8.

Kriminal i prestupničko ponašanje
Predstavnici prestupničkog ponašanja su devijantni pojedinci koji odbijaju da žive po pravilima koje većina nas poštuje. To su nasilni kriminalci, uživaoci droga ili otpadnici od društva, koji se ne uklapaju u ono što se definiše kao normalan standard prihvatljivog ponašanja. Međutim pojam predstupničkog ponašanja zapravo nije jasno definisan (primer hakera Kevina Mitnika). Čovekovim životom upravljaju pravila i norme; naše aktivnosti postale bi haotične kada se ne bismo pridržavali pravila koja neke vrste ponašanja, definišu kao pristojna, za razliku od nepristojnih. Proučavanje kriminala i prestupničkog ponašanja nas podučavaju da niko od nas nije sasvim normalan, jer niko ne krši sva pravila ali se niko i ne pridržava svih. Pravila kršimo isto kao što ih stvaramo.

Sociologija prestupničkog (devijantnog) ponašanja
Devijantnost (prestupništvo) se može definisati kao nepriznavanje datog skupa normi koje prihvata znatan broj ljudi u nekoj zajednici ili društvu. Nijedno društvo ne može se podeliti na one koji odstupaju od normi i na one koji ih se pridržavaju. Devijantnost i kriminal nisu sinonimni pojmovi, iako se u većini slučajeva poklapaju. Pojam devijantnost mnogo je širi od pojma kriminala – koji se odnosi samo na ono nekonformističko ponašanje kojim se krši zakon. Mnogi oblici devijantnosti nisu kažnjivi po zakonu (kao npr. nudizam, rejv kultura, putnici Novog doba). Devijantno ponašanje se može primeniti ne samo na pojedince već i na grupe (primer kult Hari Krišne). Takve devijantne grupe se nazivaju devijantne subkulture. Proučavanjem kriminala i prestupničkog ponašanja se bave dve posebne, ali srodne discipline. Kriminologija se bavi oblicima ponašanja koji su kažnjivi po krivičnom zakonu. Kriminologe interesuju metode za merenje zločina, kretanje stopa kriminala itd. Druga disciplina je sociologija prestupničkog ponašanja - oslanja se na istraživanja u kriminologiji, ali istražuje i ponašanje koje je izvan domena krivičnog prava. Sociolozi koji proučavaju prestupničko ponašanje pokušavaju da ustanove zašto se neki oblici ponašanja smatraju devijantnim i kako se različito primenjuju na ljude unutar društva.

Objašnjenje kriminala i prestupničkog ponašanja
Prvo se treba osvrnuti na biološka i psihološka objašnjenja devijantnosti, a onda treba proučiti 4 sociološka pristupa u okviru sociologije devijantnog ponašanja: funkcionalističku teoriju, interakcionističku teoriju, teoriju društvenih sukoba i teoriju kontrole (ove teorije ističu društveni i kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupničkog ponašanja, umesto da povezuju zločin sa pojedincima).

Biološka tumačenja: ,,kriminalni tipovi”
Neki od prvih pokušaja objašnjavanja kriminalnih dela bili su biološkog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti bile su urođene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog Čezare Lombrozo smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po nekim anatomskim karakteristikama (oblik lobanje i čela, veličina vilice i dužina ruku) iako je priznavao i uticaj društva na razvoj kriminalnog ponašanja. Lombrozove ideje danas su potpuno odbačene.

Psihološka tumačenja: ,,abnormalna duševna stanja”
Kao i biološka tumačenja, psihološke teorije krivičnog dela, dovode u vezu devijantno ponašanje s pojedinačnim ljudima, a ne sa društvom u celini. Međutim, dok se biološke teorije usredsređuju na fizičke karakteristike koje nekog pojedinca čine predodređenim za krivično delo, psihološka gledišta zasnivaju se na posebnim tipovima ličnosti. Predstavnici psihološke teorije su zastupali mišljenje da su abnormalna duševna stanja nasledna; zbog toga neko može biti sklon zločinu ili može imati probleme u procesu socijalizacije. Neki su pak smatrali da se kod manjeg broja pojedinaca razvija amoralna ili psihopatska ličnost. Psihopatske ličnosti jesu ljudi koji su povučeni u sebe, bez ikakvih osećanja, oni koji postupaju impulsivno i retko imaju osećaj krivice. Neke psihopate uživaju u nasilju radi samog nasilja.

.lošeg” u pojedincu. koji je smatrao da u savremenim društvima tradicionalne norme i standardi polako nestaju. Prema Dirkemu. Mertonova analiza upućuje na zagonetku u proučavanju kriminologije: zašto se nastavlja rast stope kriminala onda kada celo društvo postaje bogatije? Merton ukazuje na osećaj relativnog lišavanja kao važnog elementa devijantnog ponašanja. Merton je prilagodio ideju anomije kako bi ukazao na pritiske kojima su pojedinci izloženi kada se opšteprihvaćene norme ne podudaraju sa društvenom stvarnošću.lečiti” te uzroke. Prema Mertonu devijantnost je nusprodukt ekonomskih nejednakosti i odsustva jednakih mogućnosti za sve. I biološka i psihološka tumačenja polaze od stanovišta da je devijantnost znak nečeg . udružuju u delikventne subkulture (zamenjuju vrednosti srednje klase normama koje veličaju prkos i otpor). a ne u društvu.lošeg” ponašanja u društvu. Druga funkcija jeste u održavanju granice između .dobrog” i . a da se pri tome ne zamenjuju novim normama i standardima. Subkulturna tumačenja Kasniji istraživači vezivali su devijantnost za subkulturne grupe koje prihvataju one norme koje ohrabruju kriminalno ponašanje. Albert Koen smatrao je da su suprotnosti glavni uzrok kriminala. Prvo. Obe teorije smatraju da kada bi bilo moguće uspešno utvrdit uzroke zločina. taj raskorak između želja i njihovog ispunjenja rezultiraće devijantnim pobudama nekih članova tog društva. koji je izgradio teoriju o devijantnosti prema kojoj je izvor kriminala utkan u samu strukturu američkog društva. da su neizbežni i neophodni elementi modernih društava. Dirkem smatra da su devijantnost i kriminal društvene činjenice. već subkulture.. Njegov pojam anomije prihvatio je i američki sociolog Robert Merton. Međutim dok je Merton naklašavao reagovanje pojedinca na tenzije između vrednosti i sredstava za njihovo ostvarivanje. Zato i psihološka i biološka teorija spadaju u pozitivističke teorije. Funkcionalističke teorije s pravom naglašavaju povezanost između konformizma i prestupničkog ponašanja. 1. kao i da se nesklad između želja i mogućnosti može pripisati samo manje privilegovanim grupama. dolazi do nepoštovanja društvenih normi. postoje različite vrste kriminalnih dela. Funkcionalističke teorije Prema funkcionalističkim teorijama. devijantnost ima adaptivnu funkciju . pa je neprihvatljivo pretpostaviti da oni koji su ih počinili dele neke specifične psihološke karakteristike. Slično Mertonu. Koen je smatralo da na te tenzije ne odgovaraju pojedinci.Međutim. .. jer ispunjava dve jako bitne funkcije. nezadovoljni svojim položajem u društvu. U takvom društvu kod ljudi se stvara osećaj besciljnosti i očaja. Ako težnje pojedinaca i grupa nisu na odgovarajući način zadovoljene i nagrađene. Kriminal i anomija: Dirkem i Merton Pojam anomije je prvi uveo Emil Dirkem. Pošto su ljudi u modernim društvima mnogo slobodniji od onih u tradicionalnim. bilo bi moguće i . On je smatrao da se pojedinci.u društvo uvodi inovacije i dovodi do promene. devijantnost je neophodna u društvu. istilući suprotnost između povećanih želja i stalnih nejednakosti. Samo u onim društvima u kojima nema jasnih standarda nastaje anomija. Zamerke ovim autorima se upućuju zbog ideje da se u celom društvu prihvataju vrednosti srednje klase.. Nedostatak mogućnosti za ostvarivanje uspeha u okvirima šireg društva glavni je faktor razlike između onih koji se kriminalno ponašaju i onih koji to ne čine. pa je anomija jedan od faktora koji utiče na sklonost ljudi ka samoubistvu. kriminal i prestupničko ponašanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostatka moralne regulacije u društvu.

. tj. kao oblik ponašanja namerno i svesno bira i da je često politički obojen. Hauard Beker smatra da je devijantno ponašanje ono ponašanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. muškarci za žene. Takođe. i to su ključni činioci da li će neka osoba biti etiketirana kao devijantna ili ne. Oni su odbacili ideju da prestupničko ponašanje . Napadači. i da definicije šta je kriminalno određuju oni koji imaju moć. Teorija etiketiranja Zastupnici ovog pristupa tumače devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa. Teorije društvenih sukoba: . Predstavnici ove teorije međutim zanemaruju one procese koji dovode do onoga što se definiše kao devijantno. . Teoretičari nove kriminologije su svoju analizu kriminala i prestupničkog ponašanja stavili u okvire strukture društva i očuvanja moći unutar vladajuće klase. su pretežno bili opisivani kao pripadnici crne rase. kroz pisanje zakona i kroz tumačenje njihovih paragrafa od strane policije. koja nema veliki uticaj na samoidentitet neke osobe. sitne krađe) i takav početni čin kršenja normi se naziva primarnom devijantnošću. Edvin Saderlend. govor ili zemlja porekla. sudova i kazneno-popravnih domova. koja najčešće prolazi nekažnjeno (saobraćanji prekršaji. taj devijantni čin se normalizuje. Mnogi procesi koji nisu povezani sa samim ponašanjem. način oblačenja. tj. već kao proces interakcije između prestupnika i onih koji to nisu. Studija sprovedena 70-tih 20. to jest lopovi. on je povezao kriminal sa.. Iznet je stav da država i mediji svesno podstiču paniku oko uličnih krađa da bi skrenuli pažnju javnosti sa sistemskih strukturalnih problema (velika nezaposlenost. tako da nije etiketiranje ono što ih navodi da kradu već. diferencijalnim udruživanjem. koje su u to vreme bile sve učestalije. Drugim rečima. On smatra da je devijantnost uobičajena pojava. etiketiraju se kao devijantni. Interakcionističke teorije Interakcionisti stavljaju naglasak na devijantnost kao na društveno oblikovanu pojavu. sredina iz koje potiču. Smatrali su da pojedinci aktivno učestvuju u prestupničkom ponašanju koje predstavlja način reagovanja na nejednakosti u kapitalističkom sistemu. smanjivanje plata). moramo otkriti zašto se neki ljudi etiketiraju kao . Ovaj pojam označava da pojedinci stupanjem u kontakt sa nosiocima nezakonitog ponašanja i sami postaju delikventi. Uglavnom pravila kojima se definiše prestupničko ponašanje donose bogati za siromašne. anomija. Oni su zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponašanje uopšte definiše kao devijantno i zašto se određene grupe za razliku od drugih obeležavaju kao devijantne.2. Sociolog Edvin Lemert je napravio model koji pokazuje da li devijantnost postaje deo ili sama osnova nečijeg identiteta.. 3. Deca iz siromašnih porodica će verovatno pre krasti iz prodavnica nego deca bogatih. Sekundarna devijantnost se odnosi na pojedince koji počinju da prihvataju etiketu koja im se pripisuje i sebe vide kao prestupnike – tada etiketa može postati osnov određivanja nečijeg identiteta. Oni odbacuju ideju da postoje tipovi ponašanja koji se mogu opisati kao urođeno devijantni. neki drugi činioci kao npr. lične osobine. nije jasno da li etiketiranje zaista utiče na porast prestupničkog ponašanja. kako je on to nazvao. kao npr.određuju” činioci kao što su biologija... društvena dezorganizacija ili etikete.devijantni” da bi smo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti. Teorija etiketiranja značajna je jer polazi od pretpostavke da nijedan čin nije sam po sebi kriminalan. Naučena devijantnost: diferencijalno udruživanje Najpoznatiji predstavnik ove škole. što je išlo u prilog mišljenju javnosti da su imigranti krivi za krah društvenih vrednosti. veka u Britaniji obrađivala je temu uličnih krađa.nova kriminologija” Predstavnici ovog tumačenja devijantnog ponašanja preuzeli su elemente marksističke misli da bi pokazali da se devijantnost. izneo je ideju da se devijantnost stiče kroz kontakt sa drugim prestupnicima.

kao što su društvena pravda.. pa samim tim nije moguće stvoriti samo jednu teoriju koja će pokriti ovaj veliki društveni problem. ali retko za to odgovaraju. npr. Trevis Hirči. npr.idealista leve orijentacije” koji su po njihovom mišljenju idealizovali prestupničko ponašanje i umanjivali značaj stvarnog straha od kriminala. Novi levi realizam Zagovornici ovog pravca prilagodili su neke od neo-marksističkih ideja novih kriminologa. To se može videti i funkcionisanju sistema krivičnog prava. Bez obzira na svoje mane.moćnici te zakone i krše. i došli do zaključka da su zakoni sredstvo koje moćni koriste da bi zadržali svoj . ali su se ogradili od . Oni predlažu održavanje reda pri kome bi predstavnici zakona izabrani na lokalnom nivou odgovarali građanima za svoje postupke. pa kuće češće ostaju prazne. Jedan od najpoznatijih teoretičara ove orijentacije. ona ne upućuje na osnovne uzroke kriminala. već se usmeruje na zaštitu i odbranu društva od njegovog uticaja. lopovi su prešli na starije tipove kola. već samo menja područije delovanja. ali on pokriva mnoštvo aktivnosti – od krađe pa do masovnog ubistva. zastupao je ideju da je čovek u osnovi sebično biće. Na osnovu ove analize. moć i politika. Neki zagovornici teorije kontrole porast krivičnih dela povezuju sa sve većim brojem povoljnih prilika i meta za takva dela u modernom društvu. Sociološke teorije nam pomažu da vidimo na koji način kriminalci počinju da se tretiraju kao kriminalci i pod kojim uticajima.privilegovan” položaj. predstavnici ovog pravca su uputili predloge za promenu policijskih postupaka..U isto vreme drugi kriminolozi su ispitivali način formiranja i upotrebe zakona. Teoretičari ove orijentacije smatraju da mnoge vrste kriminala nastaju na osnovu . automatsko zaključavanje volana u automobilima. teorija etiketiranja je danas najšire prihvaćen pristup za razumevanje kriminala. kao i u poreskim zakonima koji se neravnopravno primenjuju i štite bogate. Osnovna ideja za suzbijanje krivičnih dela je zaštita meta – odnosno sprečavanje da se počini krivično delo direktno se mešajući u potencijalne mete i situacije za izvršenje istog dela.. Takođe kako se razvijaju tehnike zaštite. Osnovna ideja ovog pravca je donošenje praktičnih mera kojima bi se kontrolisale mogućnosti da kriminalci počina zločin. Tako npr. Međutim i ova zaštita meta ima svoje mane. Teorije kontrole Teorija kontrole tvrdi da zločin nastaje kao posledica neravnoteže između impulsivnog ponašanja koje vodi ka kriminalnoj aktivnosti. počinio prestupničko delo. kriminal se ne guši. oni se nezadržavaju na pobude pojedinaca u izvršenju krivičnog dela. Takva dela su mnogo značajnija nego svakodnevni kriminal i delikvencija. i da bi svako ako mu se učini prilika. Drugim rečima. tj. . Međutim ova neravnoteža moći ne ograničava se samo na mogućnost kreiranja zakona . u svetu ima sve više zaposlenih žena. kada su uvedena automatska zaključavanja volana. Oni su otkrili da su stope kriminala i broj žrtava krivičnih dela mnogo veći u siromašnim delovima grada gde žive obespravljene grupe – u tim delovima grada razvijaju se subkulture u kojima je raširen kriminal. i društvenih ili fizičkih kontrola koje odvraćaju od takvog ponašanja. pre nego ih prevaspitati da zločin ne čine.. Novi levi realizam naglašava da je zaista došlo do porasta broja krivičnih dela i da je javnost s pravom zabrinuta. već pretpostavljaju da ljudi reaguju racionalno. koji većina ljudi oseća.. Tvrdili su da zakoni nisu neutralni i da sa povećanjem nejednakosti između vladajuće i radničke klase.procene situacija’’. Ova istraživanja bila su značajna za uključivanje mnogih drugih faktora u raspravu o devijantnom ponašanju. oni postaju moćni instrumenti za održavanje društvenog poretka. neka osoba uvidi povoljnu priliku i motivisana je da se prestupnički ponaša. 4. Teorijski zaključci Kriminal jeste samo deo prestupničkog ponašanja u celini. i da će počiniti kriminalnu radnju ako proceni kolike su potencijalne koristi i rizici takvog postupka.

. Sistemi i zaštite mete su tehnike za koje se kreatori socijalne politike najviše opredeljuju. Devijantno ponašanje se opisuje kao oblik patološkog ponašanja – kao skup destruktivnih ponašanja pojedinaca kojima nedostaju samokontrola i osećaj za moral. Dugo su u centru pažnje su bila teška kriminalna dela. saradnja između vlade i preduzeća može biti jako korisna za poboljšanje ekonomske situacije u zajednici i mogućnosti novih zaposlenja. a time i delovati u pravcu uspostavljanja reda u gradovima. što se smatra najefikasnijim sredstvom za suzbijanje kriminala. ove metode uspeh postižu u zaštiti određenih delova stanovništva. kao što su partoliranje. jer ih je lako uvesti i primeniti (to su „situacione” prevencije kriminala). obradu podataka ili saopštenja. jer su oni po statističkim analizama skloniji kršenju zakona. Ovaj naglasak na prikupljanju podataka može dovesti do otuđenja policije od posla kojim se bavi. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike jeste kontrola kriminala i delikvencije. veći broj policajaca često ne smanjuje broj kriminala. međutim po raznim analizama. organi reda više nemaju samo funkciju obezbeđivanja sigurnosti. Međutim. danas je primaran cilj socijalne politike da kontroliše nesigurnost. Takođe. Međutim u modernim društvima.. Reakcije na kriminal Porast kriminala se dovodi u vezu sa moralnom izopačenošću i padom tradicionalnih moralnih i porodičnih vrednosti. zdravstvenom sistemu. koje služe ne samo zaštiti od krađa. U pojedinim zemljama se pojačavaju aktivnosti vezane jačanje za jačanje zakonitosti – pojačane su policijske snage i povećane zatvorske kazne. usko su povezani sa stvaranjem jakih zajednica. već i kao dokaz da je prodavcu stalo do potrošačeve sigurnosti. Ponašanje kojim se nesmetano remeti red i mir predstavlja znak za građane da taj deo grada nije bezbedan i oni u strahu sve manje izlaze iz kuća i smanjuju svoje aktivnosti na minimum. Kada javnost oseti da je kriminal u usponu ona traži veći broj policajaca na javnim mestima. . Jedan primer ovih metoda je i fizičko izopštavanje određenih kategorija ljudi sa javnih mesta (npr. takođe se i u trgovačkim centrima uvode bezbednosne mere. Takve mere često zabranjuju mlađima pristup u ovakve objekte. Naime. veći deo policijskog posla se svodi na pisanje izveštaja. Za mnoge policajce postoji ogromna razlika između pravog posla – istraživanje zločina i . U ovim situacijama neophodno je da policija počne da sarađuje sa građanima radi rešavanja ovog problema. dovode do toga da se javnost umiri i oseća sigurnije. međutim izgleda da značaj sitnih kriminalnih dela i izazivanja nereda na javnim mestima sve više raste. sudovima.Strategije za smanjivanje kriminala u rizičnom društvu Svi smo uključeni u stalan proces upravljanja rizikom. dok su nekada države nastojale da garantuju sigurnost svojim građanima. već i posao slanja bitnih podataka o riziku i upravljanju rizkom institucijama u društvu kojima su takve informacije potrebne – osiguravajućim kompanijama.rintanja” – sastavljanje izveštaja. a jedan od očiglednih rizika je kriminal. Bitna karakteristika ove saradnje je da u nju moraju biti uključeni građani svih ekonomskih i etničkih grupa. Jedna od najznačajnijih novina u kriminologiji je otkriće da je nestajanje uobičajenog pristojnog ponašanja usko povezano sa kriminalitetom. Održavanje reda u zajednici Suzbijanje kriminala i smanjenje straha od kriminala.. parkova). a delikvencija se premešta u druga područja. policijski posao menja pravac. pa se postavlja pitanje koja je njihova uloga? Održavanje reda u rizičnom društvu Neki sociolozi smatraju da vidljive metode održavanja reda.

međutim. jer je čest slučaj u kome se ispituju njeni raniji seksualni odnosi. Međutim. nisu. Na primer. a muškarac žrtva kriminalnog dela. uglavnom je obrnuto. Feministički radovi su odigrali i glavnu ulogu u isticanju naslilja nad ženama. Mladi i kriminal Izveštavanje povećanja kriminalnih stopa u prvi plan ističe . seksualno uznemiravanje i silovanje.moralni pad” mladih ljudi i probleme kao što su nasilničko ponašanje.. jer veliki deo aktivnosti koji se smatraju kriminalnim delima kod mladih to. a žrtve žene – npr. Iako postoje slučajevi u kojima je žena počinilac.. u izvesnom smislu.. Ranije su muškarci imali periode kriminalnog ponašanja (15 do 25 godina). strogo govoreći. Godinama je pravosudni sistem ignorisao ovakva dela i žrtve su morale biti izuzetno uporne da bi dobile zakonsku zaštitu. Ranije se u Britaniji nije priznavalo silovanje u braku. Takođe žena može imati osećaj da se njoj sudi.krizu muškosti”.prerastaju” uvek taj period. nepravedno izostajanje iz škole i konzumiranje droga. kako u teorijskim tako i u empirijskim istraživanjima – skrenuli su pažnju da se prestupničko ponašanje kod žena odvija u različitim kontekstima u odnosu na muškarce. kao i mlađi u odnosu na starije. kriminal sve češće postaje .karijera’’. Smatra se da je silovanje deo muškog sistema zastrašivanja kojim su izložene sve žene. Rod i kriminal Kao i u drugim oblastima sociologije. Takođe se preuveličava slika o opšteprihvaćenom stavu da je većina prestupa mladih vezana za konzumiranje droga.muškarci osećaju . Feministi su kritikovali kriminologiju kao pravac u kome dominira muškarac. Većina silovanih žena želi da zaboravi takav slučaj ili nije spremna da učestvuje u ponižavajućem postupku medicinskog. Kriminal i kriza muškosti Visok nivoi kriminala u siromašnim gradskim područjima se dovode u vezu sa aktivnostima mladih muškaraca (dečaci vrlo rano postaju članovi bandi i to ostaju zbog etiketiranja). kriminalistička istraživanja su zanemarivala polovinu stanovništva (žene). Muškarcima od 16 do 29 godina koji ne mogu naći posao. Ima dosta razloga zbog kojih žena ne želi da prijavi seksualno nasilje policiji. Međutim. Nekada su muškarci mogli da se nadaju doživotnoj karijeri i ulozi hranioca porodice. I danas su postupci protiv počinilaca nasilja nad ženama izuzetno komplikovani. Danas sve više dolazi do izražaja mišljenje da su sve žene. Čak i ako nisu doživele silovanje imaju osećaj straha koji imaju i stvarne žrtve. Verovatnoća da neko postane žrtva kriminalnog dela u tesnoj je vezi sa sredinom u kojoj ta osoba živi. Krivična dela u kojima su žrtve žene Postoji kategorija kriminalnih dela u kojim su našadači pretežno muškarci. nasilje u porodici. . Teško je govoriti o kriminalu među mladima.Žrtve i počinioci krivičnih dela Istraživanja kriminalnih dela pokazuju da kriminal i žrtve kriminala nisu nasumično raspoređeni unutar društva. muškarci su češće kriminalci od žena. ispostavlja se da oni ne . policijskog i sudskog ispitivanja.. U područijima gde vlada veća materijalna oskudica veća je stopa kriminala. danas je neprihvatljivo da muž ima pravo da prisili ženu na odnos. kako bi se ukazalo na sve veću „toleranciju” u društvu. Dve petine svih počinilaca koji su osuđeni zbog krivičnih dela čine mlađi od 21 godine. žrtve silovanja. Džon Mansi tvrdi da moralna panika u vezi sa kriminalom mladih ne odražava stvarnost na pravi način. međutim to se danas dovodi u pitanje zbog velike nezaposlenosti i sve veće nezavisnosti žena .

jer se retko pojavljuje u statistikama. a takođe se dešava da i same žrtve sebe ne vide tako. kriminala u Londonu. pojava materijala sa pornografskim i uvredljivim sadržajem. kršenje propisa u proizvodnji i nelojalna trgovačka praksa.. U slučaju korporacijskog kriminala nekada je teško utvrditi žrtve. On je takođe široko rasprostranjen. to su kriminalne radnje počinjene uz pomoć informacione tehnologije. Ovaj kriminal se tradicionalno razvijao u pojedinim zemljama (najviše u Americi). Danas je organizovani kriminal mnogo složeniji od onog pre nekoliko godina. Promena oblika organizovanog kriminala U današnje vreme. Korporacijski kriminal se deli u šest tipova kršenja propisa: administrativno. pogrešno obeležavanje proizvoda. pronevera. Kriminal u kiber prostoru (sajberkriminal) Stepen ove vrste kriminala je teško izmeriti. kršenje zdravstvenih propisa i onih o bezbednosti na radnom mestu imaju teže posledice nego sitni kriminal. aktivnosti grupa organizovanog kriminala su sve više postale međunarodne. nuklearnim otpadom. trgovinu droge i razne malverzacije. iako je šteta mnogo veća nego u slučaju prestupa siromašnijih slojeva društva. no danas on postaje transnacionalan. Državni organi pokazuju veču toleranciju prema toj vrsti kriminala. a i druge grupe sa prostora Istočne Evrope. prostitucija. jer zahvataju veći deo populacije. Koordinacija kriminalnih radnji je preko državnih granica . velike krađe. ali su nezakonite. Korporacijski kriminal Ovo je vrsta kriminalnih dela koja čine velike korporacije.uz pomoć novih informacionih tehnologija postala osnovno obeležje nove globalne ekonomije.Kriminal belih okovratnika (kriminal među bogatima ) Ovaj izraz (uveo ga Edvin Saderlend) odnosi se na kriminal onih koji pripadaju bogatim slojevima društva i pod ovim terminom se podrazumeva više tipova kriminalnih aktivnosti kao što su utaja poreza. spaja kriminalne grupe preko državnih granica. Najraprostranjenija je ipak trgovina narkoticima. ova organizacija se bavi pranjem novca preko ruskih banaka koje uglavnom ne posluju po propisima. Hong Kongu i jugoističnoj Aziji (trijade). Kriminalne grupe međusobno sklapaju strateške saveze. finansijsko. Organizovani kriminal Organizovani kriminal odnosi se na aktivnosti koje imaju mnoge osobine uobičajenog poslovanja. zbog velikih prostornih i vremenskih razdaljina. Za ovaj kriminal se mogu izdvojiti 9 glavnih tipova: prisluškivanje. trgovina drogama.. kriminal u elektronskom prenosu novca. Sve aktivnosti org. prodaja opasnih proizvoda ili jednostavno krađa. razvijena mreža dilera droge sa karipskih ostrva (jardiji). Kriminal moćnih se odnosi na ona dela u kojima se vlast koju daje položaj koristi na kriminalan način – npr. Zagađenje. kada neki državni zvaničnik primi mito. trgovina drogom. kršenje propisa u vezi sa zaštitom životne sredine. Po nekim mišljenjima najopasnija mreža organizovanog kriminala je nova ruska mafija. nezakonita prodaja. malverzacije. Ovaj oblik kriminal teško je ustanoviti. kršenje autorkskih prava kopiranjem materijala. U ovu vrstu kriminala spadaju: krijumčarenje. iznuđivanje reketa i tako dalje. kriminala kao što su pranje novca. prevare putem telemarketinga. unapređivanje kriminalnih zavera. krađa telekomunikacionih usluga. Južne Amerike i Zapadne Afrike su uključene u pranje novca. Kriminal belih okovratnika se odnosi na korišćenje statusa srednje klase ili profesionalnog položaja za nezakonite aktivnosti. elektronsko pranje novca. kršenje propisa o radu. Danas su najrazvijeniji oblici org. . oružjem i ljudima. Postoje podaci da je sajberkriminal već u porastu. elektronski vandalizam i terorizam. nezakonito kockanje. Može se napraviti razlika između ovog kriminala i kriminala moćnih.

Život u zatvorskim uslovima stvara zid između zatvorenika i slobodnih ljudi. umesto da se izopšte iz društva.ponovnog vršenja krivičnih dela od strane osobe koja je već bila u zatvoru su strašno visoke.Zatvori: odgovor na kriminal? Osnovno načelo današnjih zatvora jeste da . Tako. da prihvate nasilje kao nešto normalno. .poprave” pojedince i da ih pripreme za to da postanu prikladan i svrsishodan deo društva.. da se usavrše u kriminalnim aktivnostima koje će primeniti po izlasku iz zatvora. prestupnici moraju na smislen način biti suočeni sa cenom zločina. Neki kritičari ovakvog sistema smatraju da treba da dođe do promene od kaznenog prava prema restorativnog prava. koje ima za cilj da prestupnicima ukaže na efekte njihovih krivičnih dela kroz izdržavanje kazne u okviru zajednice. Stope recidivizma . Međutim podaci o tome koliko zatvori zaista deluju na popravljanje osuđenika govore drugačije. Uprkos tome javljaju se pritisci da se poveća broj zatvora kao i da se pooštre zatvorske kazne. Na primer oni mogu početi da mrze obične građane.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful