Maksilofacijalna hirurgija Urednik Prof. dr Miodrag Gavric ´ 4. Traumatologija (I. Sjerobabin) 4.1. Prelomi donje vilice 4.1.1.

Uvod Donja vilica je najisturenija i jedina pokretna kost skeleta lica, zbog cega je i najviše ˇ izložena povredjivanju. Posle nosnih kostiju, najcešce je povredjivana kost maksilofacijalne regije, ˇ ´ pa spada medju deset naješce prelomljenih kostiju ljudskog organizma. Prelomi donje vilice i ´ ˇ ostalih kostiju lica i vilica sve su cešci, teži i komplikovaniji. Cesto su udruženi sa povredama ˇ ´ CNS ili se javljaju u okviru politraume. Poslednjih decenija, prema podacima vecine autora, povrede kostiju lica i vilica se javljaju ´ u 8-10 odsto svih povreda glave. U nastanku preloma donje vilice, ako izuzmemo ratne uslove, kao najcešci etiološki ˇ ´ faktori navode se tuca i saobracaj, a znatno redje sport, rad i sl. Ovim povredama cešce su ˇ ´ ˇ ´ izloženi muškarci u trecoj deceniji života, što se objašnjava vecom impulsivnošcu i sklonosti ´ ´ ´ rešavanju problema fizickim putem. ˇ 4.1.2. Anatomija Anatomska svojstva donje vilice su od bitnog znacaja za nastanak, lokalizaciju i težinu ˇ povrede. Poznato je da donja vilica ima oblik luka koji je najjaci u svom srednjem delu, a najslabiji ˇ na krajevima, tj, u predelu koluma. Preko zglobnih nastavaka i ligamenata povezana je sa lobanjom. Preko ovih nastavaka direktno se prenosi traumatsko dejstvo sile na bazu lobanje i endokranijum od kojega je odvojena samo tankom koštanom lamelom temporalne kosti. Donja vilica je obavijena jakom kompaktom koja posebno ojacava njenu bazu i ima za ˇ cilj da spreci dejstvo sile savijanja. Dejstvo sila žvakanja i njihovo prenošenje na kost donje ˇ vilice rešeno je posebnom arhitektonikom spongioze i kompakte. Spongiozne gredice oko alveola zuba su rasporedjene tako da predstavljaju posebno ojacanje veze izmedju spongioze i kompakte, stvarajuci tzv dentalni trajektorijum koji se proteže ˇ ´ ispod apeksa postojecih zuba, a završava u predelu ramusa i koluma mandibule. Takodje, na ´ angulusu mandibule postoje tzv trajektorijum marginale, na muskularnom nastavku trajektorijum ˇ temporale, zatim veoma izražen bradni trajektorijum i dr. Citav ovaj sistem trajektorijuma ima odredjen i poznat uticaj na nastanak preloma, pošto linije preloma najcešce idu upravno ˇ ´ 1

(poprecno) u odnosu na trajektorijum. Takodje, u nastanku preloma tzv slabe tacke donje vilice ˇ ˇ igraju odredjenu znacajnu ulogu. Njihov znacaj i postojanje su putem statickih i statistickih ˇ ˇ ˇ ˇ ispitivanja potvrdili mnogi autori. Kao slabe tacke najcešce se navode predeo vrata i ugla donje ˇ ˇ ´ vilice, zatim predeo ocnjaka i premolara, simfiza, ali i mesta rano ekstrahiranih zuba. ˇ Postojeci zubi u donjoj vilici, usadjeni u alveolarni nastavak, sa periodoncijumom i ´ kostima vilice cine anatomsku i funkcionalnu celinu. Broj zuba, njihova lokalizacija i dužina ˇ korenova od znacajnog su uticaja na nastanak preloma i presudan faktor u izboru metoda ˇ repozicije i imobilizacije. Poremecaj njihovih medjusobnih odnosa, tj, okluzije, ima dijagnosticki ´ ˇ znacaj, ali isto tako dobijeni okluzioni odnos nakon repozicije fragmenata služi kao merilo ˇ korektnosti repozicije. 4.1.3. Mehanizam nastanka Donja vilica, iako je najjaca kost skeleta lica, najcešce je povredjena u tucama i ˇ ˇ ´ ˇ saobracajnim nesrecama. Vrsta i priroda zavisi od anatomskih svojstava donje vilice, susednih ´ ´ mekih i koštanih struktura, postojecih zuba, ali i od intenziteta i pravca sile koja dovodi do ´ preloma. Dejstvo sile koja dovodi do preloma mandibule u saobracajnim nesrecama skoro ´ ´ redovno prelazi otpornost njene kosti, te i nije presudno u kojem ce njenom delu delovati. ´ Medjutim, kod tuce, udarac pesnicom u bocnom predelu donje vilice cešce dovodi do preloma ˇ ˇ ˇ ´ nego udarac u bradnom predelu. Veoma je cesta pojava indirektnih preloma mandibule, kada do ˇ preloma dolazi na suprotnoj strani od mesta dejstvujuce traumatske sile (prelomi vrata ili ugla ´ donje vilice). Isto tako, veoma cesto se pojavljuju istovremeno direktni i indirektni prelomi ˇ (mentalna regija - direktni prelom, i kolum sa suprotne strane - indirektni prelom). Stepen, tj, velicina dislokacije fragmenata na prvom mestu zavisi od intenziteta i pravca ˇ dejstva traumatske sile. Medjutim, kod preloma donje vilice znatan uticaj na dislokaciju fragmenata ima i kontrakcija (vuca) mastikatornih mišica koji se na njoj pripajaju. Prelomi u ˇ ´ predelu ugla ili tela donje vilice bice dislokovani cesto sinergicnom vucom mišica zatvaraca ´ ˇ ˇ ˇ ´ ˇ donje vilice (m. masseter i m. temporalis). Istovremeno ce veci, duži prednji fragment donje ´ ´ vilice biti povucen naniže dejstvom mišica otvaraca. Ovo ce doci do punog izražaja ako ˇ ´ ˇ ´ ´ istovremeno postoji i nepovoljna linija preloma. 4.1.4. Simptomatologija preloma Znaci preloma donje vilice zavise od stepena, tj, velicine same povrede. Naprsnuce ili ˇ ´ linearni prelom svakako daje manji broj simptoma nego dvostruki, kominutivni ili otvoreni prelom donje vilice. Ipak ne treba zaboraviti da je svaki prelom manje-više specifican. ˇ Sve znake preloma, možemo podeliti na nesigurne i sigurne. Prisustvo svih sigurnih znakova upucuje na postojanje preloma, ali odsustvo pojedinih ne znaci da preloma nema. ´ ˇ

2

Nesigurni znaci preloma: - Bol je intenzivan u trenutku povrede, da bi se nakon toga smanjio i zatim javljao pri pokušaju funkcija donje vilice (govor, žvakanje, gutanje), ali isto tako i pri palpaciji povredjenog predela. Bol postepeno prestaje nakon primene privremene ili definitivne imobilizacije. - Otok ili traumatski edem se javlja u neposrednoj okolini mesta preloma i posledica je ˇ ekstravazacije krvi i limfe. Javlja se u prvih šest sati od povrede. Cesto je udružen sa potkožnim, odnosno submukoznim hematomima i diskoloracijama. Što je tkivo u okolini frakturne linije rastresitije, to su otoci i hematomi veci. ´ Pojava otoka u predelu udaljenom od mesta delovanja traumatske sile takodje treba da pobudi sumnju na postojanje takozvanih indirektnih preloma. - Functio laesa, tj, oštecenje (smanjenje) funkcije donje vilice zavisi od vrste preloma. ´ Najcešce postoji poremeceno otvaranje i zatvaranje usta. Kod težih povreda odnosno preloma, ˇ ´ ´ mogu se javiti i teškoce ili onemoguceno žvakanje, govor i gutanje. ´ ´ - Trizmus je cest simptom preloma vilica, narocito kod preloma u predelu angulusa ili ˇ ˇ ramusa. Posledica je poremecene funkcije mastikatornih mišica. Njegovo prisustvo se može ´ ´ objasniti i kao refleksni odbrambeni mehanizam, tj, prinudna prirodna imobilizacija fragmenata donje vilice. - Hipersalivacija je cest simptom preloma donje vilice, a posledica je izmenjenih ˇ anatomskih odnosa i lažnog osecanja stranog tela u usnoj duplji. ´ - Faetor ex ore manje ili više je izražen kod svih povreda mekih i koštanih struktura usne šupljine. Posledica je izostanka fiziološkog samocišcenja u toku funkcije žvakanja. ˇ ´ - Poremecaj okluzije je vrlo cest i upadljiv znak preloma vilice sa zubima, dok kod ´ ˇ bezubih ne ostoji. Stepen malokluzije zavisi od vrste i težine preloma, odnosno sledstvene dislokacije fragmenata. Manifestuje se najcešce u vidu parcijalno ili totalno otvorenog zagrižaja, ˇ ´ ukrštenog zagrižaja, manje ili vece stepenice u zubnom nizu, ili pak pomeranja centra ukrštenog ´ zagrižaja obicno na stranu preloma. Medjutim, ovaj znak se javlja i kod preloma alveolarnog ˇ nastavka vilica, povreda zuba, a može postojati i pre preloma kod raznih deformiteta vilica. - Deformacija donje trecine lica kod preloma mandibule je posledica dislokacije ´ fragmenata i traumatskog edema. Što je veca dislokacija fragmenata, to je deformacija izraženija. ´ Ovaj simptom može biti manje ili više izražen u stanju mirovanja, a može se i povecavati pri ´ pokretima donje vilice. Bradni predeo je kod jednostrukih preloma manje ili više pomeren ka povredjenoj strani dok je kod dvostrukih preloma donje vilice brada pomerena na stranu distalnije linije preloma.

3

- Abnormalna pokretljivost fragmenata je siguran znak preloma. Javlja se kod potpunog prekida koštanog kontinuiteta donje vilice, pri cemu se na mestu preloma javljaju pokreti koji ˇ inace normalno ne postoje na tom mestu. U izvesnih preloma se uocava pri aktivnim pokretima, ˇ ˇ ali se najcešce otkriva bimanuelnim pregledom, pri cemu se naizmenicno jednom rukom fiksira ˇ ´ ˇ ˇ prvo jedna, pa druga strana, a drugom pokušava da se dobije abnormalna pokretljivost. - Krepitacija je takodje siguran znak preloma i manifestuje se karakteristicnim zvukom ˇ usled trenja neravnih koštanih površina na mestu abnormalne pokretljivosti. Postoji samo kod potpunih preloma. Na ovom znaku ne treba insistirati, jer se pri tome zatvoreni prelom može pretvoriti u otvoreni, ili, pak, pri grubljim pokušajima (manipulacijama) prekinuti kontinuitet vene, arterije i n. alveolaris inferior. 4.1.5. Vrste preloma donje vilice Pod prelomom ili frakturom se podrazumeva prekid kontinuiteta koštanog tkiva. Prelom može nastati nasilnim putem pod dejstvom traume ili, znatno redje, spontano, kada nastaju tzv patološke frakture. Mnoga opšta koštana oboljenja (rahitis, osteomalacija i dr), ali isto tako i lokalna (osteomielit, maligni tumori, ciste) mogu biti predisponirajuci faktori za nastanak ´ preloma. Pri dejstvu jake traumatske sile na kost, do preloma može doci na mestu dejstva sile ´ (direktni prelom), ili pak na mestu manje ili više udaljenom od mesta dejstva sile - indirektni prelom. Kao posledica dejstva traumatske sile može doci do stvaranja jedne, dve ili više ´ frakturnih linija, kada nastaju tzv jednostruki, dvostruki, višestruki ili kominutivni prelomi. Ukoliko se koža ili sluzokoža u predelu frakture intaktne, imamo zatvorene prelome. Kod otvorenih preloma koštani fragmenti komuniciraju sa spoljašnjom sredinom preko povredjene sluzokože ili kože. Pod dejstvom traume i sledstvenog preloma, koštani fragmenti mogu zauzimati razlicite ˇ položaje. Velicina dislokacije je direktno srazmerna intenzitetu i pravcu dejstva traumatske sile. ˇ Najcešca vrsta dislokacije fragmenata je po dužinskoj osovini kosti, tzv disloactio ad ˇ ´ longitudinem, kada dolazi najcešce do njenog skracenja. Medjutim, fragmenti mogu biti ˇ ´ ´ dislocirani i po širini (dislocatio ad latus) ili pod uglom (dislocatio ad axim). Na velicinu i pravac dislokacije fragmenata takodje veliki uticaj ima i snaga kontrakcije ˇ mišica koji se pripajaju u blizini preloma. Dejstvo mišicne vuce ce doci do punog izražaja ako ´ ´ ˇ ´ ´ je i pravac frakturne linije, odnosno ravni, takav, da se ne suprotstavlja njihovoj kontrakciji. Ovde je rec o tzv nepovoljnoj liniji preloma koja svojim pravcem pružanja dozvoljava dislokaciju ˇ koštanih fragmenata i omogucuje da mišicna vuca dodje do izražaja. Povoljna linija je ona koja ´ ´ ˇ svojim pravcem ne dozvoljava, odnosno sprecava dislokaciju fragmenata, onemogucujuci dejstvo ˇ ´ ´ mišicne vuce. ´ ˇ

4

Postojanje edema ponekad onemogucava precizno palpiranje kosti. Pregled i dijagnostika preloma donje vilice Dijagnostika preloma kostiju lica i vilica je ne retko skopcana sa teškocama. Kontrola rezultata lecenja. anamneze. donja trecina lica ´ ´ može biti manje ili više deformisana.1. ˇ 3. bilo zbog tehnicke neispravnosti snimaka ili zbog neadekvatnih ˇ ˇ pozicija pri snimanju. Klinicke ˇ ´ ˇ metode . kao i eventualne druge patološke promene na kostima. pomeranje centra zagrižaja na povredjenu ´ stranu. klinickog pregleda. subjektivnim i objektivnim ˇ tegobama pacijenta. ´ kao i nepotpuni prelomi (fisure). pa se na osnovu ´ lokalnog nalaza ne može sa sigurnošcu utvrditi stepen traumatske lezije.inspekcija i palpacija su najcešce dovoljne da bi se dobio odgovor na pitanje o ˇ ´ postojanju preloma. Palpatorno treba bimanuelno ispitati sva mesta suspektna na prelom u cilju nalaženja eventualne abnormalne pokretljivosti ili krepitacija. položaja reponiranih fragmenata. tj. 5 .6. a na gingivi se cesto vide znaci krvavljenja ili ˇ ´ ˇ rascepi. Znaci preloma zavise prvenstveno od stepena. Kod vecih dislokacija fragmenata donje vilice i sledstvenih edema. teško se otkrivaju samo na osnovu klinickog pregleda. Linearni prelomi bez dislokacije fragmenata daju vrlo malo lokalnih simptoma i cesto se ˇ zamenjuju kontuzijama mekih tkiva. Kod preloma sa dislokacijom uvek postoje manji ili veci ´ poremecaji okluzije (otvoreni ili ukršteni zagrižaj). Prelomi bez dislokacije. Medjutim. adekvatne rendgenografije. pošto i ona u odredjenom broju slucajeva može biti insuficijentna. poremecaji oblika zubnog niza ili pojava stepenice u njemu. treba naglasiti da rendgen dijagnostika preloma kostiju lica i vilica nije uvek jednostavna. ˇ 2) U toku klinickog pregleda u lokalnom statusu treba tražiti sve sigurne i nesigurne znake ˇ koji prate prelome donje vilice. vec i od ´ ˇ ˇ ´ rendgenskog nalaza. 2. ali se sa tim svakako ne možemo u potpunosti zadovoljiti. Može se reci da se pravilna diagnoza pri povredama maksilofacijalne regije (kao i u ´ citavoj traumatologiji) postavlja na osnovu: ˇ 1. 1) U anamnezi treba insistirati na nacinu i vrsti povredjivanja. Svedoci smo propusta koji se cine na štetu povredjenog ˇ kada se dijagnoza postavlja samo na osnovu radiografije. odnos linija preloma i zuba. Koža i meka tkiva u ´ neposrednoj blizini najcešce su osetljivi na dodir. Isto tako je i plan lecenja uveliko zavisan. ustanovljavaju se sa daleko vecom preciznošcu ´ ´ pomocu radiografija.4. težine povrede. No i kada ˇ postoji dislokacija fragmenata. Treba iskljuciti povrede CNS ili politraumu. daleko je preciznija ako ˇ se koriste adekvatne rendgenografije. tj. pravac frakturnih linija. ne samo od klinickog.

kod nekih lokalizacija preloma ovim nacinom se ne može pouzdano ˇ utvrditi velicina dislokacije. broja frakturnih linija i dr. Takodje. 4. Klasifikacija preloma donje vilice Prelomi donje vilice se mogu razlicito klasifikovati. jasno upucuje na pravac ´ i stepen dislokacije parasimfizne regije i bolje od drugih otkriva tzv teleskopse dislokacije.7. stanja zuba. obostran. lateralni pravac veoma pogodan za tacnu ˇ orijentaciju o prelomu tela. pterygoideus lateralis u istoimenoj jamici. njen pravac i razlaganje ne zavise samo od mesta delovanja ´ na donju vilicu. tj. Vrat je najgracilniji (najtanji) deo donje vilice i na njegovoj prednjoj strani se pripaja m. ˇ pošto je on veoma dobro zašticen koštanim masivom tela i luka zigomaticne kosti. pregledno prikazuje i stanje svih zuba donje i gornje vilice. Prema lokalizaciji.3) Klinicka slika je vodilja za ciljani radiografski pregled koji je neminovan za ˇ utvrdjivanje tacne lokalizacije preloma. ˇ Postero-anteiorna projekcija mandibule daje pouzdane kompleksne informacije o prelomu simfize. Danas se za ragiografsku potvrdu preloma donje vilice najcešce koristi ˇ ´ ortopantomografija koja osim detekcije preloma. Intraoralna donjo-gornja projekcija. tela i ascendentnih ramusa. ramusa. tela. Prelomi kondilarnog nastavka donje vilice Javljaju se izolovano ili cešce udruženi sa prelomima druge lokalizacije u donjoj vilici. a nisu retke ni medjusobne kombinacije. njihovog odnosa prema frakturnoj pukotini i drugo. 6 .1.1. Modifikovana projekcija po Taunu (Towne) daje veoma precizne informacije o prelomu sa lateralnom ili medijalnom dislokacijom kondila. Direktni prelomi kondilarnog nastavka su izuzetno retki. osim što je veoma pogodna za pouzdanu orijentaciju o stanju frontalnih zuba i alveolarnog nastavka. kondila i muskularnog nastavka mandibule. da li je ona slobodna ili fiksirana u trenutku dejstva ´ traume.7. frakture mandibule se dele na prelome vrata donje vilice. Svaki od ovih preloma može biti jednostran. prelom kondilarnog nastavka je skoro iskljucivo indirektan. tj. dok je kosi. Dejstvo sile. pravca frakturne ravni. tj. ˇ 4. velicine i pravca dislokacije ˇ ˇ fragmenata.1. lokalizacija preloma ´ ima znatnog uticaja i na izbor metode lecenja. postojanja višestrukih preloma. zavisno od anatomije mandibule ili ˇ od karakteristika preloma. Treba reci da mesto. ali i okolnim ´ ˇ mišicnim strukturama. u ovom predelu se nalazi i donji pripoj zglobne kapsule temporo-mandibularnog zgloba. simfize i alveolarnog nastavka. Medjutim. Po mehanizmu nastanka. Izrazita mehanicka neotpornost vrata ˇ donje vilice na dejstvo traumatske sile sprecava prodor caput mandibulae u srednju lobanjsku ˇ jamu i sledstvene teške povrede CNS. ˇ sila obicno dejstvuje u predelu brade. pa su potrebni i snimci iz specijalnih pravaca. ˇ ´ Ovaj najcešce frakturirani deo donje vilice se sastoji iz glave (caput mandibulae) i vrata (collum ˇ ´ mandibulae). vec i od položaja glave. angulusa. ramusa.

sa manje ili više izraženom klinickom ˇ ´ ˇ simptomatologijom. i funkcionalne tegobe pri pokušaju otvaranja i zatvaranja usta. Najjednostavnija deli preloma na: ˇ a) intrakapsularne . ˇ ´ simfize ili angulusa mandibule. a okluzija poremecena u vidu otvorenog zagrižaja na suprotnoj strani i ukrštenog zagrižaja na ´ strani povrede. Prilikom pregleda pacijenata sa ovim povredama. Pored rutinskih rendgenskih snimaka za donju vilicu. znatno redje.Postoje razlicite podele preloma kondilarnog nastavka. 1) Prelomi kondilarnog nastavka bez dislokacije su relativno retko. Na pravu dijagnozu upucuju. U klinickoj slici takodje. odnosno na strani preloma nema ili je bitno smanjena pokretljivost kaputa mandibule prilikom pokušaja otvaranja ili zatvaranja usta.najcešca su vrsta preloma ove ˇ ´ lokalizacije. što je posledica dejstva mišicne vuce zatvaraca i ´ ´ ˇ ˇ sledstvene dislokacije ad longitudinem cum contractionem. Otok je primetan. usled tzv teleskopske dislokacije ascendentnih ramusa. ili ˇ ´ nazad i lateralno. Kod obostranih preloma kondilarnih nastavaka. jeste pripoj m. cesto su potrebni i tomografski snimci ramusa mandibule ˇ 2) Prelomi kondilarnog nastvaka sa dislokacijom . važno je znati da kod jednostranog preloma koluma povredjeni ne može da pomera vilicu ka zdravoj strani zbog onemogucene ´ 7 . Dislokacija kondila može biti napred i medijalno (najcešce). a frakturna linija je najcešce linearno poprecna. ´ U kontaktu su samo kvržice zadnjih zuba gornje i donje vilice i javlja se vidljiva retruzija mandibule. a ˇ funkcionalne tegobe veoma izražene. 3) lukascione prelome kondilarnog nastavka. Palpatorno kroz spoljne ušne kanale postoje asinhroni pokreti. 2) prelome kondilarnog nastavka sa dislokacijom. relativno teško se dijagnostikuju. Simptomatologija je oskudna.znatno cešci. b) ekstrakapsularne . Retko su izolovani. pterygoideus lateralis na vratu donje vilice. postoji poremecaj okluzije u vidu totalno otvorenog zagrižaja. a cešce udruženi sa prelomima mentalne regije suprotne strane. pored dobro ´ ´ uzete anamneze. sem devijacije brade na stranu preloma. traumatski edem u predely zgloba slabo ˇ ´ ˇ izražen. poremecaji okluzije nedostaju ili su minimalni. koji nisu retki. postoji i ˇ diskretno skracenje ramusa na istoj strani.veoma retki. Centar zagrižaja je pomerent na stranu preloma. Ovi prelomi se u klinickoj praksi iz prakticnih razloga prema dominirajucim klinickim ˇ ˇ ´ ˇ znacima i položaju kondila dele na: 1) preloma kondilarnog nastavka bez dislokacije. Razlog što je najcešca dislokacija kondilarnog nastavka prema ˇ ´ napred i medijalno. U klinickoj slici simptomi mogu biti manje ili više izraženi.

a prate ih tegobe i klinicka ˇ slika izraženija nego kod prethodnih preloma. Što se poremecaja okluzije tice. Razlog leži u tome što je ushodna grana mandibule zašticena snažnim mišicnim ´ ´ strukturama i jakim periostom. Klinicka slika je veoma slicna prelomima kondilarnog nastavka. U ovih preloma caput mandibulae napušta zglobnu jamu. Inace. vec zahteva hiruršku repoziciju i ne retko ˇ ˇ ´ kondilektomiju. Kod tzv povoljne linije preloma pravac njenog prostiranja je od gornje ivice alveolarnog nastavka mandibule prema napred i dole. Da bi se postavila tacna diagnoza ovog ˇ preloma. posebno kod nepovoljne linije preloma. što pragte povrede kapsule i zglobnih ligamenata. naviše ˇ i unutra. pterygoideus lateralis. Prelomi ramusa mandibule Prelomi ove lokalizacije su relativno retki i ucestanost im ne prelazi 5 odsto svih ˇ lokalizacija. 8 . Još slabijim ga cini prisustvo impaktiranog donjeg umnjaka.7. Prelomi angulusa mandibule Više od petine svih preloma donje vilice pripada ovoj lokalizaciji. dislokovan napred. strukture i vektorskih sila. ˇ Ovaj prelom može nastati direktnim. ali isto tako i ´ ˇ mišica zatvaraca na suprotnoj zdravoj strani. zbog anatomske konfiguracije. ˇ ˇ 4. postoji manje ili više otvoreni zagrižaj u predelu veceg ´ ˇ ´ fragmenta i pomeren centar zagrižaja na stranu preloma. sem rutinskih snimaka donje vilice potrebno je naciniti i snimke temporomandibularnog ˇ zgloba sa otvorenim i zatvorenim ustima.3.2. ˇ Klinicka slika svežih preloma ovog predela je jasno izražena.1. veci (prednji) fragment je obicno pomeren ˇ ´ ˇ na stranu preloma. ali i indirektnim dejstvom traumatske sile i cesto je ˇ udružen sa prelomima druge lokalizacije. tomografske snimke ramusa i sl.7. te se lako mogu naci sigurni ˇ ´ i nesigurni znaci preloma.funkcije m. pored ostalih. Ova vrsta preloma se retko može leciti konzervativnim nacinom. Pravac frakturne linije. što je rezultat dejstva na njemu pripojenih mišica otvaraca. 4. 3) Luksacioni prelomi kondilarnog nastavka su relativno retki. Tok nepovoljne linije kod ovih preloma je od gornje ivice alveolarnog nastavka prema nazad i dole do baze mandibule.1. Ugao mandibule je kao i kondilarni nastavak jedno od predilekcionih mesta preloma. Najcešce je rec o indirektnim ˇ ´ ˇ prelomima sa slabo izraženom dislokacijom fragmenata. te je teško dostupna uticaju traume. Kod obostranih preloma kondilarnog nastavka nije moguca ´ propulazija mandibule iz istih razloga. Zubi (premolari i molari) u gornjoj i donjoj vilici ´ ˇ mogu cesto smanjiti stepen dislokacije. igra važnu ulogu u dislokaciji fragmenata. Ovaj prelom je karakteristican po tome što je zadnji distalni fragment vilice.

što objašnjava ucestalost linearnih preloma. nastali pri pokušaju samoubistva puškom. trauma prenosi i na suprotnu stranu koju lomi indirektnim putem. obicno pomeren prema ˇ ´ ˇ ˇ nazad i nadole. srece se sve više pri povredama donje vilice. ali i od vuce mišica pripojenih za prelomljene ˇ ´ fragmente. dovodeci do direktne frakture na tom mestu i indirektne na kondilarnom ´ nastavku drugu strane.1. pravca dejstva traumatske sile. uticaj mišica zatvaraca i otvaraca na dislokaciju je znacajniji. smatraju otvorenim. te se pored preloma na tom mestu. retko izolovani. Pošto je regija lako pristupacna. 4. Dislokacija zavisi i ovde od broja zuba s obe strane frakturne ravni. ´ ´ Ovaj središnji fragment je. Klinicka slika kod preloma ove lokalizacije zavisi od intenziteta povrede i velicine ˇ ˇ dislokacije fragmenata.4. ˇ ˇ Sila koja dovodi do preloma tela donje vilice.1.5. Distalni fragmenti su pod dejstvom sile mišica zatvaraca pomereni naviše i ´ ˇ 9 . Prelomi tela donje vilice Korpus mandibule cini najveci deo donje vilice.4.7. klinickim pregledom nije teško naci ˇ ˇ ´ vecinu znakova karakteristicnih za prelom. Od njenog intenziteta zavisi broj frakturnih linija. Kod dvostrukih preloma uvek postoje tri fragmenta: dva distalna .kraca i treci . njihov pravac i stepen dislokacije fragmenata. a cešce udruženi sa prelomima druge lokalizacije. može doci dopreloma oba ´ kondilarna nastavka ili oba angulusa mandibule.1. ˇ ˇ ´ Nastaju direktnim dejstvom traumatske sile. cak ako lezija gingive i nije klinicki vidljiva.6. ˇ ´ ˇ predstavlja najcvršci deo donje vilice.7. Nastaju dejstvom snažne sile direktno na jedan deo ˇ ´ vilice. Ukoliko je frakturna ravan u sagitali donje vilice ili sa njom paralelna.središnji. pružanja frakturne linije. ˇ U mirnodopskim prilikama u ovom predelu su cesti kominutivni prelomi sa defektom ˇ mekih i koštanih struktura. ´ ˇ 4. Retko ´ su lokalizovani istostrano. Što je veci ugao izmedju ˇ ´ ˇ ´ sagitalne i frakturne ravni. nasuprot ˇ ´ ˇ drugim lokalizacijama gde su relativno cešci višestruki prelomi. Prelomi predela simfize donje vilice Relativno su cesti. Dvostruki i višestruki prelomi donje vilice Ova vrsta preloma. obicno ne dolazi do dislokacije zbog sprege sila mišica zatvaraca. Treba napomenuti da se svi ˇ ´ prelomi tela donje vilice u kojoj postoje zubi. Ukoliko sila deluje upravno na bradni predeo. ´ ˇ ˇ ˇ Postojanje dve ili više frakturnih linija u simfiznom predelu može bitno uticati na dislokaciju fragmenata i sledstvenu klinicku sliku.7. Frakturne linije su obicno rasporedjene u ˇ interkaninom prostoru. posebno dvostruki. Najcešci primer za ovu vrstu povreda je kada sila deluje u predelu mentalne ˇ ´ regije sa jedne strane. zbog prirode periodontalnog pripoja. a cešce obostrano. cinit to najcešce neposrednim direktnim ˇ ˇ ´ dejstvom. Obavijen je cvrstom kompaktom. pod dejstvom sile i vuce mišica otvaraca.

ali pokazuju stalnu ˇ tendenciju porasta.1. ˇ Lecenje ovih povreda izuzetno je konzervativno. jer gubitak koštanog. niti pokušava primarna osteoplastika. Trostruki i višestruki prelomi donje vilice nisu cesti kao prethodni. oblika i u najrazlicitijim ˇ ˇ položajima u odnosu na zdavu kost. Klinicki simptomi ovih povreda su veoma jasni i lako uocljivi. ´ ˇ takodje i ovde igra znatnu ulogu u dislokaciji. Ove povrede. tj. ´ ´ ´ i sl). Središnji fragment kod ove vrste preloma je dislokovan pod dejstvom traumatske sile i mišicne vuce prema dole i medijalno. Pri postavljanju dijagnoze i pre pocetka ˇ ˇ lokalne terapije treba iskljuciti postojanje udruženih povreda i politraumu. Mogu biti povezani sa periostom ili deperiostizovani. rogom. cini se repozicija koštanih fragmenata. postoje stepenice u zubnom nizu i pojava parcijalno otvorenih zagrižaja. Ocuvani preostali nepovredjeni delovi donje ˇ vilice se dovode u normalni anatomski (okluzioni) odnos sa gornjom vilicom i zatim vilica imobiliše.7. a ostali najcešce ˇ ´ indirektni. Kompleksnost ovih povreda povecavaju i manje ili više oštecena okolna meka tkiva. Pravac pružanja frakturne linije. dovode do znatnih unakaženja. Klinicka slika ovih preloma zavisi od broja frakturnih linija i velicine dislokacije. Kominutivni prelomi donje vilice Nastaju delovanjem izuzetno snažne sile usmerene na odredjeni deo vilice. Centar zagrižaja kod ove vrste preloma je najcešce pomeren prema distalnijoj liniji ˇ ´ preloma. ˇ ˇ 4. s obzirom na nacin nastanka. ravni. u cilju uspostavljanja anatomske celine. najcešce su otvorenog tipa i cesto su pracene manjim ili vecim ˇ ˇ ´ ˇ ´ ´ gubitkom koštane mase. a znatno cešce hirurško. Veoma cesto se srecu u okviru ratnih povreda maksilofacijalne regije. ´ 10 .7. Zubni luk je deformisan. ne ide se po svaku cenu na uspostavljanje kontinuiteta ˇ donje vilice. povrede ´ ´ CNS i dr. Koštani defekt se sekundarno rekonstruiše. konture donje vilice. tj. pri gaženju ˇ ´ u saobracajnim nesrecama i pri povredama od domacih životinja (udarac kopitom konja. a ˇ ˇ cesto i mekog tkiva. najcešce u opštoj anesteziji. ˇ ´ a u mirnodopskim uslovima javljaju se u pokušajima samoubistva (najcešce puškom). U toku hirurške ˇ ˇ ´ obrade. Na mestu povrede koštani fragmenti mogu biti raznih velicina. što dovodi do razmrskavanja kosti u vidu mnogobrojnih frakturnih pukotina i fragmenata. U slucaju da postoji koštani defekt. narocito onih koji nisu ˇ ´ ˇ ˇ deperiostizovani. Glavna im je odlika da je jedan prelom uvek direktan. Povredjena strana je manje ili više deformisana u zavisnosti od stepena dislokacije. kada se za to stvore odgovarajuci uslovi.napred. Jednostrani dvostruki prelom obicno nastaje direktnim dejstvom snažne sile sa malom ˇ površinom dejstva.

Karakteristicno ˇ je da je najcešce povredjena samo jedna kost. narocito u ˇ predelu korpusa donje vilice. zbog otpora koji pružaju mlada kost i veoma izražen periost.7. može doci do infekcije i njihove sekvestracije. manje otporan i lakše kidljiv. odlomaka. kako zbog slabije saradnje sa ˇ pacijentom. u decje doba ´ ´ ´ ˇ na mestu preloma postoji više naprslina. ´ Mehanizam nastanka preloma vilica udece je istovetak kao i u odraslih. što može ozbiljno ´ kompromitovati proces zarastanja preloma. znatno redje ˇ ´ saobracaj i drugo. Kada jaka traumatska sila ˇ ˇ deluje na kost odraslih osoba. a nešto redji u korpusu ˇ ˇ ´ donje vilice. ´ ´ Dijagnostika preloma u decje doba nije uvek jednostavna. elasticnija je i samim tim otpornija na dejstvo traume. Kora zelenog štapa i drvena supstance ispod ´ nje ce se manje ili više oštetiti. meka i zato elasticna i lako savitljiva. Oni su nešto cešci u predelu kondilarnog nastavka. koji se ne može odjednom slomiti. dok kompleksni prelomi nastaju pretežno u ˇ ´ saobracajnim nesrecama. mehanizam nastanka ˇ ˇ ove vrste preloma se može uporediti sa ponašanjem zelenog štapa (pruta). Kost decje vilice se ˇ ˇ ˇ po anatomo-histološkim i fizickim osobinama razlikuje od vilicne kosti odraslih osoba. neleceni ili loše leceni prelomi kondilarnog nastavka u rano decje doba. U odraslih on je tanji. ˇ može doci do oštecenja centra rasta donje vilice. elastican i otporniji na traumu. Ali to ne znaci da se i u decje doba ne javljaju klasicne vrste preloma. Periost dece je veoma dobro ˇ razvijen. Takodje. Najcešci etiološki uzrok preloma vilica u dece su povrede uigri i padovi. ankiloticnih promena u donjovilicnom zglobu ´ ´ ˇ ˇ i sledstvenih deformiteta donje trecine lica. tako i zbog otežanog pregleda.4. zbog istovremenog prisustva mlecne denticije i zametaka stalnih ˇ zuba koji mogu kamuflirati frakturnu pukotinu. kao ˇ ˇ ˇ i u odraslih. Rendgen dijagnostika je takodje otežana. Zbog otežane i neblagovremene dijagnostike ovih preloma. ˇ ˇ ˇ narocito u prvim godinama života. pukotina. Iz tih razloga je veoma važno da se pri sumnji na ´ 11 . Iz ˇ tih razloga vilicna kost dece reaguje nešto drugacije na dejstvo traume. Iz tih razloga u ranom decjem uzrastu nisu ˇ retki ni fisurni prelomi/naprsnuca.1. Isto tako. Prelomi vilica u dece Ove prelome karakterišu specificnosti koje proisticu iz više razloga.8. Poseban entitet predstavljaju ´ nedijagnostikovani. ali ce se prekid kontinuiteta teško postici. ona savladava njenu cvrstinu i otpornost. ukoliko traumom budu povredjeni zameci stalnih zuba. Decja kost na ovakve ˇ ˇ insulte reaguje savijanjem. Ona je ˇ ˇ manje krta. ugibanjem i posebnim vidom preloma poznatim kao "zeleni štap" (green stick) prelomi. Pošto je decja kost nezrela. jer svojom elasticnošcu ublažava ili sprecava da ˇ ˇ ´ ˇ traumatska sila u potpunosti prekine kontinuitet kosti. vec samo posle više pokušaja. Prelomi tipa "zeleni štap" su veoma cesti i tipicni oblici traumatskih preloma donje vilice ˇ ˇ u decjem uzrastu. kao i prelomi bez dislokacije. ali pretežno bez prekida kontinuiteta. Pokosnica ima znacajnu ulogu.

Prelomi bezubih vilica Prelomi bezubih vilica se u prilicnoj meri razlikuju od povreda vilica sa zubima. koji imaju bacvast. ˇ Lecenje preloma vilice u decje doba takodje ima neke svoje posebnosti. U klinickoj slici nedostatak zubnih nizova onemogucava da se uoce eventualni poremcaji ˇ ´ ˇ ´ okluzije koji cesto upucuju na tacnu i pravovremenu dijagnozu. ˇ ´ Hirurške metode repozicije i imobilizacije u lecenju preloma vilica u dece primenjuju se ˇ izuzetno. ´ U slucaju preloma. postepeno dolazi do potpune resorpcije alveolarnog nastavka. usled skleroticnih promena. Ukupno smanjenje koštane mase može biti tako izraženo da debljina donjovilicnog korpua ima dimenziju obicne olovke. kada iznosi prosecno oko dve nedelje.postojanje preloma u ovom delu donje vilice. Zubi mlecne ˇ ˇ ˇ denticije imaju kupast oblik za razliku od stalnih. Iz tih razloga primena ˇ žicanih ligatura ili metalnih šina sa ligaturama za zube mlecne denticije nije indikovana. jer ne postoje zubi koji mogu kamuflirati frakturnu pukotinu. dislokacija bezubih patrljaka je izražena u znatno manjem stepenu ˇ nego u vilica sa zubima. Ortodont takodje može da izradi odgovarajuce aktivatore sa istim ciljem. ´ ˇ Vreme imobilizacije je identicno vremenu zarastanja. ˇ Kod preloma vilice sa mešovitom denticijom. ˇ U starije životno doba. Izuzetak u trajanju imobilizacije su ˇ prelomi vrata donje vilice u dece. zbog mogucnosti da se oštete zubni zameci osteosintetskim materijalom. Nedostatak zuba i atroficni greben znatno umanjuju uticaj muskulature na ˇ dislokaciju fragmenata. Nakon toga se uklanja ˇ imobilizacioni sistem i ordiniraju funkcionalne vežbe za otvaranje usta i stimulisanje pokreta u donjovilicnom zglobu. ili iskljucivanja preloma. Rendgen dijagnostika preloma bezubih vilica je relativno laka. a potom i do manje ili više izražene atrofije samog tela donje vilice. ´ 4. ˇ radi potvrdjivanja. a posebno na donjoj vilici. za imobilizaciju se koriste obicno samo stalni zubi. U ovakvim slucajevima do preloma može ˇ ˇ ˇ doci i dejstvom sile znatno slabijeg intenziteta. ´ 12 . povecana je sklonost ka prelomima ˇ ´ na svim kostima. sprovede detaljan klinicki i rendgenološki pregled. ˇ Vreme zarastanja preloma u dece je znatno krace i traje prosecno 3-4 nedelje.7. Ostali znaci i simptomi preloma ˇ ´ ˇ se uglavnom ne razlikuju od odgovarajucih preloma vilica sa zubima.1. ˇ uobicajenim metodama. Razlog je što nakon gubljenja svih zuba.9. Rigidni periost bezube vilice ne dozvoljava vecu dislokaciju i deluje kao ´ neka vrsta splinta. U ˇ ˇ takvim slucajevima se kao najpogodniji primenjuju razni jednodelni i dvodelni akrilno splintovi.

može se postici na dva nacina: konzervativnom metodom lecenja ´ ˇ ˇ ili hirurškim pristupom. cime su istovremeno proširene ´ ˇ indikacije za hirurške metode lecenja. ˇ Medjutim. može se izvršiti manuelna ili hirurška repozicija sa osteosintezom.8. Konzervativno lecenje preloma donje vilice ˇ U praksi. Blagodareci ˇ ˇ ´ ´ ´ antibioticima.Izbor metode lecenja bezubih vilica zavisi od više faktora. Imobilizacija se može postici preko proteze koja ima ´ funkciju udlage i fiksira se za mandibulu putem najmanje tri cirkumferencijalne ligature. Bartonov zavoj). postizanje dobrog anatomskog položaja fragmenata . jer je ona cesto odlucujuci cinilac za ocenu ˇ ˇ ´ ˇ izvršene repozicije. vec i od broja i stanja zuba. te su poslednjih ˇ godina zamenjene savremenijim i znatno jednostavnijim. one se stavljaju i cini se fiksacija obicnim ili ˇ ˇ elasticnim zavojem. ili na ˇ ˇ ˇ neki drugi prigodan nacin (npr zigomatiko-mandibularna suspenzija).8. ˇ ´ 4. ove metode imaju dosta nedostataka i ceste su komplikacije. ˇ U slucaju kada pacijent ne poseduje proteze. Barelov.1. Nakon toga se donja proteza povezuje cvrstom medjuvilicnom vucom za gornju vilicu ili protezu.1. Ukoliko je rec o prelomima ˇ ˇ bez dislokacije fragmenata.1. ˇ Ukoliko pacijent nema svoje proteze. mogucnost infekcije je svedena na minimum. Lecenje preloma donje vilice ˇ Osnovni cilj lecenja preloma donje vilice je postizanje dobrog anatomskog položaja ˇ fragmenata i uspostavljanje normalne okluzije. Ukoliko postoji dislokacija fragmenagta donje vilice. ´ Lecenje izolovanih preloma donje vilice najcešce ne predstavlja veci problem. Metoda izbora najcešce je primena mini ˇ ´ plocica koje omogucavaju pacijentu brzu stabilizaciju fragmenata i povratak u normalan život. ˇ opšteg stanja pacijenta. cesto je potreban timski rad strucnjaka više hirurških specijalnosti. Uspostavljanje ponovnog anatomskog integriteta i okluzije su osnovni preduslovi za normalnu funkciju donje vilice. ˇ 4. a pacijent ima proteze. ˇ ˇ Izbor metode lecenja fraktura donje vilice ne zavisi samo od vrste i lokalizacije preloma. Konzervativno lecenje preloma donje vilice se najcešce obavlja u tri faze: ˇ ˇ ´ 13 . mogu se izraditi tzv nedovršene proteze i izvršiti imobilizacija fiksacionim zavojem (capistrum duplex. a potom se ˇ postupa kao u prethodnom slucaju. S obzirom na specificne funkcije i složenu anatomiju maksilofacijalnog podrucja u lecenju ˇ ˇ ˇ i zbrinjavanju preloma. izradjuju se nedovršene proteze.osnovnog uslova za normalnu funkciju donje vilice.

Pacijent se u ovakvim slucajevima takodje može ˇ postaviti u tzv koma položaj (na bok ili potrbuške). ˇ 14 . kao i zatvaranje karioznih lezija. Cim se formira fibrozni kalus. Ovako se postupa u cilju sprecavanja sekundarne dislokacije kod nepovoljne linije preloma tela i ˇ angulusa mandibule. Kod težih povreda ovog predela. ali i zapadanjem jezika kod kominutivnih fraktura sa defektom bradnog dela mandibule. Isto tako. detaljnim pregledom treba iskljuciti ˇ ili potvrditi ugroženost vitalnih funkcija. najcešce privremenim ispunima.imobilizacija. proteze. izvršiti i fiksaciju jezika. Da bi se u ovim slucajevima smanjila mogucnost nastajanja infekcije.prethode mere II . S obzirom na bogatu vascularizaciju maksilofacijalne regije. Zbog velikog rizika da bude izvor infekcije koja može kompromitovati vreme i rezultate lecenja. bez znaka oštecenja tkiva zuba i ˇ ´ ocuvane periodontalne membrane. pacijent se ˇ ´ ˇ "pokriva" antibioticima u toku prve dve do tri nedelje lecenja. Pod ovim se podrazumeva uklanjanje mekih i cvrstih naslaga sa zuba. U prvom kontaktu sa povredjenim. Ordiniranje antibiotika širokog spektra u cilju predohrane infekcije je rutinski postupak. ovaj zub treba ekstrahirati. I Prethodne mere predstavljaju širok dijapazon stomatoloških i hirurških postupaka u cilju pripremanja povredjenog za akt repozicije i imobilizacije.I . krvavljenje iz mekih i koštanih tkiva nisu retka i saniraju se merama privremene ili definitivne hemostaze.repozicija III . Po pravilu se ne koriste za imobilizaciju. ako se ˇ prelom leci konzervativnim nacinom. mostovi. Njihova prohodnost može biti smanjena stranim telima iz usta i okoline (izbijeni zubi. a ˇ ˇ ukoliko je potrebno. treba takodje preduzeti borbu protiv šoka.šta uciniti sa zubom u liniji ˇ ˇ preloma. obavezna je AT zaštita i profilaksa uz primarnu obradu rane. nakon anamneze. Obavezna je takodje kontrola prohodnosti gornjih disajnih puteva. krvni ugrušci i dr). ˇ ´ Problem koji se cesto javlja u toku ovog postupka je . ˇ ekstrakcija kriticnog zuba se može izvršiti bez opasnosti od sekundarne dislokacije fragmenata. a kod istovremenih povreda i mekih tkiva. Izuzetak su vitalni zubi. U ovakvim slucajevima treba prirucnim instrumentima i manuelno odstraniti strana tela iz usta i farinksa. kod politraume ili udruženih povreda. ekstrakcija i avitalnog zuba u liniji preloma se ne cini ˇ ˇ ˇ ukoliko je to jedini preostali zub na distalnom fragmentu i ima antagonista u gornjoj vilici. ekstrakcija gangrenoznih ˇ korenova i zuba. Sanacija usta i zuba predstavlja nezaobilazni postupak u okviru prethodnih mera.

s obzirom na specificne funkcije i ˇ anatomske karakteristike maksilofacijalne regije. Sve ove kontraindikacije nisu definitivne vec samo privremene. tako i u definitivnom saniranju ´ preloma.II Repozicija je neizbežna manipulacija koja se radi kod svih preloma sa dislokacijom fragmenata u cilju njihovog vracanja u normalnu anatomsku poziciju. kojoj obavezno prethodi. Terapeutski postupci u cilju postavljanja imobilizacionih naprava ne vrše se: a) na pacijentima sa povredama skeleta lica i vilica. Nakon toga se aplikuju gumeni prstenovi ciji se pravac trakcije može lako usmeravati. direktno utice na sprecavanje nastanka i razvoja traumatskog šoka. Iz tih razloga je kod takvih pacijenata potrebno praviti kontrolne Ro grafije.Cini se ukoliko konzervativnim nacinom ne možemo ˇ dobiti zadovoljavajuci položaj fragmenata. uprkos dobijene korektne okluzije. Predstavlja jedan od najvažnijih postupaka. kontuzije i kompresije mozga). odnosno prestaju cim se ´ ˇ pacijent odredjenim terapijskim merama dovede u stanje koje dozvoljava primenu imobilizacije. Ukoliko repozicija nije uspela. ako imaju istovremeno i teže povrede CNS (komatozni bolesnici. Repozicija fragmenata ovim nacinom se ˇ ˇ može postici vec za par casova. Isto ´ tako.Konzervativna . kako u toku pružanja prve medicinske pomoci. Neodvojiva je od ´ imobilizacije. a najviše za dva do tri dana. ˇ ˇ Imobilizacija koja se vrši u traumatologiji lica i vilica ima svoje specificnosti u odnosu ˇ na druge anatomske lokalizacije.Može se izvršiti manuelno (ukoliko fragmenti nisu uklješteni) ili trakcijom . narocito u izboru i vrstama imobilizacionih sredstava. ali je takodje uobicajeni postupak u lecenju otvorenih ´ ˇ ˇ preloma donje vilice. nosa ili digestivnog trakta. radi se hirurška intervencija. b) kod pacijenata koji imaju ili im preti asfiksija. III Imobilizacija predstavlja skup postupaka kojima se postižu najpovoljniji uslovi za zarastanje koštanih fragmenata i okolnih meko-tkivnih struktura. smanji bol i mogucnosti naknadnih sekundarnih krvavljenja. c) pri stanju šoka. Pre njene primene potrebno je na zube gornje i donje vilice postaviti imobilizacione šine sa trnovima.Krvava hirurška repozicija . Imobilizacija ima za cilj da se spreci povredjivanje okolnih meko-tkivnih anatomskih ˇ struktura sekundarnog karaktera. Medjutim. fragmenti mogu ostati nereponiri. Repozicija može biti: . ´ ´ ˇ Najcešce merilo uspešne repozicije je uspostavljanje normalne okluzije.najcešce gumenim prstenovima cijom se usmerenom vucom dislocirani fragmenti ˇ ´ ˇ ˇ dovode u željeni položaj. Postoje ˇ takodje i odredjene kontraindikacije za njenu primenu. 15 . d) pri obimnom krvavljenju iz usta. Ovo je u praksi najviše primenjivana metoda. ˇ . kod ˇ ´ pojedinih preloma donje vilice (kondilarni nastavak i angulus).

je stabilno za predvidjeno vreme. ona se može primenjivati i u uslovima gde postoje sve mogucnosti za definitivno zbrinjavanje koje se odlaže zbog teškog opšteg stanja ´ povredjenog ili zbog lokalnih uslova koji nalažu privremeno odlaganje definitivnog zbrinjavanja (veliki traumatski edemi. sve manje koristi. Cesto su u upotrebi i u ratnim i u mirnodopskim uslovima. Ajvi (Ivy). Privremena imobilizacija žicom se. omogucava ishranu i održavanje dobre higijene usne duplje. kao i sredstvo koje se primenjuje. Najcešce se primenjuju: Barelov. b) definitivna. duplex i dr. cime bi se ugrozio život povredjenog. infekcija i dr). posebno kod dece. capistrum simplex. Kod preloma donje vilice bez dislokacije.Postoji nekoliko osnovnih uslova koje primenjeno imobilizaciono sredstvo treba da ispuni: da da da da da ne dozvoljava pokrete fragmenata. vreme i mesto. ali i njihovi antagonisti.individualne imobilizacione naprave (metalni i nemetalni splintovi). ´ b) Stalna imobilizacija se vrši nakon izvršene konzervativne ili hirurške repozicije. samo ako postoji vecina zuba u vilici. kao ˇ sredstva za stalnu imobilizaciju se koriste: . ˇ Zavoji se najcešce koriste za transportnu imobilizaciju. Medjutim. . ´ S obzirom na cilj. Rizdon (Risdon) i dr. Sve ove metode mogu biti primenjene. Brzo i lako se aplikuje i ne zahteva komplikovane instrumente.metalne šine (lukovi). ˇ ´ ˇ ´ ˇ Bartonov zavoj. što manje traumatizuje zube i gingivu. lakšeg transporta. Pri postavljanju privremene imobilizacije ne treba ici na repoziciju fragmenata po svaku ´ cenu. ´ ˇ Najcešce primenjivana sredstva za privremenu imobilizaciju u maksilofacijalnoj regiji su ˇ ´ zavoji i žicane ligature. jer može doci do neželjenih komplikacija. Postoji znatan broj metoda ˇ ˇ imobilizacije žicom: Gilmer (Gilmer). imobilizacija može biti: a) privremena. Staut (Stout). 16 . je jednostavno i lako za postavljanje. a) Privremena imobilizacija se izvodi ako ne postoji mogucnost primarnog definitivnog ´ zbrinjavanja i boljeg. postavljena žicana imobilizacija može biti i konacna. na žalost. U konzervativnom i kombinovanom konzervativno-hirurškom lecenju preloma donje vilice.

jednostavnijim i efikasnijim hirurškim metodama lecenja. Sve se ove metode u modernoj traumatologiji sve redje koriste. Po postavljanju metalnih šina na zube donje i gornje vilice. mogu biti metalni i nemetalni. ocuvanih zuba koji ce nositi šine. pak. Kao akrilatni splintovi mogu se upotrebljavati i parcijalne ili totalne proteze pacijenata. ˇ najcešce u interkaninoj regiji. ˇ Veoma retko u lecenju preloma donje vilice se koristi tzv monomandibularna ˇ imobilizacija. Zamenjene su daleko bržim. Uslov za primenu ove metode je dovoljan broj zdravih. kao i otpornosti na savijanje. Šine se vezuju za zube pojedinacnim žicanim ligaturama. pristupa se hirurškoj ˇ metodi repozicije. najcešce se par sledecih dana ˇ ´ ´ postavlja elasticna medjuvilicna vuca do postizanja normalne okluzije.Imobilizacija ovim sredstvima predstavlja metodu koja se najviše koristi za definitivno zbrinjavanje preloma vilica. Svi ovi akrilatni splintovi se mogu fiksirati za postojece zube ili. Sauerova (Sauer).1. ako pacijent nije imao ranije ˇ protetske nadoknade. Hauptmajerova (Hauptmayer) i dr. Metalni individualni splintovi (metalni kep splint) se u našoj zemlji. Ove šine se mogu adaptirati direktno u ustima pacijenta ili indirektno na gipsanom modelu zuba povredjenog. Nakon toga elasticna se ˇ ˇ ˇ ˇ zamenjuje cvrstom medjuvilicnom vucom. U nekim slucajevima. ne koristi zbog komplikovane izrade i mnogih loših karakteristika. U ˇ ˇ svakodnevnoj praksi najcešce se koriste gotove fabricke šine. Ova cvrsta medjuvilicna vuca traje obicno (prosecno) ˇ ˇ ˇ ˇ ˇ ˇ ˇ ˇ tri nedelje. kao i zuba antagonista radi ˇ ´ uspostavljanja okluzije.8. ˇ ´ Rezultati repozicije i imobilizacije se odmah po uspostavljanju normalne okluzije kontrolišu standardnim rendgenografijama.Metalne šine .. uprkos napretku ˇ ˇ savremene tehnologije.splintovi . a indikovan je ovaj metod imobilizacije. Mogu biti jednodelni ili dvodelni. Nemetalni. obicno nazvane po svojim autorima ˇ ´ ˇ ˇ Vinterova (Winter). Ona se upotrebljava obicno kod preloma donje vilice bez dislokacije fragmenata. Cinjenica je da prelomi donje ˇ ´ 17 . najcešce akrilatni splintovi indikovani su najcešce kod vilica sa redukovanim ˇ ´ ˇ ´ brojem zuba. ˇ 4. Hirurško lecenje preloma donje vilice ˇ Konzervativne metode imobilizacije i lecenje preloma donje vilice. . Ukoliko se na grafijama fragmenti u anatomskoj poziciji. Primenjuju se u paru tako što je jedna glavna i aplikuje se na povredjenu. imaju relativno ogranicene mogucnosti. nastavlja se sa zapocetim konzervativnim tretmanom. To je tzv ´ bimaksilarna imobilizacija.Na osnovu materijala od kojega su napravljeni. a druga pomocna i postavlja se na zdravu vilicu. Razlikuje se uglavnom po rasporedu i vrsti trnova.2. da bi se potom opet uspostavila elasticna još tri nedelje.Individualne imobilizacione naprave . posebnim cirkumferencijalnim ligaturama ´ za telo vilice. kao i u vecem delu ´ sveta. U protivnom. laboratorijski se izradjuju tzv nedovršene proteze koje umesto zuba imaju akrilatne nagrizne grebenove.

više se ne primenjuju. Najveci i glavni ˇ ´ prigovor ovoj metodi lecenja je obavezna dopunska medjuvilicna imobilizacija. zahtevaju operativni pristup. Plocice za osteosintezu pod kompresijom pri potpunoj anatomskoj repoziciji fragmenata ˇ obezbedjuju njihovu apsolutnu stabilnost. ˇ odvija se per secundam intentionem. Koristi se intraoralni pristup sa svim prednostima. bez stvaranja kalusa. Ovo se danas najcešce ˇ ´ obavlja žicanim ligaturama. ´ hiruršku repoziciju i imobilizaciju direktnom interosealnom fiksacijom. Mini plocice se mogu primeniti u lecenju preloma donje vilice.1. koje su prvobitno zamenjivale žicane ligature u lecenju ˇ ˇ ˇ preloma. Porast traumatizmu u saobracaju se najviše odrazio na ucestalost povreda glave. Mesto primene . laku manipulaciju fragmentima i relativno jednostavnu osteosintezu. multifragmentarni prelomi. tj. najcešce od predela ˇ ˇ ˇ ´ angulusa sa jedne. ˇ ˇ Postizanje vece stabilnosti frakturiranih fragmenata i nedostaci intermaksilarne ´ imobilizacije. a najcešci pristup liniji preloma je ekstraoralni. Jednostavne ili ˇ ˇ stabilizacione plocice za osteosintezu. vecina preloma bezubih vilica i prelomi sa defektom kosti. U potpunosti su zamenjene mini plocicama i kompresivnom ˇ osteosintezom. Prelomi gornje vilice 4. do angulusa sa druge strane. Medjutim. Ove plocice funkcionišu na osnovu inklinacije izmedju ˇ zavrtnja i otvora na plocicama.2. ´ 18 . šrafovima i razlicitim plocicama.vilice sa nepovoljnom linijom preloma i znatnom dislokacijom fragmenata. Plocice su razlicite dužine i lako adaptabilne.aplikacije mini plocice odredjeno je anatomskim i biomehanickim uslovima. ekstraoralni i izuzetno retko kombinovani. Upotrebljavaju ˇ ˇ se jednokratno i uklanjaju posle šest do devet meseci. ´ 4. Zavrtnji koji se koriste pri ovoj metodi su bikortikalni. jer u vecini slucajeva ˇ ´ ˇ daje zadovoljavajucu stabilnost fragmenata i ne izaziva reakcije koštanog tkiva i periosta.2. ˇ ˇ Koriste se monokortikalni zavrtnji. jedino kompresivna osteosinteza obezbedjuje (omogucuje) zarastanje preloma per primam intentionem. Plocice ˇ ˇ se relativno teško adaptiraju. Ne ´ treba je uklanjati po završetku lecenja i znatno je jeftinija od ostalih metoda. kao i kod osteosinteza žicom. Ova metoda ˇ ´ poslednjih godina ima znatno sužen broj indikacija u lecenju preloma donje vilica. Uvod Nagli razvoj industrije i saobracaja tokom poslednjih decenija doveo je do znatnog porasta ´ povredjivanja uopšte. a posebno do porasta traumatizma glave i maksilofacijalne regije. ˇ Zarastanje koštanih preloma u konzervativnom lecenju. Po navodima vecine autora. Osnovna prednost hirurškog pristupa je što omogucuje dobru preglednost ´ operativnog polja. Osteosintezi žicanim ligaturama mnogi autori daju znatnu prednost. uveli su u hiruršku praksu osteosinteze razlicitim plocicama. ˇ ˇ ˇ Hirurški pristup mestu preloma može biti: intraoralni. koje su u odnosu na ´ ˇ druge delove tela zastupljene kod preko 70 odsto povredjenih.

4.5-20 odsto) znatno redji. Takodje treba reci da kod blizu 50 odsto povredjenih sa prelomima gornje ´ vilice postoje i povrede centralnog nervnog sistema. ali sa stalnom tendencijom porasta. prenoseci ih na susedne koštane strukture. ali veoma retko i do preloma gornje vilice. Telo gornje vilice sa svojim nastavcima ucestvuje u formiranju zidova ocne. dok su prelomi gornje vilice ˇ ´ (15-24 odsto) i zigomaticne kosti (9.2. pad i tuca po 10 odsto. Po svojoj gradji i položaju. ´ medjutim. gornja vilica je fiziološki koncipirana da amortizuje najveci ´ deo normalnih pritisaka prilikom žvakanja. Zahvaljujuci tako svojoj ˇ ´ gradji i strukturi. Anatomija Anatomski posmatrano srednja trecina lica se sastoji od šest parnih (nosne. Etiologija Etiološki posmatrano. tj. Telo gornje ´ vilice ima oblik šuplje trostrane piramide cija baza ulazi u sastav bocnog zida nosne duplje. povrede u sportu 8. reci da je ranijih godina. 4. a s obzirom na etiologiji (saobracaj) i sve ˇ ´ teži i komplikovaniji. prelomi kostiju lica i vilica u mirnodopskim uslovima pokazuju konstantne odnose.3. processus alveolaris. Udarac pesnicom npr može dovesti do preloma nosnih kostiju. uzrok povreda srednje trecine ´ ˇ ˇ ´ lica najcešce bio posledica udaraca rogom ili kopitom krupnih domacih životinja. Od tela gornje vilice pružaju ˇ se cetiri nastavka: processus frontalis. Tako. obicno u blizini spojeva sa susednim ˇ ˇ kostima. Donja vilica je najcešce povredjivana kost maksilofacijalne regije (60-70 odsto). ima centralni položaj i povezana je sa susednim kostima odgovarajucim ´ suturama. gornja vilica je u stanju da dejstvujucu traumatsku silu delom apsorbuje. Zato je sasvim razumljivo što saobracajni udes u etiologiji preloma srednjeg masiva lica zauzima dominantno mesto. jagodicne kosti ˇ ili donje vilice.7 ˇ ˇ 19 . okolnih mekih tkiva. suzne. a ´ delom transmisijom prenese na susedne kosti. ´ jagodicne. na kojoj se razlikuju telo i nastavci. nepcane. processus zygomaticus i processus ˇ palatinus. Tipišna mesta preloma gornje vilice su skoro po pravilu lokalizovana na slabim tackama gornje vilice. kod preloma kostiju srednje trecine lica saobracajni udes je u našem materijalu zastupljen u 42 ´ ´ odsto slucajeva.2. orbite. ojacanih koštanih delova (kao i na donjoj vilici). ˇ ˇ Gornjovilicni sinus ispunjava skoro u potpunosti telo gornje vilice.8 odsto. usne i ˇ ˇ nosne duplje. donje nosne školjke) i jedne neparne kosti (vomer) izmedju kojih gornja ˇ ˇ vilica (takodje parna). ˇ ´ ´ Etiološki faktori kod preloma kostiju lica zavise i od toga koji je deo povredjen. Mora se.2. Gornja vilica je najveca parna kost lica. njenog sadržaja. ˇ Prelomi kostiju srednjeg masiva lica su sve ucestaliji.prelomi kostiju skeleta lica i vilica se javljaju u 8-10 odsto svih povreda glave. kao i baze lobanje. takodje je dovelo do stvaranja ˇ posebne staticke i arhitektonske gradje koja odgovara normalnim fiziološkim uslovima i funkciji ˇ i od bitnog je znacaja u mehanizmu nastajanja preloma u ovom predelu. Postojanje ´ trajektorija. narocito u seoskim podrucjima. povrede na radu u 24.

Jaci. Mehanizam nastanka U nacinu povredjivanja koštanog skeleta maksilofacijalne regije. Uticaj mišicne vuce na dislokaciju fragmenata gornje vilice je veoma mali. kompaktniji delovi ˇ ˇ gornje vilice obicno ostaju nepovredjeni. zastupljen u ´ 63 odsto slucajeva. Kao posledica direktnog dejstva veoma jake sile u gornjim partijama maksile i sledstvene vece dislokacije. kao uostalom i u citavoj ´ ˇ traumatologiji. ˇ ˇ ´ saobracaj u 20. kao što je ˇ poznato.4 odsto). postavlja se na osnovu: 20 . a znatno redje indirektnog delovanja ˇ ´ sile na koštani masiv srednje trecine lica. nepca. tj. ˇ ´ ˇ pravac. kod izolovanih preloma donje vilice tuca je najcešci etiološki faktor (40. constrictor pharyngis ˇ ´ superior i m. broj preloma i dislokaciju fragmenata. Eksperimenti koje je još 1900.5. a dejstvo im pri tome mogu pojacati mišici za gutanje (m. ali i velicina površine kojom deluje traumatska sila. Prelomi gornje vilice su najcešce posledica direktnog. godine na maceriranim lobanjama izveo Lefor (LeFort). povrede na radu u 24.odsto. Dejstvujuca sila u predelu gornje ´ vilice veoma cesto zahvata i prenosi se i na susedne koštane strukture.4. kao ˇ i na stepen dislokacije gornje vilice. a frakturiraju se njeni slabiji delovi koji se.8 odsto slucajeva.2. Ona najcešce nastaju impresijom ili ´ ´ ´ ˇ ´ prodiranjem maksilarnih i nazalnih koštanih struktura u interorbitalni prostor i kranijum. itd. tuca 6. odlucujucu ulogu imaju jacina. neravnomerna elasticnost i jacina koštanog skeleta u pojedinim delovima. velicinu. razlicita ˇ ˇ ˇ debljina kostiju i poseban raspored mekih tkiva lica. ona se pod njihovim uticajem povlaci naniže ´ ˇ i unazad. orbite. u vidu izolovanih preloma gornje vilice. palatoglossus). ˇ ˇ ˇ Medjutim. odnosno sa svim okolnim strukturama. mesto delovanja. nalaze u blizini koštanih sutura.2. može doci do težih oštecenja mozga. ´ 4. koja je prihvacena sa manje ili više dopuna skoro u celom svetu. Pregled i dijagnostika preloma gornje vilice Brza i ispravna diagnoza kod povreda srednje trecine lica. njene pokretljivosti.9 odsto i ostalo u 5. ˇ Pravac i mesto delovanja sile takodje znatno uticu na obim i vrstu koštanog razaranja. pokazali su predilekciona mesta preloma gornje vilice i uslovili podelu preloma maksile po ovom autoru. kao i savitljivosti vratnog ´ dela kicme. poseban znacaj imaju ˇ ˇ oblik lobanje. Medjutim. ali ne tako retko i udruženi sa povredama nosa.8 odsto. Kod udruženih povreda skeleta lica i vilica saobracaj je kao etiološki faktor.3 odsto. Ponašanje i otpor kosti prema ˇ ˇ dejstvujucoj sili veoma zavisi i od položaja glave. a posledice zavise od sastava zahvacenih mekih i koštanih ´ struktura. ´ 4.4 odsto. Jacina sile direktno ˇ ˇ utice na vrstu. povrede na radu 15. sinusa. Pri prelomu ´ ˇ maksile iznad gornjih pripoja pterigoidnih mišica. Mogu se javiti u vidu jednostavnih preloma alveolarnog ´ nastavka.

2. odnosno snimcima paranazalnih šupljina koji se u odredjenim slucajevima mogu dopuniti odgovarajucim tomografijama. odnosno srednjeg masiva lica. U toku klinickog pregleda inspekcijom i palpacijom treba registrovati sve simptome ˇ koji prate prelome gornje vilice: traumatski edem mekih tkiva srednje trecine lica. c) transverzalne prelome. ˇ ˇ 4. ˇ ´ Kompjuterizovana tomografija (CT) se sve cešce koristi u dijagnostici kompleksnih ˇ ´ povreda srednje trecine lica i povreda CNS. manje ili više prihvacene varijacije klasifikacija ovih preloma. ´ 3. dislokacija i krepitacija fragmenata.1. Klasicni rendenski snimak lobanje u dva ili više pravaca nisu od velike koristi u ˇ dijagnostici ovih preloma i cesto neiskusne terapeute mogu navesti na krivi put. izostajanje nekog od ovih nesigurnih ili sigurnih znakova ne znaci da ˇ nema preloma. pojavu tanjirastog lica. 21 . ´ iako je stara 90 godina.2. pseudoprogeniju. Heteroanamneza može takodje biti od velike koristi. b) sagitalni prelom gornje vilice. vec nalaz treba uvek obavezno upotpuniti adekvatnim rendgenografijama. subkutani emfizem. klinickog pregleda. veoma je bitno u toku pregleda ove vrste povredjenih. ´ Isto tako. Lefort (LeFort). pri cemu se dobija znatno precizniji i bolji uvid u ´ ˇ stepen oštecenja koštanih i mekotkivnih struktura.tzv ´ Votersova (Waters) projekcija. i dr. d) kombinovane prelome gornje vilice. Medjutim. Promene na ˇ koštanom skeletu srednje trecine lica se najbolje prikazuje na snimcima facijalnog masiva . rinolikvoreju. Što se same gornje vilice tice na njoj ˇ ˇ razlikujemo sledece vrste preloma: ´ a) prelom alveolarnog nastavka. ˇ 3.6. U anamnezi treba insistirati na detaljnom opisu nacina povredjivanja. ali i na ˇ subjektivnim i objektivnim tegobama pacijenta. klasifikacija Leforta sa manjim izmenama važi i danas kao jedna od najprihvatljivijih i najjednostavnijih u klinickoj praksi. iskljuciti odnosno ˇ potvrditi eventualno postojanje politraume i povrede CNS koje imaju bitan znacaj za odluku o ˇ nacinu lecenja i redosledu hitnosti u zbrinjavanju povredjenog. adekvatne rendgenografije. otvoren zagrižaj. Klasifikacija preloma gornje vilice Prve poznate klasifikacije preloma gornje vilice. hematom ocnih ´ ˇ kapaka. Od tada do danas su napravljene mnoge. Sigurni znaci preloma gornje vilice su: abnormalna pokretljivost. 1. uradjene su još pre više od 100 godina (Geren (Guerin). anamneze. 1900). 1866. Medjutim. ˇ krvavljenje iz nosa. ekhimoze i sufuzije konjunktive bulbi (tzv simptom naocara). 2.

etmoidalne kosti. pa na njoj ne treba insistirati. Pored otoka lica ˇ i krvnih podliva gornje usne. ili prema unutra . Prelom ukljucuje tzv dentoalveolarni sklop koji može biti pracen i ˇ ´ povredama alveolarnog grebena i zuba. sve do pterigomaksilarne fisure. U lokalnom ˇ ´ statusu. Kod ˇ ´ izolovanih sagitalnih preloma može doci do pomeranja bocnog dela gornje vilice prema napolje ´ ˇ (delovanje sile iz usta prema spolja . prednji zubi obuhvaceni prstima pokrecu se zajedno sa alveolarnim ´ ´ grebenom i tvrdim nepcom. pored manje ili više poremecene okluzije u vido otvorenog ili ukrštenog ˇ ´ zagrižaja sa jedne strane. prate ga ˇ povreda gornjovilicnih sinusa. LeFort I (Guerinov prelom) .dejstvo sile spolja. javlja se i kod ˇ nepotpuno prelomljenog dentoalveolarnog sklopa. b) Sagitalni prelom: veoma je redak i najcešce kombinovan sa transverzalnim. unutrašnjom stranom orbite. stice se lažni utisak o izduženosti srednje trecine lica. zavisno od pravca i jacine dejstvujuce sile. i dr. cesti su hematomi u gornjem forniksu. a može biti unilateralan i bilateralni. sfenoidalna. hematomi. nosne. krvavljenje iz nosa i funkcionalni poremecaj ˇ ´ otvaranja i zatvaranja usta. hematosinus. Palpatorno. ona izgleda kao da je povucena prema nazad. a cesto i lakrimalne kosti. Linija ˇ preloma ide preko korena nosa. kroz nosni hodnik. ´ vestibularno.a) Prelom alveolarnog nastvka: kod ovog preloma je odlomljen i odvojen od gornje vilice manji ili veci deo alveolarnog nastavka i zajedno sa zubima dilociran palatinalno. LeFort II . 1. ´ povredjene su palatinalna. pored poremecene okluzije. kao i manji ili veci ´ ˇ ´ rascepi sluzokože tog predela. postoji izražen edem jedne polovine lica. pri cemu je polomljen i septum nasi. Slicna pokretljivost. ispog zigomatikomaksilarne suture. ali izražena u manjem stepenu. Karakteriše se zahvatanjem veceg broja kostiju srednjeg masiva lica. kontuzije mekih tkiva. c) Transverzalni prelom gornje vilice je najcešci. kranijalno ili kaudalno. pa se ima utisak da se pomera kao tanjir koji drže manje koštane spone ili samo sluzokoža. Pored gornje vilice. LeFort II i LeFort III. 2. obicno se nalaze i povrede kože u vidu kontuzija. Zbog ˇ karakteristicnog zapadanja dento-alveolarnog sklopa nazad i dole i postojanja totalne ˇ apertognatije. ˇ ´ Dele se po nivou i toku linije preloma na prelome po tipu LeFort I.ovaj oblik preloma je poznat kao visoki subzigomaticni ili piramidalni ˇ prelom. U klinickoj slici. te se stice utisak ˇ ˇ pseudoprogenije. iznad korenova zuba gornje vilice. jer su ostali znaci preloma dovoljno jasni. preko infraorbitalne ivice. Linija preloma ide obicno sredinom ili u neposrednoj blizini medijalne suture tvrdog ˇ nepca.Poznat je kao nizak subzigomaticni prelom. preko maksilarnog sinusa. ˇ ´ I pored otoka gornje usne. Krepitacija je izrazita i bolna. nosnih hodnika. Linija preloma ide od lateralne ivice aperture piriformis. ˇ Klinicki znaci su dovoljno jasni da se otkriju inspekcijom i palpacijom.klinasto dejstvo donje vilice). ka pterigoidnim nastavcima koje lomi u njihovoj 22 . Pokušaj zatvaranja vilica otkriva poremecaj okluzije u vidu totalno otvorenog ´ zagrižaja. etmoidalna.

a pravilna dijagnoza zahteva detaljan klinicki pregled i ˇ ˇ 23 . kroz lateralne strane nosne šupljine. hematome ocnih kapaka ´ ˇ ˇ est je telekantus. Zbog pomeranja prelomljenog dela prema nazad i naniže. C ˇ trecinu lica i drugo. Veoma cesto kod istog povredjenog ˇ postoji istovremeno sagitalni i transverzalni prelom gornje vilice. laminu orbitalis labirinta etmoidalne kosti. ´ ´ Traumatski edem i difuzni hematomi srednje trecine lica. zatim nazad preko temporalne kosti ka pterigomaksilarnoj fisuri. u predelu donje ocne ivice i zigomatiko-alveolarnog grebena. potvrdjuju prelom. 3. Simptomi ˇ ˇ ovih preloma su slicni prethodnim. a zatim linija preloma ide prema napred.srednjoj trecini. Linija ˇ preloma ide preko obe nazalne kosti u korenu nosa. kao i krvavljenja iz nosa obicno ´ ˇ su znatno više izraženi nego kod prethodnog tipa preloma. postoji cesto izražena abnormalna ˇ pokretljivost citavog zigomatiko-maksilarnog kompleksa. u lokalnom statusu srecemo tipišne znake za ovu vrstu preloma: krvavljenje iz ˇ ´ nosa. ´ Bimanuelnom palpacijom ustanovljena abnormalna pokretljivost gornje vilice i eventualne krepitacije. zatim tanjirasti profil dišfejs (dish face). odlomljeni deo ispod linije preloma se pomera zajedno sa zubima. ˇ d) Kombinovani prelom gornje vilice nije redak. posebno kod obostranih preloma. Treba naglasiti da je ova vrsta preloma ˇ cesto udružena sa povredama baze lobanje i centralnog nervnog sistema. Od lateralnog dela donje ocne pukotine ide još jedna linija preloma preko lateralnog zida ˇ orbite ka zigomatiko-frontalnoj suturi. jako izražene krvne podlive i otok mekih tkiva srednje trecine lica. zatim ka ´ unutrašnjem uglu fisure orbitalis inferior i odatle nastavlja ka pterigomaksilarnoj fisuri i lomi pterigoidne nastavke pri bazi. postoji otvoren zagrižaj i izduženje srednje trecine lica. Poremecaj senzibiliteta n. Kod ove ˇ ´ vrste preloma cesto može biti zahvacena i lamina cribrosa. Anamnestickim i klinicku pregledom treba potvrditi ili isljuciti postojanje ´ ˇ ˇ ˇ rhinoliquorrhoe. Pošto je ceo srednji deo lica odvojen od baze lobanje.Poznat je kao suprazigomaticni. cesto se može ˇ ˇ naci manji ili veci koštani stepenik. maksila je dislocirana najcešce nazad i nadole. ´ Treba obratiti pažnju da pri pokušaju zatvaranja vilica dolazi do pomeranja i podizanja srednje trecine lica. temporalne i frontalna kost. tako da postoji totalno otvoren zagrižaj. zahvatajuci lakrimalnu kost. ´ Palpatorno. Takodje postoji kominucija etmoidalne kosti. Klinicki. ka frontonazalnim i zigomatiko-frontalnim suturama. što znaci da istovremeno postoji i ˇ ´ ˇ fraktura baze lobanje. ´ infraorbitalisa se takodje mogu pojaviti. Takodje nije retka pojava postojanja razlicitih transverzalnih preloma na istoj ili razlicitim stranama gornje vilice. Palpatorno. Palpatorno. gde se spaja sa prvom linijom. LeFort III . jer su ovde ukljucene povredom i ˇ ˇ zigomaticne. izduženu srednju (simptom naocara).

u toku poslednjih ´ decenija ima sve više pobornika hirurških metoda lecenja ove vrste povreda. U takvim slucajevima se na postojece ˇ ´ zube gornje i donje vilice postavljaju metalne ili akrilatne šine (splintovi). kao i drugih kostiju. kojima nadoknadjujemo insuficijentnost ˇ konzervativnog nacina zbrinjavanja. postoji citav niz primera kada ova odlaganja nemaju nikakvih medicinskih opravdanja. bilo da je rec o konzervativnom ili ˇ hirurškom nacinu. ali sa lošim estetskim rezultatima usled izmenjenih i poremecenih ´ anatomskih odnosa koštanih struktura srednje trecine lica. normalne okluzije. veoma se retko koriste privremene metode imobilizacije koje mogu znatno uticati na dužinu i uspeh lecenja. ali i opšteg stanja povredjenog. imali smo ranijih godina pacijente ˇ ˇ ˇ sa normalnom okluzijom. Iz tih razloga. Vreme imobilizacije je prosecno 4-6 nedelja. tj. ˇ Repozicija se može izvršiti konzervativnim nacinom ili hirurškim pristupom. ˇ ˇ ˇ U klinickoj praksi. i dr. a potom izvrši manuelna. sastoji se iz repozicije i imobilizacije. Poznata je cinjenica da lecenje izolovanog preloma gornje vilice bez dislokacije ne predstavlja hirurški ˇ ˇ problem. cime je ´ ´ ˇ proširena indikacija za hirurške metode lecenja. mogucnost infekcije je svedena na minimum. Posle takvog.preciznu rendgensku dijagnostiku. ili pak. Nasuprot tome. U slucajevima vece dislokacije gornje vilice. gips kapa. ˇ 24 . Medjutim. cisto konzervativnog nacina lecenja.2. ˇ Izbor metoda lecenja preloma gornje vilice u znatnoj meri zavisi od vrste i mesta linije ˇ preloma. ˇ Lecenje preloma gornje vilice. povreda mekih tkiva. ˇ ´ Konzervativna terapija i repozicija su pogodne u slucajevima kada ne postoji dislokacija ˇ fragmenata koštanog skeleta gornje vilice. cilj je da se postigne normalan anatomski položaj fragmenata i uspostavi ˇ normalna okluzija. Blagodareci antibioticima.7. ukoliko se postojeca dislokacija može ´ korigovati postizanjem korektne. Federšpilova (Federspiel) metoda. uspostavljanje normalne okluzije nije siguran znak i korektne anatomske repozicije fragmenata. može se repozicija ˇ ˇ izvršiti specijalnim klještima po Rou-Kiliju (Rowe-Killey). ˇ Kod svake repozicije fragmenata gornje vilice. tzv pokretima drmusanja u kratkotrajnoj opštoj intravenskoj anesteziji. hallo sistem. pošto je ona važan. ˇ ˇ ´ postoje razliciti više ili manje pogodni kombinovani intra-ekstra oralni sistemi za repoziciju ˇ fragmenata putem ekstenzije. narocito kod preloma starih više od 10-15 dana. 4. ili znatno cešce repozicija gumicama (elasticna medjuvilicna vuca). Najcešce je rec o odlaganju definitivnog zbrinjavanja preloma. ali ne i odlucujuci faktor u oceni ispravnosti repozicije. Lecenje preloma gornje vilice ˇ Lecenje preloma gornje vilice znatno može otežati cesto postojanje kraniocerebralnih ˇ ˇ povreda ili politraume. postojanja zuba. što je ˇ ´ ˇ sasvim opravdano kod težih kraniocerebralnih povreda i sledstvenih kontraindikacija. ˇ Nažalost. Po uspostavljanju ˇ ´ ˇ ˇ ˇ normalne okluzije stavlja se cvrsta medjuvilicna fiksacija žicanim ligaturama.

iako male po obimu. temporalne i infratemporalne jame.3. ´ ˇ 4. ˇ Napretkom moderne tehnologije stvoreni su novi sistemi mini plocica koje se lako adaptiraju i ˇ plasiraju na mestu preloma. Ove povrede se javljaju najcešce kao ˇ ´ ˇ ´ izolovane. masseter. cesto pod direktnom ˇ kontrolom oka. Ova kost povezuje ceonu. Na ovaj nacin se iskljucuje ˇ ˇ potreba za medjuvilicnom fiksacijom. Iako vrlo jaka i cvrsta. Muškarci starosti od 20 do 40 godine su najcešce ˇ ˇ ´ izloženi ovim povredama i to 5 puta cešce od žena. nesposobnosti za rad. U ove spadaju vec skoro istorijske ´ metode. a znatno redje udružene sa drugim povredama skeleta lica i vilica. Prelomi zigomaticne kosti ˇ 4.3. kao što su Adamsova. temporalna fascija i dva mimicna mišica. Uvod Zigomaticna kost je bocno najistureniji deo lica. u stanju mirovanja i u funkciji. Sastoji se od tela i dva nastavka: ˇ ˇ . ´ ˇ uspešno podnose delovanje raznih sila i pritisaka i fiksiraju frakturirane fragmente vilica u postignutom anatomskom položaju.2. klinastu i slepoocnu kost sa gornjom vilicom. dobijaju se znatno bolji estetski i funkcionalni rezultati i ˇ bitno skracuju vreme lecenja. 4.1. svi savremeni autori ˇ se slažu u cinjenici da je njihova ucestanost u stalnom porastu. zatim suspenzije žicanim ligaturama kod infrazigomaticnih ˇ ˇ transverzalnih preloma za zigomaticne lukove ili pak suspenzija za lateralne ivice orbite kod ˇ preloma po tipu LeFort III.processus frontalis. ´ kranijalno postavljene koštane strukture skeleta lica ili lobanje. a potom nešto redje tuca i padovi. Anatomija Zigomaticna kost cini skeletnu osnovu spoljnjem delu srednje trecine lica na kome ˇ ˇ ´ prouzrokuje jagodicno ispupcenje. Važnost ovih preloma u ˇ ˇ traumatologiji lica i vilica je uslovljena složenim anatomo-topografskim odnosima ove kosti vezanim za funkciju vida. zaštite endokranijalnog i orbitalnog sadržaja. Ovo se cesto dopunjuje žicanom osteosintezom na mestima preloma. Medjutim. žvakanja. Ucestalost preloma ove kosti u odnosu na ostale ˇ ˇ delove skeleta lica razlicito se prikazuje u literaturi (8-20 odsto). a potom suspenzija odlomljenog segmenta maksile za stabilne. tj. Ona predstavlja ˇ ˇ glavni stub izmedju maksile i kranijuma.processus temporalis. ˇ ˇ Medjutim. ˇ maksilarnog sinusa.3. Ucestvuje u izgradnji lateralnog zida i poda orbite. Povrede u saobracaju (blizu 50 odsto slucajeva) su najcešci uzrok preloma zigomaticne ´ ˇ ˇ ´ ˇ kosti. Ne sme se takodje zanemariti njena uloga u odredjivanju normalnog izgleda lica. . Zahvaljujuci svojim fizickim svojstvima. višenedeljnu medjuvilicnu fiksaciju. zbog svoje ˇ ˇ ˇ isturenosti je veoma cesto izložena povredama. Na njoj se pripajaju m. sve ove metode su zahtevale i dopunsku.Osnovni princip ovih hirurških metoda je repozicija fragmenata. neoštecene. ˇ ´ 25 .

levator palpebrae sup. Mehanizam nastanka preloma Zigomaticna kost je veoma cesto izložena dejstvu raznih trauma.na oko 1 cm iza suture zygomaticotemporalis. Dislokaciju na ´ ˇ ˇ ˇ dole i unutra pod uticajem m. Intenzitet.svojim položajem i konfiguracijom daje licu individualno obležje. pošto je bocno ˇ ˇ ˇ najisturenija kost lica. 4. Pošto slomi infrazigomaticni greben.Na orbitalnom tuberkulumu koji se nalazi na unutrašnjoj strani frontalnog nastavka. Lokvudov suspenzorni ligament. tada dejstvo traumatske sile može dovesti do njene rotacije oko zamišljene osovine koja ih spaja. a deo prenosi preko svojih nastavaka na susedne kosti. pravac i mesto delovanja sile imaju odlucujucu ulogu na obim i vrstu koštanog ˇ ´ povredjivanja. Od donje ocne ivice linija preloma ide na dole i bocno. Dejstvo sile slabijeg intenziteta ne ˇ mora uvek dovesti do dislokacije fragmenata.3. recti lateralis. ˇ Ukoliko pri prelomu zigomaticna kost preko svoja dva nastavka sacuva kontakt sa ˇ ˇ susednim strukturama. dejstvo snažne traumatske sile usmerene direktno na kost. Sa funkcionalnog stanovišta zigomaticna kost ima sledece uloge: ˇ ´ . može doci do ˇ ˇ ´ 26 . dajuci inserciju mišicima za žvakanje.3. takodje se pripajaju: ligamentum m. najcešce dovodi do njene dislokacije naniže. a znatno redje spreda. Zatim se frakturna linija nastavlja prema napred. . utiskuje u maksilarni sinus.ima znacajnu ulogu u funkciji mastikacije. Zigomaticni luk se pri tome lomi na svom ´ ´ ˇ najslabijem delu . Tada nastaju tzv rotacione frakture jagodicne kosti. medijalno i nazad. sve do donje ocne ivice u visini infraorbitalnog kanala ciji sadržaj najcešce biva manje ˇ ˇ ˇ ´ ili više oštecen. massetera sprecava jaka i rigidna temporalna fascija. ˇ Uticaj mišicne vuce na dislokaciju jagodicne kosti nema bitnijeg znacaja. kao i na stepen dislokacije zigomaticne kosti. vracajuci se fisuri orbitalis inferior. . ˇ ´ ˇ Frakturne linije su najcešce lokalizovane u blizini njenih sutura sa susednim kostima. spoljnom trecinom poda ´ orbite. a ˇ ´ ´ takodje vrši distribuciju sila žvakanja prema ostalim susednim kostima. lateralni palpebralni ligament i deo lateralnog pripoja m.daje uporište suspenzornom aparatu oka i tako omogucuje normalnu funkciju ovoga ´ organa. Medjutim. Kompaktno i snažno telo ove kosti apsorbuje deo traumatskih sila. Samo u ˇ slucajevima velikih kominucija zigomaticne kosti sa kidanjem vlakana fascije. . ˇ ´ Linija preloma obicno polazi sa bocne orbitalne ivice u blizini zigomatiko-sfenoidalne suture do ˇ ˇ donje orbitalne fisure. unutra i unazad zadnjom stranom ˇ ´ tela gornje vilice. prednjom stranom gornje ´ ˇ ˇ vilice. cime se ˇ ´ ˇ zigomaticna kost sabija.štiti orbitalni i endokranijalni sadržaj od dejstva traumatskih sila. ona skrece naviše. Sile najcešce deluju iz bocnog pravca. jer tanki ˇ sinusni zidovi pružaju slab otpor dejstvu jace sile. Prelomi zigomaticne kosti nastaju po pravilu direktnim dejstvom snažne sile usmerene ˇ upravno na njeno telo ili nastavke. Ova impakcija može biti znatna.

. ˇ . lateralne strane nosa i obraza na strani povrede. intenzivan u trenutku povrede. dok obraz u svom ˇ donjem delu dobija neuobicajenu punocu.traumatska diplopija kod preloma jagodicne kosti može nastati na više nacina. kada na pravu dijagnozu upucuje deformitet ili funkcionalne smetnje. Kao najcešci susrecu se: ˇ ´ ´ . Simptomi preloma zigomaticne kosti ˇ Znaci preloma zavise od stepena povredjivanja. a nije blagovremeno dijagnostikovana ´ i adekvatno lecena. ukazuje na povredu sadržaja infraorbitalnog kanala.dislokacije zigomaticne kosti prema dole i unutra. edem ili povreda bulbomotornih mišica ili nerava (III. ˇ ´ Impresija zigomaticne prominencije daje zaravnjen izgled ovom delu lica.spuštenost nivoa ocne jabucice je cest i karakteristican simptom. Krv se prvo skuplja u antrumu. cime ˇ ˇ 27 .cirkumorbitalna ekhimoza i sufuzije konjunktive. usled spuštanja mekih tkiva i zigomaticne kosti nadole. ˇ ´ ˇ . ˇ 4. . da bi zatim skoro u potpunosti prestao. u prvih šest sati ˇ nakon povrede se maskira velikim otokom koji nekada može zahvatiti celu srednju trecinu lica ´ povredjene strane. ˇ ˇ Najcešce su u pitanju krvavljenja u orbiti. pracene manje ili više izraženim ´ traumatskim edemom kapka koji može zatvoriti i rimu oculi.4. nerava. postaje permanentna. Svi ovi mehanizmi cine da se likovi ne stvaraju na identicnim mestima ˇ ˇ žutih mrlja retine oba oka.ograniceno otvaranje usta nije cest simptom. Nastali hematosinus se može potvrditi i rendgenografijama. ˇ ´ ´ IV i VI kranijalni nerv).parestezija i anestezija gornje usne. Diplopija koja je posledica težih oštecenja bulbomotornih ˇ ´ mišica. .bol. Diplopija usled edema i hematoma u spoljašnjim mišicima oka i oko ´ njih. a zatim se preko ostijum sinusa prazni u nos. obicno je prolaznog karaktera. ali se javlja kod preloma zigomaticnog ˇ ˇ ˇ luka ciji fragmenti dolaze u neposrednu blizinu koronoidnog nastavka donje vilice. ´ . To je upravo razlog što mnoge od ovih povreda ostaju nedijagnostikovane. sve dok se otok ne povuce.deformitet zigomaticnog predela nastao dislokacijom prelomljene kosti. .antimongoloidni položaj sa suženjem rime oculi nastaje usled zatezanja lateralnog palpebralnog ligamenta i dislokacije frontalnog nastavka. ili inkarceracije orbitalnog sadržaja u sinus.krvavljenje iz nosa na strani povrede nastaje usled cepanja sluzokože maksilarnog sinusa i povrede krvnih sudova u momentu povredjivanja. U praksi se ovaj znak naziva simptom monokla.3. . Promena nivoa ocnih bulbusa bez oštecenja ˇ ´ bulbomotornih nerava i mišica ne dovodi do diplopije. Nastaje usled velike ˇ ˇ ˇ ˇ separacije u predelu zigomatiko-frontalne suture ili otrgnucem Lokvudovog (Lockwood) ´ ligamenta od njegovog lateralnog pripoja.

ograniceno ˇ ˇ ´ ˇ otvaranje usta i pojava stepenika na ramu orbite. Mogu biti izolovani ili lešce udruženi sa prelomom ´ tela jagodicne kosti. kombinovane prelome zigomaticnih kosti. proveriti kontinuitet luka jagodicne kosti i infrazigomaticne kriste. poseban znacaj imaju ˇ tomografski snimci sinusa ili orbita. ˇ frakture poda orbite. Watersove projekcije. infraorbitalis-a. Klasifikacija preloma Prelomi zigomaticne kosti se mogu klasifikovati prema razlicitim kriterijumima. ˇ frakture tela zigomaticne kosti. Frakture zigomaticnog luka . Ako je fraktura luka udružena sa prelomom tela. ´ 4.5.Ovi prelomi nisu retki.3. a prouzrokovani su ˇ direktnim dejstvom snažne sile u tom predelu. ˇ U dijagnostici fraktura poda orbite i drugih njenih zidova. simptom monokla. Pojedine ˇ ˇ klasifikacije su vrlo prakticne i jednostavne. ´ ˇ ˇ deformacija zigomaticnog predela najcešce u vidu impresije.3.6.1. što ogranicava njenu pokretljivost pri otvaranju usta.pojava stepenika u predlu zigomatiko-maksilarne i zigomatiko-frontalne suture se može naci palpacijom orbitalnog rama. ˇ 4. kao i kompjuterizovana tomografija. ˇ ˇ zasencenost maksilarnog sinusa (usled hematosinusa) i dr. Smetnje u otvaranju usta mogu biti ˇ i posledica traumatskog oštecenja mišicnih vlakana temporalnog i masetericnog mišica. Kod nas je u primeni vrlo jednostavna klasifikacija po lokalizaciji frakturnih ˇ linija. pojave diplopije. koja na minimum smanjuje mnoge superpozicije kostiju lobanjskog skeleta sa zigomaticnom kosti.6. Patološka pokretljivost fragmenata se izuzetno retko nalazi. ˇ . tako da imamo: frakture zigomaticnog luka. Najuocljivija je neposredno posle ˇ povrede ili nakon povlacenja otoka. Poseban znacaj u dijagnostici ovih preloma ima radiografski pregled u vidu okcipitoˇ mentalne. U lokalnom statusu. Na taj nacin fragmenti dolaze u blizak odnos sa muskularnim nastavkom donje ˇ vilice. Impresija ´ ´ ˇ ´ u predelu luka je takodje dominantan znak ovog preloma. dok su druge vrlo komplikovane i teško primenjive ˇ u klinickoj praksi. Pregled i dijagnostika Detaljno uzeta anamneza o nacinu i okolnostima povredjivanja i krvavljenja iz nosa sa ˇ povredjene strane. Kada su izolovani imaju dve do tri frakturne linije i impresiju fragmenata ˇ prema medijalno. 4. tada ˇ 28 .ogranicavaju njegovu pokretljivost. ˇ Pri citanju ove radiografije treba posebno pažljivo pregledati ram orbite (pojavu koštanih ˇ stepenica.3. dijastaza). na prelom jagodicne ´ ˇ ˇ kosti upucuje cesta parestezija u invervacionom podrucju n. upucuje na detaljan klinicki pregled.

cest antimongoloidni ˇ ˇ ˇ ˇ položaj. Kod ove vrste povreda ˇ sem simptoma karakteristicnih za prelome u ovoj regiji.2. simptom monokla. pojava stepenice na ˇ ramu orbite. Javlja se enoftalmus. Kod ˇ kominutivnih preloma poda i lateralnog zida orbite. ˇ 4. Fraktura tela jagodicne kosti . snimak facijalnog masiva. ˇ ˇ ˇ ´ Poremecaj njene funkcije prilikom kominucije poda orbite manifestuje se manjim ili vecim ´ ´ prolapsom ili hernijacijom sadržaja orbite u maksilarni sinus. ˇ Adekvatna rendgenografija. rectus inferior. Fraktura poda orbite . dominiraju oftalmološki simptomi. Može se reci da su najcešci znaci: krvavljenje iz nosa. spuštenost nivoa ocne jabucice. Ocni ´ ˇ bulbus sa svojim adneksima je veoma otporan. Tacna dijagnoza se može postaviti tek ˇ uz pomoc tomografskih snimaka orbite ili sinusa.3.3. mišicnim i masnim tkivom. Izolovani prelomi poda orbite. posebno zbog prolapsa masnog tkiva i disfunkcije m.Najcešci je oblik povredjivanja ovog predela.klinickom slikom dominiraju simpotomi i znaci preloma tela zigomaticne kosti. grudve. manji ili veci deformitet ´ ˇ ´ ´ jagodicnog predela. Ovu vrstu preloma prate uobicajeni znaci. Simptomatologija ovih preloma zavisi od toga koje su povrede dominantne. Ram orbite pri ovom mehanizmu povredjivanja ostaje obicno intaktan. Veoma su cesto udruženi ˇ ˇ sa prethodnim prelomima. ali i okolnim koštanim strukturama. ograniceno otvaranje usta i dr.Ima slican mehanizam nastanka i takodje može biti ˇ izolovana (redje) ili kombinovana sa prelomom tela zigomaticne kosti.3. tzv blou-aut (blow-out) frakture. koje delujuna okolne koštane strukture. Kombinovani prelomi . a ˇ ˇ ´ posledica je direktnog dejstva traumatske sile pretežno iz bocnog smera. ispunjava kavum orbite. Tom prilikom dolazi do naglog povecanja hidrostatskog pritiska u orbiti.Posledica su jakih traumatskih sila.3. ˇ ˇ Zigomaticni lukovi se na rendgenskom snimku najbolje prikazuju tehnikom ˇ submentovertikalne projekcije. traumatska diplopija. Dolazi do njegovog rasprskavanja i prolapsa dela orbitalnog sadržaja u maksilarni sinus. 4. ˇ Ocna jabucica sa svojim omotacima. anestezija i parestezija u distribucionom podrucju n.6. tj. ali je zato tanki i gracilni pod orbite locus minoris resistentiae. nastaju kao posledica snažnog. Enoftalmus cesto prati lažna ptoza.6. što cesto neiskusne ˇ ˇ terapeute navodi na pogrešan put u postavljanju dijagnoze. poremecen je položaj septuma orbitale koji ´ za sobom povlaci i skracuje ocni kapak. ˇ ˇ teniske lopte). zavisno od težine povrede i stepena dislokacije ˇ fragmenata. kamena. Kod ovih povreda se može javiti i egzoftalmus zbog ˇ ´ ˇ prisustva retrobulbarnog hematoma. 29 .4. infraorbitalisa. potvrdjuje klinicki nalaz.6. kratkotrajnog dejstva tupe sile na predeo ocne jabucice (udarac pesnice. ´ 4.

Na ovaj nacin se direktno mogu uociti kominutivni prelomi poda orbite. . starost i opšte stanje pacijenta.Kod ovog nacina lecenja se ˇ ˇ ˇ direktno pristupa frakturnim linijama. fibroznog kalusa. Nakon izvršene repozicije fragmenata. Nakon repozicije fragmenata.Hirurška repozicija i osteosinteza žicom ili plocicama . Pristup je intraoralni. . u ovim slucajevima se cini fiksacija (žicom ili mini plocicama). Fiksacija se postiže uklještenjem fragmenata u normalnoj anatomskoj poziciji. Rez u predelu donjeg palpebralnog nabora omogucava pristup i eksploraciju ´ poda orbite. njihova fiksacija se postiže cvrstom tamponadom maksilarnog sinusa. ˇ ´ Na izbor metode lecenja uticu mnogi faktori: tip preloma. jednostavnih preloma zigomaticne kosti ili luka.Repozicija kukom je brz i efikasan metod u lecenju svežih nekompikovanih preloma ˇ zigomaticne kosti i luka. koja se odstranjuje dve do tri nedelje posle formiranja ˇ mekog.7. velicina dislokacije. ˇ Za ovu operativnu metodu rez i pristup se najcešce izvode u predelu obrve i donjeg ˇ ´ palpebralnog nabora. Najbolji rezultati lecenja preloma ove kosti postižu se kada repoziciju i fiksaciju uradimo u prve dve nedelje po ˇ povredi. 30 .3. liodurom. Sve one imaju ˇ ˇ zajednicki cilj: ukloniti funkcionalne i estetske poremecaje nastale povredom. PDS folijama i dr. Potom se elevatorom pristupi pod telo ili luk zigomaticne kosti i deluje u suprotnom ˇ pravcu od dejstva traumatske sile. a zatim radi repozicija fragmenata pod kontrolom oka u normalnu anatomsku poziciju.Repozicija po Kinu (Keen) se takodje vrši kod svežih. prisustvo udruženih povreda. njegovi ˇ ˇ eventualni defekti i inkarceracija orbitalnog sadržaja. Nakon toga cini se osteosinteza u cilju fiksacije žicom ili mini ˇ plocicama. Cesto se kombinuje sa prethodnim metodom. stanje oka. .Transantralna repozicija i imobilizacija . ali i primarna rekonstrukcija defekata ˇ ˇ ˇ poda orbite koštanim transplantatima. Lecenje preloma zigomaticne kosti ˇ ˇ Postoji veliki broj hirurških metoda lecenja preloma zigomaticne kosti. Ova hirurška tehnika je indikovana kod kominutivnih preloma zigomaticnog kompleksa i udruženih ˇ preloma srednjeg masiva lica. U nas se pri lecenju preloma jagodicne kosti najcešce koriste sledece metode: ˇ ˇ ˇ ´ ´ . Repozicija se vrši perkutano oštrom jednozubom kukom u smeru ˇ suprotnom od dejstva traumatske sile.4. rezom u predelu gornjeg forniksa povredjene ˇ strane.Tehnicki se izvodi po principima koji važe ˇ ˇ za Kaldvel-Likovu (Caldwell-Luc) operaciju. starost ˇ ˇ ˇ povrede.

narocito kod otvorenih preloma donje vilice. ´ Najcešce kasne komplikacije su: ˇ ´ .usporeno zarastanje. zbog neodgovarajuceg izbora metode lecenja. narocito u mladjih osoba. neblagovremen i neadekvatan nacin lecenja i dr. Komplikacije u lecenju preloma ˇ Uprkos znatnom napretku savremene medicine i tehnologije u dijagnostici i lecenju ˇ preloma. ˇ ´ kao i neadekvatna medikamentozna (posebno antibiotska) terapija. tj. kao i ´ ˇ prisustva ostalih predisponirajucih faktora. ´ ˇ ˇ ˇ . TBC i dr). udružene povrede.fractura mallae sanata.deformiteti donje trecine lica. pojava komplikacija u odredjenom procentu se nikako ne može izbeci. alveolaris inferior i n. Komplikacije preloma donje vilice Kao rane komplikacije najcešce se javljaju: ˇ ´ .4.retka komplikacija koja se može javiti pri neodgovarajucem lecenju preloma vrata donje vilice.krvavljenje. usled loše repozicije ili nedovoljne imobilizacije. razlog za cešcu pojavu komplikacija mogu imati loša ishrana.1. ˇ .ankiloze temporomandibularnog zgloba . . ˇ Sve ove rane i kasne komplikacije zahtevaju strucnu. . ˇ ˇ . odnosno po ˇ završenoj primarnoj fazi lecenja (kasne komplikacije). odnosno loše planiranog lecenja. ´ . 31 .pseudoartroza. obicno kao posledica neadekvatnog lecenja. ˇ ˇ Po vremenu trajanja komplikacije mogu biti privremene ili trajne .definitivne. narocito u decjem uzrastu. Svakako i prisustvo politraume utice na cešcu pojavu ˇ ˇ ´ komplikacija preloma. Kao lokalni favorizujuci faktori u nastanku komplikacija najcešce se pominju istovremene ´ ˇ ´ ekstenzivne povrede mekih i koštanih struktura lica i vilica.oštecenje n. Kao opšti predisponirajuci ˇ ˇ ´ faktori najcešce se pominju razna opšta oboljenja sa promenama na koštanom sistemu (rahitis.infekcija (primarna ili sekundarna). ´ ´ 4. Takodje. One se mogu ´ javiti neposredno nakon preloma.4. zatim u toku lecenja (tzv rane komplikacije).4. usled defekata koštanih tkiva ´ ˇ ili neblagovremenog. ˇ Na pojavu komplikacija uticu razliciti opšti i lokalni faktori. ˇ ´ osteomalacija i dr). timski specijalizovanu hiruršku ˇ obradu po principima savremene hirurške doktrine. ili dugotrajna hronicna oboljenja (šecerna bolest. koja dovode do ˇ ´ slabljenja imunološkog statusa. Posledice komplikacija mogu dovesti to raznih manjih ili vecih funkcionalnih ili estetskih oštecenja. imobilizacije. facialis.

U grupi kasnih komplikacija najcešce se javljaju: ˇ ´ . relativno retko. ˇ ´ . 4. . trochlearisa). Komplikacije preloma gornje vilice U grupi ranih komplikacija najcešce se pominju: ˇ ´ . abducensa i n. Komplikacije preloma jagodicne kosti ˇ Kao rane komplikacije mogu se javiti: . ˇ . ´ delimicna i potpuna opstrukcija nosa.estetski poremecaji u vidu asimetrije jagodicnog predela. ˇ ´ .2.pseudoankiloza.4. ´ ˇ simptomatske trigeminalne neuralgije. infraorbitalisa.krvavljenje (primarno ili sekundarno). . najcešce u vidu akutnog maksilarnog sinuzitisa. ´ usporeno zarašcivanje i pseudoartroza.akutni maksilarni sinuzitis. n. . koje zahteva hitnu prednju ili ˇ zadnju tamponadu nosa. funkcionalne smetnje sluznog aparata (epifora). . . kao posledica lezije n.ocne komplikacije u vidu amauroze.smanjenje prohodnosti i opstrukcija gornjih disajnih puteva. trajne diplopije.pojava diplopije i oftalmoplegije (lezija n. razlicitog stepena. ´ ˇ Pravovremenim lecenjem i izborom najbolje metode maksimalno se smanjuje pojava ˇ komplikacija u lecenju preloma lica i vilica.pojave anestezije u distribucionom podrucju n.4.infekcija.egzoftalmus (najcešce usled retrobulbarnog hematoma). ˇ . ˇ 32 . ˇ anosmija. cesto vrlo obilno. ptoze i enoftalmusa.diplopija. oculomotoriusa.3. opticusa.amauroza.4. usled loše reponiranih (nereponiranih) fragmenata luka jagodicne kosti. deformiteti srednje trecine lica.enoftalmus (usled manjeg ili veceg prolapsa sadržaja povredjene orbite kroz defekt na ´ njenom podu u maksilarni sinus). Kao kasne komplikacije mogu se javiti: loše srasli prelomi i poremecaj okluzije. ˇ .

ne nastaje osteoklasticna resorpcija kosti (kontaktno ˇ zarastanje). Medjutim. spojeni pod aksijalnim pritiskom (kompresivna osteosinteza) i u stanju potpunog mirovanja. Sekundarno zarastanje preloma Ovaj nacin zarastanja preloma stvaranjem kalusa se najcešce srece u klinickoj praksi. Osteoklasti koji nastaju iz mezenhimnih celija. tj. Primarno zarastanje. pošto premošcavanje frakturne pukotine osteonima nastaje najcešce nakon prethodne ´ ˇ ´ manje resorpcije u predelu frakture. mineralne soli ostaju u neposrednoj blizini preloma. moguce je sam u posebnim uslovima. U praksi je najcešce rec o sekundarnom zarastanju ˇ ´ ˇ preloma kada se stvaranje kosti odvija putem kalusa. Neposredno nakon ˇ ˇ ˇ dejstva traume i preloma kosti. dovodi do demineralizacije kosti u predelu ˇ frakturne pukotine. Primarno zarastanje preloma Primarno (direktno) zarastanje preloma je moguce samo kada su koštani fragmenti ´ egzaktno reponirani.5. ´ primarno i sekundarno zarastanje). Može se reci da.1.2. U pacijenata sa osteopatijama ili lecenih zracnom terapijom. ˇ ˇ sposobnost regeneracije kosti može biti bitno umanjena. odnosno uz ´ ´ pomoc kompresivne osteosinteze. težine i primenjenih ´ ˇ terapeutskih metoda. nastala usled asepticnog zapaljenja. Zarastanje preloma Zarastanje preloma. subperiostalno i u neposrednoj okolini preloma. te se pri kasnijoj remineralizaciji ponovo ugradjuju.4. granulacioni kalus. U hematom i frakturnu pukotinu prodiru omnipotentne mezenhimne celije. Reaktivna acidoza. ´ 33 . ili indirektno (sekundarno). odnosno premošcavanje frakturne pukotine koštanim tkivom do ´ potpunog uspostavljanja anatomskog i funkcionalnog integriteta kosti. zavisi i od raznih individualnih faktora. 4. U koštanoj srži i okolini vaskularno vezivno tkivo reaguje aktivnom hiperemijom i celularnom eksudacijom. Važnu ulogu ima i starost pacijenta: kod dece. ´ klinicki gledano. može biti direktno (primarno). koje vrše ´ organizaciju hematoma i premošcavanje frakturne pukotine. ˇ ˇ ´ ´ ˇ pri konzervativnom nacinu lecenja preloma ili kod žicanih osteosinteza. zbog povecanog metabolizma prelomi zarastaju mnogo brže nego kod starijih ljudi. Pri idealnim uslovima. Isti proces se odvija subperiostealno i u neposrednoj blizini preloma. ´ ´ tj. kompresivna osteosinteza ˇ na donjoj vilici retko može dovesti do idealnog spajanja krajeva fragmenata. 4. obicno samo u ˇ pojedinim delovima frakturne pukotina.5. nacin zarastanja suštinski nema veci znacaj ukoliko dovodi do suficijentne ˇ ˇ ´ ˇ repozicije i imobilizacija fragmenata. kada novostvorena kost direktno premošcava frakturnu pukotinu. U tom slucaju mezenhimne celije iz Haverzovih kanala se direktno ˇ ´ pretvaraju u osteoblaste i osteoklaste. ´ Poremecaji metabolizma i hronicna oboljenja mogu znatno usporiti regeneraciju kosti. osim od vrste. stvarajuci meko granulaciono tkivo. stvarajuci tzv asepticno ´ ˇ zapaljenje. kao i ´ ˇ lokalna loša prokrvljenost. Nacin zarastanja preloma. jer zbog biomehanickih posebnosti. I kod kompresivne osteosinteze se mogu naci sve forme zarastanja preloma (kontaktno. Novostvoreni osteoni premošcuju neposredno frakturnu ´ pukotinu i postaju deo novostvorene lamelarne kosti. dolazi do stvaranja hematoma u frakturnoj pukotini.5.

Ekstenzivni prelomi su cesto bez povreda ˇ mekih tkiva i obrnuto. Po lokalizaciji ove povrede mogu biti ekstraoralne (najcešce). medjutim. Pri funkcionalnom opterecenju kosti. i nakon tog vremena rendgenološki može prikazati. ´ narocito pri bazi mandibule. stvaranje nove kosti može biti potpuno prekinuto. Pri primarnom zarastanju kosti. dovodeci do pseudoartroze. 34 . vilice se mogu delimicno mobilisati i opteretiti (elasticna ˇ ˇ medjuvilicna vuca). što ubrzava proces zarastanja. dok vucne sile ometaju ˇ zarastanje. a retke kod izolovanih preloma mandibule. ˇ 4. Frakturna pukotina se na taj nacin prvo ˇ ˇ proširuje. te se frakturna linija premošcuje fibroznim trakama. Povrede mekih tkiva su ceste kod istovremenih preloma gornje i donje ˇ vilice. ˇ Na kraju procesa zarastanja dolazi do mineralizacije frakturne pukotine koja se. ˇ ´ oguljotina. sile ˇ ˇ ´ pritiska u predelu frakturne pukotine poboljšavaju zarastanje preloma. Povrede mekih tkiva maksilofacijalne regije Spadaju u najcešce povrede lica i vilica. ali tada više ne postoji opasnost od ´ ´ dislokacije. laceracija. novostvorena ˇ ´ mrežasta kost se postepeno pretvara u lamelarnu kost. On se može klinicki konstatovati i palpacijom. Pri klinickom pregledu se nakon tri do cetiri nedelje od pocetka imobilizacije takodje ˇ ˇ ˇ može naci federirajuca pokretljivost koštanih fragmenata. intraoralne i kombinovane ˇ ´ intra-ekstraoralne.odstranjuju nekroticne ivice koštanih fragmenata. ´ ´ Potpuno koštano zarastanje preloma nastaje najcešce nakon 6-8 nedelja. a nakon mineralizacije u mrežastu kost. ubodnih rana i drugo. može doci do stvaranja ´ krskavicnog kalusa. Javljaju se kao izolovane ili veoma cesto ˇ ´ ˇ udružene sa povredama kostiju ovog predela. odnosno perforativne. Obicno nema korelacije izmedju velicine i stepena ˇ ˇ povrede mekih tkiva i povrede skeleta lica i vilica. Periostalno stvaranje kalusa je znatno jace od enosalnog. posekotina. Nije retko istovremeno prisustvo dve ili više raznih povreda mekih tkiva u ovom predelu. Ukoliko preovladaju ove druge. Pri funkcionalnom opterecenju. U slucaju ˇ ´ ˇ nesmetanog zarastanja nakon 4 nedelje. pri cemu se koštane gredice transformišu ˇ u spongiozu. frakturna pukotina se gubi za znatno krace vreme. cime je zarastanje preloma vrlo otežano. U prvo vreme na Rtg ´ ˇ snimku frakturna pukotina biva proširena usled uklanjanja nekroticnih koštanih ivica i ˇ demineralizacije. a tek nakon dve do tri nedelje se na Rtg snimku može videti stvoreni kalus.6. Ovako nastali fibrozni ili hrskavicavi "predkalus" se ˇ ˇ osifikacijom pretvara u "osteoidni kalus". ˇ ˇ Zarastanje preloma je moguce pratiti klinicki i rendgenološki. Najcešce povrede mekih tkiva maksilofacijalne regije se javljaju u vidu kontuzija. avulzija. Kalus se postepeno ucvršcuje stvaranjem kolagenih vlakana koja premošcuju frakturnu ˇ ´ ´ pukotinu i privlace krajeve fragmenata. Ukoliko nisu postignuti idealni uslovi za imobilizaciju.

karlica i ekstremiteti. antitetanusne zaštite.kada zahvataju samo kožu ili sluzokožu. Cilj šivenja kod ovih povreda jeda se dobije što manje upadljiv ožiljak. Nakon anamneze i detaljnog pregleda. pristupa se zbrinjavanju povredjenog. b) definitivno hirurško zbrinjavanje. Anamneza omogucuje orijentaciju o nacinu nastanka i vrsti povrede. ˇ ˇ ´ Okolina rane se cisti fiziološkim rastvorom. mora se pažljivo pregledati abdomen. antišok terapije pri težim povredama. pristupa ˇ ´ se samoj rani: izvrši se inspekcija. revizija. ali kada se pojavi. Ako su ivice rane traumatizovane. cine se minimalne ekscizije i to samo loše ishranjenih delova. cini ˇ definitivna hemostaza. nego kod nekog ko je dobio udarac pesnicom. a potom blagim antisepticnim sredstvima (asepsol. Svakako da su kod osobe nastradale u saobracajnoj nesreci mnogo verovatnije udružene povrede ´ ´ ili politraume. mestu i ´ ˇ vremenu povredjivanja. a) Provizorno zbrinjavanje povreda mekih tkiva se najcešce obavlja van hirurških ˇ ´ ustanova i sastoji se iz: zaustavljanja krvavljenja iz rane. zbrinjavanje povreda mekih tkiva se najcešce sprovodi u dve faze: ˇ ´ a) hitno ili provizorno. Nakon cišcenja okoline. U dijagnostickom postupku važno je uzeti odgovarajucu anamnezu i pažljivo pregledati ˇ ´ povredjenog. a šivenjem po slojevima eliminišu se mrtvi prostori. ˇ ˇ alkohol). b) Definitivno hirurško zbrinjavanje povreda mekih tkiva maksilofacijalne regije se obavlja u specijalizovanim hirurškim ustanovama. U praksi. stepenu kontaminacije i eventualno o prethodno sprovedenoj terapiji. Sama rana se za to vreme štiti sterilnim tamponom. pljuvacne žljezde i druge strukture. antibiotske zaštite. odnosno . a potom pristupa šivenju po slojevima. krvni sudovi. ili duboke . Šok je vrlo redak kod izolovanih povreda ovog predela.kada su.pronaci uzrok i odrediti ´ adekvatna terapija. vodeci racuna o simetriji lica. koagulumi. ´ ´ ˇ Rane mekih tkiva ovog predela najcešce ne ugrožavaju život pacijenta. Pre same obrade se cini toaleta (cišcenje) rane. 35 . Agresivni ˇ debridman u ovih povreda dovodi do gubitka mekih tkiva i zahteva kasniju korekciju. sem površinskih zahvaceni i mišici. uklanjaju se eventualno strana tela. što zahteva posebnu pažnju u dijagnostici i terapiji. ali više rana cini ˇ ´ ˇ povredu složenijom. koje treba suturirati bez tenzije. Revizijom rane i pedantnom ´ ˇ hemostazom izbegava se stvaranja hematoma. zaštite rane sterilnim zavojem. Upotrebom odgovarajucih instrumenata i materijala za šivenje smanjuje se mogucnost ´ ´ sekundarne traumatizacije ivica rane. grudni koš.Po dubini mogu biti površne .

Kod povrede parenhima pljuvacne žlezde potrebno je uciniti prvo pedantnu ˇ ˇ suturu kapsule pljuvacne žlezde. U takvim slucajevima izgubljeno tkivo se nadoknadjuje slobodnim kožnim ´ ˇ transplantatima. jer to ometa kasnije zbrinjavanje koštanih struktura. obrada samo mekih tkiva nema svrhe. vec ih koristiti za uspostavljanje anatomskog integriteta koštanog ´ tkiva.Ako istovremeno postoji povreda skeleta lica i vilica. prigodnim materijalom obeležiti krajeve prekinutog nerva za kasniju neuroplastiku. 36 . Kod istovremene povrede mekih i koštanih tkiva obrada se vrši od unutra put spolja. tj. a ukoliko to nije ˇ ˇ moguce. Nisu retka i oštecenja stabla ili grana n. može se ušitit proksimalni deo Stenonovog kanala ´ direktno za obraznu sluzokožu. ne treba ciniti po svaku cenu direktne suture. Ukoliko to nije moguce. cini se mukodermalni šav. Najbolji rezultati se u ovakvim slucajevima ˇ postižu istovremenim zbrinjavanjem koštanih i mekih tkiva. U takvim ´ slucajevima je potrebno uciniti neuro-suturu (poželjno pod mikroskopom). U toku primarne obrade treba posebno obratiti pažnju na eventualne povrede velikih pljuvacnih žlezda (parotidna. ˇ Ukoliko je došlo do prekida kontinuiteta Stenonovog kanala. njihova prethoda precizna anatomska rekonstrukcija je važan uslov za uspešnu i optimalnu rekonstrukciju mekih tkiva. Može doci do povrede njihovog parenhima ili ˇ ´ izvodnih kanala. u prvih šest casova od povredjivanja treba insistirati na ˇ ˇ ˇ primarnom šavu povreda ocnih kapaka. Medjutim. usana. pa cak i 24 casa. Ukoliko postoji defekt kože. ´ ˇ jer zbog nastale tenzije može doci do nekroze i dehiscencije ivica rane i sledstvenog stvaranja ´ unakažujucih ožiljaka. može se uraditi primarni šav i ako je od momenta povredjivanja prošlo i više od 12. lokalnim ili udaljenim režnjevima. koji se ne može ušiti bez tenzije. a potom mekih tkiva. Zbog veoma dobre ˇ vaskularizacije. uvucenog u oba kraja ´ ´ ˇ izvodnog kanala. prvo koštanih struktura. treba pokušati sa "end to end" anastomozom uz pomoc odgovarajuceg polietilenskog katetera. Obrada povreda mekih tkiva lica i vilica ima i svojih specificnosti. To može kasnije dovesti do stvaranja ožiljaka koji više ili manje mogu ugroziti funkciju i bitan estetski izgled ovih delova lica. Kod vecih defekata kože i potkožnog tkiva. i zbog postojanja lokalnog imuniteta na bakterijsku floru u ustima. a potom šav potkožnog tkiva i kože. tankog sloja mekih tkiva. Nastali defekt se kasnije ˇ ˇ sekundarno rekonstruiše. rana se obradjuje na taj ´ nacin što se ušiva sluzokoža za kožu. tj. ´ Kod istovremenih povreda mekih i koštanih tkiva. submandibularna). Razlog za to je što ˇ nakon toga vremena traumatski edem koji nastaje onemogucava preciznu rekonstrukciju i ´ adaptaciju ivica rane. mišicnog sloja i sluzokože (npr obraz). potkožnog tkiva. nosnih krila i ušne školjke. Odlomke kosti koji imaju ocuvanu vezu sa mekim ˇ tkivom. facijalisa sa prekidom kontinuiteta. ne treba odstranjivati.

ˇ uklanjanje stranog sadržaja iz usne duplje (pincetom. Oslobadjanje disajnih puteva . izbora pravilnog položaja pri transportu. Ono se sastoji od: ˇ oslobadjanja disajnih puteva. penetrantne povrede grudnog koša. U takvim slucajevima ˇ je 7-15 dana uobicajeni period odlaganja definitivnog zbrinjavanja maksilofacijalnih povreda. ˇ ˇ krvnim koagulumima. preventivne infekcije. ˇ Lecenje izolovanih maksilofacijalnih povreda se uvek preduzima bez odlaganja. povracenim želudacnim sadržajem. nizak krvni pritisak. u kojem su pripojeni m. ili koje zahtevaju neodložan hirurški tretman (perforantne povrede oka. ukoliko je njihova prolaznost kompromitovana. i dr). U takvim slucajevima indikovano je ˇ ˇ urgentno lecenje.Kod politraumatizovanih pacijenata se definitivno lecenje maksilofacijalnih povreda odlaže ˇ sve dok se ne stabilizuje opšte stanje i ne zbrinu druge povrede koje ugoržavaju život (ruptura slezine. genioglossus i m. tj. aspiratorom). koja može biti uzrokovana: .kominutivnim prelomom donje vilice sa defektom kosti u simfiznom predelu.zacepljenjem disajnih puteva (delimicno ili potpuno) delovima proteze. zbog krvavljenja u meka tkiva vrata. izbora adekvatne privremene imobilizacije.Po život opasna krvavljenja su retkost kod povreda lica i vilica. stranim telima iz ´ ˇ okoline i dr. ˇ ´ ´ pa ih mora poznavati svaki lekar ili stomatolog. Kod povreda maksilofacijalne regije najcešce je u pitanju mehanicka ˇ ˇ ´ ˇ opstrukcija disajnih puteva. Zaustavljanje krvavljenja . . mogu cesto biti ugrožene vitalne funkcije (disanje. zaustavljanje krvavljenja. neophodno 37 .7. prstima. hvatanje i izvlacenje mandibule prema napred i nagore.masivnim otokom baze jezika. ˇ 4. geniohyoideus i sledstvenim zapadanjem jezika. trubuha. uvodjenje oro ili nazofaringealnog tubusa. vec opšte medicinske pomoci. izbijenim zubima. intrakranijalno krvavljenje). Izvodjenje ovih postupaka ne spada u domen specijalisticke. Zato je kod pacijenta koji ima znake hipovolemije. cirkulacija). . Terapija u ovakvim slucajevima se sastoji od: ˇ postavljanja povredjenog u položaj na bok sa glavom na dole. borbe protiv šoka.Oslobadjanje ili njihovo ocuvanje je najvažnija ˇ pojedinacna hitna mera. ultima ratio: tracheotomia. jetre. Pružanje prve pomoci pri povredama lica i vilica ´ Kod obimnih povreda maksilofacijalne regije. udruženih povreda ili politraume. krunicama.

Bartonov zavoj i dr).Veoma korisna. obavezna mera na koju se cesto zaboravlja. ako postoji opasnost od aspiracije ´ povracenog sadržaja. .Sastoji se od primene antibiotika širokog spektra. ˇ ˇ ˇ Izbor pravilnog položaja za transport . 4. ˇ Po poreklu krvavljenja mogu biti arterijska. utopljavanje i drugo. a pacijent nije u besvesnom stanju.iskljuciti druge povrede (intraabdominalno krvavljenje.kompresivnu tamponadu rane sterilnim tupferom ili zavojem. venska i parenhimatozna.Povredjenog treba postaviti u položaj kojim se obezbedjuje da periferni disajni putevi ostanu slobodni i da se istovremeno izbegne aspiracija stranog sadržaja. Najcešce se koriste dva položaja: ´ ´ ˇ ´ .stabilni položaj na boku ("koma položaj") za povredjene koji se moraju ostaviti sami. jetre. Izbor adekvatne privremene imobilizacije . ˇ Preventiva infekcije . ´ Privremena žicana imobilizacija se obicno cini u specijalizovanim hirurškim ustanovama. sa licem okrenutim na dole . a posebno centralni sekutic ˇ ´ ´ 38 . povredjenog treba postaviti u položaj u kojem je zašticen od daljih oštecenja.digitalnu kompresiju centralno od mesta povrede kod arterijskih. Najbrža i najjednostavnija privremena imobilizacija pri povredi skeleta lica i ˇ vilica postiže se primenom odgovarajucih zavoja (capistrum. krvi i sluzi. i dr). šav ligatura. povredjenog u besvesnom stanju ili u stanju poremecene svesti.8. a periferno kod venskih krvavljenja.ukoliko postoje indikacije .pri krvavljenju iz maksilofacijalne ´ ´ regije.intravenskih infuzija. Definitivna hemostaza se obavlja u hirurškim ustanovama po važecim hirurškim ´ principima (ligatura krvnog suda. Hitne mere za hemostazu mogu biti privremene i definitivne. Pri obimnim krvavljenjima iz nosa. radi se prednja ili znatno redje zadnja tamponada nosa. Povrede zuba Povrede zuba su veoma cesta traumatska oštecenja u maksilofacijalnoj regiji. u slucaju odsutnosti zaštitnih refleksa u podrucju respiratornog ´ ˇ ˇ trakta.hvatanje krvnog suda peanom. Borba protiv šoka .Podrazumeva primenu . frontalni zubi u gornjoj vilici su najcešce povredjeni. i dr). . zamenika plazme i drugih tecnosti (rastvori elektrolita). Zbog svoje ˇ eksponiranosti. ruptura slezine. ali cesto i udružene sa povredama mekih i koštanih tkiva lica i vilica. Barelov. Zavisno od vrste i obima povrede.sedeci ili ležeci položaj. . a kod otvorenih povreda indikovana je i obavezna antitetansuna zaštita i profilaksa. Privremene mere podrazumevaju: . Javljaju se ˇ ´ kao izolovane. analgetika.

frakture krunice zuba bez otvaranja pulpe. ´ frakture korena u apikalnoj trecini. a znatno redje tuce. starosti povredjenog. smera i nacina dejstva sile. Ovim povredama najviše su izložena deca i adolescentni uzrast. 4. Najcešci etiološki urzok su padovi u igri. 39 .1. b) Frakture korena zuba (intraalveolarne frakture zuba) se dele u cetiri podgrupe: ˇ frakture korena zuba u krunicnoj trecini.frakture krunice zuba sa otvaranjem pulpe. sport.luksacije zuba.(70 odsto svih povreda). Direktno dejstvo relativno ošte sile na sam zub obicno dovodi do njegove frakture. ˇ Sve povrede zuba se mogu podeliti na: . lakše dolazi do ovih poremecaja. nego u ´ ˇ mladih kod kojih je on relativno širok. .frakture zuba. ˇ ´ frakture korena u srednjoj trecini. cesto ireverzibilnih. kao i eventualne pratece udružene povrede susednih mekih i koštanih ´ tkiva. ove povrede se mogu podeliti u dve grupe: a) frakture krunice zuba (ekstraalveolarne frakture). Kod starih osoba ´ u kojih je apikalni otvor uzan. Frakture zuba Ako se uzmu u obzir terapijske konsekvence. b) frakture korena zuba (intraalveolarne frakture). Dijagnostika Inspekcijom. odnosno fiziološkog i ˇ patološkog stanja zubnog organa u trenutku traume. Obim povrede i ovde ˇ ´ ˇ zavisi od intenziteta. ´ uzdužne frakture zuba. a pulpa dobro vaskularizovana. Dejstvo indirektne tupe sile (npr u predelu usana) po pravilu dovodi do luksacije zuba. . palpacijom i rendgenskim snimanjem se može relativno lako utvrditi vrsta i lokalizacija preloma zuba. a) Frakture krunice zuba (ekstraalveolarne frakture) se u praksi najcešce dele takodje ˇ ´ u dve grupe: . Vrlo jaka trauma može dovesti do oštecenja ´ apikalnih krvnih sudova i poremecaja pulparnog krvotoka i senzibiliteta zuba.8.

da bi se uklonili eventualni odlomljeni delovi zuba koji se ponašaju kao strana tela.Kod ekstraalveolarnih preloma treba posebno obratiti pažnju na eventualna krvavljenja pulpe u dentinu. može se pokušati lecenje ´ ˇ imobilizacionom šinom u trajanju od najmanje osam nedelja. stanja marginalnog parodoncijuma. i ovde se može izvršiti ortodontsko izvlacenje korena (ekstruzija) uz prethodni ˇ endodontski tretman. Kod povreda donjih frontalnih zuba. radi se vitalna amputacija ili ekstirpacija pulpe u zavisnosti od toga da li je rast korena nezavršen ili završen. metoda izbora je ektrakcija zuba. Veci defekti gledji i dentina. 40 . Kod frakture korena zuba u srednjoj trecini sa dislokacijom koronarnog dela. prvo treba proceniti mogucnosti ocuvanja zuba na osnovu ´ ˇ mesta preloma. Kod intraalveolarnih fraktura mlecnih zuba ekstrakcija je metoda izbora. Takodje. Nakon toga se vrši protetska sanacija izradom nadogradnje. Nakon toga se rekonstruiše krunica kompozitnim materijalima kod manjih. Ako dislokacije koronarnog fragmenta nema. kako bi se smanjila mogucnost infekcije pulpe ´ preko otvorenih dentinskih kanalica. uvek treba pregledati i iskljuciti postojanje ˇ indirektnih preloma vrata donje vilice. ukoliko ocuvanje mlecnih zuba ˇ ˇ ˇ ima svrhe. Ukoliko ´ je eksponiran dentin. ´ Lecenje fraktura krunice sa otvorenom pulpom ˇ Ukoliko je pulpa minimalno (tackasto) otvorena. samo se bruse i poravnavaju oštre ivice. Ukoliko je frakturna linija ispod limbusa. koja se manifestuju obicno u vidu tackice. nastali traumom. uz stalnu kontrolu vitaliteta zuba. ´ Pri istovremenim povredama mekih tkiva obraza i usana treba ih pažljivo pregledati. Ispitivanje poremecaja senzibiliteta zuba ´ ´ može dati negativan nalaz iako pulpa nije oštecena. direktno se prekriva kalcijum ˇ hidroksidom. kao i stanja apikalnog parodoncijuma. ´ mogu se rekonstruisati kompozitnim materijalima. Ukoliko je ´ ´ ˇ mesto preloma iznad limbusa alveolarisa. posebno koronarnog dela. može se izvršiti fluorizacija. Medjutim. može se uraditi nadogradnja zuba sa prethodnim endodontskim tretmanom. vitaliteta. treba pažljivo ispitati ˇ ˇ pokretljivost oštecenog zuba. Medjutim. ´ Lecenje intraalveolarnih fraktura zuba ˇ Kod fraktura u koronarnoj trecini korena postoje razne mogucnosti lecenja. ˇ Lecenje frakture krunice zuba bez otvaranja pulpe ˇ Kod manjih defekata i oštecenja gledji. ekstrakcija ´ je jedino moguce rešenje. ako je pulpa široko otvorena. ili se radi zaštitna krunica kod vecih defekata. veci defekti krunice se mogu sanirati ´ (rekonstruisati) primenom celuloidnih krunica. U principu se mlecni i stalni zubi tretiraju isto. Terapija Po uspostavljenoj dijagnozi. Takodje.

ali izražene u blažem stepenu. Ukoliko ovi pokušaji ne dovedu do zadovoljavajuceg rezultata. Negativan rezultat ovog ispitivanja ne znaci uvek da je i pulpa ˇ avitalna. a vitalitet je ocuvan. ili sa frakturom vilice. paralelno sa uzdužnom osovinom zuba. prelomom alveolarnog nastavka.2. Kod višekorenih zuba se može pokušati sa hemisekcijom ´ korenova. kod ovih povreda postoji oštecenje parodoncijuma i pulpe razlicitog stepena koje ´ ˇ cesto može dovesti i do gubitka vitaliteta zuba. radi se imobilizacija zuba u trajanju od najmanje šest nedelja. ´ Patohistološki postoji oštecenje parodoncijuma u manjem stepenu sa rupturom kapilara. radi se repozicija veceg koronarnog fragmenta i imobilizacija. cini se endodontski ˇ tretman kanala korena sa resekcijom apikalnog fragmenta. Uzdužne (vertikalne) frakture zuba su veoma retke. Ukoliko se pojave komplikacije u vidu pulpita ili nekroze pulpe.Za ovaj nacin lecenja najpogodniji su zubi sa nezavršenim rastom korena. patohistološke promene ´ su slicne. a koren je u potpunosti u alveoli. Sledi ´ endodontski tretman koji se može uraditi odmah po imobilizaciji ili nakon nekoliko dana. Postoje razne klasifikacije ovih povreda. ˇ ˇ U slucaju pojave nekroze pulpe u toku lecenja ovih povreda. sledi ekstrakcija zuba. Patohistološki. 4. kao i frakture zuba mogu biti izolovane. b) luksacije zuba sa dislokacijom. Najcešce primenjivana u nas deli ove povrede ˇ ´ u dve grupe: a) luksacije zuba bez dislokacije. U slucaju da postoji dislokacija ˇ fragmenata korena zuba. udružene sa povredama mekih tkiva. Probe vitaliteta su iz tih razloga cesto negativne. ˇ Ove povrede. Krunica zuba nije pomerena iz zubnog niza. a) Luksacije zuba bez dislokacije klinicki karakteriše manje ili vece traumatsko ˇ ´ rasklacenje zuba. ˇ 41 . može se takodje pokušari ˇ ˇ sa endodontskim tretmanom i transdentalnom fiksacijom. ´ hematomima i konsekutivni traumatski edem koji pritiska na neurovaskularni snop zuba. Ukoliko nema ˇ ´ dislokacije. ´ Lecenje frakture korena zuba u apikalnoj trecini ima najbolju prognozu. ´ U pojedinim klasifikacijama u ovu grupu povreda se može uvrstiti i tzv kontuzija zuba kod koje nema traumatske rasklacenosti. ˇ uz stalnu kontrolu vitaliteta. Obicno nastaju delovanjem snažne sile ˇ sa malom dejstvujucom površinom. postoji perkutorna osetljivost. Traumatske luksacije zuba Karakterišu se promenom normalnih anatomskih odnosa izmedju korenova zuba i alveole.8. Ocuvanje ovako ´ ˇ prelomljenog zuba nije moguce. U starijih osoba sa uskim apikalnim otvorom cesto ˇ ˇ dolazi do ireverzibilnih oštecenja pulparnog krvotoka i nekroze.

ˇ Lecenje luksiranih zuba bez dislokacije podrazumeva njihovu imobilizaciju u trajanju od ˇ najmanje 3-4 nedelje. odluku ´ ˇ o ekstrakciji ovakvih zuba najcešce treba odložiti i prvo pokušati sa lecenjem. Kod traumatskih ekstrakcija na rendgenskom snimku alveola je prazna. Dijagnostika Neophodan je pregled svih zuba. odsustvo pojedinih treba da bude zabeleženo i objašnjeno. ali skoro uvek postoji manje ili vece proširenje ˇ ´ periodontalnog prostora. obicno sa po dva sa ˇ svake strane. ´ ˇ alveola je prazna. U praksi. stanja pulpe. Koriste se metalni akrilatni ili kompozitni ˇ ´ 42 . Luksirani zubi se povezuju sa susednim zdravim. Koriste se klasicne metode: inspekcija. Procena ˇ ˇ ˇ se donosi na osnovu starosti pacijenta. tj lingvalno. ˇ Terapija Pre pocetka lecenja treba proceniti izglede povredjenog zuba za uspešno lecenje. Rendgenski nalaz zavisi od ˇ ˇ stepena dislokacije. Klinicki.b) Luksacije zuba sa dislokacijom se takodje dele na dve podgrupe: . Obavezno izvršiti probe vitaliteta i rendgensko snimanje. Medjutim. cesto je oskudan. zub može biti intrudiran. ˇ ´ ˇ Osnovni cilj terapije je da se luksirani zub dovede u normalne anatomske odnose sa okolinom i ucvrsti u alveoli. Kompletna luksacija ili traumatska ekstrakcija zuba podrazumeva gubljenje svakog kontakta izmedju korena zuba i alveole. koje su cesto udružene sa ovim povredama. apikalnog i marginalnog parodoncijuma. Avitalni zubi. zagrižaja. iako je zub u suštini sacuvan. ekstrudiran ili dislociran labijalno. u zavisnosti od ˇ ´ ˇ pravca dejstva traumatske sile. alveolarnog nastavka ili vilica. uz ispitivanje patološke ˇ pokretljivosti svakog suspektnog zuba. odnosno manje ili vece gubljenje medjusobnog kontakta. perkusija. U toku pregleda treba ustanoviti da li postoje frakture zuba. . apikalni parodontit i uznapredovala parodontopatija. ali nikada u potpunosti. Inkompletnu luksaciju karakteriše poremecen anatomski odnos korena zuba i alveole u ´ vecem stepenu. Imobilizacija je najcešce monomaksilarna. ili u okolnim mekim tkivima usne duplje.kompletne luksacije (traumatske ekstrakcije zuba). palpacija. Probe vitaliteta su cesto negativne. ´ ´ Kao posledicu patohistološki imamo znatno vece oštecenje parodoncijuma i poremecaje ´ ´ ´ intrapulparnog krvotoka sa cešcim ireverzibilnim promenama u pulpi. uz teško oštecenje parodontalnog aparata. znatno smanjuju mogucnost uspešnog lecenja. zub može biti u blizini povezan samo gingivalnim pripojem. kao i povrede okolne gingive.inkompletne luksacije. odnosno van nje. Klinicki. kao i higijena usne duplje u trenutku povrede. povrede (frakture) zidova alveole povredjenog zuba se skoro uvek javljaju. palatinalno. Rasklacenost zuba nije uvek karakteristican simptom za ovu vrstu ´ ˇ povreda.

a zub je promenio boju. Najbolji ˇ ´ ˇ rezultati se postižu kada se akt replantacije izvrši u prvom satu nakon traume. Pri tome treba voditi racuna da se ˇ ˇ ´ ˇ luksacija ne prevede u traumatsku ekstrakciju zuba. dovodeci i do njihove ´ ´ frakture. može da bude van kontakta sa okolnom kosti i vezan za okolinu samo mukoperiostom. hematom i dr. otok lokalnih mekih tkiva. Javljaju se izolovano. rascep gingive.splintovi. tj.9. Nakon toga najcešce dolazi do resorpcije korena. Endodontski tretman se cini po ucvršcivanju zuba u alveoli. Izbijeni zub treba do samog akta replantacije držati u sterilnom fiziološkom rastvoru. ˇ ˇ ´ Rezultati replantacije se smatraju uspešnim ako zub ostane u alveoli tri do pet godina. Prethodno se. Rezultati su bolji ukoliko se repozicija i imobilizacija ranije sprovedu. odnosno bukalno. Vreme imobilizacije je najcešce 6-8 nedelja. dopunska terapija nije potrebna. obavlja se njegova imobilizacija po istom principu kao kod inkompletnih luksacija. Nakon vracanja ´ zuba u alveolu. Rezultati replantacije su veoma retko trajni. ona može prolaziti i kroz alveole postojecih zuba. U lokalnom statusu postoje hematomi u predelu frakturnih linija. Što je ovo vreme krace. izgledi za uspešno lecenje su bolji. Nastaju najcešce u saobracaju ili tucama. u spoljnoj sredini ˇ manje od šest casova. može prolaziti ispod. uz stalnu rendgensku kontrolu i testove ˇ ´ senzibiliteta. Kontrola kvaliteta je bitna i obavlja se u toku i najmanje još šest meseci nakon skidanja imobilizacije. treba uraditi endodontski tretman. Ukoliko vitalitet zuba nije ugrožen. Frakturna linija najcešce ima oblik nepravilne polukružne linije koja ˇ ´ svojim najnižim. može biti dislokovan palatinalno (tj. nakon Rtg grafije. Prelomi alveolarnog nastavka Ovi prelomi najcešce nastaju delovanjem tupe snažne sile istovremeno na više zuba koji ˇ ´ se. može biti uklješten u okolne koštane strukture. najcešce uz lokalnu anesteziju. Poremecaj okluzije zavisi od ´ stepena dislokacije fragmenata. Isto tako. a manifestuje se pojavom parcijalno otvorenog ili ukrštenog 43 . ili pak najvišim delom (u gornjoj vilici). zavisno od smera dejstva sile. Medjutim. U toku samog akta treba maksimalno štedeti periodoncijum. uklone eventualni slobodni fragmenti koštanih zidova alveole. obavi toaleta alveole. Lecenje luksiranih zuba sa dislokacijom se sprovodi po istom principu. odvajaju od kosti vilice. Odlomljeni fragment. lingvalno). ˇ ´ 4. odnosno iznad apeksa zuba na frakturiranom fragmentu. ako se i posle više nedelja ne povrati senzibilitet. kao i manje ili više otežan govor i žvakanje. s tim što se pre ˇ imobilizacije cini repozicija. zajedno sa okolnom kosti. Lecenje kompletnih luksacija (traumatskih ekstrakcija) ˇ Izgledi za uspešno lecenje postoje ukoliko je zub bio van alveole. ali isto tako cesto udruženi ˇ ´ ´ ˇ ˇ sa povredama zuba i vilica.

kada je odlomljeni alveolarni fragment impaktiran u okolnu kost. deperiostizovani koštani fragmenti i jako ošteceni zubi. Imobilizacija se obicno radi monomaksilarnim metalnim ili ´ ˇ ˇ ˇ akrilatnim splintovima. ortopantomografski snimci i dr.zagrižaja u povredjenoj regiji. tokom najmanje cetiri do šest nedelja. manuelno ili hirurški. repozicija se može ˇ izvesti uz pomoc elasticne vuce. ˇ ˇ Glavni cilj lecenja preloma alveolarnog nastavka jeste ocuvanje odlomljenog ˇ ˇ (dislokovanog) fragmenta. zbog odluke o nacinu i vrsti lecenja. Zato treba što ranije ˇ izvršiti repoziciju i imobilizaciju. Radi postavljanja tacne dijagnoze kod ovih povreda. kako bi se sprecilo stvaranje koštanog defekta. cini se tek ˇ po završenom srašcivanju fragmenata. Ukoliko je indikovan endodontski tretman. Vrlo je važno iskljuciti ˇ ili potvrditi postojanje povreda zuba i vilica. Obavezna je stalna kontrola ˇ vitaliteta zuba na reponiranom fragmentu. ´ 44 . ´ Repozicija se najcešce radi u lokalnoj anesteziji. Pri tome se mogu odstraniti samo manji. pored anamneze i detaljnog lokalnog ˇ statusa koriste se retroalveolarni snimci. U redjim ˇ ´ slucajevima.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful