8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju. pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje. Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. Slično Mertonu. devijantnost ima adaptivnu funkciju .. a ne u društvu. da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. dolazi do nepoštovanja društvenih normi. bilo bi moguće i .dobrog” i . jer ispunjava dve jako bitne funkcije.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene. nezadovoljni svojim položajem u društvu. 1. istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. već subkulture. Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje. . Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve. Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine.Međutim. Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton.. Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice. Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci. Druga funkcija jeste u održavanju granice između . a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima. Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase.lečiti” te uzroke. Prvo. postoje različite vrste kriminalnih dela. koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva.. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene.lošeg” ponašanja u društvu. devijantnost je neophodna u društvu. kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. On je smatrao da se pojedinci. udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor).lošeg” u pojedincu.. pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. Prema Dirkemu. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim.

3. Studija sprovedena 70-tih 20. Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje .određuju” činioci kao što su biologija. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta. kao npr. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne. kako je on to nazvao. tj.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. . on je povezao kriminal sa. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo.. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. Napadači. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. Teorije društvenih sukoba: . Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan. kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. Takođe. lične osobine. Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase.nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost. koje su u to vreme bile sve učestalije. Edvin Saderlend. smanjivanje plata). tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost. Drugim rečima. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa.. anomija. taj devijantni čin se normalizuje. diferencijalnim udruživanjem. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. društvena dezorganizacija ili etikete.2. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu.. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. to jest lopovi. sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću. neki drugi činioci kao npr. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole.. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. sredina iz koje potiču. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne. muškarci za žene. moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao . Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta.. način oblačenja. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti. i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima. tj. govor ili zemlja porekla. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. etiketiraju se kao devijantni. sudova i kazneno-popravnih domova. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase.

.. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . kada su uvedena automatska zaključavanja volana. kao što su društvena pravda. Drugim rečima.U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka. pa kuće češće ostaju prazne. već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno.moćnici te zakone i krše.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. automatsko zaključavanje volana u automobilima. u svetu ima sve više zaposlenih žena. Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala.privilegovan” položaj. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka. oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela.procene situacija’’. Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava. Tako npr. zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. tj. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija. Bez obzira na svoje mane. Trevis Hirči. Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti. lopovi su prešli na starije tipove kola. i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj . ali retko za to odgovaraju. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. već samo menja područije delovanja. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva. koji većina ljudi oseća. ali su se ogradili od . Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase. počinio prestupničko delo. Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. Na osnovu ove analize. teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. npr. već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja. . moć i politika. kriminal se ne guši. i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka. Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije.. i da bi svako ako mu se učini prilika.. npr. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite. Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin. 4.. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela.

već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima. a delikvencija se premešta u druga područja. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. Naime.Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom. . veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama. parkova). Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. obradu podataka ili saopštenja. Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. kao što su partoliranje.rintanja” – sastavljanje izveštaja. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije. policijski posao menja pravac. zdravstvenom sistemu. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala.. koje služe ne samo zaštiti od krađa. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. Takođe.. Međutim. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju.. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. sudovima. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema. usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela. saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. Međutim u modernim društvima. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda. jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona. dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije. što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala. međutim po raznim analizama. Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa.

danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine.. međutim. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe .. Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. žrtve silovanja. uglavnom je obrnuto. Međutim. Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac.. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi. . a muškarac žrtva kriminalnog dela. Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao.. Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi. Međutim. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to. ispostavlja se da oni ne . jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. kao i mlađi u odnosu na starije. kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene). muškarci su češće kriminalci od žena. strogo govoreći. Na primer.muškarci osećaju . Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. Teško je govoriti o kriminalu među mladima. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu.prerastaju” uvek taj period. Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. u izvesnom smislu. Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog. nasilje u porodici. nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena . a žrtve žene – npr.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva. policijskog i sudskog ispitivanja. nisu. kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu. kriminal sve češće postaje . Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina).moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje. seksualno uznemiravanje i silovanje. Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve.karijera’’. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce. Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene.krizu muškosti”.

finansijsko. elektronski vandalizam i terorizam. prevare putem telemarketinga. no danas on postaje transnacionalan. pronevera.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina. Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina. malverzacije. kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala. . pogrešno obeležavanje proizvoda. Zagađenje. Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze. kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. trgovina drogama. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih. trgovinu droge i razne malverzacije. velike krađe. kriminala u Londonu. Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. ali su nezakonite. kada neki državni zvaničnik primi mito.. razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). spaja kriminalne grupe preko državnih granica. iznuđivanje reketa i tako dalje. jer zahvataju veći deo populacije. kriminala kao što su pranje novca. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. nezakonito kockanje. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva. kršenje propisa o radu. kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa. Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . trgovina drogom. Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. oružjem i ljudima. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. krađa telekomunikacionih usluga. On je takođe široko rasprostranjen. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. Sve aktivnosti org. prostitucija.. nuklearnim otpadom. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima. Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). jer se retko pojavljuje u statistikama. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. unapređivanje kriminalnih zavera. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. elektronsko pranje novca. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne. nezakonita prodaja. kriminal u elektronskom prenosu novca. Danas su najrazvijeniji oblici org.

.. Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava. prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. Tako. da prihvate nasilje kao nešto normalno. Stope recidivizma .ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije. Na primer oni mogu početi da mrze obične građane. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi. umesto da se izopšte iz društva. da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da .poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful