P. 1
studiranjenadaljinu

studiranjenadaljinu

|Views: 197|Likes:
Rad je objavljen u Zborniku radova 4. nedjunarodnog nau;nog skupa pod nazivom Tehnologija, Infornatika, Obrazovanje - Za društvo učenja i znanja, održanom 2007. godine

Rad je objavljen u Zborniku radova 4. Međunarodnog naučnog skupa održanog 2007. godine pod nazivom Tehnologija, Informatika, Obrazovanje - Za društvo učenja i znanja
Rad je objavljen u Zborniku radova 4. nedjunarodnog nau;nog skupa pod nazivom Tehnologija, Infornatika, Obrazovanje - Za društvo učenja i znanja, održanom 2007. godine

Rad je objavljen u Zborniku radova 4. Međunarodnog naučnog skupa održanog 2007. godine pod nazivom Tehnologija, Informatika, Obrazovanje - Za društvo učenja i znanja

More info:

Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/28/2014

pdf

text

original

STUDIRANJE NA DALJINU OD PLATONOVE AKADEMIJE DO VIRTUELNOG UNIVERZITETA Doc.

dr Biljana Ratković Njegovan Fakultet za menadžment Novi Sad Osnovni kredo čuvene Platonove Akademije, prvog filozofskog učilišta i prvog pravog univerziteta, bio je učenje s ciljem da se život posveti ljubavi prema mudrosti, odnosno sklonosti za trajnim istraživanjima i sticanju znanja. U ovoj poruci sažeta je svekolika, ontološka dimenzija učenja i studiranja. Ona, takođe, implicira i njegovu postmodernu fenomenologiju, čiju suštinu možemo iskazati kroz najsporniju i najproblematičniju filozofsku temu, „kategoriju nad kategorijama” kako je tumačio E. Bloh [1], a ta kategorija je-mogućnost. Obrazovanje je, dakle, ta mogućnost, jer je istovremeno i izvor promena ili kretanja prema savršenstvu. Ako je neko savršen, često se menjao (obrazovanje = menjanje). Savremena koncepcija obrazovanja i nastave, za razliku od tradicionalnih, usmerena je najpre na razvijanje sposobnosti mišljenja i trajnog osposobljavanja za rešavanje svakodnevnih problema, što podrazumeva i permanentno obrazovanje. Taj cilj obrazovanja usmeren je ka naučnom mišljenju. To poručuje i Karl Poper [2] u svojim zalaganjima za otvoreno društvo i doslovno kaže da ni jedan čovek ne bi trebalo da bude smatran obrazovanim ako se ne interesuje za nauku, budući da „nauka nije samo kolekcija činjenica…, ona je jedan od najvažnijih duhovnih pokreta našeg vremena”. Zato je u potpunosti neprihvatljivo odvajanje nauke od nastave. To jedinstvo treba širiti na sve nivoe školskog i postškolskog obrazovanja. Evidentno je da oblast obrazovanja doživljava velike promene pa su škole, fakulteti i nastavnici pred novim izazovima: obrazuje se mnogo veći broj učenika i studenata po glavi stanovnika, pristup obrazovanju je znatno lakši, nastava organizovana fleksibilnije, obrazovne usluge su efikasnije, obrazovanje je postalo dostupnije i osobama sa posebnim potrebama, intenziviraju se vlastiti napori u pravcu samoučenja i samoobrazovanja. Ovo poslednje je jedna od najvažnijih karika u obrazovnom procesu-učenja na daljinu. Nisu više u visokom obrazovanju značajna samo teorijska znanja, već se uporedo uče i razvijaju veštine neophodne za zaposlene kao i za ogromnu armiju nezaposlenih. U fokusu interesovanja zato su informatička pismenost, komunikacijske i socijalne veštine. Razvijaju se sposobnosti timskog rada, fleksibilnost i kritičnost. Veliki značaj se pridaje korporativnom učenju (corporate learning) koji uključuje učenje ljudi u organizacijama, bilo na daljinu, bilo kroz različite kurseve, kako bi svladali određene stručne inovacije. To zahtevaju skoro sva današnja radna mesta pa je u razvijenim društvima jedan deo radnog vremena posvećen redovnim radnim zadacima, a drugi sticanju određenih, neophodnih, znanja i veština zaposlenih. Uvode se razvojni obrazovni programi koji omogućavaju opstanak na tržištu. Što se više ulaže u edukaciju zaposlenih, to je i veća mogućnost da kompanija bude uspešna. Neumoljive tržišne zakonitosti imperativno nameću što bržu primenu znanja, jer nastupa vreme kada je u prednosti onaj ko prvi znanje implementira u praksu. To podrazumeva i restrukturaciju obrazovanja u smeru njegove maksimalno moguće informatizacije, što je svetski proces u koji se i mi u Srbiji uključujemo. NASTAVA BAZIRANA NA INFORMACIONO-KOMUNIKACIONOJ TEHNOLOGIJI Kada je američka teoretičarka Pem Dikson (Pam Dixon) [3] 1996. godine objavila studiju Virtuelni univerzitet (Virtual College) i prognozirala da će u deset narednih godina 60 odsto studenta studirati i učiti „na daljinu“, bilo je jasno da se ne radi samo o novoj formi nastavnog procesa, već o promeni ukupne nastavne paradigme bazirane na modelu učenja: any time, any place, any pace-u svako vreme, na svakom mestu, različitim tempom. Dodajmo tome: odmah i ovde, u kući, u školi, na radnom mestu, svuda gde se čovek kreće, živi i radi. Stoga je 1.

jedna od najvažnijih i pozitivnih osobina on-line studiranja upravo visok oportunitet između učenja i ostalog rada. Sve češće nailazimo i na sledeće naslove: „Mišem do diplome“, „Znanje na klik“ „Virtuelni amfiteatar“, „Škola bez zidova“, „Studiranje uz porodicu“ i slične, ispod kojih se prilično simplifikovano objašnjavaju evolutivni procesi informatizacije u obrazovanju i obrazlaže nova edukativna praksa i transfer znanja posredovan interaktivnim on-line učenjem, odnosno, učenjem na daljinu. Radi se, filozofski uzevši, o funkcionalnoj uzajamnosti dva podsistema – obrazovnog i informatičkog-u kojoj i jedan i drugi istovremeno agiraju i reaguju, jedan drugog izazivaju. U toj uzajamnosti otvaraju se beskonačne međusobne nadopune kojima je sada teško sagledati doseg i domet, ali ta dva podsistema srastaju u jedan sistem kojega bismo uslovno mogli nazvati informaciono-komunikacijsko-obrazovni ili obrazovno-informacionokomunikacijski. Dosadašnja praksa, dakle, pokazuje visok nivo interaktivnosti između informacionomedijskog i obrazovnog sistema, a sama medijska tehnologija postaje i obrazovna tehnologija. Učeniku i studentu je najprijemčiviji način učenja pomoću digitalnih medija kojima se prenose slobodnija i nesistematizovana znanja, laka za učenje. Radikalni postmodernisti bi ove fenomene tumačili aktuelizacijom teze o tehnici kao suštini moderne nauke i kao najvažnijem faktoru postmoderne obrazovne (prosvetiteljske) revolucije. Ali, ni tehnička revolucija i ne bi bila revolucija da nije istovremeno i duboka društvena transformacija. Krajnje je vreme da se i u nas prošire shvatanja kulturnih sfera i da se obrazovanje analizira, projektuje i usmerava zajedno sa tehno-sferama, info-sferama i sociosferama kako bi se naglasile bliskosti obrazovanja iz svih tih sfera i odbacio svaki oblik tehnološkog determinizma obrazovanja. Međutim, mogućnosti i domete informacionih tehnologija u obrazovanju treba sistematično i ažurno posmatrati, sagledavati i funkcionalno implementirati u obrazovanje. Pri tome valja znati da je njihov prodor nezaustavljiv i ne može se njenom razvoju sagledati kraj. Zato je između obrazovanja, istraživanja i novih informaciono-komunikacijskih tehnologija i svake druge delatnosti, nužno uspostavljati trajne interakcijcke odnose, o čemu dalje raspravljamo. UČENJE NA DALJINU Učenje na daljinu podrazumeva sistem i proces sa distributivnom mrežom u različitim varijetetima i oblicima i sa različitim metodama i tehnikama. Osnova karakteristika ovog načina učenja je separacija mesta i vremena u uzajamno funkcionalnim odnosima (interakcijama) između učenika (intruisanog) i nastavnika (instruktora) 1 . Pri tome, učenje može biti individualno ili grupno, kao i kombinovanje jednog i drugog. Obrazovanje putem informatičko-obrazovnih tehnologija (E-learning) obuhvata sve elektronsko i/ili elektronski podržavano obezbeđivanje obrazovnih usluga kao i korišćenje Interneta. Suštinski, učenje i studiranje na daljinu oslonjeno je na informatičku tehnologiju i nastavne programe koji su sadržinski i formalno prilagođeni kompjuterskoj formi. Dodajmo i to da svaka pojava nove informatičke tehnologije zahteva menjanje oblika i metoda učenja. Učenje na daljinu nije ograničeno prostorom, vremenom i jedinstvenim metodama. Studiranje, odnosno učenje putem virtuelnog fakulteta znači da ne postoji obaveza prisustva studenta u prostorijama matičnog fakulteta, ne moraju se pridržavati rasporeda predavanja i vežbi, neposrednih konsultacija sa profesorima. Vreme i način učenja student određuje sam. 2.

1

On-line obrazovanje na daljinu je uži pojam od e-obrazovanja, a podrazumeva obrazovne programe koji se u potpunosti ili u najvećem delu zasnivaju na upotrebi Interneta u nastavnom procesu. Njihov razvoj se oslanja na razvoj samog medija.

Pitanja mogu postavljati u bilo koje doba dana i noći. Knjige iz kojih uče imaju elektronsku formu a fakultetska predavanja postavljena su na Internetu. Prema D. Mandiću [4], obrazovanje na daljinu predstavlja „instrukcioni način rada sa učenicima koji ne zahteva prisustvo učenika i predavača u istoj prostoriji“. On navodi da obrazovanje na daljinu podrazumeva sledeće tri komponente: kompjuterski podržano učenje (CAL), kompjuterski podržano istraživanje (CAR) i učenje na daljinu (DL). Ovakav način učenja koristan je za učenike i studente koji stanuju u mestima udaljenim od škola, zatim za one učenike čiji roditelji, uglavnom zbog posla, često menjaju mesto stanovanja 2 . U ovom trenutku u Americi na daljinu studira oko tri miliona studenata. U Srbiji je ovaj vid studiranja tek u začetku 3 . Učenje na daljinu se, za sada, ostvaruje kroz tri modela: a) asinhroni (različito vreme, na različitom mestu, samoizbor vremena pristupa globalnoj elektronskoj mreži); b) sinhroni (u isto vreme na različitim mestima, veza je trenutna, simultana; telekonferencije, elektronsko četovanje, video rasprave, desktop video konferencije; c) mešoviti (neki predmeti su ponuđeni virtuelno, ali je potrebno i klasično pohađanje nastave). Oblici nastave i interakcije su različiti, od delimične ili minimalne kontrole učenika i studenata od strane nastavnika i njihovog povremenog susretanja, do Out-of-Schooll modela koji ne zahteva ni jedan ulazak u učionicu. Podrazumeva se, takođe, i saradničko on-line okruženje između škola i fakulteta. Dakle, učenje i studiranje na daljinu danas se uglavnom realizuje kroz dva oblika: prvi (skuplji), kada studenti borave u geografski udaljenim učionicama, a povezuje ih jedan nastavnik putem telekomunikacije i drugi (jeftiniji), kada studenti dobijaju odgovarajući materijal za studiranje, uz stalnu podršku nastavnika ili tutora putem Interneta. Učilišna zgrada, knjige, tabla, fizička prisutnost nastavnika i učenika zamenjena je multimedijskom tehnologijom. Ali nije samo to novina: radikalno se menja čitava nastavna i šire obrazovna tehnologija. Mogli bismo je uslovno nazvati: informaciono-komunikacijska nastavna tehnologija. Pri tome klasičnu nastavnu tehnologiju ne treba mehanički odbacivati, jer će i ona u različitim situacijama, a u kombinaciji sa IK tehnologijom biti, ne samo mogućna, već i nužna. ŠEST ZAHTEVA ZA PROMENU NASTAVNE PARADIGME Ekonomija savremenog postindustrijskog društva zahteva da se moderna proizvodnja zasniva na znanju i da ljudski resursi izbijaju u prvi plan kao glavni konkurentski faktori na tržištu roba i usluga (čitaj: znanja, umenja, sposobnosti, odgovornosti...). Jer, ljudski um je jedini razvojni resurs bez ograničenja, pa se prema tom fenomenu okreću sve progresivne snage i sve moderne proizvodnje. U tu svrhu pokreću se raspoloživi informacioni resursi i velike obrazovne reforme. Međutim, glavne teškoće ovde su dvojake: još uvek nije sagledana ni postojeća, a slabo ili nikako potencijalna moć informaciono-nastavne tehnologije, i drugo, sama informaciononastavna tehnologija je tek u razvoju. Malo se može oslanjati na tradicionalnu nastavnu
U Engleskoj i Nemačkoj su već u 19. veku postojale dopisne škole, u kojima se putem pošte razmenjivali nastavni sadržaji, a u Australiji (Melburn) takav vid obrazovanja postoji od 1914. U SAD je, u ove svrhe, od polovine prošlog veka korišćen radio prijemnik i specijalne obrazovne emisije. Televizija je od 1952. godine, na oko 300 TV kanala korišćena za distribuciju obrazovnih sadržaja, a 1953. Univerzitet u Hjustonu je aktivirao prvi obrazovni TV studio. TV škola je funkcionisala tako da se putem nje emituju programi pojedinih predmeta, što učenici gledaju i uče. Televizijski nastavnik daje najvažnija objašnjenja i dopune, te postavlja radne zadatke učenicima. Učenici šalju televiziji pitanja, dobijaju odgovore, popunjavaju testove. Nastava putem televizije može se kombinovati s dopisnom nastavom tako što učenici poštom dobijaju zadatke i ostale štampane materijale, uputstva za rad i slično. Komunikacija s nastavnicima moguće je i preko TV ekrana. 3 U saradnji sa švedskom fondacijom “Olof Palme International Center”, CePIT je od 2002. godine započeo sa realizacijom projekta ”Virtuelne škole”. Osnovni cilj ovog projekta je da podrži i promoviše proces decentralizacije sistema obrazovanja i obrazovnih struktura u Srbiji i to konstrukcijom, primenom i standardizacijom metodologije učenja putem Interneta, interaktivnih studija preko Interneta, pri čemu se integrišu multimedijska predavanja i interaktivni sadržaji vežbi.
2

3.

tehnologiju. Sve to upućuje na temeljnu reformu nastavne tehnologije. Ovde se ne radi samo o tehnološkim promenama već o radikalnoj izmeni nastavne paradigme. U čemu? Već je konstatovano da tehnologije i same menjaju proces učenja, da nude brzu i efikasnu difuziju znanja na najšire prostore, što klasične nastavne tehnologije nisu u mogućnostima. Sadržajno i grafički oblikovanje udžbenika i njihovih poruka putem Interneta, diskova i slično i njihovo dopiranje do učenika, studenata i zaposlenih je, ne samo brzo, već izaziva i povećane interese učenika, studenata i zaposlenih za samoobrazovanje i samovrednovanje, te da vlastitom dinamikom uče i studiraju. I da ne nabrajamo druge prednosti informacionih tehnologija, jer je njihova funkcija multidimenzionalna: a) u prenošenju znanja i unapređivanju svih kognitivnih procesa; b) u ažurnom informisanju o najnovijim stručnim znanjima i njihovoj brzoj primeni; c) u efikasnom organizovanju i upravljanju obrazovanjem; d) u plasiranju znanja i kadrova na tržište; e) u korišćenju drugih multimedijskih tehnologija (TV, film, radio kasete i celi obrazovni paketi). Pri tome se ne treba nihilistički odnositi prema tradicionalnoj nastavnoj tehnologiji i nastavnim metodama. PRVI ZAHTEV – INTERAKCIJA POMOĆU IKT-A Trajna težnja da se uspostave uzajamno-funkcionalni odnosi između obrazovanja-nauketehnologije-zapošljavanja-socijalne strukture društva i svih njenih segmenata do sada su u više navrata ostali samo pokušaji, utopijske ideje. Međutim, interakcije, prema našim saznanjima, moguće su i uspešno ostvarive putem IKT-a na različite načine. U tom sklopu ostvariva je modernizacija obrazovanja, nauke, tehnologije i društva u svim njegovim segmentima. Ako bi se ti procesi kvalitetno ostvarili, to bi bila renesansa, ne samo obrazovanja, već i nauke, tehnologije, zapošljavanja, dakle, preporod društva. Na informatičarima i informatologiji je obaveza da ovaj fenomen pažljivo izuče i da osmisle instrumente i metodologiju za informatizaciju ovih interakcija (obrazovanja-nauketehnologije-zapošljavanja-dobiti-kulture-ekologije...) što omogućava sveobuhvatne interakcije. To bi dovelo i do odgovora: a) kako brže ostvariti primenu znanja; b) kako brže rasprostirati znanje na širu populaciju; c) kako inovirati, kreirati i proizvoditi nova znanja i njih ugrađivati u razvoj. DRUGI ZAHTEV – PERMANENTNO OBRAZOVANJE Sledeći zahtev za izmenu nastavne paradigme putem interaktivnih IKA-a odnosi se na permanentno obrazovanje, posebno na stručno usavršavanje i stručno informisanje, iz dva razloga: 1. Školske ustanove nisu organizaciono, didaktički, ni kadrovski spremne da ažurno prate promene u nauci, tehnologiji, društvu, a ni privredne niti druge organizacije to za sada ne čine uspešno. 2. Opterećeni tradicionalnom školom i tradicionalnom proizvodnjom, na našim prostorima još uvek nije zaživela činjenica da više nije u prednosti onaj ko ima mnogo nefunkcionalnih znanja. U prednosti je onaj ko znanje primeni. Zato se može reći da je permanentno obrazovanje jedan od najvažnijih uslova opstanka u savremenom dobu. Drugim rečima, permanentno obrazovanje je čin ljudske egzistencije. Dodajmo tome i tvrdnju B. Suhodolskog [5] da je permanentno obrazovanje izraz – ali i činilac – trajne mladosti. 5. 4.

Dakle, uključivanje informaciono-komunikacione tehnologije u permanentno obrazovanje istovremeno je popunjavanje slabosti školskog sistema u osvežavanju znanjima svih zaposlenih. U tom pravcu očekuje se i formiranje on-line INDOK-sistema za dnevna obaveštavanja zaposlenih o novim tehnologijama, inovacijama i kreacijama. To zahteva specijalnu nastavnu tehnologiju za permanentno obrazovanje. TREĆI ZAHTEV- DIDAKTIKA PRILAGOĐENA IKT-A Činjenica je da postojeća obrazovna tehnologija modernu nastavu ne može zadovoljiti. To zahteva supstancijalne promene u organizovanju, oblikovanju i načinu (metodama i tehnikama) obrazovanja, posebno na daljinu u odnosu na tradicionalnu, čak i na inoviranu, sadašnju didaktiku 4 . Zašto? Postojeći nastavni planovi i programi, nastavni oblici, metode i tehnike samo su delomično primenjivi u obrazovanju na daljinu, iako su po analogiji i inerciji u primeni delimično ili u celosti kod učenja i studiranja na daljinu, što ne obezbeđuje adekvatne rezultate. Drugo, učenje je složeno i ono ne može biti ostavljeno samo na volju klijentele. Zato je samo delomično ostvariva teza: učenje na daljinu omogućuje da klijent (učenik, student i zaposleni) biraju sadržaje, mesto, vreme, dinamiku učenja i studiranja. S. A. Amonašvili [7] upozorava da učenje predstavlja teške stepenice uzdizanja duše, stepenice usečene u stenu, koje zahtevaju snagu volje, trajnost i predanost, ali i radost u procesima savladavanja teškoća i u procesima uspinjanja. Pri tome se gubi iz vida da je učenje i studiranje veliki napor i malo ostaje prostora za samoopredeljenje prema tom fenomenu. Za mnoge učenike i studente ono je nametnuto i predstavlja pokušaj da ih promeni pa su zato česti otpori, ponekad i čitave drame. Pitanje je kako privoliti ili primorati svu klijentelu (decu, omladinu i ostale) da prihvataju obaveze. Na to ni obrazovanje na daljinu, ni virtuelni univerzitet još nemaju celovite odgovore. Otuda potreba da informatičari u obrazovanju traže rešenja od psihologije, pedagogije, sociologije, etike – društva u celini. ČETVRTI ZAHTEV – PRAĆENJE I VREDNOVANJE Drugo složeno pitanje jeste praćenje i vrednovanje uspešnosti učenja i studiranja na daljinu (stvarni ili virtuelni rezultati virtuelnih škola?). Ni ovde nije moguće mehanički prenositi metode, tehnike i instrumente vrednovanja iz školskog sistema (osnovnog, srednjeg i visokog), koji ni za klasičnu nastavu nisu više prihvatljivi. Dok u školskom obrazovanju postoje neposredni odnosi učenik-nastavnik, odnosno profesor-student, dotle u učenju na daljinu i putem virtuelnog univerziteta takvih odnosa nema. Istina, informatičari u obrazovanju na daljinu nude neke modele praćenja i vrednovanja kao što su kratki komentari, eseji, ili odgovori na pitanja, a kandidati na njih odgovaraju elektronskim putem (chat sesije). Te procedure se održavaju za sve studente u tačno određeno vreme, po obavljenim dogovorima. Po završetku ispita studenti dobijaju sertifikate. Postoji više drugih modela praćenja i vrednovanja aktivnosti studenata na daljinu. Ostaju, ipak, dileme da li je praćenje i vrednovanje aktivnosti studenata dobro, da li je ocenjivanje objektivno, pa čak i pitanje da li umesto kandidata kojega se ispituje i ocenjuje, odgovore može davati neko drugi, treći ili njih više. I dok su materijali za učenje i studiranje najčešće dobri, neretko zadovoljavaju i visoke pedagoške norme (programi, udžbenici, uputstva, diskovi, programirani paketi i slično), dotle se 7. 6.

4

Prema M Vilotijeviću [6] didaktika (gr. didackein = poučavati, držati nastavu, jasno izlagati) predstavlja „pedagošku disciplinu koja proučava opšte probleme i zakonitosti nastave i učenja u njihovom dijalektičkom jedinstvu“.

često javljaju samozvanci koji improvizuju i šalju studentima i učenicima problematične materijale (naučno sumnjive, ponekad i polupismene, slabo grafički oblikovane). PETI ZAHTEV – AKREDITACIJA NASTAVNIH PROGRAMA ZA OBRAZOVANJE NA DALJINU Dok se u Srbiji još uvek vode bitke za akreditaciju klasičnih škola i fakulteta (od kojih neki rade i bez odgovarajuće akreditacije), razvijene zemlje ovo pitanje već prenose na plan akreditovanja on-line učenja. Pod osnovnim motom: ostvariti tržišno probitačniji stepen obrazovanja! Funkcionišu dva tipa akreditacije: opšta institucionalna akreditacija koju obavlja neka od državnih institucija za to nadležna (agencije za akreditaciju, saveti za obrazovanje na daljinu) i tzv. specijalizovane akreditacije koje se odnose samo na neki departman ili školu ili programe u njima (koje odobrava najviše državno telo u obrazovanju). Dešava se, doduše, da neki „proizvođači diploma“ imaju sopstvenu agenciju za akreditaciju. U SAD ovu funkciju ima Savet za obrazovanje i obuku na daljinu koji akredituje programe za Internet i učenje na daljinu, što čini deo nacionalne strategije. Uz ovaj postupak obavlja se i evaluacija učenja na daljinu kroz: kontrolu škola i fakulteta, kontrolu kurseva, zatim proveru tehničke podrške i metoda za merenje rezultata učenja. Iako je prihvaćeno da se moraju koristiti isti standardi za svaki program učenja na daljinu, postoje velike razlike među školama i programima. Ostaje takođe otvoreno i pitanje nakon koliko vremena se akreditacija ovog vida obrazovanja mora izvršiti s obzirom na promenljivost sadržaja i metoda obrazovanja na daljinu. Akreditovane škole, odnosno njihovi nastavni programi, imaju znatne prednosti: uspostavljanje standarda visokog kvaliteta i njihovo usaglašavanje sa najnovijim dostignućima u pogledu pojedinih naučnih oblasti i u pogledu tehničke podrške u studiranju na daljinu; redovni ciklusi revizije koji doprinose ne samo održavanju postojećih standarda već i daljem razvoju; studenti ovih škola mogu konkurisati za državne stipendije; prenos kredita moguć je samo među školama sa istim nivoom akreditacije. Za kurikulume studiranja na daljinu, shvaćenom u najširem smislu ovog vida obrazovanja, važno je sledeće: bogati sadržaji visokih standarda, detaljan redosled tema, zaštita autorskih prava, česte provere i aktuelizacija kurikuluma i inovacije u sistemu obuke. Današnji obrazovni kurikulumi još uvek obuhvataju kombinaciju tradicionalnog obrazovnog materijala i tehnološke podrške u njegovoj prezentaciji i prenosu. MODULARNI PROGRAMI Za elektronsko učenje i studiranje idealno je primenjivati modularne programe i ostvarivati modularnu nastavu. To je, u stvari, sklop unapred postavljenih ciljeva, zadataka, sadržaja i postupaka, jedinstvenih kriterijuma i merila. Sve se to „pakuje“ u jedinstven modularni komplet. Takav paket sadrži program učenja i studiranja, zadatke, vežbe, potrebnu dokumentaciju (nacrt, sliku, prospekt, video-kasetu li CD). Modul može obuhvatiti čitav jedan nastavni predmet ili deo nastavnog predmeta kao manju zaokruženu celinu. U modulu treba da su predstavljeni kriterijumi, instrumenti i tehnike praćenja i vrednovanja. 10. ŠESTI ZAHTEV – BUDUĆNOST NASTAVNIKA (VIRTUELNI NASTAVNIK) U „Zelenoj knjizi o obrazovanju nastavnika u Evropi”, Evropska komisija (SOCRATES) istakla je ključnu ulogu nastavnika. Precizno su razrađeni oblici njegovog stručnog usavršavanja. Obrazovanje i usavršavanje nastavnika u Evropskoj Uniji je masovno: više od pola miliona nastavnika-studenata dobija inicijalno obrazovanje u više od hiljadu institucija u kojima 9. 8.

je preko 50 hiljada zaposlenih (edukatori nastavnika, specijalista u akademskim disciplinama, i veliki broj nastavnika saradnika-mentora). Glavna karakteristika obrazovanja nastavnika u Evropi jeste različitost. Predstavnici prosvetne politike Evropske Unije ističu potrebu jedinstvenosti, konvergencije i kompatibilnosti studija nastavnika, ali ne treba gubiti iz vida ni potrebu da se nastavnici obrazuju u skladu sa tradicijom, kulturom i identitetom naroda kome pripadaju. Nastava putem IKT-a još uvek primenjuje klasične nastavne metode. Međutim, virtuelna nastava zahteva specifičnu didaktiku prilagođenu informaciono-komunikacionim tehnologijama. To pred nastavnike postavlja nove didaktičko-metodičke, organizacione i sadržinske zahteve. Nastavnik se, znači, nalazi pred velikim zadacima: inoviranje svog znanja i ovladavanje novim informaciono-komunikacionim tehnologijama i novom didaktičkom disciplinom koju smo uslovno nazvali didaktika informacione tehnologije. Zato je prihvatljiva UNESCO-va ocena koja glasi: u životu i radu nastavnika nastupa prava revolucija. To bi morale uvažavati sve države i vršiti preraspodelu nacionalnog dohotka u korist obrazovanja 5 . 11. ZAKLJUČAK Šest je ključnih zaključaka za promenu nastavne paradigme ili, preciznije, stvaranje posebne didaktike za obrazovanje na daljinu i uopšte za nastavu koja je podržana informacionokomunikacijskim tehnologijama. Prvi zahtev je u efikasnoj primeni informatičke tehnologije na uspostavljanju interakcijskih uzajamno-funkcionalnih odnosa između obrazovanja i svih drugih sfera rada i stvaralaštva. Drugi zahtev je u prilagođavanju informatičkih tehnologija zahtevima permanentnog obrazovanja. Četvrti je u uključivanje informatičkih tehnologija u praćenje i vrednovanje učenika i studenata. Peti, u planiranju i organizovanju nastave prema akreditacionim kriterijumima. Šesti zahtev se odnosi na osposobljavanje nastavnika za obrazovanje na daljinu (virtuelni univerzitet) kao i za primenu IKT-a u redovnim školama i fakultetima. Treći zahtev je središnji i on uslovljava stvaranje didaktike prilagođene informacionokomunikacijskim tehnologijama što je paradigmatska promena u intencionalnom i institucionalnom obrazovanju. Ova didaktika ne bi bila antipod sadašnjoj školskoj didaktici i postojećim metodikama nastave, već je, naprotiv, njihova komplementarna disciplina. Ipak će biti originalna, jer se i njena infrastruktura znatno razlikuje od one koju koristi klasična didaktika. 12. LITERATURA 1. Bloch, E. (1975), Experimentum mundi, Frankfurt/M.: Suhrkamp; pg. 141. 2. Poper, K. R. (1993), Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Tom II, Beograd: BIGZ; pg. 342. ; Dixon, P. (1996), Virtual College, Peter's Guides, October. 3. Mandić dr D. (2005), Modelovanje i kreiranje virtuelnih univerziteta, u: Inovacije u univerzitetskoj nastavi, Banja Luka: Filozofski fakultet; pg. 282. 4. Suhodolski, B. (1976), Filozofski problemi permanentnog obrazovanja; u Grupa autora, Permanentno obrazovanje, Split: Nakladni zavod „Marko Marulić“; pg. 211. 5. Vilotijević, M. (1999), Didaktika 1, Beograd: Naučna knjiga, Učiteljski fakultet, pg. 18. 6. Amonašvili, Š. A. (1997), Škola života, Beograd: Učiteljski fakultet; pg. 5.
U zaključcima “Nacionalne strategije Makedonije za razvoj informatičkog društva” iz 2005. godine, apostrofirana je nužnost implementacije e-obrazovanja. Celokupan nastavni kadar u Makedoniji mora do 2010. godine biti digitalno opismenjen; do 2015. u nastavni proces treba u potpunosti uvesti informacionokomunikacionu tehniku; svaki učenik od četvrtog razreda mora od 2007. godine da započne digitalno opismenjavanje; sva učilišta imaju obavezu da obezbede brzu Internet konekciju; nužno je, do 2015, dostići nivo da 5 do 15 učenika koristi po jedan multimedijalni kompjuter kao i osigurati podršku multimedijalnim edukativnim materijalima na Internetu.
5

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->