bivši direktor osnovne škole iz Lokava, pisao je o Miltonu Manakiju objavljujući i jednu fotografiju, gde pominje posetu starog Miltona, koja je trajala deset dana, selu Lokve, u jesen 1950. Milton Manaki je tada bio gost porodice Pintor ali i niza drugih lokvanaca me­ đu kojima su Jon Getejanca i Jovan Sfera, koji su služili vojsku u Bitolju i bili česti posetioci kuće Manakijevih. Detaljniji podaci o „vojnicima iz Lokava” i o njihovim roditeljima koji su po­ znavali i posećivali Miltona Manakija, nalaze se u monografiji sela Lokve autora Pante Badžua i Pavela Getejanca.
(Ovaj tekst je odlomak iz većeg teksta pod nazivom „Braća Manaki ili pokretne slike na Balkanu” autora Mariana Tuguja” sa komentarima i dopunama Simeona Lazarjana za nedeljnik „Libertatea” iz Pančeva) Sa rumunskog prevela Marina Ankajcan

111

Pismo Nikolaju Bokšanu (faksimil)

112

CINCARSKE PORODICE U JUŽNOM BANATU NASELJENE NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA

Cincari ­ naši sugrađani
akon Drugog svetskog rata nastavilo se, iako u znato manjem broju, nase­ ljavanje cincarskih porodica koje su dolazile u ovaj deo Banata nastanjuju­ ći se, pre svega, u značajnijim industrijskim centrima koju pružali veću mogućnost za posao. Najveći deo Cincara došao je u Pančevo i naseljena mesta u njegovoj okolini iz Makedonije (danas Republika Makedonija) i to iz Donje i Gornje Belice u blizini Struge i Ohrida. Nekoliko pojedinaca potiču iz istočnih krajeva Make­ donije kao i iz Kruševa i Bitolja. Znatno manji broj preselio se iz drugih srpskih gradova najviše zbog daljeg školovanja i boljeg posla. Osim Pančeva, mnogo ma­ nji broj se nastanio i u drugim mestima u južnom Banatu, gde je došao ili nakon sklapanja braka sa osobama iz ovog kraja ili zaposlenja. Promena prezimena zbog prihvatanja prezimena bračnog druga ali i nastavci „ski”, „ov” ili „ić” doprineli su neprepoznavanju njihovih etničkih identiteta isto kao i tipična mimikrija ove male etničke zajednice. Najveći deo cincarskih familija naseljenih nakon Drugog svetskog rata u popi­ sima stanovništva izjašnjava se kao pripadnik makedonskog ili srpskog naroda. Po poslednjem popisu stanovništva iz 2002. godine, u Vojvodini se sasvim mali broj, oko četrdesetak, izjasnio kao Cincarin (Aromun), a u celoj zemlji kao pripadnik ove etničke grupe izjasnilo se samo 248 osoba. Osnovna karakteristika ovih „novijih” doseljenika cincarskog porekla je da sa­ mo prva generacija govori cincarski jezik koji se već u drugoj generaciji skoro sasvim gubi. Prva generacija je svesna svojih korena i svog porekla do koga veoma drži, ali je u javnosti ne ističe. Mnogi od njih još pamte priče, bajke i pesme koje su slušali od detinjstva od dede, babe, i koje su se prenosile sa kolena na koleno. Veliki broj sakuplja sve što može da se nađe u štampi o cincarskoj zajednici i čuva fotografije porodice i prijatelja iz starog kraja. Po neki imaju i rodoslove. Sa fami­ lijom koja je ostala u Makedoniji održavaju kontakte i posećuju se. Na proslavama slava ali i imendana često se mogu čuti i cincarske pesme. U relativno kompaktnoj zajednici pančevačkih Cincara, prva generacija po­ rodica dobro se poznaje, druži, mnogi su u rođačkim ili kumovskim vezama i njihovi međusobni odnosi spadaju u izrazito tradicionalne što se već gubi u sle­ dećoj generaciji, posebno u onim kasnijim, trećoj ili četvrtoj. Iako su svi pripad­ nici cincarske zajednice vrlo dobro uklopljeni u sredinu u kojoj žive, čime samo dokazuju izuzetnu sposobnost adaptabilnosti, jedan broj njih iz mlađe generacije zainteresovan je da sazna što više informacija vezanih za etničku zajednicu kojoj pripadaju. Aktivnosti Evroregionalnog centra za razvoj društva u multietničkim sredinama „In medias res”­a iz Pančeva, upravo je, jednim delom svojih aktivno­
115

N

sti, i usmeren očuvanju jezika, tradicije i kulture cincarske etničke grupe kao i njenoj promociji i afirmaciji ali i drugih malih, skrivenih etničkih zajednica koje žive u našoj regiji. Danas u južnom Banatu žive i ove porodice cincarskog porekla: DANICA BADALOVSKA, ugledna i cenjena profesorka biologije mnogih generacija pančevačke gimnazije, rođena je u Beogradu od oca Nikole Topuzovi­ ća, Cincarina iz Kruševa (r. 1905.), i majke Ružice Kaplun (r. 1915.), ćerke Po­ ljaka Jana i Apolonije Kaplun iz Dervente. Jan Kaplun bio je železnički inženjer koji je zbog velikih potreba za ovim kadrom prilikom izgradnje železnice u Bo­ sni, došao iz Poljske i naselio se u Derventi. Tu je rođena i ćerka Ružica, majka Danice Badalovski. Nakon okončanih poslova u Bosni, porodica Kaplun dolazi u Beograd gde se Ružica upoznaje sa Nikolom Topuzovićem i sa njim sklapa brak. Uoči Drugog svetskog rata na svet dolaze dve devojčice ­ starija Danica i mlađa Branislava. U vihoru tek izbilog rata i ogromnih razaranja još tih prvih dana, u bombardovanju Beograda, stradaju oba roditelja i nastaje izuzetno težak period života za obe devojčice. Uspomene na dečije domove u vremenu nemaštine i sveopšteg stradanja ostaju neizbrisive. Od 1941. do 43. godine, Danica i Branislava smeštene su u Skoplju, u domu „Vera Ciriviri”, odakle je uzima i usvaja imućna porodica Vere i Nikole Avra­ movski. Mlađu sestru usvajaju njihovi prijatelji iz Velesa. Danica se školuje, odlazi na studije, a zatim upoznaje Evstata Badalovskog, poznatog neuropsihijatra i Pančevo postaje njihov novi dom. Sve do pre sedam godina Danica nije ništa znala o svojoj pravoj porodici čiji su članovi sve vreme živeli u Beogradu, na samo petnaestak kilometara od njenog do­ ma. Nikola Topuzović imao je tri sestre i brata, a oni svoje familije, decu... Danas, iako Evstata više nema, Danica nije sama. Tu su dve ćerke ­ Rosana, koja sa supru­ gom Vladom Topalovićem ima Danicu i Miloša, i Erna koja sa Jovanom Kolarskim ima Alimpija, Nemanju i Ivanu. RODOSLOV PORODICE TOPUZOVIĆ Familija Topuzović potiče iz Kruševa gde su se njeni rodonačelnici doselili najverovatnije iz Moskopolja ili mesta u njegovoj okolini, a možda i sa Pinda. Najstariji član porodice kome se upam­ tilo ime zove se ANĐELKO i od njega potiču ostali Topuzovići. ANĐELKO je imao petoro dece: Sino­ ve Petra, Đorđa, Stojana, Kostu i još jednog kome se u porodici nije upam­ tilo ime već se samo zna da je bio sve­ štenik.
116

­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 1. ­ Petar je imao Vanđela i Janea, a Vanđel Petra i Sandu dok je Jane imao Mateju, a ovaj Nikolu i Ivana. ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 2. ­ Đorđe je imao jednog sina ­ Iliju, a on Dimitrija koji je dobio kćerku Gli­ ku ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 3. ­ Stojan je imao petoro dece: Kostu, Tasu, Đorđa, Tomu i Despu. Kosta je dobio šestoro dece, Mariju,

Donku, Kiju, Anastasa ­ Naška, Atana­ sa­Taška i Todora. Anastas ­ Naško (umro 1946), imao je Kostu (umro 1913) čiji su potomci Spasija, Ljubica, Živka i Boris. Drugi sin Anastasa bio je Boris (1903–1951), kao i kćerke Pandora (rođena1901–?) i Spasenija (1906–1949). Atanas ­ Taško imao je samo jednog si­ na Blagoja dokposlednji sin Todor nije imao dece. ­ Tasa je imao jednog sina Nikolu. ­ Đorđe (1825–1915) dobio je petoro dece. To su Sinka, Dominika, Sevasti­ ja (1875–1971), Vanđel ­ Blagoje i To­ ma. Vanđel ­ Nikola (1872–1944) imao je Dimitrija (1903–1911), Milicu (1904­ ?), Živka (1911–?) i Nikolu (1901– 1982). Nikolini potomci su Milica (1935), Zoran (1937), Borislav (1935) i Gordana (1939). Borislav ima Nikolu (1974) i Marka (1977). Toma (1869–1944) imao je osmoro de­ ce. To su Fanica (1933), Bane (1927),

Naum ­ Uni (1928), Krum (umro?), Petar (1908), Pandora (?), Florika (?) i Đorđe (1898). Od svih njih decu su imali Bane i to sina Tomislava (1954), Naum ­ sina Tomislava (1960) i kćer Filomenu (1968); zatim Petar koji je imao Mileta (1932), a on Radu i Va­ lentina (1959); drugog sina Čedomira (1937) koji ima Vesnu (1964) i Meri; i treće dete­ kći Nadeždu (1935). ­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­­ 4. ­ Kosta je imao jednog sina Antoni­ ja, a on takođe jednog sina Stavreta. Stavre je dobio šestoro dece: Nastasi­ ku, Katarinu (1922), još jednu kćerku kojoj se ime nije upamtilo, sina Niko­ lu, Kostu i Antonija (umro 1943). Antonije je imao Stavra ­ Krstu (1929), a on Antonija (1957) i Kostu (1951), i drugog sina Franju (1954) koji nema potomke. Kosta je dobio dve ćerke kao i Nikola.
Rodoslov je priredio Nikola V. Topuzović 30. 7. 1973. u Beogradu

TOMA NANUŠEVSKI (Nanuš), rodom iz Donje Belice, iz familije Pip, do­ šao je u Srbiju 1953/54. godine i krenuo, kao i mnogi iz njegovog kraja , da radi u ugostiteljstvu. Sve ih je, na neki način, doveo čuveni čika ILIJA VEŠOVIĆ (Vešo), visok, korpulentan čovek koga se starije generacije pančevaca sa simpati­ jama sećaju kao vrsnog ugostitelja i konobara. Bio je zaštitni znak kafane „Nedelj­ ko” i veliki znalac svoga posla. Kako se grad razvijao i industrijska zona rasla, nicali su mnogi ugostiteljski objekti u kojima je retko kada bilo slobodnih mesta. Čika Ilija je poznavao svoje vredne i radne zemljake, video šansu da ih zaposli i ubrzo nije bilo kafane da u njoj nije radio bar jedan konobar iz Donje ili Gornje Belice. Navikli da rade od najranije mladosti, brzo su se uklopili u ravničarsku pančevačku atmosferu, pomagali se, poštovali i opstajali, stalno napredujući. Je­ dan od tih momaka iz čika Ilijinog zavičaja bio je i Toma Nanušević, koji sa ljubavlju čuva sve knjige o Cincarima, fotografije, novinske članke i kasete sa cincarskom muzikom koja ga vraća u svet brda, šuma, izvora i pašnjaka iz njego­ vog detinjstva. Supruga Zaharija, Zaha, došla je u Pančevo kasnije ­1963. gde je zatekla već mnogobrojnu Tominu rodbinu. U početku, živeli su svi zajedno, snaja,
117

svekrva, jetrva, njihova deca, muževi... „Svi smo se slagali i svako je znao da je tolerancija neophodna u tako malom prostoru ali imali smo cilj da stvorimo bolji život za svoju decu pa su se teškoće brže prevazilazile.” priča Zaha. „Stari kraj nismo zaboravili i često smo ga posećivali. Gornja Belica se lepo izgradila. Leti su kuće pune naših ljudi koji tamo odlaze na odmor. Na crkvene praznike ­ Veliku Gospojinu, Sv. Petku, svi se okupljaju, svira muzika, po livadama se vijore kola, u porti se iznese i posluženje, vide se prijatelji i rođaci, dolaze čak iz inostranstva da obiđu zavičaj... U Donjoj Belici čini mi se da su ostale još samo dve cincarske kuće. Svi su se iselili i rasuli po Makedoniji i Srbiji. Neki su otišli i u druge zemlje, u Ameriku…” Nakon mnogih godina rada u ugostiteljstvu u Pančevu i Beogradu, Toma je danas u zasluženoj penziji. Uživa u razgovorima o njegovim Cincarima i svojoj porodici ­ o ćerkama Vesni i Tatjani i njihovoj deci ali i o svojim zemljacima sa ko­ jima se često viđa ili bar čuje telefonom.Tu je i velika familija ­ rođeni brat Klime sa porodicom koji živi u Jabuci, sestre Sekla i Ruža, rođaka Ljubica Škurić, Dule i Flora Vešovski, Džamtovski Boban, zemljak Fotis Pantekoski... U toj ugostiteljskoj eliti jedan od čelnika je i ĐORĐE DŽAMTOVSKI (Džamtu), vlasnik nekadašnjeg popularnog restorana „Dionis”, a sada poznate „Ve­ trenjače” na obali Tamiša, koju sada vodi njegov sin. I ova porodica potiče iz Donje Belice i ima sličnu životnu priču kao i mnogi iz ovog kraja. Ono što je zajedničko svima svakako je neprekidan rad, upornost i želja da se ostvare snovi uprkos svih prepreka. Đorđe je školujući se i radeći uz svu brigu o porodici došao do univerzite­ ta. Danas više ne radi ali njegovo ogromno iskustvo uvek je dobrodošlo. Sa supru­ gom Ružicom, ćerkom Natašom i sinom Nenadom, tek sada može da na miru rezi­ mira svoj životni put i sa ponosom se osvrne iza sebe. Jedan je od onih koji puno zna o svom poreklu i koji se drži tradicije i poštuje običaje, kumstva i prijateljstva iz starog kraja. Poznat je kao gostoprimljiv i predusretljiv domaćin svim svojim zemljacima među kojima uživa veliko poštovanje. Sa Osogovskih planina, iz sela Pišica, 1962. godine u Srbiju je došao MIJA PARIZOV (Parizi) prvo u Beograd gde je završio školu, a zatim u Pančevo. Ceo radni vek proveo je u Telekomu gde mu je radio i ujak Pera Nikolovski. Prava je enciklopedija cincarskih rodova, familija, prepun informacija gde se ko nalazi, koje poslove obavlja, ko je sa kim oženjen, koliko dece ima... Terenski rad po Makedo­ niji i po Srbiji pomogao mu je da upozna mnoge zemljake ­ Cincare, sazna njihove životne priče ali i da sa nekima i dan danas ostane u kontaktu. Ima ogromnu širu familiju koja je većim delom u Makedoniji i sa mnogima je u svakodnevnoj tele­ fonskoj vezi. Mija potiče iz porodice koja se nekada bavila stočarstvom i važila za uspešne odgajivače ovaca kojih je u nekim davnim vremenima, po priči, bilo oko četirihilja­ de. Držali su i više stotina koza i oko tri stotine tovarnih konja. Padine Osogovskih planina belele su se od ovaca početkom dvadesetog veka, a onda su došli ratovi. Kako je koja država osvajala ovu oblast tako je i nametala svoje zakone. „Za tri godine promenili smo četiri puta prezime” seća se Mija. Njegov predak Paris, po
118

kome i nose prezime, drugovao je sa Janakijem Manakijem iz Bitolja. Zanimljivo je da je deda Paris, kako to Mija tvrdi, uspevao da nekako teškom mukom nabavlja kanu ­ prirodnu biljnu boju za kosu, koju je zatim Janaki mešao sa konjskim urinom i dobijao smešu za razvijanje filmova. Mija Parizov oženjen je Marijom Lelik sa kojom ima sinove Sašu i Gorana. Jedan od retkih Cincara koji, kad god to prilike dozvole, govori svoj maternji jezik i pokušava da očuva sećanje na cincarsku tradiciju je DRAGOSLAV BALKO­ SKI (Balko), rodom iz Gornje Belice. Njegov otac Aleksandar, Sandre, Balko, radio je u Beogradu desetak godina nakon Prvog svetskog rata vrativši se, sa mnogim čla­ novima svoje porodice, iz bugarske internacije kada su skoro u potpunosti ispražnje­ na cincarska sela u jugozapadnoj Makedoniji. Iz Bugarske, posle rata, veliki deo tih interniranih cincarskih familija, odselio se u Rumuniju, u oblast Dobrudže, neki su otišli za Ameriku, neki se vratili na stara kućna ognjišta, a neki su došli u Srbiju. Dragoslav je sada penzioner, nakon godina rada kao inženjer geodezije, i može mnogo više nego pre da se posveti knjigama, muzici i druženju sa svojim zemlja­ cima. Kako je i supruga Ljuba iz istog kraja, cincarski jezik je veoma prisutan u njihovoj kući. Oboje dobro poznaju folklor i u mlađim danima bili su članovi kul­ turno umetničkog društva „Struga” sa kojim su proputovali nekadašnju Jugoslaviju predstavljajući cincarske pesme i igre. Bili su redovni posetioci cincarskih proslava koje su se nekada (70. i 80. godina 20. veka) održavali u restoranu „London” u Beo­ gradu. Imaju dve ćerke ­ Suzanu i Biljanu i unuke sa kojima provode sve slobodne trenutke. Pre Drugog svetskog rata iz grupe Cincara došlih u Pančevo iz Donje Belice bi­ li su samo već pomenuti ILIJA VEŠOVIĆ (Veša) i VANĐEL KOČOVIĆ (Kočo). Tokom pedesetih godina 20. veka pristigao je i brat od strica Ilije Vešovića ­ SLOBODAN, koji je takođe radio kao konobar. Rođaci Vanđela Kočovića (Kočo), takođe su se naselili u Pančevu nakon rata. To su BORA (Klimeta) KOČOVIĆ (Kočo), pokojni, ­ sin živi u Pančevu; PANTA (Dimitri) Kočović, pokojni, dok mu je supruga živa i sada ima oko 80 godina. Imaju sina i ćerku. Neposredno nakon rata u Pančevo se naselio RISTA (Mihajla) TOMANO­ SKI (Tomana). Radio je kao konobar. Njegova kćerka TENA živi i danas u ovom gradu. Tena je došla u Pančevo sa 11. godina iz Donje Belice, tu se školovala i radi­ la. Udala se za Petra Jovaševića. Imaju sina Đorđa koji danas živi u Beogradu. U Pančevu žive i familije iz roda POPOSKI, iz Donje Belice. FONI (Margu) POPOSKI, pokojni, ­ dok su i dalje žitelji Pančeva njegovi sinovi Georgije i Vlada sa svojim familijama. Iz porodice POPOSKI još je i MIHA (Klimo) POPOSKI sa suprugom. Deca su im u Americi i u Pančevu. Godine 1946. u Pančevo je stigao KLIME (Marko) SKANDOSKI (Skanda). Radio je kao konobar. Ima sina Slobodana i ćerku, žena mu je još živa.
119

Nakon rata u Pančevo se naselio i ANVROS (Gavrilo) FILIPOVSKI, pokoj­ ni, ima dva sina i unuke. TOLI (Lazar) Džamti, pokojni i on i supruga, dva sina su u Pančevu. VANGEL (Nikola) DŽAMTOSKI (Džamtu), penzioner – radio kao konobar, živi sa suprugom Zahom. Ima dva sina ­ Zorana i Nikolu kao i unuke. Iz familije BALKO iz Gornje Belice, pre Drugog svetskog rata kao ugostitelj u Pančevu radio je KLIMČA BALKO, a kao poslednji, naselili su se već pomenuti Dragoslav i Ljuba Balkoski (Balko) sredinom sedamdesetih godina 20. veka. U Vršac je došao GEORGI (Sotira) ČEČOVIĆ (Čeču), pokojni, imao je sina koji je nesrećno izgubio život. KORČAFOSKI (Korču) JOVAN i PETAR, sa svojim porodicama naselili su se u Vršcu. Petar je bio građevinac, radili su u firmi „Vršački vinogradi”. Došli su takođe iz Donje Belice. U Pančevu danas žive i sledeće ličnosti i porodice cincarskog porekla: Pradeda SLOBODANA ILIĆA, Vanđel Dimitrijević rođen je u Kruševu 1870. godine, odakle je, sa dvanaest godina, došao u Beograd gde je i sahranjen 1964. godine.Trgovinom se bavio na Čuburi, a piljaru i kafanu držao je na Kale­ nićevoj pijaci. Bio je oženjen Jelenom Božinović iz Prilepa. Imali su troje dece – najstariji sin Milan, rođen 1900. godine bio je vrstan muzičar. Svirao je u orke­ stru čuvenog Carevca i širom beogradskog muzičkog sveta bio poznat kao Milan­ če Cincarče. ­ Drugi sin Dušan, rođen je 1901. godine, bio je obućar. Imao je dve ćerke ­ Je­ lenu i Ljiljanu čiji je sin Slobodan Ilić. ­ Treći sin Dimitrije, rođen 1907. godine, držao je radnju za proizvodnju bom­ bona i ratluka u Beogradu. Slobodan Ilić živi u Pančevu od svoje 10. godine. Profesionalni je muzičar, vi­ olončelista, dugo godina radio je u Pozorištu na Terazijama. Sada se uspešno bavi slikarstvom. DRAGAN KOSIĆ, cincarsko poreklo nosi sa majčine strane. Čukunbaka, pra­ baka i baka potiču iz Kruševa iz porodice KARAMIHA. Baka Fanija je iz Urošev­ ca, gde su se nastanili i gde joj je otac bio poznati uroševački kazandžija i vrlo bogat čovek ­ Jovan Ristić, rodom iz kumanovskog regiona. Živeli su u velikoj familiji koja je brojala devetoro dece. Dušan se seća fotografije načinjene ispred porodične kuće u Uroševcu, prodate pre par meseci, na kojoj je deda Jovan sa svoja 22 unuka i praunuka. Jedna od kćerki, Filomena, Dušanova majka, jedina koja nosi grčko ime koje joj je na krštenju dao kum, Grk, udala se za kikinđanina Kosića, službenika na železnici, koji se po službenoj dužnosti obreo u Uroševcu, na Kosovu. Dragan Kosić živi u Pančevu sa suprugom Brankom, sinom Nebojšom, koji ima svoju porodicu, sestrom Ljiljanom i majkom Filomenom sada u 87. godini.
120

Jedan deo brojne majčine porodice nastanjen je u Beogradu, Vojvodini i drugim mestima u Srbiji. JOVANKA GAVRILOVIĆ, lekar specijalista, pulmolog, cincarskog je pore­ kla sa očeve strane. Prezime potiče od davnog pretka Gavrila, pamti mu se samo ime, koji je imao tri sina : Trajana, Jakova i Ivana. Od njih se razvija dalje porodič­ no stablo Gavrilovića. O mestu odakle potiče Gavrilo u porodici se malo zna. Po­ minjao se Bitolj ali i okolina Debra. Priča o cincarskoj lozi godinama se provlačila kroz porodicu ali joj niko nije pridavao veći značaj. Deda Jovanke Gavrilović – Božin, bio je imućni trgovac. Sa juga je prvo došao i sa porodicom jedno vreme ostao u Brzoj Palanci gde je držao kafanu, a zatim se naselio u Miroču. Krčio je šumu, stvarao obradivu zemlju i bio jedan od osnivača ovog sela na istoimenoj planini iznad Đerdapa i Dunava. Bavili su se ugostitelj­ stvom, trgovinom i zanatima. Vrlo vredni, tihi, štedljivi, važili su za ugledne ljude ovog kraja. Jovanka se seća i majčinih priča kako su ih meštani u početku često nazivali Arnautima. U Pančevo se prvi doselio 1964. godine Jovankin otac Božidar, najviše zbog veće mogućnosti školovanja sina i ćerke, koji su, oboje, danas poznati pančevački lekari. RADA JEFTOVIĆ, lekar specijalista, kardiolog, ima cincarsko poreklo sa majčine strane, preko familije prababe Marije, Minke, i pradede Nauma Rizića koji je nosio nadimak Murža – Hrabri. Poreklom su iz Malovišta kod Bitolja. Pradeda Naum „Murža” posedovao je znatna imanja u Ćustendilu i Malovištu ali je većina, posebno ona u Ćustendilu, propala posle Prvog svetskog rata i stva­ ranja novih granica i država. Nakon toga odlučuje da se sa porodicom nastani u Bitolju. Imao je dve ćerke, stariju Katarinu (rođena 1898., umrla 1947.u Toplici) i mlađu Androniku, Niću (rođena 1905., umrla 1979. u Bitolju). Katarina se u Bitolju upoznaje sa Stevanom Jeftovićem (1892–1934), solunskin borcem, venča­ vaju se i Stefan odlučuje da ostane u ovom velikom lepom trgovačkom gradu. Tu im se rađaju i deca Milisav (1920–1978), Radenko (1922), Dušanka (1925), Sava (1927) i Ružica (1932–2004) udata za Živomira Gajića, koja izučava za učiteljicu i nastanjuje se u Nišu. Njen sin Dragan Gajić (1955), sada je profesor na Prirodno ­ matematičkom fakultetu u ovom gradu. Dragan i Vesna Gajić imaju kćerku Kata­ rinu (1988). Porodica Jeftović seli se, usled ratnih okolnosti, iz Bitolja u selo Merovac kod Prokuplja 1946. godine, a odatle 1954. prelaze u Pančevo, gde se otac Sava zapo­ šljava u ondašnjem krojačkom preduzeću. Kroz porodična predanja koja se prenose sa kolena na koleno kruže priče kako su žene iz Muržine familije, nakon smrti dede, na magarcima obilazile turska sela iz okoline Bitolja i sakupljale trgovačke dugove od meštana, kako su tkale ćilimo­ ve i diftike i živele od njihove prodaje. Neki od tih retkih i vrednih ručnih radova opstali su do danas kao deo porodične tradicije i uspomena. U Srbiji, u početku, cincarski su govorili samo unutar zatvorenih kućnih vrata, a vremenom se jezik sasvim izgubio. Rada Jeftović zna po malo cincarski i dobro se seća svoje tetke – učiteljice iz Niša, koja se u starosti gorko kajala što deca nisu naučila maternji jezik.
121

Sava Jeftović sa suprugom Dušankom ima dvoje dece ­ sina Predraga (1954), koji sa Dragom Subotić ima Željka (1987) i Jovanu (1992); i kćerku Radu Jeftović (1957). Svi žive u Pančevu. Rođaci Rade Jeftović, cincarska porodica Laze i Đorđa Markovića, žive u Sme­ derevskoj Palanci. Potiču iz vrlo bogate familije – priča se da su nekada davno po dolasku u ove krajeve posedovali ćupove pune zlatnim novcem. Lazar Marković se oženio Heraklejom iz ugledne bitoljske familije sa kojom ima sina Taška. Đorđe je advokat. MILAN PROŠEVSKI (Proša), profesor, danas živi u Starčevu kod Pančeva sa svojom porodicom. Potiče iz sela Hume, iznad Đevđelije, na Kožuh planini. U južni Banat došli su odmah nakon Drugog svetskog rata kada je selo Huma, našavši se na samoj granici između Grčke i ondašnje Jugoslavije, u celosti rase­ ljeno. Jedan deo stanovnika naseljen je u selu Jabuka kod Pančeva, a drugi deo je smešten u selu Gudurici, na obroncima Vršačkih planina. Najveći deo onih koji su došli u Jabuku vratio se nazad u Humu čim su to prilike omogućile dok je deo naseljen na valovitim bregovima pod vinagradima i voćnjacima u Gudurici ostao i Milanovi bliski rođaci (brat od strica sa porodicom) danas su poznati vinogradari i proizvođači vina. Porodično prezime Proša doživelo je čitav niz promena zavisno od balkanskih burnih političkih prilika, tako da porodica više nije ni pridavala neki veći značaj če­ stim izmenama. Nakon Balkanskih ratova Proše su dobile prezime Nikolić, Bugari su im to prezime 1941. godine promenili u Nikolov i spalili sve crkvene knjige, a nakon Drugog svetskog rata 1948. godine, prešlo je u Proševski. Milan Proševski ne zna cincarski za razliku od brata iz Gudurice koji je od­ rastao sa ljudima došlim iz Hume kojima je cincarski i bio dugo godina osnovni jezik komunikacije. Veliki deo stanovnika Gudurice je cincarskog porekla, smatra Milan, ali su najvećim delom zaboravili na svoje poreklo i svoje korene. U Pančevu živi jedan ogranak ove porodice ­ to je familija Proše Proševskog. Zanimljiv je podatak da je i poznati beogradski glumac IVAN BEKJAREV poreklom iz sela Hume i zemljak Proša iz južnog Banata. U selu Jabuka kod Pančeva, poreklom iz sela Hume je i familija TODORA DIMITROVSKOG koji živi sa suprugom Zoricom. I oni se sećaju kako se najve­ ći broj doseljenika iz ovog planinskog mesta na Kožuhu čije su se padine nekada belele od mnogih stada ovaca, teško privikavao na ravničarske uslove života i na kraju ponovo vratio u stari kraj. Najverovatnije je da selo Huma pripada Megleno­ rumunima ili Meglenovlasima, ali su za mišljenje o tome najkompetentniji svakako lingvistički stručnjaci. GORAN TRAILOVIĆ, filolog i pesnik, rođen je 1963. godine u Boru, odakle je nakon studija došao u Pančevo gde živi i radi. Cincarskog je porekla. Autor više zbirki poezije „Paganin u crkvi”, „Tilva Njagra”… Poezija mu je prevođena i na cincarski jezik.

122

U Pančevu žive i familije RATKA I NIKOLE MARKOVIĆA (cincarsko po­ reklo imaju po ženskoj liniji iz Kruševa), kao i familije VERICE I NEBOJŠE MATEJIĆ, čiji je deda po majci, Milan, potomak stare razgranate porodice DIJA­ MANDI. Porodica GOJKA OPAČIĆA cincarskog je porekla po ocu sa majčine strane Karitin Miloševu iz Padeja o kome nema detaljnijih podataka. Familija sveštenika Rumunske pravoslavne crkve FENIKE LUKŠIĆA iz Du­ bovca (opština Kovin), cincarsko poreklo ima po majci Đurđevki čiji su preci po ocu došli iz okoline Soluna početkom 20. veka. Nosili su prezime Barbun i bavili su se trgovinom. U južnom Banatu prezime Barbun se preobrazilo u Barbuzan i još ima Barbuzana koji se među meštanima prepoznaju pod nadimcima, „špicnameni­ ma” ­ Grk. Jedan od Barbuzana, Živa Baruzan, bio je šumar u Dubovcu. Đurđevka Barbuzan Lukšić, cincarka poreklom, ima troje dece – sina Feniku, sveštenika, i dve ćerke koje sada žive u Beogradu. U Vršcu danas živi NUŠKA PETROVIĆ, poreklom iz Kruševa. Jedna je od malobrojnih koja još dobro govori maternji jezik iako, kako kaže, nikada nije ovla­ dala cincarskim pismom. Baka sa očeve strane, Elisaveta, poreklom je iz Vodena, iz bogate porodice koja je nosila prezime Škapredu. Deda Kostu Đaku potiče iz Kruševa. Baka Elisaveta, učiteljica grčkog jezika, kao devojka je držala privatne časove u svojoj kući. Deda je bio izučeni zanatlija, limar sa majstorskom diplomom. Po­ sebno nadaren za muziku, odlično je svirao klarinet, glavni, vodeći instrument u cincarskim kapelama. Kada bi tokom leta limarski posao stagnirao, deda bi uzimao instrument u ruke i odlazio sa svojim orkestrom u Grčku i Misir (Egipat) odakle se uvek vraćao sa bogatim poklonima za familiju. Nuška se seća svoje bake koja je po Kruševu išla obučena u crni sako od teške svile, sjajnom svilenom dugom suknjom i kaputom od astragana. Nosila je cipele na šnir sa debelom potpeticom, dok je preko duge kose imala prebačenu veliku crnu skupocenu svilenu maramu sa diskretnim dezenom –„čkepe”. To je i bila tipična odeća bogatih gradskih žena u cincarskim mestima u to doba. Deda je rano umro i Nuška ga pamti samo po jednoj fotografiji na kojoj je snimljen sa fesom na glavi i dolamom prebačenom preko ramena, kako su se u to vreme uobičajno oblačili muškarci. Zanimljivo je da su svi iz porodice promenili prezimena, najverovatnije usled raznih balkanskih političkih prilika tako da su neki postali Georgijevski, a neki Čakalarovski. Većina je preuzela ovo drugo prezime nastalo po imenu jednog bu­ garskog vojvode. U Vršcu poznaje i ponekada, kada se sretnu, prozbori po koju reč na cincar­ skom sa nastavnicom fizičkog vaspitanja ­ Kristinom Guča, rodom iz Ohrida, koja takođe živi u Vršcu. Nuška je viša medicinska sestra, udata je za Dragana Petrovi­ ća, istoričara i kustosa vršačkog muzeja. Imaju ćerku Oliveru, profesora muzike. PORODICA NAUMOVIĆ. „Aleksandar Naumović, moj deda, rođen je u Vla­ škom polju u kome je njegova porodica posedovala značajna imanja. Fotografija na
123

strani 146. nastala s kraja 19. veka, snimljena je u Vlaškom polju, a na njoj su moj čukundeda Naum, po kome je porodica i dobila prezime, pradeda Kosta, prababa Smilja i njihova deca ­ Milutin, Aleksandar, Mihajlo i Jelena. Deda Aleksandar je bio dobrovoljac u Prvom svetskom ratu, zarobljen je i kraj rata dočekao je u zarobljeništvu u Pešti. Tu je upoznao moju baku Magdalenu, ven­ čali su se u Budafoku, a odatle dolaze u Srbiju, zajedno sa njenim sinom iz prvog braka, Iregi Franjom, mojim polu stricem. U međuvremenu, imanja u Vlaškom polju su prodata, a moj deda ostao je bez nasledstva. Njegova dva brata doselila su se u Beograd gde su se bavili trgovinom tako da njihovi potomci danas žive u Beogradu i Izraelu. Lišen nasledstva, deda odlučuje da se nastani u Vojvodini. U Banatskom Obrov­ cu rađa mu se sin, a moj otac, Nemanja, 1922. godine. Te iste godine deda prihvata posao poreskog činovnika u Pančevu i tu mu se rađa još jedan sin ­ Momčilo kao i dve kćerke ­ Cvetana i Leposava. Moj otac radio je u Beogradu gde je upoznao moju majku Kristinu, Slovenku iz Prekomurja, koja je pred Drugi svetski rat došla u Beograd da radi kao guvernanta ćerke generala Kalafatovića. Venčali su se u crkvi Sv. Marka. Nakon rata dolaze u Pančevo i tu otvaraju jedan od prvih frizerskih salona u našem gradu, preko puta opštinske zgrade. U Pančevu su rođene i njihove dve kćerke ­ Slobodanka, udata Adžić i Angelina, udata Perduh.” (Angelina Perduh) PORODICE ZOROSKI I DARDANOSKI. „Prezime Zoroski u Pančevo je došlo sa mojim ocem Donkom, inače pravo cincarsko prezime nam je Uča, 1954. godine. Sa mojom majkom Mirom Dardanoski (cincarsko prezime je Dardanj), ven­ čao se u Donjoj Belici, selu iz okoline Struge, danas u Republici Makedoniji. Svoj zajednički život u Pančevu započeli su 1961. godine. Kao i mnogi drugi iz Belice i Donko je postao ugostitelj. Imaju tri kćerke – Ljiljanu, Jasminu i Natašu. Moj otac Donko Zoroski, Uča, rođen je 1937. godine u Donjoj Belici. Deda sa očeve strane, Dušan, bio je trgovac sve do 1948. godine, isto kao i deda Nikola i deda stric Kosta. Očev brat Jakov Zoroski živi u Beogradu, a brat Nikola Zoroski, sestra Domna i Dragica u Strugi. Mira, moja majka, potiče iz porodice Dardanj i rođena je takođe u Donjoj Beli­ ci od oca Nauma i majke Todore Ukoski, cincarsko Uka, iz istog pomenutog sela. Majčin otac, Naum, radio je u ugostiteljstvu u Pančevu i tu je i sahranjen. Baba i deda po majčinoj liniji, Mirko i Anđa Dardanj, bavili su se stočarstvom i poljopri­ vredom. Internirani su u Bugarsku za vreme ratova početkom 20. veka, a zatim u Grčku gde su i sahranjeni na groblju Zejtinlik u Solunu. Brat moje majke Mire, Stefan Dardanoski, danas živi u Beogradu.” (Ljiljana Joveski (Uča) „Na kraju, da dodam i par reči o svojim korenima. Cincarsko poreklo nosim i sa očeve i sa majčine strane. Majka moga oca, Danica, jedna je od tri ćerke Marka i Dostane, (Teodore), Đorđević iz Rudne Glave. Moj pradeda Marko rodio se u Negotinu na Vardaru, Cincarin je kao i prababa koja je rodom iz Donje Belice.U
124

Rudnu Glavu došli su verovatno krajem 19. veka. Pradeda je bio trgovac i sve tri ćerke lepo je udao ­ dve, Mariju u Jelenu za trgovce iz Donjeg Milanovca i Nere­ snice, a moju baku Danicu za učitelja Simeona Glišovića u Požarevcu. Jedino su oni imali decu i to njih petoro. U kući moga pradede Marka govorio se cincarski, baka Danica ga je dobro poznavala ali, na žalost, svoju decu nije naučila maternjem jeziku. U porodici se malo pričalo o daljoj familiji i njenim korenima mada se če­ sto napominjalo da su cincarske krvi. Stric Mihajlo iz Požarevca, jedini je od cele očeve familije znao o Aromunima, o svojim precima, o porodičnim linijama ali nije poživeo da nam o tome više ispriča. Moj rođeni brat Zoran i ja, počeli smo da se interesujemo o istoriji naše familije u zrelim godinama, kada su većina onih koji su mogli da nam pruže kakve takve podatke već bili umrli. Sa majčine strane i deda i baba bili su cincarskog porekla. Baka Draginja poti­ če iz Svilajnca, iz porodice Tasić, a deda Aleksa Andonović (prvobitno Antonović) pripada Cincarima iz mijačkih oblasti na planini Bistri. Moj pradeda Boško došao
Pored ovde pomenutih cincarskih familija i ličnosti cincarskog porekla, u južnom Banatu ima još pripadnika i potomaka ove etničke zajednice koje nije bilo moguće istražiti i obuhvatiti u okviru ovog projekta, pre svega zbog njegovog vremenskog ograničenja.

je krajem 19. veka u Jagodinu sa svoja dva sina ­ Aleksom i Arsom i upornim radom stvorio jednu od prvih građevinskih firmi u ovom gradu. Bio je poliglota, snalazio se sa svim jezicima iz tog dela Balkana. Oba brata imala su samo ćerke. Aleksa ­ Ljubicu, Milicu i Miroljupku (moju majku), a Arsa ­ Darinku i Spomen­ ku. Danas ni u Požarevcu ni u Jagodini više nema nikoga od moje porodice. Jedan deo nas ­ potomaka ovih cincarskih kuća, živi u Nemačkoj, jedan u SAD­u, jedan u Beogradu. Moj rođeni brat je sa suprugom Nadom i ćerkom Draganom, više od 30. godina u Sloveniji, u Sežani, a jedino ja još ostajem verna Pančevu i južnom Banatu. Možda će i naša najmlađa generacija ­ David i Kristijan, jednoga dana, iz Slovenije, krenuti u pohode mestima u kojima su živeli naši preci i slediti „zov krvi” od banatske ravnice, preko Šumadije, Braničeva, reke Radike koja preseca klance planine Bistre, Ohrida i mnogih kestenovih šuma oko Belice, pa sve do vr­ letnih planinskih visova iznad Moskopolja gde i danas odzvanjaju zvona sa tornja crkve Sv. Jovana Krstitelja.”
Svetlana Nikolin

125

Otac Danice Badalovske - Nikola Topuzović (treći sa desna, stoji), sa porodicom u Kruševu

Danica Badalovska (druga s desna) sa strinama, sestrama i rođacima

126

Danica Badalovska (krajnje desno) sa rođacima iz Beograda

Nikola Topuzović, otac Danice Badalovske, na izletu - Kruševo

127

Uspomena iz Struge, iz albuma Danice Badalovske (desno)

Danica (u sredini ) sa Verom i Nikolom Avramovskim
128

Toma Nanušević (Nanuš) sa majkom i suprugom Zahom u Donjoj Belici

Ilija Vešović (Veša) sa suprugom Evom u Pančevu, 1937. godine

Majka sa šestoricom sinova Nanuševskih (Nanuš)

129

Donja Belica - braća od stričeva - Đorđe Džamtovski (Džamtu) ‘levo’ i Andrija Paltoski (Paltu)

Kumovi Đorđe Džamtovski (Džamtu) i Toma Nanuševski (Nanuš) na porodičnoj proslavi na Ohridu
130

Đorđe Džamtovski (Džamtu) ‘desno’ sa sestrićem Slobodanom, u sredini, i zetom Klimetom. Pančevo, foto Mijanović, 1963.

Donja Belica. Svadba Agatije Džamtovske, sestre Đorđa Džamtovskog, sredina 50 . godina 20 . veka
131

Proslava imendana sestričine Zorke u Pančevu 1952. godine. Iz albuma Đorđa Džamtovskog (Džamtu)

Đorđe Džamtovski u Pančevu, kafana „Korzo” 1961.
132

Deda Mije Parizova (Paris). Fotografija nastala u ateljeu braće Manaki

Lambe Balko sa malim sestrićima u Strugi, Makedonija, 1931. godine

Gornja Belica, 1934. Kraj školske godine. Iz albuma Dragoslava Balkoskog

133

Folklorna grupa „Gornja Belica” iz Struge na smotri folklora u Zagrebu 1974. godine (iz albuma Dragoslava Balkoskog)

Rodonačelnik porodice Balkoski (Balko), Gornja Belica, ime se nije zapamtilo. Dečak je Aleksandar Balko
134

Katarina i Naum Vešović, rođaci Dragoslava Balkoskog, 7 . jun 1928, Novi Sad

Katarina i Naum Vešović, Novi Sad, 25 . maj 1938 . godine

Cincarsko veče u restoranu „London” Beograd -70. godine 20. veka

135

Venčana slika Ružice Kaplun i Nikole Topuzovića (roditelji Danice Badalovske)

Likerija, Nikola i Aleksandar Balko (dete) u Strugi 1912 . godine

Likerija i Aleksandar Balko 1925. godine, Beograd

136

Porodica Tene Jovašević (Tomana), majka Zaharija, baka - očeva majka, Poliksena Tomanoska (devojačko Balko), tetka Sekla Pintu iz Gornje Belice sa sinom Ilijom u naručju i Tena, beba u bakinom krilu.

Donja Belica - porodica Tene Jovašević Katarina Gučevski (Guča) (desno), brat Andon i majka Zaharija
137

Milanče Cincarče, bliski rođak Slobodana Ilića

Vanđel i Jelena Dimitrijević sa sinovima - Milanom, Dušanom, Dimitrijem, snajama i unucima - Beograd, između dva svetska rata. Porodica Slobodana Ilića.
138

Pradeda i prabaka Dragana Kosića sa decom u Kruševu.

Baka Dragana Kosića Fanija, kao devojka, u Kruševu

Baka Dragana Kosića Fanija u svojim osamdesetim godinama . Snimljeno ispred porodične kuće u Uroševcu, Kosovo
139

Božidar, otac Jovanke Gavrilović 1945 . godina

Svetislav Gavrilović, deda Jovanke Gavrilović

Momci sa Miroča, prvi sa leva (sedi), otac Jovanke Gavrilović, Božidar, 28. jul 1940.

140

Deca sa Miroča; Jovanka Gavrilović, prva sa leva, sa drugaricama

Sava Jeftović, 1935. godina, otac Rade Jeftović

Minka Rizić, prabaka Rade Jeftović

141

Katarina i Stevan Jeftović sa decom (porodica Rade Jeftović)

Mihajlo, deda Milana Proševskog (Proša), tada je nosio prezime Nikolić, 1929. nestao

142

Selo Huma 1974. godine. Familija Milana Proševskog (Proša) ispred rodne kuće

Nekadašnja škola u selu Huma, sedamdesete godine 20 . veka

143

Roditelji Milana Proševskog (Proša) - Jana i Mihajlo Proševski u Opatiji 1951 .

Aleksandar Balko, Beograd, 30. godine 20. veka

Andonovići (porodica Svetlane Nikolin) iz Jagodine. S leva na desno: Milica, Draginja, Spomenka, Dragojla, Ljubica i Miroljupka (sedi dole desno)
144

Porodična kuća Alekse Andonovića u Jagodini podignuta 1926. godine. Snimljena uoči rušenja krajem 60. godina 20. veka

Stric Svetlane Nikolin, Mihajlo Glišović, potomak Cincara iz Rudne Glave, snimljeno početkom 20. godina 20. veka u Požarevcu.

Aleksandar Gavrilović, brat od tetke Svetlane Nikolin, potomak Cincara iz Rudne Glave, danas u SAD-u . Snimljeno u Sarajevu uoči Drugog svetskog rata
145

Vlaško polje, kraj 19 . veka . Rodonačelnik porodice Naumović - čukundeda Angeline Perduh - Naum, pradeda Kosta, prababa Smilja i njihova deca - Milutin, Aleksandar, Mihajlo i Jelena

Veridba roditelja Lilijane Joveski (porodice Uča i Dardanj) u Donjoj Belici 1961.

146

Dofa i Sotir Tomana sa ćerkama Dafinom i Arhontom (dete) 1930. godine

Familija Nauma Dardanja ispred rodne kuće u Donjoj Belici 1970. godine

147

Znamenite ličnosti cincarskog porekla i njihova veza sa južnim Banatom
Jo­ an­Jo­ a­ o­ ić­Zmaj v v n v odio se u Novom Sadu 24. septembra 1833, umro u Sremskoj Kamenici 3. juna 1904. godine. Veliki pesnik, pripovedač, dramski pisac, prevodilac, urednik i pokretač nekoliko novina., javni radnik. Jedno od najvećih i najpopularni­ jih literarnih imena u Srbiji. Zmajev pradeda po ocu, Konstantin, doselio se u Novi Sad tokom 18. veka iz Makedonije. Bavio se trgovinom žitom i živom stokom i stekao značajan imetak, a njegov sin Jovan, takođe ugledan trgovac, dobio je i ple­ mićku titulu. Zmajev otac Pavle, advokat, senator i gradonačelnik Novog Sada bio je jedna od najuglednijih ličnosti ovog grada. Zmaj se školovao u Trnovu, Modri, Bratislavi, a medicinu i prava studirao je u Pragu, Beču i Pešti. Prvi je potpredsednik i jedan od osnivača Srpske književne zadruge, član Aka­ demije nauka... Kao lekar radio je i u Pančevu od 1871. do 1872. godine, a tu je, na pravoslav­ nom groblju, sahranjena i Zmajeva žena Jevrosima, Ruža. La­ a­Ko­ tić z s Velikan srpske književnosti, rodio se 31. januara 1841. u Kovilju, a umro 9. decembra 1910. u Beču. Sahranjen je u Somboru. Otac mu se zvao Petar, grani­ čarski podoficir, a majka Hristina ­ rodom iz ugledne i imućne trgovačke porodice Jovanovića. Cincarskog je porekla. U Pančevu, Novom Sadu i Budimu pohađao je gimnaziju, a prava u Pešti gde je odbranio i doktorat na latinskom jeziku 1866. Pesnik, dramski pisac, esejista, kritičar, spadao u najobrazovanije ljude tog doba kod nas. Čuvena mu je pesma Santa Marija della Salute inspirisana lepotom i po­ sebnošću Lenke Dunđerski. Bo­ i­ lav­Pe­ ić­ rs k Jedan od najznačajnijih srpskih pisaca (4. jun 1930, Podgorica–2. jul 1993, London); otac Vojislav potiče iz Šavnika, a majka Ljubica Petrović je iz Bavaništa. Deda po majci je Cincarin iz Blaca ­ Grčka. Borislav Pekić napisao je čuveni ro­
149

R

man, remek delo ­ „Zlatno runo”, u sedam tomova, koji se smatra pravom sagom o Cincarima. Za taj roman dobio je i prestižnu Njegoševu nagradu 1987. godine. Izabran za člana SANU 1985. Prevođen na mnoge jezike i dobitnik velikog broja uglednih književnih nagrada. Mi­ aj­o­Pu­ in h l p Znameniti istraživač, naučnik svetskog glasa rođen je u Idvoru 4. oktobra 1858., a umro 12. marta 1935. u Njujorku. Otac mu se zvao Kosta, majka Olimpija­ da, a baba Pupa iz Vevčana, Makedonija, po čijoj liniji vodi cincarsko poreklo. Nižu gimnaziju završio je u Pančevu, a dalje školovanje nastavio u Pragu, Ko­ lumbija univerzitetu, Kembridžu, Berlinu. Objavio je 24. patenta iz oblasti iz obla­ sti telekomunikacija. Počasni doktor mnogih univerziteta i dobitnik uglednih pri­ znanja. Zanimljiva je i dirljiva njegova autobiografija koja se zove „Od doseljenika do pronalazača”, prvo objavljena na engleskom jeziku. U Idvoru nalazi se njegova spomen kuća i stalna postavka o njegovom životu i delu. Mi­an­Ćur­ in l ć Znameniti književnik, modernista, koji je živeo u Pančevu (spomen tabla na­ lazi se na kući porodice Ćurčin u ulici Petra Drapšina) bio je oženjen Darinkom, rođenom Krsmanović, poreklom Cincarkom iz poznate, imućne i ugledne familije Dimitrija N. Krsmanovića, koji je sa ocem, u ranoj mladosti, došao u Beograd iz Bosne. Sa ocem i bratom Ljubomirom vodio je veliku trgovačku firmu „Braća Kr­ smanović”. Osim Darinke, Dimitrije je imao još tri ćerke: Jelku, koja se udala za dr Čedu Mihajlovića, Nastu ­ udatu za generala Milutina Nedić ­ ministra vojske, Danicu udatu za diplomatu Simića i Anđu, koja se udala za hirurga drVenclovića. Trgovačku tradiciju nastavio je sin, jedinac, Dimitrije. Bran­ o­Ga­ e­a k v l Profesor praistorijske arheologije na Odeljenju za arheologiju Filozofskog fa­ kulteta u Beogradu, bio je dekan fakulteta, jedan od prvih istraživača paleolita u Srbiji, jedan od osnivača Centra za arheološka istraživanja. Objavio više knjiga, stručnih radova iz oblasti klasične filozofije, arheologije, prevodio sa latinskog i starogrčkog. Rođen je 27. marta 1914. u Bosanskom Petrovcu, a umro 1994. u Be­ ogradu, sahranjen u Pančevu. Poznata porodica Gavela došla je na Balkan iz Trsta, nastanila se u Zagrebu gde se bavila trgovinom, a kasnije i drugim poslovima pa i kulturnim aktivnostima ­ osnivanje Glumačke škole i Dramskog kazališta u Zagre­ bu. Prezime nose po Džavalisu, dalekom pretku „koji se odlikovao junaštvom.”

150

Stari cincarski zanati
Fi­i­ ran lg aseljavajući gradske sredine širom Balkana, Cincari su se prvenstveno okretali radu u oblasti zanatstva, trgovine, mehandžiluka, građevinarstva, a kasnije, ulazili su i u bankarske poslove. U Srbiji ali u ondašnjim evropskim ze­ mljama tokom 19. i početkom 20. veka, na velikoj ceni bili su filigranski proizvodi, koji se sa pravom mogu smatrati radovima velike umetničke vrednosti. Za izradu filigrana neophodna je velika strpljivost, istrajnost i minucioznost, pored, naravno, kreativnosti i istančanog osećaja za estetiku. Cincari su ove umetničke zanatlije nazivali ­ hrisicima, zlatarima, iako se fili­ gran izrađivao od srebra sa dodacima korala i dragog kamena, a sasvim retko uz kombinaciju sa zlatom. Hrisik je, prema beleškama Gustava Vajganda, tokom 19. veka koristio sasvim malo alata za izradu filigrana i to čekić, nekoliko vrsta klešta, šestar, meh sa žarom, stegu, turpiju i sirmačijaše ­ specijalnu jaku, obično gvozde­ nu ploču sa rupama različitih promera kroz koje se vuku srebrne niti da bi se dobila željena debljina. Niti se zatim pletu, pojedinačno ili u grupi po dve, tri i od njih se zatim prave, sistemom povezivanja, razni ornamentalni ukrasi koji imaju karakte­ ristike vizantijske i orijentalne umetnosti. Predmeti od filigrana mogli su se izrađi­ vati na dva načina: prvi je samo sastavljanjem srebrnih niti izuvijanih na određeni način čime se postizao utisak prozračnosti, lakoće i uprkos izrazitoj ornamentalici, jednostavnosti, dok se drugi način izrade zasnivao na postavljanju tako upletene žice ali i tankih srebrnih pločica, tračica, sitnih srebrnih perlica, spiralica, korala, dragog kamena i često sedefa, na srebrnu ploču od koje su se pravile, narukvice, kopče, korpice, broševi, kutije za duvan i tabakere, muštikle, dugmad, lanci, krstići, crkveni putiri, svećnjaci ...Zanatlije su od srebra izrađivali i ukrasne delove za pu­ ške, pištolje, jatagane i noževe pa je posedovanje tako ukrašenog oružja i predmeta predstavljalo određeni statusni simbol. Zabeleženo je da su se vešte kujundžije čak potajno bavili i izradom kopija starog antičkog novca i to tako umešno da su i pravi stručnjaci retko mogli da primete razliku. Za izradu filigranskih proizvoda, osim velikog umeća i upornosti, potrebno je i mnogo vremena pa su oni oduvek imali vrlo visoku cenu. Kupovali su ga samo imućniji slojevi stanovništva, a njegova popularnost bila je velika kako po celom Balkanu tako i u Veneciji, Beču, Pešti, na Bliskom istoku... Sa pojavom jeftinije, industrijske, izrade ukrasa i nakita nakon Prvog svetskog rata, mnoge radionice filigrana su zatvorene a izrada filigrana skoro sasvim nestala. Raduje podatak, koji je pisac ovih redova čuo u zlatari „Filigran” u Pančevu, da
151

N

interesovanje za ovaj stari, umetnički zanat i njegove jedinstvene proizvode pola­ ko raste i da uvođenjem savremenijeg dizajna oslonjenog na tradicionalne oblike i materijale, polako ali sigurno, nalazi put do ljubitelja ovog jedinstvenog, ručno izrađenog nakita velike lepote. Du­ o­ ez b r Cincari, kao nomadi, stočari, vekovima su se bavili drvodeljstvom ­ rezbari­ jom­ prvenstveno oruđa koja su im bila neophodna u svakodnevnom životu. To su pre svega bili čuveni pastirski štapovi ­ karlibani, sa savijenim gornjim delom, kojim su pastiri mogli da uhvate ovcu za nogu, zatim svirale, kašike i kutlače, pre­ slice.. ali su iz većih sredina kao što je to Moskopolje, Korča, Samarina... krenuli, širom Balkana, da rade duborez i ikonopis mnogi majstori koji su stvorili dela ne­ procenljive umetničke lepote rezbereći, pre svega, ikonostase ­ templone ­ za čiju je izradu bilo potrebno ponekada i dvadesetak godina. Čuveni su takvi radovi u manastiru Sv. Jovana Bigorskoj, glavnoj crkvi u Kruševu, Rajčici (danas Republika Makedonija) i mnogim drugim mestima širom poluostrva. Osim izrade ikonostasa, ikona, koji su zahtevali višegodišnji, visoko umetnički rad, u skromnijim seoskim radionicama, a često individualno ­ u svojim kućama, mnogo se radilo i na ukraša­ vanju nameštaja, sanduka za posteljinu, dolapa ­ ugrađenih „plakara” koji su osim funkcije odlaganja raznih predmeta i odeće imali i svojevrsnu ulogu termo izola­ tora, kao i tavanice, koje su često bile izrezbarene i islikane. O jednoj takvoj „cin­ carskoj sobi” vredno svedočenje dala nam je gospođa Smiljana Aleksandrov, koja je posetila u Prizrenu, krajem 80.tih godina 20 veka porodicu gospodina Jeftimija Toskića .­ „Sa poštovanjem sam kročila u veliku staru sobu veličine oko 6x7 meta­ ra. Bila je malo zamračena i ispunjena mirisom koji me je vratio u detinjstvo. Tegle slatka stajale su poređane na kredencu. U zidu su se nalazila dva uglavljena dolapa ­ sa prednje strane zatvorena staklenim vratancima. Obavezan minder sa mnogo tvr­ dih jastuka poređanih jedan uz drugi, smešten je uza zid sa dva prozora. Sanduk za rublje od drveta, ukrašen islikanim cvećem, bio je novijeg datuma. Najzanimljiviji je drveni plafon od orahovine, rađen u duborezu. Na slobodnim zidovima vise stare fotografije, ukrasi i tapiserije. Drveni pod zastrt je ćilimom.” Vremenom, spuštajući se u gradove i usvajajući savremenije načine života, Cin­ cari su polako napuštali tradicionalne zanate i okretali se profitabilnijim poslovima. Retko se gde već krajem 19.i početkom 20. veka mogla videti gore opisana soba koja je ustupila mesto novom nameštaju i novom stilu života. Kao pravilo, ipak, ostalo je da su se Cincari uvek trudili da unutrašnjost njihovih kuća bude na zavid­ noj visini udobnosti i svako ko je imao priliku da poseti neku, ne samo imućniju, cincarsku porodicu pre Drugog svetskog rata, mogao je da se uveri u estetiku i kom­ for enterijera njihovih kuća. Jedan deo cincarskih porodica pristigao u naše krajeve krajem 19. i početkom 20. veka bavio se i zidarskim poslovima. Potomci familije Andonović, koja potiče iz Debarskog drimkola oko reke Radike iz zapadne Makedonije, sećaju se kako su njihovi preci gradili, u to vreme, značajne objekte po Šumadiji ­ od vojničkih ka­
152

sarni pa do mostova. Ipak, po nekom nepisanom pravilu, posebna ljubav im je bila i ostala obrada drveta pa su često u svojoj radionici, smeštenoj u okviru porodične kuće u Jagodini, izrađivali razne predmete i komade nameštaja i tišleraja. Mnogi zemljaci iz tog kraja (danas Republika Makedonija) u drugoj polovini 20. veka počeli su da izrađuju mozaike i danas se njihovi naslednici mogu naći u mnogim evropskim zemljama, posebno u Italiji, gde se bave ovim retkim zanimanjem. Nekada držanje hanova i mehana, a kasnije ugostiteljstvo, jedno je od zanima­ nja kojima su se bavile generacije cincarskih porodica. U jednom periodu, pogo­ tovo od šezdesetih pa do kraja osamdesetih godina prošlog veka, nije bilo kafane u Pančevu u kojoj nije bilo ugostitelja Cincara. Ostali su zapamćeni kao vrhunski profesionalci. Opšte je poznato da se Cincari nisu bavili zemljoradnjom ali je vinogradarstvo i proizvodnja vina mnogima od njih bila velika ljubav. U našim južnobanatskim pre­ delima, na obroncima Karpata u okolini Vršca, doseljenici nakon Drugog svetskog rata iz meglenskih oblasti (iz sela Hume, na samoj makedonsko ­ grčkoj granici) i sada su poznati vinogradari i vinari. Svetlana Nikoln

153

Cincarska kuhinja

Lepota jednostavnosti
ada je Bog stvarao Balkan bio je široke ruke ­ podario mu je lepu klimu, planine i ravnice, reke i jezera i čak ga okružio sa pet mora.U toj bogatoj prirodi, u raznovrsnj flori i fauni, vekovima se stvarala i razvijala balkanska kuhi­ nja kao zajedničko nasleđe svih balkanskih naroda. Neopravdano zanemarena, ne­ dovoljno poznata i istražena i medijski promovisana, po svim kriterijumima dobrog kulinarstva, spada u sam vrh gastronomskih ostvarenja ovog dela sveta. Svaki od balkanskih regiona ima, naravno, svoje specifičnosti, ali se, u suštini, radi o istoj kulinarskoj tradiciji i njenim varijacijama nastalim kao rezultat posebnosti geograf­ skog, kulturnog, ekonomskog... razvitka. Cincarska kuhinja je deo tog velikog balkanskog kulinarskog iskustva i kao takva i sama je rezultat mnogih uticaja ­ pre svega onih koji su dolazili sa istoka donoseći sa sobom mirise i ukuse kuhinja velikih azijskih civilizacija, zatim ara­ bljanskih, mediteranskih i maloazijskih specifičnosti dospelih tu još od antičkog doba, preko rimske vladavine i vizantijskih pohoda. Osmanska carevina dodaje svoje elemente i daje veliki pečat balkanskoj kuhinji u kojoj se ta nit sa istoka, upr­ kos određenih struja iz Venecije, Beča, Pešte, Pariza... decenijama proteže i vibrira našim ukusima, čineći je prepoznatljivom i jasno određenom i to sa svim njenim posebnostima. Više istraživača koji su tokom 18, 19. i početkom 20. veka prošli krajevima naseljenim Cincarima, Aromunima, zabeležilo je da je njihova ishrana uglavnom bazirana na jegnjećem i ovčijem mesu, kao i mlečnim proizvodima i da je karakte­ riše jednostavnost proistekla iz pokretljivosti nomadskog stanovništva koje nije u mogućnosti da priprema komplikovana jela za koja je potrebno ne samo obilje ra­ znih namirnica već i mnogobrojno posuđe i oprema. Naseljavajući se, tokom svoje istorije, po gradovima, način i kvalitet ishrane ove populacije razvija se u pravcu većeg izbora i bogatstva ishrane. Starije generacije potomaka cincarskih porodica svakako se sećaju jela koja su pripremale njihove bake i majke. Mnoga od njih da­ nas su zaboravljena ili spadaju u red kurioziteta koja se kuvaju vrlo retko ­ samo u posebnim situacijama. Prolećni meni, na primer, pre samo pedesetak godina nije se mogao zamisliti bez kapame, jela od dinstanog jegnjećeg mesa sa mladim ze­ ljem, lukom, spanaćem, a u planinskim delovima često sa maslačkom, koprivom, bokvicom pa čak i listovima lipe. Svakako tu treba pomenuti zaboravljena jela od jagnjećih iznutrica, upletenih zapečenih crevca sa planinskim travama, ili onih unu­ trašnjih jagnjećih delova kojima se obavija ražanj, a zatim par sati peče na žaru od drvenog uglja. Tu je i čuveno jelo ­ carne cu vin ­ teletina sa lukom i vinom pripre­

K

155

mana u zemljanom loncu na tihoj vatri, zatim poznata pača ­ vrsta pihtija; pastrma ­ sušena ovčetina koja se spremala na razne načine ali i veliki izbor janija ­ jela od mešavina raznovrsnog mesa, povrća i žitarica u svim mogućim varijantama. Tave sa mesom često su se zalivale jogurtom i mileramom i zatim pekle, a kada bi šta od tih parčića pečenog mesa preostalo, brzo bi se razvijala kora koja se sekla na kvadrate i na njih stavljali parčići mesa često dopunjeni komadićem sira i po ne­ kim krompirom ­ to se sve zatim prekrivalo drugim parčetom testa, peklo i time se brzo dobijao gotov nov obrok sasvim podesan za nošenje u pastirskoj torbi, na putu kiridžija ili u kakvoj trgovini daleko od kuće. Korišćene su, danas mnogima nepoznate, mahunarke kao što su to bob, leblebija, fava, od žitarica lomljeno žito ­ burgul, heljda, raž..., kao i bamnje, ceđeni susam i divlje jestivo bilje. Pitomi kesten zamenjivao je krompir i koristio se za spremanje slatkih ali i slanih jela. Porodica Nanuševski iz Pančeva, seća se, kako se u regionu Donje Belice ­ danas Republika Makedonija, kesten utrapljivao i čuvao za duge zimske mesece. Jelo poznato kao „bukovala“, sačinjeno od izmrvljene kukuruzne proje prelivene komadićima sira i maslom, često se moglo videti na trpezama. Sir, i to posebno kačkavalj ­ čiju su proizvodnju Cincari doveli do savršenstva i proneli je poluostrvom, bio je osnova mnogim jelima zajedno sa drugim mlečnim proizvodima. Omiljen je bio i drugi tip sira poznat pod imenom urda, beli i mekani proizvod za brzu upotrebu. Koristio se kao hlebni namaz ali i kao dodatak jelima. Poznata je tava od plavih patlidžana, paradajza i paprika koja se služila uz obaveznu urdu. Nekada je u periodu toplih let­ njih dana obrok bio i samo nekoliko šaka sveže ubranog zeleniša, peršuna, salate, maslačka, dobro izmešanih sa ovim mekim sirom blagog, neutralnog ukusa. Svaki Cincarin će se složiti, ipak, da je njihova najvažnija hrana bila i ostala pita. Poznavaoci ističu da se cincarske pite prave isključivo od domaćih, sasvim tankih kora, tako da je i sama pita, punjena najraznovrsnijim filovima, vrlo tanka ­ kao italijanska pica . Ona mora biti ispečena sa minimumom masnoće ali tako da se dobija hrskavost i da fil nikada ne preovlada njenim kompletnim ukusom. Neko će možda reći da je takva pita rezultat poslovične štedljivosti Cincara koja je čak ušla i u anegdote, ali je svakako izraz jednog pragmatičnog i racionalnog duha. U pripremanju kolača starije generacije čvrsto su se držale pretežno orijental­ nih baklava, obično pečenih u pekarama kao što se to, uostalom, radilo i sa mnogim drugim jelima, zatim tulumba, slatkih pita i kadaifa ­ koga se danas retko ko i seća. Poznati su kolači od običnih kora koje se seku u desetak santimetara široke trake, uvijaju, tako peku, a zatim prelivaju sirupom od razblaženog meda sa dodatkom seckanih oraha ili badema. Tu su i tatlije, sudžuci raznih ukusa i oblika, zatim ko­ lači od obične kore koji su se sekli u različitim „mustrama”, pržili u vrelom ulju i prelivali prah šećerom ili mešavinom razblaženog meda, cimeta i seckanih oraha. Pravili su se i suvi kolačići koji su mogli dugo da stoje ­ razne vrste gurabija i kifli­ ca sa upotrebom cimeta i karanfilića, nekada sasvim neodređenog slano ­ slatkog ukusa, a recepture ljubomorno čuvale i prenosile sa generacije na generaciju. To su bili jednostavni ali ne manje ukusni proizvodi bazirani na medu, orasima, mladom siru, mleku i voću. Lep a zaboravljeni običaj da se jutro započinje posluženjem slatka kao i da se svaki gost prvo njime dočekuje, samo je jedna od mnogih, danas nestalih, posebno­
156

sti negdašnjih cincarskih ali mnogih drugih balkanskih familija. Osim usamljenih entuzijasta iz starije generacije retko će se ko danas upustiti u avanturu dugotrajnog pravljenja šećernog sirupa i u njemu ukuvavanja svog mogućeg voća počev od prvih crvenih i belih trešanja, preko kajsija, malina, oraščića pa sve do vinogradar­ skih bresaka i ljuštenog grožđa. Poznati su i stari recepti za spravljanje ovog deli­ katesa i od povrća ­ od nezrelog paradajza i malih, tek oformljenih patlidžana, čija bi jasna zelena boja i neodoljiv miris vanile izazivali opšte oduševljenje. Posebno i vrlo cenjeno slatko od ružinih latica upravo su Cincari raširili po Balkanu. Ono se pripremalo za posluženje najuglednijih gostiju i čuvalo za proslave imendana ili slava. Ratluk je, naravno, bio uvek prisutan, posebno uz kafu ili kao posluženje uz čašu hladne vode, kao ostatak zajedničkog nasleđa prenetog sa istoka. Uticaj čuvene srednjoevropske tradicije poslastičarstva polako je prodirao i na Balkan i postajao predominantan tako da se danas retko gde prave slatkiši gore pomenutog tipa. Ko se danas još seća bozadžijskih radnji u kojima se skoro do pre tri decenije, mogla popiti čaša zdravog napitka od kukuruznog brašna ili možda probati mešavina boze i limunade koja je u našim krajevima dobila naziv „špricer“. Možda će neke buduće generacije, u talasu nostalgije, posegnuti za receptima svo­ jih pra i čukun baka i nanovo otkriti zaboravljene starobalkanske ukuse. Cincarska kulinarska tradicija, koja je samo jedan mali deo velikog balkanskog kulinarstva, tek čeka da danas, u eri globalizacije, dobije značaj i mesto koje po sve­ mu zaslužuje i postane cenjeni član evropske ali i svetske kulinarske elite.
Svetlana Nikolin

157

Slave i imendani
roslavljanje neverbalnih simbola, u ovom slučaju imendana i slava kod Cin­ cara, zaokupljivalo je pažnju više naučnika, posebno etnologa. Kod nas su se tim istraživanjima bavili Milenko Filipović, Đurđica Petrović, Zoran Plasko­ vić...Značajno je da su istraživanja ukazala na podatak da se za slavu znalo još u Moskopolju, u selima oko Ohrida i Resena kao i u drugim mestima, da su krsnu slavu proslavljali Cincari u Bosni, Kruševu... Slave, službe, krsna imena, liturgije, kako su se sve nazivale ove proslave, u početku su najverovatnije bile prvobitne lokalne, hramovske proslave, koje su kasnije postajale porodične slave. Ukoliko je od ranije nisu slavili, krsnu slavu su pojedine porodice usvajale često od bračnog druga koji je bio iz srpskog entiteta, zatim uzimale sveca kome je bila namenjena crkva u starom zavičaju, sveca na čiji dan im se desio neki lep događaj ili po nekom od porodičnih imena koje je dato po određenom svetitelju...Mnogi su uzmali za slavu Sv. Atanasija, Sv. Minu, Sv. Iliju, kultove koji su na balkanskom poluostrvu bili rasprostranjeni među stanovništvom čije je osnovno zanimanje bilo stočarstvo; značajan broj je prihvatao Veliku Gospojinu ali je svakako najveći deo onih koji su uzimali za krsnu slavu zaštitnika putnika i pomoraca ­ Sv. Nikolu. Jedan broj Cincara, pogotovo pristiglih iz regija gde se osećao veliki uticaj grčke crkve i sveštenstva, proslavljao je imendane ­ običaj koji se dugo zadržao po dolasku u naše krajeve ali je usled utapanja u većinski narod, mešovitih brakova i želje za što bržim prilagođavanjem u novoj sredini, ipak postepeno napušten u ko­ rist proslavljanja samo slave. Slava se do Drugog svetskog rata u gradskim sredinama proslavljala drugačije nego danas. Niko se nije posebno pozivao na proslavu niti podsećao. Svako je pam­ tio slavu svojih rođaka, prijatelja i onih kod kojih je trebalo otići i čestitati, što se odvijalo isključivo u popodnevnim satima tokom sva tri svečarska dana. Slavski ru­ čak, večera kao i večera uoči slave, bili su rezervisani samo za porodicu. U izuzetno retkim prilikama pozivan je po neki specijalni gost da prisustvuje ovim intimnim okupljanjima. Na sam dan slave, nakon odlaska u crkvu, liturgije i sečenja kolača, sva familija se okupljala za svečanom trpezom. Posle 17.sati obično su dolazili čestitari koji su primani u sobi ­ salonu gde su uza zidove, u polukrugu, bile posta­ vljene stolice za goste. Prvo se služilo žito, zatim slatko i kafa, pa dva puta sitni kolači uz čašicu likera, vina ili rakije. Na kraju bi se poslužila još jedna kafa nakon koje bi gost odlazio dalje, u drugu porodicu na čestitanje. Ove posete nisu trajale dugo i gosti su se brzo smenjivali. To su bile lepe prilike da se vide poznanici koji se nisu često sretali, čuju novosti ali i pokaže nova toaleta. Goste je obično posluži­ vala ćerka, unuka ili rođaka iz porodice ali ako nije bilo ženske dece, dolazle su na
159

P

ispomoć devojke od komšija ili prijatelja. Bilo je uobičajno da se toj devojci da po neki poklon, materijal za haljinu, nova tašna, neka bižuterija, tako da se poziv za pomoć pri posluživanju gostiju nije nikada odbijao. Sva tri dana proslavljanja slave imala su izraženo dostojanstven i duhovni ka­ rakter. Pripreme za te važne datume, trajale su više dana i domaćini su ulagali veliki trud da ceo tok proslavljanja njihovog zaštitnika protekne u što svečanijoj i lepšoj atmosferi. Drugi svetski rat i decenije nakon njega uneli su velike promene koje su u jednom dugom vremenskom periodu dovele do skoro potpunog nestanka mnogih običaja, posebno svetkovina slava. Devedesetih godina 20. veka slave ponovo do­ življavaju svoj povratak i zauzimaju stalno mesto u grupi porodičnih praznika ali sada u sasvim novom ruhu i novom obličju . Danas potomci Cincara u južnom Banatu najvećim delom proslavljaju slave dok samo mali broj onih Cincara koji su se naselili u ove krajeve nakon Drugog svetskog rata i to prvenstveno porodice gde su oba bračna druga Cincari, proslavlja­ ju imendane. Sam način proslavljanja i slava i imendana poslednjih decenija umnogome je izmenjen tako da su gore opisani običaji čestitanja i posluženja ustupili mesto često vrlo bogatim večerama i ručkovima. Svetlana Nikolin

160

Cincarska nošnja
deća Cincara koja se mogla videti u našim krajevima u doba njihovog in­ tenzivnijeg doseljavanja tokom 18. i 19. veka nije se mnogo razlikovala od odeće stanovništva Otomanske imperije gubivši vremenom na svojim istočnjač­ kim elementima i poprimajući sve više izgled odeće koja se nosila u Austrougar­ skoj i drugim zemljama Evrope. Gradski način života, kontakti sa velikim evrop­ skim centrima usled trgovine, uspon na društvenoj lestvici... polako su doprinosili potpunom zaboravu narodne cincarske nošnje koja je jedino opstala kao draga saču­ vana uspomena, danas pravi raritet, u njihovim većim zajednicama i tradicionalnim centrima na Pindu, Gramosu, zatim Dobrudži, Korči... U našoj sredini o njoj se ne zna skoro ništa. Njihovu nošnju slikovito su opisali naučnici i putopisci Veis i Tompson bora­ veći na Pindu početkom 20. veka i ta nošnja može se smatrati izvornom i tipičnom nošnjom cincarske etničke zajednice. „Za Vlahe iz Samarine svakako se može reći da koriste narodnu nošnju koja je, vremenom, doživela određene modne promene ali je zanimljivo da su muška odela bila više pod tim uticajima nego ženska.Tipičnu odeću Vlaha nose pastiri i kiridžije a usvojili su je svi oni koji nisu prihvatili odela sašivena na evropski način.U nastavku ćemo prvo opisati jednostavnu, svakodnevnu nošnju kakvu no­ se mlade kiridžije, a zatim kako ona može biti svečanija i elegantnija za nedelju i proslave. Preko debele flanelske potkošulje muškarac će obući dugačku košulju koja mu dopire do kolena i koja se zove kameaša.Ona je obično od obojenog pamuka ­ često svetlo plava ili siva, koja se sastoji od četvorougaonog naboranog dela spreda dok „Pojas širok, cipun dug, a fes mu bez kićanke” vlaška pesma je zadnji deo skoro sasvim ravan pa se čini da muškarac, kada je sasvim obučen, nosi neku vrstu suknjice ili fustanele što je ustvari samo deo njegove duge košulje. Sasvim je moguće da je albanska fustanela, koju su Grci prisvojili posle oslobođe­ nja 1821. godine kao svoju nacionalnu nošnju, proistekla iz ove plisirane košulje. Ona može da ima uzane rukave sa dugmetima oko ručnog ygloba, sasvim široke rukave ili da se nosi bez rukava što prvenstveno zavisi od toga da li se preko nje oblači prsluk ili ne. Na nogama su čarape ili uvijači od domaće tkanine koji dosežu
161

O

do polovine nogu i zovu se coarici. One su ispod kolena privezane sa podvezicama ­ kalcuvecima, koje se u donjem delu privezuju trakom.Traka je inače značajna od­ lika vlaške opreme i ona je u prvo vreme bila izvezena po ivici i ukrašena tankom svilenom trakom.Lepša odeća zahtevala je i više tih traka za čiju je izradu trebalo mnogo vremena, novca i veštine.Značajana karakteristika ovih dokolenica je mo­ raju da su dobro priljubljene uz samu nogu kao i oko nožnih članaka kako bi joj najbolje pristajale i delovale kao kamašna. Preko košulje oblači se prsluk sa dvorednim zakopčavanjem od jake pamučne tkanine sa ili bez rukava u skladu sa tipom košulje koja se oblači.Ovaj deo odeće naziva se džibadan i obično je sasvim pripojen uz prsa pritegnut sa kopčama.Pre­ ko njega se nosi odeća od domaće tkanine ­ nešto kao dugačak kaput koji doseže do kolena ali se ne zakopčava i nema rukave. Ovaj deo naziva se cipun i on se opasuje kožnim kajšem preko koga se stavlja dugačka vunena traka poznata kao branu.Ovo je opšta i osnovna nošnja vlaških muškaraca preko koje se može nositi mnogo drugih različitih delova odeće. U foto prilogu br. prikazan je jedan kiridži­ ja u običnom kaputu od kozije dlake koji mnogi svakodnevno nose. To je, inače, deobeo kaput nazvan maliotu i nešto je duži od cipuna koji se njime prekriva. Na njemu su dugmeta ­ gombe tako da može da se zakopčava sa prednje strane dok sa leđa ­ uz vrat, ima malu koničnu kapuljaču koja se prebacuje preko glave u slu­ čaju lošeg vremena. Ukrašen je po ivicama crvenom i plavom trakom, a rukavi su rasečeni sa unutrašnje strane od polovine tako da onaj koji ga nosi ako ne želi da stavi ruke u rukave može da ih gurne kroz rameni deo i onda će rukavi slobodno padati pozadi. Na nogama se nose delimično obojene vunene čarape ­ lapudzi, koje štrikaju žene od vunice i boje kod svojih kuća. Njihova odlika je de se štrikaju počevši od prstiju na gore sa krivim iglama. Cipele su ­ caruhi, uobičajne seoske cipele južnog Balkana. One imaju tanak đon dobro pričvršćen ekserčićima skoro bez ikakve pot­ petice kao i podignutim prednjim delom ­ kod prstiju ukrašenim velikim gomba­ ma. Na glavi se nosi beli fes, kacula, bez gombe. Ako je vreme hladno ili vlažno, kiridžija će prebaciti preko svega ovoga debeli široki ogrtač od kozije dlake zvani tambare. On je tako debeo i gust da ne propušta vodu pa se kiša samo sliva niz nje­ ga. Čovek je sasvim obavijen tim ogrtačem koji dopire skoro do nožnih članaka. Rukavi su prišiveni na krajevima ali su rasečeni na ramenima kao i kod maliota. Tu je još i končana kapuljača dodata pozadi uz vrat da bi mogla da se prebaci preko glave ­ njoj nije potrebno vezivanje spreda jer dobro pada preko glave i ostaje na mestu već samom svojom težinom. To je obična svakodnevna nošnja mladog čove­ ka ali za svečanije prilike i slavlja on će svakako obući svoje najbolje odelo.Tada će umesto svoje košulje u boji obući belu košulju od finog platna sa velikim brojem napora spreda jer što je više košulja nabrana to je i lepša.Da bi se nabori napravili, često je potrebno više od šest jardi platna. Prsluk od debele tkanine zameniće se onim od kadife, vuneni opasač u vidu široke trake, svilenim opasačem, a beli fes onim crvenim sa gombom. I maliotu će ustupiti mesto paltu, velikom kaputu od debele domaće tkanine sa kadifenom kragnom sašiven više ili manje po uzoru na evropske dugačke kapute i predstavljaju jednu njihovu varijantu sve to dopunjeno košuljom i prskukom.
162

Kao i košulja i cipun je lepši u srazmeri sa brojem nabora, falti, „klina” u zad­ njem delu. Svakodnevni cipun obično ima 9 do 10 nabora i ne mnogo ukrasnih traka. Nedeljni cipun imaće oko 20 nabora i izuzetno lep vez sa ukrasnim trakama na donjim ivicama prednjeg dela što ga čini delom odeće velike lepote i elegancije. Obični caruhi zameniće se parom crnih cipela sa sasvim niskom potpeticom koje podsećaju na evropske cipele razlikujući se od njih po tome što se ove ne šniraju i imaju špicast , šimi, vrh. Ljudi srednjih godina nose odela koja su uglavnom ista kao i ova koja smo opisali ali uz par delova odeće za koje se smatra da više pristaju starijim ljudima. Sve zavisi od godina ali i od odeće koju poseduju.za svoju odeću kazu da se takva nosila i u njihovoj mladosti, bila u modi, ali je od tada nisu menjali i iznosili zato što je odeća napravljena od domaćih, izuzetno kvalitetnih, tkanina, i vrlo trajna. Ti ljudi gotovo uvek nose belu košulju sve dok ne počnu da se bave trgovinom pri kojoj se plava boja pokazala praktičnijom zbog pranja.Prsluk im je bez rukava, od grube tkanine, a boja stvar pojedinašnog ukusa. Preko cipuna nosiće kratku jaknu sa prosečenim rukavima kao i kod maliota, koja je od domaće tkanine i zove se pišli ili kundušu. Preko svega ovoga ne nosi se ništa više osim ako vreme nije kišovito ili hladno kada se oblači još i maliotu i tambare. U svečanim prilikama oblači se dugačak kaput od domaće tkanine skrojen slično maliotu ali ne tako dugačak sa sasvim istim rukavima i kapuljačom. Kaput se obično ne zakopčava sa prednje stra­ ne. Poznat je pod nazivom talaganu i zaista je lepši od maliotua. Stariji ljudi nosiće umesto talaganua deo odeće poznat kao sarka koji nije više u modi i samim tip prepušten starijima. Ona odgovara po dužini talaganu, ima isto tako našivenu kapuljaču i ne zakopčava se spreda ali se razlikuje po izgledu rukava. Kod sarke rukavi su široki i trouglasti i padaju slobodno niz ruku. Od samog poja­ vljivanja nazvani su ­uši­ urekle. I mladi i stariji muškarci tokom zime obući će bridžes pantalone privezane kod kolena ali široke oko slabina koje se nazivaju šilivari.One pokrivaju suknjicu od košulje i gornji deo dokolenica. Uobičajna boja narodne nošnje sada je tamna, indigo plava ali je nekada bila bela. Pastiri, koji poslednji napuštaju stare običa­ je,kao i neko od starijih ljudi, uvek nose dokolenice, uvijače, cipun sa belom ko­ šuljom i sve to izrađeno od domaće tkanine ručne izrade.Glavni razlog promene boje narodne nošnje od bele u plavu bili su troškovi za odrzavanje bele odeće u čistom i dobrom stanju. Bela boja je prirodno izražajnija ali nimalo laka za održa­ vanje u poslovima vezanim za trgovinu. Danas se još jedino mladoženja oblači u belu odeću i za venčanje svaki mladić želi da sebe vidi u potpunoj narodnoj nošnji od bele domaće izatkane tkanine koja mu posle do kraja života služi kao najbolje svečano odelo. Dokolenice, cipun i pišli su uobičajna odela ali lepo ukrašena trakama, a ko­ šulja koja se nosi ispod cipuna je karakteristično vrlo široka. Mladoženjina bela košulja spreda je, u donjem delu, od grudi, plisirana jer mladoženja nosi otvoren, uzan prsluk. On je od kadife i izvezen finom uskom trakom toliko gusto da se teško može videti osnova tkanine.Potrebno je mnogo veštine i rada da bi se jedan takav prsluk izradio. Danas se tim poslom bavi malo osoba i njegova prosečna cena je 20 šilinga.
163

Pindski Vlasi iz Avdale, Samarine i Perivolija, nastanjeni u oblasti Verije, pre­ stali su da nose nabranu košulju i cipun i usvojili, umesto njih, palto i bridžes pan­ talone koje prave od smeđe, a ne od plave, domaće tkanine. Dečaci u početku ne oblače kompletan cipun već mnogo jednostavnije odelo. Preko donjeg veša oblače dugu košulju od jake domaće tkanine kao neku vrstu spoljne odeće. Košulja ima rukave i pritegnutaje kopčama ili dugmetima. Obič­ no doseže do kolena i na struku se opasuje kajšem.Na nogama nose duge čarape. Po pravilu idu gologlavi ali nedeljom stavljaju crveni fes.Preko ove duge košulje znane kao ­andri­, dečaci mogu da obuku maliotu ili palto. Kada napune 12. ili 14. godina, andri postaje i suviše kratak za odraslog momka i onda se na noge navače dokolenice uobičajnog tipa, a u 17. godini dobija se kompletan cipun. Košulja po­ znata kao andri nekada je bila uobičajna odeća kod gradskih Vlaha ili onih koji su posedovali radnje dok se danas retko viđa.Ta odeća je verovatno turskog ili bar ori­ jentalnog porekla i nosila se u doba kada se smatralo privilegijom da se i hrušćani obuku kao i Turci. Novi događaji na Balkanu utiču da upotreba vlaške nošnje ide u pravcu napušta­ nja, do sada opšte prihvaćenog, nošenja fesa. Vlasi iz Tesalije već su stvorili jednu varijaciju fesa koja je postala veoma popularna. To je mala, konusno oblikovana kapa sa presečenim vrhom, bele boje, sa puno veza žutom svilom, koja se nosi zabačena unazad na temenu, dajući njenom vlasniku veseo izgled. Kapa se zove kelipoše. U Tesaliji i na grčkoj teritoriji Vlasi po pravilu ne nose fes već malu okru­ glu kapu od astragana sa ravnim gornjim delom.Ona će možda postati deo njihove nošnje kada fes izađe iz upotrebe. Ženska odeća nema toliko mnogo varijacija i malo se menjala tokom godina za razliku od muške koja je prošla put od maliotua do paltoa. Ukoliko se ženska odeća bude uopšte izmenila u budućnosti, to će biti u pravcu usvajanja čisto evropskog odevanja i odbacivanja narodne nošnje. Dok rade oko kuće, žene uglavnom idu bose, a cipele i duge čarape oblače sa­ mo u svečanijim prilikama. Cipele su obično izrađene u stilu papuča i nedovoljno kvalitetne.Na putovanjima, kada se porodice u proleće sele, žene često skidaju cipe­ le i pešače bose sve dok im je tako udobnije. Glavni element ženske nošnje, osnov­ ni njen deo, je jednostavna duga haljina u jednom komadu, bez mnogo naglašenog struka. Pravi se od različitog platna koje nismo u stanju da opišemo, poznato pod imenom katfe.Njegovi uzorci podsećaju na one koji su se mogli videti u Engleskoj pre 30. godina. Ovo obaveštenje dobili smo nakon slanja primerka tkanine u Manče­ ster sa pitanjem da li se šta slično može danas naći. Materijal koji se sada koristi u Samarini i u drugim vlaškim selima u kotlini najverovatnije je proizveden u Solunu ili u nekom drugom delu Balkana. Mlada će na venčanju nositi haljinu od bele svile, a od svake devojke se očeku­ je da kao deo svog miraza ima još jednu svilenu haljinu tamnije boje namenjenu nekom drugom svečanom događaju. Pravilo je da svaka devojka, u sklopu miraza, pripremi jedno mnoštvo haljina kao da će joj one potrajati do kraja života. Samo udovice i starije žene nose haljine crne boje. Preko te svilene bele haljine, košulje, mlada žena, bilo udata ili neudata, nosiće ciketu koja, kako joj i ime govori, je kratki kaput bez rukava slično kao i zuave, koja se ne zakopčava sa prednje strane.
164

Ciketa je sačinjena od fine tkanine i bogato ukrašena zlatnim gajtanima i vezom. Oko pojase se stavlja pojas sa dve velike srebrne kopče od filigrana. Ako nosi cike­ tu, devojka neće obući ništa preko nje jer se ciketa i nosi samo nedeljom ili u nekim svečanim prilikama. Običnim danima devojka će nositi sasvim jednostavnu haljinu sa keceljom. Kecelja je neophodan deo odeće i šta god ona obukla, kecelja je oba­ vezna. Postoje, svakako, radne i svečane kecelje.Ukoliko devojka ne obuče ciketu, obući će dulumu odmah preko haljine.Ovaj deo odeće za ženu je isto kao što je cipun za muškarca. Duluma nema rukave, ne zakopčava se napred i u potpunosti je ista kao i cipun osim dužine jer ona dopire sve ddo članaka. Oko ivica ukrašena je vezom sa trakama, gajtanima,a gornja iviva iznad struka, sa obe strane ukrašena je ornamentima sačinjenim od nizova okruglih srebrnih dugmeta postavljenih jedan uz drugi.Dulumi izrađeni na ovaj način, po pravilu, nose se samo u najsvečanijim prilikama. Kao i cipun i duluma je prihvaćena u struku pojasom koji ima srebrne kopče ispod kojih visi kecelja. duluma je izrađena od domaće tamno plave tkanine kao što je to i cipun i delovi odeće za svaki dan. Kada žena nedeljom obuče svoju najlepšu dulumu, duge čarape i stavi najlepšu kecelju, postoje još dva dela odeće koje u toj prilici može da stavi na sebe­ to je sarka ili još palto.Palto je dugačak širok kaput od crnog debljeg materijala koji dopire do kolena ali se sa prednje stra­ ne ne zakopčava. On ima rukave oko čiji čiji su krajevi opšiveni krznom. Sarka je slična njemu, to je širok, dugačak kaput bez rukava i bez zakopčavanja, crne boje, oivičena širokom crvenom trakom uz ivicu i sa ukrasima urađenim od prišivenih traka, gajtana, na ramenima i na zadnjem delu skuta. To je upadljiv deo odeće čiji je upadljivi deo zadnja strana jer je prednji deo sasvim jednostavan. U celini gledano, mora se priznati da što se oblačenja tiče, vlaške žene poka­ zuju manje ukusa nego muškarci. Na glavama ne nose ništa osim crne marame koju privezuju oko glave. Žene, želeći da izgledaju što elegantnije, kako to bar one misle, oblače jedan na drugi delove odeće, pa kada nedeljom stave na sebe svu svoju najlepšu garderobu ona se sastoji od toliko podsuknji koliko god mogu da ih ponesu. Time se postiže utisak, do koga mnogo drže, da im haljina i sarka od pojasa naniže liči na krinolinu. U suštini­ u svojoj punoj opremljenosti za svečane prilike izgledaju više kao hrpa nagomilane odeće nego kao dame koje drže do mode, a kako nikada ne nose korset izazivaju ponekada utisak trapavosti.Sa druge strane, jednostavnost cikete je zaista upečatljiva pa svaka vlaška devojka koja iole lepo izgleda, u narodnoj nošnji postaje još lepša i ona joj daje, na neki neobičan način, izrazit šarm. Kod Vlaha ne postoji razlika između letnje i zimske nošnje. Teški delovi odeće od domaćih tkanina idealni su za vrlo hladne zime ali će ih Vlasi nositi i u julu. Ista odeća se nosi i danju i noću osim što se tokom noći skidaju teži delovi kao što je to maliotu, palto ili sarka. Sa drge strane, i muškarci i žene, kada odlaze na spavanje prvo zatvore sve prozore jer je noćni vazduh tako oštar, i ležu na gomilu debelih ći­ limova i ćebadi, na patos. Uprkos njihovom zaziranju od hladnog noćnog vazduha ti isti ljudi će spavaće u prirodi u svako doba godine po svakom vremenu na samo jednom ćilimu i jednom tambareu. Slikovita protivurenost. Muška nošnja je na određeni način prilagođena životu u planini. Ona je debela, otporna, omogućava slobodne pokrete i u stvari ima sve dobre osobine škotskog
165

kilta. Sa druge strane, tu su i mnoge njene mane. Suviše je teška posebno u presa­ vijenim delovima koji vise od vrata iza leđa, uska je oko tela, materijal je čvrst i koristan zimi i po kiši zbog nepropustljivosti ali je neprikladan tokom leta. Složen sistem nošenja odeće, njenog zakopčavanja sa kopčama čine svlačenje i oblačenje komplikovanin. Ipak, za planinu koja je rodna gruda Vlaha, nošnja je u celini dobra jer kupanje i skidanje odeće do gole kože nisu baš svakodnevna aktivnost. ”
„Balkanski nomadi”, Veis i Tompson, „In medias res”, 2009.

166

Cincarska ženska gramosteanska nošnja, 1929. (snimljeno u oblasti jugozapadne Bugarske)

Tipična muška cincarska nošnja, 1928. (snimljeno u Avdali, Grčka)

167

fotografije uz tekst: Rečnik aromunskog dijalekta, Tache Papahagi, 1963, Akademija NRRumunije

Faršeriotska cincarska muška nošnja, 1933 .

Cincarska faršeriotska ženska nošnja, 1929. (snimljeno u okolini Soluna, Grčka)

168

LITERATURA korišćena u projektu „Cincari u južnom Banatu”
Balkan i balkanci, Balkanološki institut, Beograd 1937.; Sa balkanskih istočnika, Milan Budimir, SKZ 1969.; Ogledi iz balkanske istorije, Dimitrije Đorđević, SKZ 1989.; Obredi i običaji balkanskih stočara, Dragoslav Antonijević, zbornik Balkanološkog instituta; Istorija Beograda, Prosveta, Beograd 1974; Istorija Jugoslavije, Prosveta, Beograd 1970., Opšta enciklopedija Larus, Vuk Karadžić, Beograd; Rani srednji vek, Tamara Talbot Rajs, Jugoslavija, Beograd; Veliki vek Dubrovnika, Radovan Samardžić, Prosveta, Beograd 1962., Rimska civilizacija, Pjer Grimal, Jugoslavija, Beograd; Velikani, Pribislav Marinković, Beograd 2005.; Nikola Oka, Vladeta Čolić, Saobraćajni fakultet, Beograd 1997.; Aromuni, Gustav Vajgand, Lunjina, Beograd 1998.; Istorija Grčke novog doba, Ričard Klog, Clio, Beograd 2000.; Istorija Srba, M.S. Milojević Beograd 1872.; Istorija naroda Jugoslavije, Prosveta, Beograd 1960.; Praistorija, M.Garašanin i Antika, Đorđe Mano Zisi, Jugoslavija, Beograd 1982.; O Cincarima, Dušan Popović, Beograd 1937; Zaboravljeni starobalkanci, Jovan.F. Trifunoski, Moskopoljska zadužbina, Beograd 1994.; Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije, J. Cvijić, Beograd; Stari Beograd, Đuro Gavela, 3D, Beograd 2005., Our visit to Israel, Emmanuel Dehan, Israel 1993.; About Greece, University of Athens, 2004.; Putujući Crnom Gorom, D. Šćekić, Nikšić 1987.; The nomads of Balkans, Wace and Thompson, Biblo­Tannen, GB, 1913.; Monografija Banatskog Novog Sela, Imendan i slava Cincara, Đurđica Petrović, Etnografski institut, Beograd; Istorija srpskog naroda, SKZ, Beograd 1987; Prostorni raspored etničkih grupa u Pančevu, Vladimir D. Vukajlović, Pančevo 1997.; Skrivene manjine na Balkanu, Balkanološki institut, Beograd 2004.; Vlaškite rodovi vo Struško, Todor Trajanovski, NIOProsvetni rabotnik, Skopje 1979.; Balkansko poluostrvo i Južnoslovenske zemlje, Jovan Cvijić, Beograd 1966., Istorija Srba, Konstantin Jiriček, Beograd 1952.; Put po Dalmaciji, Alberto Fortis, Marijan tisk, Split 2004.; Vlasi u historijografiji, Zef Mirdita, Hrvatski institut za povjest, Zagreb 2003.; Zbornik Konstantina Jiričeka I/1959.; Zakonski spomenici srpskih država srednjeg veka, SKA­5, Stojan Novaković, Beograd1912.; Obrazovanje srpske države, Sima Ćirković, ISN 1981.; Karakterolagija Jugoslavije,Vladimir Dvorniković, Kosmos, Beograd 1939.; O životu i običajima stočara na Vlašiću, Marko Marković, Balkanika VIII 1977.; Problemi Vojvodine, Dušan Popović, Beograd 1925., Antologija novogrčkog narodnog pesništva, Miodrag Stojanović, SKZ, Beograd 1991.; Dimitrije P. Tirol, život i delo, Stevan Bugarski, Ljubomir Stepanov, Savez Srba u Rumuniji, Temišvar 2007.; O gradskoj civilizaciji na Balkanu XV–XIXveka, GKB 1984.; The Aromanians of Andon Poci (songs and stories) , Thede Khal, Fundacia Alexandru Tzigara Samurcaş, 2006, Romania.; www. eurominority.eu; www. farsarotul.org; www.librariaeminescu.ro; www. banattera.ro
169

CIP ­ Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 39(=135.1)(497.113)(091) 929.52(=135.1)(497.113) CINCARI (Aromuni) u južnom Banatu / [autorka projekta [i] glavna urednica Svetlana Nikolin]. ­ Pančevo : Evroregionalni centar za razvoj društva u multietničkim sredinama ”In medias res”, 2009 (Kovin : Štampa). ­ 170 str. : fotogr., geneal. table, faks, ; 25 cm Knjiga predstavlja rezultat dela projekta ”I mi živimo u Vojvodini”, čiji je osnovni cilj da pomogne promociji i afirmaciji cincarske zajednice sa prostora južnog Banata. ­­> str 5. ­ Tiraž 500. ­ Str. 5­6: Umesto uvoda / Svetlana Nikolin. ­ Napomene i bibliografske reference uz tekst. ­ Bibliografija: str. 169. ISBN 978­86­87735­02­6 a) Цинцари ­ Војводина COBISS.SR­ID 168873228

170

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->