P. 1
Zastita zivotne sredine

Zastita zivotne sredine

4.0

|Views: 41,802|Likes:
Published by pedjiko

More info:

Published by: pedjiko on Apr 02, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/07/2015

pdf

text

original

ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Olivera Novitović – Dragiša Ranđić – Aleksandar Novitović

Užice, 2009
1

Zemlju smo nasledili od predaka, a posudili od potomaka

2

PREDGOVOR
Knjiga je nastala u vreme kada Srbija želi da pristupi Evropskoj Uniji i očekuje ubrzani razvoj. Pisana je čitav niz godina u vremenu kada globalni ekološki problemi prete žiovtu na Zemlji i postaju ograničavajući faktor razvoja čitave planete. Autori su koristeći se sopstvenim istraživanjima i obimnom literaturom, verujući da svaki pojedinac može dati doprinos poboljšanju kvaliteta životne sredine dali i sami doprinos. Potreba za ovom materijom nastala je zbog potrebe studenata i lakšeg savladavanja problematike u ovoj oblasti kao i dugogodišnja saradnja sa Institutom za materijale u Londonu – The Institute Of Materials, Minerals and Mining. Izražavamo nadu da će knjiga pomoći boljem razumevanju osnovnihg pojmova životne sredine standarda, izvora zagađivanja, njihovog monitoringa, raspoloživih tehnologija koje trebaju da daju optimalni rezultat unutar određene industrijske kategorije. Posebna pažnja je posvećena klimatskim promenama što je u najčešćem slučaju sinonim za globalno zagrevanje, mada se koristi i u širem smislu kada se uključuju prirodne promene klime. Ono što je istina to je da prebijanjem dugova izmedju razvijenih i nerazvijenih i prirode može da se konstatuje da razvijene zemlje duguju zemljama u razvoju. Vlada mišljenje da u zemljama u razvoju nema dovoljno znanja i informacija na bazi čega bi zahtevala svoja potraživanja. Težnja autora je da mnoge dileme razjasni i da podršku primeni modernog koncepta kontrole i zaštite životne sredine. Pri tome je veoma bitan izbor materijala; tehnologija; uticaja proizvodnje, višestruka primena jednog istog materijala, korišćenej jednostavnih procesa, smanjenja broja pozicija, obleževanje delova, standardizacija, produženja životnog veka proizvodnih komponenti uz podizanje nivoa kvaliteta, bezbedno odlaganje, a sve to dovodi do projektovanja za održivost i projektovanja za zdravlje i sigurnost. Da bi se rešili ekološki problemi na nacionalnom nivou moraju biti uključena dva vodeća principa: princip zagađivač plaća i princip praćenja tehnologije i proizvoda od «kolevke do groba». Prvi put problematika zagađivanja vazduha regulisana je propisom u svetu: zabrana upotrebe uglja u Londonu u doba Kralja Edvarda I 1306. godine. Prvi zakon vezan za zaštitu životne sredine donet je u Dubrovniku 1272. godine gde su definisani uslovi gradnje i održavanje javne kanalizacije i septičkih jama i zabrana izbacivanja otpada u otvorene kanale. Kasnije su date dopune o javnoj čistoći i protivpožarnoj zaštiti kao i načini dinamika sprovođenja mera, zadužena lica koja će sprovoditi i novčane kazne za one koji se ne budu pridržavali zakona. Prof. dr Olivera Novitović
3

UVOD
Šta je ekologija, a šta zaštita životne sredine i kako saznanja iz te obasti mogu da se primene
Ekologija i zaštita životne sredine, su bez sumnje, kompleksne oblasti za svakog čoveka na planeti. Ekologija može da se definiše kao studija odnosa između organizama i životne sredine. Ljudi proučavaju ekologiju onoliko dugo koliko postoje kao vrsta. Opstanak ljudi je zavisio od toga koliko dobro mogu da uoče promene u životnoj sredini i predvide njihov uticaj na organizme. Prvi lovci i sakupljači bilja morali su da znaju navike životinja i gde da nađu hranu. Kasnije, poljoprivrednici morali su biti svesni promena vremenskih uslova i zemljišta i kako te promene mogu uticati na useve i stoku. Danas, većina ljudske populacije na Zemlji živi u gradovima i mnogi imaju malo direktnog kontakta sa prirodom. Više nego ikada ranije, budućnost ljudske vrste zavisi od toga koliko dobro razumemo odnose između organizama i okoline. Ljudska vrsta intenzivno menja životnu sredinu, ipak ona u potpunosti ne razume efekte tih promena. Na primer, ljudske aktivnosti su povećale količinu azota koja cirkuliše kroz biosferu, promenile sastav zemljišta, povećale koncentraciju CO2. Imperativ dvadesetprvog veka je da još jednom postanemo žestoki studenti ekologije. Nekad je čovek živeo u skladu s prirodom; vrlo skromno je iskorišćavao prirodne resurse i nije bitno, niti u širim razmerama remetio prirodnu ravnotežu. Živeći u malenim naseljima oko plodnih predela, problem svoje egzistencije rešavao je baveći se lovom, a kasnije i zemljoradnjom. Kada je počeo obrađivati metale i kada je došlo do procvata zanatstva, pojedine skupine ljudi počele su se kretati tragajući za rudama, koje su koristili. Tako je čovjek počeo preseljavati i u područja klimatski manje povoljna za život i poljoprivredu, pa je bio prisiljen boriti se sa prirodom. Zahvaljujući zanatstvu, izumeo je nova, bolja oruđa, odeću i skloništa, počeo je krčiti i paliti šume, veštački stvarajući obradivo zemljište. Naselja su postajala sve veća, nastaju nova zanimanja, organizuje se trgovina, rađa se civilizacija. Broj ljudi se uvećava. Zahvati na prirodnoj okolini bivaju sve veći: grade se vodovodi, rudnici, putevi, luke... Tehnologija doživljava procvat, nauka i zdravstvena zaštita postepeno se razvijaju, pa ljudski vek postaje duži i, uopšte kvalitet života se povećava. No taj progresivan razvoj praćen je , nažalost , promenom životnih uslova na takav način koji će današnjem čovečanstvu prouzrokovati brojne i dalekosežne probleme. Posebno velike negativne uticaje na stanje životne sredine imaju pogoni teške industrije (železare, livnice, koksare), hemijska industrija i druge industrijske grane koje
4

se često nazivaju prljavom industrijom. Na kvalitet životne sredine značajno utiče i proizvodnja i potrošnja različitih energetskih sirovina od kojih najveći značaj ima ugalj. Segorjevanjem uglja, posebno lignita, nastaju velike količine šljake i pepela, a u atmosferu se izbacuju velike količine sumpornih i azotnih jedinjenja što sve zagađuje životnu sredinu. I saobraćaj, posebno drumski, izuzetno mnogo utiče na kvalitet sredine u kojoj živimo. Sagorjevanje goriva, spiranje (padavine) ulja, nafte, soli i prašine s puteva, zatim izazivanje buke koja ima višestruke negativne posljedice po zdravlje ljudi, sve to negativno utiče na našu okolinu i sredinu u kojoj živimo. Nestručna obrada poljoprivrednih površina kod upotrebe hemijskih sredstava za zaštitu bilja i uništavanje korova, negativno se odražava na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Svi hemijski preparati (pesticidi) imaju otrovna svojstva. Duže upotreba ovih sredstava negativno se odražava na kvalitet površinskih i podzemnih voda. I otpad (gradski ili komunalni, otpad iz industrije ili saobraćaja, otpad neiskorištenih energenata, poljoprivredni otpad itd.) negativno utiče na kvalitet životne sredine. Ovo se posebno odnosi na veće gradove gde se gradski i industrijski otpad deponuje i zatrpava, što ugrožava podzemne vode i vazduh. Najopasniji je otpad iz hemijske industrije. Iza jednostavnog pojma ekologije leži široka naučna disciplina. Ekolozi mogu proučavati pojedinačne organizme, kompletne šume i jezera, kao i čitavu Zemlju. Ekološka merenja uključuju broj organizama, brzinu reprodukcije, ili brzinu procesa kao što su fotosinteza i razlaganje. Uporedo sa proučavanjem organizama ekolozi proučavaju i nebiološke komponente sredine, kao što su temperatura, hemija zemljišta. U nekim ekološkim studijama “okolina“ može biti drugi organizam. Dok mnogi misle da je tipično ekološko istraživanje na terenu, neki od najvažnijih dostignuća u ekologiji zasnovani su na teoretskim modelima ili istraživanjima u laboratoriji. Da bi pojednostavili svoja istraživanja, ekolozi su dugo pokušavali da proučavaju izolovane zajednice i ekosisteme. Međutim, sve zajednice i ekosistemi na Zemlji su otvoreni sistemi za razmenu materije, energije i organizama sa drugim zajednicama i ekosistemima. Uprkos različitim pristupima naučnoj praksi naučna istraživanja imaju mnogo zajedničkog. Univerzalni pristupi naučnih metoda su: postavljanje interesantnih pitanja i postavljanje hipoteza.

5

Informacije: Posmatranje Eksperiment Modeliranje Objavljena istraživanja Pitanje Provera hipoteza, dolazi do povećanja ukupnih informacija bez obzira na ishod.

Hipoteza nije validna: Promena hipoteze u skladu sa novim informacijama.

Hipoteze

Predviđanja

Provera hipoteze: Posmatranje Eksperiment Modeliranje

}
Podaci:

Hipoteza validna: Sprovođenje dodatnih provera hipoteze.

Prikupljanje Menadžment Prikaz Statistički pregled Statistička analiza Prihvatanje/ Odbacivanje hipoteze

Slika 1.1. Grafički prikaz naučne metode. Naučne metode se zasnivaju na korišćenju informacija za postavljanje i proveru hipoteza kroz posmatranje, eksperiment i modelovanje (Podaci od Manuel C. Molles Jr. University of New Mexico 2008)

Ekologija je biološka disciplina koja proučava odnose, strukturu i funkcionisanje prirode u celini, uključujući i čoveka, odnosno čovečanstvo kao specifičnu komponentu bioloških sistema na Zemlji. Ona se bavi odnosima živih bića i njihove životne sredine, kao i uzajamnim odnosima svih organizama u prirodi. Savremena definicija ekologije naglašava da je to nauka koja proučava rešenja koja su živa bića realizovala, na različite načine, u vezi sa problemima
6

koje im je spoljašnja sredina postavila i koja su ona morala rešiti kroz svoju evoluciju da bi u tim konkretnim sredinama opstala (Janković, 1995). Jednostavno rečeno, ekologija se može odrediti i kao nauka koja izučava mehanizme opstanka živih bića.

Šta je to ekologija? Kako je nastala planeta i život na njoj? Koliko joj je vremena još preostalo ukoliko nastavljamo sa njenim razaranjem i uništavanjem? Šta treba činiti za očuvaje životne sredine? Ekologija je nauka o zaštiti životne sredine, borbe da se pomire sukobljeni interesi u određivanju spoljašnjih uslova života, veza živih organizama s njihovim prirodnim okruženjem. Ekologija nije samo grana biologije, ona je mnogo više od toga. Ona obuhvata delove prirodnih i društvenih nauka, filozofiju i proučava prirodu kao celinu. Upravo ovaj pristup čini ekologiju tako širokim predmetom. Njena centralna tema jeste međuzavisnost celokupnog sveta. Planeta Zemlja je nastala pre 4,6 miliona godina, kad se od gasova i kosmičke prašine zgusnula u divnu, čvrstu kuglu. Može nam izgledati velika, ali Zemlja je tek neznatno zrnce u univerzumu. Zemlja je jedina planeta na kojoj je život moguć. To je zato što je prekrivena tankim slojem vazduha, tla i vode koji se naziva biosfera. Složeni splet biljaka, životinja i drugih oblika čini ekosistem. U ekosistemu je sve tesno povezano jedno s drugim, promenite li jedan deo, menjate i drugi. Ljudi su samo jedan element ekosistema. Ekosistem može opstati bez nas, ali nas ne može biti bez ekosistema. Zivotna sredina je jedinstven sistem na planeti Zemlji koja omogućava i podržava nastajanje i trajanje žive materije u različito organizovanim oblicima. To je sistem sa neograničenim brojem međusobno zavisnih procesa koji se neprekidno odvijaju. Način života savremenog čoveka i proizvodne tehnologije dovode postepeno do sveobuhvatnog zagađivanja Zemlje. Zagađenje u jednoj sredini spontano se prebacuje u druge, doprinoseći daljem širenju zagađenja. Uništavanje životne sredine jeste svaka ljudska delatnost koja
7

pogoršava šanse sadašnjih ili budućih generacija da im priroda bude od koristi i da opstanu u njoj. Ispuštanje biocida u životnu sredinu jednako je opasno po čovečanstvo koliko i pretnja nuklearnim ratom. Ekolgija je relativno mlada nauka. Reč ekologija potiče iz knjiga “Opšta istorija razvića organizama” (Allgemeine Entwicklugsgeschichte der Organismen, 1866.) i “Priroda stvaranja” (Naturliche Schopfungsgeschichte, 1879.) nemačkog biolga Ernesta Hekela, gde je označavala granu zoologije koja istražuje sveobuhvatnost odnosa izmadju životinjskih vrsta i njihove neorganske i organske okoline. Termin ekologija je izveden iz grčkih reči “oikos” (dom, mesto stnovanja, stanište, okolina) i “logos” (učenje, reč, govor, nauka). Iako je Hekel dao ime ekologiji, Čarls Darvin je, po nekima njen stvarni tvorac, pošto pojam “borbe za opstanak” pokriva splet medjuodnosa živih bića kao i odnose prema uslovima nežive prirode. Ekologija je nauka koja proučava uzajamne odnose medju organizmima i njihovu zavisnost od spoljašnjih faktora, prvenstveno klimatskih uslova i tla na kome žive, način ishrane i društvene odnose, parenje i razmnožavanje i druge slične pojave. Celokupni prostor na Zemljinoj površini naseljen živim bićima naziva se biosfera. Biosfera obuhvata tri životna područija: litosveru (kopnenu oblast), hidrosveru (vodeni prekrivač) i donji sloj atmosvere (vazdušnog omotača) naše planete. Biosvera kao životno područije deli se na tri biociklusa (mora, slatke vode i kopnena oblast). Svaka od ovih deli se dalje na biohore (šume, pustinje, reke, stepe, jezera). Biohore su sastavljene iz užih oblasti biotopa. Svako ograničeno životno područije sa sličnim životnim uslovima sačinjava jedan biotop (životno stanište). Sve jedinke životinja i biljka koje žive u nekom odredjenom biotopu tesno su medjusobno povezane uzajamnom zavisnošću i sačinjavaju skupa jednu životnu zajednicu biocenozu. Najviši sistem ekološkog proučavanja su ekosistemi, biogeocenoze, koji su jedinstva staništa (biotopa) i životne zajednice (biocenoze), u okviru kojih na specifičan način kruži materija i protiče energija. Faktori od kojih zavisi optanak u nekom životnom područiju nazivaju se ekološki faktori (faktori spoljašnje sredine). Ekološki faktori mogu biti abiootički oni koji predstavljaju nežive sile prirode kao što su klima podloga, reljef (faktori klime, edafski faktori i orografski faktori), zatim biotički kao što su uzajamni odnosi i međusobna zavisnost medju samim živim bićima i antropogeni faktori. Osnovni ekološki principi ili zakonitosti su: 1) kruženje supstanci i 2) proticanje energije, zasnovani na 3) trofičkim odnosima (odnosima ishrane) u ekosistemima, 4) biogeohemijskim ciklusima, 5) biološkoj raznovrsnosti (biodiverzitetu), 6) hijerarhijskoj organizaciji i 7) adaptabilnosti bioloških sistema, nihovoj 8) dinamičnosti i sukcesijama, 9) organskoj produkciji, kao i 10) stabilnim i uravnoteženim abiotičkim i biotičkim uslovima i resursima sredine. U današnje vreme, u eri industrijalizacije, tehnološkog napretka i
8

nezaustavljivog rasta ljudske populacije, trebalo bi prihvatiti kao etički ekološki princip, ekološku svest i savest, savremenog civilizovanog društva, za održivim korišćenjem i vraćanjem neupotrebljenih i obnovljenih resursa prirodi. Sa razvojem civilizacije, a naročito u savremenim uslovima, čovek svojom aktivnošću remeti ekološke principe i nepodaštavanjem ekoloških zakonitosti narušava stabilnost biosfere, dovodeći u pitanje sopstveni opstanak na Zemlji. Čovek neumereno troši bogatstva prirode , mnogo brže iskorišćava dostupne resurse Zemlje stvarajući sebi neophodne produkte, nego što oni mogu (ili uopšte ne mogu) da se razgrade. Iz toga proizilazi, strahovito nagomilavanje štetnih produkata, koje samoregulativni ekološki sistemi i prirodna sredina na Zemlji ne mogu da prime i obezbede njihovu reciklazu. Danas su posebno eksploatisani i osiromašeni u resursima i biodiverzitetu vodeni ekosistemi (morski, jezerski i rečni), šumski i livadski ekosistemi, naročito tamo gde se sve veće površine pretvaraju u agroekosisteme i velika urbana područja (megalopolisi), koji kompleksnim zagađivanjem vazduha, zemljišta i vode narušavaju daleko šire oblasti od one koju sami zauzimaju. Na taj način nastaju globalni ekološki problemi, kao što su povećan efekat staklene bašte, kisele kiše, fotohemijski smog, smanjivanje stratosferskog ozonskog omotača, nagomilavanje "lošeg", troposferskog ozona i drugih fotooksidanata. Vazduh, voda, zemljište, vegetacija i ostali živi svet koji egzistira u tri sredine međusobno su povezani u dinamičnu ravnotežu. Biljni svet koristeći mineralne materije, energiju Sunca i ugljendioksid iz vazduha proizvodi organske materije i kiseonik, neophodne za život čoveka i životinja. Uginule biljke i životinje se vremenom mineralizuju do anorganskih jedinjenja koji su polazna osnova za sintezu složenih organskih jedinjenja u biljkama, koje dalje koriste životinje i čovek. To se neprestano dešava čineći večiti krug života i ravnotežu, koja je daleko od statične. Ključnu ulogu čine mikroorganizmi koji razlažu organsku materiju do krajnjih anorganskih jedinjenja: vode, ugljendioksida i amonijaka i tako omogućavaju obnovu i održavanje života na Zemlji. Normalni prirodni uslovi milenijumima su omogućavali čoveku ugodan život na planeti Zemlji, a biosfera je bila dovoljno moćna da neutrališe sve negativne posledice svih ljudskih aktivnosti. Medjutim, u ovom veku, zbog ofanzivnog, jednostranog i nekontrolisanog tehnološkog razvoja, velikog iscrpljivanja prirodnih resursa, nekontrolisanog porasta stanovništva, kao i nedovoljnog ekološkog obrazovanja i etike u prirodu se emituju ogromne količine otpada, degradirajući je, dolazi do kritičnog narušavanja životne sredine. To može dovesti do poremećaja sa nesagledivim posledicama. Ekologija je svoj procvat doživela posle pedesetih godina prošlog veka, kada je prihvaćeno saznanje da čovek ne može prisvajati prirodu ne vodeći računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i uslove za svoj opstanak. Ekologija se pojavila kada je ekonomska aktivnost čoveka počela da
9

trajno degradira prirodno okruženje čime je čovek doveo u pitanje i sopstveni opstanak. Sam ekonomski razvoj je ograničen neravnotežom izmedju stalno rastućeg stanovnoštva i opadajućih sredstava za njegovu ishranu i život zbog permanentnog zagađivanja i trovanja životnog prostora. Pošto su prirodni resursi ograničeni, neophodan je razvoj ekološke politike, pogotovo u siromašnim zemljama. Ona treba da sadrži planove korišćenja prirodnih resursa, finansijske poslove za očuvanje, registraciju i zaštitu prirode, zakonsko regulisanje korišćenja i parcelisanja obradivog zemljišta, mrežu institucija koje se bave zaštitom prirode i onih koje obrazuju stručne kadrove ili vrše masovno vapitanje stanovništva za očuvanje prirode. Ekološka kriza može se sprečiti samo ako se shvati kao pitanje života na planeti Zemlji uopšte, a ne samo opstanka čoveka. Ekološki problemi su brojni i objektivno teški za rešavanje. Svake godine izčezne blizu 40.000 vrsta (34.000 biljnih vrsta i 5200 životinjskih vrsta širom sveta su pred izumiranjem, a mnogo hiljada njih izumre pre nego što budu uvrštene u spisak ugroženih). S njima nestaje i mogućnost njihove upotrebe u medicini i nauci koja bi moglo pomoći čovčanstvu u smanjivanju gladi i pronalaženju lekova za razne bolesti. Tekuća globalna brzina izumiranja eksponencijalno je veća od praistorijske brzine izumiranja dinosaurusa. Mnogi biolozi veruju da smo usred najveće epizode izumiranja od nestanka dinosaurusa pre 65 miliona godina isključivo zaslugom čovekovog odnosa prema prirodi i sebi samom. Naučnici su izračunali da će, ako se nastavi sadašnji trend izumiranja, do kraja 21. veka nestati oko 50% biološke raznovrsnosti. Njenim smanjivanjem na globalnom nivou cela plneta postaje sve ugroženija kako za biljni i životinjski svet, tako i za samog čoveka. Ekološki problemi savremenog čoveka su toliko obimni i intenzivni da prevazilaze moć efektivne intervencije bilo koje pojedinačne zemlje, organizacije, struke, nauke i discipline. Samo zajednički saznajno-praktični napori svih zemalja, mogu da ublaže zastrašujuće posledice ekološke katastrofe. Prema jednom od “advokata” prirode, Aldu Leopoldu (1949), u sveobuhvatna razmišljanja o prirodi koja nas okružuje, uvedena je tzv. etika Zemlje. Ona afirmiše prava svih resursa, uključujući biljke, životinje, ali i sirovine i omogućava im pravo na postojanje u svom prirodnom, autohtonom okruženju. Ovakva etika Zemlje podrazumeva moralnu odgovornost pojedinca prema ostalim ljudima i društvu, kao i širem prirodnom okruženju koje u sebi uključuje biljke, životinje, predele (kopnene i akvatične) i vazduh. Ako bi se ljudi pridržavali etičkih principa odgovornosti, povredivosti,osetljivosti i proporcionalnosti, njihove aktivnosti u prirodi bi omogućile kako sadašnjim tako i budućim generacijama život u održivom okruženju. Podstaknuta inteziviranjem svesti o rastućem stepenu uticaja čoveka na promene u prirodnom okruženju, zaživela je početkom 1970-ih godina, etika
10

zaštite prirode koja apostrofira da biljke, životinje, ali i neživa priroda imaju svoja egzistencijalna prava. Američki biolog, Edvard Vilson, je sredinom 1980ih godina u nauku uveo nove termine, biodiverzitet i biofilija, koji su postali svojevrsni motivacioni pokretači savremene teorije i prakse zaštite prirode. Biofilija podrazumeva urođenu ljubav koju ljudska bića gaje prema drugim oblicima života. Biodiverzitet ili bioloska raznovrsnost obuhvata ukupnu različitost i variranje gena i svih vrsta mikroorganizama, gljiva, biljaka i životinja, kao i svu raznolikost ekosistema u kojima su živa bića aktivni izvršioci ekoloških procesa. Biodiverzitet se realizuje kroz tri osnovna, međusobno uslovljena i biološki neraskidiva nivoa: genetičkom, specijskom i ekosistemskom. Specijski biodiverzitet obuhvata ukupan broj organskih vrsta na Zemlji, od nastanka života na planeti do danas. Procenjuje se da na Zemlji postoji izmedju 5 do 80 miliona vrsta, od kojih je do danas poznato i opisano samo oko 1,5 miliona vrsta. Ovakva raznovrsnost predstavlja oslonac ljudskoj vrsti u pogledu ishrane, lekova, staništa. Međutim, čovek zagađujući životnu sredinu, urbanizacijom, krčenjem šuma, isušivanjem zemljišta i slično nanosi veliku štetu prirodnim staništima divljih vrsta čime je ugrožen njihov opstanak. Ovaj proces se ubrzava nepravilnim upravljanjem poljoprivrednom proizvodnjom, šumarstvom, ribolovom, krivolovom. Više od 40% površine kopna se koristi za poljoprivredu, tako da poljoprivrednici imaju veliku odgovornost u zaštiti biodiverziteta. Upotrebom tehnika, kao što su standardizovana i kontrolisana upotreba pesticida, organski način uzgajanja i plodored, poljoprivrednici mogu da održe ravnotežu između održivog razvoja, povećanja prinosa i očuvanja okolnog ekosistema. FAO (Food and Agriculture Organization) procenjuje da je tokom poslednjeg veka izgubljeno oko ¾ genetskog materijala poljoprivrednih biljnih kultura, dok je od postojećih 6300 životinjskih vrsta oko 1350 u opasnosti da nestane ili je već nestalo. Na globalnom nivou biljne i životinjske vrste se čuvaju u bankama gena, botaničkim baštama i u zoo vrtovima, ali je isto tako važan zadatak očuvanje biodiverziteta na poljoprivrednim dobrima i u prirodnom okruženju gde se vrste mogu prilagođavati novonastalim uslovima u borbi sa ostalim vrstama u okruženju. Potpisan je međunarodni sporazum o resursu biljnih gena za ishranu i poljoprivredu, od strane velikog broja zemalja, koji promoviše multilateralan pristup razmene informacija, tehnoloških postupaka i svaki drugi vid podrške o održivom razvoju poljoprivrede, a obezbeđuje da se biljni genetski resursi očuvaju za buduće generacije.
11

Raznovrsnost kultivisanih biljnih vrsta i domaćih životinja služi kao osnova za biodiverzitet u poljoprivredi. Međutim, 90% namirnica životinjskog porekla koje se koriste u ishrani svetske populacije čini samo 14 vrsta (sisara i ptica), dok 50% energetske vrednosti poreklom iz biljnih vrsta u ishrani ljudi čine samo 4 vrste: pšenica, kukuruz, pirinač i krompir. Proširenjem palete namirnica koje se koriste u ishrani i povećanje njene raznovrsnosti učinilo bi se mnogo na kvalitetu ishrane i zadovoljavajućem unosu hranljivih i zaštitnih materija kao i fitonutrijenata koji se poslednjih godina pokazuju kao značajni činioci u sprečavanju mnogih bolesti. Brigom o biodiverzitetu brinemo o milionima života, o ishrani i medicini, tradicionalnoj i savremenoj farmakologiji. Životna sredina jeste skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni međusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život; to su svi uslovi, okolnosti i uticaji koji okružuju i utiču na razvoj jednog organizma ili grupe organizama, uticaji dolaze kako od žive tako i od nežive prirode. Životnu sredinu čini svet prirode (biljke, životinje, zemljište, vazduh i voda), koji je postojao milijrdama godina pre čoveka, i svet objekata, predmeta i institucija koje je čovek sam izgradio koristeći tehniku, tehnologiju i nauku da bi stvorio okruženje koje odgovara njegovim potrebama i stremljenjima.

Životna sredina ili čovekova okolina predstavlja sve ono što nas okružuje, odnosno sve ono sa čime je direktno ili indirektno povezana čovekova životna i proizvodna aktivnost. Prirodna sredina predstavlja blizak pojam pri čemu ovde ne moraju biti prisutne aktivnosti čoveka niti čovek mora imati direktnih uticaja. Ipak, u pogledu tehnološkog napretka, razvoja industrije i sve većeg uticaja čoveka na globalnom nivou na prirodu i ekosisteme granica između ova dva termina postaje sve nejasnija. Tokom svojih aktivnosti, koje mogu biti urbanizacija ili eksploatacija, čovek menja prirodno okruženje i to često tako što narušava prirodnu okolinu. Izgradnjom hidrocentrala i akumulacija, sečom šuma, pošumljavanjem,
12

eksploatacijom mineralnih sirovina, stvaranjem deponija, emisijom gasova, nuklearnim probama i dr. čovek utiče na promenu čitavih područja. Kao rezultat čovekovih aktivnosti dolazi do promena ili narušavanja ekosistema i klimatskih promena na lokalnom i globalnom nivou. Za svaki pojedinačan organizam okolina, životna sredina, je i neživa priroda, određena uslovima (temperatura, vlažnost, pH zemljišta) i raspoloživim resursima (energija, voda, mineralni elementi), kao i živa priroda, koju čine druga živa bića sa kojima je u neposrednom ili posrednom kontaktu. U životnoj sredini organizmi nalaze sve ono što im je neophodno za odvijanje normalnog života, metaboličkih procesa, razvoj, razmnožavanje i opstanak. Ona nije uvek i na svakom mestu darežljiva prema živim bićima, pa su ona često, primorana da za svoj opstanak vode vrlo tešku borbu. Posebno su surovi uslovi u arktičkim (niska temperatura, visoka vlažnost, stalno zamrznuta podloga) ili pustinjskim (visoka temperatura, ekstremna suša, nerazvijeno zemljište) predelima i drugim negostoljubivim sredinam, gde se resursi nalaze u minimumu i onemogućavaju normalan život organizma. Životna sredina se odlikuje velikom varijabilnošću i heterogenošću u vremenu i prostoru, što je rezultat delovanja stalno promenljivog kompleksa ekoloških uslova. Na pojedine organizme, na određenom mestu, skup ekoloških uslova deluje različito, čak drugačije na svakom stupnju njihovog razvitka. U dalekoj prošlosti Zemlje, prvi organizmi su se suočili sa veoma jednostavnom životnom sredinom koju su činile kompaktne stene ohlađene planete, voda i vazduh. Postepeno, u takvoj sredini, fizičko- hemijskim procesima i aktivnošću sve većeg broja različitih organizama, formiralo se zemljište. Tako je životna sredina u celini postajala bogatija i raznovrsnija. Ali su i odnosi u prirodi, između organizama i sredine, kao i između samih organizama, postali višestruko složeni. Velika raznovrsnost uslova u životnoj sredini na svakom pojedinačnom mestu uslovila je pojavu najrazličitijih prilagođenosti živih bića. Ove prilagođenosti, često, odražavaju opšte karakteristike datog staništa. Životna sredina otkriva i nudi određene ekološke probleme, koje, različiti organizmi, u skladu sa svojim genetičkim mogućnostima, rešavaju na sopstven način, prilagođavajući se, tokom evolucije, aktuelnim uticajima u njoj. Pored toga, ona pruža mogućnost da se na istom mestu nasele vrste koje isti ekološki problem rešavaju na različit način, s obzirom da imaju različite prilagođenosti. Zaštita životne sredine podrazumeva skup razlicitih postupaka i mera koji sprecavaju ugrožavanje životne sredine s ciljem očuvanja biološke ravnoteže. Ekološka odbrana je multidisciplinarna i treba da predstavlja trajnu obavezu svih članova društva. Njena multidisciplinarnost proističe iz činjenice što zdravlje, životna sredina i socijalni uslovi predstavljaju kompleks oblasti i problema koji su u stalnoj interakciji. Stoga svaki poremećaj stanja životne sredine dovodi do ekoloških poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su medusobno povezani i uslovljeni.
13

Briga o životnoj sredini je sa gledišta našeg društva prioritet od sveukupnog značaja za društvo. Zdrava životna sredina je osnov za očuvanje ljudske egzistencije, zdravog razvoja društva i bitan faktor za nivo života stanovništva. Ciljevi zaštite životne sredine su: očuvanje i zaštita zdravlja ljudi, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta ekosistema, genofonda životinjskih i biljnih vrsta, plodnosti zemljišta, prirodnih lepota i prostornih vrednosti, kulturne baštine i dobara koje je stvorio čovek; obezbjeđenje uslova za ograničeno, razumno i održivo gazdovanje živom i neživom prirodom, očuvanje ekološke stabilnosti prirode, količine i kvaliteta prirodnih bogatstava i sprečavanje opasnosti i rizika po životnu sredinu. U nekim zemljama postoji lepa praksa gde se dan u godini označi kao Dan čistog vazduha i tada se cela nacija animira da učini nešto u cilju smanjenja štetnih komponenata. Jedan takav primer dat na slici koja sledi, gde je osnovna poruka da svi treba da budu zajedno na «Dan čistog vazduha».

14

Ključne reči: ekologija, ekosistem, biosfera, životna sredina, prilagođavanje, evolucija
Definicija pojmova Ekologija od grčke reči: οίκος, oikos, "domaćinstvo"; i λόγος, logos, "znanje") je interdisciplinarna nauka koja se bavi proučavanjem raznih živih organizama, njihovim medusobnim interakcijama, kao i okolinom u kojoj žive mestom u prirodi koje nastanjuju i drugim prirodnim faktorima koji ih okružuju. Ekosistem je dinamičan kompleks zajednica biljaka, životinja i mikroorganizama i njhove nežive sredine koji stupaju u međusobne odnose i stvaraju funkcionalnu zajednicu. Biosfera. Funkcionisanje biosfere ogleda se u uzajamnoj povezanosti njenih različitih ekosistema na principima kruženja materije i jednosmernom proticanju energije u globalnim razmerama. Osnovne elemente (C, O, H, N i drugi) organizmi ugrađuju u organska jedinjenja u svom telu. Organska materija prolazi kroz lance ishrane i na kraju se razlaže i mineralizuje. Tako se osnovni elementi vraćaju u spoljašnju sredinu, odakle ponovo mogu da se iskoriste. Ovaj put osnovnih elemenata predstavlja biogeohemijske cikluse materije na Zemlji, koji se mogu utvrditi za svaki elemenat posebno. Ugljenik se nalazi u atmosferi u obliku ugljen-dioksida i u hidrosferi rastvoren u vodi. U procesima fotosinteze se kao ugljena kiselina vezuje i gradi organska jedinjenja. Jedan deo ugljenika vraća se u atmosferu i vodu tokom disanja organizama. Najveći deo ugljenika vraća se u spoljašnju sredinu procesima truljenja i vrenja, koje vrše gljive i bakterije. Znatna količina ugljenika ostaje duže ili kraće vreme van kruženja. Ponekad ostaci uginulih organizama, zbog posebnih uslova u kojima se nađu, (na dnu okeana, duboko pod zemljom, u uslovima niskih temperatura gde su procesi raspadanja usporeni) ne mogu biti potpuno razloženi. Od takvih ostataka nastaju: treset, lignit, kameni ugalj i nafta. Njih čovek koristi kao gorivo, pa ih tako ponovo uključuje u kruženje. Kiseonik se nalazi u atmosferi (ima ga oko 21%) i rastvoren u vodi. Koristi se za procese disanja organizama, a vraća se u spoljašnju sredinu procesom fotosinteze.

15

Azot se nalazi u atmosferi, ali ga većina organizama ne uzima direktno iz atmosfere. Samo su neki organizmi (bakterije azotofiksatori koje žive u simbiozi sa korenom biljaka leguminoza) u stanju da vežu atmosferski azot u organska jedinjenja. Truljenjem i razlaganjem jedinjenja azota prelaze u neorganski oblik (nitrati), dospevaju u zemljište, odakle biljke mogu da ih koriste. Ovim procesom azot se ugrađuje u organska jedinjenja (aminokiseline, proteini, nukleinske kiseline, pigmenti) najpre u telu proizvođača, a zatim potrošača i razlagača. Razlaganjem uginulih organizama ponovo se u spoljašnju sredinu oslobađaju različite neorganske soli azota. Kruženje vode počinje njenim isparavanjem sa površine mora i okeana, koji predstavljaju rezervoare vode na Zemlji. Time nastaju mase oblaka koji odlaze prema kopnu gde u obliku padavina voda stiže do površine Zemlje. Sa te površine ona se različitim vodotokovima ponovo vraća u mora i okeane. Deo vode sa površine Zemlje ulazi u sastav živih bića, a zatim isparavanjem i izlučivanjem, ponovo napušta ove organizme. Sva voda se na kraju vraća u mora i okeane. Aktivno učešće organizama omogućava tok biogeohemijskih procesa u biosferi. Kruženje materije značajno je zbog toga što se jedna te ista količina materije može koristiti bezbroj puta. Osim toga, u biosferi jedan oblik jedinjenja se neprestano smenjuje drugim na račun energije koja neprekidni jednosmerno protiče. Na principima kruženja materije i kruženja energije zasniva se život.

Neki elementi strategije motivisanosti u rešavanju problema ekologije i zaštite životne sredine
Za optimalna rešenja u oblasti ekologije i zaštite životne sredine pitanje motivacije je vrlo kompleksno. Prioritetno je neophodno posedovati određena teorijska znanja u skladu sa globalnim promenama i rešenjima, a potom ključni elemenat su veštine u definisanju i rešavanju problema, kroz sistematski rad, interesantne teme, strogu selekciju oblasti, korišćenje dobro pripremljenih
16

testova i referentnih udžbenika uz održavanje entuzijazma na visokom nivou, s tim što fokus treba dati na ekološke materijale i tehnologije, a sve to mora da prate određeni standardi i promocija kompletnog rada. Pre svega treba definisati kriterije za postizanje i rešavanje određenih problema i po mogućstvu dati modele za rešavanje određenih problema. Dobro je povezati teoriju i praksu, snimiti nulto stanje, a zatim izdvojiti ono što je bitno za laboratorijska ispitivanja. Najbolji način provere hipoteza je eksperiment. Ekolozi koriste dve vrste eksperimenta, na terenu i u laboratoriji. Ispitivanja na terenu i laboratoriji daju komplementarne informacije ili podatke koji se razlikuju u konceptu. Korisno je približiti koncept laboratorijskog eksperimenta koji bi trebalo da motiviše ekologe da stvaraju uslove za dobijanje podataka koji su validni, a onda njih da koriste u rešavanju konkretnih problema. U laboratorijskom eksperimentu, istraživač teži da da sve relevantne parametre drži konstantnim osim jednog. Taj jedan parametar, koji se ne održava konstantnim, je interesantan za istraživača i on ga menja za vreme eksperimenta. Jedan od primera laboratorijskog eksperimenta biće dat kroz sledeće. Na osnovu objavljenih istraživanja, Michael Angilletta (2001) je zaključio da populacije istočnih guštera (Sceloporus undulatus) prostorno razdvojene mogu pokazivati različito ponašanje, a mogu se razlikovati i po izgledu. Zbog velikog interesovanja on je obavio veliki broj eksperimenata kako u laboratoriji tako i na terenu. Angellitta je kreirao laboratorijski eksperiment kako bi odredio da li potrebna količina energije za metaboličke procese dve prostorno odvojene populacije zavisi od temperature. Ovi rezultati su prikazani na slici 1.2. Cilj ovoga je pokazati kakav je izgled eksperimenta koji daje ove rezultate. Šta mislite koje je parametre Angellitta pokušao da kontroliše u ovom eksperimentu? Prvo je uzeo isti broj guštera iz obe populacije. Testirao je 20 guštera iz obe populacije na 33ºC, 13 iz New Jersey-a na 30ºC i 36ºC, i 14 iz Južne Karoline na 30ºC i 36ºC. Sledeći parametar koji je kontrolisao bio je veličina guštera. Gušteri obe populacije koji su korišćeni u eksperimentu imali su prosečnu masu 5,4g. Kako se mužijaci i ženke mogu razlikovati po izgledu Angellitta je uključio približno isti broj muških i ženskih jedinki u svoj eksperiment. Bio je takođe pažljiv da izloži sve guštere istom intenzitetu i kvalitetu svetlosti za isto vreme i da ih drži pod istim uslovima tokom eksperimenta. Angellitta je takođe hranio sve guštere istom vrstom hrane: živim cvrčcima. Lista parametara je duga, ali ovo su glavni koji su kontrolisani tokom eksperimenta. Slika 1.2 Količina posmatrano za dve populacije istočnih guštera, energije potrebna za metaboličke procese Sceloporus undulatus, maksimum se ostvaruje na istim temperaturama (podaci od Angilletta 2001).
17

Sada, šta mislite koje je parametre Angellitta menjao tokom eksperimenta? Za svaku proučavanu populaciju menjao je samo jedan parametar – temperaturu. Za vreme eksperimenta Angellitta je držao guštere na temperaturama: 30º, 33º i 36ºC i merio količinu energije koju je potrebno uneti za metaboličke procese na ovim temperaturama. Eksperiment je pokazao da je gušterima obe populacije potrebna maksimalna energija za metaboličke procese na 33ºC. Iz rezultata se vidi da se optimalna temperatura za održavanje života ne razlikuje između dve populacije. Međutim, eksperiment je takođe pokazao da na temperaturi 33ºC S. undulatus iz Južne Karoline imaju veću potrebnu energiju za metaboličke procese nego oni iz New Jersey-a. Rezultati su dokazali da prostorne razlike koje je Angellitta pretpostavio da postoje zaista su prisutne. Snaga ovog eksperimenta da definiše uticaj temperature na karakteristike guštera dolazi od sposobnosti istraživača da kontroliše sve uticajne faktore, one od posebnog značaja. U ovom slučaju prioritetni parametar je temperatura. Vaša zapažanja 1. Šta je najveća snaga laboratorijskog eksperimenta u ekološkim istraživanjima?
2. Zašto

ekolozi generalno kombinuju informacije laboratorijskih rezultata sa eksperimentima dobijenim na terenu?

3. Koji parametri utiču da se ekolog motiviše za kreiranje primenjljivih eksperimenata, a sve u cilju postizanja optimalnih rezultata u zaštiti životne sredine?

Temperatura i karakteristike životinja
Diskusija o uticaju temperature na osobine životinja počinje sa posmatranjem uticaja temperature na funkciju enzima. Uticaj temperature na osobine životinja počinje na nivou biomolekula. Enzimi moraju odgovarati obliku supstrata na koji deluju, oni moraju imati poseban oblik za svaku funkciju. Funkcija enzima često zavisi od njihove sposobnosti da promene oblik kada se vežu za supstrat. Enzimi imaju visoku fleksibilnost na visokim temperaturama, ali naglo povećanje temperature izaziva narušavanje oblika enzima i on gubi svoju funkciju. Enzimi ispoljavaju svoju optimalnu aktivnost u srednjim intervalima temperature, niti na visokim, ni na niskim temperaturama. John Baldwin i P. W. Hochachka (1970) su izučavali uticaj temperature na aktivnost acetilholinesteraza, enzim koji nastaje u sinapsama između neurona. Ovaj enzim kontroliše procese važne za nervne funkcije. Istraživači su
18

našli da pastrmka duginih boja, Oncorhynchus mykiss, proizvodi dva oblika ovog enzima. Jedan oblik enzima pokazuje najveći afinitet prema supstratu (acetilholinu) na 2ºC, to je u zimskom periodu. Međutim, afinitet ovog enzima prema acetilholinu naglo opada na temperaturama iznad 10ºC. Drugi oblik enzima ima najveći afinitet prema supstratu na 17ºC, u letnjem periodu. Međutim, afinitet ovog enzima prema acetilholinu naglo opada i pri nižim i višim temperaturama. Drugim rečima, optimalne temperature za ove dve forme acetilholinesteraze su 2º i 17ºC (slika 1.3). Uticaj temperature na karakteristike acetilholinesteraze ima smisla kada se uzme u obzir opseg temperatura njenog životnog staništa. Pastrmka duginih boja je stanovnik hladnih potoka i reka Severne Amerike. Tokom zime temperatura ovih potoka je u opsegu od 0º do 4ºC, dok u leti temperature dostižu i 20ºC. Ove temperature okoline su slične temperaturama optimalnog delovanja enzima. Slika 1.3 Uticaj temperature na enzimsku aktivnost (podaci od Baldwin i Hochachka 1970).

Ekstremne temperature i fotosinteza

Fundamentalna karakteristika biljaka je njena sposobnost fotosinteze. Fotosinteza, pretvaranje (konverzija) svetlosne energije u hemijsku energiju organskih molekula, i čini osnovu za život biljaka – njihov rast, reprodukciju i slično – i izvor energije za većinu heterotrofnih organizama.

19

Fotosinteza se može prikazati sledećom jednačinom: svetlost hlorofil 6 CO2 + 12 H2O → C6H12O6 + 6O2 + 6H2O Ova jednačina pokazuje da kada svetlost stupi u reakciju sa hlorofilom, ugljen-dioksid i voda reaguju i grade šećer i kiseonik. Ekstremne temperature generalno smanjuju intenzitet fotosinteze biljaka. Slika 1.4 pokazuje uticaj temperature na intenzitet fotosinteze mahovine iz severnih šuma, Pleurozium schreberi, i pustinjskog žbunja, Atriplex lentiformis. Za obe vrste maksimalan intenzitet fotosinteze je u uskom području temperatura. Kako se reagovanje ovih vrsta na promene temperatura razlikuje? Najveća razlika je što imaju maksimalanu fotosintezu na različitim temperaturama. Maksimalnu fotosintezu mahovina ima na temperaturi oko 15ºC, dok pustinjsko žbunje pokazuje maksimalnu fotosintezu na 44ºC. Slika 1.4 Optimalne temperature fotosinteze za mahovinu severnih šuma i pustinjskog žbunja (podaci od Kallio i Kärenlampi 1975, Pearcy i Harrison 1974). Rezultati koji se mogu videti na slici 1.4 pokazuju da mahovina i žbunje na različitim temperaturama imaju maksimalnu fotosintezu. Na 15ºC gde mahovina pokazuje maksimalnu fotosintezu, pustinjsko žbunje ima samo 25% maksimalnog intenziteta fotosinteze. Na 44ºC kada pustinjsko žbunje ima maksimalan intenzitet fotosinteze, mahovina bi verovatno uginula. Ove fiziološke razlike su posledica različitog okruženja u kome žive i govore nešto i o njihovoj istoriji evolucije. Dok mahovina nastanjuje hladne severne šume u Finskoj, proučavana populacija pustinjskog žbunja , A. lentiformis, živi u blizini Thermal, California, u jednoj od najtoplijih pustinja na svetu. Biljke reaguju na promenu temperature, kao i životinje, i mogu se kratkoročno fiziološki prilagođavati – aklimatizacija. Aklimatizacija uključuje fiziološke, ne genetske, promene kao posledica promene temperature; aklimatizacija je generalno reverzibilna pri promeni uslova sredine. Istraživanja Roberta Pearcy (1997) na A. lentiformis jasno pokazuju efekat aklimatizacije na fotosintezu. Pearcy je locirao populaciju ovog pustinjskog žbunja u Dolini smrti i zasadio kaleme za svoj eksperiment. Za vreme rasta iz kalema, on je bio u mogućnosti da vodi svoj eksperiment na genetički identičnim klonovima. Klonirane biljke su gajene na dva različita temperaturna režima: 1) "topao" režim- 43ºC tokom dana i 30ºC tokom noći; 2) "hladan" režim- 23ºC tokom dana i 18ºC tokom noći.

20

Pearcy je zatim merio intenzitet fotosinteze biljaka na ova dva režima. Biljke koje su gajene u hladnoj sredini imale su maksimalnu fotosintezu na temperaturi 32ºC. One koje su gajene u toploj sredini su imale maksimalnu fotosintezu na 40 ºC. Vidi se da je razlika između optimalnih temperatura fotosinteze 8 ºC. Slika 1.5 pokazuje rezultate Pearcy-ovog eksperimenta. Slika 1.5 Rast iste vrste žbunja u hladnim i toplim uslovima menja njihove optimalne temperature fotosinteze. Promene su bile kratkoročne, uslovljene aklimatizacijom (podaci od Berry i Björkman 1980, posle Pearcy 1977). Fiziološko prilagođavanje je u vezi sa godišnjim ciklusom ovih biljaka. , A. lentiformis je uvek zelena i vrši fotosintezu tokom godine i tokom najhladnijih zimskih dana i tokom najtoplijih letnjih dana. Fiziološko prilagođavanje pokazuje da aklimatizacijom ova biljka može promeniti optimalnu temperaturu fotosinteze kako bi se poklopila sa sezonskim promenama temperature okoline.

Temperatura i mikrobiološka aktivnost
Mikroorganizmi su se prilagodili svim temperaturnim uslovima na Zemlji gde postoji vlažna sredina, od najhladnijih predela Antarktika do najtoplijih oblati. Međutim, dok svaka od ovih oblasti pretstavlja stanište za mnoge vrste mikroorganizama, ne postoji poznata vrsta koja može da se prilagodi svim uslovima. Svi izučavani mikroorganizmi pokazuju najbolje osobine u veoma uskom temperaturnom intervalu. Interesantno je posmatrati dve vrste mikroba koji žive u potpuno različitim životnim uslovima temperature i vlage. Najveći rezervoar živog sveta je okean, posebno deo ispod dobro osvetljene površine. Organizmi koji žive duboko u okeanu žive u mraku. Njihovo okruženje je takođe hladno, generalno ispod 5ºC. Ovo hladno okruženje pruža se do površina Arktika i Antartika. Veliki broj organizama žive u ovim hladnim vodama. Šta mislite kako temperatura utiče na osobine ovih organizama? Richard Morita (1975) je izučavao uticaj temperature na rast populacije organizama kojima pogoduju niske temperature (cool-loving), ili psihrofilne organizme (organizmi kojima odgovara život u vlažnoj sredini), morske bakterije koje žive u vodama oko Antarktika. On je izolovao i izučavao jednu od ovih bakterija, Vibrio sp., u inkubatoru u trajanju od 80 časova. U toku eksperimenta temperaturni gradijent u inkubatoru se kretao od -2ºC do malo iznad 9ºC. Rezultati ovog eksperimenta pokazuju da ova bakterija ima najintenzivniji rast na temperaturi 4ºC. Brzina rasta populacije bakterija se smanjuje iznad i ispod ove temperature. Kako se vidi na slici 1.6 Morita je zabeležio rast ove bakterije na temperaturama blizu -2ºC, međutim, populacija

21

bakterija nije rasla na temperaturama iznad 9ºC. Morita je zabeležio i rast nekih populacija među cool-loving bakterijama na temperaturama nižim od -5,5ºC. Slika 1.6 Antartik bakterija ima veoma nisku optimalnu temperaturu za rast populacije (podaci od Morita 1975). Neki organizmi mogu da žive u uslovima veoma visokih temperatura. Mikrobi su nađeni u svim toplim predelima koja su proučavana. Neki od ovih termofilnih organizama rastu na temperaturama iznad 40ºC. Hipertermofilni mikroorganizmi imaju optimalne temperature rasta iznad 80ºC. Neki hipertermofilni mikroorganizmi imaju optimalnu temperaturu rasta na 110ºC! Neka najintenzivnija istraživanja termofilnih i hipertermofilnih mikroorganizama vršio je Thomas Brock (1978) sa svojim kolegama i studentima u nacionalnom parku Yellowstone. Jedna vrsta koju su proučavali je Sulfolobus, koja dobija energiju oksidacijom elementarnog sumpora. Jerry Mosser i kolege (1974) koristili su brzinu oksidacije sumpora kao indeks za metaboličku aktivnosi ove bakterije. Oni su izučavali mikrobe u oblasti temperatura od 63ºC do 92ºC. Optimalna temperatura za Sulfolobus populaciju je u intervalu od 63º do 80ºC. Jedna vrsta bakterija izolovana na 59ºC pokazuje rast oksidacije sumpora i taj maksimum se dostiže na 63ºC. Ova Sulfolobus populacija oksiduje sumpor najvećim intenzitetom u opsegu temperatura od 10ºC (slika 1.7). Izvan ovog temperaturnog opsega oksidacija sumpora je znatno sporija. Slika 1.7 Sulfolobus imaju veoma visoku optimalnu temperaturu za rast populacije (podaci od Mosser i Brock 1974). Pokazano je kako temperatura utiče na mikrobiološku aktivnost, proces fotosinteze u biljkama i karakteristike životinja. Podaci pokazuju da je za većinu organizama optimalna temperatura za život u uskom opsegu. Vaša zapažanja 1. Kako možemo biti sigurni da različito reagovanje Atriplex lentiformis pri drugačijim temperaturnim uslovima je posledica aklimatizacije, a ne genetičke različitosti?

1. Klimatske promene
Neravnomerno zagrevanje zemljine sferične površine i položaj Zemlje u odnosu na orbitu određuje različitu klimu na različitim geografskim širinama. Prethodno je rečeno da ekologija izučava odnose između organizama i okoline. Posledično, geografske i sezonske promene temperature i taloženja su osnovni aspekti zemljine ekologije i istorije prirode.

22

Nekoliko komponenti klime predvidivo variraju na Zemlji. Na primer, prosečne temperature su niže i više sezonske na srednjim i višim geografskim širinama. U blizini ekvatora temperature imaju malu sezonsku promenu, dok padavine mogu imati značajan sezonski karakter. Pustinje, koje se nalaze u uskom pojasu oko središta Zemlje, primaju malu količinu padavina, koje su vremenski i prostorno nepredvidive. Značajno je odgovoriti na pitanje: Koji mehanizmi proizvode ove i druge obrasce klimatskih promena?

Temperatura, cirkulacija vazduha i taloženje
Većina klimatskih promena na Zemlji je uslovljena neravnomernim zagrevanjem njene površine. Neravnomerno zagrevanje je posledica sferičnog oblika Zemlje i ugla pod kojim Zemlja rotira oko svoje ose dok kruži oko Sunca. Zato jer je Zemlja sfera, sunčevi zraci su najintenzivniji tamo gde je ono direktno iznad. Međutim, geografska širina na kojoj je Sunce direktno iznad se menja sezonski. Do sezonskih promena dolazi jer zemljina osa rotacije nije vertikalna na ravan orbite oko Sunca već je nagnuta otprilike 22.5º u odnosu na vertikalu. Zato što se nagibni ugao rotacije održava tokom zemljinog kretanja oko Sunca količina solarne energije koju primaju severna i južna hemisfera se menja sezonski.Tokom perioda leta na severnoj hemisferi, ona je nagnuta prema Suncu i prima više solarne energije nego južna hemisfera. Zagrevanje zemljine povrpšine i atmosfere dovodi do cirkulacije vazduha i utiče na padavine. Kako je pokazano na slici 2.1a Sunce zagreva vazduh na ekvatoru izazivajući njegovo širenje i podizanje. Ovaj topao, vlažan vazduh se pri podizanju hladi. Pošto hladan vazduh sadrži manje vodene pare nego topao, vodena para, nošena ovom vazdušnom masom, se kondenzuje i formira oblake koji proizvode obilne padavine. Konačno, ova masa vazduha se podiže i širi prema severu i jugu. Vazduh na velikim nadmorskim visinama je suv, pošto je vlaga koju je sadržao pala kao tropska kiša. Kada se vazdušna masa kreće na jug i sever ona se hladi, što povećava njenu gustinu. Konačno pada na zemljinu površinu na 30º geografske širine i širi se severno i južno. Ovaj vazduh povlači vlagu sa zemlje i stvara pustinje. Kretanjem vazduha od 30º geografske širine prema ekvatoru završava se cirkulacija jednog vazdušnog ciklusa na nižim geografskim širinama. Idući od ekvatora, postoje tri takva ciklusa na Zemlji. Kretanje vazduha od 30º geografske širine prema polovima je deo cirkulacije vazduha na srednjim geografskim širinama. Ovaj topao, vlažan vazduh sa juga se podiže i sreće sa hladnim polarnim vazduhom sa severa. Kako se ova vazdušna masa podiže,
23

vlaga doneta iz pustinjskih krajeva se kondenzuje, stvara oblake koji proizvode obilne padavine u umerenim regionima. Vazduh se podiže iznad umerenih regiona, širi se severno i južno na višim nadmorskim visinama upotpunjujući ciklus atmosferske cirkulacije na srednjim i višim geografskim širinama. Prikazana atmosferska cirkulacija (slika 2.1b) pokazuje kretanje vazduha direktno severno i južno. Međutim, ovo se ne reflektuje na to šta se vidim sa zemljine površine. Ako se posmatra iz umerenog pojasa zapaža se da vetar duva sa severa na severnoj hemisferi, a sa juga na južnoj hemisferi. Ovo su severne i južne putanje. Ako se posmatra vetar u umerenom pojasu između 30º i 60º geografske širine, on uglavnom duva sa zapada. Ovo su zapadni vetrovi umerenih pojaseva. Na višim geografskim širinama, može se uočiti da je dominantan pravac vetra sa istoka. Ovo su istočni polarni vetrovi. Slika 2.1 (a) Uticaj zagrevanja na cirkulaciju vazduha (b) Geografska širina i cirkulacija atmosfere (podaci od Manuel C. Molles Jr. 2008). Zašto vetrovi ne duvaju direktno sa severa na jug? Vetrovi koji preovladavaju se ne kreću pravo sa severa na jug zbog Coriolis efekta (slika 2.2). Na severnoj hemisferi, ovaj efekat izaziva vidljivo skretanje vetra desno u odnosu na njegovo prvobitno kretanje i levo skretanje na južnoj hemisferi. Za posmatrača iz svemira delovalo bi kao da se vetar kreće pravolinijskom putanjom dok Zemlja rotira ispod njega. Moramo, međutim, imati na umu da su posmatranja sa zemljine površine relativna. Biomasa je vezana za zemlju kao i naš hipotetički posmatrač. Globalne klimatske promene utiče na njenu raspodelu na Zemlji. Slika 2.2 Coriolis efekat i pravci kretanja vetra (podaci od Manuel C. Molles Jr. 2008). Geografske promene temperature i taloženja su veoma složena. Korisno je izučavati globalne klimatske promene, slikovito, putem različitih dijagrama koji validno predstavljaju određene zavisnosti. Primer takve prezentacije je struktura klimatskog dijagrama data slikom 2.3. Slika 2.3 Struktura klimatskog dijagrama (podaci od Manuel C. Molles Jr. 2008). Klimatski dijagram je kreirao Heinrich Walter (1985) kao sredstvo da se napravi veza između raspodele vegetacije i klime. Na klimatskom dijagramu prikazan je veliki broj korisnih informacija, uključujući sezonske promene temperature i taloženja, intenzitet i vreme trajanja vlažnih i suvih preioda i dela godine tokom koje je prosečna minimalna temperatura iznad i ispod 0ºC. Kao što je prikazano na slici 2.3, klimatski dijagram daje informacije koresteći standardne strukture. Na horizontalnoj osi su dati meseci u godini, počevši od januara do decembra za mesta na severnoj hemisferi i od jula, završavajući sa junom za mesta na južnoj hemisferi. Na levoj vertikalnoj osi
24

data je temperatura, a taloženje na desnoj vertikalnoj osi. Temperatura i taloženje su prikazani na različitim skalama tako da 10ºC odgovara 20 mm taloga. Klimatski dijagram za vlažna područja kao što su tropske šume prikazuje smanjeno rastojanje podeoka na skali za preko 100 mm taloga tako da 10ºC odgovara 200 mm taloga. Sa ovakvom promenom na skali, podaci o količini padavina veoma vlažnih klimatskih područja mogu da se prikažu u dijagramu pogodne veličine.

Atmosfera
Atmosfera je vazdušni omotač oko Zemlje, koji postoji zahvaljujući Zemljinoj gravitaciji i pruža se vertikalno, iznad Zemlje, do nekih 3000 km u visinu. Vazduh je najznačajniji životni i biološki resurs. Vazduh je smeša gasova od kojih su neki u vrlo promenljivom sastavu: azota ima 78,08%, kiseonika 20,95%, argona 0,93% i u vrlo malim količinama kriptona, ksenona, helijuma, neona i drugih. U promenljivim količinama u vazduhu može biti vodene pare, ozona, ugljen dioksida, radona i drugih. Sastav vazduha varira na različitim visinama. Pri većoj visini smanjuje se sadržaj kiseonika, a povećava se sadržaj vodonika. Atmosfera štiti život na Zemlji apsorbirajući ultraljubičasto sunčevo zračenje i smanjujući temperaturne ekstreme između dana i noći. Atmosferu čini pet osnovnih slojeva: troposfera, stratosfera, mezosfera, termosfera (jonosfera) i egzosfera. Troposfera je najniži i najgušći sloj atmosfere i pruža se od površine Zemlje do prosečno 12 km visine ( odnosno do 9 km u polarnom, 10-11 km u umerenom i do 18 km u ekvatorijalnom pojasu). Najznačajniji je deo atmosfere jer se u njenim nižim slojevima, do visine od nekoliko hiljada metara održava život, odnosno opstaju živa bića planete Zemlje. Sa ekološke tačke gledišta troposfera je najosetljiviji deo atmosfere, kao i globalne prirodne sredine na Zemlji. Iznad troposfere je stratosfera u kojoj se, na visinama od oko 22-27 km koncentriše ozon (O3) formirajući ozonski sloj koji apsorbuje Sunčeve ultraljubičaste zrake, ubitačnog fotodestruktivnog dejstva za živa bića, te omogućava i štiti opstanak života na Zemlji. Stratosfera sadrži oko 90% atmosferskog ozona, koji u atmosferi neprestano nastaje i razgrađuje se pod dejstvom velike energije ultraljubičastog zračenja. Antropogena aerozagađivanja remete, s jedne strane, procese u stratosferi i utiču na smanjivanje debljine ozonskog sloja u njemu (stvaranje tzv. ozonskih rupa), a s druge strane podstiču stvaranje štetnog troposferskog ozona. Iznad stratosfere se nižu ostali slojevi atmosfere u kojima je uticaj gravitacije sve slabiji, te pojedini gasovi lako odlaze u još više slojeve i dalje, u kosmički prostor.

25

Sa pojavom slobodnog (molekularnog) kiseonika u atmosferi, pod dejstvom sunčevog ultraljubičastog zračenja, dolazilo je do njegove razgradnje, pri čemu je nastajao veoma reaktivni atomski kiseonik, koji se spajao sa lako dostupnim molekulskim kiseonikom i formirao ozon. Koncentracija ozona u atmosferi postepeno je rasla (sa sve većom aktivnošću fotosintetičkih organizama), tako da je u gornjim slojevima, tačnije u stratosferi, došlo do stvaranja ozonskog sloja ili omotača. Od tog trenutka započeo je razvoj živih organizama i na kopnu ( do tada je postojao samo u vodi), jer je ozonski omotač apsorbovao fotodestruktivno ultraljubičasto zračenje i na taj način štitio organizme na kopnu od njegovog nepovoljnog (pre svega, mutagenog) dejstva. Stoga je postojanje ozonskog sloja određene debljine izuzetno značajno za pojavu i opstanak svih organizama na Zemlji. Život na planeti Zemlji je moguć zbog postojanja prirodnog efekta staklene bašte. Prirodna pojava gasova sa efektom staklene bašte, pre svega vodene pare, ugljen-dioksida i gasova kao što su metan, azot(I)oksid i troposferski ozon, dozvoljava Sunčevoj energiji da prodre do Zemlje i da padne na nju kao svetlost, ali se potom zadržava u atmosferi kao infracrvena toplota. Kratkotalasni (ultravioletni) sunčevi zraci nesmetano prolaze kroz gasoviti omotač Zemlje (koji se ponaša kao staklo) i bivaju apsorbovane od strane tla, biljaka i drugih predmeta na Zemlji. Zemljina površina ovo zračenje, potom, reemituje kao dugotalasno (infracrveno) zračenje. Gasoviti omotač slabije propušta ove zrake i na taj način one ostaju u atmosferi kao zarobljena energija. Ovaj fenomen održava planetu dovoljno zagrejanom, što osigurava normalno odvijanje fizioloških funkcija svih živih organizama. Odsustvo gasova staklene bašte bi snizilo temperaturu naše planete za otprilike 33 ºC pretvarajući Zemlju u još jednu beživotnu planetu našeg Sunčevog sistema. Efekat staklene bašte, koji je milionima godina bio blagoslov za Zemlju, izgleda da se tokom poslednjeg veka pretvara u ozbiljnu pretnju, izazvanu ljudskim aktivnostima. Ultraljubičasto zračenje sunca bilo bi mnogo opasnije po život na Zemlji da nema ozonskog zaštitnog sloja visoko u atmosferi. DNK i druge hemijske materije što koje čine žive organizme apsorbuju UV zračenje i na taj način ovo zračenje utiče na živi svet. Hemijske materije koje apsorbuju energiju aktiviraju
26

se čime se javlja i veća mogićnost za reakciju sa drugim hemijskim materijalima i za njihovu promenu. Ultraljubičasto zračenje, pa čak i svetlosna energija mogu izazvati uzajamnu reakciju zagađivača i tako im menjati oblik. Ovo još više komplikuje problem zagađenja. Prirodna dešavanja u odnosima činilaca životne sredine (voda, vazduh, sunčeva svietlost i dr.) u dužem vremenskom periodu ostavljaju vidnog traga na samu životnu sredinu. Ona se manifestuju promenama u klimatskim karakteristikama, promenama konfiguracije i strukture tla, vodenim tokovima i vodenim površinama, izmenama u karakteristikama i sastavu biljnog životinjskog svieta i dr. Međutim u kraćem vremenskom intervalu (veku čovjeka) one su doskora bile neznatno vidljive. Danas čovek i u intervalu od samo desetak godina uočava vidne, čak i drastične klimatske promene, izmjene režima vode, čistoće vazduha, demografske promene. Ono što skreće pažnju na promene u uslovima životne sredine jesu direktne ili indirektne, posledice ljudskih aktivnosti u prirodi. Uglavnom kao posledica prilagođavanja prirode oko sebe sopstvenim potrebama koje ne retko gube obeležje zadovoljavanja potreba ljudske prirode. Podspešenju ovog prilagođavanja pogodovala je snažna industrijalizacija krajem prošlog i tokom ovog vijeka, kao i tehnološka i naučna revolucija koje su u toku. Putevi ugrožavanja su višestruki. Moguća podela je na direktne i indirektne. Direktno, bacanjem štetnih materija i otpadaka u neki od faktora životne sredine (vazduh, voda u i na zemlju i dr.) ili indirektno kada štetne materije, zbog kruženja vode u prirodi, kretanje materije i dr. prelazi iz jednog stanja u drugi ili jednog faktora u drugi. Ovakav oblik ugrožavanja životne sredine čoveka i ako u svojoj početnoj fazi (oslobađanja, izbacivanja, odlaganja) predstavlja svestan čin, zbog neuočavanja posledica do kojih dolazi, u drugoj fazi (kruženje materije, neuništivosti materije i dr.) gde se štetnost ovakvog odnosa vraća i samom čoveku, ubrajamo u kategoriju nedovoljno svesnih.

Određivanje reprezentativnog uzorka
Veoma važan korak u procesu prezentacije podataka jeste dobijanje statističkih veličina. Najpre, šta je to statistika? Statistika je numeričko prikazivanje koje naučnici koriste za procenu merljivih karakteristika kompletne populacije. Karakteristike populacije koje su interesantne za ekologe su prosečna masa, visina, temperatura ili brzina rasta. U cilju da odrede tačnu prosečnu vrednost ovih karakteristika populacije ekolozi bi morali da mere svaku individuu u populaciji. Jasno, prilika da se mere ili testiraju sve individue u populaciji za bilo koju karakteristiku je ekstremno retka. Na primer, ako ekolog proučava brzinu reprodukcije ptica bilo bi nemoguće proučavati sva gnezda u populaciji. Posledično, ekolog procenjuje brzinu reprodukcije ili bilo koju drugu karakteristiku bilo koje vrste, uzimajući
27

slučajne uzorke iz populacije. Ekolog koji proučava populaciju retkih biljaka, na primer, može uzeti 11 semenki i izračunati prosečnu visinu ovih 11 individualnih biljaka. Prosek koji se dobija od uzorka 11 semenki je reprezentativni uzorak. Reprezentativni uzorak je statistička procena prave vrednosti karakteristike populacije. Reprezentativni uzorak je najčešće korišćen metod u statistici. Koristi se i u oblasti merenja temperature, taloženja za biomasu u celom svetu. Kako se izračunava reprezentativni uzorak? Izračunavanje na prethodnom primeru merenja visine. Broj uzorka Visina u cm 1 3 2 6 3 8 4 7 5 2 6 4 7 9 8 4 9 5 10 11 7 8

Koja je bila prosečna visina biljke u toku istraživanja? Kako nije merena svaka individua u populaciji ne može se znati prava vrednost karakteristike. Međutim, uzorak od 11 semenki daje mogućnost izračunavanja reprezentativnog uzorka: Suma merenja = ΣX ΣX = 3 + 6 + 8 + 7 + 2 + 4 + 9 + 4 + 5 + 7 + 8 ΣX = 63 Reprezentativni uzorak se izračunava deljenjem sume merenja sa brojem uzoraka. Reprezentativni uzorak = Xsr n = broj uzoraka, ili 11 Xsr = ΣX / n Xsr = 63 / 11 Xsr = 5,7 cm Ponovo, 5,7 cm, reprezentativni uzorak je ekološka procena stvarne visine biljke u toku istraživanja.

28

Vaša zapažanja 1. Ako bi se merenje obavilo na uzorku od 100 semenki slučajno izabranih iz hipotetičke populacije umesto 11 kao na primeru, da li bi po vašem mišljenju reprezentativni uzorak imao vrednost 5,7 cm? 2. Da li bi vrednost reprezentativnog uzorka od 100 semenki bila bliža pravoj vrednosti u odnosu na uzorak od 11 semenki? 3. Kakve bi bile promene temperature i taloga ukoliko bi Zemlja rotirala oko ose koja je normalna na ravan orbite oko Sunca?

2. Istorija prirode i geografija biomase
Biomasa, materijal biljnog ili životinjskog porekla (primer: drvo i biljke). Porastom količine biomase na Zemlji smanjio bi se sadržaj stakleničkog gasa CO2 u atmosferi. Energija biomase, energija koja se može proizvesti sagorevanjem obnovljivih materijala biomase, kao što je drvo. Uglendioksid koji nastaje u toku procesa sagorevanja ne utiče na povećanje ukupnog ugljendioksida u atmosferi, pod uslovom da se sagorevanje vrši u skladu sa principaima održivosti (to jest ako se u datom vremenskom periodu, ponovnim rastom biomase uzima iz atmosfere toliko ugljendioksida koliko je i emitovano u procersu spaljivanja biomase). Pošto se u procesu sagorevanja fosilnih goriva emituju gasovi staklene bašte, energija biomase se često preporučuje kao zamena za energiju koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva. Za očuvanje biološke raznovrsnosti neophodno je poznavati 10 principa: 1. Svaki oblik života je jedinstven i traži poštovanje ljudskog roda. 2. Očuvanje biloške raznovrsnosti je investicija koja donosi bitnu korist na lokalnom, državnom i opštem planu. 3. Troškovi i korist od očuvanja biloške raznovrsnosti moraju se ravnomernije podeliti među državama i među građnima tih država. 4. U okviru napora da se postigne održivi razvoj, očuvanje biloške raznovrsnosti traži fundamentalne promene u modelima i stvarnosti ekonomskog razvoja širom sveta. 5. Povećano investiranje u očuvanje biloške raznovrsnosti neće smanjiti samo po sebi njeno osiromašenje. Donošenjem odgovarajućih strategija i institucionalnim reformama treba stvoriti uslove da to povećano investiranje bude efektivno. 6. Prioriteti za očuvanje biološke raznovrsnosti menjaju se u zavisnoti od lokalnih, državnih i globalnih pogleda; svi oni imaju svoju logiku i treba ih uzeti
29

u obzir. Sve zemlje i zajednice imaju interes u očuvanju sopstvene biloške raznovrsnosti – pažnja se ne sme usmravati samo na nekoliko eko-sistema ili država bogatih vrstama. 7. Očuvanje biloške raznovrsnosti može se održati samo ako su svest i briga javnosti znatno povišeni i ako ljudi koji prave strategije i planove imaju validne informacije koje im služe za izbor strategija i planova. 8. Akcije na očuvanje biološke raznovrsnosti moraju biti planirane i primenjene u obimu koji zavisi od ekoloških i društvenih kriterijuma. Aktivnosti se moraju usmeriti na ona područja gde ljudi žive i rade kao i na zaštićena prirodna područja. 9. Kulturna raznovrsnost je tesno povezana sa biloškom raznovršnošću. 10. Povećano učešće javnosti, poštzovanje osnovnih ljudskih prava, povećana pristupačnost obrazovanja i informacija ljudima i veća institucionalna odgovornost ključni su elementi očuvanja biološke raznovrsnosti.

Geografska raspodela biomase na Zemlji tesno je povezana sa promenama klime, pre svega temperature i padavina. Početkom dvadesetog veka, ekolozi su proučavali uticaj klime i zemljišta na raspodelu vegetacije. Kasnije, ekolozi su imali drugačiji pristup istraživanju. Danas, kada se suočavamo sa globalnim zagrevanjem, ekolozi se vraćaju izučavanju uticaja klimatskih promena na raspodelu vegetacije. Međunarodni multidisciplinarni timovi istražuju uticaj klime na vegetaciju sa novim interesom i sa mnogo boljim analitičkim instrumentima. Istorija prirode predstavlja temelj za razvitak savremene ekologije. Biomasa je primarno definisana svojom dominantnom populacijom koja direktno zavisi od klime. Struktura zemljišta zavisi od interakcija klime, organizama, topografije i izvora mineralnih materija u toku dužeg vremenskog perioda. Biomasa je uslovljena strukturom zemljišta, koje je slojevito i predstavlja
30

kompleksnu sredinu, sadrži živu i neživu materiju. Struktura zemljišta je promenljiva u vremenu i prostoru. Zemljište je podeljeno na više slojeva: O, A, B i C sloj. O sloj se sastoji od sveže opale organske materije, uključujući lišće, grančice i druge biljne delove. A sloj sadrži mešavinu mineralnih materija i organskih materija koje dolazi iz O sloja. B sloj sadrži glinu, humus i druge materije koje se transportuju kroz A sloj. C sloj se sastoji od trošnog materijala. Osnovni oblici biomase i klimatski režimi su: Kišne tropske šume: tople, vlažne, malog sezonskog karaktera, neplodnog zemljišta, prihvatljivog biodiverziteta i složene biološke interakcije. Sušne tropske šume: tople i hladne sezone, periodično suve, biološki bogate, ugrožene kao i kišne šume. Tropske savane: tople i hladne sezone , suve i vlažne sezone, nepropustljivo zemljište, trava je dominantna vegetacija, čije prisustvo podržava bogat životinjski svet. Pustinje: vruće ili hladno i suvo vreme, sa nepredvidivim padavinama, niska produktivnost, ali često bogat diverzitet, organizmi dobro prilagođeni ekstremnoj klimi. Mediteranski pojas šuma i žbunja: hladne, vlažne zime, topla, suva leta, nisko do srednje plodno zemljište, organizmi prilagođeni sezonskoj suši i periodičnim požarima. Umereni pojas pod travom: tople i hladne sezone, period najvećih padavina se poklapa sa sezonom obilnog rasta, sušni periodi nekada mogu trajati i nekoliko godina, plodno zemljište, dominantna je travna vegetacija, naseljena brojnim biljojedima i predatorima. Umereni pojas šuma: umerene, vlažne zime, plodno zemljište, visoka produktivnost, dominira listopadno drveće kada su blage zime i plodno zemljište, u suprotnom dominiraju četinari. Severne šume: duge, oštre zime, ekstremna klima, umerene padavine, neplodno zemljište, dominiraju četinari. Tundra: hladna, sa malo padavina, kratka vlažna leta, slabo razvijeno zemljište, dominira niska vegetacija i životinjske vrste prilagođene na duge i hladne zime, ptice selice. Planine: temperatura, padavine, zemljište i organizmi se smenjuju sa nadmorskom visinom. Zemljište je prirodna tvorevina sastavljena od čvrste (minerala i organske materije), tečne i gasovite faze i zauzima deo prostora na površini Zemljine kore, odnosno litosfere. Zemljište se karakteristiše od jednog ili nekoliko horizonata ili slojeva, koji se razlikuju od početnog materijala (matične stene) od koje nastaju većim brojem morfoloških, fizičkih, hemijskih i bioloških osobina koje nastaju rezultatom zajedničkog uticaja pedogenetskih faktora i procesa (akumulacija, ispiranje, promet materije i energije, kao i mogućnošću da podržavaju rast korena biljaka). Zemljište proučava nauka o zemljištu, pedologija (gr. pedon zemljište, logos nauka). Pedologija se bavi proučavanjem spoljašnjih (egzogenih) i unutrašnjih (endogenih) faktora koji s obzirom na svoja ukupna svojstva, pravac

31

dejstva, intenzitet i trajanje uticaja rezultuju formiranjem zemljišta različitih morfogenetskih, fizičkih, vodnofizičkih, mineroloških i bioloških karakteristika. Pedologija, se takođe, bavi problemima klasifikacije i kartiranja zemljišta, pri čemu razvija i primenjuje sopstvene metode radi obezbeđivanja neophodnih podataka, obezbeđuje odgovarajuće metode za obradu podataka i njihovo korišćenje radi sistematizovanja pojedinih pojava i procesa, kao i metode kartografskih i drugih prikaza, a sa osnovnim ciljem optimizacije funkcija upravljanja zemljištem, kao važnog i neodvojivog dela ekosistema. Pod terminom zaštite zemljišta podrazumeva se skup mera koje se preduzimaju radi očuvanja ili vraćanja funkcija zemljišta u prvobitno (prethodno) stanje kvaliteta. Moderan koncept zaštite životne sredine zasnovao se tek početkom devedesetih godina 20. veka, kada je u okviru razvoja informacionog sistema o poljoprivrednom zemljišnom prostoru razvijen poseban blok zaštite zemljišta i voda. Ovaj koncept objedinjuje sve komponente zaštite zemljišta, voda i biljaka, pri čemu se sve aktivnosti na zaštiti mogu staviti pod jedinstveni termin zaštite kvaliteta zemljišnog prostora. Ovim konceptom osigurava se da sve ulazne funkcije zaštite mogu biti kontrolisane u realnom vremenu i prostoru sa mogućnošću lake komunikacije između parametara pojedinih funkcija i mogućnošću formalizovanih postupaka ocene i prikaza stanja procesa u zemljišnom prostoru, odnosno predviđanja mogućih rizika ugrožavanja ili rizika kod poljoprivredne proizvodnje, kao i preduzimanja mera zaštite zemljišnog prostora. U ovakvom informatički otvorenom sistemu zaštite, svi podaci o zemljišnom prostoru postaju ravnopravni učesnici kod izrade ocene stanja ili predviđanja, pa se zaštita kvaliteta zemljišnog prostora mora tretirati kao interdisciplinarni blok koji objedinjuje nekoliko naučnih i drugih delatnosti. Zastupljenost ovih disciplina je različita zavisno od vrste poslova u fazi rada na izradi zaštite kvaliteta zemljišnog prostora, i to: u okviru zaštite zemljišta, voda i biljaka, kao posebne celine, u okviru zaštite životne sredine, pridaje se poseban značaj kod prikupljanja sledećih informacija: • Klimatskih, geomorfoloških, geoloških, hidrografskih i vegetacijskih podataka i podataka dobijenih daljinskom detekcijom; • Stanja zemljišta u pogledu parametara fizičkih, vodnofizičkih, mineroloških i hemijskih pokazatelja; • Stanja zemljišta u pogledu ugroženosti procesima erozije; • Stanja zemljišta i voda u pogledu ugroženosti opasnim i štetnim materijama (teški metali, eutrofikacija, radionukleidi, organski polutanti PCB, dioksini, fenoli, zatim pesticidi- posebno iz grupe hlorovanih ugljovodonika i triazina); patogenih organizama ljudi, životinja i biljaka:
32

Stanje preduzetih mera prevencije i zaštite zemljišta, takođe i voda i vegetacije, ugroženih procesima degradacije hemijskih, vodnofizičkih, bioloških i drugih osobina.

Faze istraživanja zemljišta u svrhu zaštite životne sredine: 1. Faza terenskih istraživanja: Uzimanje uzoraka zemljišta, voda i biljaka radi definisanja karakteristika zagađenosti zemljišnog prostora; Uzimanje dodatnih podataka koji, iz različitih razloga, ne mogu da se prikupe tokom prve faze istraživanja. 2. Faza obrade podataka sa izradom baze podataka neophodnih za generisanje stanja kvaliteta zemljišnog pokrivača. 3. Faza dopunske provere pouzdanosti izdvojenih klasa i kontura kartografskih jedinica kvaliteta zemljišnog prostora (razrada pouzdanosti i na nivou izdvojenih klasa, tematskih i drugih karata). 4. Faza organizovanja monitoringa zaštite kvaliteta zemljišnog prostora. 5. Faza izrade konačnih baza podataka sa izradom sledećih modula: • Modul mera prevencije i zaštite zemljišta, voda i biljaka ugroženih procesima degradacije i/ili procesima zagađivanja opasnim i štetnim materijama; • Modul faktora rizika kod proizvodnje zdravstvenobezbedne hrane; • Modul mera sanacije zemljišta, voda i biljaka ugroženih procesima degradacije i/ili procesima zagađivanja opasnim i štetnim materijama. Neki od modula, koji mogu da se generišu iz postojećeg koncepta zaštite su aplikativni moduli i odnose se na pojedine operativne ciljeve. Koncepti zaštite životne sredine u pojedinim modulima se ne sukobljavaju sa generalnim konceptom kome je cilj zaštita i unapređenje kvaliteta zemljišnog prostora, budući da koncept zaštite predstavlja posebnu celinu u hijerarhiji informacionog sistema o zemljišnom prostoru i da je njegova funkcija da obezbedi uslove sveobuhvatnog, tj. rezultantnog očuvanja kvaliteta zemljišnog prostora. U istom smislu, može se govoriti i o ostalim naučnim disciplinama u okviru kojih se neguje proučavanje aspekata uticaja pojedinih prirodnih i antropogenih faktora na stanje zemljišta, voda i biljaka, kao što su na primer uticaj đubrenja na promene hemijskih osobina zemljišta ili proučavanje postupaka povećanja plodnosti zemljišta u okviru delatnosti agrohemije i ishrane bilja, zatim proučavanje zemljišnih mikroorganizama, kao indikatora biogenosti zemljišta.

33

I pored velike razuđenosti i kompleksnosti problematike zaštite zemljišnog prostora, mogu se izdvojiti nekoliko oblasti ljudskih aktivnosti u okviru kojih se obavlja suštinska borba radi zaštite i očuvanja ukupnog ekosistema: • Borba protiv erozije zemljišta; • Rekultivacija zemljišta; • Borba protiv zagađivanja zemljišta (širi spektar delovanja); • Borba protiv zakišeljavanja i gubitka hranidbenih vrednosti zemljišta; • Borba protiv smanjivanja biološke aktivnosti u zemljištu; • Borba protiv zbijanja zemljišta; • Borba protiv zasoljavanja i alkalizacije zemljišta; • Borba za obezbeđenje pristupačne vode biljci; • Borba protiv opadanja sadržaja organske materije u zemljištu (humusa); • Borba protiv stvaranja zemljišne pokorice; • Borba protiv prevlaživanja zemljišta; • Borba za očuvanje kvaliteta zemljišne vode.

3. Hidrosfera
U svoj svojoj običnosti, voda je po mnogo čemu posebna materija. Sveprisutna je na planeti, jer u potpunosti sačinjava jednu od zemaljinih sfera – hidrosferu, a prisutna je i u atmosferi, litosferi i ekosferi.

Nepobitno je utvrdjeno da je ona bila prisutna na Zemlji mnogo pre nego sto se na njoj pojavio život i da su svi složeni hemijski procesi, koji su u osnovi razvoja i održanja živih organizama, u potpunosti prilagodjeni njenim specifičnim fizičko-hemijskim osobinama. Zato je nobelovac Szent-Gyorgyi s pravom naziva “ matricom života”. Ova tesna povezanost vode i života može se
34

razmatrati na nekoliko različitih nivoa. Polazni je elektronska struktura molekula H2O koja odredjuje njene fizičke i hemijske osobine, a koje su najvecim delom atipične u odnosu na uobičajene hemijske i fizičke standarde (anomalije vode). Sledeći nivo je uloga vode, kao jednog od neophodnih reaktanata u biološkim sinteznim i metaboličkim reakcijama. Na još višem nivou, voda je noseći fluid pri raspodeli nutrijenata i drugih neophodnih hemijskih jedinjenja u organizmu. Konačno, ona je prirodno stanište za mnoge oblike života. Sa druge strane, voda je već stotinama miliona godina jedna od najsnažnijih agenasa u oblikovanju i preoblikovanju reljefa planete. Ona odredjuje klimu na njoj, čini zemljište pogodnim za uzgoj različitih biljnih vrsta i razvoj šuma, a kao para ili hidroelektrična energija, ona pokreće postrojenja i uredjaje savremene tehnologije. Voda je i neizbežan učesnik u praktično svim proizvodnim procesima. Iako je bez boje, ukusa i mirisa, voda u prirodi ima tako značajnu ulogu jer je “običnost” njenih osobina samo prividna. Kao hemijsko jedinjenje ona je, naime, potpuno jedinstvena. Izuzetno je stabilna, praktično univerzalni je rastvarač i snažan je izvor hemijske energije. Nemešljiva je sa većinom organskih materija, ali je snažno privlači najveći broj neorganskih materija, ukljucujući i medjusobno privlačenje i asociranje njenih sopstvenih molekula. Čvrstina ovih veza čak je veća od veza izmedju atoma nekih metala. Pri prelasku u čvrsto stanje, voda se širi umesto sa se skuplja kao skoro sve druge materije. Zbog toga lakši led isplivava na povrsinu tečne vode i sprečava potpuno zamrzavanje njene mase, omogućavajući tako opstanak čitavog akvatičkog života. Voda takodje apsorbuje, odnosno oslobadja više toplotne energije pri promeni agregatnog stanja nego većina drugih supstanci, pa predstavlja veoma pogodan medijum za prenos toplote. Po mnogim hemijskim i fizičkim osobinama, kao sto je već pomenuto, na primer po temperaturi mržnjenja i ključanja, voda je neobična i predstavlja izuzetak od pravila. Njeni molekuli su izuzetno stabilni, pa je potrebna ogromna energija za njihovo razlaganje, tako da je sve do pre 200 godina voda smatrana elementom, a ne jedinjenjem. Značajno je naglasiti da je svaka od ovih anomalija vode na neki ncin utkana u zivot na planeti. Ekstremna uslovljenost većine biohemijskih procesa specifičnim osobinama vode najbolje se moze ilustrovati posledicama zamene obicne vode teškom vodom, D2O. Ova supstanca je, fizički i hemijski, praktično identična sa njom, strukturno se od nje razlikuje samo po masi vodoničnih atoma, a ipak deluje toksično na sve više oblike života, onemogućavajući njihov razvoj. Zbog svega ovoga, složene interakcije izmedju vode i životnih procesa od fundamentalnog su značaja za zadovoljavanje ljudske potrebe za čistom vodom za piće. Medjutim, imajući u vidu već pomenutu činjenicu da je voda “univerzalni rastvarac”, uklanjanje u njoj dispergovanih materija da bi se dobila
35

dovoljno kvalitetna pitka voda, često nije nimalo lako. Neki industrijski procesi ili medicinske primene čak zahtevaju vodu još veće čistoće, pa uklanjanje i tragova nekih organskih i neorganskih materija predstavlja veoma ozbiljan problem. Da bi se do kraja sagledala ova univerzalnost rastvaračkog kapaciteta vode, dovoljno je pogledati listu elemenata koji su prisutni u morskoj vodi. Ona se proteže od najzastupljenijih hlora (19000 mg/1) i natrijuma (10500 mg/1) do žive, srebra, bizmuta i zlata, cije su koncentracije na nivou 0,001 mg/1. Čak i oni elementi, čije su rastvorljivosti bliske granici detekcije, kao sto su hrom, cirkonijum i platina, nadjeni su u tkivu morskih organizama, što svakako predstavlja dokaz o njihovom prisustvu u morskoj vodi. U obliku svetskog okeana, kopnenih mora, jezera, reka i močvara, voda pokriva više od 360 miliona km2, odnosno preko 2/3 ukupne povrsine planete. Njena ukupna kolicina na Zemlji je ogromna i najčešće se procenjuje na oko 13600 geograma (1ff = 105 km3). Ona je praktično stalna, budući da je količina vode koja se hemijski troši u nekim industrijskim procesima zanemarljivo mala u odnosu na njenu ukupnu kolicinu. Sva ostala voda, upotrebljena za bilo koju svrhu, pre ili kasnije se vraća u prirodu, oticanjem u okean, more, jezero ili u reku, infiltracijom u zemljiste ili isparavanjem u atmosferu. Iz vise razloga, medjutim, uprkos ovome, mnogi delovi sveta danas se suočavaju sa veoma ozbiljnom nestasicom vode i po svim prognozama ona bi trebalo da bude osnovni strateški resurs u budućem periodu.

Osnovna poruka ove slike jeste da su padavine ključ za rešenje problema zagađenja vode, a samim tim i spašavanja života Uočljivo je da se daleko najveća količina vode u prirodi nalazi u okeanu (preko 97%), a ona se, zbog visokog sadrzaja soli, za većinu namena moze koristiti tek posle skupe i složene i, često tehnološki i ekonomski neopravdane prerade.
36

Kada se ovome doda da je eksploatacija podzemne vode sa većih dubina tehnički dosta složena i skupa, i da su preostale rezerve slatke vode veoma neravnomerno rasporedjene (najveće rezerve površinske slatke vode nalaze se na području Juzne Amerike, pre svega u slivu reke Amazon i one najvećim delom otiču u okean neiskorišćene i da se stepen njihove zagadjenosti približava kritičnoj granici, onda ranije pomenuta predvidjanja nestašice vode i njenog strateškog značaja postaju sasvim realna.

Hidrološki ciklus
Hidrološki ciklus podrazumeva neprestano kruženje vode u prirodi, koje se odvija kroz vise medjusobno zavisnih pojava, a koje se ciklično ponavljaju. Te osnovne pojave su: evaporacija (isparavanje), precipitacija (padavine), oticanje i perkolacija (podzemno oticanje). Treba, medjutim, imati u vidu da se ovde radi o njegovom veoma uprošćenom prikazu i da bi bilo krajnje pogrešno shvatiti ga kao kontinualno kretanje vode konstantnim protokom. Naprotiv, njeno kretanje u okviru ovog ciklusa je vremenski i prostorno veoma promenljivo. Od ukupnih padavina na zemljinu površinu, deo pada direktno na vodene površine, deo teče po površini zemljišta do najbližeg površinskog vodnog resursa, deo se odmah vraća u atmosferu isparavanjem sa površine vode, zemljišta ili vegetacije, a deo se infiltrira u samo zemljište. Od ove infiltrirane vode jedan deo biva kapilarnim efektom zadržan u površinskom sloju zemljišta, da bi potom bio vraćen u atmosferu, bilo direktnim isparavanjem iz zemljišta, bilo transpiracijom preko vegetacije. Ostatak infiltrirane vode prolazi kroz zemljište do nivoa podzemnih voda, odnosno freatičnog nivoa, postajući tako njihov deo. Najveći deo podzemnih voda na kraju ipak izbija na površinu zemljišta na/ili ispod freatičnog nivoa, da bi konačno dospeo do reke, jezera ili okeana.

37

Pored vremenske i prostorne promenljivosti, za hidrološki ciklus je karakteristično da u njemu učestvuje veoma mali deo ukupnih planetarnih vodnih resursa. Odvijanje hidrološkog ciklusa uslovljeno je apsorpcijom sunčeve energije, koja se najvećim delom troši na isparavanje vode iz okeana i sa kopna, dok samo njen mali deo odlazi na cirkulaciju vazdušnih i vodenih masa u atmosferi, odnosno u hidrosferi. Od ukupne isparene vode čak oko 83% potiče iz okeana, dok samo oko 76% ukupnih padavina dospeva na njegovu površinu. Kao rezultat toga ostvaruje se neto prenos vode iz okeana na kopno planete, na koje je ukupna količina padavina za oko 43% veća od ukupnog isparavanja sa njegove površine. Međutim, ovaj višak vode na kopnu samo je prividan, budući da se ta voda na kraju vraća u okean površinskim ili podzemnim oticanjem.

4. Zagađenje
Zagađenje atmosfere Antropogene aktivnosti, u današnjim uslovima visokog tehnološkog razvoja, utiču na stanje i narušavanje ozonskog omotača Zemlje, čime se povećava mogućnost delovanja ultraljubičastog zračenja na destrukciju genetičkog materijala i dovodi u opasnost opstanak živih bića na planeti. Izuzetan negativan uticaj i najintezivnije narušavanje ozonskog omotača potiče od sintetičkih jedinjenja, komercijalno označenih kao freoni (hlor-fluor ugljovodonici). Zagađenje životne sredine jeste unošenje zagađujućih materija ili energije u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi. Zagađenje vazduha je ustvari unošenje štetnih prirodnih i sintetičkih materija u atmosferu kao direktna ili indirektna posledica čovekovih delatnosti. Prisustvo ovih nespecifičnih konstituenata, proizvoda ljudske delatnosti, promenljivim, u manjim ili većim količinama menja uobičajen sastav vazduha. Zagađivači mogu biti čvrstog, tečnog ili gasovitog agregatnog stanja, mogu direktno dospeti u vazduh (primarni) ili mogu nastati u samom vazduhu od drugih zagadjivaca pod uticajem elektromagnetnog zracenja sa Sunca (sekundarni). Efekti koji tom prilikom nastaju su različiti zbog razlika u njihovoj koncentraciji i njihovom hemijskom sastavu. Oni dospevaju u vazduh kao produkti hemijskih reakcija i sagorevanja (fosilna goriva), iz industrijskih i komunalnih postrojenja, elektrana, motornih vozila, individualnih ložišta, oslobađaju se iz rashladnih uređaja, sa tehnološki tretiranih poljoprivrednih površina.[1] Zagađenje vazduha nastaje i usled požara, eolske erozije, vulkanskih erupcija. Zagađen vazduh na različite načine utiče na živi svet: utiče na zdravlje ljudi i drugih živih organizama, na
38

klimatske promene, promene u vodenim tokovima, zemljištu. Kada se govori o promeni klime i otopljavanju obično se ima na umu troposfera, deo atmosfere neposredno iznad nas u kome se skuplja ugljendioksid i sprečava odavanje toplote, tako da se površina zemlje sve više zagreva. Međutim, ugljendioksid se skuplja i u višim slojevima atmosfere i tamo takođe izaziva promene od daloksežnog značaja. Otkako je počela industrijalizacija prosečna temperatura pri tlu porasla je za 0,7 stepeni Celzijusa. To je malo ako se ima u vidu šta se događa u višim slojevima atmosfere, gde se takođe već decenijama meri temperatura. Na primer, u mezosferi, na visini od 50 do 80 kilometara iznad površine zemlje, temperatura se kreće između 0 i minus 90 stepeni. Uzrok problema zagađenja vazduha nisu samo količine zagađivača koje se emituju u vazduh već na njih značajno utiču prostor, koji se zagađuje, vreme kada do zagađenja dolazi i okolnosti pod kojima se ono događa. Prostor je deo problema zagađenja vazduha zbog toga što se najviše zagađivača ispušta upravo u vazduh koji neposredno udišemo. Stambene četvrti ili gradovi zahvataju samo oko 1% teritorije SAD, ali vazduh upravo u ovim delovima prima najjače koncentracije emisija. Vreme je deo problema zato što je dinamika zagađenja važna. U svakom većem gradu, svakog jutra i popodneva teče ogromna reka automobila od predgrađa ka centru i obrnuto. Rezultat je nagli skok zamašnog oslobođenja zagađivača dva puta dnevno. Još jedan uzrok povremenog zagađivanja predstavljaju okolnosti. Vremenski uslovi i topografija su značajni faktori zagađenja vazduha. Očigledno je da u bilo kom momentu nivo zagađujućih materija u atmosferi daleko zaostaje za kumulativnim količinama koje se šalju u atmosferu. Ovo ukazuje da postoje "ponori" za različite zagađivače u kojima se oni prikupljaju. Prema Šlezingeru (1979) "ponori" za atmosferske zagađivače (i druge tipove) trojaki su: 1. spontana hemijska transformacija, npr. oksidacija; 2. mikrobiološka razgradnja u zemljištu i vodi; 3. fizički procesi kao što su solubilizacija i taloženje. Stepen delovanja ovih procesa varira od mesta do mesta, od zagađivača do zagađivača i od vremena do vremena. Drugim rečima, vreme boravka bilo koje hemijske materije u sredini veoma se razlikuje i zavisi od različitih hemijskih, fizičkih i bioloških odlika sredine i od same hemikalije. Atmosferske čestice se uklanjaju uglavnom fizičkim mehanizmima: suvim ili vlažnim taloženjem. Vlažno taloženje podrazumeva, recimo, sposobnost kiše da odnosi čestice iz atmosfere. Suvo taloženje je od primarnog značaja u troposferi gde se brzina i obim sedimentacije povećavaju sa povećanjem veličine čestica.
39

Atmosferski gasovi se uklanjaju fizičkim i hemijskim procesima. Gasovi se adsorbuju na čvrstim materijalima ili stupaju u hemijske reakcije u vazduhu. Proizvodnja električne energije je uzrok značajnog zagađenja vazduha. Povećano korišćenje električne energije poboljšalo je kvalitet života, ali je odnos poboljšanja i snage ostao relativno mali. Zagađenje vazduha od početka industrijske ere izaziva značajne probleme u visokorazvijenim zemljama Severne Amerike i Evrope; automobili imaju u tome sve veći udeo u ovim zemljama u drugoj polovini 20. veka. I dok su se ove zemlje borile da očiste vazduh u svojim gradovima sve izraženije postaje prekogranično zagađenje. Ovaj vid zagađenja izazvao je brojne sporove u svetu, pa je konačno došlo do usvajanja principa međunarodnog prava da jedna država ne sme da zagađuje vazduh druge. Glavni uzročnici zagađenja vazduha sa opadajućim značenjem su saobraćaj, proizvodnja električne energije, industrija (uključujući sagorevanje goriva i obradu materijala), šumski i poljoprivredni požari i spaljivanje. Svaki izvor zagađenja podrazumeva brzo sagorevanje neke vrste goriva. Priroda takođe emituje zagađivače u atmosferu. Sumpor-dioksid, oksidi azota, ugljen-monoksid, metan, ugljovodonici i čestice iz vulkana, baruština, šuma, požara nastalih prirodnim putem i delovanje vetra na tle koje nije prekriveno vegetacijom. Vulkani izbacuju ogromne količine prašine i suspendovane materije, kao i štetne gasove. Raspadanje organske materije u tropskim šumama i na drugim mestima emituje u atmosferu različita gasovita jedinjenja kao što je, na primer, metan, a šume daje različita organska jedinjenja kao što su ketoni, aldehidi i drugi složeni ugljovodonici. U urbanim i visokoindustrijalizovanim područjima vazduh obiluje ugljendioksidom, metanom, sumpor-dioksidom, atmosferskim oksidantima (azotnim oksidima, ozonom, sekundarnim fotooksidantima), hlor-fluor ugljovodonicima (freonima), hidrogenskim halidima (jedinjenjima vodonika i halogenih elemenata), kao i većom količinom čestica prašine, pepela, čađi, bakterija i spora.

Glavni zagađivači vazduha
Izvesan broj oksida sumpora (SOx) ima pogubne efekte na okolinu. Najvažniji je sumpor-dioksid (SO2). Smatra se da su elektrane na ugalj najveći uzročnik problema koji sumpor-dioksid izaziva u SAD. U proseku, 70% sumpor-dioksida u vazduhu američkih gradova potiče iz ovih postrojenja. Goriva imaju veoma različite koncentracije sumpora. Ugalj sa velikim sadržajem sumpora iz pojedinih rudnika može sadržati i do 5% sumpora ( goriva sa niskim sadržajem imaju manje od 1% sumpora). Prirodni gas sadrži sumpor samo u tragovima; zbog toga su mnoge fabrike i postrojenja prešli sa uglja na prirodni gas čim je
40

uvedena kontrola emisije sumpor-dioksida. Energetska kriza sredinom sedamdesetih godina 20. veka i skok cena goriva sa niskim koncentracijama sumpora izmenili su i ovaj trend korišćenja gasa i nafte i stimulisali traženje novih rešenja za problem sumpor-dioksida. Sumpor-dioksid je gas bez boje, težak, u vodi rastvorljiv, oštrog iritirajućeg mirisa. Sumpor-dioksid je sam po sebi otrov, ali može da reaguje sa ozonom, vodonik-peroksidom, vodenom parom i drugim materijama u atmosferi i da stvara sumpornu kiselinu (H2SO4). Sumporna kiselina je jedna od najjačih poznatih kiselina, može da nagrize krečnjak, metal, tkaninu i razarajuće deluje na disajne organe. Sumporna kiselina iz zagađivača vazduha koji sadrze sumpor glavni je uzrok kiselosti kiša. Iako efikasnost direktne oksidacije sumpor-dioksida ozonom nije velika, ozon sigurno učestvuje u lancu reakcija koje, u većoj meri, vode oksidaciji sumpor-dioksida i nastajanju sulfata.

Bisulfatni radikal (HSO3) nastao reakcijom 1 dalje reaguje dajući sumpornu kiselinu kao krajnji proizvod oksidacije jedinjenja sumpora u atmosferi. Prevođenje gasovitog sumpor-dioksida (SO2) do sulfatnog aerosola počinje oksidacijom uz učešće OH ili peroksidnog radikala, što daje molekul sumporne kiseline u gasnom stanju, a potom sledi brza fazna transformacija kondenzacijom na površinama već postojećih čestica. Ovakve čestice submikronskih sekundarnih aerosola sulfata mogu biti jasno viđene asocirane sa većim, hemijski transformisanim, česticama letećeg pepela. Oksidacija sumpor41

dioksida (SO2) u gradskom vazduhu može dovesti do akumulacije sekundarnih sulfatnih aerosola na već postojećim česticama. Prema nekim autorima, oko 70% urbanih submikronskih čestica je sastavljeno od higroskopnih jedinjenja, pretežno amonijum-sulfata, koje postaju tečne kapi sa porastom sadržaja vlage u vazduhu. Štetni uticaji na ekosistem i ljudsko zdravlje od fotohemijskih oksidanata i čestica suspendovanih u vazduhu (aerosola), posebno onih respirabilnih, manjih od 10 µm (PM10) i 2,5 µm (PM2,5), bili su osnovna pokretačka snaga za rad na smanjivanju zagađenja vazduha. Na zdravlje ljudi utiču brojni zagađivači vazduha, a najviše sumpor-dioksid (SO2), persistentni organski polutanti (POP), ozon i aerosoli. Urbani aerosoli sadrže tragove mutagenih i kancerogenih policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH), oksi-PAH, kao i složenu smešu različitih organskih i neorganskih jedinjenja. Ozon i, u izvesnoj meri, suspendovane čestice su sekundarni polutanti. Oni se formiraju u vazduhu, od primarno emitovanih polaznih supstanci, u nizu složenih reakcija u kojima pokretačku ulogu ima sunčevo zračenje (solarna radijacija). Ozon u troposferi nastaje razlaganjem primarnih zagađujućih materija u atmosferi, azotnih oksida, koji se razlažu pod dejstvom Sunčevog zračenja oslobađajući atomski kiseonik, koji zatim stupa u reakcije sa molekulskim kiseonikom iz vazduha. Troposferski ozon je poznat kao "loš" ozon, za razliku od "dobrog", stratosferskog ozona koji štiti biosferu. Troposferski ozon je sekundarni polutant, tačnije fotooksidant koji započinje niz reakcija sa organskim molekulima prisutnim u vazduhu, kao produktima antropogenih delatnosti, pri čemu nastaju veoma štetna jedinjenja kako za biljke, tako i za sve druge organizme, a posebno čoveka. Hemijski procesi koji vode do formiranja i uklanjanja troposferskog ozona uključuju oksidaciju gasovitih isparljivih organskih jedinjenja (VOC, Volatile Organic Compounds) povezanu sa fotohemijskim reakcijama azotovih oksida i slobodnih radikala. Azotovi oksidi, azot dioksid (NO2), azot monoksid (NO) i azotsuboksid (N2O), prepoznaju se kao žuto-braon oblaci. Najčešće se označavaju kao NOx jer se ne zna tačan odnos pojedinih oksida. Ovo su korozivni gasovi i veoma jaki oksidansi. Oni nadražuju pluća, izazivaju bronhitis, pneumoniju i smanjuju otpornost na infekcije disajnih organa. Zbog svoje rastvorljivosti u vodi jedan su od izazivača „kiselih kiša“ koje uništavaju i degradiraju životnu sredinu. Zajedno sa ugljovodonicima grade ozon, glavni sastojak smoga, u prizemnim slojevima vazduha. Najveći deo NO2 se formira oksidacijom NO koji je osnovni azotni proizvod sagorevanja. Emitovan u atmosferu azot-monoksid se brzo razblažuje i njegova oksidacija vazdušnim kiseonikom je spor proces. Sa daleko većim
42

prinosom teče njegova oksidacija alkilperoksi- ili hidroperoksi radikalima koji nastaju fotooksidacijom VOC. RO2 (ili HO2) + NO→RO (ili HO) + NO2 (4)

Pošto je stvorena dovoljna količina azot-dioksid (NO2) osnovni put formiranja ozona u troposferi dalje teče njegovom fotolizom uz stvaranje atomskog kiseonika O(3P). NO2 + hv→ NO + O(3P) O(3P) + O2 + M→O3 + M (M= air, N2) (5) (6)

Prisustvo relativno malih količina ozona u troposferi je od velike važnosti za hemijske reakcije koje se u njoj odigravaju. Fotoliza ozona vodi do stvaranja pobuđenog atoma kiseonika O(1D) koji učestvuje u formiranju OH radikala. O3 + hv→ O2 + O(1D) O(1D) + H2O→ 2 OH (λ≤350 nm) (7) (8)

Hidroksi radikali su najznačajniji oksidacioni agensi u troposferskoj hemiji, ali njihova aktivnost nestaje sa prestankom dnevne svetlosti. U toku dana oni učestvuju, u najvećoj meri, u oksidacionim procesima koji vode nastajanju sumporne, azotne kiseline polu isparljivih organskih jedinjenja. Reakcija ozona sa NO, iz prirodnih i antropogenih izvora, praćena je formiranjem nitratnog radikala. NO + O3→ NO2 + O2 NO2 + O3→NO3+ O2 (9) 10)

Pošto NO3 radikali brzo podležu fotolizi (u toku nekoliko sekundi) njihova koncentracija tokom dana ostaje niska, ali tokom noći može dostići efektivne nivoe. Tokom noći su ozon i nitratni radikali najvažnije supstance za oksidaciju prisutnih jedinjenja. Jedna od mogućih reakcija je: NO3 + NO2→N2O5 (11)

Što u prisustvu vlage daje azotnu kiselinu: N2O5 + H2O→2 HNO3 (12)

43

Zbog efekta reakcija (5), (6) i (10) jednovremeno prisustvo povećanih koncentracija NO2 i O3 na istom mestu uglavnom je isključeno. Troposferske reakcije uz učešće OH radikala, NO3 radikala i ozona ima ključnu ulogu za dnevnu i noćnu hemiju zagađenog vazduha. Ispitivanja pokazuju jasnu hemijsku vezu između troposferskog ozona i aerosola. Formiranje sekundarnih aerosola je blisko povezano sa prisustvom ozona i drugih fotohemijskih polutanata(4). Koncentracije submikronskih aerosola nitrata, sulfata i amonijuma pokazuju maksimalne vrednosti u popodnevnim satima i u mnogim slučajevima podudaraju se sa maksimalnim koncentracijama ozona (8). S druge strane, pokazano je da neka biogena i antropogena isparljiva jedinjenja mogu značajno doprineti stvaranju organskih aerosola preko feznih raspodela njihovih reakcionih produkata (10). Hidroksilni radikali tokom dana, nitratni radikali tokom noći i ozon u svako doba imaju centralnu ulogu u nastajanju i ponašanju toksičnih supstanci u vazduhu, mutagenih PAH i finih , submikronskih čestica. Pored uticaja na zdravlje ljudi, sastav, veličina i broj formiranih aerosola imaju značajan uticaj na apsorpciju i rasipanje sunčevog zračenja, a time na toplotni bilans i prozračnost atmosfere. Hlorofluorougljovodonici (CFCS) su ugljovodonici, kao što je freon, kod kojih su deo ili svi atomi vodonika zamenjeni atomima fluora. Oni mogu biti tečni ili gasoviti, nezapaljivi su i stabilni na toplotu, koriste se kao rashlađivači, u aerosolima i kao rastvarači. Kad dospeju u vazduh, polako se dižu u gornju atmosferu Zemlje gde se raspadaju pod dejstvom UV zraka. Deo molekularnih fragmenata reaguje sa ozonom u atmosferi čime se smanjuje količina ozona. Atomi hlora iz hlorofluorougljovodonika deluju kao katalizator u lancu reakcija kojima se dva molekula ozona pretvaraju u tri molekula običnog kiseonika. Ovaj proces brže smanjuje korisan ozonski sloj nego što se on prirodnim procesima obnavlja. "Rupa" koja nastaje propušta veće količine ultraljubičastog zračenja na površinu Zemlje i izaziva zdravstvene probleme kod ljudi, kao što su katarakt ili rak kože, ali i poremećaje u osetljivim ekosistemima (npr. biljke proizvode manje semena). Vlada SAD je 1978. zabranila upotrebu aerosola na bazi fluorougljovodonika, odnedavno u aerosolima fluorougljovodonik je zamenjen ugljovodonicima (butanom). Hemijska industrija je uložila ogromne napore u istraživanju moguće upotrebe bezbednijih hemijskih sastojaka. Hloro-fluoro ugljovodonici (CFC) su inertni molekuli koji se ne mogu razgraditi u troposferi. Njihovo vreme "života" u atmosferi prelazi 100 godina tako da imaju sasvim dovoljno vremena da polako difunduju iz troposfere u stratosferu. U stratosferi su CFC izloženi snažnoj solarnoj radijaciji (pre svega UV zračenju). Ova radijacija CFC čini fotohemijski aktivnim što ima za posledicu stvaranje reaktivnih atoma hlora (radikala) i molekula hloroksida (ClO), gde oba ova produkta imaju slična svojstva kao oksid azota, a ponašaju se veoma slično kao on. Hlor se ponaša kao katalizator, nakon razaranja
44

molekula ozona atom hlora se oslobađa i spreman je za razaranje sledećeg molekula ozona. Svaki hlorni atom nastao fotodekompozicijom CFC u proseku učestvuju u razaranju najmanje 1000 molekula ozona. Ozon može izazvati određene fiziološke probleme u ljudskom organizmu i ugroziti zdravlje ljudi u povećanim koncentracijama koje su određene odgovarajućim standardima. Ima ljudi koji osete prisustvo ozona čak i kada je koncentracija samo 0,002 mg/m3. pri koncentraciji od 0,01- 0,02 mg/m3 neki ljudi imaju problema sa koordinacijom očnih mišića i slabije vide. Edem pluća se javlja pri koncentraciji manjoj od 2,143 mg/m3 pri testovima na ljude. Američka Agencija za zaštitu sredine (EPA), smatra da 0,32 mg/m3 izaziva osećaj nelagodnosti u grudima, iritaciju respiratornog trakta i smanjenje disajnih funkcija; 0,36 mg/m3 pogoršavaju se astma, emfizem i hronični bronhitis; a na 0,39 mg/m3 javlja se smanjena otpornost na bakterijske infekcije. Postavljen je standard od 0,26 mg/m3 kao granica za moguće pojave zdravstvenih problema. Ovo su samo srednje vrednosti što znači da će samo polovina ljudi reagovati na koncentracije ozona u tim vrednostima. Iskustvo izgradnje dimnjaka, kao puta za odvod neželjenih i štetnih gasova u domaćinstvu, čovek je iskoristio i za oslobađanje od neželjenih gasova u industriji, s tim što su njegove dimenzije daleko veće ali i štetan uticaj gasova na sredinu vidljiviji. Štetni gasovi se u visinu podižu zahvaljujući fizičkom zakonu podizanja toplog vazduha u više slojeve kao i zakonu strujanja u samom dimnjaku. Pored ova dva zakona, kojim se čovjek rešava neželjenih gasova kao trenutnih problema, u drugom "činu" dva nova zakona se direktno okreću protiv njega. Prvi je činjenica zemljine teže, koja čestice štetnih materija ponovo privlači zemlji (teže u neposrednoj blizini dimnjaka, lakše nešto dalje) i drugi, u krajnjem ograničen prostor atmosfere i zakonitost njenog fizičko-hemiskog sastava i funkcije koju je taj sastav imao i ima u formiranju života na Zemlji i njegovom daljnjem održavanju. Direktno zagađivanje vazduha vrši se i snažnom motorizacijom. Automobili omogućavaju veću pokretljivost ali za uzvrat traže izuzetno mnogo kiseonika (za sagorijevanje u motoru) a vraćaju ugljen-dioksid i ugljenmonoksid. Čovek kao konzument duvana, takođe zagađuje vazduh svog stanovanja. Indirektno zagađenje vazduha vrši se isparavanjem štetnih materija izbačenih u vodu ili odloženih na zemlju.

Fotohemijski smog
Fotohemijski smog nastaje pod dejstvom sunčevog zračenja, fotohemijskim reakcijama, u atmosferi zasićenoj izduvnim gasovima i dimom iz automobilskih motora i fabričkih dimnjaka. Pri tome nastaju isparljiva organska jedinjenja koja
45

se kondenzuju stvarajući gustu izmaglicu. Fotohemijski smog je, obično, najizraženiji u ranim popodnevnim časovima, kada je najintenzivnije sunčevo zračenje. Formiranje smoga započinje prisustvom primarnih atmosferskih polutanata u vazduhu, kakvi su azotni oksidi, koji se tokom dana, fotohemijskim reakcijama pod dejstvom UV zračenja razlažu na NO i atomski kiseonik. Veoma reaktivan atomski kiseonik stupa u brojne reakcije od kojih jedna dovodi do stvaranja ozona u troposferi. Kako je ova reakcija povratna troposferski oyon se neprestano stvara i razgradjuje, a oslobođeni atomski kiseonik oksiduje nove količine fotolitičkog NO u NO2. Međutim, istovremeno se u atmosferi nakupljaju reaktivni nesagoreli ugljovodonici, aldehidi i druga organska jedinjenja, koja, takođe nastaju tokom rada motora sa unutrašnjim sagorevanjem i iz industrijskih postrojenja. Njihovim prisustvom se blokira razgradnja ozona, kojeg, s toga, ima sve više, te on stupa u reakcije sa organskim molekulima. Pri tome nastaju brojne opasne, toksične supstance, kao što su formaldehid, akrolein, peroksiacetilnitrat (PAN) i druge. Posebno PAN štetno utiče na zdravlje ljudi izazivajući suženje, iritaciju očiju i otežano disanje, kao i velika oštećenja biljaka koja se ispoljavaju kao srebrnasto-bronzane nekrotične fleke na listovima (spanaća, salate, duvana).

Uticaj zagađenja vazduha na zdravlje ljudi
Efekat određenog zagađivača na zdravlje čoveka zavisi i od samog čoveka, njegovih godina i genetskog nasleđa, da li boluje od nekih bolesti, od stepena fizičke aktivnosti, stresa. Isto tako, efekti polutanata na ekosistem zavise i od samog ekosistema- vrsta koje u njemu postoje, hemijskog sastava tla i drugih elemenata. Moguća klasifikacija bolesti vezanih za problem delovanja zagađivača vazduha na ljude: 1. disajni nadražaji i akutni problemi funkcije pluća (disanje); 2. rak; 3. strukturne promene; 4. sistemska trovanja (npr. olovom); 5. slabljenje imunološkog sistema koji dovodi do povećane podložnosti infekcijama; 6. ostali tipovi smanjenog sadržaja kiseonika u tkivu (npr. asfikcija /gubitak svestu/ zbog udisanja ugljen-monoksida). Čak i kratko izlaganje oksidima sumpora (npr. 14,3 mg/m3 u toku nekoliko minuta), azotu ili ozonu, može dovesti do teškoćau disanju ili razmeni gasova zbog edema (gomilanja tečnosti u tkivima), stvaranja mukusa (sluzi) i bronhijalnog spazma kao posledice iritacije i zapaljenja. Bronhospazmi, edemi i
46

stvaranje mukusa otežavaju protok vazduha, smanjuju kapacitet pluća, i smanjuju stepen razmene gasova između krvi i alveolarnog vazduha zbog dodatnih količina tečnosti kroz koje vazduh mora da prođe. Sve ovo utiče na smanjenje količina kiseonika koji stiže u tkivo po celom telu i otežava rad srca. Hronično nadraživanje pluća, bilo kao posledica zagađujućih materija iz vazduha, pušenja, alergijskih reakcija, ili svega toga zajedno, mogu dovesti do hroničnog stanja i konačno do trajnih strukturnih promena na plućima.

Ljudi koji imaju astmu, hronični bronhitis ili emfizem uglavnom su oboleli zbog kombinacija nasledne predispozicije, pušenja i uslova na radnom mestu uz dodatnu izloženost aerozagađujućim materijama u sredini u kojoj žive i rade. Šta god da je bio uzrok bolesti, ovi ljudi, kao i deca i starije osobe spadaju u grupu veoma osetljivih na aerozagađujuće materije. Hemijske materije koje u pluća dospeju iz okoline mogu izazvati i druge bolesti osim bolesti respiratornog trakta. Aerozagađujuće materije koje dospevaju u krvotok preko pluća i izazivaju probleme u drugim delovima organizma nazivaju se sistemski toksini. Olovo i živa su najvažniji primeri sistemskih toksina koji se nalaze u vazduhu. Olovo kao teški metal izaziva prvo biohemijske, zatim fiziološke i najzad zdravstvene posledice usled reakcije sa enzimima, drugim proteinima i ostalim hemijskim elementima ćelija. Očigledno, dva tipa tkiva koja su najosetljivija na olovo su ćelije mozga i kičmene moždine koje stvaraju crvena krvna zrnca. Čist vazduh je osnov za zdravlje i život ljudi i čitavog ekosistema. Vazduh je smesa gasova koja čini atmosferu, a sastoji se približno od 4/5 azota, 1/5 kiseonika i vrlo malih količina plemenitih gasova, ugljen dioksida, vodonika, ozona, vodene pare i raznih nečistoca. Nevolje nastaju kada se ovaj odnos poremeti.

47

Zagadjeni vazduh utiče na različite načine na zdravlje ljudi i čitav ekosistem. Atmosfera služi i kao sredstvo transporta zagadjujucih materija do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagadjenja kopna i vode. Zagadjenje vazduha zavisi prvenstveno od tipa zagadjivaca. Glavni izvori zagadjenja vazduha su zagrevanje stanova, industrijske aktivnosti i saobracaj. Najčesce zagadjujuće materije su ugljenmonoksid (CO), sumpordioksid, azotdioksid, mikročestice čadji. Specifične zagadjujuće materije vazduha su i olovo, kadmijum, mangan, arsen, nikl, hrom, cink i drugi teski metali i organska jedinjenja koja nastaju kao rezultat različitih aktivnosti. Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa. Ovaj gas nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija od 1% CO u vazduhu je smrtonosna. Ugljen monoksid je toksičan u visokim koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao prekursor ozona. Emisije poticu uglavnom od saobracaja. U Evropi se emituje oko 125 M tona, ili 11% od ukupne svetske emisije ovog gasa. Procenjuje se da emisija sumpor dioksida u Evropi iznosi 39 M-tona godisnje. Emisija sumpor dioksida drastično je veća u zimskom nego u letnjem periodu, zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najčesce i najviše u centralnoj, juznoj i jugoistocnoj Evropi. Zato su vlasti u drzavama ovih regiona krenule u kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim delovima. Koncentracija sumpor dioksida u atmosferi zapadno-evropskih gradova primetno je opala u odnosu na 1970. godinu. Pad koncentracije sumpor dioksida u atmosferi rezultat je redukcije koriscenja fosilnih goriva u zagrevanju domaćinstava. Emitovane kisele supstance kao sto su sumpor dioksid i azot dioksid u atmosferi se mogu zadrzati i do nekoliko dana i za to vreme preći razdaljinu od preko nekoliko hiljada kilometara, gde se preobrazuju u sulfurnu i azotnu kiselinu. Primarni polutanti sumpor dioksid i azot dioksid i njihovi reakcioni proizvodi nakon njihove depozicije i promene padaju na povrsinu zemlje i povrsinskih voda (kisele kise) gde uzrokuju zakiseljavanje sredine. Efekti acidifikacije odrazavaju se na: vodene organizme koji su osetljivi na povećanje pH i povećanje toksičnih metala u vodi, biljke su osjetljive na povećanje koncentracije hidrogenovih jona u zemljistu, ljudi takodje trpe posledice acidifikacije zbog konzumiranja povrsinske ili podzemne vode koje često imaju neprimeren pH i povećanu koncentraciju metala.

48

Kisele kiše
Robert Angus Smith, bio je hemičar koji je živeo i radio u Engleskoj u XIX veku. Bavio se, između ostalog, i proučavanjem atmosferskog taloga- kiša u Engleskoj, Škotskoj i Nemačkoj. On je objavio 1872. da postoji zavisnost između lokalnih fabrika koje su sagorevale ugalj, trajektorije dima, depozicije organskih supstanci iz atmosfere, učestalosti padavina i koncentracije sulfatnih jona u precipitatu (kiši). Konstatovao je da kiselost kiša pre svega određuje sadržaj sulfata. Početkom XIX veka Engleska se zahuktavala u svom industrijskom razvoju i nije obraćala pažnju na istraživanja jednog naučnika. Tek nakon čitavog jednog veka u Norveškoj posredstvom norveškog programa za interdisciplinarna istraživanja posvećena je pažnja negativnim uticajima kiselih atmosferskih taloga na šume i ribe. U južnoj Norveškoj se prepolovila populacija riba u periodu od 1940 do 1980. Ljudske aktivnosti su prouzrokovale emisiju sumpor-dioksida koji se potom našao u kiselim kišama ugrožavajući čoveka i prirodu. Po definiciji kisele kiše su atmosferski kiseli talog u formi kiše. Još preciznija definicija je da su kisele kiše padavine koje imaju veću kiselost (manji pH) od uobičajenih kiša koje padaju u nezagađenim regionima Zemlje. Padavine odstranjuju iz atmosfere gasove, aerosole i čestice na dva načina: 1. Stvaranjem kapljica vodene pare u oblacima koje sakupljaju zagađivače iz atmosfere i kada se steknu potrebni uslovi kapljice iz oblaka se ukrupnjavaju i padaju u obliku kiše; 2. Ispiranjem atmosfere kada kiša (sneg) atmosferu ispod oblaka ispira i prečišćava. Ova dva načina obuhvataju vlažnu precipitaciju. Atmosfera se može prečišćavati od polutanata i bez kiše i to: 1. Apsorpcijom gasova na razne površine u prirodi kao što su vegetacija, zemljište ili vodene površine, kao i na građevine; 2. Gravitacionim taloženjem većih čestica; 3. U direktnom kontaktu finih čestica sa vegetacijom i drugim površinama. Termin kiseli talog obuhvata celokupnu kiselu precipitaciju koja zahvata gasove, čestice, kao i tečnu fazu tako da se u kiselom talogu nalaze sve kisele supstance iz atmosfere. Zato se trivijalni naziv "kisele kiše" sve više zamenjuje mnogo pravilnijim "atmosferski talog" koji obuhvata sve kisele supstance kao i sve druge zagađivače koji se nalaze u atmosferi. Nezagađena kiša je po prirodi kisela jer atmosfera sadrži u sebi kiseli oksid ugljen-dioksid (CO2) koji se rastvara u vodi (kapima kiše) i daje kao produkt ugljenu kiselinu što ima za posledicu da je kiselost (pH) kišnice oko 5,6. Ovo je
49

granična vrednost, kiša čija je pH vrednost ispod 5,6 smatra se kiselom. Usled zagađenja pH kiše se drastično menja. Tako, na primer, merenja kiselosti kišnice u Severnoj Americi pokazale su vrednosti i od pH 3, a najniža vrednost za pH kišnice u SAD ikada izmerena je 2,1 i to u severnim delovima SAD 1964. godine, dok je u Evropi najniža vrednost ikada izmerena bila pH 2,4 u Škotskoj 1974. godine. Porast kiselosti vodenog taloga konstantno raste. Razlog tome je stalan porast sadržaja kiselih oksida (SO2 i NOX) koji se akumuliraju u atmosferi, zatim rastvaraju u kišnim kapima i sa kišom ili snegom dospevaju na zemljinu površinu, odnosno sa česticama iz atmosfere sa kojima reaguju, usled gravitacije dospevaju takođe na zemljinu površinu. Kiselost sredine meri se preko njene pH vrednosti, koja predstavlja negativan logaritam koncentracije vodonikovih jona u nekom rastvoru. Uređaj kojim se meri pH vrednost nekog rastvora naziva se pH-metar. Da bi se izmerila kiselost kiše ona se prethodno mora sakupiti u posebnoj sabirnici koja je često instalirana na terenskim meteorološkim stanicama. Padavine (vodeni talozi, kiše) često su blago kisele reakcije zbog prisustva ugljene kiseline u njima zahvaljujući prisustvu ugljen-dioksida u atmosferi. Međutim, kao posledica antropogenih aktivnosti u vazduhu se nalaze gasovita jedinjenja- oksidi sumpora i azota, koji se rastvaraju u vodi stvarajući odgovarajuće kiseline (sumporastu, azotastu). Padavine u urbanim i industrijskim zonama, koje obiluju ovim kiselinama, označene su kao kisele kiše. Pored kiselih kiša u oblastima sa velikim atmosferskim zagađenjima česte su i kisele magle ili izmaglica, kao i kisela, suva ili vlažna depozicija. Kiseli vodeni talozi su veoma opasni za živi svet, naročito biljke, lišajeve, organizme na kopnu, ali i u vodi. Pod dejstvom kiselih kiša propada šumska vegetacija, uništavaju se poljoprivredne površine i dolazi do pomora riba u jezerima. Pored toga, kisele kiše deluju na sve predmete na Zemlji. One izazivaju narušavanje i koroziju spomenika, fasada zgrada, ukrasnih predmeta od kamena, metala i drugih materijala. Uništavanje kamenih spomenika, skulptura i ukrasa, naročito u gradskim područjima, označeno je kao kamena erozija. Izuzetno negativno dejstvo kiselih vodenih taloga je izraženo u sinergističkom dejstvu sa drugim atmosferskim zagađujućim materijama (na primer ozonom u troposferi), kao i u oblastima gde je kisela, silikatna matična podloga zemljišta. Zbog toga su velika oštećenja od kiselih kiša prisutna u centralnoj Evropi, naročito u Nemačkoj, kao i u Velikoj Britaniji. Na području Balkanskog poluostrva i čitave jugoistočne Evrope, gde je krečnjačka matična podloga, štetno dejstvo kiselih kiša je slabije izraženo, jer se u prisustvu karbonata održava povoljna reakcija (PH) zemljišta i vode.

50

Efekat staklene bašte
Deo reflektovanog zračenja sa Sunca se apsorbuje u stakleničkim gasovima (CO2, N2O, CH4, HFC, PFC, SF6). To je značajan mehanizam održanja temperature atmosfere (bez tih gasova temperatura bi bila 30 stepeni niža). Danas je već sa sigurnošću poznato da se koncentracija CO2 značajno povećala tokom poslednjeg veka, pa je gotovo sigurno da je to posledica ljudske aktivnosti. Postoje dakle i prirodni izvori promene koncentracije CO2 među ostalim i vulkanske erupcije. Zemlja je dinamički, a ne statički sistem. Međutim, sve je više očigledno da postoji jaka veza između koncentracije CO2 i prosečne globalne temperature. Zemlja se zagrejala za 0.5°C u toku prošlog veka. Procenjuje se da će se globalna temperatura vazduha na Zemlji povećati za otprilike 1-3.5°C do 2100. godine. To je najbrže menjanje klime u poslednjih 10000 godina. Zagrevanje ovakvih razmera uticaće na promenu temperature i raspodelu padavina. To će prouzrokovati porast nivoa mora i promene u raspodeli snadbevanja vode za piće. Takođe će uticati na zdravlje ljudi, vitalnost šuma i drugih prirodnih oblasti, kao i na poljoprivrednu proizvodnju, hranu. Zbog više vode u atmosferi biće više kiše i snega, što će uzrokovati poplave, eroziju tla i ogromne štete. U drugim oblastima Zemlje biće suša. Za poslednjih 100 godina nivo mora porastao je za 10-25cm. Topljenje glečera širom sveta doprinelo je povećanju nivoa mora. Topljenje i zagrevanje tundre (Sibir, Aljaska) dovodi do raspadanja organskih materija i oslobadanje ugljenika, stvarajući dodatni izvor stakleničkih gasova.

Slika 4.1 Promene koncentracije ugljen-dioksida (CO2) merene u atmosferi od 1870. godine

51

Slika 4.2. Emisija CO 2 u zavisnosti od vrste goriva (ugalj, nafta, gas)

Zagađenje vodenih resursa
Osnovna uloga vode u njenom antropogenom ciklusu praktično potpuno je analogna njenoj ulozi u krvotoku složenijih živih organizama (krv sadriži oko 83% vode). Naime, korišćenje vode od strane čoveka za odnošenje ili razblaživanje otpadnih materija u velikoj meri je uporedivo sa osnovnom funkcijom krvi na ćelijskom nivou. Prema tome, najodgovorniji za zagađivanje prirodnih vodnih resursa su njihovi glavni korisnici u antropogenom ciklusu – industrija, poljoprivreda i stanovništvo. Stepen i struktura zagađenja u velikoj meri su zavisni od načina na koji se aktivnosti u okviru ovog ciklusa obavljaju (primenjene tehnologije i načini življenja) i od broja ljudi u datoj oblasti koji ih obavlja (gustina naseljenosti). Najopštija definicija zagadjivanja voda mogla bi biti da je to svaka čovekova aktivnost koja umanjuje upotrebljivost prirodne vode kao resursa. Ovde, međutim, treba napomenuti da je, zagađenost date prirodne vode direktno uslovljena njenom budućom namenom. Tako, na primer, skoro potpuno čista voda može biti nepodobna za korišćenje u proizvodnji piva, dok se od nje znatno zagađenija voda može direktno koristiti, na primer, za rekreaciju, uzgoj riba, plovidbu ili navodnjavanje. Do zagađivanja vodnih resursa može doći i prirodnim putem, nezavisno od čovekove aktivnosti, unošenjem u njih različitih produkata raspadanja ostatka flore i faune i erozijom zemljišta pod dejstvom površinskog oticanja.

52

Sami izvori zagadjivanja mogu biti tačkasti, koji su potpuno lokacijski definisani i koji se mogu mnogo lakše kontrolisati (na primer, ispust komunalne ili industrijske otpadne vode u recipijent kroz cev ili kroz kanal) ili rasuti, koje je mnogo teže kontrolisati (na primer, površinsko oticanje sa urbanih površina, ili sa poljoprivrednog zemljišta). Iako se potencijalne zagađujuće materije vode, kratko zagađivači, mogu podeliti na više različitih načina, svaki od njih može se svrstati u jedu od četiri generalne kategorije: 1. biološki agensi; 2. rastvorne materije; 3. nerastvorene materije i sedimenti i 4. toplota. Dok neke primese vode dobijaju status njenog zagađivača samo kada su u njoj prisutne u većim koncentracijama, a inače su bez uticaja na njenu zagađenost, ili joj čak popravljaju kvalitet, a druge su štetne praktično bez obzira na to koliki im je sadržaj u njoj. Zbog ovoga, pogodnije je koristiti sledeću podelu zagađujućih materija: 1. biološki agensi; 2. energijom bogata organska jedinjenja i neorganski nutrijenti; 3. toksična hemijska jedinjenja; 4. fizički agensi (uključujući toplotu i suspendovane materije); 5. radioaktivne otpadne materije i 6. neorganske soli, kiseline i baze.

Posledice zagađenja vodenih ekosistema
Pod biološkim agensima se podrazumevaju patogeni mikroorganizmi (bakterije, višećelijski paraziti i virusi), potencijalni sastojci humanih ekskremenata, koji izazivaju oboljenja – koleru, hepatitis, tifus, dizenteriju, botuliuzam i druga. U biološke agense ubrajaju se i potencijalno patogeni mikroorganizmi koji potiču od obolelih životinja iz klanica ili iz pogona za preredu mesa, ili iz procesa prerade voća i povrća. Velika većina ovih mikroorganizama, pre svega bakterija, može se uništiti hlorisanje vode, ali je većina virusa rezistentna na ovaj način njene obrade. Povećane koncentracije nekih hemijskih jedinjenja mogu delovati razorno na akvatične ekosisteme, forsiranjem razvoja pojedinih njihovih komponenti koje ih koriste kao hranu. Ova pojava, poznata kao eutrofikacija može biti izazvana na dva osnovna načina: unošenjem viška biorazgradljivih organskih materija koje služe kao hrana razgrađivačima, ili unošenjem viška neorganskih nutrijenata koji su ograničavajući faktor u razvoju biljaka.
53

U prvom slučaju problem nastaje onda kada se aktivnost razgrađivača, koji organsku materiju koriste i kao izvor energije i kao izvor hrane, toliko intenzivira zahvaljujući višku hrane, da oni utroše sav raspoloživi kiseonik za njenu oksidaciju. Parametar, kojim se kvantitativno izražava sposobnost organske materije da na ovaj način troši kiseonik, a time i njena koncentracija u datoj akvatičnoj sredini, naziva se biohemijska potreba kiseonika, BPK. Budući da se ovaj parametar odnosi samo na biorazgradljivu organsku materiju, odnosno da izražava samo količinu rastvorenog slobodnog O2 koji se troši na njenu biohemijsku oksidaciju, u praksi se koristi još jedan parametar – hemijska potreba kiseonika, HPK. On se odnosi na ukupnu prisutnu organsku materiju u vodi i njen ukupni sadržaj izražava preko količine kiseonika koji je potreban za njenu hemijsku oksidaciju. U uslovima potpunog odsustva rastvorenog kiseonika, praktično svi aerobni organizmi- ribe i zooplankton izumiru, ukoliko prethodno ne napuste takvu sredinu, i dolazi do razvoja anaerobnih vrsta i nastajanja toksičnog produkta neprijatnog mirisa i do drastičnog pada kvaliteta vode. Drugi način pospešivanja eutrofikacije je unošenje viška neorganskih nutrijenata- azota i fosfora- u prirodnu akvatičnu sredinu. Jedan deo ovih nutrijenata unosi se sa organskim zagađivačima u čijem se sastavu nalaze, a drugi deo sa njihovim neorganskim jedinjenjima. Oba ova elementa, u skladu sa Libigovim zakonom minimuma, predstavljaju kontrolišuće nutrijente i stimulišu razvoj akvatičnih biljnih vrsta, uključujući i fitoplankton. To, sa jedne strane, zahvaljujući dnevnoj fotosintetskoj aktivnosti, povećava sadržaj rastvorenog kiseonika u vodi, ali, sa druge strane, respiracija biljaka i razgradnja mrtvog biljnog materijala stvaraju potpuno sličan problem onome koji se javlja pri unošenju viška biorazgradivih organskih materija. Bezglavim zagađenjejm vode industrujskim hemikalijama, kućnim hemikalijama i hemikalijama iz lekova, poljoprivrednim hemikalijama i drugim, smo već doveli 50% svetskog stanovništva da ostane bez pijaće vode. Pritisak na okeane raste iz više smerova. Svi proizvođači, ili pravilnije hvatači ribe doživljavaju kolaps, jer su se količine ribe smanjile ispod profitabilnih za rad. Razlog je prekomeran izlov i zagađenje hemijskim i nuklearnim otpadom odlaganim u okeane i hemikalijama koje iz reka stižu u okeane. Bila bi šteta da se ne spreči zagađivanje za sada čiste vode. Sledeća slika govori da postoje mesta sa izvanredno čistom vodom.

54

Pri korišćenju čvrstih goriva izbacuju se velike količine dima i čvrstih čestica čađi. Ovi zagađivači prvenstveno zagađuju vazduh. Te materije završavaju svoje kruženje u vodenim ekosistemima posredstvom atmosferskih padavina. Naročito su pri tom štetne kisele kiše.Sneg odavno nije više beo kao nekad.On takođe sadrži mnoge od navedenih materija. Vode koje se koriste pri prečišćavanju gasova takođe su zagađene. U koliko bi se ispuštale direktno u reke bez predhodnog prečišćavanja, štetno bi delovale na živi svet u rekama. Mora i okeani predstavljaju najveće životno područije u kome su se razvile najstarije životne zajednice. I mora i okeane zagađuju čovekove aktivnosti!!! Prema nekim proračunima, u Tihi okean dospeva oko 9, a u Atlanski oko 30 miliona tona raznog odpada godišnje.Činjenica je da su ostaci pesticida nađeni u organizmima antarktičkih pingvina, tamo gde pesticidi ranije nikad nisu korišćeni,govori o globalnim razmerama današnjih zagađivanja životne sredine.U posebnoj su situaciji, zbog svog geografskog položaja, Sredozemno i Baltičko more, a posebno su ugroženi svi zalivi koje su usled izolovanosti i male komunikacije i strujanja vode postale prave akumulacije zagađujućih suostanci. Destruktivne klimatske promene mogu negativno uticati na zdravlje ljudi. Povećanje temperature u kombinaciji sa vlažnim vazduhom prouzrokuje razna oboljenja ljudi.Narušena ekološka ravnoteža, smanjenje prinosa i proizvodnja hrane direktno ili indirektno utiče na ljudsku populaciju. Usled velike zagađenosti, poplave dolazi do pojave raznih zaraznih bolesti,povećanja broja alergija i drugih respiratornih bolesti.Neka područija će lakše a neka teže biti izložena ovim promenama.Najteže će biti pogođene siromašnije zemlje.Pošto su deca i stariji ljudi najneotpornije na ove promene, oni će biti i najugroženiji.

55

Kako je čovek napredovao i osvajao daleke oblasti sa sobom je doneo i otpad. Činjenica je da tamo gde se pojavljuje čovek dolazi do zagađenja prirode i promene u ekosistemu. Osvajajući najveće planine na svetu Himalaje, planinari su za sobom ostavljali razne vrste otpada zagađujući okolinu. Taj otpad najčešće zatrpa sneg pa na planini ima više slojeva raznog smeća koje se ne vidi. U nižim predelima u toplijem delu godine, dolazi do otopljavanje snega i tada se najčešće otkriju tragovi čovekovog nemarnog ponašanja prema prirodi. 1986. godine u Černobilu je doslo do havarije nuklearne termoelektrane. Prilikom eksplozije nuklearnog reaktora iscurela je ogromna kolicina radiaktivnosti. Svet je bio u soku. Bilo je poginulih , ali i onih koji su bili ozraceni radiaktivnog izotopa. Za mnoge koji su bili u blizini termoelektrane nije bilo spasa.Veliki oblak radiaktivne prasine sirio se evropom.To je bila ekoloska katastrofa koja je imala ogromne posledice. Dugo godina posle havarije deca koja su bila u blizini elektrane umrla su od leukemije. Zagagjena voda, neregularni nacini ribarenja, porast temperature i kiselost mora su najveci neprijatelji korala. Unistavaju ih ritmom koji je pet puta brzi od onog kojim nestaju amazonske sume. Koralni grebeni su jedinstveni i kompleksni sistemi,najvece strukture na zemlji bioloskog porekla i ambijenta sa najraznovrsnijim morskim vrstama. Na zalost usled globalnog otopljenja korali su napadnuti bolescu od koje gube boju i umiru. Danas se nalaze na listi ugrozenih vrsta i preti im nestanak, sto bi dovelo do dramatičnog poremećaja ekološke i biološke ravnoteže. Pre oko 65-70 miliona godina na prostoru sadasnjeg Meksika u oblasti Jukatan pao je meteorit i izazvao pravu ekolosku katastrofu. U blizini pada od udarnog talasa velike jačine, sva živa bića nestala su u trenutku. Zemljom su tada vladali dinosaurusi i ogromna flora. Posle udara meteorita u atmosferu je doslo do izbacivanja ogromne kolicine pepela koje je izazvalo hemijsku reakciju, zaokruzivsi celu planetu. Na zemlji je padala sumporna kisa. Udisanje sumpor dioksida izazvao je smrt zivih bića na celoj planeti. Sva živa bica su povezana lancem ishrane, zavise jedna od drugih i izumiranjem jedne vrste, nestaju i ostale. Nestale su čitave vrste koje su tada vladale zemljom. Bila je to velika planetarna katastrofa. Uzrok tog zagadjenja dosao je iz kosmosa, pa se može reci da je to prirodno kosmičko zagadjenje nastalo od udara meteorita. Ovo bi trebalo da bude opomena ljudima sta sve može da se desi kad se zagadi i poremeti atmosfera.

Čvrsti i opasni otpad
Čvrsti otpad je svaki neupotrebljivi predmet ili materijal koji vlasnik odloži, namerava da odloži ili je primoran da odloži u skladu sa jednom od kategorija prema utvrđenoj klasifikaciji otpada.
56

Komunalni otpad je čvrsti otpad koji nastaje u urbanim sredinama i u najvećem obimu ga čini tzv. Rezidencijalni i komercijalni otpad. Industrijski otpad je svaki otpadni materijal koji nastaje u toku industrijskog procesa, i po svojim karakteristikama može biti opasan i neopasan. Inertni industrijski otpad je svaki otpadni materijal koji nastaje u industrijskom procesu, a koji po svojim osobinama ne utiče štetno na životnu sredinu i zdravlje ljudi, odnosno, ne sadrži opasne karakteristike. Medicinski otpad podrazumeva sav otpad nastao u zdravstvenim ustanovama, bez obzira na njegov sastav, osobine i poreklo. Medicinski otpad – sav otpad proizveden tokom pružanja zdravstvene zaštite (glavni i sporedni izvori). Opasni medicinski otpad: 75-90% je komunalni otpad (sličan otpadu iz domaćinstva); 10-25% je opasni medicinski otpad (infektivni, toksični i sl.) Opasni medicinski otpad: infektivni, patološki, oštri predmeti, farmaceutski, genotoksični, hemijski, teški metali, posude pod pritiskom, radioaktivni otpad. Veći izvori medicinskog otpada: bolnice, klinike, laboratorije, istraživački centri, centri za istraživanje na životinjama, transfuziologije, stacionari, mrtvačnice, obdukcijski centri. Manji izvori medicinskog otpada: bolničke ambulante, stomatološke ambulante, kućna nega, stacionari , centri za akupunkturu, psihijatrijske ambulante, kozmetičke usluge poput bušenja uha i tetoviranja, pogrebne usluge, pomoćne medicinske usluge, domovi za nepokretne osobe. Proizvodnja medicinskog otpada po regijama: Regija:
Severna

kg/krevet/dan 7 - 10 3 3-6 1,4 - 2 2,5 - 4 1,8 - 2,2

Amerika, Latinska Amerika Zapadna Europa Istočna Europa Srednji Istok Razvijeni deo istočne Azije Srednje razvijeni deo istočne Azije Šta čini medicinski otpad opasnim?

Mogućnost štetnog delovanja pojedinih materija koje mogu prouzrokovati štetu i opasnosti s velikim posledicama. Opasani medicinski otpad može imati slijedeća svojstva: može da sadrži infektivne materije, biti genotoksičan, sadržati
57

opasne hemikalije ili farmaceutske supstancije, biti radioktivan, sadržavati oštre predmete. Opasna svojstva kemijskih supstancija: toksičnost, korozivnost, zapaljivost, reaktivnost, eksplozivnost, osetljivost na udarce, genotoksičnost. Opasnosti su izloženi: lekari i medicinsko osoblje, bolesnici, pomoćno bolničko osoblje, osoblje koje skuplja i odlaže otpad, cela populacija, rizici za ljudsko zdravlje, mogući uticaji na zdravlje: AIDS, hepatitis B i C, infekcije probavnog trakta, infekcije disajnih puteva, infekcije krvotoka, kožne infekcije, posledice delovanja radioaktivnih supstanci, trovanja, osetljivost javnosti. Reakcije javnosti na: incidente vezane za medicinski otpad, estetske učinke nepažljivo odloženog otpada. U načinu zbrinjavanja medicinskog otpada treba voditi računa o kulturnim i običajnim zahtevima date sredine. Otpadne vode iz zdravstvenih ustanova Takve otpadne vode mogu sadržavati: patogene mikroorganizme: bakterije, viruse, opasne hemikalije, farmaceutske materije, radioaktivne izotope.

Ambalaža
PET ambalaža može da se reciklira 5 - 6 puta. Pakovanje piva u PET ambalaži je najveći zločin koji je mogao da se uradi životnoj sredini. Ambalaža je danas prateći deo svakog proizvoda. Pošto je proizvod iskorišćen ona se baca i od atraktivnog pakovanja pretvara u faktor zagađenja životne okoline. Da to ne mora uvek biti tako govori praksa razvijenih zemalja u kojima se ambalaža prilikom odlaganja sortira po vrstama i ponovo prerađuje. Uvođenje zakonske regulative koja tretira zaštitu životne sredine i propisuje standarde odlaganja i recikliranja otpada je veoma značajno pitanje za sve one koji direktno ili indirektno učestvuju u proizvodnji ambalaže. O donošenju novih zakona iz ove oblasti, načinu na koji će nova regulativa uticati na industriju ambalaže i problemima koji u ovom trenutku muče zakonom nedovoljno zaštićenu životnu sredinu kod nas. U vremenima nagle industrijalizacije, urbanizacije, razvijanja postojećih i osvajanja novih tehnologija, kao i porasta broja stanovnika - korisnika industrijskih proizvoda problem otpada postaje sve složeniji. Imajući u vidu činjenicu da priroda poseduje ograničenu mogućnost samoprečišćavanja i da je prema nekim materijama uopšte ne poseduje pokrenute su i u toku su mnogobrojne aktivnosti usmerene u pravcu zaštite, obnavljanja i unapređivanja životne sredine. S obzirom na sve veće udaljenosti od mesta proizvodjne do

58

mesta potrošnje industrijskih i drugih roba ambalaža se može smatrati "nužnim zlom" savremene civilizacije. Plastični materijali se već godinama sve više upotrebljavaju za izradu ambalaže, iako predstavljaju problem sa aspekta zaštite životne sredine. Razlozi za sve veću primenu su mnogobrojni. To su, između ostalih, niska cena sirovina, mala masa i različite mogućnosti prerade. Osim toga, specifični utrošak energije (utrošak energije po jedinici upakovanog proizvoda) pri proizvodnji plastičnih materijala, koji se koriste za izradu ambalaže, mnogo je manji nego što je pri proizvodnji na pr. stakla ili aluminijuma. Rešavanje problema plastičnog otpada se najčešće završava njegovim odlaganjem na deponije, ali nažalost, zbog ljudske nebrige i van deponija. Deponije velikog broja gradova i u razvijenim zemljama praktično su popunjene, a nove se zbog visokih cena ne grade odgovarajućom brzinom. Ovakav način uklanjanja otpada je naročito nepovoljan za plastični ambalažni otpad iz više razloga (zauzimanje velikog prostora zbog voluminoznosti, nerazgradivost tih materijala pod uticajem atmosferilija i odlaganje korištenja sirovina i energije vezane u polimerima na neodređeno vreme). U našoj zemlji ne postoje uslovi za prikupljanje, razvrstavanje i efikasnu preradu plastičnog otpada. Evropski eco-label program omogućava evropskim potrošačima, javnim i privatnim kupcima, da lako identifikuju priznate zelene proizvode u okviru Evropske Unije, Norveške, Lihtenštajna i Islanda. On dopušta proizvođačima da pokažu svojim potrošačima da njihovi proizvodi respektuju životnu okolinu. Kriterijumi životne sredine su razvijeni da zaštite potrošačka dobra (sa izuzetkom hrane, pića i lekova). Ekološki kriterijumi za dobijanje Evropske ecolabele su rezultat naučnih studija i širokih konsultacija u okviru European Union Eco-labelling Board (EUEB). Članice ovog saveta su: kompetentne institucije zemalja članica, predstavnici NVO, potrošačke i industrijske asocijacije, sindikati i predstavnici malih i srednjih preduzeća i komora. Pošto EUEB propiše kriterijume za grupe proizvoda oni se odobravaju od zemalja članica i Evropske komisije. Ekološki kriterijumi za svaku grupu proizvoda se definišu identifikujući gde je proizvod štetan za životnu sredinu u svakom svom stepenu životnog ciklusa, počevši od proizvodnje sirovina, kroz proces proizvodnje, distribucije (uključujući pakovanje), korišćenja i završno sa njegovim konačnim odbacivanjem. U razmatranje se uzimaju sledeći aspekti životne sredine: kvalitet vode, vazduha, zaštita zemljišta, smanjenje otpadaka, štednja energije, upravljanje prirodnim resursima, prevencija globalnog otopljavanja, zaštita ozonskog omotača, sigurnost životne sredine, buka...

59

TÜV-oznaka je znak dokumentovanog, objektivnog nezavisnog ispitivanja osobina ili performansi proizvoda, sistema, instalacija ili drugih servisa. To je oznaka data od najveće svetske organizacije za testiranje i certifikovanje: TÜV Rheinland (puno ime: TÜV Rheinland/Berlin Brandenburg Group) sa sedištem u Nemačkoj, njene kancelarije i laboratorije za testiranje na svim kontinentima zapošljavaju preko 8.000 ljudi. TÜV-oznaka nije pravno propisana oznaka, ali renome ove organizacije pruža potrošačima i trgovini dovoljno poverenja u kvalitet i sigurnost proizvoda označenih ovom oznakom. CE označavanje je zakonski zahtev za većinu proizvoda koji se puštaju na tržište i upotrebu u zemljama Evropske Unije i obaveštavaju nadležne organe da ti proizvodi zadovoljavaju sve primenljive tzv. New Approach Directives (nove direktive pristupa). Zbog obima i složenosti ovih direktiva, ovde ćemo samo naznačiti da se one zasnivaju na sledećim principima: • Harmonizacija je ograničena na bitne zahteve • Samo oni proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve se mogu pustiti na tržište i u upotrebu • Pretpostavlja se da su harmonizovani standardi, reference objavljene u oficijelnom žurnalu i ugrađene u nacionalne standarde, prilagođeni odgovarajućim bitnim zahtevima • Primena harmonizovanih standarda ili drugih tehničkih specifikacija ostaje dobrovoljna i proizvođači su slobodni da izaberu bilo koje tehničko rešenje koje je saglasno sa bitnim zahtevima • Proizvođači mogu birati između različitih usaglašenosti procedura oporezivanja u slučaju primene direktive. CE oznaka nije oznaka ili certifikat dodeljen od neke organizacije. Nju dodeljuje proizvođač samostalno, ali time se obavezuje da je proizvod izrađen u skladu sa primenljivim direktivama. Ona takođe obezbeđuje slobodno kretanje proizvoda u okviru EU tržišta. Proizvodi bez CE oznake mogu biti od strane carine stopirani za ulazak na tržište. Proizvođač je dužan da: • kaže koje je direktive primenio, • pridržava se tih direktiva, • izda deklaraciju o pridržavanju (Declaration of Conformity - DOC), • označi proizvod CE oznakom, • održava zahtevanu dokumentaciju kao evidenciju pridržavanja direktiva. Za krajnjeg korisnika - potrošača je najznačajnije da su proizvodi u saglasnosti sa svim odredbama primenljivih direktiva koje označeni proizvod
60

mora da zadovolji. Znači, CE oznaka je indikator da je taj proizvod u saglasnosti sa bitnim zahtevima primenjenih direktiva i da su subjekt usaglašenosti procedura oporezivanja propisanih u direktivama. Takođe, zemlje članice su obavezne da obezbede odgovarajuća merenja da zaštite CE označavanje. Za domaće proizvođače , čiji proizvodi potpadaju pod primenu navedenih standarda, ovo znači da do pristupanja naše zemlje Evropskoj Uniji i saglasno tome usaglašavanja (harmonizacije) naših standarda i ostalih propisa, pravo na označavanja CE oznakom mogu i moraju ostvariti preko uvoznika u zemlje EU. Dnevno Srbija isprazni stotinu tona plastičnih flaša koje u najboljem slučaju završe na krcatim deponijama. Najčešće, ipak, koka-kola, fanta, sinalko, voda voda, piva i drugi osvežavajući brendovi završe na rekama, jezerima, ničijim livadama na kojima se raspadaju duže od jednog veka. I premda se preradom otpadne PET ambalaže bavi petnaest preduzeća manjih kapaciteta, odnosno deset mlinova i pedeset presa za smanjenje zapremine plastike, od 250 hiljada tona plastičnog otpada godišnje, reciklirano biva tek pet. Tako se, osim otrovnih gasova koje udišemo, svako malo zapušenih dunavskih brana i rugla na vodama koje gledamo, Srbija i ekonomski rasipa, jer bi od svake bačene flaše mogla da napravi novu. No, građani, sve i kada bi hteli da uredno vraćaju flaše u proces reciklaže, nemaju opštinu u Srbiji u kojoj bi mogli, jer ni u jednoj ne postoje kontejneri za sortiranje otpada. Plastičnih flaša je u Srbiji sve više. Ima ih na svakom ćošku. Po parkovima, na ulicama... dok su reke prepune. Ne samo što uništavaju životnu sredinu i što su, po mišljenju nekih sručnjaka opasne po zdravlje, već mogu i da stave katanac na deponije. Iako su lagane, zauzimaju čak 30 odsto otpada, dok im je vek raspadanja duži od 100 godina. S druge strane, mnogi tvrde da od takozvane PET ambalaže (polietilentetraftalat) i te kako može da se zaradi. Ali za razliku od drugih evropskih zemalja, čijim standardima težimo, kod nas se ovaj problem očigledno ne shvata ozbiljno. Kanadski naučnici sa Univerziteta Kalgari nedavno su upozorili da je korišćenje starih plastičnih boca štetno po zdravlje. Navika da se u ispražnjenu bocu ponovo sipa sok ili voda i da se iz nje pije - dvostruko je opasna. Prvi razlog je razvoj bakterija u boci. Ako se boca stalno iznova upotrebljava, te bakterije ulaze u kružni ciklus i ponovo dospevaju u organizam. Drugi razlog je činjenica da polimer od koga se boce prave, polietilen tereftalat, vremenom oslobađa opasne toksične materije od kojih je ona sa imenom DEHA posebno opasna i dokazano kancerogena - utvrdili su naučnici. Oni su pritom naglasili da su boce namenjene jednokratnoj upotrebi i da ih posle toga treba reciklirati. Zbog sve većih količina i svoje štetnosti, otpad se smatra jednim od najvećih problema i zagađivača naše životne sredine, koji ima kratkoročne i dugoročne posledice na kvalitet i dužinu našeg života, kao i na kvalitet vazduha, hrane i vode koje unosimo. Svi smo se do sada sreli sa ambalažnim otpadom, odnosno ambalažom, koja kada prestane da ima svoju upotrebnu vrednost, postaje višak sa kojim uglavnom ne znamo šta da radimo, sem da ga bacimo u smeće.
61

Količine ovog ambalažnog otpada, od svakodnevne potrošne robe koja se koristi u domaćinstvima su velike, jer mi svakog dana sve više kupujemo, a samim tim stvaramo i ozbiljan problem odlaganja, odnosno deponovanja te ambalaže. Korisno i efikasno rešenje u smanjivanju već ogromnih količina otpada, naročito ambalažnog, jeste samo u tehnološkom napretku i razvoju građanske ekološke svesti, menjanju naših navika, kao i usvajanju novih. Pogledajte samo u kantu za smeće u svojoj kući. Koliko imate plastičnih kesa, PET flaša, konzervi, staklenih flaša ili tegli, koliko starog papira, celofana, kutija od stiropora ili kartona. Nešto od ovog jeste biorazgradivo, a nešto i posle odlaganja na deponije smeća trune godinama, stvarajući nus proizvode, koji su često samozapaljivi i zagađuju zemljište i vodu. Većina legalnih deponija u Srbiji ne ispunjava ni najosnovnije uslove za zaštitu okoline, a zauzimaju sve veće prirodne površine. Čak i otvaranje novih deponija koje će odgovarati ekološkim i sanitarnim uslovima jeste jedno od neophodnih rešenja, ali nije dobro krajnje rešenje za otpad, jer će se on samo gomilati, a neće se količinski smanjivati. Biorazgradivo je sve što je moguće da se razgradi prirodnim putem brzo, usled delovanja mikroorganizama, (aerobnih ili anaerobnih) pod prirodnim uslovima. Većina organskih materija, kao što su hrana ili papir su biorazgradivi. Smanji, Ponovo upotrebi, Recikliraj je rešenje koje se zasniva na kompletnom upravljanju otpadom • pre svega na nastojanju da se otpad izbegne, odnosno njegove količine smanje, • zatim da se on ponovo iskoristi, • zatim reciklira i obradi, dajući nove upotrebne proizvode, i tek na kraju ono što je neupotrebljivo će se odložiti na način koji neće biti štetan po okolinu i naše zdravlje. Ukoliko želimo da usvojimo nove navike i naše ponašanje uskladimo sa ekološkim normama, već u kupovini moramo da razvijemo prijateljski odnos prema okolini. • Kupujmo prozivode koji nisu štetni po okolinu, odnosno koji na sebi imaju utisnutu oznaku ekološki. • Kupujmo ono što nam je neophodno. • Kupujmo ono što može da se reciklira. • Kupujmo ono što je napravljeno od recikliranog materijala. • Kupujmo proizvode koje možemo više puta da upotrebimo. • Nosimo sa sobom torbu za kupovinu, i izbegavajmo u radnji nove plastične i papirne kese. • Izbegavajmo proizvode koji su nepotrebno preterano upakovani u ambalažu i radije kupujte onu koja nije. Voće ili povrće ne mora da bude zapakovano u plastičnu ambalažu.
62

• Izbegavajmo proizvode za jednokratnu upotrebu kao što su vlažne maramice, žileti, papirne i plastične čase, tanjiri, plastični pribor za jelo, kuhinjski papirni ubrusi, papirne salvete, foto aparati i ostalo. • Kupujmo sredstva za održavanje lične higijene, za pranje, kao i higijene kuće u pakovanjima koja mogu da se dopune, kao i u većim pakovanjima. Na ovaj način ne kupujemo novu ambalažu svaki put, a dobro je i za naš kućni budžet. • Kupujmo i koristimo punjač za baterije i baterije koje možemo da punimo kada se isprazne. • Kad god je moguće kupujmo robu u recikliranoj ambalaži ili onoj koja je ekološka. Prijateljski odnos prema okolini pokazujemo ukoliko menjamo navike i u našem domaćinstvu. • Mnoge predmete možemo da koristimo više puta pre nego što ih odbacimo kao neupotrebljive. • Potrudimo se da naše kućno smeće sortiramo po grupama i tako ga odložimo u različite kontejnere za smeće, plastiku, staklo, papir i metal u našem komšiluku. • Ukoliko takvih kontejnera još nema kod Vas, ipak sortirajte različito kućno ambalažno smeće po grupama, i odložite ga u kontejner u odvojenim kesama, jer će tako sortirano biti lakše sakupljeno i predato dalje u proces prerade. Ovaj ambalažni otpad ne mešajte sa ostacima hrane. • Ovako sortirani ambalažni otpad se sakuplja i dalje koristi kao sekundarna sirovina za nove proizvode, odnosno *reciklira se i na taj način se ponovo upotrebljava, pri čemu se istovremeno smanjuje količina ambalažnog otpada, i količina primarnog sirovog materijala za pravljenje novog proizvoda. Šta sve možemo da recikliramo: 1. Metal: limenke od pića, konzerve od hrane, pakovanja od dezodoransa, sprejeve, kutije, ram od starog bicikla, aluminijumske folije, poslužavnike, poklopce od aluminijuma. 2. Plastiku: plastične boce od pića, deterdženata, gajbice, zatvarače, plastične folije. 3. Staklenu ambalažu: sve staklene boce, svu staklenu ambalažu za hranu, ali ne i staklene sijalice, ogledala, prozorska stakla, ili keramiku i porcelan (oni ne spadaju u ambalažu). 4. Karton: kartonske kutije, braon karton, braon karton za uvijanje, braon kartonske kese, sav karton kupljenih proizvoda, kartonska ambalaža za pića (mleko, jogurt, sokove...). 5. Papir: sveske, ispisane listove papira, novine, časopise, reklamne poruke, papir za kopiranje u boji, koverte, račune, priznanice.

63

Nacrt Zakona o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom definiše: • preradu ambalažnog otpada kao iskorišćavanje njegovih vrednih svojstava i sastojaka u svrhe proizvodnje (uključujući i reciklažu), u energetske svrhe, u svrhu smanjivanja količine i obima ambalažnog otpada i delimičnog ili potpunog odstranjivanja opasnih karakteristika i • reciklažu kao procesiranje ambalažnog otpada za prvobitnu namenu. Prema Direktivi Evropskog parlamenta i Saveta 94/63/EC o ambalaži i ambalažnom otpadu pod reciklažom se podrazumeva: ponovna prerada otpadnog materijala u proizvodnom procesu za originalne svrhe ili za druge svrhe uključujući organsku reciklažu, ali isključujući ponovno dobija-nje energije, • ponovno dobijanje energije podrazumeva korišćenje spaljivog ambalažnog otpada u svrhu proizvodnje energije putem direktne incineracije (spaljivanja) sa ili bez drugog otpada za dobijanje toplotne energije i • organska reciklaža jeste aerobni (kompostiranje) ili anaerobni (biometanizacija) postupak, pod kontrolisanim uslovima i sa korišćenjem mikroorganizama, biodegradabilnih delova ambalažnog otpada, koji proizvodi stabilni organski sastav ili metan.

Iskorišćene plastične proizvode moguće je ponovo upotrebiti ili preraditi pomoću različitih postupaka, zavisno od postavljenog cilja, a sve zbog smanjenje mase za deponovanje. Plastični otpad se može preraditi na više načina: topljenjem, pri čemu se ne menja ili vrlo malo menja makromolekulska struktura, • hemijski, hidrolizom ili alkoholizom moguće je dobiti monomere, ili se hidrogenovanjem iz početnog materijala mogu dobiti organske sirovine kao što su gasovi i ulja, • kontrolisanim spaljivanjem, pri čemu se dobija energija i kao produkti sagorevanja ugljendioksid (CO2) i voda (H2O).

Za razliku od materijala čije se recikliranje iz ekonomskih razloga vrši još od davnih vremena, recikliranje plastičnih materijala je tehnološki i ekonomski problematično, a u pojedinim područjima još je predmet intenzivnog istraživanja. Koji postupak prerade će se primeniti, zavisi od stepena nečistoće odnosno sortiranosti otpada i željenog kvaliteta krajnjeg proizvoda.

64

Ovo je simbol za tri R životne sredine: Reduce (redukuj smanji), Re-Use ("re-koristi" - koristi ponovo) i Recycle (recikliraj), iz čega se vidi da je reciklaža samo jedan deo njegovog značenja i to poslednji. Ljudi misle da je ovo simbol samo za reciklažu zato što od sva tri njegova značenja industrija pravi novce samo od reciklaže. Oni su smanjili značenje simbola da bi odagnali pažnju sa ostala dva segmenta. Zašto? Oni ne mogu da ostvaruju profit ako se smanji potrošnja i poveća nivo korisnosti proizvoda i ambalaže, oni prave novac na reciklaži. Da li ste primetili da su reciklirani proizvodi često skuplji od onih napravljenih od novih materijala? Ne budite ograničeni, obratite pažnju i na ostala dva R Redukuj i Re-koristi. Ljudi troše miijarde komada ambalaže: plastične, staklene, metalne, papirne ... 85% od toga odlazi u zemlju. Obim tih otpadaka se može smanjiti smanjenjem potrošnje i ponovnim korišćenjem tog materijala, koliko je to moguće. Poslednji korak, posle smanjenja potrošnje i ponovnog korišćenja, je reciklaža. Razmotrima svako od tri R ponaosob. Redukuj. Smanjena potrošnja znači smanjeni otpadci: • Odlučite da li vam pojedini proizvod uopše treba. • Kupujte proizvode koji nemaju veliku ambalažu. • Kupujte proizvode čija je ambalaža iskoristiva ili se može reciklirati i za čiju se izradu ne troši puno energije. • Pozajmite i iznajmite ako baš ne morate da kupite. • Delite proizvode sa familijom i prijateljima, one koje ne mora svako stalno da ima. • Umesto da kupujete knjige, magazine, novine čitajte ih na internetu, sa multimedijalnih izdanja ili u biblioteci. • Koristite sopstvenu korpu kada idete u prodavnicu. Izračunajte koliko ste papirnih i plastičnih kesa do sada potrošili. • Koristite tekstilne krpe i salvete umesto papirnih. Smanjenje potrošnje energije održava vazduh čistijim: • Umesto vožnje, pešačite ili vozite bicikl. • Koristite javni transport kada je raspoloživ. • Gasite svetlo koje vam nije neophodno i koristite energetsk efikasnije sijalice. • Koristite energetski štedljive uređaje. • Koristite štedljive slavine, vodokotliće, ne dozvolite da bespotrebno cure, kaplju… • Smanjite utrošak energije za grejanje kuće pojačavanjem njene izolacije.
65

Smanjivanjem potrošnje i otpadaka pomažete da životna sredina ostane čistija i zdravija. Re-koristi. Umesto da odbaciš stvari, koristi ih ponovo: • Ne odbacujte ambalažu koju možete da iskoristite za neke druge potrebe. • Ne odbacujte staru odeću, igračke, nameštaj ... Poklonite ih onima koji nemaju, prodajte ih na buvljaku. • Koristite obe strane papira. • Delite knjige, magazine, novine sa prijateljima. • Koristite organske otpadke za kompost. Nađubrite svoj vrt, travnjak, baštu. • Budite kreativniji u razmišljanju kako da višestruko iskoristite neke stvari. Ponovnim korišćenjem stvari i materijala čuvate novac, postajete kreativniji i smanjujete otpadke u isto vreme. Recikliraj. Ako nešto ne možete da iskoristite, pogledajte da li se može reciklirati: • Koristite one proizvode koji se mogu reciklirati. Ako su označeni 3R simbolom odložite ih u odgovarajući kontejner ili ih odnesite u stanicu za reciklažu. • Novine, kartonske kutije, konzerve i većina plastične ambalaže se mogu reciklirati. Ne odbacujte ih sa ostalim otpadcima. • Za neke otpadke čak možete dobiti novac ako ih odnesete na odgovarajuće mesto za prikupljanje (npr. otpad i sl.). Integracioni procesi u Zapadnoj Evropi inicirali su jedinstvenu standardizaciju eko-oznaka od 1993. godine. Ovaj program uključuje ekomedicinsko testiranje veoma velikog broja proizvoda, od mašina za pranje veša do zamrzivača, od deterdženata do toalet papira. Objavljeni su i kriterijumi za personalne kompjutere s obzirom na veliku ekspanziju kompjuterske tehnologije. Ovim programom nisu obuhvaćene namirnice, voda i napici, lekovi i toksične supstance. Kriterijumi za ocenu eko-medicinskog kvaliteta pojedinih grupa proizvoda izrađeni su od strane Evropske komisije, i pojedinih članica Zajednice.Odluke o dodeli eko-znaka na osnovu rezultata testiranja donosi Evropski komitet za dodelu eko oznaka većinom glasova. Pri tome se pored rezultata laboratorijskih analiza prikupljaju detaljni podaci o celokupnom "životnom ciklusu" proizvoda, od sirovine do otpada. Procenjuje se potrošnja energije u proizvodnji, štetni sporedni produkti, mogućnost recikliranja, biorazgradnja otpada, prisustvo freona, emisija gasova "staklene bašte", efikasnost korišćenja fosilnih goriva. Pored toga postoji i Konsultacioni forum za eko oznake (koji čine predstavnici industrije, trgovine, ekoloških organizacija, udruženja potrošača sindikata, koji aktivno učestvuju u formiranju kriterijuma za dobijanje eko oznaka.
66

Kada se nekom proizvodu dodeli eko oznaka sa logom u vidu cveta i znake Evropske zajednice, ona se može koristiti u marketingu isključivo tog proizvoda u bilo kojoj zemlji Evropske Zajednice, kao i u Norveškoj, Islandu i Lihtenštajnu.

Eko kvalitet i eko tržište
U savremenoj tržišnoj privredi treba obezbediti prava potrošača na zdravu hranu i zaštitu od proizvoda štetnih po život i zdravlje potrošača. Na globalnom nivou, u tom smislu, zahtcva se ekološki kvalitct proizvoda na tržištu. Potrošači su spremni da plate veću cenu za proizvode sa ekološkim kvalitetom. Očekivanja kupca u vezi sa kvalitetom su različita. Na razvijenim tržištima očekivanja su na daleko većem nivou, više su kultivisana, a što je najvažnije, novi zahtevi se ispoljavaju na kontinuitetu. Takvi zahtevi nalažu preduzeću potrebu da stalno održava dostignuti nivo kvaliteta, ali i da ga stalno povećava, proširenjem asortimana proizvoda, usavršavanjem stila, smanjenjem cena i rokova isporuke i tako zadrži utvrđene ili izražene potrebe tržišta odnosno kupaca. Savezna Republika Jugoslavija je preuzela pet ISO 14.000 standarda i to: 1. JUS ISO 14001 Sistem upravljanja zaštite životne sredine (specifikacija sa uputstvom za primenu). 2. JUS ISO 14004 Sistem upravljanja zaštitom životne sredine (opšte smernice za principe, sisteme i postupke). 3. JUS ISO 14010 Smernice za proveravanje zaštite životne sredine (opšti principi) 4. JUS ISO 14011 Smernice za proveravanje zaštitne životne sredine (Postupci provere, proveravanje sistema upravljanja zaštitom životne sredine). 5. JUS ISO 14012 Smernice za proveravanje zaštite životne sredine (kriterijumi za kvalifikovanje provera zaštite životne sredine). Pravo na zdravu životnu sredinu ima svaki čovek. U savremenoj tržišnoj privredi treba obezbediti prava potrošača na zdravu hranu i zaštitu od proizvoda štetnih po zdravlje i život potrošača. Tržišni uslovi privređivanja nameću brigu o kvalitetu kao sastavnom delu ponašanja preduzeća. Stalno rastuća trgovinska razmena u svetu pod snažnim uticajem sve energičnijih zahteva kupaca da se izvrši standardizacija kvaliteta. Srpska privreda treba da se prilagodi uslovima poslovanja na tržištu Evropske Unije i da primenjuju standarde JUS ISO 9000 i JUS ISO 14000, koja podrazumeva harmonizaciju ekonomskih i ekoloških ciljeva. Ekološki znak kvaliteta je bitan za zaštitu potrošača i zaštitu životne sredine i omogućava srpskim proizvodima plasman na svetsko tržište.
67

Standardi kvaliteta sredine definišu maksimalne koncentracije potencijalnih toksičnih supstanci koje se mogu naći u sredini, za odredjen period. Republika se obavezuje da u oblasti životne sredine utvrdi standarde i normative koji su, gde god je to moguće, i strožiji od standarda koje priznaje međunarodno pravo. Za pojedinačne segmente životne sredine, kao i za naročito vredna, osetljiva ili ugrožena područja utvrđuju se standardi kvaliteta životne sredine kojima će se propisati nivoi zagađivanja koji se ne smeju prekoračiti. Za sve zahvate koji se planiraju i realizuju od starne pravnih i fizičkih lica, domaćih ili stranih, koji mogu da dovedu do zagađenja životne sredine, odnosno koji predstavljaju rizik po životnu sredinu, obavezna je izrada procene. Procenom se identifikuju, opisuju i predviđaju direktni i indirektni uticaji na životnu sredinu, i to posebno i pojedinačno na: 1) 2) 3) 4) 5) ljude, floru i faunu; zemljište, vodu i more, vazduh, klimu i pejzaž; međusobno dejstvo faktora pod 1) i 2); materijalna dobra i kulturno-istorijsko nasleđe; ekonomsko i socijalno okruženje.

Vrste zahvata za koje je obavezna izrada procene, sadržaj, metode izrade, izbor alternativnih rešenja u pogledu tehnologije i hemikalija, izbor lokacije, kriterijumi koje moraju ispunjavati stručne organizacije koje mogu da se bave izradom procjene, način ocjene i verifikacije, učešće javnosti i druga pitanja od značaja za izradu procjene uređuju se propisom Vlade. Osnovni zakoni koji uređuju oblast zaštite i unapređivanja životne sredine su: Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje integralni sistem zaštite životne sredine kojim se obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici. Sistem zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za: održivo upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića; sprečavanje, kontrolu, smanjivanje i sanaciju svih oblika zagađivanja životne sredine. Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje uslove, način i postupak vršenja procene uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu, radi obezbeđivanja zaštite životne sredine i unapređivanja održivog razvoja integrisanjem osnovnih načela zaštite životne sredine u postupak pripreme i usvajanja planova i programa kojima se uspostavlja okvir za odobravanje budućih razvojnih projekata u sledećim oblastima: prostornog i urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta, poljoprivrede, šumarstva, ribarstva, lovstva,

68

energetike, industrije, saobraćaja, upravljanja otpadom, upravljanja vodama, telekomunikacija, turizma, očuvanja prirodnih staništa i divlje flore i faune. Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje postupak procene uticaja projekata koji mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu, sadržaj studije o proceni uticaja na životnu sredinu, učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti u postupku odobravanja projekata i izdavanja saglasnosti na studiju o proceni uticaja, nadzor i druga pitanja od značaja za procenu uticaja realizacije projekata na životnu sredinu. Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje uslove i postupak izdavanja integrisane dozvole za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra, vrste aktivnosti i postrojenja, učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti u postupku izdavanja integrisane dozvole, nadzor i druga pitanja od značaja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine.

Održivi razvoj
Održivi razvoj je usklađeni sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na principima ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti sa ciljem da se sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije. Održivi razvoj ostvaruje se donošenjem i sprovođenjem odluka kojima se obezbeđuje usklađenost interesa zaštite životne sredine i interesa ekonomskog razvoja. Održiv razvoj nije suština za prirodu, već pre sposobnost ljudskog društva da izvodi stalne reforme u cilju da sačuva osetljivu ravnotežu između ljudi i njihovog prirodnog sistema za održanje života (Prirode).

69

U prevodu, održivi razvoj nije najbolje rešenje za prirodu, već čuvanje sistema koji upumpava život u nas ljude. To je proces korišćenja resursa održavanjem sklada između budućih i sadašnjih potreba. Da bi se takav proces uspešno izveo potrebna je nova orjentacija tehnološkog razvoja i mnogo bitnija promena institucionalnog razvoja - promena društva. Problemi neodrživog razvoja: Kvantitativni problemi: Iscrpljivanje prirodnih resursa i razaranje ekoloških sistema. Kvalitativni problemi: toksičnost proizvoda, procesa proizvodnje i otpada dovode do zagaživanja tla, vode i vazduha, povećanje zdravstvenih rizika i dodatno ugrožavanje ekoloških sistema. Karakteristike trajnih oblika zagađenja: veoma dug inkubacioni period, “prag primetljivosti” i lobi zagađivača, pasivne mere ekološke zaštite i efekat odbitka, period kočenja. Ciljevi energetike u XXI veku: Pristupačnost - energija mora biti dostupna po cenama koje su prihvatljive za siromašne ljude, ali i omogućuju proizvodnju, transformaciju i distribuciju, odnosno daju osnovu za dalji razvoj i održavanje energetskih sistema. Raspoloživost - kontinualno snabdevanje energijom u dugom vremenskom periodu i sa zadovoljavajućim kvalitetom usluga. Prihvatljivost - usklađenosti društvenih ciljeva i ciljeva zaštite životne (nestajanje šuma, degradacija zemljišta, povećanje kiselosti na regionalnom nivou, zagađenja nastala kao posledica sagorevanja konvencionalnih energetskih izvora, efekat gasova staklene bašte i promene klime izazvane njima, nuklearnu bezbednost, upravljanje otpadom i njegovim raznošenjem). Koncept 4E - Energija, Ekologija, Ekonomija i Efikasnost. Praktično svi energetski izvori i postrojenja imaju veći ili manji uticaj na okolinu, tako da ne postoji ekološki potpuno čist izvor energije. Kod proizvodnje primarne energije najznačajniji uticaji nastaju pri proizvodnji uglja, uljnih škriljaca i nuklearnih sirovina, dok je znatno manji uticaj proizvodnje nafte i prirodnog gasa. Znatno veći uticaj na životnu sredinu ima proizvodnja sekundarne energije. Glavni problemi koje smo stvorili: Bezglavim zagađenjejm vode industrujskim hemikalijama, kućnim hemikalijama i hemikalijama iz lekova, poljoprivrednim hemikalijama i drugim, smo već doveli 50% svetskog stanovništva da ostane bez pijaće vode.

70

Pritisak na okeane raste iz više smerova. Svi proizvođači, ili pravilnije hvatači ribe doživljavaju kolaps, jer su se količine ribe smanjile ispod profitabilnih za rad. Razlog je prekomeran izlov i zagađenje hemijskim i nuklearnim otpadom odlaganim u okeane i hemikalijama koje iz reka stižu u okeane. Korišćenje hemikalija za poljoprivredu (veštačka đubriva, pesticidi i herbicidi), prekomerna upotrebe i širenje urbanih građevinskih oblasti doveli su do trovanja i gubitaka zemljišta za poljoprivredu, ali i oaza prirode. Krčenje za potrebe industrije drveta i dr. sirovina i potreba za poljoprivrednim zemljištem doveli su neke šumske sisteme do uništenja za samo par godina...dok su ostali na izmaku. To je izazvalo poremećaje u prirodnim rezervoarima vode, klizištima i izazvalo poremećaje klime. Preko 34 000 biljnih vrsta i 5200 životinjskih vrsta širom sveta su pred izumiranjem, a mnogo hiljada njih izumre pre nego što budu uvrštene u spisak ugroženih. Tekuća globalna brzina izumiranja vrsta je 20000 vrsta godišnje, eksponencijalno veća od praistorijske brzine izumiranja dinosaurusa. Mnogi biolozi veruju da smo usred najveće epizode izumiranja od nestanka dinosaurusa pre 65 miliona godina isključivo zaslugom čovekovog odnosa prema prirodi i sebi. Nestanak vrsta znači nestanak celokupnog sistema, jer vrste medjusobno zavise jedna od druge, to znači i nestanak hrane, lekova, prirodnog sistema filtriranja, vezivanja tla, vlage, tj. drastične promene klime i još mnogo čega... Zemlja je prenaseljena. Mogućnost da planeta apsorbuje otpad i druge štetne uticaje su istekli. Sposobnost da se proizvede hrana i energija su na izmaku. U svemu se približavamo limitima prirode. Ako dostignemo limit od 12.4 milijarde svaki peti čovek će živeti u potpunoj bedi, bez hrane i vode, a svaki deseti će biti ozbiljno neuhranjen. Uništenjem ozona u stratosferi pretimo da pojačani ultra-violetni zraci(radijacija) unište većinu života(vrsta) na planeti. Ovi problemi se već osećaju. Nastali su usled industrije, hemijskih prizvoda i stotine nepotrebnih stvari koje kupujemo.

Fosilna goriva
Velika zastupljenost fosilnih goriva u svakodnevnom životu za stvaranje toplotne i električne energije (termoelktrane, kotlarnice, toplane itd...), kao i u mehaničkom radu (motori sa unutrašnjim sagorevanjem, mlazni motori, raketni motori itd...), ukazuje na neophodnost njihovog korišćenja, a sa druge strane su glavni uzročnik zagađenja životne sredine. Tako dolazimo do apsurdne situacije, da postupak dobijanja i korišćenja fosilnih goriva, čiji je krajnji cilj veći standard i bolji život, vodi u degradaciju osnovnih životnih uslova. Kroz mere
71

zaštite životne sredine, potvrđuje se teza o mogućem održivom razvoju, jer nije neminovno da ono što savremeni čovek degradira zbog svojih potreba, bude nepotrebno izgubljeno, već naprotiv može uz pravilnu i beskompromisnu zakonsku regulativu zasnovanu na primeni rezultata naučnih istraživanja, da se unapredi i svestrano koristi. Fosilna goriva nastala su u sedimentnim uz pomoć živih organizama ili fosila. Fosilno gorivo je materija koja učestvuje u sastavu Zemljine kore nastala izumiranjem organizama, pre svega biljnog porekla, sa svojstvom da sagoreva i pri tome razvija manju ili veću temperaturu. Poznata su još i kao mineralna goriva. Fosilna goriva su goriva koja sadrže ugljikohidrate, nastala od ostataka biljaka i/ili životinja. Trenutno su osnovni izvor energije na Zemlji. Energija iz fosilnih goriva obično se oslobađa se sagorevanjem, i prilikom toga se oslobađaju otrovni i štetni gasovi koji utiču na okolinu kao: ugljenik II oksid CO, ugljenik IV oksid CO2, sumpor dioksid SO2, SO3, NO3 itd. Ovi gasovi utiču na okolinu tako što se sakupljaju u atmosferi i tako stvaraju učinak staklene bašte, dok se otapaju u vodi koja se nalazi u atmosferi, usled čega joj se smanjuje pH-vrednost te nastaju tzv. kisele kiše, koje uništavaju biljke i erodiraju građevine, stene, itd. Njihov značaj za savremeno čovečanstvo je neprocenjiv i nezamisliv. Usled ogromne potrošnje, rezerve fosilnih goriva se iscrpljuju 100 hiljada puta brže nego što su nastale. To je dovelo i do oružane borbe za kontrolu ležišta fosilnih goriva, jer životi milijardi ljudi širom sveta zavise upravo od njih, pa i sudbina celog čovečanstva. Osnovna podela fosilnih goriva je na ugljeve i bitumije ili bitumene. Po poreklu goriva se dele na prirodna (ona koja se dobijaju u prirodi) i veštačka (ona koja se dobijaju iz prirodnih termičkim, mehaničkim i hemijskm postupcima) i javljaju se u sva tri agregatna stanja. Pripodna goriva su: antracit, kameni i mrki ugalj, treset, drvo u čvrstom stanju; nafta u tečnom; i prirodni zemni gas u gasovitom stanju. Veštačka goriva su: koks, briket, drveni ugalj, ugljena prašina čvrsta; destilati nafte, benzin, petroleum, mazut, destilati katrana, sintetički benzin, benzol, alkohol, vodonik u tečnom stanju; koksni gas, gradski gas, gas visoke peći, generatorski gas, vodeni gas, vodonik, acetilen u gasnom stanju. Uz hranu, vodu i vazduh fosilna goriva su bila i ostala nasušna potreba. Bez njih nema urbanog života, razvoja industrije ni napredka čovečanstva. Imaju veliku važnost i ulogu u razvoju civilizacije. Međutim, njihovu proizvodnju i primenu prati i odgovarajuće zagađenje životne sredine, tako da sve to treba podvesti pod tzv. održivi razvoj. Rašireno korišćenje nuklearnih i fosilnih energetskih sirovina ugrožava ljudsku egzistenciju, jer ima direktan negativan uticaj na zdravlje ljudi. Predviđene klimatske promene, mogućnost nuklearne kontaminacije i nerešeni problemi vezani za proizvodnju plutonijuma u nuklearnim reaktorima, stvaraju dodatne probleme i opasnosti. Fosilna goriva utiču na zagađenje geološke sredine, zemljišta, vazduha, vode, biosfere.

72

Mere zaštite životne sredine
Zaštita životne sredine obuhvata mere za: smanjenje buke, kontrolu pitke vode, smanjenje štetnih ispusnih gasova iz industrijskih postrojenja i prometa, kontrolu kvaliteta prehrambenih proizvoda, zabranu proizvodnje jedinjenja koja razgrađuju ozonski omotač ili nepovratno kontaminiraju postojeće ekosisteme. Zaštita životne sredine obuhvata mere za: smanjenje buke, kontrolu pitke vode, smanjenje štetnih ispusnih gasova iz industrijskih postrojenja i prometa, kontrolu kvaliteta prehrambenih proizvoda, zabranu proizvodnje jedinjenja koja razgrađuju ozonski omotač ili nepovratno kontaminiraju postojeće ekosisteme. Osnovni ciljevi zaštite životne sredine u ostvarivanju uslova za održivi razvoj (ravnoteža između čoveka i prirode) su: 1. Trajno očuvanje izvornosti, biološke raznolikosti, prirodnih zajednica i očuvanje ekološke stabilnosti. 2. Očuvanje kvaliteta žive i nežive prirode i racionalno korištenje prirode i njenih dobara. 3. Očuvanje i obnavljanje kulturnih i estetskih vrednosti. 4. Unapređenje stanja životne sredine i osiguranje boljih uslova života. GEOLOŠKA SREDINA I ZEMLjIŠTE • Zakonskom regulativom protiv zagađenja i za njegovo otklanjanje • Pravilnim otkopavanjem i odlaganjem jalovine (npr. plodno zemljište se odlaže na površini jalovišta) • Rekultivacijom zemljišta (pošumljavanje i travnjaci) • Izgradnjom prečistača otpadnih voda iz termoelektrana, sušara, toplana, rafinerija, petrohemijskih sistema • Sprečavanjem aerozagađenja iz pomenutih pogona • Podizanjem opšte kulture, a samim tim i ekološke kulture • Pravilnom izgradnjom deponija za pepeo i šljaku, te sprečavanje ekološke erozije istih • Obradom otpadaka iz energetike i reciklaže • Smanjenjem količine otpada • Pravilnim radom inspekcijskih službi VAZDUH (ATMOSFERA) • Zakonska regulativa i dosledno poštovanje istih • Prostorne i urbanističke mere planiranja i podizanja industrijskih kapaciteta

73

• Usavršavanje postojećih tehnologija sa ciljem da nema ostataka koji mogu zagaditi vazduh. SO2 se koristi za dobijanje sumporne kiseline, a ona dalje za veštačka đubriva • Benzini se proizvode bez primesa olova. Ložišta sa zatvorenim sistemom kao i smanjenje otpada. • Prelaskom sa fosilnih goriva na druge izvore energije • Zaustavljanjem otpadnih materija (filteri, rastvori) • Podizanjem zelenih pojasa oko termoelektrana, toplana, rafinerija • Sadnja i održavanje šumskih površina • Podizanjem nivoa ekološke kulture VODA • Pravna (zakonska) regulativa • Uvođenje zona sanitarne zaštite • Ugradnja filtera, taložnika i drugih uređaja koji sprečavaju zagađenje voda • Prelazak na modernije tehnologije • Podizanje ekološke kulture • Dosledna primena zakonskih normi • Sistemi zatvorenih ciklusa vode • Korišćenje mikroorganizama za prečišćavanje voda BIOSFERA • Rekultivacija i revitalizacija ekosistema i predela • Zakonski propisi (nacionalni parkovi, parkovi prirode, predeli izuzetnih odlika, rezervati prirode, spomenici prirode, prirodne retkosti, zaštićene vrste biljaka i životinja) • Kontrola korišćenja prirodnih bogatstava • Umesto dosadašnjeg nekontrolisanog korišćenja prirodnih bogatstava, čovek mora da ih vraća u procese prirodnog kruženja materije BUKA I VIBRACIJE • Priprema raznih, izolacionih, apsorpcionih i tehnoloških mera • Vremensko i prostorno ograničenje buke i vibracije • Primena najpovoljnijih prostornih rešenja • Ekranizacija buke (visoko rastinje, zaštitni zidovi) • Pravilna zaštita na radu • Prelazak na modernije tehnologije • Poštovanje zakonskih regulativa

74

PRIMENA STATISTIKE U MONITORINGU ŽIVOTNE SREDINE
Vrlo česta potreba za određivanje reprezentativnog uzorka, ali i normalna raspodela se često koristi za određivanje udela komponenti ili nekih odstupanja od srednje vrednosti. Odstupanja mogu biti niska i visoka. Na sledećoj slici dat je primer nomalne raspodele, kao i jedna, dve ili tri standardne devijacije u odnosu na srednju veličinu. Mnoge promene u životnoj sredini imaju normalnu raspodelu iz tog razloga je dat primer dijagrama putem normalne raspodele mogu se dobiti pouzdani rezultati, mogu se proceniti skoro da budu validni.

Međutim, ima promena koje se ne ponašaju u skladu sa normalnom raspodelom, na primer gustina naseljenosti, zatim broj biljaka i životinja u zajednici, itd. Analize takvih podataka sprovode se putem drugih statističkih metoda. Biljke i životinje mogu promeniti raspored i tok hranljivih materija u ekosistemu. Interesantno je postaviti pitanje u kojoj meri određeni organizmi utiču na eko-sistem. Na to pitanje je teško odgovoriti, ali se može reći da svaka biljka i životinja može uticai na rapsodelu i dinamiku hranljivih materija u okviru ekosistema. Interesnatan je protok vode. Hranljive materije su podložne podvodnom transportu, tako da malo hranljivih materija kruži ka jednom mestu. Vodene struje treraju hranljive materije nizvodno. Često se dinamika hranljivih materija prikazuje spiralom. Dužina koja je potrebna da jedan atom hranljive materije završi jedan ciklus, zove se spiralna dužina. Denis Newbold je sa svojim saradnicima definisao svoju spiralnu dužinu, S, kao: S = VT gde je V prosečna brzina kojom se atom kreće nizvodno, a T prosečno vreme koje je potrebno da atom završi kruženje. Ako je brzina V mala, a vreme T kratko, dužina spirale je mala. Težnja eko-sistema da zadrži hranljive materije
75

naziva se nutritivno zadržavanje. S tim što je zadržavanje hranljivih materija tesno povezano sa dužinom spirale. Faktori koji utiču na dužinu sprale imaju uticaja i na nutritivno zadržavanje u eko-sistemu. Na sledećoj slici data je nutritivna spirala i njena težnja pri transportu u vodi.

Nency Grimm (1988) je pokazala da veskičmenjaci povećavaju stopu azota u Sycamore Creek, Arizona. Grimova je procenila veliku gustinu naseljenosti i to oko 100.000 organizama po kvadratnom metru i biomasu od 9,62g po kvadratnom metru. Više od 80% biomase beskičmenjaka prema ovim istraživanjima čine vrste koje se hrane malim organskim delovima koju ekolozi nazivaju kolektorima. Raspoloživi azot je veoma bitan. Izračunato je da je prosečna količina azota 250mg po kvadratnom metru dnevno. Slikom data je relativna količina azota u procentima u izučavanoj oblasti.

Slika 19.15 Relativna gustina azota u procentima Sycamore Creek, Arizona, USA
76

Izučavano je kruženje azota, uključujući i hranljivu vrednost zemljišta, proizvodnju humusa, kao i prisutnost hranljive vrednosti zemljišta. Sastav zemljišta se jako razlikuje. Može da bude prisutna jako velika količina azota u zemlji. On nastaje iz atmosfere, a uzročnici mogu biti neke biljke. Kada se proizvodi humus bogat azotom, menja se količina azota u eko-sistemu. Havajska ostrva su gusto naseljena biljkama i životinjama. Domaću floru čini oko 1200 vrsta, 90% ne raste nigde više na planeti. Ljudi su dodali oko 4600 egzotičnih vrsta. Biljke koje dominiraju mogu znatno da promene sadržaj azota u eko-sistemu. Najviše fosfora u zemljištu prisutno je u jesen kada opadne lišće, najmanje registruje se tokom poplava, za vreme oluja koje se mogu desiti u bilo koje doba godine. Na sledećoj slici dati su dnevni gubici i dobici fosfora u različitm periodima.

Ljudske aktivnosti u zadnje vreme eko-sistem obogaćuju azotom i fosforom. Ljudi utiču na unos hranljiv materijal u vodene eko-sisteme. Kanalizacioni sistemi sadrže dosta azota. Najveći je problem što biološke zajednice slabe. Bogaćenje eko-sistema donosi za posledicu nastanak raznih vrsta gljiva. Kada se uzmu u obzir svi parametri koji utiču na eko-sistem, može se predvideti koncetracija fosfora sa veliom preciznošću. I taj prikaz je dat na slici koja sledi (19.28).

77

Slika 19.28 Koncentracija fosfora u jezerima sa razumnom preciznošću Predviđanja koncetracije fosfora, vrlo su korisna za menadžere koji planiraju da koriste zemljište. Ovim modelom mogu se predvideti promene, kao i mogućnosti korišćenja određenih oblasti za specifične namene, kao i rešavanje nekih ekoloških problema. Visoka koncetracija fosfora stvara neravnotežne uslove sredine, povećanje količina algi, smanjuje bistrina voda i količina kiseonika i vodonika, što utiče na estetski izgled vode, ograničava pogodnost kotrišćenja za rekreaciju i vodene sportove. Ono što je istina je da se nivo i vrsta ljudskih aktivnosti stalno mora kontrolisati, ukoliko se želi postići određeni nivo kvaliteta zemlje, vode i vazduha.
78

Kjoto protokol (The Kyoto Protocol)
Protokol iz Kjota uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime (eng. The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change) je dodatak međunarodnom sporazumu o klimatskim promenama, potpisan sa ciljem smanjivanja emisije ugljen-dioksida i drugih gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Protokol je stupio na snagu 16. februara 2005. godine, kada ga je ratifikovala Rusija. Države koje su ga ratifikovale čine 61% zagađivača. Protokol je otvoren za potpisivanje u japanskom gradu Kjotu u organizaciji Konvencije Ujedinjenih nacija za klimatske promene (UNFCCC), 11. decembara 1997. godine. Za njegovo stupanje na snagu bilo je potrebno da ga ratifikuje najmanje 55 država i da države koje su ratifikovale protokol čine najmanje 55% zagađivača. To se dogodilo 16. februara 2005. godine kada je Rusija ratifikovala Protokol. Srbija je prihvatila Kjoto protokol 24. septembra 2007. godine.

Protokolom se smanjuje ispuštanje šest gasova koji izazivaju efekat staklene bašte: ugljen-dioksida, metana, azot-dioksida, fluorougljovodonika, perfluorougljovodonika i heksafluorida. U poslednjih nekoliko decenija povećale su se koncentracije ovih gasova u atmosferi zbog korišćenja fosilnih goriva u industriji, saobraćaju itd, što je doprinelo globalnom zagrevanju i klimatskim promenama. Sjedinjene Američke Države i neke manje države odbile su da ratifikuju Protokol iz Kjota. Grinpis smatra da je protokol postavio previše skromne ciljeve kojima se neće postići veći pomaci. Od 3. do 15. decembra 2007. godine na ostrvu Bali u Indoneziji je održana konferencija Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama na kojoj je raspravljano o budućnosti Kjoto protokola.

79

Najvažniji svetski dokument od industrijske revolucije je „Kjoto protokol“, kojim su se najrazvijenije zemlje na planeti obavezale da će smanjiti emisiju štetnih gasova. Sporazumom koji je potpisala 141 država, među kojima i 30 industrijskih giganata (bez SAD i Australije) predviđeno je da se do 2012. godine za 5,2 odsto smanji emisija ugljen-dioksida u Zemljinoj atmosferi. SAD kao zemlja koja najviše zagovara globalizaciju nije pristala da potpiše sporazum. Zajedno sa Australijom ova vojno i ekonomski najmoćnija zemlja svijeta odgovorna je za trećinu gasova štetnih po životnu okolinu. Predsjednik Buš brani svoj stav i stav svoje administracije time da mnoge zemlje potpisnice nemaju ni znanja ni resurse da bi potpisano sproveli u delo tako je sve manje-više besmisleno. Čini se ipak da je nešto drugo po sredi - profit je važniji od budućnosti Zemaljske kugle. Upravo je rast ugljen-dioksida u atmosferi glavni krivac za efekat “staklene bašte” i globalno zagrevanje Zemlje, što je dovelo do uragana, suša, poplava i toplotnih udara u kojima je tokom poslednjih nekoliko godina život izgubilo na milione ljudi. S obzirom na to da se većina ugljen-dioksida u atmosferu ispušta sagorjevanjem fosilnih goriva (nafta i ugalj), pitanje pronalaska alternativnih vodova energije izbilo je u prvi plan. Trenutno od nafte zavisi 90 odsto celokupnog transporta, proizvodnje hrane, lekova i hemikalija na zemlji. Procene su da će nam 2030. godine biti potrebno 60 odsto više energije, a zaliha nafte ima još za oko četiri decenije. Istovremeno prema podacima UN u narednih 30 godina proizvodnja hrane moraće da se poveća za 60 odsto na globalnom nivou da bi se pratio rast svetske populacije. Međutim, to neće biti moguće jer efekat staklene bašte i globalno zagrevanje značajno će smanjiti površinu poljoprivredno obradivog zemljišta. Ukoliko se nastavi trend globalnog zagrevanja, prosečna temperatura na Zemlji će do 2100. porasti za čak 5,8 stepeni Celzijusa. Primera radi, od 1900. do 1990. ta temperatura je porasla za svega 0,6 Celzijusa. Pravu cenu efekata staklene bašte je nemoguće izračunati i ona se meri hiljadama milijardi dolara, upozoravaju stručnjaci. Od zagađenosti vazduha, vode i posledica kiselih kiša umiru milioni ljudi, a prirodni ekosistem Zemlje ne može da nadoknadi pričinjenu štetu. Esencijalno rešenje za začarani krug između globalnog zagrevanja, emisije štetnih gasova i rasta potrošnje energije predstavlja okretanje ka jeftinoj obnovljivoj energiji iz prirodnih izvora - sunca, mora i vetra. Što pre to dopre do svesti šefova kompanija i država, planeta će izbeći krizu u kojoj će stradati milioni nedužnih. Za proizvodnju i transport svakog litra vode u flaši potroši se čak sedam litara vode i 162 grama nafte. Posle terenskih vozila i plasticnih kesa, "flaširana" voda ubrzano postaje glavno "bojno polje u ekološkom ratu". Da bi se proizvelo 29 milijardi plastičnih flaša sa vodom, koliko se godišnje proda samo u SAD,
80

potrebno je 17 miliona barela nafte. Voda sa izvora prevozi se hiljadama kilometara širom sveta i tako nastali izduvni gasovi značajno doprinose globalnom zagrevanju.

Stanje u Srbiji
U okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Srbija i Crna Gora bi trebalo da ojačaju saradnju sa EU u suzbijanju narušavanja životne sredine, posebno, ali ne i isključivo, u pogledu kvaliteta vazduha i vode, nadgledanja zagađivanja, unapređenja energetske proizvodnje i zaštite u industrijskim postrojenjima, klasifikacije i sigurnog rukovanja hemikalijama, uređenja prostora, upravljanja otpadom i zaštite šuma, flore i faune. U Srbiji je u decembru 2004. godine usvojen niz propisa iz oblasti zaštite životne sredine, uključujući i novi Zakon o zaštiti životne sredine (zasnovan na odredbama Arhuske konvencije i drugih UNECE Konvencija, harmonizovanih sa standardima EU uključujući odredbe o proceni uticaja na životnu sredinu), kao i zakonodavstvo o integrisanoj prevenciji i kontroli zagađenja, proceni uticaja na životnu sredinu i strateškoj proceni životne sredine. Neophodno je preduzeti mere ka unapređenju pristupa informacijama, javnog ucešca u procesu odlučivanja i pristup pravdi u slučajevima vezanim za životnu sredinu, kako se Konvencijom i zahteva. Instrument procene uticaja na životnu sredinu može zahtevati dodatno usklađivanje, u cilju pune usaglašenosti sa pravilima EU. Uspostavljanjem ovih ambicioznih zakonodavnih programa u oblasti zaštite životne sredine je uglavnom rukovodilo Ministarstvo Srbije osnovano 2002. godine. U proleće 2004. godine, nova vlada je ukinula prethodno zasebno Ministarstvo i područje životne sredine stavila u nadležnost Uprave za zaštitu životne sredine pri Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine. Dok su neke takse direktno rezervisane u svrhu zaštite životne sredine, korišcenje finansijskih instrumenata za zaštitu životne sredine, u skladu sa principom "zagadivač plaća", još uvijek nije razvijeno. Srbija i Crna Gora učestvuju u različitim regionalnim inicijativama o životnoj sredini koje promoviše Evropska komisija, kao što je Regionalni program obnove životne sredine (REREP) i Balkanska mreža za usklađivanje i sprovođenje propisa iz područja zaštite životne sredine (BERCEN). Srbija i Crna Gora bi trebalo da u potpunosti iskoriste prednosti saradnje u oblasti životne sredine u okviru SSP-a, što ce zahtevati saradnju u borbi protiv degradiranja životne sredine i unapređenje dodele sredstava za poboljšanje stanja u ovoj oblasti. U isto vreme, regulatorne i institucionalne reforme u Srbiji i Crnoj Gori se moraju ubrzati radi jačanja osnove za implementaciju konzistentne i efektivne politike životne sredine.

81

Problemi zagađenja u Srbiji
Rasprostirući se na površini od 88.361 km2, Republika Srbija je smeštena u srcu Balkanskog poluostrva. Po broju stanovnika od 7,5 miliona predstavlja sasvim prosečnu zemlju u regionu. Moglo bi se reći da urbano stanovništvo dominira sa 58% i da su stanovnici uglavnom koncentrisani u velikim gradovima Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Subotica. Energetski sektor je svakako najveći emiter zagađenja u Srbiji. Najveći krivci za to su gorivo i zastarela tehnologija. Kao gorivo najviše se koristi niskokalorični lignit, veoma lošeg kvaliteta sa puno štetnih sastojaka i stare tehnologije bez mnogo načina da se ublaže štetni uticaji na životnu srednu. Zemlja Srbija oko 66% svoje električne energije proizvodi u termoelektranama na lignit, oko 33% se proizvede u hidroelektranama i tek nešto manje od 2% u elektranama sa kogeneracijom i ostalim elektranama. Pored enormnih emisija zagađujućih materija (čestice, SO2, CO2...) u vazduh, generišu se velike količine pepela i šljake koje se kasnije odlažu na velike deponije. Procenjuje se da u Srbiji od proizvodnje električne energije ima 170 miliona tona pepela raspoređenih na oko 1.800 hektara. Od toga samo se u toku jedne godine u Termoelektranama „Nikola Tesla“ u Obrenovcu generiše oko 4 miliona tona pepela i šljake koji se odlažu na dve deponije ukupne veličine 1.000 hektara. Uz to što energetski sektor predstavlja važnog zagađivača, korišćenje ili tačnije rečeno neracionalno korišćenje energije ovaj negativni efekat dodatno pojačava. Neefikasno korišćenje energije se ogleda u gubicima u prenosu oko 3,5%, dok su gubici u distribuciji čak 7%. Rudarenje sa podzemnom i površinskom eksploatacijom stvara velike „rane“ na površini zemlje, a u Srbiji je taj problem posebno prisutan u nekoliko oblasti. Veliki površinski kopovi uglja nalaze se u Kolubarskim i Kostolačkim rudnicima, kopovi bakra u Boru i Majdanpeku i podzemna eksploatacija uglja u rudnicima Rembas-Resavica i Aleksinačkim rudnicima. Intenzivna eksploatacija prirodnih resursa dovodi do značajnih degradacija zemljišta, promene morfologije terena, stvaranja novih jalovišta, potpuno su uništene šume, izmešteni vodotoci, potoci i podzemne vode zagađene. Proces rekultivacije je veoma skroman, a brzina otkopavanja uglja i jalovine toliko napreduje da veći deo zemiljišta i nastalih rupa nije zaštićen. Oko 40.000 hektara tla se nalazi pod uticajem površinskih kopova i jalovišta. Nešto više od 15% takvih prostora je rekultivsano ili pokriveno nekakvom vegetacijom, dok svi ostali prostori podsećaju na „mesečev pejsaž“. Industrija (proizvodnja hrane, pića, hemikalija, metala, nemetala, mašina i opreme) sa svojim centrima poput Bora, Kragujevca, Pančeva i Šapca nema sasvim jasan i definisan uticaj na životnu sredinu republike. Ovo se pre svega odnosi na to što je zagađenje u ovim gradovima posledica mnoštva istovremenih
82

faktora. Zagađujuće materije koje se mogu naći u urbanim industrijskim sredinama su: di-hlor-etan, teški metali, PCB ulja, nafta i naftni derivati, fenoli čiji nivo često premašuju standarde EU, ali i domaće standarde. Industrija najčešće i u najvećem broju slučajeva nema sopstveni monitoring niti izveštavanje o stanju životne sredine u fabrici i oko nje. Saobraćaj u Srbiji predstavlja oko 2,5 miliona najrazličitijih vozila. Vozni park je veoma star, oko 90% vozila je preko 10 godina starosti, 33% čak i preko 15 godina. Samo 1/3 putničkih automobila ima katalizatore, što znači da je većina ostalih vozila odgovorna za enormne emisije izduvnih gasova i buku. Drumski i gradski saobraćaj postaju glavi emiteri olova, čađi, SO2 i NOx. Situaciju sa zagađenjem dodatno pogoršava veoma loš kvalitet goriva. Predpostavka je da 70% goriva na tržištu ne zadovoljava postojeće standarde, a sadržaj sumpora i olova je mnogo viši nego u EU. Šume i šumski predeli pokrivaju 28% teritorije Srbije. Geografski položaj republike, klimatske karakterstike i drugi uslovi stvaraju predpostavke za veliki biodiverzitet u šumskim i biljnim vrstama. Ekološki potencijal šuma međutim nije dovoljan jer je više od polovine šuma predstavljeno mladicama ili niskoproduktivnim šumama čime se i smanjuje mogućnost za apsorpcijom CO2. Oko 56% šuma je u vlasništvu države.

Alternativni izvori energije
Obnovljivi izvori energije su po definiciji energija koja se eksploatiše istom brzinom kojom se i obnavlja. U obnovljive izvore energije spadaju: energija vetra, energija sunca, hidroenergija, geotermalna energija i energija biomase.

83

Obnovljivi izvori energije pružaju znatan potencijal za budućnost, ali trenutno su vrlo ograničenih mogućnosti i energija koja se dobija njihovom upotrebom trenutno je skuplja. Zbog toga će proći još neko vreme pre nego što dođe do značajnije upotrebe tih izvora energije. Do tada čovečanstvo se mora osloniti na neobnovljive izvore energije - prvenstveno na naftu, ugalj, nuklearnu energiju i prirodni gas. Obnovljivi izvori energije, ne uključujući hidroenergiju, daju manje od 1% ukupno potrebne energije. Taj udeo u budućnosti treba znatno povećati jer neobnovljivih izvora energije ima sve manje. Razvoj obnovljivih izvora energije [posebno od vetra, vode, sunca i biomase] važan je zbog nekoliko razloga. Prvo, obnovljivi izvori energije imaju vrlo važnu ulogu u smanjenju emisije ugljendioksida u atmosferu. Drugo, povećanjem udela obnovljivih izvora energije povećava se energetska održivost sistema i smanjuje zavisnost od uvoza energetskih sirovina i električne energije. Treće, očekuje se da će obnovljivi izvori energije postati ekonomski konkurentni konvencionalnim izvorima energije, prvenstveno energija vetra, male hidrocentrale, energija iz biomase i sunčeva energija. Rašireno korišćenje nuklearnih i fosilnih energetskih sirovina ugrožava ljudsku egzistenciju, jer ima direktan negativan uticaj na zdravlje ljudi. Predviđene klimatske promene, mogućnost nuklearne kontaminacije i nerešeni problemi vezani za proizvodnju plutonijuma u nuklearnim reaktorima, stvaraju dodatne probleme i opasnosti. Prema podacima naftnih kompanija, kao i drugim nacionalnim statističkim podacima, ukupna svetska potrošnja nafte iznosi skoro 4 milijarde tona godišnje, dok su ukupne rezerve oko 120-160 milijardi tona. Kako će prerada nafte dostići vrhunac između 2005. i 2008. godine, a uzimajući u obzir ograničenost zaliha, sadašnje korišćenje fosilnih i nuklearnih goriva ne može da obezbedi dugotrajni i održivi razvoj. Zalihe fosilnih goriva brzo nestaju, a u roku od jedne ili dve decenije većina zemalja će biti primorana da koristi obnovljive izvore energije za podmirivanje svojih energetskih potreba. Većina zemalja širom sveta suočiće se sa ozbiljnim nedostacima energije u bliskoj budućnosti. Velika potrošnja i porast broja stanovnika u svetu primoraće stanovnike velikog broja zemalja da se suoče sa problemom kritičnog smanjenja zaliha domaćih fosilnih energetskih izvora. Trenutna energetska zavisnost većine zemalja od nafte i njenih derivata zahtevaznatne ekonomske izdatke i u budućnosti nagoveštava negativne efekte na nacionalne ekonomije, kao i na međunarodnu bezbednosnu situaciju.

84

Usled koncentracije energetskih resursa u svega nekoliko oblasti u svetu, korišćenje fosilnih goriva stvorilo je sistem međuzavisnosti, tako da se države koje zavise od uvoza fosilnih goriva nalaze u podređenim položajima. Sa druge strane, rezultat ovakve situacije je ne samo koncentracija energetske ekonomije, već konstantno povećanje cena energetske infrastrukture i povećanje trgovinskog debalansa. Zemlje izvoznice baziraju svoju ekonomiju isključivo na izvozu energetskih sirovina što dovodi do političke, ekonomske i socijalne nestabilnosti.

Alternativni izvori energije će ljudima biti preko potrebni ukoliko ponestane fosilnog goriva i to pre nego što cena nafte skoči na 100 dolara ili više, upozorio je upravnik holandskog Centra za energetsko istrazivanje, Ton Hof. On je ukazao da je zbog toga "neophodno efikasnije trošiti fosilna goriva kako bi se dobilo više vremena za razvoj alternativnih vidova enerije koji bi postali pouzdani i jeftiniji". On je dodao da će za razvijanje nekih tehnologija biti potrebne decenije.

Biomasa
U razvijenim zemljama sveta i Evropskoj uniji već godinama velika pažnja se poklanja obnovljivim izvorima energije. Pre svega zbog globalne energetke krize, ali i činjenice da se korišćenjem energije Sunca, vetra, geotermalnih voda, biomase, priroda i životna sredina mnogo manje zagađuju. Brojna naučna i praktična istraživanja usmerena su upravo na mogućnosti
85

upotrebe biljnih ostataka - biomase, kao potencijalnog energenta. Pod biomasom se u skladu sa direktivama EU podrazumevaju biološki razgradive materije nastale u poljoprivredi, stočarstvu i sa tim vezanoj industriji, kao i biološki razgradivi deo industrijskog i gradskog otpada. Biomasa u poljoprivredi Nažalost, potencijalni energent se iz godine u godinu spaljuje. Tako se svake godine u našoj zemlji nepotrebno bace miloni, degradira se zemljište, uništavaju biljke, rasteruje divljač, a takav postupak nije zakonom zabranjen. Takođe, biomasa se ne zaorava u dovoljnoj meri te se smanjuje plodnost zemljišta jer je u oranicama sve manje humusa. Po hektaru poljoprivrednog zemljišta moguće je dobiti tri tone slame od pšenice, uljane repice i soje, pet tona kukuruzovine, četiri tone stabljike suncokreta. Hemijski sastav navedenih vrsta biomase, svedenih na suvu materiju, u velikoj je meri sličan drvetu, međutim, velika zapremina navedenih nusproizvoda čini njihov transport ekonomičnim samo na udaljenosti do tri kilometra. O značaju biomase dovoljno govore podaci da 2,5 kilograma slame može da uštedi litar ulja za loženje, 1,06 m3 gasa ili 9,72 kilovata električne energije, ali i 2,2 kilograma drveta i 1,94 kilogram uglja. Ove brojke, iako impozantne, nisu dovele do većeg korišćenja ovog prirodnog potencijala. Osnovna prepreka za ekonomičnu eksplotaciju biomase jeste njena relativno mala energetska vrednost, raštrkanost i nepristupačnost terena za mehanizovano prikupljanje. Tehnologija briketiranja Ovaj problem se može prevazići tehnologijom briketiranja, kojom se zapreminska masa nusproizvoda može povećati od 800 do 1.400 kilograma po kubnom metru, a time se zapremina smanjuje 7 do 14 puta. Kao konačni proizvod dobija se briket kalorijske vrednosti od 15 do 18 megadžula po kilogramu, što je približno drvetu. Biomasa se može briketirati za loženje, u energetske svrhe dodavanjem drugog hraniva, a potom melase, može da se proizvede jeftina stočna hrana. Briketiranje biomase je, prema oceni stručnjaka, budućnost. Takav briket nepogodnijim od standardnog korišćenih goriva čini visoka higroskopnost, što uslovljava posebne uslove pakovanja i skladištenja. Osnovni tehničko-tehnološki problemi koji određuju ekonomsku opravdanost primene ove tehnologije vezani su prvenstveno za troškove sakupljanja i kvalitet biomase. Nizak sadržaj sumpora u briketima, s druge strane, takođe ih čini ekološki pogodnim. Nedavno je u fabrici kotlova 'Tipo Kotlogradnja' predstavljeno je eksperimentalno postrojenje za dobijanje energije sagorevanjem velikih bala sojine slame.

86

Postrojenje je izgrađeno pri fabrici u okviru Nacionalnog programa za energetsku efikasnost srpskog Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, uz učešće Poljoprivrednog kombinata Beograd. Rukovodilac projekta dr Dragoljub Dakić iz Instituta za nuklearne nauke 'Vinča' istakao je da je osnovni razlog za pokretanje projekta pokušaj da se u upotrebu uvedu obnovljivi izvori energije koji bi mogli da zamene fosilna goriva čije zalihe su ograničene. On je napomenuo da se soja u PKB-u uzgaja na oko 2.000 hektara, a sojina slama je do sada bila potpuno neiskorišćena i predstavljala je balast u proizvodnji. Prema rečima Dakića, jedan od najperspektivnijih energetskih izvora naše zemlje je otpadna biomasa iz poljoprivredne proizvodnje koja ne stvara štetne produkte sagorevanja, a njenim korišćenjem poštuju se zahtevi Kjoto sporazuma u smanjenju efekta 'staklene bašte'. On je ukazao i da bi se korišćenjem biomase kao goriva uštedela znatna sredstva koja se ulažu u kupovinu drugih energenata i bila bi smanjena zavisnost naše zemlje od njihovog uvoza. U postrojenju se obavlja kontrolisano sagorevanje slame, po principu 'cigarete', uz veliki stepen toplotnog iskorišćenja i mogućnost korišćenja nekvalitetne i vlažne slame, objasnio je Dakić. Prema njegovim rečima, postrojenje ima kapacitet od jednog megavata toplotne energije, što je dovoljno da zagreva 50 prosečnih kuća ubiranjem slame sa oko 200 hektara zasejane sojom. Nastavak tog projekta će biti izgradnja istih kotlova u okviru PKB-a za zagrevanje plastenika, površine od oko pet hektara. Biomasa je organska materija životinjskog ili biljnog porekla koja se pomoću različitih procesa pretvara u upotrebljivu energiju. Energija biljnog porekla predstavlja, procesom fotosinteze akumuliranu svetlosnu energiju kojom se svetlost transformisala u hemijsku energiju. U toku fotosinteze biljke koriste ugljen dioksid iz vazduha i vode u cilju stvaranja ugljenih hidrata, koji predstavljaju osnovne gradivne elemente biomase. Na ovaj način se svetlosna odnosno sunčeva energija akumulira u hemijskim vezama strukturnih komponenti biomase. Ova energije može se eksploatisati na razne načine. Sa druge strane, osnovni izvor biomase životinjskog porekla je prirodni tečni stajnjak. Upotreba biomase ili goriva i otpadnih materija dobijenih iz biomase kao izvora energije zahteva njihovo sagorevanje i oslobađanje toplote koja pokreće generatore električne energije. Energija akumulirana u biomasi je hemijske prirode pa u njenoj eksploataciji nema prekida rada, kao što je to slučaj sa solarnom ili energijom vetra. Sa ovog aspekta, biomasa ima više karakteristika fosilnih goriva nego obnovljivih izvora, sa razumljivim razlogom jer su fosilna goriva ustvari fosilni oblik biomase. Istorijski gledano, biomasa je bila osnovni izvor energije za čovečanstvo, uglavnom u obliku drveta koje se koristilo za grejanje i spremanje hrane, dok su industrijskom revolucijom primat preuzela fosilna goriva. I pored toga, biomasa danas učestvuje sa 15% u ukupnoj potrošnji energije, a značajno je da je ovaj udeo znatno veći u zemljama u razvoju nego u industrijalizovanim zemljama.
87

Jedan od najbitnijih faktora koji određuju potencijalnu ulogu biomase u energetskoj industriji, predstavlja jaka konkurencija koja postoji između vrednosti biomase i zemljišta neophodnog za njen uzgoj, što nije slučaj sa ostalim obnovljivim izvorima. Biomasa može da se koristi kao hrana, đubrivo, za proizvodnju papirnih vlakana i kao gorivo. Hemijski sastav biomase varira u zavisnosti od tipa izvornih materija, mada se prosečan sastav uglavnom sastoji od 25% lignina i 75% ugljenih hidrata odnosno šećera. Lignin se sastoji od molekula, različitih od molekula šećera, povezanih u tanke pločaste strukture. Ugljeni hidrati se formiraju od molekula šećera povezanih u dugačke lance ili polimere, kao što su celuloza ili poluceluloza.

Situacija u EU

U ukupnoj energiji dobijenoj iz obnovljivih resursa u 2003. godini u EU energija dobijena iz drvne biomase učestvovala je sa 51%. Sve je to u skladu i sa Direktivom broj 77 Evropske unije iz 2001. godine koja je postavila kao cilj da 12% ukupne utrošene energije u EU do 2010. godine bude poreklom iz obnovljivih izvora, kao i sa savremenom energetskom politikom razvijenih zemalja koja teži ka smanjenju emisije štetnih materija i postizanju održivog razvoja. Evropska unija je 2001. godine postavila kao cilj da se učešce obnovljivih izvora energije u ukupnoj proizvodnji energije uveća sa 15% u 2002. godini, na 22,1% do 2010. godine. Magistar Matias Efenberger sa bavarskog Instituta za poljoprivredni inženjering, izgradnju farmi i tehnologiju koja štiti životnu sredinu, ukazao je na dinamičan razvoj koji proizvodnja biogasa ima poslednjih godina u Nemačkoj. Broj postrojenja za proizvodnju biogasa u Nemačkoj je u relativno kratkom razdoblju, od 1999. do 2004. godine, udvostručen. Nemačko Udruženje za biogas predviđa da će se broj pogona za biogas približiti cifri od 4 500 do kraja ove godine i imati instalisanu snagu od oko 9,50 MW. Prošle godine je u sektoru obnovljivih energenata bilo oko 120 hiljada zaposlenih i prognozira se da ce do 2020. godine biti otvoreno još 400 hiljada novih radnih mesta.
88

U Nemačkoj je 2000. godine počeo da se primenjuje Akt o obnovljivim izvorima energije i ocena je da postoji značajan prostor za dalji rast budući da se trenutno koristi tek pet odsto mogućnosti za proizvodnju električne energije u postrojenjima na biogas.

Procene za Srbiju
Procenjeno je da svake godine u Srbiji proizvedemo 12,5 miliona tona biomase, a najveći deo se ne koristi na razuman i racionalan način. Energija koja bi se godišnje mogla dobiti korišćenjem biomase u Srbiji procenjena je na 2,68 miliona tona ekvivalentne nafte. Od toga se 1,66 miliona tona ekvivalentne nafte odnosi na poljoprivredu, a oko milion tona na šumsku biomasu. Ukupni godišnji energetski potencijal biomase u Srbiji je na nivou od 40% energetske vrednosti uglja koji se godišnje proizvede u našim rudnicima. U Srbiji postoji značajan energetski potencijal obnovljivih izvora energije u iznosu od više od tri miliona tona ekvivalentne nafte godišnje. Oko 80 odsto ovog potencijala čini biomasa. Istovremeno, ukupna potrošnja fosilnih goriva je na nivou od 12 miliona tona ekvivalentne nafte. Kada bi se iskoristilo samo deset odsto potencijala biomase u iznosu od 2, 6 miliona tona ekvivalentne nafte radi obezbedenja toplotnih energetskih usluga u sektoru domacinstava, za šta se godišnje u Srbiji potroši oko 2, 5 miliona tona ekvivalentne nafte, ušteda na račun smanjenog uvoza iznosila bi oko 60 miliona evra godišnje. Urađena je jedna analiza potrošnje lož ulja u centralizovanim sistemima grejanja koja je obuhvatila neke manje gradove u našoj zemlji. Odabrani su gradovi u izrazito poljoprivrednim i šumskim regionima u kojima šume pokrivaju više od 45 odsto teritorije opštine. Utvrdeno je da bi pet odsto zemljišta zasejanog pšenicom i kukuruzom bilo dovoljno da se ostacima biomase zameni tečno gorivo koje se koristi za proizvodnju toplotne energije u tim opštinama, dok bi u šumskim područjima bilo dovoljno oko 10 odsto postojeće seče šuma da bi se ostvario isti cilj. Perspektive Može se očekivati da će korišćenje drvne biomase imati veoma važnu ulogu u proizvodnji energije u Srbiji u narednim godinama, imajući u vidu i da će ratifikacijom Kjoto protokola naša zemlja biti u obavezi da smanji količinu ugljen-dioksida koji se emituje pre svega sagorevanjem fosilnih goriva. U sve to trebalo bi da se uključi i država koja bi određenim podsticajnim sredstvima pomogla razvoj tržišta obnovljivih energenata.

89

Zbog toga ne čudi da veliki broj farmi smanjuje proizvodnju hrane i prelazi na proizvodnju električne energije pa se u narednih desetak godina očekuje pretvaranje značajnih površina poljoprivrednog zemljišta u tzv. energetske zasade. Ministarstvo rudarstva i energetike u Vladi Srbije je uvelo jednu od važnih novina u Zakonu o energetici usvojenom polovinom prošle godine, uvodenje kategorije povlašcenih proizvodača koji u proizvodnji električne energije koriste obnovljive izvore energije ili struju proizvode u malim elektranama. Zakon je predvideo i podsticajne mere za povlašćene proizvođače, poput subvencija, poreskih, carinskih i drugih olakšica. Postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora obično su relativno malog kapaciteta, pa su stoga i investicije u pojedinačna postrojenja takođe relativno male. Stoga postoji realna osnova za uključivanje domaće privrede u razvoj tehnologija, proizvodnju opreme i učešce u konkurenciji za plasman proizvoda u susedne zemlje... Imajući u vidu da su obnovljivi izvori energije najvećim delom locirani u seoskim sredinama tako bi se obezbedila i veća uposlenost seoskog stanovništva. Obnovljivi izvori energije su po definiciji energija koja se eksploatiše istom brzinom kojom se i obnavlja. U obnovljive izvore energije spadaju: energija vetra, energija sunca, hidroenergija, geotermalna energija i energija biomase. Biodizel je tečni obnovljivi izvor energije iz biomase, tj. ulja dobijenih iz semena uljanih kultura kao i recikliranih ulja. Dobro je poznato da transport skoro potpuno zavisi od fosilnih goriva. Potražnja za energijom neprekidno raste, kao i zavisnost od uvozne energije, što doprinosi razvoju u sektoru obnovljive energije. Bio-goriva, konkretno biodizel, predstavlja jednu izvodljivu alternativu. Šta je biodizel? • Tečno bio gorivo, proizvedeno iz biljnih ulja ili upotrebljenih ulja i masti; • Kao osnovna sirovina se najčešce upotrebljava zrno uljane repice, soje i suncokreta; • Obnovljivi izvor – eksploatiše istom brzinom kojom se i obnavlja; Po hemijskom sastavu - mešavina metil estara masnih kiselina (FAME); • Biodizel je, tehnički, idealni supstitut za dizel od fosilnih rezervi i nikakve značajne modifikacije dizel motora nisu potrebne; • Karakteristike biodizela su slične običnom dizelu a poboljšanje proizilazi iz sadržaja kiseonika u biodizelu, koji obezbeđuje bolji proces sagorevanje i poboljšava podmazivanje, što delom kompenzuje uticaj nižeg energetskog sadržaja;
90

• • • •

Koristi se nezavisno ili pomešan sa dizelom fosilnog porekla (B100, B20, B5 ili B2 – broj označava procentualno učešce biodizela u mešavini). Potrebe za povećanom sigurnosti u snabdevanju tečnim gorivom za transportni sektor i poljoprivredu pomoću obnovljivog izvora; Potreba da se koristi kao gorivo u dizel motorima koje manje zagaduje okolinu, a istovremeno ne zahteva prepravke na motorima i može se mešati sa fosilnim dizelom; Obezbeđuje korisniku pouzdano gorivo sa nižom cenom. Rešenje problema: smanjena emisija gasova (pogotovo CO2) koji učestvuju u efektu staklene bašte i njihov uticaj na globalnu klimu;

Vodonik
Da bi se energijom Sunčevog zračenja mogao zadovoljiti znatan deo potreba za energijom, neophodno je pronaći pogodan transformisan oblik energije koji mora biti takav da se lako i efikasno može akumulisati, kako bi energiju stavili na raspolaganje potrošačima i onda kada je intezitet zračenja mali. Tada je i najveća potražnja za energijom. Transformacija u električnu energiju još uvek nije ekonomična zbog malog stepena iskorišćenja i velikih troškova, a ona se ne može preneti na velike udaljenosti. Smatra se da je najpogodniji način za akumulisanje vodonik. On se može lako transportovati brodovima i cevovodima. On bi se mogao proizvoditi postupkom elektrolize u specijalnim solarnim elektranama izgrađenim u tropskom i suptropskom pojasu. Te bi elektrane bile spojene sa potrošačkim područjima cevovodima pod pritiskom, a deo proizvedenog vodonika mogao bi se u tečnom stanju prevoziti brodovima. Treba svakako predviditi i mogućnost skladištenja jer tako možemo uskladiti proizvodnju i potrošnju. Vodonik bi se mogao proizvoditi i u drugim elektranama radi povećanja nihovog iskorišćenja. Danas se vodonik upotrebljava kao osnovna sirovina za sintezu u hemijskoj industriji i u petrohemiji. Vodonik je idealno gorivo za grejanje jer je produkt sagorevanja samo voda (nepotreban dimnjak), a u gorivim ćelijama, pomoću njega, dobijali bi električnu energiju. Toplotna moć vodonika je tek trećina toplotne moći prirodnog gasa, što znači da je za jednaku energiju potrebna trostruka količina vodonika. Da ne bi previše povećavali dimenzije cevovoda vodonik bi se transportovao pod povećanim pritiskom, što bi povećalo troškove transporta u odnosu na gas (za jednaku količinu energije) za oko 40-50%. Skladištenje je moguće i u tečnom stanju, kao i za prirodni gas. Potrebno ga je ohladiti na -253C, a za istu količinu energije potrebna je tri puta veća zapremina rezervoara nego za prirodni gas. Rezervoari moraju biti sagrađeni od nerđajučeg čelika. Distribucija vodonika ekonomičnija je od distribucije električne energije i može se sprovesti na isti način kao i distribucija gradskog gasa postojećim gasovodima. Velika prednost je ta što možemo akumulisati vodonik na pojedinim tačkama mreže.
91

Energija plime i oseke
Plima i oseka su posledica delovanja Sunca i Meseca na vodu u okeanima. Amplituda plime i oseke zavisi od međusobnog položaja Sunca, Meseca i Zemlje. Amplituda i frekvencija različite su na pojedinim obalama. Na primer, amplitude plime i oseke na Sredozemnom moru su 10cm, a na Atlanskom, Tihom i Indijskom okeanu prosečno 6-8m. Na pojedinim mestima obale u zapadnoj Francuskoj i u jugozapadnom delu Velike Britanije amplituda dostiže i više od 12m. Na zapadnoevropskoj atlanskoj obali vremenski razmak između dve plime iznosi 12 sati i 25 minuta, a na obalama Indokine nastaje samo jedna plima u toku 24 časa. Za energetsko iskorišćavanje plime i oseke potrebno je odabrati pogodno mesto na obali, na kojoj je velika amplituda plime uz mogućnost izolacije dela morske površine (izgradnjom pregrade) radi stvaranja akumulacionog bazena. Najjednostavniji način korišćenja postiže se ugradnjom turbina koje rade samo u jednom smeru strujanja vode. Da bi se produžilo vreme pogona, može se postaviti turbina koja radi u oba smera strujanja vode: iz bazena i u bazen. Postoji varijanta da turbina radi i kao pumpa, bilo za prebacivanje vode iz bazena u more, bilo iz mora u bazen. Na ovaj način bolje se iskorišćava potencijalna energija plime i oseke. Međutim, kakav god da se odabere način iskorišćavanja energije plime i oseke, ne može se postići pogon bez prekida niti konstantna snaga. To pokazuje da je proizvodnja električne energije na toj osnovi nemoguća izolovano, bez saradnje s drugim postrojenjima za proizvodnju el.energije. Takve se elektrane moraju uključiti u elektroenergetski sistem u kojem ostale elektrane imaju ukupnu snagu nekoliko desetina puta veću od snage tih elektrana. Da postrojenje bude ekonomski opravdano treba ispuniti dva zahteva: dužina brane ne sme biti predugačka, a dubina mora na mestu brane ne sme biti previše duboka. Ukupna energija plime i oseke procenjuje se na 26000 TWh u godini. Trećina se gubi u plitkim morima. Srednja amplituda plime na okeanskim širinama manja je od 1m, a energetsko iskorišćavanje plime i oseke ekonomski je opravdano ako je amplituda veća od 2m. Zbog toga se računa da je od ukupne energije plime i oseke iskoristivo samo 2%, a to je 520 TWh godišnje, što je oko 3% današnje godišnje proizvodnje električne energije (oko 15000 TWh). Stvarna električna energija je još manja, jer se uz najpovoljnije dimenzionisanje može iskoristiti samo 25% teorijske proizvodnje. U Francuskoj je izgrađena jedna takva elektrana. To je La Rance stavljena u pogon 1966. godine. Ima 24 turbine koje mogu raditi i kao pumpe za oba smera strujanja vode. Ukupna snaga turbina je 240MW. Godišnja proizvodnja
92

iznosi 608GWh (20% od teorijske proizvodnje), a 64 GWh je potrebno za pumpanje (ta se energija uzima iz sistema). Iskoristiva zapremina bazena iznosi 184 miliona m3, površina mu je 22km2, a dužina oko 20km. Dužina pregrade je oko 720m. U Rusiji nedaleko od Murmanska izgrađena je eksperimentalna elektrana (u pogonu od 1968. godine) snage 800kW. Veliki investicioni troškovi govore protiv izgradnje ovakvih elektrana, a osim toga na povoljnim lokacijama ukupna moguća proizvodnja električne energije predstavlja samo marginalnu količinu potrebne energije.

Unutrašnja energija mora
Dovede li se topla voda sa morske površine u prostor dovoljno niskog pritiska, ona će se pretvoriti u paru, pa se tom parom mogu pokrenuti parne turbine, ako je kondezator hlađen vodom iz većih dubina, koja ima nižu temperaturu. U turbini se iskorišćava ta razlika između temperature na površini i u dubini mora, odnosno između pritisaka koji odgovaraju tim temperaturama. Prvo i jedino takvo postrojenje od 22kW izgrađeno je 1919. godine na Kubi. Ono je pokazalo tehničku mogućnost iskorišćavanja tog energetskog izvora, ali nije našlo praktičnu primenu zbog velikih investicionih troškova. Investicije po jedinici snage za takvu elektranu veće su nego za HE, a ona se može graditi samo na obalama u tropskom pojasu, tamo gde je temperatura mora dovoljno visoka.

Procenjeno je da bi se u ovakvim postrojenjima moglo proizvesti 600000 TWh električne energije, a to je oko 40 puta više od današnje svetske proizvodnje el.energije. Budući da se ta energija može iskorišćavati samo u malom broju područja (potrebna je dovoljna dubina blizu obale) i da je potrošnja električne energije u tropskim i suptropskim područjima mala, ne možemo očekivati veću upotrebu ovakvog izvora energije.
93

Energija morskih talasa
Talasi nastaju delovanjem vetra, a vetar delovanjem Sunca. Osnovne karakteristike talasa su visina i dužina. Vremenski razmak između dve amplitude srazmeran je drugom korenu dužine talasa. Energija talasa srazmerna je kvadratu visine talasa i obrnuto srazmerne vremenskom razmaku između dve amplitude. Energija naglo opada sa dubinom, pa na dubini od 20m iznosi samo 20% od energije neposredno ispod površine, a na dubini od 50m samo oko 2% od energije neposredno ispod površine. Snagu talasa definišemo po jedinici površine upravnu na smer kretanja talasa. Ona može iznositi i 10kW/m2, ali i oko nule. Npr. za područje severnog Atlantika, na otvorenom moru između Škotske i Islanda u 50% vremena snaga valova je 3.9kW/m2 ili veća. Snagu talasa možemo odrediti po metru dužine na morskoj površini. Tako definisana snaga talasa menja se sa brzinom vetra i zavisi od godišnjeg doba i vremenskih prilika. Na spomenutom delu Atlantika u 50% vremena leti je snaga 10kW/m ili veća, a zimi 95kW/m ili veća. Dužina obala uz okeane svih pet kontinenata (bez polova) iznosi oko 100 miliona metara, pa ako se računa s prosečnom srednjom snagom od 10kW/m, dobija se prosečna godišnja snaga od 1TW, odnosno godišnja energija od oko 9000TWh, što je oko 60% današnje proizvodnje el.energije. Svakako, da će zbog lakšeg dovođenja energije potrošačima na kopno, biti jednostavnije iskorišćavati energiju neposredno uz obalu, iako je energija talasa na otvorenom moru mnogo veća. Iskorišćavanje energije talasa će biti ograničeno zbog geografskih faktora i ekonomskih ograničenja, u prvom redu izazvanih problemom prenosa tako proizvedene električne energije.

Energija vetra - eolska energija
Vetar je jedan od osnovnih parametara koji se mere na meteorološkim stanicama širom zemlje. Merenja vetra i podaci o njemu ne mogu se direktno koristiti za detaljnu procenu eolske energije, već samo za globalnu. Naša zemlja se ubraja u područja sa znatnim energetskim potencijalom. Izrazito vetrovita područja su u planinskim oblastima. U Srbiji se izdvajaju delovi Vojvodine i planinske oblasti Južne i Istočne Srbije, uglavnom iznad 100-1500 m nadmorske visine. Prema ovoj opštoj proceni raspodele vetra računat je fluks energije vetra za standardnu visinu 10 i 50 m iznad površine tla i krece se od 400-800 W/m2. Ova relativno povoljna ocena energetskog potencijala vetra treba da omogući dalja istraživanja u zavisnosti od lokaliteta, kao i uticaje meteoroloških pojava koje mogu ograničiti ili potpuno onemogućiti njihovo korišćenje - velike ledene
94

naslage, jaki udari vetra, udari groma itd. Za pouzdanu procenu vetroenergetskog potencijala neophodna su dodatna istraživanja. U šire navedenim lokacijama postoje mikro lokacije koje su od posebnog interesa za eolsku energetiku. Kao ilustracija mogu poslužiti činjenica da merenja izvršena na Kopaoniku na mestu samo 1km udaljenom od meteorološke stanice, pokazuje da je tu vetroenergetski potencijal za 70% veći od potencijala na lokaciji stanice. Ovo nije čudno jer na vetroenergetski potencijal u nekoj tački bitno utiču tri odredišta: 1. U makroskali, geografski položaj 2. U mezoskali, konfiguracija terena (u primeru Kopaonika ovo je dominantno) 3. U mikroskali, rastinje i druge lokalne prepreke vazdušnom strujanju. Procenjuje se da su naše mogućnosti u razvoju vetroenergetike uslovno velike. Pod ovim podrazumevamo: iako u našim oblastima ne duvaju jači sezonski vetrovi, u dolinama većih reka, u Vojvodini, na većim planinskim visoravnima i nizu drugih specificnih lokaliteta, srednje brzine, a verovatno i distribucije brzine po vremenu su pogodne za vetroenergetiku.

Geotermalna energija
Toplotna energija koja je akumulirana u podzemnim vodama naziva se hidrogeotermalnom energijom. Da bi se podzemne vode smatrale toplotnim izvorom potrebno je da njihove temperature budu veće od 10 °C. Geotermalana energija spada u obnovljiv izvor energije i u različitoj meri je prisutna svuda. Samim tim je ekološki najopravdanija njena upotreba, a gledano ekonomski je najpovoljnija jer nam dolazi besplatno. U tehničkoj praksi toplotne pumpe se najčešće koriste za: - za grejanje i hlađenje prostora - za rekuperaciju toplotne energije

Solarna energija
Većina oblika energije nastala je ili nastaje delovanjem zračenja Sunca, npr. fosilna goriva su akumulisana energija zračenja Sunca koja su došla do Zemlje pre milion godina. Kada govorimo o energiji zračenja Sunca podrazumeva se njegovo iskorišćenje u trenutku kada dođe do Zemlje, to je neposredno iskorišćavanje zračenja Sunca.
95

Dotok energije Sunčevim zračenjem naziva se solarna konstanta, koja je 1400 W/m2 pri srednjoj udaljenosti Zemlje od Sunca, uz upadni ugao od 90 stepeni zanemarujući delovanje atmosferske apsorpcije. Pri prolasku kroz atmosferu deo energije se troši u složenim procesima, a deo se reflekuje i reemituje u svemir. Taj deo iznosi oko 1/3 energije koja je dospela na rub atmosfere, pa dotok energije do površine Zemlje iznosi prosečno 920 W/m2. Ako je projekcija površine Zemlje 127.106 km2, dotok energije iznosi 117400 TW. Zbog rotacije Zemlje ta se energija raspoređuje po celoj površini Zemlje (510.1.106 km2), pa je prosečni dotok energije 230 W/m2, odnosno 5.52 kWh/m2 dnevno. To su, naravno prosečne vrednosti, a stvarne zavise od geografske širine, dela dana, pojave oblaka, zagađenja itd. Energija zračenja Sunca koja dolazi do Zemljine površine iznosi, dakle, oko 109TWh (8.6.1013toe) godišnje. Ta je energija oko 170 puta veća nego energija u ukupnim rezervama uglja u svetu. To je ogromni energetski izvor kojim se mogu zadovoljiti energetske potrebe za veoma dugo vreme. Energija zračenja koja dopire do površine Zemlje zavisi u prvom redu od trajanja insolacije (trajanja sijanja Sunca, odnosno o vremenu kroz koje se Sunce nalazi iznad horizonta). Trajanje insolacije zavisi od geografske širine i o godišnjeg doba. Razlika između vremena izlaska i vremena zalaska Sunca daje vreme trajanja insolacije kojoj je izložena horizontalna i nezaštićena površina. Ono iznosi za našu zemlju oko 15h leti i oko 9h zimi. Stvarno trajanje insolacije je znatno kraće zbog pojave oblaka i magle, ali i zbog stanja atmosfere na posmatranom području (zagađenost).
96

Ona se razlikuje za površine koje su postavljene horizontalno, vertikalno, ili pod nekim uglom u odnusu na površinu Zemlje. Npr. realno trajanje insolacije za Beograd (na horizontalnu površinu) iznosi 2071h godišnje, od toga 70.5% u periodu od aprila do septembra i 29.5% u periodu od oktobra do marta. Ipak, dotok energije Sunčevog zračenja nije proporcionalan trajanju isolacije. Naime, deo energije se gubi prolaženjem kroz atmosferu zbog apsorpcije kiseonika, ozona i ugljen dioksida. Gubitak je veći što je Sunce bliže horizontu. Osim toga, energija zračenja se u prolazu kroz atmosferu raspršuje, a najveći gubitak je neposredno nakon zalaska Sunca. Deo raspršene energije ipak dođe do površine Zemlje(oko 50%). Prema tome, ukupno zračenje koje dođe do površine Zemlje sastoji se od neposrednog i difuzionog zračenja koje je deo raspršene energije zračenja. Zbog svega toga snaga zračenja koja dođe na površinu, a koja bi se mogla energetski iskorišćavati, znatno se menja tokom dana, a njene promene zavise od godišnjeg doba i položaja obasjane površine. Veoma se često energija zračenja prikazuje kao energija koja dođe do površine Zemlje tokom dana, naravno za vreme trajanja isolacije. Ta energija zavisi i od stanja oblačnosti i osobina atmosfere, ali je poželjno poznavati i potencijalnu energiju zračenja. To je maksimalna energija koja dođe do površine kroz suvu i vlažnu atmosferu. Ona zavisi i od geografske širine i nadmorske visine. Ona postaje sve manja sa smanjenjem nadmorske visine i povećanjem geografske širine. Na geografskoj širini od 43 stepena potencijalna energija iznosi oko 2500kWh/m2 godišnje, a na geografskoj širini od 46 stepena oko 2400kWh/m2 godišnje. Stvarna energija zračenja koja dođe do površine znatno je manja od potencijalne zbog pojave oblaka, vlage i zagađenosti atmosfere. U Srbiji je ona u proseku oko 3.5kWh/m2 na dan. Sve ovo pokazuje veliku promenljivost snage zračenja. Ipak, te su promene laganije od promena snage vetra i one se mogu s većom ili manjom tačnošću predviditi, jer je poznat ritam pojava (izlazak i zalazak Sunca). Intezitet zračenja koje nam stoji na raspolaganju ne možemo predviditi s većom sigurnošću. Kao izvor energije Sunčevo zračenje je povoljnije od vetra s obzirom na predvidivost pojave, ali je nepovoljnije s obzirom na to da zračenja nema u toku noći, i da je manje intezivno tokom zime kada je potrošnja energije najveća. Postrojenja mogu raditi samo u toku dnevnog ciklusa, što se ne poklapa sa ritmom potražnje energije. Moraju se graditi dodatna postrojenja ili osigurati akumulaciju energije pomoću koje bi vršili snabdevanje potrošača noću.

97

Održivi razvoj znači koristiti neograničene sposobnosti našeg mozga, umesto naših ograničenih prirodnih resursa

98

EKOLOŠKA TERMINOLOGIJA Opšti pojmovi
ACID RAIN – KISELA KIŠA, kiša koja sadrži jake mineralne kiseline, nastale od različitih industrijskih polutanata, na prvom mestu sumpordioksida i oksidnitrogena sa oksigenom i vodenom parom u atmosferi (pH vrednost manja od 5,6). Može poticati od kiselih gasova u oblaku ili spiranjem zagađenog vazduha ispod oblaka. AEROSOL – AEROSOL, suspenzija čvrstih ili tečnih čestica ili i čvrstih i tečnih čestica, čija je brzina taloženja zanemarljiva, u gasnom obliku. AIR POLUTION – ZAGAĐENJE VAZDUHA, proces ispuštanja u atmosferu štetnih, opasnih, toksičnih i radioaktivnih gasova ili čestica, uglavnom kao posledica aktivnosti čoveka. Zagađivanje vazduha potiče prvenstveno od: a) spaljivanja fosilnih goriva za potrebe grejanja; b) tehnoloških procesa; c) sagorevanja u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem; d) spaljivanja otpada. AIR QUALITY – KVALITET VAZDUHA, obično se odnosi na koncetraciju polutanata u vazduhu. Za većinu polutanata kvalitet vazduha se izražava kao prosečna koncetracija u određenom vremenskom periodu (obično godinu dana) i merom visoke zagađenosti (95. ili 98. percentil godišnjih vrednosti praćenja. AIR QUALTY CONTROL – REGULISANJE KVALITETA VAZDUHA, osiguranje čistoće vazduha primenom sanacionih i preventivnih mera. Sastoji se u ograničavanju zagađivanja i ograničavanju zagađenosti vazduha. Osim primene mera u okviru regulisanja zagađivanja vazduha, sadrži još mere za racionalnu potrošnju energije i resursa, primenu sistema praćenja, uvođenje procedure odobravanja lokacije, gradnje i upotrebe, inspekcijski nadzor. AIR QUALITY CRITERIA – KRITERIJUM KVALITETA VAZDUHA, opis efekata čija se pojava može očekivati bilo kada i bilo gde kad koncetracija zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu doseže ili prekoračuje određene određene vrednosti u datom vremenskom periodu. Služe kao stručne podloge za određivanje standarda kvaliteta vazduha. AIR QUALTY MANAGEMENT – UPRAVLJANJE KVALITETOM VAZDUHA, proces uklapanja komponenete kvaliteta vazduha u urbani industrijski razvoj, planskim i sanacionim merama.

99

ALTERNATIVE ENERGY – ALTERNATIVNA ENERGIJA, energija koja se znatnije ne koristi, a prihvatljiva je za životnu sredinu. Primer alternativne energije je solarna energija ili energija vetra. ALTERNATIVE FUELS – ALTERNATIVNA GORIVA, podrazumevaju goriva za transport, kao što su prirodni gas, metanol i električna energija. ALTERNATIVE TRANSPORTATION – ALTERNATIVNI TRANSPORT, načini putovanja kao što su hodanje, biciklizam i sl. BACKGROUND LEVEL – POZADINSKI NIVO (FON), tipična ili prosečna koncetracija hemikalija u okolini. Često se odnosi na prirodne pojave ili na nekontaminirani nivo. Nivo fonskih koncetracija može biti povećan kao globalna posledica visokih emisija nekih polutanata. BANNED CHEMICALS – ZABRANJENE HEMIKALIJE, hemikalije čija je upotreba zabranjena zbog njihovog štetnog uticaja na zdravlje ljudi ili okolinu. Zabrana se može odnositi na pojedine namene, pojedina područja ili celu državu. BEST PRACTICABLE ENVIRONMENTAL OPTION – NAJBOLJE PRAKTIČNE MOGUĆNOSTI ZA ŽIVOTNU SREDINU, predstavlja unapređenje studija procene uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact Assessment – EIA) zahtevajući da se dokaže da je izabrana mogućnost zahvata u prostoru najbolja za globalnu okolinu kao celinu, niti samo za deo planete pod jurisdikcijom jedne države ili njene regije. BEST PRACTICABLE TECHNOLOGY – NAJBOLJA RASPOLOŽIVA TEHNOLOGIJA, nivo tehnologije predstavljen obično kao najbolji postojeći nivo učinka obrade otpadnih voda ili izduvnih gasova unutar industrijske kategorije. BIODEGRADABLE – BIORAZGRADIV, otpadni materijal koji se sastoji prvenstveno od prirodnih materijala i nakon upotrebe se apsorbuje u ekosistem. Većina organskog otpada, kao što je papir i drvo, je biorazgradiv. BIODIVERSITY – BIOLOŠKA RAZNOVRSNOST, sveukupnost živih organizama koja obuhvataraznovrsnost unutar vrsta između vrsta i ekosistema na određenom prostoru. BIODIVERSITY CONSERVATION – OČUVANJE BIOLOŠKE RAZNOVRSNOSTI, strategije, planovi i programi usmereni ka očuvanju i održivom korišćenju biološke raznovrsnosti.

1

BIOGAS – BIOGAS, proizvod anaerobnog vrenja organskog porekla u tečnom obliku na opređenoj temperaturi. Po fizičkom sastavu ovaj fluid predstavlja mešavinu gorivih i negorivih gasova. Dve trećine zapremine biogasa (bioplina) otpadaju na metan, a jedna trećina karbondioksid i ostale negorive gasove. BIOSPHERE – BIOSFERA, životna oblast (prostor) organskog sveta na Zemlji; obuhvata Zemljinu površinu, kopna i mora, niži deo atmosfere i hidrosferu. BIOTECHNOLOGY – BIOTEHNOLOGIJA, tehnologija koja koristibiološke sisteme, žive organizme ili njihove delove, za proizvodnju ili primenu proizvoda ili procesa za određenu namenu. BIOWASTE – BIOLOŠKI OTPAD, otpad nastao iz organskih materija, na primer: ostaci od hrane. CE MARKING – CE OZNAČAVANJE, oznaka koja simbolizuje usklađenost sa svim obavezama proizvođača koje se odnose na proizvod. CE je skraćenica od Conformité Européenne (fra), odnosno European Conformity (eng), što znači Evropska usklađenost.

Takva usklađenost nije ograničena samo na osnovne zahteve koje se odnose na sigurnost, opšte zdravlje, zaštitu potrošača, itd... pošto neke direktive mogu da nametnu i specifične obaveze koje ne moraju obavezno biti deo osnovnih zahteva. CE označavanje je jedino značavanje kojim se potvrđuje da su proizvodi usklađeni sa direktivama koje se zasnivaju na globalnom pristupu. U ovom pogledu države članice EU moraju se u svojim nacionalnim regulativama uzdržavati od bilo kakvog pozivanja na usklađenost osim na CE označavanje. CE označavanje takođe simbolizuje činjenicu da je kvalifikovana fizička ili pravna osoba, koja je postavila ili je bila odgovorna za postavljanje navedenog označavanja, proverila da je proizvod usklađen sa svim odredbama Evropske Unije o harmonizaciji, a koje se odnose na proizvod, i da je proizvod bio podvrgnut odgovarajućim procedurama ocenjivanja usklađenosti. CERTIFICATION – SERTIFIKOVANJE, procedura kojom treća strana daje pismenu garanciju (potvrda) da je neki proizvod, proces ili usluga usklađen sa specifičnim zahtevima.

1

CARBON DIOXIDE – UGLJENDIOKSID (CO2), prirodni gasoviti sastojak atmosfere čija je koncetracija u porastu (od 280 ppm u predindustrijskom periodu do preko 350 ppm danas) kao posledica spaljivanja goriva, ulja, prirodnog gasa i organskih materijala, kao i promene namene zemljišta. CARBON MONOXIDE – UGLJENMONOKSID (CO), gasoviti sastojak atmosfere koji se javlja kao produkt nepotpunog sagorevanja goriva. Vodi poreklo od prirodnih pojava i čovekove aktivnosti. U prirodi se javlja preko vulkanskih erupcija, šumskih požara, pri nepotpunoj oksidaciji karbona, biloškim procesima, termoenergetskim pogonima manje snage, sagorevanjem goriva u domaćinstvima i posebno u izduvnim gasovima automobila na benzinski pogon. Ugljendioksid je gas bez boje, mirisa i ukusa. Veoma toksičan, zapaljiv i eksplozivan u većim koncentracijama. Ima jako štetno dejstvo na čoveka i životinje. CLEAN TECHNOLOGY – ČISTA TEHNOLOGIJA, tehnologija sa niskim nivoom emisije zagađujućih materijala. CLIMATE – KLIMA, prosečno vreme za određeni region i vremenski period (obično se uzima vremenski period od 30-ak godina). Klima nije isto što i vreme, ali sigurno, klima je prosečna slika vremena za određeni region. Vreme opisuje kratkotrajno stanje u atmosferi. Elementi klime uključuju padavine, temperaturu, vlagu, sunčevu svetlost, brzinu vetra, pojave kao što su magla, mraz, nepogode (grad, oluja). CLIMATE CHANGE – KLIMATSKE PROMENE, nekad se koristi da opiše sve oblike klimatskih promena, ali zbog toga što Zemljina klima nikad nije statična, termin se koristi da se naznači važnost promene od jednog klimatskog stanja do drugog. U nekim slučajevima, termin klimatske promene može biti sinonim za globalno zagrevanje. Međutim, naučnici nastoje da koriste ovaj termin u širem smislu, uključujući i prirodne promene klime. COAL – UGALJ, stenovita masa crne boje, sa osobinom da sagoreva na vatri i da se pri tome hemijska energija veze pretvara u toplotnu energiju. Nastao je izumiranjem i ugljenisanjem organizama, biljaka koje su se taložile i nakon hemijskih, hemijsko-biloških i geoloških procesa, pod specifičnim uslovima, preobrazile i dobile različite fizičke osobine. Zagađivanje vazduha od sagorevanja uglja potiče: - u slučaju nepotpunog sagorevanja (CO, čađ, karbonhidrogeni); - zbog hemijskog sastava uglja (sumpor i alkalne komponente); - zbog neodgovarajuće tehnologije sagorevanja CONCENTRATION – KONCENTRACIJA, količina neke supstance koja je rastvorena ili sadržana u drugoj susptanci. Na primer, morska voda sadrži veću koncentraciju soli nego voda za piće.
1

CONVENTION ON LONG-RANGE TRANSBOUNDARY AIR POLUTION (LRTAP) – KONVENCIJA O PREKOGRANIČNOM ZAGAĐIVANJU VAZDUHA NA VELIKIM UDALJENOSTIMA, Ženeva, 13. Novembar 1979. Godine. Osnovna načela konvencije su zaštita čoveka i životne sredine od zagađivanja vazduha i nastojanje da se ograniči i koliko je god to moguće, postupno smanji ili spreči zagađivanje vazduha uključujući i zagasđivanje vazduha na velikim udaljenostima i preko granica. Uz ovu konvenciju usvojeni su: 1. Protokol o dugoročnom finansiranju programa saradnje za praćenje i procenu prekograničnog prenosa zagađujućih materija u vazduhu na velike daljine u Evropi (EMEP). Ženeva, 1984. godine; 2. Protokol o regulisanju emisija sumpora ili njegovog prekograničnog fluksa. Helsinki, 1985. godine; 3. Protokol o regulisanju emisija nitrogenskih oksida ili njihovih prekograničnih flukseva. Sofija, 1988. godine; 4. Protokol o regulisanju emisija isparljivih organskih komponenti ili njegovog prekograničnog fluksa. Ženeva, 1991. godine; 5. Protokol o daljem smanjenju emisija sumpora. Oslo, 1994. godine; 6. Protokol o regulisanju emisija POP-a. Aarhus, 1998. godine; 7. Protokol o regulisanju emisija teških metala. Aarhus, 1998. godine; 8. Protokol o smanjivanju acidifikacije (kiselosti), eutrofikacije i prizemnog ozona. Geteborg, 1999. godine COMPATIBILITY – KOMPATIBILNOST, pogodnost proizvoda, procesa ili usluga da se pod određenim uslovima upotrebljavaju zajedno, a da bez neprihvatljivih međudelovanja zadovolje odgovarajuće standarde. DANUBE POLUTION REDUCTION PROGRAM (DPRP) – PROGRAM ZA SMANJENJE ZAGAĐIVANJA DUNAVA, program koji ima za cilj definisanje programa i politike, mera kojima će se smanjiti zagađivanje u Dunavskom basenu i Crnom moru. Dug prema prirodi Kada se prebiju dugovi između razvijenih zemalja, nerazvijenih zemalja i prirode, može se zaključiti da razvijene zemlje duguju zemljama u razvoju. Međutim, problem je u tome što zemlje u razvoju ne raspolažu znanjem i informacijama na osnovu čega bi tražile svoja potraživanja. DECONTAMINATION – DEKONTAMINACIJA, uklanjanje štetnih susptanci kao što su škodljive hemikalije, štetne bakterije ili drugi organizmi ili radioaktivni materijali iz izloženih individua (materija), prostorija, opreme u zgradama ili spoljašnjeg ambijenta.

1

ECOLOGY – EKOLOGIJA, naučna disciplina koja proučava međuzavisnost organizama i njihove okoline, žive i nežive. Reč ekologija potiče od grčke reči oikos koja znači kuća (stanište, dom) i logos koja znači reč (nauka). Ekologija se deli na autekologiju i sinekologiju. Autekologija se bavi proučavanjem pojedinih jedinki i njihovog odnosa prema okolini, dok su predmet proučavanja sinekologije više jedinke, grupe organizama i odnos tih jedinki prema sredini. Pojam ekologija podrazumeva naučnu disciplinu u prvobitnom smislu. Međutim, danas se u opštoj jezičkoj upotrebi pojam ekologije sve više proširuje, a gubi na dubini, što nepravilno dovodi do izjednačavanja sa pojmom „zaštita životne sredine“. ECOSYSTEM – EKOSISTEM, funkcionalno jedinistvo životne zajednice i njenog staništa, odnosno žive i nežive prirode na određenom prostoru. Sve prirodne zajednice ili grupe organizama koje žive zajedno u interakciji su jedni sa drugima i čine zatvorenu vezu sa njihovom okolinom. Zajednica i okolina čine jedno – ekosistem. Pojam ekosistem se može primeniti na svaku veličinu ili nivo izabran za ispitivanje. EMISSION – EMISIJA, ispuštanje materije u tečnom, gasovitom ili čvrstom stanju, ili ispuštanje energije (buka, vibracija, radijacija, toplota), kao i mikrobiološka zagađivanja iz određenog izvora u okolinu. ENERGY – ENERGIJA, fizička veličina, ne može se direktno posmatrati ili meriti. Njena količina se može izračunati koristeći formuile iz odgovarajućih disciplina fizike. ENERGY CARRIER – PRENOSILAC ENERGIJE, agenti za prenos energije, od mesta proizvodnje do mesta upotrebe (korišćenja), u praksi se koristi termin energent. ENVIRONMENT – SREDINA, okruženje (okružujući prostor) u kojem neka organizacija deluje, uključujući vazduh, vodu, zemlju, prirodne resurse, floru, faunu, ljude i njihovo međudelovanje. Okruženje u ovom kontekstu se rasprostire od unutrašnjosti date organizacije sve do globalnog sistema. Razlikuju se 3 osnovne podele: 1) Environment – prirodna sredina (celokupni prostor planete); 2) Living environment – životna sredina (deo prostora gde čovek živi, naselje); 3) Working environment – radna sredina (zatvoreni ili otvoreni radni prostor)

1

ENVIRONMENTAL PROTECTION – ZAŠTITA OKOLINE (ŽIVOTNE SREDINE, PROSTORA), usmeravanje razvoja i njegovog uticaja na okolinu. Pristup korišćen u periodu 1970-1990. (danas uključen u pristup održivog razvoja), sastoji se od prognoziranja uticaja na okolinu kod gradnje novih postrojenja ili naselja, kao i dokazivanja da će njihov uticaj biti u granicama propisanim zakonom, kao i od sprovođenja sanacionih mera, ukoliko se radi o zagađivanju ili zagađenosti koji premašuju zakonske propise. Zakonodavstvo države se zasniva na ekonomskim i ekološkim uslovima države, a ako se radi o polutanima (zagađivačima), propisi moraju da zadovolje međunarodne pravnoobavezujuće ugovore. ENVIRONMENTAL PROTECTION ACT – AKT O ZAŠTITI OKOLINE, zakonski okvir zaštite sredine (prostora) koji se zasniva na ustavu. Osnovni principi na kome se zasniva ovaj akt mogu biti: 1. princip održivosti; 2. princip razumljivosti; 3. princip saradnje; 4. princip prevencije; 5. princip predostrožnosti; 6. princip očuvanja vrednosti prirodnih izvora i bioraznolikosti; 7. princip plaćanja troškova zagađivanja; 8. princip pomoćnih obaveznih mera; 9. princip slobodnog pristupa informacijama o okolini (prostoru); 10. princip zaštite prava EROSION – EROZIJA, razaranje Zemljine površine i odnošenje površinskog rastinjskog materijala putem mehaničkog dejstva spoljnih sila: vode, vetra, kiše, talasa i drugih, kao i hemijskim delovanjem atmosferske vode čime se menjaju i uništavaju tektonski oblici reljefa i stvaraju novi. EVAPORATION – ISPARAVANJE, fizička transformacija tečnosti u gas na temperaturi ispod njene tačke ključanja. EUTROPHICATION – EUTROFIKACIJA, pogoršanje estetike i osobina koje deluju na život prirodnih i veštačkih jezera izazvanih preteranom upotrebom đubriva sa visokim sadržajem fosfora, nitrogena i organskih suspstanci. Alge i akvatične biljke preterano rastu. Simptomi se mogu ublažiti skretanjem kanalizacije, boljim korišćenjem đubriva, kontrolom erozije, poboljšanjem tretmana kanalizacije i prikupljanje viška morskog rastinja. Voda za potrošnju iz takvih jezera mora biti filtrirana i obrađena. EXPOSURE LEVEL – NIVO IZLOŽENOSTI, količina (koncentracija) hemikalije koju je apsorbovala površina organizma.

1

EUROPEAN ENVIRONMENT AGENCY (EEA) – EVROPSKA AGENCIJA ZA OKOLINU, www.eea.europa.eu, osnovana 1990. godine i smeštena je u Kopenhagenu (Danska), sa zadatkom da obezbedi informacije (podatke) o kvalitetu vazduha u Evropi i na taj način omogući ETC-AQ razvijanje informacionog sistema. Prioritetni zadatak EEA je da ustanovi stvarne i nezavisne izvore podataka o okolini. Glavni izvori ovih informacija su podaci koji su objavljeni u međunarodnim programima monitoringa.

ENVIRONMENTAL PROTECTION AGENCY (EPA) – AGENCIJA ZA ZAŠTITU OKOLINE, www.epa.gov, federalna agencija SAD odgovorna za regulisanje zagađivanja vode i vazduha, toksičnih suspstanci, čvrstog otpada, kao i za čišćenje kontaminiranih područja. Podstiče razvoj čistih tehnologija. FAUNA – FAUNA, ukupna životinska populacija nastanjena na određenom području. FLORA – FLORA, ukupna vegetacija u nastanjenom području. FERTILISER – ĐUBRIVO, organske i anorganske komponente koje se dodaju zemlji radi bolje plodnosti. Đubriva sadrže osnovne elemente: nitrogen, fosfor i kalcijum. Đubriva se mogu namenski proizvoditi, nastajati u toku neke druge hemijske proizvodnje kao nusproizvodi i nastajati kao nusproizvodi u prirodnim procesima.
1

FLYING ASH – LETEĆI PEPEO, pepeo koji biva iznesen iz ložišta gde se vrši sagorevanje sprašenog uglja u letu. FOG – MAGLA, kondenzovana vodena para, zgusnuta u nižim slojevima atmosfere, pri Zemljinoj površini. Guste magle, pomešane sa dimom iz industrijskih postrojenja, obrazuju se iznad industrijskih gradova (smog). FOREST PROTECTION – ZAŠTITA ŠUMA, igra značajnu ulogu u ekološkom, društvenom, ekonomskom i kulturnom razvoju država. Šume predstavljaju najraznovrsnije i široko rasprostranjene ekosisteme u svetu. FUEL – GORIVO, materijali koji pri hemijskim promenama (najčešće sagorevanjem uz pomoć vazduha) oslobađaju veliku količinu toplote koja se može iskoristiti za vođenje hemijskih i tehnoloških procesa, za dobijanje mehaničke energije ili za zagrevanje. GAS – GAS, fosilno gorivo koje se pojavljuje u gasovitom agregatnom stanju, sadrži pretežno metan, ugljenmonoksid, kao i inertne gasove. Pojavljuje se kao prirodni, i kao gas nastao ili proizveden u industrijskim procesima. GASOLINE – BENZIN, tečno gorivo, smesa parafinskih, naftnih i aromatičnih ugljo-vodonika. Koristi se za rad motora sa unutrašnjim sagorevanjem za pokretanje automobila, kamiona, itd. GEODIVERSITY – GEORAZNOVRSNOST, raznovrsnost geoloških fenomena i njihovih odgovarajućih procesa unutar određenog područja, i jedan je od faktora i kriterijuma koji određuju prirodne vrednosti nekog mesta ili pejsaža, a istovremeno komplementarnošću utiče na biološku raznovrsnost. GEOSPHERE – GEOSFERA, tlo, sedimenti i kamenje (stene) u Zemlji, na kopnu i ispod okeanske flore. GLOBAL WARMING – GLOBALNO ZAGREJAVANJE, proces delovanja staklenih gasova emitovanih usled delovanja ljudskih aktivnosti na zagrevanje Zemljine atmosfere, što dovodi do promene klime. GREEN DESIGN – ZELENO PROJEKTOVANJE, namera koja je u saglasnosti prihvatljivim prostornim principima građenja, korišćenja materijala i energije, na primer upotreba solarne energije, recikliranih materijala. GREEN LIST – ZELENA LISTA, popis vrsta internog (neopasnog) otpada prema Direktivi o otpadu EU. GREENHOUSE EFFECT – EFEKAT STAKLENE BAŠTE, temperature vazduha u atmosferi izazvan staklenim gasovima. porast

1

OZONE – OZON, alotroska modifikacija oksigena (kiseonika) čiji se molekul sastoje od tri atoma kiseonika. Razlikuje se stratosferski i troposferski ozon koji imaju sasvim različite pristupe regulativi. OZONESPHERE – OZONOSFERA, područje u stratosferi na visini od 20-40 km, koje ima relativno visoku koncentraciju ozona. PACKAGING – AMBALAŽA, materijal kojm se roba omotava (pakuje) ili predmet u koji se smešta da bi se zaštitila, sigurno transportovala, kao i da bi se sa njom lako i bez opasnosti rukovalo. Ambalažom se roba štiti od mehaničkog oštećenja, od promene osobina, od gubitka na količini i od nedopuštenih manipulacija, od atmosferskih uticaja, hemijskih i fizičkih delovanja, mikroorganizama, itd. Ambalažom se štiti okolina od eventualnih štetnih uticaja od strane robe, na primer: od delovanja zapaljivih, eksplozivnih i otrovnih materija. S druge strane, ambalaža je proizvod sa vrlo kratkim vekom upotrebe, i kada joj prestane funkcija ima karakter otpada. RENEWABLE RESOURCES – OBNOVLJIVI RESURSI (IZVORI), resursi za koje postoje prirodni mehanizmi obnavljlanja: šume, podzemne vode, poljoprivredno zemljište, more. Korišćenje obnovljivih resursa treba da bude tako organizovano da procenat eksploatacije ne bude veći od procenta prirodne regeneracije. RENEWABLE ENERGY – OBNOVLJIVA ENERGIJA, energija iz resursa kao što su snaga vetra i solarna energija koja može dati neograničenu proizvodnju bez iscrpljivanja prirodnih resursa. REUSE – PONOVNA UPOTREBA, naknadna upotreba, komponente, delova komponenti ili proizvoda nakon kraja njegove prvobitne namene (upotrebe). RECYCLING – RECIKLAŽA, povratak u isti tehnološki proces u kome je otpad nastao (metal, staklo, papir...). Danas postoji približno 100.000 komercijalnih hemikalija, od kojih 1500 čini 95% ukupne svetske proizvodnje. Za znatan deo i ovih najzastupljenijih hemikalija nedostaju podaci potrebni za procenu rizika po zdravlje i okolinu. SECONDARY ENERGY – SEKUNDARNA ENERGIJA, energja koja nastaje procesom konverzije (rafinacija, gasifikacija, likvefakcija, proizvodnja električne energije, itd) primarnog vida energije u nosioce energije (energente), kao što su bednzin, lako ulje, električna energija koji prelaze u oblik pogodan za transport ili korišćenje.

1

SOLAR ENERGY – SOLARNA ENERGIJA, energija koja se dobija iz sunčevog zračenja koja dospeva na Zemljinu površinu. Koristi se energija direktnog zračenja, kao i putem uređaja za konverziju ili akumulaciju energije. Solarna arhitektura bi mogla da da značajan doprinos održivom građenju i razvoju održivih gradova. UNITED NATIONS ENVIRONMENT PROGRAMME (UNEP) – PROGRAM UJEDINJENIH NACIJA ZA ŽIVOTNU SREDINU, osnovan 1972. godine, nakon Konferencije UN o čovekovoj okolini. Zadatak ove organizacije je da motiviše i koordinira rad u oblasti zaštite životne sredine u okviru UN. VALIDATION – VALIDACIJA, potvrđivanje ispitivanjem i prikupljenjem objektivnih dokaza da su posebni zahtevi za predviđenu specijalnu upotrebu zadovoljeni. VEGETATION – VEGETACIJA, skup svih prirodnih biljnih zajednica (šume, livade, stepe, močvare...) koje u jednoj oblasti ili zemlji, u većem ili manjem sklopu, grade njen pokrivač. Pojmovi flora i vegetacija ne znače isto: flora izučava sve biljne vrste jedne zemlje ili oblasti, a vegetacija sve njene biljne zajednice. U jednoj oblasti flora može biti vrlo bogata, a vegetacija sasvim oskudna, i obrnuto. VERIFICATION – VERIFIKACIJA, ukupna inspekcija, ispitivanje i praćenje rada u odnosu na prostorno upravljanje. WASTE MANAGEMENT – UPRAVLJANJE OTPADOM, primena tehnoloških mera podstaknutih državnom regulativom, uključujući i promenu obrasca potrošnje. Odnosi se, u principu na otpad u čvrstom agregatnom stanju. Osnov upravljanja je klasifikacija otpada prema štetnosti. WATER PROTECTION – ZAŠTITA VODA, organizacione i tehničke mere čiji je cilj da se ograniči količina zagađujućih materija koje se unose u vodotok, i da sadržaj nečistoća u vodenom toku ne prekoračuje vrednosti dozvoljene za datu kategoriju voda. WORLD WIDE FUND FOR NATURE (WWF) – SVETSKI FOND ZA ZAŠTITU PRIRODE, www.panda.org, ima aktivnu mrežu u 100 država sa misijom zaštite prirode i biološke raznovrsnosti.

Sva prava autora su zadržana. Nije dozvoljeno kopiranje, preštampavanje ili prenošenje ove knjige u elektronskom ili štampanom obliku!!!

1

LITERATURA
Olivera Novitović – Materijali i tehnologije za novi milenijum (Beogradska poslovna škola, Beograd 2000); Olivera Novitović – Komercijalno i carinsko poznavanje robe (Viša tehnička škola, Užice 2002); A. Knežević, J. Čomić – Leksikon životne sredine (Sarajevo 2001); Mladen Črnjar – Ekonomika i politika zaštite životne sredine (Rijeka 2002); Manuel C. Molles Jr. – Ecology (McGraw Hill Higher Education, New York 2008); Aarsen, L.W. and T. Koegh – Conundrums of competetive abilty in plants: What to measure? (2002); Byers, J.E. – Competition between two estuarine snails: implications for invasions of invasions of exotic species (2000); Chuine, E. And E.G. Beaubien – Phenology is a major determinant of tree species range (2001); Grant, P.R. – Ecological character displacement (1994); Schluter, D. – Experimental evidence that competition promotes divergence in adaptive radiation (1994); Pulliam, H.R. – On the relationship between niche and distribution (2000); Colinvaux, P.A. – The past and future Amazon (1989); Cao, Y.D.D. Williams and D.P. Larsen – Comparison of ecological communities: the problem of sample representativeness (2002); Gotelli, N.J. and R.K. Colwell – Quantifying biodiversity: procedures and pitfalls in the measurement and comparison ofspecies richness (2001); Joern, A. – Disturbance by the fire frequency and bison grazing modulate grasshopper assemblages in tall-grass prairie (2005); Tilman, D. – Competition and biodiversity in spatially structured habitats (1994); Wallis De Vries, M.F.P. and J.H. Willems – Challenges for the calcareous grasslands in Northwestern Europe: integrating the requierments of flora and fauna (2002)
1

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->