P. 1
SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVICE  

SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVICE  

|Views: 641|Likes:
Published by Lily Tatic

More info:

Published by: Lily Tatic on Sep 21, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOCX, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/18/2012

pdf

text

original

SPORAZUM O PRIZNANJU KRIVICE

dr Milan Skulic profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu | 20.11.2009 -
10:16

1. Uvodna razmatranja

Sporazum o priznanju krivice predstavlja jedan izrazito novi institut u
nasem krivicnom postupku, koji je inace, karakteristican za anglosaksonske
krivicne postupka, odnosno tzv. adverzijalne (stranacke) tipove krivicne
procedure, ali je danas veoma siroko prihvacen i u brojnim kontinentalno-
evropskim krivicnoprocesnim zakonodavstvima, pa se cak ponekad u teoriji
govori i o svojevrsnoj zarazi ovakvim resenjem (plea barging infection). Ovaj
institut je tipican za SAD, mada ni sve drzave u sastavu SAD ne poznaju plea
barging. Takode, ni u Velikoj Britaniji, koja se s razlogom smatra kolevkom
anglosaksonske krivicnopravne tradicije i pravnog sistema uopste,
krivicnoprocesni sistem ne poznaje sporazum o priznanju krivice, odnosno
stranacku nagodbu ovog tipa, vec postoji jedino mogucnost da sud uzme u
obzir priznanje okrivljenog, ali se to s jedne strane, ne cini u dogovoru
okrivljenog sa tuziocem, niti je s druge strane, to obavezno. U formalnom
smislu sporazum o priznanju krivice predstavlja poseban oblik
«konsensualnog» resavanja predmeta krivicnog postupka, sto se cini na
osnovu odgovarajuce saglasnosti volja stranaka, o kojoj konacnu rec daje
krivicni sud. Sporazum o priznanju krivice istovremeno predstavlja i poseban
vid sumarnog, potencijalno veoma brzog i efikasnog okoncanja krivicnog
postupka, jer ako dode do zakljucenja takvog sporazuma i ukoliko on potom,
bude verifikovan od strane suda, iz njega po odredenom procesnom
automatizmu proizlazi pravnosnazna osudujuca preusuda.
Uvodenje odredenih modela sporazuma o priznanju krivice u
krivicnoprocesne sisteme mesovitog tipa, predstavlja relativnu novost, ali to
vise nije nikakva retkost, vec suprotno, predstavlja odredenu tendenciju. To je
tipican primer skladne konvergencije dva velika svetska krivicnoprocesna
sistema, a modalitet za koji smo se opredelili u nasem zakonodavstvu
predstavlja jednu relativno umerenu varijantu, koju smatramo prihvatljivom u
nasim uslovima i koja je jedna vrsta kombinacije veoma ekstenzivnih resenja
iz tipicnih adverzionih postupaka i znatno restriktivnijeg resenja koje na
primer, postoji u nemackoj praksi, mada inace i Nemacka planira skorasnje
uvodenje tzv. deal-a i formalno u svoje zakonodavstvo. Ovaj institut u nasem
krivicnom postupku realno moze dovesti do brzeg okoncanja mnogih krivicnih
postupaka i smanjenja troskova, a da se pri tom, ipak ne ugroze interesi
zakonitosti i pravicnosti. To predstavlja i osnovni ratio legis ovog instituta u
nasem Zakoniku o krivicnom postupku. Ìako se u teoriji i komparativnim
istrazivanjima cesto zapaza da u SAD u mnogim drzavama cak izmedu 90 i
95 % krivicnih predmeta biva okoncano zakljucenjem sporazuma o priznanju
krivice, ne treba ocekivati da tako visoki procenti budu prisutni i u nasoj
praksi, a to ne bi ni trebalo da bude slucaj. Naime, tako visoki procenti u SAD,
koji u stvari, klasicno sudenje pred porotom pretvaraju u svojevrsni izuzetak,
iako u toj drzavi svaki gradanin ima nesporno ustavno pravo na sudenje pred
nezavisnom i nepristranom porotom, je posledica kako vec postojece tradicije
u SAD, tako i nekih osobenosti ukupnog pravnog sistema i sudske prakse.
Radi se pre svega, o cinjenici, da je kaznena politika u toj zemlji visestruko
teza nego sto je to kod nas slucaj, pa izmedu ostalog i zbog toga, vecina
okrivljenih tezi da se postupak okonca sporazumom o priznanju krivice i
spremni su na pregovaranje u startu, a s obzirom na pravila tzv. smernica o
izricanju kazni u SAD (guidelines), okrivljeni, a uz sugestije svojih branilaca,
pristaju i na prilicno ozbiljne kazne. Kod nas, kako zbog limita iz clana 282
stav 1 (krivicna dela do dvanaest godina zatvora), tako i zbog ne preterano
ostre, ili cak relativno blage kaznene politike, ne treba ocekivati neke
vrtoglavo visoke stope resavanja krivicnih predmeta na temelju sporazuma o
priznanju krivice. To i ne treba da bude cilj, bar ne u pocetku primene ovog
novog instituta, a dozvoljeno je da se njegovom primenom, u jednoj pristojnoj
meri rastereti krivicno pravosude, a da to istovremeno ne bude stetno po
interese odbrane u krivicnom postupku, kao ni po interese ostecenog.

2. MaterijaIni i formaIni usIov za pregovaranje o zakIjucenju
sporazuma o priznanju krivice

Materijalni uslov za pregovaranje o zakljucenju sporazuma o priznanju
krivice se svodi na krivicno delo koje je predmet postupka, sto znaci da se
mora raditi o krivicnom delu odredene tezine. Stranacko pregovaranje o
potencijalnom zakljucenju sporazuma o priznanju krivice je moguce ako se
krivicni postupak vodi za jedno krivicno delo ili za krivicna dela u sticaju za
koja je propisana kazna zatvora do 12 godina. Ìako to nije striktno naglaseno
u odredbama Zakonika, nema smetnji da predmet sporazuma o priznanju
krivice ne budu i krivicna dela za koja je propisana novcana kazna kao glavna
kazna.
Formalni uslov za pregovaranje o zakljucenju sporazuma o priznanju je
postojanje odgovarajuce inicijative subjekta koji vrsi jednu od stranackih
funkcija. To znaci da javni tuzilac moze predloziti okrivljenom i njegovom
braniocu zakljucenje sporazuma o priznanju krivice, odnosno okrivljeni i
njegov branilac mogu javnom tuziocu predloziti zakljucenje takvog
sporazuma. Kada se uputi takav predlog stranke i branilac mogu pregovarati
o uslovima priznanja krivice za krivicno delo, odnosno krivicna dela koja se
okrivljenom stavljaju na teret.

3. ZakIjucenje sporazuma o priznanju krivice i njegovo podnosenje
sudu

Sporazum o priznanju krivice je formalnog karaktera, sto znaci da on
mora biti u pisanom obliku. Zakljuceni sporazum se podnosi odgovarajucem
funkcionalnom obliku suda, u roku koji je faktickog karaktera. Sporazum se
mora podneti najkasnije do zavrsetka prvog rocista za odrzavanje glavnog
pretresa.
Sporazum o priznanju krivice se, ako optuznica jos nije podnesena, podnosi
predsedniku vanraspravnog veca, a nakon podnosenja optuznice, on se
podnosi predsedniku pretresnog veca ili sudiji pojedincu, kada se radi o
krivicnom delu koje spada u njegovu nadleznost. Okrivljeni i njegov branilac
se u prigovoru protiv optuznice mogu pozvati na zakljuceni sporazum o
priznanju krivice.

4. Predmet i eIementi sporazuma o priznanju krivice

Sustinski i obavezni element sporazuma o priznanju krivice je priznanje
okrivljenog. To znaci da okrivljeni u potpunosti priznaje krivicno delo za koje
se tereti, odnosno priznaje jedno ili vise od krivicnih dela ucinjenih u sticaju,
koja su predmet optuzbe (zaprecena kaznom zatvora do 12 godina), a
sporazum pored toga, sadrzi i druge obavezne elemente, te moze sadrzavati i
odredene fakultativne elemente.
Okrivljeni i javni tuzilac se saglasavaju o sledecim obaveznim elementima
sporazuma o priznanju krivice:
A) elementi koji su apsolutno obavezno, a koji obuhvataju sporazumevanje o:
1) o vrsti i visini kazne, odnosno o drugim krivicnim sankcijama koje ce
okrivljenom biti izrecene; 2) o troskovima krivicnog postupka; te 3) o odricanju
stranaka i branioca od prava na zalbu protiv odluke suda donesene na
osnovu sporazuma o priznanju krivice, kada je sud u potpunosti prihvatio
sporazum i
B) elementi koji su relativno obavezni, gde spadaju: 1) sporazumevanje
odustajanju javnog tuzioca od krivicnog gonjenja za krivicna dela koja nisu
obuhvacena sporazumom o priznanju krivice, sto ce biti obavezni element
sporazuma jedino kada se radi o slucaju krivicnih dela u sticaju, gde javni
tuzilac odustaje u odnosu ne neko ili neka od tih krivicnih dela, sto znaci da se
u takvoj situaciji radi o posebnom slucaju oportuniteta krivicnog gonjenja; te 2)
sporazumevanje o imovinskopravnom zahtevu, sto ce obavezno biti element
sporazuma samo onda kada je takav zahtev i postavljen od lica koje je titular
prava na podnosenje imovinskopravnog zahteva.
Okrivljeni i javni tuzilac se mogu saglasiti i o odredenim fakultativnim
elementima sporazuma o priznanju krivice. To su sledeci elementi: 1)
obavezivanje okrivljenog da ispuni jednu ili vise od obaveza koje se mogu
odrediti kao uslov za postupanje javnog tuzioca prema nacelu uslovljenog
oportuniteta krivicnog gonjenja (otklanjanje stetne posledic nastale izvrsenjem
krivicnog dela, placanje novcanog iznosa u korist humanitarne organizacije,
fonda ili javne ustanove, obavljanje drustvenokorisnog ili humanitarnog rada
itd.), pod uslovom da je s obzirom na prirodu obaveza moguce da ih okrivljeni
ispuni do podnosenja sporazuma o priznanju krivice sudu, odnosno da do
podnosenja sporazuma o priznanju krivice sudu, zapocne sa ispunjavanjem
obaveza; te 2) prihvatanje od strane okrivljenog obaveze da u odredenom
roku vrati imovinsku korist stecenu izvrsenjem krivicnog dela, odnosno da
vrati predmet krivicnog dela.
Priznanje se smatra potpunim ako sadrzinski i sustinski u potpunosti
odgovara optuzbi, odnosno stavu tuzioca u aktuelnom optuznom aktu ili
njegovom stavu u odnosu na optuzni akt, koji bi s obzirom na dokaze kojima
raspolaze, javni tuzilac trebalo da podnese. U postupku pregovaranja stranke
i branilac se mogu dogovarati i o pitanju dokazanosti odredenih tacaka
optuzbe i tuzilac u skladu sa tim, moze prilagodavati svoju optuznicu,
odnosno onda kada je ona vec podnesena, on je moze i preinaciti, a ako
optuznicu jos nije podneo, on njen sadrzaj moze modifikovati u skladu sa
rezultatima svog pregovaranja iz clana 304 stav 2. Javni tuzilac se u ovome
ocigledno ne rukovodi prvenstveno nacelom legaliteta oficijelnog krivicnog
gonjenja, vec ima u vidu i odredena prakticna pitanja u odnosu na ocekivane
dokazne teskoce, ali to ne predstavlja jedini slucaj da zakonodavac odredenu
paznju poklanja problematici celishodnosti u krivicnom postupku. Priznanje je
potpuno ako se odnosi kako na sve cinjenicne elemente optuzbe, tako i na
pravnu kvalifikaciju u njoj sadrzanu, odnosno pravnu kvalifikaciju koja bi
trebalo da bude sadrzana u optuznici koja jos nije podnesena. Priznanje ne
moze biti uslovljeno, niti se odnositi samo na neke delove optuzbe, bilo
cinjenicne, bilo pravne prirode. Pored toga, priznanje bi moralo biti
potkrepljeno i drugim cinjenicama, odnosno ono mora biti argumentovano.
Potpunost priznanja oznacava da ono ne sme sadrzavati protivrecnosti, kako
unutar svoje logicke celine, tako i u vezi sa drugim cinjenicama i dokazima. Za
ocenu (ne)potpunosti priznanja nije od znacaja ocena tuzioca o motivima
okrivljenog da daje priznanje, ali motivi, odnosno pobude mogu biti od
indicijalnog znacaja za procenu da li se radi o potpunom ili nepotpunom
priznanju, ali oni mnogo vise mogu biti od znacaja za sud, kada treba da
oceni da li se radi o svesnom i dobrovoljnom priznanju, uz iskljucenje
mogucnosti postojanja zablude po tom pitanju. Ìako to Zakonikom nije striktno
regulisano, priznanje okrivljenog bi trebalo da kao i svaki iskaz u krivicnom
postupku, od kojeg se ocekuje da bude procesno relevantan, bude fiksirano u
odgovarajucoj procesnoj formi, sto znaci da bi javni tuzilac trebao da o
ovakvom priznanju sastavi zapisnik, koji bi potpisao okrivljeni, kao i njegov
branilac, ako ga on ima i ako je prisutan tokom davanja takvog priznanja.
Priznanje sadrzinski predstavlja iskaz okrivljenog koji odgovara navodima
optuzbe, a u svom iskazu bi okrivljeni trebao da opise svoju ulogu u izvrsenju
(cinjenju) krivicnog dela, tako da taj opis obuhvati sve cinjenicno i pravno
relevantne aspekte krivicnog dela sadrzanog u optuzbi javnog tuzioca,
odnosno cinjenicnom materijalu iz kojeg bi trebalo da proizide optuznica.

5. Visina kazne utvrdene u sporazumu

Javni tuzilac i okrivljeni se mogu sporazumeti o izricanju bilo koje
krivicne sankcije, a ako se radi o kazni, onda se oni pre svega,
sporazumevaju o vrsti kazne, a zatim o njenoj meri. Kada je u pitanju mera
kazne, primarno je moguca ona mera koja je u okviru konkretnog zakonskog
raspona kaznjavanja, tj. posebnog zakonskog minimuma i maksimuma, a
supsidijarno izuzetno, dolazi u obzir i mera kazne koja je ispod posebnog
zakonskog minimuma. U sporazumu o priznanju krivice javni tuzilac i okrivljeni
se mogu saglasiti o izricanju okrivljenom kazne, koja po pravilu ne moze biti
ispod zakonskog minimuma za krivicno delo koje se okrivljenom stavlja na
teret. Samo izuzetno, javni tuzilac i okrivljeni se mogu saglasiti da se
okrivljenom izrekne blaza kazna u granicama propisanim pravilima Krivicnog
zakonika, ako se radi o sledecim alternativno propisanim situacijama: 1) kada
je to ocigledno opravdano znacajem priznanja okrivljenog u odnosu na: a)
razjasnjenje krivicnog dela za koje se tereti, cije bi dokazivanje bez takvog
priznanja bilo nemoguce ili znatno otezano, odnosno b) za sprecavanje,
otkrivanje ili dokazivanje drugih krivicnih dela, ili 2) kada u konkretnom slucaju
postoje narocito olaksavajuce okolnosti. Smatramo mogucim da se javni
tuzilac i okrivljeni sporazumeju i samo o krivicnim sankcijama koje ne
predstavljaju kaznu. Dakle, po nasem misljenju javni tuzilac i okrivljeni bi se
mogli sporazumeti u zakonskim okvirima i o merama upozorenja (uslovna
osuda i sudska opomena), te merama bezbednosti i onda kada se ne radi o
njihovom izricanju uz kaznu. Naime, iako se u toj odredbi govori o ,kazni i o
drugim krivicnim sankcijama...", to ne bi trebalo tumaciti kao neophodnost da
uvek bude izrecena kazna, a onda eventualno i jos neka sporedna krivicna
sankcija uz kaznu, vec bi trebalo smatrati da je to moguce, tj. da sporazum
moze obuhvatai kaznu i drugu krivicnu sankciju, ali i da je i krivicna sankcija
koja ne predstavlja kaznu, moguca kao samostalni predmet sporazuma. U
takvom bi slucaju, sporazum sadrzavao odgovarajucu krivicnu sankciju, ali ne
i kaznu.
Moguce su sledece varijante u smislu nesto sireg, ali logicnog tumacenja: a)
sporazum se moze odnositi na odredenu kaznu kao jedinu krivicnu sankciju u
datom slucaju (na primer, kazna zatvora od dve godine ili novcana kazna u
odredenom novcanom iznosu); b) u sporazumu se mogu utvrditi jedna glavna
i jedna sporedna kazna, na primer, kazna zatvora uz novcanu kaznu, kada je
to po KZ-u moguce, ili novcana kazna zajedno sa kaznom oduzimanja
vozacke dozvole; g) sporazum se moze odnositi na kaznu zajedno sa drugom
krivicnom sankcijom, na primer, kazna zatvora uz meru bezbednosti i d)
sporazum se moze odnosit samo na neku drugu krivicnu sankciju, na primer,
uslovnu osudu ili sudsku opomenu. Kada se javni tuzilac i okrivljeni
sporazumevaju o vrsti i visini kazne, onda javni tuzilac kao drzavni organ, bez
obzira sto njemu formalno ne pripada pravo kaznjavanja (ius puniendi), mora
voditi racuna o pravilima materijalnog krivicnog prava u odnosu na
odmeravanje kazne iz clana 54 KZ, kao i pravilima o zakonskim granicama
ublazavanja kazne iz clana 57 KZ. Ìako terminoloski posmatrano, iz naziva
ovog procesnog instituta ÷ sporazum o priznanju krivice, proizlazi da je
njegovo centralno pitanje ÷ pitanje krivice i njenog priznanja od strane
okrivljenog, paralelno sa tim pitanjem se kao centralni problem, uspostavlja i
problem kazne, odnosno krivicne sankcije za krivicno delo koje je predmet
takvog priznanja. Jedno bez drugog u ovom slucaju ne moze postojati, tako
da priznanje okrivljenog, onda kada su ispunjeni i drugi potrebni uslovi, mora
dovesti i do sporazuma u pogledu krivicne sankcije, koji takode mora proizici
iz saglasnosti volja okrivljenog i javnog tuzioca, a u suprotnom, do sporazuma
nece doci.
Postavlja se pitanje, da li se javni tuzilac i okrivljeni moraju sporazumeti o
tacnoj visini kazne (na primer, o tacno odredenom trajanju kazne zatvora ili
konkretnoj visini novcane kazne), ili mogu postici sporazum samo o
odredenom rasponu kaznjavanja, tako da se sporazumeju o minimalnoj i
maksimalnoj kazni u okviru zakonskog minimuma i maksimuma, odnosno da
sudu prepuste da ako odobri, tj. usvoji sporazum o priznanju krivice, utvrdi
tacnu visinu kazne u okviru raspona koji su javni tuzilac i okrivljeni utvrdili u
svom sporazumu. Dakle, pitanje je da li visina kazne: a) mora biti apsolutno
odredena ili b) moze biti samo relativno odredena. U prilog, mogucnosti da se
javni tuzilac i okrivljeni sporazumeju o kazni u odredenom rasponu (,od ÷ do",
odnosno, kazna ne manja od ... i ne veca od ...), bi se moglo navesti da je to
uobicajeno u mnogim sistemima koji poznaju sporazum o priznanju krivice, te
da se takvom fleksibilnoscu omogucava lakse postizanje sporazuma, kao i da
na takav nacin, izrazitiju ulogu dobija krivicni sud, koji moze ne samo da
usvajanjem sporazuma prihvati u njemu utvrdenu kaznu, vec moze u okviru
utvrdenog raspona i dodatno da individualizira kaznu. Smatramo da takvo sire
tumacenje ipak ne odgovara izrazu iz zakonske odredbe u kojoj se govori o
,visini kazne", sto podrazumeva njeno tacno odredivanje, mada ne
iskljucujemo i mogucnost drugacijeg rezonovanja u nasoj buducoj sudskoj
praksi, iako bi takvo tumacenje po nasem misljenju ipak bilo suvise siroko.
Naime, kako bi sud i mogao da u okviru predlozenog, odnosno u sporazumu o
priznanju krivice utvrdenog raspona, utvrduje konkretnu kaznu, kada uopste
ne izvodi dokaze od kojih zavisi visina kazne ? Ne treba da i kada se radi o
potpunom priznanje optuzenog, sud uvek mora izvoditi one dokaze od kojih
zavisi odluka o krivicnoj sankciji, bez obzira sto je utvrdio da priznanje
optuzenog ima potrebne procesne i fakticke kvalitete. Zasto bi se onda u
slucaju sporazuma o priznanju krivice sudu omogucilo odredivanje kazne bez
izvodenja dokaza od kojih zavisi njena visina. Suprotno ovom stavu, moglo bi
se reci da uostalom ni javni tuzilac ne izvodi dokaze, pa se ipak sporazumeva
o visini kazne, ali javni tuzilac ni inace nije drzavni organ koji izvodi dokaze u
odnosu na izbor i meru odredene krivicne sankcije, a njemu se u ovom
slucaju samo daje pravo pregovaranja sa okrivljenim o priznanju krivice i
kazni, pri cemu kazna ovde, za razliku od one koju inace izrice sud, ne pociva
na izvedenim dokazima, vec na saglasnosti stranaka u okviru jednog sireg
sporazuma, sto je samo po sebi, krupan izuzetak u odnosu na opsta pravila,
pa tim pre ovde ne treba u praksi stvarati jos i dodatni izuzetak da sud moze
odredivati konkretnu visinu kazne, a bez izvodenja dokaza od kojih takva
visina kazne zavisi.
Pred toga, oni krivicnoprocesni sistemi koji poznaju sporazumevanje o
rasponu kazne, omogucavaju i da sud izrekne vecu (sto je u praksi cesce) ili
manju kaznu (sto je u praksi ekstremo retko), od one kazne, odnosno raspona
kaznjavanja, o cemu su stranke sporazumele u svom sporazumu o priznanju
krivice, a sto u nasem sistemu nije moguce. Posto u odredbama koje se
odnose na sporazum o priznanju krivice, nije predvidena mogucnost da sud
izvodi dokaze od kojih zavisi izricanje krivicne sankcije, kako bi se njemu
moglo dati pravo da utvrduje konkretnu kaznu u okviru predlozenog raspona u
sporazumu o priznanju krivice, a jos manje bi mu se moglo dati pravo da
izrice drugaciju kaznu od one o kojoj je postignut sporazum. Stoga smatramo
da sporazum mora, sadrzavati konkretnu kaznu u okviru zakonskog
minimuma odnosno maksimuma, ili ispod njega, kada je to po Zakoniku
moguce (clan 305 stav 3), a sud to moze ali i ne mora prihvatiti, jer kada
odlucuje, sud ce voditi racuna ne samo o ispunjenju potrebnih zakonski
uslova, tj. da je utvrdena kazna odgovara u rasponu koji je kao zakonski
minimum, odnons maksimum utvrden u Krivicnom zakoniku, vec i da i tim
delom sporazuma, nisu povredena prava ostecenog (koja se ne odnose samo
na troskove i imovinskopravni zahtev, vec i na potrebu pravicnog kaznjavanja
okrivljenog), te da i utvrdena kazna nije protiva interesu pravicnog vodenja
krivicnog postupka. U pogledu ovoga, sud se kao i inace, rukovodi slobodnom
ocenom dokaza i svojim slobodnim uverenjem.
Bez obzira sto samo sud moze izreci krivicne sankcije, nije protivno tom
pravilu da se okrivljeni i javni tuzilac mogu sporazumeti o krivicnoj sankciji, jer
s jedne strane i takav sporazum konacno mora odobriti sud, koji konacno
odlucuje o sporazumu o priznanju krivice (uz postojanje i posebne zalbe u
odnosu na takvu odluku suda, o kojoj takode odlucuje jedan funkcionalni oblik
krivicnog suda), dok s druge strane i inace, stranke u postupku mogu iznositi
svoje predloge u odnosu na moguce krivicno sankcionisanje, pa tako i
sporazum o priznanju krivice treba u ovom smislu, shvatiti samo kao
odgovarajuci predlog krivicnom sudu, koji onda u zakonskim formama takav
predlog prihvata ili odbija. Stoga, ni ovaj institut ne predstavlja izuzetak u
odnosu na pravilo da samo krivicnom sudu pripada pravo krivicnog
sankcionisanja, odnosno kaznjavanja (ius puniendi).
Kada se javni tuzilac i okrivljeni u sporazumu saglase o visini kazne, ta
konkretna kazna mora biti u zakonskim okvirima, tako da ona po pravilu ne
moze biti ispod zakonskog minimuma za krivicno delo koje se okrivljenom
stavlja na teret. Samo izuzetno je moguce da kazna u okviru sporazuma bude
ispod zakonskog minimuma. To je moguce ukoliko postoje sledece
alternativno odredene okolnosti: a) da je to ocigledno opravdano znacajem
priznanja okrivljenog za razjasnjavanje krivicnog dela koje je predmet
postupka, a cije bi dokazivanje bez tog priznanja bilo nemoguce ili znatno
otezano, odnonso za sprecavanje otkrivanje ili dokazivanje drugih krivicnih
dela, te b) da postoje narocito olaksavajuce okolnosti iz clana 54 stav 2 KZ. U
takvom slucaju kazna koja je predmet sporazuma mora biti u limitima
propisanim u clanu 57 KZ. Fakticko je pitanje kada je priznanje okrivljenog od
takvog znacaja, isto kao sto je fakticko pitanje i postojanje olaksavajucih
okolnosti iz clana 54 KZ. Priznanje ce biti od takvog znacaja pre svega onda,
kada je sasvim ocigledno da bi se bez takvog priznanja vrlo tesko doslo do
drugih dokaza kojima je moguce krivicno delo rasvetliti, kao na primer, ako
okrivljeni u svom priznanju ukaze i na mesto skrivanja predmeta krivicnog
dela.
Priznanje ce biti znacajno za sprecavanje, otkrivanje ili dokazivanje drugih
krivicnih dela, onda kada bi takva dela skoro sigurno ostala u sferi ,tamne
brojke" da ih svojih iskazom nije otkrio okrivljeni, ili bi dela bila izvrsena da
njihovo pripremanje okrivljeni nije otkrio, kao na primer, kada on iznese svoja
saznanja da se priprema otmica ili ubistvo odredenog lica, sto onda omoguci
sprecavanje takvog krivicnog dela. U ovakvim slucajevima, okrivljeni svojim
priznanjem te vrste, odnosno takvom vrstom iskaza na odredeni nacin
zasluzuje blaze kaznjavanje, sto je u skladu kako sa principima kaznene
politike, tako i sa opstom etikom. Naravno, javni tuzilac iako je drzavni organ,
nije u stanju da u najvecem broju slucajeva sasvim meritorno ocenjuje
postojanje okolnosti iz clana 54 KZ, jer ne samo da to pravo, prvenstveno
pripada sudu, vec se i te okolnosti po pravilu, moraju na odgovarajuci nacin
dokazivati, sto je takode, nacelno, u prvom redu povereno krivicnom sudu.
Medutim, u mnogim situacijama i javni tuzilac sasvim efikasno moze
ustanoviti postojanje takvih okolnosti, kao sto bi to na primer, bio slucaj sa
imovinskim stanjem okrivljenog, njegovim porodicnim statusom, pa i odnosom
prema ucinjenom krivicnom delu, kada primera radi, pokazuje kajanje i tsl.
6. OdIucivanje suda o zakIjucenom sporazumu o priznanju
krivice
O sporazumu o priznanju krivice koji su stranke zakljucile, odlucuje
odgovarajuci oblik sudske funkcionalne nadleznosti: a) predsednik
vanraspravnog veca - kada je sporazum o priznanju krivice podnesen pre
podnosenja optuznice ili b) predsednik pretresnog veca, odnosno sudija
pojedinac - kada je sporazum o priznanju krivice podnesen nakon podnosenja
optuznice, odnosno ako se u prigovoru protiv optuznice okrivljeni ili njegov
branilac pozivaju na takav sporazum.
Odlucujuci o sporazumu sud ga svojim resenjem moze: 1) odbaciti - ako je
sporazum podnesen nakon sto je zavrseno prvo rociste za odrzavanje
glavnog pretresa ili ako na rociste nije dosao uredno pozvani okrivljeni, pri
cemu protiv resenja o odbacivanju sporazuma o priznanju krivice zalba nije
dozvoljena; 2) usvojiti ili 3) odbiti.
Sud o sporazumu o priznanju krivice odlucuje na rocistu, kome prisustvuju
javni tuzilac, okrivljeni i branilac, a o rocistu se obavestavaju osteceni i njegov
punomocnik. U ovoj situaciji postoji poseban slucaj obavezne strucne
odbrane, tako da ako okrivljeni sam ne uzme branioca, postavice mu ga sud
po sluzbenoj duznosti, najkasnije osam dana pre pocetka rocista za
odlucivanje o sporazumu o priznanju krivice, a tako postavljeni branilac ce
svoju duznost vrsiti do dva alternativno propisana procesna momenta,
zavisno od odluke suda o sporazumu: 1) dok resenje o odbijanju sporazuma
ne postane pravnosnazno, ili 2) do donosenja osudujuce presude na osnovu
sporazuma o priznanju krivice. Ovo rociste se odrzava javno, a javnost se sa
celog toka rocista ili njegovog dela, resenjem suda moze iskljuciti samo ako
postoji neki od opstih zakonskih razloga za iskljucenje javnosti sa glavnog
pretresa, kada se shodno primenjuju i relevantne zakonske odredbe koje se
odnose na iskljucenje javnosti. Rociste za odlucivanje o sporazumu o
priznanju krivice se moze odrzati i bez prisustva uredno pozvanog javnog
tuzioca, o cemu sud obavestava neposredno viseg javnog tuzioca.
Odluke o usvajanju ili odbijanju sporazuma o priznanju krivice su meritornog
karaktera, jer se njima sustinski odlucuje o sporazumu. Sud ce obrazlozenim
resenjem usvojiti sporazum o priznanju krivice i doneti odluku koja odgovara
sadrzini sporazuma, ako utvrdi da su kumulativno ispunjeni sledeci uslovi:
1) uslovi koji se odnose na svest i volju okrivljenog i kvalitet njegovog
priznanja ÷ potrebno je da okrivljeni svesno i dobrovoljno priznaje krivicno
delo, odnosno krivicna dela koja su predmet optuzbe, te da je iskljucena
mogucnost priznanja okrivljenog u zabludi;
2) uslov koji se odnosi na krivicnu sankciju i meru kazne ÷ potrebno je da
sporazum obuhvata saglasnost stranaka u odnosu na krivicnu sankciju,
odnosno kaznu koja mora biti u zakonskim okvirima;
3) uslov koji se odnosi na svest okrivljenog o konsekvencama zakljucenog
sporazuma ÷ okrivljeni mora biti potpuno svestan svih posledica zakljucenog
sporazuma, sto znaci da on mora razumeti da je priznao krivicno delo koje je
predmet optuzbe, te je jos posebno neophodno da je okrivljeni u potpunosti
razumeo da se sporazumom odrice dva vazna prava: a) prava na sudenje i 2)
prava na ulaganje zalbe protiv odluke suda donesene na osnovu sporazuma;
4) uslov dodatnog dokaznog potkrepljenja priznanja okrivljenog ÷ neophodno
je da postoje i drugi dokazi koji potkrepljuju priznanje krivice okrivljenog;
5) uslov postovanja prava ostecenog i nacela pravicnosti ÷ potrebno je da
sporazumom o priznavanju krivice nisu povredena prava ostecenog, kao i
sporazum nije protivan razlozima pravicnosti.
Sporazum o priznanju krivice se odbija obrazlozenim resenjem suda u dve
alternativno propisane situacije: 1) kada nije ispunjen jedan ili vise od
prethodno nabrojanih uslova, cije je ispunjenje potrebno za usvajanje
sporazuma, ili 2) kada kazna, odnosno druga krivicna sankcija utvrdena u
sporazumu o priznanju krivice ocigledno ne odgovara tezini krivicnog dela
koje je okrivljeni priznao U slucaju kada je doneto resenje o odbijanju
sporazuma o priznanju krivice, priznanje okrivljenog dato u okvirima tog
sporazuma gubi svaki dokazni znacaj, tako da ne moze biti dokaz u krivicnom
postupku. Kada resenje o odbijanju sporazuma o priznanju krivice postane
pravnosnazno, sporazum i svi spisi koji su sa njim povezani, unistavaju se
pred sudom, o cemu se sastavlja sluzbena beleska, a sudija koji je takvo
resenje doneo ne moze ucestvovati u daljem toku tog krivicnoa postupka.
7. ZaIba protiv resenja suda o sporazumu o priznanju krivice
Resenje suda o sporazumu o priznanju krivice se dostavlja sledecim
licima: 1) subjektima koji vrse stranacke funkcije tj. strankama - javnom
tuziocu i okrivljenom, 2) subjektu koji je funkciji strucne odbrane - braniocu
okrivljenog, te 3) subjektima koji su u funkciji potencijalne supsidijarne
optuzbe - ostecenom i njegovom punomocniku. Protiv resenja se u roku od
osam dana od dana njegovog dostavljanja, moze uloziti zalba, a zavisno od
vrste resenja, razlikuju se titulari prava na zalbu.
Protiv resenja suda o odbijanju sporazuma o priznanju krivice, zalbu mogu
izjaviti javni tuzilac, okrivljeni, kao i branilac okrivljenog. Ovo je interesantna
procesna situacija kada stranke, koje inace, u skoro svim drugim procesnim
situacijama imaju suprotne interese, pa i kada ulazu pravna sredstva, po
pravilu imaju suprotne zahteva, ne samo da imaju pravo na isto pravno
sredstvo, vec bi takvo pravno sredstvo (zalbu), ako bi ulozile, usmerile u istom
pravcu. To proizlazi iz konsensualne prirode sporazuma o priznanju krivice.
Protiv resenja suda o usvajanju sporazuma o priznanju krivice, zalbu mogu
izjaviti osteceni i njegov punomocnik. Naravno, ovo vazi samo ako osteceni u
datom slucaju zaista i postoji, a ako se radi o slucaju krivicnog dela za koje je
karakteristicno da nema ostecenog, kao kada se radi o tzv. krivicnim delima
bez zrtve (na primer, primanje i davanje mita), tada kako nema ostecenog u
procesnom smislu, ne moze biti ni zalbe protiv resenja o usvajanju sporazuma
o priznanju krivice.
O zalbi protiv resenja suda o sporazumu o priznanju krivice, bilo da je on
usvojen ili odbijen, odlucuje vanraspravno vece cijem sastavu ne moze biti
sudija koji je doneo resenje koje se pobija zalbom, a to vece moze doneti
sledece odluke: 1) resenje o odbacivanju zalbe ako je podnesena po proteku
roka u kojem se mogla uloziti; 2) resenje o usvajanju zalbe ili 3) resenje kojim
sa zalba odbija kao neosnovana. Protiv ovih resenja vanraspravnog veca
zalba nije dozvoljena.
8. Presuda koja proistice iz sporazuma o priznanju krivice
Kada resenje o usvajanju sporazuma o priznanju krivice postane
pravnosnazno, ono mora na odgovarajuci nacin biti inkorporisano u optuznicu,
da bi se time formalno, u skladu sa nacelom akuzatornosti, omogucilo
donosenje presude koja bi proistekla iz takvog sporazuma. Moguce dve
procesne varijante: 1) ako je optuznica vec podnesena, pravnosnazno resenje
o usvajanju sporazuma o priznanju krivice ce se smatrati njenim sastavnim
delom, te 2) ako optuznica prethodno jos nije bila podnesena, odnosno javni
tuzilac ce u roku od tri dana sastaviti optuznicu u koju ukljucuje sporazum o
priznanju krivice. Predsednik veca na osnovu optuznice u koju je inkoporisan
sporazum o priznanju krivice, odnosno resenje o njegovom usvajanju, bez
odlaganja donosi presudu kojom okrivljenog oglasava krivim i izrice mu
kaznu, odnosno drugu krivicnu sankciju, te odlucuje o ostalim pitanjima
predvidenim u sporazumu o priznanju krivice. Pored sadrzaja iz sporazuma o
priznanju krivice ova presuda sadrzi i sve ostale elemente koji su i inace,
prema opstim propisima sadrzani u osudujucoj presudi.
Osudujuca presuda donesena na osnovu sporazuma o priznanju krivice se sa
poukom da protiv nje zalba nije dozvoljena, dostavlja licima kojima se u
skladu sa opstim propisima i inace dostavljaju presude. Takva presuda je vec
momentom donosenja pravnosnazna, a izvrsna postaje prema opstim
pravilima. Protiv ove presude bi se u skladu sa opstim propisima, tj. ako za to
postoji odgovarajuci zakonski razlog, jedino mogao podneti vanredni pravni
lek. Ako je sporazumom o priznanju krivice predvideno odustajanje javnog
tuzioca od krivicnog gonjenja za krivicna dela koja nisu obuhvacena
sporazumom o priznanju krivice, sud u odnosu na ta krivicna dela, donosi
odbijajucu presudu, sto predstavlja poseban vid postupanja prema nacelu
oportuniteta krivicnog gonjenja, a osteceni u takvom slucaju nema pravo na
supsidijarno krivicno gonjenje, tj. on ne moze postati osteceni kao tuzilac.
9. Ratio Iegis nemogucnosti podnosenja zaIbe protiv presude
donesene na osnovu sporazuma o priznanju krivice
Prema odredbi clana 36 stav 2 Ustava Srbije, svako ima pravo na
zalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlucuje o njegovom
pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Prema odredbama clana 2
stav 3 Medunarodnog pakta o gradanskim i politickim pravima, drzave
ugovornice su obavezne da: a) svakom licu cija prava i slobode priznate tim
paktom budu povredeni, obezbede da raspolaze pravom delotvorne zalbe,
cak i onda kada bi povredu ucinila lica koja su delovala obavljajuci svoje
sluzbene duznosti; b) obezbede da nadlezna sudska, upravna ili
zakonodavna vlast, ili svaka druga vlast koja u skladu sa zakonodavstvom
drzave nadlezna, resava o pravima lica koja uloze zalbu i da se razvija
mogucnost ulaganja sudskih pravnih lekova; c) obezbede da nadlezne vlasti
postupe po svakoj zalbi koja se usvoji kao opravdana. Prema clanu 13
Evropske konvencije o zastiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, ustanovljeno
je pravo na delotvorni pravni lek, svakome kome su povredena prava i
slobode utvrdene u toj konvenciji, nezavisno od toga da li je povreda ucinjena
od strane lica koja su postupaka u odredenom sluzbenom svojstvu. Prema
clanu 2 Protokola broj 7 uz ovu konvenciju, postoji pravo zalbe u krivicnim
stvarima, pa tako, svako ko je odlukom suda osuden za krivicno delo ima
pravo da njegovu osudu ili kaznu preispita visi sud, a ostvarivanje ovog prava,
sto ukljucuje i osnove za njegovo koriscenje ureduje se zakonom.
Da li je iskljucenje zalbe u odnosu na presudu donetu po osnovu sporazuma o
priznanju krivice, povreda navedenih ustavnopravnih i medunarodnopravnih
normi ? Smatramo da nije, jer s jedne strane, u odnosu na sam sporazum
postoji pravo na zalbu a sama presuda direktno i po automatizmu proizlazi iz
sporazuma koji je na aktivan ili pasivan nacin postao pravnosnazan, tako da
se pitanje prava na pravni lek u ovoj situaciji osnovi resava tom zalbom, a ne
zalbom protiv presude koja samo proizlazi iz prihvacenog sporazuma,
odnosno sporazuma koji je usvojen u skladu sa zakonskim pravilima. U tom
smislu postoji pravo na delotvoran pravni lek. S druge strane, nije ni logicno
da se omoguci ulaganje zalbe protiv presude, koja je u potpunosti proistekla iz
saglasnosti volja mogucih titulara na zalbu, a koji su se u okviru sporazuma
koji je do takve presude doveo, ne samo odrekli prava na zalbu, vec i
sporazumeli o svim bitnim elementima resavanja krivicnog predmeta, a sto je
potom i steklo svojstvo pravnosnaznosti na aktivan ili pasivan nacin. Pored
ovoga, postoje i druge situacije kada se titulari prava na zalbu protiv presude
tog prava odricu, odnosno odustaju od vec izjavljene zalbe. Konacno i
presuda donesena na osnovu sporazuma o priznanju krivice se u postupku po
vanrednim pravnim lekovima, po opstim pravilima moze preispitivati samo u
korist okrivljenog (clan 6 stav 2), pa se i tada moze govoriti o postojanju prava
na delotvoran pravni lek, bilo da se radi o odredenoj zloupotrebi iz koje je
proistekao sporazum (kada se moze reagovati zahtevom za ponavljanje
krivicnog postupka), ili je u pitanju odredena povreda zakona (zahtev za
zastitu zakonitosti).

10. ZakIjucak
U nas pravni sistem je nedavno uveden sporazum o priznanju krivice.
To je zakonski mehanizam koji mnogi smatraju veoma kontroverznim. Da je
bilo ko pre nekoliko decenija nekom javnom tuziocu predlozio zakljucenje
sporazuma sa okrivljenim, cestiti tuzilac bi verovatno posumnjao u pokusaj
korupcije.
Slicne mogucnosti postoje u vecini savremenih drzava i mada je sporazum o
priznanju krivice zaista potekao iz SAD, on je danas u nekim svojim
varijantama prihvacen sirom Evrope. Na primer, u Nemackoj se on uveliko
primenjuje, za sada cak i bez ikakve formalne zakonske osnove. Ovih dana
se i Nemci pripremaju da ono sto je vec decenijama prisutno u praksi, pretoce
u zakon. Da li to predstavlja amerikanizaciju evropskih krivicnih postupaka ?
U sustini ne, iako uticaj resenja iz uporednog prava svakako postoji, ali je to
danas u savremenom svetu uobicajena pojava. Americka varijanta
sporazuma o priznanju krivice, poznata kao plea barging, se cesto prevodi
kao «nagodba priznanju krivice». Sami Amerikanci radije govore o
«ispregovaranoj krivici».
Krivicni postupak je u SAD ustrojen kao jedna vrsta «dokaznog stranackog
dvoboja». Tuzilac i okrivljeni se sopstvenim argumentima «tuku» pred
porotom sastavljenom od obicnih gradana, koja ceni ko je bio ubedljiviji. Sam
sudija je relativno pasivan. Tek ako porota odluci da je okrivljeni kriv, sudija
stupa na scenu izricanjem odgovarajuce kazne. Ako porota odluci da nema
krivice, posao sudije je zavrsen. Ovo je poznato i iz beletristike i filmova. Ono
sto mnogi ne znaju jeste da je ovakvo ,skolsko" sudenje u SAD pravi izuzetak.
Odvija se u manje od 10 % svih slucajeva. Skoro 90 % slucajeva se okoncava
na temelju priznanja okrivljenog, kada izostaje porotno sudenje, a sud samo
izrice kaznu, uzimajuci priznanje kao ozbiljnu olaksavajucu okolnost.
Medutim, oko polovina priznanja nije plod sporazuma sa tuziocem, vec
okrivljeni priznaje pritesnjen dokazima i svestan da bi i bez priznanja bio
oglasen krivim, ali da bi tada sledila daleko teza kazna, a tamo kazne nisu
nimalo naivne. Kada bi bilo nesto vise sudenja pred porotom, pravosudni
sistem SAD bi doziveo kolaps.
Onda kada se americki tuzilac sporazumeva sa okrivljenim, cesto je vrlo bitna
,stavka" spremnost okrivljenog da se pojavi kao svedok protiv drugih
,ozbiljnijih" igraca. Kad je pre par godina jedna delegacija srpskog pravosuda
bila u poseti FBÌ-aju u San Francisku obavesteni su da je veliki problem u tom
gradu albanska mafija, za koju je receno da je vrlo tvrd orah jer se radi o
novoj veoma zatvorenoj grupaciji, u koju je skoro nemoguce prodreti. Potom
je americki detektiv utesno objasnio da se to uvek desava kada se pojave
novi imigranti, te da vremenom deluje melting pot, neko od dosljaka postane
policajac i stvori se prilika da FBÌ dobije insajdera u kriminalnoj organizaciji.
Na konstataciju da je to mozda i prilika da kriminalci steknu insajdera u policiji,
dobijen je odgovor da je to svakako moguce, ali ne i suvise verovatno, jer se
vecina policajaca kao kuge plasi takve saradnje sa kriminalcima, znajuci da
ce kriminalac ako ,padne", imati prilikom pregovora sa tuziocem podatak o
korumpiranom policajcu kao jaku kartu u rukavu. Spasavajuci sebe, on bi vrlo
rado svedocio protiv korumpiranog policajca.
Sporazum se u srpskom Zakoniku o krivicnom postupku zasniva na bitno
drugacijoj koncepciji. Moguc je samo za krivicna dela za koja je propisana
kazna do 12 godina zatvora. Element sporazuma ne moze biti obavezivanje
okrivljenog da svedoci protiv drugog okrivljenog. Kada se u SAD okrivljeni i
tuzilac ,nagode", oni kaznu samo predlazu. To sud ne obavezuje. Kazna
moze biti i teza od dogovorene, sto se po pravilu i desava. U Srbiji to nece biti
moguce. Sud prihvata sporazum samo ako u prilog krivici osim priznanja
postoje i drugi dokazi. Tada se prihvata i kazna o kojoj su se sporazumeli
tuzilac i okrivljeni. Protiv odluke kojom se prihvata sporazum, zalbu moze da
izjavi osteceni i tek kada o toj zalbi resi vanraspravno vece suda, sporazum
proizvodi pravno dejstvo. Stoga ce okrivljeni i tuzilac biti motivisani da vode
racuna i o interesima zrtve krivicnog dela, pre svega o obestecenju, sto je
humano i pravicno. Ne treba ocekivati cuda od sporazuma o priznanju krivice,
ali bi on mogao doprineti efikasnijem krivicnom postupku. Nijedno zakonsko
resenje nije savrseno, pa ni ovo, jer savrsenstvo nije ljudska osobina ali ovaj
sporazum u praksi moze biti koristan. Sudenje ipak ne sme postati izuzetak, a
krivicni postupak se ne sme pretvarati u bilo koji oblik ,prekog suda". Kaznena
politika ne sme biti ,mreza u koju se hvataju male ribe, a kroz koju prolaze
velike", a sporazum je u osnovi namenjen ,malim ribama". Ìako se kaze da je
,pravda spora ali dostizna", sudenja moraju biti brza, jer njihova preterana
sporost uvek ohrabruje kriminalce. www.pravniportal.rs

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->