P. 1
8. Kriminal i Prestupnicko Ponasanje

8. Kriminal i Prestupnicko Ponasanje

|Views: 2,252|Likes:
Published by ssaallee

More info:

Published by: ssaallee on Oct 20, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

01/09/2014

pdf

text

original

8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. 1. Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. . a ne u društvu.. Slično Mertonu. Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci. pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu.lečiti” te uzroke. Druga funkcija jeste u održavanju granice između . dolazi do nepoštovanja društvenih normi. Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću. koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva. U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja. Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene. već subkulture.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene.dobrog” i .. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem. nezadovoljni svojim položajem u društvu. a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima.lošeg” ponašanja u društvu. On je smatrao da se pojedinci. istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. Prema Dirkemu. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama. pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike. Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton.. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. bilo bi moguće i . da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. postoje različite vrste kriminalnih dela. Prvo. devijantnost je neophodna u društvu. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje. Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja.. Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve.Međutim. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju. udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor). Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje. devijantnost ima adaptivnu funkciju . kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu.lošeg” u pojedincu. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina. jer ispunjava dve jako bitne funkcije. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama.

Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje . kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. Drugim rečima. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. sudova i kazneno-popravnih domova. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase. 3. etiketiraju se kao devijantni. anomija.. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja. Teorije društvenih sukoba: . Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta.nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost. tj. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. lične osobine. on je povezao kriminal sa. moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao . i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu. muškarci za žene. tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. društvena dezorganizacija ili etikete. tj. izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima.. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti.. Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase. način oblačenja. Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne. govor ili zemlja porekla. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost.određuju” činioci kao što su biologija. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa. Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno.2. Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne. to jest lopovi. neki drugi činioci kao npr. kako je on to nazvao. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole. diferencijalnim udruživanjem.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Napadači.. taj devijantni čin se normalizuje. sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. . kao npr. smanjivanje plata). koje su u to vreme bile sve učestalije. Takođe. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta. Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan. Studija sprovedena 70-tih 20. sredina iz koje potiču.. Edvin Saderlend.

zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. koji većina ljudi oseća. Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije. ali su se ogradili od . . kada su uvedena automatska zaključavanja volana. i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava. Trevis Hirči. već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja. Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. tj. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala. počinio prestupničko delo. i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj . predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine.moćnici te zakone i krše. Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin. Tako npr. ali retko za to odgovaraju. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem. npr. 4. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite.. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela. teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. u svetu ima sve više zaposlenih žena. oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela. već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. kriminal se ne guši.. npr. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva. Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša.. Bez obzira na svoje mane. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. lopovi su prešli na starije tipove kola... i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka. i da bi svako ako mu se učini prilika.U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. automatsko zaključavanje volana u automobilima. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti.privilegovan” položaj. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate.procene situacija’’. pa kuće češće ostaju prazne. kao što su društvena pravda. Na osnovu ove analize. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija. već samo menja područije delovanja. Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. Drugim rečima. moć i politika. Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa.

.. kao što su partoliranje. dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije.Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije. saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. međutim po raznim analizama. sudovima. Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema.. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. Međutim. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela. Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. policijski posao menja pravac. Takođe. već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala. takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. parkova). dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima.rintanja” – sastavljanje izveštaja. zdravstvenom sistemu. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti. veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. Međutim u modernim društvima. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum.. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). koje služe ne samo zaštiti od krađa. obradu podataka ili saopštenja. međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala. a delikvencija se premešta u druga područja. Naime. veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda.

danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos. jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. muškarci su češće kriminalci od žena. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena . Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. uglavnom je obrnuto. kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. Na primer. u izvesnom smislu. Teško je govoriti o kriminalu među mladima. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. Međutim..muškarci osećaju . Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe . Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva. Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani.moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu.prerastaju” uvek taj period. kao i mlađi u odnosu na starije. seksualno uznemiravanje i silovanje. Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao... Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve. Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. kriminal sve češće postaje . nasilje u porodici. kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene). Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). Međutim. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina). ispostavlja se da oni ne . a žrtve žene – npr.. Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene.karijera’’. a muškarac žrtva kriminalnog dela. policijskog i sudskog ispitivanja.krizu muškosti”. međutim. žrtve silovanja. nisu. Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac. nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. . jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to. strogo govoreći. Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine.

Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. prostitucija. elektronsko pranje novca. krađa telekomunikacionih usluga. razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala. finansijsko. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. unapređivanje kriminalnih zavera. pronevera. nezakonita prodaja. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. kriminala u Londonu. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. no danas on postaje transnacionalan. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. jer zahvataju veći deo populacije. prevare putem telemarketinga. Danas su najrazvijeniji oblici org. pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. pogrešno obeležavanje proizvoda. Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. malverzacije. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme. On je takođe široko rasprostranjen. ali su nezakonite. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope. spaja kriminalne grupe preko državnih granica. Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze. nuklearnim otpadom. trgovina drogama. jer se retko pojavljuje u statistikama. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima. nezakonito kockanje. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. Zagađenje. . kriminala kao što su pranje novca. trgovinu droge i razne malverzacije. Sve aktivnosti org. kada neki državni zvaničnik primi mito. iznuđivanje reketa i tako dalje. trgovina drogom. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). velike krađe. elektronski vandalizam i terorizam. kršenje propisa o radu.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva.. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. kriminal u elektronskom prenosu novca.. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa. oružjem i ljudima.

prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da .poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva.. da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava.ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. . umesto da se izopšte iz društva. da prihvate nasilje kao nešto normalno. Na primer oni mogu početi da mrze obične građane. Tako. Stope recidivizma . Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->