8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

bilo bi moguće i .dobrog” i . Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci.Međutim. Druga funkcija jeste u održavanju granice između . Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice. a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima. U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja. dolazi do nepoštovanja društvenih normi. a ne u društvu. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina. pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu. devijantnost ima adaptivnu funkciju . Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene. Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja.. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . Slično Mertonu. koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva. Prema Dirkemu. Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama. Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. devijantnost je neophodna u društvu.lošeg” u pojedincu. nezadovoljni svojim položajem u društvu. pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike.lošeg” ponašanja u društvu. jer ispunjava dve jako bitne funkcije. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve.lečiti” te uzroke. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju. kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu. već subkulture. istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene. Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje... Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem. udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor). On je smatrao da se pojedinci. .. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. postoje različite vrste kriminalnih dela. Prvo. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim. 1.

Takođe. sudova i kazneno-popravnih domova. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. tj. Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje . sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću. kao npr. on je povezao kriminal sa. tj. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu. izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja. etiketiraju se kao devijantni. govor ili zemlja porekla. anomija. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta.. Napadači. diferencijalnim udruživanjem. koje su u to vreme bile sve učestalije. i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan. 3. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. to jest lopovi. Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. muškarci za žene.. sredina iz koje potiču. Studija sprovedena 70-tih 20.određuju” činioci kao što su biologija. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne. . Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Teorije društvenih sukoba: .. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost. Drugim rečima. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti.2. način oblačenja. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. smanjivanje plata).nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Edvin Saderlend. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. lične osobine. Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno. moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao .. neki drugi činioci kao npr. društvena dezorganizacija ili etikete. kako je on to nazvao. taj devijantni čin se normalizuje. Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne.. kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa.

Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela. koji većina ljudi oseća. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini. kada su uvedena automatska zaključavanja volana. teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. kriminal se ne guši. i da bi svako ako mu se učini prilika. Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase. Na osnovu ove analize. ali retko za to odgovaraju. lopovi su prešli na starije tipove kola. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. . oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša. Tako npr. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti. i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. npr. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka.. Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine.procene situacija’’. automatsko zaključavanje volana u automobilima. Bez obzira na svoje mane. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem.moćnici te zakone i krše. već samo menja područije delovanja. i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj . Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. npr.. ali su se ogradili od . Trevis Hirči. Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin. u svetu ima sve više zaposlenih žena. moć i politika.. počinio prestupničko delo. i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite. Drugim rečima. Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju. već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno. tj. Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka. zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva.privilegovan” položaj. kao što su društvena pravda... 4. Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije. pa kuće češće ostaju prazne.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja.U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija.

parkova). dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima. međutim po raznim analizama. Međutim u modernim društvima. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju. kao što su partoliranje. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima. što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala.. jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala. usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema. saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. Međutim. obradu podataka ili saopštenja. policijski posao menja pravac. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti. veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). a delikvencija se premešta u druga područja.Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom.. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. sudovima. . dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije. Takođe.rintanja” – sastavljanje izveštaja. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa. koje služe ne samo zaštiti od krađa. Naime. veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. zdravstvenom sistemu. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama..

Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi. Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina). Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac.. Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. međutim. Na primer. Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. muškarci su češće kriminalci od žena. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). uglavnom je obrnuto. jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. kriminal sve češće postaje . žrtve silovanja. Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe . Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. Međutim. seksualno uznemiravanje i silovanje.prerastaju” uvek taj period.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva... a muškarac žrtva kriminalnog dela.muškarci osećaju . Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve. Međutim. Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način. Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije. Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao. nasilje u porodici. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. strogo govoreći.karijera’’. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce.. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena .moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to. kao i mlađi u odnosu na starije. kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene). u izvesnom smislu. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. a žrtve žene – npr. Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala. Teško je govoriti o kriminalu među mladima. kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu.krizu muškosti”. danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos. ispostavlja se da oni ne . Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene. policijskog i sudskog ispitivanja. nisu. . Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine. nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga.

unapređivanje kriminalnih zavera. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). . pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. nezakonito kockanje. pogrešno obeležavanje proizvoda. nuklearnim otpadom. no danas on postaje transnacionalan. Zagađenje. kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala.. iznuđivanje reketa i tako dalje. trgovina drogom. Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. kada neki državni zvaničnik primi mito. oružjem i ljudima. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. velike krađe. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. finansijsko. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza.. kriminal u elektronskom prenosu novca. kršenje propisa o radu. prostitucija. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. pronevera. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine. Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze. malverzacije. kriminala kao što su pranje novca. Danas su najrazvijeniji oblici org. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. prevare putem telemarketinga. elektronski vandalizam i terorizam. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. jer zahvataju veći deo populacije. Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva. ali su nezakonite. On je takođe široko rasprostranjen. trgovinu droge i razne malverzacije. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. kriminala u Londonu. Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. jer se retko pojavljuje u statistikama. spaja kriminalne grupe preko državnih granica. Sve aktivnosti org. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. trgovina drogama. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. nezakonita prodaja. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina. Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme. elektronsko pranje novca. krađa telekomunikacionih usluga. kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne.

ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. Stope recidivizma .poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva. Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije. da prihvate nasilje kao nešto normalno.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da . prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina. Na primer oni mogu početi da mrze obične građane.. umesto da se izopšte iz društva. Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. Tako. . da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful