P. 1
Uticaj Globalizacije Na Nacionalnu Ekonomiju

Uticaj Globalizacije Na Nacionalnu Ekonomiju

|Views: 1,739|Likes:

More info:

Published by: Стефан Чолић on May 24, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/14/2013

pdf

text

original

UVOD

Visokom tempu rasta tehnološkog progresa (informacionog, komunikacionog, transportnog i dr.) presudno je doprineo razvoj instituta privatne svojine, koja predstavlja osnovu ekonomske samostalnosti, individualne inicijative, motivisanosti, odgovornosti i zainteresovanosti za ostvarene ekonomske rezultate. Na tim osnovama se zasniva razvoj preduzetništva, visoke korporativne kulture i organizacije. Zajednički imenilac svih navedenih fenomena je interesni princip, koji predstavlja pokretački motiv svega postojećeg, a posebno kompleksnog procesa ekonomske globalizacije, koji trajno menja raspored ekonomske i političke moći u svetu u korist najefikasnijih društava i privreda. Interesno-profitni motivi ekonomske globalizacije su brojni, a u najvažnije spadaju: pristup novim tržištima, smanjenje raznih vrsta troškova, rast prodaje, pristup resursima stranih zemalja (jeftinim, retkim, kvalitetnim i sl.), ostvarenje konkurentskih prednosti, manji porezi ili njihovo izbegavanje, niži ekološki standardi, jeftina radna snaga, kao i sve ono što se podvodi pod prednostima vlasništva, lokacije i internalizacije. Sve to ponekad vodi u novu ekonomsku dogmu, determinizam i redukcionizam, ali ovog puta na globalnom nivou. Ekonomijom vremena, prostora i novca u praksi se ostvaruje moć, kojom se najbolje štite, specificiraju i realizuju interesi. Postojanje uzročno-posledične relacije ekonomija-moć-ekonomija je ciljna funkcija interesa, a sve ostalo su sredstva za ostvarenje cilja. Dominacija novčanim, vremenskim i prostornim dimenzijama u globalnim okvirima je osnovni cilj krupnog kapitala. To je najbolji način da se ostvaruju ne samo konkurentske prednosti na globalnom tržištu, nego monopolske top kompetencije, a preko njih profit kao osnovni pokretački motiv. Pri tome je jasno da dominacija nad novčanom i vremenskom komponentom odlučujuće utiče na mogućnost konstrukcije i/ili rekonstrukcije moći preko promene prostornih oblika, koji sadrže resursne, tržišne i druge izazove. Na taj način, krupni transnacionalni kapital superaktivnom, strategijski planiranom i funkcionalno-informacionom koordinacijom vremena, prostora i svojih sopstvenih razvojnih potencijala nastavlja oplodnju i dominaciju u globalnim relacijama, koja teži da se pretvori u svemoć finansijskih transnacionalnih oligarhija. Finansijska globalizacija, virtualizacija i transnacionalizacija ekonomskih procesa su manifestacije ekonomske globalizacije koje značajno doprinose stvaranju modela tzv. civilizacijske identičnosti, kojoj se institucionalno prilagođava većina zemalja. Obrazac globalnog ekonomskog ponašanja i pravila igre kreiraju transnacionalne korporacije (TNK) i transnacionalne banke najrazvijenijih zemalja.

1

1. POJAM I KARAKTERISTIKE EKONOMSKE GLOBALIZACIJE
Globalizacija je istorijski, realan, protivurečan, neravnomeran, nezaustavljiv i nepovratan proces, koji transformacijom i dinamizacijom svojih konkretnih oblika, mehanizama i metoda ispoljavanja bitno menja međunarodne ekonomske i druge odnose u smeru njihovog sve većeg povezivanja.1 Redukovani termin ekonomska globalizacija predstavlja menjanje ponašanja ekonomskih subjekata uzrokovano opadanjem značaja geografskih udaljenosti, internacionalizacijom i denacionalizacijom proizvodnje, relativizacijom nacionalnog suvereniteta, legaliteta i političkih razlika, velikom brzinom infrastrukturnog povezivanja kapitala, robe, usluga, radne snage i informacija na velikim distancama, dominacijom kapitalnih nad trgovačkim tokovima, a posebno nad rastom proizvodnje meren domaćim GDP, tehničko-tehnološkom standardizacijom proizvodnje, homogenizacijom zakonske, institucionalne i privredno-sistemske infrastrukture, unifikacijom međunarodnih tokova roba, usluga i resursa, tržišta, proizvodnje, tehnologije, komunikacija, finansija i sl., izuzetnom ekspanzijom krupnog kapitala, projektovanjem novih organizacionih oblika, intrafirmske razmene, mrežnog povezivanja i virtualiuzacije poslovanja, itd. Većina autora se slaže da je ekonomska globalizacija bitna karakteristika savremene svetske privrede. Njoj se prilagođavaju sva četiri Druckerova tipa ekonomije: nacije, regiona, TNK, novca, kredita i investicija. Ona je institucionalizovana preko raznih međunarodnih ekonomskih organizacija. Izbegavajući precizno određenje ekonomske globalizacije, navešćemo njene osnovne karakteristike: ona je realan istorijski proces univerzalizacije, homogenizacije i unifikacije privreda po nekim značajnim principima, odrednicama i normama ponašanja, kao i afirmacija rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti između pojedinih privreda i kupnih firmi. Navedeni proces se razvija uporedo s liberalizacijom i denacionalizacijom robnih i finansijskih tokova, pojavom novih oblika spajanja raznih firmi i kupovine drugih firmi (koji predstavljaju načine opstanka i jačanja međunarodne konkurentske sposobnosti) i globalnim inovacionim bumom informatičkog, komunikacionog i transportnog monitoringa. Pored toga, ekonomsku globalizaciju karakterišu: - razvoj po zakonima i logici krupnog kapitala, - brojnost oblika ispoljavanja: finansijska globalizacija, globalizacija tržišta, formiranje i uticaj globalnih firmi i banaka, denacionalizacija i regionalizacija ekonomije, intenzifikacija, liberalizacija i standardizacija proizvodnje, intitucionalizacija svetske trgovine i međunarodnih ekonomskih odnosa, megatrendovi, globalni sistemi komunikacija i masovnih medija, itd.,

1

www.rifin.com

2

-

-

cikličnost i postepenost razvojnog procesa, koji se odigrava u dugoj istorijskoj perspektivi, dualnost, koja se ogleda u integraciji država i širenju TNK, koji vodi smanjivanju nacionalnog suvereniteta, sveobuhvatnost, heterogenost i diferenciranost (jačina i karakter delovanja su različiti prema raznim objektima: granama, područjima delatnosti, zemljama i sl. - uticaj je posebno snažan prema kriznim područjima, koja su najosetljivija), nesavršenost pomoćnih mehanizama (vojna i politička hegemonija, ucene, nasilje i prinuda su osnovne neekonomske poluge koje pomažu da se sprovedu ekonomski pritisci, nejednaka razmena, zavisnost i dominacija), protivurečnost procesa, diktiranost (nametnutost) procesa, i u tom smislu određeni stepen njegove predodređenosti, institucionalizovanost procesa (koncentraciju proizvodnje i centralizaciju kapitala nameću moćne i institucionalizovane svetske monopolske strukture koje dominiraju i onemogućavaju slobodnu konkurenciju i liberalan pristup globalom tržištu, dominacija tržišne, transnacionalne i nadnacionalne regulacije nad državnom, promena subjekata koji učestvuju na globalnim tržištima, koji postaju sve krupniji i moćniji, menjaju, usavršavaju i prilagođavaju svoju organizacionu i upravljačku strukturu (tehnološku, transportnu, finansijsku, informacionu, telekomunikacionu i dr.) u cilju širenja biznisa na teritorije mnogih zemalja, pojava novih subjekta međunarodne ekonomske saradnje.

Ekonomsku globalizaciju prate mnogi globalni ekonomski problemi, koji će pre ili kasnije zahtevati globalna rjšenja, zasnovana na kvalitetno novim nivoima i oblicima međusobne saradnje država i regiona, uz stvaranje jedinstvenih političkih, ekonomskih, informacionih i drugih poligona zajedničkih usaglašenih dejstava.

2. SUŠTINA EKONOMSKE GLOBALIZACIJE
Veliki broj autora smatra da je globalizacija teorijski zasnovana na shvatanjima transnacionalnih tržišnih neoliberala, globalista i geopolitičkih ekonomista, koji retorički nameću princip konkurencije kao dominantan i sveobuhvatan ključ globalizacije. Ali, praksa krajnje surovo redukuje proklamovani princip, jer se po potrebi lavira između korišćenja neoliberalizma kao hegemonijalnog poretka prema bogatoj manjini i protekcionizma prema siromašnoj većini. Konkurencija se guši na svakom koraku sve jačim međunarodnim monopolima i kompetencijama, samo se menjaju i prividno humanizuju njihove manifestacije. Negira se tržište kao „jednakost mogućnosti“. Principi otvorene privrede se selektivno i po potrebi primenjuje. Konstatno se kontrolišu i eksploatišu privreda perifernih zemalja.2
2

www.rifin.com

3

Potcenjuju se tuđe kulture, istorijske tradicije i nasleđe, a nameće se zapadni obrazac života. To je realna ideologija bogatih, kapitalizam bez rukavice, nova verzija stare borbe nekolicine bogatih protiv većine siromašnih i „korporativni merkantilizam“, koje pominje N. Chomsky. On piše: „Doktrina slobodnog tržišta se pojavljuje u dva vida. Prvi je onaj zvanični koji se nameće nezaštićenima. Drugi je onaj koji bismo mogli nazvati „stvarno postojećom doktrinom slobodnog tržišta koja glasi: tržišna disciplina je zdrava za tebe, ali nije za mene, osim ako će mi doneti privremenu prednost“, i dalje: „za tebe tržišna disciplina važi, a za mene ne važi, osim u slučaju da „igralište“ naginje na moju stranu“. Prednje konstatacije ozbiljno narušavaju kredibilitet univerzalnosti pravila i principa koji se proklamuju pod parolom globalizacije, a samim tim obezvređuju sve pokušaje stvaranja globalne razvojne paradigme. Jer, ako globalizacija teži svetskoj univerzalizaciji i unifikaciji, to bi trebalo da važi za sve, pod jednakim uslovima, tako da ne bi smeli u praksi da se događaju, odobravaju i široko afirmišu od strane najrazvijenijih zemalja i najvećih TNK nametnuti dualizmi, polarizmi, principi dvojnih aršina, nejednaka razmena, brojne neravnomernosti i disproporcije. Ali, „u multicivilizacijskom svetu, konstruktivan pristup je odustati od univerzalizma, prihvatiti raznovrsnost i težiti sličnostima”. Univerzalno jedinstvo bilo čega je uvek predstavljalo osnovu za totalitarizam, koji se realizovao ovom ili onom vrstom nasilja. Ideal ekonomske globalizacije u svojoj težnji prema opštem i univerzalnom ima nekih dodirnih tačaka s totalitarizmom.3

3. UTICAJ GLOBALIZACIJE NA ZAPOSLENOST I NEJEDNAKOST DOHODAKA
U industrijski razvijenim zemljama prisutno je više oprečnih stavova i mišljenja o negativnim efektima globalizacije na zaposlenost i pad najamnina. Postoji mogućnost da povećan uvoz iz zemalja sa niskim najamninama, uništava proizvodna radna mesta, naročito u radno-intenzivnim sektorima, i da utiče na nejednakost najamnina. Erozija radno intenzivnih poslova prouzrokuje pad tražnje za nekvalifikovanim radom, što dalje utiče na pad njihovih dohodaka u odnosu na obučenije radnike.4 Drugi izvor zabrinutosti se tiče uticaja sve većeg odliva stranih direktnih investicija u privrede sa niskim najamninama, koje su privučene nižim troškovima. Naime, niskokvalifikovana radna mesta se „izvoze“ u zemlje sa niskim najamninama, kroz realokaciju, što takođe dovodi do smanjenja tražnje za nisko obučenim radnicima u razvijenim zemljama. U akademskoj literaturi se pojavila debata o tome koliko su empirijsko jaki ovi efekti. Raspoloživi dokazi sugerišu da su i trgovinski i investicioni tokovi bili samo minorni faktori koji stoje iza povećanja nezaposlenosti i nejednakosti najamnina u razvijenim zemljama. Mnogo veći
3 4

www.rifin.com www.scindeks-clanci.nb.rs

4

uticaj su imali drugi faktori, kao što su: niži privredni rast, tehnološke promene, institucionalne promene na tržištu rada (naročito deregulacija i desindikalizacija), zatim povećano učešće udatih žena u radnoj snazi itd. Osim toga, na primer, udeo proizvodne zaposlenosti u SAD je samo 21%, a samo četvrtinu od tog iznosa čini zaposlenost u radno intenzivnoj proizvodnji. Slični argumenti se primenjuju u pogledu stava o gubitku posla zbog odliva direktnih investicija u privrede sa niskim najamninama. Veći deo proizvodnje u industrijalizovanim zemljama, danas su obučene i inovativno intenzivne industrije, na koje su uticaji i efekti globalizacije relativno mali. U zemljama u razvoju i tranziciji postoje brojni i veoma opravdani izvori zabrinutosti u pogledu uticaja globalizacije i liberalizacije na zaposlenost i nejednakost dohodaka, jer se smatra da će ovi procesi stvoriti visoku tranzicionu nezaposlenost i prouzrokovati povećanje nejednakosti. Gubici posla u nekonkurentnim granama se odmah javljaju, dok otvaranje novih, u konkurentnim novim granama može biti prolongirano nesposobnošću finansijskog sistema da prati nove investicione aktivnosti, uskim grlima u infrastrukturi (energija i transport) i manjkom obučene radne snage. 5 Pored ovih osnovnih teškoća, problem mogu da čine i greške u politici koja prati proces liberalizacije, u politici makroekonomske stabilizacije i neadekvatnoj monetarnoj i politici kursa. Stoga se mora pažljivo upravljati ovim procesima, ne samo u pogledu brzine i redosleda mera, već i za osiguranje stabilnog makroekonomskog okruženja. To uključuje javno investiranje da bi se razrešila uska grla u proizvodnji, finansijske reforme da bi se poboljšao pristup kreditu, mere za obuku novih kadrova itd. Mora postojati i aktivna politika za zaštitu i pružanje bezbednosti za one koje je pogodila tranziciona nezaposlenost. U mnogim zemljama u tranziciji i zemljama u razvoju, globalni reformski procesi su doveli do povećanja nezaposlenosti i nejednakosti u dohodcima. To je naročito ozbiljan problem u zemljama gde su inicijalne dohodne nejednakosti i nivoi siromaštva bili visoki. Ilustrativan primer ogromnog povećanja nezaposlenosti je naša zemlja, gde je broj nezaposlenih krajem maja 2003. god. iznosio 951.270 radnika, sa tendencijom rasta do kraja godine. Male i nerazvijene zemlje, suočene sa ovako snažnim procesima, nemaju drugog izbora nego da prihvate pravila globalnog sistema, i da pokušaju da minimiziraju negativna a maksimiraju njegova pozitivna svojstva. Ove zemlje, među njima i Srbija, su sve zavisnije od međunarodnog okruženja, pod neprekidnom tenzijom globalnih promena, jer se njihova uloga svodi na prodaju resursa i jeftine radne snage, od čega najviše koristi imaju razvijene zemlje. Sadašnji nivo teorijske analize nije do kraja objasnio rastući nivo nezaposlenosti i nejednakosti najamnina u zemljama u tranziciji. Ovaj fenomen izaziva zabrinutost i treba usmeriti pažnju na politiku koja direktno ili indirektno utiče na poziciju i relativni dohodak različitih grupa radnika. Politika za bolji pristup obrazovanju i obuci, i politika tržišta rada koje su usmerene na poboljšanje pozicije ugroženih radnika će sve više dobijati na značaju.

5

www.scindeks-clanci.nb.rs

5

Još jedan interesantan aspekt globalizacije je da je sve veći deo svetske radne snage uključen u aktivnosti koje su povezane sa međunarodnim tokovima trgovine i kapitala, što stvara bliske veze među tržištima rada. Međunarodne migracije, iako u drugom planu, su još jedan mehanizam kroz koji tržišta rada postaju direktno povezana. Tome je doprineo i kolaps komunizma i početak tranzicije ka tržišnoj privredi i sve veće učešće u svetskoj privredi najmnogoljudnijih zemalja u razvoju - Kine, Indije i Indonezije. Neki posmatrači ovih dešavanja vide pojavu globalnog tržišta rada, gde „svet postaje ogromna pijaca gde nacije torbare svoju radnu snagu, u konkurenciji jedna u odnosu na drugu, nudeći najnižu cenu za obavljanje posla“. Stoga i zabrinutost da će intenzivnija globalna konkurencija stvoriti pritiske za sniženje najamnina i standarda rada širom sveta. Kao glavni krivac za takve pritiske navode se transnacionalna preduzeća. Povećana konkurencija na tržištu rada dovodi do strategije minimiziranja troškova koji imaju nepovoljne efekte na nivo najamnina i uslove zaposlenosti u preduzećima. Poslodavci mogu lakše da zamene domaće radnike stranim, putem realokacije proizvodnje u inostranstvo. Međutim, postoje i oni teoretičari koji imaju suprotne stavove i koji smatraju da je apsolutni broj radnika angažovanih na svetskom tržištu još uvek mali. Iznosi se podatak da je u razvijenim zemljama prosečno 70% radnika zaposleno u sektoru usluga koji nije ugrožen radnicima iz nerazvijenih zemalja. Takođe, multinacionalna preduzeća nisu tako slobodna i pokretljiva kao što se navodi u literaturi i globalizaciji. U prilog takvom stavu govori podatak da 70-75% dodate vrednosti MNP stvaraju na domaćem terenu. Sumirajući i jedne i druge stavove, neizbežna je konstatacija da su se desile kvalitativne promene u globalnom ekonomskom okruženju, koje utiču na radnike širom sveta i da treba zaštititi osnovne standarde rada, uprkos rastućoj globalizaciji.6

4. FUNKCIONISANJE PRIVREDE U USLOVIMA GLOBALIZACIJE
Proces globalizacije se sve više ubrzava i svakim danom pred organizacije postavlja nove zahteve. Kraj prošlog i početak ovog veka karakteriše nekoliko trendova koji imaju dominantan uticaj na funkcionisanje organizacija, a odnose se na sledeće: 1. Hiperkonkurencija. Svetsko tržište je postalo „usijano“ od konkurentskog nadmetanja kompanija iz čitavog sveta. Ovome naročito doprinose kompanije iz Kine koje pored tradicionalnog osvajanja tržišta strategijom vođstva u troškovima, počinju sve ozbiljnije da konkurišu i strategijom diferenciranja.

6

www.scindeks-clanci.nb.rs

6

Dodatni pritisak na globalnu ekonomiju, kineske kompanije vrše korišćenjem jeftine radne snage koja im omogućava postizanje zadovoljavajućeg nivoa kvaliteta uz nisku cenu. Sledeća karakteristika novog konkurentskog okruženja je demokratizacija istorijskih izvora strategijske prednosti, što vodi traženju novih načina konkurentnosti. Mnoge kompanije štite svoja tržišta od inostrane konkurencije ulaskom na domicilna tržišta konkurenata. 2. Deregulacija. Globalizacija je bazirana na ideologiji neoliberalizma, koja je promovisana od strane najmoćnijih ekonomija i političkih faktora u svetu i uključuje deregulaciju finansijskih transakcija i promovisanje slobodne trgovine. Ulazak stranih firmi na domaće tržište uticaće na promenu privredne strukture. Pojedini sektori privrede će jednostvano nestati ili će biti primorani na velika otpuštanja radne snage u zahtevu za poboljšanjem produktivnosti i efikasnosti. 3. Razvoj tehnologije. Internet i mrežno povezivanje pružaju mogućnost malim kompanijama da se globalno nadmeću jer omogućavaju brz protok informacija bez obzira na fizičku lokaciju kupaca i dobavljača. Internet video konferencije omogućavaju prodavcima da demostriraju svoje proizvode potencijalnim kupcima širom sveta bez putovanja. Razvoj veštačke inteligencije i robotike menja sam sadržaj rada. Kako roboti postaju sve brojniji i „inteligentniji“ tako će sve više uticati na produktivnost organizacije i kvalitet rada zaposlenih. Prednost njihova je da preuzimaju rizične i teške poslove, poput rada sa toksičnim materijalima. Roboti će preuzeti i takve poslove koji su bazirani na ponavljanju istih radnji. Rad ljudi u velikoj meri zamenjuje rad inteligentnih mašina što će neminovno voditi smanjivanju radne snage i povećanju produktivnosti. 4. Era znanja. Znanje postaje ključni resurs preduzeća. Tradicionalni resursi su sredstvo za ostvarivanje konkurentske prednosti putem znanja. Strategija upravljanja znanjem mora da bude deo opšte strategije organizacije. Rast zaposlenosti u narednih nekoliko dekada će verovatno biti koncentrisan oko „radnika znanja“. Broj manuelnih radnika (kvalifikovanih i nekvalifikovanih) smanjio se sa 80 % na manje od 25% u ukupnoj radnoj snazi. Izgradnja i održanje konkurentnosti bazirane na znanju zahteva kontinualan i sistematski rad na produktivnosti "radnika znanja". Navedeni trendovi imaju svoj uticaj na poslovanje svih organizacija bez obzira na geografsku dužinu i širinu. Takođe, čini se da su ipak najviše pogođene firme iz zemalja u tranziciji ili nerazvijenih zemalja što još više povećava konkuretski gep u odnosu na firme iz razvijenih ekonomija. 7

7

www.markoslavkovic.com

7

5.RAZVOJ SRPSKE EKONOMIJE U GLOBALNIM USLOVIMA
Osnovni koncept tranzicije privrede Srbije i njenog uključivanja u proces globalizacije, jednim delom se poklapa sa onim što je već urađeno u svim istočnoevropskim privredama, a drugim delom je vezan za našu stvarnost i odražava naše specifičnosti. Uključivanje privrede Srbije u tokove globalnih promena predstavlja ne samo veliki izazov, već i složen zadatak. Za male zemlje jedini način da izbegnu izolaciju, a da pri tome u potrebnoj meri sačuvaju svoje autentične vrednosti, jeste da znalački koriste pozitivne, a da minimiziraju negativne efekte ovih procesa. U tom smislu potreban je prodor pragmatične svesti koja će omogućiti kreiranje sopstvenog modela tržišne privrede. Pošto su globalizacija i tranzicija objektivni društvenoekonomski tokovi, onda je traganje za rešenjima pravi odgovor na zahteve aktuelnog vremena. Sa stanovišta globalnih razvojnih trendova i procesa, Srbija sa oko 3.200$ BDP po stanovniku izlazi iz niže razvojne faze koju, pored ostalog, karakterie BDP po stanovniku od 1.000$ - 3.000$, dominacija sirovina i poluproizvoda u strukturi izvoza i gde se dodata vrednost najvećim delom stvara u poljoprivredi i industriji, a manjim delom u sektoru usluga. U toj, nižoj, fazi ključni faktor međunarodne konkurentnosti su niske cene radnih, sirovinskih i drugih inputa a prioriteti države su da obezbedi: osnovne institucije, bazičnu infrastrukturu, makroekonomsku stabilnost, bezbednost (ličnu) i osnovni ljudski kapital. Karakteristika više razvojne faze, gde je Srbija na samom početku, je nivo BDP po stanovniku od 3.000$ do 9.000$, sa sektorskom strukturom BDP u kome dominiraju usluge, učešće izvoza u BDP-u se povećava, sa većom diversifikacijom i sa mnogo većom dodatom vrednošću. 8 U ovoj razvojnoj fazi, zemlja svoju međunarodnu konkurentnost ostvaruje, pre svega, većom efikasnošću upotrebe ljudskih, materijalnih i prirodno-lokacijskih faktora, a državni prioriteti koji to najviše podstiču su: unapređenje ljudskog kapitala (ekonomija zasnovana na znanju), efikasno funkcionisanje tržišta roba, usluga rada i kapitala i znanja, povećanje tehnološke osposobljenosti privrede i mnogo veći naglasak na veličinu i otvorenosti tržišta. Pogoršanje makroekonomskih performansi srpske privrede ponovo je u prvi plan vratilo pitanja makroekonomske stabilnosti i obaranja inflacije. Pre dve godine činilo se da je uspostavljena makroekonomska stabilnost na održivim osnovama i da se u celini težište srpskih reformi prenosi na mikroekonomsku sferu. Nažalost, taj rezultat nije održan. Srbija sada mora da vodi borbu na oba fronta, kako na planu ostvarivanja trajno održive makroekonomske stabilnosti tako i na planu iniciranja i osnaživanja mikroekonomskih reformi, posebno na planu privatizacije i prestrukturiranja

8

www.scindeks-clanci.nb.rs

8

državnih preduzeća, otvaranja prostora za osnivanje novih privatnih preduzeća i obimnije investiranje. Težak i izazovan zadatak, ali i jedino moguć na putu ka modernoj Srbiji. U periodu 2001-2006. godina, prosečna stopa privrednog rasta u Srbiji je iznosila 5,5%, pri čemu je postojala različita dinamika po godinama. Prosečan rast GDP od 5,5% godišnje nastao je kao rezultat porasta produktivnosti koji je pak nastao po osnovu pada zaposlenosti. Kada se ovo ima u vidu onda je potpuno jasno zbog čega rast javne potrošnje ima inflatorni efekat. Naša privreda još uvek ima strukturne probleme i na povećanu agregatnu tražnju samo u ograničenoj meri može da odgovori porastom proizvodnje. Taj raskorak, uprkos velikom trgovinskom deficitu, proizvodi inflaciju. Sekundarnu ulogu na inflaciju imaju troškovni udari, pri čemu naša privreda još nije prešla na princip čvrste finansijske discipline, koja omogućava da se troškovi usklađuju sa mogućnostima. Jedan od velikih razvojnih problema srpske privrede predstavlja i vrlo visoka stopa nezaposlenosti koja je preko pet puta veća od tzv. „dozvoljene stope nezaposlenosti“. Takođe, i konkurentnost privrede je na vrlo niskom nivou. Global Competitiveness Report (GCR) je najprestižniji godišnji izveštaj o svetskoj konkurentnosti, i kao takav predstavlja vodič za donošenje investicionih odluka širom sveta. GCR za 2005. svrstava Srbiju na 85. mesto (sa ostvarenim rezultatom 3,67). Ovo se može oceniti veoma skromnim rezultatom, pogotovo kada se ima u vidu da se ispred Srbije nalaze npr: Bocvana, Vijetnam, Makedonija, Nigerija, Šri Lanka, Gana, Peru... Pri tome tri podindeksa GCR imaju sledeće rangove i rezultate: 1) bazične potrebe 92 (3,98), 2) jačanje efikasnosti 75 (3,43) i 3) jačanje inovativnosti 85 (3,19).9 Po sledećem indeksu, koji analizira konkurentnost rasta (GrCI) vidi se da je Srbija u 2005. popravila svoj položaj, ali se još uvek nije vratila na 77. poziciju iz 2003. Srbija je po ovom kriterijumu u 2005. rangirana na 80. mestu sa rezultatom 3,38, dok je 2004. bila rangirana na 89. mestu sa rezultatom 3,23. To predstavlja izvesno poboljšanje. Važan elemenat konkurentnosti i uopšte pozicije neke zemlje na međunarodnom tržištu kapitala je vezan za tzv. „country risk“. U izveštaju Euromoney-a iz marta 2006. Srbija ima total country risk 38,09, što je svrstava na 104. mesto među 185 zemalja. U septembru 2005. Srbija je zauzimala 96. mesto. Ovaj pad ranga Srbije se dogodio u uslovima kada je ukupna rizičnost poslovanja u svetu smanjena. Možemo zaključiti da je nizak nivo konkurentnosti srpske privrede veoma zabrinjavajući i da je potrebno što pre oživeti projekt unapređenja konkurentnosti koji je trebalo da bude okosnica strategije razvoja privrede Srbije do 2012. godine. Unapređenje konkurentnosti nacionalne ekonomije, na putu ka stvaranju tržišne, izvozno orijentisane ekonomije, svakako je jedan od bitnijih preduslova integracionih procesa u narednom periodu.
9

www.scindeks-clanci.nb.rs

9

Da bi Srbija mogla da ostvari prosperitetniji razvoj, a time i uspešno okonča proces tranzicije pre svega, mora da poveća izvoz roba i usluga koje imaju visoku dodatu vrednost. Globalizacija nemilosrdno „kažnjava“ prosečnost i zato se strategija razvoja mora zasnivati na principu da „tvoj proizvod ili usluga budu malo bolji od ostalih na svetskom tržištu“. Učešće Srbije u globalnim procesima, na način da se maksimiziraju sopstvene koristi ili minimiziraju sopstvene štete, je razvojna potreba i interes našeg društva. Odgovarajućim razvojnim politikama prilagođenim zahtevima globalizacije, Srbija treba da obezbedi zaštitu nacionalnih interesa u globalnim procesima, ostvarajući porast bruto domaćeg proizvoda i poboljšanje kvaliteta života na bazi efikasnog angažovanja i korišćenja resursa. Srbija u razvojnom smislu treba da jača sopstvene razvojne sposobnosti kroz produktivne kooperacije sa svetom, što podrazumeva otvaranje prema okruženju i izlaganje jakim uticajima okruženja, poznavanje i razumevanje promena koje se manifestuju ili očekuju u okruženju i efektuiranje novih faktora razvoja kroz postojanu i dobro vođenu tranziciju sistema. Nacionalna razvojna strategija treba da bude zasnovana na novom pristupu razvoju koji polazi od tržišnih kriterijuma i od dominacije ekonomije nad politikom. U prvoj fazi treba da se obezbedi veći stepen korišćenja proizvodnog kapitala i ljudskog kapitala saglasno prilikama na svetskom tržištu, a u drugoj fazi treba da se afirmiše novi razvojni profil nacionalne privrede primeren uslovima globalizacije i novi razvojni faktori (znanje i tehnologija), kao i da se obezbedi strateško povezivanje domaćih preduzeća i banaka sa stranim renomiranim preduzećima i bankama. Od najvećeg značaja za ubrzani razvoj Srbije su otvorenost privrede, politička stabilnost, funkcionisanje pravne države, predanost ekonomskim reformama, podizanje nacionalne konkurentnosti.10 Na putu dugoročno održivog i propulzivnog privrednog razvoja od velikog značaja su i porast udela investicija iz domaće i inostrane štednje i putem stranih direktnih investicija u društveni bruto proizvod, niži udeo javne potrošnje u društveni bruto proizvod, ekonomska stabilnost i konkurentnost tržišta, odnosno stabilnost cena i kursa i niska inflacija, veći kvalitet ljudskog faktora i drugo. Ključno razvojno opredeljenje Srbije u periodu do 2010. treba da bude uključivanje u procese globalizacije i integracije i realizacija sveobuhvatnih reformi u privredi i društvu, kako bi Srbija zauzela ravnopravno mesto u zajednici evropskih država. Osnovni strateški cilj je demokratizacija i ekonomski poredak zasnovan na ustavnim i zakonskim rešenjima koja su usklađena sa savremenim evropskim pravnim i civilizacijskim standardima. U tom smislu treba da se donesu svi ključni sistemski zakoni koji su u potpunosti usaglašeni sa važećim zakonodavstvom Evropske Unije. Na osnovu tih zakona treba da se ubrzaju reforme u privredi, posebno reforme monetarnog, fiskalnog i spoljnotrgovinskog sistema i sistema socijalne sigurnosti, kao i reforme vojske, policije, sudova, javnog tužilaštva, javnog informisanja, univerziteta, lokalne samouprave, izbornog sistema i drugo.

10

Rosić, I., Veselinović, P., (2006), Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac, str. 300

10

ZAKLJUČAK
Intenzitet i priroda privrednih aktivnosti zavise od mnogih faktora, kao što su klima, veličina teritorije ili populacije, običaji, stepen razvijenosti, kapitalni i tehnološki nivo, ali ako treba tražiti ono što je na odlučujući način određuje, to su pravila igre. Valjanost i ishod igre na odlučujući način zavise od pravila. U tom smislu razumevanje odnosa globalizacije, države i biznisa predstavljaju ključ za rešenje zagonetke ekonomskog uspeha, jer pravila i njihovo poštovanje u savremenom svetu zavise upravo od odnosa ova tri faktora. Prividno izgleda da skoro sve što je povezano s globalizacijom počiva, počinje i završava se, kako nam se čini, na tržištu kao ekonomskom institutu (regulatoru) i konkurenciji kao njegovoj osnovnoj poluzi. Suštinski se sve radi da se tržište monopolski kontroliše i top kompetencijama redukuje konkurencija, da se afirmiše vlast nandnacionalne elite kao novi orijentir svetskog razvoja. Ekonomska globalizacija je programirana i usmeravana od strane najrazvijenijih država, najvećih transnacionalnih korporacija i moćnih svetskih finansijskih centara, u cilju obezbeđenja poslovnog kontinuiteta, širenja i izvlačenja što većih profita. Ali, mnogi autori smatraju da se ona ne proteže na sve zemlje, već zaobilazi područja koja za nju ne predstavljaju vredno.

11

LITERATURA: 1. Rosić, I., Veselinović, P., (2006), Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet Univerziteta u Kragujevcu, Kragujevac 2. www.markoslavkovic.com 3. www.rifin.com 4. www.scindeks-clanci.nb.rs

12

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->