8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina. devijantnost ima adaptivnu funkciju . da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. već subkulture. pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike. pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu. . U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja.lošeg” u pojedincu. jer ispunjava dve jako bitne funkcije. nezadovoljni svojim položajem u društvu. Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću. Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice.lečiti” te uzroke. dolazi do nepoštovanja društvenih normi. a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima.. 1... koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine. Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje. devijantnost je neophodna u društvu. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. Slično Mertonu.dobrog” i .Međutim. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje. On je smatrao da se pojedinci. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. Prvo. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu.. Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton. udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor). Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja. istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. Prema Dirkemu. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim. Druga funkcija jeste u održavanju granice između . postoje različite vrste kriminalnih dela. a ne u društvu. Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci.lošeg” ponašanja u društvu. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju. Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene. bilo bi moguće i . Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama.

On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. način oblačenja. Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta. muškarci za žene. tj. sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću.. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno.. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. tj. etiketiraju se kao devijantni. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne. Teorije društvenih sukoba: . Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase.. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. društvena dezorganizacija ili etikete.. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja.određuju” činioci kao što su biologija. on je povezao kriminal sa. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. Napadači. sredina iz koje potiču. tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa. taj devijantni čin se normalizuje. moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao . Drugim rečima. anomija. lične osobine. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole. Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan.2. diferencijalnim udruživanjem. sudova i kazneno-popravnih domova. neki drugi činioci kao npr. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti. kako je on to nazvao.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje . govor ili zemlja porekla. Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. Edvin Saderlend. i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima. kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. Takođe. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. koje su u to vreme bile sve učestalije. Studija sprovedena 70-tih 20. . kao npr. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne.nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase. Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. to jest lopovi. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu.. smanjivanje plata). 3.

pa kuće češće ostaju prazne. počinio prestupničko delo. Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša. i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka.procene situacija’’. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini. koji većina ljudi oseća. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine. teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. tj. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase. kada su uvedena automatska zaključavanja volana. 4. i da bi svako ako mu se učini prilika. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija. Drugim rečima.. . lopovi su prešli na starije tipove kola. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem.. Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . npr. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka.. već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno. moć i politika. ali su se ogradili od . već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja.. Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti. predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela.moćnici te zakone i krše. Na osnovu ove analize. Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. kao što su društvena pravda. Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa. Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. Bez obzira na svoje mane. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj . Trevis Hirči. Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije. kriminal se ne guši. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava. automatsko zaključavanje volana u automobilima. u svetu ima sve više zaposlenih žena.privilegovan” položaj. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. ali retko za to odgovaraju. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite. i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. Tako npr.. npr. već samo menja područije delovanja.U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin.

takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. . veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. sudovima. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije.. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima.. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema. koje služe ne samo zaštiti od krađa. dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. Međutim u modernim društvima. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala. kao što su partoliranje. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. a delikvencija se premešta u druga područja. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela. saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. Naime. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju. veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima. parkova). usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. Međutim. Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama. što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala.rintanja” – sastavljanje izveštaja. Takođe.. obradu podataka ili saopštenja. policijski posao menja pravac.Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom. jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda. već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. zdravstvenom sistemu. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). međutim po raznim analizama. Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr.

.. Teško je govoriti o kriminalu među mladima. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene). Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac. Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe . međutim. Međutim.muškarci osećaju . Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva.. Međutim. jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to. Na primer. kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu. Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene. ispostavlja se da oni ne . Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. uglavnom je obrnuto. kriminal sve češće postaje . nisu. a muškarac žrtva kriminalnog dela. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce.moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga. Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi.. seksualno uznemiravanje i silovanje. Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao. u izvesnom smislu. strogo govoreći. Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina). Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije. danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos.prerastaju” uvek taj period. a žrtve žene – npr. nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga. kao i mlađi u odnosu na starije. nasilje u porodici. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena . žrtve silovanja.krizu muškosti”..karijera’’. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. muškarci su češće kriminalci od žena. Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. policijskog i sudskog ispitivanja. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu. Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve.

jer zahvataju veći deo populacije. Zagađenje. no danas on postaje transnacionalan. razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. iznuđivanje reketa i tako dalje. nuklearnim otpadom. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva. velike krađe. trgovinu droge i razne malverzacije. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu. Danas su najrazvijeniji oblici org. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih.. kršenje propisa o radu. kriminala kao što su pranje novca. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. prostitucija. Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. nezakonita prodaja. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina. trgovina drogom.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza. pronevera. . kada neki državni zvaničnik primi mito. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope.. pogrešno obeležavanje proizvoda. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. trgovina drogama. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine. jer se retko pojavljuje u statistikama. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme. ali su nezakonite.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije. oružjem i ljudima. kriminal u elektronskom prenosu novca. prevare putem telemarketinga. Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala. Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. krađa telekomunikacionih usluga. kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa. nezakonito kockanje. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. elektronski vandalizam i terorizam. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima. finansijsko. pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. elektronsko pranje novca. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. malverzacije. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). spaja kriminalne grupe preko državnih granica. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. kriminala u Londonu. unapređivanje kriminalnih zavera. On je takođe široko rasprostranjen. Sve aktivnosti org.

da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora.poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva. Stope recidivizma .ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke. Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi. Na primer oni mogu početi da mrze obične građane.. Tako. prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina. Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije. . Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da . da prihvate nasilje kao nešto normalno. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. umesto da se izopšte iz društva.