STUDIRANJE NA DALJINU

OD PLATONOVE AKADEMIJE DO VIRTUELNOG UNIVERZITETA

Doc. dr Biljana Ratković Njegovan
Fakultet za menadžment Novi Sad
Osnovni kredo čuvene Platonove Akademije, prvog filozofskog učilišta i prvog pravog
univerziteta, bio je učenje s ciljem da se život posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti
za trajnim istraživanjima i sticanju znanja. U ovoj poruci sažeta je svekolika, ontološka dimenzija
učenja i studiranja. Ona, takođe, implicira i njegovu postmodernu fenomenologiju, čiju suštinu
možemo iskazati kroz najsporniju i najproblematičniju filozofsku temu, „kategoriju nad
kategorijama” kako je tumačio E. Bloh [1], a ta kategorija je-mogućnost. Obrazovanje je, dakle,
ta mogućnost, jer je istovremeno i izvor promena ili kretanja prema savršenstvu. Ako je neko
savršen, često se menjao (obrazovanje = menjanje).
Savremena koncepcija obrazovanja i nastave, za razliku od tradicionalnih, usmerena je
najpre na razvijanje sposobnosti mišljenja i trajnog osposobljavanja za rešavanje svakodnevnih
problema, što podrazumeva i permanentno obrazovanje. Taj cilj obrazovanja usmeren je ka
naučnom mišljenju. To poručuje i Karl Poper [2] u svojim zalaganjima za otvoreno društvo i
doslovno kaže da ni jedan čovek ne bi trebalo da bude smatran obrazovanim ako se ne interesuje
za nauku, budući da „nauka nije samo kolekcija činjenica…, ona je jedan od najvažnijih
duhovnih pokreta našeg vremena”. Zato je u potpunosti neprihvatljivo odvajanje nauke od
nastave. To jedinstvo treba širiti na sve nivoe školskog i postškolskog obrazovanja.
Evidentno je da oblast obrazovanja doživljava velike promene pa su škole, fakulteti i
nastavnici pred novim izazovima: obrazuje se mnogo veći broj učenika i studenata po glavi
stanovnika, pristup obrazovanju je znatno lakši, nastava organizovana fleksibilnije, obrazovne
usluge su efikasnije, obrazovanje je postalo dostupnije i osobama sa posebnim potrebama,
intenziviraju se vlastiti napori u pravcu samoučenja i samoobrazovanja. Ovo poslednje je jedna
od najvažnijih karika u obrazovnom procesu-učenja na daljinu.
Nisu više u visokom obrazovanju značajna samo teorijska znanja, već se uporedo uče i
razvijaju veštine neophodne za zaposlene kao i za ogromnu armiju nezaposlenih. U fokusu
interesovanja zato su informatička pismenost, komunikacijske i socijalne veštine. Razvijaju se
sposobnosti timskog rada, fleksibilnost i kritičnost. Veliki značaj se pridaje korporativnom
učenju (corporate learning) koji uključuje učenje ljudi u organizacijama, bilo na daljinu, bilo
kroz različite kurseve, kako bi svladali određene stručne inovacije. To zahtevaju skoro sva
današnja radna mesta pa je u razvijenim društvima jedan deo radnog vremena posvećen
redovnim radnim zadacima, a drugi sticanju određenih, neophodnih, znanja i veština zaposlenih.
Uvode se razvojni obrazovni programi koji omogućavaju opstanak na tržištu. Što se više ulaže u
edukaciju zaposlenih, to je i veća mogućnost da kompanija bude uspešna. Neumoljive tržišne
zakonitosti imperativno nameću što bržu primenu znanja, jer nastupa vreme kada je u prednosti
onaj ko prvi znanje implementira u praksu. To podrazumeva i restrukturaciju obrazovanja u
smeru njegove maksimalno moguće informatizacije, što je svetski proces u koji se i mi u Srbiji
uključujemo.

1. NASTAVA BAZIRANA NA INFORMACIONO-KOMUNIKACIONOJ

TEHNOLOGIJI
Kada je američka teoretičarka Pem Dikson (Pam Dixon) [3] 1996. godine objavila
studiju Virtuelni univerzitet (Virtual College) i prognozirala da će u deset narednih godina 60
odsto studenta studirati i učiti „na daljinu“, bilo je jasno da se ne radi samo o novoj formi
nastavnog procesa, već o promeni ukupne nastavne paradigme bazirane na modelu učenja: any
time, any place, any pace-u svako vreme, na svakom mestu, različitim tempom. Dodajmo tome:
odmah i ovde, u kući, u školi, na radnom mestu, svuda gde se čovek kreće, živi i radi. Stoga je
jedna od najvažnijih i pozitivnih osobina on-line studiranja upravo visok oportunitet između
učenja i ostalog rada.
Sve češće nailazimo i na sledeće naslove: „Mišem do diplome“, „Znanje na klik“
„Virtuelni amfiteatar“, „Škola bez zidova“, „Studiranje uz porodicu“ i slične, ispod kojih se
prilično simplifikovano objašnjavaju evolutivni procesi informatizacije u obrazovanju i obrazlaže
nova edukativna praksa i transfer znanja posredovan interaktivnim on-line učenjem, odnosno,
učenjem na daljinu. Radi se, filozofski uzevši, o funkcionalnoj uzajamnosti dva podsistema –
obrazovnog i informatičkog-u kojoj i jedan i drugi istovremeno agiraju i reaguju, jedan drugog
izazivaju. U toj uzajamnosti otvaraju se beskonačne međusobne nadopune kojima je sada teško
sagledati doseg i domet, ali ta dva podsistema srastaju u jedan sistem kojega bismo uslovno
mogli nazvati informaciono-komunikacijsko-obrazovni ili obrazovno-informaciono-
komunikacijski.
Dosadašnja praksa, dakle, pokazuje visok nivo interaktivnosti između informaciono-
medijskog i obrazovnog sistema, a sama medijska tehnologija postaje i obrazovna tehnologija.
Učeniku i studentu je najprijemčiviji način učenja pomoću digitalnih medija kojima se prenose
slobodnija i nesistematizovana znanja, laka za učenje.
Radikalni postmodernisti bi ove fenomene tumačili aktuelizacijom teze o tehnici kao
suštini moderne nauke i kao najvažnijem faktoru postmoderne obrazovne (prosvetiteljske)
revolucije. Ali, ni tehnička revolucija i ne bi bila revolucija da nije istovremeno i duboka
društvena transformacija. Krajnje je vreme da se i u nas prošire shvatanja kulturnih sfera i da se
obrazovanje analizira, projektuje i usmerava zajedno sa tehno-sferama, info-sferama i socio-
sferama kako bi se naglasile bliskosti obrazovanja iz svih tih sfera i odbacio svaki oblik
tehnološkog determinizma obrazovanja.
Međutim, mogućnosti i domete informacionih tehnologija u obrazovanju treba
sistematično i ažurno posmatrati, sagledavati i funkcionalno implementirati u obrazovanje. Pri
tome valja znati da je njihov prodor nezaustavljiv i ne može se njenom razvoju sagledati kraj.
Zato je između obrazovanja, istraživanja i novih informaciono-komunikacijskih tehnologija i
svake druge delatnosti, nužno uspostavljati trajne interakcijcke odnose, o čemu dalje
raspravljamo.

2. UČENJE NA DALJINU
Učenje na daljinu podrazumeva sistem i proces sa distributivnom mrežom u različitim
varijetetima i oblicima i sa različitim metodama i tehnikama. Osnova karakteristika ovog načina
učenja je separacija mesta i vremena u uzajamno funkcionalnim odnosima (interakcijama)
između učenika (intruisanog) i nastavnika (instruktora) 1 . Pri tome, učenje može biti individualno
ili grupno, kao i kombinovanje jednog i drugog.
Obrazovanje putem informatičko-obrazovnih tehnologija (E-learning) obuhvata sve
elektronsko i/ili elektronski podržavano obezbeđivanje obrazovnih usluga kao i korišćenje
Interneta. Suštinski, učenje i studiranje na daljinu oslonjeno je na informatičku tehnologiju i
nastavne programe koji su sadržinski i formalno prilagođeni kompjuterskoj formi. Dodajmo i to
da svaka pojava nove informatičke tehnologije zahteva menjanje oblika i metoda učenja.
Učenje na daljinu nije ograničeno prostorom, vremenom i jedinstvenim metodama.
Studiranje, odnosno učenje putem virtuelnog fakulteta znači da ne postoji obaveza prisustva
studenta u prostorijama matičnog fakulteta, ne moraju se pridržavati rasporeda predavanja i
vežbi, neposrednih konsultacija sa profesorima. Vreme i način učenja student određuje sam.

1
On-line obrazovanje na daljinu je uži pojam od e-obrazovanja, a podrazumeva obrazovne programe koji se
u potpunosti ili u najvećem delu zasnivaju na upotrebi Interneta u nastavnom procesu. Njihov razvoj se
oslanja na razvoj samog medija.
Pitanja mogu postavljati u bilo koje doba dana i noći. Knjige iz kojih uče imaju elektronsku
formu a fakultetska predavanja postavljena su na Internetu.
Prema D. Mandiću [4], obrazovanje na daljinu predstavlja „instrukcioni način rada sa
učenicima koji ne zahteva prisustvo učenika i predavača u istoj prostoriji“. On navodi da
obrazovanje na daljinu podrazumeva sledeće tri komponente: kompjuterski podržano učenje
(CAL), kompjuterski podržano istraživanje (CAR) i učenje na daljinu (DL). Ovakav način učenja
koristan je za učenike i studente koji stanuju u mestima udaljenim od škola, zatim za one učenike
čiji roditelji, uglavnom zbog posla, često menjaju mesto stanovanja 2 . U ovom trenutku u Americi
na daljinu studira oko tri miliona studenata. U Srbiji je ovaj vid studiranja tek u začetku 3 .
Učenje na daljinu se, za sada, ostvaruje kroz tri modela: a) asinhroni (različito vreme, na
različitom mestu, samoizbor vremena pristupa globalnoj elektronskoj mreži); b) sinhroni (u isto
vreme na različitim mestima, veza je trenutna, simultana; telekonferencije, elektronsko četovanje,
video rasprave, desktop video konferencije; c) mešoviti (neki predmeti su ponuđeni virtuelno, ali
je potrebno i klasično pohađanje nastave). Oblici nastave i interakcije su različiti, od delimične ili
minimalne kontrole učenika i studenata od strane nastavnika i njihovog povremenog susretanja,
do Out-of-Schooll modela koji ne zahteva ni jedan ulazak u učionicu. Podrazumeva se, takođe, i
saradničko on-line okruženje između škola i fakulteta.
Dakle, učenje i studiranje na daljinu danas se uglavnom realizuje kroz dva oblika: prvi
(skuplji), kada studenti borave u geografski udaljenim učionicama, a povezuje ih jedan nastavnik
putem telekomunikacije i drugi (jeftiniji), kada studenti dobijaju odgovarajući materijal za
studiranje, uz stalnu podršku nastavnika ili tutora putem Interneta. Učilišna zgrada, knjige, tabla,
fizička prisutnost nastavnika i učenika zamenjena je multimedijskom tehnologijom. Ali nije samo
to novina: radikalno se menja čitava nastavna i šire obrazovna tehnologija. Mogli bismo je
uslovno nazvati: informaciono-komunikacijska nastavna tehnologija. Pri tome klasičnu nastavnu
tehnologiju ne treba mehanički odbacivati, jer će i ona u različitim situacijama, a u kombinaciji
sa IK tehnologijom biti, ne samo mogućna, već i nužna.

3. ŠEST ZAHTEVA ZA PROMENU NASTAVNE PARADIGME

Ekonomija savremenog postindustrijskog društva zahteva da se moderna proizvodnja
zasniva na znanju i da ljudski resursi izbijaju u prvi plan kao glavni konkurentski faktori na
tržištu roba i usluga (čitaj: znanja, umenja, sposobnosti, odgovornosti...). Jer, ljudski um je jedini
razvojni resurs bez ograničenja, pa se prema tom fenomenu okreću sve progresivne snage i sve
moderne proizvodnje. U tu svrhu pokreću se raspoloživi informacioni resursi i velike obrazovne
reforme. Međutim, glavne teškoće ovde su dvojake: još uvek nije sagledana ni postojeća, a slabo
ili nikako potencijalna moć informaciono-nastavne tehnologije, i drugo, sama informaciono-
nastavna tehnologija je tek u razvoju. Malo se može oslanjati na tradicionalnu nastavnu

2
U Engleskoj i Nemačkoj su već u 19. veku postojale dopisne škole, u kojima se putem pošte razmenjivali
nastavni sadržaji, a u Australiji (Melburn) takav vid obrazovanja postoji od 1914. U SAD je, u ove svrhe, od
polovine prošlog veka korišćen radio prijemnik i specijalne obrazovne emisije. Televizija je od 1952.
godine, na oko 300 TV kanala korišćena za distribuciju obrazovnih sadržaja, a 1953. Univerzitet u Hjustonu
je aktivirao prvi obrazovni TV studio. TV škola je funkcionisala tako da se putem nje emituju programi
pojedinih predmeta, što učenici gledaju i uče. Televizijski nastavnik daje najvažnija objašnjenja i dopune, te
postavlja radne zadatke učenicima. Učenici šalju televiziji pitanja, dobijaju odgovore, popunjavaju testove.
Nastava putem televizije može se kombinovati s dopisnom nastavom tako što učenici poštom dobijaju
zadatke i ostale štampane materijale, uputstva za rad i slično. Komunikacija s nastavnicima moguće je i
preko TV ekrana.
3
U saradnji sa švedskom fondacijom “Olof Palme International Center”, CePIT je od 2002. godine započeo
sa realizacijom projekta ”Virtuelne škole”. Osnovni cilj ovog projekta je da podrži i promoviše proces
decentralizacije sistema obrazovanja i obrazovnih struktura u Srbiji i to konstrukcijom, primenom i
standardizacijom metodologije učenja putem Interneta, interaktivnih studija preko Interneta, pri čemu se
integrišu multimedijska predavanja i interaktivni sadržaji vežbi.
tehnologiju. Sve to upućuje na temeljnu reformu nastavne tehnologije. Ovde se ne radi samo o
tehnološkim promenama već o radikalnoj izmeni nastavne paradigme.
U čemu?
Već je konstatovano da tehnologije i same menjaju proces učenja, da nude brzu i
efikasnu difuziju znanja na najšire prostore, što klasične nastavne tehnologije nisu u
mogućnostima. Sadržajno i grafički oblikovanje udžbenika i njihovih poruka putem Interneta,
diskova i slično i njihovo dopiranje do učenika, studenata i zaposlenih je, ne samo brzo, već
izaziva i povećane interese učenika, studenata i zaposlenih za samoobrazovanje i
samovrednovanje, te da vlastitom dinamikom uče i studiraju. I da ne nabrajamo druge prednosti
informacionih tehnologija, jer je njihova funkcija multidimenzionalna:
a) u prenošenju znanja i unapređivanju svih kognitivnih procesa;
b) u ažurnom informisanju o najnovijim stručnim znanjima i njihovoj brzoj primeni;
c) u efikasnom organizovanju i upravljanju obrazovanjem;
d) u plasiranju znanja i kadrova na tržište;
e) u korišćenju drugih multimedijskih tehnologija (TV, film, radio kasete i celi obrazovni
paketi).
Pri tome se ne treba nihilistički odnositi prema tradicionalnoj nastavnoj tehnologiji i
nastavnim metodama.

4. PRVI ZAHTEV – INTERAKCIJA POMOĆU IKT-A

Trajna težnja da se uspostave uzajamno-funkcionalni odnosi između obrazovanja-nauke-
tehnologije-zapošljavanja-socijalne strukture društva i svih njenih segmenata do sada su u više
navrata ostali samo pokušaji, utopijske ideje. Međutim, interakcije, prema našim saznanjima,
moguće su i uspešno ostvarive putem IKT-a na različite načine. U tom sklopu ostvariva je
modernizacija obrazovanja, nauke, tehnologije i društva u svim njegovim segmentima. Ako bi se
ti procesi kvalitetno ostvarili, to bi bila renesansa, ne samo obrazovanja, već i nauke, tehnologije,
zapošljavanja, dakle, preporod društva.
Na informatičarima i informatologiji je obaveza da ovaj fenomen pažljivo izuče i da
osmisle instrumente i metodologiju za informatizaciju ovih interakcija (obrazovanja-nauke-
tehnologije-zapošljavanja-dobiti-kulture-ekologije...) što omogućava sveobuhvatne interakcije.
To bi dovelo i do odgovora: a) kako brže ostvariti primenu znanja; b) kako brže rasprostirati
znanje na širu populaciju; c) kako inovirati, kreirati i proizvoditi nova znanja i njih ugrađivati u
razvoj.

5. DRUGI ZAHTEV – PERMANENTNO OBRAZOVANJE

Sledeći zahtev za izmenu nastavne paradigme putem interaktivnih IKA-a odnosi se na
permanentno obrazovanje, posebno na stručno usavršavanje i stručno informisanje, iz dva
razloga:
1. Školske ustanove nisu organizaciono, didaktički, ni kadrovski spremne da ažurno prate
promene u nauci, tehnologiji, društvu, a ni privredne niti druge organizacije to za sada ne
čine uspešno.
2. Opterećeni tradicionalnom školom i tradicionalnom proizvodnjom, na našim prostorima
još uvek nije zaživela činjenica da više nije u prednosti onaj ko ima mnogo
nefunkcionalnih znanja. U prednosti je onaj ko znanje primeni. Zato se može reći da je
permanentno obrazovanje jedan od najvažnijih uslova opstanka u savremenom dobu.
Drugim rečima, permanentno obrazovanje je čin ljudske egzistencije. Dodajmo tome i
tvrdnju B. Suhodolskog [5] da je permanentno obrazovanje izraz – ali i činilac – trajne
mladosti.
 Dakle, uključivanje informaciono-komunikacione tehnologije u permanentno
obrazovanje istovremeno je popunjavanje slabosti školskog sistema u osvežavanju znanjima svih
zaposlenih. U tom pravcu očekuje se i formiranje on-line INDOK-sistema za dnevna
obaveštavanja zaposlenih o novim tehnologijama, inovacijama i kreacijama. To zahteva
specijalnu nastavnu tehnologiju za permanentno obrazovanje.

6. TREĆI ZAHTEV- DIDAKTIKA PRILAGOĐENA IKT-A

Činjenica je da postojeća obrazovna tehnologija modernu nastavu ne može zadovoljiti.
To zahteva supstancijalne promene u organizovanju, oblikovanju i načinu (metodama i
tehnikama) obrazovanja, posebno na daljinu u odnosu na tradicionalnu, čak i na inoviranu,
sadašnju didaktiku 4 .
Zašto?
Postojeći nastavni planovi i programi, nastavni oblici, metode i tehnike samo su
delomično primenjivi u obrazovanju na daljinu, iako su po analogiji i inerciji u primeni
delimično ili u celosti kod učenja i studiranja na daljinu, što ne obezbeđuje adekvatne rezultate.
Drugo, učenje je složeno i ono ne može biti ostavljeno samo na volju klijentele. Zato je
samo delomično ostvariva teza: učenje na daljinu omogućuje da klijent (učenik, student i
zaposleni) biraju sadržaje, mesto, vreme, dinamiku učenja i studiranja. S. A. Amonašvili [7]
upozorava da učenje predstavlja teške stepenice uzdizanja duše, stepenice usečene u stenu, koje
zahtevaju snagu volje, trajnost i predanost, ali i radost u procesima savladavanja teškoća i u
procesima uspinjanja. Pri tome se gubi iz vida da je učenje i studiranje veliki napor i malo ostaje
prostora za samoopredeljenje prema tom fenomenu. Za mnoge učenike i studente ono je
nametnuto i predstavlja pokušaj da ih promeni pa su zato česti otpori, ponekad i čitave drame.
Pitanje je kako privoliti ili primorati svu klijentelu (decu, omladinu i ostale) da
prihvataju obaveze. Na to ni obrazovanje na daljinu, ni virtuelni univerzitet još nemaju celovite
odgovore. Otuda potreba da informatičari u obrazovanju traže rešenja od psihologije, pedagogije,
sociologije, etike – društva u celini.

7. ČETVRTI ZAHTEV – PRAĆENJE I VREDNOVANJE

Drugo složeno pitanje jeste praćenje i vrednovanje uspešnosti učenja i studiranja na
daljinu (stvarni ili virtuelni rezultati virtuelnih škola?). Ni ovde nije moguće mehanički prenositi
metode, tehnike i instrumente vrednovanja iz školskog sistema (osnovnog, srednjeg i visokog),
koji ni za klasičnu nastavu nisu više prihvatljivi. Dok u školskom obrazovanju postoje neposredni
odnosi učenik-nastavnik, odnosno profesor-student, dotle u učenju na daljinu i putem virtuelnog
univerziteta takvih odnosa nema. Istina, informatičari u obrazovanju na daljinu nude neke modele
praćenja i vrednovanja kao što su kratki komentari, eseji, ili odgovori na pitanja, a kandidati na
njih odgovaraju elektronskim putem (chat sesije). Te procedure se održavaju za sve studente u
tačno određeno vreme, po obavljenim dogovorima. Po završetku ispita studenti dobijaju
sertifikate.
Postoji više drugih modela praćenja i vrednovanja aktivnosti studenata na daljinu.
Ostaju, ipak, dileme da li je praćenje i vrednovanje aktivnosti studenata dobro, da li je
ocenjivanje objektivno, pa čak i pitanje da li umesto kandidata kojega se ispituje i ocenjuje,
odgovore može davati neko drugi, treći ili njih više.
I dok su materijali za učenje i studiranje najčešće dobri, neretko zadovoljavaju i visoke
pedagoške norme (programi, udžbenici, uputstva, diskovi, programirani paketi i slično), dotle se

4
Prema M Vilotijeviću [6] didaktika (gr. didackein = poučavati, držati nastavu, jasno izlagati) predstavlja
„pedagošku disciplinu koja proučava opšte probleme i zakonitosti nastave i učenja u njihovom
dijalektičkom jedinstvu“.
često javljaju samozvanci koji improvizuju i šalju studentima i učenicima problematične
materijale (naučno sumnjive, ponekad i polupismene, slabo grafički oblikovane).

8. PETI ZAHTEV – AKREDITACIJA NASTAVNIH PROGRAMA ZA

OBRAZOVANJE NA DALJINU
Dok se u Srbiji još uvek vode bitke za akreditaciju klasičnih škola i fakulteta (od kojih
neki rade i bez odgovarajuće akreditacije), razvijene zemlje ovo pitanje već prenose na plan
akreditovanja on-line učenja. Pod osnovnim motom: ostvariti tržišno probitačniji stepen
obrazovanja!
Funkcionišu dva tipa akreditacije: opšta institucionalna akreditacija koju obavlja neka od
državnih institucija za to nadležna (agencije za akreditaciju, saveti za obrazovanje na daljinu) i
tzv. specijalizovane akreditacije koje se odnose samo na neki departman ili školu ili programe u
njima (koje odobrava najviše državno telo u obrazovanju). Dešava se, doduše, da neki
„proizvođači diploma“ imaju sopstvenu agenciju za akreditaciju.
U SAD ovu funkciju ima Savet za obrazovanje i obuku na daljinu koji akredituje
programe za Internet i učenje na daljinu, što čini deo nacionalne strategije. Uz ovaj postupak
obavlja se i evaluacija učenja na daljinu kroz: kontrolu škola i fakulteta, kontrolu kurseva, zatim
proveru tehničke podrške i metoda za merenje rezultata učenja. Iako je prihvaćeno da se moraju
koristiti isti standardi za svaki program učenja na daljinu, postoje velike razlike među školama i
programima. Ostaje takođe otvoreno i pitanje nakon koliko vremena se akreditacija ovog vida
obrazovanja mora izvršiti s obzirom na promenljivost sadržaja i metoda obrazovanja na daljinu.
Akreditovane škole, odnosno njihovi nastavni programi, imaju znatne prednosti:
uspostavljanje standarda visokog kvaliteta i njihovo usaglašavanje sa najnovijim dostignućima u
pogledu pojedinih naučnih oblasti i u pogledu tehničke podrške u studiranju na daljinu; redovni
ciklusi revizije koji doprinose ne samo održavanju postojećih standarda već i daljem razvoju;
studenti ovih škola mogu konkurisati za državne stipendije; prenos kredita moguć je samo među
školama sa istim nivoom akreditacije.
Za kurikulume studiranja na daljinu, shvaćenom u najširem smislu ovog vida
obrazovanja, važno je sledeće: bogati sadržaji visokih standarda, detaljan redosled tema, zaštita
autorskih prava, česte provere i aktuelizacija kurikuluma i inovacije u sistemu obuke.
Današnji obrazovni kurikulumi još uvek obuhvataju kombinaciju tradicionalnog
obrazovnog materijala i tehnološke podrške u njegovoj prezentaciji i prenosu.

9. MODULARNI PROGRAMI
Za elektronsko učenje i studiranje idealno je primenjivati modularne programe i
ostvarivati modularnu nastavu. To je, u stvari, sklop unapred postavljenih ciljeva, zadataka,
sadržaja i postupaka, jedinstvenih kriterijuma i merila. Sve se to „pakuje“ u jedinstven modularni
komplet. Takav paket sadrži program učenja i studiranja, zadatke, vežbe, potrebnu
dokumentaciju (nacrt, sliku, prospekt, video-kasetu li CD).
Modul može obuhvatiti čitav jedan nastavni predmet ili deo nastavnog predmeta kao
manju zaokruženu celinu. U modulu treba da su predstavljeni kriterijumi, instrumenti i tehnike
praćenja i vrednovanja.

10. ŠESTI ZAHTEV – BUDUĆNOST NASTAVNIKA (VIRTUELNI NASTAVNIK)

U „Zelenoj knjizi o obrazovanju nastavnika u Evropi”, Evropska komisija
(SOCRATES) istakla je ključnu ulogu nastavnika. Precizno su razrađeni oblici njegovog
stručnog usavršavanja.
Obrazovanje i usavršavanje nastavnika u Evropskoj Uniji je masovno: više od pola
miliona nastavnika-studenata dobija inicijalno obrazovanje u više od hiljadu institucija u kojima
je preko 50 hiljada zaposlenih (edukatori nastavnika, specijalista u akademskim disciplinama, i
veliki broj nastavnika saradnika-mentora).
Glavna karakteristika obrazovanja nastavnika u Evropi jeste različitost. Predstavnici
prosvetne politike Evropske Unije ističu potrebu jedinstvenosti, konvergencije i kompatibilnosti
studija nastavnika, ali ne treba gubiti iz vida ni potrebu da se nastavnici obrazuju u skladu sa
tradicijom, kulturom i identitetom naroda kome pripadaju.
Nastava putem IKT-a još uvek primenjuje klasične nastavne metode. Međutim, virtuelna
nastava zahteva specifičnu didaktiku prilagođenu informaciono-komunikacionim tehnologijama.
To pred nastavnike postavlja nove didaktičko-metodičke, organizacione i sadržinske zahteve.
Nastavnik se, znači, nalazi pred velikim zadacima: inoviranje svog znanja i ovladavanje novim
informaciono-komunikacionim tehnologijama i novom didaktičkom disciplinom koju smo
uslovno nazvali didaktika informacione tehnologije. Zato je prihvatljiva UNESCO-va ocena koja
glasi: u životu i radu nastavnika nastupa prava revolucija. To bi morale uvažavati sve države i
vršiti preraspodelu nacionalnog dohotka u korist obrazovanja 5 .

11. ZAKLJUČAK
Šest je ključnih zaključaka za promenu nastavne paradigme ili, preciznije, stvaranje
posebne didaktike za obrazovanje na daljinu i uopšte za nastavu koja je podržana informaciono-
komunikacijskim tehnologijama. Prvi zahtev je u efikasnoj primeni informatičke tehnologije na
uspostavljanju interakcijskih uzajamno-funkcionalnih odnosa između obrazovanja i svih drugih
sfera rada i stvaralaštva.
Drugi zahtev je u prilagođavanju informatičkih tehnologija zahtevima permanentnog
obrazovanja. Četvrti je u uključivanje informatičkih tehnologija u praćenje i vrednovanje učenika
i studenata. Peti, u planiranju i organizovanju nastave prema akreditacionim kriterijumima.
Šesti zahtev se odnosi na osposobljavanje nastavnika za obrazovanje na daljinu (virtuelni
univerzitet) kao i za primenu IKT-a u redovnim školama i fakultetima.
Treći zahtev je središnji i on uslovljava stvaranje didaktike prilagođene informaciono-
komunikacijskim tehnologijama što je paradigmatska promena u intencionalnom i
institucionalnom obrazovanju. Ova didaktika ne bi bila antipod sadašnjoj školskoj didaktici i
postojećim metodikama nastave, već je, naprotiv, njihova komplementarna disciplina. Ipak će
biti originalna, jer se i njena infrastruktura znatno razlikuje od one koju koristi klasična didaktika.

12. LITERATURA
1. Bloch, E. (1975), Experimentum mundi, Frankfurt/M.: Suhrkamp; pg. 141.
2. Poper, K. R. (1993), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Tom II, Beograd: BIGZ; pg.
342. ; Dixon, P. (1996), Virtual College, Peter's Guides, October.
3. Mandić dr D. (2005), Modelovanje i kreiranje virtuelnih univerziteta, u: Inovacije u
univerzitetskoj nastavi, Banja Luka: Filozofski fakultet; pg. 282.
4. Suhodolski, B. (1976), Filozofski problemi permanentnog obrazovanja; u Grupa autora,
Permanentno obrazovanje, Split: Nakladni zavod „Marko Marulić“; pg. 211.
5. Vilotijević, M. (1999), Didaktika 1, Beograd: Naučna knjiga, Učiteljski fakultet, pg. 18.
6. Amonašvili, Š. A. (1997), Škola života, Beograd: Učiteljski fakultet; pg. 5.

5
U zaključcima “Nacionalne strategije Makedonije za razvoj informatičkog društva” iz 2005. godine,
apostrofirana je nužnost implementacije e-obrazovanja. Celokupan nastavni kadar u Makedoniji mora do
2010. godine biti digitalno opismenjen; do 2015. u nastavni proces treba u potpunosti uvesti informaciono-
komunikacionu tehniku; svaki učenik od četvrtog razreda mora od 2007. godine da započne digitalno
opismenjavanje; sva učilišta imaju obavezu da obezbede brzu Internet konekciju; nužno je, do 2015, dostići
nivo da 5 do 15 učenika koristi po jedan multimedijalni kompjuter kao i osigurati podršku multimedijalnim
edukativnim materijalima na Internetu.