8.

Kriminal i prestupničko ponašanje

Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima
koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne
uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam
predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika).
Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne
bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih.
Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan,
jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.
Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata
znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju
od normi i na one koji ih se pridržavaju.
Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam
devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje
kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura,
putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe
(primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture.
Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline.
Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju
metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog
ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena
krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki
oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.
Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4
sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju,
interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i
kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).
Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala
i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da
se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela,
veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja.
Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.
Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s
pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke
karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju
se na posebnim tipovima ličnosti.
Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna;
zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije.
Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost.
Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju
impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.
 Međutim, postoje različite vrste kriminalnih dela, pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih
počinili dele neke specifične psihološke karakteristike.
I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg ,,lošeg” u
pojedincu, a ne u društvu. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina,
bilo bi moguće i ,,lečiti” te uzroke. Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije.
1. Funkcionalističke teorije
Prema funkcionalističkim teorijama, kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica
strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu. Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na
odgovarajući način zadovoljene i nagrađene, taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće
devijantnim pobudama nekih članova tog društva.
Kriminal i anomija: Dirkem i Merton
Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem, koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne
norme i standardi polako nestaju, a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima. Samo u
onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. U takvom društvu kod ljudi se stvara
osećaj besciljnosti i očaja, pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu.
Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice, da su neizbežni i neophodni
elementi modernih društava. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u
tradicionalnim, dolazi do nepoštovanja društvenih normi. Prema Dirkemu, devijantnost je neophodna u
društvu, jer ispunjava dve jako bitne funkcije. Prvo, devijantnost ima adaptivnu funkciju - u društvo
uvodi inovacije i dovodi do promene. Druga funkcija jeste u održavanju granice između ,,dobrog” i
,,lošeg” ponašanja u društvu.
Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton, koji je izgradio teoriju o
devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva. Merton je
prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene
norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih
nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u
proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje
bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja,
istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti.
Subkulturna tumačenja
Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje
ohrabruju kriminalno ponašanje. Slično Mertonu, Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok
kriminala. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i
sredstava za njihovo ostvarivanje, Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci, već
subkulture. On je smatrao da se pojedinci, nezadovoljni svojim položajem u društvu, udružuju u
delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor).
Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog
ponašanja. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor
razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine.
Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje
klase, kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama.
 2. Interakcionističke teorije
Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. Oni su
zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto
se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi
ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni.
Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje
Najpoznatiji predstavnik ove škole, Edvin Saderlend, izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz
kontakt sa drugim prestupnicima, tj. on je povezao kriminal sa, kako je on to nazvao, diferencijalnim
udruživanjem. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog
ponašanja i sami postaju delikventi.
Teorija etiketiranja
Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa, već
kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Drugim rečima, moramo otkriti zašto se
neki ljudi etiketiraju kao ,,devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Uglavnom
pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne, muškarci za žene...
Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo.
Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem, etiketiraju se kao devijantni, kao npr. način
oblačenja, govor ili zemlja porekla, i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao
devijantna ili ne.
Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama
osnova nečijeg identiteta. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava, koja najčešće prolazi
nekažnjeno (saobraćanji prekršaji, sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom
devijantnošću, koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe, tj. taj devijantni čin se normalizuje.
Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i
sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta.
Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi
kriminalan, i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć, kroz pisanje zakona i kroz
tumačenje njihovih paragrafa od strane policije, sudova i kazneno-popravnih domova. Predstavnici ove
teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno. Deca iz
siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih, tako da nije etiketiranje ono
što ih navodi da kradu već, neki drugi činioci kao npr. sredina iz koje potiču. Takođe, nije jasno da li
etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja.
3. Teorije društvenih sukoba: ,,nova kriminologija”
Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi
pokazali da se devijantnost, kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. Oni
su odbacili ideju da prestupničko ponašanje ,,određuju” činioci kao što su biologija, lične osobine,
anomija, društvena dezorganizacija ili etikete. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u
prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu.
Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire
strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase.
Studija sprovedena 70-tih 20. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa, koje su u to vreme
bile sve učestalije. Napadači, to jest lopovi, su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase, što je išlo
u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti. Iznet je stav da država i
mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih
problema (velika nezaposlenost, smanjivanje plata).
 U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona, i došli do zaključka
da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj ,,privilegovan” položaj. Tvrdili su da zakoni
nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase, oni postaju moćni
instrumenti za održavanje društvenog poretka. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog
prava, kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. Međutim ova
neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona - moćnici te zakone i krše, ali
retko za to odgovaraju. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija.
Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom
ponašanju, kao što su društvena pravda, moć i politika.
Novi levi realizam
Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa, ali su se
ogradili od ,,idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje
i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala, koji većina ljudi oseća. Novi levi realizam naglašava da
je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. Oni su otkrili da su stope
kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene
grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal.
Na osnovu ove analize, predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih
postupaka. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou
odgovarali građanima za svoje postupke.
4. Teorije kontrole
Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja
koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti, i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja.
Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu ,,procene situacija’’, tj.
neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša. Drugim rečima, oni se
nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela, već pretpostavljaju da ljudi reaguju
racionalno, i da bi svako ako mu se učini prilika, počinio prestupničko delo.
Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije, Trevis Hirči, zastupao je ideju da je čovek u
osnovi sebično biće, i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici
takvog postupka. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem
povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. Tako npr. u svetu ima sve više zaposlenih
žena, pa kuće češće ostaju prazne... Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno
sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje
istog dela, npr. automatsko zaključavanje volana u automobilima. Osnovna ideja ovog pravca je
donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin, pre nego ih
prevaspitati da zločin ne čine. Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane, ona ne upućuje na osnovne
uzroke kriminala, već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja. Takođe kako se
razvijaju tehnike zaštite, kriminal se ne guši, već samo menja područije delovanja, npr. kada su uvedena
automatska zaključavanja volana, lopovi su prešli na starije tipove kola.
Teorijski zaključci
Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini, ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od
krađe pa do masovnog ubistva, pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj
veliki društveni problem. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se
tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. Bez obzira na svoje mane, teorija etiketiranja je danas
najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala.
 Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu
Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom, a jedan od očiglednih rizika je kriminal.
Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije, dok su nekada
države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima, danas je primaran cilj socijalne politike da
kontroliše nesigurnost.
Reakcije na kriminal
Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i
porodičnih vrednosti. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup
destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. U pojedinim
zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i
povećane zatvorske kazne, što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala.
Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju, jer ih je
lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). Međutim, ove metode uspeh postižu u
zaštiti određenih delova stanovništva, a delikvencija se premešta u druga područja.
Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr.
parkova), takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere, koje služe ne samo zaštiti od
krađa, već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. Takve mere često zabranjuju
mlađima pristup u ovakve objekte, jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona.
Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima,
međutim po raznim analizama, veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala, pa se postavlja
pitanje koja je njihova uloga?
Održavanje reda u rizičnom društvu
Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda, kao što su partoliranje, dovode do toga
da se javnost umiri i oseća sigurnije. Međutim u modernim društvima, policijski posao menja pravac,
organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti, već i posao slanja bitnih podataka o
riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne –
osiguravajućim kompanijama, zdravstvenom sistemu, sudovima...
Naime, veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja, obradu podataka ili saopštenja.
Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. Za
mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i ,,rintanja” –
sastavljanje izveštaja.
Održavanje reda u zajednici
Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala, usko su povezani sa stvaranjem jakih
zajednica. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog
pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna
dela, međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više
raste. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije
bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. U ovim
situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema.
Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih
grupa. Takođe, saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske
situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja, a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u
gradovima.
 Žrtve i počinioci krivičnih dela
Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni
unutar društva. Na primer, muškarci su češće kriminalci od žena, kao i mlađi u odnosu na starije.
Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba
živi. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala.
Rod i kriminal
Kao i u drugim oblastima sociologije, kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu
stanovništva (žene). Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac, kako u
teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena
odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce. Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u
isticanju naslilja nad ženama.
Kriminal i kriza muškosti
Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih
muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). Nekada su muškarci
mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice, međutim to se danas dovodi u pitanje
zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena - muškarci osećaju ,,krizu muškosti”.
Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao, kriminal sve češće postaje ,,karijera’’. Ranije
su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina), međutim, ispostavlja se da oni ne
,,prerastaju” uvek taj period.
Krivična dela u kojima su žrtve žene
Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci, a žrtve žene – npr.
nasilje u porodici, seksualno uznemiravanje i silovanje. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac,
a muškarac žrtva kriminalnog dela, uglavnom je obrnuto. Godinama je pravosudni sistem ignorisao
ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu. I danas su postupci
protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani. Ranije se u Britaniji nije priznavalo
silovanje u braku. Međutim, danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos.
Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. Većina silovanih žena
želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog,
policijskog i sudskog ispitivanja. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi, jer je čest slučaj u kome
se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene, u
izvesnom smislu, žrtve silovanja. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i
stvarne žrtve. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene.
Mladi i kriminal
Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe ,,moralni pad” mladih ljudi i probleme
kao što su nasilničko ponašanje, nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga, kako bi se ukazalo
na sve veću „toleranciju” u društvu. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine
mlađi od 21 godine. Međutim, Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne
odražava stvarnost na pravi način. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina
prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. Teško je govoriti o kriminalu među mladima, jer veliki
deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to, strogo govoreći, nisu.
 Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima )
Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima
društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza,
nezakonita prodaja, malverzacije, pronevera, prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa.
Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti, jer se retko pojavljuje u statistikama.
Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih. Kriminal belih okovratnika
se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti.
Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način –
npr. kada neki državni zvaničnik primi mito. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti
kriminala, iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva.
Korporacijski kriminal
Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. Zagađenje, pogrešno obeležavanje
proizvoda, kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego
sitni kriminal, jer zahvataju veći deo populacije. On je takođe široko rasprostranjen.
Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno, kršenje propisa u vezi
sa zaštitom životne sredine, finansijsko, kršenje propisa o radu, kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna
trgovačka praksa. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve, a takođe se dešava
da i same žrtve sebe ne vide tako, zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina.
Organizovani kriminal
Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja,
ali su nezakonite. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje, nezakonito kockanje, trgovina drogom,
prostitucija, velike krađe, iznuđivanje reketa i tako dalje.
Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi), no danas on
postaje transnacionalan. Danas su najrazvijeniji oblici org. kriminala u Londonu; Hong Kongu i
jugoističnoj Aziji (trijade); razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji), a i druge grupe sa
prostora Istočne Evrope, Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca, trgovinu droge i
razne malverzacije... Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina.
Promena oblika organizovanog kriminala
U današnje vreme, aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne.
Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica - uz pomoć novih informacionih tehnologija -
postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške
saveze. Sve aktivnosti org. kriminala kao što su pranje novca, trgovina drogama, nuklearnim otpadom,
oružjem i ljudima, spaja kriminalne grupe preko državnih granica. Po nekim mišljenjima najopasnija
mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija, ova organizacija se bavi pranjem novca preko
ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima.
Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal)
Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti, to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć
informacione tehnologije. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje, elektronski
vandalizam i terorizam, krađa telekomunikacionih usluga, kršenje autorkskih prava kopiranjem
materijala, pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem, prevare putem telemarketinga,
kriminal u elektronskom prenosu novca, elektronsko pranje novca, unapređivanje kriminalnih zavera.
Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu.
 Zatvori: odgovor na kriminal?
Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da ,,poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu
prikladan i svrsishodan deo društva. Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje
osuđenika govore drugačije. Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi.
Na primer oni mogu početi da mrze obične građane, da prihvate nasilje kao nešto normalno, da se usavrše
u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora. Stope recidivizma - ponovnog vršenja
krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. Uprkos tome javljaju se pritisci
da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da
treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava, koje ima za cilj da
prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. Tako,
umesto da se izopšte iz društva, prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina.