ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Olivera Novitović – Dragiša Ranđić – Aleksandar Novitović

Užice, 2009

1
Zemlju smo nasledili od predaka,
a posudili od potomaka

2
PREDGOVOR

Knjiga je nastala u vreme kada Srbija želi da pristupi Evropskoj Uniji i

očekuje ubrzani razvoj. Pisana je čitav niz godina u vremenu kada globalni
ekološki problemi prete žiovtu na Zemlji i postaju ograničavajući faktor razvoja
čitave planete.
Autori su koristeći se sopstvenim istraživanjima i obimnom literaturom,
verujući da svaki pojedinac može dati doprinos poboljšanju kvaliteta životne
sredine dali i sami doprinos. Potreba za ovom materijom nastala je zbog potrebe
studenata i lakšeg savladavanja problematike u ovoj oblasti kao i dugogodišnja
saradnja sa Institutom za materijale u Londonu – The Institute Of Materials,
Minerals and Mining.
Izražavamo nadu da će knjiga pomoći boljem razumevanju osnovnihg
pojmova životne sredine standarda, izvora zagađivanja, njihovog monitoringa,
raspoloživih tehnologija koje trebaju da daju optimalni rezultat unutar određene
industrijske kategorije. Posebna pažnja je posvećena klimatskim promenama što
je u najčešćem slučaju sinonim za globalno zagrevanje, mada se koristi i u širem
smislu kada se uključuju prirodne promene klime. Ono što je istina to je da
prebijanjem dugova izmedju razvijenih i nerazvijenih i prirode može da se
konstatuje da razvijene zemlje duguju zemljama u razvoju. Vlada mišljenje da u
zemljama u razvoju nema dovoljno znanja i informacija na bazi čega bi
zahtevala svoja potraživanja.
Težnja autora je da mnoge dileme razjasni i da podršku primeni modernog
koncepta kontrole i zaštite životne sredine. Pri tome je veoma bitan izbor
materijala; tehnologija; uticaja proizvodnje, višestruka primena jednog istog
materijala, korišćenej jednostavnih procesa, smanjenja broja pozicija,
obleževanje delova, standardizacija, produženja životnog veka proizvodnih
komponenti uz podizanje nivoa kvaliteta, bezbedno odlaganje, a sve to dovodi
do projektovanja za održivost i projektovanja za zdravlje i sigurnost.
Da bi se rešili ekološki problemi na nacionalnom nivou moraju biti
uključena dva vodeća principa: princip zagađivač plaća i princip praćenja
tehnologije i proizvoda od «kolevke do groba».
Prvi put problematika zagađivanja vazduha regulisana je propisom u
svetu: zabrana upotrebe uglja u Londonu u doba Kralja Edvarda I 1306. godine.
Prvi zakon vezan za zaštitu životne sredine donet je u Dubrovniku 1272. godine
gde su definisani uslovi gradnje i održavanje javne kanalizacije i septičkih jama
i zabrana izbacivanja otpada u otvorene kanale. Kasnije su date dopune o javnoj
čistoći i protivpožarnoj zaštiti kao i načini dinamika sprovođenja mera,
zadužena lica koja će sprovoditi i novčane kazne za one koji se ne budu
pridržavali zakona.

Prof. dr Olivera Novitović

3
UVOD

Šta je ekologija, a šta zaštita životne sredine i kako saznanja iz te

obasti mogu da se primene

Ekologija i zaštita životne sredine, su bez sumnje, kompleksne oblasti za

svakog čoveka na planeti.

Ekologija može da se definiše kao studija odnosa između organizama i

životne sredine. Ljudi proučavaju ekologiju onoliko dugo koliko postoje kao
vrsta. Opstanak ljudi je zavisio od toga koliko dobro mogu da uoče promene u
životnoj sredini i predvide njihov uticaj na organizme. Prvi lovci i sakupljači
bilja morali su da znaju navike životinja i gde da nađu hranu. Kasnije,
poljoprivrednici morali su biti svesni promena vremenskih uslova i zemljišta i
kako te promene mogu uticati na useve i stoku.

Danas, većina ljudske populacije na Zemlji živi u gradovima i mnogi

imaju malo direktnog kontakta sa prirodom. Više nego ikada ranije, budućnost
ljudske vrste zavisi od toga koliko dobro razumemo odnose između organizama
i okoline. Ljudska vrsta intenzivno menja životnu sredinu, ipak ona u potpunosti
ne razume efekte tih promena. Na primer, ljudske aktivnosti su povećale
količinu azota koja cirkuliše kroz biosferu, promenile sastav zemljišta, povećale
koncentraciju CO2. Imperativ dvadesetprvog veka je da još jednom
postanemo žestoki studenti ekologije.

Nekad je čovek živeo u skladu s prirodom; vrlo skromno je iskorišćavao

prirodne resurse i nije bitno, niti u širim razmerama remetio prirodnu ravnotežu.
Živeći u malenim naseljima oko plodnih predela, problem svoje egzistencije
rešavao je baveći se lovom, a kasnije i zemljoradnjom. Kada je počeo obrađivati
metale i kada je došlo do procvata zanatstva, pojedine skupine ljudi počele su se
kretati tragajući za rudama, koje su koristili. Tako je čovjek počeo preseljavati i
u područja klimatski manje povoljna za život i poljoprivredu, pa je bio prisiljen
boriti se sa prirodom. Zahvaljujući zanatstvu, izumeo je nova, bolja oruđa,
odeću i skloništa, počeo je krčiti i paliti šume, veštački stvarajući obradivo
zemljište. Naselja su postajala sve veća, nastaju nova zanimanja, organizuje se
trgovina, rađa se civilizacija. Broj ljudi se uvećava. Zahvati na prirodnoj okolini
bivaju sve veći: grade se vodovodi, rudnici, putevi, luke... Tehnologija
doživljava procvat, nauka i zdravstvena zaštita postepeno se razvijaju, pa ljudski
vek postaje duži i, uopšte kvalitet života se povećava. No taj progresivan razvoj
praćen je , nažalost , promenom životnih uslova na takav način koji će
današnjem čovečanstvu prouzrokovati brojne i dalekosežne probleme. Posebno
velike negativne uticaje na stanje životne sredine imaju pogoni teške industrije
(železare, livnice, koksare), hemijska industrija i druge industrijske grane koje

4
se često nazivaju prljavom industrijom. Na kvalitet životne sredine značajno
utiče i proizvodnja i potrošnja različitih energetskih sirovina od kojih najveći
značaj ima ugalj. Segorjevanjem uglja, posebno lignita, nastaju velike količine
šljake i pepela, a u atmosferu se izbacuju velike količine sumpornih i azotnih
jedinjenja što sve zagađuje životnu sredinu. I saobraćaj, posebno drumski,
izuzetno mnogo utiče na kvalitet sredine u kojoj živimo. Sagorjevanje goriva,
spiranje (padavine) ulja, nafte, soli i prašine s puteva, zatim izazivanje buke koja
ima višestruke negativne posljedice po zdravlje ljudi, sve to negativno utiče na
našu okolinu i sredinu u kojoj živimo. Nestručna obrada poljoprivrednih
površina kod upotrebe hemijskih sredstava za zaštitu bilja i uništavanje korova,
negativno se odražava na životnu sredinu i zdravlje ljudi. Svi hemijski
preparati (pesticidi) imaju otrovna svojstva. Duže upotreba ovih sredstava
negativno se odražava na kvalitet površinskih i podzemnih voda. I otpad
(gradski ili komunalni, otpad iz industrije ili saobraćaja, otpad neiskorištenih
energenata, poljoprivredni otpad itd.) negativno utiče na kvalitet životne sredine.
Ovo se posebno odnosi na veće gradove gde se gradski i industrijski otpad
deponuje i zatrpava, što ugrožava podzemne vode i vazduh. Najopasniji je otpad
iz hemijske industrije.

Iza jednostavnog pojma ekologije leži široka naučna disciplina. Ekolozi

mogu proučavati pojedinačne organizme, kompletne šume i jezera, kao i čitavu
Zemlju. Ekološka merenja uključuju broj organizama, brzinu reprodukcije, ili
brzinu procesa kao što su fotosinteza i razlaganje. Uporedo sa proučavanjem
organizama ekolozi proučavaju i nebiološke komponente sredine, kao što su
temperatura, hemija zemljišta. U nekim ekološkim studijama “okolina“ može
biti drugi organizam.

Dok mnogi misle da je tipično ekološko istraživanje na terenu, neki

od najvažnijih dostignuća u ekologiji zasnovani su na teoretskim modelima
ili istraživanjima u laboratoriji.

Da bi pojednostavili svoja istraživanja, ekolozi su dugo pokušavali da

proučavaju izolovane zajednice i ekosisteme. Međutim, sve zajednice i
ekosistemi na Zemlji su otvoreni sistemi za razmenu materije, energije i
organizama sa drugim zajednicama i ekosistemima.

Uprkos različitim pristupima naučnoj praksi naučna istraživanja

imaju mnogo zajedničkog. Univerzalni pristupi naučnih metoda su:
postavljanje interesantnih pitanja i postavljanje hipoteza.

5
 Informacije:

Posmatranje Provera hipoteza, dolazi

Eksperiment do povećanja ukupnih
Modeliranje informacija bez obzira
Hipoteza nije Objavljena istraživanja na ishod.
validna:
Promena
hipoteze u
Pitanje
skladu sa
novim
informacijama.
Hipoteze

Predviđanja

Provera hipoteze:
Hipoteza validna:
Sprovođenje dodatnih
}
Posmatranje
Eksperiment provera hipoteze.
Modeliranje

Podaci:

Prikupljanje
Menadžment
Prikaz
Statistički pregled
Statistička analiza
Prihvatanje/ Odbacivanje hipoteze

Slika 1.1. Grafički prikaz naučne metode. Naučne metode se zasnivaju na korišćenju
informacija za postavljanje i proveru hipoteza kroz posmatranje, eksperiment i modelovanje
(Podaci od Manuel C. Molles Jr. University of New Mexico 2008)

Ekologija je biološka disciplina koja proučava odnose, strukturu i

funkcionisanje prirode u celini, uključujući i čoveka, odnosno čovečanstvo kao
specifičnu komponentu bioloških sistema na Zemlji. Ona se bavi odnosima živih
bića i njihove životne sredine, kao i uzajamnim odnosima svih organizama u
prirodi. Savremena definicija ekologije naglašava da je to nauka koja proučava
rešenja koja su živa bića realizovala, na različite načine, u vezi sa problemima

6
koje im je spoljašnja sredina postavila i koja su ona morala rešiti kroz svoju
evoluciju da bi u tim konkretnim sredinama opstala (Janković, 1995).
Jednostavno rečeno, ekologija se može odrediti i kao nauka koja izučava
mehanizme opstanka živih bića.

Šta je to ekologija? Kako je nastala planeta i život na njoj? Koliko joj je

vremena još preostalo ukoliko nastavljamo sa njenim razaranjem i
uništavanjem? Šta treba činiti za očuvaje životne sredine?

Ekologija je nauka o zaštiti životne sredine, borbe da se pomire sukobljeni

interesi u određivanju spoljašnjih uslova života, veza živih organizama s
njihovim prirodnim okruženjem. Ekologija nije samo grana biologije, ona je
mnogo više od toga. Ona obuhvata delove prirodnih i društvenih nauka,
filozofiju i proučava prirodu kao celinu. Upravo ovaj pristup čini ekologiju tako
širokim predmetom. Njena centralna tema jeste međuzavisnost celokupnog
sveta.

Planeta Zemlja je nastala pre 4,6 miliona godina, kad se od gasova i

kosmičke prašine zgusnula u divnu, čvrstu kuglu. Može nam izgledati velika, ali
Zemlja je tek neznatno zrnce u univerzumu. Zemlja je jedina planeta na kojoj je
život moguć. To je zato što je prekrivena tankim slojem vazduha, tla i vode koji
se naziva biosfera. Složeni splet biljaka, životinja i drugih oblika čini ekosistem.
U ekosistemu je sve tesno povezano jedno s drugim, promenite li jedan deo,
menjate i drugi. Ljudi su samo jedan element ekosistema. Ekosistem može
opstati bez nas, ali nas ne može biti bez ekosistema. Zivotna sredina je
jedinstven sistem na planeti Zemlji koja omogućava i podržava nastajanje i
trajanje žive materije u različito organizovanim oblicima.

To je sistem sa neograničenim brojem međusobno zavisnih procesa koji

se neprekidno odvijaju. Način života savremenog čoveka i proizvodne
tehnologije dovode postepeno do sveobuhvatnog zagađivanja Zemlje. Zagađenje
u jednoj sredini spontano se prebacuje u druge, doprinoseći daljem širenju
zagađenja. Uništavanje životne sredine jeste svaka ljudska delatnost koja

7
pogoršava šanse sadašnjih ili budućih generacija da im priroda bude od koristi i
da opstanu u njoj. Ispuštanje biocida u životnu sredinu jednako je opasno po
čovečanstvo koliko i pretnja nuklearnim ratom.

Ekolgija je relativno mlada nauka. Reč ekologija potiče iz knjiga “Opšta

istorija razvića organizama” (Allgemeine Entwicklugsgeschichte der
Organismen, 1866.) i “Priroda stvaranja” (Naturliche Schopfungsgeschichte,
1879.) nemačkog biolga Ernesta Hekela, gde je označavala granu zoologije koja
istražuje sveobuhvatnost odnosa izmadju životinjskih vrsta i njihove neorganske
i organske okoline. Termin ekologija je izveden iz grčkih reči “oikos” (dom,
mesto stnovanja, stanište, okolina) i “logos” (učenje, reč, govor, nauka).
Iako je Hekel dao ime ekologiji, Čarls Darvin je, po nekima njen stvarni tvorac,
pošto pojam “borbe za opstanak” pokriva splet medjuodnosa živih bića kao i
odnose prema uslovima nežive prirode. Ekologija je nauka koja proučava
uzajamne odnose medju organizmima i njihovu zavisnost od spoljašnjih faktora,
prvenstveno klimatskih uslova i tla na kome žive, način ishrane i društvene
odnose, parenje i razmnožavanje i druge slične pojave.

Celokupni prostor na Zemljinoj površini naseljen živim bićima naziva se

biosfera. Biosfera obuhvata tri životna područija: litosveru (kopnenu oblast),
hidrosveru (vodeni prekrivač) i donji sloj atmosvere (vazdušnog omotača) naše
planete. Biosvera kao životno područije deli se na tri biociklusa (mora, slatke
vode i kopnena oblast). Svaka od ovih deli se dalje na biohore (šume, pustinje,
reke, stepe, jezera). Biohore su sastavljene iz užih oblasti biotopa. Svako
ograničeno životno područije sa sličnim životnim uslovima sačinjava jedan
biotop (životno stanište). Sve jedinke životinja i biljka koje žive u nekom
odredjenom biotopu tesno su medjusobno povezane uzajamnom zavisnošću i
sačinjavaju skupa jednu životnu zajednicu biocenozu.

Najviši sistem ekološkog proučavanja su ekosistemi, biogeocenoze, koji

su jedinstva staništa (biotopa) i životne zajednice (biocenoze), u okviru kojih na
specifičan način kruži materija i protiče energija. Faktori od kojih zavisi optanak
u nekom životnom područiju nazivaju se ekološki faktori (faktori spoljašnje
sredine). Ekološki faktori mogu biti abiootički oni koji predstavljaju nežive sile
prirode kao što su klima podloga, reljef (faktori klime, edafski faktori i
orografski faktori), zatim biotički kao što su uzajamni odnosi i međusobna
zavisnost medju samim živim bićima i antropogeni faktori.

Osnovni ekološki principi ili zakonitosti su: 1) kruženje supstanci i 2)

proticanje energije, zasnovani na 3) trofičkim odnosima (odnosima ishrane) u
ekosistemima, 4) biogeohemijskim ciklusima, 5) biološkoj raznovrsnosti
(biodiverzitetu), 6) hijerarhijskoj organizaciji i 7) adaptabilnosti bioloških
sistema, nihovoj 8) dinamičnosti i sukcesijama, 9) organskoj produkciji, kao i
10) stabilnim i uravnoteženim abiotičkim i biotičkim uslovima i resursima
sredine. U današnje vreme, u eri industrijalizacije, tehnološkog napretka i

8
nezaustavljivog rasta ljudske populacije, trebalo bi prihvatiti kao etički ekološki
princip, ekološku svest i savest, savremenog civilizovanog društva, za održivim
korišćenjem i vraćanjem neupotrebljenih i obnovljenih resursa prirodi. Sa
razvojem civilizacije, a naročito u savremenim uslovima, čovek svojom
aktivnošću remeti ekološke principe i nepodaštavanjem ekoloških zakonitosti
narušava stabilnost biosfere, dovodeći u pitanje sopstveni opstanak na Zemlji.
Čovek neumereno troši bogatstva prirode , mnogo brže iskorišćava dostupne
resurse Zemlje stvarajući sebi neophodne produkte, nego što oni mogu (ili
uopšte ne mogu) da se razgrade. Iz toga proizilazi, strahovito nagomilavanje
štetnih produkata, koje samoregulativni ekološki sistemi i prirodna sredina na
Zemlji ne mogu da prime i obezbede njihovu reciklazu. Danas su posebno
eksploatisani i osiromašeni u resursima i biodiverzitetu vodeni ekosistemi
(morski, jezerski i rečni), šumski i livadski ekosistemi, naročito tamo gde se sve
veće površine pretvaraju u agroekosisteme i velika urbana područja
(megalopolisi), koji kompleksnim zagađivanjem vazduha, zemljišta i vode
narušavaju daleko šire oblasti od one koju sami zauzimaju. Na taj način nastaju
globalni ekološki problemi, kao što su povećan efekat staklene bašte, kisele kiše,
fotohemijski smog, smanjivanje stratosferskog ozonskog omotača,
nagomilavanje "lošeg", troposferskog ozona i drugih fotooksidanata.

Vazduh, voda, zemljište, vegetacija i ostali živi svet koji egzistira u tri
sredine međusobno su povezani u dinamičnu ravnotežu. Biljni svet koristeći
mineralne materije, energiju Sunca i ugljendioksid iz vazduha proizvodi
organske materije i kiseonik, neophodne za život čoveka i životinja. Uginule
biljke i životinje se vremenom mineralizuju do anorganskih jedinjenja koji su
polazna osnova za sintezu složenih organskih jedinjenja u biljkama, koje dalje
koriste životinje i čovek. To se neprestano dešava čineći večiti krug života i
ravnotežu, koja je daleko od statične. Ključnu ulogu čine mikroorganizmi koji
razlažu organsku materiju do krajnjih anorganskih jedinjenja: vode,
ugljendioksida i amonijaka i tako omogućavaju obnovu i održavanje života na
Zemlji.

Normalni prirodni uslovi milenijumima su omogućavali čoveku ugodan

život na planeti Zemlji, a biosfera je bila dovoljno moćna da neutrališe sve
negativne posledice svih ljudskih aktivnosti. Medjutim, u ovom veku, zbog
ofanzivnog, jednostranog i nekontrolisanog tehnološkog razvoja, velikog
iscrpljivanja prirodnih resursa, nekontrolisanog porasta stanovništva, kao i
nedovoljnog ekološkog obrazovanja i etike u prirodu se emituju ogromne
količine otpada, degradirajući je, dolazi do kritičnog narušavanja životne
sredine. To može dovesti do poremećaja sa nesagledivim posledicama.

Ekologija je svoj procvat doživela posle pedesetih godina prošlog veka,

kada je prihvaćeno saznanje da čovek ne može prisvajati prirodu ne vodeći
računa o zakonitostima koje vladaju u njoj, a da time ne ugrozi i uslove za svoj
opstanak. Ekologija se pojavila kada je ekonomska aktivnost čoveka počela da

9
trajno degradira prirodno okruženje čime je čovek doveo u pitanje i sopstveni
opstanak. Sam ekonomski razvoj je ograničen neravnotežom izmedju stalno
rastućeg stanovnoštva i opadajućih sredstava za njegovu ishranu i život zbog
permanentnog zagađivanja i trovanja životnog prostora.

Pošto su prirodni resursi ograničeni, neophodan je razvoj ekološke

politike, pogotovo u siromašnim zemljama. Ona treba da sadrži planove
korišćenja prirodnih resursa, finansijske poslove za očuvanje, registraciju i
zaštitu prirode, zakonsko regulisanje korišćenja i parcelisanja obradivog
zemljišta, mrežu institucija koje se bave zaštitom prirode i onih koje obrazuju
stručne kadrove ili vrše masovno vapitanje stanovništva za očuvanje prirode.
Ekološka kriza može se sprečiti samo ako se shvati kao pitanje života na planeti
Zemlji uopšte, a ne samo opstanka čoveka.

Ekološki problemi su brojni i objektivno teški za rešavanje. Svake godine

izčezne blizu 40.000 vrsta (34.000 biljnih vrsta i 5200 životinjskih vrsta širom
sveta su pred izumiranjem, a mnogo hiljada njih izumre pre nego što budu
uvrštene u spisak ugroženih). S njima nestaje i mogućnost njihove upotrebe u
medicini i nauci koja bi moglo pomoći čovčanstvu u smanjivanju gladi i
pronalaženju lekova za razne bolesti. Tekuća globalna brzina izumiranja
eksponencijalno je veća od praistorijske brzine izumiranja dinosaurusa. Mnogi
biolozi veruju da smo usred najveće epizode izumiranja od nestanka dinosaurusa
pre 65 miliona godina isključivo zaslugom čovekovog odnosa prema prirodi i
sebi samom. Naučnici su izračunali da će, ako se nastavi sadašnji trend
izumiranja, do kraja 21. veka nestati oko 50% biološke raznovrsnosti. Njenim
smanjivanjem na globalnom nivou cela plneta postaje sve ugroženija kako za
biljni i životinjski svet, tako i za samog čoveka.

Ekološki problemi savremenog čoveka su toliko obimni i intenzivni da

prevazilaze moć efektivne intervencije bilo koje pojedinačne zemlje,
organizacije, struke, nauke i discipline. Samo zajednički saznajno-praktični
napori svih zemalja, mogu da ublaže zastrašujuće posledice ekološke katastrofe.
Prema jednom od “advokata” prirode, Aldu Leopoldu (1949), u sveobuhvatna
razmišljanja o prirodi koja nas okružuje, uvedena je tzv. etika Zemlje. Ona
afirmiše prava svih resursa, uključujući biljke, životinje, ali i sirovine i
omogućava im pravo na postojanje u svom prirodnom, autohtonom okruženju.
Ovakva etika Zemlje podrazumeva moralnu odgovornost pojedinca prema
ostalim ljudima i društvu, kao i širem prirodnom okruženju koje u sebi uključuje
biljke, životinje, predele (kopnene i akvatične) i vazduh. Ako bi se ljudi
pridržavali etičkih principa odgovornosti, povredivosti,osetljivosti i
proporcionalnosti, njihove aktivnosti u prirodi bi omogućile kako sadašnjim tako
i budućim generacijama život u održivom okruženju.

Podstaknuta inteziviranjem svesti o rastućem stepenu uticaja čoveka na

promene u prirodnom okruženju, zaživela je početkom 1970-ih godina, etika

10
zaštite prirode koja apostrofira da biljke, životinje, ali i neživa priroda imaju
svoja egzistencijalna prava. Američki biolog, Edvard Vilson, je sredinom 1980-
ih godina u nauku uveo nove termine, biodiverzitet i biofilija, koji su postali
svojevrsni motivacioni pokretači savremene teorije i prakse zaštite prirode.

Biofilija podrazumeva urođenu ljubav koju ljudska bića gaje prema

drugim oblicima života. Biodiverzitet ili bioloska raznovrsnost obuhvata ukupnu
različitost i variranje gena i svih vrsta mikroorganizama, gljiva, biljaka i
životinja, kao i svu raznolikost ekosistema u kojima su živa bića aktivni
izvršioci ekoloških procesa. Biodiverzitet se realizuje kroz tri osnovna,
međusobno uslovljena i biološki neraskidiva nivoa: genetičkom, specijskom i
ekosistemskom.

Specijski biodiverzitet obuhvata ukupan broj organskih vrsta na Zemlji,

od nastanka života na planeti do danas. Procenjuje se da na Zemlji postoji
izmedju 5 do 80 miliona vrsta, od kojih je do danas poznato i opisano samo oko
1,5 miliona vrsta.

Ovakva raznovrsnost predstavlja oslonac ljudskoj vrsti u pogledu ishrane,

lekova, staništa. Međutim, čovek zagađujući životnu sredinu, urbanizacijom,
krčenjem šuma, isušivanjem zemljišta i slično nanosi veliku štetu prirodnim
staništima divljih vrsta čime je ugrožen njihov opstanak. Ovaj proces se ubrzava
nepravilnim upravljanjem poljoprivrednom proizvodnjom, šumarstvom,
ribolovom, krivolovom.

Više od 40% površine kopna se koristi za poljoprivredu, tako da

poljoprivrednici imaju veliku odgovornost u zaštiti biodiverziteta. Upotrebom
tehnika, kao što su standardizovana i kontrolisana upotreba pesticida, organski
način uzgajanja i plodored, poljoprivrednici mogu da održe ravnotežu između
održivog razvoja, povećanja prinosa i očuvanja okolnog ekosistema.

FAO (Food and Agriculture Organization) procenjuje da je tokom

poslednjeg veka izgubljeno oko ¾ genetskog materijala poljoprivrednih biljnih
kultura, dok je od postojećih 6300 životinjskih vrsta oko 1350 u opasnosti da
nestane ili je već nestalo. Na globalnom nivou biljne i životinjske vrste se čuvaju
u bankama gena, botaničkim baštama i u zoo vrtovima, ali je isto tako važan
zadatak očuvanje biodiverziteta na poljoprivrednim dobrima i u prirodnom
okruženju gde se vrste mogu prilagođavati novonastalim uslovima u borbi sa
ostalim vrstama u okruženju.

Potpisan je međunarodni sporazum o resursu biljnih gena za ishranu i

poljoprivredu, od strane velikog broja zemalja, koji promoviše multilateralan
pristup razmene informacija, tehnoloških postupaka i svaki drugi vid podrške o
održivom razvoju poljoprivrede, a obezbeđuje da se biljni genetski resursi
očuvaju za buduće generacije.

11
 Raznovrsnost kultivisanih biljnih vrsta i domaćih životinja služi kao
osnova za biodiverzitet u poljoprivredi. Međutim, 90% namirnica životinjskog
porekla koje se koriste u ishrani svetske populacije čini samo 14 vrsta (sisara i
ptica), dok 50% energetske vrednosti poreklom iz biljnih vrsta u ishrani ljudi
čine samo 4 vrste: pšenica, kukuruz, pirinač i krompir. Proširenjem palete
namirnica koje se koriste u ishrani i povećanje njene raznovrsnosti učinilo bi se
mnogo na kvalitetu ishrane i zadovoljavajućem unosu hranljivih i zaštitnih
materija kao i fitonutrijenata koji se poslednjih godina pokazuju kao značajni
činioci u sprečavanju mnogih bolesti. Brigom o biodiverzitetu brinemo o
milionima života, o ishrani i medicini, tradicionalnoj i savremenoj
farmakologiji.

Životna sredina jeste skup prirodnih i stvorenih vrednosti čiji kompleksni

međusobni odnosi čine okruženje, odnosno prostor i uslove za život; to su svi
uslovi, okolnosti i uticaji koji okružuju i utiču na razvoj jednog organizma ili
grupe organizama, uticaji dolaze kako od žive tako i od nežive prirode. Životnu
sredinu čini svet prirode (biljke, životinje, zemljište, vazduh i voda), koji je
postojao milijrdama godina pre čoveka, i svet objekata, predmeta i institucija
koje je čovek sam izgradio koristeći tehniku, tehnologiju i nauku da bi stvorio
okruženje koje odgovara njegovim potrebama i stremljenjima.

Životna sredina ili čovekova okolina predstavlja sve ono što nas
okružuje, odnosno sve ono sa čime je direktno ili indirektno povezana čovekova
životna i proizvodna aktivnost. Prirodna sredina predstavlja blizak pojam pri
čemu ovde ne moraju biti prisutne aktivnosti čoveka niti čovek mora imati
direktnih uticaja. Ipak, u pogledu tehnološkog napretka, razvoja industrije i sve
većeg uticaja čoveka na globalnom nivou na prirodu i ekosisteme granica
između ova dva termina postaje sve nejasnija.

Tokom svojih aktivnosti, koje mogu biti urbanizacija ili eksploatacija,

čovek menja prirodno okruženje i to često tako što narušava prirodnu okolinu.
Izgradnjom hidrocentrala i akumulacija, sečom šuma, pošumljavanjem,

12
eksploatacijom mineralnih sirovina, stvaranjem deponija, emisijom gasova,
nuklearnim probama i dr. čovek utiče na promenu čitavih područja. Kao rezultat
čovekovih aktivnosti dolazi do promena ili narušavanja ekosistema i klimatskih
promena na lokalnom i globalnom nivou.

Za svaki pojedinačan organizam okolina, životna sredina, je i neživa

priroda, određena uslovima (temperatura, vlažnost, pH zemljišta) i raspoloživim
resursima (energija, voda, mineralni elementi), kao i živa priroda, koju čine
druga živa bića sa kojima je u neposrednom ili posrednom kontaktu. U životnoj
sredini organizmi nalaze sve ono što im je neophodno za odvijanje normalnog
života, metaboličkih procesa, razvoj, razmnožavanje i opstanak. Ona nije uvek i
na svakom mestu darežljiva prema živim bićima, pa su ona često, primorana da
za svoj opstanak vode vrlo tešku borbu. Posebno su surovi uslovi u arktičkim
(niska temperatura, visoka vlažnost, stalno zamrznuta podloga) ili pustinjskim
(visoka temperatura, ekstremna suša, nerazvijeno zemljište) predelima i drugim
negostoljubivim sredinam, gde se resursi nalaze u minimumu i onemogućavaju
normalan život organizma.

Životna sredina se odlikuje velikom varijabilnošću i heterogenošću u

vremenu i prostoru, što je rezultat delovanja stalno promenljivog kompleksa
ekoloških uslova. Na pojedine organizme, na određenom mestu, skup ekoloških
uslova deluje različito, čak drugačije na svakom stupnju njihovog razvitka. U
dalekoj prošlosti Zemlje, prvi organizmi su se suočili sa veoma jednostavnom
životnom sredinom koju su činile kompaktne stene ohlađene planete, voda i
vazduh. Postepeno, u takvoj sredini, fizičko- hemijskim procesima i aktivnošću
sve većeg broja različitih organizama, formiralo se zemljište. Tako je životna
sredina u celini postajala bogatija i raznovrsnija. Ali su i odnosi u prirodi,
između organizama i sredine, kao i između samih organizama, postali višestruko
složeni. Velika raznovrsnost uslova u životnoj sredini na svakom pojedinačnom
mestu uslovila je pojavu najrazličitijih prilagođenosti živih bića. Ove
prilagođenosti, često, odražavaju opšte karakteristike datog staništa. Životna
sredina otkriva i nudi određene ekološke probleme, koje, različiti organizmi, u
skladu sa svojim genetičkim mogućnostima, rešavaju na sopstven način,
prilagođavajući se, tokom evolucije, aktuelnim uticajima u njoj. Pored toga, ona
pruža mogućnost da se na istom mestu nasele vrste koje isti ekološki problem
rešavaju na različit način, s obzirom da imaju različite prilagođenosti.

Zaštita životne sredine podrazumeva skup razlicitih postupaka i mera koji

sprecavaju ugrožavanje životne sredine s ciljem očuvanja biološke ravnoteže.
Ekološka odbrana je multidisciplinarna i treba da predstavlja trajnu obavezu svih
članova društva. Njena multidisciplinarnost proističe iz činjenice što zdravlje,
životna sredina i socijalni uslovi predstavljaju kompleks oblasti i problema koji
su u stalnoj interakciji. Stoga svaki poremećaj stanja životne sredine dovodi do
ekoloških poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su medusobno
povezani i uslovljeni.

13
 Briga o životnoj sredini je sa gledišta našeg društva prioritet od
sveukupnog značaja za društvo. Zdrava životna sredina je osnov za očuvanje
ljudske egzistencije, zdravog razvoja društva i bitan faktor za nivo života
stanovništva.

Ciljevi zaštite životne sredine su: očuvanje i zaštita zdravlja ljudi,

celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta ekosistema, genofonda životinjskih i biljnih
vrsta, plodnosti zemljišta, prirodnih lepota i prostornih vrednosti, kulturne
baštine i dobara koje je stvorio čovek; obezbjeđenje uslova za ograničeno,
razumno i održivo gazdovanje živom i neživom prirodom, očuvanje ekološke
stabilnosti prirode, količine i kvaliteta prirodnih bogatstava i sprečavanje
opasnosti i rizika po životnu sredinu.

U nekim zemljama postoji lepa praksa gde se dan u godini označi kao Dan
čistog vazduha i tada se cela nacija animira da učini nešto u cilju smanjenja
štetnih komponenata. Jedan takav primer dat na slici koja sledi, gde je osnovna
poruka da svi treba da budu zajedno na «Dan čistog vazduha».

14
Ključne reči: ekologija, ekosistem, biosfera, životna
sredina, prilagođavanje, evolucija

Definicija pojmova

Ekologija od grčke reči: οίκος, oikos, "domaćinstvo"; i λόγος, logos,

"znanje") je interdisciplinarna nauka koja se bavi proučavanjem raznih živih
organizama, njihovim medusobnim interakcijama, kao i okolinom u kojoj žive -
mestom u prirodi koje nastanjuju i drugim prirodnim faktorima koji ih okružuju.

Ekosistem je dinamičan kompleks zajednica biljaka, životinja i

mikroorganizama i njhove nežive sredine koji stupaju u međusobne odnose i
stvaraju funkcionalnu zajednicu.

Biosfera. Funkcionisanje biosfere ogleda se u uzajamnoj povezanosti

njenih različitih ekosistema na principima kruženja materije i jednosmernom
proticanju energije u globalnim razmerama. Osnovne elemente (C, O, H, N i
drugi) organizmi ugrađuju u organska jedinjenja u svom telu. Organska materija
prolazi kroz lance ishrane i na kraju se razlaže i mineralizuje. Tako se osnovni
elementi vraćaju u spoljašnju sredinu, odakle ponovo mogu da se iskoriste. Ovaj
put osnovnih elemenata predstavlja biogeohemijske cikluse materije na Zemlji,
koji se mogu utvrditi za svaki elemenat posebno.

Ugljenik se nalazi u atmosferi u obliku ugljen-dioksida i u hidrosferi

rastvoren u vodi. U procesima fotosinteze se kao ugljena kiselina vezuje i gradi
organska jedinjenja. Jedan deo ugljenika vraća se u atmosferu i vodu tokom
disanja organizama. Najveći deo ugljenika vraća se u spoljašnju sredinu
procesima truljenja i vrenja, koje vrše gljive i bakterije. Znatna količina
ugljenika ostaje duže ili kraće vreme van kruženja. Ponekad ostaci uginulih
organizama, zbog posebnih uslova u kojima se nađu, (na dnu okeana, duboko
pod zemljom, u uslovima niskih temperatura gde su procesi raspadanja
usporeni) ne mogu biti potpuno razloženi. Od takvih ostataka nastaju: treset,
lignit, kameni ugalj i nafta. Njih čovek koristi kao gorivo, pa ih tako ponovo
uključuje u kruženje.

Kiseonik se nalazi u atmosferi (ima ga oko 21%) i rastvoren u vodi.

Koristi se za procese disanja organizama, a vraća se u spoljašnju sredinu
procesom fotosinteze.

15
 Azot se nalazi u atmosferi, ali ga većina organizama ne uzima direktno iz
atmosfere. Samo su neki organizmi (bakterije azotofiksatori koje žive u simbiozi
sa korenom biljaka leguminoza) u stanju da vežu atmosferski azot u organska
jedinjenja. Truljenjem i razlaganjem jedinjenja azota prelaze u neorganski oblik
(nitrati), dospevaju u zemljište, odakle biljke mogu da ih koriste. Ovim
procesom azot se ugrađuje u organska jedinjenja (aminokiseline, proteini,
nukleinske kiseline, pigmenti) najpre u telu proizvođača, a zatim potrošača i
razlagača. Razlaganjem uginulih organizama ponovo se u spoljašnju sredinu
oslobađaju različite neorganske soli azota.

Kruženje vode počinje njenim isparavanjem sa površine mora i okeana,

koji predstavljaju rezervoare vode na Zemlji. Time nastaju mase oblaka koji
odlaze prema kopnu gde u obliku padavina voda stiže do površine Zemlje. Sa te
površine ona se različitim vodotokovima ponovo vraća u mora i okeane. Deo
vode sa površine Zemlje ulazi u sastav živih bića, a zatim isparavanjem i
izlučivanjem, ponovo napušta ove organizme. Sva voda se na kraju vraća u mora
i okeane.

Aktivno učešće organizama omogućava tok biogeohemijskih procesa u

biosferi. Kruženje materije značajno je zbog toga što se jedna te ista količina
materije može koristiti bezbroj puta. Osim toga, u biosferi jedan oblik jedinjenja
se neprestano smenjuje drugim na račun energije koja neprekidni jednosmerno
protiče.
Na principima kruženja materije i kruženja energije zasniva se život.

Neki elementi strategije motivisanosti u rešavanju

problema ekologije i zaštite životne sredine
Za optimalna rešenja u oblasti ekologije i zaštite životne sredine pitanje
motivacije je vrlo kompleksno. Prioritetno je neophodno posedovati određena
teorijska znanja u skladu sa globalnim promenama i rešenjima, a potom ključni
elemenat su veštine u definisanju i rešavanju problema, kroz sistematski rad,
interesantne teme, strogu selekciju oblasti, korišćenje dobro pripremljenih

16
testova i referentnih udžbenika uz održavanje entuzijazma na visokom nivou, s
tim što fokus treba dati na ekološke materijale i tehnologije, a sve to mora da
prate određeni standardi i promocija kompletnog rada.

Pre svega treba definisati kriterije za postizanje i rešavanje određenih

problema i po mogućstvu dati modele za rešavanje određenih problema. Dobro
je povezati teoriju i praksu, snimiti nulto stanje, a zatim izdvojiti ono što je bitno
za laboratorijska ispitivanja.

Najbolji način provere hipoteza je eksperiment. Ekolozi koriste dve vrste

eksperimenta, na terenu i u laboratoriji. Ispitivanja na terenu i laboratoriji daju
komplementarne informacije ili podatke koji se razlikuju u konceptu. Korisno je
približiti koncept laboratorijskog eksperimenta koji bi trebalo da motiviše
ekologe da stvaraju uslove za dobijanje podataka koji su validni, a onda njih da
koriste u rešavanju konkretnih problema.

U laboratorijskom eksperimentu, istraživač teži da da sve relevantne

parametre drži konstantnim osim jednog. Taj jedan parametar, koji se ne
održava konstantnim, je interesantan za istraživača i on ga menja za vreme
eksperimenta. Jedan od primera laboratorijskog eksperimenta biće dat kroz
sledeće. Na osnovu objavljenih istraživanja, Michael Angilletta (2001) je
zaključio da populacije istočnih guštera (Sceloporus undulatus) prostorno
razdvojene mogu pokazivati različito ponašanje, a mogu se razlikovati i po
izgledu. Zbog velikog interesovanja on je obavio veliki broj eksperimenata kako
u laboratoriji tako i na terenu.

Angellitta je kreirao laboratorijski eksperiment kako bi odredio da li

potrebna količina energije za metaboličke procese dve prostorno odvojene
populacije zavisi od temperature. Ovi rezultati su prikazani na slici 1.2. Cilj
ovoga je pokazati kakav je izgled eksperimenta koji daje ove rezultate. Šta
mislite koje je parametre Angellitta pokušao da kontroliše u ovom
eksperimentu? Prvo je uzeo isti broj guštera iz obe populacije. Testirao je 20
guštera iz obe populacije na 33ºC, 13 iz New Jersey-a na 30ºC i 36ºC, i 14 iz
Južne Karoline na 30ºC i 36ºC. Sledeći parametar koji je kontrolisao bio je
veličina guštera. Gušteri obe populacije koji su korišćeni u eksperimentu imali
su prosečnu masu 5,4g. Kako se mužijaci i ženke mogu razlikovati po izgledu
Angellitta je uključio približno isti broj muških i ženskih jedinki u svoj
eksperiment. Bio je takođe pažljiv da izloži sve guštere istom intenzitetu i
kvalitetu svetlosti za isto vreme i da ih drži pod istim uslovima tokom
eksperimenta. Angellitta je takođe hranio sve guštere istom vrstom hrane: živim
cvrčcima. Lista parametara je duga, ali ovo su glavni koji su kontrolisani tokom
eksperimenta.
Slika 1.2 Količina posmatrano za dve populacije istočnih guštera,
energije potrebna za metaboličke procese Sceloporus undulatus, maksimum se
ostvaruje na istim temperaturama (podaci od Angilletta 2001).

17
 Sada, šta mislite koje je parametre Angellitta menjao tokom
eksperimenta? Za svaku proučavanu populaciju menjao je samo jedan parametar
– temperaturu. Za vreme eksperimenta Angellitta je držao guštere na
temperaturama: 30º, 33º i 36ºC i merio količinu energije koju je potrebno uneti
za metaboličke procese na ovim temperaturama. Eksperiment je pokazao da je
gušterima obe populacije potrebna maksimalna energija za metaboličke procese
na 33ºC. Iz rezultata se vidi da se optimalna temperatura za održavanje života ne
razlikuje između dve populacije. Međutim, eksperiment je takođe pokazao da na
temperaturi 33ºC S. undulatus iz Južne Karoline imaju veću potrebnu energiju
za metaboličke procese nego oni iz New Jersey-a. Rezultati su dokazali da
prostorne razlike koje je Angellitta pretpostavio da postoje zaista su prisutne.
Snaga ovog eksperimenta da definiše uticaj temperature na karakteristike
guštera dolazi od sposobnosti istraživača da kontroliše sve uticajne faktore, one
od posebnog značaja. U ovom slučaju prioritetni parametar je temperatura.

Vaša zapažanja

1. Šta je najveća snaga laboratorijskog eksperimenta u ekološkim

istraživanjima?

2. Zašto ekolozi generalno kombinuju informacije laboratorijskih

rezultata sa eksperimentima dobijenim na terenu?

3. Koji parametri utiču da se ekolog motiviše za kreiranje primenjljivih

eksperimenata, a sve u cilju postizanja optimalnih rezultata u zaštiti
životne sredine?

Temperatura i karakteristike životinja

Diskusija o uticaju temperature na osobine životinja počinje sa
posmatranjem uticaja temperature na funkciju enzima. Uticaj temperature na
osobine životinja počinje na nivou biomolekula. Enzimi moraju odgovarati
obliku supstrata na koji deluju, oni moraju imati poseban oblik za svaku
funkciju. Funkcija enzima često zavisi od njihove sposobnosti da promene oblik
kada se vežu za supstrat. Enzimi imaju visoku fleksibilnost na visokim
temperaturama, ali naglo povećanje temperature izaziva narušavanje oblika
enzima i on gubi svoju funkciju.
Enzimi ispoljavaju svoju optimalnu aktivnost u srednjim intervalima
temperature, niti na visokim, ni na niskim temperaturama.
John Baldwin i P. W. Hochachka (1970) su izučavali uticaj temperature
na aktivnost acetilholinesteraza, enzim koji nastaje u sinapsama između
neurona. Ovaj enzim kontroliše procese važne za nervne funkcije. Istraživači su

18
našli da pastrmka duginih boja, Oncorhynchus mykiss, proizvodi dva oblika
ovog enzima. Jedan oblik enzima pokazuje najveći afinitet prema supstratu
(acetilholinu) na 2ºC, to je u zimskom periodu. Međutim, afinitet ovog enzima
prema acetilholinu naglo opada na temperaturama iznad 10ºC. Drugi oblik
enzima ima najveći afinitet prema supstratu na 17ºC, u letnjem periodu.
Međutim, afinitet ovog enzima prema acetilholinu naglo opada i pri nižim i
višim temperaturama. Drugim rečima, optimalne temperature za ove dve forme
acetilholinesteraze su 2º i 17ºC (slika 1.3).

Uticaj temperature na karakteristike acetilholinesteraze ima smisla kada se

uzme u obzir opseg temperatura njenog životnog staništa. Pastrmka duginih boja
je stanovnik hladnih potoka i reka Severne Amerike. Tokom zime temperatura
ovih potoka je u opsegu od 0º do 4ºC, dok u leti temperature dostižu i 20ºC. Ove
temperature okoline su slične temperaturama optimalnog delovanja enzima.
Slika 1.3 Uticaj temperature na enzimsku aktivnost (podaci od Baldwin i
Hochachka 1970).

Ekstremne temperature i fotosinteza

Fundamentalna karakteristika biljaka je njena sposobnost fotosinteze.

Fotosinteza, pretvaranje (konverzija) svetlosne energije u hemijsku energiju
organskih molekula, i čini osnovu za život biljaka – njihov rast, reprodukciju i
slično – i izvor energije za većinu heterotrofnih organizama.

19
 Fotosinteza se može prikazati sledećom jednačinom:

svetlost

hlorofil
6 CO2 + 12 H2O → C6H12O6 + 6O2 + 6H2O

Ova jednačina pokazuje da kada svetlost stupi u reakciju sa hlorofilom,

ugljen-dioksid i voda reaguju i grade šećer i kiseonik.

Ekstremne temperature generalno smanjuju intenzitet fotosinteze biljaka.

Slika 1.4 pokazuje uticaj temperature na intenzitet fotosinteze mahovine iz
severnih šuma, Pleurozium schreberi, i pustinjskog žbunja, Atriplex lentiformis.
Za obe vrste maksimalan intenzitet fotosinteze je u uskom području temperatura.
Kako se reagovanje ovih vrsta na promene temperatura razlikuje? Najveća
razlika je što imaju maksimalanu fotosintezu na različitim temperaturama.
Maksimalnu fotosintezu mahovina ima na temperaturi oko 15ºC, dok pustinjsko
žbunje pokazuje maksimalnu fotosintezu na 44ºC.

Slika 1.4 Optimalne temperature fotosinteze za mahovinu severnih šuma i

pustinjskog žbunja (podaci od Kallio i Kärenlampi 1975, Pearcy i Harrison
1974).

Rezultati koji se mogu videti na slici 1.4 pokazuju da mahovina i žbunje

na različitim temperaturama imaju maksimalnu fotosintezu. Na 15ºC gde
mahovina pokazuje maksimalnu fotosintezu, pustinjsko žbunje ima samo 25%
maksimalnog intenziteta fotosinteze. Na 44ºC kada pustinjsko žbunje ima
maksimalan intenzitet fotosinteze, mahovina bi verovatno uginula. Ove
fiziološke razlike su posledica različitog okruženja u kome žive i govore nešto i
o njihovoj istoriji evolucije. Dok mahovina nastanjuje hladne severne šume u
Finskoj, proučavana populacija pustinjskog žbunja , A. lentiformis, živi u blizini
Thermal, California, u jednoj od najtoplijih pustinja na svetu.

Biljke reaguju na promenu temperature, kao i životinje, i mogu se

kratkoročno fiziološki prilagođavati – aklimatizacija. Aklimatizacija uključuje
fiziološke, ne genetske, promene kao posledica promene temperature;
aklimatizacija je generalno reverzibilna pri promeni uslova sredine. Istraživanja
Roberta Pearcy (1997) na A. lentiformis jasno pokazuju efekat aklimatizacije na
fotosintezu. Pearcy je locirao populaciju ovog pustinjskog žbunja u Dolini smrti
i zasadio kaleme za svoj eksperiment. Za vreme rasta iz kalema, on je bio u
mogućnosti da vodi svoj eksperiment na genetički identičnim klonovima.
Klonirane biljke su gajene na dva različita temperaturna režima: 1) "topao"
režim- 43ºC tokom dana i 30ºC tokom noći; 2) "hladan" režim- 23ºC tokom
dana i 18ºC tokom noći.

20
 Pearcy je zatim merio intenzitet fotosinteze biljaka na ova dva režima.
Biljke koje su gajene u hladnoj sredini imale su maksimalnu fotosintezu na
temperaturi 32ºC. One koje su gajene u toploj sredini su imale maksimalnu
fotosintezu na 40 ºC. Vidi se da je razlika između optimalnih temperatura
fotosinteze 8 ºC. Slika 1.5 pokazuje rezultate Pearcy-ovog eksperimenta.

Slika 1.5 Rast iste vrste žbunja u hladnim i toplim uslovima menja njihove
optimalne temperature fotosinteze. Promene su bile kratkoročne, uslovljene
aklimatizacijom (podaci od Berry i Björkman 1980, posle Pearcy 1977).

Fiziološko prilagođavanje je u vezi sa godišnjim ciklusom ovih biljaka. ,

A. lentiformis je uvek zelena i vrši fotosintezu tokom godine i tokom
najhladnijih zimskih dana i tokom najtoplijih letnjih dana. Fiziološko
prilagođavanje pokazuje da aklimatizacijom ova biljka može promeniti
optimalnu temperaturu fotosinteze kako bi se poklopila sa sezonskim
promenama temperature okoline.

Temperatura i mikrobiološka aktivnost

Mikroorganizmi su se prilagodili svim temperaturnim uslovima na Zemlji gde
postoji vlažna sredina, od najhladnijih predela Antarktika do najtoplijih oblati.
Međutim, dok svaka od ovih oblasti pretstavlja stanište za mnoge vrste
mikroorganizama, ne postoji poznata vrsta koja može da se prilagodi svim
uslovima. Svi izučavani mikroorganizmi pokazuju najbolje osobine u veoma
uskom temperaturnom intervalu. Interesantno je posmatrati dve vrste mikroba
koji žive u potpuno različitim životnim uslovima temperature i vlage.
Najveći rezervoar živog sveta je okean, posebno deo ispod dobro
osvetljene površine. Organizmi koji žive duboko u okeanu žive u mraku.
Njihovo okruženje je takođe hladno, generalno ispod 5ºC. Ovo hladno okruženje
pruža se do površina Arktika i Antartika. Veliki broj organizama žive u ovim
hladnim vodama. Šta mislite kako temperatura utiče na osobine ovih
organizama?
Richard Morita (1975) je izučavao uticaj temperature na rast populacije
organizama kojima pogoduju niske temperature (cool-loving), ili psihrofilne
organizme (organizmi kojima odgovara život u vlažnoj sredini), morske
bakterije koje žive u vodama oko Antarktika. On je izolovao i izučavao jednu od
ovih bakterija, Vibrio sp., u inkubatoru u trajanju od 80 časova. U toku
eksperimenta temperaturni gradijent u inkubatoru se kretao od -2ºC do malo
iznad 9ºC. Rezultati ovog eksperimenta pokazuju da ova bakterija ima
najintenzivniji rast na temperaturi 4ºC. Brzina rasta populacije bakterija se
smanjuje iznad i ispod ove temperature. Kako se vidi na slici 1.6 Morita je
zabeležio rast ove bakterije na temperaturama blizu -2ºC, međutim, populacija

21
bakterija nije rasla na temperaturama iznad 9ºC. Morita je zabeležio i rast nekih
populacija među cool-loving bakterijama na temperaturama nižim od -5,5ºC.
Slika 1.6 Antartik bakterija ima veoma nisku optimalnu temperaturu za
rast populacije (podaci od Morita 1975).

Neki organizmi mogu da žive u uslovima veoma visokih temperatura.

Mikrobi su nađeni u svim toplim predelima koja su proučavana. Neki od ovih
termofilnih organizama rastu na temperaturama iznad 40ºC. Hipertermofilni
mikroorganizmi imaju optimalne temperature rasta iznad 80ºC. Neki
hipertermofilni mikroorganizmi imaju optimalnu temperaturu rasta na 110ºC!
Neka najintenzivnija istraživanja termofilnih i hipertermofilnih
mikroorganizama vršio je Thomas Brock (1978) sa svojim kolegama i
studentima u nacionalnom parku Yellowstone. Jedna vrsta koju su proučavali je
Sulfolobus, koja dobija energiju oksidacijom elementarnog sumpora. Jerry
Mosser i kolege (1974) koristili su brzinu oksidacije sumpora kao indeks za
metaboličku aktivnosi ove bakterije. Oni su izučavali mikrobe u oblasti
temperatura od 63ºC do 92ºC. Optimalna temperatura za Sulfolobus populaciju
je u intervalu od 63º do 80ºC. Jedna vrsta bakterija izolovana na 59ºC pokazuje
rast oksidacije sumpora i taj maksimum se dostiže na 63ºC. Ova Sulfolobus
populacija oksiduje sumpor najvećim intenzitetom u opsegu temperatura od
10ºC (slika 1.7). Izvan ovog temperaturnog opsega oksidacija sumpora je
znatno sporija.
Slika 1.7 Sulfolobus imaju veoma visoku optimalnu temperaturu za rast
populacije (podaci od Mosser i Brock 1974).

Pokazano je kako temperatura utiče na mikrobiološku aktivnost, proces

fotosinteze u biljkama i karakteristike životinja. Podaci pokazuju da je za većinu
organizama optimalna temperatura za život u uskom opsegu.

Vaša zapažanja

1. Kako možemo biti sigurni da različito reagovanje Atriplex lentiformis

pri drugačijim temperaturnim uslovima je posledica aklimatizacije, a ne
genetičke različitosti?

1. Klimatske promene
Neravnomerno zagrevanje zemljine sferične površine i položaj Zemlje u
odnosu na orbitu određuje različitu klimu na različitim geografskim širinama.
Prethodno je rečeno da ekologija izučava odnose između organizama i okoline.
Posledično, geografske i sezonske promene temperature i taloženja su osnovni
aspekti zemljine ekologije i istorije prirode.

22
 Nekoliko komponenti klime predvidivo variraju na Zemlji. Na primer,
prosečne temperature su niže i više sezonske na srednjim i višim geografskim
širinama. U blizini ekvatora temperature imaju malu sezonsku promenu, dok
padavine mogu imati značajan sezonski karakter. Pustinje, koje se nalaze u
uskom pojasu oko središta Zemlje, primaju malu količinu padavina, koje su
vremenski i prostorno nepredvidive. Značajno je odgovoriti na pitanje: Koji
mehanizmi proizvode ove i druge obrasce klimatskih promena?

Temperatura, cirkulacija vazduha i taloženje

Većina klimatskih promena na Zemlji je uslovljena neravnomernim
zagrevanjem njene površine. Neravnomerno zagrevanje je posledica sferičnog
oblika Zemlje i ugla pod kojim Zemlja rotira oko svoje ose dok kruži oko Sunca.
Zato jer je Zemlja sfera, sunčevi zraci su najintenzivniji tamo gde je ono
direktno iznad. Međutim, geografska širina na kojoj je Sunce direktno iznad se
menja sezonski. Do sezonskih promena dolazi jer zemljina osa rotacije nije
vertikalna na ravan orbite oko Sunca već je nagnuta otprilike 22.5º u odnosu na
vertikalu.

Zato što se nagibni ugao rotacije održava tokom zemljinog kretanja oko
Sunca količina solarne energije koju primaju severna i južna hemisfera se menja
sezonski.Tokom perioda leta na severnoj hemisferi, ona je nagnuta prema Suncu
i prima više solarne energije nego južna hemisfera.

Zagrevanje zemljine povrpšine i atmosfere dovodi do cirkulacije vazduha

i utiče na padavine. Kako je pokazano na slici 2.1a Sunce zagreva vazduh na
ekvatoru izazivajući njegovo širenje i podizanje. Ovaj topao, vlažan vazduh se
pri podizanju hladi. Pošto hladan vazduh sadrži manje vodene pare nego topao,
vodena para, nošena ovom vazdušnom masom, se kondenzuje i formira oblake
koji proizvode obilne padavine.

Konačno, ova masa vazduha se podiže i širi prema severu i jugu. Vazduh
na velikim nadmorskim visinama je suv, pošto je vlaga koju je sadržao pala kao
tropska kiša. Kada se vazdušna masa kreće na jug i sever ona se hladi, što
povećava njenu gustinu. Konačno pada na zemljinu površinu na 30º geografske
širine i širi se severno i južno. Ovaj vazduh povlači vlagu sa zemlje i stvara
pustinje.

Kretanjem vazduha od 30º geografske širine prema ekvatoru završava se

cirkulacija jednog vazdušnog ciklusa na nižim geografskim širinama. Idući od
ekvatora, postoje tri takva ciklusa na Zemlji. Kretanje vazduha od 30º
geografske širine prema polovima je deo cirkulacije vazduha na srednjim
geografskim širinama. Ovaj topao, vlažan vazduh sa juga se podiže i sreće sa
hladnim polarnim vazduhom sa severa. Kako se ova vazdušna masa podiže,

23
vlaga doneta iz pustinjskih krajeva se kondenzuje, stvara oblake koji proizvode
obilne padavine u umerenim regionima. Vazduh se podiže iznad umerenih
regiona, širi se severno i južno na višim nadmorskim visinama upotpunjujući
ciklus atmosferske cirkulacije na srednjim i višim geografskim širinama.

Prikazana atmosferska cirkulacija (slika 2.1b) pokazuje kretanje vazduha

direktno severno i južno. Međutim, ovo se ne reflektuje na to šta se vidim sa
zemljine površine. Ako se posmatra iz umerenog pojasa zapaža se da vetar duva
sa severa na severnoj hemisferi, a sa juga na južnoj hemisferi. Ovo su severne i
južne putanje. Ako se posmatra vetar u umerenom pojasu između 30º i 60º
geografske širine, on uglavnom duva sa zapada. Ovo su zapadni vetrovi
umerenih pojaseva. Na višim geografskim širinama, može se uočiti da je
dominantan pravac vetra sa istoka. Ovo su istočni polarni vetrovi.
Slika 2.1 (a) Uticaj zagrevanja na cirkulaciju vazduha (b) Geografska
širina i cirkulacija atmosfere (podaci od Manuel C. Molles Jr. 2008).

Zašto vetrovi ne duvaju direktno sa severa na jug? Vetrovi koji

preovladavaju se ne kreću pravo sa severa na jug zbog Coriolis efekta (slika
2.2). Na severnoj hemisferi, ovaj efekat izaziva vidljivo skretanje vetra desno u
odnosu na njegovo prvobitno kretanje i levo skretanje na južnoj hemisferi. Za
posmatrača iz svemira delovalo bi kao da se vetar kreće pravolinijskom
putanjom dok Zemlja rotira ispod njega. Moramo, međutim, imati na umu da su
posmatranja sa zemljine površine relativna. Biomasa je vezana za zemlju kao i
naš hipotetički posmatrač. Globalne klimatske promene utiče na njenu raspodelu
na Zemlji.
Slika 2.2 Coriolis efekat i pravci kretanja vetra (podaci od Manuel C.
Molles Jr. 2008).

Geografske promene temperature i taloženja su veoma složena. Korisno je

izučavati globalne klimatske promene, slikovito, putem različitih dijagrama koji
validno predstavljaju određene zavisnosti. Primer takve prezentacije je struktura
klimatskog dijagrama data slikom 2.3.
Slika 2.3 Struktura klimatskog dijagrama (podaci od Manuel C. Molles Jr.
2008).

Klimatski dijagram je kreirao Heinrich Walter (1985) kao sredstvo da se

napravi veza između raspodele vegetacije i klime. Na klimatskom dijagramu
prikazan je veliki broj korisnih informacija, uključujući sezonske promene
temperature i taloženja, intenzitet i vreme trajanja vlažnih i suvih preioda i dela
godine tokom koje je prosečna minimalna temperatura iznad i ispod 0ºC.

Kao što je prikazano na slici 2.3, klimatski dijagram daje informacije

koresteći standardne strukture. Na horizontalnoj osi su dati meseci u godini,
počevši od januara do decembra za mesta na severnoj hemisferi i od jula,
završavajući sa junom za mesta na južnoj hemisferi. Na levoj vertikalnoj osi

24
data je temperatura, a taloženje na desnoj vertikalnoj osi. Temperatura i
taloženje su prikazani na različitim skalama tako da 10ºC odgovara 20 mm
taloga. Klimatski dijagram za vlažna područja kao što su tropske šume prikazuje
smanjeno rastojanje podeoka na skali za preko 100 mm taloga tako da 10ºC
odgovara 200 mm taloga. Sa ovakvom promenom na skali, podaci o količini
padavina veoma vlažnih klimatskih područja mogu da se prikažu u dijagramu
pogodne veličine.

Atmosfera
Atmosfera je vazdušni omotač oko Zemlje, koji postoji zahvaljujući
Zemljinoj gravitaciji i pruža se vertikalno, iznad Zemlje, do nekih 3000 km u
visinu. Vazduh je najznačajniji životni i biološki resurs. Vazduh je smeša gasova
od kojih su neki u vrlo promenljivom sastavu: azota ima 78,08%, kiseonika
20,95%, argona 0,93% i u vrlo malim količinama kriptona, ksenona, helijuma,
neona i drugih. U promenljivim količinama u vazduhu može biti vodene pare,
ozona, ugljen dioksida, radona i drugih. Sastav vazduha varira na različitim
visinama. Pri većoj visini smanjuje se sadržaj kiseonika, a povećava se sadržaj
vodonika. Atmosfera štiti život na Zemlji apsorbirajući ultraljubičasto sunčevo
zračenje i smanjujući temperaturne ekstreme između dana i noći.

Atmosferu čini pet osnovnih slojeva: troposfera, stratosfera, mezosfera,

termosfera (jonosfera) i egzosfera. Troposfera je najniži i najgušći sloj atmosfere
i pruža se od površine Zemlje do prosečno 12 km visine ( odnosno do 9 km u
polarnom, 10-11 km u umerenom i do 18 km u ekvatorijalnom pojasu).
Najznačajniji je deo atmosfere jer se u njenim nižim slojevima, do visine od
nekoliko hiljada metara održava život, odnosno opstaju živa bića planete
Zemlje. Sa ekološke tačke gledišta troposfera je najosetljiviji deo atmosfere, kao
i globalne prirodne sredine na Zemlji. Iznad troposfere je stratosfera u kojoj se,
na visinama od oko 22-27 km koncentriše ozon (O3) formirajući ozonski sloj
koji apsorbuje Sunčeve ultraljubičaste zrake, ubitačnog fotodestruktivnog
dejstva za živa bića, te omogućava i štiti opstanak života na Zemlji. Stratosfera
sadrži oko 90% atmosferskog ozona, koji u atmosferi neprestano nastaje i
razgrađuje se pod dejstvom velike energije ultraljubičastog zračenja.
Antropogena aerozagađivanja remete, s jedne strane, procese u stratosferi
i utiču na smanjivanje debljine ozonskog sloja u njemu (stvaranje tzv. ozonskih
rupa), a s druge strane podstiču stvaranje štetnog troposferskog ozona. Iznad
stratosfere se nižu ostali slojevi atmosfere u kojima je uticaj gravitacije sve
slabiji, te pojedini gasovi lako odlaze u još više slojeve i dalje, u kosmički
prostor.

25
 Sa pojavom slobodnog (molekularnog) kiseonika u atmosferi, pod
dejstvom sunčevog ultraljubičastog zračenja, dolazilo je do njegove razgradnje,
pri čemu je nastajao veoma reaktivni atomski kiseonik, koji se spajao sa lako
dostupnim molekulskim kiseonikom i formirao ozon. Koncentracija ozona u
atmosferi postepeno je rasla (sa sve većom aktivnošću fotosintetičkih
organizama), tako da je u gornjim slojevima, tačnije u stratosferi, došlo do
stvaranja ozonskog sloja ili omotača. Od tog trenutka započeo je razvoj živih
organizama i na kopnu ( do tada je postojao samo u vodi), jer je ozonski omotač
apsorbovao fotodestruktivno ultraljubičasto zračenje i na taj način štitio
organizme na kopnu od njegovog nepovoljnog (pre svega, mutagenog) dejstva.
Stoga je postojanje ozonskog sloja određene debljine izuzetno značajno za
pojavu i opstanak svih organizama na Zemlji.

Život na planeti Zemlji je moguć zbog postojanja prirodnog efekta

staklene bašte. Prirodna pojava gasova sa efektom staklene bašte, pre svega
vodene pare, ugljen-dioksida i gasova kao što su metan, azot(I)oksid i
troposferski ozon, dozvoljava Sunčevoj energiji da prodre do Zemlje i da padne
na nju kao svetlost, ali se potom zadržava u atmosferi kao infracrvena toplota.
Kratkotalasni (ultravioletni) sunčevi zraci nesmetano prolaze kroz gasoviti
omotač Zemlje (koji se ponaša kao staklo) i bivaju apsorbovane od strane tla,
biljaka i drugih predmeta na Zemlji. Zemljina površina ovo zračenje, potom,
reemituje kao dugotalasno (infracrveno) zračenje. Gasoviti omotač slabije
propušta ove zrake i na taj način one ostaju u atmosferi kao zarobljena energija.
Ovaj fenomen održava planetu dovoljno zagrejanom, što osigurava normalno
odvijanje fizioloških funkcija svih živih organizama. Odsustvo gasova staklene
bašte bi snizilo temperaturu naše planete za otprilike 33 ºC pretvarajući Zemlju
u još jednu beživotnu planetu našeg Sunčevog sistema. Efekat staklene bašte,
koji je milionima godina bio blagoslov za Zemlju, izgleda da se tokom
poslednjeg veka pretvara u ozbiljnu pretnju, izazvanu ljudskim aktivnostima.
Ultraljubičasto zračenje sunca bilo bi mnogo opasnije po život na Zemlji
da nema ozonskog zaštitnog sloja visoko u atmosferi. DNK i druge hemijske
materije što koje čine žive organizme apsorbuju UV zračenje i na taj način ovo
zračenje utiče na živi svet. Hemijske materije koje apsorbuju energiju aktiviraju

26
se čime se javlja i veća mogićnost za reakciju sa drugim hemijskim materijalima
i za njihovu promenu. Ultraljubičasto zračenje, pa čak i svetlosna energija mogu
izazvati uzajamnu reakciju zagađivača i tako im menjati oblik. Ovo još više
komplikuje problem zagađenja.
Prirodna dešavanja u odnosima činilaca životne sredine (voda, vazduh,
sunčeva svietlost i dr.) u dužem vremenskom periodu ostavljaju vidnog traga na
samu životnu sredinu. Ona se manifestuju promenama u klimatskim
karakteristikama, promenama konfiguracije i strukture tla, vodenim tokovima i
vodenim površinama, izmenama u karakteristikama i sastavu biljnog
životinjskog svieta i dr. Međutim u kraćem vremenskom intervalu (veku
čovjeka) one su doskora bile neznatno vidljive. Danas čovek i u intervalu od
samo desetak godina uočava vidne, čak i drastične klimatske promene, izmjene
režima vode, čistoće vazduha, demografske promene. Ono što skreće pažnju na
promene u uslovima životne sredine jesu direktne ili indirektne, posledice
ljudskih aktivnosti u prirodi. Uglavnom kao posledica prilagođavanja prirode
oko sebe sopstvenim potrebama koje ne retko gube obeležje zadovoljavanja
potreba ljudske prirode. Podspešenju ovog prilagođavanja pogodovala je snažna
industrijalizacija krajem prošlog i tokom ovog vijeka, kao i tehnološka i naučna
revolucija koje su u toku. Putevi ugrožavanja su višestruki. Moguća podela je na
direktne i indirektne. Direktno, bacanjem štetnih materija i otpadaka u neki od
faktora životne sredine (vazduh, voda u i na zemlju i dr.) ili indirektno kada
štetne materije, zbog kruženja vode u prirodi, kretanje materije i dr. prelazi iz
jednog stanja u drugi ili jednog faktora u drugi. Ovakav oblik ugrožavanja
životne sredine čoveka i ako u svojoj početnoj fazi (oslobađanja, izbacivanja,
odlaganja) predstavlja svestan čin, zbog neuočavanja posledica do kojih dolazi,
u drugoj fazi (kruženje materije, neuništivosti materije i dr.) gde se štetnost
ovakvog odnosa vraća i samom čoveku, ubrajamo u kategoriju nedovoljno
svesnih.

Određivanje reprezentativnog uzorka

Veoma važan korak u procesu prezentacije podataka jeste dobijanje
statističkih veličina. Najpre, šta je to statistika?

Statistika je numeričko prikazivanje koje naučnici koriste za procenu

merljivih karakteristika kompletne populacije. Karakteristike populacije koje
su interesantne za ekologe su prosečna masa, visina, temperatura ili brzina rasta.
U cilju da odrede tačnu prosečnu vrednost ovih karakteristika populacije ekolozi
bi morali da mere svaku individuu u populaciji. Jasno, prilika da se mere ili
testiraju sve individue u populaciji za bilo koju karakteristiku je ekstremno
retka. Na primer, ako ekolog proučava brzinu reprodukcije ptica bilo bi
nemoguće proučavati sva gnezda u populaciji. Posledično, ekolog procenjuje
brzinu reprodukcije ili bilo koju drugu karakteristiku bilo koje vrste, uzimajući

27
slučajne uzorke iz populacije. Ekolog koji proučava populaciju retkih biljaka, na
primer, može uzeti 11 semenki i izračunati prosečnu visinu ovih 11
individualnih biljaka. Prosek koji se dobija od uzorka 11 semenki je
reprezentativni uzorak. Reprezentativni uzorak je statistička procena prave
vrednosti karakteristike populacije.

Reprezentativni uzorak je najčešće korišćen metod u statistici. Koristi se i

u oblasti merenja temperature, taloženja za biomasu u celom svetu. Kako se
izračunava reprezentativni uzorak? Izračunavanje na prethodnom primeru
merenja visine.

Broj
uzorka 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11
Visina u
cm 3 6 8 7 2 4 9 4 5 7 8

Koja je bila prosečna visina biljke u toku istraživanja? Kako nije merena
svaka individua u populaciji ne može se znati prava vrednost karakteristike.
Međutim, uzorak od 11 semenki daje mogućnost izračunavanja
reprezentativnog uzorka:

Suma merenja = ΣX

ΣX = 3 + 6 + 8 + 7 + 2 + 4 + 9 + 4 + 5 + 7 + 8
ΣX = 63

Reprezentativni uzorak se izračunava deljenjem sume merenja sa brojem

uzoraka.

Reprezentativni uzorak = Xsr

n = broj uzoraka, ili 11

Xsr = ΣX / n

Xsr = 63 / 11

Xsr = 5,7 cm

Ponovo, 5,7 cm, reprezentativni uzorak je ekološka procena stvarne visine

biljke u toku istraživanja.

28
Vaša zapažanja

1. Ako bi se merenje obavilo na uzorku od 100 semenki slučajno

izabranih iz hipotetičke populacije umesto 11 kao na primeru, da li bi po vašem
mišljenju reprezentativni uzorak imao vrednost 5,7 cm?
2. Da li bi vrednost reprezentativnog uzorka od 100 semenki bila bliža
pravoj vrednosti u odnosu na uzorak od 11 semenki?
3. Kakve bi bile promene temperature i taloga ukoliko bi Zemlja rotirala
oko ose koja je normalna na ravan orbite oko Sunca?

2. Istorija prirode i geografija biomase

Biomasa, materijal biljnog ili životinjskog porekla (primer: drvo i
biljke). Porastom količine biomase na Zemlji smanjio bi se sadržaj
stakleničkog gasa CO2 u atmosferi.
Energija biomase, energija koja se može proizvesti sagorevanjem
obnovljivih materijala biomase, kao što je drvo. Uglendioksid koji nastaje u toku
procesa sagorevanja ne utiče na povećanje ukupnog ugljendioksida u atmosferi,
pod uslovom da se sagorevanje vrši u skladu sa principaima održivosti (to jest
ako se u datom vremenskom periodu, ponovnim rastom biomase uzima iz
atmosfere toliko ugljendioksida koliko je i emitovano u procersu spaljivanja
biomase). Pošto se u procesu sagorevanja fosilnih goriva emituju gasovi
staklene bašte, energija biomase se često preporučuje kao zamena za energiju
koja se dobija sagorevanjem fosilnih goriva.

Za očuvanje biološke raznovrsnosti neophodno je poznavati 10

principa:

1. Svaki oblik života je jedinstven i traži poštovanje ljudskog roda.

2. Očuvanje biloške raznovrsnosti je investicija koja donosi bitnu korist na
lokalnom, državnom i opštem planu.
3. Troškovi i korist od očuvanja biloške raznovrsnosti moraju se
ravnomernije podeliti među državama i među građnima tih država.
4. U okviru napora da se postigne održivi razvoj, očuvanje biloške
raznovrsnosti traži fundamentalne promene u modelima i stvarnosti ekonomskog
razvoja širom sveta.
5. Povećano investiranje u očuvanje biloške raznovrsnosti neće smanjiti
samo po sebi njeno osiromašenje. Donošenjem odgovarajućih strategija i
institucionalnim reformama treba stvoriti uslove da to povećano investiranje
bude efektivno.
6. Prioriteti za očuvanje biološke raznovrsnosti menjaju se u zavisnoti od
lokalnih, državnih i globalnih pogleda; svi oni imaju svoju logiku i treba ih uzeti

29
u obzir. Sve zemlje i zajednice imaju interes u očuvanju sopstvene biloške
raznovrsnosti – pažnja se ne sme usmravati samo na nekoliko eko-sistema ili
država bogatih vrstama.
7. Očuvanje biloške raznovrsnosti može se održati samo ako su svest i
briga javnosti znatno povišeni i ako ljudi koji prave strategije i planove imaju
validne informacije koje im služe za izbor strategija i planova.
8. Akcije na očuvanje biološke raznovrsnosti moraju biti planirane i
primenjene u obimu koji zavisi od ekoloških i društvenih kriterijuma. Aktivnosti
se moraju usmeriti na ona područja gde ljudi žive i rade kao i na zaštićena
prirodna područja.
9. Kulturna raznovrsnost je tesno povezana sa biloškom raznovršnošću.
10. Povećano učešće javnosti, poštzovanje osnovnih ljudskih prava,
povećana pristupačnost obrazovanja i informacija ljudima i veća institucionalna
odgovornost ključni su elementi očuvanja biološke raznovrsnosti.

Geografska raspodela biomase na Zemlji tesno je povezana sa

promenama klime, pre svega temperature i padavina. Početkom dvadesetog
veka, ekolozi su proučavali uticaj klime i zemljišta na raspodelu vegetacije.
Kasnije, ekolozi su imali drugačiji pristup istraživanju. Danas, kada se
suočavamo sa globalnim zagrevanjem, ekolozi se vraćaju izučavanju uticaja
klimatskih promena na raspodelu vegetacije. Međunarodni multidisciplinarni
timovi istražuju uticaj klime na vegetaciju sa novim interesom i sa mnogo
boljim analitičkim instrumentima.

Istorija prirode predstavlja temelj za razvitak savremene ekologije.

Biomasa je primarno definisana svojom dominantnom populacijom koja
direktno zavisi od klime.

Struktura zemljišta zavisi od interakcija klime, organizama,

topografije i izvora mineralnih materija u toku dužeg vremenskog perioda.
Biomasa je uslovljena strukturom zemljišta, koje je slojevito i predstavlja

30
kompleksnu sredinu, sadrži živu i neživu materiju. Struktura zemljišta je
promenljiva u vremenu i prostoru. Zemljište je podeljeno na više slojeva: O, A,
B i C sloj. O sloj se sastoji od sveže opale organske materije, uključujući lišće,
grančice i druge biljne delove. A sloj sadrži mešavinu mineralnih materija i
organskih materija koje dolazi iz O sloja. B sloj sadrži glinu, humus i druge
materije koje se transportuju kroz A sloj. C sloj se sastoji od trošnog materijala.

Osnovni oblici biomase i klimatski režimi su: Kišne tropske šume: tople,
vlažne, malog sezonskog karaktera, neplodnog zemljišta, prihvatljivog
biodiverziteta i složene biološke interakcije. Sušne tropske šume: tople i hladne
sezone, periodično suve, biološki bogate, ugrožene kao i kišne šume. Tropske
savane: tople i hladne sezone , suve i vlažne sezone, nepropustljivo zemljište,
trava je dominantna vegetacija, čije prisustvo podržava bogat životinjski svet.
Pustinje: vruće ili hladno i suvo vreme, sa nepredvidivim padavinama, niska
produktivnost, ali često bogat diverzitet, organizmi dobro prilagođeni
ekstremnoj klimi. Mediteranski pojas šuma i žbunja: hladne, vlažne zime,
topla, suva leta, nisko do srednje plodno zemljište, organizmi prilagođeni
sezonskoj suši i periodičnim požarima. Umereni pojas pod travom: tople i
hladne sezone, period najvećih padavina se poklapa sa sezonom obilnog rasta,
sušni periodi nekada mogu trajati i nekoliko godina, plodno zemljište,
dominantna je travna vegetacija, naseljena brojnim biljojedima i predatorima.
Umereni pojas šuma: umerene, vlažne zime, plodno zemljište, visoka
produktivnost, dominira listopadno drveće kada su blage zime i plodno
zemljište, u suprotnom dominiraju četinari. Severne šume: duge, oštre zime,
ekstremna klima, umerene padavine, neplodno zemljište, dominiraju četinari.
Tundra: hladna, sa malo padavina, kratka vlažna leta, slabo razvijeno zemljište,
dominira niska vegetacija i životinjske vrste prilagođene na duge i hladne zime,
ptice selice. Planine: temperatura, padavine, zemljište i organizmi se smenjuju
sa nadmorskom visinom.

Zemljište je prirodna tvorevina sastavljena od čvrste (minerala i organske

materije), tečne i gasovite faze i zauzima deo prostora na površini Zemljine
kore, odnosno litosfere.

Zemljište se karakteristiše od jednog ili nekoliko horizonata ili slojeva,

koji se razlikuju od početnog materijala (matične stene) od koje nastaju većim
brojem morfoloških, fizičkih, hemijskih i bioloških osobina koje nastaju
rezultatom zajedničkog uticaja pedogenetskih faktora i procesa (akumulacija,
ispiranje, promet materije i energije, kao i mogućnošću da podržavaju rast
korena biljaka).

Zemljište proučava nauka o zemljištu, pedologija (gr. pedon zemljište,

logos nauka). Pedologija se bavi proučavanjem spoljašnjih (egzogenih) i
unutrašnjih (endogenih) faktora koji s obzirom na svoja ukupna svojstva, pravac

31
dejstva, intenzitet i trajanje uticaja rezultuju formiranjem zemljišta različitih
morfogenetskih, fizičkih, vodnofizičkih, mineroloških i bioloških karakteristika.
Pedologija, se takođe, bavi problemima klasifikacije i kartiranja zemljišta,
pri čemu razvija i primenjuje sopstvene metode radi obezbeđivanja neophodnih
podataka, obezbeđuje odgovarajuće metode za obradu podataka i njihovo
korišćenje radi sistematizovanja pojedinih pojava i procesa, kao i metode
kartografskih i drugih prikaza, a sa osnovnim ciljem optimizacije funkcija
upravljanja zemljištem, kao važnog i neodvojivog dela ekosistema.

Pod terminom zaštite zemljišta podrazumeva se skup mera koje se

preduzimaju radi očuvanja ili vraćanja funkcija zemljišta u prvobitno
(prethodno) stanje kvaliteta.

Moderan koncept zaštite životne sredine zasnovao se tek početkom

devedesetih godina 20. veka, kada je u okviru razvoja informacionog sistema o
poljoprivrednom zemljišnom prostoru razvijen poseban blok zaštite zemljišta i
voda. Ovaj koncept objedinjuje sve komponente zaštite zemljišta, voda i biljaka,
pri čemu se sve aktivnosti na zaštiti mogu staviti pod jedinstveni termin zaštite
kvaliteta zemljišnog prostora. Ovim konceptom osigurava se da sve ulazne
funkcije zaštite mogu biti kontrolisane u realnom vremenu i prostoru sa
mogućnošću lake komunikacije između parametara pojedinih funkcija i
mogućnošću formalizovanih postupaka ocene i prikaza stanja procesa u
zemljišnom prostoru, odnosno predviđanja mogućih rizika ugrožavanja ili rizika
kod poljoprivredne proizvodnje, kao i preduzimanja mera zaštite zemljišnog
prostora.

U ovakvom informatički otvorenom sistemu zaštite, svi podaci o

zemljišnom prostoru postaju ravnopravni učesnici kod izrade ocene stanja ili
predviđanja, pa se zaštita kvaliteta zemljišnog prostora mora tretirati kao
interdisciplinarni blok koji objedinjuje nekoliko naučnih i drugih delatnosti.
Zastupljenost ovih disciplina je različita zavisno od vrste poslova u fazi rada na
izradi zaštite kvaliteta zemljišnog prostora, i to: u okviru zaštite zemljišta, voda i
biljaka, kao posebne celine, u okviru zaštite životne sredine, pridaje se poseban
značaj kod prikupljanja sledećih informacija:
• Klimatskih, geomorfoloških, geoloških, hidrografskih i
vegetacijskih podataka i podataka dobijenih daljinskom detekcijom;
• Stanja zemljišta u pogledu parametara fizičkih, vodnofizičkih,
mineroloških i hemijskih pokazatelja;
• Stanja zemljišta u pogledu ugroženosti procesima erozije;
• Stanja zemljišta i voda u pogledu ugroženosti opasnim i štetnim
materijama (teški metali, eutrofikacija, radionukleidi, organski
polutanti PCB, dioksini, fenoli, zatim pesticidi- posebno iz grupe
hlorovanih ugljovodonika i triazina); patogenih organizama ljudi,
životinja i biljaka:

32
 • Stanje preduzetih mera prevencije i zaštite zemljišta, takođe i voda i
vegetacije, ugroženih procesima degradacije hemijskih,
vodnofizičkih, bioloških i drugih osobina.

Faze istraživanja zemljišta u svrhu zaštite životne sredine:

1. Faza terenskih istraživanja:
Uzimanje uzoraka zemljišta, voda i biljaka radi definisanja karakteristika
zagađenosti zemljišnog prostora;
Uzimanje dodatnih podataka koji, iz različitih razloga, ne mogu da se
prikupe tokom prve faze istraživanja.
2. Faza obrade podataka sa izradom baze podataka neophodnih
za generisanje stanja kvaliteta zemljišnog pokrivača.
3. Faza dopunske provere pouzdanosti izdvojenih klasa i
kontura kartografskih jedinica kvaliteta zemljišnog prostora
(razrada pouzdanosti i na nivou izdvojenih klasa, tematskih i
drugih karata).
4. Faza organizovanja monitoringa zaštite kvaliteta zemljišnog
prostora.
5. Faza izrade konačnih baza podataka sa izradom sledećih
modula:
• Modul mera prevencije i zaštite zemljišta, voda i
biljaka ugroženih procesima degradacije i/ili
procesima zagađivanja opasnim i štetnim materijama;
• Modul faktora rizika kod proizvodnje zdravstveno-
bezbedne hrane;
• Modul mera sanacije zemljišta, voda i biljaka
ugroženih procesima degradacije i/ili procesima
zagađivanja opasnim i štetnim materijama.

Neki od modula, koji mogu da se generišu iz postojećeg koncepta zaštite

su aplikativni moduli i odnose se na pojedine operativne ciljeve. Koncepti
zaštite životne sredine u pojedinim modulima se ne sukobljavaju sa generalnim
konceptom kome je cilj zaštita i unapređenje kvaliteta zemljišnog prostora,
budući da koncept zaštite predstavlja posebnu celinu u hijerarhiji informacionog
sistema o zemljišnom prostoru i da je njegova funkcija da obezbedi uslove
sveobuhvatnog, tj. rezultantnog očuvanja kvaliteta zemljišnog prostora.
U istom smislu, može se govoriti i o ostalim naučnim disciplinama u
okviru kojih se neguje proučavanje aspekata uticaja pojedinih prirodnih i
antropogenih faktora na stanje zemljišta, voda i biljaka, kao što su na primer
uticaj đubrenja na promene hemijskih osobina zemljišta ili proučavanje
postupaka povećanja plodnosti zemljišta u okviru delatnosti agrohemije i ishrane
bilja, zatim proučavanje zemljišnih mikroorganizama, kao indikatora biogenosti
zemljišta.

33
I pored velike razuđenosti i kompleksnosti problematike zaštite zemljišnog
prostora, mogu se izdvojiti nekoliko oblasti ljudskih aktivnosti u okviru kojih se
obavlja suštinska borba radi zaštite i očuvanja ukupnog ekosistema:
• Borba protiv erozije zemljišta;
• Rekultivacija zemljišta;
• Borba protiv zagađivanja zemljišta (širi spektar delovanja);
• Borba protiv zakišeljavanja i gubitka hranidbenih vrednosti
zemljišta;
• Borba protiv smanjivanja biološke aktivnosti u zemljištu;
• Borba protiv zbijanja zemljišta;
• Borba protiv zasoljavanja i alkalizacije zemljišta;
• Borba za obezbeđenje pristupačne vode biljci;
• Borba protiv opadanja sadržaja organske materije u zemljištu
(humusa);
• Borba protiv stvaranja zemljišne pokorice;
• Borba protiv prevlaživanja zemljišta;
• Borba za očuvanje kvaliteta zemljišne vode.

3. Hidrosfera
U svoj svojoj običnosti, voda je po mnogo čemu posebna materija.
Sveprisutna je na planeti, jer u potpunosti sačinjava jednu od zemaljinih sfera –
hidrosferu, a prisutna je i u atmosferi, litosferi i ekosferi.

Nepobitno je utvrdjeno da je ona bila prisutna na Zemlji mnogo pre nego

sto se na njoj pojavio život i da su svi složeni hemijski procesi, koji su u osnovi
razvoja i održanja živih organizama, u potpunosti prilagodjeni njenim
specifičnim fizičko-hemijskim osobinama. Zato je nobelovac Szent-Gyorgyi s
pravom naziva “ matricom života”. Ova tesna povezanost vode i života može se

34
razmatrati na nekoliko različitih nivoa. Polazni je elektronska struktura molekula
H2O koja odredjuje njene fizičke i hemijske osobine, a koje su najvecim delom
atipične u odnosu na uobičajene hemijske i fizičke standarde (anomalije vode).
Sledeći nivo je uloga vode, kao jednog od neophodnih reaktanata u
biološkim sinteznim i metaboličkim reakcijama. Na još višem nivou, voda je
noseći fluid pri raspodeli nutrijenata i drugih neophodnih hemijskih jedinjenja u
organizmu. Konačno, ona je prirodno stanište za mnoge oblike života.

Sa druge strane, voda je već stotinama miliona godina jedna od

najsnažnijih agenasa u oblikovanju i preoblikovanju reljefa planete. Ona
odredjuje klimu na njoj, čini zemljište pogodnim za uzgoj različitih biljnih vrsta
i razvoj šuma, a kao para ili hidroelektrična energija, ona pokreće postrojenja i
uredjaje savremene tehnologije. Voda je i neizbežan učesnik u praktično svim
proizvodnim procesima.

Iako je bez boje, ukusa i mirisa, voda u prirodi ima tako značajnu ulogu
jer je “običnost” njenih osobina samo prividna. Kao hemijsko jedinjenje ona je,
naime, potpuno jedinstvena. Izuzetno je stabilna, praktično univerzalni je
rastvarač i snažan je izvor hemijske energije. Nemešljiva je sa većinom
organskih materija, ali je snažno privlači najveći broj neorganskih materija,
ukljucujući i medjusobno privlačenje i asociranje njenih sopstvenih molekula.
Čvrstina ovih veza čak je veća od veza izmedju atoma nekih metala. Pri prelasku
u čvrsto stanje, voda se širi umesto sa se skuplja kao skoro sve druge materije.
Zbog toga lakši led isplivava na povrsinu tečne vode i sprečava potpuno
zamrzavanje njene mase, omogućavajući tako opstanak čitavog akvatičkog
života. Voda takodje apsorbuje, odnosno oslobadja više toplotne energije pri
promeni agregatnog stanja nego većina drugih supstanci, pa predstavlja veoma
pogodan medijum za prenos toplote. Po mnogim hemijskim i fizičkim
osobinama, kao sto je već pomenuto, na primer po temperaturi mržnjenja i
ključanja, voda je neobična i predstavlja izuzetak od pravila. Njeni molekuli su
izuzetno stabilni, pa je potrebna ogromna energija za njihovo razlaganje, tako da
je sve do pre 200 godina voda smatrana elementom, a ne jedinjenjem. Značajno
je naglasiti da je svaka od ovih anomalija vode na neki ncin utkana u zivot na
planeti.

Ekstremna uslovljenost većine biohemijskih procesa specifičnim

osobinama vode najbolje se moze ilustrovati posledicama zamene obicne vode
teškom vodom, D2O. Ova supstanca je, fizički i hemijski, praktično identična sa
njom, strukturno se od nje razlikuje samo po masi vodoničnih atoma, a ipak
deluje toksično na sve više oblike života, onemogućavajući njihov razvoj.

Zbog svega ovoga, složene interakcije izmedju vode i životnih procesa od

fundamentalnog su značaja za zadovoljavanje ljudske potrebe za čistom vodom
za piće. Medjutim, imajući u vidu već pomenutu činjenicu da je voda
“univerzalni rastvarac”, uklanjanje u njoj dispergovanih materija da bi se dobila

35
dovoljno kvalitetna pitka voda, često nije nimalo lako. Neki industrijski procesi
ili medicinske primene čak zahtevaju vodu još veće čistoće, pa uklanjanje i
tragova nekih organskih i neorganskih materija predstavlja veoma ozbiljan
problem. Da bi se do kraja sagledala ova univerzalnost rastvaračkog kapaciteta
vode, dovoljno je pogledati listu elemenata koji su prisutni u morskoj vodi. Ona
se proteže od najzastupljenijih hlora (19000 mg/1) i natrijuma (10500 mg/1) do
žive, srebra, bizmuta i zlata, cije su koncentracije na nivou 0,001 mg/1. Čak i
oni elementi, čije su rastvorljivosti bliske granici detekcije, kao sto su hrom,
cirkonijum i platina, nadjeni su u tkivu morskih organizama, što svakako
predstavlja dokaz o njihovom prisustvu u morskoj vodi.

U obliku svetskog okeana, kopnenih mora, jezera, reka i močvara, voda

pokriva više od 360 miliona km2, odnosno preko 2/3 ukupne povrsine planete.
Njena ukupna kolicina na Zemlji je ogromna i najčešće se procenjuje na oko
13600 geograma (1ff = 105 km3). Ona je praktično stalna, budući da je količina
vode koja se hemijski troši u nekim industrijskim procesima zanemarljivo mala
u odnosu na njenu ukupnu kolicinu. Sva ostala voda, upotrebljena za bilo koju
svrhu, pre ili kasnije se vraća u prirodu, oticanjem u okean, more, jezero ili u
reku, infiltracijom u zemljiste ili isparavanjem u atmosferu. Iz vise razloga,
medjutim, uprkos ovome, mnogi delovi sveta danas se suočavaju sa veoma
ozbiljnom nestasicom vode i po svim prognozama ona bi trebalo da bude
osnovni strateški resurs u budućem periodu.

Osnovna poruka ove slike jeste da su padavine ključ za rešenje problema

zagađenja vode, a samim tim i spašavanja života

Uočljivo je da se daleko najveća količina vode u prirodi nalazi u okeanu

(preko 97%), a ona se, zbog visokog sadrzaja soli, za većinu namena moze
koristiti tek posle skupe i složene i, često tehnološki i ekonomski neopravdane
prerade.

36
 Kada se ovome doda da je eksploatacija podzemne vode sa većih dubina
tehnički dosta složena i skupa, i da su preostale rezerve slatke vode veoma
neravnomerno rasporedjene (najveće rezerve površinske slatke vode nalaze se
na području Juzne Amerike, pre svega u slivu reke Amazon i one najvećim
delom otiču u okean neiskorišćene i da se stepen njihove zagadjenosti približava
kritičnoj granici, onda ranije pomenuta predvidjanja nestašice vode i njenog
strateškog značaja postaju sasvim realna.

Hidrološki ciklus
Hidrološki ciklus podrazumeva neprestano kruženje vode u prirodi, koje
se odvija kroz vise medjusobno zavisnih pojava, a koje se ciklično ponavljaju.
Te osnovne pojave su: evaporacija (isparavanje), precipitacija (padavine),
oticanje i perkolacija (podzemno oticanje).

Treba, medjutim, imati u vidu da se ovde radi o njegovom veoma

uprošćenom prikazu i da bi bilo krajnje pogrešno shvatiti ga kao kontinualno
kretanje vode konstantnim protokom. Naprotiv, njeno kretanje u okviru ovog
ciklusa je vremenski i prostorno veoma promenljivo.

Od ukupnih padavina na zemljinu površinu, deo pada direktno na vodene

površine, deo teče po površini zemljišta do najbližeg površinskog vodnog
resursa, deo se odmah vraća u atmosferu isparavanjem sa površine vode,
zemljišta ili vegetacije, a deo se infiltrira u samo zemljište. Od ove infiltrirane
vode jedan deo biva kapilarnim efektom zadržan u površinskom sloju zemljišta,
da bi potom bio vraćen u atmosferu, bilo direktnim isparavanjem iz zemljišta,
bilo transpiracijom preko vegetacije. Ostatak infiltrirane vode prolazi kroz
zemljište do nivoa podzemnih voda, odnosno freatičnog nivoa, postajući tako
njihov deo. Najveći deo podzemnih voda na kraju ipak izbija na površinu
zemljišta na/ili ispod freatičnog nivoa, da bi konačno dospeo do reke, jezera ili
okeana.

37
 Pored vremenske i prostorne promenljivosti, za hidrološki ciklus je
karakteristično da u njemu učestvuje veoma mali deo ukupnih planetarnih
vodnih resursa.

Odvijanje hidrološkog ciklusa uslovljeno je apsorpcijom sunčeve energije,

koja se najvećim delom troši na isparavanje vode iz okeana i sa kopna, dok
samo njen mali deo odlazi na cirkulaciju vazdušnih i vodenih masa u atmosferi,
odnosno u hidrosferi. Od ukupne isparene vode čak oko 83% potiče iz okeana,
dok samo oko 76% ukupnih padavina dospeva na njegovu površinu. Kao
rezultat toga ostvaruje se neto prenos vode iz okeana na kopno planete, na koje
je ukupna količina padavina za oko 43% veća od ukupnog isparavanja sa
njegove površine. Međutim, ovaj višak vode na kopnu samo je prividan, budući
da se ta voda na kraju vraća u okean površinskim ili podzemnim oticanjem.

4. Zagađenje
Zagađenje atmosfere

Antropogene aktivnosti, u današnjim uslovima visokog tehnološkog

razvoja, utiču na stanje i narušavanje ozonskog omotača Zemlje, čime se
povećava mogućnost delovanja ultraljubičastog zračenja na destrukciju
genetičkog materijala i dovodi u opasnost opstanak živih bića na planeti.
Izuzetan negativan uticaj i najintezivnije narušavanje ozonskog omotača potiče
od sintetičkih jedinjenja, komercijalno označenih kao freoni (hlor-fluor
ugljovodonici).

Zagađenje životne sredine jeste unošenje zagađujućih materija ili energije

u životnu sredinu, izazvano ljudskom delatnošću ili prirodnim procesima koje
ima ili može imati štetne posledice na kvalitet životne sredine i zdravlje ljudi.
Zagađenje vazduha je ustvari unošenje štetnih prirodnih i sintetičkih materija u
atmosferu kao direktna ili indirektna posledica čovekovih delatnosti. Prisustvo
ovih nespecifičnih konstituenata, proizvoda ljudske delatnosti, promenljivim, u
manjim ili većim količinama menja uobičajen sastav vazduha. Zagađivači mogu
biti čvrstog, tečnog ili gasovitog agregatnog stanja, mogu direktno dospeti u
vazduh (primarni) ili mogu nastati u samom vazduhu od drugih zagadjivaca pod
uticajem elektromagnetnog zracenja sa Sunca (sekundarni). Efekti koji tom
prilikom nastaju su različiti zbog razlika u njihovoj koncentraciji i njihovom
hemijskom sastavu. Oni dospevaju u vazduh kao produkti hemijskih reakcija i
sagorevanja (fosilna goriva), iz industrijskih i komunalnih postrojenja, elektrana,
motornih vozila, individualnih ložišta, oslobađaju se iz rashladnih uređaja, sa
tehnološki tretiranih poljoprivrednih površina.[1] Zagađenje vazduha nastaje i
usled požara, eolske erozije, vulkanskih erupcija. Zagađen vazduh na različite
načine utiče na živi svet: utiče na zdravlje ljudi i drugih živih organizama, na

38
klimatske promene, promene u vodenim tokovima, zemljištu. Kada se govori o
promeni klime i otopljavanju obično se ima na umu troposfera, deo atmosfere
neposredno iznad nas u kome se skuplja ugljendioksid i sprečava odavanje
toplote, tako da se površina zemlje sve više zagreva. Međutim, ugljendioksid se
skuplja i u višim slojevima atmosfere i tamo takođe izaziva promene od
daloksežnog značaja. Otkako je počela industrijalizacija prosečna temperatura
pri tlu porasla je za 0,7 stepeni Celzijusa. To je malo ako se ima u vidu šta se
događa u višim slojevima atmosfere, gde se takođe već decenijama meri
temperatura. Na primer, u mezosferi, na visini od 50 do 80 kilometara iznad
površine zemlje, temperatura se kreće između 0 i minus 90 stepeni.
Uzrok problema zagađenja vazduha nisu samo količine zagađivača koje se
emituju u vazduh već na njih značajno utiču prostor, koji se zagađuje, vreme
kada do zagađenja dolazi i okolnosti pod kojima se ono događa.

Prostor je deo problema zagađenja vazduha zbog toga što se najviše

zagađivača ispušta upravo u vazduh koji neposredno udišemo. Stambene četvrti
ili gradovi zahvataju samo oko 1% teritorije SAD, ali vazduh upravo u ovim
delovima prima najjače koncentracije emisija.

Vreme je deo problema zato što je dinamika zagađenja važna. U svakom

većem gradu, svakog jutra i popodneva teče ogromna reka automobila od
predgrađa ka centru i obrnuto. Rezultat je nagli skok zamašnog oslobođenja
zagađivača dva puta dnevno.

Još jedan uzrok povremenog zagađivanja predstavljaju okolnosti.

Vremenski uslovi i topografija su značajni faktori zagađenja vazduha.
Očigledno je da u bilo kom momentu nivo zagađujućih materija u atmosferi
daleko zaostaje za kumulativnim količinama koje se šalju u atmosferu. Ovo
ukazuje da postoje "ponori" za različite zagađivače u kojima se oni prikupljaju.
Prema Šlezingeru (1979) "ponori" za atmosferske zagađivače (i druge
tipove) trojaki su:

1. spontana hemijska transformacija, npr. oksidacija;

2. mikrobiološka razgradnja u zemljištu i vodi;
3. fizički procesi kao što su solubilizacija i taloženje.

Stepen delovanja ovih procesa varira od mesta do mesta, od zagađivača

do zagađivača i od vremena do vremena. Drugim rečima, vreme boravka bilo
koje hemijske materije u sredini veoma se razlikuje i zavisi od različitih
hemijskih, fizičkih i bioloških odlika sredine i od same hemikalije.
Atmosferske čestice se uklanjaju uglavnom fizičkim mehanizmima: suvim
ili vlažnim taloženjem. Vlažno taloženje podrazumeva, recimo, sposobnost kiše
da odnosi čestice iz atmosfere. Suvo taloženje je od primarnog značaja u
troposferi gde se brzina i obim sedimentacije povećavaju sa povećanjem veličine
čestica.

39
 Atmosferski gasovi se uklanjaju fizičkim i hemijskim procesima. Gasovi
se adsorbuju na čvrstim materijalima ili stupaju u hemijske reakcije u vazduhu.
Proizvodnja električne energije je uzrok značajnog zagađenja vazduha.
Povećano korišćenje električne energije poboljšalo je kvalitet života, ali je odnos
poboljšanja i snage ostao relativno mali. Zagađenje vazduha od početka
industrijske ere izaziva značajne probleme u visokorazvijenim zemljama
Severne Amerike i Evrope; automobili imaju u tome sve veći udeo u ovim
zemljama u drugoj polovini 20. veka. I dok su se ove zemlje borile da očiste
vazduh u svojim gradovima sve izraženije postaje prekogranično zagađenje.
Ovaj vid zagađenja izazvao je brojne sporove u svetu, pa je konačno došlo do
usvajanja principa međunarodnog prava da jedna država ne sme da zagađuje
vazduh druge.
Glavni uzročnici zagađenja vazduha sa opadajućim značenjem su
saobraćaj, proizvodnja električne energije, industrija (uključujući sagorevanje
goriva i obradu materijala), šumski i poljoprivredni požari i spaljivanje. Svaki
izvor zagađenja podrazumeva brzo sagorevanje neke vrste goriva.

Priroda takođe emituje zagađivače u atmosferu. Sumpor-dioksid, oksidi

azota, ugljen-monoksid, metan, ugljovodonici i čestice iz vulkana, baruština,
šuma, požara nastalih prirodnim putem i delovanje vetra na tle koje nije
prekriveno vegetacijom. Vulkani izbacuju ogromne količine prašine i
suspendovane materije, kao i štetne gasove. Raspadanje organske materije u
tropskim šumama i na drugim mestima emituje u atmosferu različita gasovita
jedinjenja kao što je, na primer, metan, a šume daje različita organska jedinjenja
kao što su ketoni, aldehidi i drugi složeni ugljovodonici.

U urbanim i visokoindustrijalizovanim područjima vazduh obiluje ugljen-

dioksidom, metanom, sumpor-dioksidom, atmosferskim oksidantima (azotnim
oksidima, ozonom, sekundarnim fotooksidantima), hlor-fluor ugljovodonicima
(freonima), hidrogenskim halidima (jedinjenjima vodonika i halogenih
elemenata), kao i većom količinom čestica prašine, pepela, čađi, bakterija i
spora.

Glavni zagađivači vazduha

Izvesan broj oksida sumpora (SOx) ima pogubne efekte na okolinu. Najvažniji je
sumpor-dioksid (SO2). Smatra se da su elektrane na ugalj najveći uzročnik
problema koji sumpor-dioksid izaziva u SAD. U proseku, 70% sumpor-dioksida
u vazduhu američkih gradova potiče iz ovih postrojenja. Goriva imaju veoma
različite koncentracije sumpora. Ugalj sa velikim sadržajem sumpora iz
pojedinih rudnika može sadržati i do 5% sumpora ( goriva sa niskim sadržajem
imaju manje od 1% sumpora). Prirodni gas sadrži sumpor samo u tragovima;
zbog toga su mnoge fabrike i postrojenja prešli sa uglja na prirodni gas čim je

40
uvedena kontrola emisije sumpor-dioksida. Energetska kriza sredinom
sedamdesetih godina 20. veka i skok cena goriva sa niskim koncentracijama
sumpora izmenili su i ovaj trend korišćenja gasa i nafte i stimulisali traženje
novih rešenja za problem sumpor-dioksida.

Sumpor-dioksid je gas bez boje, težak, u vodi rastvorljiv, oštrog

iritirajućeg mirisa. Sumpor-dioksid je sam po sebi otrov, ali može da reaguje sa
ozonom, vodonik-peroksidom, vodenom parom i drugim materijama u atmosferi
i da stvara sumpornu kiselinu (H2SO4). Sumporna kiselina je jedna od najjačih
poznatih kiselina, može da nagrize krečnjak, metal, tkaninu i razarajuće deluje
na disajne organe. Sumporna kiselina iz zagađivača vazduha koji sadrze sumpor
glavni je uzrok kiselosti kiša.

Iako efikasnost direktne oksidacije sumpor-dioksida ozonom nije velika,

ozon sigurno učestvuje u lancu reakcija koje, u većoj meri, vode oksidaciji
sumpor-dioksida i nastajanju sulfata.

Bisulfatni radikal (HSO3) nastao reakcijom 1 dalje reaguje dajući

sumpornu kiselinu kao krajnji proizvod oksidacije jedinjenja sumpora u
atmosferi. Prevođenje gasovitog sumpor-dioksida (SO2) do sulfatnog aerosola
počinje oksidacijom uz učešće OH ili peroksidnog radikala, što daje molekul
sumporne kiseline u gasnom stanju, a potom sledi brza fazna transformacija
kondenzacijom na površinama već postojećih čestica. Ovakve čestice
submikronskih sekundarnih aerosola sulfata mogu biti jasno viđene asocirane sa
većim, hemijski transformisanim, česticama letećeg pepela. Oksidacija sumpor-

41
dioksida (SO2) u gradskom vazduhu može dovesti do akumulacije sekundarnih
sulfatnih aerosola na već postojećim česticama. Prema nekim autorima, oko
70% urbanih submikronskih čestica je sastavljeno od higroskopnih jedinjenja,
pretežno amonijum-sulfata, koje postaju tečne kapi sa porastom sadržaja vlage u
vazduhu.

Štetni uticaji na ekosistem i ljudsko zdravlje od fotohemijskih oksidanata i

čestica suspendovanih u vazduhu (aerosola), posebno onih respirabilnih, manjih
od 10 µm (PM10) i 2,5 µm (PM2,5), bili su osnovna pokretačka snaga za rad na
smanjivanju zagađenja vazduha. Na zdravlje ljudi utiču brojni zagađivači
vazduha, a najviše sumpor-dioksid (SO2), persistentni organski polutanti (POP),
ozon i aerosoli. Urbani aerosoli sadrže tragove mutagenih i kancerogenih
policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH), oksi-PAH, kao i složenu smešu
različitih organskih i neorganskih jedinjenja. Ozon i, u izvesnoj meri,
suspendovane čestice su sekundarni polutanti. Oni se formiraju u vazduhu, od
primarno emitovanih polaznih supstanci, u nizu složenih reakcija u kojima
pokretačku ulogu ima sunčevo zračenje (solarna radijacija).

Ozon u troposferi nastaje razlaganjem primarnih zagađujućih materija u

atmosferi, azotnih oksida, koji se razlažu pod dejstvom Sunčevog zračenja
oslobađajući atomski kiseonik, koji zatim stupa u reakcije sa molekulskim
kiseonikom iz vazduha. Troposferski ozon je poznat kao "loš" ozon, za razliku
od "dobrog", stratosferskog ozona koji štiti biosferu. Troposferski ozon je
sekundarni polutant, tačnije fotooksidant koji započinje niz reakcija sa
organskim molekulima prisutnim u vazduhu, kao produktima antropogenih
delatnosti, pri čemu nastaju veoma štetna jedinjenja kako za biljke, tako i za sve
druge organizme, a posebno čoveka.

Hemijski procesi koji vode do formiranja i uklanjanja troposferskog ozona

uključuju oksidaciju gasovitih isparljivih organskih jedinjenja (VOC, Volatile
Organic Compounds) povezanu sa fotohemijskim reakcijama azotovih oksida i
slobodnih radikala.

Azotovi oksidi, azot dioksid (NO2), azot monoksid (NO) i azotsuboksid

(N2O), prepoznaju se kao žuto-braon oblaci. Najčešće se označavaju kao NOx
jer se ne zna tačan odnos pojedinih oksida. Ovo su korozivni gasovi i veoma jaki
oksidansi. Oni nadražuju pluća, izazivaju bronhitis, pneumoniju i smanjuju
otpornost na infekcije disajnih organa. Zbog svoje rastvorljivosti u vodi jedan su
od izazivača „kiselih kiša“ koje uništavaju i degradiraju životnu sredinu.
Zajedno sa ugljovodonicima grade ozon, glavni sastojak smoga, u prizemnim
slojevima vazduha.

Najveći deo NO2 se formira oksidacijom NO koji je osnovni azotni

proizvod sagorevanja. Emitovan u atmosferu azot-monoksid se brzo razblažuje i
njegova oksidacija vazdušnim kiseonikom je spor proces. Sa daleko većim

42
prinosom teče njegova oksidacija alkilperoksi- ili hidroperoksi radikalima koji
nastaju fotooksidacijom VOC.

RO2 (ili HO2) + NO→RO (ili HO) + NO2 (4)

Pošto je stvorena dovoljna količina azot-dioksid (NO2) osnovni put

formiranja ozona u troposferi dalje teče njegovom fotolizom uz stvaranje
atomskog kiseonika O(3P).

NO2 + hv→ NO + O(3P) (5)

O(3P) + O2 + M→O3 + M (M= air, N2) (6)

Prisustvo relativno malih količina ozona u troposferi je od velike važnosti

za hemijske reakcije koje se u njoj odigravaju. Fotoliza ozona vodi do stvaranja
pobuđenog atoma kiseonika O(1D) koji učestvuje u formiranju OH radikala.

O3 + hv→ O2 + O(1D) (λ≤350 nm) (7)

O(1D) + H2O→ 2 OH (8)

Hidroksi radikali su najznačajniji oksidacioni agensi u troposferskoj

hemiji, ali njihova aktivnost nestaje sa prestankom dnevne svetlosti. U toku dana
oni učestvuju, u najvećoj meri, u oksidacionim procesima koji vode nastajanju
sumporne, azotne kiseline polu isparljivih organskih jedinjenja.
Reakcija ozona sa NO, iz prirodnih i antropogenih izvora, praćena je
formiranjem nitratnog radikala.

NO + O3→ NO2 + O2 (9)

NO2 + O3→NO3+ O2 10)

Pošto NO3 radikali brzo podležu fotolizi (u toku nekoliko sekundi)

njihova koncentracija tokom dana ostaje niska, ali tokom noći može dostići
efektivne nivoe. Tokom noći su ozon i nitratni radikali najvažnije supstance za
oksidaciju prisutnih jedinjenja. Jedna od mogućih reakcija je:

NO3 + NO2→N2O5 (11)

Što u prisustvu vlage daje azotnu kiselinu:

N2O5 + H2O→2 HNO3 (12)

43
 Zbog efekta reakcija (5), (6) i (10) jednovremeno prisustvo povećanih
koncentracija NO2 i O3 na istom mestu uglavnom je isključeno.

Troposferske reakcije uz učešće OH radikala, NO3 radikala i ozona ima

ključnu ulogu za dnevnu i noćnu hemiju zagađenog vazduha.

Ispitivanja pokazuju jasnu hemijsku vezu između troposferskog ozona i

aerosola. Formiranje sekundarnih aerosola je blisko povezano sa prisustvom
ozona i drugih fotohemijskih polutanata(4). Koncentracije submikronskih
aerosola nitrata, sulfata i amonijuma pokazuju maksimalne vrednosti u
popodnevnim satima i u mnogim slučajevima podudaraju se sa maksimalnim
koncentracijama ozona (8). S druge strane, pokazano je da neka biogena i
antropogena isparljiva jedinjenja mogu značajno doprineti stvaranju organskih
aerosola preko feznih raspodela njihovih reakcionih produkata (10). Hidroksilni
radikali tokom dana, nitratni radikali tokom noći i ozon u svako doba imaju
centralnu ulogu u nastajanju i ponašanju toksičnih supstanci u vazduhu,
mutagenih PAH i finih , submikronskih čestica. Pored uticaja na zdravlje ljudi,
sastav, veličina i broj formiranih aerosola imaju značajan uticaj na apsorpciju i
rasipanje sunčevog zračenja, a time na toplotni bilans i prozračnost atmosfere.

Hlorofluorougljovodonici (CFCS) su ugljovodonici, kao što je freon, kod

kojih su deo ili svi atomi vodonika zamenjeni atomima fluora. Oni mogu biti
tečni ili gasoviti, nezapaljivi su i stabilni na toplotu, koriste se kao rashlađivači,
u aerosolima i kao rastvarači. Kad dospeju u vazduh, polako se dižu u gornju
atmosferu Zemlje gde se raspadaju pod dejstvom UV zraka. Deo molekularnih
fragmenata reaguje sa ozonom u atmosferi čime se smanjuje količina ozona.
Atomi hlora iz hlorofluorougljovodonika deluju kao katalizator u lancu reakcija
kojima se dva molekula ozona pretvaraju u tri molekula običnog kiseonika. Ovaj
proces brže smanjuje korisan ozonski sloj nego što se on prirodnim procesima
obnavlja. "Rupa" koja nastaje propušta veće količine ultraljubičastog zračenja na
površinu Zemlje i izaziva zdravstvene probleme kod ljudi, kao što su katarakt ili
rak kože, ali i poremećaje u osetljivim ekosistemima (npr. biljke proizvode
manje semena). Vlada SAD je 1978. zabranila upotrebu aerosola na bazi
fluorougljovodonika, odnedavno u aerosolima fluorougljovodonik je zamenjen
ugljovodonicima (butanom). Hemijska industrija je uložila ogromne napore u
istraživanju moguće upotrebe bezbednijih hemijskih sastojaka.

Hloro-fluoro ugljovodonici (CFC) su inertni molekuli koji se ne mogu

razgraditi u troposferi. Njihovo vreme "života" u atmosferi prelazi 100 godina
tako da imaju sasvim dovoljno vremena da polako difunduju iz troposfere u
stratosferu. U stratosferi su CFC izloženi snažnoj solarnoj radijaciji (pre svega
UV zračenju). Ova radijacija CFC čini fotohemijski aktivnim što ima za
posledicu stvaranje reaktivnih atoma hlora (radikala) i molekula hloroksida
(ClO), gde oba ova produkta imaju slična svojstva kao oksid azota, a ponašaju
se veoma slično kao on. Hlor se ponaša kao katalizator, nakon razaranja

44
molekula ozona atom hlora se oslobađa i spreman je za razaranje sledećeg
molekula ozona. Svaki hlorni atom nastao fotodekompozicijom CFC u proseku
učestvuju u razaranju najmanje 1000 molekula ozona.

Ozon može izazvati određene fiziološke probleme u ljudskom organizmu i

ugroziti zdravlje ljudi u povećanim koncentracijama koje su određene
odgovarajućim standardima. Ima ljudi koji osete prisustvo ozona čak i kada je
koncentracija samo 0,002 mg/m3. pri koncentraciji od 0,01- 0,02 mg/m3 neki
ljudi imaju problema sa koordinacijom očnih mišića i slabije vide. Edem pluća
se javlja pri koncentraciji manjoj od 2,143 mg/m3 pri testovima na ljude.
Američka Agencija za zaštitu sredine (EPA), smatra da 0,32 mg/m3 izaziva
osećaj nelagodnosti u grudima, iritaciju respiratornog trakta i smanjenje disajnih
funkcija; 0,36 mg/m3 pogoršavaju se astma, emfizem i hronični bronhitis; a na
0,39 mg/m3 javlja se smanjena otpornost na bakterijske infekcije. Postavljen je
standard od 0,26 mg/m3 kao granica za moguće pojave zdravstvenih problema.
Ovo su samo srednje vrednosti što znači da će samo polovina ljudi reagovati na
koncentracije ozona u tim vrednostima.

Iskustvo izgradnje dimnjaka, kao puta za odvod neželjenih i štetnih gasova u

domaćinstvu, čovek je iskoristio i za oslobađanje od neželjenih gasova u
industriji, s tim što su njegove dimenzije daleko veće ali i štetan uticaj gasova na
sredinu vidljiviji. Štetni gasovi se u visinu podižu zahvaljujući fizičkom zakonu
podizanja toplog vazduha u više slojeve kao i zakonu strujanja u samom
dimnjaku. Pored ova dva zakona, kojim se čovjek rešava neželjenih gasova kao
trenutnih problema, u drugom "činu" dva nova zakona se direktno okreću protiv
njega. Prvi je činjenica zemljine teže, koja čestice štetnih materija ponovo
privlači zemlji (teže u neposrednoj blizini dimnjaka, lakše nešto dalje) i drugi, u
krajnjem ograničen prostor atmosfere i zakonitost njenog fizičko-hemiskog
sastava i funkcije koju je taj sastav imao i ima u formiranju života na Zemlji i
njegovom daljnjem održavanju.

Direktno zagađivanje vazduha vrši se i snažnom motorizacijom. Automobili

omogućavaju veću pokretljivost ali za uzvrat traže izuzetno mnogo kiseonika (za
sagorijevanje u motoru) a vraćaju ugljen-dioksid i ugljenmonoksid. Čovek kao
konzument duvana, takođe zagađuje vazduh svog stanovanja. Indirektno
zagađenje vazduha vrši se isparavanjem štetnih materija izbačenih u vodu ili
odloženih na zemlju.

Fotohemijski smog
Fotohemijski smog nastaje pod dejstvom sunčevog zračenja, fotohemijskim
reakcijama, u atmosferi zasićenoj izduvnim gasovima i dimom iz automobilskih
motora i fabričkih dimnjaka. Pri tome nastaju isparljiva organska jedinjenja koja

45
se kondenzuju stvarajući gustu izmaglicu. Fotohemijski smog je, obično,
najizraženiji u ranim popodnevnim časovima, kada je najintenzivnije sunčevo
zračenje. Formiranje smoga započinje prisustvom primarnih atmosferskih
polutanata u vazduhu, kakvi su azotni oksidi, koji se tokom dana, fotohemijskim
reakcijama pod dejstvom UV zračenja razlažu na NO i atomski kiseonik. Veoma
reaktivan atomski kiseonik stupa u brojne reakcije od kojih jedna dovodi do
stvaranja ozona u troposferi. Kako je ova reakcija povratna troposferski oyon se
neprestano stvara i razgradjuje, a oslobođeni atomski kiseonik oksiduje nove
količine fotolitičkog NO u NO2. Međutim, istovremeno se u atmosferi
nakupljaju reaktivni nesagoreli ugljovodonici, aldehidi i druga organska
jedinjenja, koja, takođe nastaju tokom rada motora sa unutrašnjim sagorevanjem
i iz industrijskih postrojenja. Njihovim prisustvom se blokira razgradnja ozona,
kojeg, s toga, ima sve više, te on stupa u reakcije sa organskim molekulima. Pri
tome nastaju brojne opasne, toksične supstance, kao što su formaldehid,
akrolein, peroksiacetilnitrat (PAN) i druge. Posebno PAN štetno utiče na
zdravlje ljudi izazivajući suženje, iritaciju očiju i otežano disanje, kao i velika
oštećenja biljaka koja se ispoljavaju kao srebrnasto-bronzane nekrotične fleke na
listovima (spanaća, salate, duvana).

Uticaj zagađenja vazduha na zdravlje ljudi

Efekat određenog zagađivača na zdravlje čoveka zavisi i od samog
čoveka, njegovih godina i genetskog nasleđa, da li boluje od nekih bolesti, od
stepena fizičke aktivnosti, stresa. Isto tako, efekti polutanata na ekosistem zavise
i od samog ekosistema- vrsta koje u njemu postoje, hemijskog sastava tla i
drugih elemenata.

Moguća klasifikacija bolesti vezanih za problem delovanja zagađivača

vazduha na ljude:

1. disajni nadražaji i akutni problemi funkcije pluća (disanje);

2. rak;
3. strukturne promene;
4. sistemska trovanja (npr. olovom);
5. slabljenje imunološkog sistema koji dovodi do povećane podložnosti
infekcijama;
6. ostali tipovi smanjenog sadržaja kiseonika u tkivu (npr. asfikcija /gubitak
svestu/ zbog udisanja ugljen-monoksida).

Čak i kratko izlaganje oksidima sumpora (npr. 14,3 mg/m3 u toku nekoliko
minuta), azotu ili ozonu, može dovesti do teškoćau disanju ili razmeni gasova
zbog edema (gomilanja tečnosti u tkivima), stvaranja mukusa (sluzi) i
bronhijalnog spazma kao posledice iritacije i zapaljenja. Bronhospazmi, edemi i

46
stvaranje mukusa otežavaju protok vazduha, smanjuju kapacitet pluća, i
smanjuju stepen razmene gasova između krvi i alveolarnog vazduha zbog
dodatnih količina tečnosti kroz koje vazduh mora da prođe. Sve ovo utiče na
smanjenje količina kiseonika koji stiže u tkivo po celom telu i otežava rad srca.
Hronično nadraživanje pluća, bilo kao posledica zagađujućih materija iz
vazduha, pušenja, alergijskih reakcija, ili svega toga zajedno, mogu dovesti do
hroničnog stanja i konačno do trajnih strukturnih promena na plućima.

Ljudi koji imaju astmu, hronični bronhitis ili emfizem uglavnom su

oboleli zbog kombinacija nasledne predispozicije, pušenja i uslova na radnom
mestu uz dodatnu izloženost aerozagađujućim materijama u sredini u kojoj žive
i rade. Šta god da je bio uzrok bolesti, ovi ljudi, kao i deca i starije osobe
spadaju u grupu veoma osetljivih na aerozagađujuće materije.

Hemijske materije koje u pluća dospeju iz okoline mogu izazvati i druge

bolesti osim bolesti respiratornog trakta. Aerozagađujuće materije koje
dospevaju u krvotok preko pluća i izazivaju probleme u drugim delovima
organizma nazivaju se sistemski toksini. Olovo i živa su najvažniji primeri
sistemskih toksina koji se nalaze u vazduhu.

Olovo kao teški metal izaziva prvo biohemijske, zatim fiziološke i najzad
zdravstvene posledice usled reakcije sa enzimima, drugim proteinima i ostalim
hemijskim elementima ćelija. Očigledno, dva tipa tkiva koja su najosetljivija na
olovo su ćelije mozga i kičmene moždine koje stvaraju crvena krvna zrnca.
Čist vazduh je osnov za zdravlje i život ljudi i čitavog ekosistema. Vazduh je
smesa gasova koja čini atmosferu, a sastoji se približno od 4/5 azota, 1/5
kiseonika i vrlo malih količina plemenitih gasova, ugljen dioksida, vodonika,
ozona, vodene pare i raznih nečistoca. Nevolje nastaju kada se ovaj odnos
poremeti.

47
 Zagadjeni vazduh utiče na različite načine na zdravlje ljudi i čitav
ekosistem. Atmosfera služi i kao sredstvo transporta zagadjujucih materija do
udaljenih lokacija i kao sredstvo zagadjenja kopna i vode. Zagadjenje vazduha
zavisi prvenstveno od tipa zagadjivaca.

Glavni izvori zagadjenja vazduha su zagrevanje stanova, industrijske

aktivnosti i saobracaj.

Najčesce zagadjujuće materije su ugljenmonoksid (CO), sumpordioksid,

azotdioksid, mikročestice čadji. Specifične zagadjujuće materije vazduha su i
olovo, kadmijum, mangan, arsen, nikl, hrom, cink i drugi teski metali i organska
jedinjenja koja nastaju kao rezultat različitih aktivnosti.

Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa.
Ovaj gas nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija
od 1% CO u vazduhu je smrtonosna. Ugljen monoksid je toksičan u visokim
koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao prekursor
ozona. Emisije poticu uglavnom od saobracaja. U Evropi se emituje oko 125 M
tona, ili 11% od ukupne svetske emisije ovog gasa.

Procenjuje se da emisija sumpor dioksida u Evropi iznosi 39 M-tona

godisnje. Emisija sumpor dioksida drastično je veća u zimskom nego u letnjem
periodu, zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najčesce i
najviše u centralnoj, juznoj i jugoistocnoj Evropi. Zato su vlasti u drzavama ovih
regiona krenule u kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim
delovima. Koncentracija sumpor dioksida u atmosferi zapadno-evropskih
gradova primetno je opala u odnosu na 1970. godinu. Pad koncentracije sumpor
dioksida u atmosferi rezultat je redukcije koriscenja fosilnih goriva u zagrevanju
domaćinstava.

Emitovane kisele supstance kao sto su sumpor dioksid i azot dioksid u

atmosferi se mogu zadrzati i do nekoliko dana i za to vreme preći razdaljinu od
preko nekoliko hiljada kilometara, gde se preobrazuju u sulfurnu i azotnu
kiselinu. Primarni polutanti sumpor dioksid i azot dioksid i njihovi reakcioni
proizvodi nakon njihove depozicije i promene padaju na povrsinu zemlje i
povrsinskih voda (kisele kise) gde uzrokuju zakiseljavanje sredine. Efekti
acidifikacije odrazavaju se na: vodene organizme koji su osetljivi na povećanje
pH i povećanje toksičnih metala u vodi, biljke su osjetljive na povećanje
koncentracije hidrogenovih jona u zemljistu, ljudi takodje trpe posledice
acidifikacije zbog konzumiranja povrsinske ili podzemne vode koje često imaju
neprimeren pH i povećanu koncentraciju metala.

48
Kisele kiše
Robert Angus Smith, bio je hemičar koji je živeo i radio u Engleskoj u
XIX veku. Bavio se, između ostalog, i proučavanjem atmosferskog taloga- kiša
u Engleskoj, Škotskoj i Nemačkoj. On je objavio 1872. da postoji zavisnost
između lokalnih fabrika koje su sagorevale ugalj, trajektorije dima, depozicije
organskih supstanci iz atmosfere, učestalosti padavina i koncentracije sulfatnih
jona u precipitatu (kiši). Konstatovao je da kiselost kiša pre svega određuje
sadržaj sulfata. Početkom XIX veka Engleska se zahuktavala u svom
industrijskom razvoju i nije obraćala pažnju na istraživanja jednog naučnika.
Tek nakon čitavog jednog veka u Norveškoj posredstvom norveškog programa
za interdisciplinarna istraživanja posvećena je pažnja negativnim uticajima
kiselih atmosferskih taloga na šume i ribe. U južnoj Norveškoj se prepolovila
populacija riba u periodu od 1940 do 1980. Ljudske aktivnosti su prouzrokovale
emisiju sumpor-dioksida koji se potom našao u kiselim kišama ugrožavajući
čoveka i prirodu.

Po definiciji kisele kiše su atmosferski kiseli talog u formi kiše. Još

preciznija definicija je da su kisele kiše padavine koje imaju veću kiselost (manji
pH) od uobičajenih kiša koje padaju u nezagađenim regionima Zemlje. Padavine
odstranjuju iz atmosfere gasove, aerosole i čestice na dva načina:
1. Stvaranjem kapljica vodene pare u oblacima koje sakupljaju zagađivače iz
atmosfere i kada se steknu potrebni uslovi kapljice iz oblaka se
ukrupnjavaju i padaju u obliku kiše;
2. Ispiranjem atmosfere kada kiša (sneg) atmosferu ispod oblaka ispira i
prečišćava.

Ova dva načina obuhvataju vlažnu precipitaciju.

Atmosfera se može prečišćavati od polutanata i bez kiše i to:

1. Apsorpcijom gasova na razne površine u prirodi kao što su vegetacija,
zemljište ili vodene površine, kao i na građevine;
2. Gravitacionim taloženjem većih čestica;
3. U direktnom kontaktu finih čestica sa vegetacijom i drugim površinama.

Termin kiseli talog obuhvata celokupnu kiselu precipitaciju koja zahvata

gasove, čestice, kao i tečnu fazu tako da se u kiselom talogu nalaze sve kisele
supstance iz atmosfere. Zato se trivijalni naziv "kisele kiše" sve više zamenjuje
mnogo pravilnijim "atmosferski talog" koji obuhvata sve kisele supstance kao i
sve druge zagađivače koji se nalaze u atmosferi.

Nezagađena kiša je po prirodi kisela jer atmosfera sadrži u sebi kiseli oksid
ugljen-dioksid (CO2) koji se rastvara u vodi (kapima kiše) i daje kao produkt
ugljenu kiselinu što ima za posledicu da je kiselost (pH) kišnice oko 5,6. Ovo je

49
granična vrednost, kiša čija je pH vrednost ispod 5,6 smatra se kiselom. Usled
zagađenja pH kiše se drastično menja. Tako, na primer, merenja kiselosti kišnice
u Severnoj Americi pokazale su vrednosti i od pH 3, a najniža vrednost za pH
kišnice u SAD ikada izmerena je 2,1 i to u severnim delovima SAD 1964.
godine, dok je u Evropi najniža vrednost ikada izmerena bila pH 2,4 u Škotskoj
1974. godine.

Porast kiselosti vodenog taloga konstantno raste. Razlog tome je stalan porast
sadržaja kiselih oksida (SO2 i NOX) koji se akumuliraju u atmosferi, zatim
rastvaraju u kišnim kapima i sa kišom ili snegom dospevaju na zemljinu
površinu, odnosno sa česticama iz atmosfere sa kojima reaguju, usled gravitacije
dospevaju takođe na zemljinu površinu.

Kiselost sredine meri se preko njene pH vrednosti, koja predstavlja

negativan logaritam koncentracije vodonikovih jona u nekom rastvoru. Uređaj
kojim se meri pH vrednost nekog rastvora naziva se pH-metar. Da bi se izmerila
kiselost kiše ona se prethodno mora sakupiti u posebnoj sabirnici koja je često
instalirana na terenskim meteorološkim stanicama.

Padavine (vodeni talozi, kiše) često su blago kisele reakcije zbog prisustva
ugljene kiseline u njima zahvaljujući prisustvu ugljen-dioksida u atmosferi.
Međutim, kao posledica antropogenih aktivnosti u vazduhu se nalaze gasovita
jedinjenja- oksidi sumpora i azota, koji se rastvaraju u vodi stvarajući
odgovarajuće kiseline (sumporastu, azotastu). Padavine u urbanim i
industrijskim zonama, koje obiluju ovim kiselinama, označene su kao kisele
kiše. Pored kiselih kiša u oblastima sa velikim atmosferskim zagađenjima česte
su i kisele magle ili izmaglica, kao i kisela, suva ili vlažna depozicija. Kiseli
vodeni talozi su veoma opasni za živi svet, naročito biljke, lišajeve, organizme
na kopnu, ali i u vodi. Pod dejstvom kiselih kiša propada šumska vegetacija,
uništavaju se poljoprivredne površine i dolazi do pomora riba u jezerima. Pored
toga, kisele kiše deluju na sve predmete na Zemlji. One izazivaju narušavanje i
koroziju spomenika, fasada zgrada, ukrasnih predmeta od kamena, metala i
drugih materijala. Uništavanje kamenih spomenika, skulptura i ukrasa, naročito
u gradskim područjima, označeno je kao kamena erozija.

Izuzetno negativno dejstvo kiselih vodenih taloga je izraženo u

sinergističkom dejstvu sa drugim atmosferskim zagađujućim materijama (na
primer ozonom u troposferi), kao i u oblastima gde je kisela, silikatna matična
podloga zemljišta. Zbog toga su velika oštećenja od kiselih kiša prisutna u
centralnoj Evropi, naročito u Nemačkoj, kao i u Velikoj Britaniji. Na području
Balkanskog poluostrva i čitave jugoistočne Evrope, gde je krečnjačka matična
podloga, štetno dejstvo kiselih kiša je slabije izraženo, jer se u prisustvu
karbonata održava povoljna reakcija (PH) zemljišta i vode.

50
Efekat staklene bašte
Deo reflektovanog zračenja sa Sunca se apsorbuje u stakleničkim
gasovima (CO2, N2O, CH4, HFC, PFC, SF6). To je značajan mehanizam
održanja temperature atmosfere (bez tih gasova temperatura bi bila 30 stepeni
niža). Danas je već sa sigurnošću poznato da se koncentracija CO2 značajno
povećala tokom poslednjeg veka, pa je gotovo sigurno da je to posledica ljudske
aktivnosti. Postoje dakle i prirodni izvori promene koncentracije CO2 među
ostalim i vulkanske erupcije. Zemlja je dinamički, a ne statički sistem. Međutim,
sve je više očigledno da postoji jaka veza između koncentracije CO2 i prosečne
globalne temperature. Zemlja se zagrejala za 0.5°C u toku prošlog veka.
Procenjuje se da će se globalna temperatura vazduha na Zemlji povećati za
otprilike 1-3.5°C do 2100. godine. To je najbrže menjanje klime u poslednjih
10000 godina. Zagrevanje ovakvih razmera uticaće na promenu temperature i
raspodelu padavina. To će prouzrokovati porast nivoa mora i promene u
raspodeli snadbevanja vode za piće. Takođe će uticati na zdravlje ljudi, vitalnost
šuma i drugih prirodnih oblasti, kao i na poljoprivrednu proizvodnju, hranu.
Zbog više vode u atmosferi biće više kiše i snega, što će uzrokovati poplave,
eroziju tla i ogromne štete. U drugim oblastima Zemlje biće suša. Za poslednjih
100 godina nivo mora porastao je za 10-25cm. Topljenje glečera širom sveta
doprinelo je povećanju nivoa mora. Topljenje i zagrevanje tundre (Sibir,
Aljaska) dovodi do raspadanja organskih materija i oslobadanje ugljenika,
stvarajući dodatni izvor stakleničkih gasova.

Slika 4.1 Promene koncentracije ugljen-dioksida (CO2) merene u atmosferi

od 1870. godine

51
 Slika 4.2. Emisija CO 2 u zavisnosti od vrste goriva (ugalj, nafta, gas)

Zagađenje vodenih resursa

Osnovna uloga vode u njenom antropogenom ciklusu praktično potpuno
je analogna njenoj ulozi u krvotoku složenijih živih organizama (krv sadriži oko
83% vode). Naime, korišćenje vode od strane čoveka za odnošenje ili
razblaživanje otpadnih materija u velikoj meri je uporedivo sa osnovnom
funkcijom krvi na ćelijskom nivou. Prema tome, najodgovorniji za zagađivanje
prirodnih vodnih resursa su njihovi glavni korisnici u antropogenom ciklusu –
industrija, poljoprivreda i stanovništvo. Stepen i struktura zagađenja u velikoj
meri su zavisni od načina na koji se aktivnosti u okviru ovog ciklusa obavljaju
(primenjene tehnologije i načini življenja) i od broja ljudi u datoj oblasti koji ih
obavlja (gustina naseljenosti).

Najopštija definicija zagadjivanja voda mogla bi biti da je to svaka

čovekova aktivnost koja umanjuje upotrebljivost prirodne vode kao resursa.
Ovde, međutim, treba napomenuti da je, zagađenost date prirodne vode direktno
uslovljena njenom budućom namenom. Tako, na primer, skoro potpuno čista
voda može biti nepodobna za korišćenje u proizvodnji piva, dok se od nje znatno
zagađenija voda može direktno koristiti, na primer, za rekreaciju, uzgoj riba,
plovidbu ili navodnjavanje.

Do zagađivanja vodnih resursa može doći i prirodnim putem, nezavisno

od čovekove aktivnosti, unošenjem u njih različitih produkata raspadanja ostatka
flore i faune i erozijom zemljišta pod dejstvom površinskog oticanja.

52
 Sami izvori zagadjivanja mogu biti tačkasti, koji su potpuno lokacijski
definisani i koji se mogu mnogo lakše kontrolisati (na primer, ispust komunalne
ili industrijske otpadne vode u recipijent kroz cev ili kroz kanal) ili rasuti, koje
je mnogo teže kontrolisati (na primer, površinsko oticanje sa urbanih površina,
ili sa poljoprivrednog zemljišta).

Iako se potencijalne zagađujuće materije vode, kratko zagađivači, mogu

podeliti na više različitih načina, svaki od njih može se svrstati u jedu od četiri
generalne kategorije:
1. biološki agensi;
2. rastvorne materije;
3. nerastvorene materije i sedimenti i
4. toplota.

Dok neke primese vode dobijaju status njenog zagađivača samo kada su u
njoj prisutne u većim koncentracijama, a inače su bez uticaja na njenu
zagađenost, ili joj čak popravljaju kvalitet, a druge su štetne praktično bez obzira
na to koliki im je sadržaj u njoj.

Zbog ovoga, pogodnije je koristiti sledeću podelu zagađujućih materija:

1. biološki agensi;
2. energijom bogata organska jedinjenja i neorganski nutrijenti;
3. toksična hemijska jedinjenja;
4. fizički agensi (uključujući toplotu i suspendovane materije);
5. radioaktivne otpadne materije i
6. neorganske soli, kiseline i baze.

Posledice zagađenja vodenih ekosistema

Pod biološkim agensima se podrazumevaju patogeni mikroorganizmi
(bakterije, višećelijski paraziti i virusi), potencijalni sastojci humanih
ekskremenata, koji izazivaju oboljenja – koleru, hepatitis, tifus, dizenteriju,
botuliuzam i druga. U biološke agense ubrajaju se i potencijalno patogeni
mikroorganizmi koji potiču od obolelih životinja iz klanica ili iz pogona za
preredu mesa, ili iz procesa prerade voća i povrća. Velika većina ovih
mikroorganizama, pre svega bakterija, može se uništiti hlorisanje vode, ali je
većina virusa rezistentna na ovaj način njene obrade.
Povećane koncentracije nekih hemijskih jedinjenja mogu delovati razorno
na akvatične ekosisteme, forsiranjem razvoja pojedinih njihovih komponenti
koje ih koriste kao hranu. Ova pojava, poznata kao eutrofikacija može biti
izazvana na dva osnovna načina: unošenjem viška biorazgradljivih organskih
materija koje služe kao hrana razgrađivačima, ili unošenjem viška neorganskih
nutrijenata koji su ograničavajući faktor u razvoju biljaka.

53
 U prvom slučaju problem nastaje onda kada se aktivnost razgrađivača,
koji organsku materiju koriste i kao izvor energije i kao izvor hrane, toliko
intenzivira zahvaljujući višku hrane, da oni utroše sav raspoloživi kiseonik za
njenu oksidaciju. Parametar, kojim se kvantitativno izražava sposobnost
organske materije da na ovaj način troši kiseonik, a time i njena koncentracija u
datoj akvatičnoj sredini, naziva se biohemijska potreba kiseonika, BPK. Budući
da se ovaj parametar odnosi samo na biorazgradljivu organsku materiju,
odnosno da izražava samo količinu rastvorenog slobodnog O2 koji se troši na
njenu biohemijsku oksidaciju, u praksi se koristi još jedan parametar – hemijska
potreba kiseonika, HPK. On se odnosi na ukupnu prisutnu organsku materiju u
vodi i njen ukupni sadržaj izražava preko količine kiseonika koji je potreban za
njenu hemijsku oksidaciju. U uslovima potpunog odsustva rastvorenog
kiseonika, praktično svi aerobni organizmi- ribe i zooplankton izumiru, ukoliko
prethodno ne napuste takvu sredinu, i dolazi do razvoja anaerobnih vrsta i
nastajanja toksičnog produkta neprijatnog mirisa i do drastičnog pada kvaliteta
vode.

Drugi način pospešivanja eutrofikacije je unošenje viška neorganskih

nutrijenata- azota i fosfora- u prirodnu akvatičnu sredinu. Jedan deo ovih
nutrijenata unosi se sa organskim zagađivačima u čijem se sastavu nalaze, a
drugi deo sa njihovim neorganskim jedinjenjima. Oba ova elementa, u skladu sa
Libigovim zakonom minimuma, predstavljaju kontrolišuće nutrijente i stimulišu
razvoj akvatičnih biljnih vrsta, uključujući i fitoplankton. To, sa jedne strane,
zahvaljujući dnevnoj fotosintetskoj aktivnosti, povećava sadržaj rastvorenog
kiseonika u vodi, ali, sa druge strane, respiracija biljaka i razgradnja mrtvog
biljnog materijala stvaraju potpuno sličan problem onome koji se javlja pri
unošenju viška biorazgradivih organskih materija.

Bezglavim zagađenjejm vode industrujskim hemikalijama, kućnim

hemikalijama i hemikalijama iz lekova, poljoprivrednim hemikalijama i drugim,
smo već doveli 50% svetskog stanovništva da ostane bez pijaće vode.
Pritisak na okeane raste iz više smerova. Svi proizvođači, ili pravilnije hvatači
ribe doživljavaju kolaps, jer su se količine ribe smanjile ispod profitabilnih za
rad. Razlog je prekomeran izlov i zagađenje hemijskim i nuklearnim otpadom
odlaganim u okeane i hemikalijama koje iz reka stižu u okeane. Bila bi šteta da
se ne spreči zagađivanje za sada čiste vode. Sledeća slika govori da postoje
mesta sa izvanredno čistom vodom.

54
 Pri korišćenju čvrstih goriva izbacuju se velike količine dima i čvrstih
čestica čađi. Ovi zagađivači prvenstveno zagađuju vazduh. Te materije
završavaju svoje kruženje u vodenim ekosistemima posredstvom atmosferskih
padavina. Naročito su pri tom štetne kisele kiše.Sneg odavno nije više beo kao
nekad.On takođe sadrži mnoge od navedenih materija. Vode koje se koriste pri
prečišćavanju gasova takođe su zagađene. U koliko bi se ispuštale direktno u
reke bez predhodnog prečišćavanja, štetno bi delovale na živi svet u rekama.

Mora i okeani predstavljaju najveće životno područije u kome su se

razvile najstarije životne zajednice. I mora i okeane zagađuju čovekove
aktivnosti!!! Prema nekim proračunima, u Tihi okean dospeva oko 9, a u
Atlanski oko 30 miliona tona raznog odpada godišnje.Činjenica je da su ostaci
pesticida nađeni u organizmima antarktičkih pingvina, tamo gde pesticidi ranije
nikad nisu korišćeni,govori o globalnim razmerama današnjih zagađivanja
životne sredine.U posebnoj su situaciji, zbog svog geografskog položaja,
Sredozemno i Baltičko more, a posebno su ugroženi svi zalivi koje su usled
izolovanosti i male komunikacije i strujanja vode postale prave akumulacije
zagađujućih suostanci.

Destruktivne klimatske promene mogu negativno uticati na zdravlje ljudi.

Povećanje temperature u kombinaciji sa vlažnim vazduhom prouzrokuje razna
oboljenja ljudi.Narušena ekološka ravnoteža, smanjenje prinosa i proizvodnja
hrane direktno ili indirektno utiče na ljudsku populaciju. Usled velike
zagađenosti, poplave dolazi do pojave raznih zaraznih bolesti,povećanja broja
alergija i drugih respiratornih bolesti.Neka područija će lakše a neka teže biti
izložena ovim promenama.Najteže će biti pogođene siromašnije zemlje.Pošto su
deca i stariji ljudi najneotpornije na ove promene, oni će biti i najugroženiji.

55
 Kako je čovek napredovao i osvajao daleke oblasti sa sobom je doneo i
otpad. Činjenica je da tamo gde se pojavljuje čovek dolazi do zagađenja
prirode i promene u ekosistemu. Osvajajući najveće planine na svetu Himalaje,
planinari su za sobom ostavljali razne vrste otpada zagađujući okolinu. Taj otpad
najčešće zatrpa sneg pa na planini ima više slojeva raznog smeća koje se ne
vidi. U nižim predelima u toplijem delu godine, dolazi do otopljavanje snega i
tada se najčešće otkriju tragovi čovekovog nemarnog ponašanja prema prirodi.
1986. godine u Černobilu je doslo do havarije nuklearne termoelektrane.
Prilikom eksplozije nuklearnog reaktora iscurela je ogromna kolicina
radiaktivnosti. Svet je bio u soku. Bilo je poginulih , ali i onih koji su bili
ozraceni radiaktivnog izotopa. Za mnoge koji su bili u blizini termoelektrane
nije bilo spasa.Veliki oblak radiaktivne prasine sirio se evropom.To je bila
ekoloska katastrofa koja je imala ogromne posledice. Dugo godina posle
havarije deca koja su bila u blizini elektrane umrla su od leukemije.
Zagagjena voda, neregularni nacini ribarenja, porast temperature i kiselost
mora su najveci neprijatelji korala. Unistavaju ih ritmom koji je pet puta brzi od
onog kojim nestaju amazonske sume. Koralni grebeni su jedinstveni i
kompleksni sistemi,najvece strukture na zemlji bioloskog porekla i ambijenta sa
najraznovrsnijim morskim vrstama. Na zalost usled globalnog otopljenja korali
su napadnuti bolescu od koje gube boju i umiru.

Danas se nalaze na listi ugrozenih vrsta i preti im nestanak, sto bi dovelo

do dramatičnog poremećaja ekološke i biološke ravnoteže.
Pre oko 65-70 miliona godina na prostoru sadasnjeg Meksika u oblasti Jukatan
pao je meteorit i izazvao pravu ekolosku katastrofu. U blizini pada od udarnog
talasa velike jačine, sva živa bića nestala su u trenutku. Zemljom su tada vladali
dinosaurusi i ogromna flora.
Posle udara meteorita u atmosferu je doslo do izbacivanja ogromne
kolicine pepela koje je izazvalo hemijsku reakciju, zaokruzivsi celu planetu. Na
zemlji je padala sumporna kisa. Udisanje sumpor dioksida izazvao je smrt zivih
bića na celoj planeti. Sva živa bica su povezana lancem ishrane, zavise jedna od
drugih i izumiranjem jedne vrste, nestaju i ostale. Nestale su čitave vrste koje
su tada vladale zemljom. Bila je to velika planetarna katastrofa. Uzrok
tog zagadjenja dosao je iz kosmosa, pa se može reci da je to prirodno kosmičko
zagadjenje nastalo od udara meteorita.
Ovo bi trebalo da bude opomena ljudima sta sve može da se desi kad se
zagadi i poremeti atmosfera.

Čvrsti i opasni otpad

Čvrsti otpad je svaki neupotrebljivi predmet ili materijal koji vlasnik
odloži, namerava da odloži ili je primoran da odloži u skladu sa jednom od
kategorija prema utvrđenoj klasifikaciji otpada.

56
 Komunalni otpad je čvrsti otpad koji nastaje u urbanim sredinama i u
najvećem obimu ga čini tzv. Rezidencijalni i komercijalni otpad. Industrijski
otpad je svaki otpadni materijal koji nastaje u toku industrijskog procesa, i po
svojim karakteristikama može biti opasan i neopasan.
Inertni industrijski otpad je svaki otpadni materijal koji nastaje u
industrijskom procesu, a koji po svojim osobinama ne utiče štetno na životnu
sredinu i zdravlje ljudi, odnosno, ne sadrži opasne karakteristike.
Medicinski otpad podrazumeva sav otpad nastao u zdravstvenim
ustanovama, bez obzira na njegov sastav, osobine i poreklo. Medicinski otpad –
sav otpad proizveden tokom pružanja zdravstvene zaštite (glavni i sporedni
izvori).

Opasni medicinski otpad:

75-90% je komunalni otpad (sličan otpadu iz domaćinstva);
10-25% je opasni medicinski otpad (infektivni, toksični i sl.)

Opasni medicinski otpad: infektivni, patološki, oštri predmeti, farmaceutski,

genotoksični, hemijski, teški metali, posude pod pritiskom, radioaktivni otpad.

Veći izvori medicinskog otpada: bolnice, klinike, laboratorije,

istraživački centri, centri za istraživanje na životinjama, transfuziologije,
stacionari, mrtvačnice, obdukcijski centri.

Manji izvori medicinskog otpada: bolničke ambulante, stomatološke

ambulante, kućna nega, stacionari , centri za akupunkturu, psihijatrijske
ambulante, kozmetičke usluge poput bušenja uha i tetoviranja, pogrebne usluge,
pomoćne medicinske usluge, domovi za nepokretne osobe.

Proizvodnja medicinskog otpada po regijama:

Regija: kg/krevet/dan

Severna Amerika, Latinska Amerika 7 - 10

Zapadna Europa 3
Istočna Europa 3-6
Srednji Istok 1,4 - 2
Razvijeni deo istočne Azije 2,5 - 4
Srednje razvijeni deo istočne Azije 1,8 - 2,2

Šta čini medicinski otpad opasnim?

Mogućnost štetnog delovanja pojedinih materija koje mogu prouzrokovati štetu

i opasnosti s velikim posledicama. Opasani medicinski otpad može imati
slijedeća svojstva: može da sadrži infektivne materije, biti genotoksičan, sadržati

57
opasne hemikalije ili farmaceutske supstancije, biti radioktivan, sadržavati oštre
predmete. Opasna svojstva kemijskih supstancija: toksičnost, korozivnost,
zapaljivost, reaktivnost, eksplozivnost, osetljivost na udarce, genotoksičnost.
Opasnosti su izloženi: lekari i medicinsko osoblje, bolesnici, pomoćno
bolničko osoblje, osoblje koje skuplja i odlaže otpad, cela populacija, rizici za
ljudsko zdravlje, mogući uticaji na zdravlje: AIDS, hepatitis B i C, infekcije
probavnog trakta, infekcije disajnih puteva, infekcije krvotoka, kožne infekcije,
posledice delovanja radioaktivnih supstanci, trovanja, osetljivost javnosti.
Reakcije javnosti na: incidente vezane za medicinski otpad, estetske
učinke nepažljivo odloženog otpada.

U načinu zbrinjavanja medicinskog otpada treba voditi računa o kulturnim

i običajnim zahtevima date sredine.

Otpadne vode iz zdravstvenih ustanova

Takve otpadne vode mogu sadržavati: patogene mikroorganizme:

bakterije, viruse, opasne hemikalije, farmaceutske materije, radioaktivne
izotope.

Ambalaža
PET ambalaža može da se reciklira 5 - 6 puta. Pakovanje piva u PET
ambalaži je najveći zločin koji je mogao da se uradi životnoj sredini. Ambalaža
je danas prateći deo svakog proizvoda. Pošto je proizvod iskorišćen ona se baca
i od atraktivnog pakovanja pretvara u faktor zagađenja životne okoline. Da to ne
mora uvek biti tako govori praksa razvijenih zemalja u kojima se ambalaža
prilikom odlaganja sortira po vrstama i ponovo prerađuje. Uvođenje zakonske
regulative koja tretira zaštitu životne sredine i propisuje standarde odlaganja i
recikliranja otpada je veoma značajno pitanje za sve one koji direktno ili
indirektno učestvuju u proizvodnji ambalaže. O donošenju novih zakona iz ove
oblasti, načinu na koji će nova regulativa uticati na industriju ambalaže i
problemima koji u ovom trenutku muče zakonom nedovoljno zaštićenu životnu
sredinu kod nas.

U vremenima nagle industrijalizacije, urbanizacije, razvijanja postojećih i

osvajanja novih tehnologija, kao i porasta broja stanovnika - korisnika
industrijskih proizvoda problem otpada postaje sve složeniji. Imajući u vidu
činjenicu da priroda poseduje ograničenu mogućnost samoprečišćavanja i da je
prema nekim materijama uopšte ne poseduje pokrenute su i u toku su
mnogobrojne aktivnosti usmerene u pravcu zaštite, obnavljanja i unapređivanja
životne sredine. S obzirom na sve veće udaljenosti od mesta proizvodjne do

58
mesta potrošnje industrijskih i drugih roba ambalaža se može smatrati "nužnim
zlom" savremene civilizacije.

Plastični materijali se već godinama sve više upotrebljavaju za izradu

ambalaže, iako predstavljaju problem sa aspekta zaštite životne sredine. Razlozi
za sve veću primenu su mnogobrojni. To su, između ostalih, niska cena sirovina,
mala masa i različite mogućnosti prerade. Osim toga, specifični utrošak energije
(utrošak energije po jedinici upakovanog proizvoda) pri proizvodnji plastičnih
materijala, koji se koriste za izradu ambalaže, mnogo je manji nego što je pri
proizvodnji na pr. stakla ili aluminijuma.

Rešavanje problema plastičnog otpada se najčešće završava njegovim

odlaganjem na deponije, ali nažalost, zbog ljudske nebrige i van deponija.
Deponije velikog broja gradova i u razvijenim zemljama praktično su
popunjene, a nove se zbog visokih cena ne grade odgovarajućom brzinom.
Ovakav način uklanjanja otpada je naročito nepovoljan za plastični ambalažni
otpad iz više razloga (zauzimanje velikog prostora zbog voluminoznosti,
nerazgradivost tih materijala pod uticajem atmosferilija i odlaganje korištenja
sirovina i energije vezane u polimerima na neodređeno vreme).
U našoj zemlji ne postoje uslovi za prikupljanje, razvrstavanje i efikasnu
preradu plastičnog otpada.

Evropski eco-label program omogućava evropskim potrošačima, javnim i

privatnim kupcima, da lako identifikuju priznate zelene proizvode u okviru
Evropske Unije, Norveške, Lihtenštajna i Islanda. On dopušta proizvođačima da
pokažu svojim potrošačima da njihovi proizvodi respektuju životnu okolinu.
Kriterijumi životne sredine su razvijeni da zaštite potrošačka dobra (sa
izuzetkom hrane, pića i lekova). Ekološki kriterijumi za dobijanje Evropske eco-
labele su rezultat naučnih studija i širokih konsultacija u okviru European
Union Eco-labelling Board (EUEB). Članice ovog saveta su: kompetentne
institucije zemalja članica, predstavnici NVO, potrošačke i industrijske
asocijacije, sindikati i predstavnici malih i srednjih preduzeća i komora. Pošto
EUEB propiše kriterijume za grupe proizvoda oni se odobravaju od zemalja
članica i Evropske komisije.

Ekološki kriterijumi za svaku grupu proizvoda se definišu identifikujući

gde je proizvod štetan za životnu sredinu u svakom svom stepenu životnog
ciklusa, počevši od proizvodnje sirovina, kroz proces proizvodnje, distribucije
(uključujući pakovanje), korišćenja i završno sa njegovim konačnim
odbacivanjem. U razmatranje se uzimaju sledeći aspekti životne sredine: kvalitet
vode, vazduha, zaštita zemljišta, smanjenje otpadaka, štednja energije,
upravljanje prirodnim resursima, prevencija globalnog otopljavanja, zaštita
ozonskog omotača, sigurnost životne sredine, buka...

59
 TÜV-oznaka je znak dokumentovanog, objektivnog nezavisnog
ispitivanja osobina ili performansi proizvoda, sistema, instalacija ili drugih
servisa. To je oznaka data od najveće svetske organizacije za testiranje i
certifikovanje: TÜV Rheinland (puno ime: TÜV Rheinland/Berlin Brandenburg
Group) sa sedištem u Nemačkoj, njene kancelarije i laboratorije za testiranje na
svim kontinentima zapošljavaju preko 8.000 ljudi. TÜV-oznaka nije pravno
propisana oznaka, ali renome ove organizacije pruža potrošačima i trgovini
dovoljno poverenja u kvalitet i sigurnost proizvoda označenih ovom oznakom.

CE označavanje je zakonski zahtev za većinu proizvoda koji se puštaju

na tržište i upotrebu u zemljama Evropske Unije i obaveštavaju nadležne organe
da ti proizvodi zadovoljavaju sve primenljive tzv. New Approach Directives
(nove direktive pristupa).
Zbog obima i složenosti ovih direktiva, ovde ćemo samo naznačiti da se
one zasnivaju na sledećim principima:
• Harmonizacija je ograničena na bitne zahteve
• Samo oni proizvodi koji ispunjavaju bitne zahteve se mogu pustiti
na tržište i u upotrebu
• Pretpostavlja se da su harmonizovani standardi, reference
objavljene u oficijelnom žurnalu i ugrađene u nacionalne standarde,
prilagođeni odgovarajućim bitnim zahtevima
• Primena harmonizovanih standarda ili drugih tehničkih
specifikacija ostaje dobrovoljna i proizvođači su slobodni da
izaberu bilo koje tehničko rešenje koje je saglasno sa bitnim
zahtevima
• Proizvođači mogu birati između različitih usaglašenosti procedura
oporezivanja u slučaju primene direktive.

CE oznaka nije oznaka ili certifikat dodeljen od neke organizacije. Nju

dodeljuje proizvođač samostalno, ali time se obavezuje da je proizvod izrađen u
skladu sa primenljivim direktivama. Ona takođe obezbeđuje slobodno kretanje
proizvoda u okviru EU tržišta. Proizvodi bez CE oznake mogu biti od strane
carine stopirani za ulazak na tržište.

Proizvođač je dužan da:

• kaže koje je direktive primenio,
• pridržava se tih direktiva,
• izda deklaraciju o pridržavanju (Declaration of Conformity - DOC),
• označi proizvod CE oznakom,
• održava zahtevanu dokumentaciju kao evidenciju pridržavanja
direktiva.

Za krajnjeg korisnika - potrošača je najznačajnije da su proizvodi u

saglasnosti sa svim odredbama primenljivih direktiva koje označeni proizvod

60
mora da zadovolji. Znači, CE oznaka je indikator da je taj proizvod u saglasnosti
sa bitnim zahtevima primenjenih direktiva i da su subjekt usaglašenosti
procedura oporezivanja propisanih u direktivama. Takođe, zemlje članice su
obavezne da obezbede odgovarajuća merenja da zaštite CE označavanje.
Za domaće proizvođače , čiji proizvodi potpadaju pod primenu navedenih
standarda, ovo znači da do pristupanja naše zemlje Evropskoj Uniji i saglasno
tome usaglašavanja (harmonizacije) naših standarda i ostalih propisa, pravo na
označavanja CE oznakom mogu i moraju ostvariti preko uvoznika u zemlje EU.
Dnevno Srbija isprazni stotinu tona plastičnih flaša koje u najboljem slučaju
završe na krcatim deponijama. Najčešće, ipak, koka-kola, fanta, sinalko, voda
voda, piva i drugi osvežavajući brendovi završe na rekama, jezerima, ničijim
livadama na kojima se raspadaju duže od jednog veka. I premda se preradom
otpadne PET ambalaže bavi petnaest preduzeća manjih kapaciteta, odnosno
deset mlinova i pedeset presa za smanjenje zapremine plastike, od 250 hiljada
tona plastičnog otpada godišnje, reciklirano biva tek pet.

Tako se, osim otrovnih gasova koje udišemo, svako malo zapušenih
dunavskih brana i rugla na vodama koje gledamo, Srbija i ekonomski rasipa, jer
bi od svake bačene flaše mogla da napravi novu. No, građani, sve i kada bi hteli
da uredno vraćaju flaše u proces reciklaže, nemaju opštinu u Srbiji u kojoj bi
mogli, jer ni u jednoj ne postoje kontejneri za sortiranje otpada.
Plastičnih flaša je u Srbiji sve više. Ima ih na svakom ćošku. Po
parkovima, na ulicama... dok su reke prepune. Ne samo što uništavaju životnu
sredinu i što su, po mišljenju nekih sručnjaka opasne po zdravlje, već mogu i da
stave katanac na deponije. Iako su lagane, zauzimaju čak 30 odsto otpada, dok
im je vek raspadanja duži od 100 godina. S druge strane, mnogi tvrde da od
takozvane PET ambalaže (polietilentetraftalat) i te kako može da se zaradi. Ali
za razliku od drugih evropskih zemalja, čijim standardima težimo, kod nas se
ovaj problem očigledno ne shvata ozbiljno.

Kanadski naučnici sa Univerziteta Kalgari nedavno su upozorili da je

korišćenje starih plastičnih boca štetno po zdravlje. Navika da se u ispražnjenu
bocu ponovo sipa sok ili voda i da se iz nje pije - dvostruko je opasna. Prvi
razlog je razvoj bakterija u boci. Ako se boca stalno iznova upotrebljava, te
bakterije ulaze u kružni ciklus i ponovo dospevaju u organizam. Drugi razlog je
činjenica da polimer od koga se boce prave, polietilen tereftalat, vremenom
oslobađa opasne toksične materije od kojih je ona sa imenom DEHA posebno
opasna i dokazano kancerogena - utvrdili su naučnici. Oni su pritom naglasili da
su boce namenjene jednokratnoj upotrebi i da ih posle toga treba reciklirati.
Zbog sve većih količina i svoje štetnosti, otpad se smatra jednim od najvećih
problema i zagađivača naše životne sredine, koji ima kratkoročne i dugoročne
posledice na kvalitet i dužinu našeg života, kao i na kvalitet vazduha, hrane i
vode koje unosimo. Svi smo se do sada sreli sa ambalažnim otpadom, odnosno
ambalažom, koja kada prestane da ima svoju upotrebnu vrednost, postaje višak
sa kojim uglavnom ne znamo šta da radimo, sem da ga bacimo u smeće.

61
 Količine ovog ambalažnog otpada, od svakodnevne potrošne robe koja se
koristi u domaćinstvima su velike, jer mi svakog dana sve više kupujemo, a
samim tim stvaramo i ozbiljan problem odlaganja, odnosno deponovanja te
ambalaže. Korisno i efikasno rešenje u smanjivanju već ogromnih količina
otpada, naročito ambalažnog, jeste samo u tehnološkom napretku i razvoju
građanske ekološke svesti, menjanju naših navika, kao i usvajanju novih.
Pogledajte samo u kantu za smeće u svojoj kući. Koliko imate plastičnih
kesa, PET flaša, konzervi, staklenih flaša ili tegli, koliko starog papira, celofana,
kutija od stiropora ili kartona. Nešto od ovog jeste biorazgradivo, a nešto i posle
odlaganja na deponije smeća trune godinama, stvarajući nus proizvode, koji su
često samozapaljivi i zagađuju zemljište i vodu.

Većina legalnih deponija u Srbiji ne ispunjava ni najosnovnije uslove za

zaštitu okoline, a zauzimaju sve veće prirodne površine. Čak i otvaranje novih
deponija koje će odgovarati ekološkim i sanitarnim uslovima jeste jedno od
neophodnih rešenja, ali nije dobro krajnje rešenje za otpad, jer će se on samo
gomilati, a neće se količinski smanjivati.

Biorazgradivo je sve što je moguće da se razgradi prirodnim putem brzo,

usled delovanja mikroorganizama, (aerobnih ili anaerobnih) pod prirodnim
uslovima. Većina organskih materija, kao što su hrana ili papir su biorazgradivi.

Smanji, Ponovo upotrebi, Recikliraj je rešenje koje se zasniva na

kompletnom upravljanju otpadom
• pre svega na nastojanju da se otpad izbegne, odnosno njegove količine
smanje,
• zatim da se on ponovo iskoristi,
• zatim reciklira i obradi, dajući nove upotrebne proizvode,
i tek na kraju ono što je neupotrebljivo će se odložiti na način koji neće biti
štetan po okolinu i naše zdravlje.

Ukoliko želimo da usvojimo nove navike i naše ponašanje uskladimo sa

ekološkim normama, već u kupovini moramo da razvijemo prijateljski odnos
prema okolini.
• Kupujmo prozivode koji nisu štetni po okolinu, odnosno koji na sebi
imaju utisnutu oznaku ekološki.
• Kupujmo ono što nam je neophodno.
• Kupujmo ono što može da se reciklira.
• Kupujmo ono što je napravljeno od recikliranog materijala.
• Kupujmo proizvode koje možemo više puta da upotrebimo.
• Nosimo sa sobom torbu za kupovinu, i izbegavajmo u radnji nove
plastične i papirne kese.
• Izbegavajmo proizvode koji su nepotrebno preterano upakovani u
ambalažu i radije kupujte onu koja nije. Voće ili povrće ne mora da bude
zapakovano u plastičnu ambalažu.

62
 • Izbegavajmo proizvode za jednokratnu upotrebu kao što su vlažne
maramice, žileti, papirne i plastične čase, tanjiri, plastični pribor za jelo,
kuhinjski papirni ubrusi, papirne salvete, foto aparati i ostalo.
• Kupujmo sredstva za održavanje lične higijene, za pranje, kao i higijene
kuće u pakovanjima koja mogu da se dopune, kao i u većim pakovanjima. Na
ovaj način ne kupujemo novu ambalažu svaki put, a dobro je i za naš kućni
budžet.
• Kupujmo i koristimo punjač za baterije i baterije koje možemo da
punimo kada se isprazne.
• Kad god je moguće kupujmo robu u recikliranoj ambalaži ili onoj koja je
ekološka.

Prijateljski odnos prema okolini pokazujemo ukoliko menjamo navike i u

našem domaćinstvu.

• Mnoge predmete možemo da koristimo više puta pre nego što ih

odbacimo kao neupotrebljive.
• Potrudimo se da naše kućno smeće sortiramo po grupama i tako ga
odložimo u različite kontejnere za smeće, plastiku, staklo, papir i metal u našem
komšiluku.
• Ukoliko takvih kontejnera još nema kod Vas, ipak sortirajte različito
kućno ambalažno smeće po grupama, i odložite ga u kontejner u odvojenim
kesama, jer će tako sortirano biti lakše sakupljeno i predato dalje u proces
prerade. Ovaj ambalažni otpad ne mešajte sa ostacima hrane.
• Ovako sortirani ambalažni otpad se sakuplja i dalje koristi kao
sekundarna sirovina za nove proizvode, odnosno *reciklira se i na taj način se
ponovo upotrebljava, pri čemu se istovremeno smanjuje količina ambalažnog
otpada, i količina primarnog sirovog materijala za pravljenje novog
proizvoda.

Šta sve možemo da recikliramo:

1. Metal: limenke od pića, konzerve od hrane, pakovanja od dezodoransa,
sprejeve, kutije, ram od starog bicikla, aluminijumske folije, poslužavnike,
poklopce od aluminijuma.
2. Plastiku: plastične boce od pića, deterdženata, gajbice, zatvarače,
plastične folije.
3. Staklenu ambalažu: sve staklene boce, svu staklenu ambalažu za
hranu, ali ne i staklene sijalice, ogledala, prozorska stakla, ili keramiku i
porcelan (oni ne spadaju u ambalažu).
4. Karton: kartonske kutije, braon karton, braon karton za uvijanje, braon
kartonske kese, sav karton kupljenih proizvoda, kartonska ambalaža za pića
(mleko, jogurt, sokove...).
5. Papir: sveske, ispisane listove papira, novine, časopise, reklamne
poruke, papir za kopiranje u boji, koverte, račune, priznanice.

63
Nacrt Zakona o upravljanju ambalažom i ambalažnim otpadom definiše:
• preradu ambalažnog otpada kao iskorišćavanje njegovih vrednih
svojstava i sastojaka u svrhe proizvodnje (uključujući i reciklažu), u
energetske svrhe, u svrhu smanjivanja količine i obima ambalažnog
otpada i delimičnog ili potpunog odstranjivanja opasnih
karakteristika i
• reciklažu kao procesiranje ambalažnog otpada za prvobitnu
namenu.

Prema Direktivi Evropskog parlamenta i Saveta 94/63/EC o ambalaži i

ambalažnom otpadu pod reciklažom se podrazumeva:

• ponovna prerada otpadnog materijala u proizvodnom procesu za

originalne svrhe ili za druge svrhe uključujući organsku reciklažu,
ali isključujući ponovno dobija-nje energije,
• ponovno dobijanje energije podrazumeva korišćenje spaljivog
ambalažnog otpada u svrhu proizvodnje energije putem direktne
incineracije (spaljivanja) sa ili bez drugog otpada za dobijanje
toplotne energije i
• organska reciklaža jeste aerobni (kompostiranje) ili anaerobni
(biometanizacija) postupak, pod kontrolisanim uslovima i sa
korišćenjem mikroorganizama, biodegradabilnih delova
ambalažnog otpada, koji proizvodi stabilni organski sastav ili
metan.

Iskorišćene plastične proizvode moguće je ponovo upotrebiti ili preraditi

pomoću različitih postupaka, zavisno od postavljenog cilja, a sve zbog
smanjenje mase za deponovanje. Plastični otpad se može preraditi na više
načina:

• topljenjem, pri čemu se ne menja ili vrlo malo menja

makromolekulska struktura,
• hemijski, hidrolizom ili alkoholizom moguće je dobiti monomere,
ili se hidrogenovanjem iz početnog materijala mogu dobiti
organske sirovine kao što su gasovi i ulja,
• kontrolisanim spaljivanjem, pri čemu se dobija energija i kao
produkti sagorevanja ugljendioksid (CO2) i voda (H2O).

Za razliku od materijala čije se recikliranje iz ekonomskih razloga vrši još

od davnih vremena, recikliranje plastičnih materijala je tehnološki i ekonomski
problematično, a u pojedinim područjima još je predmet intenzivnog
istraživanja.
Koji postupak prerade će se primeniti, zavisi od stepena nečistoće
odnosno sortiranosti otpada i željenog kvaliteta krajnjeg proizvoda.

64
 Ovo je simbol za tri R životne sredine: Reduce (redukuj -
smanji), Re-Use ("re-koristi" - koristi ponovo) i Recycle
(recikliraj), iz čega se vidi da je reciklaža samo jedan deo
njegovog značenja i to poslednji.

Ljudi misle da je ovo simbol samo za reciklažu zato što od

sva tri njegova značenja industrija pravi novce samo od
reciklaže. Oni su smanjili značenje simbola da bi odagnali pažnju sa ostala dva
segmenta. Zašto? Oni ne mogu da ostvaruju profit ako se smanji potrošnja i
poveća nivo korisnosti proizvoda i ambalaže, oni prave novac na reciklaži. Da
li ste primetili da su reciklirani proizvodi često skuplji od onih napravljenih od
novih materijala? Ne budite ograničeni, obratite pažnju i na ostala dva R -
Redukuj i Re-koristi.

Ljudi troše miijarde komada ambalaže: plastične, staklene, metalne,

papirne ... 85% od toga odlazi u zemlju. Obim tih otpadaka se može smanjiti
smanjenjem potrošnje i ponovnim korišćenjem tog materijala, koliko je to
moguće. Poslednji korak, posle smanjenja potrošnje i ponovnog korišćenja, je
reciklaža.

Razmotrima svako od tri R ponaosob.

Redukuj. Smanjena potrošnja znači smanjeni otpadci:

• Odlučite da li vam pojedini proizvod uopše treba.
• Kupujte proizvode koji nemaju veliku ambalažu.
• Kupujte proizvode čija je ambalaža iskoristiva ili se može reciklirati i za
čiju se izradu ne troši puno energije.
• Pozajmite i iznajmite ako baš ne morate da kupite.
• Delite proizvode sa familijom i prijateljima, one koje ne mora svako
stalno da ima.
• Umesto da kupujete knjige, magazine, novine čitajte ih na internetu, sa
multimedijalnih izdanja ili u biblioteci.
• Koristite sopstvenu korpu kada idete u prodavnicu. Izračunajte koliko ste
papirnih i plastičnih kesa do sada potrošili.
• Koristite tekstilne krpe i salvete umesto papirnih.

Smanjenje potrošnje energije održava vazduh čistijim:

• Umesto vožnje, pešačite ili vozite bicikl.
• Koristite javni transport kada je raspoloživ.
• Gasite svetlo koje vam nije neophodno i koristite energetsk efikasnije
sijalice.
• Koristite energetski štedljive uređaje.
• Koristite štedljive slavine, vodokotliće, ne dozvolite da bespotrebno cure,
kaplju…
• Smanjite utrošak energije za grejanje kuće pojačavanjem njene izolacije.

65
Smanjivanjem potrošnje i otpadaka pomažete da životna sredina ostane čistija i
zdravija.

Re-koristi. Umesto da odbaciš stvari, koristi ih ponovo:

• Ne odbacujte ambalažu koju možete da iskoristite za neke druge potrebe.
• Ne odbacujte staru odeću, igračke, nameštaj ... Poklonite ih onima koji
nemaju, prodajte ih na buvljaku.
• Koristite obe strane papira.
• Delite knjige, magazine, novine sa prijateljima.
• Koristite organske otpadke za kompost. Nađubrite svoj vrt, travnjak,
baštu.
• Budite kreativniji u razmišljanju kako da višestruko iskoristite neke stvari.
Ponovnim korišćenjem stvari i materijala čuvate novac, postajete kreativniji i
smanjujete otpadke u isto vreme.

Recikliraj. Ako nešto ne možete da iskoristite, pogledajte da li se može

reciklirati:
• Koristite one proizvode koji se mogu reciklirati. Ako su označeni 3R
simbolom odložite ih u odgovarajući kontejner ili ih odnesite u stanicu za
reciklažu.
• Novine, kartonske kutije, konzerve i većina plastične ambalaže se mogu
reciklirati. Ne odbacujte ih sa ostalim otpadcima.
• Za neke otpadke čak možete dobiti novac ako ih odnesete na
odgovarajuće mesto za prikupljanje (npr. otpad i sl.).

Integracioni procesi u Zapadnoj Evropi inicirali su jedinstvenu

standardizaciju eko-oznaka od 1993. godine. Ovaj program uključuje eko-
medicinsko testiranje veoma velikog broja proizvoda, od mašina za pranje veša
do zamrzivača, od deterdženata do toalet papira. Objavljeni su i kriterijumi za
personalne kompjutere s obzirom na veliku ekspanziju kompjuterske
tehnologije. Ovim programom nisu obuhvaćene namirnice, voda i napici, lekovi
i toksične supstance.
Kriterijumi za ocenu eko-medicinskog kvaliteta pojedinih grupa
proizvoda izrađeni su od strane Evropske komisije, i pojedinih članica
Zajednice.Odluke o dodeli eko-znaka na osnovu rezultata testiranja donosi
Evropski komitet za dodelu eko oznaka većinom glasova. Pri tome se pored
rezultata laboratorijskih analiza prikupljaju detaljni podaci o celokupnom
"životnom ciklusu" proizvoda, od sirovine do otpada. Procenjuje se potrošnja
energije u proizvodnji, štetni sporedni produkti, mogućnost recikliranja, bio-
razgradnja otpada, prisustvo freona, emisija gasova "staklene bašte", efikasnost
korišćenja fosilnih goriva. Pored toga postoji i Konsultacioni forum za eko
oznake (koji čine predstavnici industrije, trgovine, ekoloških organizacija,
udruženja potrošača sindikata, koji aktivno učestvuju u formiranju kriterijuma za
dobijanje eko oznaka.

66
Kada se nekom proizvodu dodeli eko oznaka sa logom u vidu cveta i znake
Evropske zajednice, ona se može koristiti u marketingu isključivo tog proizvoda
u bilo kojoj zemlji Evropske Zajednice, kao i u Norveškoj, Islandu i
Lihtenštajnu.

Eko kvalitet i eko tržište

U savremenoj tržišnoj privredi treba obezbediti prava potrošača na
zdravu hranu i zaštitu od proizvoda štetnih po život i zdravlje potrošača.
Na globalnom nivou, u tom smislu, zahtcva se ekološki kvalitct proizvoda na
tržištu. Potrošači su spremni da plate veću cenu za proizvode sa ekološkim
kvalitetom.
Očekivanja kupca u vezi sa kvalitetom su različita. Na razvijenim
tržištima očekivanja su na daleko većem nivou, više su kultivisana, a što je
najvažnije, novi zahtevi se ispoljavaju na kontinuitetu. Takvi zahtevi nalažu
preduzeću potrebu da stalno održava dostignuti nivo kvaliteta, ali i da ga stalno
povećava, proširenjem asortimana proizvoda, usavršavanjem stila, smanjenjem
cena i rokova isporuke i tako zadrži utvrđene ili izražene potrebe tržišta odnosno
kupaca.
Savezna Republika Jugoslavija je preuzela pet ISO 14.000 standarda
i to:
1. JUS ISO 14001 Sistem upravljanja zaštite životne sredine (specifikacija
sa uputstvom za primenu).
2. JUS ISO 14004 Sistem upravljanja zaštitom životne sredine (opšte
smernice za principe, sisteme i postupke).
3. JUS ISO 14010 Smernice za proveravanje zaštite životne sredine (opšti
principi)
4. JUS ISO 14011 Smernice za proveravanje zaštitne životne sredine
(Postupci provere, proveravanje sistema upravljanja zaštitom životne sredine).
5. JUS ISO 14012 Smernice za proveravanje zaštite životne sredine
(kriterijumi za kvalifikovanje provera zaštite životne sredine).

Pravo na zdravu životnu sredinu ima svaki čovek. U savremenoj

tržišnoj privredi treba obezbediti prava potrošača na zdravu hranu i zaštitu od
proizvoda štetnih po zdravlje i život potrošača. Tržišni uslovi privređivanja
nameću brigu o kvalitetu kao sastavnom delu ponašanja preduzeća. Stalno
rastuća trgovinska razmena u svetu pod snažnim uticajem sve energičnijih
zahteva kupaca da se izvrši standardizacija kvaliteta. Srpska privreda treba da
se prilagodi uslovima poslovanja na tržištu Evropske Unije i da primenjuju
standarde JUS ISO 9000 i JUS ISO 14000, koja podrazumeva harmonizaciju
ekonomskih i ekoloških ciljeva. Ekološki znak kvaliteta je bitan za zaštitu
potrošača i zaštitu životne sredine i omogućava srpskim proizvodima plasman
na svetsko tržište.

67
 Standardi kvaliteta sredine definišu maksimalne koncentracije
potencijalnih toksičnih supstanci koje se mogu naći u sredini, za odredjen
period. Republika se obavezuje da u oblasti životne sredine utvrdi standarde i
normative koji su, gde god je to moguće, i strožiji od standarda koje priznaje
međunarodno pravo. Za pojedinačne segmente životne sredine, kao i za naročito
vredna, osetljiva ili ugrožena područja utvrđuju se standardi kvaliteta životne
sredine kojima će se propisati nivoi zagađivanja koji se ne smeju prekoračiti. Za
sve zahvate koji se planiraju i realizuju od starne pravnih i fizičkih lica, domaćih
ili stranih, koji mogu da dovedu do zagađenja životne sredine, odnosno koji
predstavljaju rizik po životnu sredinu, obavezna je izrada procene. Procenom se
identifikuju, opisuju i predviđaju direktni i indirektni uticaji na životnu sredinu, i
to posebno i pojedinačno na:

1) ljude, floru i faunu;

2) zemljište, vodu i more, vazduh, klimu i pejzaž;
3) međusobno dejstvo faktora pod 1) i 2);
4) materijalna dobra i kulturno-istorijsko nasleđe;
5) ekonomsko i socijalno okruženje.

Vrste zahvata za koje je obavezna izrada procene, sadržaj, metode izrade,

izbor alternativnih rešenja u pogledu tehnologije i hemikalija, izbor lokacije,
kriterijumi koje moraju ispunjavati stručne organizacije koje mogu da se bave
izradom procjene, način ocjene i verifikacije, učešće javnosti i druga pitanja od
značaja za izradu procjene uređuju se propisom Vlade.

Osnovni zakoni koji uređuju oblast zaštite i unapređivanja životne sredine su:

Zakon o zaštiti životne sredine („Službeni glasnik Republike Srbije“,

broj 135/04) uređuje integralni sistem zaštite životne sredine kojim se
obezbeđuje ostvarivanje prava čoveka na život i razvoj u zdravoj životnoj
sredini i uravnotežen odnos privrednog razvoja i životne sredine u Republici.
Sistem zaštite životne sredine čine mere, uslovi i instrumenti za: održivo
upravljanje, očuvanje prirodne ravnoteže, celovitosti, raznovrsnosti i kvaliteta
prirodnih vrednosti i uslova za opstanak svih živih bića; sprečavanje, kontrolu,
smanjivanje i sanaciju svih oblika zagađivanja životne sredine.

Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni

glasnik Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje uslove, način i postupak vršenja
procene uticaja određenih planova i programa na životnu sredinu, radi
obezbeđivanja zaštite životne sredine i unapređivanja održivog razvoja
integrisanjem osnovnih načela zaštite životne sredine u postupak pripreme i
usvajanja planova i programa kojima se uspostavlja okvir za odobravanje
budućih razvojnih projekata u sledećim oblastima: prostornog i urbanističkog
planiranja ili korišćenja zemljišta, poljoprivrede, šumarstva, ribarstva, lovstva,

68
energetike, industrije, saobraćaja, upravljanja otpadom, upravljanja vodama,
telekomunikacija, turizma, očuvanja prirodnih staništa i divlje flore i faune.

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu („Službeni glasnik

Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje postupak procene uticaja projekata koji
mogu imati značajne uticaje na životnu sredinu, sadržaj studije o proceni uticaja
na životnu sredinu, učešće zainteresovanih organa i organizacija i javnosti u
postupku odobravanja projekata i izdavanja saglasnosti na studiju o proceni
uticaja, nadzor i druga pitanja od značaja za procenu uticaja realizacije projekata
na životnu sredinu.

Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne

sredine („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 135/04) uređuje uslove i
postupak izdavanja integrisane dozvole za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti
koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili
materijalna dobra, vrste aktivnosti i postrojenja, učešće zainteresovanih organa i
organizacija i javnosti u postupku izdavanja integrisane dozvole, nadzor i druga
pitanja od značaja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine.

Održivi razvoj
Održivi razvoj je usklađeni sistem tehničko-tehnoloških, ekonomskih i
društvenih aktivnosti u ukupnom razvoju u kojem se na principima
ekonomičnosti i razumnosti koriste prirodne i stvorene vrednosti sa ciljem da se
sačuva i unapredi kvalitet životne sredine za sadašnje i buduće generacije.
Održivi razvoj ostvaruje se donošenjem i sprovođenjem odluka kojima se
obezbeđuje usklađenost interesa zaštite životne sredine i interesa ekonomskog
razvoja.
Održiv razvoj nije suština za prirodu, već pre sposobnost ljudskog društva
da izvodi stalne reforme u cilju da sačuva osetljivu ravnotežu između ljudi i
njihovog prirodnog sistema za održanje života (Prirode).

69
 U prevodu, održivi razvoj nije najbolje rešenje za prirodu, već čuvanje
sistema koji upumpava život u nas ljude. To je proces korišćenja resursa
održavanjem sklada između budućih i sadašnjih potreba.
Da bi se takav proces uspešno izveo potrebna je nova orjentacija tehnološkog
razvoja i mnogo bitnija promena institucionalnog razvoja - promena društva.

Problemi neodrživog razvoja:

Kvantitativni problemi: Iscrpljivanje prirodnih resursa i razaranje

ekoloških sistema. Kvalitativni problemi: toksičnost proizvoda, procesa
proizvodnje i otpada dovode do zagaživanja tla, vode i vazduha, povećanje
zdravstvenih rizika i dodatno ugrožavanje ekoloških sistema.
Karakteristike trajnih oblika zagađenja: veoma dug inkubacioni period,
“prag primetljivosti” i lobi zagađivača, pasivne mere ekološke zaštite i efekat
odbitka, period kočenja.

Ciljevi energetike u XXI veku:

Pristupačnost - energija mora biti dostupna po cenama koje su

prihvatljive za siromašne ljude, ali i omogućuju proizvodnju, transformaciju i
distribuciju, odnosno daju osnovu za dalji razvoj i održavanje energetskih
sistema.
Raspoloživost - kontinualno snabdevanje energijom u dugom
vremenskom periodu i sa zadovoljavajućim kvalitetom usluga.
Prihvatljivost - usklađenosti društvenih ciljeva i ciljeva zaštite životne
(nestajanje šuma, degradacija zemljišta, povećanje kiselosti na regionalnom
nivou, zagađenja nastala kao posledica sagorevanja konvencionalnih energetskih
izvora, efekat gasova staklene bašte i promene klime izazvane njima, nuklearnu
bezbednost, upravljanje otpadom i njegovim raznošenjem).

Koncept 4E - Energija, Ekologija, Ekonomija i Efikasnost.

Praktično svi energetski izvori i postrojenja imaju veći ili manji uticaj na
okolinu, tako da ne postoji ekološki potpuno čist izvor energije. Kod
proizvodnje primarne energije najznačajniji uticaji nastaju pri proizvodnji uglja,
uljnih škriljaca i nuklearnih sirovina, dok je znatno manji uticaj proizvodnje
nafte i prirodnog gasa. Znatno veći uticaj na životnu sredinu ima proizvodnja
sekundarne energije.

Glavni problemi koje smo stvorili:

Bezglavim zagađenjejm vode industrujskim hemikalijama, kućnim

hemikalijama i hemikalijama iz lekova, poljoprivrednim hemikalijama i drugim,
smo već doveli 50% svetskog stanovništva da ostane bez pijaće vode.

70
 Pritisak na okeane raste iz više smerova. Svi proizvođači, ili pravilnije
hvatači ribe doživljavaju kolaps, jer su se količine ribe smanjile ispod
profitabilnih za rad. Razlog je prekomeran izlov i zagađenje hemijskim i
nuklearnim otpadom odlaganim u okeane i hemikalijama koje iz reka stižu u
okeane.

Korišćenje hemikalija za poljoprivredu (veštačka đubriva, pesticidi i

herbicidi), prekomerna upotrebe i širenje urbanih građevinskih oblasti doveli su
do trovanja i gubitaka zemljišta za poljoprivredu, ali i oaza prirode. Krčenje za
potrebe industrije drveta i dr. sirovina i potreba za poljoprivrednim zemljištem
doveli su neke šumske sisteme do uništenja za samo par godina...dok su ostali na
izmaku. To je izazvalo poremećaje u prirodnim rezervoarima vode, klizištima i
izazvalo poremećaje klime.

Preko 34 000 biljnih vrsta i 5200 životinjskih vrsta širom sveta su pred
izumiranjem, a mnogo hiljada njih izumre pre nego što budu uvrštene u spisak
ugroženih. Tekuća globalna brzina izumiranja vrsta je 20000 vrsta godišnje,
eksponencijalno veća od praistorijske brzine izumiranja dinosaurusa. Mnogi
biolozi veruju da smo usred najveće epizode izumiranja od nestanka dinosaurusa
pre 65 miliona godina isključivo zaslugom čovekovog odnosa prema prirodi i
sebi. Nestanak vrsta znači nestanak celokupnog sistema, jer vrste medjusobno
zavise jedna od druge, to znači i nestanak hrane, lekova, prirodnog sistema
filtriranja, vezivanja tla, vlage, tj. drastične promene klime i još mnogo čega...
Zemlja je prenaseljena. Mogućnost da planeta apsorbuje otpad i druge štetne
uticaje su istekli. Sposobnost da se proizvede hrana i energija su na izmaku. U
svemu se približavamo limitima prirode. Ako dostignemo limit od 12.4 milijarde
svaki peti čovek će živeti u potpunoj bedi, bez hrane i vode, a svaki deseti će biti
ozbiljno neuhranjen.

Uništenjem ozona u stratosferi pretimo da pojačani ultra-violetni

zraci(radijacija) unište većinu života(vrsta) na planeti. Ovi problemi se već
osećaju. Nastali su usled industrije, hemijskih prizvoda i stotine nepotrebnih
stvari koje kupujemo.

Fosilna goriva
Velika zastupljenost fosilnih goriva u svakodnevnom životu za stvaranje
toplotne i električne energije (termoelktrane, kotlarnice, toplane itd...), kao i u
mehaničkom radu (motori sa unutrašnjim sagorevanjem, mlazni motori, raketni
motori itd...), ukazuje na neophodnost njihovog korišćenja, a sa druge strane su
glavni uzročnik zagađenja životne sredine. Tako dolazimo do apsurdne situacije,
da postupak dobijanja i korišćenja fosilnih goriva, čiji je krajnji cilj veći
standard i bolji život, vodi u degradaciju osnovnih životnih uslova. Kroz mere

71
zaštite životne sredine, potvrđuje se teza o mogućem održivom razvoju, jer nije
neminovno da ono što savremeni čovek degradira zbog svojih potreba, bude
nepotrebno izgubljeno, već naprotiv može uz pravilnu i beskompromisnu
zakonsku regulativu zasnovanu na primeni rezultata naučnih istraživanja, da se
unapredi i svestrano koristi. Fosilna goriva nastala su u sedimentnim uz pomoć
živih organizama ili fosila. Fosilno gorivo je materija koja učestvuje u sastavu
Zemljine kore nastala izumiranjem organizama, pre svega biljnog porekla, sa
svojstvom da sagoreva i pri tome razvija manju ili veću temperaturu. Poznata su
još i kao mineralna goriva. Fosilna goriva su goriva koja sadrže ugljikohidrate,
nastala od ostataka biljaka i/ili životinja. Trenutno su osnovni izvor energije na
Zemlji. Energija iz fosilnih goriva obično se oslobađa se sagorevanjem, i
prilikom toga se oslobađaju otrovni i štetni gasovi koji utiču na okolinu kao:
ugljenik II oksid CO, ugljenik IV oksid CO2, sumpor dioksid SO2, SO3, NO3
itd. Ovi gasovi utiču na okolinu tako što se sakupljaju u atmosferi i tako stvaraju
učinak staklene bašte, dok se otapaju u vodi koja se nalazi u atmosferi, usled
čega joj se smanjuje pH-vrednost te nastaju tzv. kisele kiše, koje uništavaju
biljke i erodiraju građevine, stene, itd. Njihov značaj za savremeno čovečanstvo
je neprocenjiv i nezamisliv. Usled ogromne potrošnje, rezerve fosilnih goriva se
iscrpljuju 100 hiljada puta brže nego što su nastale. To je dovelo i do oružane
borbe za kontrolu ležišta fosilnih goriva, jer životi milijardi ljudi širom sveta
zavise upravo od njih, pa i sudbina celog čovečanstva. Osnovna podela fosilnih
goriva je na ugljeve i bitumije ili bitumene. Po poreklu goriva se dele na
prirodna (ona koja se dobijaju u prirodi) i veštačka (ona koja se dobijaju iz
prirodnih termičkim, mehaničkim i hemijskm postupcima) i javljaju se u sva tri
agregatna stanja. Pripodna goriva su: antracit, kameni i mrki ugalj, treset, drvo u
čvrstom stanju; nafta u tečnom; i prirodni zemni gas u gasovitom stanju.
Veštačka goriva su: koks, briket, drveni ugalj, ugljena prašina čvrsta; destilati
nafte, benzin, petroleum, mazut, destilati katrana, sintetički benzin, benzol,
alkohol, vodonik u tečnom stanju; koksni gas, gradski gas, gas visoke peći,
generatorski gas, vodeni gas, vodonik, acetilen u gasnom stanju. Uz hranu, vodu
i vazduh fosilna goriva su bila i ostala nasušna potreba. Bez njih nema urbanog
života, razvoja industrije ni napredka čovečanstva. Imaju veliku važnost i ulogu
u razvoju civilizacije. Međutim, njihovu proizvodnju i primenu prati i
odgovarajuće zagađenje životne sredine, tako da sve to treba podvesti pod tzv.
održivi razvoj.

Rašireno korišćenje nuklearnih i fosilnih energetskih sirovina ugrožava

ljudsku egzistenciju, jer ima direktan negativan uticaj na zdravlje ljudi.
Predviđene klimatske promene, mogućnost nuklearne kontaminacije i nerešeni
problemi vezani za proizvodnju plutonijuma u nuklearnim reaktorima, stvaraju
dodatne probleme i opasnosti.

Fosilna goriva utiču na zagađenje geološke sredine, zemljišta, vazduha,

vode, biosfere.

72
Mere zaštite životne sredine
Zaštita životne sredine obuhvata mere za: smanjenje buke, kontrolu pitke
vode, smanjenje štetnih ispusnih gasova iz industrijskih postrojenja i prometa,
kontrolu kvaliteta prehrambenih proizvoda, zabranu proizvodnje jedinjenja koja
razgrađuju ozonski omotač ili nepovratno kontaminiraju postojeće ekosisteme.

Zaštita životne sredine obuhvata mere za: smanjenje buke, kontrolu pitke
vode, smanjenje štetnih ispusnih gasova iz industrijskih postrojenja i prometa,
kontrolu kvaliteta prehrambenih proizvoda, zabranu proizvodnje jedinjenja koja
razgrađuju ozonski omotač ili nepovratno kontaminiraju postojeće ekosisteme.

Osnovni ciljevi zaštite životne sredine u ostvarivanju uslova za održivi

razvoj (ravnoteža između čoveka i prirode) su:

1. Trajno očuvanje izvornosti, biološke raznolikosti, prirodnih zajednica i

očuvanje ekološke stabilnosti.
2. Očuvanje kvaliteta žive i nežive prirode i racionalno korištenje prirode i
njenih dobara.
3. Očuvanje i obnavljanje kulturnih i estetskih vrednosti.
4. Unapređenje stanja životne sredine i osiguranje boljih uslova života.

GEOLOŠKA SREDINA I ZEMLjIŠTE

• Zakonskom regulativom protiv zagađenja i za njegovo otklanjanje

• Pravilnim otkopavanjem i odlaganjem jalovine (npr. plodno zemljište se odlaže
na površini jalovišta)
• Rekultivacijom zemljišta (pošumljavanje i travnjaci)
• Izgradnjom prečistača otpadnih voda iz termoelektrana, sušara, toplana,
rafinerija, petrohemijskih sistema
• Sprečavanjem aerozagađenja iz pomenutih pogona
• Podizanjem opšte kulture, a samim tim i ekološke kulture
• Pravilnom izgradnjom deponija za pepeo i šljaku, te sprečavanje ekološke
erozije istih
• Obradom otpadaka iz energetike i reciklaže
• Smanjenjem količine otpada
• Pravilnim radom inspekcijskih službi

VAZDUH (ATMOSFERA)

• Zakonska regulativa i dosledno poštovanje istih

• Prostorne i urbanističke mere planiranja i podizanja industrijskih kapaciteta

73
• Usavršavanje postojećih tehnologija sa ciljem da nema ostataka koji mogu
zagaditi vazduh. SO2 se koristi za dobijanje sumporne kiseline, a ona dalje za
veštačka đubriva
• Benzini se proizvode bez primesa olova. Ložišta sa zatvorenim sistemom kao i
smanjenje otpada.
• Prelaskom sa fosilnih goriva na druge izvore energije
• Zaustavljanjem otpadnih materija (filteri, rastvori)
• Podizanjem zelenih pojasa oko termoelektrana, toplana, rafinerija
• Sadnja i održavanje šumskih površina
• Podizanjem nivoa ekološke kulture

VODA

• Pravna (zakonska) regulativa

• Uvođenje zona sanitarne zaštite
• Ugradnja filtera, taložnika i drugih uređaja koji sprečavaju zagađenje voda
• Prelazak na modernije tehnologije
• Podizanje ekološke kulture
• Dosledna primena zakonskih normi
• Sistemi zatvorenih ciklusa vode
• Korišćenje mikroorganizama za prečišćavanje voda

BIOSFERA

• Rekultivacija i revitalizacija ekosistema i predela

• Zakonski propisi (nacionalni parkovi, parkovi prirode, predeli izuzetnih odlika,
rezervati prirode, spomenici prirode, prirodne retkosti, zaštićene vrste biljaka i
životinja)
• Kontrola korišćenja prirodnih bogatstava
• Umesto dosadašnjeg nekontrolisanog korišćenja prirodnih bogatstava, čovek
mora da ih vraća u procese prirodnog kruženja materije

BUKA I VIBRACIJE

• Priprema raznih, izolacionih, apsorpcionih i tehnoloških mera

• Vremensko i prostorno ograničenje buke i vibracije
• Primena najpovoljnijih prostornih rešenja
• Ekranizacija buke (visoko rastinje, zaštitni zidovi)
• Pravilna zaštita na radu
• Prelazak na modernije tehnologije
• Poštovanje zakonskih regulativa

74
 PRIMENA STATISTIKE
U MONITORINGU ŽIVOTNE SREDINE
Vrlo česta potreba za određivanje reprezentativnog uzorka, ali i normalna
raspodela se često koristi za određivanje udela komponenti ili nekih odstupanja
od srednje vrednosti. Odstupanja mogu biti niska i visoka. Na sledećoj slici dat
je primer nomalne raspodele, kao i jedna, dve ili tri standardne devijacije u
odnosu na srednju veličinu. Mnoge promene u životnoj sredini imaju normalnu
raspodelu iz tog razloga je dat primer dijagrama putem normalne raspodele
mogu se dobiti pouzdani rezultati, mogu se proceniti skoro da budu validni.

Međutim, ima promena koje se ne ponašaju u skladu sa normalnom

raspodelom, na primer gustina naseljenosti, zatim broj biljaka i životinja u
zajednici, itd. Analize takvih podataka sprovode se putem drugih statističkih
metoda.

Biljke i životinje mogu promeniti raspored i tok hranljivih materija u eko-

sistemu. Interesantno je postaviti pitanje u kojoj meri određeni organizmi utiču
na eko-sistem. Na to pitanje je teško odgovoriti, ali se može reći da svaka biljka
i životinja može uticai na rapsodelu i dinamiku hranljivih materija u okviru eko-
sistema. Interesnatan je protok vode. Hranljive materije su podložne podvodnom
transportu, tako da malo hranljivih materija kruži ka jednom mestu. Vodene
struje treraju hranljive materije nizvodno. Često se dinamika hranljivih materija
prikazuje spiralom. Dužina koja je potrebna da jedan atom hranljive materije
završi jedan ciklus, zove se spiralna dužina. Denis Newbold je sa svojim
saradnicima definisao svoju spiralnu dužinu, S, kao:

S = VT

gde je V prosečna brzina kojom se atom kreće nizvodno, a T prosečno vreme

koje je potrebno da atom završi kruženje. Ako je brzina V mala, a vreme T
kratko, dužina spirale je mala. Težnja eko-sistema da zadrži hranljive materije

75
naziva se nutritivno zadržavanje. S tim što je zadržavanje hranljivih materija
tesno povezano sa dužinom spirale. Faktori koji utiču na dužinu sprale imaju
uticaja i na nutritivno zadržavanje u eko-sistemu. Na sledećoj slici data je
nutritivna spirala i njena težnja pri transportu u vodi.

Nency Grimm (1988) je pokazala da veskičmenjaci povećavaju stopu azota u

Sycamore Creek, Arizona. Grimova je procenila veliku gustinu naseljenosti i to
oko 100.000 organizama po kvadratnom metru i biomasu od 9,62g po
kvadratnom metru. Više od 80% biomase beskičmenjaka prema ovim
istraživanjima čine vrste koje se hrane malim organskim delovima koju ekolozi
nazivaju kolektorima. Raspoloživi azot je veoma bitan. Izračunato je da je
prosečna količina azota 250mg po kvadratnom metru dnevno. Slikom data je
relativna količina azota u procentima u izučavanoj oblasti.

Slika 19.15
Relativna gustina azota u procentima Sycamore Creek, Arizona, USA

76
 Izučavano je kruženje azota, uključujući i hranljivu vrednost zemljišta,
proizvodnju humusa, kao i prisutnost hranljive vrednosti zemljišta. Sastav
zemljišta se jako razlikuje. Može da bude prisutna jako velika količina azota u
zemlji. On nastaje iz atmosfere, a uzročnici mogu biti neke biljke. Kada se
proizvodi humus bogat azotom, menja se količina azota u eko-sistemu.

Havajska ostrva su gusto naseljena biljkama i životinjama. Domaću floru

čini oko 1200 vrsta, 90% ne raste nigde više na planeti. Ljudi su dodali oko
4600 egzotičnih vrsta. Biljke koje dominiraju mogu znatno da promene sadržaj
azota u eko-sistemu. Najviše fosfora u zemljištu prisutno je u jesen kada opadne
lišće, najmanje registruje se tokom poplava, za vreme oluja koje se mogu desiti
u bilo koje doba godine.

Na sledećoj slici dati su dnevni gubici i dobici fosfora u različitm

periodima.

Ljudske aktivnosti u zadnje vreme eko-sistem obogaćuju azotom i

fosforom. Ljudi utiču na unos hranljiv materijal u vodene eko-sisteme.
Kanalizacioni sistemi sadrže dosta azota. Najveći je problem što biološke
zajednice slabe. Bogaćenje eko-sistema donosi za posledicu nastanak raznih
vrsta gljiva. Kada se uzmu u obzir svi parametri koji utiču na eko-sistem, može
se predvideti koncetracija fosfora sa veliom preciznošću.

I taj prikaz je dat na slici koja sledi (19.28).

77
 Slika 19.28 Koncentracija fosfora u jezerima sa razumnom preciznošću

Predviđanja koncetracije fosfora, vrlo su korisna za menadžere koji

planiraju da koriste zemljište. Ovim modelom mogu se predvideti promene, kao
i mogućnosti korišćenja određenih oblasti za specifične namene, kao i rešavanje
nekih ekoloških problema. Visoka koncetracija fosfora stvara neravnotežne
uslove sredine, povećanje količina algi, smanjuje bistrina voda i količina
kiseonika i vodonika, što utiče na estetski izgled vode, ograničava pogodnost
kotrišćenja za rekreaciju i vodene sportove. Ono što je istina je da se nivo i vrsta
ljudskih aktivnosti stalno mora kontrolisati, ukoliko se želi postići određeni nivo
kvaliteta zemlje, vode i vazduha.

78
Kjoto protokol (The Kyoto Protocol)
Protokol iz Kjota uz Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni
klime (eng. The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention
on Climate Change) je dodatak međunarodnom sporazumu o klimatskim
promenama, potpisan sa ciljem smanjivanja emisije ugljen-dioksida i drugih
gasova koji izazivaju efekat staklene bašte. Protokol je stupio na snagu 16.
februara 2005. godine, kada ga je ratifikovala Rusija. Države koje su ga
ratifikovale čine 61% zagađivača.

Protokol je otvoren za potpisivanje u japanskom gradu Kjotu u

organizaciji Konvencije Ujedinjenih nacija za klimatske promene (UNFCCC),
11. decembara 1997. godine. Za njegovo stupanje na snagu bilo je potrebno da
ga ratifikuje najmanje 55 država i da države koje su ratifikovale protokol čine
najmanje 55% zagađivača. To se dogodilo 16. februara 2005. godine kada je
Rusija ratifikovala Protokol. Srbija je prihvatila Kjoto protokol 24. septembra
2007. godine.

Protokolom se smanjuje ispuštanje šest gasova koji izazivaju efekat

staklene bašte: ugljen-dioksida, metana, azot-dioksida, fluorougljovodonika,
perfluorougljovodonika i heksafluorida. U poslednjih nekoliko decenija
povećale su se koncentracije ovih gasova u atmosferi zbog korišćenja fosilnih
goriva u industriji, saobraćaju itd, što je doprinelo globalnom zagrevanju i
klimatskim promenama. Sjedinjene Američke Države i neke manje države
odbile su da ratifikuju Protokol iz Kjota. Grinpis smatra da je protokol postavio
previše skromne ciljeve kojima se neće postići veći pomaci. Od 3. do 15.
decembra 2007. godine na ostrvu Bali u Indoneziji je održana konferencija
Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama na kojoj je raspravljano o
budućnosti Kjoto protokola.

79
 Najvažniji svetski dokument od industrijske revolucije je „Kjoto
protokol“, kojim su se najrazvijenije zemlje na planeti obavezale da će smanjiti
emisiju štetnih gasova. Sporazumom koji je potpisala 141 država, među kojima
i 30 industrijskih giganata (bez SAD i Australije) predviđeno je da se do 2012.
godine za 5,2 odsto smanji emisija ugljen-dioksida u Zemljinoj atmosferi.
SAD kao zemlja koja najviše zagovara globalizaciju nije pristala da
potpiše sporazum. Zajedno sa Australijom ova vojno i ekonomski najmoćnija
zemlja svijeta odgovorna je za trećinu gasova štetnih po životnu okolinu.
Predsjednik Buš brani svoj stav i stav svoje administracije time da mnoge zemlje
potpisnice nemaju ni znanja ni resurse da bi potpisano sproveli u delo tako je sve
manje-više besmisleno. Čini se ipak da je nešto drugo po sredi - profit je važniji
od budućnosti Zemaljske kugle.

Upravo je rast ugljen-dioksida u atmosferi glavni krivac za efekat

“staklene bašte” i globalno zagrevanje Zemlje, što je dovelo do uragana, suša,
poplava i toplotnih udara u kojima je tokom poslednjih nekoliko godina život
izgubilo na milione ljudi. S obzirom na to da se većina ugljen-dioksida u
atmosferu ispušta sagorjevanjem fosilnih goriva (nafta i ugalj), pitanje
pronalaska alternativnih vodova energije izbilo je u prvi plan.

Trenutno od nafte zavisi 90 odsto celokupnog transporta, proizvodnje

hrane, lekova i hemikalija na zemlji. Procene su da će nam 2030. godine biti
potrebno 60 odsto više energije, a zaliha nafte ima još za oko četiri decenije.
Istovremeno prema podacima UN u narednih 30 godina proizvodnja hrane
moraće da se poveća za 60 odsto na globalnom nivou da bi se pratio rast svetske
populacije. Međutim, to neće biti moguće jer efekat staklene bašte i globalno
zagrevanje značajno će smanjiti površinu poljoprivredno obradivog zemljišta.
Ukoliko se nastavi trend globalnog zagrevanja, prosečna temperatura na
Zemlji će do 2100. porasti za čak 5,8 stepeni Celzijusa. Primera radi, od 1900.
do 1990. ta temperatura je porasla za svega 0,6 Celzijusa. Pravu cenu efekata
staklene bašte je nemoguće izračunati i ona se meri hiljadama milijardi dolara,
upozoravaju stručnjaci. Od zagađenosti vazduha, vode i posledica kiselih kiša
umiru milioni ljudi, a prirodni ekosistem Zemlje ne može da nadoknadi
pričinjenu štetu.

Esencijalno rešenje za začarani krug između globalnog zagrevanja,

emisije štetnih gasova i rasta potrošnje energije predstavlja okretanje ka jeftinoj
obnovljivoj energiji iz prirodnih izvora - sunca, mora i vetra. Što pre to dopre
do svesti šefova kompanija i država, planeta će izbeći krizu u kojoj će stradati
milioni nedužnih.

Za proizvodnju i transport svakog litra vode u flaši potroši se čak sedam

litara vode i 162 grama nafte. Posle terenskih vozila i plasticnih kesa, "flaširana"
voda ubrzano postaje glavno "bojno polje u ekološkom ratu". Da bi se proizvelo
29 milijardi plastičnih flaša sa vodom, koliko se godišnje proda samo u SAD,

80
potrebno je 17 miliona barela nafte. Voda sa izvora prevozi se hiljadama
kilometara širom sveta i tako nastali izduvni gasovi značajno doprinose
globalnom zagrevanju.

Stanje u Srbiji
U okviru Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) i Srbija i Crna
Gora bi trebalo da ojačaju saradnju sa EU u suzbijanju narušavanja životne
sredine, posebno, ali ne i isključivo, u pogledu kvaliteta vazduha i vode,
nadgledanja zagađivanja, unapređenja energetske proizvodnje i zaštite u
industrijskim postrojenjima, klasifikacije i sigurnog rukovanja hemikalijama,
uređenja prostora, upravljanja otpadom i zaštite šuma, flore i faune.

U Srbiji je u decembru 2004. godine usvojen niz propisa iz oblasti zaštite

životne sredine, uključujući i novi Zakon o zaštiti životne sredine (zasnovan na
odredbama Arhuske konvencije i drugih UNECE Konvencija, harmonizovanih
sa standardima EU uključujući odredbe o proceni uticaja na životnu sredinu),
kao i zakonodavstvo o integrisanoj prevenciji i kontroli zagađenja, proceni
uticaja na životnu sredinu i strateškoj proceni životne sredine. Neophodno je
preduzeti mere ka unapređenju pristupa informacijama, javnog ucešca u procesu
odlučivanja i pristup pravdi u slučajevima vezanim za životnu sredinu, kako se
Konvencijom i zahteva. Instrument procene uticaja na životnu sredinu može
zahtevati dodatno usklađivanje, u cilju pune usaglašenosti sa pravilima EU.
Uspostavljanjem ovih ambicioznih zakonodavnih programa u oblasti zaštite
životne sredine je uglavnom rukovodilo Ministarstvo Srbije osnovano 2002.
godine. U proleće 2004. godine, nova vlada je ukinula prethodno zasebno
Ministarstvo i područje životne sredine stavila u nadležnost Uprave za zaštitu
životne sredine pri Ministarstvu za nauku i zaštitu životne sredine. Dok su neke
takse direktno rezervisane u svrhu zaštite životne sredine, korišcenje finansijskih
instrumenata za zaštitu životne sredine, u skladu sa principom "zagadivač
plaća", još uvijek nije razvijeno.

Srbija i Crna Gora učestvuju u različitim regionalnim inicijativama o

životnoj sredini koje promoviše Evropska komisija, kao što je Regionalni
program obnove životne sredine (REREP) i Balkanska mreža za usklađivanje i
sprovođenje propisa iz područja zaštite životne sredine (BERCEN).
Srbija i Crna Gora bi trebalo da u potpunosti iskoriste prednosti saradnje u
oblasti životne sredine u okviru SSP-a, što ce zahtevati saradnju u borbi protiv
degradiranja životne sredine i unapređenje dodele sredstava za poboljšanje
stanja u ovoj oblasti. U isto vreme, regulatorne i institucionalne reforme u Srbiji
i Crnoj Gori se moraju ubrzati radi jačanja osnove za implementaciju
konzistentne i efektivne politike životne sredine.

81
Problemi zagađenja u Srbiji
Rasprostirući se na površini od 88.361 km2, Republika Srbija je smeštena
u srcu Balkanskog poluostrva. Po broju stanovnika od 7,5 miliona predstavlja
sasvim prosečnu zemlju u regionu. Moglo bi se reći da urbano stanovništvo
dominira sa 58% i da su stanovnici uglavnom koncentrisani u velikim
gradovima Beograd, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Subotica.

Energetski sektor je svakako najveći emiter zagađenja u Srbiji. Najveći

krivci za to su gorivo i zastarela tehnologija. Kao gorivo najviše se koristi
niskokalorični lignit, veoma lošeg kvaliteta sa puno štetnih sastojaka i stare
tehnologije bez mnogo načina da se ublaže štetni uticaji na životnu srednu.
Zemlja Srbija oko 66% svoje električne energije proizvodi u termoelektranama
na lignit, oko 33% se proizvede u hidroelektranama i tek nešto manje od 2% u
elektranama sa kogeneracijom i ostalim elektranama. Pored enormnih emisija
zagađujućih materija (čestice, SO2, CO2...) u vazduh, generišu se velike količine
pepela i šljake koje se kasnije odlažu na velike deponije. Procenjuje se da u
Srbiji od proizvodnje električne energije ima 170 miliona tona pepela
raspoređenih na oko 1.800 hektara. Od toga samo se u toku jedne godine u
Termoelektranama „Nikola Tesla“ u Obrenovcu generiše oko 4 miliona tona
pepela i šljake koji se odlažu na dve deponije ukupne veličine 1.000 hektara.
Uz to što energetski sektor predstavlja važnog zagađivača, korišćenje ili
tačnije rečeno neracionalno korišćenje energije ovaj negativni efekat dodatno
pojačava. Neefikasno korišćenje energije se ogleda u gubicima u prenosu oko
3,5%, dok su gubici u distribuciji čak 7%.

Rudarenje sa podzemnom i površinskom eksploatacijom stvara velike

„rane“ na površini zemlje, a u Srbiji je taj problem posebno prisutan u nekoliko
oblasti. Veliki površinski kopovi uglja nalaze se u Kolubarskim i Kostolačkim
rudnicima, kopovi bakra u Boru i Majdanpeku i podzemna eksploatacija uglja u
rudnicima Rembas-Resavica i Aleksinačkim rudnicima. Intenzivna eksploatacija
prirodnih resursa dovodi do značajnih degradacija zemljišta, promene
morfologije terena, stvaranja novih jalovišta, potpuno su uništene šume,
izmešteni vodotoci, potoci i podzemne vode zagađene. Proces rekultivacije je
veoma skroman, a brzina otkopavanja uglja i jalovine toliko napreduje da veći
deo zemiljišta i nastalih rupa nije zaštićen.
Oko 40.000 hektara tla se nalazi pod uticajem površinskih kopova i
jalovišta. Nešto više od 15% takvih prostora je rekultivsano ili pokriveno
nekakvom vegetacijom, dok svi ostali prostori podsećaju na „mesečev pejsaž“.

Industrija (proizvodnja hrane, pića, hemikalija, metala, nemetala, mašina

i opreme) sa svojim centrima poput Bora, Kragujevca, Pančeva i Šapca nema
sasvim jasan i definisan uticaj na životnu sredinu republike. Ovo se pre svega
odnosi na to što je zagađenje u ovim gradovima posledica mnoštva istovremenih

82
faktora. Zagađujuće materije koje se mogu naći u urbanim industrijskim
sredinama su: di-hlor-etan, teški metali, PCB ulja, nafta i naftni derivati, fenoli
čiji nivo često premašuju standarde EU, ali i domaće standarde. Industrija
najčešće i u najvećem broju slučajeva nema sopstveni monitoring niti
izveštavanje o stanju životne sredine u fabrici i oko nje.

Saobraćaj u Srbiji predstavlja oko 2,5 miliona najrazličitijih vozila.

Vozni park je veoma star, oko 90% vozila je preko 10 godina starosti, 33% čak i
preko 15 godina. Samo 1/3 putničkih automobila ima katalizatore, što znači da
je većina ostalih vozila odgovorna za enormne emisije izduvnih gasova i buku.
Drumski i gradski saobraćaj postaju glavi emiteri olova, čađi, SO2 i NOx.
Situaciju sa zagađenjem dodatno pogoršava veoma loš kvalitet goriva.
Predpostavka je da 70% goriva na tržištu ne zadovoljava postojeće standarde, a
sadržaj sumpora i olova je mnogo viši nego u EU.

Šume i šumski predeli pokrivaju 28% teritorije Srbije. Geografski položaj

republike, klimatske karakterstike i drugi uslovi stvaraju predpostavke za veliki
biodiverzitet u šumskim i biljnim vrstama. Ekološki potencijal šuma međutim
nije dovoljan jer je više od polovine šuma predstavljeno mladicama ili
niskoproduktivnim šumama čime se i smanjuje mogućnost za apsorpcijom CO2.
Oko 56% šuma je u vlasništvu države.

Alternativni izvori energije

Obnovljivi izvori energije su po definiciji energija koja se eksploatiše
istom brzinom kojom se i obnavlja. U obnovljive izvore energije spadaju:
energija vetra, energija sunca, hidroenergija, geotermalna energija i energija
biomase.

83
 Obnovljivi izvori energije pružaju znatan potencijal za budućnost, ali
trenutno su vrlo ograničenih mogućnosti i energija koja se dobija njihovom
upotrebom trenutno je skuplja. Zbog toga će proći još neko vreme pre nego što
dođe do značajnije upotrebe tih izvora energije. Do tada čovečanstvo se mora
osloniti na neobnovljive izvore energije - prvenstveno na naftu, ugalj, nuklearnu
energiju i prirodni gas.

Obnovljivi izvori energije, ne uključujući hidroenergiju, daju manje od

1% ukupno potrebne energije. Taj udeo u budućnosti treba znatno povećati jer
neobnovljivih izvora energije ima sve manje. Razvoj obnovljivih izvora energije
[posebno od vetra, vode, sunca i biomase] važan je zbog nekoliko razloga. Prvo,
obnovljivi izvori energije imaju vrlo važnu ulogu u smanjenju emisije ugljen-
dioksida u atmosferu. Drugo, povećanjem udela obnovljivih izvora energije
povećava se energetska održivost sistema i smanjuje zavisnost od uvoza
energetskih sirovina i električne energije. Treće, očekuje se da će obnovljivi
izvori energije postati ekonomski konkurentni konvencionalnim izvorima
energije, prvenstveno energija vetra, male hidrocentrale, energija iz biomase i
sunčeva energija.

Rašireno korišćenje nuklearnih i fosilnih energetskih sirovina ugrožava

ljudsku egzistenciju, jer ima direktan negativan uticaj na zdravlje ljudi.
Predviđene klimatske promene, mogućnost nuklearne kontaminacije i nerešeni
problemi vezani za proizvodnju plutonijuma u nuklearnim reaktorima, stvaraju
dodatne probleme i opasnosti.

Prema podacima naftnih kompanija, kao i drugim nacionalnim

statističkim podacima, ukupna svetska potrošnja nafte iznosi skoro 4 milijarde
tona godišnje, dok su ukupne rezerve oko 120-160 milijardi tona. Kako će
prerada nafte dostići vrhunac između 2005. i 2008. godine, a uzimajući u obzir
ograničenost zaliha, sadašnje korišćenje fosilnih i nuklearnih goriva ne može da
obezbedi dugotrajni i održivi razvoj.

Zalihe fosilnih goriva brzo nestaju, a u roku od jedne ili dve decenije
većina zemalja će biti primorana da koristi obnovljive izvore energije za
podmirivanje svojih energetskih potreba.

Većina zemalja širom sveta suočiće se sa ozbiljnim nedostacima energije

u bliskoj budućnosti. Velika potrošnja i porast broja stanovnika u svetu
primoraće stanovnike velikog broja zemalja da se suoče sa problemom kritičnog
smanjenja zaliha domaćih fosilnih energetskih izvora. Trenutna energetska
zavisnost većine zemalja od nafte i njenih derivata zahtevaznatne ekonomske
izdatke i u budućnosti nagoveštava negativne efekte na nacionalne ekonomije,
kao i na međunarodnu bezbednosnu situaciju.

84
 Usled koncentracije energetskih resursa u svega nekoliko oblasti u svetu,
korišćenje fosilnih goriva stvorilo je sistem međuzavisnosti, tako da se države
koje zavise od uvoza fosilnih goriva nalaze u podređenim položajima. Sa druge
strane, rezultat ovakve situacije je ne samo koncentracija energetske ekonomije,
već konstantno povećanje cena energetske infrastrukture i povećanje
trgovinskog debalansa. Zemlje izvoznice baziraju svoju ekonomiju isključivo na
izvozu energetskih sirovina što dovodi do političke, ekonomske i socijalne
nestabilnosti.

Alternativni izvori energije će ljudima biti preko potrebni ukoliko

ponestane fosilnog goriva i to pre nego što cena nafte skoči na 100 dolara ili
više, upozorio je upravnik holandskog Centra za energetsko istrazivanje, Ton
Hof. On je ukazao da je zbog toga "neophodno efikasnije trošiti fosilna goriva
kako bi se dobilo više vremena za razvoj alternativnih vidova enerije koji bi
postali pouzdani i jeftiniji". On je dodao da će za razvijanje nekih tehnologija
biti potrebne decenije.

Biomasa
U razvijenim zemljama sveta i Evropskoj uniji već godinama velika
pažnja se poklanja obnovljivim izvorima energije. Pre svega zbog globalne
energetke krize, ali i činjenice da se korišćenjem energije Sunca, vetra,
geotermalnih voda, biomase, priroda i životna sredina mnogo manje zagađuju.
Brojna naučna i praktična istraživanja usmerena su upravo na mogućnosti

85
upotrebe biljnih ostataka - biomase, kao potencijalnog energenta. Pod biomasom
se u skladu sa direktivama EU podrazumevaju biološki razgradive materije
nastale u poljoprivredi, stočarstvu i sa tim vezanoj industriji, kao i biološki
razgradivi deo industrijskog i gradskog otpada.

Biomasa u poljoprivredi

Nažalost, potencijalni energent se iz godine u godinu spaljuje. Tako se

svake godine u našoj zemlji nepotrebno bace miloni, degradira se zemljište,
uništavaju biljke, rasteruje divljač, a takav postupak nije zakonom zabranjen.
Takođe, biomasa se ne zaorava u dovoljnoj meri te se smanjuje plodnost
zemljišta jer je u oranicama sve manje humusa. Po hektaru poljoprivrednog
zemljišta moguće je dobiti tri tone slame od pšenice, uljane repice i soje, pet
tona kukuruzovine, četiri tone stabljike suncokreta. Hemijski sastav navedenih
vrsta biomase, svedenih na suvu materiju, u velikoj je meri sličan drvetu,
međutim, velika zapremina navedenih nusproizvoda čini njihov transport
ekonomičnim samo na udaljenosti do tri kilometra. O značaju biomase dovoljno
govore podaci da 2,5 kilograma slame može da uštedi litar ulja za loženje, 1,06
m3 gasa ili 9,72 kilovata električne energije, ali i 2,2 kilograma drveta i 1,94
kilogram uglja. Ove brojke, iako impozantne, nisu dovele do većeg korišćenja
ovog prirodnog potencijala. Osnovna prepreka za ekonomičnu eksplotaciju
biomase jeste njena relativno mala energetska vrednost, raštrkanost i
nepristupačnost terena za mehanizovano prikupljanje.

Tehnologija briketiranja

Ovaj problem se može prevazići tehnologijom briketiranja, kojom se

zapreminska masa nusproizvoda može povećati od 800 do 1.400 kilograma po
kubnom metru, a time se zapremina smanjuje 7 do 14 puta. Kao konačni
proizvod dobija se briket kalorijske vrednosti od 15 do 18 megadžula po
kilogramu, što je približno drvetu. Biomasa se može briketirati za loženje, u
energetske svrhe dodavanjem drugog hraniva, a potom melase, može da se
proizvede jeftina stočna hrana. Briketiranje biomase je, prema oceni stručnjaka,
budućnost. Takav briket nepogodnijim od standardnog korišćenih goriva čini
visoka higroskopnost, što uslovljava posebne uslove pakovanja i skladištenja.
Osnovni tehničko-tehnološki problemi koji određuju ekonomsku opravdanost
primene ove tehnologije vezani su prvenstveno za troškove sakupljanja i kvalitet
biomase. Nizak sadržaj sumpora u briketima, s druge strane, takođe ih čini
ekološki pogodnim.

Nedavno je u fabrici kotlova 'Tipo Kotlogradnja' predstavljeno je

eksperimentalno postrojenje za dobijanje energije sagorevanjem velikih bala
sojine slame.

86
 Postrojenje je izgrađeno pri fabrici u okviru Nacionalnog programa za
energetsku efikasnost srpskog Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine, uz
učešće Poljoprivrednog kombinata Beograd. Rukovodilac projekta dr Dragoljub
Dakić iz Instituta za nuklearne nauke 'Vinča' istakao je da je osnovni razlog za
pokretanje projekta pokušaj da se u upotrebu uvedu obnovljivi izvori energije
koji bi mogli da zamene fosilna goriva čije zalihe su ograničene. On je
napomenuo da se soja u PKB-u uzgaja na oko 2.000 hektara, a sojina slama je
do sada bila potpuno neiskorišćena i predstavljala je balast u proizvodnji.
Prema rečima Dakića, jedan od najperspektivnijih energetskih izvora naše
zemlje je otpadna biomasa iz poljoprivredne proizvodnje koja ne stvara štetne
produkte sagorevanja, a njenim korišćenjem poštuju se zahtevi Kjoto sporazuma
u smanjenju efekta 'staklene bašte'. On je ukazao i da bi se korišćenjem biomase
kao goriva uštedela znatna sredstva koja se ulažu u kupovinu drugih energenata i
bila bi smanjena zavisnost naše zemlje od njihovog uvoza.

U postrojenju se obavlja kontrolisano sagorevanje slame, po principu

'cigarete', uz veliki stepen toplotnog iskorišćenja i mogućnost korišćenja
nekvalitetne i vlažne slame, objasnio je Dakić. Prema njegovim rečima,
postrojenje ima kapacitet od jednog megavata toplotne energije, što je dovoljno
da zagreva 50 prosečnih kuća ubiranjem slame sa oko 200 hektara zasejane
sojom. Nastavak tog projekta će biti izgradnja istih kotlova u okviru PKB-a za
zagrevanje plastenika, površine od oko pet hektara.

Biomasa je organska materija životinjskog ili biljnog porekla koja se

pomoću različitih procesa pretvara u upotrebljivu energiju. Energija biljnog
porekla predstavlja, procesom fotosinteze akumuliranu svetlosnu energiju kojom
se svetlost transformisala u hemijsku energiju. U toku fotosinteze biljke koriste
ugljen dioksid iz vazduha i vode u cilju stvaranja ugljenih hidrata, koji
predstavljaju osnovne gradivne elemente biomase. Na ovaj način se svetlosna
odnosno sunčeva energija akumulira u hemijskim vezama strukturnih
komponenti biomase. Ova energije može se eksploatisati na razne načine.
Sa druge strane, osnovni izvor biomase životinjskog porekla je prirodni tečni
stajnjak. Upotreba biomase ili goriva i otpadnih materija dobijenih iz biomase
kao izvora energije zahteva njihovo sagorevanje i oslobađanje toplote koja
pokreće generatore električne energije. Energija akumulirana u biomasi je
hemijske prirode pa u njenoj eksploataciji nema prekida rada, kao što je to slučaj
sa solarnom ili energijom vetra. Sa ovog aspekta, biomasa ima više
karakteristika fosilnih goriva nego obnovljivih izvora, sa razumljivim razlogom
jer su fosilna goriva ustvari fosilni oblik biomase.

Istorijski gledano, biomasa je bila osnovni izvor energije za čovečanstvo,

uglavnom u obliku drveta koje se koristilo za grejanje i spremanje hrane, dok su
industrijskom revolucijom primat preuzela fosilna goriva. I pored toga, biomasa
danas učestvuje sa 15% u ukupnoj potrošnji energije, a značajno je da je ovaj
udeo znatno veći u zemljama u razvoju nego u industrijalizovanim zemljama.

87
 Jedan od najbitnijih faktora koji određuju potencijalnu ulogu biomase u
energetskoj industriji, predstavlja jaka konkurencija koja postoji između
vrednosti biomase i zemljišta neophodnog za njen uzgoj, što nije slučaj sa
ostalim obnovljivim izvorima. Biomasa može da se koristi kao hrana, đubrivo,
za proizvodnju papirnih vlakana i kao gorivo.

Hemijski sastav biomase varira u zavisnosti od tipa izvornih materija,

mada se prosečan sastav uglavnom sastoji od 25% lignina i 75% ugljenih hidrata
odnosno šećera. Lignin se sastoji od molekula, različitih od molekula šećera,
povezanih u tanke pločaste strukture. Ugljeni hidrati se formiraju od molekula
šećera povezanih u dugačke lance ili polimere, kao što su celuloza ili polu-
celuloza.

Situacija u EU

U ukupnoj energiji dobijenoj iz obnovljivih resursa u 2003. godini u EU

energija dobijena iz drvne biomase učestvovala je sa 51%. Sve je to u skladu i sa
Direktivom broj 77 Evropske unije iz 2001. godine koja je postavila kao cilj da
12% ukupne utrošene energije u EU do 2010. godine bude poreklom iz
obnovljivih izvora, kao i sa savremenom energetskom politikom razvijenih
zemalja koja teži ka smanjenju emisije štetnih materija i postizanju održivog
razvoja. Evropska unija je 2001. godine postavila kao cilj da se učešce
obnovljivih izvora energije u ukupnoj proizvodnji energije uveća sa 15% u
2002. godini, na 22,1% do 2010. godine.

Magistar Matias Efenberger sa bavarskog Instituta za poljoprivredni

inženjering, izgradnju farmi i tehnologiju koja štiti životnu sredinu, ukazao je na
dinamičan razvoj koji proizvodnja biogasa ima poslednjih godina u Nemačkoj.
Broj postrojenja za proizvodnju biogasa u Nemačkoj je u relativno kratkom
razdoblju, od 1999. do 2004. godine, udvostručen. Nemačko Udruženje za
biogas predviđa da će se broj pogona za biogas približiti cifri od 4 500 do kraja
ove godine i imati instalisanu snagu od oko 9,50 MW. Prošle godine je u sektoru
obnovljivih energenata bilo oko 120 hiljada zaposlenih i prognozira se da ce do
2020. godine biti otvoreno još 400 hiljada novih radnih mesta.

88
 U Nemačkoj je 2000. godine počeo da se primenjuje Akt o obnovljivim
izvorima energije i ocena je da postoji značajan prostor za dalji rast budući da se
trenutno koristi tek pet odsto mogućnosti za proizvodnju električne energije u
postrojenjima na biogas.

Procene za Srbiju
Procenjeno je da svake godine u Srbiji proizvedemo 12,5 miliona tona
biomase, a najveći deo se ne koristi na razuman i racionalan način. Energija koja
bi se godišnje mogla dobiti korišćenjem biomase u Srbiji procenjena je na 2,68
miliona tona ekvivalentne nafte. Od toga se 1,66 miliona tona ekvivalentne nafte
odnosi na poljoprivredu, a oko milion tona na šumsku biomasu. Ukupni godišnji
energetski potencijal biomase u Srbiji je na nivou od 40% energetske vrednosti
uglja koji se godišnje proizvede u našim rudnicima.

U Srbiji postoji značajan energetski potencijal obnovljivih izvora energije

u iznosu od više od tri miliona tona ekvivalentne nafte godišnje. Oko 80 odsto
ovog potencijala čini biomasa. Istovremeno, ukupna potrošnja fosilnih goriva je
na nivou od 12 miliona tona ekvivalentne nafte. Kada bi se iskoristilo samo
deset odsto potencijala biomase u iznosu od 2, 6 miliona tona ekvivalentne nafte
radi obezbedenja toplotnih energetskih usluga u sektoru domacinstava, za šta se
godišnje u Srbiji potroši oko 2, 5 miliona tona ekvivalentne nafte, ušteda na
račun smanjenog uvoza iznosila bi oko 60 miliona evra godišnje.

Urađena je jedna analiza potrošnje lož ulja u centralizovanim sistemima

grejanja koja je obuhvatila neke manje gradove u našoj zemlji. Odabrani su
gradovi u izrazito poljoprivrednim i šumskim regionima u kojima šume
pokrivaju više od 45 odsto teritorije opštine. Utvrdeno je da bi pet odsto
zemljišta zasejanog pšenicom i kukuruzom bilo dovoljno da se ostacima
biomase zameni tečno gorivo koje se koristi za proizvodnju toplotne energije u
tim opštinama, dok bi u šumskim područjima bilo dovoljno oko 10 odsto
postojeće seče šuma da bi se ostvario isti cilj.

Perspektive

Može se očekivati da će korišćenje drvne biomase imati veoma važnu

ulogu u proizvodnji energije u Srbiji u narednim godinama, imajući u vidu i da
će ratifikacijom Kjoto protokola naša zemlja biti u obavezi da smanji količinu
ugljen-dioksida koji se emituje pre svega sagorevanjem fosilnih goriva.
U sve to trebalo bi da se uključi i država koja bi određenim podsticajnim
sredstvima pomogla razvoj tržišta obnovljivih energenata.

89
 Zbog toga ne čudi da veliki broj farmi smanjuje proizvodnju hrane i
prelazi na proizvodnju električne energije pa se u narednih desetak godina
očekuje pretvaranje značajnih površina poljoprivrednog zemljišta u tzv.
energetske zasade.

Ministarstvo rudarstva i energetike u Vladi Srbije je uvelo jednu od

važnih novina u Zakonu o energetici usvojenom polovinom prošle godine,
uvodenje kategorije povlašcenih proizvodača koji u proizvodnji električne
energije koriste obnovljive izvore energije ili struju proizvode u malim
elektranama. Zakon je predvideo i podsticajne mere za povlašćene proizvođače,
poput subvencija, poreskih, carinskih i drugih olakšica.

Postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora obično su

relativno malog kapaciteta, pa su stoga i investicije u pojedinačna postrojenja
takođe relativno male. Stoga postoji realna osnova za uključivanje domaće
privrede u razvoj tehnologija, proizvodnju opreme i učešce u konkurenciji za
plasman proizvoda u susedne zemlje... Imajući u vidu da su obnovljivi izvori
energije najvećim delom locirani u seoskim sredinama tako bi se obezbedila i
veća uposlenost seoskog stanovništva.

Obnovljivi izvori energije su po definiciji energija koja se eksploatiše

istom brzinom kojom se i obnavlja. U obnovljive izvore energije spadaju:
energija vetra, energija sunca, hidroenergija, geotermalna energija i energija
biomase.

Biodizel je tečni obnovljivi izvor energije iz biomase, tj. ulja dobijenih iz

semena uljanih kultura kao i recikliranih ulja. Dobro je poznato da transport
skoro potpuno zavisi od fosilnih goriva. Potražnja za energijom neprekidno
raste, kao i zavisnost od uvozne energije, što doprinosi razvoju u sektoru
obnovljive energije. Bio-goriva, konkretno biodizel, predstavlja jednu izvodljivu
alternativu.

Šta je biodizel?
• Tečno bio gorivo, proizvedeno iz biljnih ulja ili upotrebljenih ulja i masti;
• Kao osnovna sirovina se najčešce upotrebljava zrno uljane repice, soje i
suncokreta;
• Obnovljivi izvor – eksploatiše istom brzinom kojom se i obnavlja;
Po hemijskom sastavu - mešavina metil estara masnih kiselina (FAME);
• Biodizel je, tehnički, idealni supstitut za dizel od fosilnih rezervi i nikakve
značajne modifikacije dizel motora nisu potrebne;
• Karakteristike biodizela su slične običnom dizelu a poboljšanje proizilazi
iz sadržaja kiseonika u biodizelu, koji obezbeđuje bolji proces
sagorevanje i poboljšava podmazivanje, što delom kompenzuje uticaj
nižeg energetskog sadržaja;

90
 • Koristi se nezavisno ili pomešan sa dizelom fosilnog porekla (B100, B20,
B5 ili B2 – broj označava procentualno učešce biodizela u mešavini).
• Potrebe za povećanom sigurnosti u snabdevanju tečnim gorivom za
transportni sektor i poljoprivredu pomoću obnovljivog izvora;
• Potreba da se koristi kao gorivo u dizel motorima koje manje zagaduje
okolinu, a istovremeno ne zahteva prepravke na motorima i može se
mešati sa fosilnim dizelom;
• Obezbeđuje korisniku pouzdano gorivo sa nižom cenom.
• Rešenje problema: smanjena emisija gasova (pogotovo CO2) koji
učestvuju u efektu staklene bašte i njihov uticaj na globalnu klimu;

Vodonik
Da bi se energijom Sunčevog zračenja mogao zadovoljiti znatan deo
potreba za energijom, neophodno je pronaći pogodan transformisan oblik
energije koji mora biti takav da se lako i efikasno može akumulisati, kako bi
energiju stavili na raspolaganje potrošačima i onda kada je intezitet zračenja
mali. Tada je i najveća potražnja za energijom. Transformacija u električnu
energiju još uvek nije ekonomična zbog malog stepena iskorišćenja i velikih
troškova, a ona se ne može preneti na velike udaljenosti.
Smatra se da je najpogodniji način za akumulisanje vodonik. On se može
lako transportovati brodovima i cevovodima. On bi se mogao proizvoditi
postupkom elektrolize u specijalnim solarnim elektranama izgrađenim u
tropskom i suptropskom pojasu. Te bi elektrane bile spojene sa potrošačkim
područjima cevovodima pod pritiskom, a deo proizvedenog vodonika mogao bi
se u tečnom stanju prevoziti brodovima. Treba svakako predviditi i mogućnost
skladištenja jer tako možemo uskladiti proizvodnju i potrošnju. Vodonik bi se
mogao proizvoditi i u drugim elektranama radi povećanja nihovog iskorišćenja.
Danas se vodonik upotrebljava kao osnovna sirovina za sintezu u hemijskoj
industriji i u petrohemiji. Vodonik je idealno gorivo za grejanje jer je produkt
sagorevanja samo voda (nepotreban dimnjak), a u gorivim ćelijama, pomoću
njega, dobijali bi električnu energiju.
Toplotna moć vodonika je tek trećina toplotne moći prirodnog gasa, što
znači da je za jednaku energiju potrebna trostruka količina vodonika. Da ne bi
previše povećavali dimenzije cevovoda vodonik bi se transportovao pod
povećanim pritiskom, što bi povećalo troškove transporta u odnosu na gas (za
jednaku količinu energije) za oko 40-50%. Skladištenje je moguće i u tečnom
stanju, kao i za prirodni gas. Potrebno ga je ohladiti na -253C, a za istu količinu
energije potrebna je tri puta veća zapremina rezervoara nego za prirodni gas.
Rezervoari moraju biti sagrađeni od nerđajučeg čelika. Distribucija vodonika
ekonomičnija je od distribucije električne energije i može se sprovesti na isti
način kao i distribucija gradskog gasa postojećim gasovodima. Velika prednost
je ta što možemo akumulisati vodonik na pojedinim tačkama mreže.

91
Energija plime i oseke
Plima i oseka su posledica delovanja Sunca i Meseca na vodu u okeanima.
Amplituda plime i oseke zavisi od međusobnog položaja Sunca, Meseca i
Zemlje. Amplituda i frekvencija različite su na pojedinim obalama. Na primer,
amplitude plime i oseke na Sredozemnom moru su 10cm, a na Atlanskom,
Tihom i Indijskom okeanu prosečno 6-8m. Na pojedinim mestima obale u
zapadnoj Francuskoj i u jugozapadnom delu Velike Britanije amplituda dostiže i
više od 12m. Na zapadnoevropskoj atlanskoj obali vremenski razmak između
dve plime iznosi 12 sati i 25 minuta, a na obalama Indokine nastaje samo jedna
plima u toku 24 časa.

Za energetsko iskorišćavanje plime i oseke potrebno je odabrati pogodno

mesto na obali, na kojoj je velika amplituda plime uz mogućnost izolacije dela
morske površine (izgradnjom pregrade) radi stvaranja akumulacionog bazena.
Najjednostavniji način korišćenja postiže se ugradnjom turbina koje rade samo u
jednom smeru strujanja vode.

Da bi se produžilo vreme pogona, može se postaviti turbina koja radi u

oba smera strujanja vode: iz bazena i u bazen. Postoji varijanta da turbina radi i
kao pumpa, bilo za prebacivanje vode iz bazena u more, bilo iz mora u bazen.
Na ovaj način bolje se iskorišćava potencijalna energija plime i oseke.

Međutim, kakav god da se odabere način iskorišćavanja energije plime i

oseke, ne može se postići pogon bez prekida niti konstantna snaga. To pokazuje
da je proizvodnja električne energije na toj osnovi nemoguća izolovano, bez
saradnje s drugim postrojenjima za proizvodnju el.energije. Takve se elektrane
moraju uključiti u elektroenergetski sistem u kojem ostale elektrane imaju
ukupnu snagu nekoliko desetina puta veću od snage tih elektrana. Da postrojenje
bude ekonomski opravdano treba ispuniti dva zahteva: dužina brane ne sme biti
predugačka, a dubina mora na mestu brane ne sme biti previše duboka.

Ukupna energija plime i oseke procenjuje se na 26000 TWh u godini.

Trećina se gubi u plitkim morima. Srednja amplituda plime na okeanskim
širinama manja je od 1m, a energetsko iskorišćavanje plime i oseke ekonomski
je opravdano ako je amplituda veća od 2m. Zbog toga se računa da je od ukupne
energije plime i oseke iskoristivo samo 2%, a to je 520 TWh godišnje, što je oko
3% današnje godišnje proizvodnje električne energije (oko 15000 TWh).
Stvarna električna energija je još manja, jer se uz najpovoljnije dimenzionisanje
može iskoristiti samo 25% teorijske proizvodnje.

U Francuskoj je izgrađena jedna takva elektrana. To je La Rance stavljena

u pogon 1966. godine. Ima 24 turbine koje mogu raditi i kao pumpe za oba
smera strujanja vode. Ukupna snaga turbina je 240MW. Godišnja proizvodnja

92
iznosi 608GWh (20% od teorijske proizvodnje), a 64 GWh je potrebno za
pumpanje (ta se energija uzima iz sistema). Iskoristiva zapremina bazena iznosi
184 miliona m3, površina mu je 22km2, a dužina oko 20km. Dužina pregrade je
oko 720m. U Rusiji nedaleko od Murmanska izgrađena je eksperimentalna
elektrana (u pogonu od 1968. godine) snage 800kW.

Veliki investicioni troškovi govore protiv izgradnje ovakvih elektrana, a

osim toga na povoljnim lokacijama ukupna moguća proizvodnja električne
energije predstavlja samo marginalnu količinu potrebne energije.

Unutrašnja energija mora

Dovede li se topla voda sa morske površine u prostor dovoljno niskog
pritiska, ona će se pretvoriti u paru, pa se tom parom mogu pokrenuti parne
turbine, ako je kondezator hlađen vodom iz većih dubina, koja ima nižu
temperaturu. U turbini se iskorišćava ta razlika između temperature na površini i
u dubini mora, odnosno između pritisaka koji odgovaraju tim temperaturama.

Prvo i jedino takvo postrojenje od 22kW izgrađeno je 1919. godine na

Kubi. Ono je pokazalo tehničku mogućnost iskorišćavanja tog energetskog
izvora, ali nije našlo praktičnu primenu zbog velikih investicionih troškova.
Investicije po jedinici snage za takvu elektranu veće su nego za HE, a ona se
može graditi samo na obalama u tropskom pojasu, tamo gde je temperatura mora
dovoljno visoka.

Procenjeno je da bi se u ovakvim postrojenjima moglo proizvesti 600000

TWh električne energije, a to je oko 40 puta više od današnje svetske
proizvodnje el.energije. Budući da se ta energija može iskorišćavati samo u
malom broju područja (potrebna je dovoljna dubina blizu obale) i da je potrošnja
električne energije u tropskim i suptropskim područjima mala, ne možemo
očekivati veću upotrebu ovakvog izvora energije.

93
Energija morskih talasa
Talasi nastaju delovanjem vetra, a vetar delovanjem Sunca. Osnovne
karakteristike talasa su visina i dužina. Vremenski razmak između dve
amplitude srazmeran je drugom korenu dužine talasa. Energija talasa srazmerna
je kvadratu visine talasa i obrnuto srazmerne vremenskom razmaku između dve
amplitude. Energija naglo opada sa dubinom, pa na dubini od 20m iznosi samo
20% od energije neposredno ispod površine, a na dubini od 50m samo oko 2%
od energije neposredno ispod površine.

Snagu talasa definišemo po jedinici površine upravnu na smer kretanja

talasa. Ona može iznositi i 10kW/m2, ali i oko nule. Npr. za područje severnog
Atlantika, na otvorenom moru između Škotske i Islanda u 50% vremena snaga
valova je 3.9kW/m2 ili veća. Snagu talasa možemo odrediti po metru dužine na
morskoj površini.

Tako definisana snaga talasa menja se sa brzinom vetra i zavisi od

godišnjeg doba i vremenskih prilika. Na spomenutom delu Atlantika u 50%
vremena leti je snaga 10kW/m ili veća, a zimi 95kW/m ili veća.
Dužina obala uz okeane svih pet kontinenata (bez polova) iznosi oko 100
miliona metara, pa ako se računa s prosečnom srednjom snagom od 10kW/m,
dobija se prosečna godišnja snaga od 1TW, odnosno godišnja energija od oko
9000TWh, što je oko 60% današnje proizvodnje el.energije.

Svakako, da će zbog lakšeg dovođenja energije potrošačima na kopno, biti

jednostavnije iskorišćavati energiju neposredno uz obalu, iako je energija talasa
na otvorenom moru mnogo veća. Iskorišćavanje energije talasa će biti
ograničeno zbog geografskih faktora i ekonomskih ograničenja, u prvom redu
izazvanih problemom prenosa tako proizvedene električne energije.

Energija vetra - eolska energija

Vetar je jedan od osnovnih parametara koji se mere na meteorološkim

stanicama širom zemlje. Merenja vetra i podaci o njemu ne mogu se direktno
koristiti za detaljnu procenu eolske energije, već samo za globalnu. Naša zemlja
se ubraja u područja sa znatnim energetskim potencijalom. Izrazito vetrovita
područja su u planinskim oblastima. U Srbiji se izdvajaju delovi Vojvodine i
planinske oblasti Južne i Istočne Srbije, uglavnom iznad 100-1500 m nadmorske
visine. Prema ovoj opštoj proceni raspodele vetra računat je fluks energije vetra
za standardnu visinu 10 i 50 m iznad površine tla i krece se od 400-800 W/m2.
Ova relativno povoljna ocena energetskog potencijala vetra treba da omogući
dalja istraživanja u zavisnosti od lokaliteta, kao i uticaje meteoroloških pojava
koje mogu ograničiti ili potpuno onemogućiti njihovo korišćenje - velike ledene

94
naslage, jaki udari vetra, udari groma itd. Za pouzdanu procenu
vetroenergetskog potencijala neophodna su dodatna istraživanja. U šire
navedenim lokacijama postoje mikro lokacije koje su od posebnog interesa za
eolsku energetiku. Kao ilustracija mogu poslužiti činjenica da merenja izvršena
na Kopaoniku na mestu samo 1km udaljenom od meteorološke stanice, pokazuje
da je tu vetroenergetski potencijal za 70% veći od potencijala na lokaciji stanice.

Ovo nije čudno jer na vetroenergetski potencijal u nekoj tački bitno

utiču tri odredišta:

1. U makroskali, geografski položaj

2. U mezoskali, konfiguracija terena (u primeru Kopaonika ovo je
dominantno)
3. U mikroskali, rastinje i druge lokalne prepreke vazdušnom strujanju.

Procenjuje se da su naše mogućnosti u razvoju vetroenergetike uslovno

velike. Pod ovim podrazumevamo: iako u našim oblastima ne duvaju jači
sezonski vetrovi, u dolinama većih reka, u Vojvodini, na većim planinskim
visoravnima i nizu drugih specificnih lokaliteta, srednje brzine, a verovatno i
distribucije brzine po vremenu su pogodne za vetroenergetiku.

Geotermalna energija
Toplotna energija koja je akumulirana u podzemnim vodama naziva se
hidrogeotermalnom energijom. Da bi se podzemne vode smatrale toplotnim
izvorom potrebno je da njihove temperature budu veće od 10 °C. Geotermalana
energija spada u obnovljiv izvor energije i u različitoj meri je prisutna svuda.
Samim tim je ekološki najopravdanija njena upotreba, a gledano ekonomski je
najpovoljnija jer nam dolazi besplatno.

U tehničkoj praksi toplotne pumpe se najčešće koriste za:

- za grejanje i hlađenje prostora

- za rekuperaciju toplotne energije

Solarna energija
Većina oblika energije nastala je ili nastaje delovanjem zračenja Sunca,
npr. fosilna goriva su akumulisana energija zračenja Sunca koja su došla do
Zemlje pre milion godina. Kada govorimo o energiji zračenja Sunca
podrazumeva se njegovo iskorišćenje u trenutku kada dođe do Zemlje, to je
neposredno iskorišćavanje zračenja Sunca.

95
 Dotok energije Sunčevim zračenjem naziva se solarna konstanta, koja je
1400 W/m2 pri srednjoj udaljenosti Zemlje od Sunca, uz upadni ugao od 90
stepeni zanemarujući delovanje atmosferske apsorpcije. Pri prolasku kroz
atmosferu deo energije se troši u složenim procesima, a deo se reflekuje i
reemituje u svemir. Taj deo iznosi oko 1/3 energije koja je dospela na rub
atmosfere, pa dotok energije do površine Zemlje iznosi prosečno 920 W/m2.
Ako je projekcija površine Zemlje 127.106 km2, dotok energije iznosi 117400
TW. Zbog rotacije Zemlje ta se energija raspoređuje po celoj površini Zemlje
(510.1.106 km2), pa je prosečni dotok energije 230 W/m2, odnosno 5.52
kWh/m2 dnevno. To su, naravno prosečne vrednosti, a stvarne zavise od
geografske širine, dela dana, pojave oblaka, zagađenja itd.

Energija zračenja Sunca koja dolazi do Zemljine površine iznosi, dakle,

oko 109TWh (8.6.1013toe) godišnje. Ta je energija oko 170 puta veća nego
energija u ukupnim rezervama uglja u svetu. To je ogromni energetski izvor
kojim se mogu zadovoljiti energetske potrebe za veoma dugo vreme.

Energija zračenja koja dopire do površine Zemlje zavisi u prvom redu od

trajanja insolacije (trajanja sijanja Sunca, odnosno o vremenu kroz koje se Sunce
nalazi iznad horizonta). Trajanje insolacije zavisi od geografske širine i o
godišnjeg doba. Razlika između vremena izlaska i vremena zalaska Sunca daje
vreme trajanja insolacije kojoj je izložena horizontalna i nezaštićena površina.
Ono iznosi za našu zemlju oko 15h leti i oko 9h zimi. Stvarno trajanje insolacije
je znatno kraće zbog pojave oblaka i magle, ali i zbog stanja atmosfere na
posmatranom području (zagađenost).

96
 Ona se razlikuje za površine koje su postavljene horizontalno, vertikalno,
ili pod nekim uglom u odnusu na površinu Zemlje. Npr. realno trajanje
insolacije za Beograd (na horizontalnu površinu) iznosi 2071h godišnje, od toga
70.5% u periodu od aprila do septembra i 29.5% u periodu od oktobra do marta.
Ipak, dotok energije Sunčevog zračenja nije proporcionalan trajanju isolacije.
Naime, deo energije se gubi prolaženjem kroz atmosferu zbog apsorpcije
kiseonika, ozona i ugljen dioksida. Gubitak je veći što je Sunce bliže horizontu.
Osim toga, energija zračenja se u prolazu kroz atmosferu raspršuje, a najveći
gubitak je neposredno nakon zalaska Sunca. Deo raspršene energije ipak dođe
do površine Zemlje(oko 50%). Prema tome, ukupno zračenje koje dođe do
površine Zemlje sastoji se od neposrednog i difuzionog zračenja koje je deo
raspršene energije zračenja. Zbog svega toga snaga zračenja koja dođe na
površinu, a koja bi se mogla energetski iskorišćavati, znatno se menja tokom
dana, a njene promene zavise od godišnjeg doba i položaja obasjane površine.

Veoma se često energija zračenja prikazuje kao energija koja dođe do

površine Zemlje tokom dana, naravno za vreme trajanja isolacije. Ta energija
zavisi i od stanja oblačnosti i osobina atmosfere, ali je poželjno poznavati i
potencijalnu energiju zračenja. To je maksimalna energija koja dođe do površine
kroz suvu i vlažnu atmosferu. Ona zavisi i od geografske širine i nadmorske
visine. Ona postaje sve manja sa smanjenjem nadmorske visine i povećanjem
geografske širine. Na geografskoj širini od 43 stepena potencijalna energija
iznosi oko 2500kWh/m2 godišnje, a na geografskoj širini od 46 stepena oko
2400kWh/m2 godišnje.

Stvarna energija zračenja koja dođe do površine znatno je manja od

potencijalne zbog pojave oblaka, vlage i zagađenosti atmosfere. U Srbiji je ona u
proseku oko 3.5kWh/m2 na dan.

Sve ovo pokazuje veliku promenljivost snage zračenja. Ipak, te su

promene laganije od promena snage vetra i one se mogu s većom ili manjom
tačnošću predviditi, jer je poznat ritam pojava (izlazak i zalazak Sunca). Intezitet
zračenja koje nam stoji na raspolaganju ne možemo predviditi s većom
sigurnošću. Kao izvor energije Sunčevo zračenje je povoljnije od vetra s
obzirom na predvidivost pojave, ali je nepovoljnije s obzirom na to da zračenja
nema u toku noći, i da je manje intezivno tokom zime kada je potrošnja energije
najveća. Postrojenja mogu raditi samo u toku dnevnog ciklusa, što se ne poklapa
sa ritmom potražnje energije. Moraju se graditi dodatna postrojenja ili osigurati
akumulaciju energije pomoću koje bi vršili snabdevanje potrošača noću.

97
 Održivi razvoj znači koristiti
neograničene sposobnosti našeg mozga,
umesto naših ograničenih prirodnih resursa

98
 EKOLOŠKA TERMINOLOGIJA

Opšti pojmovi

ACID RAIN – KISELA KIŠA, kiša koja sadrži jake mineralne kiseline, nastale
od različitih industrijskih polutanata, na prvom mestu sumpordioksida i oksid-
nitrogena sa oksigenom i vodenom parom u atmosferi (pH vrednost manja od
5,6). Može poticati od kiselih gasova u oblaku ili spiranjem zagađenog vazduha
ispod oblaka.

AEROSOL – AEROSOL, suspenzija čvrstih ili tečnih čestica ili i čvrstih i

tečnih čestica, čija je brzina taloženja zanemarljiva, u gasnom obliku.

AIR POLUTION – ZAGAĐENJE VAZDUHA, proces ispuštanja u atmosferu

štetnih, opasnih, toksičnih i radioaktivnih gasova ili čestica, uglavnom kao
posledica aktivnosti čoveka. Zagađivanje vazduha potiče prvenstveno od:
a) spaljivanja fosilnih goriva za potrebe grejanja;
b) tehnoloških procesa;
c) sagorevanja u motorima sa unutrašnjim sagorevanjem;
d) spaljivanja otpada.

AIR QUALITY – KVALITET VAZDUHA, obično se odnosi na koncetraciju

polutanata u vazduhu. Za većinu polutanata kvalitet vazduha se izražava kao
prosečna koncetracija u određenom vremenskom periodu (obično godinu dana) i
merom visoke zagađenosti (95. ili 98. percentil godišnjih vrednosti praćenja.

AIR QUALTY CONTROL – REGULISANJE KVALITETA VAZDUHA,

osiguranje čistoće vazduha primenom sanacionih i preventivnih mera. Sastoji se
u ograničavanju zagađivanja i ograničavanju zagađenosti vazduha. Osim
primene mera u okviru regulisanja zagađivanja vazduha, sadrži još mere za
racionalnu potrošnju energije i resursa, primenu sistema praćenja, uvođenje
procedure odobravanja lokacije, gradnje i upotrebe, inspekcijski nadzor.

AIR QUALITY CRITERIA – KRITERIJUM KVALITETA VAZDUHA, opis

efekata čija se pojava može očekivati bilo kada i bilo gde kad koncetracija
zagađujućih materija u ambijentalnom vazduhu doseže ili prekoračuje određene
određene vrednosti u datom vremenskom periodu. Služe kao stručne podloge za
određivanje standarda kvaliteta vazduha.

AIR QUALTY MANAGEMENT – UPRAVLJANJE KVALITETOM

VAZDUHA, proces uklapanja komponenete kvaliteta vazduha u urbani
industrijski razvoj, planskim i sanacionim merama.

99
ALTERNATIVE ENERGY – ALTERNATIVNA ENERGIJA, energija koja
se znatnije ne koristi, a prihvatljiva je za životnu sredinu. Primer alternativne
energije je solarna energija ili energija vetra.

ALTERNATIVE FUELS – ALTERNATIVNA GORIVA, podrazumevaju

goriva za transport, kao što su prirodni gas, metanol i električna energija.

ALTERNATIVE TRANSPORTATION – ALTERNATIVNI TRANSPORT,

načini putovanja kao što su hodanje, biciklizam i sl.

BACKGROUND LEVEL – POZADINSKI NIVO (FON), tipična ili prosečna

koncetracija hemikalija u okolini. Često se odnosi na prirodne pojave ili na
nekontaminirani nivo. Nivo fonskih koncetracija može biti povećan kao
globalna posledica visokih emisija nekih polutanata.

BANNED CHEMICALS – ZABRANJENE HEMIKALIJE, hemikalije čija je

upotreba zabranjena zbog njihovog štetnog uticaja na zdravlje ljudi ili okolinu.
Zabrana se može odnositi na pojedine namene, pojedina područja ili celu
državu.

BEST PRACTICABLE ENVIRONMENTAL OPTION – NAJBOLJE

PRAKTIČNE MOGUĆNOSTI ZA ŽIVOTNU SREDINU, predstavlja
unapređenje studija procene uticaja na životnu sredinu (Environmental Impact
Assessment – EIA) zahtevajući da se dokaže da je izabrana mogućnost zahvata u
prostoru najbolja za globalnu okolinu kao celinu, niti samo za deo planete pod
jurisdikcijom jedne države ili njene regije.

BEST PRACTICABLE TECHNOLOGY – NAJBOLJA RASPOLOŽIVA

TEHNOLOGIJA, nivo tehnologije predstavljen obično kao najbolji postojeći
nivo učinka obrade otpadnih voda ili izduvnih gasova unutar industrijske
kategorije.

BIODEGRADABLE – BIORAZGRADIV, otpadni materijal koji se sastoji

prvenstveno od prirodnih materijala i nakon upotrebe se apsorbuje u ekosistem.
Većina organskog otpada, kao što je papir i drvo, je biorazgradiv.

BIODIVERSITY – BIOLOŠKA RAZNOVRSNOST, sveukupnost živih

organizama koja obuhvataraznovrsnost unutar vrsta između vrsta i ekosistema
na određenom prostoru.

BIODIVERSITY CONSERVATION – OČUVANJE BIOLOŠKE

RAZNOVRSNOSTI, strategije, planovi i programi usmereni ka očuvanju i
održivom korišćenju biološke raznovrsnosti.

1
BIOGAS – BIOGAS, proizvod anaerobnog vrenja organskog porekla u tečnom
obliku na opređenoj temperaturi. Po fizičkom sastavu ovaj fluid predstavlja
mešavinu gorivih i negorivih gasova. Dve trećine zapremine biogasa (bioplina)
otpadaju na metan, a jedna trećina karbondioksid i ostale negorive gasove.

BIOSPHERE – BIOSFERA, životna oblast (prostor) organskog sveta na

Zemlji; obuhvata Zemljinu površinu, kopna i mora, niži deo atmosfere i
hidrosferu.

BIOTECHNOLOGY – BIOTEHNOLOGIJA, tehnologija koja koristibiološke

sisteme, žive organizme ili njihove delove, za proizvodnju ili primenu proizvoda
ili procesa za određenu namenu.

BIOWASTE – BIOLOŠKI OTPAD, otpad nastao iz organskih materija, na

primer: ostaci od hrane.

CE MARKING – CE OZNAČAVANJE, oznaka koja simbolizuje usklađenost

sa svim obavezama proizvođača koje se odnose na proizvod. CE je skraćenica
od Conformité Européenne (fra), odnosno European Conformity (eng), što
znači Evropska usklađenost.

Takva usklađenost nije ograničena samo na osnovne zahteve koje se odnose na

sigurnost, opšte zdravlje, zaštitu potrošača, itd... pošto neke direktive mogu da
nametnu i specifične obaveze koje ne moraju obavezno biti deo osnovnih
zahteva. CE označavanje je jedino značavanje kojim se potvrđuje da su
proizvodi usklađeni sa direktivama koje se zasnivaju na globalnom pristupu. U
ovom pogledu države članice EU moraju se u svojim nacionalnim regulativama
uzdržavati od bilo kakvog pozivanja na usklađenost osim na CE označavanje.
CE označavanje takođe simbolizuje činjenicu da je kvalifikovana fizička ili
pravna osoba, koja je postavila ili je bila odgovorna za postavljanje navedenog
označavanja, proverila da je proizvod usklađen sa svim odredbama Evropske
Unije o harmonizaciji, a koje se odnose na proizvod, i da je proizvod bio
podvrgnut odgovarajućim procedurama ocenjivanja usklađenosti.

CERTIFICATION – SERTIFIKOVANJE, procedura kojom treća strana daje

pismenu garanciju (potvrda) da je neki proizvod, proces ili usluga usklađen sa
specifičnim zahtevima.

1
CARBON DIOXIDE – UGLJENDIOKSID (CO2), prirodni gasoviti sastojak
atmosfere čija je koncetracija u porastu (od 280 ppm u predindustrijskom
periodu do preko 350 ppm danas) kao posledica spaljivanja goriva, ulja,
prirodnog gasa i organskih materijala, kao i promene namene zemljišta.

CARBON MONOXIDE – UGLJENMONOKSID (CO), gasoviti sastojak

atmosfere koji se javlja kao produkt nepotpunog sagorevanja goriva. Vodi
poreklo od prirodnih pojava i čovekove aktivnosti. U prirodi se javlja preko
vulkanskih erupcija, šumskih požara, pri nepotpunoj oksidaciji karbona,
biloškim procesima, termoenergetskim pogonima manje snage, sagorevanjem
goriva u domaćinstvima i posebno u izduvnim gasovima automobila na
benzinski pogon. Ugljendioksid je gas bez boje, mirisa i ukusa. Veoma toksičan,
zapaljiv i eksplozivan u većim koncentracijama. Ima jako štetno dejstvo na
čoveka i životinje.

CLEAN TECHNOLOGY – ČISTA TEHNOLOGIJA, tehnologija sa niskim

nivoom emisije zagađujućih materijala.

CLIMATE – KLIMA, prosečno vreme za određeni region i vremenski period

(obično se uzima vremenski period od 30-ak godina). Klima nije isto što i
vreme, ali sigurno, klima je prosečna slika vremena za određeni region. Vreme
opisuje kratkotrajno stanje u atmosferi. Elementi klime uključuju padavine,
temperaturu, vlagu, sunčevu svetlost, brzinu vetra, pojave kao što su magla,
mraz, nepogode (grad, oluja).

CLIMATE CHANGE – KLIMATSKE PROMENE, nekad se koristi da opiše

sve oblike klimatskih promena, ali zbog toga što Zemljina klima nikad nije
statična, termin se koristi da se naznači važnost promene od jednog klimatskog
stanja do drugog. U nekim slučajevima, termin klimatske promene može biti
sinonim za globalno zagrevanje. Međutim, naučnici nastoje da koriste ovaj
termin u širem smislu, uključujući i prirodne promene klime.

COAL – UGALJ, stenovita masa crne boje, sa osobinom da sagoreva na vatri i

da se pri tome hemijska energija veze pretvara u toplotnu energiju. Nastao je
izumiranjem i ugljenisanjem organizama, biljaka koje su se taložile i nakon
hemijskih, hemijsko-biloških i geoloških procesa, pod specifičnim uslovima,
preobrazile i dobile različite fizičke osobine. Zagađivanje vazduha od
sagorevanja uglja potiče:
- u slučaju nepotpunog sagorevanja (CO, čađ, karbonhidrogeni);
- zbog hemijskog sastava uglja (sumpor i alkalne komponente);
- zbog neodgovarajuće tehnologije sagorevanja

CONCENTRATION – KONCENTRACIJA, količina neke supstance koja je

rastvorena ili sadržana u drugoj susptanci. Na primer, morska voda sadrži veću
koncentraciju soli nego voda za piće.

1
CONVENTION ON LONG-RANGE TRANSBOUNDARY AIR
POLUTION (LRTAP) – KONVENCIJA O PREKOGRANIČNOM
ZAGAĐIVANJU VAZDUHA NA VELIKIM UDALJENOSTIMA, Ženeva, 13.
Novembar 1979. Godine. Osnovna načela konvencije su zaštita čoveka i životne
sredine od zagađivanja vazduha i nastojanje da se ograniči i koliko je god to
moguće, postupno smanji ili spreči zagađivanje vazduha uključujući i
zagasđivanje vazduha na velikim udaljenostima i preko granica. Uz ovu
konvenciju usvojeni su:
1. Protokol o dugoročnom finansiranju programa saradnje za praćenje i
procenu prekograničnog prenosa zagađujućih materija u vazduhu na velike
daljine u Evropi (EMEP). Ženeva, 1984. godine;
2. Protokol o regulisanju emisija sumpora ili njegovog prekograničnog
fluksa. Helsinki, 1985. godine;
3. Protokol o regulisanju emisija nitrogenskih oksida ili njihovih
prekograničnih flukseva. Sofija, 1988. godine;
4. Protokol o regulisanju emisija isparljivih organskih komponenti ili
njegovog prekograničnog fluksa. Ženeva, 1991. godine;
5. Protokol o daljem smanjenju emisija sumpora. Oslo, 1994. godine;
6. Protokol o regulisanju emisija POP-a. Aarhus, 1998. godine;
7. Protokol o regulisanju emisija teških metala. Aarhus, 1998. godine;
8. Protokol o smanjivanju acidifikacije (kiselosti), eutrofikacije i
prizemnog ozona. Geteborg, 1999. godine

COMPATIBILITY – KOMPATIBILNOST, pogodnost proizvoda, procesa ili

usluga da se pod određenim uslovima upotrebljavaju zajedno, a da bez
neprihvatljivih međudelovanja zadovolje odgovarajuće standarde.

DANUBE POLUTION REDUCTION PROGRAM (DPRP) – PROGRAM

ZA SMANJENJE ZAGAĐIVANJA DUNAVA, program koji ima za cilj
definisanje programa i politike, mera kojima će se smanjiti zagađivanje u
Dunavskom basenu i Crnom moru.

Dug prema prirodi

Kada se prebiju dugovi između razvijenih zemalja, nerazvijenih zemalja i

prirode, može se zaključiti da razvijene zemlje duguju zemljama u razvoju.
Međutim, problem je u tome što zemlje u razvoju ne raspolažu znanjem i
informacijama na osnovu čega bi tražile svoja potraživanja.

DECONTAMINATION – DEKONTAMINACIJA, uklanjanje štetnih

susptanci kao što su škodljive hemikalije, štetne bakterije ili drugi organizmi ili
radioaktivni materijali iz izloženih individua (materija), prostorija, opreme u
zgradama ili spoljašnjeg ambijenta.

1
ECOLOGY – EKOLOGIJA, naučna disciplina koja proučava međuzavisnost
organizama i njihove okoline, žive i nežive. Reč ekologija potiče od grčke reči
oikos koja znači kuća (stanište, dom) i logos koja znači reč (nauka). Ekologija se
deli na autekologiju i sinekologiju. Autekologija se bavi proučavanjem pojedinih
jedinki i njihovog odnosa prema okolini, dok su predmet proučavanja
sinekologije više jedinke, grupe organizama i odnos tih jedinki prema sredini.
Pojam ekologija podrazumeva naučnu disciplinu u prvobitnom smislu.
Međutim, danas se u opštoj jezičkoj upotrebi pojam ekologije sve više proširuje,
a gubi na dubini, što nepravilno dovodi do izjednačavanja sa pojmom „zaštita
životne sredine“.

ECOSYSTEM – EKOSISTEM, funkcionalno jedinistvo životne zajednice i

njenog staništa, odnosno žive i nežive prirode na određenom prostoru. Sve
prirodne zajednice ili grupe organizama koje žive zajedno u interakciji su jedni
sa drugima i čine zatvorenu vezu sa njihovom okolinom. Zajednica i okolina
čine jedno – ekosistem. Pojam ekosistem se može primeniti na svaku veličinu ili
nivo izabran za ispitivanje.

EMISSION – EMISIJA, ispuštanje materije u tečnom, gasovitom ili čvrstom

stanju, ili ispuštanje energije (buka, vibracija, radijacija, toplota), kao i
mikrobiološka zagađivanja iz određenog izvora u okolinu.

ENERGY – ENERGIJA, fizička veličina, ne može se direktno posmatrati ili

meriti. Njena količina se može izračunati koristeći formuile iz odgovarajućih
disciplina fizike.

ENERGY CARRIER – PRENOSILAC ENERGIJE, agenti za prenos energije,

od mesta proizvodnje do mesta upotrebe (korišćenja), u praksi se koristi termin
energent.

ENVIRONMENT – SREDINA, okruženje (okružujući prostor) u kojem neka

organizacija deluje, uključujući vazduh, vodu, zemlju, prirodne resurse, floru,
faunu, ljude i njihovo međudelovanje. Okruženje u ovom kontekstu se
rasprostire od unutrašnjosti date organizacije sve do globalnog sistema.

Razlikuju se 3 osnovne podele:

1) Environment – prirodna sredina (celokupni prostor planete);

2) Living environment – životna sredina (deo prostora gde čovek živi, naselje);

3) Working environment – radna sredina (zatvoreni ili otvoreni radni prostor)

1
ENVIRONMENTAL PROTECTION – ZAŠTITA OKOLINE (ŽIVOTNE
SREDINE, PROSTORA), usmeravanje razvoja i njegovog uticaja na okolinu.
Pristup korišćen u periodu 1970-1990. (danas uključen u pristup održivog
razvoja), sastoji se od prognoziranja uticaja na okolinu kod gradnje novih
postrojenja ili naselja, kao i dokazivanja da će njihov uticaj biti u granicama
propisanim zakonom, kao i od sprovođenja sanacionih mera, ukoliko se radi o
zagađivanju ili zagađenosti koji premašuju zakonske propise. Zakonodavstvo
države se zasniva na ekonomskim i ekološkim uslovima države, a ako se radi o
polutanima (zagađivačima), propisi moraju da zadovolje međunarodne pravno-
obavezujuće ugovore.

ENVIRONMENTAL PROTECTION ACT – AKT O ZAŠTITI OKOLINE,

zakonski okvir zaštite sredine (prostora) koji se zasniva na ustavu. Osnovni
principi na kome se zasniva ovaj akt mogu biti:
1. princip održivosti;
2. princip razumljivosti;
3. princip saradnje;
4. princip prevencije;
5. princip predostrožnosti;
6. princip očuvanja vrednosti prirodnih izvora i bioraznolikosti;
7. princip plaćanja troškova zagađivanja;
8. princip pomoćnih obaveznih mera;
9. princip slobodnog pristupa informacijama o okolini (prostoru);
10. princip zaštite prava

EROSION – EROZIJA, razaranje Zemljine površine i odnošenje površinskog

rastinjskog materijala putem mehaničkog dejstva spoljnih sila: vode, vetra, kiše,
talasa i drugih, kao i hemijskim delovanjem atmosferske vode čime se menjaju i
uništavaju tektonski oblici reljefa i stvaraju novi.

EVAPORATION – ISPARAVANJE, fizička transformacija tečnosti u gas na

temperaturi ispod njene tačke ključanja.

EUTROPHICATION – EUTROFIKACIJA, pogoršanje estetike i osobina koje

deluju na život prirodnih i veštačkih jezera izazvanih preteranom upotrebom
đubriva sa visokim sadržajem fosfora, nitrogena i organskih suspstanci. Alge i
akvatične biljke preterano rastu. Simptomi se mogu ublažiti skretanjem
kanalizacije, boljim korišćenjem đubriva, kontrolom erozije, poboljšanjem
tretmana kanalizacije i prikupljanje viška morskog rastinja. Voda za potrošnju iz
takvih jezera mora biti filtrirana i obrađena.

EXPOSURE LEVEL – NIVO IZLOŽENOSTI, količina (koncentracija)

hemikalije koju je apsorbovala površina organizma.

1
EUROPEAN ENVIRONMENT AGENCY (EEA) – EVROPSKA
AGENCIJA ZA OKOLINU, www.eea.europa.eu, osnovana 1990. godine i
smeštena je u Kopenhagenu (Danska), sa zadatkom da obezbedi informacije
(podatke) o kvalitetu vazduha u Evropi i na taj način omogući ETC-AQ
razvijanje informacionog sistema. Prioritetni zadatak EEA je da ustanovi stvarne
i nezavisne izvore podataka o okolini. Glavni izvori ovih informacija su podaci
koji su objavljeni u međunarodnim programima monitoringa.

ENVIRONMENTAL PROTECTION AGENCY (EPA) – AGENCIJA ZA

ZAŠTITU OKOLINE, www.epa.gov, federalna agencija SAD odgovorna za
regulisanje zagađivanja vode i vazduha, toksičnih suspstanci, čvrstog otpada,
kao i za čišćenje kontaminiranih područja. Podstiče razvoj čistih tehnologija.

FAUNA – FAUNA, ukupna životinska populacija nastanjena na određenom

području.

FLORA – FLORA, ukupna vegetacija u nastanjenom području.

FERTILISER – ĐUBRIVO, organske i anorganske komponente koje se dodaju

zemlji radi bolje plodnosti. Đubriva sadrže osnovne elemente: nitrogen, fosfor i
kalcijum. Đubriva se mogu namenski proizvoditi, nastajati u toku neke druge
hemijske proizvodnje kao nusproizvodi i nastajati kao nusproizvodi u prirodnim
procesima.

1
FLYING ASH – LETEĆI PEPEO, pepeo koji biva iznesen iz ložišta gde se vrši
sagorevanje sprašenog uglja u letu.

FOG – MAGLA, kondenzovana vodena para, zgusnuta u nižim slojevima

atmosfere, pri Zemljinoj površini. Guste magle, pomešane sa dimom iz
industrijskih postrojenja, obrazuju se iznad industrijskih gradova (smog).

FOREST PROTECTION – ZAŠTITA ŠUMA, igra značajnu ulogu u

ekološkom, društvenom, ekonomskom i kulturnom razvoju država. Šume
predstavljaju najraznovrsnije i široko rasprostranjene ekosisteme u svetu.

FUEL – GORIVO, materijali koji pri hemijskim promenama (najčešće

sagorevanjem uz pomoć vazduha) oslobađaju veliku količinu toplote koja se
može iskoristiti za vođenje hemijskih i tehnoloških procesa, za dobijanje
mehaničke energije ili za zagrevanje.

GAS – GAS, fosilno gorivo koje se pojavljuje u gasovitom agregatnom stanju,

sadrži pretežno metan, ugljenmonoksid, kao i inertne gasove. Pojavljuje se kao
prirodni, i kao gas nastao ili proizveden u industrijskim procesima.

GASOLINE – BENZIN, tečno gorivo, smesa parafinskih, naftnih i aromatičnih

ugljo-vodonika. Koristi se za rad motora sa unutrašnjim sagorevanjem za
pokretanje automobila, kamiona, itd.

GEODIVERSITY – GEORAZNOVRSNOST, raznovrsnost geoloških

fenomena i njihovih odgovarajućih procesa unutar određenog područja, i jedan
je od faktora i kriterijuma koji određuju prirodne vrednosti nekog mesta ili
pejsaža, a istovremeno komplementarnošću utiče na biološku raznovrsnost.

GEOSPHERE – GEOSFERA, tlo, sedimenti i kamenje (stene) u Zemlji, na

kopnu i ispod okeanske flore.

GLOBAL WARMING – GLOBALNO ZAGREJAVANJE, proces delovanja

staklenih gasova emitovanih usled delovanja ljudskih aktivnosti na zagrevanje
Zemljine atmosfere, što dovodi do promene klime.

GREEN DESIGN – ZELENO PROJEKTOVANJE, namera koja je u

saglasnosti prihvatljivim prostornim principima građenja, korišćenja materijala i
energije, na primer upotreba solarne energije, recikliranih materijala.

GREEN LIST – ZELENA LISTA, popis vrsta internog (neopasnog) otpada

prema Direktivi o otpadu EU.

GREENHOUSE EFFECT – EFEKAT STAKLENE BAŠTE, porast

temperature vazduha u atmosferi izazvan staklenim gasovima.

1
OZONE – OZON, alotroska modifikacija oksigena (kiseonika) čiji se molekul
sastoje od tri atoma kiseonika. Razlikuje se stratosferski i troposferski ozon koji
imaju sasvim različite pristupe regulativi.

OZONESPHERE – OZONOSFERA, područje u stratosferi na visini od 20-40

km, koje ima relativno visoku koncentraciju ozona.

PACKAGING – AMBALAŽA, materijal kojm se roba omotava (pakuje) ili

predmet u koji se smešta da bi se zaštitila, sigurno transportovala, kao i da bi se
sa njom lako i bez opasnosti rukovalo. Ambalažom se roba štiti od mehaničkog
oštećenja, od promene osobina, od gubitka na količini i od nedopuštenih
manipulacija, od atmosferskih uticaja, hemijskih i fizičkih delovanja,
mikroorganizama, itd. Ambalažom se štiti okolina od eventualnih štetnih uticaja
od strane robe, na primer: od delovanja zapaljivih, eksplozivnih i otrovnih
materija. S druge strane, ambalaža je proizvod sa vrlo kratkim vekom upotrebe, i
kada joj prestane funkcija ima karakter otpada.

RENEWABLE RESOURCES – OBNOVLJIVI RESURSI (IZVORI), resursi

za koje postoje prirodni mehanizmi obnavljlanja: šume, podzemne vode,
poljoprivredno zemljište, more. Korišćenje obnovljivih resursa treba da bude
tako organizovano da procenat eksploatacije ne bude veći od procenta prirodne
regeneracije.

RENEWABLE ENERGY – OBNOVLJIVA ENERGIJA, energija iz resursa

kao što su snaga vetra i solarna energija koja može dati neograničenu
proizvodnju bez iscrpljivanja prirodnih resursa.

REUSE – PONOVNA UPOTREBA, naknadna upotreba, komponente, delova

komponenti ili proizvoda nakon kraja njegove prvobitne namene (upotrebe).

RECYCLING – RECIKLAŽA, povratak u isti tehnološki proces u kome je

otpad nastao (metal, staklo, papir...).

Danas postoji približno 100.000 komercijalnih hemikalija, od kojih 1500 čini

95% ukupne svetske proizvodnje. Za znatan deo i ovih najzastupljenijih
hemikalija nedostaju podaci potrebni za procenu rizika po zdravlje i okolinu.

SECONDARY ENERGY – SEKUNDARNA ENERGIJA, energja koja nastaje

procesom konverzije (rafinacija, gasifikacija, likvefakcija, proizvodnja
električne energije, itd) primarnog vida energije u nosioce energije (energente),
kao što su bednzin, lako ulje, električna energija koji prelaze u oblik pogodan za
transport ili korišćenje.

1
SOLAR ENERGY – SOLARNA ENERGIJA, energija koja se dobija iz
sunčevog zračenja koja dospeva na Zemljinu površinu. Koristi se energija
direktnog zračenja, kao i putem uređaja za konverziju ili akumulaciju energije.

Solarna arhitektura bi mogla da da značajan doprinos održivom građenju i

razvoju održivih gradova.

UNITED NATIONS ENVIRONMENT PROGRAMME (UNEP) –

PROGRAM UJEDINJENIH NACIJA ZA ŽIVOTNU SREDINU, osnovan
1972. godine, nakon Konferencije UN o čovekovoj okolini. Zadatak ove
organizacije je da motiviše i koordinira rad u oblasti zaštite životne sredine u
okviru UN.

VALIDATION – VALIDACIJA, potvrđivanje ispitivanjem i prikupljenjem

objektivnih dokaza da su posebni zahtevi za predviđenu specijalnu upotrebu
zadovoljeni.

VEGETATION – VEGETACIJA, skup svih prirodnih biljnih zajednica (šume,

livade, stepe, močvare...) koje u jednoj oblasti ili zemlji, u većem ili manjem
sklopu, grade njen pokrivač. Pojmovi flora i vegetacija ne znače isto: flora
izučava sve biljne vrste jedne zemlje ili oblasti, a vegetacija sve njene biljne
zajednice. U jednoj oblasti flora može biti vrlo bogata, a vegetacija sasvim
oskudna, i obrnuto.

VERIFICATION – VERIFIKACIJA, ukupna inspekcija, ispitivanje i praćenje

rada u odnosu na prostorno upravljanje.

WASTE MANAGEMENT – UPRAVLJANJE OTPADOM, primena

tehnoloških mera podstaknutih državnom regulativom, uključujući i promenu
obrasca potrošnje. Odnosi se, u principu na otpad u čvrstom agregatnom stanju.
Osnov upravljanja je klasifikacija otpada prema štetnosti.

WATER PROTECTION – ZAŠTITA VODA, organizacione i tehničke mere

čiji je cilj da se ograniči količina zagađujućih materija koje se unose u vodotok, i
da sadržaj nečistoća u vodenom toku ne prekoračuje vrednosti dozvoljene za
datu kategoriju voda.

WORLD WIDE FUND FOR NATURE (WWF) – SVETSKI FOND ZA

ZAŠTITU PRIRODE, www.panda.org, ima aktivnu mrežu u 100 država sa
misijom zaštite prirode i biološke raznovrsnosti.

Sva prava autora su zadržana.

Nije dozvoljeno kopiranje, preštampavanje ili prenošenje ove knjige u elektronskom ili štampanom obliku!!!

1
 LITERATURA

Olivera Novitović – Materijali i tehnologije za novi milenijum (Beogradska poslovna

škola, Beograd 2000);

Olivera Novitović – Komercijalno i carinsko poznavanje robe (Viša tehnička škola,

Užice 2002);

A. Knežević, J. Čomić – Leksikon životne sredine (Sarajevo 2001);

Mladen Črnjar – Ekonomika i politika zaštite životne sredine (Rijeka 2002);

Manuel C. Molles Jr. – Ecology (McGraw Hill Higher Education, New York 2008);

Aarsen, L.W. and T. Koegh – Conundrums of competetive abilty in plants: What to

measure? (2002);

Byers, J.E. – Competition between two estuarine snails: implications for invasions of
invasions of exotic species (2000);

Chuine, E. And E.G. Beaubien – Phenology is a major determinant of tree species

range (2001);

Grant, P.R. – Ecological character displacement (1994);

Schluter, D. – Experimental evidence that competition promotes divergence in

adaptive radiation (1994);

Pulliam, H.R. – On the relationship between niche and distribution (2000);

Colinvaux, P.A. – The past and future Amazon (1989);

Cao, Y.D.D. Williams and D.P. Larsen – Comparison of ecological communities:

the problem of sample representativeness (2002);

Gotelli, N.J. and R.K. Colwell – Quantifying biodiversity: procedures and pitfalls in
the measurement and comparison ofspecies richness (2001);

Joern, A. – Disturbance by the fire frequency and bison grazing modulate grasshopper
assemblages in tall-grass prairie (2005);

Tilman, D. – Competition and biodiversity in spatially structured habitats (1994);

Wallis De Vries, M.F.P. and J.H. Willems – Challenges for the calcareous
grasslands in Northwestern Europe: integrating the requierments of flora and fauna
(2002)