8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve. Slično Mertonu. bilo bi moguće i . pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu.Međutim. a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima. Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje.lošeg” u pojedincu. Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice. Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci.lošeg” ponašanja u društvu. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju.dobrog” i . U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja. nezadovoljni svojim položajem u društvu. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem. devijantnost ima adaptivnu funkciju . .. Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene. kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama. Prvo.lečiti” te uzroke. Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor). devijantnost je neophodna u društvu. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim.. pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike. On je smatrao da se pojedinci.. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine. jer ispunjava dve jako bitne funkcije. koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva. Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene. da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću. Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton. Prema Dirkemu. već subkulture.. Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama. postoje različite vrste kriminalnih dela. 1. a ne u društvu. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. dolazi do nepoštovanja društvenih normi. Druga funkcija jeste u održavanju granice između .

Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta. taj devijantni čin se normalizuje. etiketiraju se kao devijantni. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. on je povezao kriminal sa. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. sudova i kazneno-popravnih domova.. smanjivanje plata). Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno. Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. diferencijalnim udruživanjem. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. sredina iz koje potiču.. lične osobine. Edvin Saderlend. Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta. Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne. Teorije društvenih sukoba: . tj. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa. Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan.. kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. Drugim rečima. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. 3. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. kako je on to nazvao. tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. muškarci za žene. koje su u to vreme bile sve učestalije. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost. Takođe. Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje . . način oblačenja. kao npr. neki drugi činioci kao npr. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu. društvena dezorganizacija ili etikete. i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase. to jest lopovi.određuju” činioci kao što su biologija.nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost. moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao . izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. tj. anomija. govor ili zemlja porekla. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti.2... Studija sprovedena 70-tih 20. Napadači.

procene situacija’’. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala.. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela.. zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. i da bi svako ako mu se učini prilika. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva. . teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine. koji većina ljudi oseća. Tako npr. lopovi su prešli na starije tipove kola. Trevis Hirči. kao što su društvena pravda. npr.privilegovan” položaj.moćnici te zakone i krše. ali retko za to odgovaraju. u svetu ima sve više zaposlenih žena. Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa. kriminal se ne guši. Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin. Na osnovu ove analize. kada su uvedena automatska zaključavanja volana. već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja. predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka. tj. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša.. Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. ali su se ogradili od . Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. pa kuće češće ostaju prazne. i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka.U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. Bez obzira na svoje mane. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini. Drugim rečima. već samo menja područije delovanja. Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. 4. automatsko zaključavanje volana u automobilima. Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka. počinio prestupničko delo. npr. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija.. Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju.. moć i politika. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj .

Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije.. dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije. međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. zdravstvenom sistemu. jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona.. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr. veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima. dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima. Međutim u modernim društvima. takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala. a delikvencija se premešta u druga područja. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. obradu podataka ili saopštenja. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala).. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa. usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti.rintanja” – sastavljanje izveštaja. međutim po raznim analizama. Međutim. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju. što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda. saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. parkova). veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. Naime. U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema. Takođe. sudovima. policijski posao menja pravac. .Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. koje služe ne samo zaštiti od krađa. već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. kao što su partoliranje.

Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe .moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje. Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao.. žrtve silovanja. strogo govoreći. kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene). Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene. kao i mlađi u odnosu na starije. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. Teško je govoriti o kriminalu među mladima. kriminal sve češće postaje . a muškarac žrtva kriminalnog dela. muškarci su češće kriminalci od žena. Međutim. danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos. međutim. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani.. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije. Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. .. a žrtve žene – npr.muškarci osećaju . U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala.karijera’’. seksualno uznemiravanje i silovanje. nasilje u porodici. Na primer. Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način. u izvesnom smislu. Međutim.. Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva. ispostavlja se da oni ne .prerastaju” uvek taj period. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine. jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to. Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina). nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga. kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena . policijskog i sudskog ispitivanja. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. nisu. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu.krizu muškosti”. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi. uglavnom je obrnuto.

razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). trgovinu droge i razne malverzacije. kriminal u elektronskom prenosu novca. Zagađenje. prostitucija. trgovina drogom. iznuđivanje reketa i tako dalje. krađa telekomunikacionih usluga. Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. nezakonita prodaja. kriminala kao što su pranje novca. ali su nezakonite. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne. Sve aktivnosti org. Danas su najrazvijeniji oblici org. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. no danas on postaje transnacionalan. Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. trgovina drogama. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. malverzacije. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. unapređivanje kriminalnih zavera. kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. spaja kriminalne grupe preko državnih granica. prevare putem telemarketinga. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva. Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). . Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. kršenje propisa o radu. pogrešno obeležavanje proizvoda. kada neki državni zvaničnik primi mito. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala. pronevera. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu. finansijsko. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme. nuklearnim otpadom. jer zahvataju veći deo populacije. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine.. kriminala u Londonu. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. nezakonito kockanje. oružjem i ljudima. elektronsko pranje novca. velike krađe. kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). elektronski vandalizam i terorizam. On je takođe široko rasprostranjen. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina. Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze.. Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina. jer se retko pojavljuje u statistikama.

Na primer oni mogu početi da mrze obične građane. umesto da se izopšte iz društva. . da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora.. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice.ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. da prihvate nasilje kao nešto normalno. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne.poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da . Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava. Stope recidivizma . prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina. Tako. Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi. Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije.