P. 1
DEVIZNI KURS

DEVIZNI KURS

|Views: 4,670|Likes:
Published by Milan Stamenkovic

More info:

Categories:Types, Business/Law
Published by: Milan Stamenkovic on May 18, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

08/21/2013

pdf

text

original

2.

DEVIZNI KURS 2.1. Pojam deviznog kursa U savremenim uslovima problematika platnog bilansa je neizostavno povezana sa politikom deviznog kursa. Razlog tome je njihova uzročno-posledična veza, jer je stabilnost na deviznom tržištu usko povezana sa ravnotežom u platnom bilansu. U sistemu fleksibilnih deviznih kurseva više nije moguće napraviti ozbiljnu distinkciju između politike deviznog kursa i platnobilansne politike. Stoga možemo reći da devizni kurs pored platnog bilansa drugi bitan element na osnovu koga se sagledava veza između nacionalne privrede i inostranstva. Devizni kurs predstavlja cenu jedne valute izraženu u jedinicama neke druge valute. Osnovna funkcija deviznog kursa je da obezbedi poređenje cena u zemlji i inostranstvu, odnosno da vrši preračunavanje inostranih cena u nacionalnu valutu i obrnuto. Razlike u cenama su osnovni faktor međunarodne razmene i podele rada. U tom smislu, devizni kurs utiče na međunarodnu alokaciju resursa. Ako devizni kurs pokazuje koliko jedinica domaće valute treba izdvojiti za jedinicu strane valute radi se o direktnom notiranju (tzv. evropska konvencija). Npr. 1 EUR vredi 96 RSD. Obrnuto, ukoliko se posmatra recipročan odnos – koliko strane valute treba izdvojiti za jedinicu nacionalne valute radi se o indirektnom notiranju. Indirektno notiranje je karakteristično za Veliku Britaniju (tzv. britanska konvencija). Npr. umesto 0,5 GBP (₤) za 1 USD, na menjačkim listama u Velikoj Britaniji je istaknuto 2 USD ($) za 1 GBP (₤). Od deviznog kursa treba razlikovati devizni (valutni) paritet koji predstavlja zvanično utvrđenu vrednost nacionalnog novca izraženu u nekom šire prihvaćenom denominatoru kao što je npr. zlato, specijalna prava vučenja (special drafts rights, SDR), neka stabilna strana valuta i dr. Uobičajno je da se devizni kurs kreće oko deviznog pariteta. Konvertibilna je svaka valuta koja se relativno lako može zameniti za drugu valutu ili zlato. U vreme čistog zlatnog standarda kada je novac imao pokriće u zlatu, devizni kurs je bio određen kovničkom stopom koja je pokazivala koliko je zlata sadržano u jedinici nacionalnog novca. Devizni kurs se određivao poređenjem sadržaja zlata u valutama. Devizni kurs je mogao sa se kreće samo u uskim okvirima oko deviznog pariteta u granicama između donje i gornje zlatne tačke koje su predstavljale tačke uvoza i izvoza zlata. Ako bi kurs neke valute porastao iznad gornje zlatne tačke koja tačka predstavlja troškove prenosa zlata, isplativije je da se plaćanje inostranstvu vrši izvozom zlata nego da se po tom kursu plaća ta valuta. U savremenom dinamičnom okruženju, promene u odnosima valuta su veoma česte. Rast deviznog kursa znači da je na tržištu došlo do jačanja vrednosti strane valute jer nakon promene deviznog kursa treba izdvojiti više jedinica domaće valute za jednu jedinicu strane valute. Prema tome da li se istovremeno primenjuje samo jedan ili više deviznih kurseva razlikuju se: - jedinstveni devizni kursevi i - višestruki (diferencijalni) devizni kursevi. Jedinstveni devizni kurs podrazumeva da se za sve ekonomske transakcije primenjuje jedan jedinstveni devizni kurs. Drugim rečima, to znači da je cena deviza jednaka kako za uvoznike tako i za izvoznike, odnosno da se svi privredni subjekti nalaze u istoj poziciji.

1

Višestruki devizni kurs podrazumeva istovremenu primenu više deviznih kurseva sa različitim rasponima među njima. Poltika diferenciranih kurseva mora biti podržana deviznom kontrolom, a cilj je da se definisanjem različitih deviznih kurseva za različite transakcije podstiče ostvarenje određenih ekonomskih ciljeva. Svakako da dugoročna primena višestrukih deviznih kurseva ima višestruke negativne posledice koje dovode do pogrešne alokacije resursa. Pošto se na deviznom tržištu nalazi jako veliki broj valuta neophodno je poštovanje pravila po kome svaka valuta ima istu vrednost na svim inostranim tržištima. Za preračunavanje kursa jedne valute u drugu tako da se ne naruši odnos među valutama koji postoji na različitim deviznim tržištima uvodi se pravilo ukrštenih deviznih kurseva. Pravilo ukrštenih deviznih kurseva treba da obezbedi da odnos između dve valute bude isti na svim deviznim tržištima. Drugim rečima, kurs EUR u SAD treba da bude recipročna vrednost kursa USD u Evropi, kurs GBP u SAD je recipročna vrednost kursa USD u Velikoj Britaniji. Iz toga sledi da se odnos između EUR i GBP dobija na osnovu njihovog odnosa prema dolaru. Ilustracija 13: Devizni kurs za USD, EUR i GBP USD EUR 1 1,25 0,80 1 0,625 0,78125 GBP 1,6 1,28 1

SAD Evrozona Velika Britanija

Pravilo ukrštenih deviznih kurseva treba da obezbedi da je potpuno svejedno da li se EUR kupuje u SAD-u ili Velikoj Britaniji i da li ih plaćamo u dolarima ili funtama. Posmatrajmo ciklus. Ako 1 USD zamenimo u Evrozoni za 1 EUR, zatim dobijenu vrednost u evrima u Velikoj Britaniji zamenimo za funte i na kraju u SAD-u funte ponovo zamenimo za dolare, na kraju ćemo opet dobiti 1 USD. Da bi bilo jednostavnije, posmatrajte prvu kolonu iz gornje tabele (vrednst USD-a po zonama): • za 1 USD dobija se 0,80 EUR; • za 0,80 EUR dobija se 0,625 GBP i • za 0,625 GBP se dobija 1 USD. Do istog rezultata se dolazi množenjem sva tri devizna kursa, pri čemu je: • K EUR/USD, kurs dolara u Evrozoni; • K GBP/EUR, kurs evra u Velikoj Britaniji i • K USD/GBP, kurs funte u SAD-u. K EUR/USD x K GBP/EUR x K USD/GBP = 1 odnosno 0.80 x 0,78125 x 1,6 = 1 Za odnose među deviznim kursevima bitne su sledeće četiri relacije. Prva relacija – kurs evra u dolarima jednak je recipročnoj vrednosti kursa dolara u evrima. K USD/EUR= 1 / K EUR/USD 1,25=1 / 0,80 Druga relacija – kurs dolara u evrima jednak je kursu funte u evrima puta kurs dolara u funtama. K EUR/USD = K EUR/GBP x K GBP/USD

2

0,80 = 1,28 x 0,625 Treća relacija - kurs dolara u evrima jednak je kursu dolara u funtama podeljeno sa kursom evra u funtama. K EUR/USD = (K GBP/USD) : (K GBP/EUR) 0,80 = 0,625 / 0,78125 Četvrta relacija - kurs dolara u evrima jednak je kursu funte u evrima podeljeno sa kursom funte u dolarima. K EUR/USD = (K EUR/GBP) : (K USD/GBP) 0,80 = 1,28 / 1,6 Na osnovu poznatih deviznih kurseva mogu se izračunati i neki drugi kursevi. Na primer, na osnovu poznatih relacija može se izračunati koliki je kurs USD u RSD. Za te svrhe se koristi tzv. verižni račun. Postupak izračunavanja putem verižnog računa je sledeći: • Prvo se ispiše verižni niz, tako što počinjemo sa kursom koji tražimo, a zatim se upisuju svi ostali poznati kursevi; • Drugo, pravilo je da se valuta sa kojom završavamo prethodni red upisuje na početku narednog reda; • Treće, valuta sa kojom smo počeli niz se nalazi i na kraju tog niza. X 1,6 1 1 RSD USD GBP EUR 1 1 1,28 70 USD GBP EUR RSD

Kurs USD u RSD se dobija tako što se proizvod sa desne strane verižnog niza podeli sa proizvodom leve strane, odnosno: X = (1,28 x 70) : 1,60 = 56 Primera radi, pretpostavimo kursu funte 1 GBP = 1,6 USD (0,625 USD = 1 GBP) i kurs evra 1 EUR = 1,25 USD (0,80 EUR = 1 USD). Po pravilu ukrštenih kurseva, kurs evra vredi 1 EUR = 0,78125 GBP, odnosno 1 GBP = 1,28 EUR. Na taj način svaka valuta ima istu vrednost na oba inostrana tržišta. Ukoliko ovo pravilo ne bi bilo ispoštovano, npr. kada bi funta u Evropskoj uniji vredela 1,20 EUR, tada bi bilo koja kompanija mogla da u Evropskoj uniji da kupi za 1.000.000 evra 833 hiljada funti i proda ih u Velikoj Britaniji po kursu 1,28 EUR = 1 GBP. Kao rezultat toga, dobila bi 1.066.000 evra, odnosno zaradila bi 66.000 evra. Da nije pravila ukrštenih deviznih kurseva, špekulativni motivi bi došli do izražaja. U praksi postoje izvesna odstupanja od pravila ukrštenih kurseva pre svega jer svako obavljanje devizne tranasakcije podrazumeva i određene troškove. Pored toga, postoje i razlike između kupovnih i prodajnih kurseva. Iz tog razloga se svakodnevno putem devizne arbitraže vrše konverzije čija se vrednost meri milijardama dolara. Da bi do arbitražnih poslova došlo, neophodno je da dobitak bude veći od troškova koji nastaju konvertovanjem fondova iz jedne u drugu valutu. Pojmovi: devizni kurs direktno notiranje indirektno notiranje pravilo ukrštenih deviznih kurseva

3

devizni (valutni) paritet konvertibilna valuta rast deviznog kursa jedinstveni devizni kurs višestruki devizni kurs verižni račun

4

2.2. Teorije deviznog kursa Činjenica je da na nivo deviznog kursa utiču brojni faktori kao što su: inflacija (zemlje koje trpe jak inflatorni pritisak po pravilu imaju izražen problem depresijacije), neravnoteža platnog bilansa, spoljna zaduženost zemlje, nivo kamatne stope, mere ekonomske politike, (naročito monetarne politike), struktura privrede, raspoloživost osnovnim prirodnim resursima, politički faktori i dr. U teoriji je razvijeno više modela koji pokušavaju da objasne i identifikuju faktore koji utiču na formiranje i kretanje deviznog kursa. Mada ne postoji jedinstveno objašnjenje determinanti nivoa deviznog kursa, smisao teorijskih modela je da se nivo deviznog kursa i njegove promene posmatraju sa stanovišta uspostavljanja simultane unutrašnje i spoljašnje ravnoteže. Radi što jednostavnijeg prikaza sve teorisjke pravce ovde ćemo svrstati na sledeće: • Teorija pariteta kupovnih snaga (Purshasing Power Parity, PPP), • Monetarna teorija determinisanja nivoa deviznog kursa, • Dornbuschev model premašaja (Overshuting model), • Portfolio pristup determinisanja deviznog kursa i • Makroekonomske varijable kao determinante nivoa deviznog kursa. U nastavku teksta biće analizirana teorija pariteta kupovnih snaga, dok o ostalim teorijama više pogledajte u Miljković, D. (2008), Međunarodne finansije, Ekonomski fakultet, Beograd. Pre nego što pređemo na detaljnu analizu ove teorije, bitno je razjasniti razliku izžeđu pojma realni i ravnotežni devizni kurs i ukazati na potcenjenost i precenjenost deviznog kursa. Realni devizni kurs se dobija na osnovu odnosa opšteg nivoa cena u domaćoj zemlji i inostranstvu. Pri realnom deviznom kursu proizvodi čija je cena u zemlji relativno niža moći će da se izvoze, a uvoziće se proizvodi čija je cena relativno viša nego u inostranstvu. Ukoliko je devizni kurs realan investicije se usmeravaju ka sektorima u kojima zemlja ima međunarodno priznate komparativne prednosti. Zbog toga se ne uvozi roba koja može na troškovno efikasan način da se proizvede u zemlji, niti se na domaćem tržištu zadržava roba koja pod boljim uslovima može da se plasira u inostranstvu. Znači, kretanje realnog deviznog kursa je dobar indikator kretanja konkurentnosti zemlje. Realni devizni kurs u normalnim okolnostima obezbeđuje uravnoteženje platnog bilansa. Na primer, u zemlji koja je visoko tehnološki razvijena, logično je da će cena televizora biti jeftinija u poređenju sa zemljom koja svoj razvoj bazira na primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Stoga će razvijena industrijska zemlja izvoziti tehnologiju, a uvoziti primarne poljoprivredne proizvode. Ravnotežni devizni kurs predstavlja kurs pri kome je postignuta ravnoteža platnog bilansa, odnosno uspostavljena jednakost između ponude i tražnje za devizama. Drugim rečima, ravnotežni kurs treba da obezbedi simultanu unutrašnju i eksternu ravnotežu. Znači ravnotežni devizni kurs održavajući platni bilans u ravnoteži ne bi trebao da ima za posledicu promenu u nivou deviznih rezervi i stepenu spoljne zaduženosti. Međutim, usled nedovoljne elastičnosti ponude i tražnje deviza, velike zavisnosti od uvoza, fiksnih obaveza po spoljnom dugu i drugih faktora, ravnotežni devizni kurs će često biti iznad ili ispod nivoa koji označava realni devizni kurs. Ukoliko je devizni kurs ispod nivoa realnog deviznog kursa znači da je domaća valuta precenjena, a strana valuta potcenjena i obrnuto. Znači potcenjenost i precenjenost označavaju određeno stanje i pokazuju koliko je devizni kurs iznad ili ispod realnog deviznog kursa.

5

Precenjenost domaće valute znači da je kupovna moć u inostranstvu veća nego u zemlji. Kada se za domaći novac kupi strana valuta koja je niža od realne (devizni kurs je niži od realnog) tada je viša kupovna moć u inostranstvu nego u zemlji. Cene strane robe preračunate u domaću valutu po takvom kursu postaju niže, tako da postoji interes da se roba uvozi. Čak i oni strani proizvodi koji bi pri realnom deviznom kursu bili skuplji od domaćih uz niži devizni kurs postaju konkurentni na domaćem tržištu. Precenjenost domaće valute znači da izvoznici za stečene devize dobijaju manje domaćeg novca nego pri realnom deviznom kursu. Neki proizvodi koji bi se inače mogli izvoziti uz realan devizni kurs, postaju nekonkurentni na stranom tržištu što ima za posledicu pad izvoza. Niska cena deviza čini zaduživanje u devizama jeftinim s jedne strane, a i devize za plaćanje anuiteta se pribavljaju po nižoj ceni od realne. Druga zamka precenjene domaće valute je što šalje pogrešne signale o oblastima gde treba investirati. Proizvodnja oslonjena na uvozne sirovine postaje rentabilnija nego što stvarno jeste. Usled toga dolazi do iskrivljene privredne strukture i rasta deficita platnog bilansa. Potcenjenost domaće valute je situacija kada je devizni kurs iznad realnog. Pri potcenjenom kursu kupovna moć u zemlji je veća nego u inostranstvu. Zbog visoke cene deviza uvoz poskupljuje i stoga dolazi do preusmeravanja tražnje sa uvoznih na domaće proizvode. Izvoznici za devize po osnovu realizovanog izvoza dobijaju više domaćeg novca pa zbog toga raste broj izvoznih proizvoda i povećava se konkurentnost na stranim tržištima. Takva kretanja za posledicu imaju poboljšanje platnog bilansa. Međutim, i potcenjenost nacionalne valute ima negativne efekte jer šalje pogrešne signale investitorima. Usled nerealnog poskupljena uvoza dolazi do neracionalnih investicija u sektore koji inače mogu biti rentabilni samo u uslovima nerealno visokog deviznog kursa. Neopravdano visoke cene uvoznih proizvoda i njihova supstitucija domaćim proizvodima podstiče inflatorni pritisak. Inflacija nije posledica samo poskupljenja uvoza nego i činjenica da visoka cena deviza dovodi do rasta domaće tražnje, a ponuda se smanjuje zbog pada uvoza i rasta izvoza. Teorija pariteta kupovnih snaga je razvijena 1920-tih godina od strane švedskog ekonomiste Gustava Cassela. Teorija pariteta kupovnih snaga promene deviznog kursa objašnjava preko razlike u opštem nivou cena. Prema teoriji pariteta kupovnih snaga devizni kurs se formira na nivou koji je jednak meri u kojoj opšti nivo domaćih cena nadmašuje opšti nivo inostranih cena. Drugim rečima, devizni kurs bi trebalo da (bez obzira na različite cene proizvoda među zemljama) obezbedi istu kupovnu moć novca u bilo kojoj zemlji. Opšti nivo cena obuhvata pojedinačne cene proizvoda i usluga koji predstavljaju reprezentativnu grupu proizvoda i usluga u jednoj zemlji. Paritet kupovnih snaga znači da za određenu količinu domaće valute možemo da kupimo identičnu korpu proizvoda na domaćem i stranom tržištu. Da bi se ova teorija razumela neophodno je razjasniti zakon jednake cene. Zakon jednake cene znači da se na konkurentskim tržištima, ako isključimo uticaj transportnih troškova, zvaničnih barijera na trgovinu (carine) i tokove kapitala među zemljama, identični proizvodi u različitim zemljama moraju imati identičnu cenu kada se ona izrazi u istoj valuti. Ovde je bitno napraviti distinkciju između zakona jednake cene i teorija pariteta kupovnih snaga. Zakon jednake cene se odnosi na odnos cena pojedinačnih proizvoda, dok teorija pariteta kupovnih snaga upoređuje opšte nivoe cena između zemalja.

6

Zakon jednake cene Ukoliko imamo identičan proizvod u domaćoj i stranoj zemlji, uz prihvatanje gore navedenih pretpostavki, cena proizvoda u domaćoj zemlji izražena u valuti te zemlje mora biti jednaka ceni tog proizvoda u stranoj zemlji u valuti te zemlje. Na primer, pretpostavimo da se u Velikoj Britaniji i SAD-u proizvode potpuno identične pamučne majice tako da cena majice proizvedene u Velikoj Britaniji u funtama po tekućem deviznom kursu mora biti ista sa cenom majice proizvedene u SAD-u u dolarima. Prema zakonu jednake cene majica koja u Velikoj Britaniji košta 7 funti, pri ranije pomenutom kursu 0,5 GBP za 1 USD, bi u SAD koštala 14 USD. To bi značilo da je potpuno svejedno da li se taj proizvod kupuje u Velikoj Britaniji ili SAD-u. Međutim, ukoliko bi kurs bio formiran pri dugačijem nivou npr. 0,6 GBP za 1 USD, odnosno 1,67 USD za 1 GBP, tada bi cena majice u Velikoj Britaniji iznosila 11,7 USD (7 funti x 1,67) naspram 14 USD koliko košta u SAD. P = E x P* U tom slučaju bi proizvođači iz Velike Britanije bili motivisani da majice izvoze, a SAD da te proizvode uvozi. Po tržišnim zakonitostima veća tražnja na britanskom tržištu bi dovela do rasta cene, dok bi veća ponuda na SAD tržištu vremenom oborila cenu proizvoda. Postepeno bi se cene proizvoda izjednačile. Isti rezultat bi bio i ukoliko bi funta bila skuplja, npr. 0,4 GBP za 1 USD (2,5 USD = 1 GBP). Tada bi se majice kupovale u SAD i prodavale u Velikoj Britaniji sve dok se pod uticajem tržišnih mehanizama cene ne bi izjednačile. Teorija pariteta kupovnih snaga postoji u dve varijante: • apsolutna teorija pariteta kupovnih snaga - kada se porede nivoi cena u zemljama i • relativna teorija pariteta kupovnih snaga - kada se porede promene nivoa cena, odnosno inflacija među zemljama. Apsolutna teorija pariteta kupovnih snaga tvrdi da je devizni kurs količnik odnosa opšteg nivoa domaćih i inostranih cena. Apsolutna teorija podrazumeva da se padom kupovne moći na domaćem tržištu (opšti nivo cena u domaćoj zemlji je viši od opšteg nivoa cena u stranoj zemlji) raste kupovna moć na stranom tržištu. U tom slučaju mora doći do depresijacije nacionalne valute kako bi se uspostavio paritet kupovnih snaga. Kada je kupovna moć na domaćem tržištu manja, odnosno kada je opšti nivo cena u domaćoj zemlji veći od opšteg nivoa cena u stranoj zemlji, tada je za domaće kupce isplatljivije da kupuju iste proizvode na stranom tržištu. Povećanjem tražnje za inostranim proizvodima, na domaćem tržištu raste tražnja za stranim proizvodima. Usled toga na deviznom tržištu raste tražnja za stranom valutiom, što u uslovima nepromenjene ponude ima za rezultat rast cene strane valute, odnosno depresijaciju nacionalne valute. Depresijacija nacionalne valute se odvija sve do uspostavljanja nove ravnoteže na osnovu pariteta kupovnih snaga. Proces je suprotan ukoliko raste kupovna moć na domaćem tržištu. Apsolutna teorija pariteta kupovnih snaga polazi od razlike u cenama robe i/ili usluga među zemljama. Primena apsolutne teorije je dosta ograničena budući da se pokazalo da ima dosta ozbiljnih nedostataka: • prvo, prilikom utvrđivanja opšteg nivoa cena obuhvataju se svi proizvodi bez obzira da li su oni predmet međunarodne razmene (tradable goods) ili služe samo za domaću potrošnju;

7

• •

drugo, širok obuhvat proizvoda koji se posmatraju podrazumeva nedostatke tehničke prirode jer se prilikom svakog utvrđivanja novog deviznog kursa porede cene ogromnog broja proizvoda; treće, proizvodi i usluge koji nisu predmet međunarodne razmene su jeftiniji u zemljama u razvoju zbog niskih nadnica - znači i da je opšti nivo cena u zemljama u razvoju niži od opšteg nivoa cena u razvijenim zemljama, što opet ima značajne posledice na devizni kurs; četvrto, istraživanja su pokazala da među zemljama postoje izražene razlike u odnosima cena pojedinih proizvoda i usluga koje proizilaze ne samo iz nivoa razvijenosti, nego i strukture privrede, snabdevenosti resursima, različitih socijalnih politika (primer zdravstvene zaštite u Kubi i u SAD-u).

Svi pomenuti nedostaci mogu dovesti do značajnog odstupanja pariteta kupovne snage od zvaničnog deviznog kursa. Usled ukazanih ograničenja apsolutne teorije pariteta kupovnih snaga, u praksi se mnogo češće koristi relativna teorija pariteta kupovnih snaga. Relativna teorija pariteta kupovnih snaga ne poredi opšti nivo cena među zemljama, već isključivo promene cena koje su izražene u stopama inflacije (rast opšteg nivoa cena). Drugim rečima, devizni kurs se menja u skladu sa relativnom promenom cena. Primera radi pretpostavimo neki reprezentativni proizvod čija cena u obe zemlje raste samo za onoliko koliko je zabeležena inflacija u tim zemljama. Ukoliko se držimo kursa: 2a = 1b, cena proizvoda u zemlji A je 10a, a u zemlji B je 5b. Na tržištu postoji ravnoteža sve do trenutka kada u zemlji A ne dođe do inflacije od 50%, a u zemlji B bude zabeležena inflacija od 10%. Usled inflacije ravnoteža je narušena, ali će ona biti ponovo uspostavljena nakon što dođe do korekcije kursa. Postupak uspostavljanja ravnoteže biće prikazan u nekoliko narednih koraka. Prvo, usled rasta cena od 50% u zemlji A, cena proizvoda je 15a (ranije je bila 10a), a u zemlji B zbog inflacije od 10% cena iznosi 5,5b (ranije je bila 5b). Pri nepromenjenom kursu, proizvodnja u zemlji A je nekonkurentna jer je cena viša (15a:2=7,5b što je više od 5,5b u zemlji B). S druge strane, proizvodnja u zemlji B je konkurentna i mogla bi se izvoziti na tržište zemlje A. Ovde se ne uzimaju u obzir transportni troškovi, carine i druga spoljnotrgovinska ograničenja. Drugo, činjenica je da bi zemlja A usled toga što je nekonkurentna u proizvodnji trebala taj proizvod da uvozi. Međutim, takvo stanje je neodrživo na dugi rok jer bi zemlja A usled rasta uvoza i pada izvoza zapala u platnobilansnu neranotežu. U takvim uslovima je neminovna devalvacija nacionalne valute zemlje A. Treće, postavlja se pitanje kolika bi trebala da bude devalvacija. Prema realativnoj teoriji pariteta kupovnih snaga valuta a bi trebala da devalvira za odnos inflacije. Drugim rečima, u zemlji A indeks cena je 150, a u zemlji B indeks cena je 110. Odnos indeksa je 1,364 (150/110). Iz toga sledi da bi za taj iznos trebalo korigovati kurs valute a. Znači, korigovani kurs bi iznosio 2,73a = 1b jer je 2 x 1,364 = 2,73. Četvrto, nakon izvršene korekcije deviznog kursa (devalvacija valute a u iznosu promene indeksa cena, odnosno inflacije) cena reprezentativnog proizvoda je ista u obe zemlje. U zemlji A je 15a = 5,5b (15:2,73), a u zemlji B 5,5b =15a (5,5x2,73). Nakon devalvacije u visini promene inflacije ponovo je uspostavljena ravnoteža.

8

Iz ovog ciklusa se vidi da se novi devizni kurs E1 određuje tako što se njegova vrednost u baznom periodu Eo pomnoži sa količnikom promene (indeksa) cena Pa (u zemlji A) i Pb (u zemlji B), odnosno: E1 = Eo*Pa/Pb. Ovo je ujedno suština relativne teorije pariteta kupovnih snaga. Pa ipak i ona ima određenih slabosti i ograničenja koja bi se ukratko mogla svesti na sledeće: • prvo, relativna teorija pariteta kupovnih snaga ne uzima u obzir transportne troškove koji mogu bitno uticati na spoljnotrgovinsku razmenu; • drugo, carine i drugi oblici spoljnotrgovinskih ograničenja isto tako nisu uzeti u obzir; • treće, problem obuhvata proizvoda koji mogu biti predmet međunarodne razmene je dosta kompleksan budući da predstavlja široku kategoriju u koju ulaze industrijski, poljoprivredni proizvodi, sirovine i repromaterijali. Po pravilu usluge sa izuzetkom finansijskih usluga, osiguranja i međunarodnog transporta ne ulaze u ovaj obuhvat. Međutim, u razvijenim zemljama njihov procenat može biti i do 60% GDP-a; • četvrto, problem predstavlja definisanje proizvoda koji čine reprezentativnu korpu jer se njihov značaj i potrošnja mogu bitno razlikovati među zemljama. Primera radi, kada bi cena špageta porasla u istom procentu i kada bi se one u svim zemljama podjednako koristile to ne bi uticalo na odnos opšteg nivoa cena, ali kako je njihova potrošnja različita među zemljama to će imati za posledicu i različit ponder u modelu utvrđivanja opšteg nivoa cena. Pojmovi: teorija pariteta kupovnih snaga opšti nivo cena zakon jednake cene relativna teorija pariteta kupovnih snaga apsolutna teorija pariteta kupovnih snaga realni devizni kurs ravnotežni devizni kurs potcenjenost valute precenjenost valute

9

2.3. Režimi deviznih kurseva Prema načinu utvrđivanja deviznog kursa, u smislu da li ga određuju monetarne vlasti ili se formira pod uticajem ponude i tražnje, razlikuju se: - fiksni (čvrst) devizni kurs i - fleksibilni (fluktuirajući, plivajući) devizni kurs. Čvrst devizni kurs je određen od strane monetarnih vlasti i on je formiran nezavisno od ponude i tražnje za devizama na tržištu. U režimu fiksnog deviznog kursa, devalvacija predstavlja pad vrednosti nacionalne valute dok revalvacija predstavlja rast vrednosti nacionalne valute. Čvrst devizni kurs je postojao u vreme zlatnog standarda i zadržan je sve do kraha bretonvudskog sistema. U bretonvudskom sistemu oscilacije deviznih kurseva oko pariteta su bile male +/- 1% do 1971. godine, odnosno +/- 2,25% do 1973. godine. Uz dogovor sa IMF-om, monetarne vlasti su mogle da vrše određene korekcije. Korekcije su vršene relativno retko, ali su zato po pravilu bile nagle i izraite. Najčešći razlog za sprovođenje devalvacije je bio trajniji i značajniji deficit platnog bilansa.

Uzrok i značaj devalvacije Do devalvacije dolazi jer je devizni kurs bio suviše nizak ili ispod realnog nivoa pa je to imalo za posledicu rast uvoza, nedovoljan izvoz što je rezultovalo deficit platnog bilansa. Primera radi, pretpostavimo da je kurs dinara pre devalvacije iznosio 100 RSD = 1 euro, a posle devalvacije 150 RSD = 1 evro. Ukoliko izvoznik robu prodaje za 10 evra, što je pre devalvacije iznosilo 1000 RSD, a nakon devalvacije 1500 RSD. Izvoznik može cenu i da snizi na npr. 8 evra kako bi postao konkurentniji jer i dalje po jedinici proizvoda zarađuje više u dinarskoj protivvrednosti (8x150=1200 RSD). Devalvacija bi trebalo da podstiče izvoz i redukuje uvoz. Međutim, uspeh devalvacije u procesu prilagođavanja platnog bilansa zavisi od ispunjenosti uslova elasticiteta. Prema Maršal Lernerovoj teoremi ukoliko je zbir elasticiteta domaće tražnje uvozne robe i strane tražnje domaćih proizvoda veći od 1 tada postoje izgledi da će devalvacija popraviti platnobilansnu neravnotežu. Ukoliko u strukturi uvoza dominiraju proizvodi kao što su energenti, sirovine, repromaterijali i dr. od kojih domaća privreda dosta zavisi, a njihov uvoz ne može u kratkom roku da se supstituiše domaćom proizvodnjom, ukupan uvoz neće se bitnije smanjiti. Kada u izvozu dominiraju drugi faktori (kvalitet, dizajn, uslovi isporuke i dr.), cena uopšte ne mora biti presudna, odnosno uopšte ne mora doći do rasta izvoza. Znači ukoliko elasticitetni uslovi nisu ispunjeni, devalvacija neće dovesti do poboljšanja platnog bilansa. Stoga je zaključak da se devalvacijom postiže prilagođavanje platnog bilansa, ali samo na kratak rok.

U vreme zlatnog standarda automatski mehanizam prilagođavanja platnog bilansa1 je objašnjavao kako su se platnobilansne neravnoteže (deficit ili suficit) izravnavale na osnovu priliva i odliva zlata. Automatski mehanizam prilagođavanja se zasnivao na kvantitativnoj teoriji novca po kojoj postoji direktna veza između novčane mase i cena. Primera radi, ukoliko bi količina novca u opticaju porasla za 50% tada bi i cene porasle za 50%.

Ideja automatskog mehanizma prilagođavanja platnog bilansa inicijalno se vezuje za ime Davida Hjuma 1752. godine.
1

10

Automatski mehanizam prilagođavanja platnog bilansa u vreme zlatnog standarda je deficit objašnjavao na sledeći način. Primer je krajnje uprošćen na primeru dve zemlje. Zemlja A koja ima deficit platnog bilansa ima veći uvoz od izvoza. Pošto se uvoz mora platiti, usled toga dolazi do odliva zlata. Manja količina zlata u zemlji i višak robe iz uvoza narušava ravnotežu količine robe i količine novca, što dovodi do pada cena u zemlji A. Domaća roba zbog niže cene u zemlji A postaje atraktivnija u inostranstvu i raste izvoz. Duga zemlja koja uvozi robu iz zemlje A po suprotnom mehanizmu plaća tu robu i beleži odliv zlata i u njoj se sada odvija suprotan proces. Znači zemlja A usled rasta izvoza i manjeg uvoza beleži priliv zlata i suficit u platnom bilansu. Potpuno suprotan proces bi se desio u zemlji koja ima suficit. Priliv zlata (novca) bi izazvao porast cena u zemlji, izvoz bi opao, uvoz bi se povećao i konačno došlo bi do odliva zlata. Ilustracija 14: Automatski mehanizam prilagođavanja

R ast izvoza D eficit O dliv zlata Pad cena S uficit platnog bilansa Priliv zlata

Pad uvoza

R ast kam atnih stopa
Isti ishod bi se desio promenom nivoa kamatne stope. U slučaju deficita platnog bilansa, odliv zlata (novca) bi izazvao veću tražnju od ponude što bi dovelo do rasta cene novca, odnosno kamatne stope. Prema prethodno opisanom IS-LM modelu, u toj situaciji bi trebalo sprovoditi restriktivnu monetarnu i kreditnu politiku. Rast kamatnih stopa u zemlji A bio bi dobar signal za investitore da investiraju u tu zemlju i to bi značilo priliv kapitala iz inostranstva. Po drugom osnovu, rast kamatnih stopa bi smanjio investicije. Manje investicije u privredi vode manjem dohotku, a time i zaposlenosti. Dalje bi pad dohotka uticao na smanjenje tražnje što bi značilo i manji uvoz. Ako zemlja manje uvozi znači beleži manji odliv zlata kojim se plaća uvoz robe. Obrnuto, zemlja sa suficitom platnog bilansa ima veći priliv zlata po osnovu plaćanja izvoza robe. Rešenje je u ekspanzivnoj monetarnoj politici koja bi preko multiplikativnog efekta uticala na stabilizovanje tekućeg bilansa. Da zaključimo, proces uravnoteženja platnog bilansa u vreme zlatnog standarda bi se odvijao automatski. Međutim, automatizam je nestao napuštanjem zlatnog standarda. Razlog napuštanja zlatnog standarda je bio taj što zemlje više nisu želele da spoljnu ravnotežu plaćaju unutrašnjom neravnotežom, odnosno usporavanjem privrednog rasta i rastom nezaposlenosti. Pokazalo se da primena automatskog mehanizma bez preduzimanja drugih mera ekonomske politike nije uspešna i da je politika prilagođavanja platnog bilansa znatno kompleksnija i zahteva simultanu primenu većeg broja mera. Efekti devalvacije se ne ogledaju samo preko cena (automatski pristup) nego i preko nivoa nacionalnog dohotka što dalje vodi promenama u potrošnji, uvozu, izvozu i u krajnjoj meri njenom umanjenju ili otklanjanju. Ovakav pristup prilagođavanju platnog bilansa naziva se dohodovni pristup prilagođavanja platnog bilansa. Dohodovni pristup pretpostavkama: prilagođavanja platnog bilansa počiva na sledećim

11

• •

nepotpuna zaposlenost, konstantnost cena, kamata i deviznog kursa i konstantnost granične sklonosti stopa potrošnje, štednji i uvoza, odnosno da se svaka dodatna jedinica nacionalnog dohotka deli na potrošnju, štednju i uvoz u nepromenjenom odnosu.

Proces prilagođavanja u dohodovnom pristupu se sprovodi preko spoljnotrgovinskog multiplikatora koji pokazuje u kojoj meri promena izvoza utiče na povećanje nacionalnog dohotka. Pre devalvacije vrednost uvoza je viša od vrednosti izvoza, odnosno imamo neto uvoz (M > X). Ukoliko su ispunjeni uslovi elasticiteta, devalvacija bi trebala da dovede do neto izvoza, što će se odraziti na rast GDP jer je prema osnovnoj jednačini makroekonomske ravnoteže: Y = C + G + I + (X – M). Jedan deo uvećanog nacionalnog dohotka će se iskoristiti za uvoz, drugi će otići na štednju, a ostatak će zahvaljujući spoljnotrgovinskom multiplikatoru uvećavati nacionalni dohodak u narednim ciklusima. Konačan efekat na porast nacionalnog dohotka zavisiće od graničnih sklonosti uvozu i štednji. Ukoliko graničnu sklonost uvozu označimo sa i, a graničnu sklonost štednji sa s, onda će multiplikator biti: M = 1/ s + i Dohodovni pristup je u osnovi kenzijanskog tipa i kao takav je odgovarao uslovima 1930-tih godina. U osnovi dohodovnog pristupa je da povećanje novčane mase nema uticaja na cene sve dok nije postignuta puna zaposlenost. Danas je jasno da do porasta cena može doći i pre postizanja pune zaposlenosti. Razlozi tome mogu biti brojni: postojanje uskih grla proizvodnje, tržišne imperfekcije, brži rast dohotka od rasta produktivnosti i dr. U principu, deficit se pored devalvacije može još otkloniti: • merama spoljnotrgovinske i devizne kontrole i • deflacijom. Devizna i spoljnotrgovinska ograničenja su kao i devalvacija redistributivnog karaktera, ali za razliku od devalvacije koja ima linearni karakter, spoljnotrgovinska ograničenja imaju selektivni karakter. Politika čvrstog deviznog kursa je održavana primenom mera spoljnotrgovinske i devizne kontrole. Zemlje su uglavnom bile suočene sa održavanjem deviznog kursa na nivou koji je ispod realnog tako da je nacionalna valuta bila precenjena. U tim uslovima kada je tražnja veća od ponude deviza, u cilju uravnoteženja platnog bilansa primenjivana je restriktivna spoljnotrgovinska politika (carine, kvote, dozvole), a ponuda je stimulisana (subvencije, premije). U uslovima precenjenosti valute nisu bile potrebne restriktivne mere jer je visoka cena deviza sama po sebi ograničavala tražnju i podsticala ponudu deviza. Mogućnosti deflacije su ograničene jer je elastičnost cena i nadnica na dole slaba. Deflacija vodi smanjenju tražnje, privredne stagnacije i nezaposlenosti. Stoga je deflacija restriktivna i dosta nepopularna mera koja se retko koristi za prilagođavanje platnog bilansa. Fleksibilni devizni kurs se formira uglavnom na osnovu ponude i tražnje za devizama. Međutim, u praksi ne postoji devizni kurs koji se isključivo formira na osnovu tržišnih snaga bez ikakve intervencije monetarnih vlasti. Pod intervencijom monetarnih vlasti se ovde misli ne samo na intervenciju putem deviznih rezervi nego i na niz drugih mera kao što su: promena nivoa kamatne

12

stope, nivoa novčane mase, promena režima uvoza i izvoza, sprovođenje mera spoljnotrgovinske politike i devizne kontrole i dr. U režimu fleksibilnih deviznih kurseva, depresijacija predstavlja smanjenje vrednosti nacionalne valute, a apresijacija predstavlja rast vrednosti nacionalne valute. Bitno je napomenuti da devalvacija, revalvacija, depresijacija i apresijacija predstavljaju određene promene deviznog kursa, dok precenjenost i potcenjenost kursa predstavlja određeno stanje. Npr. ukoliko je u Srbiji kurs bio 1USD = 50 RSD, pa je zatim porastao na 1 USD= 60 RSD, tada se procenat promene vrednosti nacionalne valute izračunava na sledeći način: P = (K1/K2 – 1) x 100 = - 16,67 Pošto je predznak negativan, znači da je izvršena devalvacija dinara. Ukoliko je raniji kurs bio na nivou realnog tada devalvacija i depresijacija nacionalnu valutu dovode u stanje potcenjenosti, a revalvacija i apresijacijlvaca u stanje precenjenosti. Primera radi, ako je raniji kurs bio 20% ispod realnog pa se devalvacijom poveća za 15% to znači da je nacionalna valuta bila i ostala precenjena, mada je sada stpen precenjenosti manji. Režim fiksnog i fleksibilnog deviznog kursa predstavljaju samo dva krajnja pola između kojih postoji veliki broj režima koji karakteriše određeni stepen fleksibilnosti. Režim deviznih kurseva sa ograničenim nivoom fleksibilnosti predstavljaju modalitete rukovođenog fluktuiranja u kojima monetarne vlasti intervenišu kako bi ostvarile unapred postavljene ekonomske ciljeve. Monetarne vlasti, odnosno centralne banke intervenišu na deviznom tržištu bez obzira da li se radi o fiksnom ili fluktirajućem deviznom kursu. U režimu fleksibilnih deviznih kurseva intervencije centalne banke su povremene i to uglavnom kada centralna banka želi da spreči značajnije oscilacije deviznih kurseva. U režimu fiksnih deviznih kurseva intervencije su češće jer postoji čvrsta obaveza monetarnih vlasti u pogledu odbrane postavljenog pariteta nacionalne valute. Ilustracija 15: Depresijacija dinara prema evru

13

Dolarizacija ili valutna unija podrazumeva odricanje nacionalne valute i prihvatanje strane valute kao zvanično sredstvo plaćanja u zemlji. Valutni odbor podrazumeva striktno fiksan devizni kurs u kome je vrednost nacionalne valute fiksirana zakonom i gde je novčana masa u potpunosti pokrivena sa deviznim rezervama. Fiksni devizni kurs podrazumeva vezivanje domaće valute za pojedinačnu valutu (dolar, evro) ili korpu valuta primenom odgovarajućih pondera. Ovde se radi o delimičnom fiksnom deviznom kursu jer valututa za koju se vrednost nacionalne valute fiksira pliva na deviznom tržištu. Samim tim i nacionalna valuta indirektno pliva u odnosu na druge valute. Puzajući devizni kurs vezuje vrednost nacionalne valute za jednu valutu ili korpu valuta sa dozvoljenim uskim zonama osciliranja od +/-1% oko utvrđenog pariteta. Puzajući režim dozvoljava postepene i povremene promene pariteta. Pokretni koridor omogućava stepen oscilacije nacionalne valute oko centralnog pariteta i do +/-15% koji se tokom vremena prilagođava u skladu sa ostvarivanjem opšte prihvaćenih ekonomskih ciljeva. Monetarne vlasti nemaju obavezu da intervenišu na deviznom tržištu kada se vrednost nacionalne valute približi gornjoj ili donjoj granici koje definišu koridor, nego intervenišu samo u slučaju probijanja limita. Rukovođeno ili upravljano fluktuirajući devizni kurs nema unapred određeni paritet nacionalne valute u odnosu na neku drugu valutu. Vrednost nacionalne valute se formira slobodno uz povremene intervencije monetarnih vlasti. Fluktuirajući devizni kurs podrazumeva slobodno formiranje deviznog kursa pod uticajem ponude i tražnje na deviznom tržištu. U slučaju valutne unije (dolarizacija) i valutnog odbora, monetarne vlasti nemaju mogućnost da primenom instrumenata monetarne politike odgovaraju na eksterne šokove. Fiksni devizni kurs, puzajući kurs i pokretni koridori predstavljaju režime deviznog kursa kojim se istovremeno ostvaruje disciplina u sprovođenju monetarne politike (kroz vezivanje za neku drugu valutu) i fleksibilnost (jer monetarne vlasti imaju diskreciono pravo da promene paritet nacionalne valute kako bi sprečile značajniji gubitak konkurentnosti). Podrazumeva se da je kredibilitet ovih režima niži jer postoji viši stepen fleksibilnosti deviznih kurseva. Upravljano fluktuirajući i fluktuirajući devizni kurs pruža izuzetno visok stepen fleksibilnosti monetarnim vlastima u sprovođenju monetarne politike, ali istovremeno bitno povećava neizvesnost koja je posledica čestih promena deviznih kurseva na deviznom tržištu.

14

Depresijacija valuta prema evru krajem 2008. godine Depresijacija dinara prema evru u poslednjem kvartalu 2008. godine je iznosila 13,5%. Međutim, depresijaciju nacionalne valute su imale i druge zemlje zemlje centralne i istočne Evrope, kao i neke razvijene zemlje (Velika Britanija, Norveška, Švedska). Srbija se među evropskim zemljama s fleksibilnim režimom deviznog kursa po intenzitetu depresijacije nalazila u sredini, a najveći pritisak na valutu zabeležen je u Poljskoj. Depresijacija nacionalnih valuta prema evru, decembar 2008. godine
Hrvatska Rumunija Mađarska Češka Švedska Rusija Srbija Island Norveška Velika Britanija Poljska -20 -18 -16 -14 -12 -10 -8 -6 -4 -2 Hrvatska Rumunija Mađarska Češka Švedska Rusija Srbija Island Norveška Velika Britanija Poljska 0

Depresijacijski pritisci u tranzicionim ekonomijama najvećim delom rezultat su odliva kapitala iz ovih zemalja i otežanog pristupa inostranim sredstvima finansiranja. Razlog može biti i usporavanje globalne ekonomije i prateći pada cena primarnih proizvoda i hrane na svetskim tržištima. Kako nema inflatornog pritiska, mnoge centralne banke su znatno relaksirale svoju monetarnu politiku i snizile svoju referentnu kamatnu stopu. Kad je reč o razvijenim zemljama, Velika Britanija je zabeležila depresijaciju od čak 17%. Razlog tome je što Velika Britanija ima izuzetno visok nivo sekjuritizacije. Pored toga, britanska funta je zbog politike visokih kamatnih stopa u prethodnom periodu bila vrlo tražena. Strani investitori su uzimali pozajmice u niskoprinosnim valutama poput japanskog jena i švajcarskog franka i potom ih prodavali za britansku funtu. Sa otpočinjanjem svetske finansijske krize, odnosno s gubitkom poverenja u sekjuritizaciju i britanska valuta počela je da gubi na svojoj vrednosti. Važan faktor jačanja evra (ali i američkog dolara i švajcarskog franka) prema ostalim valutama jeste i tradicionalno gledanje finansijskih tržišta na ove tri valute kao sigurne u kriznim vremenima. Može se zaključiti da svetska finansijska kriza utiče na kretanje valuta mnogih zemalja i slabljenje nacionalne valute nije fenomen s kojim se suočava samo Srbija.

Pojmovi: čvrst devizni kurs automatski mehanizam prilagođavanja platnog bilansa dohodovni pristup prilagođavanja platnog bilansa spoljnotrgovinski multiplikator granična sklonost uvozu

15

granična sklonost štednji dolarizacija ili valutna unija valutni odbor fiksni devizni kurs puzajući devizni kurs pokretni koridor rukovođeno ili upravljano fluktuirajući fluktuirajući devizni kurs

16

2.4. Devizno tržište Devizno tržište je mesto gde se suočavaju ponuda i tražnja deviza, odnosno mesto gde se kupuju i prodaju različite nacionalne valute. Devizno tržište je najveće finansijsko tržište na svetu čiji obim ostvarenih transakcija iz godine u godinu raste. Blagi pad u ukupnom obimu dnevnog trgovanja na deviznom tržištu je nastupio 2001. godine kao posledica uvođenja evra kao zajedničke valute za zemlje članice Evropske monetarne unije. Ilustracija 16: Ukupni obim transakcija na deviznom tržištu, mlrd. USD

Devizno tržište funkcioniše kao globalno tržište koje povezuje sva devizna tržišta u svetu. Pojedinačno posmatrano najrazvijenja su devizna tržišta u Londonu (preko 30% ukupne dnevne trgovine devizama) i devizno tržište u New Yorku (20% učešća globalne trgovine devizama). Najveće učešće u međunarodnim deviznim transakcijama ima američki dolar. Kako svaka transakcija na deviznom tržištu obuhvata dve valute, procentualni udeo trgovine svake valute se posmatra u odnosu na 200. Tako je učešće dolara 90%, a nakon dolara sledi evro (37%), jen (20%), funta stelinga (16%), švajcarski franak (6%), australijski dolar (5%).

17

Ilustracija 17:

Učešće valuta u deviznim transakcijama

Institucionalno posmatrano, učesnici na deviznom tržištu su: • komercijalne banke, • preduzeća koja se bave spoljno-trgovinskim poslovanjem, • nebankarske finansijske institucije (osiguravajuće kuće, investicioni fondovi) i • centralne banke.

penzioni

i

Komercijalne banke su najbrojniji učesnici deviznog tržišta i stoga se devizno tržište naziva još međubankarsko devizno tržište. Komercijalne banke na deviznom tržištu trguju svim svojim depozitima, a minimalni iznos kojim banke trguju na je 1 milion USD. S druge strane, učešće centralnih banaka je povremeno. Centralne banke se pojavljuju na deviznom tržištu kako bi mogle da intervenišu, odnosno da vrše održavanje deviznog kursa ili da sprečavaju oscilacije deviznih kurseva. Obim transakcija koje obavljaju centralne banke po pravillu nisu velike izuzev u slučaju njihovih intervencija u vreme finansijskih kriza ili špekulativnih napada na valutu. Međutim, mnogo su bitnije poruke koje nosi svaka od tih intervencija. Svaka intervencija centralne banke na deviznom tržištu predstavlja signal o monetarnoj politici i njenim efektima na devizni kurs. Posmatrano po funkcionalnoj osnovi, sve učesnike na deviznom tržištu možemo svrstati u tri kategorije: • hedžeri su učesnici na deviznom tržištu koji žele da se zaštite od rizika promene deviznog kursa; • špekulanti su pre svega profitno motivisani, odnosno kupuju valute za koje očekuju da će im vrednost u neposredno predstojećem periodu porasti i prodaju one valute za koje očekuju da će im vrednost pasti; • centralne banke koje se pojavljuju na deviznom tržištu radi intervencija oko deviznog kursa.

18

Promptni ili spot devizni poslovi podrazumevaju da se kupoprodaja deviza izvršava odmah ili u roku od dva dana. Terminski devizni poslovi podrazumevaju kupoprodaju valuta koja se ugovara u datom trenutku vremena, ali se realizacija ugovora odvija u nekom budućem dogovorenom vremenskom periodu. Švajcarska započela rat valuta? Švajcarska centralna banka je depresirala švajcarski franak i otvorila mogućnost izbijanja nemilosrdne „politike osiromašenja suseda“ (beggar-thy-neighbour policy). Reč je o mogućem „ratu valuta“ (currency war), što bi značilo da centralne banke širom sveta namerno – intervencijom na deviznom tržištu - slabe svoje valute kako bi dale podstrek posustaloj privredi. Intervencije centralnih banaka razvijenih zemalja na deviznom tržištu prava su retkost, iako se smatra da je fluktuirajući kurs teorijska kategorija i da nijedna centralna banka ne dopušta da se kurs formira u potpunosti na tržištu. Pre aktuelne švajcarske intervencije poslednja je, još 2004. godine, intervenisala japanska centralna banka. Švajcarci su bili nezadovoljni jačanjem švajcarskog franka u poslednjih nekoliko meseci iz dva razloga: preti deflacija i izvoz posustaje. Zato je centralna banka Švajcarske prodavala franke a otkupljivala evre. Tržište je reagovalo i franak je u jednom danu oslabio za 3,3% u odnosu na evro i za 2,8% u odnosu na dolar. Problem je što se sa deflacijom, padom izvoza i recesijom suočava većina država sveta. Postavlja se pitanje šta bi se desilo kada bi druge zemlje sledile Švajcarsku i depresijacijom nacionalnih valuta probale da povećaju konkurentnost izvoza. Procenjuje se da će sledeća reagovati centralna banka Japana, koja bi, pravdajući se, deflacijom i recesijom, vrlo lako mogla da pusti jen niz vodu. Lako bi se moglo desiti da nastane pravi valutni rat u kome bi depresijacija jedne valute bila praćena depresijacijom dugih valuta, pa bi svet dobio haos u kome se u odnosima između valuta ne bi suštinski ništa promenilo. Ovakav razvoj događaja je usledio tridesetih godina prošlog veka, nakon Velike depresije. Doprineo je protekcionizmu u svetskoj trgovini i stvorio je uslove za izbijanje Drugog svetskog rata. Još jedna posledica „valutnih dampinga“ ili „politika osiromašenja suseda“ bila je ta što se pri osnivanju IMF nakon rata tražilo da svet počiva na fiksnim kursevima, da bi se izbegla mogućnost nekontrolisanih depresijacija. Šta za Srbiju znači slabljenje švajcarskog franka? Dužnici čija je rata vezana za franak biće na dobitku, pošto će izdvajati manje dinara za nepromenjen iznos franaka. Drugo, nije loše razmisliti o tome da slabljenje nacionalne valute ne predstavlja poraz, već instrument da se u krizi opstane.

Pojmovi: devizno tržište hedžeri špekulanti promptni ili spot devizni poslovi terminski devizni poslovi

19

3. Međunarodni monetarni sistem Međunarodni monetarni sistem čine svi ekonomski subjekti i međunarodne finasijske institucije kao i razni mehanizmi i pravila putem kojih se ostvaruju različite ekonomske politike i međunarodni monetarni odnosi. Mada se međunarodni monetarni sistem vremenom menjao, njegov cilj je uvek bio isti a to je uspostavljanje simultane unutrašnje i spoljašnje ravnoteže. Istorijski razvoj međunarodnog monetarnog sistema se može posmatrati preko nekoliko značajnih perioda: • period zlatnog standarda 1870-1914. godine, • međunarodni monetarni sistem između dva svetska rata 1918-1939. godine, • međunarodni monetarni sistem u periodu 1946-1973. godine i • međunarodni monetarni sistem nakon 1973. godine 3.1. Zlatni standard Kao početna godina perioda zlatnog standarda se uzima 1870. godina jer su tada, pored Velike Britanije, zlato kao opšte merilo vrednosti svojih valuta prihvatile Nemačka (1871), SAD (1879) i druge zemlje. Vrednost nacionalnih valuta u odnosu na zlato bila je određena kovničkom stopom. Kovnička stopa je predstavljala sadržaj zlata u jednoj novčanoj jedinici. Kako je vrednost svake nacionalne valute bila određena u odnosu na zlato, lako je bilo utvrditi njihov međusobni paritet vrednosti koji je zapravo predstavljao devizni kurs. Primera radi, ako je u SAD vrednost jedne unce zlata bila 35 USD, a u Velikoj Britaniji 14,58 funti, tada je vrednost jedne funte iskazana u dolarima 2,40 USD. Devizni kurs (vrednost funte u odnosu na dolar) smo dobili tako što smo vrednost zlata u dolarima podelili sa vrednošću zlata u funtama. U vreme zlatnog standarda dominantan je bio režim fiksnog deviznog kursa. I tada su postojale oscilacije okoo ravnotežnog kursa, ali su one bile male i kretale su se u granicama gornje i donje zlatne tačke. Granice u okviru kojih je devizni kurs oscilirao su bile određene troškovima transporta i osiguranja prenosa zlata prilikom međunarodnih plaćanja. Vrednost deviznog kursa nikada nije prelazila vrednost gornje i donje zlatne tačke jer je učesnicima bilo isplatljivije da svoje transakcije plate u zlatu. Ilustracija 15: Promene deviznog kursa u zlatnom standardu

20

Međunarodni monetarni sistem zasnovan na zlatnom standardu je počivao na dva bitna preduslova: • da postoji neograničena sloboda kretanja zlata i • da monetarne vlasti u svakom trenutku moraju izvršiti konverziju valute u zlato. Zlatni standard je podrazumevao da se neravnoteže u platnom bilansu (deficit i suficit) finansiraju tokovima zlata (uvoz i izvoz zlata). Ukoliko zemlja ima deficit platnog bilansa, devizni kurs beleži rast do gornje zlatne tačke (Eg) nakon čega sledi izvoz zlata i smanjenje nivoa novčane mase u zemlji. Sa stanovišta kvantitativne teorije novca, smanjenje novčane mase usled odliva zlata u uslovima postojeće i nepromenjene tražnje za novcem inicira deflatorni mehanizam prilagođavanja. Deflatorni mehanizam prilagođavanja preko smanjenja cena i nadnica (plata) dovodi do poboljšanja konkurentnosti u odnosu na trgovinske partnere kod kojih se u isto vreme dešava suprotan proces priliva zlata. Povećanje konkurentnosti znači povećanje izvoza i smanjenje uvoza, odnosno na dalje dolazi do priliva zlata u zemlju i vraćanje platnog bilansa u stanje ravnoteže. Dok ne dođe do ravnoteže u platnom bilansu, na deviznom tržištu usled povećanja izvoza i smanjenja uvoza dolazi do povećanja ponude deviza i smanjenja tražnje za devizama što devizni kurs vraća ka ravnoteži (strelica na grafikonu). Obrnuto, ukoliko postoji suficit devizni kurs se spušta do donje zlatne tačke (Ed), nakon čega sledi uvoz zlata i rast novčane mase. Prema tada važećem klasičnom automatskom mehanizmu prilagođavanja, neravnoteža u platnom bilansu ima za posledicu promenu stoka zlata i promenu novčane mase. Preko deflatornog mehanizma, promena količine zlata i novčane mase ima za posledicu promenu cena i promenu konkurentnosti privrede. Međutim, uspostavljanje eksterne ravnoteže je imalo visoke troškove prilagođavanja. Deflatorno prilagođavanje imalo je za posledicuu pad GDP-a i povećanje stope nezaposlenosti. Kako bi se izbegao pad GDP-a i pad zaposlenosti, preostalo je jedino inflatorno finansiranje koje je unapred bilo osuđeno na propast. Primena ekspanzivne monetarne politike u zlatnom standardu značila je smanjenje rezervi zlata u zemlji. Znači recesija se mogla izbeći samo ukoliko nije bilo odliva zlata. Zato su se centralne banke trudile da što više umanje efekte fluktuacija priliva i odliva zlata na novčanu masu. To je bilo moguće samo ukoliko kumuliraju značajne količine zlata u svojim deviznim rezervama. Jedini faktor koji je mogao da naruši opštu ravnotežu bila je raspoloživa količina zlata. Zlatni standard je funkcionisao sve do početka I svetskog rata. Niska stopa svetske inflacije i stabilnost cena pogodovali su razvoju svetske ekonomije. Značajnije oscilacije u kretanju cena u pojedinim zemljama bile su posledica dejstva automatskog mehanizma prilagođavanja. Ako kvantitativnu teoriju novca posmatramo kao ukupnu ponudu i tražnju za novcem, tada rast svetske privrede neće biti ugrožen ukoliko je praćen potrebnim rastom ukupne ponude novca, što znači rast stoka zlata. U slučaju manjeg rasta zlata od potrebnog, dolazi do deflatornog pritiska koji će kroz smanjenje cena uskladiti ukupnu svetsku ponudu novca sa tražnjom, a to znači usporavanje privredne aktivnosti. Usled ograničenja deflatornog prilagođavanja, većina zemalja je nakon I svetskog rata napustila čisti zlatni standard i prešla na zlatno-devizni standard. 3.2. Zlatno dolarski standard (1918-1939)

21

Po završetku I svetskog rata evropske zemlje su se susrele sa problemom razrušene privrede. U uslovima pada privredne aktivnosti i narušene ravnoteže, gotovo sve evropske zemlje su pribegle inflatornom finansiranju. S druge strane, privreda SAD-a je bila daleko jača, sa nižim stopama inflacije što ju je odmah izbacilo u poziciju novog finansijskog lidera. Posrnula svetska privreda u uslovima narušene unutrašnje i eksterne ravnoteže izlaz nije mogla tražiti u dotadašnjem krutom zlatnom standardu koji je podrazumevao obavezu centralnih banaka da nacionalne valute konvertuju u zlato po unapred određenom paritetu. Rast inflacije je urušio opšte poverenje da će monetarne vlasti vršiti obaveznu konverziju valute u zlato. Kao posledica toga došlo je do napuštanja zlatnog standarda i prelaska na fluktuirajući devizni kurs. Konkurentske devalvacije koje su nastupile imale su za posledicu sve češće uvođenje instrumenata carinske kontrole i zaštite (kvote, tarife) što je u krajnjoj instanci izazvalo slom u međunarodnoj trgovini i investicijama. U neposredno predstojećem periodu nakon I svetskog rata, desilo se nekoliko ključnih događaja koji su uticali na dalji pravac razvoja međunarodnog monetarnog sistema: • Međunarodna monetarna konvencija u Đenovi; • Posleratna ekonomska politika Nemačke; • Ponovno vraćanje Velike Britanije na predratni valutni paritet i • Velika Depresija koja ujedno predstavlja slom zlatno-deviznog standarda. Međunarodna monetarna konvencija u Đenovi je održana 1922. godine i tada je donet dogovor o uvođenju zlatno-deviznog standarda. Zlatno-devizni standard omogućava zemljama veći manevarski prostor u vođenju ekonomske politike i rešavanju problema unutrašnje ravnoteže. U zlatno-deviznom standardu promena ponude novca više nije bila vezana samo i isključivo za promenu zlata jer su centralne banke mogle da povećavaju ponudu novca i na osnovu deviza koje su imale u svojim deviznim rezervama. Ublažavanje direktne veze između zlata i novca ostavilo je prostor za aktivnije vođenje politike kamatene stope što je znatno uticalo na priliv i odliv zlata među zemljama. Drugim rečima, za razliku od zlatnog standarda u zlatno-deviznom standardu zemlje su promenom nivoa kamatne stope mogle da ostvare ravnotežu u platnom bilansu bez značajnih tokova zlata. Zemlje koje imaju deficit platnog bilansa mogle da podignu nivo kamatne stope i tako utiču na priliv zlata. Priliv zlata je omogućio pokrivanje deficita tako da zemlja nije morala da prihvati deflatorno prilagođavanje. Uvođenjem aktivne politike kamatne stope u automatskom mehanizmu prilagođavanja platnog bilansa donekle je otklonjen problem promene stoka zlata. Međutim, problem deflatornog prilagođavanja nije mogao biti dugoročno rešen. Ukoliko zemlja beleži hronični deficit platnog bilansa, tada je deflatorno prilagođavanje neminovno. S druge strane uvođenje aktivne politike kamatne stope, stvorilo je potrebu da se na međunarodnom nivou između monetarnih vlasti stvori čvrša saradnja koja bi imala za cilj viši nivo kooperacije u vođenju monetarne politike. Posleratna ekonomska politika Nemačke je bila dimenzionirana obavezom Nemačke da na osnovu Versajskog ugovora iz 1919. godine Saveznicima plaća ratnu odštetu. Posle nekoliko rundi neuspešnih pregovora, Nemačka je ipak 1921. godine bila primorana da otpočne otplatu ratne odštete iako su iznos odštete (25% godišnjeg izvoza) i njena dinamika servisiranja (poslednja godina isplate je trebalo da bude 1988. godina) prevazilazile realne mogućnosti. U uslovima razorene privrede i pada vrednosnosti nemačke marke, Nemačka je zatražila moratorijum na otplatu duga. Da

22

bi se zaštitili od jednostranog prekida servisiranja obaveza od strane Nemačke, Francuska i Belgija su okupirali Rur. Nakon toga je nastupio prekid svih diplomatskih odnosa, što nemačku privredu gura u ekonomsku izolaciju. Pokušaj Nemačke da putem ekspanzivne fiskalne politike inicira veću privrednu aktivnost imao je za posledicu hiperinflaciju velikih razmera. Nakon sprovedenih ekonomskih reformi koje su bile fokusirane na valutnu reformu i reformu fiskalnog sektora, Nemačka je od 1925. godine uz finansijsku podršku SAD-a, nastavila da servisira svoje obaveze po osnovu ratne odštete. Potpuni oporavak servisiranja ratne odštete nastupio je 1932. godine u vreme Velike depresije. Vraćanje Velike Britanije na predratni paritet funte i zlata, u uslovima kada je nivo inflacije u zemlji bio daleko viši od nivoa inflacije pre napuštanja zlatnog standarda, značilo je prihvatanje realne apresijacije funte. Gubitak konkurentnosti usled realne aprseijacije funte, zahtevao je preduzimanje deflatornih mera prilagođavanja kako bi se kroz smanjenje domaćih cena povećavala konkurentnost privrede. Deflacija je značila pad privredne aktivnosti i rast nezaposlenosti što je britansku privredu gurnulo još dalje u neravnotežu. Sa stanovišta eksterne neravnoteže, izvoz iz Velike britanije je usled precenjenosti funte bio potpuno nekonkurentan na stranom tržištu. Pad izvoza izazvao je kontrakcije u privredi i rast nezaposlenosti. Do 1931. godine Velika Britanija je imala dvocifrene stope nezaposlenosti i pad nominalnih plata usled deflatornog prilagođavanja. Ispostavilo se da je odluka o vraćanju na predratni paritet, bez uzimanja u obzir postojeće ponude novca i nivoa cena bila pogrešna. Period Velike depresije (1929-1934) povezuje se sa slomom Njujorške berze kao uzrokom. Međutim, ima i mišljenja da je krah njujorške berze samo posledica slabosti i nedostataka zlatno-deviznog standarda. Odnos ponude i tražnje za novcem na svetskom nivou, u kombinaciji sa strahom centralnih banaka od deflatornog prilagođavanja imao je za posledicu da su neke centralne banke (SAD i Francuske) akumulirale znatne rezerve zlata. Težnja drugih banaka da povećaju stok zlata, značila je primenu restriktivne monetarne politike što je dovelo do pada cena i usporavanje privredne aktivnosti. Znači svet je i pre Velike dpresije tonuo u krizu. Neposredno u godinama pre kraha njujorške berze realna tražnja za zlatom je povećana za 14,6%, dok je ponuda zlata zabeležila rast od svega 5,3%. Iz toga sledi da je nivo cena pao za 9,3%. Krah berze je samo izbacio na površinu problem nelikvidnosti na svetskom nivou. Nakon I svetskog rata, američka privreda je bila jača od privrede evropskih zemalja. Kontinuirani rast zlata u deviznim rezervama, omogućio je SAD-u poziciju novog finansijskog lidera. Pojačana kreditna aktivnost u kombinaciji sa nerealnim optimizmom u pogledu budućeg privrednog rasta (konstatovali smo da je zbog svetskog problema likvidnosti privreda već klizila u recesiju), doveo je do rasta cena hartija od vrednosti na SAD berzi. U trenutku kada se pojavio strah da neće doći do novog rasta cena, u oktobru 1929. godine došlo je do pucanja spekulativnog balona i pravog kolapsa berze. Svi su pokušali da prodaju svoje akcije i pređu na likvidna sredstva koje bi odmah zamenili za zlato. Cene akcija su dramatično padale. Neizvesnost u pogledu budućnosti, uticalo je na pad investicionog ulaganja i na pad ukupne privredne aktivnosti. Do pada privredne aktivnosti je došlo i usled pada novca i rasta realne kamatne stope. Rast realne kamatne stope bio je posledica deflacije i zajedno sa padom investicione aktivnosti je uticao na smanjenje apsorpcije (agregatna tražnja).

23

Paralelno sa krahom berze, veliki broj komercijalnh banaka se susreo sa problemom nedovoljne likvidnosti. Mnoge banke su bankrotirale jer su u svojim aktivama imale ogroman broj nenaplativih kredita. Čak i banke koje su imale zdravu aktivu sa stanovišta naplativosti potraživanja, usled visoke tražnje susrele su se sa problemom gotovine jer su štediše usled opšteg straha od bankrotstva, mahom povlačile svoje depozite. Zbog nepoverenja u bankarski sistem, došlo je do povećanja racia gotov novac u opticaju / depoziti, što je značajno smanjilo monetarni multiplikator i ponudu novca na tržištu. FED je smanjenje ponude novca, kao i dobar deo bankrotstva banaka mogao da spreči povećanjem likvidnosti, odnosno povećanjem primarnog novca što nije učinjeno. Razlog tome leži u činjenici da bi u tom slučaju došlo do smanjenja stoka zlata u deviznim rezervama jer bi učesnici na finansijskom tržištu mogli da konvertuju gotov novac u opticaju za zlato po postojećem paritetu. Takva opcija za FED kao i za ostale centralne banke je u tom trenutku predstavljala neprihvatljivu opciju. To je ujedno i glavna kritika upućena na račun FEDa. Umesto povećanja likvidnosti, većina zemalja je primenila carinske i necarinske barijere kako bi zaštitili proizvodnju od inostrane konkurencije. Time su zemlje u velikoj meri sprečile dejstvo dohodovnog mehanizma prilagođavanja na kretanje GDP-a, što je zajedno sa negativnim efektima apsorpcionog pristupa na realni nacionalni dohodak (usled rasta realne kamatne stope) gurnulo svet u duboku recesiju. Oporavak svetske privrede je usledio tek nakon suspenzije obavezne konverzije zlata za novac što je ujedno i kraj zlatno-deviznog stanadarda. Raskidanjem veze između zlata i novca, stvara se veći prostor za vođenje ekspanzivne monetarne i fiskalne politike u cilju oporavka privrede. Znači može se konstatovati da je bez obzira na modalitet, čvrst devizni kurs bio konstantno u upotrebi od 1870. do 1973. godine. 3.3. Breton Woods Nakon II svetskog rata, predstojao je ekonomski oporavak svetske privrede. SAD je zadržao i još ojačao poziciju svetskog finansijskog i ekonomskog lidera budući da su SAD dočekale kraj rata sa velikom količinom zlatnih rezervi. Za razliku od SAD-a većina drugih zemalja je imala hroničan deficit platnog bilansa i nekonvertibilnu valutu. Nakon rata samo su američki i kanadski dolar bile konvertibilne valute. To je bio period velike tražnje za dolarima. U uslovima visoke tražnje za dolarima, SAD je mogla da vodi slobodnu monetarnu politiku jer se nije plašila obaveze zamene dolara za zlato. Da bi druge zemlje mogle da podignu nivo deviznih rezervi, morale su da pribegnu restriktivnoj monetarnoj politici. Međutim, to rešenje nije bilo prihvatljivo jer je značilo guranje privrede u dublju recesiju. U takvim okolnostima, trebalo je dizajnirati takav monetarni sistem koji bi zemljama istovremeno obezbedio: • punu zaposlenost, • stabilnost cena i • eksternu ravnotežu bez uvođenja ograničenja u međunarodnoj trgovini. Postojala su četiri rešenje od kojih su se izdvojila dva - Kejnsov i Vajtov plan. Pa ipak, Kejnsov plan je odbijen i prihvaćen je Vajtov plan. Kejnsov plan je podrazumevao sledeće:

24

• • •

stvaranje svetske centralne banke (IMF) koja bi bila zadužena za emisiju svetskog novca koji bi imao ulogu rezervne valute; devizni pariteti između nacionalnih valuta bi bili određeni u odnosu na novu svetsku rezervnu valutu; emisija rezervne valute bi trebalo da bude u skladu sa razvojem svetske privrede jer bi to bio jedini način da se spreči deflatorni mehanizam koji je bio prisutan u vreme zlatnog standarda.

Vajtov plan je bio modifikacija zlatno-deviznog standarda koji je podrazumevao režim fiksnog deviznog kursa i primenu ograničenog zlatnog standarda. Vajtov plan je bio specifičan po dva osnova: • vrednost zlata je bila fiksirana u odnosu na dolar (35$ po unci zlata) i • jedino je FED imao obavezu konverzije dolara u zlato. Sve druge zemlje su određivale vrednost svojih valuta u odnosu na dolar, a svoje devizne rezerve su držale u formi zlata i dolara koje su mogle da prodaju FEDu za zlato po zvaničnoj ceni od 35 USD. U okviru fiksnog režima deviznog kursa u kome je vrednost nacionalnih valuta bila vezana za dolar, a dolar za zlato centralne banke nisu mogle da sprovode značajniju ekspanzivnu monetarnu politiku. U kratkom roku ekspanzivna monetarna politika utiče na rast GDP-a, ali u dugom roku dovodi do promene u strukturi između deviznih rezervi i kredita domaćem sektoru. Veća ponuda od tražnje za novcem dovela je do pojave deficita u platnom bilansu, što je dalje značilo pad deviznih rezervi i smanjenje ponude novca. Svako insistiranje na ekspanzivnoj monetarnoj politici bi dovelo do iscrpljivanja deviznih rezervi i problema održavanja fiksnog deviznog kursa. Kako mnoge zemlje više nisu želele da održavaju fiksan devizni kurs po cenu unutrašnje neravnoteže (visoka nezaposlenost i pad GDP-a), IMF je vodio fleksibilniju politiku prema zemljama koje se susretnu sa problemom platno-bilansne neravnoteže. Stoga je MMF odobravao finansijske pozajmice zemljama koje se imale kratkoročne deficite platnog bilansa i korekciju pariteta zemljama koje su imale deficite usled fundamentalne neravnoteže. Ukoliko ne bi mogle da izvrše devalvaciju, zemlje bi bile suočene sa problemom visoke nezaposlenosti i smanjenja GDP-a. Krajem 1950-tih većina evropskih zemalja uspostavlja konvertibilnost valuta i to otvara mogućnost za kretanje privatnog kapitala. Konvertibilnost valuta i mobilnost finansijskih tokova imale su za rezultat dve bitne pojave: • pojavu špekulativnog kretanja kapitala i finansijskih kriza i • potrebu za vođenjem koordiniranih monetarnih politika. Pojava špekulativnog kretanja kapitala i finansijskih kriza može biti logična posledica nastale konvertibilnosti i mobilnosti kapitala. Kada bi neka zemlja imala visok deficit, učesnici na finansijskom tržištu bi mogli pretpostaviti da će IMF dozvoliti devalvaciju valute te zemlje. Usled takvih sumnji, svi koji su držali depozite u valuti za koju se špekulisalo da bi mogla da devalvira naglo bi počeli da je menjaju za stranu valutu. Da bi centralna banka te zemlje mogla da održi devizni kurs, ona kupuje domaću valutu i time povećava ponudu strane valute za kojom postoji tražnja od strane učesnika na tržištu. To ima za posledicu pad deviznih rezervi, koje ukoliko je veliko može imati za posledicu devalvaciju valute.

25

Konvertibilnost valuta i mobilnost finansijskih fondova stvorili su situaciju da su kamatne stope postale sve više povezane. U takvim uslovima postalo je gotovo nemoguće voditi nezavisnu monetarnu politiku. Primera radi, u uslovima naglog rasta kamatne stope u okruženju (restriktivna monetarna politika), domaća centralna banka putem operacija na otvorenom tržištu prodaje hartije od vrednosti kako bi povukla novac sa tržišta. Tako centralna banka povećava kamatnu stopu i sprečava odliv fondova u inostranstvo, a samim tim smanjuje pritisak na promenu deviznog kursa na deviznom tržištu. Zaključak je da usled mobilnosti finansijskih fondova i konvertibilnosti nacionalnih valuta trebalo bi voditi koordinariju politiku na međunarodnom nivou. SAD su sve do uspostavljanja konvertibilnosti valuta drugih zemalja beležile suficite platnog bilansa. Visoki suficiti u platnom bilansu SAD-a su bili posledica visoke tražnje za dolarima i uloge dolara kao svetske rezervne valute. Kada su tokom 1960-tih godina ojačale i druge valute, naglo je opala tražnja za dolarima. Tada su se javili već prvi znaci nepoverenja prema FED-u i njihovoj obavezi da konvertuju dolare u zlato. Dotadašnj rast dolara u deviznim rezervama centralnih banaka je zaustavljen i postavljalo se pitanje da li su dolari nadmašili nivo zlatnih rezervi SAD-a i da li će FED konvertovati dolare u zlato po ceni od 35 USD. Kako opada tražnja za dolarima, centralne banke više dolare ne akumulraju u svojim deviznim rezervama. U goroj varijanti, mogu se pojaviti sa zahtevom da FED konvertuje njihove dolare u zlato. To bi ujedno bio i kraj Breton Vudskog sistema fiksnih deviznih kurseva. Splet okolnosti ili nešto više, rat u Vijetnamu je naglo povećao budžetsku potrošnju jer su se za vojne potrebe izdvajala značajna sredstva iz budžeta. Kako rast javne potrošnje nije bio praćen rastom javnih prihoda, došlo je do deficita budžeta. Ekspanzivna fiskalna politika je dovela do deficita tekućeg računa platnog bilansa i rasta inflacije. Rast inflacije u SAD-u je primorao druge zemlje da izvrše uvoz američke inflacije kako bi zadržali fiksni devizni kurs prema dolaru. Mehanizam uvoza inflacije iz inostranstva funkcioniše na sledeći način. U režimu fiksnih deviznih kurseva kada dođe do znatnog rasta inflacije u stranoj zemlji (inflacija u SAD-u), tada dolazi do realne depresijacije te nacionalne valute. Depresijacija realnog deviznog kursa utiče na poboljšanje tekućeg bilansa i veće ponude strane valute na tom deviznom tržištu. Kako bi održala fiksan devizni kurs, centralna banka mora da otkupi višak ponude strane valute kako bi sprečila revalvaciju nacionalne valute. Rezultat je rast deviznih rezervi i rast ponude novca koja vrši pritisak na rast cena u zemlji. Cene u zemlji rastu sve dok se cene među zemljama ne izjednače i dok se ne uspostavi nova ravnoteža. Jedan od osnovnih ciljeva Breton Vudsa je bilo uspostavljanje stabilnosti cena. Znači centralne banke su morale da intervenišu na deviznom tržištu kako bi sprečile revalvaciju svojih valuta, odnosno devalvaciju dolara. Naslućujući rast cena zlata u dolarima, krajem 1967. godine privatni špekulanti su počeli da kupuju velike količine zlata. Došlo je do velike prodaje zlata tako da je centralna banka Engleske zatvorila tržište zlata na dva dana, da bi nakon toga uvela nova pravila. Nadalje postojala su dva odvojena tržišta – jedno za privatne kupce gde je cena slobodno fluktuirala, a na drugom za zvanične kupce gde je i dalje važila cena 35 USD za uncu zlata. To je ujedno bio prvi znak kraja Bretonvudskog sistema. Tokom 1971. godine SAD su imale visoku stopu nezaposlenosti i visok deficit platnog bilansa. Uspostavljanje ravnoteže je bilo moguće na dva načina: - sprovođenjem deflacije, što je značilo dalji rast nezaposlenosti i pad privredne aktivnosti;

26

-

devalvacijom dolara, a to je bilo moguće samo uz pristanaka svih ostalih zemalja (gubitak konkurentnosti za druge privrede) jer je dolar bio svetska rezervna valuta.

Kako bi naterao druge zemlje da prihvate devalvaciju dolara, Nikson 1971. godine objavljuje da više neće automastki vršiti konverziju dolara u zlato i uvodi taksu od 10% na uvozne proizvode. Već u decembru 1971. godine na Smitsonianskom sporazumu je privaćena devalvacija dolara od 8%. Taksa je ukinuta, ali nije vraćena obaveza konvertovanja dolara u zlato. Zahvaljujući tome SAD je mogao da vodi daleko ekspanzivniju monetarnu politiku. SAD se opredelila za isuviše ekspanzivnu monetarnu politiku po mišljenju drugih zemalja. Suficiti u platnim bilansima evropskih zemalja stvarali su problem uvoza inflacije iz SAD. Neke centralne banke su to pokušale da reše merama sterilizacije (prodaja obveznica od strane centralne banke). Sterilizacija je sprečila dalji rast inflacije, ali je zato povlačila rast kamatnih stopa što je značilo dalji priliv kapitala. Devizne rezerve u evropskim zemljama su bile u konstantnom porastu. Sa rastom deviznih rezervi povećale su se i špekulacije da će centralna banka u jednom trenutku napustiti „sidro“ deviznog kursa. U februaru 1973. godine SAD su pokušale da izvrše devalvaciju dolara i cena zlata je porasla sa 35 na 42,22 USD. Sledećeg meseca je usledio novi špekulativni napad na dolar. Evropske centralne banke su pokušale da zadrže fiksne paritete u odnosu na dolar, odnosno htele su da spreče apresijaciju svojih valuta i stoga su kupovale dolare na deviznim tržištima. Prvog marta centralne banke su kupile 3,6 mlrd. USD i nakon toga zatvorile svoja tržišta. To je ujedno bio poslednji pokušaj zadržavaja fiksnih pariteta i kraj Bretonvudskog sistema, jer nakon toga kada su 19-og marta 1973. godine tržišta ponovo otvorena većina valuta je flukturirala u odnosu na dolar. Petrodolari i bankarski krediti tržištima u usponu „Recikliranje petrodolara“ je fenomen poznat iz 1970-tih godina kada je doćlo do naftnog šoka nakon čega su zemlje izvoznice nafte počele da ostvaruju nagli rast prihoda. Veliki deo tih prihoda deponovan je u bankama industrijskih zemalja, koje su ta sredstva uglavnom plasirale u privrede u usponu, pre svega, u Latinskoj Americi. Kada su pošetkom 1980-tih godina prihodi od nafte opali, usledio je nagli zaokret u kreditnim tokovima, što je u Latinskoj Americi dovelo do dužničke krize. Nešto slično se događa poslednjih godina, ali sa zemljama Centralne i Istočne Evrope. Nakon 2001. godine, oko polovine svih zajmova ekonomijama u usponu plasirano je u centralnoj i istočnoj Evropi i ovaj region ima najveći udeo prirasta kredita u GDP-u. Ove zemlje su u proteklom periodu imale visoke deficite tekućeg bilansa. Tokovi bankarskih depozita iz zemalja izvoznica nafte (mada manje značajni nego sedamdesetih), nisu zanemarljivi. Procenjuje se da banke iz razvijenih zemalja plasiraju približno polovinu depozita izvoznica nafte u druge privrede u usponu. U okviru toga, sredstva koja potiču iz Rusije, Nigerije i Libije učestvuju sa čak 80%. Nekadašnji uslovi visokih cena primarnih proizvoda, zahvaljujući kojima su ostvareni ogromni suficiti u zemljama izvoznicama, doveli su do eksplozije plasmana u privredama u usponu. Međutim, nagli pad cena primarnih proizvoda ili veća lokalna tražnja u tim zemljama mogu da stvore ogromni rizik za privrede koje koriste ta sredstva za finansiranje deficita tekućeg računa. Čak i ukoliko suficiti

27

izvoznika primarnih proizvoda opstanu, bankarski krediti mogu da promene pravac ako banke uvide da je dalji rast zaduživanja neodrživ, što se dogodilo tokom azijske i ruske krize.

Pojmovi: međunarodni monetarni sistem kovnička stopa gornja i donja zlatna tačka deflatorni mehanizam prilagođavanja međunarodna monetarna konvencija u Đenovi Kejnsov plan Vajtov plan finansijske pozajmice korekciju pariteta mehanizam uvoza inflacije recikliranje petrodolara

28

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->