Slađana Dragišić-Labaš Pregledni naučni članak

Milan Milić UDK: 316.644:613.81/.84(497.11)

Institut za neuropsihijatrijske bolesti Primljeno: 11. 02. 2006.
“Dr Laza Lazarević”, Beograd

BOLESTI ZAVISNOSTI KAO BOLESTI DRUŠTVA,

PORODICE I POJEDINCA: KRITIKA NEČINJENJA

Dependence Disorders as Disorders of Society, Family and Individual: A

Critique of Non-Action

ABSTRACT Since early 1990s substance abuse and dependence among young people in our
country has been growing. Therefore to devise a prevention program should be a task
number one for the government. Social factors (economic and political crisis, forced
migration, unemployment, etc.), on one side, family disfunction and individual causes on the
other, can result in insecurity, fear, feeling of meaninglessness in the young mind and hence
the need to “solve” these problems by using one of psychoactive substances (PAS). Studies
have shown that the young and especially their families have a very poor knowledge of PAS
– their kinds and uses, how to recognize a person (ab)using PAS, and what somatic and
psychological consequences are produced by taking them. Social tolerance to alcohol use
and abuse is high, society is supportive of alcohol use, while on the other hand individuals
with substance dependence disorder are stigmatized and ostracized. The very first steps have
been made in investigating this problem, some action has been taken, but serious
comprehension of the problem and creation and realization of the national prevention
program for substance use disorder are still missing.
KEY WORDS substance abuse and dependence, youth, etiological factors of substance use
disorders, prevention of substance use disorders

APSTRAKT Bolesti zavisnosti, tj. zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS) – alkohola,

droga, cigareta – u populaciji mladih u našoj zemlji u poslednjoj deceniji XX veka i danas
dobijaju takve razmere da nacionalni program prevencije bolesti zavisnosti mora da bude
»zadatak broj jedan« za državu. Zloupotreba PAS se pomera ka sve mlađim starosnim
kategorijama, zavisnost od PAS raste. Društveni faktori (ekonomska kriza, politička
previranja, prisilne migracije, nezaposlenost itd.), s jedne strane, disfunkcionalnost jednog
broja porodica i individualni faktori, s druge, mogu dovesti do osećanja nesigurnosti, straha,
besmisla življenja kod mladih i potrebe da se ovi problemi »reše« uz psihoaktivnu supstancu.
Istraživanja u našoj zemlji ukazuju na nedovoljno znanje mladih, a posebno njihovih
porodica, o vrstama PAS, načinima upotrebe, izgledu i ponašanju osobe koja je pod
dejstvom PAS i ozbiljnim somatskim i psihičkim posledicama uzimanja ovih supstanci.
32 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 1

Tolerancija društva prema uzimanju i zloupotrebi alkohola je velika, uloga društva u

upotrebi etila podržavajuća, dok su, s druge strane, zavisnici od drugih PAS (»narkomani«),
stigmatizovani i odbačeni. Napravljeni su prvi koraci u smislu istraživanja ovog problema,
preduzete su neke akcije, ali izostaje ozbiljno sagledavanje problema, stvaranje i realizacija
nacionalnog programa prevencije bolesti zavisnosti.
KLJUČNE REČI zloupotreba PAS, zavisnost od PAS, mladi, faktori nastanka bolesti
zavisnosti, prevencija bolesti zavisnosti

Uvod

Rasprostranjenost bolesti zavisnosti ili mentalnih poremećaja i poremećaja

ponašanja uzrokovanih upotrebom psihoaktivnih supstanci (PAS) u našoj zemlji
poslednjih godina dobijaju epidemijske razmere. Prevalencija (broj novih slučajeva)
je u stalnom porastu. Istraživanja kod nas i u svetu, u poslednjoj deceniji XX veka,
ukazuju na sve ranije pijenje, tj. pomeranje ka sve mlađim starosnim kategorijama,
mada postoji podatak i o povećanoj upotrebi psihoaktivnih supstanci od strane osoba
starijih od 40 i 50 godina (Ramah, 2001).
Primećena je učestalija zloupotreba i zavisnost od droga i alkohola zajedno,
kao i kombinacija različitih psihoaktivnih supstanci – sedativa, alkohola, kanabisa,
heroina, kokaina, amfetamina i drugih sintetičkih droga (proizvedenih u ilegalnim
laboratorijama). Prema izveštajima Svetske zdravstvene organizacije zemlje u
tranziciji su ovim problemom posebno ugrožene (Vučković, 2003).
Prema informacijama Ujedinjenih nacija iz 1990-ih godina, u svetu droge
koristi oko 180 miliona ljudi, a od toga su 4,2 miliona mladi, starosti 15 godina. Oko
milijardu i sto miliona osoba zavisno je od nikotina, oko 150 miliona
zloupotrebljava ili je zavisno od preparata kanabisa, 30 miliona osoba koristi
stimulatore CNS-a, 15 miliona je zavisno od kokaina, 8 miliona od heroina, a veliki
broj, naročito mladih osoba, upotrebljava sintetičke droge. Zavisnost od etila je
prisutna kod 9-15% muškaraca i kod oko 6% žena (Ramah, 2001).
Oko 10% stanovništva mnogih država angažovano je u trgovini drogama.
Profit od ilegalne proizvodnje droga u svetu veći je od profita svetske naftne
industrije, kao i tekstilne, hemijske i proizvodnje automobila. Prema procenama
Ujedinjenih nacija, Međunarodnog programa za kontrolu droga (UNDC), godišnja
dobit od proizvodnje ilegalnih droga iznosi 400 biliona dolara, profit od naftne
industrije je oko 380 biliona dolara, a industrije motornih vozila 200 biliona dolara.
Novac od droga se koristi kako za finansiranje nove proizvodnje sintetičkih droga
(kojih je na tržištu sve više), tako i za finansiranje ljudi koji se bave proizvodnjom,
transportom, za podmićivanje policije, sudova, političara i novinara. Narkomafija se,
pored ovih poslova, bavi i pranjem novca, a takođe ulazi u legalne političke i
ekonomske poslove (Vučković, 2003).
Slađana Dragišić-Labaš, Milan Milić: Bolesti zavisnosti kao bolesti društva... 33

U SAD od 2000. godine broj zavisnika od kokaina i heroina opada, dok se

broj zavisnika od heroina u Evropi stabilizovao. Međutim, postoji podatak da se u
SAD smanjila upotreba heroina, a povećala upotreba kokaina. Kancelarija za
nacionalnu politiku kontrole droga Bele kuće dala je podatke da su u toku 1995.
godine Amerikanci potrošili za kupovinu ilegalnih droga 50 milijardi dolara, a u
toku 2000. godine 64 milijarde dolara (u oba perioda najviše za kokain), što je veći
iznos u odnosu na ukupne troškove istraživanja i lečenja od AIDS-a, malignih i
kardiovaskularnih oboljenja (Radulović, 2003).
Značajan uzrok u morbiditetu i mortalitetu u SAD je upotreba alkohola.
Smatra se da 44% populacije starije od 18 godina pije. Oko 8 miliona ljudi su
zavisnici od etila, a oko 5,6 miliona ljudi zloupotrebljava alkohol. Više od 50%
Amerikanaca ima ili u ličnom iskustvu ili u užoj porodici probleme zbog pijenja.
Oko ¼ mladih ispod 18 godina je odrastalo u alkoholičarskim porodicama (Johnson
et al., 2003). Rezultati deskriptivne studije u SAD pokazuju da godišnje zbog
pušenja umre 400.000 hiljada ljudi, zbog alkoholizma 100.000, a zbog upotrebe
ilegalnih droga 20.000 ljudi (Šipetić-Grujičić, 2003).
Oko 185 biliona dolara košta američku naciju konzumiranje alkohola godišnje
(podatak iz 2001. godine) ili oko 600 dolara po stanovniku (troškovi za lečenje,
rehabilitaciju, materijalne štete zbog saobraćajnih nezgoda i drugo). Jedno
istraživanje u SAD pokazalo je da su generacije ljudi rođenih između 1968. i 1974.
godine najveći konzumenti alkohola, u odnosu na generacije rođene od 1894. do
1937. godine, koji su najmanji konzumenti (Johnson et al., 2003). U SAD se
poslednjih nekoliko godina odvija nacionalni program prevencije bolesti zavisnosti,
i to u zajednici, koji angažuje različite institucije i organizacije u društvu, u okviru
svake lokalne zajednice (opštine) – zdravstvo, socijalne ustanove, škole, omladinske
organizacije, nevladine organizacije, policiju, lokalnu vlast, organizacije žena,
medije (Dimitrijević i saradnici, 2002).
Potrošnja vina u Engleskoj se od 1980. godine povećala 4 puta u odnosu na
ranije periode. Od 1992. godine, broj žena koje piju se takođe povećao, ali je i dalje
u odnosu na muškarce tri puta manji. Poslednjih godina oko 27% muškaraca i 11%
žena u Engleskoj pije i prelazi količinu od 15,9 unci nedeljno alkohola (8 pinti piva),
a ovo ukazuje na moguć razvoj zavisnosti u navedenim grupama. Preko 50 unci
alkoholnih pića nedeljno pije 6% muškaraca i 2% žena. Oko 40% beskućnika pije
preko 50 unci nedeljno, a najveći broj teških alkoholičara (heaviest drinkers) su
mladi beskućnici (Golder et al., 2001). Smatra se da razlog u 10% slučajeva svih
hospitalizacija u Engleskoj zloupotreba alkohola (u Francuskoj, Nemačkoj i Irskoj
oko 30%). Od ukupnog broja psihijatrijski hospitalizovanih pacijenata 20-30%
muškaraca i 5-10% žena ima problem pijenja. Stopa alkoholizma za muškarce
poslednjih godina XX veka u SAD bila je 14,1%, a za žene 5,3%. Slična je stopa i u
Engleskoj.
34 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 1

U Rusiji je u periodu od 1900. do 2000. godine došlo do povećanja upotrebe

alkohola po glavi stanovnika, kao i povećanja stope smrtnosti uzrokovane ovim
oboljenjem. Slični podaci važe i za zemlje Istočne Evrope (Golder et al., 2001).
Od 1965. godine u našoj zemlji stalno je prisutan trend rasta upotrebe PAS,
naročito poslednjih 10 godina, uz pojavu novih dizajniranih droga na tržištu. Nema
preciznih podataka o broju osoba koje povremeno upotrebljavaju, zloupotrebljavaju
ili su zavisne od PAS. Smatra se da taj broj nije manji od 10.000, a da je verovatno
znatno veći. Karakteristikama zloupotrebe i zavisnosti od PAS kod nas se smatraju:
stalni trend rasta, zastupljenost u svim socijalnim slojevima i kulturnim sredinama,
korišćenje od strane mladih, starosti između 12 i 26 godina i upotreba više
psihoaktivnih supstanci istovremeno (Ramah, 2001; Dimitrijević, 1992; 2003). Ako
uzmemo u obzir sve društvene faktore u poslednjoj deceniji XX veka u našoj zemlji
– ekonomsku krizu, rat, dezintegraciju jugoslovenske države u više nacionalnih
država, prisilne migracije, invalidnost, osiromašenje stanovništva, politička
previranja, porast kriminaliteta, promenu sistema vrednosti, disfunkcionalnost
jednog (ne malog) broja porodica, moglo bi se predvideti da će jedan broj ljudi, a
naročito adolescenata, naći supstancu kao »psihološku štaku« za strah, nesigurnost,
osećanje besmisla življenja. Iz strane i naše literature saznajemo o povezanosti
bolesti zavisnosti sa pokušanim i izvršenim suicidima. Zavisnici od psihoaktivnih
supstanci predstavljaju rizičnu grupu za suicid (Kapamadžija, Šovljanski, Biro,
1990; Ishan et al., 2000; Bankole et al., 2003).
Statistički podaci poslednjih godina XX veka pokazuju povećanje stope
samoubistava u Srbiji, kako starih, tako i mladih osoba, i kretanje od ranijih nižih ka
srednjim stopama suicida. Stopa samoubistva starih je znatno viša u odnosu na stopu
samoubistava mladih, međutim, ako se uporedi stopa samoubistva mladih sa
ukupnom smrtnošću, dobija se zabrinjavajući podatak. Stopa suicida mladih u
odnosu na ukupni mortalitet ove starosne grupe u periodu poslednjih deset godina
XX veka kretala se od 10,20% do 11,00%, a starih 0,60% do 0,90%.
Iz istraživanja rađenog u Institutu za neuropsihijatrijske bolesti »Dr Laza
Lazarević« dolazimo do podataka da uz pokušaj suicida često stoji dijagnoza
alkoholizma, akutnog napitog stanja, kao i zloupotreba opijata, amfetemina i drugih
psihoaktivnih supstanci (Dragišić-Labaš, 2001). Postavlja se pitanje koliko je mladih
izvršilo suicid pod uticajem psihoaktivnih supstanci, ako znamo da je značajan broj
mladih koji su pokušali suicid bili pod dejstvom alkohola i droga.
Strana istraživanja pokazuju da često uz pokušaj suicida stoji dijagnoza
depresije. Međutim, ideje o samoubistvu nisu uvek praćene depresivnim
raspoloženjem, već često idu uz delinkventno ponašanje, upotrebu psihoaktivnih
supstanci, kao i problem kontrole agresivnosti (Choguet, 1989). Potreba mladih za
opuštanjem, povišenim raspoloženjem, većom psihičkom i fizičkom energijom,
osećanjem spokoja i sigurnosti, smanjenjem anksioznosti, kao i bežanjem od
Slađana Dragišić-Labaš, Milan Milić: Bolesti zavisnosti kao bolesti društva... 35

stvarnosti u kojoj ne nalaze smisao i perspektivu i sve to uz psihoaktivne supstance,

umesto zdravih načina življenja, verovatno će povećavati iz godine u godinu u
periodu tranzicije broj zavisnika od psihoaktivnih supstanci i imaćemo »generacije
bolesnih mladih ljudi«.

Definicije i klasifikacije psihoaktivnih supstanci i bolesti zavisnosti

Psihoaktivna supstanca je hemijska materija koja unošenjem u organizam

menja psihičku strukturu – utiče na raspoloženje, mišljenje i ponašanje. Ne stvaraju
sve psihoaktivne supstance zavisnost, ali sve mogu da oštete psihičko i fizičko
zdravlje.
Novije podele psihoaktivnih supstanci zasnivaju se na osnovu dejstva droga
na centralni nervni sistem. Tako imamo droge koje snižavaju nivo funkcionisanja
delova mozga ili mozga u celini – depresore centralnog nervnog sistema (CNS):
alkohol, sedativi, opioidi (morfijum, opijum, heroin, »čaj od maka«) i isparljive
rastvarače (lepak, bronza, benzin). Droge koje privremeno ubrzavaju psihičko
funkcionisanje su stimulansi CNS-a – amfetamini, kofein, nikotin, kokain, PCP.
Halucinogeni menjaju strukturu mentalnog funkcionisanja – LSD, meskalin,
kanabis, psilocibin, MDMA (»Ekstazi«) (Ramah, 2001).
Bolesti zavisnosti podrazumevaju zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS),
kao što su etil – alkoholizam, droge – narkomanija i cigarete – nikotinizam. Svetska
zdravstvena organizacija (SZO) je 1951. godine proglasila alkoholizam bolešću, a
narkomaniju 1957, i istakla njihove zdravstvene, porodične, profesionalne i socijalne
posledice.
Prema trenutno važećoj Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (Klasifikacija
mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja) (revizija iz 1992), govori se o štetnoj
upotrebi i sindromu zavisnosti kod bolesti zavisnosti. Pod štetnom upotrebom se
podrazumeva povremeno uzimanje PAS koje može da ošteti mentalno i fizičko
zdravlje (na primer, hepatitis kod zloupotrebe droga, ili epizoda depresije kod težeg
opijanja). Prisutna je psihička, ali ne i fizička zavisnost.
Sindrom zavisnosti predstavlja skup fizioloških, kognitivnih i bihejvioralnih
promena – tolerancija na supstancu (potreba za uzimanjem sve veće količine radi
postizanja efekta), jaka želja (žudnja) za uzimanjem supstance, postojanje
apstinencijalnog sindroma, upotreba supstance radi ublažavanja apstinencijalnog
sindroma, zanemarivanje obaveza, interesovanja, radnih i drugih aktivnosti zbog
upotrebe supstance, nastavljanje uzimanja supstance i pored saznanja o štetnim
psihološkim, socijalnim i medicinskim posledicama.
Ukoliko je osoba doživela tri od navedenih fenomena zavisnosti,
dijagnostikuje se zavisnost od PAS (u staroj terminologiji – alkoholizam ili
36 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 1

narkomanija). Novije američke psihijatrijske klasifikacije, kao što su DSM-III,

DSM-III-R, DSM-IV, ističu kao značajne faktore u dijagnostikovanju alkoholizma
pre svega pomenute posledice. Alkoholizam se smatra socijalno-medicinskim
poremećajem i definiše kao bolest pojedinca, porodice i društva. Narkomanija je
takođe primarno sociopatološki poremećaj, a sekundarno zdravstveni.
Međutim, i do danas su se zadržala shvatanja (prisutna i kod medicinskih
radnika) da je alkoholizam moralni problem ili da je medicinski model jedini koji je
»upotrebljiv« u lečenju alkoholičara. Shvatanja se kreću od terapijskog nihilizma i
negiranja mogućnosti lečenja, do verovanja da se uz pomoć nekoliko injekcija
rešava dugogodišnji alkoholizam (Gačić, 1985).
Niz predrasuda i zabluda zadržalo se pola veka pošto je SZO proglasila
alkoholizam bolešću. Alkoholizam predstavlja, po Sedmaku, »tipičnu socijalno-
psihijatrijsku bolest koja se ispoljava poremećajem ponašanja, interpersonalnih
odnosa i sistema vrednosti« (Sedmak, 2002).
Često se u široj javnosti govori o lakim i teškim drogama, što nije naučno
zasnovano. Ovakva podela dovodi do stvaranja zablude da su neke droge manje
štetne od drugih. Sve droge su opasne i mogu da izazovu teška oštećenja fizičkog i
psihičkog zdravlja, čak i posle samo jednog uzimanja.
Mladi često kombinuju alkohol i druge psihoaktivne supstance, oni vole da
eksperimentišu mešajući razne vrste alkohola, uz sedative, amfetamine i druge PAS.
Povremeno piju izuzetno velike količine alkohola i to brzim ispijanjem. Ovakva
zloupotreba PAS, posle kratkog perioda, može da dovede do teških fizičkih i
psihičkih oštećenja.
Možemo da zaključimo da su bolesti zavisnosti mulifaktorijalne
etiopatogeneze. U faktore rizika za oboljevanje spadaju i individualni i socijalni
činioci. Istraživanja pokazuju da su individualne karakteristike osoba koje
zloupotrebljavaju psihoaktivne supstance često: niži nivo samopoštovanja, niži prag
tolerancije na frustraciju, viši nivo anksioznosti i slabija kontrola ponašanja
(Stanković, Begović, 1995).
Afektivni poremećaji, posebno depresija, kao i anksioznost i napadi straha, uz
zavisnost od psihoaktivnih supstanci, predstavljaju ozbiljne i široko rasprostranjene
probleme savremenog sveta. Strah i depresija su istaknuti u velikom broju
istraživanja kao faktori koji dva puta povećavaju rizik za zloupotrebu droga (NIMH,
1990; Kosten i sar., 1983; Croughana et al., 1981) (navedeno prema Vukov, Milkić,
1992).
Ispitivanjem mladih koji su postali zavisnici od PAS dobijeni su podaci da je
oko 35% njih imalo napade panike ili neki oblik anksioznosti pre upotrebe PAS
(NIMH). Razlozi za prvo uzimanje droge koje mladi navode često su ekvivalenti
emocionalnih poremećaja (iza radoznalosti se kriju strah, emocionalna inhibiranost,
Slađana Dragišić-Labaš, Milan Milić: Bolesti zavisnosti kao bolesti društva... 37

nemir, iza dosade tuga, socijalni strah, iza prkosa i bunta strah od odvajanja i
emocionalna privrženost roditeljima).
Afektivni poremećaji se smatraju najčešćim uzročnicima opredeljenja za
zloupotrebu opijata u adolescenciji. Pretpostavlja se da veliki broj naših zavisnika od
droga primarno ili sekundarno ispoljava trajne oblike depresivnih poremećaja.
Depresija se vezuje kako za tip ličnosti, tako i za konflikte u adolescentnom periodu
(Petrović, 2002).
Socijalni faktori se smatraju veoma značajnim, posebno u početnoj fazi
uzimanja supstance. Važni su modeli ponašanja koje predstavljaju roditelji, vršnjaci,
značajne osobe iz okruženja, zatim uticaj medija – reklamiranje alkoholnih pića i
cigareta, naročito od strane »poznatih i uspešnih ličnosti«, veliko tolerisanje užeg
okruženja i celog društva (Ramah, 2001).

Upotreba psihoaktivnih supstanci u adolescentnoj populaciji

Savremeni koncepti tretiraju adolescenciju kao posebnu fazu u razvoju koja

traje oko deset godina, a vezuje se za period između 11. i 21. godine života i
obuhvata tri perioda – ranu, srednju i kasnu adolescenciju. Mlad čovek bi trebalo da
se prilagodi fizičkim promenama izazvanim rastom i seksualnim razvojem, s jedne
strane, i pritiscima i zahtevima porodice, kulture i društva u kome živi, sa druge
(Đorđević, 1995).
Adolescent mora da razvije sopstvenu polnu ulogu, bez konflikta sa sobom i
moralnim normama, da se odvoji od roditelja i stvori nezavisne i zadovoljavajuće
odnose, što nije jednostavno. To je vijugav put promena, sazrevanja deteta u mladu
odraslu osobu, biološki, kognitivno, emocionalno, moralno i socijalno. Adolescent
se nalazi u prelaznom periodu između ponašanja tipičnog za dete i ponašanja odrasle
osobe. Interesovanja se povećavaju, kao i želja da se sazna nešto novo. Važno je biti
prihvaćen u grupi vršnjaka, sakriti nesigurnost, biti interesantan, doživeti opuštanje i
smanjiti dosadu.
Ono što karakteriše ličnost adolescenta je nesigurnost, nestabilnost
raspoloženja, izostanak spontanosti, egocentričnost, buntovnost, konflikt s
autoritetom, strah od promašaja, želja da se bude uspešan (Đorđević, 1995).
Adolescent je u stalnoj potrazi za identitetom. Ukoliko je mlada osoba prethodne
faze u razvoju prošla tako da je razvila samopoštovanje i da se oseća sigurnijom,
verovatno će uspeti da ostvari stabilan identitet (Aleksić, 1995).
Specifično stanje u kome se nalazi mlad čovek može da dovede i do upotrebe
i zloupotrebe (vremenom i zavisnosti) od različitih psihoaktivnih supstanci koje daju
lažni osećaj sigurnosti, odlučnosti i samopouzdanja. Najčešći početni motivi
uzimanja PAS su: želja da se zadovolji radoznalost kako deluju PAS, potreba da se
38 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 1

pripada grupi, želja za novim, izbegavanje dosade, potreba da se pobegne od

problema, smanjenje socijalnih strahova i nesigurnosti (Ramah, 2001).
Istraživanja poslednjih godina u svetu kreću se u pravcu otkrivanja faktora
rizika za početak i nastavak uzimanja droga. Ovi rizični faktori dele se na društvene,
porodične i individualne.
Kao značajni društveni faktori za upotrebu PAS navode se tolerancija društva
prema uzimanju PAS, nepostojanje ili nepoštovanje normi i zakona koji se odnose
na prodaju alkohola, postojanje ilegalnog tržišta za prodaju PAS, dezorganizacija
društva, ekonomska kriza.
U značajne porodične faktore spadaju stavovi porodice prema PAS –
permisivni, čak i podstičući uz postojanje takvog modela ponašanja u samoj
porodici, nepostojanje ili nedoslednost porodičnih pravila u vezi sa ponašanjem
članova, porodični i bračni konflikti, slaba kohezija (odsustvo bliskosti i pozitivnih
odnosa) (Nastasić, 1998).
Individualni faktori koji mogu da utiču na uzimanje PAS su fiziološki
(mogućnost postojanja genetskih i biohemijskih markera rizika za zavisnost), rano
problematično ponašanje (agresivnost, hiperaktivnost u detinjstvu, česta negativna
raspoloženja), pozitivni stavovi prema efektima PAS, druženje sa »probatorima«,
problemi sa školovanjem.
Smatra se da je porodica s adolescentom kod nas pod visokim rizikom, zbog
rascepa različitih sistema vrednosti. Stalna društvena previranja, dezintegracija i
dezorijentacija ne daju oslonac, niti podstiču razvoj mladih. Dinamika odrastanja
mladih je narušena nizom događaja u poslednjoj deceniji XX veka i dalje traje.
Istraživanja ove populacione grupe kod nas iz devedesetih godina XX veka pokazuju
izraženo prisustvo regresije, konfuzije, povlačenja, anhedonije, rastući pesimizam i
nezadovoljstvo sopstvenim životom (Vidojević, 2000).
Istraživanje koje je u toku 2000. sproveo Zavod za zdravstvenu zaštitu
studenata Univerziteta u Beogradu na uzorku od 12000 ispitanika sa cele teritorije
Republike Srbije, primenom standardizovanog upitnika SZO (korišćenog u još 28
zemalja u Evropi), dobijeni su podaci da oko 10% adolescenata starosti između 13 i
15 godina ima neko iskustvo sa drogom. Najčešće je korišćena marihuana – 5%,
hašiš i kokain oko 1%, neku drugu PAS koristilo je oko 1,2% ispitanika,
kombinaciju više PAS oko 1%.
U toku 2002. godine rađeno je pilot-istraživanje o upotrebi psihoaktivnih
supstanci od strane mladih u šest gradova u Srbiji (Jagodina, Leskovac, Pirot, Šabac,
Zaječar, Bajina Bašta) (Dimitrijević i sar., 2002). Istraživana je upotreba opijata
(heroin, morfin, opijum...), kanabinoida (marihuana, hašiš), benzodijazepina
(alkohol, sredstva za smirenje i spavanje) i amfetamina (ekstazi), na uzorku od 1459
učenika sedmog i osmog razreda osnovne škole i srednjoškolaca. Anketirano je 704
Slađana Dragišić-Labaš, Milan Milić: Bolesti zavisnosti kao bolesti društva... 39

ispitanika muškog i 755 ženskog pola. Uz upitnik je korišćen i urin test, a za

istraživanje je dobijena saglasnost roditelja.
Rezultati su pokazali da je 76,7% ispitanika probalo alkohol. Prvi kontakt je
bio sa 11 godina starosti a 46% ih je bilo bar jednom u pijanom stanju. Marihuanu je
probalo oko 9% ispitanika, kokain 0,4%, heroin 0,7% ušmrkavanjem, ekstazi 0,6%,
kombinaciju alkohola sa tabletama za smirenje i spavanje oko 15% anketiranih.
Ukoliko se dobijeni podaci uporede sa nekim istraživanjima u evropskim
zemljama rađenim poslednjih 5 godina, može se pretpostaviti da je znatno manji broj
anketiranih mladih probao drogu kod nas, ali da je veći broj ispitanika uzimao
alkohol i opijao se u odnosu na mlade iz zemalja u kojima je rađeno istraživanje
(Johnson et al., 2003).
Zabrinjavajuća su dva podatka – podatak o iskrenosti u odgovorima na pitanje
o upotrebi heroina i marihuane (oko 17% mladih je odgovorilo da nije bilo iskreno u
davanju ovih odgovora), kao i podatak o veoma slaboj obaveštenosti o posledicama
uzimanja alkohola i droga. Mladi ispitanici ne znaju kolika su i kakva oštećenja –
somatska, psihička i psihijatrijska, od psihoaktivnih supstanci. Stopa
neinformisanosti o navedenim supstancama u odnosu na mlade iz evropskih zemalja
kod nas je velika. Primećeno je da mladi koji su bolje informisani ređe postaju
zavisnici (Dminitrijević i sar., 2002).
Većina mladih zavisnika od heroina koja se obratila Institutu za
neuropsihijatrijske bolesti »Dr Laza Lazarević« imaju hepatitis C, dobijen uglavnom
korišćenjem iste igle u grupi mladih zavisnika ili intimnim odnosom bez adekvatne
zaštite.
Smatramo da je za sada kod nas organizacija JAZAS napravila najznačajnije
korake u prevenciji oboljevanja od hepatitisa C (primenjujući program smanjenja
štete – Harm Reduction), koji podrazumeva besplatnu distribuciju sterilnih špriceva
i igala na mestima gde se okupljaju osobe koje intravenski uzimaju drogu. U tim
situacijama se dele kondomi i agitke (važne u edukaciji mladih), s ciljem
približavanja grupacijama zavisnika i sticanja poverenja u ljude koji se ovim bave i
njihove predloge. Ovo su svakako uspešne akcije, ali u okviru nepostojećeg
nacionalnog programa (Ilić, 2003).
Podaci koji su nam do sada poznati ukazuju na to da su kako mere prevencije
(koje, između ostalog, podrazumevaju kvalitetnu i kontinuiranu edukaciju mladih i
roditelja o posledicama uzimanja PAS i o zdravim načinima života), tako i različite
akcije u ovom smislu bile slabe, sporadične, a često i neadekvatne.
Ukoliko uzmemo, s jedne strane, izuzetno visoku toleranciju našeg društva
prema konzumiranju alkohola i cigareta, a s druge strane odbacivanje potrebe
informisanosti o drogama i stigmatizovanje i odbacivanje zavisnika od PAS
(kanabisa, heroina, kokaina) kao »narkomana«, neophodan je hitan i stručno urađen
40 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 1

nacionalni program prevencije bolesti zavisnosti. Utisak je da do sada istraživanja i

predlozi stručnjaka iz ove oblasti nisu realizovani. Poznato je da su programi
prevencije najuspešniji ukoliko postoji puna politička i društvena odlučnost da se
oni zaista u praksi i sprovedu (Ilić, 2003).

Organizacija borbe protiv alkoholizma u nekadašnjoj Jugoslaviji (Srbiji)

Ranija moralistička shvatanja alkoholizma kao poroka i mane zamenjena su

stavom da je alkoholizam bolest (1951. godine) i da obolelu osobu ne treba osuđivati
nego lečiti. Takav stav je usvojen u našoj zemlji (tada Narodnoj Republici Srbiji)
1954. godine na sastanku Glavnog odbora Crvenog krsta Srbije. Ovaj sastanak se
smatra istorijskim, tj. izuzetno značajnim za naučno utemeljenje jugoslovenske
alkohologije (Đukanović, 2000). Od 1955. godine osnivaju se najpre savetovališta,
zatim dispanzeri za lečenje alkoholičara, a vremenom psihijatrijski zavodi i instituti,
koji se bave timskim lečenjem bolesti zavisnosti.
Pre usvajanja stava SZO da je alkoholizam bolest, u našoj zemlji su postojali
razni pokreti i društva koji su nastojali da se bore protiv prekomernog uzimanja
alkohola. Još davne 1893. godine, na području Bosne i Hercegovine, osnovano je
»Društvo protiv alkohola«, a osnovač je bio Risto Jeremić. Postoji i podatak da je
slično društvo osnovano u Velikom selu u blizini Požarevca 1882. godine na
inicijativu jedne grupe zemljoradnika.
U Beogradu je 1901. godine osnovano »Društvo za suzbijanje alkoholnih
pića« od strane tadašnjih lekara dr Jovana Danića, Miloša Popovića, Milutina
Miljkovića i Svetozara Markovića. Ovo Društvo je oformilo više sekcija, među
kojima je bila najatraktivnija i najbrojnija »Savez trezvene mladeži«. U ovom
periodu lekari su odlazili u srednje škole i govorili mladima o alkoholizmu i
njegovim posledicama u skladu sa tadašnjim moralističkim shvatanjem alkoholizma
(Đukanović, 2000). Tadašnji ministri prosvete i pravde podržavali su ovakve akcije i
zalagali se za edukaciju u što većem broju škola.
Prvi restoran u kome se nisu služila alkoholna pića – »Zdravljak«, otvara se u
Beogradu 1910. godine, a u Srpskoj skupštini izglasava se da se ovakvi lokali
oslobode izvesnih taksi. Aktivnosti u ovoj borbi se prekidaju u ratnom periodu i
obnavljaju 1922. godine osnivanjem Jugoslovenskog saveza trezvenosti i velikog
broja društava i saveza – trezvene mladeži, nastavnika apstinenata, železničara
trezvenjaka... U opisanom periodu alkoholizam se nije smatrao bolešću nego
porokom i moralnim problemom ličnosti, ali koji delom potiču iz neznanja i
neprosvećenosti (Đukanović, 2000).
Bez obzira na stav o alkoholizmu koji je bio dominantan u opisanom periodu,
smatramo da je ovakva borba kroz stvaranje raznih društava i saveza, bezalkoholnih
Slađana Dragišić-Labaš, Milan Milić: Bolesti zavisnosti kao bolesti društva... 41

restorana, smanjenja poreza ovakvim restoranima, nastojanje da se što veći broj

mladih srednjoškolaca edukuje, značajan početak u budućoj prevenciji bolesti
zavisnosti.
U našoj zemlji ne postoji nacionalni program prevencije bolesti zavisnosti.
Postoje sporadični pokušaji edukacije u nekim srednjim školama, ali samo dece, ne i
njihovih roditelja, što bi bilo neophodno. Instituti koji se bave bolestima zavisnosti
povremeno drže predavanja u osnovnim i srednjim školama, ali nema osmišljene
edukacije za decu u uzrastu do petog razreda.
Ministarstvo za sport je pokrenulo 2000. godine akciju »Igraj za život bez
alkohola«, zatim »Igraj za život bez droga« kroz različite sportske manifestacije.
Ova se vrsta kampanje, kroz spotove, može videti povremeno i na televiziji, ali je
daleko češće da sportisti, glumci i druge javne ličnosti reklamiraju alkoholna pića,
npr. piva, ili cigarete, što kod mladog čoveka stvara nejasan stav prema PAS.
Poznato je da edukacija treba da počne još u vrtiću, kroz strip i priče prilagođene
uzrastu od tri do pet godina. O ovakvom načinu edukacije pisano je do sada,
alkoholozi su radili nacrte programa prevencije, ali do realizacije kompletnog
programa nije došlo.
O alkoholizmu se često govori kao o bolesti »pojedinca, porodice i društva«.
Smatramo da nečinjenje države u smislu organizovane prevencije bolesti zavisnosti,
tj. nepostojanje nacionalnog prorama kod nas, sve više upućuje na razmišljanja da se
možda ova »definicija« zameni sledećom: da su bolesti zavisnosti bolesti društva,
porodice i pojedinca.
Uzimajući u obzir sve individualne i genetske karakteristike koje se smatraju
bitnim u nastanku bolesti zavisnosti, verujemo da bi angažovanje države i
podsticanje porodica da se edukuju ne samo o uzrocima i posledicama uzimanja
PAS, nego i o kvalitetnom i zdravom funkcionisanju porodice, dalo rezultate u
smanjenju broja mladih obolelih od ovih veoma teških bolesti sa čestim smrtnim
ishodom.
Nacionalni program prevencije bi podrazumevao organizovanu, sistematičnu i
kontinuiranu prevenciju bolesti zavisnosti, u kojoj bi bile angažovane »sve snage
društva«, od institucija i organizacija do medija i grupa građana zainteresovanih za
problem, kao i kontrole ulaska narkotika na naše tržište. Dalje, ovaj program bi
uključivao i veće angažovanje na planu sprečavanja prodaje psihoaktivnih supstanci,
adekvatne kazne za ovakva dela, poštovanje zakona o zabrani prodaje alkohola
mladima ispod 16 godina, kao i reklamiranja alkoholnih pića. Sve ove mere bi,
verovatno, smanjile stopu oboljevanja od narkomanije, koja je još uvek manja nego
u jednom nroju zapadnih zemalja. Upotreba i zloupotreba alkohola je već dobila
zapanjujuće razmere, tako da oslanjanje na samo mali broj alkohologa u državi kao
»edukatora i spasilaca« može da dovede do izuzetno visoke stope oboljevanja od
alkoholizma, ali i narkomanije i kombinovanih toksikomanija.
42 SOCIOLOGIJA, Vol. XLIX (2007), N° 1

Literatura

Aleksić O. 1995. Adolescentna kriza. Beograd: Beletra.

Dimitrijević I. 2003. Sintetičke droge. Niš: Galeb.
Dimitrijević I. i sar. 2000. Bolesti zavisnosti: razvoj aktivnosti na prevenciji, lečenju,
edukaciji i istraživanju u Jugoslaviji. Beograd: Medicinski fakultet.
Dimitrijević I. i sar. 2002. Upotreba supstanci među učenicima osnovnih i srednjih škola u
Republici Srbiji: pilot studija. Beograd.
Dragišić-Labaš S. 2001. Suicidalno ponašanje starih i mladih osoba. Sociologija, Vol. XLIII,
Br. 4.
Đukanović B. i sar. 2000. Prevencija, lečenje i istraživanje alkoholizma u beogradskom
Zavodu za bolesti zavisnosti. u: Dimitrijević I. i sar. Bolesti zavisnosti: razvoj aktivnosti
na prevenciji, lečenju, edukaciji i istraživanju u Jugoslaviji. Beograd: Medicinski
fakultet.
Đukanović B., Milosavljević V. 2000. Istorijski aspekti nastanka klubova lečenih
alkoholičara u Jugoslaviji. u: Dimitrijević I. i sar. Bolesti zavisnosti: razvoj aktivnosti na
prevenciji, lečenju, edukaciji i istraživanju u Jugoslaviji. Beograd: Medicinski fakultet.
Đorđević B. 1995. Ličnost adolescenta. u: Marković P. (ur.) Adolescentna kriza. Beograd:
Beletra.
Gačić B. 1985. Alkoholizam. Beograd: »Filip Višnjić«.
Gelder M., Mayou R., Cowen P., 2001. Shorter Oxford Textbook of Psychiatry. Oxford:
Oxford University Press.
Ilić D. 2003. Narkomanija i sida. Beograd: Zbornik radova ECPD Međunarodne
postdiplomske škole primarne prevencije bolesti zavisnosti.
Ihsan M. S., Daley D.C., Thase M.E. 2000. Male Depression, Alcoholism and Violence.
London: Martin Dunitz.
Johnson B. A., Ruiz P., Galanter M. (Eds.) 2003. Handbok of Clinical Alcoholism Treatment.
Baltimore, MD: Lippincott Williams & Wilkins.
Kapamadžija B., Šovljanski M., Biro M. 1990. Osnovi medicinske suicidologije. Beograd,
Zagreb: Medicinska knjiga.
Petrović D. 2002. Prevencija alkoholizma u XXI veku. Sijarinska banja: XVIII savetovanje
terapeuta bolesti zavisnosti.
Ramah A. 2001. Psihoaktivne supstance. Beograd: Interprint.
Sedmak T. 2002. Prevencija alkoholizma u XXI veku. Sijarinska banja: XVIII savetovanje
terapeuta bolesti zavisnosti.
Stanković Z., Begović D. 1995. Alkoholizam od prve do poslednje čaše: terapijski priručnik.
Beograd: Kreativni centar.
Slađana Dragišić-Labaš, Milan Milić: Bolesti zavisnosti kao bolesti društva... 43

Šipetić-Grujičić S. 2003. Istraživanja u oblasti bolesti zavisnosti. Beograd: Zbornik radova

ECPD Međunarodne postdiplomske škole primarne prevencije bolesti zavisnosti.
Vidojević O. 2000. Porodica sa adolescentom: seminarski rad. II godina porodične terapije.
Beograd: Institut za mentalno zdravlje.
Vučković N. 2002. Prevencija narkomanije i ostalih bolesti zavisnosti (opštinski model).
Sijarinska Banja: XVIII savetovanje terapeuta bolesti zavisnosti.
Vukov-Goldner M., Baba-Milkić N. 1992. Osećajni život savremenog čoveka i droge. Niš:
Prosveta.