Bratstva crnogorskog plemena Banjana,

Banjani su u posljednja dva veka imali oko četrdeset bratstava. Za to vreme neka su bratstva
iščezla iz plemena – smanjivalo se njihovo muško potomstvo dok nije nestalo, mada su tome
dale doprinos i česte migracije iz ovog pasivnog kraja. A u poslednjih pola veka neke su se
banjske porodice pomerile do obližnjih gradova, pa više ne žive u plemenu, ali ne otuđuju
svoju imovinu, dakle očevinu. Ima i primera da su od jednog bratstva nastala dva, što se neki
bratstvenički ogranak zvanično proglašava posebnim bratstvom. Tako se potomci Rada
Miljanića (prva polovina 19-og veka) zovu Radovići. Kako se Velimlje izgrađivalo kao varošica,
kao i razvojem školstva i saobraćaja, u ovaj su kraj živeli kraće ili duže i neki ljudi sa strane,
pa ih ne možemo smatrati Banjanima. Ali ako su njihove tri generacije živele u plemenu, treba
ih uzeti u obzir kao i druga banjska bratstva, pa čak i kada predstavljaju samo jednu porodicu.

Sredinom prošlog veka u Banjanima su živele porodice (bratstva): Antović, Baćović, Bijelović,
Vasiljević, Gligović, Draganić, Đurković, Elezović, Eraković, Zečević, Kapetinić, Kecojević,
Kilibarda, Knežević, Kovač, Kokotović, Komnenović, Koprivica, Kosanović, Krivokapić, Krušić,
Lazarević, Lučić, Marković, Matović, Milović, Milošević, Miljanić, Mirković, Mićović, Mišković,
Mrkajić, Nikolić, Ognjenović, Orbović, Papić, Pejović, Perović, Popović, Radojević, Radović,
Sarić, Tomašević.

Banjani su vekovima bili živo imigraciono-emigraciono područje. To, u izvesnoj meri, važi i za
ostala dinarska pemena. Interesantno je da su mnoge znamenite srpske porodice i pojedinci
poreklom iz ovih plemena. Preci Nikole Tesle i Nikolaja Velimirovića su poreklom iz Banjana.
Banjani su naselili više mesta u valjevskom kraju, kao i čuvenu Brankovinu.
Tako su poreklom od Miljanića iz ovog plemena porodice Nenadović (Aleksa Nenadović, prota
Mateja Nenadović, Jakov Nenadović, Ljuba Nenadović), Birčanin (Ilija Birčanin), Lazarević (pop
Luka Lazarević).
Rođeni Banjani su patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta i vladika Hadži Sava Kosanović.

Pleme Drobnjaka,

Od šezdesetih godina 19. veka pa do ujedinjenja Drobnjak je bio u granicama Crne Gore.
Drobnjaci je ime plemena, plemensko, etničko, a ne geografsko. Drobnjaci, raseljavajući se,
nosili su to ime sa sobom, i ime Drobnjak, Drobnjački nalazimo: u Lici i na Glasincu kao
prezime, u Banjanima kao ime mesta (Drobnjačka međa), u Risnu, u okolini Beograda, u
Podrinju, u porečju zapadne Morave, kao prezime, u Skopskoj Crnoj Gori, (kao ime sela), na
Kosovu se čitav kraj između Štimlja i Nerodimlja zove Drobnjaci, u Kuzminu i Vučitrnu, kao
prezime, nekolika sela u Ibarskom Kolašinu naseljavaju Drobnjaci i tako se zovu, oko Novoga
Pazara, kao prezime i t. d.

Drobnjak se prvi put pominje kao prezime (Bran Drobnjak) 1354 g., a kao pleme 1390 g.
Drobnjaci su čisto srpsko pleme, plemena kod Srba ne postoje bez ikakve tuđe primese i
očuvali su neobično čistoću jezika i čistoću narodnih običaja. Drobnjak je imao neku polu-
autonomiju i čuvao je svoju staru plemensku organizaciju, koja je bila demokratska i počivala
na opštem pravu glasa, sve do prisajedinjenja Crnoj Gori. Na čelu plemena je bio nasledni
knez, a na čelu vojske vojvoda, koga su birali plemenici na saboru, a potvrđivao ga vezir u
Travniku. Saboru je predsedavao knez, a pravo biranja imali su svi plemenici, koji su nosili i
koji nose oružje. Odluke su morale biti jednoglasne.

Pleme su osnovali: Vulovići, Đurđići, Kosorići, Tomići i Cerovići, koji su se u 17 veku doselili iz
Banjana u katune u Drobnjak.
Na Ivici i na Jezerima su zatekli Kriče (Kričkove), pobili se s njima i proterali ih preko Tare u
Kričak, gdje ih ima i danas. Plemenska slava Drobnjaka je Sv. Đorđije (23/4). Skoro sve su
crkve i manastiri u Drobnacima posvećeni Sv. Đurđu i svaki pravi Drobnjak mora slaviti Sv.
Đurđa. Ali da bi mogli ići jedan drugome u posetu o slavi, mnogi slave preslavu, i o preslavi
seku kolač, a o Đurđevu-danu samo šalju svijeću u crkvu. Tako jedni Tomići u Drobnjacima
slave Sv. Nikolu jedni Djurdjevdan, Karadžić Sv. Arhanđela, Abazovići Savin-dan, Kosorići
Nikoljdan.....
Drobnjaci su na Đurđevdan 1604. godine dobili Turke, kada su se svi pobratimili i uzeli da
slave Đurđevdan kao glavnu slavu i preslavu.
Drobnjaci u širem smislu obuhvataju i pleme Uskoci i pleme Šaranci.
U Drobnjacima je 1927 g. bilo 40 naselja do 2.200 kuća sa 14.000 do 15.000 duša. Glavna mu
je varošica Šavnik.

Drobnjaci su dali mnoge znamenite ličnosti: Vuk Karadžić, Jovan Cvijić, Radovan Karadžić,
Šujo Karadžić, Novica Cerović, Stojan Cerović(novinar),Stojan Cerović (profesor), Živojin Mišić,
Mirko Aleksić (Uskoci), Mladen Milovanović, Miro Vuksanović itd..

Drobnjak je i oblast istoimenog plemena u Staroj Hercegovini. 1927 g. imao je oko 2.000
kuća. Granice su mu na istoku Šaranci i Gornja Morača, na jugu Nikšićko polje i Župa, na
zapadu Piva i na severu reka Tara. Planina Ivica deli Drobnjak na dva morfološki različita dela:
drobnjačko korito i visoravan jezera. Drobnjačko korito je velika uvala ispresecana kosama i
koritima nekoliko reka, koje se slivaju u Bukovicu, a ova pritiče Pivi. Od Nikšićkog polja ga
odvaja planina Vojnik i visoravan Krnovo, a od Morače planine Javorje i Lola. U ovom delu
plemena je Šavnik i od većih sela Previš, Pošćenje, Dobra Sela, Petnjica i Komarnica. Jezera,
zahvataju severoistočni deo plemena, to je visoravan srednje visine oko 1.500 m, ograđena
planinama Durmitorom, Ivicom, Sinjajevinom i rekom Tarom. U Jezerima je varošica Žabljak,
kraj nje je ispod Durmitora Crno jezero.

Prvo naseljavanje slovenskih plemena počelo je u 8.veku, kada su se Novljani podelili u dve
velike grupe i jedna od njih se zaustavila u predelima koji ograničavaju današnji Drobnjak, a
druga naselila banjsku visoravan. U neprestanim borbama sa plemenom Kriča, koji su potomci
starih Kelta, ovi doseljenici su uspeli zauzeti jezersku visoravan. Odlučujuća bitka odigrala se
pod vođstvom vojvode Đurjana Kosovčića s jedne i Kričkog kralja Kaloke, pa su nakon krvave
bitke Kriči zauvek proterani na desnu obalu Tare. Drobnjačko je korito bilo slabo naseljeno.

U Drobnjak se oko 400 godina ranije preselilo iz Nikšićkih rudina pet srodnih porodica, Vulovići,
Đurđići, Kosorići, Tomići i Cerovići, čija je po predanju dalja starina iz Travnika. Od njihovog
preseljenja počinje osnivanje ovog plemena. Njihovim unmožavanjem i naseljavanjem u
Drobnjak i drugih jakih bratstava, kao Karadžića, Jakšića i Abazovića pleme je ojačalo , pa je
nastala oskudica u zemlji i paši. Do 1863 g. tamo su samo izgonili stoku, a otada su počeli u
Jezerima obrađivati i zemlju i stalno se naseljavati. Visoravni i planine su omogućile da se u
prvom redu razvilo stočarstvo, a osim njega i zemljoradnja. Kroz Drobnjak je vodio put u
srednjem veku, koji je povezivao Kotor preko Onogošta, Lever-Tare sa Požegom i dalje.

Pleme Vasojevića,

Vasojevići su najveće srpsko pleme , koje je nastanjeno u istočnom delu Crne Gore, u Lijevoj
Rijeci i s obe strane Lima sve do reke Lješnice, a nekada se taj predeo zvao Stara Srbija.
Takođe Vasojevići su i jedno od brdskih plemena koje se zajedno sa starocrnogorskim i
starohercegovačkim plemenima ujedinilo u jedinstvenu Crnu Goru. O njihovom imenu i poreklu
postoje dve verzije narodnog predanja.

Po jednoj oni su potomci izvesnog Vasa, srodnika Vukana Nemanjića, koji je rođen u Prizrenu i
bio vojvoda u doba cara Dušana. Njega je nasledio sin Stevo Vasojević, koji se pominje u
narodnim pesmama o boju na Kosovu pod imenom Musić Stevan, i koji je bio vojvoda u
Sjenici, u Novopazarskom Sandžaku. Posle Kosovske bitke i smrti Vasojević-Stevana Vasojevići
su kao uskoci krenuli u Hercegovinu i došli do Foče, a odatle skrenuli na jug, jugoistok i istok, i
preko Crne Gore došli na Nožicu u Lijevoj Rijeci, gde su se nastanili.

Po drugoj verziji Vasojevići vode poreklo od nekog Vasa, sina nekog hercegovačkog kralja, koji
se takođe preko Crne Gore doselio odnekud iz Hercegovine i nastanio na Nožici u Lijevoj Rijeci.
Oba predanja imaju zajedničko još i to što se kaze da je Vaso imao još i četiri brata, Ozra,
Pipa, Krasa i Ota, od kojih vode poreklo Ozrinići i Piperi, crnogorska plemena, i Krasnići i Hoti,
severnoalbanska plemena. Zato se svi oni međusobno smatraju rođacima sa Vasojevićima, jer
veruju da vode poreklo od istog pretka.

Koja je od ove dve verzije tačna, teško je reći, ali je jedno tačno: da se Vasojevići smatraju
jednom porodicom, jednim plemenom, jednom krvnom zajednicom, koja ima svoju zajedničku
krsnu slavu Svetog Arhanđela, zajedničku tradiciju o svojoj prošlosti, i koja pamti sve svoje
pretke počev od glavnog rodonačelnika Vasa pa sve do današnjeg dana.

Od Nožice Vasojevići su se pomerali postepeno ka istoku dokle nisu zahvatili celu limsku dolinu
sve do reke Lješnice. Tokom tog prodiranja oni su starosedeoce, kao Lužane, Bukumire,
Macure, Španje i Latine, delom asimilovali, delom potisnuli, a delom potčinili, i svima nadenuli
ime Srbljaci.
Nasuprot Vasojevićima, Srbljaci ne predstavljaju etničku celinu, jer oni nisu jedna porodica,
jedno pleme, jedna krvna zajednica, već skup raznih rodova koji su se tokom vekova tako
izmenili, da se danas za mnoge sigurno ne zna ko od koga vodi svoje poreklo. Otuda Srbljaci,
uzeti kao celina, nemaju tradiciju o svojoj prošlosti, jer nemaju zajedničkog pretka od kojeg bi
izvodili svoje zajedničko ime i poreklo.
U početku, kada su Vasojevići zauzeli limsku dolinu i potčinili starosedeoce, Srbljaci nisu imali
ni svoje starešine niti ikakvog učešća u opštim plemenskim poslovima, već su im Vasojevići i
sudili i predstavljali ih u svim poslovima. Ali upornom borbom Srbljaci su počeli da osvajaju
jedno po jedno zvanje, dok nisu izvojevali svoje kmetove, bratstvene starešine, a kasnije i
pravo učešća na narodnim zborovima i skupštinama. No i pored tih zadobijenih prava, Srbljaci
su kao manjina bili i ostali u drugom planu, jer ih Vasojevići nisu nikada hteli da prime u svoju
sredinu kao ravnopravne članove, pošto su oduvek smatrali da su od njih nešto više i da se s
njima ne mogu izjednačiti.
Vasojevići su imali i svoj zakon pod nazivom Vasojevički zakon.
Mnoge poznate ličnosti su rodom iz Vasojevića kao: Karađorđe, Mojsije Zečević, Mihailo Lalić,
Slobodan Milošević, vojvoda Petar Bojović, vojvoda Petar Jokić iz Prvog srpskog ustanka,
četnički komandanti Pavle Djurišić Đorđije Lašić i dr.

Pocetkom XIX veka Vasojevici su imali i svoju sopstvenu drzavu nazvanu knezevina Holmija i
koja je bila priznata od strane Rusije, Engleske i Francuske.

Jos o poreklu najveceg srpskog plemena Vasojevića,

Po legendi, Vaso je imao jos cetiri brata: Pipa, Ozra, Krasa i Ota. Od njih su nastala plemena
Piperi i Ozrinici u Crnoj Gori i Krasnici i Hoti u Albaniji. A sam Vaso je, navodno, imao cetiri
sina - Raja, Novaka, Mija i Рura.
Najmladi Рuro se odselio u Crmnicu i od njega je nastalo veliko bratstvo Рurovici, a od ostala
tri Vasova sina razvile su se tri velike bratstvenicke grupe u Vasojevicima - Rajevici,
Novakovici i Mijomanovici.

Danas, doduse, u Vasojevicima nema nijednog takvog prezimena jer su se bratstva dalje delila
i cepala na manje podgrupe, ali svi tacno znaju ko od koga vodi poreklo i svaki iole stariji
covek moze nabrojiti sve pasove svojih predaka do samog rodonacelnika plemena.

Taj broj se vec popeo na dvadeset pasova i ako se uzme prosek od oko trideset godina od pasa
do pasa koji se u nauci smatra objektivnim, potvrduje se predanje da su Vasojevici na ovim
prostorima najmanje sest vekova.

Da bi sve to bilo strucno i valjano uradjeno, pozvana je i ekipa arheologa, Milan Pravilovic,
Mitra Cerovic i Olivera Cicic, koja je odmah zakljucila da su, ne samo temelji crkve, nego i svo
groblje oko crkve, sa arheoloskog stanovista vrlo interesantni, da su tu nesumnjivo sacuvani
tragovi barem pet-sest minulih vekova.

Kad je pocelo otkopavanje temelja i uklanjanje debelih naslaga ilovace, odmah pored
nekadasnjeg ulaza u crkvu, sa leve strane, na dubini od skoro dva metra, ukazala se siroka,
ravna ploca. Bio je to znak da je u pitanju grobnica, sigurno veoma stara i svakako neke
znamenite licnosti, cim se nalazi na tom mestu, uz ulaz u crkvu. Stoga je u pomoc pozvana i
ekipa antropologa na celu sa profesorom dr Bozinom Ivanovicem.
Cim je podignuta pokrovna ploca, ukazala se grobnica, oivicena sa cetiri dugacke ploce i
ispunjena dvadesetak santimetara debelim slojem najfinije, kao brasno sitne ilovace, u kojem
su se odmah ukazale veoma dobro ocuvane ljudske kosti.
Naravno, naucnicka opreznost, ozbiljnost i odgovornost, nisu dopustili profesoru Ivanovicu da
odmah kaze nesto odredenije:
- Izvesno je da se radi o vrlo starom coveku, pravom dinarcu, da je rec o veoma dobro
ocuvanim posmrtnim ostacima, za ono vreme gorostasno razvijenog coveka, iako su veoma
dugo u zemlji - kaze Ivanovic i objasnjava da su kosti tako dobro sacuvane zahvaljujuci upravo
ilovaci koja se vremenom natalozila u grobu i prosto balsamovala skelet.-
Vasojevici su, pak, tvrdo ubedjeni da su posle 6 vekova nasli grob svog prapretka Vasa, jer je
poznato da je to mesto uz temelj crkve, po crkvenim kanonima rezervisano za njenog ktitora,
tim pre sto je sasvim sigurno da u to doba na ovim prostorima nije bilo neke druge znacajnije,
ni duhovne ni svetovne, licnosti koja bi zasluzila to grobno mesto.
To uverenje temelje i na pisanim tragovima i na predanju u kojem zivi uverenje da je ovu
crkvu podigao Vaso sa sinovima i da je potom i sahranjen tu negde pored crkve.

A prvi pomen Vasojevica, inace, datira iz 1444. godine. Konstantin Jirecek, naime, navodi
jedan dokument iz tog vremena koji se cuva u Dubrovackom arhivu. Izvesni Brajan Prodanic
se zali dubrovackom sudu kako mu je 60 gorstaka, Pipera, Bjelopavlica i Vasojevica, napalo
trgovacki karavan, ubilo brata i opljackalo robu.

Ako se zna da je potrebno barem sto godina da se nekom lokalitetu ili plemenskoj zajednici
ustali ime po nekom od istaknutih predaka, onda se narodno predanje da je prapredak
Vasojevica na ove prostore doselio polovinom cetrnaestog veka u potpunosti potvrduje.
U narodnom predanju se, inace, spominje i Vasoje i Vaso.

Po jednima, rec je o jednoj te istoj licnosti, a po drugima poznatiji i mladi Vaso je potomak,
unuk ili praunuk Vasojev. Predanje je, medutim, nedvosmisleno da je rodonacelnik Vasojevica
direktni potomak Nemanjica, praunuk Nemanjinog sina Vukana. Po jednom verovanju, on je
kao prebeg ovamo doselio posle Kosovske bitke, a po drugima to se desilo znatno ranije i
doseljavanje je teklo znatno sporije. I iz sasvim drugog pravca - preko Sumadije u Madjarsku,
odatle u Dalmaciju, pa potom preko Hercegovine i istocne Bosne u Lijevu Rijeku.

Vasojevici su tu ziveli sve do sedamnaestog veka, prosirujuci pomalo teritoriju na racun

okolnih plemena, a tek tada je krenula njihova ekspanzija u dolinu Lima i druge krajeve van
stare postojbine. Kud god su se selili, medutim, ljubomorno su cuvali svoje tradicije i veoma
naglaseno uvek isticali svoje poreklo i korijen, danas razgranat do gotovo neverovatnog broja
bratstava.

Kako u svojoj knjizi "Pleme Vasojevici" pise profesor dr Radoslav Jagos Vesovic, od tri
bratstvenicke grupe, ovog plemena, najjaca i najbrojnija je ona koja je postala od Vasovog
najstarijeg sina Raja. Nju cine tri podgrupe bratstava: Lopacani, Dabetici i Kovacevici.
Lopacani su:
Raketici, Radulovici, Popovici odnosno Vesovici, Marsenici, Vulevici, Bojovici, Рukici, Milosevici,
Velidiknici, Cukici, Golubovici, Lalevici, Rajicevici, Ivanovici, Novovici, Vasovici, Pavicevici,
Dragicevici, Mikovici, Neradovici, Aleksici, Vukasinovici, Spasojevici, Stojanovici, Stojkovici,
Vukicevici, Boricici, Labani, Mijovici, Radunovici, Radivojevici, Vukanici, Ugrenovici, Jelici,
Perovici, Mirkovici, Ivanovici, Kikovici, Karadћici, Sakovici, Folici, Zulevici... (Lopacani se,
inace, tako zovu po selu Lopate iznad Lijeve Rijeke odakle poticu).

Drugi ogranak Rajevica - Dabetici - su:

Dabetici, Deletici, Lekici, Рekici, Novovici, Rajovici, Vukovici, Mircici, Labovici, Rosnici, Cirovici,
Grozdanici, Lazarevici, Stanisavici - Ilici, Laskovici, Radunovici - Drndari, Kuburovici,
Osmanlijici, Vulinici, Zonjici, Dragojevici, Ivanovici - Sjenozecani (od kojih su Bakici i Rajovici),
zatim Arsenijevici, Protici, Vuksanovici, Lakicevici, Stanici, Lalici,
Lasici,Djurici,Kojici,Mitrovici,Palevici i Garcevici.

Treci ogranak - Kovacevici - su:

Kastratovici, Vojvodici, Micovici, Akovici, Рurisici, Martinovici, Jojici, Simovici, Carevici,
Medonici, Рurkovici, Stanici, Otasevici, Bradici, Marijanovici, Rakici, Plavsici, Rudjici,
Obradovici, Savici, Miketici, Jukici, Vuksanovici, Zekici, Vucicevici, Katanici, Vulici, Sarovici,
Novicici, Aletici, Bacanovici, Dedovici, Рinovici, Milovici, Taici i dr.

Od drugog Vasovog sina, Novaka, postala su bratstva:

Milikici, Tomovici, Radevici, Рekici, Mujovici, Kicovici, Lakuљici, Racici(ciji su ogranci Jelici i
Vukici), zatim Asanovici, Boricici, LJubici, Nikolici, Milosevici, Pantovici, Zekovici, Radunovici,
Radonjici, Malevici, Ivanovici u Slatini, potom Dujovici, Marnici, Bakici, Prelici, Dragovici,
Culafici, Mimovici, Adjici, Babovici, Cakici, Vukovici, Durovici, Radojevici, Lakovici, Orovici,
Kocanovici, Salevici, Bandovici, Radojevici, Radosavljevici, Vukadinovici, Mitrovici, Рekovici,
Matovici, Zujovici itd.

I treca bratstvenicka grupa, Mijomanovici, od Vasovog treceg sina Mija, kao i prethodne dve,
ima svoje podgrupe, a uglavnom joj pripadaju sledeca bratstva:
Delevici, Cemovici, Joksimovici, Micovici, Ceranici, Markovici, Stipalji, Zecevici, Sajicici,
Maslovarici, Dubaci, Guberinici, Fatici, Novovici, Miskovici, Vukovici, Leposavici, Рerkovici,
Turovici, Jovovici, Vucelici, Vujovici, Savovici, Vukicevici (razliciti od Vukicevica Lopacana),
Stijovici, Corci - Sunjevici, Bajici, Sarbajici, Malisici, Nedici i Kruscici.

Svi, Vasojevici prvenstveno isticu da su sa Nozice, iz Lijeve Rijeke, de je ћivio njihov prapredak
Vaso i gde se i danas, pored ostataka njegove crkve, nalaze i tragovi njegove kuce.

Srpska bratstva i porodice,

Bratstva crnogorskog plemena Banjana,

Banjani su u posljednja dva veka imali oko četrdeset bratstava. Za to vreme neka su bratstva
iščezla iz plemena – smanjivalo se njihovo muško potomstvo dok nije nestalo, mada su tome
dale doprinos i česte migracije iz ovog pasivnog kraja. A u poslednjih pola veka neke su se
banjske porodice pomerile do obližnjih gradova, pa više ne žive u plemenu, ali ne otuđuju
svoju imovinu, dakle očevinu. Ima i primera da su od jednog bratstva nastala dva, što se neki
bratstvenički ogranak zvanično proglašava posebnim bratstvom. Tako se potomci Rada
Miljanića (prva polovina 19-og veka) zovu Radovići. Kako se Velimlje izgrađivalo kao varošica,
kao i razvojem školstva i saobraćaja, u ovaj su kraj živeli kraće ili duže i neki ljudi sa strane,
pa ih ne možemo smatrati Banjanima. Ali ako su njihove tri generacije živele u plemenu, treba
ih uzeti u obzir kao i druga banjska bratstva, pa čak i kada predstavljaju samo jednu porodicu.

Sredinom prošlog veka u Banjanima su živele porodice (bratstva): Antović, Baćović, Bijelović,
Vasiljević, Gligović, Draganić, Đurković, Elezović, Eraković, Zečević, Kapetinić, Kecojević,
Kilibarda, Knežević, Kovač, Kokotović, Komnenović, Koprivica, Kosanović, Krivokapić, Krušić,
Lazarević, Lučić, Marković, Matović, Milović, Milošević, Miljanić, Mirković, Mićović, Mišković,
Mrkajić, Nikolić, Ognjenović, Orbović, Papić, Pejović, Perović, Popović, Radojević, Radović,
Sarić, Tomašević.

Banjani su vekovima bili živo imigraciono-emigraciono područje. To, u izvesnoj meri, važi i za
ostala dinarska pemena. Interesantno je da su mnoge znamenite srpske porodice i pojedinci
poreklom iz ovih plemena. Preci Nikole Tesle i Nikolaja Velimirovića su poreklom iz Banjana.
Banjani su naselili više mesta u valjevskom kraju, kao i čuvenu Brankovinu.
Tako su poreklom od Miljanića iz ovog plemena porodice Nenadović (Aleksa Nenadović, prota
Mateja Nenadović, Jakov Nenadović, Ljuba Nenadović), Birčanin (Ilija Birčanin), Lazarević (pop
Luka Lazarević).
Rođeni Banjani su patrijarh Arsenije IV Jovanović Šakabenta i vladika Hadži Sava Kosanović.

Maleševci

Veoma raširen rod, koji slavi specifičnu i retku krsnu slavu, sv. Ignjatija Bogonosca, 2. januara
po novom kalendaru (20. decembra po starom) Prvi pisani tragovi o Maleševcima potiču iz XIV
veka, sa prostora Stare Hercegovine. Za bratstva i porodice maleševskog plemena
karakteristično je da svi slave pomenutog Svetog Ignjatija Bogonosca.
Po predanju, rodonačelnik plemena je srpski vojvoda Maleš. Potiče iz Hercegovine.
U drugoj polovini XIV veka zbog svojih zasluga dobio je vojvodstvo u Berovu, u Makedoniji.
Učestvovao je u Maričkoj bici 1371. godine, gde je ranjen. Zbog nadiranja Turaka spaljuje
kuću i seli se u Drenicu na Kosovu. Učestvuje u Kosovskoj bici 1389. godine. Kada se oporavio
od rana, opet spaljuje kuću i vraća se u postojbinu, u selo Malina (na putu između Bileće i
Trebinja).
Tu se bavio trgovinom i lovom. Prokrčio je klanac u planini Ljubotinji kod Kručice i ostavio
zapis o tome. Obnovio je manastir Dobrićevo. Umro je u dubokoj starosti, početkom XV veka.

Maleševci su prvo držali planinu Ravno, pa je zamenili sa pivskim vojvodom za planinu Kručicu
kod Volujaka. Trgovali su sa Dubrovnikom i transportovali robu karavanom od Dubrovnika u
unutrašnjost, do Arilja i dalje. Pleme se raširilo i dalo mnoga bratstva i porodice.

Pregled prezimena bratstava Maleševskog plemena (koji svi slave Svetog Ignjatija Bogonosca)

1. ALEKSIĆ
2. BANOVIĆ
3. BOGDANOVIĆ
4. BOŽIĆ
5. VELETIĆ
6. VITOMIR
7. VIDOJEVIĆ
8. VUKOVIĆ
9. GOJKO
10. GRUIĆ
11. DEDIJER
12. DRAGUTINOVIĆ
13. DRAKUL
14. DUBOVINA
15. DUDA
16. DURIĆ
17. ĐERIĆ
18. ĐOKIĆ
19. ĐUROVIĆ
20. ILIĆ
21. JANKOVIĆ
22. JARAMAZ
23. KALEM
24. KALAJDžIĆ
25. KOMLjENOVIĆ
26. KOVAČEVIĆ
27. KOČIĆ
28. KRAJINOVIĆ
29. KRNjA
30. LALIČEVIĆ
31. MAJDOV
32. MANDIĆ
33. MATIĆ
34. MILAKOVIĆ
35. MILOVIĆ
36. MIRJANIĆ
37. NIKOLIĆ
38. NOVOSELAC
39. OBRADOVIĆ
40. OGRIZOVIĆ
41. PANTIĆ
42. PASPALj
43. PELKIĆ
44. PERIŠIĆ
45. PETROVIĆ
46. RADOVIĆ
47. RADULOVIĆ
48. SIMIĆ
49. SJERAN
50. SKENDER
51. SPASOJEVIĆ
52. SRNA
53. STAJIĆ
54. STANIŠIĆ
55. STANKOVIĆ
56. STOJIĆ
57. SUPETA
58. TEGARIĆ
59. TIMOTIJEVIĆ
60. ĆOROVIĆ
61. ĆUSTIĆ
62. FILIPOVIĆ
63. ČAKAREVIĆ
64. ŠIPČIĆ
65. ŠUPIĆ
Bratstvo Prlja

Bratstvo Prlja je staro crnogorsko bratstvo koje se prvi put u pisanim dokumentima pominje
pre nesto vise od 400 godina. U Kotorskim zapisima iz XVI vijeka u dokumentu od 19.
decembra 1580. godine po prvi put se spominje Rajičko Stefanov Prlja iz sela Ljubotinja.
Prema narodnom predanja predpostavlja se da Prlji vode poreklo sa Kosova Polja od bratstva
Barjaktarevića. Predpostavlja se da su se posle Kosovske bitke 1389. g. i propasti srpskog
carstva doselili u Crnu Goru ostavljajuči svoj rodni kraj Šar planinu i Ljuboten. Dugo i
mukotrpno putovanje završeno je 1445. godine kada se naseljavaju U Riječkoj nahiji izviše
Oboda u mestu Ljubotinj.
Iz ovog bratstva razgranale su se porodice Čepčević,Vučetić i Vuković.

Bratstvo Mićunovića,
-uključujući i pripadnike koji su se doselili u Vojvodinu,

Narodno predanje kazuje da sva stara bratstva Ozrinića vode poreklo od zajedničkog pretka
Ozra. Po njemu je i pleme dobilo svoj naziv. Poznata je priča o petorici braće: Ozru, Pipu,
Vasu, Krasu i Otu, od kojih su nastala plemena: Ozrinići, Piperi, Vasojevići, Krasnići i Hoti.
Braća su, prema sačuvanoj tradiciji, sinovi bana Strahinje, a njihova dalja loza seže do
Nemanjića. U ove krajeve su došli i tu se nastanili kao kosovski prebezi, verovatno negde
krajem XIV ili početkom XV veka.
Oblast na čijem se području obrazovalo devet plemena: Cetinje, Njeguši, Ćeklići, Bjelice, Cuce,
Ozrinići, Komani, Zagarač i Pješivci nazvana je Katunskom nahijom i pod tim imenom je prvi
put u dokumentima pomenuta 1435. godine. To ime dobila je po nekadašnjim zetskim
katunima. Erdeljanović misli da je tu bilo katuna i u doba stare Duklje. Stanovništvo ove
oblasti bavilo se pretežno stočarstvom i ponešto zemljoradnjom.
U vreme najezde Turaka Katunska nahija postaje ratnički zbeg ne samo stočara, nego i ostalog
stanovništva iz Hercegovine, Bosne, Raške, Brda i drugih oblasti. Ta kamenita tvrđava u koju
se zbeglo stanovništvo iz raznih krajeva bila je poslednje uporište ostataka srednjovekovne
nemanjićke države.
Jevto Dedijer u svojoj studiji "Hercegovina" govori o iseljavanju stanovništva iz Hercegovine i
Bosne u Crnu Goru i, između ostalog, kaže: "Ima više velikih i čuvenih crnogorskih bratstava,
koja vode poreklo iz Bosne i Hercegovine", pa navodi: Martinoviće, Erakoviće, Raičeviće i dr.
Dalje, pozivajući se na Rovinskog, Dedijer kaže: "Ozrinići su svi ispod planine Ozrena u Bosni".
Tako se, po njemu, i ime Ozrinića može dovesti u vezu s nazivom te planine.
Stara Crna Gora imala je četiri nahije: Katunsku, Riječku, Crmničku i Lješansku, od kojih je
Katunska bila po površini daleko najveća: zahvatala je 933,66 km2, ili 63,5% celokupne
crnogorske teritorije. Njena plemena zahvatala su sledeću površinu: Cetinje 77,92 km2,
Njeguši 82,04 km2, Ćeklići 58,12 km2, Bjelice 66.76 km2, Cuce 202,61 km2, Ozrinići (Čevo)
220,19 km2, Pješivici 133,56 km2, Zagarač 40,62 i Komani 51,84 km2.

Ozrinići su, dakle, bili prostorno najveće pleme i u svojoj nahiji i u čitavoj Crnoj Gori toga
vremena. U toj sredini, to jest u Katunskoj nahiji, u plemenu Ozrinići, kao jedan od Ozrovih
potomaka, ponikao je, najverovatnije sredinom XVII veka, rodonačelnik danas najbrojnijeg
ogranka bratstva Mićunovića - Mićun Šogov Radičević.
Tada su u Crnoj Gori prezimena izvođena od dedovog, ili očevog imena. Mićunovo prezime,
dakle, izvedeno je od dedovog imena, jer je izvesno da je Šogo, Mićunov otac, bio Radičev.
Mićunovi sinovi Vuk i Andrija imaju prezime Mićunović, koje je, kao što se vidi, izvedeno od
očevog imena.
Čitavo bratstvo Mićunovića ne vodi poreklo od Mićuna Šogova, već su neki ogranci prezime
izveli po svojim precima, koji su se, takođe, zvali Mićun, ili, pak, na drugi način.
Vukovi i Andrijini brojni potomci, mada ne svi, zadržali su sve do sada to prezime, iako se
običaj da se prezime izvodi od dedovog ili očevog imena još dugo vremena zadržao u Crnoj
Gori.
Niko od Mićunovića koji su ostali da žive u Crnoj Gori nije promenio prezime. Međutim,
pouzdano se zna da je krajem XIX i početkom XX veka više porodica bratstva, u sklopu
masovne migracije Crnogoraca u to vreme, preselilo u Srbiju, uglavnom u Toplicu i Jablanicu.
Neki od njihovih potomaka zadržali su isto prezime, dok su drugi, po već ustaljenom običaju,
svoje prezime izveli od očevog ili dedovog imena. Tako se neki potomci Filipa Petrova prezivaju
Filipovići; neki od potomaka Ilije Mitrova su Mitrovići, a svi potomci Miloša Živova su Živovići.
Izvesno je da je rodonačelnik danas najbrojnijeg ogranka bratstva Mićunovića Mićun Šogov
živeo u Velestovu, gde su kasnije živeli i njegovi potomci. Dakle, kolevka bratstva je Velestovo,
veći predeo sa istoimenim selom u njemu, u plemenu Ozrinićima, u Katunskoj nahiji stare Crne
Gore. Pored sačuvane tradicije, potvrdu za ovo nalazimo i kod Jovana Erdeljanovića. Evo šta
on o tome kaže: "Velestovo je poveliki predeo na jugu od planine Kopitnika. U njemu ima
sedam sela... Na severu je od Barjamovice selo Velestovo kraj glavnog puta kod opšte crkve
svih Velestovaca. U njemu su pet kuća Stanojevića i jedna kuća Radičevića-Mrvaljevića. Još je
dalje na severu selo Makljen, takođe kraj glavnog puta. U njemu je glavno i staro seoce
Makljen sa 2 kuće; više njega su, na severu, Kruška Lalevića sa 2 kuće i Breškov Do sa 2 kuće;
a na istoku je, pod velikim brdom Vučićem, Krivi Do sa 1 kućom. U selu Makljenu stanuju
samo Radičevići-Mićunovići".
Nemoguće je sada utvrditi potpune i istinite podatke o migraciji Mićunovića s Velestova.
Međutim, pouzdano se zna da je u sklopu poznatih masovnih migracija Katunjana bilo
bratstvenika. Naime, u drugoj polovini devetnaestog veka, naročito posle bitke na Grahovcu
1858. godine i crnogorsko-turskog rata 1876-1878. godine, kada su Nikšićke Rudine konačno
pripale Crnoj Gori, tamo se preselio znatan broj Mićunovića i naselio se u Trepčima i Smrduši,
gde i danas živi nekoliko porodica od njihovog potomstva. Jedan broj njih je ubrzo odavde
preselio u Štedim i Vitalac, sela u Nikšićkom polju, gde su, kao zaslužni ratnici, dobili zemlju,
koja je do tada bila vlasništvo nikšićkih Turaka.
Posle oslobođenja topličkog kraja, u Srbiji, od Turaka, 1878. godine, tamo je, u sklopu
masovnog preseljenja Crnogoraca, našlo novo mesto življenja i više porodica ovog bratstva.
I u prvom i u drugom svetskom ratu narod u Crnoj Gori bio je izložen potpunom osiromašenju.
Zato su, prirodno, poslije završetka tih ratova, opet nastupale masovne seobe u potrazi za
boljim uslovima života. Među tim brojnim iseljenicima iz Crne Gore bilo je i dosta porodica
Mićunovića. One su iza prvog svetskog rata preselile na Kosovo i Metohiju, a iza drugog u
Vojvodinu.
Navodimo imena domaćina, koji su 1945. i 1946. godine iz Smrduše odselili u Vojvodinu: Božo
Ilijin , Božo Vasiljev , Blažo Lukin , Vujadin Ivanov , Maksim Jovanov , Marko Vukov, Milo
Vukov , Miloš Krstov , Milutin Jovanov , Mirko Petkov , Nikola Krstov , Obren Mirkov , Radovan
Krstov , VII), Radovan Vidakov , Radovan Jovanov , Sava Talov i Stevan Kostov. Tada su
odselili i Drago Nikolin , Dušan Jagošev i Danica udova Spasoja Jagoševa , ali su se posle
godinu dana vratili u svoj rodni kraj. Nešto kasnije odselila je iz Kamenska i porodica Nikole
Jovanova . Svi su se nastanili u Vrbasu, izuzev Radovana Vidakova, koji je dobio naseljenje u
Zmajevu.

Mandići

Године 1948. Мандића је у Дољанима у Гацкој Долини (Лика) било укупно 113,
распоређених у 34 домаћинства. Према подацима из 1915. године, број домова ове
породице у Дољанима износио је 26.
Преци Мандића досељени су у ово место из кореничког краја у источном делу Лике.
Наиме, средином 17. века је Лика била подељена на аустријски и турски део. Турци су
тада држали средишњи и источни део ове провинције, а Аустријанци мањи, западни део.
У то време су се Дољани, са осталим насељима Гацке Долине, налазили на аустријској
територији, али су били ненасељени или веома слабо насељени. Коренички крај је
припадао турском делу Лике.
Још 1640. или 1641/42. године је једна група породица, позната под заједничким именом
Усорчани, Усорци или Узорчани, ступила у тајни контакт са аустријским крајишким
властима. Усорчани су од Аустријанаца тражили, да им омогуће насељавање на њиховој
територији. Ови преговори су се одужили све до 1657. године, када су Турци сазнали за
њих, због чега су Усорчани одмах самоиницијативно прешли на аустријску територију и
настанили се у Гацкој Долини.
Иако су аустријске власти првобитно издале наредбу да се ове породице настане у
Плашком, Усорчани су одбили да се даље селе из Гацке Долине. Касније је њихова жеља
услишена, тако да је 1660. године аустријски цар Леополд I издао уредбу, о њиховом
трајном насељавању на простору Гацке Долине.
Дошавши у Гацку Долину, Усорчани, међу којима су били и Мандићи, населили су већи
број данашњих насеља. У питању су били: Компоље, Ораовац, Понор, Хум, Потхум,
Залужница, Дољане, Брезовац, Шкаре, Старо Село и Главице. Источни део тих села
називао се заједничким именом Вилићи, тако да су њихови становници стекли заједнички
назив Вилићани. Вилићима су се називали: Потхум, Залужница, Дољани, Шкаре, Главице,
Ораовац и Старо Село. Непосредно по досељавању, Усорчани су бројали 83 породице са
укупно 941 особом.
Међу људима који су најзаслужнији за ову сеобу наводи се војвода Манојло (Емануил)
Мандић. За њега се у документима наводи, да је непосредно након ове сеобе (1658.
године) имао око 90 година, дакле, био је рођен око 1568. године. Такође, наведено је,
да је током свог живота на бојишту погубио 24 Турчина, међу којима су биле и неке
харамбаше.
Манојлов син, војвода Вук Мандић (voivodae nostri Tovuniensis Wolfgangi Mandich) истакао
се под генералом Хербенштајном, за време франкопанско – зринске буне. Вук је, због
својих заслуга и заслуга свога оца, добио извесне поседе у Тоуњу, заједно са неколико
кметовских кућа.
Манојло Мандић се помиње међу аустријским крајишницима у Тоуњу 1644. године, а
његов син Вук Мандић у истом месту 1657. године. Из овога, као и чињенице да је
Манојло дуже време ратовао против Турака, може се видети да су они на аустријској
територији живели пре поменуте сеобе 1657. године, иако су за ту сеобу били заслужни.
Према томе, они су свакако били сродници Мандића Усорчана који су живели у
кореничком крају, а на аустријску територију су вероватно дошли одмах по успостављању
контаката Усорчана са Аустријанцима, 1640/42. године. Свакако су све време одржавали
контакт са својим рођацима на турској територији, што им је омогућило да стекну заслуге
при организовању и извођењу ове сеобе.
Усорчани, у које спадају и Мандићи, су група међусобно често несродних породица, које
су се у коренички крај доселиле из области Усоре, по којој су и стекле ово име. Усора је
област у северној Босни у сливу истоимене реке. Река Усора је лева притока Босне, а
данас су највећа места у њеном сливу Теслић и Тешањ. Из Усоре су Турци довели ову
групу породица у Лику, свакако да би тамо обављали крајишку службу, односно да би
ратовали на граници са Аустријом.
Данас се не може са сигурношћу установити даље порекло Усорчана, али се може, кроз
призму општих миграционих струјања у Усори, основано претпоставити. Наиме, зна се да
је велика група Херцеговаца из Бањана и из непосредне околине тога племена, досељена
између 1463. и 1485. године у северну Босну. Ти Херцеговци су се населили у Усору и
суседне области, где су постали најбројнији православни елемент. Ова сеоба је знатно
утицала на промену конфесионалне слике тамошњег становништва у корист
православаца. Бањани су племе на данашњој црногорско – херцеговачкој граници,
североисточно од Требиња и северозападно од Никшића. Они су, као и целокупна
никшићка област и још неки источнији предели, раније припадали Херцеговини, а данас
се рачунају у Црногорску Херцеговину. Ови Херцеговачки досељеници су свакако играли
значајну, највероватније и пресудну улогу у формирању групације, од које воде порекло
родови личких Усорчана.
Из Дољана, односно из Гацке Долине су се поједини огранци породице Мандић веома
рано иселили. Тако, на пример, од њих воде порекло Мандићи у Јошанима код Удбине.
Њих су 1712. године била 3 велика домаћинства. На челу првог од њих стајао је поркулаб
Јовета Мандић (porculabo Joveta Mondik), тада стар 36 година. У његовом домаћинству,
које је бројало 19 чланова, живели су следећи одрасли мушкарци: домаћинов отац Петар
(Peter) стар 60 година, Јоветина браћа Медак (Medak) стар 30 и „Дорица“ (Doricza) стар 26
година, као и његов син „Вучик“ (Vutsik), који је био седамнаестогодишњак.
Друго домаћинство, на чијем челу је био заставник Сава Мандић (zastavnik Sava Mandich),
стар 38 година, имало је укупно 17 чланова. Међу њима су били и Савин брат Никола
(Nicola), стар 30 година и домаћинов син Милин (Milin), коме је тада било 16 година.
Домаћин треће куће јошанских Мандића био је 1712. године „compagno“ Јован Мандић
(Jovan Mandich). Године 1915. и у каснијем периоду се јошански Мандићи јављају у
документима. Тако се 1730. године помиње поркулаб Тома Мандић (porculab Toma
Mandich) из Јошана. Мандића је у Јошанима било 40 домова.
Огранке дољанских Мандића несумњиво представљају и њихови презимењаци у Старом
Селу (1 кућа) и Шкарама (5 домова), лоцираним недалеко од Дољана, у Гацкој Долини.
Не може се поуздано рећи, да ли огранак дољанских Мандића представљају и њихови
презимењаци у Томингају код Грачаца, Мазину и другим личким местима. Према подацима
из 1915. године, на простору Лике је било укупно 153 домаћинства са презименом
Мандић. Само у Томингају је, на пример, у то време било 21 домаћинство. Они се не
помињу у попису грачачког краја из 1712. године, што значи да су досељени касније.
Презиме Мандић формирано је по женском личном имену Манда (од Магдалена). Свакако
је далека преткиња дољанских Мандића рано остала удовица и сама одгајала децу, због
чега су она по њој прозвана. С обзиром да је ово име у западним и југозападним српским
етничким областима било често, и презиме Мандић се јавља код породица које нису у
међусобном сродству. Тако, на пример, Мандићи у Великим Штрпцима код Дрвара славе
св. Василија, а раније су се презивали Радун, док су се Мандићи у Пиви (Црногорска
Херцеговина), који славе Ђурђевдан, раније презивали Ћурић. Дољански Мандићи нису у
сродству са овим породицама, као ни са римокатоличком племићком породицом Мандић у
Сомбору и још неким бачким местима. На територији Дабробосанске митрополије крајем
19. века било је чак 70 породица Мандића, који су славили 8 различитих крсних слава. Те
породице често нису биле у међусобном сродству. Мандић је по учесталости 36. презиме
међу босанским Србима. У Горњој Крајини (Лика, Кордун и Банија) јављају се Мандићи са
следећим славама: св. Никола, св. Јован, св. Стефан, Лазарева субота, св. Ђорђе, св.
Стефан Дечански, а има и римокатолика са овим презименом.
Дакле, из области Усоре у северној Босни, група међусобно несродних породица, званих
Усорчани, доселила се у коренички крај у турском делу Лике. Већина ових породица је
вероватно била даљим пореклом из Бањана, племена у Црногорској Херцеговини. Из
кореничког краја су се 1657. године пребацили на аустријску територију, у Гацку Долину
код Оточца. Међу Усорчанима су били и Мандићи који су се тада населили у Дољанима.
Војвода Манојло Мандић и његов син војвода Вук били су међу најзаслужнијима за ову
сеобу. Они су се на аустријску територију доселили нешто пре својих рођака, вероватно
1640/42. године. Из Дољана су се поједини огранци ове породице рано иселили по другим
личким местима, као што су Јошани, Старо Село и Шкаре.

Bratstvo Raičevića,

Bratstvo Raicevica, porijeklom iz s. Pracevac, Gornja sela - Berane (nekadasnji Ivangrad).

"Raicevici pripadaju sirem bratsvu Scekica, koji poticu od starog bratstva Djurkovica iz s.
Zavale iz Gornjih Pipera. I danas se drzi da su Scekicima "najblizi Piletici". Preci Scekica su se
doselili u Gornja sela verovatno u prvoj polovini XVII vijeka, u s. Zalokvicu, a nakon toga u
Zagrad.
Po iseljenju sa Zavale, Scekici su promenili slavu. Ostavili su plemensku slavu, Arandjelovdan,
a za glavnu slavu uzeli dotadasnji prisluzak - jesenji Petkovdan (27.oktobar), a za prisluzak im
je ostao - letnji Petkovdan (8.avgust). Tako i Raicevici slave svetu Petku.
Predak Raicevica je Raic Milosev Scekic iz Zagrada, koji se doselio u Pracevac 1802. ili 1803.
godine. kako su Raicevi potomci bili odvojeni od ostalih rodjaka, oni su ih poceli zvati Raicevici
- po pretku Raicu. Ovo prezime je postepeno usvajano, narocito od popisa 1912.godine, ali ni
do danasnjih dana nije potpuno usvojeno. Mnogi koji su odselili i danas se prezivaju Scekici.

Bratstvo Aligrudića iz Zete,

Predanje o bratstvu
Živo predanje koje se neguje u bratstvu Aligrudića kaže da bratstvo Aligrudića potiče od pretka
kome je ime (ili nadimak) bilo Grudo. On je imao još dva brata, koja su se zvala (ili imala
nadimke) Šiko i Bojo. Grudo i Šiko su se po predanju doselili u Zetu iz mesta Grude u
Hercegovini u 17.vijeku. Sva kazivanja govore da se predak Aligrudića morao seliti iz svoje
postojbine, a dva su moguća razloga za to: bežanje od osvete zbog ubistva i pretnja turske
sile.
Grudo je kao mlad dobrovoljac bio u četi koja je presretala turske karavane, isticao se u
borbama u kojima je ispoljavao veliku hrabrost, ali kao najmlađem u četi nisu mu pripale
zaslužene ratne nagrade. Zbog toga je došlo do svađe i oružanog obračuna Gruda sa
četovođom, kojeg je Grudo ubio.
Posle takvog čina sledila je po tadašnjem običaju osveta ili preseljenje porodice u drugo, tj.
nepoznato mesto, kao i promena imena i prezimena muških glava da bi se izbegla dalja osveta
i prolivanje krvi.
Po drugoj verziji događaja, Turci su zbog napada na njihove karavane i pogibije pretili i
spremali osvetu. Zbog toga je Grudo sa braćom Šikom i Bojom morao napustiti rodne Grude i
Hercegovinu. Doselili su se prvo u Ćepetiće, u Lješanskoj Nahiji.
Dvojici starije braće zbog moguće osvete i odmazde Lješnjani nisu dozvolili da se nastane u
Nahiji pa su morali seliti dalje. Tako je pre 1700.godine Grudo došao u Zetu, u Balabane. Tu su
mu dali ime ili nadimak Grudo po mestu odakle je došao, te tako nastaje novo prezime
Aligrudić.
Drugi od braće Šikman-Šiko doselio se u Ponare, a verovatno po tom imenu začinje se novo
prezime Šikmanović.
Treći i najmlađi od braće Bojo bio je tada dete. Ostao je u Lješanskoj nahiji (Ćepetiće), kada je
odrastao uzeo je novo prezime Bojanić (stari Aligrudići kažu: po imenu). Neka predanja govore
da je Bojo uzeo prezime po Bojanićima kod kojih je živeo i imao njihovu zaštitu, pa se iz
zahvalnosti za pomoć i pažnju koju su mu Bojanići posvetili prozvao Bojanić.
Sva kazivanja po predanju govore da postoje rođačke veze između Aligrudića, Šikmanovića i
Bojanića. Često su se ranije obilazili i pomagali i rođačke veze su bile vrlo prisne do 60-tih
godina XX veka, posebno Aligrudića i Šikmanovića.
Kada se ženio koji Aligrudić, barjak je nosio Šikmanović ili Bojanić, redosled se znao i poštovao
na muškim svadbama i kod druga dva bratstva. U vreme gladnih godina bratski su pomagali
jedni druge.
Na sahrani, pripadnici ova tri bratstva ne izjavljuju saučešće jedni drugima, već odaju poštu
preminulom i u redu za ožalošćene primaju svi saučešća. Aligrudići su se bratili i sa bratstvom
Vukovića iz Balabana do pre nešto više od 30 godina.
Krsno ime-slava Aligrudića i Šikmanovića je Sveti Nikola (Nikoljdan), Bojanići su prvo slavili
Nikoljdan, sada slave Petkovdan, a poslužuju Nikoljdan.
Kako kaže živo predanje u bratstvu slično su objavili etnolog Andrija Jovićević i istoričar Pavle
Radusinović,neki njihov predak, zvani Nikola, dobio je nadimak Alija, pa su kombinacijom tog
nadimka i mesta porekla Grude (Hercegovina) dobili prezime Aligrudić. Ako Nikola (Alija) kod
Aligrudića nije znan kao Grudo onda je i rodoslov Aligrudića skraćen za jedno koleno (pas), što
nije bilo moguće utvrditi pouzdano.
Po predanju i kazivanju starom više od 300 godina, koje je prenošeno sa kolena na koleno, ne
postoje niti su postojale rođačke veze bratstva Aligrudić sa bratstvima Vukićević, Mustagrudić,
Vučine kao i sa bratstvom Vučinić.

Hercegovacka bratstva Samardzići i Golijani,

Poreklo Samardžića

Bratstvo Samardžića vodi poreklo od Vojvode Pavla Orlovića .Posle bitke na Kosovu (1389.god)
pred Turskom najezdom porodica Orlovića seli se u Čaradju kod Gacka, a odatle u razne
krajeve Crne Gore i Hercegovine.Prezime Samardžići pominje se prvi put oko 1570.god.(Savo).
Savov praunuk Nikola sa sinovima i rodjacima doselio se iz Bajica u Risan. Iz Risna Samardžići
1692. godine sele se u Krivošije i na tom prostoru ostaju do danas, preko 300 godina. Iz
Krivošija Samardžići su se naseljavali u sve krajeve Jugoslavije i u mnoge zemlje sveta.

Kneževina Krivošije
Samardžići zajedno sa ostalim bratstvima, oko 1710.godine isterali su Turke iz Krivošija i tako
je nastala slobodna teritorija "KNEŽEVINA KRIVOŠIJE". Na tromedji izmedju Otomanske
imperije, Mletačke republike i Crne Gore na dodiru civilizacija i u vreme sudara vera nastala je
Kneževina Krivošije, koja je postojala preko 170 godina (sve do 1882.god).

Krivošijski ustanak
Na prostoru Boke Kotorske ratovale su najmoćnije sile Evrope i Mletačka republika, Turska,
Francuska, Austrougarska i protiv njih su dizane bune i ustanci i nijedna od njih za ovih 170
godina nije uspostavila vlast nad Krivošijama.Austrija je 1869.godine pokušala, primenjujući
zakon o mobilizaciji, da pritom zabrane nošenje oružja i kroz naplatu poreza zagospodari
Krivošijama. Krivošijani to nisu prihvatili i digli su se na ustanak. Nakon tromesečnih krvavih
borbi pobedili su Austriju i 1870.god. potpisali su mirovni ugovor. Krivošijanima su vraćene sve
ranije povlastice i plaćena ratna ošteta.

Ostala Hercegovačka bratstva poreklom od Orlovića su:

Tepavčevići, Damjanci, Kankaraši i Goranovići.

TEPAVČEVIĆI su potomci Pavla Orlovića ispod Orline koja je dobila ime po Orlovićima. Žive u
Vratkovićima, Kazancima i Čarađu. Porodično predanje o njima zabeležio je Jovan
Erdeljanović: ... „Pavle Orlović je stajao u Čarađu pod Orlinom u Gacku. Posle njega su ostala
četiri mu sina s unucima. Pošto su Turci osvojili Hercegovinu, dođu jednom u njih na
prenoćište turske aračlije, koje su im činile razna nasilja. Oni im uklone oružje, pa ih sve
pobiju i bace u jednu jamu. Ali se to ipak dozna, te oni ’zajedno s rodbinom i imanjem’
pobegnu i dođu u Banjane, u selo Velimlje, na mesto Prigrebine. Tu su prezimili jednu zimu, ali
zbog Turaka nisu mogli ni tu ostati, jer su Turci zauzeli i Banjane, te trojica braće krenu dalje,
a četvrti brat, koga su zvali Tepo zbog toga što je tepao, vrati se u Gacko, u Čarađe i od njega
su tamošnji Tepavčevići...“
( J. Erdeljanović, n. dj. 310. )

Martinovići i Borilovići

-ogranak plemena Orlovića-

"Pleme Orlovića po zaslugama za srpsku slobodu zauzima prvo mesto u Staroj Crnoj Gori.
Njihova prošlost da se pratiti od Kosova i ona je jedna svetla nit kroz dosta tamnu istoriju Crne
Gore za doba posle 1482. Kada se budu ispitala porekla i prošlost svih srpskih porodica u našoj
zemlji i objavili svi dokumenti iz mletačkih, austrijskih, srpskih i turskih arhiva, koji se odnose
na Crnu Goru od 1482. do današnjih dana, moći će da se da iscrpan rad o ovom velikom i
zaslužnom plemenu" - pisao je Andrija Luburić.

Tudor Nenojev Ivanovic sa Cetinja ( Thudor Nenoe Ivanovich de Cetinje) zaduzio se u Kotoru,
1. septembra 1440, kod Luke Pautinova 14 perpera i 10 1/2 grosa za pancir ... Ovaj
dokumenat je dragocen. Otkriva najstarijega pretka pet Martinovica iz "Gorskog vijenca",
Ivana, savremenika Orlovica Pavla, Obilica i Kneza Lazara. Ivan je po svojim godinama mogao
biti ucesnik u kosovskom boju. Otkriva njegovog sina Nenoja, do kojega dopire porodicno
predanje. Unuk Ivana Orlovica nabavlja pancir u Kotoru pomocu Luke Pautinova, kod kojega je
kci kneza Lazara, Jelena, majka Balse III, ostavila svoje blago.
Na celu bajickih doseljenika stojao je Nenoje, koji je u ime svoga sela stavljao granicne znake.
Neosporno, to je bio Nenoje Ivanov Orlovic, jer je sa njegovim doseljavanjem i negovih
srodnika nastalo novo stanje u Bajicama, pre Ivana Crnojevica. U prilog toga govore i drugi
mesni nazivi u Bajicama kao: Orlovici, Orlovica dolina, Orlovica lazina, Orlovica kuca, Orlovica
bastina. Medjutim, Nenoje Ivanov ziveo je oko 1410, a njegov otac, Ivan, mogao je biti brat,
sinovac ili sin Orlovica Pavla.

Prvi knez sa Bajica koji se pominje u poveljama Crnojevica je Stepan Nenojevic, 1489-te.
Prve vojvode iz Bajica se pojavljuju krajem 17-og veka:
-vojvoda Vuksan Nikolin
-vojvoda Batric Martinovic
-pa onda 7 vojvoda, potomaka Batrica:
-7 vojvoda Martinovica - Drago Batricev, Niko Stijepa Tomaseva, Stijepo Nikov, Nikola
Stijepov, Bogdan Nikolin, Nikica Bogdanov i Marko Dragov
-3 serdara Martinovica - Milo Djikanov, Djiko Milov i Milo Djikov