8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

dolazi do nepoštovanja društvenih normi. Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja. Prema Dirkemu.dobrog” i . 1.. kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva.Međutim. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje. Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci. Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase. devijantnost ima adaptivnu funkciju . Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine. Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju.. devijantnost je neophodna u društvu. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama. postoje različite vrste kriminalnih dela. već subkulture.lošeg” u pojedincu. Prvo. Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama.. a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima. Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton. U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene. Druga funkcija jeste u održavanju granice između . bilo bi moguće i . istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. a ne u društvu. da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike. udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor). pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu.lošeg” ponašanja u društvu. Slično Mertonu. jer ispunjava dve jako bitne funkcije.lečiti” te uzroke. Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice. . Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim. Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve.. On je smatrao da se pojedinci. nezadovoljni svojim položajem u društvu.

sredina iz koje potiču. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo.određuju” činioci kao što su biologija. kao npr. Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje . način oblačenja.2. Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. društvena dezorganizacija ili etikete. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. koje su u to vreme bile sve učestalije. anomija. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. smanjivanje plata). tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. tj.. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa. i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne. Napadači. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne. Studija sprovedena 70-tih 20. govor ili zemlja porekla. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Drugim rečima. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta. Teorije društvenih sukoba: . Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću. 3. Takođe. Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti.. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. muškarci za žene. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. diferencijalnim udruživanjem.. . on je povezao kriminal sa. moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao . Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase.. lične osobine. etiketiraju se kao devijantni. sudova i kazneno-popravnih domova.nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost. taj devijantni čin se normalizuje. izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase. tj. Edvin Saderlend.. kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. to jest lopovi. kako je on to nazvao. Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno. neki drugi činioci kao npr. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu.

zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju. Bez obzira na svoje mane. u svetu ima sve više zaposlenih žena. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. tj. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. kada su uvedena automatska zaključavanja volana. kriminal se ne guši. kao što su društvena pravda. koji većina ljudi oseća. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini.. Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine. Trevis Hirči. predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka. Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela.procene situacija’’.U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša. i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka. npr. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite. i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja.. već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka.. i da bi svako ako mu se učini prilika.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. lopovi su prešli na starije tipove kola. počinio prestupničko delo.. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem. oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela. 4. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva. ali retko za to odgovaraju. već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno. Drugim rečima. Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti. Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase.moćnici te zakone i krše. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija. već samo menja područije delovanja. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. npr. Tako npr. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. automatsko zaključavanje volana u automobilima. . ali su se ogradili od . Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin.. Na osnovu ove analize. i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj . Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa. moć i politika. pa kuće češće ostaju prazne. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala.privilegovan” položaj. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava.

Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. . jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona. policijski posao menja pravac..rintanja” – sastavljanje izveštaja. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima. Naime. međutim po raznim analizama. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. parkova). koje služe ne samo zaštiti od krađa. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti. međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. Takođe. veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. Međutim. dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda. što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala. dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . sudovima. Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa.. U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema. zdravstvenom sistemu. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju. obradu podataka ili saopštenja. usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. kao što su partoliranje. Međutim u modernim društvima. a delikvencija se premešta u druga područja..Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela.

kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala.muškarci osećaju . Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao. Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani. muškarci su češće kriminalci od žena. Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. . jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to..krizu muškosti”. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi. seksualno uznemiravanje i silovanje.. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac.prerastaju” uvek taj period. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine. kriminal sve češće postaje . Međutim. nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga.. Međutim.moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje. ispostavlja se da oni ne . policijskog i sudskog ispitivanja. jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos. uglavnom je obrnuto. nasilje u porodici.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva. žrtve silovanja. Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina). Teško je govoriti o kriminalu među mladima. Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce. u izvesnom smislu. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena . Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi. Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije. a žrtve žene – npr. Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe . nisu. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. međutim. strogo govoreći. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu.. Na primer. kao i mlađi u odnosu na starije. Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog. Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). a muškarac žrtva kriminalnog dela.karijera’’. kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene).

jer zahvataju veći deo populacije. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina. prostitucija. kršenje propisa o radu. spaja kriminalne grupe preko državnih granica. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. no danas on postaje transnacionalan. pogrešno obeležavanje proizvoda. prevare putem telemarketinga. trgovina drogom. trgovinu droge i razne malverzacije. kriminal u elektronskom prenosu novca. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze.. elektronski vandalizam i terorizam. malverzacije. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne. Danas su najrazvijeniji oblici org. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu.. kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa. razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). jer se retko pojavljuje u statistikama. On je takođe široko rasprostranjen. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima. pronevera. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. velike krađe. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva. Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. . iznuđivanje reketa i tako dalje. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. nuklearnim otpadom. Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. finansijsko. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). kriminala u Londonu. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. Sve aktivnosti org. kada neki državni zvaničnik primi mito. trgovina drogama. Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. oružjem i ljudima. elektronsko pranje novca. krađa telekomunikacionih usluga. nezakonito kockanje. kriminala kao što su pranje novca. pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. ali su nezakonite. Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti. kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. nezakonita prodaja. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. unapređivanje kriminalnih zavera. Zagađenje.

Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. Stope recidivizma . da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora. Tako.poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva. umesto da se izopšte iz društva.ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. da prihvate nasilje kao nešto normalno.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da . . Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava.. prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina. Na primer oni mogu početi da mrze obične građane. Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful