P. 1
hrestomatija k

hrestomatija k

|Views: 1,344|Likes:
Published by Radoncic

More info:

Categories:Types, Research, Law
Published by: Radoncic on Jan 29, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

07/16/2013

pdf

text

original

HRESTOMATIJA

BEZBIJEDNOST EVROPSKE UNIJE

Predgovor

U ovoj hrestomatiji su, slobodnim izborom priređivača, svrstani radovi jednog broja inostranih autora, pretežno iz anglosaksonske teorije, koji većim dijelom - uz uvažavanje prakse na prostoru Zapadnog Balkana – predstavljaju aktuelna sagledavanja najznačajnijih segmenata sektora bezbjednosti na prostoru Evropske Unije. Pošto se radi o evolutivnom procesu nastajanja institucija i pravila Evropske Unije, kojima se reguliše zajednička spoljna i bezbjednosna politika njenih država-članica, kao i policijska saradnja i saradnja u oblasti pravosudja i kaznenopravnoj materiji, smatramo da će prezentirani tekstovi olakšati poimanje ove složene problematike i usmjeriti čitaoce na suštinske okvire evroatlantske integracije. Redosled radova, njihov prevod i stručna redakcija urađeni su prema koncepciji priređivača, sa željom da se obuhvati što širi spektar uglova kojima se može osvijetliti fenomen bezbjednosti Evropske Unije, koji je u nastajanju. Pri tome, priređivaći su imali u vidu da prezentirana izvorna građa može biti od pedagoške koristi studentima koji se bave ovom problematikom, ali i od naučno-istraživačke koristi naučnim i drugim poslenicima.

U Podgorici, 2008/09 g.

Priređivači : Prof.dr Andreja Savić Doc.dr Ivan Mašulović

BILJEŠKA O AUTORIMA

Prof. dr Andreja Savić, Završio je Fakultet političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu, na kome je i magistrirao iz oblasti komunikacija i masovnih medija. Doktorirao je na Fakultetu bezbjednost iUniverziteta u Skopju, BRJ Makedonija. Objavio je 12. knjiga u svojstvu autora ili koautora i veći broj naučnih članaka. Bio je predavač, šef katedre i dugogodišnji načelnik Obrazovno-istraživačkog centra na Institutu bezbjednosti u Beogradu, vanredni profesor na Fakultetu civilne odbrane Univerziteta u Beogradu i redovni profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu . Angažovan je kao spoljni saradnikgostujući profesor na Fakultetu političkih nauka BU na postidiplomskim studijama iz oblasti terorizma i organizovanog kriminaliteta, Pravnom fakultetu Univerziteta u Kragujevcu na strukovnim studijama nacionalne bezbjednosti i Fakultetu za poslovni menadžment – oblast civilne bezbjednosti u Baru, Crna Gora. Naučna oblast kojom se bavi je društveno humanistička, uže polje bezbjednosnih disciplina. U dugoj radnoj karijeri radio je u MUPu R.Srbije od 1972-1987, kada prelazi na rad u Institut bezbjednosti, naučno-istraživačkoj instituciji pri tadašnjem SSUP SFRJ. Od 15.novembra 2001. do 24.januara 2003, obavljao je funkciju poslednjeg načelnika RDB i prvog direktora Bezbjednosno-informativne agencije (BIA) Vlade Republike Srbije čiji premijer je bio dr Zoran Đinđić. Sada je direktor Akademije za diplomatiju i bezbijednost u Beogradu.

Doc. dr Ivan L. Mašulović, Docent na Fakultetu za poslovni menadžment – oblast civilna bezbjednost u Baru, Crna Gora. Magistrirao je na Fakultetu za uslužni biznis u Novom Sadu, a doktorirao na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Objavio je četiri knjige – u svojstvu autora ili koautora, više priručnika i desetine članaka u zemlji i inostranstvu, saradnik Fakulteta humanističkih studija u Podgorici - UDG, saradnik Fakulteta za diplomatiju i bezbjednost u Beogradu, kao i Policijske akademije u Danilovgradu. U višegodišnjoj profesionalnoj karijeri u MUPu RCG, pored više različitih dužnosti, obavljao je i funkcije načelnika Odeljenja i Centra bezbijednosti, načelnika Uprave kriminalističke policije MUP-a RCG, a zatim rukovodioca službe za Informativno bezbjednosnu i tehničku podršku u Ministarstvu inostranih poslova Crne Gore. Sada je rukovodilac u Agenciji za nacionalnu bezbjednost (ANB) Crne Gore i predstavnik u radnim tijelima Savjeta Evrope u Strazburu.

SADRŽAJ : 1. Hojberg, Anne-Else, “The European security structure, a platphorm of organizations?”. – In: Presidents&Prime Ministers, Jan-Feb 1996, v5 n1 .p23 (4); ……….5 2. Izvor: Mottola, Kari, The Challenge of Collective Action: Security management in European and Regional Contex". - In: Gartner, Heinz, Hyde-Price, Adrian, Reiter, Erich (eds), Europe's New Security Challenges, London: Lynne Reinner Publishers, Boulder, 2001, pp. 299-313…………………………………………………….. …………………………….11 3. Waever, Ole: European security identities 2000 (zbornik Reforma sektora bezbednosti)..................................................................................................................... .........21 4. Gartner, Heinz: European Security: The Transatlantic Link, and Crisis management", pp. 396-420 (Zbornik G17)..............................................................................39 5. Peterson, John; Smith, Michael E., The EU as a Global Actor, in: Elizabeth Bomberg and Alexander Stubb, The European Union: How Does It Work?, Oxford University Press, pp. 195212...............................................................................................................................56 6. Christiansen, Thomas, European and Regional integration, in: John Baylis and Steve Smith, The Globalization of World Politics, Oxford University Press, 2001., pp. 495-518...66 7. Bohas, Henri-Alexandre, A New Middle Age: a Post-Westphalian approach to the European Union, Research Conference of the European Union Center of California, Claremont, April, 2003., pp. 124............................................................................................86 8. WWW.INTERPOL.INT i E-MAIL: PRESS@INTERPOL.INT...................................95 9. Santiago, Michael, Europol and Police Cooperation in Europe, The Edwin Mellen Press, Queenston, Lampeter, 2000., pp. 199-234……….. …………………………………109 10. Winn, Neil, CFSP, ESDP, and the Future of European Security: Whither NATO?, The Brown Journal of World Affairs, Vol. 9, No.2, 2003, pp. 149-160………………. …….128 11. Lindstrom, Gustav, Enter the EU Battlegroups, Chaliot Paper No.97., ISS, Paris, 2007…………………………………………………………………………………… ……145 12. Gregory, Frank, The EU`s role in the war on terror, Jane`s Intelligence review, vol. 15, no. 1, 2003., pp. 14-17………………………………………………….. ………………154 13. Bebler, Anton, NATO and Transnational Terrorism, Perceptions, Winter 2004-2005, pp. 159-175…………………………………. ………………………………………………160 14. Aldrich, Richard J. Transatalntic Intelligence and Security Cooperation, International Afairs, Vol. 80, No. 4, 2004, pp. 731753………………………………….…171

Bezbijednost Evropske Unije

15. Takako Ueta: The Stability Pact: from the Balladur Initiative to the EU Joint (zbornik sa Samita NATO iz Češke, 2007)............................................................................................185 16. Antonio Missiroli: ESDP - How it works (zbornik Samita NATO iz Češke).............194 17. Stefanović dr Zlatko: Pravo Evropske Unije, treće izdanje, ''Union'' i ''Službeni glasnik'', Beograd, 2008, str. 18-33; 147155........................................................................203 18. Izvor: OCTN Sudska saradnja u krivičnim pitanjima...............................................208 19. Izvor: OCTN Organizovani kriminal.........................................................................215 20. Izvor: OCTN Borba protiv narkotika........................................................................222 21. Izvor: OCTN Politika EU u borbi protiv korupcije...................................................234 22. Izvor: OCTN Zaštita finansijskih inetersa EU i zemalјa članica i borba protiv prevara............................................................................................................................. ......240 Izvor : OCTN Trgovina ljudima…………..……………….………………………252

Izvor: Hojberg, Anne-Else, “The European security structure, a platphorm of organizations?”. – In: Presidents&Prime Ministers, Jan-Feb 1996, v5 n1 .p23 (4); UVOD Veliki broj različitih organizacija stvoren je na račun međunarodne bezbijednosti u Evropi, gdje spadaju Ujedinjene Nacije, Organizacija za Bezbijednost i Saradnju u Evropi, Savjet Evrope, Evropska Unija, Zapadno Evropska Unija i NATO. Kraj Hladnog rata je podstakao proces u smislu određivanja odgovornosti svake od ovih institucija. Glavni izazovi koji se ovdje javljaju obuhvataju suparništvo ovih institucija, u dostizanju jednakosti između njihovih ciljeva i mogućnosti, uz unaprijeđivanje saradnje i rad na stabilizovanju centralne i istočne Evrope. Izazov oko stvaranja sistema uzajamno podršanih institucija u sferi Evropske bezbijednosti nastaje usljed postojanja brojnih organizacija koje se bave bezbijednošću i nejasnoća oko njihovih konkretnih uloga. Osnovna čnjenica oko koje se treba ovdje pozabaviti je unaprijeđenje saradnje među njima i spriječavanje bilo kakvog suparništva. Ovaj tekst opisuje pozadinu međuodnosa različitih institucija angažovanih na polju Evropske bezbijednosti, i mada u nemogućnosti da obuhvati cjelokupan spektar kontakata među njima i njihovih ciljeva, nudi neke poglede o tome šta se zahtjeva od ovako ukomponovane evropske bezbijednosne strukture da postigne. Najčešće pitanje koje se postavlja u pogledu evropske bezbijednosti je: zašto je neophodno postojanje toliko mnogo institucija? Da to nije svojevrsna prepreka efektivnom upravljanju krizama u Evropi? Da li se time stvara nepotrebno preskakanje ili nepouzdana podjela odgovornosti? Posmatrano iz ugla riješavanja kriza, mnogo bi praktičnije bilo ako bi postojalo manje institucija u ovu svrhu. Sukob u bivšoj Jugoslaviji je pokazao koliko je teško da različite međunarodne institucije funkcionišu uspješno kad djeluju istovremeno. Neophodno je raspoznati da ove insitucije imaju podjednak značaj u pogledu svojih funkcija oko regulisanja otvorenih sukoba, kao i oko njihovog spriječavanja. Drugim riječima ove organizacije moraju stvoriti okvire za dvostrano balansiranje i usklađivanje čestih različitih interesa. I dok su najuspješnije institucije razvile unutrašnje
5

Bezbijednost Evropske Unije

mehanizme za minimalizovanje mogućih podjela, kanališući razlike u pravcu dogovora i zajedničkih ciljeva, takav mehanizam koji bi igrao ovu važnu ulogu među institucijama ne postoji. Ono sto je najznačajnije- to je dalje ulaganje napora da se stvori zajedničko institucionalno djelovanje na bezbijednosnom području. Da bi se to ostvarilo, kao prvi korak potrebno je jasno razumijevanje ciljeva i namjena institucija koje imaju ulogu stvaranja evropske bezbijednosti (UN, OEBS, Savjet Evrope, KU, ZEU i NATO). Takođe je važno razumijeti promjene koje su ove institucije podnijele zahvaljujući kraju Hladnog rata, kao i glavne izazove sa kojima se danas one susreću u svom radu. UJEDINJENE NACIJE Ujedinjene Nacije su osnovane 1945. godine, na kraju Drugog svjetskog rata sa osnovnim ciljem - izbjegavanje Trećeg svjetskog rata. Ova organizacija predstavlja skup gotovo svih nacija svijeta u smislu njenih članova, kao i u smislu svog djelokruga rada. Za pet decenija Ujedinjene Nacije su preuzele širok niz odgovornosti na polju bezbijednosti, drustveno-ekonomskih poslova, kulture, važnih humanitarnih problema itd. Sa završetkom Hladnog rata UN, a posebno Savjet Bezbijednosti UN počeo je da igra izrazitiju ulogu u saradnji na polju međunarodne bezbijednosti, uz sve značajniju ulogu u Evropi. Dok je 1990. godine UN imao 11500 mirovnih posmatrača u 9 operacija, ovaj broj je porastao na 70000 u 17 operacija 1994. godine. U svakom slučaju upravljanje mnogim novim i proširenim postojećim zadacima nije prošlo bez poteškoća za UN. Operacije u Somaliji i BiH prouzrokovale su značajne probleme i UN je bila kritikovana da nije sposobna da sprovede operacije na efikasan nacin. U poređenju sa periodom Hladnog rata, mirovne misije su postale mnogo komplikovanije pošto se bezbijednosno okruženje iz osnova promijenilo. Post-hladno ratovski sukobi imaju unutardržavnu prirodu i odlikuju se prisustvom faktora koje je nemoguće kontrolisati, kao što je etnički razdor, religiozni sukobi, nacionalizam itd. Umjesto djelovanja između zavađenih strana u klasičnom međudržavnom sukobu, kakvi su bili za vrijeme Hladnog rata, za vrlo kratko vrijeme mirovni posmatrači danas dejstvuju u sred sukoba, pa čak i okruženju neprekidnih okršaja, kao sto je bilo u bivšoj Jugoslaviji. Takođe, finansijska pozadina za izvođenje operacija prerasla je u problem. Usljed opadanja kako finasijskih izvora tako i mogućnosti za izvođenje operacija u pogledu brojnosti snaga, i nemogućnosti sprovođenja postavljenih zadataka, UN je prihvatila da zemlje članice mogu zatražiti sprovođenje Rezolucija Savjeta Bezbijednosti od strane regionalnih sturktura. Od 1992. godine zemlje članice Alijanse koristile su se NATO strukturama, procedurama i vojnim snagama kako bi pomogle sprovođenje ovih rezolucija. NATO operacije na Jadranskom moru, kao i primoravanje na embargo, i vazdušne operacije na prostoru bivše Jugoslavije su karakteristični primjeri. NATO je takođe morao da promjeni svoju politiku kako bi bio u stanju da pozitivno odgovori na zahtjeve UN. Za vrijeme Hladnog rata postojao je politički konsenzus među NATO članicama da njihove strukture ne mogu biti upotrijebljavane izvan njihovih teritorija. Sporazum koji je bio sačinjen, imao je ulogu da osigura defanzivan nastup NATO-a i spriječi zemlje članice da budu uvučene u rat koji bi mogao dovesti do sukoba super sila. Danas NATO je spreman da dejstvuje izvan svoje teritorije ali samo ako bi imao mandat OEBS-a ili UN. Aktuelna saradnja između UN i NATO odslikava prirodu izmijenjenog bezbijednosnog okruženja poslije Hladnog rata. Dok je trajao nije bilo moguće postići sporazum u Savjetu Bezbijednosti da zahtijeva od NATO-a miješanje u sprovođenje Rezolucija u djelo. Danas, kao što smo vidjeli u bivšoj Jugoslaviiji, ovo je postalo moguće.

6

Bezbijednost Evropske Unije

ORGANIZACIJA ZA BEZBIJEDNOST I SARADNjU U EVROPI Organizacija za Bezbijednost i Saradnju u Evropi (OEBS), ranije poznata kao Konferencija za Bezbijednost i Saradnju u Evropi (KEBS) bila je u početku politički proces konsultativnog tipa, koji danas uključuje 53 zemlje učesnice. KEBS je osnovan 1975. godine kao rezultat Helsinškog Završnog Akta kao produkt Hladnog rata u kome je i počela sa radom, sa ciljem da omogući stvaranje mehanizma povjerenja i pomogne u savladavanju podjele Istok-Zapad. Preventivna sredstva diplomatije OEBS-a značajno su ojačana sa okončanjem Hladnog rata i sprovođenjem promjena koje su usvojene sa Pariskim Sporazumom od 1990. godine. U Budimpešti decembra 1994. godine započela je transformacija od procesa saradnje u stvaranje organizacije. Danas OEBS ima tri glavne funkcije ukjučujući ulogu osnove za stvaranje normi u oblasti OEBS-a usmjerenih u pravcu međunarodnog prava, prava manjina,demokratije vladavine prava i tržišne ekonomije; ova organizacija je i temelj za proces kontrole oružja u Evropi i polazna tačka za rano upozoravanje, spriječavanje konflikata i njihovo riješavanje, a ojačana je kako putem mehanizama za građenje uzajamnog povjerenja, tako i imenovanjem Visokog Komesara za nacionalne manjine. Članovima ove regionalne organizacije, uključujuči sve evropske države i Sjevernu Ameriku Poglavlje VIII Povelje UN dodjeljuje jedinstven djelokrug rada. Ona je uglavnom fokusirana na spriječavanje sukoba, ali ne i na riješavanje sukoba koji su se već uspostavili. Stoga bi mogla u saradnji sa drugim strukturama da razvije snage na polju međuetničkih sukoba i ekstremizma, vjerovatno dvije najvažnije prijetnje stabilnosti u Evropi danas. Ali uspjeh, OEBS-a u krajnjoj liniji zavisi od političke volje njenih zemalja članica da iskoriste sve raspoložive mogućnosti ove organizacije, kao i da uspješno prevaziđu nedostatke i praznine koje postoje u djelovanju, a kroz saradnju sa drugim evropskim institucijama. Načelo saradnje sa drugim institucijama usvojeno je na Helsinškom Samitu OEBS-a 1992 godine; to je ujedno i predstavljalo osnov za ponovljenu ponudu NATO-a za saradnju, koja je iskazana kroz spremnost zemalja članica Alijanse da podrže aktivnosti na polju mirovnih misija pod patronatom OEBS-a, a sve to na bazi pravila "od slučaja do slučaja". NATO je takođe doprinio djelovanju OEBS-a na polju bezbijednosti, posebno razvoju koncepta spriječavanja sukoba i upravljanja krizama kroz učestvovanje na brojnim seminarima i savjetovanjima OEBS-a. SAVJET EVROPE Savjet Evrope je osnovan 1949. godine. Njegove osnovne funkcije koje su ostale nepromijenjene od početka - očuvanje principa parlamentarne demokratije i omogućavanje nastanka struktura na čiju adresu se mogu obratiti međunarodni pravni subjekti u pogledu problema oko ljudskih prava. Danas Savjet Evrope doprinosi opštoj evropskoj bezbijednosti kroz pomaganje zemljama Centralne i Istočne Evrope da formiraju stabilne političke poretke. Savjet Evrope trenutno dovršava Konvenciju za Zaštitu Prava Manjina koje će obezbijediti drugim organizacijama i državama međunarodno prihvaćeni skup smjernica ponašanja... Zajedno sa prestankom sukoba Istok-Zapad mnogo više zajedničkih sfera interesa se pojavilo između NATO-a i Savjeta Evrope. Obje institucije su u mogućnosti da iskoriste iskustva i saznanja one druge, u situacijama kad su najosnovnija prava povezana u širi kontekst sa situacijom koja moze imati i bezbijednosnu konotaciju. Statuti Savjeta Evrope ne dozvoljavaju miješanje u probleme odbrane. Zbog toga je Savjet Evrope bio prva zapadno-evropska institucija koja je proširila svoje članstvo na račun uključivanja novih demokratskih vlasti Centralne i Istočne

7

Bezbijednost Evropske Unije

Evrope, i to se nije smatralo neobičnim. Jasno je da NATO u svom procesu proširivanja može naučiti dosta toga od Savjeta Evrope. EVROPSKA UNIJA Rimski Ugovor je potpisan 1957. kao svojevrstan tip ekonomskog i političkog nacrta. Na Samitu u Mastrihtu u decembru 1991. zemlje Evropske Zajednice usvojile su Ugovor o Političkom Ujedinjenju i Ugovor o Ekonomskom i Monetarnom Ujedinjenju, i oni zajedno čine Ugovor o Evropskoj Uniji. Danas EU ima mnogobrojne funkcije od osnovnog značenja za evropsku bezbijednost. Na unutrašnjem planu došlo je do povezivanja velikih evropskih sila u jednu cjelinu što omogućava stabilnost i nudi osnove tj. jake temelje za razvoj i uspjeh demokratija. Članovi Evropske Unije su postigli dogovor o povezivanju koji ih čini međusobno zavisnim. Na spoljašnjem planu to doprinosi procesu duboke stabilizacije u Evropi posredstvom političkih i ekonomskih vrijednosti - npr. kroz oblik kao što su Evropski Sporazumi sa zemljama Centralne i Istočne Evrope i Programi TACIS/PHARE koji podržavaju proces ekonomske reforme kroz tehničku saradnju i pomoć. Sa usvajanjem Mastrihtskog Ugovora 1991. članice EU obavezale su se na Zajedničku Spoljnu i Bezbijednosnu Politiku (CFSP) koja obuhvata sva pitanja koja se odnose na bezbijednost Unije, uključujući i eventualni nacrt zajedničke odbrambene politike, koja bi u dogledno vrijeme mogla dovesti do zajedničke odbrane uporedive onoj koju ima Atlanska Alijansa. Unija može zahtjevati od Zapadno Evropske Unije (koja je u Ugovoru navedena kao nezaobilazni dio Unije, kako se ona bude razvijala) da izvrši odredbe koje je donijela a koje imaju odbrambeni element. U svakom slucaju, CFSP je imala poteškoće u svom "sprovođenju u život". Pozitivne inicijative na širem bezbijednosnom nivou vrijedne pominjanja bile su Okrugli Stolovi za Pakt Stabilnosti održani u nekoliko navrata, koji su od marta 1995. godine prešli u nadležnost OEBS-a, kao i razvoj mirovnog plana za BiH. U cilju uspješnijeg rada kako na unutrašnjem planu tako i sa drugim strukturama, biće neophodno za EU da preduzme korake na polju normativnog regulisanja kako ne bi bila oslabljena od strane svog članstva. Na bezbijednosnom planu izgledi za dogovor oko revizije Odredaba Mastrihtskog Ugovora koji se odnose na CFSP (uključujući i dodatak u smislu dogovora oko zajedničke odbrambene pollitike) i dalje ostaju mali i sve zavisi od uspješne podjele poslova sa drugim organizacijama. NATO posmatra svoju ekspanziju kao paralelni i uzajamno podržavani proces zajedno sa EU koji će dati značajan doprinos Evropskoj bezbijednosnoj strukturi. Dok još uvijek jaki vid paralelizma i rivalstva nije zastupljen među ovim organizacijama, svaka od njih dvije ce morati da dosta uzima u obzir razvoj ove druge. ZAPADNO EVROPSKA UNIJA (ZEU) ZEU je izrasla iz Briselskog Ugovora iz 1948. godine, kao rezultat inicijative Zapadne Evrope koja je imala za cilj da spriječi ponovno oživljavanje vojnih prijetnji. Bazirana na izmjenama Ugovora iz 1954, ZEU se od 1980. uključila u koncept ostvarenja ciljeva na ojačanju evropskog bezbijednosnog identiteta. ZEU prema tome ima dvojnu ulogu - omogućiti Evropskoj Uniji da sprovede mjere propisane u CFSP koje imaju odbrambeni značaj, i u isto vrijeme ojačati evropski stub Alijanse. Postoje četiri kategorije članica ZEU koje shodno tome slijede ovu dvojaku ulogu: 1) punopravni članovi su istovremeno u NATO i u EU; 2) članovi ove asocijacije su evropski članovi NATO-a koji nijesu članovi KU; 3) posmatrači su (izuzev Danske) tradicionalno neutralne zemlje, koji su članovi KU ali ne i NATO-a, i

8

Bezbijednost Evropske Unije

4) partneri ove asocijacije su zemlje koje su zaključile "Evropske Sporazume" sa KU, tj. one države Centralne i Istočne Evrope od kojih se očekuje da postanu članovi EU. Sa Mastrihtskim Ugovorom, ZEU je postala nerazdvojni dio razvoja EU. Sa svojom dvojakom ulogom odbrambenog elementa EU i jačanja evropskog stuba Atlantske Alijanse, ZEU daje jednu značajnu dimenziju evropskoj bezbijednosti. Na NATO Samitu od 1994, NATO funkcioneri Država i Vlada objavili su ovu dvostruku ulogu i doprinijeli njenom budućem razvoju izražavajući spremnost da omoguće operacije koje bi preduzela ZEU i to od strane Evropskih članova Alijanse u sprovođenju njihove Zajedničke Spoljne i Bezbijednosne Politike (CFSP), a na bazi konsultacija u Sjevernom- Atlanskom Savjetu. Od kada je sproveden u djelo, koncept "Kombinovanih Združenih Snaga" će omogućiti prednost u okviru ZEU i NATO-u i omogućiće maksimalno moguću upotrebu postojećih snaga. U svakom slučaju izazov za ZEU leži u njenim budućim odnosima sa KU, zavisno od toga koji od različitih oblika bliske saradnje će izabrati. Jedna od mogućnosti je da ZEU nastavi svoj odvojeni status shodno Ugovoru, dok je teže ostvarivo sprovesti inkorporaciju ZEU u Evropsku Odbrambenu dimenziju i to u svojstvu četvrtog stuba EU. Među razlozima koji se navode u održavanju EU i ZEU kao odvojenih institucija, prvi od svih koji se spominje je činjenica da nekoliko članica EU ne žele da zatraže puno članstvo u ZEU. Drugi argument koji se koristi u dokazivanju njihovih razlika je to što bi se moglo dozvoliti zemljama Centralne i Istočne Evrope pristup u EU, a da nijesu prethodno bile niti hoće da produže ulogu čuvara bezbijednosti EU. S druge strane, tečko je zamisliti da država može postati punopravni član ZEU bez prethodnog primanja u članstvo NATO-a, zbog povezanosti između čuvara bezbijednosti ove dvije organizacije. NATO Sjeverno Atlantska Allijansa (NATO) osnovana je 1949. godine kao odbrambena organizacija zamišljena da ojača demokratiju u Evropi i kao kolektivno obezbijeđenje teritorija zemalja članica. Osnovana je u vrijeme velikih tenzija u svijetu. Ovo je u suprotnosti sa situacijom koja je danas zastupljena, kada je prijetnja od komunizma iščezla da bi za kratko vrijeme bila zamijenjena okruženjem koje je u većini slučajeva nepredvidljivo, i gdje opasnosti po bezbijednost članica Alijanse ostaju mnogostrane i dopiru iz različitih pravaca što ih čini teškim za predviđanje i reagovanje. Značenje ove organizacije zasniva se na činjenici da je to ujedno važna politička i vojna organizacija, što je naknadno nastala uloga kao rezultat bliske saradnje kroz povezanu NATO vojnu strukturu. Kao dodatak ovih prvobitnih uloga odbrane teritorija zemalja članica, NATO je preuzeo i niz novih zadataka: upravljanje krizama, uključujući mirovne operacije, što obuhvata i zemlje Centralne i Istočne Evrope. U upravljanju krizama i očuvanju mira, NATO je spreman da odgovori na zahtjeve UN-a ili OEBS-a na bazi "od slučaja do slučaja". Jedino sa tako dodjeljenim mandatom NATO je spreman da dejstvuje izvan svoje teritorije. Kroz stvaranje Sjeverno-Atlantskog Savjeta za Saradnju (NACC) 1991. godine i Partnerstva za Mir (PfP) 1994. godine NATO izgrađuje bliskost, povjerenje i navike za saradnju sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, zemljama Zajednice Nezavisnih Država (ZND) i drugim nezavisnim državama, i to onakvu kakvu su zemlje Alijanse razvile među sobom kroz decenije. PfP je mnogo više od stava da ovaj vid saradnje samo predstavlja pripremu za zemlje koje žele da se priključe NATO-u; to je ključni element nove bezbijednosne strukture-zatvoriti jaz između zemalja Alijanse i Partnerstva kroz omogućavanje jedinstvenih polaznih osnovica među vojnim osobljem na bazi "dan po dan".

9

Bezbijednost Evropske Unije

Na ovaj način se zemlje dovode u blisku saradnju uz poboljšanje bezbijednosti cijele Evrope, obuhvatajući i eventualno proširenje NATO-a. ZAKLJUČAK U stvaranju sistema institucija (koje su uzajamno ojačane time što se podržavaju i međusobno sarađuju) odgovornih za bezbijednost u Evropi očigledno je da se proces upodobljavanja mora nastaviti usljed promjena koje su usljedile nakon Hladnog rata. UN nastoji u sprovođenju Rezolucija Savjeta Bezbijednosti; OEBS razmatra svoju ulogu u XXI vijeku; Savjet Evrope je u procesu širenja na račun novih demokratskih vlada, i dalje ciljajući na podržavanje visokih standarda ljudskih prava; EU traga za balansom između "delikatnog" Mastrihtskog Ugovora i daljeg širenja na Istok; ZEU poboljšava svoje operativne kapacitete i razmatra svoju buduću poziciju u evropskoj bezbijednosti, a NATO se angažuje u procesu proširenja dok istovremeno razvija paralelne odnose sa Rusijom, i uzima u obzir razvoj EU i Sjeverne Amerike. U sprovodjenju sadejstva među organizacijama, stvaranje različitih oblika saradnje kao što je Sjeverno-Atlantski Savet za Saradnju i Partnerstvo za Mir pokazalo se kao izuzetno korisno. Danas možemo raspoznati četiri glavna izazova u sprovođenju koncepta uzajamno ojačavanih institucija. Prvo, postoji jos uvijek određeni stepen suparništva između različitih organizacija i jasno je da još uvijek postoji način u određivanju kako ce one funkcionisati zajedno. Ovaj izazov se takođe širi i na zemlje članice koje su u dilemi koju od institucija bi trebalo da podrže, shodno predviđanju koja će od njih biti najkorisnija za njih, i tako se osigurati da će se njihov glas i dalje jasno čuti. Drugo, bitno je uskladiti ciljeve i mogućnosti. UN je kao i OEBS-a sposobna da ozakoni svoje djelovanje ali nedostaju im operativne i vojne strukture da sprovedu svoje odluke. Stoga mora da postoje snažne veze ovih organizacija sa onim koje imaju te mogucnosti, npr. NATO ili možda ZEU, naravno uz dodjeljivanje mandata. Treće, praktično proširivanje saradnje između organizacija je najbitnije. Kao primjer uzećemo Sekretarijate NATO-a i ZEU-a koji danas rade gotovo zajednički iako je saradnja između UN i NATO-a slabo formalizovana, pa su ad-hoc napori u povezivanju na problemu bivše Jugoslavije značajno intenzivirali praktične kontakte između ove dvije organizacije. Iskustvo stečeno ovde biće neprocenjivo u rešavanju budućih izazova. Konačno, u toku je sveobuhvatni proces prilagođavanja i proširivanja svih organizacija u pokušaju stabilizovanja država Centralne i Istočne Evrope u okviru nacrta širokog Evropskog bezbijednosnog sistema. Ali učinjene izmjene na pojedinim organizacijama su složene i nije lako izvući korist od naučenih lekcija. Različite organizacije u predstavljanju evropske bezbijednosne arhitekture stvorene su sa različitim ulogama i u različitim situacijama. Stoga je neophodno prilagođavanje i saradnja između njih. NATO trenutno radi sa UN, OEBSOM, ZEU, EU i sa pojedinačnim državama na iznalaženju rješenja oko mnogostranih i različito usmjerenih opasnosti po evropsku bezbijednost. Prednosti postojanja različitih institucija moraju biti maksimalno iskorišćene u traganju za mogućim praktičnim rješenjima. Čak i ako postojeći broj organizacija se može činiti ogromnim, ne bi trebalo neosnovano brinuti zato što tvrdnja-da će nas njihov broj uvjeriti da ne postoji problem koji će ostati nerazmotren i neće biti države koja će se osjećati zapostavljeno-ostaje osnovana.

10

Bezbijednost Evropske Unije

Izvor: Mottola, Kari, The Challenge of Collective Action: Security management in European and Regional Contex". - In: Gartner, Heinz, Hyde-Price, Adrian, Reiter, Erich (eds), Europe's New Security Challenges, London: Lynne Reinner Publishers, Boulder, 2001, pp. 299-313. IZAZOVI KOLEKTIVNE AKCIJE: RUKOVOĐENjE BEZBIJEDNOŠĆU U EVROPSKIM I REGIONALNIM KONTEKSTIMA Blagovremeno upozorenje, prevencija koflikta i rješavanje rasprava, rukovođenje krizom, održavanje i uvođenje mira, kao i rješavanje koflikta i postkonfliktna rehabilitacija, stvaraju složenu i sve razvijeniju oblast uprave bezbijednosti, u okviru koje države provjeravaju i pokazuju svoju sposobnost za grupnu akciju (pokret) kao međunarodna zajednica. Zapravo, u Evropi se formira bezbijedonosno uređenje na jedan postepen i toj svrsi namijenjen način, sredstvima koja su izabrale države, da zaštite opšte (zajedničke) ciljeve i izbore se sa opštim prijetnjama (opasnostima) prije nego ostvarenje (izvođenje) nekog velikog nauma ili ugovora. Pored država kao glavnih aktera, scenom uprave bezbijednosti sve više dominiraju međuvladajuće ili nadnacionalne i transnacionalne institucije. Unutar prostora Organizacije za Bezbijednost i Saradnju Evrope (OSCE), sve se više susreće sa izazovom grupne akcije kroz mrežu dogovora u vezi sa bezbijednošću i režimima različitih stupnjeva institucionalizacije. Kao posljedica toga, središnji dio procesa bezbijednosnog modela, koji je doveo do usvajanja Povelje Evropske bezbijednosti od strane OSCE na samitu u Istanbulu 1999. godine, bio je posvećen razradi pravila, normi i mehanizama za saradnju i usaglašavanje među institucijama i organizacijama. Razumijevanje koncepta bezbijednosti pretrpelo je promjenu koja je izvršila korjenit uticaj na upravu bezbijednosti. Volja zajednice OSCE da preduzme udružene akcije odražava se na priznanje i usvajanje tog sveobuhvatnog koncepta bezbijednosti i, usljed toga, potrebe da se uzvrati na širok spektar rizika, prijetnji i izazova za opšte stanje i građansku bezbijednost. Štaviše, od zajedničkog prihvatanja OSCE-ovih vrijednosti, normi i principa

11

Bezbijednost Evropske Unije

demokratije, ljudskih prava i ekonomske slobode u Pariskoj povelji za Novu Evropu 1990. godine, motivisana je ova nova aktivnost u okviru uprave bezbijednosti, sa ciljem da ostvari zajedničke vrijednosti i norme kroz odgovornost svih aktera i njihovu posvećenost uzajamnoj podršci i saradnji. Kroz takvu pojmovnu transformaciju u međunarodnom okruženju uprava bezbijednosti je poprimila jednu društvenu i ekonomsku dimenziju pored svojih tradicionalnih političkih i vojnih aspekata. Potrebe za organizacijom i preduzimanjem akcije se razlikuju u različitim sektorima opšte bezbijednosti. Kao posljedica otklanjanja poklopca Hladnog rata, insitucije u saradnji su uvećale svoj broj na svim nivoima dok su se sa dvije strane pojavili novi zadaci za upravu bezbijednosti kao što su premošćavanje velikih političkih i ekonomskih razlika, snaženje režima ljudskih prava i rješavanje etničkih i nacionalnih oprečnosti. Obje ove tendencije su naglasile potrebu za bilateralnim i regionalno-međuregionalnim naporima da se upotpuni funkcionisanje evropskih, prekookeanskih ili ugovora OSCE-a širom svijeta. Regionalnost je razmijenila bipolarnost kao dominantna karakteristika strukture bezbijednosnog uređenja. Države osjećaju jaču uzajamnu međuzavisnost po pitanju bezbijednosti sa svojim susjedima i partnerima nego sa udaljenijim akterima ili sa globalnim sistemom u cjelini. Shodno tome, regionalni odnosi vezani za bezbijednost se formiraju i bivaju institucionalizovani radi produbljivanja partnerstva i integracije i savladavanja problema vezanih za uzajamnu nepovjerljivost istorijske zaostavštine i vojnu nestabilnost. Efikasnost međunarodne uprave bezbijednosti zavisi prvenstveno od kredibiliteta zajedničkih normi koje su usvojene kao vodič ka istorijskom ujedinjenju Evrope nakon njene podjele koju je donio Hladni rat. Uspjesi ili promašaji ujedinjenih vojnih sposobnosti kojima države i institucije raspolažu, a koje određuju strukture moći koje čine pozadinu napora uloženog od strane uprave bezbijednosti. Treće, ishod je u tjesnoj vezi sa institucionalizacijom globalnog bezbijednosnog uređenja, gdje ujedinjavanjem prostora koji obuhvata OSCE rukovode i dominiraju (vladaju) isključivi procesi političke, ekonomske i vojne integracije i uključenja u okvire Evrposke Unije - Unija Zapadne Evrope (EU/WEU) i zapadnjačkih NATO – institucija koje su preživjele prelazak iz stare u novu eru zahvaljujući prilagodljivosti i svom razvoju. Četvrto, države treba da imaju zadovoljavajući stepen jedinstva u svojim političkim ciljevima. Pobude i motivi sa saradnju u oblasti bezbijednosti zasnivaju se na potrebi tradicionalno politički nastrojenih zemalja Zapad - NATO i zemlje EU – da podržavaju političku, ekonomsku i vojnu tranziciju da bi uvećale i učvrstile stabilnu oblast (zonu) mira koja se zasniva na demokratiji i integraciji, kao i da bi spriječile eskalaciju lokalnih sukoba u partnerstvu sa novom, velikom koalicijom zemalja istomišljenika, koje sačinjavaju Novu Evropu. Pa ipak, zemlje koje imaju za cilj da se pridruže institucijama prozapadnog jezgra teže da dostignu standard takvog odgovornog ponašanja spremnog na saradnju, koje se smatra za sastavni deo uslova neophodnog za ulazak u članstvo tih zemalja. Uporedo sa usmjeravanjem ka akciji (pokretanju) zasnovanoj na konsenzusu, u okviru bezbijednosnog uređenja postoji trka za statusom i uticajem, strukture i uprave gde Rusija naročito traži svoje zakonito mjesto unutar sve veće prozapadno orijentisane bezbijednosne garniture i dovodi u pitanje (osporava) svako donošenje odluke po pitanju grupne akcije, što je najviše došlo do izražaja kod Kosova i Čečenije. Zajednički globalni ciljevi vezani za udružene akcije se u svom najpraktičnijem obliku mogu naći u normama OSCE-a, ali rijetko pružaju uputstvo za preduzimanje konkretnih mjera u bilo kakvoj posebnoj situaciji. Odmah po okončanju Hladnog rata, postalo je jasno da se novo bezbijednosno uređenje Evrope ne može zasnivati na nekon idealnom modelu kolektivne bezbijednosti već na jednom manje određenom i toj svrsi namjenjenom ali pragmatičnom (realnom) modelu saradnje u pogledu bezbijednosti.

12

Bezbijednost Evropske Unije

Dok sistem kolektivne bezbijednosti UN pruža ravnopravni globalni i zakoniti okvir za udruženu akciju od strane država ili grupe država, uprava bezbijednosti unutar OSCE zasniva se na širokom spektru političkih i instutucionalnih rješenja. Politička volja država i institucija, kao i njihove političke, ekonomske ili vojne sposobnosti, određuju ishod koji je različit i neizvjestan u zavisnosti od modela svrsishodnih koalicija unutar uprave bezbijednosti. Štaviše, široka bezbijednost zahtjeva odziv širom sljeda kofliktnih situacija; posebna pažnja se posvećuje poboljšanju mogućnosti blagovremenog upozorenja i preventivnog djelovanja. Uređenje unutar institucija se razvija putem nekoliko ključnih sredstava: Centralno mjesto NATO-a u u upravi za oružanu krizu; Ravnopravna pozicija EU u podržavanju političke i ekonomske stabilnosti kao i njena odskorašnja zainteresovanost, uključenje WEU sa svojom posebnom ulogom u upravu za oružanu krizu i učvršćivanje položaja OSCE-a, zajedno sa Savjetom Evrope, kao jednog oključujućeg političkog foruma i stručnog aktera na tom polju. U ovakvoj postavci sastavljenoj od evropskih i prekookeanskih struktura, regionalna i unutar-regionalna nastojanja, uz ograničenu grupu država koje međusobno dejstvuju u teritorijalno ograničenom prostoru, mogu da prevaziđu ranije podjele i da stvore originalna rješenja za praktične potrebe dok učvršćuje zakonit i stabilizirajući uticaj šireg bezbijednosnog uređenja svojim zajedničkim normama, institucijama i sposobnostima. Da zaključimo: Ishod kolektivnog, kooperativnog udruženog dejstvovanja unutar međunarodne uprave bezbijednosti zavisi od četiri vrste uslova: 1. Normativna i konceptualna osnova za dejstvovanje; 2. Institucionalni okvir u kojem se saradnja odvija; 3. Vojne, ekonomske i ostale mogućnosti dostupne za zajedničku upotrebu; 4. Politička volja i sposobnost odlučivanja država, pojedinačno ili udruženo, da uzvrate na izazove i opasnost po svoju sigurnost. Ispod su data tumačenja o uticaju ovih faktora na upravu bezbijednosti u širim evropskim i regionalnim kontekstima. Normativne, institucionalne strukturalne i političke dimenzije uprave bezbijednosti biće odlučujući faktor u globalnom napretku bezbijednosnog uređenja u okviru OSCE-a. Da li će se razvijati u pravcu strukture koja je više jedinstvena ili pak one koja je više centralizovana, nastaviti da se razvija na osnovama selektivnosti i praksi namijenjenoj toj istoj svrsi, ili će se možda pretvoriti u hijerarhiju zasnovanu na sposobnosti pruža spisak alternativnih budućnosti vrijednih proučavanja. EVROPSKI KONTEKST UPRAVE BEZBIJEDNOSTI Povećana spremnost država da uzmu učešća u udruženoj upravi bezbijednosti je jedna od karakteristika koje odlikuju međunarodno udruženje u eri koja je nastupila nakon okončanja Hladnog rata. Oblikovanje i kontrolisanje bezbijednosti u Evropi koja se neprestano mijenja nameće dvije vrste zadataka, koji su međusobno povezani; podrška politike i ekonomska tranzicija u zemljama i društvima Centralne i Istočne Evrope, i spriječavanje, rukovođenje i razrješavanje sukoba i kriza grupnim djelovanjem koji se javljaju u manje stabilnim (sigurnim) oblastima Evrope. Podrška tranziciji je prevencija sukoba u svom najdubljem smislu, pošto ona cilja na učvršćivanje demokratije i poštovanje udruženih međunarodnih normi i standarda, kao i na podstrekivanje vještine zemalja u tranziciji da učestvuju u potpunoj evropskoj integraciji. Sa jedne strane, podrška reformi i reorganizaciji obezbjeđuje korjenitu i duboku društvenu promjenu sa izvjesnom stabilnošću koja utiče kako na unutrašnju tako i na spoljnu politiku

13

Bezbijednost Evropske Unije

zemalja u tranziciji. Sa druge strane, promovisanje stabilnosti – koje primjenjuje teoriju demokratskog mira – cilja, na duže staze, na odloživu promjenu u međunarodnom uređenju zasnovanu na nerazdvojivo povezanim uticajima demokratije i međusobne zavisnosti od bezbijednosti. Prva dekada nakon Hladnog rata, pokazala je da će takva promjena biti jedan neravnopravan i dug proces. Rukovođenje sukobima privlači veću političku i javnu pažnju od podrške tranziciji, obzirom da njen uspjeh ili pomašaj ne utiče samo na stvarne i konkretne bezbijednosne interese država u konfliktnoj oblasti (u njenoj okolini i širom Evrope); on je postao i način provjere kredibiliteta novog bezbijednosnog uređenja i njegovih sastavnih djelova. Naročito je nekorisno upoređivati institucije povezane po pitanju bezbijednosti, rangirati ih na osnovu njihove sposobnosti, umješnosti i ovlašćenju u hvatanju u koštac sa manje ili više nasilnim nesuglasicama i sukobima. Iako su EU i Savjet Evrope prirodni predvodnici podrške procesu tranzicije i OSCE ima posebno mjesto u blagovremenom upozorenju i prevenciji sukoba, NATO je ipak ravnopravna središnja institucija za upravu bezbijednosti koja zahtjeva upotrebu sredstava sile ili zastrašivanja. Rukovođenje nekim sukobom zahtjeva uzvratne reakcije širom potpunog konfliktnog kruga: prevencija sukoba / blagovremeno upozorenje, utvrđivanje činjenica, preventivna diplomatija miroljubivo rješavanje nesuglasica; rukovođenje nekom krizom / političko posredovanje i podrška, humanitarna intervencija i održavanje mira, kao i nastojanje da se mir uspostavi; vojna prisila, vojne sankcije, i ratovanje, političko rješavanje (rezolucija), obnova, rehabilitacija (oporavak) i izgradnja mira. Naglasak pada na važnost i mogućnost blagovremenog upozorenja i preventivnog dejstva, što je postalo još očiglednije od kada je Evropa uplovila u eru poslije Hladnog rata. S jedne strane, politička i ekonomska tranzicija je napredovala i oblast stabilnog i demokratskog mira se proširuje, učvršćena političkom i ekonomskom integracijom u svoje jezgro i stvaranjem vidnih novih ilinija podjele u pravcu Istoka. S' druge strane, iskustvo iz bivše Jugoslavije pokazalo je kako je teško suzbiti i kontrolisati etničke i nacionalne sukobe u sprezi sa borbama moći kada jednom od njih dođe. U okviru koncepta (i kao njegov nastavak), Pakta stabilnosti za Jugoistočnu Evropu, postkonfliktna politička i ekonomska rehabilitacija se kombinuje sa ponovnim uspostavljanjem i otvaranjem dugoročnih izgleda za regionalnu i evropsku integraciju za zemlje u tranziciji u oblasti oslobođenoj sukoba. NORME I KONCEPTI Novo djelovanje u upravi bezbijednosti predvode norme i principi, pošto je prihvatanje OSCE-ovih dokumenata o demokratiji, ljudskim pravima i ekonomskoj slobodi, do kojeg je došlo poslije Hladnog rata, od njih načinilo prave kriterijume za pokret. Uprava bezbijednosti ima za cilj ostvarivanje zajedničkih ciljeva i principa putem podrške i saradnje. Nekoliko normi i vodećih principa ističu se kao naročito važni za onu zreliju fazu koju je Nova Evropa dosegla u svom razvoju ulaskom u drugu dekadu poslije Hladnog rata što je bilo poslije 2000.-te godine. Kako se korak integrisanja ubrzava putem produbljivanja i uvećanja EU i prilagođavanjem i proširenjem NATO-a, i kako je nekolicina zemalja u tranziciji postiglo zavidne rezultate u svojoj političkoj, ekonomskoj i čak i vojnoj obnovi i adaptaciji, tako je princip slobode izbora u bezbijednosnoj politici došao u žižu interesovanja. Borba oko uvažavanja slobode država da nezavisno odlučuju vidljiva je u kontekstu proširenja NATO-a u pravcu istoka i protivljenja Rusije njegovom širenju na prostore bivšeg Sovjetskog Saveza. Na prvi suptilniji i složeniji način, ovaj princip se provjerava i primjenjuje u brojnim drugim situacijama koje uključuju političke i ekonomske odluke.

14

Bezbijednost Evropske Unije

Kriterijumi koji rukovode grupnim i pojedinačnim pravima manjina i odnos između nacionalnog samoopredjeljenja i nepovredivosti granica su u centru pažnje ne samo što se dotiče suštinskih uzroka trenutnih nesuglasica i sukoba u Evropi; oni obuhvataju i ključne preduslove za članstvo u EU i nalaze se među zahtjevima koji se moraju ispuniti radi priključenja NATO-u. U širem smislu ljudska prava su postala ne samo mjerilo već i glavni podstrek i motivacija za napore koje države ulažu u upravu bezbijednosti, naročito kroz humanitarnu intervenciju. Volja OSCE-ove zajednice država da preduzmu zajedničke akcije održava se na priznanje i usvajanje širokog koncepta bezbijednosti i šire potrebe za uzvraćanjem na nove rizike i izazove za zajedničku međunarodnu bezbijednost kao i za prihvatanjem vrijednosti i struktura od suštinske važnosti za opstanak i dobrobit država i građanskog društva. Sveobuhvatno bezbijednosni koncept zahtjeva mnoštvo sredstava za ustoličenje međunarodnog prisustva i uticanje na ishod dinamičnih i nepredvidivih situacija. Originalna rješenja se pronalaze, kao što su misije OSCE-a ili Visokog komesara za nacionalne manjine na polju blagovremenog upozorenja i spriječavanja sukoba, kao i model sveobuhvatnog ili uvećanog održavanja mira u vojnoj oblsti koje se sprovodi u okviru programa Partnerstva za mir. Skorašnji dodatak ovom skupu instrumenata je uvođenje sposobnosti za veoma brz odgovor u upravljanju građanskom krizom u okviru OSCE-a (kroz njegove tzv. REACT ekipe) i u okviru Evropske Unije. Iako usvajanje zajedničkih normi zahtjeva odgovorno ponašanje država jednih prema drugima, cilj zajedničke bezbijednosti zahtjeva djelovanja koja se zasnivaju na konceptima saradnje i solidarnosti u slučajevima neslaganja sa zajedničkim normama i prijetnjama na račun zemalja partnera od strane vanjskih dejstvovanja ili unutrašnjih slomova stabilnosti. Iako su ovakvi mehanizmi prikazani u Nacrtu za bezbijednost OSCE-a, oni neće zamijeniti mehanizme samoodbrane koje države imaju pod članom 51 Nacrta UN-a. Ova činjenica u centar pažnje dovodi oprečnost unutar režima OSCE-a između širokih normativnih obaveza i nezadovoljavajućih sposobnosti za rješavanje ozbiljnih i nasilnih sukoba i kriza, pošto države traže garancije i podršku bezbijednosti. To je ujedno i razlog zbog kojeg hitri odgovori na nasilnija prekoračenja zajedničkih normi zahtjevaju odgovor od strane grupacije institucija pre nego od strane jednog jedinog igrača. INSTITUCIONALNI OKVIR Pravila i praksa za unutarinstitucionalnu saradnju i koordinaciju ključne stavke u novom Nacrtu bezbijednosti OSCE-a, stvaraju okvir za razvoj bezbijednosnog uređenja u Evropi i doprinose njegovom formiranju. Postoji konsenzus o nehijerarhijskoj prirodi unutarinstitucionalne saradnje, kao i o principima uzajamnog snaženja i uporednog napretka kao vodiljama. Kako su se pokazala različita rješenja za situacije širom Evrope nakon Hladnog rata, podjela rada među institucijama i uslađivanje djelatnosti u konrketnim situacijama na tom polju ostaju otvoreni ili nepredvidivi. U prevenciji političkih i ekonomskih sukoba, upravljanju krizom i postkonfliktnoj rehabilitaciji, ishod tereta raspodjele resursa kao i dostizanje i priznanje političkog statusa u donošenju odluka postaju kritična pitanja za države jer se tiču odnosa između institucija povezanih po pitanju bezbijednosti i samih njihovih doprinosa grupnom djelovanju. Ova dilema, usljed koje kod članova EU vlada osjećaj da njihova organizacija plaća ceh od USA koja putem NATO-a uzima svu korist, prva je od najvažnijih faktora koji određuju napor EU da stvori sposobnost autonomne akcije u rukovođenju oružanom krizom. Uređenje unutar institucija se razvija korz centralnu poziciju NATO-a u upravljanju (oružanom) krizom, gde Partnerstvo za mir služi kao pokretač unutrašnje operativnosti i kao kanal doprinosa udruženim operacijama. Međutim, NATO nije jedina

15

Bezbijednost Evropske Unije

potencijalna institucija za upravljanje oružanom krizom, pošto OSCE ima sposobnost tradicionalnog održavanja mira, a EU je usvojila upravljanje kriznom situacijom kao jedan od zadataka kako spoljne tako i bezbijednosne politike. EU ima neprikosnoveno vodeću poziciju u promovisanju političke i ekonomske stabilnosti, budući da je pružila svoje izvore za podršku i saradnju kao i svoj uticaj u međunarodnim finansijskim institucijama. OSCE je učvrstila svoj doprinos kao jedan uključujući politički forum i kao akter na polju koje se tiče stručnosti po pitanju blagovremenog upozorenja i prevencije sukoba i štaviše, prisustva postkonfliktnog stanja. Savjet Evrope ima sličnu ulogu u promociji demokratske bezbijednosti. Pa ipak, takmičenje za mjesto vodeće institucije je moguće ako pojedinačne države koje su članice nekoliko institucija povezanih po pitanju bezbijednosti imaju različite ili oprečne želje pri izboru institucije u nekom konkretnom slučaju. Dok NATO stvara široku spremnost i umiješnost u upravljanju krizom, zasnovanu na modelu partnerstva, EU i WEU tek treba da započnu takvu bezrezervnu (potpunu) operaciju među sobom. Međunarodni ugovor potpisan u Amsterdamu obezbijeđuje EU sposobnost i mehanizam za ulogu upravljanja krizom u Evropi. Da li će to biti iskorišćeno zavisi ne samo od vojnih sposobnosti već i od političkih uslova. Trougao koji povezuje EU, WEU i NATO tek treba da bude potpuno razjašnjen za moguće operacije predviđene od strane Evrope u kojima bi se koristila sredstva NATO-a. Međutim, ovakvi mehanizmi se stvaraju i modernizuju da bi se ovakva mogućnost, prvenstveno za zajedničko polje NATO-a i WEU-je, zamijenila zajedničkim poljem NATO-a i EU-je pošto su bitne funkcije WEU smještene u okvire EU. Situacije u Bosni i Albaniji; na Kosovu i u Čečeniji su pokazale teškoću izbora među institucijama kao i uticaj političkih i domaćih okolnosti. Iako je NATO imao tu neophodnu sposobnost intervencije u Bosni (koju je upotrebio nakon dužeg perioda oklijevanja), misiju u Albaniji je preduzela grupa zemalja zapadnoevropske unije ali ne radi takmičarskog duha same te organizacije. U slučaju Kosova, NATO, WEU, EU kao i OSCE su sve djelovale politički, pokušavajući da nametnu pritisak za neko miroljubivo rješenje, uključujući se putem pozicije posmatrača; demonstracija i upotreba oružane sile su prepuštene NATO-u. Kao posljedica rata na Kosovu, sada je tamo prisutna međunarodna zajednica i to na najširoj mogućoj osnovi, pri čemu UN, EU i OSCE dijele među sobom glavne zadatke humanitarne, ekonomske i političke obnove, pod zaštitnim plaštom NATOvih snaga za održavanje mira (KFOR-a). Što se tiče međunarodnog doprinosa sukobima u Čečeniji, OSCE je bio jedini forum za bilo kakav politički dijalog o pitanju krize, dok su UN i EU nastojale da potpomognu humanitarnu situaciju u tom regionu.
VOJNE (ORUŽANE) SPOSOBNOSTI

Sve veća uloga koju vojne organizacije imaju u okviru širokog raspona zadataka vojne uprave bezbijednosti je ishod adaptacije odbrambene politike i vojnih doktrina o političkom i integracijskom okruženju koje prolazi kroz promjene. Vojni ciljevi koji su u igri odražavaju se na dvojaku ulogu nacionalne odbrane gdje je tradicionalna teritorijalna odbrana popraćena novim vrstama međunarodnih zadataka i odgovornosti. Transformacija (preobražaj) u nacionalnim kontekstima je u toku, što u nekim slučajevima pretvara mirovno uređenje odbrane u izvor za upravljanje krizom, ponekad podstrekavajući raspravu o zaslugama dobrovoljnih i mobilizovanih armija. Vojna scena u Evropi, koja se iz korjena promijenila zahvaljujući oslobađanju od prijetnje ratom pronalazi svoju žižu (centralno mjesto) u saradnji po pitanju upravljanja krizom i ostalim djelatnostima vezanim za odbranu kao što su nabavka i tehnologija. Ponovo uspostavljena odlučnost da se izađe u susret izazovu sposobnosti upravljanja krizom osvjedočena je projektima i programima poput Inicijative odbrambenih

16

Bezbijednost Evropske Unije

sposobnosti NATO-a, Planiranja i procesa pregleda u okviru Partnerstva za mir, Zvanična kontrola koju WEU vrši nad dostupnim evropskim sposobnostima i sveukupnog vodećeg cilja i ciljeva vezanih za umjeće a usmjerenih na komandu i kontrolu, inteligenciju i strateški prelaz koji je EU usvojila na samitu u Helsinkiju za svoje udružene sile. U upravljanju oružanom krizom, susretanje sa izazovom pakta, partnere u pogledu njihovih prava i odgovornosti u planiranju i odlučivanju Unutrašnja operativnost, kao zajednička obaveza, igra dvostruku ulogu, podržavajući razvoj sposobnosti partnerstva i članstva u odnosima potencijalnih zemalja članica sa NATO-om dok istovremeno stvara bliži radni odnos između zemalja koje nijesu članice a ranije su bile neutralni partneri i NATO-a. Ključna činjenica i dalje ostaje, međutim, da NATO zadržava sposobnost donošenja odluka vezanih za operacije koje predvodi i upotrebu svojih resursa, a Partnerstvo za mir koje se sve više razvija obezbijeđuje mrežu kao i bazu resursa pomoćnih dodatnih sredstava za zajedničke operacije. Na sličan način, EU će zadržati svoju autonomiju u donošenju odluka, pritom formirajući svoja sopstvena partnerstva sa članovima Evropskog NATO-a koji ne pripadaju EU i drugim povezanim zemljama, kao i sa drugim državama zainteresovanim za upravljanje vojnom (oružanom) krizom. Kooperativna praksa (praksa saradnje) koja prevazilazi vojno poravnjavanje i tradicije izbija (proizilazi) kako unutar okvira Partnerstva za mir, tako i u kontekstu na relaciji EU-WEU. Važno je da učešće u upravljanju krizom ostaje otvoreno (nedovršeno) feksibilno u okvirima koje nude institucije UN i OSCE-a sa mandatom, kao i ostvarivanje ugovora kao što su NATO ili Evroatlansko partnersko vijeće ili Partnerstvo za mir, i predstojeće strukture za konsultacije i saradnju unutar EU sa zemljama koje sarađuju a ne pripadaju EU. Takav jedan fleksibilan sistem zahtjeva razvoj unutrašnje operativnosti odbrambenih sila koje nude svoje usluge za obavljanje međunarodnih zadataka na osnovu svojih nacionalnih umješnosti. Učešće bi se zasnivalo na volji i sposobnosti, od slučaja do slučaja, a manje na zvaničnim razvrstavanjima i obavezama. POLITIČKI CILjEVI - Regionalnost u upravi bezbijednosti Regionalnost u razvoju je jedan od ključnih razvojnih ishoda (rezultata) promjene u Evropi koju je donio period poslije Hladnog rata. U upravi bezbijednosti, regionalno kontekst donosi dodatnu vrijednost podršci procesu tranzicije, dok bi upravljanje sukobima u većini slučajeva zahtjevalo prisustvo evropskih i prekookeanskih institucija. Dominirajuća tendencija u regionalnoj i međuregionalnoj saradnji je fokusiranje na politiku stabilnosti u oblastima kao što su energija, transport, okolina i povezan rad građanskog društva. Shodno tome, ponovo istupanje regija i podregija ima poseban značaj za institucionalizovane i političke aspekte uprave bezbijednosti, dok je normativna osnova zajednička za regionalne i ostale šire aktivnosti, a vojne sposobnosti nijesu uredno raspoređene u regionalnim institucijama i procesima. Naročita posljedica okončanja Hladnog rata bilo je stvaranje ili ponovno uspostavljanje regija i podregija što je dovelo države do međusobne bliže saradnje preko nekadašnje linije podjele, kao i povećanje njihove uzajamne zavisnosti u promociji trazicije i prevazilaženju političkog i ekonomskog jaza. Regije takođe mogu i da potpomognu zajednički identitet ili da promovišu uzajamno uzvraćanje unutar zajedničkih institucija i dogovora. Sve istaknutije mjesto regionalizma i podregionalizma je takođe jedan od ishoda promjenjenog koncepta bezbijednosti. Uz novi i širok spisak opasnosti i izazova po državnu i građansku bezbijednost, udruženo rješavanje problema i grupno djelovanje možda je

17

Bezbijednost Evropske Unije

vjerovatnije među zemljama susednima koje se suočavaju sa okruženjem zajedničke bezbijednosti, nego u nekom širem kontekstu. Regionalnost može kako da uspostavi tako i da učvrsti OSCE-ov model zajedničke bezbijednosti, ali ona ne može da nadomjesti prednosti koje se postižu priključenjem EU-i ili članstvom u NATO-u, koji ostaju strateški ciljevi zemalja Centralne Evrope koje prolaze kroz proces tranzicije. Baltički region je jedan slučaj regionalnosti u upravi bezbijednosti. Proučavanje ovog slučaja: Baltički region Baltički region je kako probni slučaj tako i dokaz značaja koji kombinovanjem ciljeva zasnovanih na principu regionalnosti i onih koji su ka njoj upereni od strane uprave bezbijednosti ima za zadatke u podršci tranziciji, blagovremenom upozorenju, prevenciji sukoba i razrješenju sukoba. Baltički region premošćuje nekadašnju liniju političke, ideološke, ekonomske i vojne podjele, zbližava zemlje u tranziciji kao i članice EU i NATO-a, uključujući Rusiju kao vodećeg samoniklog učesnika, konsituiše prostor za uvećanje i produbljenje aktivnosti EU i NATO-a i određuje granice teritorijama centralizovanih vojnih strategija, kao neka vrsta zaostavštine ere sukoba. U normativnoj sferi, izazov nastaje primjenom principa slobode izbora u promjeni grupe istomišljenika širom Evrope i u samom regionu. Za baltičke države – Estoniju, Latviju i Litvaniju – članstvo u EU i NATO-u je od suštinske važnosti za okončanje njihove političke, ekonomske i društvene tranzicije i povratak jezgru Evrope u vidu ravnopravnih i suverenih partnera. Za Finsku i Švedsku, bezbijednosne prednosti principa ravnopravnog suvereniteta očuvava održavanje mogućnosti promjene njihove trenutne politike ili nepristupanje vojnom paktu, iako one ne traže članstvo u NATO-u. Rusija se suočava sa prijemčivim poštovanjem pravila OSCE-a, uključujući slobodu izbora, sa zahtjevima izlaska u susret geopolitičkom izazovu uvećanja NATO-a. Iako prihvata pravo baltičkih država da odaberu svoje bezbijednosno uređenje, Rusija naglašava obavezu NATO-a da u obzir uzme njene zakonite bezbijednosne interese, koji su u oprečnosti sa daljim proširenjem NATO-a prema istoku. U isto vrijeme, Rusija je spremna da podrži članstvo baltičkih država u EU, što smatra ekonomski korisnim i strateški bezopasnim. Štaviše, Rusija je privučena u regionalnu saradnju inicijativom od strane EU. Iako se rasprava o bezbijednosnim dogovorima u baltičkom regionu dotakla budućih izbora, naturalizacija stanovnika Estonije i Latvije koji govore ruski jezik i zaključivanje graničnih dogovora između Rusije i Estonije, i Rusije i Latvije su ostali na dnevnom redu kao otvorena pitanja koja se tiču međunarodne javnosti. Iako je nekoliko neposrednih nastojanja u oblasti posredovanja ili nekoliko dobrih usluga učinjeno za slučaj pograničnih pregovora, pitanje ruskih manjina je bila glavna meta OSCE-a i ostalih institucija kao jedan istaknut i vidljiv slučaj vezan za njihove aktivnosti u oblasti uprave bezbijednosti. Na polju institucija, misije OSCE-a u Estoniji i Latviji saradnja u donošenju bilateralnih dogovora u vezi sa povlačenjem ruskih trupa i ukidanjem ruskih vojnih (oružanih) infrastruktura, kao i suzdržano djelovanje i uloga sudije koji ima OSCE-ov visoki komesar za nacionalne manjine obijezbeđuju snažno OSCE-ovo prisustvo u regionu. Uz to, stručna i tehnička pomoć Savjeta Evrope i UN-a je doprinjela da se međunarodna pažnja privuče na baltička pitanja. Štaviše, regionalne i podregionalne institucije, kao što je Savjet (Vijeće) baltičkih država i Nordijski savjet, su regulisale saradnju među nordijskim zemljama i baltičkim državama u formatu 5+3, a programi bilateralne saradnje između nordijskih i baltičkih zemalja su umnogome doprinijeli promociji stabilnosti. U vojnoj oblasti, baltički region je jedan veliki prostor dostupan za visoki stepen dejstvovanja Partnerstva za mir među partnerima u tom regionu. Iako se nikakve operacije

18

Bezbijednost Evropske Unije

vezane za upravljanje krizom ne mogu predvidjeti za sam taj region, zemlje tog regiona su sarađivale u operaciji održavanja mira koje su predvodili NATO, IFOR i SFOR u Bosni u okviru nordijsko-poljske brigade koja je baltičkim državama pružila njihovo prvo iskustvo u održavanju mira. U isto vrijeme, partneri pomažu baltičkim državama u stvaranju institucija, tj. sistema nacionalne odbrane koji bi bili osposobljeni kako za teritorijalnu odbranu, tako i za međunarodne mirovne misije. Preduzete su inicijative za promociju vojnih mjera za izgradnju povjerenja i bezbijednosti među susjednim zemljama u tom regionu, a Konvencionalne, Oružane Sile Evropskog pakta u svom adaptiranom obliku nastavlja da uvodi režim sa ciljem ka jačanju stabilnosti u potencijalno osjetljivu oblast na granicama Rusije. Politički, na situaciju u baltičkom regionu utiču kako unutrašnji, tako i spoljni razvoji događaja. Amerika se izuzetno interesuje za ovaj region zbog značaja koji podrška baltičkim državama ima za njihovu unutrašnju politiku, kao i zbog strateškog značaja tog regiona za proširenje NATO-a. Rusija, tragajući za čvrstim, odbranjivim novim identitetom i politikom koja u baltičkim državama vidi ravnopravne susjede, aktivira (pokreće) svoju saradnju sa drugim zemljama u tom regionu i pokušava da ostvari svoje odnose sa Amerikom i NATO-om u jednom bilateralnom kontekstu. Nordijske zemlje, koje se snažno interesuju za regionalnu stabilnost i bezbijednost, traže da uklope svoje bilateralne i regionalne politike sa doprinosima efikasnoj ulozi EU i NATO-a i njima sličnim grupacijama koje pomažu baltičkim državama u tom regionu. Sjeverna dimenzija zajedničkih politika, EU će postaviti baltički region u žižu širokog raspona dugoročnih nastojanja u procesu tranzicije i podrške stabilnosti. U baltičkom regionu su postignuti rezultati u oblasti uprave bezbijednosti putem širokog izbora politika i insitucija bez ikakve sveouhvatne strukutre ili jedne nadmoćne sile. I mali i veliki akteri su ostvarili svoj doprinos koji se ne zasniva samo na njihovoj sposobnosti već i na jačini (snazi) njihovih interesa i efikasnosti njihovog političkog i diplomatskog umijeća. Na mnogo načina, ovaj region je odraz onoga kroz šta OSCE prolazi kao cjelina. ZAKLJUČAK: IZGLEDI ZA BUDUĆNOST Uprava bezbijednosti oblikuje prostor OSCE-a i njegove regione u okviru jednog neprekidnog procesa. Normativno, institucionalni, strukturalni i politički faktori će odrediti da li će se uprava bezbijednosti zasnivati na jedinstvenijem i centralizovanom modelu, nastaviti da se razvija na osnovama selektivnosti (izbora) i toj istoj svrsi namijenjenoj praksi zasnovanoj na partnerstvu, ili će se pak pretvoriti u hijerarhiju zasnovanu na sposobnosti (umješnosti, umjeću). Čini se da će prevagnuti ova srednja varijanta, dok će ostala dva modela, možda funkcionisati kao faktori u pozadini i politički prag (granične tačke), kada države donose odluke o doprinosu, razrješenju rasprave (nesuglasica) ili upravljanju sukobima. Učešće će zavisiti od političke volje, a neupotpunjeno partnerstvo nudi ravnopravnost. Globalno uređenje će ostati nejednako i složeno, sastavljeno od položaja EU kao sidra stabilnosti i promotera promjene statusa NATO-a kao garancija čvrste bezbijednosti svojim članovima i organizatora baze resursa za udruženo upravljanje krizom; bezbijednosnog i odbrambenog identiteta Evropske unije koji je u razvoju, mada ne upotpunjenom; i nepotpune definicije uloge koju ima OSCE u bezbijednosnim zadacima. Potpomognuta sistemskim radom u cilju da stvori realnu udruženu sposobnost, međunarodna zajednica je bila sposobna da preduzme neku drugu masivnu (ogromnu) operaciju (ili: neku drugu operaciju ogromnih dimenzija) na Kosovu nakon i istovremeno sa IFOR-om / SFOR-om, ali budućnost humanitarne intervencije kao modela grupnog djelovanja ostaje neizvjesna. Zahtjevi za podršku tranziciji biće dugoročni i možda će u nekim slučajevima biti otežana mogućnost njihovog zadovoljenja, dok će druge ostvariti svoje ciljeve u pogledu integracije u dosljednoj budućnosti. Međutim, proširenje EU je

19

Bezbijednost Evropske Unije

postala vjerovatnija strategija, nakon prvobitne odluke donosene u Luksemburgu 1997. godine, kao rezultat odluka o povećanju svojih koraka i širenja, donijetih u Helsinkiju 1999.godine. Slično tome, razlike među regionima u Evropi mogu se povećati njihovim suočavanjem sa različitom izazovima u oblasti uprave bezbijednosti. Vrlo je moguće da će širok raspon sredstava biti potreban i iskorišćen za upravu bezbijednosti Evrope u budućnosti. POLITIČKI CIJLEVI Politički podstreci i motivacije za saradnju po pitanju bezbijednosti se zasnivaju po potrebi, naročito za zemlje EU i NATO-a, da se podrži politička, društvena i vojna tranzicija, kao i da se spriječi ekskalacija lokalnih sukoba. Oba ova doprinosa su urođeni elementi sve šire oblasti demokratije i stabilnosti u Evropi. Istovremeno, postoji takmičenje za moć i uticaj u izgradnji i upravljanju uređenja bezbijednosti. Rusija traži svoje zakonito mjesto kao jedna priznata velika sila u okviru onoga što je bezbijednosna garnitura sve više orijentisana u pravcu Zapada. Iako Rusija koristi prilike koje joj nudi njen bilateralni odnos sa NATO-m i iako je njeno političko djelovanje po pitanju krize na Kosovu bilo onemogućeno – Rusija nije bila voljna da u potpunosti pruži svoj doprinos mnogostranim dejstvovanjima NATO-a kao što je partnerstvo za mir. Rusija ne želi da ozakoni državno uređenje sa NATO-om u središtu i posvećenje svoje diplomatske aktivnosti svojim bilateralnim aktivnostima sa NATO-om u promociji uređenja sa OSCE-om u središtu i regionalnim inicijativama poput onih u vezi sa Baltičkim regionom. Ponekad se dešavalo da ideja o usaglašavanju velikih sila izbije u prvi plan u raspravama o budućem evropskom državnom uređenju. Proširenje NATO-a, koje je povezano sa institucionalizacijom partnerstva na relaciji Rusija – NATO i ojačanim partnerstvom za mir, je načinilo ovaj model manje mogućim, ali nepotpuno proširenje (uvećanje) ostavlja nekoliko otvorenih opcija. Iako sistem UN-a za grupnu bezbijednost pruža globalni okvir, Uprava bezbijednosti unutar oblasti OSCE-a se zasniva na konceptu saradnje u oblasti bezbijednosti. Politička volja država-institucija i njihova političko-ekonomsko-vojna sposobnost određuju ishode, koji su različiti i neizvjesni, u zavisnosti od modela toj svrsi namjenjenih koalicija unutar Uprave bezbijednosti. Kritični aspekt budućeg uređenja u globalnom prostoru OSCE-a je stepen jednakosti i nepodjeljenosti – a koji zahtjeva oblast zajedničke bezbijednosti – u situaciji gdje su sve države konkurentni graditelji bezbijednosti. Putem procjene rizika i parlamentarnog nadzora, domaći ključni faktori u inostranoj i bezbijednosnoj politici imaju naglašeni uticaj na učešće država u upravi bezbijednosti. Iako Američki Kongres ovjde igra dobro poznatu ulogu, situacija je na različite načine slična i sa drugim velikim silama, ali i sa manjim državama takođe. Domaća komponenta ostavlja budućnost upravljanja krizom otvorenom, s obzirom da će udružena dejstvovanja na kraju u svakom slučaju zavisiti od političke volje vlada i, u mnogim slučajevima, od saglasnosti parlamenata i stava javnosti. Za manje države, potražnja za rasursima, propratne opasnosti i stepen ustoličenja ili nametanja, bilo da su oni zamišljeni ili ostvareni pod nalogom, su faktori koji utiču na njihovu volju da učestvuju u operacijama upravljanja oružanom krizom.

20

Bezbijednost Evropske Unije

Izvor: Ole Waever: European security identities 2000 (zbornik Reforma sektora bezbijednosti). Evropski bezbijednosni identiteti 2000 Nacija-država je format u kome je većina naših centralnih političkih koncepata oblikovana ili izmišljena. Kada se bliže pogleda, otkriva se da koncepti kao što su zajednice, demokratija, bezbijednost i identitet nijesu samo povratno primjenjeni na naciju-državu, oni su takođe u sopstvenom značenju obilježeni njome (Voker, 1993). Stoga nije moguće posmatrati, na primjer, odnos između demokratije i nacije-države kao spoljašnji, gdje je izazov primjeniti koncept demokratije na nove jedinke ('internacionalna demokratija', 'popravljanje demokratskog deficita EU'); umjesto toga, suočavamo se sa internim odnosom gdje je razmišljanje nacija-država prožeto kroz naš politički rječnik. Ovo, sa druge strane, znači da bi trebalo da je moguće baciti novo svjetlo na naciju-državu proučavanjem promjena i pomjeranja u drugim konceptima, kao što je bezbijednost. Cilj trenutnog poglavlja je, stoga, da se pročitaju osnovne promjene u evropskim bezbijednosnim praksama, ne (primarno) da bi se doprinijelo bezbijednosnoj debati ili politici, već da bi se vidjelo šta ovo otkriva o stanju države i profilu evropskih državnih uređenja koja se mogu pojaviti. Poglavlje se sastoji od tri odeljka: prvi se bavi konceptom bezbijednosti, drugi predstavlja pregled ko preduzima bezbijednosne mjere za koga i kako u današnjoj Evropi, i na kraju, treće je kratak zaključak u kome se tumače saznanja u odnosu na neke od generalnih tema ove knjige. Bezbijednost Koncept bezbijednosti je prije svega korišćen u odnosu na naciju-državu, čak bez osvrtanja na razliku između države i nacije: nacionalna bezbijednost je ustanovljeno ime za bezbijednost – države. Dok se za tradicinalni koncept bezbijednosti, blisko identifikovan sa vojnim poslovima države, smatra da je nedovoljan, pokušaji da se artikuliše 'širi' koncept

21

Bezbijednost Evropske Unije

bezbijednosti su takođe sreli značajnu rezervisanost. Proširivači su kritikovani zbog toga što nisu uspijeli da odrede dovoljno jasan kriterijum i spriječe da definisanje bezbijednosti obuhvata toliko stvari da postaje besmisleno. Jedan pristup koji vjerovatno dobro rezonuje prema razumu običnih ljudi, i kome je dat akademski izraz od strane istraživača mira kao što su Johan Galtung i Jan Oberg (Galtung, 1980: 145-149, Oberg, 1983), je reći da na kraju referentni objekat bezbijednosti mora biti pojedinac; mora se raditi o bezbijednosti ljudi, a države mogu biti samo sredstva a ne ciljevi. Obično ovo rezultuje konceptom bezbijednosti koji se odnosi na pojedinca i na globalne nivoe. Ako se neko odmakne od 'srednjeg nivoa', nivoa države, paradoksalno je lako kretati se u isto vrijeme skroz na gore i na dolje: individualna bezbijednost je bezbijednost jednog pojedinca a to je bezbijednost svih pojedinaca, a to je bezbijednost čovječanstva – kao 'ljudskih bića', ne 'građana' određenih država (Linklater, 1982) – to je globalna bezbijednost. Ali postoje najmanje tri problema sa ovim naizgled jednostavnim izlazom iz ovog koncepta bezbijednosti čije je središte država.1 Prvo, ovo postaje potpuno nova priča, ne ona koja obuhvata staro plus nešto drugo, i stoga ovaj pristup obično gubi dodir sa bezbijednosnim establišmentom, i stoga, sa tekućim političkim debatama. Teško je vidjeti kako, od individualne (individualizovane) bezbijednosti, neko može rekonstruisati nesumnjivo realan kolektivizam države i nacije, i na taj način shvati, na primjer, međudržavne interakcije. Do bezbijednosti države se ne može doći sabiranjem bezbijednosti velikog broja pojedinaca, klasičan problem metodološkog kolektivizma naspram individualizma (Vever, 1995a: 46-86; Vever et al., 1993: II). Drugo, nejasno je šta znači individualna i internacionalna/globalna bezbijednost. Prelako se pretpostavlja da je 'bezbijednost' prosta riječ koju svi možemo razumijeti i stoga možemo odmah preći na diskutovanje o pitanjima ko, šta i kako. Koncept bezbijednosti kakav znamo iz 'bezbijednosne politike' nema značenje nezavisno od referentnog objekta, države. Ovo je Vokerov argument iz uvodnih redova ovog poglavlja: naši politički koncepti su oblikovani u modernom kontekstu nacije-države. Naivno je pretpostaviti da koncept 'nacionalne bezbijednosti' (tj., državne bezbijednosti) treba razumijeti tako što će se otkačiti 'država' i razumijeti bez te bezbijednosne dimenzije (koja je uvijek već umješana kada kažemo 'država'), pa zatim zakačiti 'državu' za jednako bezkontekstni koncept 'bezbijednosti'. Dva koncepta su već prisutna jedan u drugom. Ako neko ovo želi da porekne, mora materijalizovati i naturalizovati i 'državu' i 'bezbijednost' i posmatrati ih kao neophodne, neistorijske, konstantne entitete.2 Na individualnom nivou, ne postoji jasan koncept bezbijednosti, i bezbijednost stoga dobija značenje svega što je dobro (a nesigurnost svega što je loše). Stoga, treće, individualizacija bezbijednosti će obično takođe doprinjeti u velikoj mjeri šta je u bezbijednosti relevantno. Jedan sumnjiv efekat ovog 'alternativnog' koncepta bezbijednosti je da se i dalje šire oblasti 'obezbjeđuju': bezbijednost prirodne sredine, imigranti kao bezbijednosni problem, itd. Ovo nije uvijek progresivno kako na prvi pogled izgleda. Tretiranjem, na primjer, prirodne sredine ili imigranata kao bezbijednosnih problema, ova pitanja se konceptualizuju na specifičan način sa konotacijama izvučenim iz 'bezbijednosti': odbrana od prijetnji, uloga države, problem nije u nama, itd. (gdje je možda konstruktivnije naći okruženje u etičkom ili ekonomskom kontekstu). Stoga, analitički kao i politički slučaj se može napraviti za razvoj središnjeg koncepta bezbijednosti, negjde između uskog (uvijek država, samo vojni) i širokog (sve o čemu ljudi brinu). Da bi mogao da prouči ono što se naziva novim bezbijednosnim pitanjima, neko mora imati takav koncept, i stoga mora ponovo razmisliti o osnovnom pitanju: šta je to što čini bezbijednosno pitanje bezbijednosnim pitanjem? Šta je bezbijednost države? Da li bezbijednosna pitanja imaju karatkeristične logičke, retoričke ili semiotičke strukture koje nam omogućuju da ih prepoznamo kada izađemo iz njihovih originalnih obima?

22

Bezbijednost Evropske Unije

Značaj koncepta je u njegovoj upotrebi – to nije nešto što možemo definisati analitički prema tome šta bi bilo 'najbolje'. Identifikovanje ove primjene, međutim, nije isto kao i pitati šta ljudi (svjesno) misle da to znači. Radije, moramo pitati: Koja su pravila koja implicitno definišu kada i gdje se koncept bezbijednosti može koristiti smisleno? Uzimanjem nekoliko različitih tekstova i pokušavanjem da proučim njihove koncepte bezbijednosti (Vever, 1995a, 1997b), stigao sam do sljedećeg zaključka: Bezbijednost je praksa, specifičan način da se oblikuje pitanje. Bezbijednosni govor se karakteriše dramatizacijom pitanja kao da ima apsolutan prioritet. Nešto je predstavljeno kao egzistencijalna prijetnja: ako se ovim ne pozabavimo, sve ostalo će biti nevažno (zbog toga što nećemo biti ovdje, ili nećemo biti slobodni da se suočimo sa budućim izazovima na našem putu). I označavanjem ovoga kao bezbijednosnog pitanja, onaj koji djeluje polaže pravo da se suoči s tim izuzetnim sredstvima, da krši normalna politička pravila igre (na primjer, u formi tajnosti, nametanje poreza ili regrutovanje, ograničenja na inače neotuđiva prava). 'Bezbijednost' je stoga, samoreferencijalna praksa, a ne pitanje mjerenja ozbiljnosti raznih prijetnji i odlučivanje kada su one 'zaista' opasne po neki cilj (da li je neko ikada pružio mjeru za mjerenje tako objektivnih koncepata bezbijednosti?). 'Samoreferencijalna' zato što u toj praksi pitanje postaje bezbijednosno – ne zato što je prijetnja po bezbijednost (samo po sebi, nekako), i stoga je moguće razgovarati o bezbijednosti toga. Šta možemo proučiti u ovoj praksi koja čini nešto pitanjem bezbijednosti: ko se može baviti bezbijednošću, na kojim ciljevima, pod kojim uslovima, i sa kojim posljedicama? Bezbijednost se stoga može posmatrati kao čin govora: reč bezbijednost nije interesantna kao znak koji se odnosi na nešto realnije (stvar bezbijednosti) – sama insinuacija je djelovanje. Pričanjem se nešto radi (kao kod klađenja, obećavanja, imenovanja broda, itd.)3 Slijedi iz uvijek primjenjenog čina, da je bezbijednost povezana sa opstankom. Nešto je predstavljeno kao egzistencijalna prijetnja, i na ovoj osnovi se govori da 'mi' moramo koristiti neobična sredstva da bi se suočili sa prijetnjom. U slučaju tradicionalne državne bezbijednosti, izgovarajući 'bezbijednost' državni predstavnik pomjera to pitanje u specifičnu oblast i zahtjeva pravo da koristi neophodna sredstva da blokira razvoj prijetnje.4 Potreba egzistencijalnog kvaliteta ('opstanka') slijedi iz funkcije bezbijednosnog govora kao podizanja pitanja do stanja hitnosti i neophodnosti veće od normalne politike. Da bi pokušali da izvedemo pitanje izvan normalne težine naspram drugih, ono treba da bude generalno prihvaćeno da ugroženi moraju preživjeti, i da postoji moguća tačka bez povratka, da iznenada može biti prekasno, i da je stoga neophodno djelovati na vrijeme – i stoga dati legitimitet zaobilaženju uobičajenih procedura. Sa ovom perspektivom o bezbijednosti, iznenada postaje jasno kako je važna razlika koja se obično previdi: razlika između referentnog objekta i onoga koji djeluje (Vever et al., 1998). U literaturi o 'proširenom konceptu bezbijednosti', često se retorički pita 'bezbijednost za koga?' i kaže se da je previše usko uzeti samo jednu državu kao onoga koji djeluje, da su i drugi relevantni. Šta se ovime podrazumijeva? Da su drugi relevantni činioci u procesu koji okružuje bezbijednosnu politiku, ili da postoje drugi koje treba obezbjediti? Može se reći da su mnogi činioci relevantni, ali najbolje strukturno polje se dobija fokusiranjem na pitanje 'U čije ime se bezbijednosna operacija izvodi?' Ili: Sa kim se neko može uporediti, i reći 'H je ugrožen, stoga moramo da...?' Nemaju svi kolektivi ili slučajevi imaju široko prihvaćen zahtjev za opstankom. Zbog toga postoji ograničen broj mogućih referenti. Razlika između činioca i referentnog objekta je važna da bi se izbjeglo da pričanje o, na primjer, bezbijednosti identiteta grupe (nacije) treba da znači da nacija ima kolektivne strahove, i 'da nacija djeluje'. Kao kontrast takvom hipostaziranju, situacija je takva da manje grupe (ili pojedinci) djeluju u ime kolektiva – u odnosu na veći kolektiv – i da činilac posjeduje socijalnu moć zbog toga što postoji generalno prihvatanje, prvo, da kolektiv ima pravo na opstanak (i stoga mora biti osiguran) i, drugo, da činilac može djelovati u njegovo

23

Bezbijednost Evropske Unije

ime. Za državu – tradicionalni referentni objekat bezbijednosti – postoje detaljna pravila za to ko ovo može raditi i kako. Vjerovatno je zbog ovoga razlika između činioca i referentnog objekta previđena: postojao je (navodno) formalizovani odnos između ta dva – dok god je jedno ostajalo sa slučajem države. Ali takođe u ovom slučaju, vjerovatno se dešavalo da režim ukaže na 'bezbijednost države' kada realno osjeća da je sam režim ugrožen (na primjer, komunistički režimi tokom Hladnog rata). Indicija je da takav režim nema legitimitet kao referentni objekat bezbijednosti ('opstanak režima je u pitanju, stoga smo morali da...') i stoga mora da konstruiše prijetnju tako da izgleda da je cilj država (tada predstavljana od strane režima). Kada se pređe na druge objekte, kao što je 'nacija' (koja je različita od države) i 'prirodna sredina', ne postoje formalizovani govornici i različite grupe mogu pokušati da na taj način apeluju. Onda je empirijsko pitanje da li su u stanju da mobilizuju šire grupe. Jedna od prednosti perspektive obezbjeđivanja nagovještava ovjde da može natjerati političare, aktiviste i akademike da shvate da prave izbor kada tretiraju nešto kao pitanje bezbijednosti. Prijetnje i bezbijednost nijesu objektivne stvari: bezbijednost je način da se uokviri i riješi neko pitanje. 'Bezbijednost prirodne okoline' je jasna ilustracija – primamljiv slogan zbog toga što dramatizuje cilj boraca za životnu sredinu, ali potencijalno štetan na duže staze zbog toga što 'bezbijednost' teži da ojača izvjesne pristupe (dajući centralnu ulogu državi; problem nije u nama; moramo naći tehnička sredstva 'odbrane', itd.) gdje je možda bilo bolje integrisati razmišljanje o okolini u ekonomiju prije nego u bezbijednost (Buzan, 1992a; Djudni, 1990). Da li onda bezbijednost znači isto različitim jedinicama? Da i ne. Da, bezbijednost je opšti termin sa određenim značenjem, ali njegova forma varira. Bezbijednost znači opstanak. To znači, 'Ovo je egzistencijalna prijetnja sa tačkom bez povratka; ako se ne pozabavimo ovim na vrijeme, ako to ne učinimo najvećim prioritetom, onda nećemo biti ovdje da riješavamo druge, zemaljske, probleme.' Ali opstanak ne znači isto različitim vrstama jedinica. Opstanak državi znači suverenitet. Ako nije suverena, nije više država, više nije predmet u međunarodnom političkom sistemu. Za društvo, opstanak je idetitet. Ako društvo više nije što je bilo, nije preživjelo. Kao i sa državom, pojedinci su možda preživjeli kao pojedinci, ali država kao država preživljava samo ako je suverena, i zajednica pita da li smo 'mi' ovjde kao 'mi' – pitanje identiteta. Na ekonomskom polju, neko može da misli, firma bi bila primarna jedinica, a opstanak bi značio izbjegavanje bankrota. Poučno pitanje, međutim, je da li bezbijednosni govor ovjde ima značaja. Firme nemaju legitimitet da polažu 'pravo na opstanak', i stoga ne mogu apelovati u gramatičkoj formi bezbijednosti: Naš opstanak je ugrožen, pa smo morali da prekršimo zakon! Bezbijednosna politika na ekonomskom polju se nalazi u odnosu sa državom – kao, na primjer, kada država tvrdi da je određena firma ili sektor nezamjenljiv i da je stoga državi dozvoljeno da krši pravila koja treba da poštuje, kao što su GATT/WTO pravila protiv protekcionizma. Kao finalna ilustracija, pitanje okoline kao bezbijednosti pokazuje kako ovaj pristup nudi nov pogled na pitanja bezbiednosti. U većini pokušaja da se shvati da li 'bezbijednost okoline' treba da se shvati ozbiljno, ono o čemu se raspravlja je ili da li propadanje okoline sada čini prijetnju koja je značajna kao prijetnja koju predstavlja potencijalni vojni sukob (kako god da se to mjeri), ili da li okolina i resursi u budućnosti mogu postati izvori vojnih sukoba6. Umjesto toga, možemo se fokusirati na formu. Da li se pitanja okoline riješavaju na način karakterističan za bezbijednost? Ona su baš to. Aktivisti za zaštitu okoline tvrde da se suočavamo sa nepopravljivim katastrofama; da ako ovo ne bude apsolutni prioritet, uskoro će biti prekasno; i da baš zbog ovih razloga mi (tj., Greenpeace, Earth First, itd.) imamo pravo da koristimo neuobičajena sredstva, da se udaljimo od uobičajenih političkih pravila igre (na primjer, stavljanje metalnih šiljaka u dragocjeno šumsko drveće, ubijanje šumskih radnika – nije obično pogodna procedura u demokratskoj politici, ali to je stvar bezbijednosti). Ovo je

24

Bezbijednost Evropske Unije

pitanje bezbijednosti. Postoji 'tačka bez povratka' i mi moramo da osiguramo da se ona ne pređe. Stoga naše pitanje ne može ući u uobičajeno balansiranje interesa u odnosu na druga pitanja. Zašto praviti ove razlike? Zašto suditi, na primjer, da li je referentni objekat nacija ili država? Često državna elita koristi veze sa 'opstankom nacije', tako da činilac i svrha mogu biti isto bez obzira na to da li elita to povezuje sa državom ili nacijom. Presudni faktor ovdje je, međutim, da sve ove veze sadrže specifične igre riječima; svaka ima karaktersitičnu logiku. Kada kažemo 'identitet', neki potezi se lakše pravdaju nego drugi – druge korake poduzimamo kada je u pitanju okolina ili suverenitet države. Naravno, postoje konkretni slučajevi u kojima se ovo kombinuje, ali treba očekivati da bezbijednosni postupci imaju drugačije atribute ako se sprovode na različitim referentnim objektima. Takve sistematske varijacije među pod-formama (dijalektima) bezbijednosti moraju se prikazati u drugim studijama obezbjeđivanja, ali za ovu studiju ovo je manje bitno; ovde, moramo samo da odredimo gdje se ova karakteristična bezbijednosna logika nalazi u današnjoj Evropi.7 Kroz takvu neo-konvencionalnu analizu bezbijednosti koja štrči u odnosu na tradicionalno jezgro koncepta bezbijednosti (egzistencijalne prijetnje, opstanak) ali nije dogmatična ni prema sektorima (ne samo vojsci) ni referentnim objektima (ne samo državi), stiče se više diferencirana slika primarnih jedinica međunarodnog sistema. Ko ili šta je danas u stanju da se ustanovi sa samoreferencijalnim gestom bezbijednosti kao jedinice koja zahtjeva opstanak? To više nije samo nacija-država. Država i nacija idu djelimično odvojenim putevima; EU djeluje kao odvojena bezbijednosna referenca; i pojavljuju se drugi identiteti zajednica, gdje se najvažnije izdvaja okolina sa jasnom bezbijednosnom logikom, dok se na ekonomsku sigurnost gleda na nekoliko mjesta kao na primarnu ali je teško artikulisati. Politički identiteti u Evropi – mjerenje bezbijednosti Bezbijednost – Iznenađujuća predaja pravoslavlja Ko ili šta se konstituiše kao bezbijednosna referenca u post-bipolarnoj Evropi? Odgovor na ovo pitanje će nam reći nešto ne samo o evropskoj bezbijednosti, već o tome šta Evropa jeste politički. Široko se tvrdi da su prethodne političke zajednice/jedinice stvorene istovremeno u svoju odbranu. Po tradicionalnim realistima kao i istorijskim sociolozima,8 tvrdilo se da je kriterijum za postojanje u političkom sistemu sposobnost samoodbrane, da se polaže pravo na suverenost. Kritičniji pisci su izjavljivali da je politika koja ističe prijetnje centralna u konstituisanju identiteta.9 Obje strane ističu da se proučavanjem ko ima volju i sposobnost da 'se odbrani', može odrediti ko 'jeste'. U kontekstu poput trenutnog, ovo treba da djeluje kao obećavajuća – ali možda donekle optimistična – operacija. Ako se nacija-država popušta u oblasti bezbijednosti, onda se nešto sigurno desilo. Tradicionalno se predpostavlja da će bezbijednost biti posljednje (i prvo) utočište države. A bezbijednost je na mnogo načina inherentno konzervativno polje (i treba da bude), tako da može djelovati rizično da se traže promjene baš ovdje – vježba koja vjerovatno neće uspjeti. U stvari, uslovi se izgleda prilično razlikuju. Već tokom Hladnog rata bezbijednost je bila samo do ograničene mjere povezana sa nacijama-državama: trebalo je braniti blokove, sisteme i ideologije (NATO, Zapad, sloboda, demokratija, slobodno tržište protiv Varšavskog pakta, socijalistička zajednica, budućnost). Države su i dalje zaista bile važni činioci ali, u smislu referentnih objekata, bezbijednosna mobilizacija se odigrala u odnosu na principe i zajednice koji su dijelom povezani sa državom, a dijelom transnacionalni.

25

Bezbijednost Evropske Unije

Posle Hladnog rata bezbijednosne reference se pojavljuju kao kompleksni šabloni države, nacije, Evrope, okoline, itd. Ovo je to što ovaj odjeljak pokušava da označi – ili skicira na ograničenom prostoru. Kao uvod, biće navedeno još nekoliko napomena o pitanju konzervatizma polja bezbijednosti. Polje je po prirodi konzervativno, bilo da se osigurava nešto što je postignuto ili se spriječava određeni oblik promjene. Štaviše, vojni i bezbijednosni politički establišment se tradicionalno opaža kao konzervativan i dogmatičan. I do neke mjere i treba da bude, jer mu je povjeren zadatak izvršavanja analiza najgoreg slučaja, i institucionalizacija unutar države glasa države kao činioca. Međutim, zbog neposredne blizine epicentra 'zemljotresa' iz 1989, bezbijednosni establišment je na mnogo načina voljniji od drugih da se otvori prema novim idejama. Dok je bezbijednost tokom Hladnog rata bila borba između pravoslavlja i alternativa – i sve alternativno je bilo opasno, zbog toga što je bilo alternativno i stoga je po definiciji slabilo siguran napredak zadatom linijom na kojoj je bezbijednost Zapada visila – (odmah) poslije 1989. nije postojalo pravoslavlje, zbog toga što niko nije znao šta da misli. Postojala je generalna otvorenost prema novim idejama. Gdje su prethodno bili strahovi od obilja ideja, sada su bile brige od manjka. Generalno osjećanje je bilo nedostatak instrumenata za vođstvo, ili okvira za tumačenje, i svako ko je nudio takvo ulaganje bio je dobrodošao – čak i ako se nazivao 'istraživačem mira' ili sličnim nazivom koji je prethodno bio siguran razlog za isključivanje. U drugim oblastima, ispravno ili pogrešno, lakše je bilo poreći da je 1989. značila radikalan prelom, ali u polju bezbijednosti generalno je prihvaćeno da se mora razmišljati na nov način. Pa možda i nije tako radikalno tražiti nove šablone u ovom inače prestrašenom polju? Odatle je danas moguće vidjeti bezbijednosnu analizu kao originalnu posmatračnicu u polju studija identiteta i političkih analiza nove Evrope. U detaljnom proučavanju slučaja koji prati poslove sa politikama identiteta i uključivanjem/isključivanjem među novim političkim procesima – sve se čita kroz (njihovo korišćenje) 'bezbijednosti'. Društvo, nacija, identitet Među najznačajnijim novim karakteristikama debata o bezbednosti zadnjih godina je povećan fokus na pitanja vezana za identitet – ne najmanje na nacionalni i etnički identitet. U 'Istočnoj Evropi', mnogi od najizraženijih sukoba su vezani za manjine i granice, i stoga su vezani za odnos između granica država i nacija, i takođe se odnose na naciju kao kategoriju samu u sebi. Pored toga, ima i novih incidenata u Zapadnoj Evropi. Posle pada Zida i pojave novih potencijalnih bezbednosnih problema na Istoku, omiljeni odgovor je bio da se ubrzaju evropske integracije da bi se očuvalo jedinstvo kontinenta. Ubrzavanje integracija u vreme kada su ideje o naciji, samoodređenosti i identitetu intenzivno cirkulisale, pokazalo se kao problematično. Narod(i) na Zapadu počeli su da dovode u pitanje projekat integracija. Većina otpora je iznikla iz briga o nacionalnom identitetu. Značajno je što se ova briga pojavljuje u obliku bezbednosti: o tome se priča kao o pitanju opstanka; to je pitanje koje treba da ima prednost nad svim drugim, zbog toga što onda mi nismo ovde (kao mi). Identitet je postao bezbednosno pitanje; postao je visoka politika. Kada se takva pitanja odražavaju u literaturi o bezbednosti, obično se indoletno primeti da 'bezbednost više nije samo vojna stvar' i 'među novim nevojnim pitanjima, 'identitet' je među važnijima'. Manje se primećuje promena referentnog objekta sa 'države' na 'naciju' (i ostale zajednice, kao što će biti prikazano uskoro). Mobilisani su argumetni o opstanku nacije – i u većini slučajeva ovo se definitivno ne dešava iz uobičajenog kokpita države. 'Država'- državne elite – preporučuje integracije, predaju suvereniteta, progresivno navijanje (ili Evropeizaciju) sebe, dok 'populacije' na primer, samo proklamovani govornici u ime 'naroda' i 'nacije' kažu ne. Sa izuzetkom Britanije, granice integracija u EU se više ne postavljaju tamo gde je literatura o integracijama to očekivala (i strahovala) da će ih naći: u

26

Bezbijednost Evropske Unije

državama koje brane svoju autonomiju. Umesto toga, njih postavljaju društva. Sudbina EU je odlučena manje debatama o razumu države a više borbama oko razuma nacije. Različita gledišta se takmiče u definisanjubudućnosti nacije: možemo li preživeti samo ako imamo sopstvenu državu, ili nacije mogu lako preživeti u svojim pravima, i možda čak sa jasnijim profilom, kroz integracije, one su izložene povećanim kontaktima i kontrastima sa drugim nacijama? Samo drugi pogled dopušta povećane integracije, dok prvi poziva državu da se vrati iz integracionističke avanture, kući, svojoj naciji sa sposobnošću da preokrene ovaj poredak (Vever et al., 1993; 70 ff., 89-92). Borba između različitih programa za naciju je presudna, ne suverenistički konzervatizam država – 'Evropa od Šarl de Gola do Drud Dalerupa'.10 Ako nacije paniče, to će poremetiti proces integracija. Ako su dovedene do tačke gde definišu razvoj kao bezbednosnu pretnju, nije im omogućeno da preduzimaju dramatične korake, tako remeteći Evropski mir (zasnovan na integracijama). Ovo je paralelno – ali u jednom bitnom pogledu različito od – tradicionalne 'realističke' perspektive o međunarodnom poretku: ako važne države misle da je poredak neprihvatljiv, poredak će biti nestabilan. Novina naše situacije je da više vrsta jedinica može preduzeti ove bezbednosne korake. Mora se udovoljiti ne samo državama, već i nacijama. Različiti tipovi jedinica postaju nosioci datog poretka. I njihovo – bar delimično – učestvovanje postaje neophodno za stabilan razvoj. Stabilnost zavisi od toga šta je drugde označeno kao 'najranjiviji značajan činilac' (Snajder i Džervis, 1993). Dok je 'značajan činilac' pre morala biti država, sada drugi mogu biti 'dovoljno važni da izazovu krizu sistema svojim ponašanjem ili nepostojanjem' (Snajder, 1993; Kristensen, 1993). Zajednice zasnovane na identitetu, kao što su nacije, su vrsta jedinica koja ima ovu sposobnost – ako se postojeća pravila igre čine neprihvatljivim – da načine neuobičajene pokrete (opravdane bezbednosnom retorikom) i stoga poremete međunarodni poredak. Mnogi bezbednosni posmatrači su primetili da je 'nacionalizam' presudan za bezbednost Evrope u 1990-im. Ako je neko tada pretražio literaturu o profesionalnoj bezbednosti i strateškim studijama, verovatno je bio iznenađen koliko su bile odsutne nacije i svi ostali fenomeni identiteta u ovim teorijama. Ovo odsustvo, kombinovano sa zdravorazumskom idejom o povezivanju, je prirodno proizvelo talas 'h i u' knjiga i članaka (bezbednost i identitet; nacionalizam i evropska bezbednost; itd.) Obično, nijedna od ovih teorija – bezbednost/IR ili teorije o nacionalizmu – se nije otvarala prema drugima, i fenomeni su samo eksterno povezani.11 U projektnoj grupi o Evropskoj Bezbednosti na Institutu za istraživanje mira u Kopenhagenu, pokušali smo da ovo rešimo skicirajući teoriju o 'socijalnoj bezbednosti' unutar koje smo želeli da nađemo ovom novom konceptu mesto u postojećoj teoriji o bezbednosti12 kao i da modifikujemo postojeću teoriju prilično opširno (Vever et al., 1993). Socijalna bezbednost se tiče 'situacija u kojima društva opažaju pretnju u odnosu na identitet' (Vever et al., 1993: 23). Najmoćniji tip zajednice u Evropi danas su nacionalne i druge etničke grupe, sa religijom kao jedinim ozbiljnim suparnikom. U drugim istorijskim periodima i trenutno u drugim delovima sveta, drugi tipovi zajednica su ti koji brane svoj 'identitet' (Buzan et al., 1998: poglavlje 5). Definicija socijalne bezbednosti to ne povezuje sa nacijom – samo sa zajednicama zasnovanim na identitetu. To je kontingent, empirijska aktuelnost da je socijalna bezbednost u današnjoj Evropi primarno povezana sa nacijama i etničkim manjinama. Socijalna bezbednost igra različite uloge u Zapadnoj i Istočnoj Evropi. Na Zapadu smo svedoci razvoja gde su nacija i država razdvojeni. Većina moći države je prenesena na nivo EU. Stoga, nacije su ranjive na nov način. Ako se nacija ili kulturna grupa 'u staro vreme' osećala ugroženo (imigracijom, stranim proizvodima, idejama, međunarodnom saradnjom) mogla je da zove državu u pomoć: da traži da se granice zatvore za imigrante,

27

Bezbijednost Evropske Unije

sprovodi protekcionističku ekonomsku politiku i da se povuče iz neželjene saradnje. Ovo više nije tako jednostavno. Kontrola granica i većina ekonomske politike je prebačena na nivo EU (dok su mnoge druge vrste interakcija postale teže zaustavljive); i nacije više nemaju mogućnost da traže od države da reši takva pitanja, jer ih država ne kontroliše – osim ako nacija ne zahteva da država sprovede drastičnije mere koje krše trenutna pravila igre i, stoga, unazađuju integracije. Kako se onda kulture mogu danas odbraniti? Kulturom! Ako se smatra da je identitet ugrožen od strane internacionalizacije i evropeizacije, mora se ojačati nacionalni izraz. Kultura je postala bezbednosna politika. Ovo se jasno videlo u Danskoj u poslednjoj deceniji, gde su se umetničke predstave i TV programi nemilosrdno obračunali sa 'Danizmom' i 'Danskim identitetom'. Površno, neko ovo može registrovati kao anti-EU aktivnost, ali većinom je bilo suprotno: nevoljni intelektualci koji su dovedeni do prihvatanja perspektive da ćemo u budućnosti 'mi Danci' živeti u integrisanijoj Evropi; da će Danska nacija stoga morati da se uklopi na svoj način, sa manje države; i da će stoga Danska nacija morati da intenzivira svoj kulturni odraz. Sve ovo rezultira od razdvajanja države i nacije na Zapadu. Na Istoku, država i nacija su spojene. Ili tačnije: dominira ambicija za povezivanjem. Ideal je da svaka nacija treba da ima svoju državu, svaka država svoju naciju, i treba da postoji koincidencija između etničkih i političkih granica. Iz toga dobijamo klasične konflikte: gde se država i nacija ne uklapaju, biće suparnika koji polažu pravo na teritoriju, i sukoba između 'manjina', granica, itd. Istok je izmučen 'nacionalizmom' zbog pokušaja spajanja države i nacije, dok Zapad iskazuje (neo-)nacionalizam kao rezultat razdvajanja države i nacije zbog toga što se nacije osećaju sve ranjivije, jer nemaju države pod isključivo svojom kontrolom. Sa evropskim integracijama je povezan proces u kome se socijalna bezbednost pojavljuje kao specifično polje odražavanja, odvojeno od bezbednosti države. Proces integracija verovatno zavisi od volje dela 'nacija' da se bave ovim rizicima po bezbednost pomoću svojih kulturnih bezbednosnih politika, a ne pozivanjem države (što bi značilo blokiranje integracija).13 U svom ovom fokusiranju na bezbednosnu politiku identiteta, ne treba opažati identitet kao nešto što je dato. Pričanje o bezbednosti identiteta može lako stvoriti ovu sliku: oni su tamo: oni obično nisu ugroženi i stoga nisu ni branjeni; ali kada su blizu nestanka, oni su branjeni. Ovo može – a naglašavam reč može – biti logika za opipljivije objekte, ali radoznali samoreferencionalni karakter identiteta to menja. Prvo, kulture i identiteti mogu nestati i bez odbrane. Objektivna pretnja ne vodi uvek do bezbednosne politike. To je najjasnije u odnosu na globalizaciju. Vesternizacija i širenje MekDonalds kulture: nema sumnje u tom objektivnom slučaju da globalna kulturna homogeneza iskorenjuje određeni broj kulturnih razlika (na primer, broj jezika koji se aktivno govore u svetu rapidno opada); ali dok god se ovo ne tematizuje u bezbednosnim terminima od strane važnih činilaca, ovde ne postoji bezbednosni problem.14 Kada se brane kulturne osobine, ovo je često zbog toga što se pretnja može predstaviti kao da potiče od 'njih' – ne samo od strukture ili trenda – i na globalizaciju se gleda kao na 'Amerikanizaciju' (kao u Francuskoj) ili 'Vesternizaciju' (na Bliskom Istoku). Socijalna bezbednost se teško mobilizuje ako 'naš identitet' ne može da se predstavi kao zastrašen od strane drugog identiteta koji preti da smeni naš: 'oni žele da nas pretvore u H-eve'; videti, na primer, strah za nacionalni identitet u liku Evropskog identiteta. Drugo, često se pričanjem o pretnjama se (re)produkuje identitet (Kembel, 1956). Može se tvrditi da se identitet može održati samo ako nije potpuno bezbedan. 'Bezbedan identitet' je kontradiktornost termina. Ove paradoksalne odlike identiteta potiču od generalne osobine da identiteti nisu nikad potpuno zatvoreni, nikad potpuno zasićeni, niko nije prosto ono što jeste. Neko ne

28

Bezbijednost Evropske Unije

govori o nečemo što nije problematično. Pričanje o identitetu je stoga uvek dodatak, o onome što nam treba, jer onda možemo biti u potpunosti ono što jesmo – ali očigledno nismo sada zbog toga što nam treba ovaj dodatak. Međutim, pošto ga dobijemo, nećemo više biti što smo bili, već nešto drugo (Derida, 1974). Stoga, pravi identitet kao nešto dato i samo od sebe isparava u ovoj neodlučnoj igri dodataka, igri postojanja protiv postajanja. Gde postoji samorefleksija u terminima identiteta, neko, po definiciji, nije bezbedan.15 Ako bezbednost identiteta sama sebe poražava (kao projekat), ovo znači da je takođe i samoodrživa (kao praksa). Tematizacija problema identiteta nikada ne može dati ono što se traži, zbog toga što žudnja stvara beskonačan manjak. Identitet je razlika između onoga što neko jeste i onoga što želi da bude. Stoga, ne može postojati rešenje u pokretima ili kampanjama za socijalnu bezbednost (Hujsmans, 1995). Nacija je kružna referenca ka praznom mestu – jedino što znamo da delimo je da mislimo da delimo nešto. Ali ako pokušamo to da konkretizujemo, postaje jasno da to nikada nije zajedničko svima nama (Gelner, 1992). Što više ljudi traži nacionalni identitet, biće sve zabrinutiji, i više će jačati njihovu odbranu toga. Sve ovo, međutim, nije argument istraživačima bezbednosti da ne proučavaju socijalnu bezbednost. Na protiv, na samoj osnovi ovih problematičnih kvaliteta identiteta, važnije je razumeti dinamiku socijalne bezbednosti i nacionalnog identiteta. Zbog toga što se ovaj 'identitet' teško može odbraniti ili povratiti ako se izazove, važnije je shvatiti dinamiku koja pokreće bezbednosnu politiku identiteta – i samim tim pokušati izbeći takvo obezbeđivanje. I bolje bi bilo da se izbegne, jer bezbednosne mere u ime identiteta su posebno problematične ne samo za samoojačavanje karaktera, već i zbog toga što može biti posebno podmuklo: ako je naš identitet razlika između onoga što jesmo i onoga što bi trebalo da budemo, ova razlika se često pripisuje nekom Drugom ko nas sprečava da budemo Mi. Stoga se lako stvara slika da samo ako Drugi nestane, možemo biti pravi mi (iako čim bi Drugi bio izbrisan, dinamika bi se vratila sa obnovljenom silom zbog toga što je naš identitet bio ne samo sprečen od strane Drugog, već je takođe i zavisan od njega, i stoga je naš problem identiteta pogoršan i moramo da delujemo još radikalnije protiv Drugog, itd). Država, suverenitet, bezbednost Probna tačka države je suverenitet. Za državu, bezbednost je u zadnjem slučaju pitanje suvereniteta, jer država preživljava kao država ako je suverena. Naspram ovoga, mnogi će nesumnjivo protestvovati da je suverenitet zastareo koncept, i da današnje države nisu više suverene, ili bar nisu suverene koliko su nekada bile. Kod takvih argumenata, 'suverenitet' se koristi u smislu 'stvarne pune kontrole'. To je nešto što nikada nije značilo suverenost, i takva suverenost nikada nije postojala. Države su uvek bile ograničene drugima i de fakto su bile primorane da prihvataju da mnogi drugi oblikuju važne uslove za njih. Ono što suverenost jeste značila, međutim, je da drugi nisu ogli da donose zakone na teritoriji, da su postojala određena pitanja o kojima je samo država mogla da odlučuje (u zadnje vreme, na primer, regrutovanje vojnika i porezi). Preciznije, stvari koje država insistira da sama rešava su se promenile vremenom. U 17. veku bilo je presudno da regent može da odabere religiju za svoje podanike (sa određenim izuzecima). Ovo danas ne mogu da rade. Da li su zbog toga države izgubile suverenost? Da li su 'predale suverenost'? Kome? Ova terminologija 'prenošenja suvereniteta' koja se koristi posebno u diskusijama vezanim za EU je prilično varljiva. Ko je video državu sa dve trećine suvereniteta? Gde je odabrani suverenitet otišao? Da li je EU tada postala jednu trećinu suverena? Ne, dešava se da države redefinišu značenje i, pogotovo, širinu suverenosti. Države su i dalje 100% suverene – zbog toga što je suverenitet ili/ili kvalitet zasnovan na prepoznavanju kao subjekta u zajednici država – ali kolektivno redefinisanje se odigrava bez obzira na šta država polaže

29

Bezbijednost Evropske Unije

pravo sopstvene kontrole i, odgovarajuće, na šta se više takva kontrola ne odnosi. U oblastima pitanja, kada se položi pravo, i dalje ima klasičan oblik da na teritorijalnoj osnovi postoji jedan poslednji autoritet za ovo: država. A moraju da postoje neke oblasti gde se ovo čini, jer to čini državu suverenom, kakva ona želi da ostane. Suverenitet je forma; sadržaj se menja tokom vremena (Vever, 1995c). Zbog toga države ne protestuju uvek kada pitanje izađe iz okvira koji pokrivaju njenu suverenost. Učestvovanjem u kolektivnom procesu redefinisanja, država stiče interes u pokušaju da se bavi izazovima bez upiranja na navodna narušavanja suvereniteta. Ako neko proglasi, 'Ovo je kršenje našeg, zemlje H, suvereniteta', stvar mora da bude takva da ju je moguće kontrolisati, jer u suprotnom ovo verovatno marginalno pitanje udara u srce suverenosti kao takve. Da li ste suvereni ili niste? Ako je neko rekao da je nešto nepodobno sa suverenitetom, i zbog toga ne može ništa da uradi povodom toga, stavio je veoma neprijatan znak pitanja na sopstvenu suverenost. Ilustracije se mogu nakupiti iz skandinavskih malih država: tokom Hladnog rata Finska je definisala sovjetski zahtev da uloži prigovore kompatibilne sa finskim suverenitetom; Danska je čak pokušala 1940. da definiše nemačku okupaciju kao da se nijedno ratno stanje nije dogodilo i da je Danska i dalje neutralna, i izvukli su obećanje od Nemaca da neće kršiti danski teritorijalni integritet ili političku nezavisnost, tj. Suverenitet (Pedersen, 1970); tokom 40-ih i 50-ih, da je Danska zahtevala povlačenje vojske SAD sa Grenlanda – na primer, jer je Danska imala generalnu politiku protiv stranih baza i nuklearnog oružja – rezultat bi najverovatnije bio da bi danas Grenland bio teritorija SAD (ili nezavisan), pa je Danska pregovarala o konkretnim pitanjima ali objavila da ne krši suverenitet, iako je strana sila de fakto insistirala da ima baze na toj teritoriji. Ali evo i kontra ilustracije: Švedska je digla buku oko podmornica tokom 1980-ih u vreme kada nije mogla ništa da uradi povodom toga. Mnogi posmatrači su mislili da je ovo bizarno i samodestruktivno, jer je tako Švedska objavila da je nesposobna da kontroliše sopstvene teritorijalne vode (Tunadner, 1989). U suprotnom smeru, druge države su ponekad široko zahtevale neintervenisanje, i stoga suverenitet. Na primer, Istočna strana tokom Hladnog rata je tvrdila da prenošenje biblija preko granice, radio emitovanja ili čak isticanje kritičkih mišljenja zahteva intervenciju, i da su stoga, te stvari mogle biti zaustavljene sa osvrtom na neintervenisanje i bezbednost. Činjenica da je Zapad tada imao uži, više militarni koncept bezbednosti (od Istočnog, koji je ukazivao na ekonomiju, socijalni život, itd.) nije bila izraz zapadnjačkog militarizma, već roga da je zapad želeo da vidi ostala pitanja kao 'normalnu interakciju', gde je legitimno intervenisati u odnosu na bezbednost (Vever, 1989). Ovo ilustruje argument naveden iznad, da najširi mogući koncept bezbednosti nije uvek naj progresivniji, da to lako može biti vrsta metaforičke militarizacije širih socijalnih polja. Borbe oko političke bezbednosti tipično imaju oblik u kome neka državna elita koristi bezbednosnu retoriku u ime države i sa suverenitetom kao referentnom tačkom. Čak i ako je njihova stvarna briga nešto drugo – kao stailnost režima ili ekonomska konkurentnost – činjenica da je suverenitet međunarodno uspostavljen princip jedinstvenog dostojanstva čini ovo idealnom referencom za bezbednosne radnje. Delo koje neko pokušava ovim da blokira ('intervencija') može ponekad takođe biti zasnovana na političkom bezbednosnom rezonovanju, ali onda će obično biti u odnosu na principe koji imaju za referentni objekat samo međunarodno društvo. Primeri ovih principa su agresija, ne-genocid ili ljudska prava, u čije ime države ili grupe država tvrde da deluju, ili u najformalnijem slučaju, bezbednosni čin gde Savet Bezbednosti UN proglašava presudu o 'pretnji međunarodnom miru i bezbednosti' i tako formalno stiče šire nadležnosti. Tipična mobilizacija bezbednosnog rezonovanja oko država će stoga biti sa najmanje jednom stranom koja brani 'suverenitet' i potencijalno sa drugom stranom koja deluje u ime referenci nivoa sistema (Buzan et al., 1998: poglavlje 7).

30

Bezbijednost Evropske Unije

Ova generalna konceptualizacija suvereniteta mora se kombinovati sa razumevanjem specifičnih osobina trenutnog perioda. Po završetku Hladnog rata, međunarodno društvo je označeno relativno visokim stepenom homogenosti, organizovano kao koncentrični krugovi oko dominantng 'vesternističkog'16 centra. Kao dodatak zahtevima tržišne ekonomije i demokratije, ovaj hegemonistički skup pravila prepisuje samootvaranje ako neko želi da bude 'insajder': povećano međuprodiranje i, stoga, smanjeno insistiranje na dalekosežnim tumačenjima suvernenosti.17 Trend se kreće ka podizanju suverenosti tamo gde postaje operativna kao kolektivni odnos između insajdera (međunarodno društvo) i autsajdera – ne primarna odlika individualnih država unutar međunarodnih društava. Ovo međunarodno društvo je i dalje zasnovano na principu suverenosti kao sredstva identifikacije potencijalnih članova. Suverenost kao organizacioni princip je najproblematičniji u Evropi. Ovde se u početku preklapaju autoriteti, pa odatle priča o 'novim srednjim vekovima' (Tunander, 1995a). Do nivoa koji nisu iskušeni još od Srednjeg veka, postalo nam je teško da kažemo ko je ovde suveren: jedna država (na primer, Austrija)? EU? Tokom modernog perioda, takav sporni suverenitet je zahtevao građanski rat da se stvar reši. Civilizacijom odnosa u Zapadnoj Evropi, mi smo (srećom) izgubili ovaj instrument razjašnjavanja. I moramo da živimo sa kompleksnošću. Ovde je suverenitet kao organizacioni princip sporan, što, međutim ne sprečava države Zapadne Evrope da funkcionišu tako da zadržavaju formalnu odliku suverenosti (Vever, 1995c). Kao ishod ovih procesa, u Evropi se pojavljuju reference koje liče na bezbednost primarno u tri specifična konteksta: 1. Stranci u međunarodnim društvima. Države kao Srbija (i, izvan Evrope, Irak) često koriste slogan 'narušavanje našeg suvereniteta' (i 'intervencija', druga strana novčića suvereniteta; videti Veber, 1995). Ako su optužene, na primer, za kršenje ljudskih prava, one tvrde da optužbe narušavaju njihovu suverenost, da je to mešanje u njihove unutranje poslove. Činjenica da se takva priča retko čuje u većini evropskih država, je primarno izazvana logikom međunarodnog društva: države koje funkcionišu unutar međunarodnog društva su umešane u proces obostranog otvaranja, u kojem zvuči izolacionistički ili samooptužujuće kada se insistira na suverenosti. Dodatni razlog je konotativni teret nametnut retorikom koju je koristila Istočna strana u Hladnom ratu. 2. Protivnici stranaca – ili, preciznije, oni koji misle da mogu optužiti državu koja navodno narušava njihov suverenitet da je izvan dobrog društva. Ilustrovanjem, Estonija može da priča o narušavanju suvereniteta od strane Rusije, a da se ne definiše kao čudno zemlja koja preteruje sa suverenitetom, jer može da predstavi Rusiju kao državu koja ne igra prema običnim pravilima. 3. Konstitucionalne brige članica EU. Države EU umešane u kompleksno stvaranje višestrukih slojeva, gde sama EU takođe ima neke sposobnosti slične suverenitetu, moraju da razmotre dugoročne posledice po svoju suverenost. One su umešane u razvoj koji može izazvati njihovu suverenost, ne samo po (pogrešno) proširenom značenju 'pune kontrole nad ovim i onim', već i po osnovnom značenju toga da su međunarodni subjekti, da imaju punu kontrolu nad nečim, da nemaju ustav iznad sopstvenog. To ne znači da će EU integracije sigurno izazvati suverenost država članica, ali mogle bi. Neko vreme Evropa je bila sistematski post-suverena, dok su jedinice zadržale svoju suverenost. Razni pokreti tokom 90-ih – od elemenata Mastriškog sporazuma do Mastriške presude Nemačkom federalnom konstitucionalnom sudu – pokazuje države koje pokušavaju da povuku granicu. Ova granica ne sprečava hitnost nezavisnog evro-državnog uređenja ( i stoga višeslojnu politiku i sistemsku postsuverenost), već je granica koja sprečava EU da stekne suverenost i stoga osigura da države mogu zadržati suverenost kao odliku (Vever, 1995c). Fokus Karlsrue presude je da EU ne sme da postane sopstveni izvor finalnog autoriteta, ne sme da stvori nove nadležnosti i da odlučuje o kontroverzama koje se tiču sukoba između nivoa – ne sme steći

31

Bezbijednost Evropske Unije

Kompetenzkompetenz, pitanje sa kojim su Nemci upoznati iz njegovog značaja u nemačkoj istoriji za razvoj u ravnoteži između Lander i centralnih autoriteta (Niperdej, 1986). Ove tri aktivnosti su ograničene veličine – (1) i (2) su najvažnije van Evrope, a (3) je neka vrste implicitne, vrebajuće aktivnosti. Zaključak ovog dela mora stoga biti da državna bezbednost i odbrana suvereniteta nisu upadljivi na Zapadno Evropskom planu. Do sada argumetni u ovom pod-odeljku su zasnovani na 'suverenosti' kao pokazatelju državne bezbednosti. Kao druga provera, jer je možda bilo pogrešno svesti državnu bezbednost na stalno mešanje borbe za suverenitet, možemo ispitati da li se državna bezbednost u drugim kontekstima nalazi u većim količinama. Za odbranu se generalno pretpostavlja da je bezbednosna politika. Ovde, koliko retko se odbrambeni argumenti povezuju specifično sa bezbednost pojedine države, je to što pogađa i pojedine države, je to što pogađa Zapadnu Evropu danas. Danska vojna bezbednost se uglavnom sprovodi u bivšoj Jugoslaviji. Nekako se pretpostavlja da to ima veze sa bezbednošću Danske, iako političari teško objašnjavaju kako (Vever, 1995b; DDC, 1998). Bezbednost je predstavljena kao nepodeljiva, i stoga je bezbednost Bosanaca naša bezbednost. Moramo da brinemo o bezbednosti Evrope da biobezbedili Dansku. Razlog za ovo je da je pod trenutnim uslovima Danska slobodnija vojnih bezbednosnih problema nego ikad, ali ova komotna situacija zavisi od održavanja trenutnog evropskog mira. Stoga, razvoj događaja u Bosni ugrožava nas – ne kao Dance, nego kao Evropljane. U vojnom kontekstu, Evropa se sve više konstituiše kao bezbednosna referenca, a ne pojedina država. Šta je onda sa ostalim sektorima – na primer, ekonomska bezbednost – i generalna ne-vojnim razmatranjima balansa moći? Na primer, izražene su brige u Francuskoj oko dugoročnih efekata rastuće ekonomske moći Nemačke, pitanje koje se često predstavlja u bezbednosnom smislu kao sudbonosno pitanje za francusku nezavisnost. Obično se termini kao 'dominacija' koriste pre nego eksplicitna retorika o pretnji/bezbednosti, i najčešći argumenti o egzistenciji Francuske su tipa (3) iznad (suverenost EU). Ostale brige, kao što je kulturni strah od amerikanizacije, pripadaju socijalnoj bezbednosti. Primeri brige za bezbednost države se mogu naći u Zapadnoj Evropi ali, iznenađujuće, najmanje na vojnom polju – i generalno manje nego što je očekivano, s obzirom da je ovo tradicionalni oblik bezbednosne politike. U Istočnoj Evropi, lakše je naći tradicionalne argumente o bezbednosti iz perspektive države. Države kao Poljska, Mađarska i Češka republika tvrdile su da imaju bezbednosni problem dok god nisu bile primljene u NATO. Ređe je isticano šta ih to tačno ugrožava i kako. Ovo je ipak primer država koje predstavljaju da imaju problem bezbednosti, i gde su vojna pitanja predstavljena kao relevantna za bezbednost određenih država. Jedno tumačenje može biti da su ove države pokušale da se nagode na osnovu nečega što je zvučalo poznato (vojne bezbednosti) i samim tim – u ime Evrope – pritisnu Zapad da dobiju pristup željenim članstivma. Ali u stvari, bezbednosno delovanje nije sprovedeno: Pretnje nisu istaknute, egzistencijalni rizici nisu bili obojeni. Neko je jednostavno pokušao da izvuče rastuću evropsku odgovornost. Prema tome, prelazima na sledeći pododeljak: kako se obaveze prema 'Evropi' – ne samo prema državi i naciji – pojavljuju? Evropa: bezbednost bez balansa moći i kulturnog identiteta? Izraz 'evropska bezbednost' je uvek bio dvosmislen. Da li se odnosio na bezbednost država u Evropi, ili je to zaista bila bezbednost Evrope kao celine, ne samo kao sume država članica? Prvi slučaj bi bio varijacija 'međunarodne bezbednosti', koja obično znači samo stabilnost i generalno ispunjavanje bezbednosnih ciljeva jedinica, npr, 'regionalna međunarodna bezbednost' (Jan et al., 1987). Ne postoji lak način da se ovo dokumentuje, ali izgelda da postoji trend da se izraz koristi sve više u smislu da se odnosi na bezbednost Evrope kao više od sume njenih delova – odgovornost prema prediktu Evrope.18

32

Bezbijednost Evropske Unije

Mnogi mogući argumenti se mogu istaći u ime Evrope, ali treba upozoriti posebno na način na koji povezuju evropske integracije i evropsku bezbednost i dalje povezuju sa pitanjem evropske ideje razmotrene ispod. Eksplicitno evropski bezbednosni argument je taj da Evropi trebaju integracije da bi se izbeglo rasparčavanje. Logika je da je Evropa većinom svoje moderne istorije bila sistem ravnoteže moći, gde se određeni broj Velikih Sila takmiči za uticaj i saveznike. Hladni rat je bio izuzetak u kome je Evropa prekinula ovo unutrašnje balansiranje snaga (i ratove koji iz toga slede), jer su spoljne sile 'obložile' evropski sistem (Buzan et al., 1990; Vever, 1995c). Bez ovog oblaganja, Evropa se posle Hladnog rata suočava sa izborom između vraćanja na tradicionalno balansiranje sila i stvaranja dovoljne koncentracije moći da dobije centrirani razvoj (kao, na primer Severna Amerika – i dugi spisak istorijskih slučajeva iz drugih regiona) (Votson, 1993; Vever, 1996a). U ovom argumentu očigledno je Evropa ulog na neki sudbonosni način: kojim pravcem će evropska istorija poći? U jednom pravcu (integracije), ima mesta za mnogo više 'Evrope' nego u drugom (rasparčavanju); ako se Evropa vrati na jednu stazu, ovo će biti teško promeniti. Ovo je bezbednosni argument koji je očigledno povezan za Evropu kao takvu. Dalje, apeli za 'evropsku bezbednost' su značajno doprineli ovom argumentu (bar ako su promovisanu u kontekstu EU. U i oko NATO, 'evropska bezbednost' ima nešto drugačije konotacije i, do pre nekoliko godina je čak mogla imati anti EU konotacije; ali u konteksu EU, evropska bezbednost znači 'integrisanje da bi se izbeglo rasparčavanje'). Na paradoksalan način se ovo nadovezuje na isotiju Evropske ideje. Među svim trenutnim pričama o evropskim idejama, evropskim vrednostima i identitetu, neko može pitati: Sa kojim je idejama Evropa u stvari istorijski povezana? U novijem, inspirisanom pregledu, holandski istoričar Pim den Bur odgovara da evropska ideja nema konstantan element, već da se menjanjem mešavine i sastava stiglo do 5 značenja: (1) Evropa ima geografski koncept, (2) slobodu, (3) Hrišćanstvo, (4) ravnotežu moći, i (5) evropsku kulturu i civilizaciju. Većina ovoga – možda i sve – je tema u evropskim debatama danas. Ali nijedno nema moć da sipuni značenje 'Evropskog' ( den Bur, 1993). Na prvi pogled, (4) – ravnoteža moći – je verovatno iznenađenje. Da li je to vrednost, specifičan evropski kvalitet? Da. U 17. i pogotovo 18. veku, ravnoteža moći je predstavljena kao tipično evropska (drugi regioni su podlegli imperijalnoj centralizaciji i stagnaciji, bilo je rečeno), a ravnoteža noći bila je garant za religijsku, i stoga duhovnu slobodu (den Bur, 1993: 43ff). Ravnoteža moći nije bila samo (jadan ali neophodan) instrument naspram spoljnih pretnji, bila je i hvale vredan oblik organizacije, interno među evropljanima. U ovom jakom smislu, ravnoteža moći je očigledno izgubila legitimitet. Od početka ovog veka, počele su da se nakupnjaju kritike ravnoteže moći kao mirovne strategije, ideje o kolektivnoj sigurnosti su ojačale, a ravnoteža moći je povezana sa politikom moći, agresijom i dominacijom, a ne sa slobodom i pluralizmom. Ovo je još jače izraženo posle Drugog svetskog rata, kada je evropska ideja bila u velikoj meri oblikovana kao revolt protiv same prošlosti Evrope. U maloj meri je evropski projekat promovisan kao povratak izgubljenom vremenu veličine, a mnogo više kao mogućnost da evropljani uče iz prošlosti i postavljaju nove ciljeve (den Bur et al., 1993: 151153, 174; Vever, 1998). Rasprava o Evropi 90-ih sadrži mešavinu ove logike orijentisane ka budućnosti i nostalgičnih elemenata, evro-nacionalno slavljenje evropskih tradicija. Na samom polju bezbednosti, postoji jako naglašavanje argumenata samonegacije, samotransformacije u odnosu na samu Evropu. Danas, evropin 'Drugi', lik neprijatelja, nije toliko 'islamski fundamentalizam' ili 'Rusi' ili nešto slično 19 – koliko je to sopstvena prošlost Evrope, kojoj se ne sme dozvoliti da postane budućnost (Bodriljar, 1994: 32ff; Derida, 1992; Ritkonen, 1995). Evropa i identitet su konačno povezani u diskusijama vezanim za pitanja predstavljena gore, u odeljku 'socijalna bezbednost'. Dok je Brisel poslednjih godina

33

Bezbijednost Evropske Unije

očajnički pokušavao da stvori evro-nacionalni identitet, danas je mnogo više pazi na 'Evropski kulturni identitet' i pokušava da izbegne direktno gaženje po najosetljivijim oblastima nacija. Začuđujuće, 'identitet' se pominje u samo dva konteksta u Mastriškom sporazumu: potreba da se osigura identitet država članica (i regiona) i evropski '' bezbednosni identitet''! Projekat se sve više definiše kao osiguravanje evropskog identiteta, koji se razlikuje od nacija-država, npr, ostavljanje prostora za nacije, dok se evropski identitet razvija kao nešto jedinstveno. Evropski identitet je izražen kao, pre svega, politički identitet, dok etno-nacionalni kulturni identitet ostaje sa nacijama-državama (i regionima) – moguća 'podela radne snage' (Vever et al., 1993: 76ff). U klasičnoj (posebno francuskoj) državnoj logici, postoji smisao u kome Evropa može postojati samo ako ima 'odbrambeni identitet' i da je priznati činilac u međunarodnim okvirima20. Ovo se sumiralo u konceptu suvereniteta, ali danas se ovo pitanje postavlja Evropi bez tog (osetljivog) koncepta i direktno u smislu identiteta, odbrane, građanstva, odgovornosti i politike. Neki se nadaju a neki brinu da je EU trenutno konstruisana kao replika države i/ili nacije, i iako se oseća potreba za nekom vrstom evropskog identiteta koji će podupreti konstrukciju21, može se napraviti dobar slučaj protiv kulturnog esencijalizma, poput onog koji je korišćen u 19. veku za građenje postojećih nacija – to jest, protiv rasprava da mi evropljani zaista treba da budemo zajedno jer smo toliko slični, delimo istoriju i kulturu, i da stoga treba da se ujedinimo politički (Derida, 1992; Habermas, 1992; Delanti, 1995). Ovo poglavlje nagoveštava da, u smislu bezbednosti, 'Evropa' nije konstituisana kao još jedna država ili nacija. Nismo se 'mi Evropljani' ujedinili u jednu državu – koja mora da se brani – nema projekta da se brani suverenitet (koji nije ustanovljen) ili zajednički identitet (koji bi svejedno bio samoporažavajuć jer bi izazivao nacije članice). Ali možda se pojavljuje specifična 'Evropska' ideja, koja legitimizuje bezbednosne radnje. Evropa kao projekat, kao istorija, je na raskršću, a bezbednost je u igri kao pitanje integracija naspram rasparčavanja. Integracije kao takve su cilj same po sebi (jer je alternativa rasparčavanje), i tako se stiče bezbednosni legitimitet za racionalisanje koje su EU komisija i birokratija sve vreme koristili: da svako određeno političko pitanje uvek mora biti dvostruko procenjeno – samo pitanje i posledice u smislu jačanja ili slabljenja integracija (Jahtenfuhs i Huber, 1993). Dodavanjem bezbednosnog argumenta, integracija postaje hitnija, jer je alternativa 'rasparčavanje', kao samopokretni proces koji će po definiciji uništiti 'Evropu' kao projekat. Da li 'Evropa' postoji ili ne deluje kao pitanje ili-ili, i pitanje bezbednosnih dimenzija. Pitanje integracija tako stiče gramatičku formu koja ga približava bezbednosnoj logici. Integracije kao samoreferencijalni projekat postaju pitanje 'biti ili ne biti' usmereno ka bezbednosti u trostrukom smislu: (1) egzistencijalni, jer postoji rizik od razvoja koji prelazi tačku bez povratka, kada će sve biti izgubljeno; (2) bezbednosna dinamika, bezbednosna politika, politika moći je ono što preti da rastavi Evropu; (3) kriterijum za postajanje, za stvaranje Evrope, je na zadnjem mestu, delimično zbog (2), što postaje subjekat u bezbednosnom polju, sposoban strani politički činilac (Vind, 1993; Vever, 1995c). Bez postavljanja pitanja u smislu suvereniteta, prilazi se – bez korišćenja epiteta – onome što je suverenitet predstavljao: Šta je porebno za dostizanje međunarodne subjektivnosti? Naravno, uglavnom u Francuskoj (i oblastima pod njenim uticajem) pitanje se postavlja sa takvom logičkom jasnošću, u senci Bosne, da se argumet pojavljuje na sve više mesta. Ovime je stvorena veza između bezbednosti, integraija i pitanja da li Evropa postoji. 'Bezbednosni identitet' je generalna tema ovog poglavlja, gde je lansirana analitička kategorija – iako ona možda čudno zvuči. Međutim, postoji jedan konteks u kome se termin (i neke bliske varijacije) zaista koriste. Termini kao 'bezbednosni indentitet' se često koriste u vezi sa mogućom ulogom EU u bezbednosnim poslovima. Uprkos neobičnom fraziranju, problematika 'bezbednosnog identiteta' se obično previdi, i pretpostavlja se da kada se, u vezi sa debatama o NATO, WEU i ESDI, koristi termin odbrambeni identitet/ bezbednosni

34

Bezbijednost Evropske Unije

identitet, da je to samo čudan način pričanja o nekoj slaboj instituciji (stoga 'samo' identitet). Čak i ako je ovo deo objašnjenja, teško da je slučajost to što se koristi specifično i neobično fraziranje. Nije dovoljno objasniti da je ovo način da se izbegne reč institucija; moguće su bile i druge reči, pa zašto onda 'identitet'? Objašnjenje za ovo se mora pronaći vezi između 'bezbednosti' i zadatka Evrope da stekne politički identitet, da postane subjekat u međunarodnim poslovima.2 Bezbednost, identitet i EU/integracije su povezane na zanimljiv način, kao projekat, gde se svaki od tri dela može objasniti i zamisliti u odnosu na druga dva – i samo kao projekat, ne kao nešto što postoji (Vever, 2000). Još neke reference se ređaju – jasno politikovane ali ne zaključno obezbeđene. Neke od njih – kao što su okolina i humanost – su obrađene u teorijskom delu. Takođe su uspostavljeni lokalni ('regionalni') i transregionalni (na primer, region Blatičkog mora) kao politički i ekonomski konteksti za rezonovanje, ali retko bezbednosnim dostojanstvom. Do sada su međusobno povezani koncepti države, nacije i Evrope naizgled bili najrelevantniji u smislu bezbednosti. Njihov odnos se najbolje shvata kroz naizgled najslabiji od njih: Evropu. Na ovom mestu se pojavljuje samo termin 'bezbednosni identitet', a da bi se objasnila ovaj neobični lingvistički izum u trenutnim poslovima, mora se razumeti granica postavljena Evropi od strane mogućih ili stvarnih bezbednosnih radnji koje se rade u ime nacija ili država, i stoga specifičan prostor koji je na raspolaganju za stvaranje 'Evrope'. Sve više pričanje o mogućoj budućnosti Evrope uspeva da poveže bezbednost, integracije i egzistencijalno pitanje da li će 'Evropa' postojati. Kristalizacija evropskog plana bezbednosti Na početku, bezbednosni plan posle Hladnog rata je naizgled bio primarno komplikovan i raznolik. Okolina, razni oblici identiteta, regioni, ljudska prava, mnoge različite referentne objekte je trebalo braniti. U Zapadnoj Evropi 6 najbitnijih bezbednosnih pitanja posle Hladnog rata su bila: (1) gore predstavljeni strah od istorije, obezbeđivanje rizika da evropska budućnost postane kao evropska prošlost – i stoga apsolutna potreba za integracijama da bi se izborili sa tendencijama ka renacionalizaciji i balansiranju moći; (2) strah od integracija i potreba da se brani nacionalni identitet (npr, socijalna bezbednost u ime postojećih nacija; videti gornji odeljak 'Društvo, nacija, identitet'); ova dva predstavljaju odraz dva najuverljivija scenarija evropske budućnosti, kako je izvučeno iz teorije kompleksnosti bezbednosti – i stoga možda posledice nekih strukturno privilegovanih opcija – i ona su odrazi u ogledalu jedno drugom (Buzan, et al., 1990; Vever et al., 1993; Vever 1995c; Buzan i Vever (nastupajuće)); (3) globalizacija i imigranti kao pretnja nacionalnom identitetu; sve više se ovo stapa sa (2), i integracija postaje žrtveni jarac za ostale razvoje u kojima je teže naći nekoga ko će biti okrivljen i blokiran; (4) okolina, za koju se 1989-90 predviđalo da će biti na prvom mestu, ali je nekako opala; ovo je verovatno delom zbog toga što je delovima pokreta za očuvanje okoline postalo jasno da nije uvek mudro predstaviti okolinu kao bezbednosno pitanje (diskusija iznad) i delom zbog toga što je okolina u stvari i predstavljena kao bezbednosno pitanje, ali legitimizacija naobičnih mera koje ovo omogućavaju još nije korišćena jer je prilično nejasno kakve mere bi bile korisne; u kasnijem tumačenju, okolina je i dalje važno vrebajuće bezbednosno pitanje, koje je u stvari više bezbednosno nego što mi mislimo, ali kako do sada nemamo gde – to je politički resurs koji će biti iskorišćen pre ili posle; ovo do sada nije mnogo povezano sa dve glavne rasprave, iako je EU pokušala da spoji integracije i zaštitu okoline (Jahtenfuhs i Huber, 1993; Buzan i Vever, nastupajuće);

35

Bezbijednost Evropske Unije

(5) etnički sukobi su dovoljno loši sami po sebi, ali su primarno bezbednosna pretnja Zapadnoj Evropi, ako etnički sukob preti da odvuče zapadne sile na suprotne strane i stoga pokrene povratak na politiku moći među glavnim državama u EU; stoga je reševanje sukoba, poput onih na Balkanu, obloženo računanjem posledica po dinamiku integracija/rasparčavanja EU; (6) tradicionalna bezbednost države-do-države; ovo igra iznenađujuće veliku ulogu u evropskom bezbednosnom planu; najvažnije prisustvo je u obliku brige zbog Nemačke, što se onda učtivo formuliše kao pitanje (1). Sve u svemu, naizgled ultra složeni bezbednosni plan Zapadne Evrope ima jezgro dinamike i primetnu šemu. To ne menja činjenicu da je jednistveno složen sastav (kome je rival verovatno samo podsaharskoj Africi) i da i političke i teorijske implikacije treba da poštuju ovu složenost. 'Istočna Evropa' ima sve ovo, i više. Svih 6 bezbednosnih pitanja iz Zapadne Evrope se mogu naći među Istočnim, Centralnim i Jugositočnim državama koje su se prijavile za članstvo u EU. Proces spajanja pitanja (3), (5) i (6) u (1) i (2) možda nije napredovalo kao u Zapadnoj Evropi, ali sa nastavkom procesa uvećavanja – i svakako održavanja među 'Istočnim Evropljanima' – izgleda verovatno da će celo ovo EU pakovanje biti preuzeto. Najbitnija razlika trenutno je da je etnički sukob više bezbednosna briga sam po sebi i da nije blizu podvođenja pod neku kategoriju. Etnički sukobi su viđeni više kao direktne pretnje – ne samo primarno preko uticaja na generalnu ravnotežu integracije/rasparčavanja kontinenta. Međutim, položaj prijavljenih i perifernih dodaje još dva bezbednosna pitanja na planu Istočnog dela kontinenta. Prvo, uticaj EU je dvoznačan. Pogotovo zavisnost od, i stoga moć 'disciplinovanja', EU je način i da se reše i da se marginalizuju bezbednosni problemi i izvor nesigurnosti na račun mešanja. Drugo, pitanje Rusije kao moguće pretnje je mnogo veće u Istočnoj Evropi nego u Zapadnoj. Iako – kako sam naveo gore – to nije intenzivno predstavljeno interno kao bezbednosno pitanje, koliko bi neko poverovao na osnovu PR praksi prema zapadu, Rusija će očigledno ostati na spisku potencijalnih pretnji po bezbednost na način na koji to nije u Zapadnoj Evropi. Stoga je kombinovana slika nešto kompleksnija u istočnim zemljama nego u zapadnim, iako sastav bezbednosnih pitanja ima generalno više unutrašnje povezanosti nego što deluje na prvi pogled. Bezbednost, politika, identitet, Evropa Najmanje 4 zaključka se mogu izvući iz ove analize: 1. Mogu se izvući bezbednosno politički zaključci. Otkrili smo da nije samo nacija-država sposobna da funkcioniše kao referentni objekat za bezbednost. Postoji više od jedne jedinice sa snagom da poseduje bezbednosni legitimitet – da postoji socijalno sankcionisani zahtev za opstankom i stoga i mogućnost odbrane neuobičajenim sredstvima. Ispitani 'mi'-identiteti čine kompleksan pejzaž. Postoje mnogi, i oni očigledno nisu (i ne žele da budu) 'isti' na raznim nivoima. Argument nije samo o tome da li Brisel, Berlin ili Bremen treba da budu suvereni (rangovi su pomoćni). Države, nacije, EU/Evropa, mikro regioni i okolina imaju različita obrazloženja, ali su u raznim stepenima političke konstrukcije sa legitimitetom. Svaka od njih je ustanovljena sa samoreferencijalnim zahtevom za opstankom. Ovoj složenosti treba dodati da opstanak dalje znači različito svakom od njih, što dodaje još više složenosti. Evropska stabilnost zahteva međusobno ispunjavanje ovih bezbednosnih jedinica. Ako se želi održati ova stabilnost – okvir u kome niko ne deluje samostalno u očajanju da osigura svoj opstanak – mora se stvoriti sposobnost ''među jedinicama da razumeju međusobna objašnjenja.'' U tradicionalnoj diplomatiji, ovo je bio kriterijum stabilnog mira – da centralni činioci razumeju da ne treba da stavljaju druge centralne činioce u položaj u

36

Bezbijednost Evropske Unije

kome ne mogu zamisliti budućnost za sebe, gde razvoj postaje nepogodan sa 'vizijom sebe kao velike sile' (Kisindžer, 1957). Ovo je dovelo do perspektivističke prakse gde je svako morao da razume svet onako kako je imao smisla drugima. Nemačka i Francuska danas moraju uzeti u obzir da Evropa znači nešto drugo u francuskoj i nemačkoj polotočkoj logici, ali samo zajedno mogu stvoriti evropski proces ako je on značajan (na različite načine) i jednima i drugima (Holm, 1993). Ovaj zahtev je radikalizovan u procesu integracija gde populacije, a ne samo države, rastu zajedno i integracija je zavisna od referenduma. Ratifikacija Mastrihta demostrirala je potrebu, na primer, Danaca da razumeju da drugi ne rezonuju kao Danci u svojoj političkoj logici, i da posledice odluka Danaca mogu biti drugačije od željenih. Ali je i primoralo druge da razumeju kako ovaj mali, neobičan narod shvata Evropu. Takvo uzajamno prevođenje reči više nisu mogle da obavljaju samo diplomate – odjednom je mnogo više ljudi moralo da bude sposobno da razume svet iz više uglova, i da razume kako politički rečnici funkcionišu: generalizovani diplomata je postao uslov za nastavak evropskih integracija (Rikur, 1995: 3-14; Vever, 1995a). Kao da ovo nije bilo dovoljno komplikovano, ovo uzajamno razumevanje granica van kojih jedan činilac gura drugog u očaj bezbednosne politike sada mora da se proširi izvan horizontalnog sastava broja nacija-država u perspektivizam koji je i horizontalan i vertikalan, jer se odigrava i među raznim nacijama-državama i među nacijama, državama, u Evropi i čak sa potpuno drugačijim jedinicama koje se teško mogu naći u horizontalno/vertikalnoj metafori. Politički mir se zasniva na kompleksnom sastavu različitih vrsta jedinica, sa različitim političkim logikama, ali koje su sposobne da mobilizuju dovoljno političke potpore iza svojih zahteva za opstankom da se ne mogu tretirati nemilosrdno, a da to nema uticaj na sistem. Ovo uzajamno poštovanje se jasno pokazuje u načinu na koji EU gradi svoj identitet, na način koji ne izaziva nacije frontalno, već se koncentriše na politički identitet, ostavljajući kulturni identitet nacijama. 2. Veliko pitanje u evropskom planu danas je šta 'demokratija'može da znači na trans- ili nad-državnom nivou (u popularnom govoru: 'demokratski deficit EU'). Ove diskusije se često okreću ka pitanjima mogućnosi zajedničkog Evropskog Offentlichkeit, ili institucionalnog restruktuiranja EU, ali možda pristup bezbednost/identitet ima nešto da kaže ovde. Hana Arent je rekla da: 'Samo ako uspemo da potpuno isključimo rat iz politike, možemo da se nadamo da ćemo dostići minimum stabilnosti i trajnosti politike bez koje nije moguć politički život i političke promene' (Arent, 1962: 12). Da bi politika izrodila – ne po svaku cenu 'demokratiju', već njeno predstanje – moramo eliminisati logiku rata, što u svom širem smislu ('ukupno') znači prestanak korišenja bezbednosnog delovanja među nama. U ratu ne moramo da pričamo sa Drugim, možemo ga eliminisati. Ne izlazimo iz političkog prostora između nas; čista politika moći, zasnovana na sebi, se oslanja samo na ono što možemo sami. Ovo kršenje pravila zasnovano na sebi je upravo bezbednosni čin; i strah da nas drugi neće pustiti da opstanemo kao subjekat je osnovna motivacija za ovo. Politika u ovom smislu zahteva isključenje bezbednosti – isključenje bezbednosne politike kao i nesigurnosti. Ovo neće obavezno transformisati poslove EU u 'domaće poslove', ali oduzima neka kritična obeležja 'međunarodnih poslova'. Dobro je ustanovljen argument da je okruženje međunarodnih odnosa tačno definisano mogućnošću rata (Aron, 1966, 5-8), a Martin Vajt pravi razliku između domaćih poslova kao okruženja težnje za 'dobrim životom' i međunarodnih odnosa kao 'okruženja rekurentnosti i ponavljanja', iz razloga što je, 'međunarodna teorija, teorija opstanka... ona konstantno probija granice jezika kojim pokušavamo da je savladamo. Jer to sve zahteva ultimativno iskustvo života i smrti, nacionalnog postojanja i nacionalnog izumiranja' (Vajt, 1966: 33). Ako u evropskom političkom prostoru možemo prestati da tvrdimo da je 'opstanak' u pitanju, izbacili smo antipolitička dela koja su nas sprečavala da konstruišemo evropsku politiku.

37

Bezbijednost Evropske Unije

3. Centralnost pitanja identiteta evropske politike i kompleksnost raznih slojeva postojećih identiteta tera nas da razmislimo o tome kakve vrste identiteta ovde mogu da funkcionišu. Na postsuverenističkom prostoru, kakva je Evropa, identitet se ne može povezati sa idejom prvenstva, jednog 'pravog' identiteta, identiteta povezanog sa istinom 'ko sam ja zaista'. Identitet ne može biti nešto što 'imamo' kao stvar, ili naš neki unutrašnji kvalitet koji nas pozivaju da shvatimo u idealnoj čistoći. Umesto toga, moramo gledati na identitet kao na nešto što je nemoguće popuniti, nešto što je uvek nepotpuno zbog prisustva spoljašnjosti u unutrašnjosti; ali, istovremeno, ova nemogućnost je identitet. 23 Identitet je stoga zavistan i to na način koji je operativan ali poreknut u tradicionalnom bezbednosnom razmišljanju: naš identiten nije (samo) ugrožen od strane drugih, već je i moguć zbog njih; oni su uvek već umešani u naš identitet – ne tako da smo svi velika celina (ne kosmopolitski 'i oni su (kao) mi'), niti ćemo biti više mi ako ih negiramo i negiramo druge identitete u nama. Kembel priča o 'radikalnoj međuzavisnosti' kao 'smislu u kome se poreklo agenta ili subjekta – bez obzira da li je agent ili subjekat pojedinac ili država – nalazi u odnosu između sebe i Drugog, a ne u otkrivanju nekog autonomnog suverenog terena gde smo uklonjeni iz tog odnosa' (Kembel, 1993: 95). Kao suprotnost ponekad besmislenim pokušajima nekih postkulturalista da traže identitete potpuno slobodne od negativnih definicija i idejnog nasilja – očo subjekata koji se uzdržavaju od identiteta – moramo da krenemo od pretpostavke da subjekti teže identitetu, da se plaše za to, i stoga, da je bezbednosna politika takođe element ovih odnosa iz kojih identiteti rastu. Gore sam prikazao kako je projekat o evropskom identitetu istovremeno izgledao kao pretnja nacijama i državama kao i – iz ugla istih populacija – pokušaj da se stvori za njih poseban bezbednosni identitet u obliku projekta. Stoga, moramo ovaj pokušaj osigurati od naših drugih političkih projekata u ovom karakteristično komplikovanom političkom prostoru koji se zove Evropa. 4. Na kraju, otrkili smo – i protumačili – specifičan govor koji izgleda centralan u establišmenu 'Evrope' kao kategorije identiteta. 'Evropa' nije primarno izgrađena kao politička kategorija kroz naciju-državu i imitaciju retorike kulturnog identiteta i podeljenog uspona, već radije kroz neobičan bezbednosno argument. Evropska prošlost ratova i podela je postavljena kao Drugi koga treba negirati, i na ovoj osnovi je rečeno da 'Evropa' može postojati samo ako izbegnemo ponovno rasparčavanje, i da ako dođe do prvog rasparčavanja, da će to biti samojačajuća sila koja isključuje svaku mogućnost da 'Evropa' traje duže vreme. Integracija je, stoga, referentna tačka za bezbednosnu retoriku 'Evrope', i bavi se karakteristikama egzistencionalnog kvaliteta bezbednosti, jer integracija/rasparčavanje nije pitanje kakva će Evropa biti. U ovoj tački, bezbednost, politika, identitet i Evropa se sreću u nečemu što je proglašeno projektom konstruisanja 'bezbednosnog identiteta'.

38

Bezbijednost Evropske Unije

(Ole Vever, Evropski bezbednosni identiteti 2000, u: Evropskim bezbednosnim identitetima, Peter Burges, Ola Tunander) Izvor: Gartner, Heinz: European Security: The Transatlantic Link, and Crisis management", pp. 396-420 (Zbornik G17) EVROPSKA BEZBEDNOST, TRANSATLANTSKA VEZA I NADGLEDANjE KRIZE Sistem Hladnog rata je bio zasnovan na konceptu ravnoteže moći. Za Hajnsa Morgentoa, alijanse (saveznici) su "najvažnija manifestacija ravnoteže moći". U ovom zapažanju, članovi alijanse imaju zajedničke interese zasnovane na strahu od drugih država. Stefan Valt je modifikovao ovaj koncept, posmatrajući alijanse kao rezultat "ravnoteže ugrožavanja (pretnje, opasnosti)". On pokazuje da nadmoćna koalicija koju je predvodila Amerika (SAD) protiv SSSR-a i njegovih saveznika nije bila rezultat moći SSSR-a, već njegove vidljive pretnje. Ovaj tradicionalni model, gde su postojanje alijansi i potencijalna pretnja bili nerazdvojivi, dosledan je bipolarnosti Hladnog rata. Iako su dramatični događaji iz 1989-1990. neizbrisivo transformisali globalni politički prikaz, najveće promene ostaju vidljive u Evropi. Glavna pretnja čije je planiranje odbrane bilo primarno tokom Hladnog rata je postepeno nestala i kao posledica zahtevi globalne i evropske bezbednosti su podvrgnuti promeni. Danas nema velike pretnje koja plaši, kao u prošlosti, i mnoge od novih opasnosti nastoje da budu manje u razmeri, regionalne uopšte i locirane na periferiji ili van Evrope, promenjena je bezbednost od pretnji. Najvažnija opasnost koja vodi poreklo iz monolitnog izvora je premeštena od mnogobrojnih različitih opasnosti, uključujući ponovno oživljavanje vekovima starih etničkih konflikata koje je Hladni rat zamrznuo. Institucije bezbednosti su primorane da se prilagode, pošto raspadanje jedinstvenog političkog i strateškog kruga Hladnog rata zahteva ponovnu procenu nacionalne bezbedonosne politike od Portugalije do Poljske i dalje. Evropske zemlje traže bezbednost kontinenta koji je pretrpeo veliku strukturalnu tansformaciju. Nadgledanje krize je primer koji formira temelj novog sistema internacionalne bezbednosti koji se suočava
39

Bezbijednost Evropske Unije

sa daleko širim opsegom pretnji nego što je bio tokom Hladnog rata. Najveći odnos operacijskih snaga NATO-a i Zapadne Evropske Unije već je prebačen sa kolektivne odbrane na ovaj tip aktivnosti. Članovi neke alijanse, ili u okviru zemalja Partnerstva za mir, možda moraju da učestvuju u nadgledanju krize, očuvanju mira, humanitarnoj akciji i čak operacijama nametanja mira. Sve članice Evropske Unije, bilo da su ili ne članice Zapadne Evropske Unije, mogle bi imati učešća u nadgledanju krize, očuvanju mira i humanitarnoj akciji isto kao što je mirotvorstvo u okviru tzv. Petersburških zadataka. U vezi sa ovim operacijama, one bi takođe imale prava u donošenju odluka. Zadaci savezničkih država i neprijateljskih država bi se ukrstili na polju nadgledanja krize. NATO Bazirajući se na pretpostavci da alijanse jedva mogu preživeti bez dovoljne ugroženosti, neki analitičari su zaključili posle završetka konflikta Istok-Zapad da se ne odbrojavaju dani NATO-a već njegove godine. Nijedna alijansa u istoriji nije dugo nadživela svog neprijatelja. To pokazuje koalicija protiv Napoleona, pakt Prvog svetskog rata protiv Nemačke i antihitlerovska koalicija. Međutim, 10 godina nakon završetka Hladnog rata, NATO ne pokazuje nijedan znak slabljenja. Očekivanja da bi alijanse oslabile bez ugroženosti pokazalo se kao pogrešno. NATO će biti jedan izuzetak ovih pravila i fundamentalne logike teorije alijanse. Kako NATO može opstajati u odsustvu ozbiljnog protivnika? Odgovor leži u NATO-ovoj sposobnosti promene. NATO ponovo razvija svoju osnovnu strukturu: pripremajući koaliciju, rat više nije jedina ili čak primarna stavka na dnevnom redu NATO-a, već njegov fokus sada uključuje operacije nadgledanja krize i delovanja povodom krize, očuvanje mira, humanitarnu akciju isto kao što je nametanje mira. Novi NATO izgleda i deluje delimično drugačije od starog NATO-a. Istovremeno definisanje NATO delokruga (Član 6) gubi važnost -NATO operacije vođene u Bosni i na Kosovu su pravi primer. U budućnosti, NATO će se fokusirati na nove oblasti. Neće se više fokusirati na jednu misiju kolektivne odbrane kao tokom Hladnog rata, jer ako NATO ostane tradicionalna alijansa kolektivne odbrane kao što stoji u Članu 5 Vašingtonskog Ugovora, verovatno će propasti ili se promeniti. Pretnje novom NATO-u su van njegove teritorije u međunarodnom terorizmu, stvaranju oružja masovnog uništenja i njegovoj isporuci, obustavi snabdevanja naftom iz Zaliva i nestabilnosti NATO-ovih južnih i istočnih strana. Pošto ove pretnje ne predstavljaju direktnu opasnost za NATO-vu teritoriju, sporno pitanje za budućnost NATO-a nije teritorijalna odbrana, već njegova strukturalna transformacija u alijansu nadgledanja krize. Međutim, sposobnosti NATO-a su još uvek usmerene na mobilizaciju mnogobrojnih snaga koje su poslate da se brane od velikog napada u Centralnoj Evropi, a nisu usmerene na sposobnost podrške i brzog kretanja ograničenih snaga obučenih i opremljenih da izvode specifične operacije nadgledanja krize ili očuvanja mira. Program Partnerstva za Mir (PZM) je već uređen u skladu sa novim zahtevima. Saradnja članova PZM sa NATO-m može biti organizovana na individualnom stepenu kroz vojne vežbe očuvanja mira, međusobne vojne kontakte i slične aktivnosti. Primena Snage (IFOR) i Stabilizacija Snage (SFOR) u Bosni su bile prve udružene operacije NATO-a sa članovima PZM i 20 država koje nisu članice NATO-a. U Madridu u julu 1997. NATO je formalno izbacio unapređenu formu PZM koja je proširila okvire učešća i delovanja. Sada vojne vežbe mogu pokriti spektar mogućih kriznih intervencija. Članovi PZM će učestvovati u planiranju i pripremi eventualnih operacija. Članovi PZM će imati jači uticaj u štabovima

40

Bezbijednost Evropske Unije

NATO-a. Sve u svemu, PZM će olakšati sposobnost NATO-a da integriše snage partnera u budućim operacijama. U februaru 1998. članovi PZM su po prvi put učestvovali u uvežbavanju nadgledanja krize. Scenario je uglavnom bio fokusiran na akcije koje je NATO morao da preuzme kako bi primenio operaciju podrške miru koju nalažu Ujedinjene Nacije. Savet Evro-Atlantskog Partnerstva (SEAP) obezbeđuje mehanizam za produktivno dogovaranje i značajniju komunikaciju između članova PZM, a takođe i okvir u kome se unapređeno PZM može razvijati. Takođe će postojati mogućnost za bliži politički dijalog i dogovore i veći prostor za zajedničko donošenje odluke i saradnju. Sa stvaranjem SEAP-a NATO prenosi svoju transformaciju na osnovu širokog i kooperativnog pristupa bezbednosti. Članovi PZM će imati nove prilike da se redovnije i znatnije dogovaraju sa Alijansom. Tako je SEAP logička, politička dopuna jačem i operativnijem PZM. Kao što se navodi u Osnovnom Dokumentu SEAP-a od 30.5.1997: "Osim toga, Savet će obezbediti okvir u maksimalno mogućoj meri, da priušti zemljama Partnerstva veće šanse u donošenju odluka koje se odnose na aktivnosti u kojima one učestvuju." Posebne tematske oblasti o kojima bi se saveznici i članovi PZM dogovarali unutar okvira SEAP-a su možda uključene, ali nisu ograničene: pitanja politike i bezbednosti i nadgledanje krize; regionalna pitanja; kontrola oružja; proizvodnja nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja i pitanja odbrane; međunarodni terorizam; planiranje odbrane i budžeti; politika i strategija odbrane; i uticaj bezbednosti na ekonomski razvoj. Polje delovanja SEAPa će uključivati dogovore i saradnju u vezi pitanja kao što su: Spremnost u slučaju civilne opasnosti i katastrofe; vojna saradnja pod pokroviteljstvom Konferencije Nacionalne Vojne Uprave; nuklearna zaštita; pitanja zaštite životne sredine; civilno-vojna saradnja u rukovođenju vazdušnim saobraćajem i kontrola; naučna saradnja; i pitanja koja se odnose na operacije očuvanja mira. Spisak opcija i saradnje obezbeđuje novu moć uprkos novim pretnjama koje ne zahtevaju odgovor iz Člana 5 (kolektivna odbrana). Ovaj sveobuhvatni pristup bezbednosti obuhvata ne samo vojna već takođe ekonomska, politička, socijalna pitanja i pitanja zaštite životne sredine. Ona se istovremeno pojavljuju na globalnim, regionalnim i lokalnim nivoima. Kako pitanja nisu predviđena Članom 5, njih šalju "dobrovoljne koalicije" koje uključuju, kao u Bosni i na Kosovu, i NATO članove i nepripadnike NATO-a. NATO će stvoriti fleksibilnu vojnu aktivu, pogodnu za korišćenje u različitim koalicijama koje aktivu mogu upotrebiti kada to zahteva nadgledanje krize i takođe posuditi Evropljanima u skladu sa idejom "odvojivih ali nezasebnih" prostora. Ništa više nego novi oblik saradnje, novi instrumenti i zadaci NATO-a će izbrisati razlike između članova i onih koji nisu članovi (tzv. članovi PZM). PZM/SEAP uvodi skoro sve povlastice NATO-a osim kolektivno-bezbedonosne garancije koja je raščlanjena u Članu 5. Kao što je bivši američki ministar odbrane Vilijam Peri predvideo u decembru 1996. tokom sastanka ministara odbrane NATO-a u Bergenu: "Razlika između članstva i nečlanstva u NATO-u bi bila tanka kao papir (mala)." Zapravo, u nekim slučajevima nečlanice mogu igrati čak važniju ulogu u novim operacijama nego NATO članice, pošto se NATO-u fokus postepeno premešta sa misija iz Člana 5 (teritorijalna odbrana) na misije koje nisu obuhvaćene Članom 5 (nadgledanje krize). Vašington veruje da će PZM/SEAP povući članove PZM bliže NATO-u na polju operacija za mir, humanitarne intervencije i nadgledanje krize. Zemlje koje nisu u NATO-u bi mogle učestvovati u tim misijama i sarađivati sa NATO-m dok zadržavaju svoje sadašnje profile odbrane. NATO je obećao da će obezbediti članovima PZM sve potrebne standarde kako bi im dozvolio da sarađuju sa NATO-m bez gubitka operativne sposobnosti NATO-a. Iako članovi PZM neće raditi sa saveznicima u situacijama iz Člana 5, važno je za NATO da će se visoki standardi koje podržavaju saveznici, takođe koristiti kao merila za članove PZM u operacijama i vežbama, neobuhvaćenim Članom 5. Standardi van ovog člana za NATO

41

Bezbijednost Evropske Unije

moraju biti isti za saveznike i članove PZM ako se ostvari prava saradnja. Tako vežbanje za saveznike iz Člana 5 mora biti u dodatku vežbanju van Člana 5. Na Samitu u Vašingtonu, predsednik države i vlade su izneli izveštaj o unapređenom i operativnijem PZM i razvoju koncepta operativnih sposobnosti kao novog elementa ovog partnerstva. Koncept operativnih sposobnosti (KOS) nastoji da razvije saradnju snaga članova PZM sa sposobnošću Alijanse tako da zajedno paketi stvorenih snaga povećavaju i podržavaju operacije PZM koje je vodio NATO, kao što su SFOR (Stabilizacija snage) i KFOR (Snaga Kosova) pod komandom NATO-a. Takođe se povezuje redovna saradnja PZM sa NATO-vim procesom operacija PZM koje vodi NATO. Otuda PZM ima pojačanu operativnu sposobnost da podrži operacije PZM koje NATO vodi. Udružene Snage (odredi) (US) su posebno napravljene da uključe učestvovanje zemalja-nečlanica NATO-a van teritorije Alijanse i u nepredviđenim situacijama van Člana 5 i u zadacima iz Člana 5. Koncept se zasniva na NATO-voj praksi multinacionalnih i multiaktivnih operacija i zato bi mogao uključiti humanitarnu pomoć, mirotvorstvo ili nametanje mira. Koncept US-a bi takođe olakšao upotrebu NATO-ve zajedničke aktive u Zapadnoj Evropskoj Uniji (ZEU) isto kao što obezbeđuje način učešća članova PZM koji nisu NATO-u u operacijama koje ono vodi. Konačno, pošto svi saveznici ne mogu učestvovati u svakoj situaciji nepredviđenoj Članom 5, koncept US-a je napravljen tako da se za ovu svrhu fleksibilno bavi prirodom učestvovanja bez gubitka povezanosti, uspeha delovanja i otporom. Službeno saopštenje Vašingtonskog Samita iz aprila 1999, i NATO-u novi strateški koncept naglašavaju da će NATO biti veći, moćniji i fleksibilniji. S jedne strane, NATO će još uvek biti nadležan za kolektivnu odbranu, s druge strane, moći će da preuzima nove misije, uključujući delovanje u zaštiti od snažnih konflikata i aktivno učešće u operacijama nadgledanja krize i njenog rešavanja. Međutim, ovo poslednje još nije jasno određeno. U dodatku teritorijalne odbrane (koji pokrivaju Članovi 5 i 6 Vašingtonskog Ugovora), bezbednost Alijanse će takođe morati uzeti u obzir globalni kontekst. Interesi bezbednosti Alijanse bi mogli biti ugroženi rizicima većih razmera, uključujući terorizam, sabotažu, organizovani kriminal i obustavu protoka bitnih resursa (aranžmani i dogovori kao odgovori na rizik ove vrste se nalaze u Članu 4). NATO će težiti, u saradnji sa drugim organizcijama, da spreči konflikt ili ako bi kriza rasla, da deluje nadgledanjem te krize, u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući mogućnost uvođenja operacija rešavanja krize koje nisu u Članu 5. Spremnost Alijanse da sprovodi takve operacije podržava veći cilj pojačane i pružene stabilnosti i često uključuje učešće NATO-ovih članova PZM. NATO opoziva svoju ponudu sačinjenu u Briselu 1994. da podržava, u skladu sa svojim postupcima, očuvanje mira i druge operacije pod pokroviteljstvom Saveta Bezbednosti UN-a ili Organizacije za Bezbednost i Saradnju u Evropi (OBSE), uključujući stvaranje korisnih resursa za Alijansu i ekspertizu. Službeno saopštenje potvrđuje rešenost Evropske Unije da ima sposobnost za samostalnu akciju tako da može odlučivati i odobravati vojnu akciju gde Alijansa u celini nije prisutna; Evropljani (članovi Evropske Unije i drugi saveznici) treba da jačaju svoje mogućnosti odbrane, naročito zbog novih misija, izbegavajući nepotrebnu duplikaciju. Po novom Strateškom Konceptu koji je donet na NATO-vom samitu u aprilu 1999. Identitet Evropske Bezbednosti i Odbrane (ESD) se razvija unutar NATO-a ali u bliskoj saradnji sa Zapadnom Evropskom Unijom i "ako je i kada je potrebno", sa Evropskom Unijom. Svrha Inicijative mogućnosti odbrane donete na Samitu u Vašingtonu je da poboljša mogućnosti odbrane kako bi osigurale uspeh budućih multinacionalnih operacija Alijansinih misija. Uključuje operacije rešavanja krize van Člana 5 sa posebnim osvrtom na međusobnu saradnju među snagama Alijanse gde je potrebno, između snaga Alijanse i članova PZM.

42

Bezbijednost Evropske Unije

Dogovori Saveta Evro-Atlantskog Partnerstva treba da doprinose sprečavanju konflikta i nadgledanju krize i da razviju praktične aktivnosti saradnje, uključujući planiranje civilnih opasnosti, naučne probleme i probleme zaštite životne sredine. Iako NATO obećava da će se povećati uloga članova PZM u donošenju odluka PZM i planiranju i da će PZM biti operativnije, ovo obećanje nije realizovano u praksi. Nije bilo učešća članova PZM u planiranju i odlukama očuvanja mira na Kosovu. U plenarnoj rezoluciji pod nazivom "NATO i humanitarna intervencija" koju je usvojio Vrhovni Savet NATO-a u Amsterdamu 15.11.1999., NATO je naglasio da bilo koja intervencija u cilju zaštite ili povrede ljudskh prava može biti samo poslednje sredstvo, i da bilo koja intervencija mora poštovati načelo proporcionalnosti. NATO ističe svoju spremnost, u skladu sa "Strateškim Konceptom Alijanse iz 1999. da učestvuje u sprečavanju konflikta i nadgledanju krize kroz operacije rešavanja krize koje su van Člana 5" u Evro-atlantskoj oblasti. Evropska Unija i Zapadno-Evropska Unija (ZEU) Poreklo Člana 5 Briselskog Dogovora iz 1948. može se naći u Hladnom ratu. Od tzv. Petersburške deklaracije iz 1992., ZEU će se takođe fokusirati na misije koje uključuju nadgledanje krize, mirotvorstvom, humanitarnu akciju i očuvanje mira. Ako je tačna pomenuta izjava o uklanjanju pretnji i zadacima, onda će Petersburška misija postati važnija od Člana 5. Hose Kutiljero, generalni sekretar ZEM-a potvrđuje: "Danas je ZEU političko-vojno oruđe (alat) za nadgledanje krize. Preuzeće operacije koje članice Evropske Unije odluče da pokrenu a u kojima Amerikanci sa severa ne žele da učestvuju direktno." Na sastanku u Rimu novembra 1998. ministri ZEU-a su izrazili želju da proces neformalnog razmatranja pokrene ZEU-a o pitanju bezbednosti i odbrane Evrope. Kao deo procesa, odlučeno je da se prati kontrola aktiva i sposobnosti za operacije nadgledanja krize koje se vode u Evropi. Dogovor Evropske Unije (EU) iz Amsterdama (jun 1997) uključivao je zahteve Petersburške deklaracije. U Članu 17 stoji da "se Unija može poslužiti ZEU-om da razradi i sprovede odluke EU o pitanjima na koje se odnose a to su: humanitarna pitanja i pitanja spašavanja, pitanja mirotvorstva i pitanja suzbijanja snaga u nadgledanju krize, uključujući uspostavljanje mira." Dogovor ne integriše ZEU i EU. Jednostavno stoji da "je ZEU integralni deo razvoja EU ... EU će unapređivati institucionalne odnose sa ZEU sa osvrtom na mogućnost integracije ZEU u Uniju. Preduslov je da države članice takvu odluku Evropskog Saveta usvoje samo u skladu sa njihovim individualnim ustavnim zahtevima." Zajednička Inostrana i Bezbedonosna Politika (ZIBP) EU će, prema dogovoru, "uključiti sva pitanja koja se odnose na bezbednost Unije, uključujući progresivan okvir zajedničke politike odbrane ... koji može vremenom voditi ka zajedničkoj odbrani, ako tako odluči Evropski Savet." Takva odluka mora biti "u skladu sa individualnim ustavnim zahtevima [država članica]." Prvobitno izgrađen na predlog Švedske i Finske, Amsterdamski Dogovor dozvoljava "svim [zemljama članica EU] "da doprinose zadacima po pitanju punopravnog učešća u planiranju i odlučivanju u ZEU." Članovi ZEU zato moraju da učestvuju u Petersburškim pitanjima Evropske institucije – ZEU i EU će ograničiti svoje planove odbrane na nadgledanje krize i pokušati da izgrade strukture odvojene snage. Savezni pristup još uvek namerava da integriše EY i ZEY a Član 5 (kolektivna odbrana i učvršćivanje garancija bezbednosti iz ZEU dogovora) bi trebalo da se uključi u EU. To bi vodilo stvaranju nove vojne alijanse. Takav radikalni razvoj je bezizgledan i nije opcija za duži period. EU se posle Amsterdama fokusirala na Petersburške misije koje uključuju nadgledanje krize, mirotvorstvo, humanitarnu akciju i nametanje mira nego na operacije iz

43

Bezbijednost Evropske Unije

Člana 5 (kolektivna odbrana i garancije bezbednosti). Posle zaključivanja Amsterdamskog Dogovora razmatrane su sledeće opcije:  Britanija je predložila u oktobru 1998. da obaveze zajedničke bezbednosti budu uključene kao 4 stub EU. ZEU bi drastično izmenila i napustila Član 5 ili ga u potpunosti povukla, a glavna uloga odbrane Evrope bi ostala NATO-u. Četvrti stub bi izgradio NATO,  Deklaracija koju su donele Francuska i Britanija u Sent Malou u decembru 1998, ističe neophodnost Evrope da razvije pun opseg sposobnosti potrebnih za pitanja nadgledanja krize i humanitarne operacije u kojima bi Evropa preuzela vođstvo. EU "mora imati sposobnost za individualnu akciju koju potpomažu pouzdane vojne snage, sredstva da odluči da ih koristi i spremnost da tako radi, u cilju odgovora na međunarodnu krizu."  U martu 1999. britanski premijer Toni Bler kritikovao je vojne sposobnosti Evrope kao previše skromne za probleme bezbednosti u 1990-im i 21. veku. Evropske sile treba da restruktuiraju svoje sposobnosti odbrane da bi bile sposobne da primene silu, da razviju trupe, brodove i avione van svojih baza i da ih tamo održavaju. Međutim, Bler je podvukao da je pregrupisanje i razvijanje snaga odluka za vlade a ne za Evropski parlament, Evropsku Komisiju ili Vrhovni Sud.  U skladu sa deklaracijom Evropskog Saveta iz Kelna (jun 1999) koja je izgrađena na predlog Nemačkog predsednika EU, zajednička evropska politika bezbednosti i države zahteva "sposobnost za akciju koju potpomažu pozudane vojne sposobnosti i za odgovarajuću odluku koju čine sadržaj i procedure." Zato akcenat na tome treba da osigura da EU poseduje potrebne sposobnosti (uključujući vojne sposobnosti) da vodi operacije nadgledanja krize u okviru Petersburških pitanja. Glavne karakteristike uključuju: razvijanje, održavanje, saradnju, fleksibilnost i mobilnost. Biće potrebni dalji aranžmani da se podigne sposobnost evropskih multinacio-nalnih i nacionalnih snaga da odgovore na krizne situacije.  NATO ostaje temelj za kolektivnu odbranu (Član 5). U slučaju integracije ZEU i EU, usvajanje Člana 5 i Člana 5 iz Briselskog Dogovora će biti sačuvano pošto zemlje članice već učestvuju u ovim dogovorima. Dokument je istakao da politika EU neće odrediti poseban karakter bezbedonosne i odbrambene politike stalnih zemalja članica. "Države će u tim okolnostima zadržati pravo da odluče da li će i kada njihove nacionalne snage biti pregrupisane."  Trebalo bi da postoji mogućnost svih zemalja članica EU (NATO članice, neutralne i nesvrstane zemlje) da ravnopravno učestvuju u evropskim operacijama koje prevazilaze NATO-vu aktivu i sposobnosti i trebalo bi da postoje zadovoljavajući aranžmani za evropske članice NATO-a koje nisu članice EU. Operacije koje vodi EU koristiće NATOvu aktivu i sposobnosti, isto kao i operacije bez pribegavanja NATO-voj aktivi i sposobnostima, bi bile moguće i bila bi izbegnuta nepotrebna duplikacija,  Planirani su redovni sastanci ministara odbrane i izaslanika sa političkom i vojnom ekspertizom. Ova deklaracija je uključila mnoge promene koje su predložile evropske neutralne zemlje i nesvrstane zemlje, jasno odbacujući obaveze iz Člana 5. Podvučena je ravnopravna uloga ovih zemalja,  20. jula 1999. premijer Toni Bler i italijanski premijer Masimo D'Alema su dali predlog za poboljšavanje evropskih odbrambenih sposobnosti. Deklaracija je predlagala uvođenje kriterijuma za poboljšanje i osnaženje odbrambene sposobnosti i efektno nadgledanje krize, uključujući mirotvorstvo. Ovi napori treba da upotpune sposobnosti Unije i zemalja članica koje se odnose na nevojne aspekte sprečavanja i nadgledanja krize, razvijajući saradnju vojnih i nevojnih aspekata,  Po prvi put u novembru 1999. ministri odbrane i inostranih poslova EU, uključujući i one iz neutralnih zemalja su dali ideju za formiranje korpusa brzog reagovanja

44

Bezbijednost Evropske Unije

koji bi delovali po naređenju EU u krizama koje su bile prevelike da se ignorišu a opet nedovoljno velike da zahtevaju mešanje Amerike ili NATO-a. Britanija je navela broj od 40.000 ljudi kako bi pokazala veličinu snage koja će nastupati samo u slučaju krize i zato će uskoro postati mirnodopsko evropska vojska. Nemačka je dala plan po kome bi EU dala sebi "identitet odbrane" do 2003. ako ne i pre,  Savet Evrope je u Helsinkiju decembra 1999. usvojio 2 progresivna izveštaja predsedništva o razvoju vojne i nevojne sposobnosti nadgledanja krize kao dela osnažene zajedničke evropske politike bezbednosti i odbrane. Finsko predsedništvo EU daje prioritet mandatu koju je predložio Savet Evrope u Kelnu da se ojača zajednička evropska politika bezbednosti i odbrana unapređivanjem rada na vojnim i nevojnim aspektima nadgledanja krize. Dokument ističe da NATO ostaje temelj kolektivne odbrane svojih članica. Zajednički evropski cilj je usvojen za vojne sposobnosti pregrupisavanja koje se zasnivaju na britanskom i francuskom predlogu koji zahteva evropsku snagu brzog delovanja od 60.000 trupa sposobnih da se pregrupišu za 60 dana i smire vojne krize bez spoljne pomoći. Savez Evrope je podvukao svoju odlučnost da razvije sposobnost preuzimanja odluka i da vodi vojne operacije EU u cilju rešavanja međunarodnih kriza tamo gde NATO nije u potpunosti učesnik. (Nije jasno da li EU prvo mora da konsultuje NATO pre nego što pokrene operaciju). Ovaj proces će izbeći nepotrebnu duplikaciju i ne podrazumeva stvaranje evropske vojske,  Redovni Politički i Bezbedonosni Komitet (PBK) je utemeljen da se bavi aspektima zajedničke inostrane i bezbedonosne politike, uključujući zajedničku evropsku bezbedonosnu politiku i politiku odbrane. Vojni Komitet će se pobrinuti za dogovor i saradnju među zemljama članicama i davati savete i preporuke PBK-u. Izveštaj ističe da će EU doprinositi međunarodnom miru i bezbednosti u skladu sa principima Povelje Ujedinjenih Nacija. Unija ima glavnu odgovornost Saveta Bezbednosti UN-a za podržavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Takođe, mehanizam nevojnog nadgledanja krize biće izgrađen tako da koordinira i čini efektivnijim različite civilne resurse, paralelno sa vojnim resursima i na raspolaganju Uniji i zemljama članicama. Portugalsko predstavništvo EU je osnovalo Komitet za nevojno nadgledanje krize. Transatlantska veza: PZM i Petersburg Unutar NATO-a i EU postoji razdvajanje (tj.ZEU). Na jednoj strani je kolektivna odbrana a na drugoj nadgledanje krize. Takođe, postoji i duplikacija misija. Imamo Amsterdamski Ugvor koji uključuje Petersburške zadatke i novi NATO sa PZM i SEAP. U prvom postoji nadgledanje krize i ne-član 5 ZEU, a u drugom nadgledanje krize i ne-član 5 NATO-a. Jasno je da postoji izvesno podudaranje. Zašto se ne kombinuju neki novi elementi? Bilo bi logičnije integrisati misije van Člana 5 (spojiti Petersburg i PZM) nego integrisati ZEM i EU. Evropljani i Amerikanci se suočavaju sa istim opasnostima: stvaranjem oružja za masovno uništavanje, obustavom isporuke svetskih energetskih resursa, međunarodnim terorizmom, transnacionalnim organizovanim kriminalom, etničkim konflik-tima itd. Sve to štetno utiče na američke i evropske interese. NATO-a komandna struktura je još uvek fokusirana na odbranu Evrope i njenih teritorijalnih voda. Pošto je formirana zbog sada već zastarelog pitanja blokade sovjetske vojne moći, struktura nije prilagođena novim opasnostima. Ove misije nadgledanja krize bi zahtevale od članica da brzo pregrupišu snage daleko od granica Evrope, a ako je potrebno i da savladaju jačinu. Samo Amerika ima tu sposobnost. Ako je Evropi dato veće učešće u planiranju moći, to znači da će imati i veću odgovornost. Časopis "Ekonomist" zaključuje:
45

Bezbijednost Evropske Unije

"Ako Amerika ostaje dobre volje da učestvuje u Evropi, onda Evropljani moraju biti voljni da daju svoj doprinost bilo gde."

Tabela 7.1. Ključne oblasti EU i NATO-a
NATO Samit u Vašingtonu, april 1999. (korisnike)  Kapacitet postupanja EU Mi potvrđujemo odlučnost da EU ima svojstva za autonomne akcije, tako da mogu doneti odluku i odobriti vojne akcije gde Alijansa u celosti nije angažovana. Samit EU u Koloniji, jun 1999.  Unija mora imati svojstva ili autonomne akcije, sa politikom koju čine uverljive vojne snage ako odluče da ga koriste, i da budu spremne takođe, da odgovore naređenjima u internacionalni m krizama bez štete u akcijama NATO-a Završni izveštaj EU, Predsedništvo u Helsinkiju, decembar 1999.  Savet Evrope je naglasio njihove odluke da razviju autonomne akcije da donesu odluke i u kojima NATO nije u celosti angažovan, da pokrnu i vode vojne operacije EU odgovorne za internacionalne krize. Ovaj proces će izbeći nezgodna dupliranja i neće implicirati kreacije Evropske Armije Unapređeni koraci bi

Oblast

Mi smo stoga sprmni da definišemo i usvojimo uređenja EU za kolektivne uspehe i preimućstva Alijanse u operacijama u kojima Alijansa nije u celosti vojno angažovana. Ova uređenja imaju adrese: osiguran uspeh EU i NATO planiranja preiumćstva doprinosa vojnom planiranju NATO operacija

EU je donela važne odluke

Zato što operacije EU

46

Bezbijednost Evropske Unije
i dala veliki podstrek njihovim naporima da ojačaju svoju bezbednost i odbrambene dimenzije Mi odobravamo odluke članica EU da preduzme potrebne korake da ojačaju njihova odbrambena preimućstva pribegavaju NATO preimućstvu, uključujući Evropska komandna uređenja, glavni akcenat će biti na pronalaženju aspekata. Implemetacija uređenja ima temelje u Berlinskom sporazumu 1996 i NATO Samitu u Vašingotnu, aprila 1999.  Mi ćemo nastaviti razvoj međusobne konsultacije, kooepracije i transparentnost i između EU i NATO.  Nastaviće se razvoj efektivnije uzajamne konsultacije, kooperacije i transparentnost i između EU i NATO. bili uzeti u međusobnoj konsultaciji, kooperaciji i providnosti između EU i NATO-a u razvoju preimućstva Unije i vojnim krizama vođeni podesnim vojnim odgovornostima u krizama.

Doprinosi EU u krizama odgovorne operacije

 EU – NATO odnosi

Na osnovama odluka uzetih od Alijanse, u Berlinu 1996 i zatim Evropska bezbednost i Odbrambeni identite su nastavili izgradnju unutar NATO-a Ovaj proces će biti priveden kraju u kooperaciji između NATO-a, ako i kada budu vođene Evropskom Unijom. NATO i EU će nastaviti razvoj efektivne međusobne konsultacije, kooperacije i transparentnosti

Razvoj opšte Evropske politike za bezbednost i dobranu će zauzeti mesto .... sa maksimumom između EU i NATO-a Za vođenje EU operacija, Unija mora koristiti NATO planiranje i preimućstvo sa saglasnošću NATO-a.

Nova komandna struktura Nova komandna struktura bi mogla biti tako kreirana da se isključivo bavi operacijama van Člana 5. Takva komandna struktura bi se zasnivala na NATO-u i EU, što bi obezbedilo infrastrukturu i neophodno iskustvo za novu misiju. Politička koordinaciona grupa bi razmatrala i planirala zadatke nadgledanja krize. Komandu bi vodili naizmenično jedan Amerikanac i jedan Evropljanin. Zemlje članice bi dodelile posebne uvežbane snage. To bi se zasnivalo na delu udruženih snaga (US) koji se odnosi na operacije van Člana 5. US postaju oruđe za NATO-vo nadgledanje krize dok zadovoljava zahteve evropskog identiteta. Prvi zadatak bi mogao da bude program za udruženo nadgledanje krize od strane NATO-a i ZEU. Prvo veće uvežbavanje nadgledanja krize (UNK 2000) se odvijalo u februaru 2000. Ovo NATO-vo i ZEU-sko udruženo uvežbavanje je bazirano na scenariju Petersburške misije (podrška miru) koji vodi operaciju predviđenu ZEU kroz upotrebu NATO-ve aktive i sposobnosti. Uvežbavanje je pokazalo kulturu bliske saradnje koja se razvila između dve organizacije. Cilj je bio testiranje ZEU i usvajanje NATO-ih mehanizama nadgledanja krize i procedura kao i aranžmani dogovora ZEU i NATO-a, uključujući međusobno delovanje štaba svake organizacije i pripadnika ZEU i NATO-a. Uslediće još više uvežbavanja.

47

Bezbijednost Evropske Unije

Prednosti nove komandne strukture su:  Stari deo NATO-a i ZEU - kolektivna odbrana – bi ostao neoštećen uprkos smanjenoj sposobnosti. Tradicionalna funkcija i obaveze ne bi bile umanjene, a veza oslabljena kao što mnogi strahuju. Ipak, to bi omogućilo PZM da pokaže da ima svoju ulogu i načelo i da nije samo čekaonica za članstvo.  Zemlje nepripadnice NATO-a i ZEU (Austrija, Švedska, Finska, Irska) bi mogle učestvovati u novoj komandnoj strukturi pošto obaveze iz Člana 5 nisu u skladu sa njihovim statusom nesvrstanosti i neutralnosti. Rat u Zalivu, IFOR/SFOR u Bosni, i KFOR na Kosovu pokazuju da međunarodne koalicije koje rešavaju krizu unutar ili van Evrope mogu uključiti zemlje nepripadnice. Ove zemlje mogu i treba da učestvuju u procesu donošenja odluke.  Takođe bi bilo olakšano proširenje EU na polju bezbednosti uključivanjem zemalja nečlanica EU koje su učesnice u PZM. Članice NATO-a koje nisu članice EU (Mađarska, Poljska, Češka Republika, Turska, Norveška, Island) mogu učestvovati u ovim operacijama ako žele. Politički i bezbedonosni Komitet EU-e i Vojni Komitet bi mogli proširiti zemlje nečlanice EU i NATO-a i drugi kandidati za pristupanje. Komiteti bi onda postali izmešani.  Ova nova struktura ne bi bila pretnja za Rusiju. Čak bi mogla uključiti Rusiju u kasnijoj fazi.  Stalne NATO članice mogu, mada nije potrebno da učestvuju u novoj komandnoj strukturi. One koje ne žele da učestvuju u novim misijama mogu se ograničiti na tradicionalnu kolektivnu odbranu. Zajednička komandna struktura mogala bi izbeći problem koji bi se pojavio da ZEU koristi NATO-vu aktivu i sposobnosti za svoje operacije u kojima Amerika (SAD) ne želi da učestvuje i ima problema; SAD bi eventualno morale doći kao pomoć. Amerikanci bi od početka bili deo operacije. Mandat UN ili Organizacije za Bezbednost i Saradnju u Evropi (OBSE) bi bio poželjan za takve operacije. Nova komandna struktura u nadgledanju krize bi se zato susrela sa 3 fundamentalna cilja NATO-a: da obezbedi svoju efektivnost, zaštiti i usavrši Identitet Evropske Bezbednosti i Obustave (IEBO). Najvažniji imperativ je razvoj nove strukture koja je orijentisana na misiju. Generalni sekretar NATO-a Robertson ističe 3 stvari: IEBO mora doneti unapređivanje u sposobnostima; unapređivanje mora uključiti sve saveznice; i mora ponovo potvrditi nedeljivost savezničke bezbednosti. Američki državni sekretar za spoljne poslove, Medlin Olbrajt ističe: nema spajanja evropskih i transatlantskih obaveza bezbednosti; nema duplikacije aktive odbrane i nema diskriminacije prema nečlanicama EU i NATO-a. (Vidi tabelu 7.1). Modaliteti za dogovor i saradnju NATO-a i EU Modaliteti za dogovor i saradnju NATO-a i EU bi mogli biti organizovani prema sledećim redovima na operativnijem nivou. Uobičajeni modaliteti dogovora kada nema krize, a koji dozvoljavaju jednostavne, redovne i česte kontakte mogu sadržati: predstavljanje relevantnih tačaka dnevnog reda od strane generalnih sekretara, kontatke između uglednih saveta, grupa, komiteta i službenika, uključujući periodične zajedničke skupove i skupove vojnika i štabova koji tesno sarađuju i predstavljanje vojnih komiteta EU i NATO-a; učešće vojnih predstavnika EU i NATO-a na

48

Bezbijednost Evropske Unije

sastancima EU koji se bave razvojem evropskih odbrambenih sposobnosti i na NATO-vim sastancima koji su vezani za inicijativu odbrambenih sposobnosti, a takođe i učešće na konferencijama EU i NATO-a koje se tiču uvežbavanja, redovne instrukcije o bitnim aktivnostima organizacija koje daju predsedništvo EU, sekretarijati EU i NATO-a i kada je potrebno, vojni zvaničnici obe organizacije; i izgrađivanje EU i službe Vrhovnog Štaba Savezničkih Sila Evrope (VŠSSE) u svakom drugom štabu.

Tabela 7.2. Zajedničko nadgledanje krize
NATO Stari Odvraćanje, kolektivna odbrana (sigurnosne garancije) Član 5 Novi Instrumenti RZM, SEAR Misije Nadgledanje kriza (humanitarne akcije, spasilačke misije, čuvanje mira, nametanje mira, van Člana 5) ZEU Bez vojnog značaja (sigurnosne garancije) Član 5

Petersburška pitanja Nadgledanje kriza (humanitar-ne akcije, spasilačke operaci-je, čuvanje mira, pitanje borbe-nih snaga uključujući čuvanje mira, van Člana 5).

49

Bezbijednost Evropske Unije
Nadgledanje kriza Zajedničke vežbe Program zajedničkog nadgledanja kriza

Zajednička koordinaciona grupa Zajednička komandna struktura za nadgledanje kriza Dogovor i saradnja bi obuhvatili ključne oblasti kao što su razrađivanje primarnih ciljeva, opšte nadgledanje krize i planiranje vojnog usavršavanja za posebne akcije. Dve organizacije bi u slučaju da se primeti kriza delile informacije i procenu situacije i obaveštavale jedna drugu o svojim unutrašnjim rasuđivanjima putem pojačavanja mehanizama za dogovor koji je predviđen za uobičajenu fazu pre krize. Tokom ove faze, bila bi potrebna bliska saradnja i otvorenost između autoriteta EU i NATO-a, uključujući VŠSSE da se obezbedi obostrano razumevanje mogućih zahteva za NATO-vu aktivu i sposobnosti da se podrži operacija. Došavši do tačke u kojoj bi se javilo zajedničko razumevanje (tj. da Alijansa kao celina ne bi učestvovala i da je operacija pod političkom i strateškom kontrolom EU bila predviđena korišćenjem NATO-ve aktive i sposobnosti), intenzivni mehanizmi saradnje bi bili dopunjeni posebnim načinima donošenja odluka: Savet EU bi davao instrukcije Političkom i Bezbedonosnom Komitetu (PBK) (koji je odgovoran za političku kontrolu i strateško vođenje operacije) da bira štab za operaciju, da odredi operaciju i komandanta snaga, da odobri plan operacije i da odluči o misiji i strukturi snaga. Bliska saradnja bi ostala važna čak i da EU preuzme operaciju bez pribegavanja NATO-voj aktivi. Vođa operacije bi, kada NATO odobri, preuzeo političku kontrolu i strateško vođstvo od PZM EU-je, delujući pod upravom Saveta EU-je i uzimajući u obzir vodeću ulogu Komiteta Saradnika u onom što se odnosi na vođenje operacije. Ako nema vođe operacije, izaslanik Vrhovnog savezničkog zapovednika Evrope bi postao glavna veza kontakta sa EU na nivou vojno-strateške komande. On bi učestvovao kao posmatrač na sastancima Vojnog Komiteta i pratio predsednika Vojnog Komiteta u instrukcijama za PZM, Generalni savet i Evropski savet kada je potrebno. Selektivni Sporazum Postoji jak argument da evropske članice NATO-a treba da troše mnogo više novca na moderno oružje i opremu kako bi sprovele deo svoje odgovornosti u ratu. Rat u Zalivu i rat na Kosovu su pokazali veliku razliku između američkih i evropskih snaga, jaz koji raste između dve sile i njegov uticaj na najrazvijenije vojske da reaguju brzo u ratu. Prema Instituciji Brukings, NATO članice troše 60% kapaciteta od čega SAD troše i dobijaju oko 10% kapaciteta. Nedostatak oružja preciznog navođenja je bio glavna mana Evropljana tokom rata na Kosovu. Još jedan veliki problem za Evropljane bi bio transportovanje trupa i opreme. Bez izmena, Evropljani bi bili u nemogućnosti da preuzmu sledeći korak u izgradnji svoje sopstvene odbrane i bezbednosti unutar NATO-a. Međunarodni Institut za Strateške

50

Bezbijednost Evropske Unije

Studije osnovan u Londonu je objavio da su evropski vojni nedostaci na Kosovu uključivali "komandu i kontrolu, nadgledanje vazdušnog prostora, radio veze, mete i odgovarajuću integraciju sakupljanja i analiza informacija ... Velika lekcija kampanje je bila ta da su svi učesnici, naročito Evropljani, imali nedovoljne zalihe svih vrsta oružja za precizno navođenje." Preporuka ZEU-a iz novembra 1999. za jačanje evropskih sposobnosti u nadgledanju krize je istakla da Evropljani imaju na raspolaganju svu snagu i resurse potrebne da se spreme i izvedu vojne operacije izvan okvira Petersburških pitanja. Ali, to je takođe proizvelo nekoliko razlika i nedostataka s obzirom na kolektivne sposobnosti: sakupljanje i nadgledanje informacija koje uključuje posmatranje prostora i analizu kriznih situacija i priprema, planiranje, politička kontrola i strateško vođenje operacija u nadgledanju krize; i s obzirom na snage i operativne sposobnosti: raspoloživost, pregrupisavanje, strateška mobilizacija, izdrža-vanje, preživljavanje, saradnja i operativni uspeh; multinacio-nalna udružena operacija i štabovi sila, sa posebnim osvrtom na vazdušnu komandu, kontrolu, i komunikacije i pregrupisavanje štabova. Fransoa Haizburg je predložio šta Evropljani treba da dobiju a to je: profesionalna naoružana snaga, satelitsko posmatranje, vojna elektronika, nosač aviona, oružje za precizno navođenje i okretniji avion. Džon Djuč, Arnold Kanter i Brent Skomkort su pitali da li se Evropska strategija razvoja tehnologija može takmičiti sa SAD. Odgovor je negativan. Evropljani treba da troše više na odbranu a za mnoge Amerikance to znači da će se trošiti na američke firme. Međutim, pitanje je da li Evropljani treba da kopiraju sposobnosti SAD s obzirom na finansijske poteškoće mnogih evropskih vlada i odsustvo direktne opasnosti. Pored toga, SAD žele da sa svojim evropskim saveznicima podele otežavajuće obaveze, nove probleme bezbednosti i potrebe regionalnog nadgledavanja krize. Naravno da će Evropljani i Amerikanci morati da dele teret, rizike i odgovornosti koje nisu u Članu 5, a evropske zemlje će morati da usavrše sposobnost da vojno učestvuju u zaštiti zajedničkih interesa. Međutim, mora postojati odgovarajuća podela tereta. Dok je Amerika obezbedila više od 213 aviona u kampanji na Kosovu i u Srbiji dok EU u vreme mira obezbeđuje 5 puta mirotvorne snage kao Amerika. Od nekih 45.000, Amerika obezbeđuje 6.000 trupa, znatno manje od najvećeg saradnika a to je Italija. Članice i nečlanice EU zajedno obezbeđuju 80% za snage KFOR-a EU je obezbedila nekih 16,5 milijardi dolara za Balkan od 1991. i spremila budžet od 12 milijardi kroz 2005. Tokom poslednje decenije Evropa je potrošila 3 puta više novca koji je Amerika potrošila na nevojnu pomoć. Blizu 90% tih troškova na Kosovu su pokrivali Evropljani. Najveći doprinos Amerike je u sposobnosti vođenja rata što je po poređenju ograničen evropski doprinos. Ali, sposobnost delovanja ne uključuje samo vođenje rata, već takođe uključuje političku sposobnost u smislu predviđanja, obaveštavanja, planiranja, izvođenja i sprečavanja konflikta. Evropske snage i sposobnosti su formirane više za mirotvorstvo, humanitarnu akciju i pomoć u katastrofama nego za brzo pregrupisavanje većih snaga na duge distance. Amerika će nastaviti da stvara snage za konflikte velikog intenziteta. Manje operacije se mogu voditi kao pojedinačne evropske operacije bez upotrebe NATO-ve aktive i sposobnosti. Povećan značaj operacija nadgledanja krize ima suprotno delovanje ne samo zbog tipa opreme koji se nabavlja zbog čega je ponekad širok opseg operacija, već takođe i zbog operativnih troškova pošto se tokom pregrupisavanja, akcenat stavlja na opremu. Evropske zemlje ne treba da žele više od onoga što ne mogu da kontrolišu. Nisu u mogućnosti da se pripreme za borbu kroz nametanje mira, mirotvorstvom rešavanje konflikata i učešće u humanitarnim i spasilačkim operacijama. Iako bi neke vojske želele da pre dobiju opremu za nepredviđene konflikte nego da u konfliktiva većeg intenziteta protiv protivnika koriste tradicionalne snage i strategije, to je teškoća u misijama manjeg intenziteta i veće bezbednosti koje su namenjene evropskim zemljama. Visoko razvijene snage nisu presudne za bezbedne mirotvorne misije i nisu baš od pomoći. Visoko razvijena vojna tehnologija je uglavnom

51

Bezbijednost Evropske Unije

slaba za upotrebu u operacijama rešavanja krize. Napredne tehnologije koje se zasnivaju na apsolutnim informacijama o povećanju sposobnosti borbe sa preciznošću na većim daljinama nisu relevantne u ovim misijama. Centri za simulaciju kao što je MITRE Korporacija u Bostonu kreiraju virtualne neprijatelje i digitalne strategije vođenja rata koje se zasnivaju na ideji apsolutnih informacija. Za njih nije važno kakve sposobnosti zapravo neprijatelj ima, već kakve bi mogao imati i kako razmišlja, na šta bi mogao računati. Ove tehnologije i shodno tome uvežbane vojske su nisko fokusirane na obustavu ratnih okršaja koji su se sprovodili u operaciji protiv bivše Jugoslavije. Tehnologije se ne mogu koristiti u intervenciji oko konflikata koji zahtevaju vojsku obučenu za humanitarnu akciju i mirotvorstvo. Tehnološki zahtevi napredne tehnologije sa isticanjem senzorne opreme jednostavno nisu prikladni u konfliktima manjeg intenziteta i mogu čak da budu kontra-produktivni u nekim slučajevima. Mirotvorci moraju biti fizički prisutni, vidljivi i pomagati civilima kroz posredovanje i savetovanje. Dobar vojnik nije obavezno dobar mirotvorac. Mirotvorac je siguran tip vojnika. On treba da bude kvalifikovan za obavljanje policijskih zadataka, vođenje civilnih operacija, korišćenje više jezika i učenje psihologije. Od oficira se očekuje da posreduju u diplomatskim pregovorima, da štite raseljena lica, da štite ljudska prava, da nadziru postotak izbeglica, da čuvaju predato oružje, da sarađuju sa lokalnim stanovništvom, da obezbede bezbednu isporuku hrane, da organizuju i nadziru izbore, da rekonstruišu vladine agencije ili policijske snage i da podržavaju civilnu obnovu. Ljudi obučeni da budu vojnici moraju biti ponovo obučeni za novu ulogu. Mandat definiše na koji način vojnici moraju biti obučeni. Svaka jedinka poslata u mirovnu operaciju mora se obučavati nekoliko meseci. Zato postoji kontradikcija između ovog tipa misije i upotrebe naprednih tehnologija koje nameravaju da smanje potrebu za snagama na zemlji. Takve tehnologije generalno ne odgovaraju ovim misijama. Nosač aviona, precizno gađanje, informacije o poprištu borbe, napredni sistemi komande i kontrole nemaju značaja u okolini gde ne postoji rat protiv neprijatelja sa masovnim vojnim i teškim naoružanjem. Jedna važna karakteristika (linija) deli modele pružanja mirotvorstva i nametanja mira. Ne očekuje se pristanak strana na konflikt ili mogući konflikt (videti liniju na slici 7.2). Odnos pristanka i upotrebe sile je složen aranžman između mandata i jasnih pravila obavezivanja. Upotreba sile ostaje ultimativni odnos (oblast između h i y). Gledajući odokativno, može se tvrditi da što je jača međunarodna sposobnost, veći su izgledi da se pristanak ne povuče. U nekim slučajevima postojao bi tip prihvatljivog poglavlja 7, kao što je Dejtonski Sporazum i Kosovski mirovni sporazum. U ovim slučajevima suprotne strane su se složile oko uvođenja mira putem sile: Druga razlika (linija koja deli) je između nametanja mira i rata (linija 4). Međutim, postoji mogućnost prikazivanja jasne razlike između operacija nametanja mira i rata. Legalno, može se dokazati da operacije nametanja mira koje sprovode UN nisu ratovi. Ipak, razlike postoje, što pokazuje primer drugog zalivskog rata američke koalicije i Iraka oko oslobađanja Kuvajta 1991. Antiiračku koaliciju je odobrio mandat Saveta Bezbednosti UN; oslobađanje Kuvajta se takođe moglo izvršiti na osnovi samoodbrane (Član 51 Povelje UN), što bi po ovoj definiciji označavalo rat. Rat je definisan kao stanje u kom silu koriste dve ili više zaraćenih strana na bazi odsustva bilo kog mandata međunarodne organizacije o jasnom definisanju neprijatelja i pristrasnosti. Nasuprot tome, mirovne operacije UN se zasnivaju na 3 glavna principa, a to su: odobrenje, nepristrasnost i upotreba sile samo u samoodbrani. Ovi principi su bili slučajno ugroženi upotrebom humanitarne akcije kao izgovora za političku intervenciju sa nejasnim i nedefinisanim ciljevima, kao u Somaliji. Jasan, odgovarajući i stvarni mandat mora biti sproveden na nepristrasan način. Nepristrasnost nije indentična odobrenju i to nije neutralnost ili pasivnost. Aktivnosti u vezi sprovedenog mandata, uključujući upotrebu sile ne znače opredeljivanje za nekoga već mogu biti šteta za zaraćene strane.

52

Tabela 7.3. Učešće Evropskih zemalja Linija u
Operacije nadgledanja kriza – Petersburška pitanja Učešće evropskih zemalja Rat Humanitarne akcije Operacije spašavanja Pomoć izbeglicama i raseljenim licima Nadziranje Pristanak (Poglavlje 6) Obično nepristajanje, ali moguća saglasnost Poglavlje 7 (Dejton, Kosovo UN rezolucija) Upotreba sile za samoodbranu Rano upozorenje, pionir, uklanjanje mina, spašavanje, transport, jedinice za pomoć u katastrofama Protiv zaraćene strane, nepristrasno (Poglavlje7) ali Mirovne operacije Mirotvorstvo Preventivno pregrupisanje Nametanje mira Uspostavljanje mira Kosovo (operacija savezničkih snaga) Određen neprijatelj Upotreba sile za poraz Trupe u borbi Kuvajt

Upotreba sile za izvršenje mandata (sporazumno) Trupe spremne za borbu Linija h

U principu, Evropske zemlje bi mogle uzeti učešće u svim operacijama. To bi pokazalo da međunarodna solidarnost nije nešto što se ostavlja vojnim alijansama. Operacije između h i y (vidi sliku 7.2) se moraju bazirati na međunarodnoj legitimaciji UN ili Organizacije za Bezbednost i Saradnju u Evropi (OBSE), bilo da je u okviru NATO-a i PZM ili Petersburga. U takvim aktivnostima upotreba sile zahteva striktnu nepristrasnost. Ograničena sila protiv bilo koje strane koja narušava mandat i nepristrasnost neće biti isključiva. U praksi, Evropske zemlje treba da se koncentrišu na operacije bezbednosti i nevojnog rešavanja krize. (levo od linije h). Njihovo učešće u borbi je presudno. Njihova iskustva se protežu od restauracije infrastrukture do policijskih, bolničkih i veterinarskih usluga. Bezbednost zalazi iza vojnih aspekata. Savet Evrope u Kelnu je predlagao da Savet ispita sve aspekte bezbednosti sa osvrtom na povećanu i bolju koordinaciju nevojnih načina rešavanja krize UN i članica. Finsko Predsedništvo EU je razvilo dalje ovaj koncept koji se u izveštaju Saveta Evrope iz Helsinkija odnosio na nevojne načine nadgledanja krize. Političke smernice Utakmica između snage i misija je postala zajednička slabost u mnogim intervencijama posle Hladnog rata zbog nedostatka jasnog mandata i nepotpunog razumevanja misija. (Učešće u operacijama je obeleženo na desnoj strani linije na slici 7.2.). Evropske zemlje treba da definišu uslove o tome da li će i kako učestvovati. Takav spisak

Bezbijednost Evropske Unije

kriterijuma bi mogao doneti smernice za donošenje odluke. To bi pokazalo dobru volju evropskih zemalja da učestvuju u međunarodnim mirovnim operacijama dok čuvaju mir od uvlačenja u vojne akcije koje su osuđene da propadnu, kao u Somaliji. Mandat za operaciju u Somaliji iz 1993. se dvoumio između humanitarne akcije, mirotvorstva, nametanja mira i izgradnje mira. Ova operacija se pokazala promašajem zbog nedostatka znanja o razlikama između različitih tipova mirovnih operacija. Glavna tačka je definisanje od početka kojoj kategoriji operacija pripada. Pravila obaveza se razlikuju od prirode mandata. Nemoguće je odgovoriti na pitanje da li intervenisati bez uzimanja u obzir pitanje kako intervenisati. Takve smernice političke i vojne ostvarivosti bi mogle uključiti sledeće: 1. Učešće u vojnim operacijama zavisi od evropskih interesa i/ili unapređivanja međunarodnog prava i međunarodnih principa. 2. Učešće bi trebalo da se zasniva na mandatu međunarodne organizacije – UN ili OBSE. Mandat mora imati jasne političke i vojne ciljeve koji su prihvatljivi i dostižni. Mandat o humanitarnoj intervenciji mora biti striktno ograničen na sprečavanje strahota i izgradnju novog tipa bezbednosti za ljude u zemlji koja je u pitanju. 3. Mora postojati višenacionalna operacija koja se mora bazirati na međunarodnoj solidarnosti i poštenoj podeli odgovornosti, obaveza i rizika. 4. Ne može postojati automatski proces pregrupisavanja trupa. Svaka misija zahteva u zavisnosti od slučaja političku odluku parlamenta. 5. Jedinice evropske zemlje će morati da funkcionišu unutar jasne komandne strukture međunarodne organizacije. 6. Finansiranje učešća mora biti garantovano. Mora se izbegavati prekomerna upotreba vojnih kapaciteta; oprema i naoružanje moraju biti adekvatni za zadatak. Rizici oko otpremljenih trupa moraju se svesti na minimum. 7. Pravila obaveza moraju biti nedvosmislena. Moraju biti jasni uslovi kako i kada trupe mogu upotrebiti silu. Upotreba sile mora biti proporcionalna humanitarnom pitanju. Stepen rizika mora biti prihvatljiv. 8. Operacija mora biti ograničena u trajanju. Ne mogu postojati nedovršene obaveze. 9. Operacija mora imati veliku verovatnoću uspeha. 10. Trupe moraju imati izlaznu strategiju ako operacija propada. Ovi kriterijumi bi mogli takođe pomoći u odlučivanju u odabranom dogovoru. Zemlje koje u tome učestvuju moraju biti povezane sa konceptom, planiranjem i komandom operacija. Preduslov je da se učešće odvija na dobrovoljnoj bazi i pod kontrolom UN ili OBSE-a. Učešće bi se moglo odvijati u okviru NATO-a i PZM ili kao deo Petersburških zadataka. Pod ovakvim okolnostima akcija ne bi bila samo prihvatljiva već moguća. Zaključak Nadgledanje krize je temelj novog sistema međunarodne bezbednosti. Veći deo operativnih snaga NATO-a i ZEU je već prešao sa kolektivne odbrane na ovaj tip aktivnosti. Bilo da su članice alijanse ili PZM, moraće učestvovati u operacijama nadgledanja krize van Člana 5 kao što su humanitarna akcija, mirotvorstvo i takođe nametanje mira. Sve članice EU, bile ili ne članice ZEU, mogle bi uzeti učešće u nadgledanju krize, mirotvorstvu, humanitarnoj akciji i uspostavljanju mira u okviru Petersburških zadataka. Posmatrajući ove operacije, članice bi imale jednaka prava u odlučivanju. Zadaci savezničkih i neprijateljskih država bi se ukrstili na polju nadgledanja krize. Nova komandna struktura bila bi kreirana tako da se isključivo bavi operacijama van Člana 5. Zasnivala bi se na NATO-u i EU. Modaliteti za dogovor i saradnju NATO-a i EU će se usavršavati. Evropske sile su stvorene

54

Bezbijednost Evropske Unije

pre za mirotvorstvo, humanitarnu akciju i pomoć u katastrofama, nego za brzo pregrupisavanje većih snaga na velike prostore. SAD će nastaviti da primenjuje silu u konfliktima većeg intenziteta. Selektivno učenje u mirovnim međunarodnim operacijama je neizbežno za Evropljane. U principu, Evropske zemlje će se koncentrisati na operacije bezbednosti. Učešće u nametanju mira je stvar slučaja. Za uplitanje u međunarodne operacije, Evropljani treba da definišu uslove. Učešće u vojnim operacijama zavisi od evropskih interesa i/ili unapređivanja međunarodnog prava i principa. Operacije nametanja mira moraju se zasnivati na međunarodnoj legitimaciji UN ili OBSE-a, bilo da je ona u okviru NATO-a , PZM ili Petersburga. U takvim okolnostima, upotreba sile zahteva striktnu nepristrasnost. Mandat mora imati jasne političke i vojne ciljeve koji su prihvatljivi i dostižni. Pravila obaveza moraju se nedvosmisleno formulisati. Uslovi moraju biti jasni kako i kada trupe mogu upotrebiti silu. Stepen rizika mora biti prihvatljiv. Ovi kriterijumi bi mogli pomoći u odlučivanju u odabranom dogovoru. Takav spisak kriterijuma bi mogao doneti smernice za donošenje odluke.

55

Bezbijednost Evropske Unije

IZVOR: Peterson, John; Smith, Michael E., The EU as a Global Actor, in: Elizabeth Bomberg and Alexander Stubb, The European Union: How Does It Work?, Oxford University Press, pp. 195-212. Poglavlje 10 EU kao Globalni Subjekt Sadržaj Predstavljanje Evropske internacionalne politike Razvoj Glavne karakteristike Nacionalni ‘sistem’ spoljne politike Sistem Zajednice Komercijalna (trgovinska) politika Pomoc i razvoj Spoljni uticaj ‘unutrašnje’ politike

Sistem EU Zajednicka inostrana i bezbedonosna politika Politika Evropske Bezbednosti i Odbrane Teoretisanje o EU kao globalnog subjekta Zakljucak

56

Pregled Jedan od najinteresantnijih i iznenadjuju’’ih efekata Evropske integracije je bio pojava EU kao globalne sile. Evropska inostrana politika je me[ovit proizvod raznih sistema ‘proizvodnje politike’. O većini ekonomskih pitanja, EU je sposobna da iznese jedinstven stav. Teze pokazuju solidarnost po pitanju politike zaštite životne sredine i pomoći, ali je veoma moćna kad to čini. Interesovanja inostrane politike Unije sad zahvata područje ‘visoke politike’: tvrdi da ima Zajedničku Inostranu i Bezbedonosnu politiku i počela je da radi na Evropskoj Bezbedonosnoj i Odbrambenoj politici. Ali upecatljive nacionalne politike odolevaju i jedinstvena politika ostaje nedokučljiva. Proširivanje uloge EU u inostranoj politici otvara nova pitanja o tome ko govori – ili bi trebao da govori – u ime Evrope, kao i za šta se Evropska Unija zalaže u inostranoj politici. Predstavljanje Evropske inostrane politike Osnivači onoga što je postalo Evropska Unija imali su malo ili ni malo ambicija da stvore novu vrstu internacionalne moći. Ustvari, orginalnoj Evropskoj Ekonomskoj Zajednici nije bila data spoljna moć do ovlašćcenja da predstavlja njene zemlje članice u spoljnim trgovinskim pregovorima. Snabdevanje EEZ ovim ovlašćenjem teško da je bio radikalan potez, s’obzirom da zajedničko tržište nije moglo po definiciji, da postoji bez zajedničkog spoljnog prometa i ekonomske politike. Evropska unija se razvila u globalnu silu, razvoj koji je bio skoro nezamisliv 1950tih. Bukvalno nijedno pitanje inostrane politike sada nije van granica njene nadležnosti. Štaviše, EU je čudan i zbunjujuci oblik sile, pogotovo pošto posebne nacionalne inostrane politike istrajavaju u Evropi i pokazuju neznatne znake nestanka. Prema tome, utisak ‘Evropske inostrane politike’, uključujući i sve što EU i zemlje članice rade na polju svetske politike, je značajno dobio na važnosti (videti Hill 1998; Soetendorp 1999; Nuttall 2000; White 2001). Nema sumnje da je podela sprovedena od strane EU povećala stabilnost. Na primer, opremajući se eurom EU postaje vodeća medjunarodna monetarna sila. Uvećanje je bilo jedno od najefektivnijih orudja inostrane politike EU, ohrabljujuci i najpoželjnije promene u Unijinom dvoristu (videti Poglavlje 9). Uprkos optužbama za suprotno, EU je reagovala brzo i (uglavnom) jedinstveno na teroristicke napade 11.septembra 2001. na Sjedinjene Drzave (videti Box 10.4). Razvoj EU je izrasla u medjunarodnu silu iz dva glavna razloga. Prvi, iako su Unijine najveće države sile srednje moći naspram, recimo, US ili Kine. Sve Evropske države, naročito manje, traže da koriste EU kao ‘umnoživac’ njihove moći i uticaja u medjunarodnoj politici. Prema logici poznatoj kao ‘politika skale’, celina – EU istupajući i delujući kao jedno – je moćnija od zbira njenih delova, ili država clanica koje deluju individualno. Ova logika je bila umnogome samo-obrazujuca od strane EU, kako nijedna druga regionalna organizacija nije uspela da ima medjunarodnu politiku (Ginsberg 2001). Drugi, Unija je transformisala svoju internacionalnu ulogu kroz svoju politicku inicijativu. Njena internacionalna snaga se povećava svaki put kada se i ona uveća. U medjuvremenu, akumulirala je novo orudje inostrane politike, počevši od programa pomoći za Afriku u 1963. i kulminirajući (možda) sa politikom Evropske Bezbednosti i Odbrambene politike (videti Appendix I). Politika koja je

učinila najviše da opunomoci EU medjunarodno je stvorila svetsko najvece jedinstveno kapitalističko tržište. Glavne karakteristike Pojava EU kao globalnog subjekta je bila impresivna. Ipak, Evropska inostrana politika je ometena u radu brojnim propustima koji često sprečavaju ishod zajedničkih ambicija. Jedan takav je neslaganje izmedju proširivanja zadataka, koje je bilo znatno, i integracije autoriteta, koji je striktno ograničen. Da bi se to ilustrovalo, ukupan broj Evropskog diplomatskog osoblja širom sveta (EU plus nacionalni zvaničnici) je veći od 40,000 diplomata u 1,500 misija. Ipak, ni jedan ministar vlade samostalno ne može da izdaje naredjenja ovoj ogromnoj kolekciji zvaničnika. Niko ne može da tvrdi da je US – sa 15,000 osoblja u 300 misija – slabija u globalnoj politici zbog toga sto je toliko malobrojnija (Everst 2002: 26). Glavni problem za EU je taj što nikad nije dobila jasan odgovor na Henry Kissinger-ovo legendarno (i ocigledno apokrifno) pitanje : ‘ Koji telefonski broj da okrenem kada hoću da razgovaram sa “Evropom”? ‘ (Wallas and Wallas 2000: XX). Ozbiljne tenzije postoje izmedju država članica i glavne institucije EU oko toga ‘ko govori u ime Evrope’. Drugo neslaganje postoji izmedju jedinstvenosti EU po ekonomskim pitanjima, koja je često impresivna, i njenim čestim neslaganjima po više politiškim pitanjima. Po pitanjima ‘niske politike’ uključujući ekonomska ili socijalna pitanja, EU obično istupa sa više-manje jedinstvenim glasom. Politika spoljne trgovine je stvorena preko metoda Zajednice donošenja odluka, koji prenosi znatnu moc na Unijine institucije. Zahvaljujuci uglavnom seriji nestandardnih sudova Evropskog suda pravde, Zajednica ima znatan autoritet u diplomatiji vezanoj za zaštitu životne sredine i razvojnoj politici. Rodjenje eura obećava, vremenom, integrisano EU prisustvo u medjunarodnoj monetarnoj diplomatiji. Nasuprot tome, Unija često ne uspeva da zauzme jedinstven stav po pitanjima ‘visoke politike’, koja se odnosi najdirektnije na nacionalni suverenitet, prestiž, i vitalne interese. Zajednička Inostrana i Bezbedonosna politika (CFSP) EU, stvorena Maastricht ugovorom ranih 1990-tih, je trebalo da pokrije ‘sve aspekte inostrane i bezbedonosne politike’. Ipak, ne postoji zajednička inostrana poitika EU u smislu jedne koja zamenjuje ili eliminise nacionalne politike. Evropska inostrana politika je pre proizvod tri posebna ali medjuzavisna sistema donošenja odluka (White 2001): • Nacionalni sistem spoljne politike • Zajednicki sistem fokusiran na ekonomsku politiku ( i baziran u prvom od tri stuba strukture EU); i • EU sistem vezan za CFSP (ili drugi stub). Preklapanje izmedju ovih sistema je znatno (videti Tabelu 10.1). ‘Evropa’ je najveci svedski donator inostrane pomoci, ali samo kada kada su prilozi Unije i njenih pojedinacnih zemalja clanica sabrani (videti Box 10.2).

54

Tabela 10.1 Evropska inostrana politika : Sistem Sistem Nacionalni Preklapanje Glavne karakteristike slaba (ili nikakva saradnja) neka koordinacija nacionalnih i napora EU EU obično istupa Jednoglasno Stub (ili Ugovorna baza) Van strukture EU Glavni subjekti Nacionalni ministri i ministarstva Nacionalni ministri i ministarstva, Komisije Primer politike rat u Avanistanu Lomska konvencija

Zajedničin Preklapanje EU

Stub 1 sa nijansom (dodatak ugovoru; bez fondova iz Zajedničinog budžeta) Stub 1 Komisije i Konzuli Konzuli i Komisije Konzul Generalnog Sekretarijata; Visoki predstavnici; Nacionalni ministri i ministarstva

‘bitke oko teritorije’ Stub 1 i 2 ‘zajednička ne Stub 2 pojedinačna’ politika

Trgovina; Zaštita životne Sredine Politika ekonomskih sankcija CFSP ESDP

Samo zbog toga što je politika zaštite životne sredine EU stvorena po metodu Zajednice ne znači da je uvek jasno ko govori u ime Evrope u medjunarodnoj diplomatiji o zaštiti životne sredine. Na primer, delegacija EU na Bonskom samitu 2001, na kom je Kyoto protokol o globalnom zagrevanju zaživeo, uključujuci predstavnike svih država članica EU i glavnih institucija. Televizijska slika celonoćnih pregovora pokazala je više zvaničnike Evropskog Parlamenta i španskog ministra za zaštitu životne sredine kako prate ne sa sedišta dodeljenih, EU već sa jedinih slobodnih sedišta: koja su ranije pripadala Fidzi-u. Mnogi studenti na medjunarodnoj politici veruju da je linija koja deli visoku i nisku politiku zamućena u posle-hladno ratovskom svetu. Trgovinske rasprave izmedju EU i US ili Unije označene kao Rusija kao ‘tržišna ekonomija’ može postati stvar visoke politike. U medjuvremenu, EU je pocela rad na politici odbrane: vrhunskom izrazu visoke politike. Prema tome jaz izmedju visoke i niske politike je smanjena u EU. Ali druga dva jaza ostaju velika. Jedan je izmedju ekonomske moći EU i njene političke jačine. On ne iščezava jer Zajednicin sistem ostaje mnogo efikasniji i odlučniji od sistema CFSP. Bez obzira, ostaje teško predočiti državama članicama da prenesu više moći kada su u pitanju odluke o životu i smrti, kao što je da li da se upotrebi vojna sila, Unijinim institucijama. Finalni jaz postoji izmedju svetskih očekivanja od EU i njenih mogućnosti da ih ispuni (Hill 1998). U ranom posle-hladno-ratovskom periodu, stvaraoci evropske spoljne politike često precenjivali su Unijinu sposobnost da deluje brzo i odlučno po medjunarodnim pitanjima. Slavan primer je bila tvrdnja Luksemburskog ministra inostranih poslova, Jacques Poos-a, da je EU posredovala u prestanku ratnih dejstava na početku jugoslovenskog gradjanskog rata (koji se za par sati raspao) označio ‘čas Evrope, ne čas Amerike’. Posle toga, mnogo je bolnije bilo da se odigra EU sposobnost da usmeri njenu medjunarodnu moć brzo i sa rezultatima. Ali EU se jos uvek bori da ispuni očekivanja njenih stranih partnera.

55

Nacionalni ‘sistem’ spoljne politike Posebne nacionalne spoljne politike svakako nisu nestale iz Evrope, iako im je EU postala značajnija referentna tačka. Nema poricanja da sve zemlje EU pokušavaju da stave svoje nacionalne pečate na evropsku spoljnu politiku. Francuska koristi EU u pokušajima da poveća vodjstvo svoje inostrane politike u Evropi autonomno od Ujedinjenih država. Nemačka je umotala svoju posle – ratnu spoljnu politiku u evropski ogrtač u cilju da rehabilituje sebe kao spoljnu silu. UK vidi EU kao korisnu za organizovanje pragmatskih kooperacija na slučaj – po – slučaj bazama. Male države se pouzdaju da će preko EU imati glas u političkim debatama kojima obično dominiraju velike države. Neutralne evropske države vide EU kao mogućnost da obezbede forum za bezbedonosnu saradnju bez potrebe da potpišu uzajamne odbrambene paktove. Ali nijedan član EU ne bi porekao da poseduje i svoju sopstvenu, nacionalnu spoljnu politiku. Ovde samo skiciramo konture veoma složenog sistema nacionalnih spoljnih politika (vidi Hill 1998; Manners and Whitman 2000), ali primećujemo da je sistem zadivljujuci po najmanje tri pitanja: • • • svojoj izdrzljivosti; svojom neprekidnom pouzdanošću kao izvor evropske spoljne politike; i sada reflektuje posebnu logiku inostrane političke saradnje

Poslednja stavka je presudna. Logika kojom se vodi saradnja nacionalnih spoljnih politika razlikuje se u osnovi od logike kojom se stvaraju integracije. Tržista integracija uglavnom uključuju ‘negativne’ integracije, ili brišu stare barijere trgovine, umesto da stvaraju nove politike i strukture Zajednice. Odvojene nacionalne politike mogu biti tolerisane dokle god ne smetaju slobodnom tržistu. Tržisna agragacija tipično ima jasan cilj, kao što je nula carine ili otvaranje specificnih trzista proizvoda. Progres se obično moze meriti i goniti prema jasnom rasporedu. Nasuprot, prave zajednicine spoljne politike (analogno sa, na primer, Poljuprivrednom politikom Zajednice) zahtevaju ‘pozitivne’ integracije: stvarajući nove institucije i strukture koje bi zamenili nacionalne. Ako sve države ne povuku liniju kada EU osudi kršenje ljudskih prava ili nametne oružani embargo, onda se za Uniju ne može reći da uopšte ima politiku. Spoljnopolitička saradnja je uglavnom imuna na specifične ciljeve i rasporede. Za ilustraciju, poredeći dva glavna politička projekta Maastricht ugovora (Smith 1997). Monetarna unija ima jasan cilj – Euro – i raspored za njegovo postizanje, kao i jasan kriterijum za merenje progresa. CFSP-u nije dat jasan cilj, a kamoli ikakav raspored ili kriterijum za njegovo postizanje. Branioci evropskog sistema spoljnopolitičke saradnje, kao što je Chris Patten (2001), Komesari spoljnih poslova, obično priznaju da Evropi nedostaje jedinstvena spoljna politika. Medjutim, oni insistiraju da EU ima zajedničku spoljnu politiku, kroz koju zemlje clanice EU deluju kao zajednica. Svako igra po svojoj snazi i doprinosi (više ili manje) zajedničkom cilju. Sve više, svi poštuju zajedničku politiku i procedure EU. Kritike protiv – tvrdnje da je 2001 rat u Avganistanu bio samo jedan slučaj medju mnogima koji pokazuje da se Nemačka, Francuska i UK još uvek računaju mnogo više nego Unijine manje države na polju visoke politike. Zaista, svaka od najvecih zemalja EU se često računa više nego sama EU. Ipak koliko god da su Zajednica i sistem EU ojačali u proteklim godinama, nacionalne države ostaju primaran izvor evropske spoljne politike, i vrlo verovatno da će to i ostati.

56

Sistem Zajednice Sistem Zajednice za stvaranje spoljne politike se sastoji od tri glavna elementa: • • • spoljno trgovinske politike; politike pomoći i razvoja; i akcije ka ‘izvodjenju spolja’ unutrašnjeg tržista

Komercijalna (trgovinska) politika Evropska Unija je glavna trgovinska sila, računajuci oko 40 posto globalne trgovine ako se računa i trgovina unutar EU. EU, često snabdevač neoliberalnim vrednostima, posebno prateći njen put da ‘oslobodi’ unutrašnje tržiste tokom 1980 – tih. Ipak, svi trgovački blokovi diskriminišu autsajdere. Više od polovine ukupne EU trgovine i njene unutrašnje trgovine, prelazi evropske granice unutar tržista koje je trebalo da bude bez granica. Države članice EU se često optužuju da deluju kao klub u kom je dogovoreno da ce svako pre uzeti od drugog ‘skupo pranje’, ili proizvode koji su lošijeg kvaliteta ili većih cena nego dobra proizvedena van Evrope, da bi se zaštitio evropski posao. Jedna skorašnja studija otkrila je da je diskriminacija protiv ne – evropskih proizvodjača, jer preti konkurenciji, koštala EU izmedju 6 i 7 procenata njenog bruto domaćeg proizvoda svake godine, ili ekvivalenta godišnje ekonomsko proizvodnje Spanije (IIE 2000). Ako EU izgleda kao šizofrenična trgovačka moć, to je zato što meša veoma različite nacionalne tradicije ili političke ekonomije. Uglavnom, njene južnije države članice su mnogo manje prožete sa neoliberalnim vrednostima nego one na severu. Posebno, Francuska protivljenje slobodnoj trgovini u takozvanim kulturnim proizvodima – kao što su filmski i televizijski programi – je zadržalo proširenje Zajednicinog metoda u trgovini uslugama, brzo rastućoj kategoriji trgovine. ‘Kulturna ekspanzija’ se zatvorila 2001. ugovorom u Nici koji sve trgovinske poslove koji se dodiruju kulturnih proizvoda podvrgava vetu bilo koje države članice. Ponekad je teže za EU da se dogovori unutar sebe nego da se dogovori sa ne – EU trgovinskim partnerima. Snagu Komisije u spoljno – trgovinskim poslovima je lako preceniti (videti Box 10.1).
Box 10.1 Kako ona zaista funkcionise Komercijalna (trgovinska) politika Trgovinska politika izgleda da je najintegrisanija od svih spoljnih politika EU. Zakoni i ugovori ustanovljeni u Ugovoru o Evropskoj Zajednici (ne odvojenom ‘Ugovoru Evropske Unije’) jasno ističu da Komisija pregovara za Zajednicu kao celinu. Ne postoji Savet ministara trgovine. Samo EP ima pravo da bude konsultovana, iako je njen pristanak potreban za bilo kakav internacionalni ugovor koji ustanovljava medjunarodne institucije ili ima važan uticaj na budzet, kao što su ‘sporazumi povezivanja’ uključujući trgovinsku uniju EU sa Turskom. Zakonski, dominacija Komisije je jasna. Ipak, Komisija mora da pazi na ledja. Clanovi vlada tipično zastupaju snažno sopstvene ekonomske interese na svim stupnjevima procesa: kada brane mandat Komisije za pregovore, tokom samih pregovora, i kada Savet ratifikuje nacrte ugovora. U poslednjoj fazi, Ugovor kaže da Savet može da odluči kvalifikovanom većinom glasova. U praksi, važne spoljne trgovinske mere skoro nikad ne prolaze bez jednoglasnosti. Prema tome, tenzija izmedju medjuvlada i supernacionalista postoji u srcu sistema Zajednice kao i u drugom stubu, iako EU ima bolje rezultate u spoljnotrgovinskoj politici nego u bilo kojoj oblasti spoljne politike.

57

Bilo kako bilo, EU obavlja zadivljujuće dobar posao u izmirivanju evropske razlike u trgovini. Kada EU može da se složi, medjunarodni pregovori postaju mnogo efikasniji. Postoji sposobnost u sistemu Zajednice za nagovaranje nevoljnih država da prihvate ugovore koji služe ciljevima spoljne politike EU, ili ih jednostavno nadglasaju. Na primer, Komesar za spoljnu trgovinu (i Francuz), Pascal Lamy, upravljao je inicijativom 2001 koja je dala najsiromašnijim zemljama sveta bezcarinski pristup tržistu EU za ‘sve sem oružja’, kojoj se Francuska protivila ali je suštinski bila primorana da je prihvati. Dogovor je bio kritikovan da ne čini dovoljno da promoviše razvoj trećeg sveta. Ali EU generalno tvrdi da nudi najsiromašnijim zemljma sveta pogodnije ugovore nego većini industrijalizovanih zemalja. Pomoc i razvoj Pored toga sto predsedava najvećim svetskim kapitalistickim tržistem, EU (zajedno sa svojim zemljama članicama) je glavni svetski donator pomoći za razvoj (videti Box 10.2). Ova dva izvora medjunarodne moći sve više se kombinuju sa drugim instrumentima politike, u povlašććenim trgovinskim ugovorima kao sto je Unijin slobodan trgovinski ugovor sa Meksikom ili Južnom Afrikom, ili političkim ugovorima o saradnji radi promovisanja demokratije ili ljudska prava koristeći CFSP. Odnosi EU sa njenim najvažnijim susedima – Turska, Rusija i centralne i istočnoevropske drzave – je obično sproveden kroz paket ugovora u vezi sa trgovinom, pomoći i političkim dijalozima. Sve više, EU teži regionalnim ugovorima kao sto je EuroMed partnerstvo sa zemljama Mediterana, i konvencija u Lomu, trgovinski i sporazum pomoći izmedju EU i 77 Africkih, Karipskih i Pacifičkih (ACP) zemalja. U procesu, evropska spoljna politika je postala vise koherentna, kako takvi paketi ugovora zahtevaju vezu izmedju različitih sistema za stvaranje evropske spoljne politike. Na primer, većina pomoći ACP zemljama je podeljeno kroz Evropski Razvojni Fond (EDF), čije zemlje članice finansiraju direktno i koji nije deo generalnog budzeta EU.
U poredjenju sa cim EU kao donator pomoci Do ranog dvadesetprvogog veka, ukupno trošenje na pomoc za razvoj je bilo vredno oko 55 biliona eura godišnje. EU i njene zemlje članice učestvovale sa više od pola – preko 33 biliona eura – sama EU je potrošila malo preko 5 biliona eura. Za poredjenje, US potroše oko 11 biliona eura na stranu pomoć, od toga više od pola ode na samo dve zemlje: Egipat i Izrael (kasnije ‘razvijena zemlja’). Japan potroši oko 15 biliona eura. Možda najobjašnjavajući kriterijum za poredjenje je bila pomoć potrošena kao procenat totalnog GNP: evropski total je bio 0.33 procenta, japanski 0.27 procenta, dok je USA bio samo 0.10 procenta (sa 0.58 tokom sredine 1960-tih).

Politika pomoći EU se susrela sa novim i ozbiljnim izazovima poslednjih godina. Prvo, dokaz da programi EU jednostavno ne funkcionišu je pokazao zamor donatora. Nova mudrost – pokazana u pravilima Svetske Trgovinske Organizacije (WTO) (Forwood 2001) – je da siromašnijim zemljama ‘treba trgovina a ne pomoć’. Trgovina sa razvijenim zemljama je vidjena kao pomoć siromašnijim zemljama da se razvijaju iznutra, dok je pomoć često bačena, pogotovo kroz korupciju. Ipak, najsiromašnije zemlje sveta, većina njih Afričkih, nastavljaju da insistiraju da im trebaju velike inekcije pomoći, i ostaje opreznost prioriteta EU za stvaranje oblasti slobodne trgovine sa i izmedju ACP država. Drugo, EU je bila primorana da ponovo razmisli o njenim odnosima sa Centralnom i Istočnom Evropom. Jedan rezultat ranih 1990-tih je bila serija razmatranja ‘evropskih dogovora’, po modelu postojećih paktova EU sa arapskim državama (Euro – Arab dijalog), Centralno ameriških drzava (San Jose sporazumi), i Asocijacija juzno – istočnih nacija. Evropski sporazumi su vidjeni od strane mnogih kao načn da EU odloži svoje uvećanje (videti poglavlje 9). Ali sporazumi su bili inovacija sa svojom kombinacijom političkih dijaloga sa centralnim i istočnim zemljama Evrope po pitanjima CFSP – kao što su zabrana

58

oružja bivšoj Jugoslaviji – sa trgovinskim i ugovorima o saradnji, ponovo povezujući sistem Zajednice i sistem EU. Evropski sporazumi su takodje olakšali dostavljanje sve zapadne ekonomske pomoći, uključujući i onu iz ne – EU izvora, centralnoj i istočnoj Evropi, iako se protiveći ulozi Unijine spoljne politike u post – hladno – ratnoj Evropi. Doprinos EU je bio uglavnom kroz dva nova i masivna programa: PHARE (orginalna skraćenica od ‘Poljska i Madjarska: Pomoć i Rekonstrukcija Evrope’, ali takodje i Francuska reč za svetionik) i TACIS (‘Tehnička Pomoć Zajednici Nezavisnih Drzava’ ili nekadašnje Sovjetske Unije). Trošeci na ove programe prosečno preko 1 bilion eura godišnje tokom 1990 – tih. Kombinovano sa precizno povećanim nivoima pomoći Mediteranu i Balkanu, i čak Aziji i Latinskoj Americi, efekat je bio da se EU učini stvarno globalnim donatorom pomoći, izazivajuci srahove da je bila više zabrinuta za svoj položaj u globalnoj politici nego za pomaganje svetskim siromašnim (uglavno afričkim) državama da pobegnu iz mreže svojeg siromaštva (videti tabelu 10.2). Do ranog dvadeset – prvog veka, EU je značajno razvila trgovinske instrumente i političke dijaloge, radije nego pomoć, da bi promovisala razvoj. Ipak, veći transferi pomoći nastavili su da teku zemljama Lome (više od 14 biliona eura za period 1996 – 2000), kao i za centralnu i istočnu Evropu (6.7 biliona eura za period 1995 – 1999), Mediteran (4.7 biliona eura za isti period), i – u porastu – Balkan (4.65 u Zajednicinoj pomoci za 2000 – 2006, sa skoro isto toliko doprinosa iz nacionalnih evropskih izvora). Unija je takodje ostala najveći svetski donator humanitarne pomoći kroz Evropsku Zajednicku Humanitarnu Kancelariju (ECHO), smeštenu unutar Komisije. Označila je najveći doprinos bilo kog donatora humanitarne pomoći Afganistanu u danu kada je tamo počeo rat 2001.
Tabela 10.2 Regionalna distribucija pomoci EU (kao % sve donatorske pomoci EU) 1987 ACP Azija Latino Amerika Mediteran Centralna i Istocna Evropa Bivsi USSR 68.7 6.7 4.0 3.9 0.1 \ 1988 69.4 5.4 3.8 7.4 \ \ 1990 42.8 9.8 6.8 11.9 21.0 0.2 1995 37.1 9.5 6.6 11.8 19.7 11.2 1998 43.6 9.0 7.1 20.0 9.0 3.6

Ipak dobra dela EU su često prozete sa lošim ‘cevima’. ECHO je pobedjen zbog labave kontrole trošenja od strane Komiteta Nezavisnih Eksperata čiji su izveštaji 1999 podstakli masovne ostavke Santer Komisije. Komesar Patten je od reforme EU programa za razvoj napravio sopstveni krstaški rat, i dostavljanje pomoći od strane EU je postalo mnogo efikasnije pod njegovim nadzorom. Ali Komisija (2002) je morala mnogo da predje da bi izbegla optužbe da ima najgoru agenciju za razvoj na svetu (videti Short 2000). Spoljni uticaj unutrašnje politike U izvesnom smislu, Evropska unija i nema unutrašnju politiku. Skoro što sve EU čini ima vanjske efekte. Kada EU vodi unutrašnje pregovore o pravima u ribolovu ili u subvencijama u privredi, to može direktno i neposredno da se odrazi na, recimo, ribolovce Islanda i poljoprivrednike u Kaliforniji. Opste je pravilo, zasnovano na odluci Evropskog suda, da tamo gde EU donosi zakone unutar same nje, na nju se automatski prenosi vanjska politička kompetentnost. Unija je tako postupila nekoliko puta kada je u pitanju životna okolina, tako da ona sada učestvuje
59

u nekoliko medjunarodnih ugovora koji se odnose na okolinu i to kao osnovni stub, čak i ako često više glasova govori u ime Evrope. Tako je uvodjenje evra dovelo do rivalstva izmedju različitih verzija saveta, komisije i Evropske Centralne Banke o tome ko govori u ime EU u monetarnoj politici. Tamo gde su unutrašnje granice vlasti jasne, EU može da bude jak i odlučan pregovarač. Komisija je postala moćan globalni policajac koji kontroliše stajanje velikih firmi. Kad i Unija traži bilateralne ekonomske dogovore, poput transatlanskog ekonomskog partnerstva sa SAD 1997, komisija je očigledan i stvarno jedini autoritet koji može da pregovara u ime cele unije. Okvir 10.3 U poredjenju sa cim?

EU i SAD samit u Hagu Samit u Hagu oglobalnom zagrevanju krajem 2000-te nije bio baš pogodan trenutak za EU, nakon maratonskih pregovora EU je bila uz mnogo napora blizu dogovora sa (odlazećom) administracijom Bila Klintona. Iznenada je, medjutim, došlo do kraha unutrašnjeg jedinstva pa tako i dogovora. Americki državni podsekretar za globalna pitanja(politiku) Frenk Loj okrivio je za to – slabost EU u donošenju odluka-. Problem je bio u tome što je zamenik Britanskog premijera Dzon Preskot postao glavni pregovarać Unije sa amerikancima, što je uveliko razočaralo francusku ministarku za zivotnu sredinu Dominik Vajnet, koja predsedava evropskim savetom za životnu sredinu (ekologiju) pod francuskim rukovodstvom (koja je kasnije nazvala Preskota nepopravljivim mačo tipom). 4 ministra unije za životnu sredinu, uključujući i Vajneta i njenog nemačkog kolegu (ali zasigurno ne i Preskota) su bili clanovi zelenih partija. Prema mišljenju jednog učesnika iz SAD, glavni evropski pregovarači su tako mogli -da idu na sve ili ništa, blefiraju i zanemare dramatičan neuspeh jer će ih njihovi birači još uvek voleti. Ali i drugi činioci od kojih nisu svi vezani za EU, doprineli su krahu samita većina ministara za zivotnu sredinu uživa mnogo jače portfelje-koji im daju više autonomije-nego portfelji njihovih američkih kolega.Tako su SAD morale da prodju isto toliko (ako ne i više) unutrašnjih pregovora koliko i evropska unija pre nego što definišu svoj stav, sto se onda moglo marginalizovati pre nestanka bilo kakve šanse za dogovor. Konačno, u ovom slučaju, kao što je to uobičajeno u medjunarodnim pregovorima ameri su morali biti tvrdi prema EU i ostalim učesnicima da bi zadržali podršku Kongresa, pa i sama EU je morala da pokaže tvrd stav prema amerikancima pre nego se dogovori o detaljima vlastite politike vezane za životnu sredinu.U nastavku Haškog samita drzave EU uložile su ogromne napore (sa D.W.Bušom u Beloj kuci i SAD izvan pregovora) da postignu dogovor o smanjenju zagadjenja. Komesar za životnu sredinu Margot Wilstom bila je uporna:“možemo da idemo kući i pogledamo našoj deci u oči.Nešto se promenilo u ravnoteži snaga izmedju SAD i EU.

Za trziste od 375 miliona potrosaca i velikim brojem propisa potrebnih da bi bilo zaista ’’ jedinstveno’’ najvazniji medjunarodni zadatak Unije je prosirenje vlastitog trzista; sto znaci izmirenje pravila koji njime vladaju sa pravilima koja vladaju globalnim trzistem.EU ponekad uradi los posao pristajeci na zbrkane kompromise o pitanjima kao sto su zastita podataka ili genetski modifikovana hrana sto kod njenioh trgovackih partnera izaziva bes.Razmatranja spolja od malog su znacaja kada Unija donosi regulativu i smatraju se tamo necijim problemom.U vecini slucajeva, unutrasnje trziste nudi proizvodjacima iz EU bole ili slicne uslove pristupe onima koji su im nudjeni pre nego sto je postojalo unutrasnje trziste.Ali, iako je broj sukoba EU sa trgovinskim partnerima mali, vecina njih se jos uvek vodi.Konacni cilj je pomirenje politike EU vezane za pravo i unutrasnje poslove sa njenim obavezama spolja.Ono sto se cesto naziva ’’mekanim’’ problemima bezbednosti, kao sto su useljavanje, medjunarodni kriminal i trgovina narkoticima popeli su se u sam vrh programa evropske politike, kako se ovijalo sve vece sirenje na istok, a narocito nakon teroristickih napada od 11.09.2001.god.Iznenadjujuce za mnoge je to EU uspela da postigne ambiciozne

60

sporazume o zajednickom definisanju terorizma i Evropskom nalogu za hapsenje.Evropska saradnja u ovoj oblasti zasniva se pre svega na dva medjuvladina okvira stvorena van tadasnje EZ: 1976 donesen je okvir u TREVI-ju o borbi protiv terorizma i trgovine drogom, a 1985 donesen je Sengenski sporazum o kontroli granica.Zahvaljujuci prvenstveno Nemackom uticaju, ove dve oblasti su povezane i uvedene u EU dogovorom u Majnstriktu.Medjutim saradnja oblasti sudstva i unutrasnjih poslova imala je malog uticaja na evropsku spoljnu politiku ’90 posto je samo mali broj spec.akcija mogao biti dogovoren u okviru treceg stuba.Napredak su usporavale slabe institucije i nastojanja funkcijonera u sudstvu i unutr.poslovima, za razliku od diplomata, da ljubomorno cuvaju svoje domace zakonodavstvo i oduprue stvaranju novog’’evropskog’’.Kao pacijalno resenje, Sporazum u Amsterdamu dao je mandat o postepenom prelasku politike, kontrole na granici, imigracije,azila, viza, kao i pravnu saradnju u nadleznost pravila i procedura EZ uz mogucnost uvodjenja kvalifikovane vecine glasova na 5 godina.Pa ipak, institucionalni kompromisi doneseni na brzu ruku kao sto je utapanje Sengenskog sporazuma u ugovore EZ ali izuzimajuci UK, Dansku i Irsku ukazuju na to da ce politika sudstva i unutrasnjih poslova nastviti doa objedinjuje sisteme zajednice i EU i zadrzati nesto od institucionalne zbrke dok se drzave clanice budu i dalje sporile oko organizacije i prioriteta pitanja vezanih za sudstvo i u nutrasnje poslove. Sistem Evropske unije Jaz izmedju sve veće ekonomske moći Unije i njene organičene političke moći bio je uzrok sve većeg nezadovoljstva devedesetih godina. Odgovor na to bilo je stvaranje posebnog EU sistema kreiranja spoljne politike, iako bez nekog jasnog plana. Uz drugi stub i zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku u svom središtu ona se preklapala, ali ne i zamenjivala sistem zajednice. Vremenom ona se pretvorila u jednu novu evropsku politiku bezbednosti i odbrane, a time su pokrenuta i nova pitanja o tome koja vrsta globalnog aktera postaje EU. Zajednicka spoljna i bezbedosna politika Sadasnje ambicije EU vezane za pitanja visoke politike pojavile su se 60-ih godina. Nakon što je francusko odbijanje EZ za odbranu garantovalo dominaciju NATO-a u pitanjima odbrane, zajednica je usmerila svoju pažnju ka spoljašnjoj politici, ali ne nikako zbog američkih bezobzirnosti prema evropskim prioritetima u Vijetnamu i na srednjem istoku. 1972. godine napravljen je elastičan medjuvladin okvir, evropska politička saradnja (EPS) da bi se pokušao dati zajednički oblik spoljnopolitickim interesima zemalja članica EZ. Vezan sa zajednicom, ali nezavisan od nje, EPS-om su dominirali državni ministri i ministarstva spoljnih poslova. Komisija je bila skoro kao zvanica bez prava da predlaze ili glasa. Vlade članica utvrdile su gde se njihovi državni interesi preklapaju, bez ikakve pretenzije ka “zajedničkoj” spoljnoj politici. Ipak je EPS podržavao konsenzus o raznim pitanjima kao što je to arapsko-izraelki sukob (kroz evro-arapski dijalog) i odnosi sa Sovjetskim blokom (tako je nastala Organizacija za Evropsku bezbednost i saradnju ili OEBS), EPS je takodje pomagao Zajednici da poboljša svoj ugled kao zaštitnika ljudskih prava tako što je postala mehanizam opšte osude sistema aparthejda u Juznoj Africi. Osnovno oružje EPS bili su diplomatski demarš i izjave, ali je njen odnos sa EZ-om sve više organski korišćenjem ekonomske pomoći ili sankcija, kao što su one protiv Argentine za vreme Foklandskog rata.U periodu od 20-tak god., EPS je pokazala da je saradnja u oblasti spoljne politike ne samo moguća, nego je imala mogucnost da Evropu učini ''civilnom silom''. Tako je EZ mogla unaprediti multilaterizam, liberizam i ljudska prava kao osnovne vrednosti i da

61

instiktivno traži mirna, diplomatska rešenja za medjunarodne sukobe umesto vojnih. EPS dobila je status ugovora i formalno se svela na aktivnosti Zajednice u Jedinstvenom EvroAktu 1986. U toku nekoliko godina EPS se pokazala neadekvatnom za geopolitičke potrese koji su zadesili Evropu. Dok su pregovori u Mastrihtu i dalje bili umereni na monetarnu uniju, ideja o jačanju saradnje na planu spoljne politike kao delu planova o stvaranju ''političke unije'' podstaknuta je dramatičnom tranzicijom u Centralnoj i Istočnoj Evropi, ratom u Zalivu, pokušajem svrgavanja M.Gorbačova (i kao posledica toga raspad SSSR) i početkom gradjanskog rata u Jugoslaviji. Tako su pregovarači u Manstrihtu nakalemili jos dve nove političke oblasti na postojeći ugovor iz Rima koji je za rezultat imao strukturu EU koja se sastoji od tri stuba. Zajednicka spoljna i bezbednosna politika (ZSBP) unapredila je ulogu Komisije, dajući joj prava koja imaju i vlade članice – da daje predloge. ZSBP je čak dozvolila ograničenoj kvalifikovanoj većini da glasa, iako je uvek bilo jasno da će većina akcija drugog stuba zahtevati jednoglasnost. Mehanizmi usaglasavanja u ZSBP nisu bili tako jaki kao kod prvog stuba, a Evropski sud bio je uglavnom isključen. ZSBP (kao politika suda i unutrašnjih poslova) ostala je uglavnom izmedju vlada, cak i ako su jačale veze sa zajednicom. (vidi okvir 10.4)
Okvir 10.4 – kako to stvarno funkcionise
Donosenje ZSBP odluka Odredbe ugovora u Mastrihtu koje se odnose na glasanje kvalifikovane vecine (GKV) o pitanjima spoljne politike izgleda da su oznacile osnovnu promenu u odnosima Evropsku politicku saradnju. Medjutim GKV se veoma retko koristi kod drugog (ili treceg ) stuba. Problem je u tome sto u pravila koja vladaju onda kad se GKV moze koristiti mnogo kompleksnija nego kod prvog stuba i omogucavaju bilo kojoj drzavi clanici da blokira cak i predmet da se odlucuje putem GKV. Sta vise, nekoliko drzava i dalje se protive ideji koriscenja GKV da bi ZSBP postala ''nadnacija''. Na primer, ZSBP je tvorac mnogobrojnih jednoglasno usvojenih akcija na Balkanu, sto je onda zahtevalo dalje odluke o implementaciji (kao sto je odrzavanje fonda humanitarne pomoci), sto su neke drzave zajedno sa Komisijom, predlozile da bude sprovedeno putem GKV. U svakom slucaju, najmanje jedna drzava, a to je bila V.Britanija odbijala je koriscenje GKV – a, da bi se izbegla situacija bez presedana. Tako se spoljna politika EU (u drugom i trecem stubu) ugavnom zasnivala na konsenzusu. Ipak, svaki put kada se suocava sa internacionalnom krizom, EU nastoji da deluje brze, jedinstvenije I odlucnije, nego je to cinila u ranijim krizama. Na primer, nakon teroristickog napada na SAD od 11. septembra 2001. EU je izdala niz saopstenja ili odluka u roku od 10 dana. Tu su bila posebna saopstenja predsednika Komisije Romana Prodija i predsednika drzava i vlada zemalja clanica EU; zajednicko saopstenje Prodija i predsednika Evropskog Parlamenta, visokog predstavnika ZSBP – a i predsednika drzava i vlada zemalja clanica EU; saopstenje sa vanredne sednice ministara spoljnih poslova; saopstenje i posebne mere od strane vanrednog saveta za transport, sudstvo i unutrasnje poslove; zakljucci i posebne mere vanrednog evropskog savbne mere vanrednog evropskog saviticka reakcija EU i pretnja od terorizma uopste dale su podsticaj integraciji evropske spoljne politike.

Nakon što je uspostavljena ZSBP, ustaljena praksa intenzivne razmere u okviru EPK značila je da su vlade članice mogle da se dogovore oko velikog broja zajedničkih pozicija i udruženih akcija, dva osnovna politička instrumenta ZSBP – a iako su oba ostala loše definisana. Posebne mere, koje su ponekad izlazile iz okvira uobičajenih deklaracija EPK i demarsa, obuhvatale su: podrsku za pruzanje humanitarne pomoći (1993), administraciju (1994) i demokratske izbore (1995. i 1997.) u Bosni;

62

-

pakt stabilnosti za stabilizaciju granica u Centralnoj i Istocnoj Evropi (1993); podršku demokratiji u Juznoj Africi (1993), u Rusiji (1993) i Zairu/Kongu (1996); i pomoć za upravljanje krizom u oblasti velikih jezera u Africi (1996).

Pa ipak, upućene su kritike na račun nesposobnosti ZSBP – a da se nosi sa složenim i hitnim pitanjima bezbednosti, naročito sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji, te sa sukobom izmedju Grčke i Turske oko ostrva u Egeju (1997) i izbegličkom krizom nakon albanskog ekonomskog kraha (1997). EU je bila nesto bolja od EPK kad su u pitanju reči, ali čini se ne mnogo sposobnija kad su u pitanju dela. Smatralo se da je ZSBP zrela za reforme kada je donesen ugovor u Amsterdamu 1997. Ovoga puta kontroverza oko glasanja većine uglavnom je izbegnuta a stvaranjem nove doktrine o ''fleksibilnosti'', poznatije kao konstruktivno uzdržavanje ili povećana saradnja. Bilo kako da se zove, ova doktrina omogućava državama članicama da optiraju o odredjenim akcijama ZSBP (naročito onima koje uključuju odbranu) kao alternativu stavljanju veta. Tako koalicije onih koji su za mogu da započnu akcije čak i ako neke članice nisu spremne ili voljne da učestvuju. Dogovor u Amsterdamu imao je kao glavnu novinu drugog stuba uvodjenje novog visokog predstavnika za ZSBP (koji je ujedno i generalni sekretar Saveta). Planirano je da visoki predstavnik pomogne da EU ima jedinstveni glas a ZSBP jedinstven stav. Nakon njegovog naimenovanja 1999, bivši generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana bio je prilično uspešan u uveravanju i medija i drugih institucionalnih aktera da je on ''šef'' za spoljnu politiku EU. Solana se naročito istakao u diplomatskim naporima Unije, u bliskoj saradnji sa NATO-om, u sprečavanju gradjanskog rata u Makedoniji 2001. Medjutim, EU je i dalje predstavljala trojku (diplomatske posete Pakistanu, Iranu, Egiptu...nakon 11.09.2001.) koju su sačinjavali Solana, praćen ministrom spoljnih poslova države koja predsedava Savetom i evropskim komesarom za spoljne poslove. U drugim slucajevima kao što je to Samit osmorice, posebni oblici predstavljanja obuhvatali su nejasnu mešavinu državnih i službenika Komisije. Evropa je tako nastavila da pokazuje razna lica čak i kad joj je uspevalo da govori jednim glasom. Evropska politika bezbednosti i odbrane? Ako se uzme u obzir šarolik dosije ZSBP, mozda je paradoksalno uvlačiti sistem vanjske politike EU u vode bezbednosti i odbrane, većina država članica EU odavno su prihvatile superiornost NATO-a kada je u pitanju odbrana. Pokušaji koje je pokrenula Francuska da se napravi isključivo evropski savez za odbranu, Zapadnoevropska unija(ZEU), “sastavni deo razvoja unije” kako je navedeno u ugovoru iz Mastrihta nisu urodili plodom. Ipak, poslednjih godina, EU preduzima male, ali odlučne korake ka kreiranju evropske politike bezbednosti i odbrane. Kriza na Kosovu označila je prekretnicu. Ponovo je EU bila stidljiva i slaba, kao ranije u Bosni. NATO je bila dominantna sila koja je obe krize dogurala do rezolucija, a vojni doprinos UN u oba slučaja zasenio je onaj evropski. Tako je EU učvrstila obaveze ugovora o saradnji u pogledu bezbednosti, prvo u Amsterdamu, a naročito u Nici. Posebno su takozvane peterzburske obaveze – humanitarne i misije spasavanja, čuvanja mira i rukovodjenje krizom, ukljucujuci i ‘mirovnjaštvo’ – istaknuti kao osnovni zadaci spoljne politike EU. Unija je takodje pokrenula i vlastitu integraciju sa ZEU. Novi politički i bezbedonosni komitet visokih drzavnih sluzbenika je formiran i njemu je dodeljena uloga ‘civije evropske bezbedonosne i odbrambene politike i ZSBP-a’. Doneseni su planovi da se naprave Snage EU za brza dejstva od 60 000 trupa i da one budu operativno sposobne do

63

kraja 2002. Skeptici su zapazili to da je EU već imala takve snage, uključujući i multinacionalni ‘evropski korpus’, izmedju ostalih. On je uvek bio u stanju da se osloni na resurse ZEU. Problem je u tome što su evropske vojne institucije bile slabe, slabo finansirane i bez osnovnih sredstava. Izdvajanja za vojne svrhe u većini zemalja EU jako su opala nakon hladnog rata; ostavljajući SAD da proširuje svoje liderstvo u tzv. ‘revoluciji u vojnim poslovima’. U medjuvremenu, odnos evropske bezbednosne i odbrambene politike sa NATOom ostao je nerešen. Američka administracija pod Dzordzom W. Bušom nastavila je da zahteva veću podelu tereta sa Evropom, dok istovremeno nastavlja da ponavlja mantru sa tri ‘ne’: nema odvajanja SAD od Evrope; nema dupliranja americkih snaga evropskim; nema diskriminacije prema SAD, uključujuci nabavku oruzja. U stvaranju evropske bezbedonosne i odbrambene politike, kao i u evropskoj spoljnoj politici uopšte, formalno ugovorne reforme manje su važne nego neformalno učenje činjenjem. Kada se obavezala na evropsku bezbedonosnu i odbrambenu politiku, Unija je tek tada morala da preduzme nezavisnu vojnu operaciju. Medjutim, želja Bušove administracije da povuče americke trupe iz Bosne i sa Kosova, naročito u svetlu njihovog fokusiranja na rat protiv terorizma, dala je realnost izgledima da Evropa preuzme ocuvanje i nadgledanje mira na Balkanu. Jaz koji se pojavio izmedju ambicija i akcija odbrambene politike u EU, ili njenih unutrašnjih mogućosti i vanjskih očekivanja nešto su već vidjeno kod studenata koji sa bave proučavanjem evropske spoljne politike. Teorija o EU kao globalnom akteru Širenje uloge spoljne politike EU uveliko zbunjuje toretičare medjunarodnih odnosa. Mnogima je teško da napuste dve pretpostavke: prvo da je moć u medjunarodnoj politici nedobitna kombinacija, drugo da su države ‘unitarni racionalni akteri‘ i da su tako svi savezi privremeni. Polazeći od ovih predpostavki, skoro je nemoguće izbeći podcenjivanje dostignuća EU u spoljnoj i bezbedonosnoj politici (videti Mearsheimer 2001). Nasuprot tome, pojava EU kao globalnog aktera manje je neobična za teoretičare koji se bave medjunarodnom medjuzavisnošću globalizacije. Naučnici u ovoj oblasti pretpostavljaju da intenziviranje čovekovih aktivnosti van državnih granica, npr. trgovine, kretanje kapitala ili imigracija, predstavlja države u regionu kako kroz zajedničke mogućnosti – proširenje tržista, tako i kroz zajednicki rizik, npr. medjunarodni terorizam. Da bi ostvarile korist od medjudržavne razmene, izlažući se riziku, države se okreću regionalnoj saradnji. Tako su evropske države rekonstituisale odredjene oblasti njhove suverene vlasti ne nivou EU da bi im to pomoglo oko medjuzavisnosti koja ih drži zajedno. One se nisu odrekle suvereniteta; one su ga samo udružile jer je očigledno da su moćnije delujući združeno – u spoljnoj politici a i u drugim oblastima. U Evropi , više nego bilo gde, snaga se ne smatra neprofitabilnom robom (Keohane and Nye 2001). Ipak, ostaje zagonetka zašto su neke oblasti spoljne politike (kao što je trgovina) više sklone politici saradnje EU nego neke druge (odbrana). Teoretičari medjudržavnih pitanja preuzimaju na sebe da to odgonetnu (Moravcik 1998). Izvedena od liberalnih teorija medjunarodne politike, ova teorija vidi vlade kao one koje treba da imaju sluha za snažne, unutrašnje ekonomske pritiske. Kada vlade naprave ugovore u ekonomskoj politici koji idu u korist ‘njihovim’ ekonomskim interesnim grupama, one se trude da to učvrste tako što ce institucijama EU dati jaka ovlašćenja. Nasuprot tome, vlade nailaze na slabo nastojanje da se daju jaka ovlašćenja institucijama EU kada su u pitanju spoljna ili bezbedonosna politika. Medjutim, kada vlade jednom delegiraju svoju moć institucijama EU, ta moć se mogu ‘preliti’ povezane ali posebne političke domene na način koji se ne može kontrolisati ili

64

predvideti. Ova dinamika je u suštini neofunkcionalnog objašnjenja evropske integracije (Burley and Mattli 1993; Haas 2001). Tako, dok ZSBP ostaje potpuno medjudržavna, po strukturi, države EU su nakon Mastrihta odlučile da je finansiraju koristeći budžet EU, a ne državne doprinose, i tako je podčine politici ostvarivanja budžeta EU. Neofunkcionalisti bi da vide politiku evropske bezbednosti i odbrane kao rezultat prelivanja iz ZSBP. Institucionalisticke i teorije mreze mogu takodje pomoći da se objasni zašto se proširuju spoljne aktivnosti EU (vidi Peterson i Bomberg 1999:228-51). Oni kreću od različitih pretpostavki, ali se slažu da praktične norme saradnje uspostavljaju kroz društvenu integraciju i mreže što može usloviti ili čak oboriti proračune na relaciji cena – dobit vlada usmerenih na vlastiti interes. EU je ustvari odredjeni broj kompleksnih mreža, organizovanih oko posebnih političkih domena. Ona skoro prirodno stvara navike i običaje koji na kraju postaju pravila ponašanja, a neka od njih se institucionalizuju npr. navike uvedene nakon dve decenije spoljnopolitičke razmene unutar EPK dovele su do ZSBP. EU često kreira nove uloge organizacija – kao što su visoki predstavnik ili Komitet za politiku i bezbednost, koji grade vlastite interese, misije, aktivnosti i izmiču neposrednoj medjunarodnoj kontroli. Institucionalisti nastoje da se slože oko toga da je medjunarodna saradnja mnogo složenija i nepredvidljivija nego što to smatraju vlade i teoretičari medjunarodnih odnosa. Zaključak Ideja da EU treba da preuzme vodstvo u ispoljavanju evropske snage na medjunarodnom planu postaje opšteprihvacena. 2000, kada je britanski premijer Tony Blair insistirao da EU postane ‘super sila ali ne i super država’ naišao je na odredjeno neslaganje van svoje zemlje. EU je prošla dugačak put od skromnog početka u spoljnoj politici. Ali ona ostaje izuzetna globalna sila, koja, ponekad se čini, iz velikog obima spoljnopolitičkog procesa da slabe političke rezultate. Gledano uopšte, EU je i dalje u neprilici zbog dilema oko njenih novih medjunarodnih obaveza. Jedna od njih tiče se rasporedjivanja vlasti. Koherentna evropska spoljna politika logično zahteva koordinaciju akcija kreiranja sistema spoljnih politika države, Zajednice i EU. Evropska spoljna politika zadnjih godina je sve koherentnija, ali struktura Unije koju čine tri stuba eksplicitno zahteva razdvajanje ekonomskog od političkog u spoljnoj politici. Sporno je to da pošto EU nedostaje bilo kakva vlada koja joj može obezbediti koherentnost kroz njene višestruke sisteme, stubove i politike, ‘EU nema prihvatljivu spoljnu politiku’ (Allen 1998:48). Taj problem izgleda da neće biti manje akutan ni u proširenoj EU od trideset ili više zemalja clanica. Druga dilema potiče od spoljnih implikacija stvaranja ‘Evrope gradjana’. Pošto se EU kreće ka tome da se njeni gradjani potpuno slobodno kreću u okviru njenih granica, neophodna je kontrola spoljnih granica od organizovanog kriminala, terorizma i ilegalnog ulaska. Politika useljavanja, azila, carine i policijske kontrole utiče na gradjane u smislu da čak definiše ko ima pravo državljanstva u EU. Teoretičari politike EU vole da uzimaju za sebe pravo da tvrde da je ono za šta se EU zalaže u medjunarodnoj politici prvenstveno poštovanje ljudskih prava (Alston 1999).

65

IZVOR: Christiansen, Thomas, European and Regional integration, in: John Baylis and Steve Smith, The Globalization of World Politics, Oxford University Press, 2001., pp. 495518. EVROPSKE I REGIONALNE INTEGRACIJE PREDSTAVLJANJE RAZVOJ EVROPSKE UNIJE KONCEPCIJA EVROPSKE INTEGRACIJE ULOGA EVROPSKIH INTEGRACIJA EVROPSKA UNIJA U SVETSKOJ POLITICI GLOBALNI KONTEKST EVROPSKE INTEGRACIJE NAKON EVROPE: GLOBALNI RAST REGIONALIZACIJE ZAKLJUČAK

PREDSTAVLJANJE Od II svetskog rata, politike u Zapadnoj Evropi bile su u znaku pojavljivanja novog političkog entiteta – Evropske Unije. U toku procesa regionalne integracije EU je postepeno postala značajan faktor u domaćim poslovima zemalja kao i u odnosima izmedju njih. Inicijalno odgovorna za regulaciju pojedinih sektora ekonomije ( ugalj, čelik, poljoprivreda ), vremenom je Evropskim institucijama poverena odgovornost nad rastućim brojem zadataka. Na kraju veka, ovo je uključivalo monetarnu politiku, odbranu i zaštitu ljudskih prava, i tako posegnula za onim što mnogi smatraju suštinom državnog suvereniteta. Tokom istok tog perioda, broj članica EU porastao je sa 6 na 15, sa prijavama drugih 12 država koje su u razmatranju. Uporedo sa rastućom ulogom u ekonomiji i društvenoj regulativi, u Zapadnoj Evropi je došlo do veće težine u medjunarodnim poslovima sa EU. Moć EU da pregovara u spoljnotrgovinskim sporazumima išla je istovremeno sa objavljivanjem Carinske unije 1960 – tih. Ali 1970 – tih su došli prvi pokušaji da se saradjuje u spoljnotrgovinskoj politici koja se ticala zemalja članica – ambicija koja je uneta u bezbednosnu politiku unije u sporazumu mastrihtu. Taj sporazum je takodje sadržao i planove za jedinstvenu EU – euro – koja je uspostavljena 1999. Od završetka hladnog rata perspektive za Evropsku integracije su se fundementalno promenile. Sa nestankom gvozdene zavese prvobitni Zapadno Evropski projekat je poprimio pan – Evropske dimenzije. Zemlje centralne i istočne Evrope kao i Malta, Kipar i Turska, zahtevaju da se priključe EU, i rezultirajući prospekt EU od 25 ili više država postavlja suštinska pitanja o prirodi i pravcu integracionog procesa. U ovom poglavlju ćemo izneti neka od ovih pitanja, pogledavši prvo na evolutivni put EU, radi njenih glavnih institucija, njene odnose sa zemljama članicama kao i sa ostalim u svetu. Pojedini odlomci će takodje posmatrati odnos izmedju procesa integracije i globalizacije i pojavu regionalnih saradnji u drugim delovima sveta. RAZVOJ EVROPSKE UNIJE

66

Posle 1945. postojala su velika ocekivanja u fundamentalmoj promeni u prirodi politike u Evropi, posle 2 decenije ekonomske depresije, totalitarne vlasti, totalnog rata i holokausta, državne zajednice su gledane kao promašaj. Šta više, države nisu bile sposobne da obezbede gradjane bogatstvom i bezbednošću, još gore, bile su krive za oduzimanje istih od svojih gradjana. Posledično, mnogi mislioci i aktivisti su tražili alternativnu formu političke organizacije. Jedna od ideja koja je imala veliku podršku medju disidentskim i partizanskim vodjama tokom rata bila je ta o federalnoj zajednici – unifikacija ljudi Evrope pod okrivljem savezne vlade. U neposrednim posledicama 1945 na mestu poljuljanog kontinenta izgledalo je da je došlo vreme za takvu radikalnu promenu. Medju organizacijama nastalim u posleratnom periodu, Savet Evrope je bio najuže povezan sa aspiracijama federalnog pokreta. Ali u kontekstu hladnog rata, brže rehabilitacije – Evropske države su pokazale ograničenje federalističkih planova za radikalnom, sveobuhvatnom i pan – Evropskom zajednicom. Savet se ubrzo pretvorio u razočarenje za federacije, i tada su opet vlade, pre nego šira javnost, odlučile o daljim koracima. Uzimajući u obzir ambicije federalista, plan za Evropsku zajednicu za ugalj i čelik (ECSC), predložen od strane francuskog ministra spoljnih poslova Roberta Šumana 1950, možda nisu izgledale ambiciozno. Ali je ECSC pre nego Savet Evrope sadržala seme posledičnog razvoja u integrišućoj Evropi. Stvarajući instituciju zaduženu za regulisanje Francuske i Nemačke proizvodnje uglja i čelika – primenjujući nad nacionalnu kontrolu nad ovim suštinski vojnim industrijama – Šumanov plan, prihvaćen od strane francuskog ekonomskog planera, Džina Moneta, bio je simbol francusko – nemačke želje da onemogući ponovni rat izmedju ove dve zemlje. Ali, istorijski značaj Šumanovog plana proširio se preko ovog simboličnog rukovanja Francuskog i Nemačkog državnika – on je predstavio šemu koja bi vodila pojedinačne razvoje ka evoluciji EU. Suštinski, to je iniciralo odluku malog broja zemalja da nastave sa nadnacionalnom integracijom u pojedinim oblastima, pre nego traženje za uključivanjem većeg broja zemalja ili pomeranja ka široj političkoj uniji. Ni povećavanje broja novih članica ni eventualna politička unija nisu bili isključeni – i zbilja su potom došli – ali ključ za postizanje efektivne integracije ležao je u nešto postupnijoj strategiji. Prepoznavanje prirode postupnosti integracionog procesa je suštinsko za razumevanje uspeha, isto kao i ograničenja EU. Sa pozitivne strane, postupnost je dala zemljama članicama priliku da neprekidno usvajaju i razvijaju zajedničke institucije u svetlu potreba i okolnosti koje su se menjale. Sa druge strane, svaka reforma morala je početi od postojećijh institucija, i kao rezultat toga nikada nije bilo prilike početi od samog početka. Posledično, Evropske konstrukcije su se pokazale kao neobičan kompromis izmedju inovacije i invercije. Ključne tačke II svetski rat i njegove posledice stvorile su podsticaj za promenu prirode odnosa medju evropskim državama; po završetku hladnog rata, stvaranje federalne zajednice se nije moglo realizovati; sektorska integracija, vodjena od strane 6 zemalja vodila je stvaranju Evropske zajednice; moć i kompetencija Evropskih institucija postepeno su se proširili preko ekonomske ka političkoj integraciji.

Aspekti postupnosti u procesu Evropske integracije

67

postepeno širenje nadležnosti: delimične odgovornosti zajedničkih institucija postepeno su se proširile ka uključivalju i širih oblasti socio – ekonomskog i političkog života; postepeno širenje članstva: pre nego da zavisi od širokog članstva ishodišna dinamika za manji broj zemalja bila je da se probiju napred i budu pridružene od strane novih zemalja članica; postepeno širenje većinskog glasanja: vremenom se sve veći broj odluka donosio kvalifikovanim većinskim glasanjem, nacionalne vlade su se dogovorile da se odreknu VETA u sve više oblasti politike; postepeno širenje parlamentarnih moći: uporedo sa gubljenjem prava VETA nacionalnih vlada Evropski Parlament je zahtevao veću moć nad nadležnošću institucija i legalizaciji prelaza. KONCEPCIJA EVROPSKE INTEGRACIJE Isticanje postupne prirode integracionog procesa omogućava nam da napravimo razliku izmedju dva različita procesa rada u pravcu integracije, prvi od ovih je reforma sporazuma koji su ustanovljeni (Pariski sporazumi, Rimski sporazumi) ili naknadno reformisana EU (edinstveni Evropski akt, sporazum iz Mastrihta, Amsterdamski sporazum, sporazum u Nici ). Ovo su rezultati medjunarodnih konferencija, gde su predstavnici pojedinih vlada pregovarali o legalnim okvirima u okviru kojih su funkcionisale institucije EU. Ove izmene sporazuma zahtevale su ratifikaciju od strane svake zemlje članice da bi mogli stupiti na snagu i – zbog značaja postizanja dogovora medju svim članicama oko onoga što su inače bile bitne reforme – i mogu biti smatrane velikim dogadjanjima u evoluciji EU. Medju okvirima ovih sporazuma, koji se naziva unijinim primarnim zakonodavstvima broj institucija koje imaju više pojedinačnih zadataka i koje su imale stepen autonomije od zemalja članica. Oni su odgovorni za vodjenje svakodnevnih poslova Unije i razvijanje javne politike, odlučivanju o godišnjem budžetu, prolazak sekundarnih zakona kao što su direktive i propisi. Važno je prepoznati da se dinamika donošenja odluka značajno razlikuje na polju reformi sporazuma i kreiranja politike. Nad nacionalne institucije mogu imati značajnu autonomiju u vodjenju svakodnevnih poslova Unije, ali odluke o promeni sporazuma ili bitnih institucionalnih reformi su u nadležnosti nacionalnih vlada. U tom pogledu, postojanje VETA često vodi teškim i dugim pregovorima. Ovde je poruka sledeća, u težnji za razumevanjem procesa integracije, moramo uzeti u obzir ulogu koju igraju obe zemlje članice i nadnacionalne institucije. I zemlje članice nisu samo predstavljenje svojim vladama, kao glavnim u državi, ne državni i transnacionalni učesnici imaju ulogu u procesu domaćeg oblikovanja ukusa potorošača ili u direktnom predstavljanju interesa u Briselu (Grinvud 1998). Relativna otvorenost Evropske politike znači da će grupe ili ekonomski interesi pokušati da utiču na donošenje odluka EU, ako osete da njihova pozicija nije odgovarajuće predstavljena od strane nacionalnih vlada. To je jedan od razloga zbog kojih je EU sve više posmatrana kao sistem višenivovske uprave, koji uključujući mnoštvo učesnika na različitim teritorijalnim nivoima: nadnacionalni, nacionalni, i unutarnacionalni. Zbog toga, svako treba da bude načisto sa predmetom o kome govori: da li je, npr, moguće tvrditi da EU nameću odluku ili politiku zemlji članici, ili sa druge strane zemlja članica može blokirati odluku, u suštini zavisi od mehanizma donošenja odluka koji je primenljiv u bilo kojoj situaciji. Evropska unija poseduje veoma kompleksnu institucionalnu mašineriju i uopšteni odgovori na takva pitanja nemaju neko odredjeno značenje.

68

ZNAČAJNI DOGAĐAJI U ISTORIJI EU
GODINA 1952. SPORAZUM Pariski sporazum GLAVNI PREDMETI Regulacija proizvodnje uglja i čelika u zemljama članicama i stvaranje nadnacionalnih institucija Planovi za zajedničko tržište i Carinsku uniju, sporazumi o uklanjanju svih industrijskih carina u internoj trgovini Uklanjanje svih necarinskih barijera za mobilnost ljudi, dobara,usluga i kapitala(program iz 1992.); i politika inostrane saradnje uključena u uslove sporazuma Ekonomska i Monetarna unija (euro), politička unija (promena imena EZ u EU), pravni i unutrašnji poslovi uključeni u sporazum; struktura sporazuma EU je objavljena Razne insistitucionalne reforme, Glavno predstavništvo za CFSP, uslovi za povećanu saradnju Reforma komisije i saveta, ekspanzija većinskog glasanja; Evropski dokument o fundamentalnim pravima

1957.

Rimski sporazum

1985.

Jedinstveni evropski akt

1992.

Sporazum u Mastrihtu

1997.

Amsterdamski sporazum

2000.

Sporazum u Nici

Ova kompleksnost, zajedno sa neprekidnim promenama tokom vremena, raširila je veliku debatu među teoretičarima. Među prilozima ovoj debati nalazi se veliki broj pristupa, od kojih su neki predlozi uopštenijih teorija Međunarodnih odnosa; literatura realizma i međuzavisnosti doprinela je teorisanju integracije. Drugi teoretičari posmatraju EU kao sui generis- u sopstvenoj kategoriji-i iz toga proizilazi potreba razvoja teorija integracije (Rosamond 2000). Najistaknutija od ovih bila je neofunkcionalizam, koji je težio da objasni evoluciju integracije kao `prelivanje` iz jednog u drugi sektor, kao što su izvori i lojalnost elite preneseni na evropski nivo. Nedavno, kako su aspekti politike EU počeli da se približavaju domaćim politikama zemalja, teoretičari su se okrenuli pristupima komparativne politike (Hiks 1994). Ipak, dok su postojale ove i druge teoretske debate, postojala je razlika između međunacionalnog i međuvladinog pristupa koja je imala najviše uticaja na proučavanje evropske integracije. Nadnacionalni pristupi smatrali su da postoji neophodnost

69

nadnacionalnih institucija u Evropi kao odvojen deo i pretvorile su ga u glavni objekt njihove analize. Ovde su politike pored nivoa države smatrane najznačajnijim, i stoga politički akteri, institucije na evropskom nivou izazivaju najveću pažnju. Međuvladini pristupi, s druge strane nastavljaju da smatraju države kao najbitniji aspekt integracionog procesa i stoga se koncentrišu na proučavanje politike između i unutar država. Ali kakvi god da su nečiji teoretski stavovi, većina bi se složila da nijedna analiza EU nije kompletna bez proučavanja rada i evolucije centralnih institucija i učešća političkih aktera u zemljama članicama. I dalje, kao što možemo videti, na proces evropske integracije uticali su spoljni faktori, kao i šira trajektorija globalne politike. Ključni argumenti nadnacionalnih pristupa evropskoj integraciji Integracija kao postepen proces Nadnacionalne institucije su politički akteri u svoje ime Neophodnost nove politike pored nivoa države Integracioni proces je kroz neke produžetke vođen institucionalnom dinamikom Nadnacionalni zakoni stvaraju ograničinje za države članice

Ključni argumenti međuvladinih pristupa evropskoj integraciji Integracija kao serija `pogodbi` između država Nadnacionalne institucije pomažu i omogućavaju pregovore između država EU kao okvir za sprovođenje politike unutar država različitim sredstvima Pomaganje odslikava nacionalne interese zemalja članica Nadnacionalni zakoni odslikavaju interese moćnih zemalja

Ključne tačke: Razvoj teorije integracije nastaje kao grana međunarodnih odnosa; Ključne debate teorije integracije su između nadnacionalnih, isticanja uloge centralnih institucija i međudržavnih rasprava za nastavak relevantnosti država, njihovih resursa i procesa, formiranja domaćih interesa; Predstavljeni pristupi odražavaju različite aspekte integracionog procesa. Bitne razlike u njihovom gledištu su: insitucionalna dinamika/državni interesi; kreiranje politike/reforma sporazuma; dugoročni/kratkoročni razvoj i procesi/događaje; Veći teoretski pluralizam, koji proizilazi iz istaknute debate, razvija se tokom 1990-ih.

ULOGA EVROPSKIH INSTITUCIJA `Brisel`- to je uobičajeno korišćena skraćenica za EU. To je možda zgodan termin, određen po lokaciji većine institucija EU u glavnom gradu Belgije, ali on takođe ne iskazuje

70

kompleksnost njene strukture. Zaista, često upućivanje na `Brisel` samo izražava teškoću koju najveći broj posmatrača ima u ukazivanju na dominantni izvor političkog autoriteta u EU. Sve glavne institucije, kao i pojedinačne državne članice, poseduju značajne moći i potencijal da utiču na donošenje odluka. EVROPSKA KOMISIJA Evropska komisija je obično ta koja ima najviši značaj od svih institucija EU. Komisija je mnogo više nego sekretarijat međunarodne organizacije: to je politički učesnik za sopstveni račun i igra značajnu ulogu u stvaranju podržavanju evropskih zakona. Postoje tri osnovne oblasti aktivnosti komisije: - Predlaganje zakona - Obezbeđivanje saglasnosti sa zakonom - Upravljanje politikom i budžetom Unije Najbitnija uloga komisije leži u predlaganju novih zakona Unije. U stvari, u većini oblasti kreiranja politike EU, komisija ima monopol da inicira zakonski proces. Tako, iako druge institucije donesu novi zakon, komisija ima ključnu ulogu u određivanju dnevnog reda. Raspravljano je u određenom krugu oblasti- ekološkoj i socijalnoj politici, npr. – EU počinje da se aktivira zato što komisija, pre nego zemlje članice nastoji da razvije novu veštinu u toj oblasti (Kram 1994). Predlozi za nove zakone teže da spreče nesporazume među zemljama članicama i u ovakvim slučajevima komisija pomaže u posredovanju u konfliktima i asistira u prevazilaženju sopstvenih projekata. Sve u svemu, priroda zakonodavstva EU zahteva od zemalja članica da vode politiku unije, ali tu postoji očigledan konflikt interesa; zemlje članice možda žele da vide zakone koji se tiču određenih predmeta, mada opet mogu pokušati da izbegnu primenjivanje ovih pravila na sopstvenu industriju, farmere ili radnike, koji tako mogu ostvariti nepravednu prednost. Zbog toga komisija ima nadležnost nadgledanja pravilne primene evropskih pravila u zemlji članici. Na kraju, kao dodatak ovoj posmatračkoj ulozi, komisija je preuzela odgovornosti kao što je politika konkurencije zbog koje je jedinstveni široko-evropski autoritet neophodan. Komisija može izgledati, kao primarno adinistrativno telo, kao percepcija izazvana preteranim upućivanjem na `birokrate ` u Briselu. Ali opseg i značaj zadataka koje komisija mora da izvrši je svedočanstvo političkog značaje njenih aktivnosti – značaj koji se vremenom povećavao. Kao rezultat toga, komisija je vođena od strane starijih političara – 20 komesara – koji su uglavnom bivši ministri ili zamenici ministara. Oni su predloženi od strane nacionalnih vlada, gde svaka zemlja nominuje najmanje jednog komesara. Komisija uzima njihove odluke kolektivno, ali svaki od komesara takođe ima svoj individualni portfelj, u velikoj meri kao ministri u nacionalnim kabinetima. Predsednik komisije ima vodeću ulogu i zbog toga je prvi među jednakima. Pod upravom komesara detaljni poslovi planiranja politike i administacije obavlja 17000 zvaničnika. Taj broj može izgledati ogroman, ali je u suštini relativno mala služba, koja zapošljava manje osoblja nego administracije nekog evropskog grada srednje veličine. Stoga, u pogledu širokog opsega odgovornosti komisije, njeni resursi često mogu biti razvučeni do granice. Zvaničnici komisije, zajedno sa zaposlenima u ostalim evropskim institucijama, formiraju `Evropsku civilnu službu` i od njih se očekuje, kao i od komesara, da budu nezavisni od bilo kakvog uticaja ili mešanja zemalja članica. S obzirom da su zaposleni

71

regrutovani iz raznih zemalja članica, to je po prirodi multinacionalna, multijezička i multikulturna služba sa svim mogućnostima i problemima koje to uključuje. EVROPSKI PARLAMENT Evropski parlament je nastao kao skupštinsko zasedanje i u početku se sastojao od delegata iz nacionalnih parlamenata. Jedino 1979. god. bili su prvi neposredni izbori za parlament i od tada pa nadalje evropski parlament je mogao tvrditi da je jedino telo u EU gde ljudi imaju direktne mandate. S obzirom na naknadna povećanja, veličina parlamenta je polako rasla. Broj članova evropskog parlamenta (MEPs) sada iznosi oko 700. MEPs se biraju na nacionalnoj osnovi, gde glasači u svakoj zemlji članici biraju određeni broj članova, koji nije baš proporcionalan udelu njihovog stanovništva u ukupnom broju stanovnika – male države članice šalju neproporcionalno veći broj članova u parlament. Ali, jednom izabrani, MEPs konstituišu određen broj partijsko političkih saveza koji uglavnom odražavaju `Evropske partijske porodice`(hrišćansko – demokratske, liberale, socijaliste...). Veliki deo svakodnevnog posla EP obavlja se na parlamentarnim sastancima, odražavajući različite delove komisija iz kojih predlozi zakoma potiču. Sve dok je uloga EP-a u zakonodavnom procesu značajna, slika je veoma kompleksna, pošto tu postoji više različitih procedura donošenja odluka. U principu, EP deli sa Savetom ministara moć da usvoji ili odbije predlog zakona od strane komisije, ali poštovanje prava ovih institucija se razlikuje u oblasti politike. U nekim oblastima, EP je sada jednak nacionalnim vladama, i u svim oblastima njegovo uključivanje u proces politike je pozitivno izmenilo prirodu donošenja odluka u ovim oblastima. Ako bi EP vremenom zahtevao veću ulogu u zakonodavstvu, njegovi članovi bi se i dalje oslonili na najelementarnije moći parlamenta: - Biranje vlade - Predlaganje zakona EP ima ulogu u odobravanju i odpuštanju evropske komisije, ali teško da je to isto kao biranje vlade. Suštinski, zbog toga što je komisija sastavljena od strane zemalja članica, izbor EP ne vodi usvajanju pojedinih političko partijskih programa koje znamo iz unutrašnje politike. U odsustvu moći sastavljanja komisije ili iniciranja zakona, veza između parlamentarne većine i stvarnih politika EU postoji tenzija. Kao rezultat EP je shvatio da je teško mobilizovati izborno telo na petogodišnjim izborima i prosečan izlaz ostao je ispod 50% - cifra koja je niža nego na mnogim nacionalnim izborima u Evropi, ali veća od učešća u lokalnim ili regionalnim izborima mnogih evropskih zemalja. Pre nego komisija, gde su francuski i engleski predstavljeni kao poslovni jezici, EP takođe mora da prevaziđe problem poslovanja na 11 zvaničnih jezika EU. Čak i veći praktični problem je mesečni sastanak svih članova i njihovog osoblja koje putuje iz Brisela, gde su njihove kancelarije blizu komisije i saveta, u Strazbur, gde se odvijaju plenarne debate. EVROPSKI SUD PRAVDE Pored komisije i parlamenta, evropski sud pravde (ECJ) je treća nadnacionalna institucija Unije, sa sedištem u Luksemburgu, Sud ima nadležnost nad bitnim zadacima nadgledanja sporazuma i zadržavanja legaliteta EU. On presuđuje u raspravama između zemalja članica, između institucija i

72

između zemlje članice i jedne od institucija. Privatna lica i oni koji sklapaju poslove, a u okviru su zakona EU, moraju prvo da prisustvuju pravnim procesima u nacionalnim sudovima. Ali u takvim slučajevima, evropske sudije mogu obezbediti nacionalnim sudovima preliminarna pravila, savetujući ih na zahtev njihovom interpretacijom zakona EU – praksa koju su nacionalni sudovi prihvatili kao izvor autoritativnog vođstva. Kroz njihove presude i preliminarne pravilnike, ECJ je doneo veliki doprinos procesu integracije. Sudije ECJ, čija je nepristrasnost opšte poznata, pomogli su u uveravanju da EU funkcioniše kao sistem zasnovan na vladavini prava. Ovo je, samo po sebi, već značajan uspeh dajući generalnu slabost zakonu u odnosu između država. Ali više nego prosto održavanje zakona zemalja članica, sudije ECJ sami su pravili zakone. Zaista, neki od najvažnijih zakonskih principa upravljanja EU doneti su od strane Suda, pre nego da su uneti u sporazume zemalja članica. Među njima je i princip nadmoćnosti evropskog zakona, koji nalaže da zakon EU prevazilazi nacionalne zakone, ako su oni u konfliktu. Ovaj princip – koji je prihvaćen od strane nacionalnih sudova je označio ECJ kao nešto što mnogi shvataju kao kvazikonstitucionalnim sudom Unije. Ovo prikazuje ne samo značaj suda, već i značajnu stavku o prirodi same EU: za mnoge posmatrače, postojanje, održanje i ekspanzija evropskog legalitita, posmatrano od strane Suda pravde je ključni aspekt nadnacionalne uprave u EU (Veiler 1991). EVROPSKA CENTRALNA BANKA Sa usvajanjem jedinstvene evropske valute, eura, zvanične valute 11 zemalja EU, 1.1.1999. god., stupila je na scenu nova evropska institucija Evropska centralna banka (ECB). ECB ima nadležnost nad vođenjem monetarne politike ovih zemalja `Eurolenda`, postavljajući kamatnu stopu za euro i kontrolišući ponudu novca brojnim drugim mehanizmima. Svakodnevno rukovođenje ECB je u rukama izvršnog odbora, na čelu sa predsednikom, ali važne odluke, kao što je promena kamatnih stopa, donosi Upravni savet koji se sastoji od guvernera nacionalnih centralnih banaka. SAVET MINISTARA U uslovima teoretskih debata koje se tiču gore pomenutog, Komisija, Sud, Parlament i ECB su posmatrane kao nadnacionalne institucije - od njih se očekuje da stanu izvan uticaja narastajućih nacionalnih interesa i da izvrše svoje obaveze objektivno. Nacionalne vlade, isto kao i drugi politički akteri, interesne grupe ili strane zemlje mogu takođe pokušati i izvršiti neformalni uticaj, ali su ove institucije formalno nezavisne od zemalja članica. Formalno predstavljnje interesa zemalja članica je u rukama različitog seta institucija, od kojih je najznačajniji Savet ministara. Savet čini forum kroz koji nacionalni ministri i zvaničnici oblikuju politiku EU. Kao što je gore spomenuto, on deli zakonodavne moći EU sa Evropskim parlamentom i u krucijalnim oblastima kreiranja politike, njegov glas je ispred glasa parlamenta. U smislu njegove organizacione strukture, možemo napraviti razliku između savetovih političkih i administrativnih nivoa. Politički on se sastoji od ministara nacionalnih vlada. U početku, inostrani ministri bili su jedini predstavnici zemalja članica, ali sa širenjem nadležnosti EU, sve veći broj nacionalnih ministara biva uključen u rad Saveta. Na prvim sastancima ministara odbrane EU u ratnim devedesetim, praktično svi vladini sektori u zemljama članicama su uključeni u redovne sastanke Saveta. Međutim, strani ministri koje se sastaju u Savetu spoljnih poslova imaju posebnu ulogu u nadgledanju rada drugih saveta. Pre nego što se ministri sastanu u Savetu, mnogo pripremnog dela je odrađeno na administrativnom nivou. Veliki broj komiteta i radnih grupa će raditi na detaljnim aspektima

73

evropskog zakonodavstva i često se baš ovde, tokom pregovora među zvaničnicima nacionalnih administracija ili stalnim predstavnicima zemalja članica postižu sporazumi o predloženim zakonima. Jedino kada zvaničnici ne mogu da se dogovore ili kada teme postanu visoko-političke, ministri će se uključiti u pregovore. Odsek EP-a je već ukazao na različite procese donošenja odluka. Sve dok je učešće Saveta u ovom procesu značajno, osnovna razlika je između jednoglasnosti – zahtev za sve vlade da se dogovore oko predloga zakona – i kvalifikovanog većinskog glasanja(QMV) – gde odluke mogu biti donete sa oko 70% glasova država članica u Savetu. Međutim, ranija pravila donošenja odluka su samo deo priče. Pregovarači EU će uvek nastojati da ostvare najširi mogući konsenzus, čak i ako se formalno glasanje odvija po pravilima QMV. Dosledno nadglasavanje jedne ili više zemalja članica će verovatno poremetiti zakonitost EU u tim zemljama, i mogu učiniti primenu zakona težom: državne administracije su te koje moraju da sprovode pravila i regulative EU, ovo će se verovatno odigrati brzo i efektno ako su pravila usvojena uz podršku svih pojedinačnih zemalja članica, pre nego uz protivljenje nekih. ZEMLJE ČLANICE NA UPRAVLJAČKOM POLOŽAJU: Predsedništvo, Evropski savet i Međuvladine konferencije Ključni detalj u radu Saveta i EU uopšte je institucija predsedavanja: svakih šest meseci, prema dogovorenom popisu, jedna od zemalja članica preuzima ulogu vođenja različitih radnih grupa i sastanaka Saveta. Ovo omogućava toj zemlji šansu za identifikovanje prioriteta po njihovim rokovima i vođenje pravilnog postavljanja dnevnog reda. U isto vreme, vođenje predsedništva podrazumeva značajnu odgovornost zato što značajna dinamika može biti ubačena ili izgubljena u toku šest meseci. Predsedništvo je tu zbog balansiranja delatnosti između određenih interesa zemalja članica koje možda žele da se unaprede tokom tog perioda i očekivanja da će poštovati i posredovati između interesa svih zemalja članica. Najvažniji događaj tokom perioda bilo koje zemlje je Evropski savet, samit vođa država, koji će svako predsedništvo najmanje jednom organizovati tokom ovih šest meseci. Sastanci Evropskog saveta se obično odvijaju na kraju predsedništva neke zemlje i stvaraju šansu za predsednike i zamenike ministara da uzmu akcije, ugovore poslove(kada ministri ne uspeju da postignu dogovor) i definišu srednje i dugoročne prioritete za EU. Međudržavne konferencije su sazvane od strane zemalja članica kada su izmene ili dopune sporazuma smatrane neophodnim, i sprovođene su od strane predstavnika vlade tokom perioda od oko jedne godine. Komisija i EP takođe učestvuju sa delegatima, ali na kraju samo zemlje članice odlučuju o promeni sporazuma. Zahteva se sporazum svih zemalja članica i potpisani sporazum takođe mora biti ratifikovan u svakoj zemlji. Dok je najveći deo pažnje usmeren na fazu pregovora – i ceremoniju potpisivanja sporazuma, u Evropskom savetu – posledice sporazuma u Mastrihtu, gde je negativni ishod referenduma u Danskoj, presudni pregled inter alia u Nemačkoj, i kontraverzne debate u pojedinim nacionalnim parlamentima ističu značaj čina ratifikacije. Zbog značaja predmeta kojim su se bavili i dužine koja je potrebna da se o njima postigne sporazum, reformisanje sporazuma je od posebnog značaja u politici EU. Međudržavnici gledaju međunarodnu konferenciju kao određujući aspekt integracionog procesa, pre nego svakodnevni proces donošenja odluka, pošto se ovde zemlje članice slažu, ili odbijaju da se slože da predaju određenu moć evropskim institucijama. Kakvo god zaostajanje da se javi u procesu politike, gde komisija ili parlament mogu imati uticaja na ishod, to je na dnevnom redu međunarodne konferencije, da zemlje članice mogu upravljati u

74

institucijama i praviti pažljive izbore u oblastima kojima će upravljati same ili ih ostaviti u nacionalnom domenu. Ključne tačke: Nadnacionalne institucije su formalno nezavisne od zemalja članica i mogu da donesu veliki doprinos procesu integracije; Evropska komisija ima nadležnost nad predlaganjem zakona i nadgledanjem izvršenja i usaglašenja. Može da utiče na dnevni red EU i deluje kao posrednik između zemalja članica, nastojeći da pomogne pri pronalaženju kompromisa između različitih nacionalnih pozicija; EP je direktno izabran i deli zakonodavnu funkciju sa Savetom ministara. U početku konsultovan samo za nove predloge, njegova moć se proširila i na uključivanje odlučivanja sa Savetom; Kroz njegove interpretacije sporazuma ECJ postao je značajan faktor u integracionom procesu, ne samo zadržavanjem vladavine prava u EU, već i vođenjem fundamentalnih principa evropskog prava kroz svoje procene; ECB je nezavisan monetarni autoritet za one zemlje EU koje učestvuju u ekonomskoj i monetarnoj uniji; Savet ministara je ključna institucija sa mnoštvom pomoćnih komiteta i radnih grupa čije interese predstavljaju predstavnici zemalja članica u EU; Većina odluka se donosi kvalifikovanom većinom glasova, ali u određenim oblastima zemlje članice još uvek imaju pravo veta; Ministri se sastaju povodom različitih oblasti (poljoprivreda, industrija, transport....) u različitim savetima i vođe država i vlada sastaju se dva do četiri puta godišnje kao Savet Evrope; Svakih šest meseci, jedna zemlja preuzima predsedavanje, pritom poprimajući mogućnost i odgovornost da predsedava sastancima i vodi poslove EU; Zemlje članice žele da kontrolišu razvoj kroz sazivanje međuvladinih konferencija, da bi izmenile ili proširile sporazum. Sporazumi ili njihove izmene, proizilaze iz potrebe međuvladinih konferncija da budu ratifikovani u svakoj zemlji članici prema njihovom unutrašnjem postupku. EVROPSKA UNIJA U SVETSKOJ POLITICI Originalna strategija podvlači integracioni proces – korišćenje ekonomskih sredstava za postizanje političke integracije – što takođe podrazumeva da se spoljni odnosi EU mogu razvijati samo postepeno. U stvari, otvoren pokušaj za stvaranje `Evropske političke zajednice` kao zajednice evropske odbrane propao je 1950-ih. I baš taj neuspeh je delimično inspirisao naknadno usvojenu strategiju postepene integracije. EVROPSKA UNIJA I MEĐUNARODNA TRGOVINA Čak i predpostavljena `ekonomska` integracija brzo je razvila spoljni ugao, kako je carinska unija definisanjem zahteva za zajedničkin carinskim tarifama i otuda zajedničke trgovinske politike za sve proizvode koji su time pogođeni. Naknadno evropske institucije su takođe zahtevale glavnu odgovornost za regulisanje trgovine među zemljama članicama i nečlanicama. Ovo znači da umesto EU, Evropska komisija ulazi u posebne trgovinske pregovore bilo bilateralnog ili u kontekstu Svetske trgovinske organizacije (WTO), sa uputstvom baziranim na mandatu od Saveta ministara.

75

EU ima značajan udeo u međunarodnoj trgovini, koji u globalnoj trgovini iznosi oko 20%. Neke od zemalja članica su jedne od najvećih izvoznika na svetu. Jedinstveno evropsko tržište i prihvatanje eura od strane dvanaest država članica takođe znači da se konstituisalo najveće jedinstveno tržište na svetu. Veliki je ulog uvoznika i izvoznika EU, i ona je neizbežno postala glavni igrač u međunarodnim trgovinskim pregovorima. To je razvoj koji je povremeno vodio ka raspravama sa drugim velikim trgovinskim silama. Posebno u EU i SAD – pored njihove bliske bezbednosne saradnje u atlanskoj alijansi, često su postojale svađe po pitanjima međunarodne trgovine. Takve rasprave, ali i napori smeštanja ovoga u kontekst WTO, pokazuju stepen do koga je EU postala jedini učesnik u režimu međunarodne trgovine. Još uvek postoje oblasti u kojima zemlje članice imaju – slede – odvojene interese, s obzirom da postoje različiti pogledi na zajedničku poziciju koju bi EU trebalo da zauzima u međunarodnim trgovinskim pregovorima. Međutim uprkos takvim unutrašnjim razlikama EU uspeva da predstavi zajednički front sa respektom njegove spoljnotrgovinske diplomatije. Ovo jedinstvo cilja može biti primer efektivne politike stvorene od strane nadnacionalne uprave, ali je takođe način na koji jedinstveno tržište uz jedinstvenu valutu i druge zajedničke politike vode zemlje članice u deljenju ekonomskih interesa. RAZVOJ ZAJEDNIČKE INOSTRANE I BEZBEDNOSNE POLITIKE Ekonomski Unija možda govori istim glasom, ali teško da bi se to moglo reći za inostrane političke odnose. Napori EU za razvoj zajedničke inostrane i bezbednosne politike(CFSP) počeo je 1970-ih kroz kooperaciju između nacionalnih ministara spoljnih poslova. Od Sporazuma u Mastrihtu, oni su bili primljeni u ono što je bilo poznato kao `druga kolona` EU. To znači da je kooperacija u inostranoj politici izašla iz pravila da bi ih nadnacionalna uprava primenila na ekonomsku integraciju. EP i ECJ su isključeni iz donošenja odluka u ovoj oblasti, dok komisija, iako potpuno povezana sa CFSP, ne uživa jedinstveno pravo inicijative koju poseduje u oblasti ekonomske integracije. Ovo je zato što su zemlje članice revnosne u štićenju međuvladinog načina donošenja odluka za osetljive i bitne oblasti kreiranja inostrane politike. Tradicionalno, naglasak je bio na saradnji i koordinaciji između nacionalnih inostranih politika pre nego na zameni ovih sa Evropskom inostranom politikom. U prošlosti, razvoj zajedničke inostrane politike EU je trpeo posledice zahteva za jednoglašnošću. To je odredba koja se još uvek primenjuje na svaku akciju inostrane politike sa vojnom dimenzijom, dok je u drugim oblastima proces donošenja odluka postao fleksibilnije kroz pojavu QMV i novih mehanizama kao što su zajedničke akcije, zajedničke pozicije ili konstruktivno uzdržavanje. Od svih politika EU, kooperacija inostranih politika je nastojala da suprotstavi zemlje članice sa velikom dilemom: tokom i posle hladnog rata, inostrana politika predstavljala je arenu gde su Zapadno-evropske zemlje iskazale hitnu potrebu da ujedine i pokažu zajednički front, da bi mogle da imaju uticaja na odluke donete od strane moćnika. Ali inostrana politika je takođe i oblast u kojoj su države ljubomorno čuvale svoje pojedinačne interese i tradiciju. Razvoj zajedničke evropske inostrane politike je težak u svetlu duboko ukorenjenih razlika između tradicionalnih inostranih politika članica EU. Inostrana politika svake zemlje je usko povezana sa njenim identitetom i gledištem, i napori za razvoj zajedničke evropske ino politike su napredovali mnogo opreznije nego ekonomska integracija koja je vodila jedinstvenom tržištu i jedinstvenoj valuti. Ipak, vremenom se razvila inpresionalna institucionalna struktura CFSP. Nacionalni ministri ino poslova sada intenzivno sarađuju na svim pitanjima ino politike. Postoje bleske i česte konsultacije na poletičkom kao i na oficijelnom nivou. Ministri se često sastaju, kao i politički direktori koji vode administraciju ministara ino poslova. Ministarsko

76

kancelarijsko osoblje kao i osoblje ambasade širom sveta redovno sarađuje u cilju predstavljanja evropske dimenzije ino politike. Bezbedne komunikacije kanalisane su kroz dizajnirani teleks sistem, ali zvaničnici naravno koriste i telefon i e-mail. Evropska komisija, sa svojom mrežom `delegacija` - kvazi ambasade EU širom sveta – i njihova specijalnost u trgovini i razvoju, humanitarne pomoći EU, uključuje se u ovu ekstenzivnu multilateralnu razmenu. Mlađe zemlje članice nastojale su da iskoriste centralne institucije Unije sistematičnije za svrhu CFSP. U cilju štićenja međudržavne prirode ove politike, ovi pokušaji su se bazirali na savet sekretarijata pre nego na komisiju. Savet sekretarijata, osnova za CFSP sekretarijat, jedinica za upozorenje i generalni sekretarijat takođe postupa kao visoki predstavnik EU za zajedničku ino i bezbednosnu politku. Stvaranje ovog položaja, kao posebnog je bio odgovor na kritike da se proces donošenja odluka u oblasti CFSP odvijao sporo i teško i da često EU nije govorila jednoglasno. 1970-ih tadašnji sekretar SAD Henry Kissingner slavno je pitao: Kada želima da govorim sa Evropom, koga da zovem – u 1998-oj, Amsterdamski sporazum je konačno rešio da obezbedi odgovor stvaranjem Visokog zvaničnika. Sastanak prethodnog Generalnog sekretara NATO-a Javier Solane, kao prvog koji je bio na ovom položaju takođe je pokazao da je ovo viša politička, pre nego potpuno administrativna pozicija. Ove institucionalne inovacije ističu da je u protekloj inostranoj politici EU često ostajala ambicija, pre nego efektivna akcija. Saradnja u ino politici EU bila je sposobnija za neprekidnu diplomatiju međunarodnih konferencija, pre nego za brz i efektivan odgovor na globalnu ili regionalnu krizu. U tom pogledu, raspad bivše Jugoslavije predstavljao je zenit za CFSP EU. U očima mnogih posmatrača ratovi u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu pokazivali su dve stvari Evropljanima: prvo, nasilni konflikti, etničko čišćenje, čak i genocid nisu deo daleke prošlosti ili udaljenih mesta, već se mogu odigrati na samim granicama EU; drugo, da je EU bila krajnje nedovoljno opremljena da efektivno odgovori na ovaj razvoj događaja. Uprkos setu okolnosti koje su podržavale ulogu EU u kriznom menadžmentu – geografska približnost, ekonomski uticaj na region, očigledan interes za održavanje stabilnosti u sopstvenim granicama i mogućnost da razvije zajedničku politiku – napori EU u postizanju mirne rezolucije su posmatrani kao promašaj. Najzad, diplomatski pregovori Zapada i vojne intervencije oslonile su se na uključivanje, čak i vođstvo, SAD pre nego EU, i u to vreme su se odvijali kao neslaganje između evropskih partnera. Tokom 1990-ih, zemlje EU su, zbog toga, takođe shvatile značaj veće saradnje u problemima koji se tiču odbrane. Napredak u bivšoj Jugoslaviji, ali povećana potreba razvoja trupa van NATO-a, značila je potrebu za evropskim rešenjem za pitanje humanitarne intervencije. Uprkos velikoj osetljivosti u saradnji sa problemima odbrane, posebno za Dansku(koja je formalno izbačena iz pregovora o odbrani) i manjem uticaju nesvrstanih zemalja članica(Švedska, Finska, Austrija i Irska), EU sada radi na obljavljivanju 230000 brojno oružane sile, koju treba da koordinira novo vojno osoblje u okviru Saveta sekretarijata. Razna institucionalna arhitektura u okviru Saveta sekretarijata uključuje vojsku, civilni krizni menadžment, političke i bezbednosne kvalitete koji su takođe povezani sa pojedinačnim transferima zadataka iz Zapadne evrope. U isto vreme, integracija među evropskim proizvođačima oružja ohrabrivana od strane nacionalnih vlada, kao i dinamikom procesa integracije evropskog tržišta – stvorila je novi prilaz saradnji u oblasti proizvodnje oružja. Ali kao u prošlosti je sa saradnjom u nevojnim aspektima ino i bezbednosne politike postojala opasnost da će EU da preraste očekivanja – unutar i izvan svojih granica – bez posedovanja mogućnosti da ih dostigne(Hill 1993.). EU je uspela da prikaže sebe kao rastućeg, samouverenog aktera u svetskoj politici, zapravo u međunarodnoj trgovinskoj diplomatiji. Razvila je jedinstveni mehanizam da odobrava svojim članicama da sarađuju u oblasti ino politike, i koordiniranom evropskom

77

odgovoru na međunarodne krize i druge globalne emisije koje ih se tiču. Sve u svemu, zemlje članice su čuvale pozicije nacionalne ino politike, čak i one koje se kose sa zajedničkom pozicijom usvojenom u kontekstu CFSP. Jedinstvena zajednička ino politika, kroz zajedničku trgovinsku politiku EU, ostaje neuhvatljiva, posebno u kontekstu daljeg narastanja na Istoku i Jugu u bližoj budućnosti. U uslovima daljeg napretka, mnogo toga će da zavisi od narednih kriza, koje će možda zahtevati vojnu intervenciju evropskih vojnih sila, gurnuće zemlje članice kroz dalju integraciju u ovom polju ili će takvi testovi otkriti razlike među njihovim ino politikama. Ključne tačke: Članice EU su se složile oko jedinstvene trgovinske politike koju predstavlja Evropska komisija u međunarodnim trgovinskim pregovorima; Napori za slaganjem oko zajedničke ino bezbednosne politike bili su bezuspešni zbog protivljenje zemalja članica da se odreknu svoje nezavisnosti u ovoj oblasti; Evropska komisija i Savet sekretarijata sada imaju udela u projektovanju dogovorenih pozicija zajedničke ino politike ka spoljašnjosti; Postoje ambiciozni planovi za saradnju u vojnim problemima, posebno uz uvažavanje humanitarne saradnje, ali – s obzirom na ino politiku u prošlosti – mogu se pojaviti očekivanja koja su izvan mogućnosti EU GLOBALNI KONTEKST EVROPSKE INTEGRACIJE Početna faza evropske integracije razvija se u kontekstu hladnog rata. Podsticaj od strane SAD, potreba za jačanjem ekonomske odbrane protiv sovjetskih pretnji i želja nekih evropskih zemalja da daju izvesnu težinu evropskim pogledima u narastajućoj bipolarizaciji, doprineli su brzini razvitka u toj ranoj fazi integracije. U istom raspoloženju, eksterni razvoj je posmatran kao delimično odgovoran za Evropsku krizu 1970-ih i ranih 80-ih: kako su napredujuće naftne krize vodile ekonomskoj krizi u Evropi, postojalo je ograničavanje troškova unutar nacionalnih granica. Očuvanje integracionog procesa u svetlu minimalnog ili čak negativnog ekonomskog rasta postalo je teško i zato je spoljašnje okruženje imalo negativan uticaj na proces. Skorija faza integracije odigravala se u pozadini globalizacije. Tri aspekta globalizacije posebno su se odslikavala prilikom razvoja EU. Prvo, u uslovima evropske uprave integracija se obezbeđivala i pomagala globalnim trendom neoliberalne ekonomske politike, sa naglaskom na slobodnoj trgovini, niskoj inflaciji, deregulaciji i niskim fiskalnim budžetima. Zahvaljujući stepenu do kog je ovo prebacilo moć sa država na tržišta, trend `marketizacije ` je jasno vidljiv u EU. Drugo, trend koji je vodio većoj socijalnoj i kulturnoj razmeni preko nacionalnih granica se takođe intenzivirao u EU. Zajednička politika i institucije u Evropi su posebno napravljene tako da povećavaju mogućnosti veće mobilnosti preko nacionalnih granica, dodajući ih civilnim trendovima na globalnom nivou. Zbog toga su političke partije, lokalne i regionalne vlasti, društveni pokreti, interesne grupe i NGO sada aktivne, dugoročne nacionale vlade i nadnacionalne institucije na evropskom nivou. Treće, uprkos stvaranju jedinstvenog tržišta i rasta međudržavne ekonomije, socijalne i kulturne razmene, razvoj transnacionalnog civilnog društva je bio ograničen faktorima kao što je npr. raznolikost jezika. Na masovnom nivou, nacionalni i regionalni identiteti nastavili su da uzimaju primat nad bilo kojim rastućim evropskim identitetom. Ovaj nedostatak identifikacije – odsustvo evropskog `naroda` - i institucionalna ograničenja EU osujetili su demokratizaciju nadnacionalne uprave.

78

U stručnoj literaturi, pažnja je usmerena na dualnu prirodu odnosa između integracije i globalizacije – te EU deluje i kao sklonište i kao akcelerator procesa globalizacije(Walast 2000.). U širim političkim i javnim debatama jedna ili druga strana ovih aspekata je naglašavana. U tom smislu, nude se dve veoma različite interpretacije ove interakcije: evropska integracija je posmatrana kao izraz ubrzane globalizacije ili kao štit od negativnih posledica iste. Sledeći redovi prikazuju neke od argumenata ove političke debate, naglašavajući da u svojim političkim interpretacijama posmatrači često dolaze do različitih zaključaka njihove procene integracionog procesa. INTEGRACIJA KAO UBRZANA GLOBALIZACIJA Iz ove perspektive, EU je nešto više od lokalne varijante različitih globalnih trendova. Globalizacija je pre svega ubrzana politikom EU. Multinacionalne korporacije izvlače korist iz olakšanog pristupa tržištima i postoji opšti trend ka većoj koncentraciji ekonomske moći u pojedinim regionima i velikim firmama. Države se odriču tradicionalnih odgovornosti vezanih za sopstvenu dobrobit u cilju zadovoljavanja zahteva za efikasnošću i cenovnom stabilnošću nametnutih jedinstvenim tržištem i valutom. Razvoj nadnacionalnog legaliteta baziran je na potrebama ekonomske integracije, a ne na rezultatima eksplicitnog programa političke integracije. U EU možda postoje napori za predstavljanje transnacionalnih socijalnih politika, građanskih prava i zaštite životne sredine, ali takvi pokušaji bili su slučajni i ostali su sekundarni za dostizanje liberalizacije tržišta. Liberalno tržište, s druge strane, bilo je efektivnije i opsežnije nego bilo gde drugde. Unutar EU, mobilnost kapitala i pristup tržištu teško da se razlikuju od onog u okviru pojedinih država i kao rezultat toga postoje čak i veći konkurentski pritisci za firme kao i za javne vlasti. U smislu dinamičkih efekata ekonomske integracije, politički proces na evropskom nivou ostaje nesavršen. Nadnacionalnim institucijama nisu bili dati efektivni instrumenti za regulisanje ekonomske razmene, jer su nacionalne vlade i političke partije nastavile sa održavanjem simboličnih debata o zaštiti nacionalnog suvereniteta. Čak i do stepena do kog su ove institucije mogle da deluju, one su smeštene daleko od građana kojima treba da služe. Davanjem ograničenja koja su aludirala na prthodni demokratski proces na evropskom nivou teško da je efektivan: donošenju odluka u EU nedostaje transparentnost, kompleksno je i teško za komuniciranje i kao rezultat toga teško je da postoji bilo koja transnacionalna debata o prioritetima evropske uprave. Politički proces može dobro funkcionisati na nacionalnom nivou – iako se čak i to često dovodi u pitanje – ali postavljanje domaćih preferencija je ispalo bezvredno kako su individualne zemlje izgubile kapacitet unilatelarnog delovanja. Oni koji žele da vide političke odgovore na ove trendove suočeni su sa dilemom: efikasnija EU, sposobnija da odgovori na izazove globalizacija, verovatno će biti centralizovanija i manje će odgovarati preferencijama građana i izabranih vlada. Ipak renacionalizacija ekonomičnog donošenja odluka na nacionalnom nivou, gde glasači mogu direktno registrovati svoj uticaj, preti da još više smanji efektivnost političke vlasti na međunarodnim tržištima. Ipak, glasači u zemljama kao što su Norveška i Švajcarska, koji su se opredelili da ostanu izvan EU, veruju da je gubitak autonomije koji podrazumeva evropska integracija veći od političke kontrole nad procesom stvorenog članstva. Ista logika je primenjena na izbor Ukrajine, Danske i Švetske da ostanu izvan primene jedinstvene valute koja je nastala 1999. god.: kao i mnoge druge politike EU, euro je označen kao redukovanje nacionalnih opcija u ekonomskoj i fiskalnoj politici i kao takav ne baš evropsko rešenje za probleme izazvane globalizacijom, nego dalja, čak i mnogo gora varijanta ovih pritisaka. INTEGRACIJA KAO ZAŠTITA OD GLOBALIZACIJE

79

Još uvek pristalice jedinstvene valute i evropske integracije uopšte, predstavljaju je sasvim suprotno. Po njihovom shvatanju, integracija obezbeđuje članicama i biračima u Evropi mehanizam za suprotstavljanje izazovima globalizacije. Može postojati dinamičan proces ekonomske integracije, ali EU obezbeđuje institucionalni odgovor na njeno regulisanje. Na kraju, transnacionalno tržište je regulisano i politička kontrola je uvežbana, kroz kolaboraciju nadnacionalnih institucija i nacionacnih vlada. Pojedinačno, građani možda imaju manji uticaj na ovaj nego na tradicionalni politički proces, ali – slično prelaz koji je napravila demokratska teorija sa grada-država na nacija-državu – direktno uključivanje i predstavljanje moraju stvoriti put za poboljšanje efektivnosti šire politike (Dahl 1994.). Iako nejednako, postoji razvoj takve nadnacionalne politike. Njen razvoj je možda vođen tržištem, ali na kraju je dovela do efektivnog legaliteta, sistema političkih prava i dužnosti i političke zajednice. I države i firme su sada subjekti pravila i regulativa koji dopiru mnogo dalje od bilo čega drugog na globalnom nivou. Zaista, globalna regulacija okruženja i socijalna regulativa dobija dosta podsticaja od političkog konsenzusa među zemljama članicama EU. Evropska integracija je takođe pomogla u stvaranju protivteže ekonomskim interesima SAD, kao moćne sile. Teško je videti kako bi individualne države u Evropi reagovale na zahtev za neregulisan pristup tržištu od strane američkih firmi i administracija. EU, sa druge strane se lako oduprla takvim zahtevima često izraženim u žalbama o protekcionizmu, bilo kao odgovor na prioritetni pristup tržištu za zemlje u razvoje, koji se tiče zdravstvene i bezbednosti okruženja ili jednostavno zbog ekonomskih interesa zamalja članica. U multilateralnim pregovorima, EU je čvrsto zabranila zemljama članicama da podižu glas i tako prošire svoj uticaj u međunarodnom trgovinskom režimu. Nacionalne institucije, iako udaljene od građana, razvile su inpresivnu mrežu transnacionalnih interesa. Komisija i Parlament stvaraju fokus za predstavljanje političkih kao i ekonomskih interesa i kultura političke debate koja se razvija u široj javnosti. U zavisnosti od stepena integracije u određenom sektoru, ovo zadire u neke oblasti više nego u druge: farmeri imaju stalno predstavljanje u Briselu, ali ostale profesije koje su manje pogođene odlukama EU, možda nemaju tako visokog izgleda. Čak i bez promena u lojalnosti ili identitetu, postoje počeci političke zajednice – ne uopštene, već u određenim oblastima i oko nekih tema. Ključne tačke: Proces integracije je u interakciji sa, i prima mnoštvo podsticaja na globalnom nivou; Odnos između procesa globalizacije i procesa integracije je debata: neki vide integraciju kao regionalni izraz globalizacije, koji ubrzava međunarodnu prirodu tržišta i dalje, llišava prava glasa države i društva; Ipak EU se može smatrati i mehanizmom pomoću kojeg države i društva ponovo stiču stepen kontrole nad tržištima i sposobne su da se usredsrede na međunarodne probleme, kao što su zaštita sredine, zdravlje, migracije ili internacionalni kriminalitet. IZVAN EVROPE – GLOBALNI RAST REGIONALIZMA Interakcija izmedju procesa globalizacije i napora za integracijom regionalih ekonomija nije ograničena samo na Evropu. Ustvari, postojao je značajan porast u regionalnoj zasnovanoj institucionalnoj saradnji medju državama tokom 90-tih – do stepena u

80

kom su posmatrači pretvorili ovo u novi regionalizma. Ovaj odeljak će detaljno prgledati razvoj u Severnoj Americi, Južnoj Americi, Africi i Aziji, pre nego što ga uporedi sa napretkom regionalne integracije u Evropi. Kritička tačka koju treba napraviti na početku ove diskusije o novom regionalizmu je dinamičan odnos izmedju razvoja u različitim karajevima sveta. Kako su se zemlje jednog kontinenta dogovorile da ujedine svoje privrede, stvarajući slobodne trgovinske zone, carinske unije ili više od toga, efekti su se osećali i na drugim mestima. Često, postojao je odgovor, tj. pokušaj da se povežu napori sa ekonomskom integracijom na drugo mesto. Značajna pokretačka sila ovim procesima bio je završetaka hladnog rata: uklanjanje moćnog konflikta, sa njegovim posledicama u mnogim delovima sveta, stvorio je nove šanse regionima da saradjuju po pitanjima trgovine i bezbednosti. Dalji podsticaj došao je iz EU – EU ima istoriju objavljivanja i institucionalizovanja veza sa drugim regionalnim grupama – kroz konkurentske pritiske nametnute jedinstvenim Evropskim tržistem.U Severnoj Americi i Jugoistočnoj Aziji – regioni koji su se snažno nadmetali sa Zapadnom Evropom u protekloj dekadi – postojale su brige da će omogućavanje lakšeg pristupa tržištu u okviru Evropske zajednice,voditi trgovinskoj diverziji i zato biti postignuto na račun izvoza iz preko okeanskih zemalja. Ova briga Evropske tvrdjave stvorila je veliki deo podsticaja iza dinamičnog razvoja Severno – Američkog sporazuma o slobodnoj trgovini ( NAFTA ), Asocijacija Jugoistočnih Azijskih zemalja (ASEAN) i Azijsko – Pacifička ekonomska saradnja ( APEC ). Regionalne grupacije se u Latinskoj Americi pojavljuju sa nastankom MERCOSUR-a. SEVERNA AMERIKA Slučaj regionalizacije koji se najčešće poredi sa EU je NAFTA koja spaja privrede Kanade, Meksika i SAD. NAFTA je zasnovana na početnom sporazumu o slobodnoj trgovini izmedju SAD i Kanade, koji je doveo 1992 ka zaključivanju šireg Severnoameričkog sporazuma koji uključuje i Meksiko. Ona cilja na ukidanje granica u trgovini dobrima i uslugama izmedju tri zemlje. Da bi podržao ovaj cilj sporazum obezbedjuje progresivnu eliminaciju carina, tarifa u mnogim ali ne svim oblastima trgovine i mehanizam za rešavanje rasprava koji bi funkcionisao u slučajevima kada dodje do nesporazuma izmedju država članica. Postoji mali sekretarijat, koji se sastoji iz nacionalnih kancelarija u tri glavna grada, ali u suštini se administracija sporazuma oslanja na nacionalne ministre – koji se sastaju u Komisiji slobodne trgovine – ili na njihove istaknute članove u specijalizovanim radnim grupama i komitetima. NAFTA koja se bavi sa problemima trgovine, ne obezbedjuje zajedničko delovanje u drugim oblastima. Ovde su smernice za rešavanje rasprava, ali one primenjuju arbitraže u pojedinačnim slučajevima pre nego što postoji stalni sud. Sporazum o saradnji u oblasti radne snage bio je potpisan od strane tri zemlje 1993 da bi NAFTI dodao socijalnu dimenziju, ali on eksplicitno afirmiše pravo svake strane da postavi sopstvene standarde koji se tiču radne snage i u suštini omogućava kooperaciju i konsultovanje izmedju nacionalnih vlasti, razmenu informacija i doprinos političkih pogleda pre nego postavljanje zajedničkih standarda za region u celini. To je bitno područije u globalnoj politici zato što je najdalekosežniji primer projekta regionalne saradnje koji se proteže Severnom Amerikom. Različitost u ekonomskim strukturama i nivoima razvoja izmedju zemalja učesnica čini stvaranje jedinstvene zone slobodne trgovine medju njima velikim izazovom – od kojih je jedan stavljan na test, posebno kada je Meksiko pretrpeo duboku finanskijsku krizu 1997 u morao da se osloni na podršku svog većeg suseda. Ali NAFTA je dobro prebrodila oluju – čak je učestvovala u pronalaženju holaborativnih rešenja za krizu. NAFTA je vodila dalje predloge za zaključenje trgovinskih sporazuma i sa zemljama Južne Amerike ( posebno Zona Slobodne Trgovine

81

Američkog sporazuma u Kvebeku 2001 ) EU je takodje učestvovala sa SAD u serijama trans atlanskih sporazuma, najskorije kroz Transatlansko Ekonomsko Partnerstvo koje je dogovoreno 1998. AZIJA Želja da se liberalizuje trgovina, uključena je u regularnu ekonomsku saradju, i tako stvoren veći stepen stabilnosti je takodje vodio naporima u Pacifičkoj oblasti, gde se skupilo čak 34 zemlje koje su formirale APEC. I ponovo, pod vodjstvom SAD, ova veoma diversifikovana grupa zemalja tražila je koordinaciju ekonomskih politika, smanjenje tarifa i obaveza i poboljšanje njihove pregovaračke pozicije u globalnim trgovinskim pregovorima i u okviru WTO. Postoje godišnji samiti, ali redovan rad se obavlja na sastancima ministara i zvaničnika, koordiniranim od strane sekretarijata u Singapuru. Veliki naglasak je na ulozi nedržavnih učesnika, posebno poslovnih lidera, da doprinesu APEC – ovim ciljevima povećanja trgovine, investicija i smisla zajednice u regionu. APEC-ov napredak ka slobodnoj trgovini bio je strogo ograničen ne samo zbog velikih dispariteta medju privredama regiona, već i zbog potresa Azijske finansijske krize kasnih 90-tih. U isto vreme, uključenost APEC-a kao regionalnog foruma bilo je korisno za diskutovanje političkih i bezbednosnih tema medju njegovim članicama. U uslovima efektivne regionalne saradje u Jugoistočnoj Aziji, ASEAN, starija organizacija sa ograničenim članstvom, verovatno je bila značajnija. Ona datira od sporazuma izmedju Indonezije, Malezije; Tajlanda, Singapura i Filipina 1960-tih, ali nakon uspešnih proširenja 1980-tih i 1990-tih sada obuhvata i Brunej, Vijetnam, Laos, Burmu i Kabodžu. Ovo udruženje okupilo je neo – liberalne i autoritativne ekonomske tigrove sa jedne strane i socijalističke privrede zemalja u tranziciji sa druge strane je još uvek veoma različito. Ono što se vrednuje više nego sličnosti u veličini, zajedničkim ekonomskim vezama i zajedničkim problemima okruženja i društvenim problemima je spoljašnje okruženje. ASEAN je koristan svojim članicama da dogovore pregovaračke pozicije vis-a-vis većim privredama Kine, Japana i Južne Koreje i – obično zajedno sa ove tri - SAD i EU. Osim trgovine, ASEAN je koristan za svoje članove zbog raspravljanja oko bezbednosnih pitanja i, u kontestu globalnih debata o radničkim i širim temama ljudskih prava, kao institucionalna podrška za rasprave o Azijskim vrednostima. Ali ljudska prava, iznad svega su zategli odnose medju članicama, kao problemi u Burmi, i rezultat su kontroverzi kojima je okruženo njihovo pristupanje. LATINSKA AMERIKA U Latinskoj Americi je takođe obnovljen dinamizam u regionalnim naporima za blilžom integracijom privreda. Projekti koji datiraju iz ranih 1960 – tih za stvaranje Asocijacije Spoljne trgoviine Latinske Amerike na jugu i Centralnoaameričkog zajedničkog tržišta u centru hemisfere batrgali su se 1970 – tih jer su otišli izvan sastava ekonomskih trendova i političkih odnosa među njihovim članicama.Ali planovi za zajedničko tržište na Jugu – poznata kao MERCOSUR po Španskom akronimu – pojavili su se sredinom 1990 – tih. Cilj zemalja ugovarača Argentine, Brazila, Paragvaja i Urugvaja je da progresivno ukinu tarifne prepreke, objave zajedničku spoljnu tarifu i tako povećaju trgovinu i investicije izmedju njihovih ekonomija. Sa sopstvenim dublerom na Severu, institucionalni ikvir je veoma uzak, oslanjajući se jedino na unutar vladine mehanizme donošenja odluka. Postoje ambiciozni ciljevi za proširivanje integracije i dalje od koordinacije ekonomskih politika zemalja članica, ali na kraju 1990-tih – oko 5 godina posle krajnjeg roka – carinska unija

82

ostala je nesavršena. I ne samo to, čak i ovi skromniji napredci su davali plodove znajući da je postojao značajan porast trgovine medju zemljama MERCOSUR-a. U isto vreme Rio Grupa je dovela zemlje Južne i Centralne Amerike zajedno u gubitnički okvir. Sa uključujućim članstvom obezbedjivala je forum za razmenu pogleda na značajan opseg pitanja spornih pitanja. Ovo je uključivalo potrebu za mirom i stabilnošću u regionu, borbu protiv trgovine drogom i organizovanog kriminala kao i uopšteniju ekonomsku saradju. I baš kada je SAD tražila da objavi stalnu kooperaciju sa Latinskom Amerikom preko FTAA, EU je institucionalizovla svoje odnose sa Latinskom Amerikom kroz redovne samite i ministarske sastanke i sa zemljama MERCOSUR-a i sa zemljama Rio Grupe. Ovde pomenute organizacije su samo nešto trajnije medju mnoštvom poduhvata regionalne saradnje širom sveta. U kontekstu globalizujućeg sveta, kraja hladnog rata i česte ekonomske i političke nestabilnosti postoji veća potreba i veći podsticaj zemljama da saradjuju na regionalnim osnovama. Kako su trgovina i ekonomske teme postali upadljivi i u globalnoj politici, države su sve više nastojale da se povežu sa istomišljenicima i slično strukturiranim partnerima i to su obično susedne države sa kojima već postoje objavljeni neki detalji trgovine. Iznad svega, domino efekata je na delu: kada se zemlje u jednom regionu udruže radi ostvarivanja zajedničkih ekonomskih interesa, onda su drugi regioni obavezni da slede taj obrazac. Ova dinamika rezultira ne samo iz potrebe za reagovanjem na anticipirane negativne uticaje na trgovinu sa drugim regionima, ali iznad svega u cilju održavanja jakog glasa u multilateralnim i globalnim trgovinskim pregovorima. Zato su pregovori na Urugvajskoj Rundi i aktuelne diskusije u okviru WTO snažno ohrabrile instance regionalizma koji su ovde izloženi. Kao rezultat toga, 1990-a je svedočila rastu novog regionalizma – regionalne organizacije u svim krajevima sveta formiraju integralni deo procesa globalizacije. Kao što smo videli, postoji nekoliko sličnosti izmedju ovih napora za regionalnu saradnju, koji nalažu njihovo prepoznavanje kako globalnog fenomena. Sa druge strane, postoje značajne razlike izmedju predstavljenim integracionih procesa u Evropi i skorijih razvoja drugde. U svakom slučaju, očigledno je da povećanje regionalne saradnje u kontekstu globalizacije nije paradoks – zajista su oba procesa blisko povezana. Ključne tačke: - Multilateralni pregovori i globalna ekonomska konkurencija stvorili su značajne podsticaje za saradnju medju državama na nacionalnim osnovama; - Napori za stvaranjem zona slobodne trgovine i carinskih unija u Aziji i Severnoj i Južnoj Americi primili su podsticaj tokom 1990-tih; - Sve u svemu, ove forme regionalizma razlikovale su se od Evropske integracije u fokusiranju samo na ekonomske probleme i oslonjanju na veoma ograničen stepen institucionalizacije. RAZLIKE IZMEDJU REGIONALNE INTEGRACIJE U EVROPI I REGIONALNE SARADNJE NA DRUGIM KONTINENTIMA Parametri Institucionalne karakteristike Regionalna saradnja Oslanjanje na čisto unutar vladine forme donošenja odluka Konsenzus (države Evropska integracija Postojanje autonomnih nadnacionalnih institucija koje iniciraju i ohrabruju zajedničke potitike Rašireno korišćenje QMV

Forme donošenja

83

odluka Stepen zakonske integrisanosti Uticaj političke integracije

imaju pravo veta) Arbitraža i rešavanje sporova u pojedinačnim slučajevima Koncentracija na ekonomsku saradnju medju državama

(članice nemaju veto) Stalni sudski sistem razvija nadnacionalni legalitet Razvoj političke unije sa sistemom ekonomske, socijalne i političkim pravima gradjana Širenje kompentencije na mnogo više oblasti (jedinstvena valuta, sredina i kultura...) Obavljivanje demokratskih procesa, zasnovanog na direktno izabranom parlamentu Razvoj zajedničke inostrane,bezbednosne i političke odbrane

Opseg pokrivenosti Problema

Naglasak na trgovini, investicijama i povezanim ekonomskim zemljama Minimalano, ako postoji, uključivanje parlamenta

Prisustvo demokratskih procedura Saradnja u oblasti inostrane politike

Saradnja u spoljnim odnosima ograničena na uključivanje u trgovinske multilateralne pregovore

ZAKLJUČAK Ovo poglavlje je ilustrovalo dinamiku i dileme koje izazivaju proces regionalne integracije.U Evropi, nadnacionalne institucije su stvorene da bi nadgledale integraciju u odredjenom broju posebnih ekonomskih oblasti. Postepeno, njihove moći su proširivane a šire oblasti ekonomske i socijalne regulacije postale su odgovornost EU. Sa rastućim članstvom i širenjem kompetencija, zemlje članice su se progresivno odrekle VETA nad donošenjem odluka u cilju obezbedjivanja efikasne uprave. EU sada donosi odluke iz širokog spektra tema koji su od direktnog značaja za širu javnost, ali gradjani su samo indirektno i ne baš savršeno omogućeni da na to utiču. Kao rezultat, legimitet institucionalne strukture EU i individualne politike je nestabilan i često pod napadom u zemljama člnicama. U ostalim delovima sveta, posebno u Severnoj Americi, Južnoj Americi i Aziji, takodje su postojali intenzivirani napori za saradjivanjem na regionalnim osnovama. Ovde je veći naglasak bio na ohrabrivanju slobodne trgovine kroz progresivno smanjivanje tarifa bez osnivanja ekstenzivne centralne biorkratije. Ekonomski, ovaj metod regionalne saradnje pokazao se efektnim, kroz politiku takvi poduhvati ostali su bliski postojećim formama medjudržavnih odnosa. EU, nasuprot, napravila je značajan napredak novog sistema uprave. Ovo je bilo posebno efektivno u ekonomskom domenu, sa jedinstvenim tržištem i jedinstvenom valutom stvarajući konkurentniju sredinu za poslovanje u Evropi. Sa spoljne strane,ekonomska integracija vodila je zajedničkoj trgovinskoj politici koja je učinila EU glavnim igračem u medjunarodnim trgovinskim pregovorima. Političke integracije imaju nešto što su ostavile iza i napore za stvaranjem zajedničke inostrane i bezbednosne politike obećavale su više nego što su mogle da ostvare.

84

Mnogo toga što se dogodilo u svetlu Evropske integracije specifično je po svom mestu i vremenu, ali smo u isto vreme videli da EU prima iste efekte od globalizacije kao i regionalne integracije u drugim krajevima. Ali kraj suvereniteta objavljen globalizacijom je više naglašen u EU, gde nadnacionalne institucije i nacionalne vlade dele političku nadležnost i gde tržišne snage igraju značajnu ulogu u postavljanju standarda i regulativi. I dok unilateralno delovanje postaje sve sem nezamislivo, države ne iščezavaju u potpunosti. Države nastavljaju da budu elementarni deo sistema, sa mnogo prostora za donošenje odluka i regulisanje sopstvenih poslova. Suštinski to je u svemu unutar država koje imaju izbore, gradjani poveravaju svoja prava i zajednice dele njihov indentitet – u tom pogledu EU se konstituiše kao dodatak, a ne kao zamena za zemlje – nacije. Regionalne integracije, pre nego globalizacija, podižu pitanje o medjunarodnoj demokratiji, razvoju evropskog parlamenta i povećanju prezentacije medjunarodnog interesa u Briselu predstavlja mogućnosti i ogranlčenja demokratije izvan nacija – država. I najbitnije, u senci često napornog institucionalnog razvoja EU socijalna i ekonomska mobilnost je značajno porasla, transformišući prirodu regionalne privrede i način na koji je regulisana. Ali ova transformacija pogadja različite zemlje i različite segmente društva. Kako je rastući broj odluka koje se tiču društva donešen na Evropskom nivou, tenzija izmedju zajedničkih pravila i nacionalnih razlika mora rasti, nešto što će biti dalje pogoršano kada EU primi nove zemlje članice iz Centralne i Istočne Evrope. Regionalne integracije će nastaviti da se suočavaju sa tenzijama i dilemama. Ovo je već vodilo većoj fleksibilnosti, gde se neki od sporazuma primenjuju samo na neke zemlje ili izopštavanjem pojedinih zemalja iz zajedničke politike. Kako EU raste, takva fleksibilnost će postajati sve značajnija u cilju da omogući funkcionisanje cele organizacije, ali će istovremeno učiniti institucionalnu strukturu još kompleksnijom.

85

Izvor: Bohas, Henri-Alexandre, A New Middle Age: a PostWestphalian approach to the European Union, Research Conference of the European Union Center of California, Claremont, April, 2003., pp. 1-24. NOVI SREDNJI VEK: POSTVESTFALIJANSKI PRISTUP EVROPSKOJ UNIJI Kalifornijski univerzitet, Davis; Katedra za međunarodne odnose; Email:hbohas@ucdavis.edu Rad pripremljen za prezentaciju na "Izazov i očekivanja za Evropsku Uniju u svetu globalizacije", Istraživačka konferencija Evropske Unije sa centrom u Kaliforniji, Klermont, Kalifornija 24-25 april, 2003. Apstrakt: Datirajući još iz Vestfalijanskog poretka, nacionalna država je tradicionalno gledana kao centralni akter(učesnik) u međunarodnim odnosima. Ipak, poslednjih decenija, evropska integracija je inicirala(pokrenula) i ojačala snažne dinamičnosti koje su stvorile zavisnost između država i društava i podržale subdržavne(subnacionalne) entitete. Prvo, evropska integracija je doprinela pojavi sposobnih individua koje delaju regionalno i rade su da preusmere svoju odanost(poslušnost). Drugo, evropska integracija je znatno doprinela pojavi transnacionalnih aktera (činilaca) unutardržavnoj podeli. Treće, evropske institucije su uvele norme i ograničenja za državu. Ovo je dovelo do najvećih osnovnih transformacija gde su države izgubile svoju centralnu ulogu i sada predstavljaju samo jednog od mnogih učesnika. Moja studija analizira ove dinamičnosti i njihove posledice na nacionalnu državu. Pristup koji je ovde primenjen pruža alternativu raspravi (debati) između federalista i intergavermentalista, koji se preterano fokusiraju na državu. Moja studija tvrdi da Evropska Unija ulazi u Novi Srednji vek koji je okarakterisan segmentiranim i preklapajućim autoritetima, gde koegzistiraju nove i stare odanosti(poslušnosti) i novi i stari entiteti. U ovom novom i razvijajućem kontekstu, izazov je demokratsko upravnjanje ovog turbulentnog prostora i implementiranju efektivne politike na svakom nivou upravljanja. Uvod: Evropska Unija se nalazi na prekretnici svog stvaranja. Kao prvo, nacrt Evropskog Ustava je donešen u decembru 2001. godine na Evropskom Savetu u Lakenu pod predsedništvom Valeri Giscard D'Estaing. Kao drugo, 2004. godine doći će do proširenje na zemlje Centralne i Istočne Evrope. U ovom presudnom trenutku, izgleda nužno osvrnuti se na prilike u Evropskoj Uniji i razmotriti glavne dinamičnosti transformacije koja se odigrala u poslednjih decenija. Posebno je važno da se ne posmatra samo evropska integracija, već i fenomeni koji su proistekli i ojačani njom, kao

86

što su transnacionalno kretanje i uloga pojedinca, individua. Zbog toga, transnacionalna perspektiva evropske integracije čini se kao najkorisnija. Evropska integracija je dovela do međusobne povezanosti društava u cilju obezbeđivanja trajnog mira u smislu da će međusobna zavisnost država učiniti da se sve one povežu. Kao što je sporazumom iz Mastrihta deklarisano, evropski konstrukt mora dovesti sve države članice do "nikada povezanije unije". Ovo je bazirano na funkcionalnom pristupu razvijenom od strane Dejvid Mitranji, koji je davao prednost ljudskim potrebama ili opštem blagostanju nasuprot nepovredivosti naconalne države, i koji podržava reorganizaciju međunarodne uprave u domaće svrhe i korišćenje stepenu transnacionalne interakcije za rešavanje problema blagostanja, javnog upravljanja i raspodele. Kao što je govori teorija neofunkcionalista 60-tih godina, evropska integracija automatski stvara povećani nivo transakcija među učesnicima unutar regiona integracije i stvara funkcionalne pritiske za integraciju srodnih ekonomskih sektora (spillover). Posledica je postepeno i progresivano povezivanje nacionalnih ekonomija. Ova integracija je sponzorisana i nadgledana od strane autonomne(samoupravne) vlasti iz države. Politička integracija i preusmeravanje lojalnosti trebalo bi da prate ekonomsku integraciju od nacionalnih ka lokalnim vlastima, autoritetima. Iako su delovi ove teorije u suprotnosti sa aktuelnim (stvarnim) procesom integracije, ona čini značajnu podlogu za pristup Evropskoj Uniji. Rasprave oko budućnosti Evropske Unije su se koncentrisali oko dve glavne teorije. Prva, intergavermentalizam, kao što je prikazao Stenli Hofman, podvlači neprekidan centralizaciji nacionalne države i važnost nacionalnog interesa u evropskoj integraciji. Osim toga, dok "low politics" može biti predmet integracije, "high politics" ne može. Andrju Moravčik je unapredio perspektivu intergavermentalizma pokazujući da su politički interesi ugnježdeni unutar autonomnih nacionalnih (državnih) arena (oblasti) i umesto da rasture (rasprše) moć nacionalnih vlada, evropska integracija ju je ojačala. Drugo, evropski federalizam je jedna stara ideja Kanta ili Abea de Sent Pjera, koji su podržavali širenje federacije (ujedinjenja) nasuprot pretnje rata i harmonije među narodima(nacijama, državama) putem ustavnog uređenja. Ideja prevazilaženja nacionalne države je bila veoma rasprostranjena. Ova teorija je ponovo zaživela posle Prvog svetskog rata sa piscima federalističkog pan-evropskog pokreta, kao što je grof Kodenov-Kalergi, i političarema kao što je Aristid Brajand. Ova federalna(savezna) Evropa bi imala dva nivoa: prvi, federalni(savezni) nivo i drugi lokalni ili državni nivo. Obe ove teorije ostaju državo-centrične jer smatraju da Evropskom Unijom dominiraju države ili očekuju da Evropa postane savezna država. Prva teorija predviđa duboke transformacije u procesu evropskoke integracije primarno se fokusirajući na kontinuitet države. Druga teorija previše pojednostavljuje kompleksnost konteksta evropskog konstrukta, i zanemaruje nacionalni otpor. Obe teorije zanemaruju transnacionalni tok (kretanje) i ulogu "sposobnih (veštih) individua". Pored toga, one razdvajaju domaću politiku od evropskog nivoa i posmatraju naconalnu vladu kao glavnog posrednika u iznošenju domaćih zahteve(prava, tvrdnji). Čini se da se ovo sve više razlikuje od stvarnosti evropske integracije. Hedli Bul je na kraju svoje knjige "Anarhično društvo"

87

dokazalo da bi se udruženje više država moglo razvijati ka neomedievalizam. Drugi bi bio sistem "preklapajućih i segmentiranih vlasti" gde su države lokalno(regionalno, oblasno) integrisane, međutim razdvojene, ujedinjene tehnologijom i označene (okarakterisane) međunarodnim organizacijama. Suverenitet država bi bio bitno neodređen (ograničen). Ova ideja je naročito korišćena od strane Pjer Hasner u međunarodnim odnosima i geopolitici. U ovom radu, baviću se proučavanjem novog Srednjeg veka kao alternativnog pristupa dominirajućim teorijama o evropskoj integraciji i tako proučiti šta bi to bile dimenzije ove paradigme i glavna polja istraživanja. Takođe ću analizirati ulogu države u Novom Srednjem veku. Ova perspektiva će baciti svetlost na drugačiju dimenziju stvarnosti koja je propuštena u drugim teorijama. U tom cilju, čini se da je bitno razmotriti glavne(najvažnije, osnovne) funkcionalnosti dinamičnosti, koje su u procesu ulaska u post-Vestfalijansku eru (doba) obeležene sličnošću sa Srednjim vekom. Moj argument je da transnacionalna perspektiva prikazana kroz metaforu novog Srednjeg veka teži da uzme u obzir sa više tačnosti jedinstvenost evropskog stvaranja i s obzirom na to čini relevantnu perspektivu za proučavanje evropske integracije. Prvo ću proučavati sve veću ulogu građana u Evropskoj Uniji, potom napredak transnacionalnih učesnika kroz evropsku zonu, i konačno način na koji Evropska Unija čini vlast uprave. 1. Umešni (vešti, sposobni) građani ili Kraj državnog monopola na vernost (odanost) pojedinca Baviću se proučavanjem nove svesti građana na evropskom nivou i posledicama istog na državu. 1.1. Ponašanje građana sa višestrukim odanostima(lojalnostima) na evropskoj sceni 1.1.1. Postupci građana na lokalnom području Pojedinci su sve više u mogućnosti da delaju na međunarodnoj sceni, posebno evropskoj. Kao prvo, može se govoriti o tome da su građani sve edukovaniji(obrazovaniji). Odista, sigurno je da se nivo obrazovanja povećao i da ovo ima jak uticaj na svest o međunarodnoj sceni. Drugo, ova svest i postupci na međunarodnom nivou su ojačani novim tehnologijama putem kojih se građani informišu i mogu da stupaju u interakciju sa drugim građanima. U slučaju Evropske Unije, ovo može biti potkrepljeno primerom pojave protesta koji okupljaju građane iz svih država članica. Kao što je Uve Rajzing govorio, političke partije teže ka tome da reorganizuju i modifikuju svoje političke strategije kako bi se odnosile na teme koja se nalaze na evropskom nivou. Šta više, drugi analitičari su primetili da međusobne interakcije kolektivnih kampanja unutar Evropske Zajednice kroz nacionalnu družavu. Međutim, ova vrsta svesti i postupaka ( akcija) na evropskom području je oslabljena činjenicom da masovni mas- mediji ne obaveštavaju dovoljno o tekućim temama koje se nalaze u evropskom programu rada. Kao posledica ovoga, ne postoji pravo javno mišljenje i

88

javlja se nedostatak svesti ljudi o tome kako Evropska Unija utiče na svakodnevni život. Osim toga, specifičnosti Evrope kao organizovane teritorije je da poseduje instrumente(zamisli) koji mogu biti upotrebljeni od strane građana i omogućiti im da pristupe regionalnoj području nadležnosti. Prvo, članovi Evropskog Parlamenta birani su direktno od strane građana Evropske Unije. U ovoj skupštini(predsedništvu) političke partije su organizovane prema svojim političkim programima rada i nacionalnostima(državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti). Osim toga, specifičnosti evropskog područja su ojačane time što građani imaju mogućnost da ulože žalbu Evropskom sudu pravde u Luksemburgu. Upravo činjenica da građani Evrope imaju ulogu bez presedana u institucijama međunarodnih ili regionalnih organizacija, pokazuje specifičnosti Evropske Unije i njenog načina zaobilaženje države kao jedinog načina(puta) za iskazivanje zahteva građana. Konačno, primećuje se da su u najvećem broju slučajeva građani tužili sopstvene države da se ne pridržavaju evropskih zakona. Sudovi mogu da finansijski kazne te države. Intergavermentalizam ne proučava ove fenomene uzimajući građansku poslušnost. Ali, evropsko zakonodavstvo je sprovedeno kroz nacionalnu(državnu) vladu (ministarstvo, upravu, administraciju) bez vidljive reprezentacije Evropske Unije u svakoj državi. Utoliko, može se dokazati da Evropska Unija ima drugačiji način vladanja u odnosu na saveznu (federalnu) državu. 1.1.2. Individue sa višestrukim odanostima Obično se smatra da građani pokazuju odanost državi stavom "dobra ili ne, to je moja zemlja". Ovakva potpuna i isključiva odanost građana državi je sve više pod znakom pitanja. Pustošenja prethodnih ratova i mir u Evropi koji su ohrabrili pojedince da se ne fokusiraju samo na svoju nacionalu državu. Pored toga, delegiranje državne vlasti određenim subnacionalnim etitetima, kao što su regioni (oblasti) u Belgiji ili Francuskoj ili Lender u Nemačkoj, dovela do pojave regionalnog identiteta. Može se polemisati o tome da je evropska integracija takođe doprinela ovom regionalizmu utoliko što ga podržava i priznaje. Ipak, ova vernost (odanost) oblasti (regionu, području) nije isključiva. Čak suprotno, zabeleženo je da čak i u Baskijskom regionu (oblasti) gde je regionalni identitet veoma tih, samo 27% populacije se izjasnio kao "isključivo Baskijci" 1991-1994 godine, i ova isključivost opada s obzirom na to da se 38% uzorka iz 1979-te godine izjasnilo na taj način. Ali preusmeravanje odanosti ka državi nije se desilo u korist evropskih institucija već u korist subnacionalnih entiteta. Može se raspravljati o tome da evropski identitet ostaje nejasan i protivrečan, s obzirom na različite kulture, istorije i zemalje koje Evropska Unija obuhvata. Kao što su Hjuz i Marks tvrdili, "odanosti (privrženosti) se međusobno uključuju (su međusobno sadržani)" i 30% od ukupnog broja individua u nacionalnim uzorcima su privrženi Evropskoj Uniji u istoj meri u kojoj su privrženi svojoj zemlji. Kao rezultat toga, ova privrženost nije tako daleko od "smisla (političke) zajednice" koji je Karl Dojč očekivao od ekonomski i socijalno (društveno) integrisanih nacija (naroda).

89

Konačno, glavna težnja u Evropskoj Uniji je da građani budu odani učesnicima (akterima) koji nisu teritorijalno zasnovani. Ovaj fenomen nije specifičan za mlade ljude, ako se razmotri identitet koji multinacionalne kompanije ulivaju svojim zaposlenima. Kao što je primetila Suzan Strejnx, ako je malo ljudi danas spremno da umre za svoju zemlju, novinari pak umiru za svoj poziv. Aktivisti rizikuju u ime cilja(ideje) koju promovišu. Ova odanost entitetima različitim od države čini verovatnijim da će građani podržavati državu i raditi na evropskoj sceni i verovatnije je da će vernosti(odanosti, poslušnosti) preusmerene postupcima na evropskom nivou. Ovo je razlog zašto višestruke vernosti i akcije(postupci) građana na lokalnom(regionalnom) nivou mogu videti(shvatiti) kao uzajamno pojačavajući. Stoga, može se očekivati da se vide posledice ovih dubokih tendencija na državu. 1.2.Nesumnjivo slabljenje ligitimiteta države 1.2.1.Kraj monopola na predstavljanje građana Želja osnivača evropskog konstrukta je da umanje međunarodne tenzije i nacionalizam stvarajući institucije na evropskom nivou prema kojima bi građani osećali neku prirodnu privrženost. Jasno, namera Žana Monea je bila da gaji zajedničke interese među Evropljanima kroz evropsku integraciju i da zameni njihovu privrženost nacionalnom identitetu privrženošću evropskom identitetu. Sa položajem za građane u evropskoj zajednici i slabljenjem nacionalnog identiteta, ovaj cilj je delimično ostvaren. Ipak, odanost je relocirana ka subnacionalnim entitetima države. Ovo opadanje važnosti države za građane donosi slabljenje legitimiteta države ali i njene mogućnosti da mobiliše građane. Zaista, diskutabilno je da li bi danas građani dali život za svoju zemlju. Kao što je primetila Suzan Strejndž, država gubi svoju moć, i kao posledicu toga, svoj kredibilitet. Postoji sumnja da države imaju manje autoriteta nad građanima danas nego pre Drugog svetskog rata. Ovo se može posmatrati kao pozitivan znak, jer sprečava da država mobiliše pojedince kako bi realizovala svoje teritorijalne ambicije i ka ratu orijentisanu politiku. Ovaj trend višestrukih identiteta može se oceniti kao povratak u Srednji vek kada su pojedinci bili povezani (odani, privrženi) za više od jednog identiteta, kao što su papa, lokalni zemljoposednik ili kralj. 1.2.2. Nacionalna država, i dalje izvor identiteta Nacionalna država i dalje je od velikog značaja za kolektivnu sliku . Ovo je posledica istorije i načina vaspitanja. Otuda su duboko vezani za nacionalne identitete i oni im daju psihološku stabilnost. Ovo dopušta građanima da oforme svoj identitet kroz proces diferencijacije između "nas" i "drugih". Ovaj odlučujući proces u konstituisanju identiteta je uglavnom urađen na nacionalnom nivou pre nego na evropskom. Uprkos aktivnoj ulozi evropskih institucija u stimulisanju (podsticanju) evropskog identiteta, ovaj proces ne uspeva na evropskom nivou. Može se govoriti o tome da Evropska Unija ima zastavu, himnu i zajednički pasoš ali ovi simboli, barem

90

još uvek, ne prenose emotivnu reakciju na građane Evrope. Zaista, nacionalni identitet ostaje vidljiviji i bliži. Osim toga, edukacija, mas mediji i samim tim i svest ljudi se još uvek gradi kroz prizmu nacije(naroda, države). Ipak, ova emocionalna prevlast nacionalnog identiteta nije više isključiva i sve je manje i manje prisutna mađu mlađim generacijama. Državo-centrični teoretičari propuštaju bitnu dimenziju evropske integracije zapostavljajući individualni nivo, a takođe se javljaju poteškoće u razumevanju transformacija koje čine pojavu transnacinalnog kretanja(fluksa). 2. Izvan i unutar nacionalne države: zaobilaženje nacionalne države Proučavaću do kog nivoa su dinamičnosti preoblikovale naconalne države 2.1. Nacionalne države preoblikovane procesom fragmegracije 2.1.1. Pojava transnacionalnih aktera Evropska integracija je ojačala tendenciju globalizacije, proces povećanja međusobne povezanosti kroz nove tehnologije u transportu i komunikacijama, otvaranje granica i kreiranje zajedničkog tržišta. Povećanje socijalnih, ekonomskih i kulturalnih interakcija stvorilo je svet transnacionalnih učesnika pored nacionalne države. Pojava transnacionalnog kretanja otkriva razvoj(napredak) procesa koji je James N. Rozeno nazvao "fragmentacija". Ovaj dvostruki koncept otkriva ambivalentne efekte tehnoloških inovacija, slabljenje države i rad građana na regionalno sceni. Odista, on rezultuje integracijom oblasti ali i fragmentacijom društava i (političkih zajednica) lokalizovanjem dinamičnosti (subgrupisanost, nacionalizam i religiozni fundamentalizam). Fragmentacija stvara transnacionalne učesnike centralizovanjem dinamičnosti kao što su multionacionalne kompanije i autentični(izvorni) evropski socijalni pokreti ali i procvat(oživljnvanje, obnova) transnacionalnih identiteta kao što je baskijski identitet i religiozni fundamentalizam. Ovi transnacionalni učesnici (akteri) su uglavnom organizovani u mreže što ih čini veoma fleksibilnim zahvaljujući njihovim "otvorenim strukturama", po rečima Manuela Kastelsa). Oni oslabljuju moć države u svim sektorima društva, ne samo u ekonomiji. Država nema više monopol nad ekonomijom i društvom. Kako je Suzan Strejnx tvrdila, trnasnacionalni učesnici (akteri,) čvrsto drže u vlasti distrubuciju dabara, sigurnost i slobodu u svakom regionu u državi. 2.1.2. Javni akteri izvan države Iako je pažnja obično usmerena na ne teritorijalno zasnovane aktere (učesnike) transnacionalnog fluksa (toka, kretanja), veliki broj teritorijalno zasnovanih javnih subentiteta imaju znatne transnacionalne odnose. Oni su

91

zapravo veoma aktivni na evropskom nivou. Zastupljeni su(predstavljeni, prikazani, reprezentovani) u okviru "Uprava(odbor, ) regiona", iako ovo predstavništvo nema neku stvarnu moć. I što je još važnije, oni imaju neposredne kontakte sa evropskom zajednicom, posebno u oblasti strukturalne i kohezione politike. U Briselu postoji preko 150 nezavisnih ustanova (uprava, ministarstava) koje zastupaju subnacionalne entitete. One posluju sa evropskim institucijama za razmenu informacija kako bi bile u mogućnosti da lobiraju na evropskom i nacionalnom nivou. Šta više, subnacionalni entiteti su međusobno povezani mnogobrojnim transnacionalnim mrežama od kojih su najvažnije Predstavništvo evropskih regiona i Savet evropskih opština i regiona. Postoji velika saradnja između sličnih područja kao što je "Četiri Motora" koji ujedinjuje Baden Virtemberg, Ronske Alpe, Kataloniju i Lombardiju. Ove oblasti sarađuju i utiču jedna na drugu na mnogim poljima. Najzad, velike metropole kao što su Berlin ili Pariz imaju uticaja i izvan svojih teritorija i teritorija svojih država. One takođe podržavaju i neke transnacionalne kontakte. Javni subentiteti takođe lobiraju na evropskom nivou, ponekad čak i protiv sopstvene države kada postoji bitno značajno neslaganje između njih i države. 2.2. Nemoć države 2.2.1.Smanjenje državne kontrole Najvažniji problem sa kojim se suočava država je da se njene teritorijalne granice više ne podudaraju sa granicama političkog autoriteta (vlasti) nad društvom (zajednicom) i ekonomijom. Ekonomska struktura nije više određena od strane države, pa čak nije ni pod njenim uticajem , već pod uticajem transnacionalnih činilaca. Ovo čini teritoriju i delovanje države osetljivim na ove transnacionalne učesnike. Kao posledica toga, tržište je postalo glavna sila u distribuciji(raspodeli) bogatstva i moći. Kao što je Suzan Strejnx zapazila, države su se povikle, "odstupile" od sudelovanja u vlasništvu i kontroli nad industrijom i trgovinom, što je čini još slabijom. Ovo je jedan globalni trend. Međutim, ova tendencija značajno ojačana u evropskoj zoni usled integracije, koja je izazvala liberalizaciju i ujedinjavanju nacionalnih(državnih) tržišta. Evropska Komisija takođe ima nekoliko nadležnosti u distribuciji(raspodeli) moći i bogatstva. Ona kontroliše trgovinu i usklađuje Zajedničko tržište. Konačno, neizvesnost državne politike je posledica krajne složenosti internacionalne scene. Odista, mnogobrojni akteri, njihove razlike i međusobna zavisnost, čine da je su rezultati državne politike teško predvidljivi. Sa ovom vrstom složenosti, kompleksnosti i nemoći je bila suočena socijalistička vlada na čelu sa Fransoa Miteranom 1981. godine. Pod ovim okolnostima, neki naučnici su zaključili da države koriste Evropsku Uniju kako bi imali veću moć, vlast i uticaj na sopstvenoj teritoriji. Međutim, može se pokazati da je evropska integracija jedan od najjačih dinamičnosti koje su primetno oslabile državu putem Zajedničkog tržišta. 2.2.2. Delimično dezintegrisane države

92

Dezintegracija država potiče od nosioca politike ali i od rezultata evropske integracije. Prvo, sve države Evropske Unije su delegirale vlast od države to subnacionalnim javnim entitetima. To je slučaj u Belgiji osnivanjem federalne(savezne) države, i regionalizacijom u Španiji. To se takođe dešava u Španiji od 1981-ve godine, i u poslednje vreme u Ujedinjenom Kraljevstvu sa osnivanjem Parlamenata u Škotskoj i Velsu. Ova je politika je sprovedena zbog efikasnosti i pritiska lokalnih zajednica. Drugo, ostale jake tendencije koje su dovele do razdvajanja (rasturanja) država su posledica evropske integracije. Pojava transnacionalnih učesnika i njihovog odlučujućeg uticaja na distribuciju(raspodelu ) bogatsva i moći je preinačila granice nacionalne države. Ona je naglasila međuregionalne razlike i stvorila razdor i granice unutar nacionalne države. Najbogatiji i najotvoreniji regioni su ojačani na račun onih koji su imali sopstvenu ulogu(funkcuju) i bili pomagani u vreme autonomne(samoupravne) nacionalne države. Danas, ovi su ranjiviji(osetljiviji) i u takmičenju sa drugim uskraćenim(neprivilegovanim) regionama evropskog područja. Osim toga, pogranična područja država koja su se nalazila daleko središta nacionalne države sada se nalaze u srcu Evropske Unije i u centru toka (kretanja) bogatstva kao što su Alzas, Baden Virtemberg. Pariz, centar francuske nacionalne države čini se da je malo udaljeniji od centra Evropske Unije od Milana do Londona. Sve u svemu, postoje značajne geografske transformacije koje su bitno uticale na koheziju (jedinstvo, spajanje) nacionalnih država usled transnacionalnog fluksa (kretanja). Nacionalne države su bile jasno ograničene od strane nadležnih organa Evropske Unije. 3. Uprava Evropske Unije Baviću se ispitivanjem višeslojne uprave evropskih institucija i kako ona može biti poboljšana u cilju stvaranja jedinstvene imperije. 3.1.Višeslojne uprave: država unutar evropskih institucija 3.1.1.Trougao koji čine Evropska Komisija, Evropski Parlament i Savet ministar Razvoj evropskih institucija je doveo do postepenog uključivanja država članica. Proces odlučivanja u Evropskoj Uniji ograničava države u sve većem broju oblasti. Iako država ima najveći uticaj u odlučivanju, ona mora da sarađuje sa drugim državama članicama, Evropskom Komisijom i Evropskim Parlamentom. Evropska Komisija ima monopol nad inicijativama, uredbama i direktivama. Takođe je nadležna za izvršenje evropskih zakona i ima preventivne i represivne nadležnosti. Osim toga, Evropski Parlament deluje na trećinu evropskih odluka kroz mehanizam koodlučivanja. Ako Evropski Parlament odbije da izglasa odluku on može biti nadglasan isključivo jednoglasnom odlukom Saveta ministara. Potonji čini glavnog učesnika u evropskom procesu odlučivanja kvalifikovane većine. Ovo nadmašuje prosto udruženje više država ili logiku obične međunarodne organizacije gde jednoglasnost jedini način da se donese odluka. U

93

poslednje vreme, Evropska centralna banka upravlja monetarnom politikom, a na nju države nemaju uticaja. Ovo doprinosu ograničenjima i neizvesnosti sa kojima suočena država. Međutim, sudski ogranak Evropske Unije takođe ima značajnu ulogu. 3.1.2. Evropski zakon i Evropski Sud Pravde Evropski Sud je uspešno povezao države superustavnošću evropskog zakona njegovim pravilnim sprovođenjem. Ove aktivnosti suda su počele odredbom Van Gend En Los iz 1963. godine, čime je dokazano da je Evropska zajednica autonomna(samoupravna) međudržavna organizacija čiji zakon ne može biti izmenjen od strane klasičnog međunarodnog zakona, i odredbom Kosta protiv Enel iz 1964. godine koji je dokazao, pokazao nadležnost i superiornost evropskog nad državnim(nacionalnim) zakonom. S obzirom da 60% državnog zakona vodi poreklo sa evropskog nivoa, zakon zajednice ima velikog uticaja na državni, nacionalni zakon. S obzirom na njegovu nadmoć nad državnim zakonom proces kreiranja nacionalne politike su jasno ograničene evropskim zakonom. Evropski sud pravde ima pravo da osudi države koje ne poštuju evropski zakon. Ove različitosti učesnika, uključujući i intervencije, uključivanje regiona u neke delove procesa, formira višestepenu upravu gde su države uključene kao bitan ali ne i jadini učesnik. Ovakvo uključivanje država se postiže zahvaljujući evropskom pravnom sistemu. Ova višestepena vlada mora da bude produbljena i proširena radi efektivnije vlade. 3.2. Ka boljoj vladi: država kao jedan od učesnika Bolja uprava podrazumeva tajne (privatne, lične) učesnike i njihovu ulogu u Evropskoj Uniji kao univerzalnoj imperiji, upravljanje evropskim pitanjima i integracija svih entiteta. 3.2.1. Iza višestepene uprave Višestepena uprava koju sam proučavao u pethodnom odeljku se sastoji od nekoliko institucija koje učestvuju na različitim nivoima sa različitom važnošću u procesu odlučivanja u Evropskoj Uniji. Ali, ovi učesnici su svi javni. S obzirom da država ima sve manje i manje kontrole nad tržištem javlja se potreba za upravom koja uzima u obzir učesnike bez kojih održivi i trajni dogovori nisu mogući. Zaista, transnacionalni tajni (lični) učesnici mogu da izbegnu državne odredbe i zbog toga njima se ne može upravljati putem unilateralnih odluka jedne ili više država Evropske Unije. S obzirom na to, strukturna politika teži da integriše tajne (lične) učesnike. Šta više, postoji stvarna potreba za ovaj način donošenja odluka u politici koja se odnosi na okruženje i zajednicu. Odredbe u kojima tajni(lični) i javni učesnici rade zajedno su uvedene, iako one predstavljaju samo mali deo evropskog zakonodavstva. Neosporivo je da će dogovor sa naftnim kompanijama biti neophodan radi regulisanja kretanja, saobraćaja naftnih tankera. Sada se izlije više od jednog tankera nafte svake godine što dokazuje da nije dovoljna samo opšta(javna) regulacija ovog pitanja.

94

3.2.2. Evropska Unija kao neo-srednjevekovna imperija Evropska Unija se može prikazati kao srednjevekovna imperija zahvaljujući svojoj sveukupnoj strukturi propisa koja uključuje a fortiori nakon proširenja na Centralnu i Istočnu Evropu i prisustva kulturnih, etničkih i jezičkih razlika među ljudima. Ovo je imperija u smislu Habzburške ili Otomanske imperije koje su bile tolerantnije nego nacionalne države koje su došle nakon njihove propasti. Nacionalne države teže kulturnoj, etničkoj i jezičkoj homogenosti. Kao što se Ufe Ostergard pokazivao, izgradnja moderne države se odvijala za vreme rata i pokazalo se da je njena pogodnost bila u tome što je mobilizovala i organizovala svoju teritoruju na najefikasniji način. Uređenje imperije treba da uspostavi mirnu koegzistenciju ovih različitosti, i složenosti ljudi i javnih struktura. Ovo čini evropsko uređenje slično onom iz perioda pre Vestfalijanskog sporazuma, što je označilo pojavu i priznavanje državnog suvereniteta. Tako je Evropa bila izuzetak sa formiranjem nacionalnih država. One su proširene po čitavom svetu i ne baš uvek uspešno primenjene u različitim kulturama i društvima. Putem integracije, Evropa pokušava da preinači državni sistem, koji se pokazao kao ubistven u dva svetska rata. Može se predvideti da bi Evropa trebala da bude sveobuhvatna struktura kojom vlada princip subsidiarnosti, koji je ograničio njene nadležnosti na poljima na kojima za to postoji potreba. Stoga je problem kako da se uporede ovi nedefinisani politički objekti (Žak Delor) sa drugim postojećim političkim entitetima kao što je izneo Ragi, ili pitanja nedefinisanih granica. Razvoj ka diferenciranoj integraciji je deo ideje o imperiji i daleko od federalizma. Ipak, razvoj se odigrao na račun kohezivne i homogene evropske integracije. Zapravo, bilo bi loše za integraciju da postane država-tvorevina usled tenzija koje bi proizvela među narodima Evropske Unije. Svaki narod bi bio pod pretnjom moćnijeg. Pored toga, druge sile kao što su Rusija i SAD bi se osećale ugrožene i Evropska Unija ne bi postigla svoj primarni cilj, mir. Zaključak: Novi pristup Evropskoj Uniji Postupci i svest građana, transnacionalni akteri i družave uključene (ugrađene) u evropske institucije čine Novi Srednji vek sa preklapajućim i fragmentiranim autoritetima(vlastima, ovlašćenjima). U poređenju sa piramidalnim Vestfalijanskim sistemom u kom države drže domaće aktere izvan internacionalnog novoa i bave se *visokom* politikom na međunarodnoj sceni (nivou). Očekuje se da turbulencije (zbrka, nemiri) koje stvaraju sposobne (vešte, iskusne) individue i transnacionalni akteri, traju i ostanu značajne. Turbulencije su više manifestacija novih fenomena i aktera na međunarodnoj sceni nego privremeni poremećaji(dezorganizacija) stvoreni evropskom integracijom. Iako su države oslabljene, one ostaju bitan teritorijalno zasnovan akter i baza za identitet građana. Međutim, one više nisu jedini akter, i odanost njima i njihovom autoritetu(vlasti) nije više isključiva. Subnacionalni javni(državni, narodni, opšti) akteri kao što su regioni u Belgiji, Lender u Nemačkoj i veliki evropski gradovi, ali i

95

privatni(tajni, lični) akteri kao što su multinacionalne korporacije i radnički sindikati igraju sve veću ulogu na evropskom nivou. Regulisanje ovog sistema različitih aktera(učesnika) ne može se više odigravati od države do države propisima koje je unilateralno(jednostrano, jednosmerno) donela (odlučila) jedna ili nekoliko država. Postupci upravljanja treba da budu produbljeni i moraju uključiti i privatne(lične, tajne) učesnike. Transnacionalni pristup dozvoljava nam da odemo dalje od nekadašnje (pređašnje) rasprave između intergavermentalista i federalista. Ovi drugi vide evropsku integraciju kao proces koji vodi ka federalnoj državi, nešto kao Sjedinjene Evropske Države, jedna analogija sa Sjedinjenim Američkim Državama. One zanemaruju snažne nacionalne identitete, ulogu države, dinamičnosti fragmentacije koje ne dovode do ujedinjenog evropskog federalnog entiteta. S druge strane, intergavermentalisti ostaju ubeđeni da su države i dalje najvažniji akteri (učesnici) koji su inicirali evropsku integraciju i i dalje je kontrolišu. Ovaj pristup je zasnovan na paradigmi realista i svodi evropsku integraciju na pogodbu (pogađanje) između država. Oba pristupa su državo-centrična jer se ne mogu odvojiti od države kao centralne strukture ili od perspektive buduće države. Zaista, federalisti jednostavno samo dodaju jedan nivo sa evropskom federalnom (saveznom) državom. Državo-centrična paradigma na kojoj se zasniva najveći broj teorija ne uspeva da obuhvati sve dimenzije stvarnosti. Naprotiv, multi-centrični pristup koji sam ja iskoristio sagledava novi fenomen uzimajući u obzir višestruke poslušnosti(odanosti, vernosti), sposobne (vešte) individue i transnacionalni fluks (kretanje, tok) i prisutnu i potrebnu upravu. Tradicionalni državo-centrični pristupi teže ka tome da propuste značajne dimenzije stvarnosti. Pristup Novog Srednjeg veka može se posmatrati kao pokušaj da se prouči stepen transformacije kroz koji sada prolazi Evropska Unija. Izazovi evropske integracije i dalje su veliki(značajni) i leže u mogućnosti da se ova uprava učini demokratskom procesima transparencije i nadležnosti(odgovornosti). Iako je Evropski Parlament sve uticajniji u procesu odlučivanja, i dalje postoji nedostatak nadležnosti(odgovornosti) na evropskoj sceni sa Evropskom Komisijom i Savetom ministara. Uspostavljanje pravog liberalnog i demokratskog postupka (procesa, napretka) prouzrokuje, kao što je pokazao Guenjo, postojanje političke nadležnost i (područja, sfere) - centra društvenog koncenzusa opšteg interesa i postojanje autonomnih i "predruštvenih" aktera (učesnika). Bez ova dva elementa, odluke će biti shvaćene kao pobeda jedne države na račun druge, pre nego odluka donešena koncenzusom zarad opšteg dobra. Osim toga, evropski sistem mora biti vođen ka jedinstvenoj formi gde osnovni principi garantuju jednakost među članicama i gde je periferija onoga što neki naučnici nazivaju "imperija" ne bude isključena ili potčinjena središtu. Ovo postaje naročito bitno sa proširenjem Evropske Unije u zimu 2004. godini, koje će uključiti države koje su siromašnije i slabije od sadašnjih država članica.

96

Sajt interpola 2007. Interpol O Interpolu Interpol je najveća svetska internacionalna policijska organizacija, sa 186 zemalja članica. Osnovana 1923.godine, ona olakšava saradnju policije “preko granice”, i podstiče i pomaže sve organizacije, nadležne organe i službe čiji su ciljevi da spreče, ili se bore protiv međunarodnog kriminala. Težnja Interpola je da olakša internacionalnu saradnju policije čak i tamo gde ne postoje diplomatski odnosi između određenih država. Postupak se vodi u okviru postojećih zakona u različitim zemljama i u duhu Opšte deklaracije o ljudskim pravima. Ustav Interpola zabranjuje ‘bilo kakvu intervenciju ili aktivnosti političkog, vojnog, verskog ili rasnog karaktera.’ Osnovne funkcije Interpol je odredio tri osnovne funkcije na koje usmerava i koncentriše svoje mogućnosti i trud: Bezbednost globalnih službi policijske saradnje - Interpol je razvio sisteme globalne policijske saradnje poznate kao I-24/7 kako bi obezbedio policiju da sprovodi bezbednu komunikaciju širom sveta. Pred kraj 2006, sve zemlje članice, izuzev Somalije, su bile povezane. Usluge operativnih podataka i baze podataka za policiju – kada započne međunarodna saradnja policije, potreban je pristup informacijama koje mogu da pomognu u istragama ili da spreče kriminal. Interpol je razvio i održao uređenje baze podataka obuhvatajući ključne podatke kao što su imena pojedinaca, otisci prstiju, fotografije, DNK profile, ukradene ili izgubljene identifikacije i putna dokumenta, kao i poternice. Jednako bitno kao i bogati skup informacija u bazi podataka Interpola, koje se tiču kriminala, je to kako se podaci koriste. Interpol doprinosi istragama obezbeđujući pretrage i analize na polju kriminala. Operativne usluge podrške policiji– Interpol ima pet prioritetnih područja kriminala: droge i organizovani kriminal; finansijski kriminal i kriminal visoke-tehnologije; izbeglice; javna bezbednost i terorizam; i trgovina ljudima. Ostale oblasti kojima se bavi uključuju korupciju, kriminal nad ekologijom i imovinom. Specijalizovane radne grupe dovode i spajaju eksperte iz celog sveta, koji razvijaju i unapređuju vežbe i obuke u specijalnim tehnikama istrage i analize kriminala. Interpolov Komandni i koordinacioni centar povezuje Generalni sekretaijat, regionalne uprave i sve NBC-e. On služi kao prva tačka kontakta za bilo koju zemlju članicu koja se susreće sa kriznim situacijama, usklađuje razmenu informacija i tokom ozbiljnih incidenata preuzima komandu i prihvata se uloge upravljanja kriznom situacijom. Interpol: pregled Spisak delovanja COM/FS/2007-02/GI-01 Jedna od osnovnih funkcija Interpola je da pomaže policiji zemalja članica u delovanju na kritične situacije koje se odnose na kriminal, koristeći sistem internacionalnih

97

izveštaja i podataka. Postoji sedam vrsta izveštaj, od kojih je najpoznatiji Crveni izveštaj, internacionalni zahtev za privremeno hapšenje pojedinca, nerešene ekstradicije. Istinski globalna organizacija Interpol se proširio u ekstremno raznoliku organizaciju od svog nastanka 1923. godine, zapošljavajući osoblje iz oko 80 zemalja, uključujući specijalist sa svih polja pravne primene koji su podržani od strane Interpola i njegove nacionalne uprave. Pravila i uprava Konstitucija Interpola zabranjuje bilo kakvu intervenciju ili aktivnosti političkog, vojnog, rasnog ili religioznog karaktera. Namera je da se asistira internacionalnoj policijskoj saradnji čak i tamo gde ne postoje diplomatski odnosi između država. Finansiranje Interpol prvenstveno finansiraju zemlje članice, čija vlada plaća godišnju saradnju proračunatu koristeći osnov dogovora među zemljama. Interpol deluje u zemljama članicama sa tehnologijom vrednom više milijardi eurai budžetom od nekih 44,5 miliona eura (2007.) Rukovodstvo Interpol-a Predsednik Interpola i Generalni sekretar rade zajedno obezbeđujući izvrsno rukovođenje i upravljanje Organizacijom. Struktura Interpola Kao što je definisano u Članu 5 njegove Konstitucije, Interpol, čiji je pun naziv “Internacionalna Kriminalistička Policijska Organizacija-Interpol” uključuje sledeće: • Generalnu skupštinu • Izvršni odbor • Generalni sekretarijat • Nacionalne centralne biroe • Savetodavstvo Generalna skupština i Izvršni komitet formiraju organizacijsku Upravu. Generalna skupština – Vrhovna vlada Interpola, sastaje se jednom godišnje i uključuje delegate postavljene od strane svake zemlje članice. Skupljanje obuhvata sve važnije odluke koje se odnose na politiku, snalaženje, metode rada, finansije, aktivnosti i programe. Uopšteno govoreći, Skupština odlučuje na osnovu proste većine u formi predloga. Svaki član- predstavnik države predstavlja jedan glas. Izvršni odbor – ovaj 13-očlani odbor je odabran od strane Generalne skupštine, i uključuje predsednika, tri podpredsednika i devet delegata koji pokrivaju četiri regije. Generalni sekretarijat – smešten u Lionu, Francuskoj, funkcioniše 24 časa na dan, 365 dana u godini i vodi ga Generalni sekretar. Zvaničnici iz više od 80 zemalja rade zajedno na bilo kom od četiri zvanična jezika organizacije: Arapskom, Engleskom, Francuskom ili Španskom. Sekretarijat ima šest regionalnih uprava; u Argentini, Obali Slonovače, El Salvadoru, Keniji, na Tajlandu i u Zimbabveu, i dodatnu upravu u Ujedinjenim Nacijama u Njujorku. Nacionalni centralni biroi (NCB) – U svakoj zemlji članici Interpola postoji Nacionalni centralni biro u kome su zaposleni nacionalni službenici za kriminalistiku. NBC je postavio dodirnu tačku za Generalni sekretarijat, regionalne reprezente i druge zemlje članice koje zahtevaju pomoć sa prekomorskim istragama i lociranjem i hapšenjem izbeglica. Savetodavstvo – ovo su eksperti sa kompletnim savetodavnim sposobnostima, koji mogu biti postavljeni od strane Izvršnog komitetai odobreni od Generalne skupštine. Ovo su zemlje članice Interpola (186): A Avganistan | Albanija | Algerija | Andora | Angola | Antigva i Barbuda | Argentina | Aruba | Australija | Austrija | Azerbejdžan

98

________________________________________ B Bahami | Bahrein | Bangladeš | Barbados | Belorusija | Belgija | Belize | Benin | Butan | Bolivija | Bosna i Herzegovina | Bocvana | Brazil | Brunej | Bugarska | Burkina - Faso | Burundi ________________________________________ C/Č Centralno Afrička Republika | Čad | Čile | Češka Republika | Crna Gora1 ________________________________________ D/DžDanska | Džibuti | Dominika | Dominikanska Republika | Džordžija ________________________________________ E Ekvador | Egipat | El Salvador | Ekvatorijalna Gvineja | Eritreja | Estonija | Etiopija ________________________________________ F Fidži | Finlska | Francuska | Filipini ________________________________________ G Gabon | Gambija | Gana | Grčka | Grenada | Gvatemala | Gvineja | Gvineja Bisao | Gvajana ________________________________________ H Haiti | Honduras | Hrvatska| Holandija ________________________________________ I Island | Indija | Indonezija | Iran | Irak | Irska | Izrael | Italija | Istočni Timor ________________________________________ J Jamajka | Japan | Jordan | Jermenija | Jemen | Južna Afrika ________________________________________ K Kambodža | Kazahstan | Kenija | Koreja (Rep.) | Kuvajt | Kirgistan | Kanada | Kuba | Kipar | Kongo | Kongo (Demokratska Rep.) | Kostarika| Kina | Kamerun | Kolumbija | Komori | Katar ________________________________________ L Laos | Letonija | Lebanon | Lesoto | Liberija | Libija | Lithenštajn | Litvanija | Luksemburg ________________________________________ M Madagaskar | Malavi | Malezija | Maldivi | Mali | Malta | Maršalska Ostrva | Mauritanija | Mauricijus | Meksiko | Moldavija | Monako | Mongolija | Maroko | Mozambik | Mijanmar | Mađarska| Makedonija ________________________________________ N Namibija | Nauru | Nepal | Holandski Antili | Novi Zeland | Nikaragva | Niger | Nigerija | Norveška | Nemačka | ________________________________________ O Oman | Obala Slonovače | ________________________________________ P Pakistan | Panama | Papa Nova Gvineja |Paragvaj | Peru | Poljska | Portugal ________________________________________ R Rumunija | Rusija | Ruanda ________________________________________ S/Š Sveti Kits i Nevis | St Lucija | Sveti Vinsent i Grenadini | San Marino | Sao Tome i Prinsipe | Saudijska Arabija | Senegal | Srbija | Sejšeli | Sijera Leone | Singapur | Slovačka | Slovenija | Somalija | Španija | Šri Lanka | Sudan | Surinam | Svazilend | Švedska | Švajcarska | Sirija | Sjedinjene Američke Države ________________________________________
1

Na 75. Skupštinskom zasijedanju Interpola 19. septembra 2006. godine u Rio De Ženeiru, Crna Gora primljena kao punopravna 185. članica, nakon proglašenja nezavisnosti i raspada SiCG.

99

T Tadžikistan | Tanzanija | Tajland | Togo | Tonga | Trinidad i Tobago | Tunis | Turska | Turkmenistan ________________________________________ U Uganda | Ukrajina | Ujedinjeni Arapski Emirati | Urugvaj | Uzbekistan ________________________________________ V Venecuela | Vijetnam | Velika Britanija ________________________________________ Z Zambija | Zimbabve | Zelenortska Ostrva Podbiroi: Velika Britanija: Bermudi | Gibraltar | Kajmanska Ostrva | Angvila | Monserat | Britanska Devičanska Ostrva | Turks i Kaikos Ostrva Sjedinjene Američke Države: Portoriko | Američka Samoa Kina:Hong Kong, Makao Generalni Sekretarijat Sedište Generalnog Sekretarijata je u Lionu u Francuskoj. Sekretarijat radi bez prestanka, tokom cele godine, 24 časa na dan. Na mestu Generalnog Sekretara se trenutno nalazi Ronald K. Nobel, izabran već drugi put za period od 2005. do 2010. Struktura Generalnog Sekretarijata

Generalni Sekretar

100

Trenutni Generalni Sekretar

General Secretarijat predvodi Generalni Sekretar Organizacije, koji se postavlja od strane Generalne Skupštine na perid od 5 godina. On može biti smenjen. Generalni sekretar je efektivno redovan zvanični rukovodilac Organizacije. On je odgovoran za nadgledanje poslovada se iz dana u dan vrši sprovođenje internacionalne policijske saradnje, i sprovode odluke Generalne Skupštine i Izvršnog Odbora. Uloga je definisana u Ustavu, naročito u Članovima 28, 29 i 30. Osnovne Odredbe koje uodređuju jasan okvir za izbore Generalnog Sekretara su u Članovima 42,43 i 44. Uprava Interpol-a

Ronald K. Nobel

Uprava Interpol-a Uprava Interpola uključuje Generalnu Skupštinu i Izvršni Odbor, na čijem je čelu Predsednik. Predsednik Predsednik Organizacije se bira od strane Generalne Skupštine i Izvršnog Odbora na period od četiri godine. Njegova uloga je da predsedava na Generalnoj Skupštini i obezbedi da se aktivnosti Interpola poklapaju sa odlukama donetim na zasedanju. Predsednik za ovaj period je Džeki Selebi, koji je izabran za period od 2004-2008. Izvršni Odbor Izvršni Odbor je savetodavno telo Interpola koje se sastaje tri puta godišnje, obično u Martu, Julu i neposredno pre zasedanja Generalne Skupštine. Njegova uloga, u saglasnosti sa Članom 22 Ustava, je da: • Nadgleda izvršenje odluka Generalne Skupštine • Pripremi program rada za sednicu Generalne • Da podnese Generalnoj Skupštini bilo koji program poslovanja ili projekat koji se smatra korisnim • Da nadgleda administraciju i rad Generalnog sekretara Generalna Skupština

Generalnu Skupštinu sačinjavaju delegati postavljeni od strane vlade Zemalja članica. Kao Interpolovo vrhovno upravljačko telo, sastaju se jednom godišnje i preuzimaju sve glavne odluke koje utiču na opštu politiku, izvore potrebne za intenacionalnu saradnju, metode rada, finansije i programe aktivnosti. Takođe biraju i Izvršni odbor Organizacije.

101

76-a Generalna Skupština Zaseda od 5 do 8 Novembra, u Marakeču, Maroko Izvršni Odbor Predsednik se bira na svake 4 godine, a podpredsednik na svake 3. Oni nisu odmah kvalifikovani za ponovne izbore niti za iste položaje, ili kao delegati Izvršnog odbora. Glasanje se sprovodi tajno putem glasačkih listića. Dvotrćinska većina je potrebna za izbore predsednika. Ako ova većina nije dobijena posle drugog kruga glasanja, onda je dovoljna prosta većina. Podpredsednik i delegati se biraju na osnovu proste većine.

Džeki Selebi Predsednik (Južna Afrika) - 2004-2008

102

Podpredsednici

Amerika Arturo HERRERA VERDUGO (Čile) 2006-2009 Delegati Afrika

Azija Boon Hui KHOO (Singapur) 2006-2009

Evropa Rodolfo RONCONI (Italija) 2004-2007

Amerika

Azija

Evropa

Mohand Amokrane Thomas V. FUENTES Ki Ryun PARK MAHMOUD (SAD) 2006-2009 (Republika Koreja) (Algerija) 2005-2008 2006-2009

Francisco J. ARANDA (Španija) 2005-2008

Mostapha Zulmar PIMENTEL MOUZOUNI DOS SANTOS (Moroko) 2006-2009 (Brazil) 2005-2008

Vijay SHANKER (Indija) 2006-2009

Konstantin MACHABELY (Ruska Federacija) 2006-2009

Juergen STOCK

103

(Nemačka) 2005-2008

Javna bezbednost i terorizam Terorizam predstavlja ozbiljnu pretnju životima pojedinaca i nacionalnoj bezbednosti širom sveta. Interpol je stoga obezbedio dostupnim različite vrste izvora kako bi podržao zemlje članice u njihovim pokušajima da zaštite građane od terorizma, uključujući i bio-terorizma, vatreno oružje, eksplozive; napade protiv civilne avijacije, primorsko piratstvo, i oružja za masovno uništavanje. Interpol sakuplja, čuva, analizira i razmenjuje podatke o osumnjičenim pojedincima i grupama i njihovim aktivnostima. Organizacija takođe upravlja stanjem pripravnosti i upozorenjima terorista, opasnim kriminalcima i pretnjama policiji oružjem u zemljama članicama. Glavni inicijator u ovoj oblasti je Fusion Task Force, koja je kreirana kao posledica napada 11. septembra u Sjedinjenim Američkim Državama. U nameri da se pomognu zemlje članice u izveštavanju o terorističkim aktivnostima, Interpol je pustio u opticaj praktične vodiče za pretragu informacija, kroz klasifikovane informacije. Zemlje članice su takođe podržane da izveštavaju o drugim vrstama kriminala koje mogu biti povezane sa terorizmom, kao što su sumnjive finansijske transakcije, trgovina oružjem, pranje novca, falsifikovana putovanja i dokumenta za identifikaciju, i nuklearni napadi, hemijske i biološke materije. Rastuća mogućnost terorističkih napada sa lansirajućim hemijskim i biološkim oružjem je posebno zabrinjavajuća tačka. Jedinica u Generalnom Sekretarijatu je posvećena bio-terorizmu radi obezbeđivanja raznih projekata i bliske saradnje Nacionalnog Centralnog Biroa Interpola i regialnih uprava. Interpol je bio domaćin dve uspešne bio-terorističke konferencije 2004. i 2005. koje su spojile stotinu zvaničnih starešina policije i eksperata specijalizovanih polja kako bi delili veštine i smišljali razne strategije za odbijanje pretnji. Interpolov globalni sistem policijske saradnje: I-24/7 Jedna od Interpolovih osnovnih funkcija je da obezbedi policijsku svetsku razmenu informacija bezbedno i brzo. Sistem globalne policijske saradnje I-24/7 povezuje zvanične kriminalističke službe u svih 186 zemalja članica i omogućava im da dele presudne informacije za kriminal i krivična dela. Pošto su kriminalci i organizacije kriminala tipično umešane u višestruke aktivnosti I-24/7 može fundamentalno da promeni način delovanja kriminalističkih službi širom sveta da rade ujedinjeno. Delovi naizgled nepovezivih informacija mogu da pomognu da se stvori slika i reše razne istrage. Koristeći I-24/7, Nacionalni Centralni Biroi (NCB) mogu da pretražuju i provere podatke u deliću sekunde, sa direktnim pristupom obradi podataka koje sadrže informacije o osumnjičenim teroristima, osobama za kojim je raspisana poternica, otiscima prstiju, DNK profilima, izgubljenim ili ukradenim dokumentima, ukradenim motornim vozilima, ukradenim umetničkim delima itd. Ovi raznovrsni izvori zajedno sa brzim pristupom, omogućavaju policiji da sa potencijalno važnim informacijama olakšaju obavljanje istraga. Sistem I-24/7 takođe omogućava zemljama članicama da jedna drugoj pristupe bazi podataka koristeći biznis prema biznisu (B2B) vezi. Zemlje članice sređuju i održavaju njihovue lične nacionalne podatke o kriminalu. Oni takođe imaju mogućnost da ih omoguće dostupnim internacionalnoj kriminalističkoj službi kroz I-24/7. Mada je I-24/7 prvobitno uveden u NBC-e, Interpol ohrabruje zemlje članice da prošire njihovu saradnju i veze u kriminalističkoj službi kao npr. sa graničnom policijom,

104

carinom i imigracionom službom, itd. NBC-i kontrolišu nivo pristupa uslugama Interpola koju drugi ovlašćeni korisnici imaju i kako mogu da potražuju da budu informisani o zahtevima koje su izabrali u svojim nacionalnim bazama podataka od strane drugih zemalja. Istorija Interpol-a Kratak pregled istorijski bitnijih događaja 1914 : Prvi Internacionalni Kongres Kriminalističke Policije održan u Monaku. Policajci, advokati i sudije iz 14 zemalja su se sastali da diskutuju o procedurama hapšenja, tehnikama identifikacije, glavnim internacionalnim kriminalističkim dosijeima i postupcima izručenja kriminalaca. Stvaranje Internacionalne Izvršne Kriminalističke Policije (ICPC) sa štabovima u Beču, Austriji, na inicijativu dr Johana Šobera, predsednika Bečke policije. Oglas sa poternicama je prvi put objavljen u Interpolovom Internacionalnom Javnom Časopisu Bezbednosti

1923 :

1925 :

Generalna Skupština, na sastanku u Berlinu, predlaže svim zemljama da ustanove centralno mesto kontakta unutar svoje policijske strukture, što je preteča Nacionalnog Centralnog Biroa (NCB). Vodič za sudske aspekte internacionalne policijske saradnje unutar Interpola. Ustav i odredbe Ustav i generalne odredbe Sporazumi štabova

ICPO-Finansijske odredbe Interpola, stupile na snagu 1. Januara 2007 Pravila procedure ICPO-Generalne Skupštine Interpola

Obrada policijskih informacija Pravila obrade informacija za potrebe internacionalne policijske saradnje Pravila pristupu upravljanja unutar Vladine Organizacije telekomunikacionoj mreži Interpola i bazi podataka

105

Kontrola ličnih podataka Pravila kontrole informacija i pristup fajlovima Interpola Pravila internacionalne saradnje policije i unutrašnje kontrole arhive Interpola Razmena podataka Kooperacijski sporazumi Kooperacijski sporazumi sa drugim internacionalnim organizacijama Interpol je uspostavio jake veze sa dosta raznolikih internacionalnih organizacija, vladinih i nevladinih, učestvujući u raznim poljima interesovanja. U cilju provođenja čistih pravnih osnova za saradnju u poslovanju, Interpol je zaključio brojne kooperacijske sporazume sa raznim partnerima. Policijski kooperacijski sporazumi Razvoj modela sporazuma policijske saradnje je koncept koji ima prilično kvalifikovanu stečenu osnovu unutar Interpola. U stvari, očigledno je da bi Organizacija trebala da snabdeva zemlje članice sa zakonskim “alatkama” koje su potrebne za olakšavanje kooperacije koju bileteralno iniciraju. Model sporazuma je stoga sastavljen na osnovu brojnih studija, koji oslikavaju bogato iskustvo u internacionalnoj saradnji policije. U usvajanju ovog načina, naročito za zemlje članice koje još nisu razvile ovu formu saradnje u dovoljnoj meri, Organizacija vrši svoju ulogu kao što je određeno u Ustavu, naime “kako bi uverila i promovisala najveća moguća međusobna saradnja između svih upravnika kriminalističke policije, i da se uspostave i izgrade sve institucije podesne za efektivno doprinošenje prevenciji i zabrani uobičajenog kriminala”. Internacionalni sporazumi u kojima je pomenuta prenosna uloga Interpola: Sporazumi usvojeni pod pokroviteljstvom Saveta Evrope Sporazumi usvojeni pod pokroviteljstvom Ujedinjenih Nacija Sporazumi usvojeni pod pokroviteljstvom the Evropske Unije Sredstvo usvojeno pod pokroviteljstvom političke zajednice Sporazum usvojen pod pokroviteljstvom Ekonomske Zajednice Zapadno Afričkih Država 6. Sporazum usvojen pod pokroviteljstvom Organizacije Američkih Država (OAS) 7. Primer multilateralnog sporazuma koji pominje Interpol 8. Primeri bilateralnih sporazuma u kojima se pominje Interpol Sporazumi usvojeni pod pokroviteljstvom Saveta Evrope Evropski sprazum o izručenju (Pariz, 1957) (Evropski ugovor, ETS br. 24) Član 16 (3) Zahtev za privremeno hapšenje bi trebao da bude poslat nadležnim vlastima po želji stranke,ili kroz diplomatske kanale ili direktnim putem poštom ili 1. 2. 3. 4. 5.

106

telegrafski ili putem Internacionalne Kriminalističke Policijske Organizacije (Interpola) ili putem bilo kojih drugih sredstava koji pružaju dokaze u pisanom obliku ili prihvaćenom od strane stranke koja to zahteva. Zahtevajuća vlast bi trebala da bude informisana bez odlaganja rezultata njenog zahteva. Evropski sporazum o Međusobnoj pomoći u kriminalističkim slučajevima (Strazburg, 1959) (Evropski ugovor, ETS br. 30) Član 15 (5) U slučajevima gde je direktna transmisija dozvoljena pod ovim sporazumom, može da se obavlja putem Interpola. Evropski sporazum o Nadgledanju Uslovnih kazni ili Uslovnom puštanju optuženih (Strazburg, 1964) (Evropski ugovor, ETS br. 51) Član 27 (3) U hitnim slučajevima, putem sredstava javnog informisanja, na koja se odnosi drugi paragraf ovog Člana, mogu da budu rešena putem Interpola. Evropski sporazum o Saobraćajnim kaznama (Strazburg, 1964) (Evropski ugovor, ETS br. 52) Član 15 (3) U hitnim slučajevima, sredstva javnog informisanja, na koja se odnosi paragraf 2 ovog člana, mogu da budu rešavani posredstvom Interpola. Evropski sporazum o Internacionalnoj punovažnosti Pravosuđa za kriminal (Hag, 1970) (Evropski ugovor, ETS br. 70) Član 15 (2) U hitnim slučajevima, zahtevi i saopštenja mogu da se šalju putem Interpola. Evropski sporazum o Repatrijaciji maloletnika ( Hag, 1970) (Evropski ugovor, ETS b 71) Saradnja između centralnih vlasti,u vezi sa sprovođenjem plana ovog Član 21 Sporazuma mogu da budu sprovedeni putem Interpola. Evropski sporazum o Transferu u postupcima koja se tiču kriminala (Strazbourg, 1972) (Evropski ugovor, ETS br. 73) Član 13 (2) U hitnim slučajevima, zahtevi i saopštenja mogu da se šalju putem Interpola. Evropski sporazum o Kontroli sticanja i posedovanja oružja od strane pojedinaca (Strazburg, 1978) (Evropski ugovor, ETS br. 101) Kada je odobreno, obaveštenja mogu da se šalju putem Interpola. Član 9 (2) Sporazum o pretragama, pranju, konfiskaciji i hvatanju u Parnicama o kriminalu (Strazburg, 1990) (Evropski ugovor, ETS br. 141) Član 24 (3) Bilo kakav zahtev ili javno informisanje pod paragrafima 1 i 2 ovog Člana mogu da se obavljaju putem Interpola. Sporazum o Nezakonitom pomorskom saobraćaju, sprovodeći Član 17 Konvencije Ujedinjenih Nacija nasuprot Nezakonite trgovine narkoticima i psihoaktivnim supstancama (Strazburg, 1995) (Evropski ugovor, ETS br. 156) (Saradnja između određenih vlasti): Član 18 Vlasti određene pod Članom 17 bi trebale da obavljaju direktnu saradnju. Gde, iz bilo kog razloga, direktna saradnja nije moguća, stranke se mogu dogovoriti da koriste kanale komunikacije ICPO-Interpola ili Carinsko kooperacijsko veće

107

Pravna konvencija o korupcijskom kriminalu (Strazburg, 1999) (Evropski ugovor, ETS br. 173) Član 30 (3) (Direktna saradnja): Bilo kakav zahtev ili saradnja pod paragrafima 1 i 2 ovog Člana mogu da se ostvaruju putem Interpola. Formulacija sporazuma o Sajber kriminalu (PC-CY(99)28) (Direktna saradnja): Član... (2) Bilo kakav zahtev ili saradnja pod paragrafima 1 i 2 ovog Člana mogu da se ostvaruju putem Interpola. Obeležja Interpola Zvanične skraćenice Zvanične skraćenice su: • 'O.I.P.C.', koja stoji za 'Organisation internationale de police criminelle' • 'ICPO', koja stoji za 'International Criminal Police Organization'. Zvanični naziv je 'ICPO-Interpol' Reč ‘Interpol’ je skraćenica od ‘Internacionalna policija’ , i odabrana je 1946.godine kao telegrafska adresa. Godine 1956 Komisija Internacionalne kriminalističke policije promenila je naziv, i postala Internacionalna kriminalistička policijska organizacija- Interpol. Amblem- simbol Ovaj simbol se koristi od 1950 godine i uključuje sledeće elemente:
• • • • • •

prikaz globusa, koji ukazuje na to da su aktivnosti Interpola rasprostranjena širom sveta grančice masline sa svake strane globusa koje simbolizuju mir naziv 'INTERPOL' ispod globusa u centru maslinovih grančica vertikalno postavljen mač iza globusa, koji predstavlja akcije policije skraćenice 'OIPC' and 'ICPO' iznad globusa sa obe strane mača uravnotežene taseve vage ispod grančica masline koji simbolišu pravdu.

Zastava Zastava je u upotrebi od 1950: • ima svetlo-plavu pozadinu • simbol (amblem) je u centru • četiri munje simetrično poređane oko centralnog simbola predstavljaju telekomunikacijske veze i brzinu u policijskom delovanju

108

Istorija razvoja obeležja organizacije Na zasedanju Generalne skupštine 1947. godine u Parizu, preporučeno je da sve zemlje članice usvoje naziv ‘Interpol’ kao telegrafsku adresu (Rezolucija AGN/16/RES/12) • Na zasedanju Generalne skupštine 1949. u Bernu, organizacija (tada poznata kao Internacionalna Policijska Komisija za Kriminal) je usvojila simbol Interpola i zastavu • Na zasedanju Generalne skupštine u Beču, usvojen je naziv ‘Internacionalna Policijska Organizacija za Kriminal’ • Na zasedanju Generalne skupštine u 1958. u Londonu, zemlje članice su zamoljene da preuzmu mere da zaštite reč ‘Interpol’ (AGN/27/RES/1) • Na svom zasedanju 1961. u Kopenhagenu Generalna skupština je predložila da članovi preuzmu mere zaštite naziva 'ICPO-Interpol' od neovlašćene upotrebe (AGN/30/RES/6) • Na zasedanju Generalne skupštine 1972. u Frankfurtu, Indonezija je dala predlog da sibol Interpla bude izmenjen tako da budu predstavljeni svi regioni. • Na zasedanju Generalne skupštine u Beču 1973. simbol je izmenjen i sada oslikava sve delove sveta.

Zaštita osobenih znakova S obzirom da se radi o međunarodnoj organizaciji, znakovi Interpola su zaštićeni Pariskom konvencijom iz 1883. godine. Pod uslovima u Članu 6 ove Konvencije, koja je bila ratifikovana od strane većine članica zemalja Interpola, zemlje potpisnice su se složile da odbiju da se registruje kao zaštitni znak i zabrane upotrebu postavljanja na rukavima kaputa, upotrebu zastava, amblema, inicijala i naziva država i unutarvladinih organizacija. Amblem organizacije i naziv ‘Interpol’ su, dodatno, registrovani kao Evropska Zajednica i zaštitni znak SAD.

109

Izvor: Santiago, Michael, Europol and Police Cooperation in Europe, The Edwin Mellen Press, Queenston, Lampeter, 2000., pp. 199-234. EVROPOL I POLICIJSKA SARADNJA U EVROPI SINTEZA REZULTATA ISTRAŽIVANJA Europol kao centralistički model Poglavlje 1. ove knjige navodi listu ne-ekvivalentnih zavisnih varijanti koje su neophodne da se dokaže da se Europol uklapa u centralistički državni model. Ova lista i propratni podaci sakupljeni iz poglavlja Europol kao i proučavanjem četiri slučaja su sledeći: 1) Da će premisa Europola, koja se zasniva centralističkom modelu razmene informacija biti zasnovana na legalnoj validnosti: Ovo je očigledno na osnovu Mastrihtskog i Amsterdamskog ugovora i Europol konvencije. Član K1 Naslova VI Mastrihtskog ugovora navodi sledeće tačke od zajedničkog interesa: Saradnja policije u cilju sprečavanja i borbe protiv terorizma, nezakonite trgovine drogom i drugih vidova ozbiljnih oblika međunarodnog kriminala, uključujući, ako je neophodno i neke aspekte saradnje carina u vezi sa organizacijom sistema za razmenu informacija u okviru Evropske policijske službe (Europol) na nivou unije.

110

Utvrdivši nameru da se inicira i razvije Evropska policijska služba, jedini Europola za borbu protiv droge, kao prethodnik službe Europola, osnovana je potpisivanjem Administrativnog sporazuma uz kasnije potpisivanje Europolske konvencije koja je dala odgovarajuću zakonsku osnovu službi Europola. Dok Mastriški ugovor predviđa karakter Europola kao agencije za razmenu informacija Administrativni sporazum i Konvencija obe navode da razmena informacija mora da se vrši isključivo preko nacionalnih jedinica svake države članice, koje su specijalno imenovane za tu svrhu. 2) Nacionalne jedinice će imati sopstvena sredstva za održavanje nacionalne kontrole nad protokom informacija: Proučavanje 4 slučaja pokazalo je da je svaka nacionalna jedinica zaista imala pravila koja su uređivala razmenu informacija, kako na međunarodnom, tako i na unutrađnjem (internom) nivou. Međutim format i karakter ovih pravila razlikovao se od države do države. U slučaju Nemačke, razmena informacija je čvrsto zasnovana na federalnoj prirodi nemačke države. VKA zakon formalno ima isključivo (jedinstveno) pravo jurisdikcije u međunarodnoj saradnji. Jedini izuzetak od ovog pravila je u slučaju federalne granične policije koja je ograničila prava uspostavljanja veze sa stranim policijskim snagama, ali čak i u ovom slučaju, federalna granična policija je i dalje prisiljena na povezivanje sa VKA koju informiše o svojim aktivnostima. Uporedo sa ovim je i neotuđivo pravo VKA da odlučuje o odgovarajućem kanalu koji će se koristiti u međunarodnoj saradnji bilo da je to Interpol, Europol, Šengen ili DLO mreža. Ovo pravo omogućavalo je VKA da izgradi određeni nivo procene pri utvrđivanju odgovarajućeg kanala u svakoj datoj situaciji. Protok ingormacija sa nacionalnog na regionalne nivoe je takođe formalno pod upravom VKA zakona. Oblasti na koje se odnosi VKA uključuju: a) prikupljanje i analizu svih informacija i dokumenata od važnosti za funkcionisanje CID b) borba protiv kriminalističkih elemenata koji su već aktivni ili se očekuje da postanu aktivni izvan države ili nacionalnih granica. Amandman na VKA zakon iz 1973.god. takođe mu dodeljuje posebnu odgovornost za sledeđe prostupe: a) međunarodno organizovana trgovina oružjem, municijom, eksplozivom ili narkoticima, b) međunarodno organizovanu proizvodnju i distribuciju falsifikovanog novca, c) prekršaji protiv života ili slobode federalnog predsednika, članova federalne vlade, Bundestaga, federalnog konstitucionog suda ili gostiju konstitucionalnih institucija. Zbog toga BKA ima posebne zakonske mere (sredstva) za održavanje nacionalne kontrole nad protokom informacija, kako na međunarodnom, tako i na nacionalnom nivou. Međutim, sredstva kojim britanski NCIS kontroliše protok informacija je manje formalno zakonskog karaktera nego u Nemačkoj. U Ujedinjenom Kraljevstvu, protok informacija na međunarodnom nivou određen je glavnim ciljevima NCIS-a. Ovi uključuju njegovu funkciju nacionalne fokalne tačke za prikupljanje, upoređivanje, procenu (vrednovanje), analizu i razvoj relevantnih informacija i saznanja o ozbiljnom kriminalu i velikim kriminalcima regionalnih, nacionalnih ili međunarodnih razmera. Ovaj proces stavljen je na formalniju zakonsku osnovu 1998. god., kada je NCIS obnovljen na statutarnoj osnovi. Na nivou razmene informacija između nacionalnog i regionalnog nivoa, razmenu informacija reguliše sistem sporazuma na nivou službe koji su zvanični sporazumi koji navode šta su se obe strane dogovorile da urade jedna za drugu. Ovaj proces razmene

111

informacija, je stoga, u Ujedinjenom Kraljevstvu nižeg nivoa formalnosti nego u Nemačkoj gde isti proces reguliše zakonodavstvo. NCIS Ujedinjenog Kraljevstva pokušava da zadrži svoju kontrolu nad protokom informacija organizovanjem međunarodne divizije specijalizovane za procene i kontakte neophodne za efikasnu saradnju međunarodne policije. Ovu službu posmaraju kao suštinski važnu za očuvanje mandata NCIS-a kao centralnog skladišta i razvijača strateških saznanja. Ovaj mandat ne može biti adekvatno ispunjen ako centralna institucija rutinski ne poseduje sve relevantne informacije. Otuda razlog zašto je NCIS utvrdila procedure za održavanje takve kontrole putem razvoja ove službe, centralnog nacionalnog sistema, sistema 4X4 potkrepljenja i pouzdanosti, i nedavnog imenovanja članova međunarodne Divizije kao sveobuhvatno kompetentnih generalista. U Holandiji, sposobnost CRI da se ekskluzivno (isključivo) povezuje i razmenjuje informacije sa stranim policijskim agencijama je ponovo zasnovana na zakonodavstvu kao što je Akt policijskih dosijea iz 1991. U skladu sa ovom moći, ona takođe ima pravo da odluči koji kanal odgovara najviše, mada za razliku od Ujedinjenog Kraljevstva, nema imenovanog odeljenja koje vrši ovu funksiju. Razmena informacija između CRI i regionalnih snaga s druge strane se zasniva na mnogo labavijem procesu poznatom kao filter kriterijumi. Ovaj sistem je funkcija neotuđive autonomije regionalnih policijskih snaga u Holandiji. CRI stoga nema isti nivo dominacije kao odgovarajuće službe u Nemačkoj i UK. Umesto toga ona je u velikoj meri prepuštena milosti regionalnih snaga. Proces se zasniva na razumevanju fenomena organizovanog kriminala kao bilo kog prestupa koji uključuje dimenziju organizovanja. Organizovani kriminal tako predstavlja jedan kišobran koji prekriva (obuhvata) druge ozbiljne oblike transnacionalnog kriminala kao što je trgovina drogom, mreže ilegalne imigracije itd., a kriterijum za odlučivanje kada da se informacije proslede do CRI je termin ''organizovan''. Ako neki prestup sadrži elemenat organizacije, onda se informacije o njemu prenose do CRI. Na ovaj način CRI, uprkos autonomiji regionalnih snaga, takođe ima sredstva pomoću kojih može da kontroliše protok informacija kako na međunarodnom tako i na unutrašnjem nivou, od nacionalnog do regionalnog nivoa. Konačno u Švedskoj razmena informacija saznanja između Rikskriminal-polisen (RKP) i međunarodnih policijskih agencija kao što je Europol je takođe zasnovan na zakonodavstvu (ima zakonodavnu osnovu). Međutim, za razliku od druge tri ciljne države, razmena informacija između RKP i regionalnih snaga nije zasnovana ni na kakvom formalnom sporazumu. Tokom istraživanja, osnova razmene informacija opisana je tako da zavisi od uverenja reciprociteta. Dok je ova regionalna autonomija u jednom smislu opisana kao nešto što je poteškoća (prepreka) u drugom smislu ona nije predstavljala značajan problem za RKP da ispuni svoj mandat jer su regionalne snage bile u obavezi da proslede informacije/saznanja nacionalnog ili međunarodnog karaktera do RKP u svakom slučaju, i RKP takođe ima moć da preuzme slučajeve sa ovim karakteristikama. Ova tenzija između regionalne i nacionalne nadležnosti je stoga ta u kojoj je prenos ovlašćenja i odgovornosti na regionalnom nivou balansiran kontrolom, u okviru određenih parametara, na nacionalnom nivou. Čak i bez pogodnosti formalnog sporazuma i zakonodavne moći, RKP ipak ima sposobnost da zadrži kontrolu nad nacionalnim i/ili međunarodnim protokom informacija/saznanja. 3) Centralno telo će preduzeti korake da izbegne udvajanje (dupliranje) i nedostatak koordinacije. U ovom cilju, pokrenuće se inicijative da se obezbedi kompatibilnost kompjuterskih sistema na različitim nivoima. Nesumnjivo najsavremeniji kompjuterski sistem sa kojim su se sreli tokom istraživanja je INPOL sistem u Nemačkoj, i njegovi brojni podsistemi kao što su PIOA, APOK, APIS i APR. Dok VKA deluje kao centralna kancelarija (služba), INPOL sistem

112

vode zajedno BKA i LKA. Unos, povraćaj i osavremenjivanje (dopunjavanje) informacija se vrši decentralizovano na nivou države i svi službenici (policajci), bez obzira na to gde se nalaze u državi, imaju pristup sistemu. Ova decentralizacija omogućava da se ponavljanje svede na minimum, posebno zato što je informacija koja je uneta u sistem automatski dostupna bilo gde u zemlji. Ovaj sistem je posebno neophodan, uzimajući u obzir konstitucionalnu autonomiju ''Lendera'' koja često vodi do nepoverenja VKA. U odststvu INPOL sistema u Nemačkoj, policijska služba bi se brzo raspala na parohijski sistem gde svaki ''Lender'' traži da zadrži ličnu kontrolu nad operacijama i podacima. INPOL sistem međutim, omogućava da se vitalne (važne) informacije rašire slobodno, da se izbegne dupliranje i omogućava da se taktički podaci i operacije efektivno i efikasno koordiniraju između VKA i različitih ''Lendera''. Osim PNC, UK nema ekvivalentan decentralizovani sistem koji je stvoren za sve službenike. NCIS-ov glavni sistem nazvan je ALERT i primarno predstavlja jedan analitički instrument. Međutim, njegova upotreba ograničena je samo na osoblje NCIS-a. Glavno kompjuterizovano sredstvo za sprečavanje dupliranja i omogućavanja koordinacije je INFOS sistem u NCIS-u, i opet je direktno dostupan samo osoblju NCIS-a. Iako je tačno da službenici iz bilo kog dela zemlje mogu zvati NCIS i izvršiti INFOS proveru, ovaj proces ne omogućava takvu fleksibilnost kao INPOL sistem. Pre osnivanja Nacionalnog kriminalnog odreda, regionalni kriminalni odredi su imali sopstvene kompjuterske sisteme, poznate kao CLUE. Danas svaka formacija ima sopstveni kompjuterski sistem, koji jednako nisu kompatibilni sa drugim sistemima širom zemlje. Međutim, ovi nedostaci su primećeni i u procesu su otklanjanja. Dok INFOS-ov slab (traljav) sistem ide donekle u pravcu eliminacije dupliranja širom zemlje, postoji mišljenje da je potrebno uraditi više. Kao posledica toga predlozi (ponude) Grupe za obradu kriminalnih podataka za primenu nacionalnog sistema koji bi mogao da obuhvati korišćenje ''skladišta podataka'' i ''modela uobičajenih (zajedničkih) podataka'' su pravovremena sredstva koja će obezbediti da adekvatan nacionalni sistem koordinacije i kompatibilnosti bude uskoro uspostavljen. Sistem koji se u Holandiji koristi da se izbegne dupliranje i da se pomogne koordinacija nazvan je Melding... (MRO) i sastoji se od baze podataka koja sadrži osnovne detalje najvećih operacija organizovanog kriminala. Ovo omogućava CRI da obezbedi da 2 ili više timova u Holandiji ne rade oba/svi na istoj operaciji ili istim ciljevima. Holandija takođe ima i standardizovan sistem nazvan HKS koji se koristi samo za čvrste informacije (tj. ne analitičke podatke) kao što su uhapšene osobe itd. Svaka oblast ima svoj sopstveni HKS, mada ovaj sistem nije međusobno povezan. Kao INPOL sistem u Nemačkoj, HKS je povezana u Šengen informacioni sistem, tako da će službenik koji konsultuje SIS zbog informacija o nekoj osobi, biti upućen preko regionalne matematičke šifre do HKS terminala u odgovarajućem delu zemlje. Uprkos ovom sistemu, policijske baze podataka su i dalje delimično fragmentovane (podeljene) u nekim delovima Holandije. Na primer, jedinice za organizovani kriminal u oblastima kao što je Roterdam, imaju svoj sopstveni kompjuterski sistem koji možda nije kompatibilan sa sistemima u drugim oblastima (distriktima). Međutim, pristupilo se rešavanju ove situacije u interesu razvijanja kompletnog kontinuiteta pristupa svim sistemima širom zemlje. Konačno, Švedska policija takođe poseduje nacionalne sisteme kao što je Sistem kriminalnog ponašanja (CBS), koji se bavi načinom rada, Centralni registar vozila (CVR), koji je Švedski ekvivalent za PNC u UK, i ASP sistem koji se bavi opštim informacijama kao što su posmatranja, nadgledanja, saveznici poznatih kriminalaca, kretanja poznatih kriminalaca itd. Mnogim od ovih sistema mogu imati pristup regionalni službenici, koji takođe mogu unositi informacije u sistem. Međutim, u vreme ovog istraživanja u Švedskoj, (1996.) zemlja još uvek nije imala nacionalni sistem podataka mada je jedan bio na putu da

113

bude osnovan. RKP takođe obavlja i funkciju koordinacije iako nema monopol u ovoj oblasti i kao regionalna služba može da koordinira višestruke operacije u ime drugih. Najzad RKP je utvrdila proceduru kojom se sva značajna kriminalna istraživanja i podaci prosleđuju, na samom početku, do RKP na proveru, da bi se utvrdilo da nijedna druga jedinica trenutno ne radi na istom cilju ili ciljevima. Stoga, iako je manje razvijena od drugih država u ovom proučavanju, Švedska aktivno pokušava da sustigne odgovarajuće severno Evropske službe. Već postoji sistem koji radi na prevenciji dupliranja i RKP ima sposobnost, kada je potrebno, da obezbedi koordinaciju operacija koje vrši više snaga. U CBS, CVR i ASP sistemima, donekle se nepredovalo u obezbeđivanju kompatibilnosti kompjuterskih sistema širom zemlje, i očekuje se da će ovi sistemi ubrzo biti dopunjeni internisanim nacionalnim sistemima podataka (obaveštajnim sistemima) u bliskoj budućnosti. 4) Službenici će biti destimulisani (odvraćeni) od stvaranja i razvijanja individualnih sredstava komunikacije, zasnovanih na ličnim kontaktima. U svakoj od četiri države, nacionalne jedinice imaju utvrđene mere za održavanje njihovog monopola nad međunarodnim kontaktima, dok se destimulišu procesi organizovanog zastranjenja (odstupanja) koje vodi do toga da službenici razvijaju sopstvenu mrežu direktnih kontakata. U drugom poglavlju razmatrana je upotreba kako formalnih tako i neformalnih bilateralnih kontakata, kao sredstva, međunarodne policijske saradnje. Poglavlje je pokazalo gde su i formalni i neformalni bilateralni kontakti korisni u rešavanju problema od specifičnog lokalnog ili regionalnog značaja, naročito u pogledu brzine i razvoja poverenja. Međutim, obe vrste kontakata imale su i veoma specifične mane. Oba su od male ili gotovo nikakve koristi u razvoju strateških podataka sa kojima bi se borili protiv transnacionalnog kriminala, i oba su sklona da pate od nedovoljnog širenja podataka do drugih zainteresovanih strana u okviru policije što može dovesti do neefikasnosti i dupliranja. Konačno, informacije i podaci kojui su prikupljeni tokom mnogo godina putem bilateralnih kontakata često bivaju izgubljeni smrću, penzionisanjem, transferom ili ostavkom jedne ili obe strane u bilateralnom kontaktu. Međutim, postojanjem bilateralnih, multilateralnih i drugih oblika kontakata u okviru policije pokazuje da na jednom nivou postoji širok prostor u kome policajci mogu da kontaktiraju i sarađuju sa sličnim službama u drugim državama. Naime u kontekstu delovanja strateških informacionih službi na Evropskom nivou, što se naročito odnosi na Europol, nacionalne jedinice četiri ciljne države su sve pokušale da utvrde procedure za održavanje sopstvene kontrole nad informacijama koje idu u Europol, ili u najmanju ruku, za obezbeđivanje toga da nacionalne jedinice budu uvek informisane i savremene. U ovom cilju, nacionalne jedinice sve četiri države imaju legalan monopol nad međunarodnim kontaktima. Ovo se zasniva na činjenici da sposobnost razvoja strateške nformacione službe zavisi od potrebe da se imaju sve dostupne informacije i podaci. Neke države kao UK su izgradile na zakonskim osnovama i započele marketing nacionalne jedinice kao službe za sva pitanja i detalje koji se tiču policijske saradnje na međunarodnom nivou. Opisivanjem nacionalne jedinice kao skladišta stručnosti o međunarodnoj policijskoj saradnji postoji nada da će policijski službenici biti utvrđeni od nezavisnog delovanja, pa će umesto toga delovati u okviru čvrsto integrisanog sistema sa nacionalnom jedinicom na vrhu. Stoga se iz konteksta liste ne-kvivalentnih varijabli nabrojanih u 1. poglavlju, koje su neophodne da se dokaže da je Europol sistem zasovan na centralističkom modelu, može videti gde je svaka od ove četiri države dokazana. Međutim, ovaj dokaz nije ograničen samo na ove četiri deržave u pitanju, već se odnosi jednako na sve strukture nacionalnih jedinica u svakoj od 15 zemalja članica. Dok su mnogi uključili funkciju vezivanja u Europol u

114

postojeće nacionalne kriminalne informacione službe i policijske agencije, u svakom slučaju, šalter ili kancelarija Europol veze uključena je u odeljenje međunarodne policijske saradnje koja združuje INTERPOL Nacionalni centralni biro, Šengen sirenu i DLO tačku vezivanja. Stoga je moguće videti da svaka država u Evropskoj uniji pokušava da dostigne isto što i četiri ciljne države u ovom istraživanju, jednu nacionalnu centralnu agenciju koja ima integrisan i kompatibilan kompjuterizovan sistem podataka i koji je u stanju da kontroliše protok informacija i na unutrašnjem i na spoljašnjem planu. Stoga, dok u okviru svake države postoji jasno, sa taktičke tačke gledišta, delimično decentralizovan način delovanja, pomoću koga službenici sa svakog nivoa mogu kontaktirati službenike sa drugih nivoa, razmena informacija ili podataka u Europolu je očigledno zasnovana na centralističkom modelu, u tom smislu da jedno nacionalno telo kontroliše sve protoke informacija. Dokaz osnovnog ponavljanja Osnovno ponavljanje skicirano na početku ovog istraživanja ogleda se u sledećem. Zbog međusobne (unutrašnje) povezanosti između strateških i taktičkih razmatranja u suzbijanju transnacionalnog kriminala, centralistički model razmene informacija za Europol, koji ukazuje na pristup vođen isključivo podacima, će se pokazati neadekvatnim. Posmatranjem onoga što podaci iz ova četiri proučavanja govore o ponavljanju, biće testirane tri glavne oblasti. To su: kriterijumi koji se koriste za razmenu informacija/podataka između različitih policijskih nivoa, proporcija vremena uttošenog od strane ELO-va u Europolu između taktičkih nasuprot strateškim podacima, i prevladavanje direktnih kontakata među policajcima u četiri ciljne države u Europolu. Kriterijumi razmene podataka U pogledu razmene informacija i podataka, najčešći faktori koji ohrabruju takve razmene, osim formalnih sporazuma i zakonodavstava, su brzina odgovora koju omogućava EDU i mogućnost spajanja policajaca iz svih 15 država Evropske unije pod jedan krov. Sve četiri nacionalne jedinice navele su ove aspekte kao neke od najbrojnijih prednosti Europola. Drugi faktori koji su veoma naglašeni, naročito od strane Nemačke i Holandije su upoznatost ELO-a sa policijom i podacima u njihovim pojedinačnim državama i mogućnost komuniciranja sa EDU na sopstvenom jeziku. Uopšteno gledano, važnost ovih faktora je njihova uloga u olakšavanju taktičkih istraga i operacija. Na primer, jedan od najčešćih prigovora na INTERPOL je vreme koje je obično potrebno da se dobije odgovor na neko pitanje. U operacionom smislu, takvo odugovlačenje može da predstavlja razliku između uspeha i neuspeha. Mogućnost pristupa predstavnicima iz bilo koje zemlje EU zajedno sa mogućnošću komuniciranja sa veznim policajcem koji je poznat i od poverenja, i to na sopstvenom jeziku, čini iniciranje, planiranje i koordinaciju velikih, i možda transnacionalnih operacija mnogo lakšim i jednostavnijim nego što bi inače bilo. Dok su mnoge države priznale da iste operacije mogu biti sprovedene putem drugih kanala, kao što je DLO mreža, Europol je imao koristan (blagotvoran) efekat na efikasnost takvih operacija širokih razmera. Ostali navedeni faktori uključivali su sledeće. 1) Čvrste nasuprot mekih informacija/podataka. Mogućnost pristupa ne samo čvrstim informacijama kao što su imena, adrese, datumi rođenja itd., već i neki podaci kao što su rezultati nadgledanja, prisluškivanja, telefonskih i poštanskih presretanja, analize itd., je bila primarna prednost korišćenja Europola koju su naglasile i Švedska i Holandija. Pre dolaska Europola, takve informacije mogle su se obično dobiti putem vremenski dugog
115

procesa komisijskih zahteva (molbi). Mogućnost pristupa ovoj vrsti informacija dala je jedan dodatni podsticaj porastu operacija između dve ili više država. 2) Sigurnost i poverljivost (tajnost). Problem sigurnosti je jedan od glavnih slabosti Interpola koji je vodio do stvaranja Europola kao nezavisne agencije, a ne samo jednog organa Interpola. Njegov vodeći koncept reciprociteta rezultirao je time da je Interpol bio obavezan da deli slobodno sve informacije sa svim svojim članovima. Ovo se pokazalo za većinu Zapadno evropskih policijskih agencija kao neprihvatljiv rizik po bezbednost, naročito u pogledu sklonosti informacija da padnu u ruke država koje sponzorišu terorizam ili koje su aktivno uključeni u određene oblike kriminala, kao što je trgovina drogom. Iz ovih razloga, većina evropskih zemalja sada samo razmenjuje čvrste informacije sa Interpolom, a nikako taktički osetljivije informacije. Stoga je sigurnost Europola kao trenutno zatvorenog sistema razmene informacija naveden od strane nadležnh u UK kao jedan od glavnih podsticaja za korišćenje Europola nasuprot bilo kog drugog kanala, naročito u pogledu zahteva Akta o kriminalnim procedurama i podacima (CPIA). Ovo zahteva da se pravo zadržavanja veže za sve informacije koje se dele izvan sistema, što sprečava da se informacija otkrije trećoj strani bez ovlašćenja odgovarajućih nadležnih organa u UK. 3) Fleksibilnost. Ovo pitanje pokrenuto je od strane kako Švedske tako i Holandije i povezano je sa gore pomenutom mogućnošću Europola da bude kanal za razmenu osetljivih podataka. Ova mogućnost daje veću fleksibilnost olakšavanju transnacionalnih operacija, naročito kada se posmatra zajedno sa drugim faktorima kao što su povezivanje svih službenika pod jedan krov i pristup Evropsim državama kao što je Grčka, koja nema DLO mrežu. 4) Sistem suštinskih nominala i kontrola kvaliteta. Tri ispitivame zemlje imaju nekakve sisteme suštinskih nominala koji funkcionišu. To su UK, Holandija i Švedska. Korišćenje suštinskih nominala ima takav uticaj na informacije koje će nacionalne jedinice moći da proslede Europolu, da će samo kriminalci ili organizacije određenog kvaliteta biti uključene u sistem. Od ove tri ftžave, UK i Švedska koriste 4x4 sistem za proveru kvaliteta, tačnosti i pouzdanosti informacija primljenih sa drugih policijskih nivoa. Zajedno ova dva faktora veoma utiču na vrstu informacija koja se prosleđuje Europolu, mada u nekim slučajevima, naročito u UK, prioriteti suštinskih nominala nacionalne jedinice se ne poklapaju uvek sa onim kod regionalnih snaga. 5) Tematski prioriteti i specijalni projekti. Podaci su pokazali da neke države imaju specijalne tematske prioritete koji su svojstveni toj državi ali ne moraju obavezno biti u ostatku EU. Najočigledniji slučaj ovoga je bio premašaj ratova i kriminala bandi na motociklima u Švedskoj i drugim Skandinavskim zemljama. Zbog nacionalne ozbiljnosti ove vrste kriminala taktički i strateški podaci (saznanja) o ovom fenomenu redovno se šalju osoblju Europola putem Švedskih ELO, i sada postoji specijalni projekat koji se bavi ovom vrsrtom kriminala. Korišćenje delovanja koje se zasniva na projektu, gde se specijalne grupe usmeravaju na specijalne vrste prestupa i organizacija široko je rasprostranjeno u sve četiri ciljne države. Europol je takođe uveo praksu korišćenja grupe projekata za izgrađivanje strateških saznanja o speifičnim prestupima i organizacijama. Iznenađujuće, svi ELO-vi koji su intervjuisani za ovo istraživanje bili su deo grupe projekata osim Nemaca i pored posebnog naglašavanja projekatskog načina rada u okviru VKA. Za razliku od gotovo svih drugih ELO intervjuisanih, Nemački ELO-ovi provode sve svoje vreme olakšavajući dolaženje do taktičkih podataka. Razlog naveden za ovo je u skladu sa opštim nemačkim stavom da bi Europol trebalo da bude operaciona evropska policijska služba pre nego služba (agencija) za razmenu informacija i saznanja. Takođe zbog Nemačke federalne strukture i ustavne autonomije ''Lendera'', Nemački ELO, od kojih su mnogi i sami LKA službenici, su često pozivani od strane LKA i drugih službenika da reše zahteve, operacije ili istrage.

116

Protivno tome glavne navedene oblasti koje obeshrabruju upotrebu Europola, i države kojima pripadaju, su sledeće: 1) Nedostatak operacionog statusa za Europol; Nemačka 2) Dupliranje sa drugim agencijama kao što je Interpol i DLO mreža; Nemačka i UK (ACPO izveštaj o međunarodnom, nacionalnom i kriminalu među različitim snagama; februar 1996.) 3) Niži status ELO u odnosu na DLO; UK 4) Embargo na informacije; Holandija 5) Strogo pridržavanje EDU mandatu u prošlosti; Švedska. Sa izuzetkom sistema suštinskih nominala, grupa za specijalne projekte i embarga na informacije, većina faktora navedenih od strane različitih ELO i nacionalnih jedinica koje su usmerene na prosleđivanje informacija i podataka do Europola su na specifičan način povezane sa taktičkim potrebama i zahtevima. Uprkos Europolovoj primarnoj ulozi kao agencije za strateške podatke, različite nacionalne jedinice, kao jedini formalni kanal između Europola i njihovih različitih regionalnih snaga, bile su obavezne da reflektuju taktičke potrebe svojih klijenata, koji su uvek regionalne policijske snage. Stoga su takve prednosti, koje su omogućene brzinom, familijarnošću, time što su svi službenici pod jednim krovom, poverljovošću itd., sve u stvari u finkciji operacionih zahteva pre nego strateških potreba. U oblasti razmene informacija između nacionalnih i regionalnih nivoa, glavne oblasti koje nisu pokrivene istraživanjem koje ohrabruje takve razmene nevezano za formalne sporazume i zakonodavstvo su sledeće: 1) Dolaženje do dodatnih izvora. Ova tačka je posebno naglašena u Nemačkoj, gde prednosti dobijanja dodatnih izvora za jednu operaciju ili istragu od VKA, često nadmašuju manu gubljenja opšte kontrole. Napravljena je razlika između bogatih država kao što je Bavarska kojoj su intervencije VKA manje potrebne i siromašnih oblasti kao što je Hamburg, koja kada je suočena sa operacijom koja zahteva mnogo vremena, često traži federalnu intervenciju na mnogo ranijim stadijumima. Pitanje različitih izvora pokrenuto je i u Holandiji kao razlog za podizanje operacije ili taktičkih podataka na nacionalni nivo. 2) Suštinski nominalni sistem i kontrola kvaliteta. Kao u prethodnom delu, upotreba suštinskih nominala u Holandiji, UK i Švedskoj predstavlja važan kriterijum za prosleđivanje informacija do nacionalne jedinice. Još jednom, uporedo sa suštinskim nominalnim sistemom postoje i 4x4 mere kontrole kvaliteta koje obezbeđuju tačnost i pouzdanost informacija koje se šire. 3) Istraživanje strateških podataka (SIR). Ovo je jedinstveni sistem proaktivnih strateških podataka specifičan za Holandiju. 4) Filter kriterijumi. Ovaj sistem je takođe jedinstven za Holandiju i sastoji se od jednog pristupa filtriranja informacija do CRI koji zavisi od termina ''organizovan''. Zvaki prestup koji zahteva elemenat organizacije da bi se izvršio filtrira se do CRI. 5) Specijalni objekti. Švedski sistem specijalnih objekata je vrlo sličan gore pomenutim filter kriterijumima. Specijalni objekti obuhvataju sve druge tipove ozbiljnog kriminala kao što je trgovina drogom i mreže ilegalne imigracije, i svaka informacija koja spada u ovu kategoriju rutinski se prosleđuje do RKP. 6) Kompjuterizovani sistem zahteva. Jedan faktor koji utiče na odluku da li da se informacija prosledi nacionalnoj jedinici, je gde je ta jedinica odgovorna za osavremenjavanje određenih kompjuterizovanih sistema, kao što je sistem kriminalnog ponašanja (CBS) u Švedskoj koji naročito analizira način rada kriminalaca. 7) Lična diskrecija. Dok je koncept službenika koji vode računa o ličnoj diskreciji u odlučivanju kada da dele informacije sa svojim nacionalnim jedinicama, bio očigledan u

117

proučavanju sva četiri slučaja, najviše je naglašavan u Švedskoj. Ovo je očigledno i rezultat nedostatka formalnih sporazuma između RKP i regionalnih snaga, kao i prenesene autonomije regionalnih snaga. Kao rezultat toga, dok je odluka da se informacije proslede RKP često bila zasnovana na taktičkom ličnom interesu dotičnog službenika pre nego na strategijskim potrebama RKP. Nasuprot tome, oblasti koje su težile da obeshrabre razmenu informacija sa nacionalnim jedinicama su sledeće: 1) Strah od gubljenja kontrole. Ovo je univerzalni policijski problem, jer policijski službenici instiktivno žele da zadrže kontrolu nad informacijama, i u širem smislu, slavu koja proizilazi iz uspeha operacije. Ovaj faktor se pojavio u svakoj od četiri proučena slučaja, ali jedan od najistaknutijih primera bio je primer Holandskih policajaca koji namerno ponovo klasifikuju brojčane šifre operacija i informacija od šifara koje se mogu slobodno deliti sa drugima do onih koje su strogo poverljive, tako da na veštački način zadrže informacije u svom vlasništvu i pod svojom kontrolom. 2) Loša povratna sprega. Ovo pitanje je pokrenuto u UK a odnosilo se na primećene siromašne podatke NCIS-a o obezbeđivanju povratne informacije ili čak zahvalnice službeniku koji je podelio informacije sa njim. Intervjuisani službenici povukli su paralelu NCIS-a sa crnom rupom u kojoj informacije nestaju i o njima se više nikada ništa ne čuje. Rezultat ove prakse je da službenici postaju sve skeptičniji i nevoljniji da dele informacije sa NCIS-om sledeći put. Što se tiče razmene informacija između nacionalnih jedinica i Europola, nekoliko faktora razmatranih u prethodnom odeljku pripadaju naročito taktičkim brigama operacionih službenika u regionalnim snagama. Oblasti koje obeshrabruju podelu informacija sa nacionalnim jedinicama su od posebnog značaja. Kako je primetio jedan intervjuisani službenik u UK, interesi nacionalnih jedinica su često daleko od regionalnih i lokalnih službenika i zbog toga obično od malog značaja. Većina službenika u obavljanju svakodnevnih dužnosti imaju malo kontakata sa svetom ozbiljnog kriminala, kao što je trgovina drogom, organizovani kriminal ili pranje novca. Ono što je važno su, stoga, pitanja koja su relevantna na lokalnom i regionalnom nivou. Vreme i novac koji su potrebni da se informacija prosledi do nacionalne jedinice mogu se posmatrati kao gubljenje vremena naročito ako nema povratne informacije koja objašnjava službeniku korist od podeljene informacije. Ono što postaje očigledno je to da za nacionalne jedinice mora postojati mešavina taktičkog i strateškog. Od male je koristi biti potpuno usmeren na strategiju, ako nema taktičke relevantnosti. Kako je primetio jedan ispitanik, nema koristi od vršenja ogromnih količina strateških analiza ako to na kraju dana ne može biti prevedeno u uspešnu operaciju. Ova jednačina je dalje dopunjena univerzalnom nevoljnošću policijskih službenika da dele informacije, i morala je biti uravnotežena u nekoliko država promocijom autonomije interesa lokalnih i regionalnih snaga i konceptom nacionalnih jedinica kao onih koji su tu da dodaju vrednost radu koji vrše ostali policijski nivoi. Samo taktičkom racionalnošću nacionalne jedinice mogu dobiti legitimnost i poverenje koje se pretvara u protok informacija za stratešku upotrebu. Korišćenje vremena ELO Proporcija ciljeva koju ELO ciljnih zemalja provode na strateškim nasuprot taktičkim pitanjima je sledeća: 1) Nemačka: Nemački ELO koji su intervjuisani, tvrdili su da je 100 procenata njihovog vremena utrošeno na rešavanju taktičkih, operacionih i pitanja vezanih za istragu. Oni nisu članovi ni jedne od Europolovih projekatskih grupa i oni su svi srećni što mogu da

118

prepuste strateška pitanja u ruke Europolovim specijalizovanim analitičarima. Glavni razlog za ovu poziciju je da je sama VKA jedna operaciona jedinica i više je usmerena ka tome da bude operaciono aktivna nego da samo pasivno razmenjuje podatke. Takođe neki od Nemačkih ELO dolaze iz LKA, a ne iz VKA i njihov glavni cilj je olakšavanje operacionih zahteva odgovarajućih država. 2) UK: kada su ispitivani o ovom problemu, dva ELO navela su da su se okolnosti za njih značajno promenile u ovom pogledu. Sada je procenat vremena utrošenog na taktička pitanja 100 posto za jednog od ELO, a 80 procenata za drugog, što predstavlja promenu u odnosu na ranije pristupe koji su više bili trateški orijentisani. 3) Holandija: Holandski ELO tvrde da se između 80 i 90 procenata njihovog vremena sada troši na razmenu informacija koje su vezane za taktička operaciona pitanja. Ovo je pripisano činjenici da je Europol smešten u Holandiji i zbog toga privlači više zahteva nego druge zemlje. 4) Švedska: Š slučaju Švedske, otprilike jedna trećina vremena ELO utroši se na taktička pitanja. Ovo je opisano kao premalo vremena, i istaknuto je da postoji potreba da mnogo više njihovog vremena bude utrošeno na operacijska pitanja. Međutim, Švedski ELO su sprečeni u tome svojim učešćem u nekim Europolovim projekatskim grupama i drugim administrativnim poslovima, koji su u to vreme obavljani u pripremi za službu Europola. Pored proučavanja glavna četiri slučaja, rađeni su intervjui sa ELO-ima iz tri južne evropske zemlje. Njihovi odgovori su bili sledeći: 1) Španija; Italijanski ELO koji je intervjuisan naveo je da je većina njihovog rada taktičke prirode i da oni vole da prepuste strateška razmatranja analitičkom odeljenju EDU. 2) Španija; U slučaju Španije, otprilike pola njihovog posla vezano je za taktiku. Prilikom razgovora, portugalski ELO je naveo da oni uglavnom rade sa taktičkom tajnom obaveštajnom službom i operativnim stvarima što predstavlja oko 80% njegovog vremena, s tim da strategijski i analitički rad čine oko 20% njegovog vremena. Ovi odgovori pokazuju da nezavisno od činjenice da je Europol prvobitno začet kao (strateška) tajna obaveštajna služba, taktička razmatranja pojačano utiču na vreme ELO pa sve do obima gde u nekim slučajevima u suštini okupira svo njihovo vreme. Sve više Europol pojačano radi na dva izrazita nivoa: taktički koji se pre svega izvode analitičari u kući a u manjem obimu projektne grupe; i taktički koji izvode ELO. Činjenica da Europol sve više angažuju policijske snage širom Evrope, očigledno ima uticaja na ovu situaciju. Ovo je bila funkcija organizacije, u sprezi sa nacionalnim jedinicama, kao marketing samih sebe i svojih usluga, kao i njihove rastuće reputacije. Mada se Europol često upušta i koordinira velikim transnacionalnim operacijama, njiha angažovanost je ponekad veoma mala. Često puta se dešava da se njihova uključenost ograničava na pristup informacijama u vezi telefonskih brojeva, registracje vozila itd. što može biti mala ali vitalna komponenta svukupne slike. Ono protiv čega se organizacije bori je da ne postane drugi Interpol. Mada se bori da poveća svoju korisnost policijskim snagama širom Evrope, ono što želi da izbegne je da se pretrpa sa zahtevima niskog nivoa koji bi trebalo direktno da idu u Interpol. Stoga je izazov naći pravu meru između korisnosti i kvaliteta, ali u samoj suštini postala je organizacija na dva nivoa koja se bavi kako strategijom tako i taktikom. DIREKTNI KONTAKTI Praksa policajaca koji direktno rade sa Europol-om kršeći kako nacionalno zakonodavstvo kao i Konvenciju Europol-a je ustanovljeno u 4 studije. U slučaju Nemačke

119

proces je polu-uređen, na bazi uspešnih pokušaja nekih zemalja da se njihova LKA kategorizuju kao nacionalne jedinice sa svojim sopstvenim pravima. Stoga Nemačka zapravo ima 17 nacionalnih jedinica koje imaju specijalne odredbe za direktan rad sa Europol-om u smislu „specijalan tretman“. Međutim uprkos tome što nema isti nivo blagoslova kao u nemačkoj, praksa je primećena kao uobičajena i u svim drugim posećenim zemljama. U razgovoru sa jednim od španskih ELO-a je pokazao da se i u Španiji odvijaju direktni kontakti, mada postoji tendencija da to bude u htinim slučajevima. Mada obim ovog istraživanja ne pokazuje do kog nivoa je ova praksa uobičajena u drugim južno Evropskim zemljama, ali je moguće zaključiti iz informacija datih tokom razgovora sa španskim ELO, da se praksa direktnih kontakata lakše implementira u decentralizovanim severno Eropskim državama nego u centralnim južno Evropskim državama. Međutim u kontekstu ovog istraživanja poznato je da do direktnih kontakata doalazi u Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj, Danskoj, Finskoj i Španiji. Relevantnost ove prakse je da je to funkcija taktičkih zahteva i da ima malo pa čak i nimalo sa osnovnom činjenicom – princiopm Europol-a razvijanja strateške tajne obaveštajne službe. Ukoliko se direktni kontakti vide kao oblik organizacionog odstupanja pri čemu policajac razvija svoje sopstvene kontakte što kvari planove nacionalnim jedinicama, ipak postaje očigledno u prethodna dva odeljka da je osnovna briga policajca, njgov sopstveni slučaj. Posledično, zainteresovanost za Europol će se u velikoj meri bazirati na tome šta organizacija može da uradi za ove policajce. U okviru ovog konteksta princip dodavanja vrednosti se razlikuje od primarnog dodavanja vrednosti analitičkom radu nacionalne jedinice, ali obuhvata i ideju dodavanja vrednosti operativnom radu i regionalnih i lokalnih policajaca. Prema tome moguće je videti u ove tri kategorije o kojima je bilo govora: razmena kriterijuma tajnih obaveštajnih službi; posezanje za taktičkim razmatranjima u vreme ELO-a i praksa direktnih kontakata, da je dokazana osnovna hipoteza. Postoji blizak odnos između taktičkih i strateških pitanja, a posledično u implementaciji Europol-a, bilo je nemoguće zaštititi organizaciju od taktičkih pitanja. Kao takav centralizovan način razmene informacija i tajne obvaeštajne službe, nije bio odgovarajući format za Europol, naročito što se pokazalo da je neuskladiv sa decentralizovanim policijskim sistemima u mnogim (naročito severno) Evropskim državama. Ono što je prema tome, naglo evoluiralo, čak u prvoj godini postojanja Europol-a, je kvalifikovan decentralizovan način razmene informacija. U ovom intermedijarnom sistemu (prelaznom) komunikaciju teoretski kontroliše nacionalna jedinica. Međutim nezavisna komunikacija je dozvoljena regionalnim i lokalnim policajcima u okviru specifikovanih parametara. Ovi parametri se uglavnom vrte oko zahteva da se nacionalne jedinice obaveštavaju o svih tekućim zahtevima, operacijama, istraživanjima itd, a u nekim instancama da se kopije svih odgovora ELO-a prosleđuju nacionalnim jedinicama. Takav sistem predstavlja odvajanje od pristupa čisto strateške tajne obaveštajne službe, do onog da je to taktička i strateška mešavina. POSLEDICE NALAZA ISTRAŽIVANjA Dostignuća na makro nivou U jednom smislu, najveći broj dostigunuća navedenih u istraživanju su bili bilo mikro ili mezo prirode, s tim da su se pre svega vrteli oko struktura za policijsku saradnju (uglavnom Europol), i razvijanja unutar nacionalnog sistema komunikacije za potrebe omogućavanja razmene informacija i tajne obaveštajen službe, ako i negovanja direktnih

120

kontakata među policajcima u različitim zemljama putme razmene oficira veze. Iz perspektive mikro nivoa, istraživanje se vršilo sa naglaskom na regionalnim i lokalnim nivoima istraživanja specifičnih zakonskih prekršaja. Međutim ova napredovanja su imala uticaja na posledice na napredak na međudržavnom nivou, i to uticaj na oblasti kao što su konstitucioni međunarodni zakonski sporazumi, harmonizacija zakona itd. Oblasti gde su mezo i mikro razvoj u Europol-u imali uticaja na makro nivo su sledeći: 1. Operativne Snage za Europol

Upuštanje Europol-a u koordinaciju kontrolisanih isporuka, međugraničnog nadzora i transnacionalne operacije i istraživanja je smanjilo razliku tajne obaveštajne službe i operacija. Ovaj napredak je bila osnovna vrednost ovog istraživanja pa sve do efekta da se dokazalo da je veoma teško za Europol da ostane čisto strateška agencija tajne obaveštajne službe. Mada organizacija nema policajce ili osoblje sa izvršnom snagom da su primenljivi bilo gde u Evropskoj Uniji, ona je ipak više nego ikad postala uključena u taktičke operacije koje se izvode širom EU, u obimu da mnogi ELO-i svoje vreme skoro isključivo vezuju za operativne stvari. Paradoksalno, sa izuzetkom Nemačke, bilo je malo političkog ili policijskog entuzijazma za instituciju operativnog Europol-a. U najboljem slučaju većina zemalja zaključuje da će možda biti potrebe u nekoj nedefinisanoj budućnosti za takvim čim, ali ne u sadašnjem trenutku, ali zasigurno ne dok se sadašnji Europol ne osnuje na čvrstim osnovama. Ipak uprkos ovome, odlučeno je na samitu u Dablinu, 13-14 decembra 1996 da Europol-u treba dati „izvršnu snagu“ rada u sprezi sa nacionalnim ustanovama. Kasniji izveštaj zvaničnika „grupe na visokom nivou“ pravosudnih i unutrašnjih poslova, navodi detalje šta bi ova nova operativna snaga trebalo da obuhvata: a. Europol bi trebalo da odobri da se olakšaju i podrže priprema, koordinacija i izvršenje specifičnih istraživanja... uključujući operativne aktivnosti zajedničkih timova (sa zemljama članicama) koji sačinjavaju predstavnike Europol-a u smislu podrške; b. Europolo-u bi trebalo dozvoliti da zamoli Zemlje Članice da izvode istraživanje u specifičnim slučajevima; c. Europol bi trebalo da razvije specifičnu ekspertizu koja bi se mogla staviti na raspolaganje Zemljama Članicama da im pomogne u istraživanju organizovanog kriminala mimo državnih granica. (Plan Delovanja za suzbijanje organizovanog kriminala, izveštaj Grupe na Visokom Nivou, Savetu Evrope, JAI, Rev4, Limite, 627/4/97, 9.4.97) Ove preporuke su usvojene Amsterdamskim Dogovorom, i već su interpretirane kao korak napred na putu ka potpuno operativnom Europol-u. U vezi sa ovim inicijativama, Državna grupa za praćenje civilnih prava, potvrđuje: „Koji god oblik da ima širenje snage Europol-a na operativnom polju bi značilo davanje prava njegovim policajcima da hapse ili u „zajedničkim“ operacijama sa nacionalnim policijskim snagama, dozvoljavanje da „nacinalna“ policija hapsi na bazi podataka tajne obaveštajne službe i nadzora koji je vršio Europol. Ovaj pomenuti put bi obelodanio potrebu kreiranja kancelarije EU tužioca i EU Policijskog Sistema za pritužbe“ (Statewatch Vol 6 No 6 1996: 16). Koncept „Sile Europol-a“ pri čemu policajci koji podržavaju Europol, imaju pravo du budu operativci u svojoj matičnoj državi, pod kontrolom Europol-a, je stavljen kao predmet za diskusiju od strane Koordinatora Europol-a i Zamenika Koordinatora, kao još jedan način nadmudrivanja potrebe za harmonizovan pravosudni sistem koji bi dopunio operativni Europol. Mada bi mnogi ovi planovi potrebovali dopunjavanje Konvencije Europol-a ili sve u svemu novu Konvenciju, osnove su već date na makro među-vladinom nivou.

121

Ova napredovanja predstavljaju jedan primer kako događaji na mezo i mikro nivoima, u ovom slučaju napad operativnih razmatranja u aktivnosti Europol-a, utiču na događaje na makro nivou. To je primer vlada podstaknutih u akciju, uglavnom protiv svojih političkih instikta, političkim imperativima na policijskom nivou, a u okviru konteksta faktora napred/nazad o kojima je bilo govora u poglavlju 1, predstavlja primer mezo nivoa policijskih imperativa koji gura policijsku kompetenciju ka Evropskom nivou, radije nego želja za supra-nacionalnom kompetencijom na Evropskom nivou, povlačenjem policijske kompetencije ka sebi. 2. Saradnja sa pravosuđem

Upad Europol-a u operativne stvari je povratno imao efekat na oblast saradnje sa praosuđem. Koordinacija i implementiranje transnacionalnih operacija i istraživanja su u suštini nemogući bez pomoći pravosuđa na kontinentu. Osnovni primer ovoga je u sprovođenju kontrolisanih isporuka. Postupak za ovaj tip operacije uključuje dozvolu svakog javnog tužioca koji je određen da prati svaku isporuku droge, da prođe kroz njegovu zonu kompetencije bez smetnji. Ovo zauzvrat uključuje sposobnost javnih tužilaca da shvata širu sitaciju u smislu napada na mrežu organizovanog kriminala nasuprot hapšenju pojedinačne isporuke droge. Efikasno rukovanje transnacionalnim operacijama prema tome uključuje javne tužioce širom EU, koji razumeju slične probleme sa kojim se suočavaju kadrovi slični njima, u drugim državama. Klasičan primer ovog problema je dat u Holandskoj studiji u tenzijama koje postoje između Holandskog principa oportunizma i Nemačkog principa legaliteta. U skladu sa prednjim je snaga javnog tužioca da goni počinioce krivičnih dela. U ovom prethodnom slučaju, ne postoji takva sloboda. Gonjenje krivičnog dela je obaveza. Holandski princip oportunizma dozvoljava veći obim fleksibilnosti u borbi protiv kriminala kao što je praćenje distribucije droge, u tom gonjenju može biti zadrške u interesu prikupljanja više tajnih informacija i postizanja boljeg rezultata nešto kasnije. U smislu međugranične saradnje između Holandije i Nemačke, razlika između dva principa znači da će holandski policajci često puta podeliti svoje informacije sa svojim nemačkim kolegama, jer oni znaju da će nemačka policija biti prinuđena da momentalno odreaguje na dobijenu informaciju. Drugi primer dat tokom istraživanja je uključivao obimnu zajedničku EDU/italijsansku operaciju pod nazivom „Koktel Operacija“ početkom 1997. Operacija je kulminirala sa 80 hapšenja u 7 zamalja. Međutim na pripremnom sastanku održanom na EDU kom su prisustvovale sudije iz Italije, utvrđeno je da se u Holandiji uhapse 3 osobe, 2 italijana i holanđanin, koje je trebalo da se izruče u Italiju na suđenje. Međutim zbog odsustva sa ovog sastanka, holandskog tužioca, nije shvaćeno da Italija ne prepoznaje zakon koji dozvoljava jednoj državi da preuzme zatvorsku kaznu iz druge države. Dok je maksimalna kazna u Holandiji za izvoz hašiša 4 godine, u Italiji maksimalna kazna je 8. godina. Stoga dok je bilo moguće da osumnjičeni holanđanin bude izručen i suđen u italiji, on bi se morao vratiti u Holandiju na izdržavanje zatvorske kazne, a maksimalno trajanje kazne bi bilo 4 godine. Obzirom da su se italijanske vlasti protivile situaciji gde bi jedna osuđena osoba teoretski mogla da služi polovinu kazne u poređenju sa drugom za isto krivično delo, to je značilo da holandski osumnjičeni ne bi mogao da bude uhapšen i izručen Italiji. Da bi mogao da obrazloži ove i slične probleme pravnih različitosti, Europol je delovao kao nezvanični ad hok promoter pravne saradnje, spajanjem sudija, magistrata i javnih tužilaca širom EU, u smislu razgovor ao problemima i razlikama, a činjenjem toga da se dođe do uobičajene ili približne radne prakse na bazi razumevanja ograničenja jednih i drugih. Ovaj proces je stavljen na konstitucione osnove Amsterdamskim sporazumom. Član K.2.2 navodi da će Europol biti odgovoran za promvisanje veza između zvaničnika

122

tužilac/istraga koji se specijalizuju u borbi protiv organizovanog kriminala. Ova snaga se dalje objašnjava u članu K.3 koji dodaje da zajedničko delovanje u sudskoj saradnji po pitanju kriminalnih radnji će uključivati...uslovljavajući i ubrzavajući saradnju između nadležnih ministara i sudskih ili nadležnih organa na sličnom nivou u Zemljama Članicama a u vezi postupaka i sprovođenja odluka. U svetlu ovih dostignuća, jedan ispitani zvaničnik Europol-a je izrazio očekivanje da će jednog dana u bliskoj budućnosti biti neophodno da javni tužioci budu stacionirani u Europol-u, radeći rame uz rame sa ELO. Kao i sa operativnom snagom za Europol, ove inicijative mezo nivoa su sada prikazane kao makro nivo. Pravosuđe i Savet Unutrašnjih Poslova Evropske Unije, je u proteklih nekoliko godina, prošao kroz mere koje su ciljane za pojačavanje saradnje pravosuđa. Ove mere uključuju: a. GROTIUS: program za promovisanje razmene pravosudne prakse; b. OISIN: zajedničko delovanje za razmenu, obučavanje i saradnju između nadležnih organa za sprovođenje zakona. U Planu Delovanja prezentiranom Evropskom Savetu od strane Grupe na Visokom Nivou za pravosudne i zvaničnike unutrašnjih poslova, napravljen je predlog za postavljanje „mreže“ za pravosudnu saradnju, koja bi delovala kao čistač, onaj ko rešava probleme i onaj ko pravi kontakte između pravosudnih organa na nacionalnom nivou. Izveštaj ide dalje da preporuči dubinsku studiju da se ispita: „Uloga pravosudnih organa u njihovim relacijama sa Europol-om, u koraku sa uvećanjem kompetencije Europol-a...(i ispita) da li bi trebalo na dugoročnoj osnovi da se transformiše u trajniju strukturu, koja može postati važan oslonac Europol-a“. Statewatch organizacija za praćenje civilnih prava ovo pravilno interpretira kao prvi korak u kreiranju EU službe tužilaštva koja bi radila u tandemu sa Europol-ovim „operativnim snagama“. (Statewatch Vol 7 No 2 1997:2) Podstrek za ove inicijative su jasno bili taktički faktori koji su rezultirali time da se Europol pojačano uključio u taktičke operacije. Tokom samog procesa ova dešavanja su se prelila u obližnje sektore, od kojih je jedan saradnja sa pravosuđem. Kao što je slučaj sa operativnim snagama za Europol, ovi planovi nisu nastali iz želje na nacionalnom ili Evropskom nivou za pojačanu integraciju u pravosuđu i unutrašnjim poslovima, već iz pokretačkih pritisaka kreiranih na mezo i mikro nivoima. Stoga u ovim instancama aktivnosti na makro nivou su pre reaktivne nego što su pro-aktivne. 3. Uobičajene Evropske Definicije Kriminala

Na sastanku Saveta Pravde i Unutrašnjih Poslova održanom 19-20 marta 1996, Evropski Ministri Unutrašnjih Poslova su usaglasili zajedničko delovanje za suzbijanje rasizma i ksenofobije. Mera je takva da zahteva proglašenje kriminalne radnje a da je počinjena bilo gde u Evropskoj Uniji: a. Javno podsticanje diskriminacije, nasilja ili rasne mržnje; b. Javno izvinjenje za rasizam, ksenofobiju ili zločin protiv humanosti i kršenje ljudskih prava; c. Javna distribucija materijala koji sadrže izraze rasizma i ksenofobije. Ova krivična dela predstavljaju samo neka od mnoštva evropskih krivičnih dela koja se odnose na rasizam i ksenofobiju, a koja su usaglašena na ovom samitu. Ovaj proces je još unapređen na sastanku Ministara Prosuđa i Unutrašnjih Poslova u Luksemburgu kada je usaglašena evropska definicija organizovanog kriminala za ratifikaciju na Međuvladinoj Konferenciji u junu 1997. Kasnije izdati izveštaj sa ovog sastanka je dao preporuke da u vezi sa ovom novom definicijom organizovanog kriminala, Europol bi trebao uz pomoć Evropske

123

Komisije, Saveta i Zemalja Članica, da osnuje zajedničku „Mrežu za kontakte i pomoć“. Svrha ove mreže bi bila da sakuplja i analizira podatke u vezi „situacije organizovanog kriminala“ i učini ih pristupačnijim za „istraživanje i tužilaštvo na nacionalnom nivou“ kao i da se iste mogu aktivno „razmenjivati sa drugim zemljama Članicama“ i akademskim i naučnim svetom. (Statewatch Vol 7 No 2 1997:2). Ovaj izveštaj jasno dovodi u vezu novu Evropsku definiciju organizovanog kriminala i Europol. Uzeto zajednički u obzir sa inicijativama oko rasizma i ksenofobije, ove nove definicije se mogu protumačiti kao prvi koraci u razvijanju tela specifično Evropskog kriminala. Ovaj napredak međutim ne bi trebalo da bude iznenađenje jer reagovenje policajaca tokom celog ovog istraživanja na pitanje da li Europol treba da ima operativnu snagu, je bilo takvo da su bili mišljenja da unapređenje treba da obuhvati i potrebu za telom za Euro kriminal, kao i Evropski pravosudni sistem. Kao i sa drugim ranije navedenim oblastima, određivanje Evropske definicije određenog kriminala, nije se posebno pojavilo. Umesto toga oni su funkcija aktivnosti koje se dešavaju na mezo nivou koordinacije. Jedna od osnovnih funkcija Europolo-a je bila institucija rada na bazi projekta, koja bi trebalo da napadne različite mreže organizovanog kriminala koje funkcionišu u Evropi. Neke od ovih mreža koje su bile opisane da imaju pipke u nekim državama uključuju turske, albanske, ruske i istočno evropske kriminalne grupe i motociklističke grupe kao što su Anđeli Pakla i Bandidos. Međutim koordinacija simultanih transnacionalnih operacija u nekim zemljama se često sputava činjenicom da svaka država može imati nrznatno drugačiju interpretaciju šta to predstavlja čin organizovanog kriminala. Isto je uobičajeno istinito za rasizam i ksenofobiju, a da rzličite države zauzimaju različita viđenja podsticanju, širenju rasističkog materijala, opraštanju nasilničkih dela itd. Posledično što je više operativno uključen Europol, to je više porasla potreba za Evropskim operativnim okvirom u obliku definicija Evropskih definicija kriminala. Takođe ovaj proces može samo da se u budućnosti širi sa sve većim uključenjem Europol-a u dela terorizma, međunarodnu prostituciju i pedofiliju. Još jednom, ovaj napredak na makro nivou se ne dešava kao rezultat neke posebne želje za pojačanu integraciju u pravosuđe i unutrašnje poslove, već kao odgovor na pritiske i dešavanja na mezo i mikro nivoima. 4. Prevođenje trećeg stuba u prvi

Predlozi su dati na Samitu Saveta Evrope u Turinu u martu 1996 da se podvede pod širu kategoriju međuvladin treći stub Sporazuma u Mastrihtu a u vezi pitanja pravosuđa i unutrašnjih poslova u prvi stub Evropske Unije. Ovi predlozi koji su delimično prihvaćeni na Međuvladinom Samitu u junu 1997, će značiti napuštanje čisto međuvladinog pristupa samo nekim pitanjima pravosuđa i unutrašnjih poslova, a ta pitanja su pitanja azila i imigracije. Supranacionalne institucije Evropske Unije, kao što je Evropska Komisija, Evropski Parlament i Evropski Sud Pravde će kada se transfer završi, imati direktnu nadležnost u oblastima stare Upravljačke Grupe I. Jedan od osnovnih razloga za ove radnje je bila neadekvatnost tekućih međuvladinih procesa donošenja odluka. U osustvu kvalifikovane glasačke većine, u prošlosti je bilo odstupanja i stagnacije kod usaglašavanja i potpisivanja čitavog niza sporazuma, od kojih je najznačajnija Konvencija Europol-a. Potpisivanje ove Konvencije se zadržavalo skoro dve godine jer je jedna od petnaest država odbijala da se saglasi da Evropski Sud Pravde ima nadležnost nad Konvencijom Europol-a. Postepeno se moralo doći do nezadovoljavajućeg kompromisa koji je dozvoljavao ECJ (Evropski Sud Pravde) da ima jurisdikciju nad Konvencijom sa primenom na 14 država, ali ne i na jednu koja to odbija. Ovaj sporazum je dozvoljavao državi koja se protivila da ima input u slučajeve koji su nastali u drugim

124

državama a koji su izašli pred ECJ, a da pri tom ona ne podleže jurisdikciji ECJ (Statewatch Vol 6 No 4 1996: 21-22). Opet ova dešavanja su delimično neophodna da bi se održavala mera supranacionalne kontrole nad Europol-omsa njgovom evolucijom u kvazi-operativnu agenciju. U kontekstu ovog istraživanja, bilo je relativno jednostavno održavati međuvladinu kontrolu nad Europol-om kao čisto tajnom obaveštajnom agencijom, koja funkcioniše prema centralizovanom načinu razmene informacija. Međutim rani koraci ka kvalifikovanom centralizovnom modelu, koji je pojačano mešao taktička i strategijska pitanja, je uticalo da međuvladin format postane teško održiv.

5.

Kapacitet veze trećih zemalja

Pitanje da je Europol u stanju veze i razmene informacija sa zemljama i agencijama van Evropske Unije, na jednom nivou nije finalizovan iz sledećih razloga: a. Kompjuterski sistem Europol-a verovatno neć biti on-lajn do 2001. b. Odredbe zaštite podataka Konvencije ne mogu biti u toku sve dok kompjuterski sitem postane operativan. c. U vreme pisanja ovog teksta, pravila koja regulišu delovanje Zajedničkom Nadzornog Tela nisu bile usvojene. Međutim uprkos ovih nedostataka na jednom nivou, na drugo kretanja su uspešna u smislu da znatno prošire tekuću sposobnost Europol-a da sarađuje sa državama i agencijama koje nisu članice EU. Jedna od najsveobuhvatnijih inicijativa je zajednički plan sačinjen od FBI i Saveta Evropske Unije za uvođenje globalnog sistema za prismotru telekomunikacija kao što su telefonski pozivi, faksovi i e-mail-ovi. Ovi planovi idu ruku pod ruku sa potpisivanjem Zajedničkog EU-US Plana Delovanja koji su potpisali predsednik Klinton i Felipe Gonzales u ime Evropske Unije na EU-US Samitu u Madridu 3.decembra 1995. U smislu zajedničke saradnje sa Europol-om, plan navodi: „Mi smo rešeni da preduzmemo nove korake u našoj zajedničkoj borbi protiv zla međunarodnog kriminala, prometa droga i terorizma. Mi se posvećujemo aktivnoj, praktičnoj saradnji između US i buduće Evropske Policijske Kancelarije , EUROPOL“. (Statewatch Vol 6 No 1 1996: 21). Druge inicijative i sporazumi koji posvećuju Europol vezama sa eksternim državama i agencijama su kako sledi: a. Deklaracija iz Barcelone sa Euro-Med Samita 27-28 novembra 1995 koja obavezuje Evropsku Uniju preko starog K4 Komiteta na bližu saradnju sa državama Magreba iz Severne Afrike i drugim Mediteranskim državama, da zajednički deluju protiv prometa droga, terorizma i ilegalnih imigracija; b. Sporazum o Međuregionalnoj Saradnji (Mercusor) od 15 decembra 1995, između EU i Latinske Amerike, koji između ostalog uključuje odredbe saradnje za borbu protiv prometa droge; c. Predlozi koji su izneti za uvođenje novih zakonskih instrumenata koji će omogućiti Europol-u da stupi u vezu i saradnju sa eksternim agencijama kao što su World Customs Organisation (WCO = Svetska Carinska Organizacija) i Interpol.

125

Još jednom ova dostignuća nisu usmerena jednostavno ka povećanju sposobnosti Europol-a za razmenu informacija i obezbeđenje taktičke perspektive (pregleda). Umesto toga oni su takođe usmereni operativnim pritiscima sa mezo nivoa. Na primer dobar deo ovog istraživanja je otkrio važnost suptilne tajne obaveštajne službe, u obliku zadržavanja pošte, telefonskog prisluškivanja, prisluškivanja prostorija, prismotre e-amilova i faksova itd a sve radi olakšavanja transnacionalnog delovanja. Prema tome inicijative kao što je EU-US globalni sistem prismotre i drugi mogu biti interpretirani u precizno ovom svetlu. Time se obezbeđuju uslovi ne samo za pribavljanje informacija za obradu u stratešku ali takođe i taktičku tajnu službu. Kao što je naveo jedan intervjuisani ELO, ultimativno uspeh Europol-a zavisi ne samo od broja prijavljenih strateških situacija svake godine, već i od toga koliko je najvećih kriminalaca uhapšeno i koliko je krupnih organizovanih mreža uništeno ili ozbiljno uzdrmano svake godine. 6. Poboljšanje ELO statusa

U vezi sa potpisivanjem Sporazuma o sedištu između Europol-a i zemlje domaćina Holandije, trenutno postoje mere o kojima se govori da se izjednači status ELO i DLO mreže. Od naročite relevantnosti je Protokol o Privilegijama i Imunitetima koji je pridodat Konvenciji Europol-a. Kao što je navedeno tokom istraživanja, DLO su uglavnom bazirani u svojim odnosnim ambasadama u zemljama u kojima postoje. Kao takvi oni nose diplomatski status Prvog Sekretara, koji im daje izuzetno ovlašćenje kod postavljanja upita u zemljama domaćina kao što je alokacija resursa. Tokom istraživanja, samo UK (Velika Britanija) je napomenula disparitet u statusu između ELO i DLO kao kriterijum za primenu jednog što je suprotno onom drugom. Kada su ispitivane po ovom pitanju, druge države su interpretirale ovo pitanje u smislu diplomatske zaštite od krivičnog gonjenja ELO dok se nalaze u Holandiji, umesto viđenja Velike Britanije da je diplomatski status mera olakšavanja taktičkih operacija. Međutim posledica povećane upotrebe ELO dovođene u vezu sa koracima za poboljšanja njihovog statusa, je bila da su neke EU zemlje počele da ukidaju broj DLO koji one razvijaju. Izveštaj ACPO o Međunarodnom, Nacionalnom i Inter-Force Kriminalu za 1996 ističe veliki broj dupliranja i nedostatak koordinacije između rada DLO, koji ima tendenciju da bude nacionalno fokusiran, i ELO -a. Tekuća dešavanja za unapređenje statusa ELO, treba dopuniti povećanom saradnjom i koordinacijom između DLO i ELO -a. U nedavnom izveštaju Grupe na Visokom Nivou, Saveta za Pravosuđe i Unutrašnje Poslove je preporučeno da: „Centralne Nacionalne Kontakt tačke (Nacionalne Kriminalne Tajne Obaveštajne Službe) navedene u Konvenciji Europol-a, bi trebalo da su kontaktne tačke za račun svih nadležnih organa za primenu zakona u Zemljama Članicama. Poželjno je da postojeće kontaktne tačke, kao na pr. Interpol NCB (nacionalni centralni biro), Sirene biro (Šengen) itd. bi trebalo objediniti u ovoj centralnoj kontakt tački“ (Statewatch Vol 7 No 2 1997:2). Ove preporuke pođednako mogu da se primene na mrežu DLO, naročito što su DLO kontakt kancelarije sve bazirane u različitim nacionalnim jedinicama. Takvi predlozi bi mogli da uključe sistem u kom su DLO jače povezani sa Europol-om, pa tako rade sa organizacijom a ne nezavisno od nje. Prema tome DLO mogu postati sredstvo sticanja tajnih informacija „na terenu“ umesto sadašnjeg sistema gde ova informacija odlazi u nacionalnu jedinicu a nije sigurno da će biti dostavljena Europol-u. Ono što mnoge od ranije pomenutih inicijative pokazuju je da trenutno postoje napori da se integrišu mnogi aspekti policijske saradnje, a da Europol ima ulogu centralne koordinacije. Važnost DLOS i CTLO (Counter Terrorism Liason Officers =Policajci kontra

126

terorirističke veze) je takva da postaje vitalna i da postoje mnogo bliže veze između ovih agencija i Europol-a. 7. Inkorporisanje Šengena

Konačno su dostavljeni predlozi Međuvladinoj Konferenciji u junu 1997 za inkorporisanje Šengenskog Sporazuma u Sporazum o Evropskoj Uniji. Početne sugestije su uključivale pretvaranje Šengenskog Sekretarijata u EU Sekretarijat, i ko-optiranje snage Šengena za donošenje odluka, za šta nije neophodna nacionalna ratifikacija, u treći stub EU. Svi ovi predlozi su prihvaćeni. U sadašnjem trenutku samo Velika Britanija i Irska su odbile učestvovanje u Šengenskom Sporazum, koji zahteva da se prekinu unutrašnje granične kontrole, uz intenzivairanje kontrola na eksternim granicama EU, time uslovljavajući slobodu kretanja u okviru EU. Međutim inkorporisanje Šengena u strukturu EU može uključiti odstranjivanje sposobnosti UK da zadrži kontrolu svoje granice na mala vrata. Još jednom deo obrazloženja za ovu inkorporaciju je naveden da bi se osiguralo da: „Pristup putem Europol-a se može tražiti za Šengen Informacijski Sistem ili njgovog Evropskog naslednika“ (Preporuka 25e, Plan Delovanja za suzbijanje organizovanog kriminala, izveštaj Grupe na Visokom Nivou, Evropskom Savetu, JAI 7, Rev 4, Limite, 6276/4/97, 9.4.97) Takav napredak bi osigurao da osim pristupa vertikalnom obaveštajnom sistemu u obliku Europol Informacionog Sistema, organizacija bi takođe imala pristupa horizontalnom obaveštajnom sistemu u obliku SIS ili njegovog naslednika. Opet implikacije ovoga idu daleko mimo prvobitnih namera Europol-a. Daleko od agencije za razmenu infromacija, inkorporisanje Šengena predstavlja još jedan zubac u točku supra-nacionalne Evropske policije, što će imati ozbiljne implikacije za budući suverenitet nacionalne države u Evropi jer se odnosi na monopolske snage prinude i kontrole. ZAKLJUČAK Prema tome u smislu osnovnih teoretskih dostignuća u oblasti policijske saradnje, rezultati ovog istraživanja imaju ozbiljnu težinu na pitanje suvereniteta. Originalni centralizovani model razmene tajnih informacija na koje je Europol predodređen, pretpostavljao je sistem u kom bi nacionalna ustanova vladala uz isključivanje supranacionalnih smetnji. Ovo je bilo očigledno iz činjenice da se osim Nemačke, nijedna druga zemlja nije zalagala za operativni kapacitet Europol-a. Međutim policijske potrebe su imale nepredviđenih reperkusija. Policijske oblasti i policijska saradnja su te u kojima je princip subsidijarnosti prirodno prisutan, nezavisno od toga šta se dešava na drugim nivoima, a oblast koja ostaje od najvećeg značaja je najniži nivo policijskih poslova „na terenu“. Posledično rad na drugim nivoima, bilo regionalnim, nacionalnim ili međunarodnim moraju biti relevantni za mikro nivo policijskog posla, a i prenos autoritet/legitimnost kompetencija s jednog na drugi nivo, takođe moraju biti direktno relaevantni mikro nivou. Uprkos uključivanja viših policijskih službenika u ranim razmišljanjima oko obrazovanja Europol-a, malo je indikacija da je neko predvideo verovatnoću posezanja taktičkih pitanja na rad Europol-a kao što se i desilo. Uvek se imalo osećanje da bi Europol samostalno bio uključen u stvaranje samo strategijske obaveštajne službe. Ovo je zapravo to što se ustanovilo tokom čitavog istraživanja, uprkos postojanju formalnog zakonodavstva i sporazuma, kriterijumi koji su regulisali odluku za propuštanje informacija ili operativne kompetencije sa jednog na drugi nivo se neizostavno baziraju na

127

taktičkom mikro nivou pre nego na strateškim razmatranjima. Osim toga međupovezanost mikro, mezo i makro nivoa je regulisana faktorima guranja što je u suprotnosti sa faktorima povlačenja,a u tome što trenutno gura napred mere integracije u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova, nije ideološko verovanje u potrebu za supra-nacionalnom Evropskom policijom koja povlači pojačana ovlašćenja na Evropski nivo. Umesto taktičkih imperativa potrebe da se suzbija ozbiljan transnacionalni kriminal, izgleda da gura integraciju odozdo. Ovo je istinito kako za policijski tako i za politički nivo. Na kraju važeća dostignuća oko trećeg stuba koja se okreću oko Europol-a se mogu uzeti u obzir kao postepena evolucija u ono što Reenen naziva vertikalna integracija. Širok mozaik policijske saradnje mreža u Evropi je prvo doveo do pojave Šengena koji predstavlja oblik horizontalne integracije. Prema van Reen-u, do horizontalne integracije dolazi kada policija jedne države dobije ovlašćenje da radi na teritoriji druge države. Ovo ovlašćenje je horizontalno po tome što ostaje na nivou nacionalne države ali se proširuje horizontalno preko državnih granica. U tom pogledu, Šengenski Sporazum sa svojim odredbama za vruće gonjenje i međugraničnu prismotru, predstavlja rani i eksperimentalni oblik horizontalne integracije. Trenutna dostignuća po pitanju trećeg stuba a posebno Europol ipak sugerišu progresiju nezavisno od čisto horizontalne integracije. Dostignuća navedena u ovom poglavlju koja su povezana sa istraživčkim nalazima ove studije, sugerišu početke oblika vertikalne integracije pri čemu se policijska kompetencija ogrće u tela i agencije koje deluju iznad nivoa nacije-države. Malo je verovatno da će ovaj oblik vertikalne integracije biti savezni u opštem razumevanju izraza. Evropska ZajednicaUnija se pokazala kao jedinstven oblik političke asocijacije koja ne potpada jasno u bilo koju tradicionalnu kategoriju ili grupaciju. Mada je u nekim oblastima konfederalna, na pr. u tome da zemlje članice imaju zakonodavnu i vlast nad kreiranjem politike preko Saveta Ministara, u nekim drugim oblastima je federalna. Ovo je evidentno po supra-nacionalnoj prirodi nekih institucija kao što je Komisija i Sud Pravde, kao i viši nivo Evropskog Zakona u odnosu na nacionalno zakonodavstvo u određenim definisanim oblastima. Kao i sa Unijom uopšteno gledano, može se logički predvideti da će se vertikalna integracija u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova takođe sastojati od jukstapozicije (položaj jedne stvari pored druge) nacionalnih i supra-nacionalne kompetencije. Mada će zakonodavna i kompetencija kreiranja politike ostati u okviru delokruga Saveta Pravosuđa i Unutrašnjih Poslova, inicijacija zakonodavstva i rasprostranjenje direktiva, regulativa itd u skladu sa korektnim funkcionisanjem Konvencije Europol-a će jednog dana biti odgovornost Komisije, dok će ECJ biti odgovoran za sudsku interpretaciju iste Konvencije. Sa dolaskom Amsterdamskog Sporazuma iz 1997, ovaj proces je jasan u tranzitornom stanju. Zbunjujuća mešavina instumenata donošenja odluka je malo verovatno da će da traje neograničeno. Na primer, dok policijska i sudksa saradnja u kriminalnim pitanjima ostaje među-vladina, sa nešto savremenijim procesom donošenja odluka koji je zamenio krute postupke donošenja odluka prema Sporazumu iz Mastrihta, stare Upravljačke Grupe I oblasti slobodnog kretanja, imigracije i pitanja azila su sada pod okriljem prvog stuba. To znači da će Komisija imati pravo inicijative u vezi ovoga, ali za prvih pet godina, Savet će biti u obavezi da usvoji svaki predlog Komisije jednoglasno, pre nego kvalitetnom većinom glasova. Evropski Parlament će samo imati pravo da bude konsultovan kao opozicija snazi zajedničkog donošenja odluka. Posledično Savet JHA će raditi sa pitanjima imigracije i azila u okviru jednog stuba a policijska i pravosudna sarradnja će biti u okviru drugog. Inkorporisanje Šengena u EU arhitekturu takođe dodaje još jednu dimenziju kompleksnosti uključujući sistem opcija koje će nekim državama omogućiti uključivanje i isključivanje iz procesa donošenja odluka u zavisnosti od okolnosti. Pa se stoga ne treba čuditi mišljenju grupe za praćenje Statewatch

128

koja kaže „složenost strukture donošenja odluke će biti noćna mora za Zemlje Članice koje uzimaju učešće, i kreiraće pustoš za svaki koncept nadzora nacionalnih parlamenata i Evropskog Parlamenta (Statewatch Vol 7 No 3 1997: 16 – 17). Međutim ova dostignuća predstavljaju tipično Evropski primer kompromisne postepenosti koja je često puta prelazak u sledeću fazu integracije. Šta će ovo značiti za koncept državnog suvereniteta ostaje da se vidi. Međutim kao i u drugim stvarima, dalja integracija u oblasti policije i pravosuđa se može tumačiti bilo kao gubitak suvereniteta što naciju ostavlja sa manje moći, ili objedinajvanje suvereniteta što čini moć nacionalne države još efektnijom. Pri svemu do današnjeg dana pažnja evropskih poslova se centrirala na jednu valutu, a u manjem obimu su kretanja ka stvaranju zajedničke inostrane i politike odbrane, evolucija oblika vertikalne integracije u oblasti policijske saradnje ima manju važnost u odnosu na kontinuirani suverenitet nacionalne države u Evropi nego bilo koji drugi faktor. Mada Evropski projekat još može predstavljati putovanje na nepoznatu destinaciju, evolutivna priroda policijske saradnje inkapsulirana u Europol se u najmanju ruku može predstaviti kao znak koji indikuje gde može biti eventualna destinacija.

IZVOR: Winn, Neil, CFSP, ESDP, and the Future of European Security: Whither NATO?, The Brown Journal of World Affairs, Vol. 9, No.2, 2003, pp. 149-160. CFSP, ESDP I BUDUĆNOST ZA EVROPSKU SIGURNOST U GRANICAMA NATO? NEIL WINN (MLAĐI PREDAVAČ UNIVERZITETA U LIDSU) Od 1989. godine u periodu rapidne tranzicije Evropska bezbednost se podvrgla novim predlozima. Raspadom Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta, ujedinjenjem Nemačke, učinjen je pomak ka zajedničkoj politici Evropske unije (EU), i trijumfom zapadnih sloboda i vrednosti koje su prihvaćene sa obe strane Atlantika.U medijima i specijalnim akademskim raspravama je mnogo više novih nesigurnosti o post hladnom svetskom ratu.U predvečerje dvadeset prvog veka za Evropu kažemo da je povratak nazad u budućnost, povratak u crne dane snažne konzervativne politike. Kao što četiri predstojeće analize obelodanjuju , ma kako god novu Evropu karakterisali ne kao hladnu, mračnu, klasično realnu umesto s toga transnacionalnu, demokratsku, međuzavisnu i multilateralnu saradnju.

129

Tradicionalno u EU je „civilna snaga“ koja je povezana socijalno generacijski i ekonomski. EU je međunarodni činilac nepouzdanosti. EU je stalno prisutna u stranim politikčim projektima ali to ne znači da prisilno uobličuje međunarodnu politiku. Status Zajednice je vrsta „velikog eksperimenta“ koja jasno oslikava vezu kako Evrope tako i međunarodne pozornice kroz proces imitacije i difuzije. Jedna je misao da kopirajući zajedničko tržište EU ; NAFTA ; ASEAN i Mercousur postaju krajnje uticajni u EU na svetsku politiku. Regulisanjem zajedničke ESDP je ključno i odvajanje od US i NATO u periodu posle 11 septembra Philip H. Gordon počinje sa :
Ako krene dobro, razvojem ozbiljnih odbarambenih snaga EU moguća je dobra stvar za sve povezane – uključujući američki uticaj u Evropi, praveći Evropu boljim i sposobnijim partnerom i obezbeđujući put za evropljane da prihvate bezbedonosne probleme gde i kad SAD nemože ili neće biti umešana. Ako krene loše, rizik za projekat EU je irelevantnost i odvraćanje od praznih institucija – ili još gore korak nazad prema situaciji na Balkanu ranih devedesetih godina, kada su razdvojene evropske i američke strategije i institucionalno vodstvo.

U.S. – EVROPSKO TRAJANJE ANGAŽOVANJA Od terorističkog napada 11 septembra 2001 godine, SAD su napravile brazdu kvazi unilateralizma i kvazi multilateralizma gde god borave. Čak od kada je napisan sporazum kojim Bušova administrcija želi da propiše pravila međunarodnih odnosa. Argumenti su sledeći: Svet nikad nije poznavao snagu kao što je SAD. Konsekventno, Evropa ne može prihvatiti SAD nikako drugačije nego kao unilateraliste, SAD su jednostavno toliko snažne. Šta reći to je priroda američkog unilaterizma. To bi mogao biti jedan širok unilateralizam, otvoren za savetovanje i sposoban za regulisanje rasvetljenja događaja, ili suziti unilateralizam, zatvoren od drugih, oslikavajući Ameriku koja želi da koristi tu snagu za izvoz domaće politike radije od efektnije i angažovanije strane i bezbednosne politike.Nažalost velika sila SAD postaje ranjivija od same sebe. Posledično, 11 septembar je pojačao trend smanjenja unilateralizma i angažovanja transatlanske bezbednosti ali takođe i jačanje mita o američkom vojnom uticaju , koji je često smanjivan od politike koju kontrolišu. Činjenica je da SAD svojim prenaglašenim dezangažovanjem u Evropi previše očekuju.Takođe ukazuje na američki patronatski odnos sa EU na svim nivoima.Još uvek SAD igraju značajnu ulogu u NATO kao i u svim međunarodnim institucijama.Evropa i SAD imaju široku saradnju u ekonomiji i trgovini. Uključujući SAD kao najvećeg trgovačog partnera EU .Više od analiza liči na preuveličavanje vojnog uticaja na dilemu uključujući društveno-ekonomsku bezbednost. Šta više, analiza je razumljiva u slučaju 11. septembra. Uprkos svemu brojne američke vazdušne baze i multinacionalne korporacije locirane su u Evropi. SAD još uvek daju široku podršku razvoju zajedniče politike za EU, čak i ako uključuju ograničenja u kontekstu NATO. Dalje, Evropa je mnogo efektivnija kao čvrst partner Vašingtonu u borbi protiv globalnog terorizma nego kao potrčko. Ovo je ključ američke borbe protiv terorizma i ukazuje na veći stepen Evrope u NATO. Konačno, jedno se ne sme zaboraviti da SAD postoje u svetskim hiper relacijama kao što je snažni uticaj globalizacije . Čak i takva velesila ne može to ignorisati. Dodatno alternativni centri moći su razvijeni su kao šro su Kina, Indija , Brazil , Jugoistočna Azija i EU. Ipak, EU i njene članice su u poziciji objektivne podrške američkoj međunarodnoj politici posle 11 septembra ako se Vašington ne počne ponašati manirom jednostranosti onda nema ni mirovnog dela kao što se čini. Čak, EU ima snažan uticaj na regionalnu i odbrambenu politiku. To je prikriveno vojnom snagom SAD i često se teško predstavlja kao trajna pozicija. Nedavno je novinar sumirao trenutni internacionalni poredak „SAD se bori,

130

UN hrani i EU finansira.“ Jaka strana politika mora da zadovoljava nekoliko uslova :jako političko vodstvo, operativni vojni kapacitet i podršku javnosti. Jedino jedna zemlja članica EU, Engleska skoro sreće te uslove i posledično je u stanju da doprinese u skorašnjoj vojnoj operaciji u Avganistanu. Mnoge članice svoje trupe drže u okvirima EU radi očuvanja stabilnosti regiona - na primer na Balkanu. Čak i ako je vodstvo SAD bilo potrebno: Dali bi evropkse zemlje digle oružje protiv Miloševićevog režima čak i bez prisustva i vođstva Amerike? Komisija EU i ''federalisti'' zemlje članice sa pogledom na transatlanske odnose, su toliko pokušavali da osmisle više jedinstveniji pristup odbrani i bezbednosti od Amsterdamskog sporazuma. AMSTERDAMSKI UGOVOR i CFSP Amsterdamski ugovor je potpisan 2 oktobra 1997 godine a na snagu je stupio 1.maja 1999 godine. Sadrži 15 članova, tri dela, jedan aneks, 13 protokola i završni čin, 51 deklaracija usvojena od strane IGC i aneksirana do poslednjeg čina i osam deklaracija. Čini se da postoji sve obuhvatan koncenzus unutar EU koji Amsterdamski ugovor nije obuhvatio osnove zajedničke strane i bezbednosne politike. Objektivan novi CFSP posle Amsterdama ostaje u biti položen u Mastrihtu. Član J 1 je posebno važan jer daje pravo zemljama članicama na legitimnu odbranu po članu 51 UN nacrta i principima nepovredivosti granica . S obzirom na povećanje, kasniji principi, naručito mogu imati ozbiljne posledice za evropski mir .Na primer kada su se Baltičke zemlje priključile EU i NATO. Kako će Rusija reagovati? Amsteramskom ugovorou manjka nekoliko pomoćnih klauzula uključujući Zapadno evropsku uniju (WEU) .Neosporno je da su ljudska prava od velike važnosti za CFSP. Zaista ljudska prava i demokratske klauzule, normativno govoreći trebalo bi biti uključene u sve sporazume sa zemljama trećeg sveta kao i da bi doprinele odbrani demokratije i osnovnim slobodama širom sveta. Dok god je zabrinutost oko analize sposobnosti, Amsterdamski ugovor naglašava da planirana politika i rano upozorenje budu uspostavaljene unutar Saveta sekretarijata pod odgovornošću visokog predstavnika CFSP ( gospodin CFSP koji je takođe generalni sekretar saveta). Ovo ne pretpostavlja, međutim, da bi visoki predstavnik mogao da održi sastanak Saveta političkog komiteta. Ovo stvara čist rizik mešanja između aktivnosti političkog planiranja i ranog upozoravanja i onih iz političkog komiteta. Međutim, 14. februara 2000 godine, Savet za opšte afere odlučuje da u kriznim situacijama unutrašnju politiku i komitet za bezbednost može preuzeti visoki predstavnik CFSP, zamenjujući trenutno predsedništvo Saveta. Zanimljivo je da u kriznim situacijama Komesar za spoljne odnose mora biti odgovoran za koordiniranje civilnih pitanja. Nesumljivo će biti problema vezanih za koordinaciju aktivnosati između viskogo predstavnika CFSP (vojna pitanja) i Komesara za spoljne odnose (civilna pitanja). S obzirom na uvećanja ostaje da se vidi šta će izaći iz toga ako u svemu jedinice rade na unutrašnjoj politici koimiteta za bezbednost. Davaće doprinos, da dodatne brojne države članice i šta će ovo doneti u smislu političke efikasnosti u planiranju strane politike uvećanjem unije. Uloga komisije u CFSP je nepouzdana. Komisija nije u potpunosti iskoristila svoja prava da donese predloge Komitetu Saveta bezbednosti sa povećanjem snage članstva u pregovorima i zajednice - biće lišena važnih uloga unutar CFSP. Ovo podvlači činjenicu da strana politika EU je još okrenuta na međudržavnost sa malim uticajem Visokog prdstavnika CFSP i Komesarom za spoljna pitanja. Pozicija Komesara za spoljna pitanja je nepouzdana, međutim sa mnogo osvrta na političko junaštvo da bi se zaštitio. Mogućnost CFSP se direktno odnosi na činjenicu da odluke uvek moraju biti jednoglasne. Generalna uloga CFSP pri donošenju odluka je jednoglasna plus i

131

konstruktivno podržana. Ovo će bez sumlje imati određene posledice na učlanjenje novih članica što će prouzrokovati ne slaganja oko pojedinih pitanja. Kao opšta zajednička evropska bezbednost i odbrana identiteta u upravljanju krizom zabrinjava. Uprkos tome Helsinški evropski savet decembra 1999 godine doneo je nekoliko važnih odluka. Savet Evrope je odlučio da bi bilo dobro imati sveobuhvatnu koordinaciju uloga u kriznim situacijama, uključujući odluke za izvršenje Petersburškog zadatka (korpus za brzo delovanje, očuvanje mira, prisilni mir). Ministri odbrane zemalja članica savetuje Savet za krizne situacije o vojnim stvarima. Dodatno, prateći permanentno političko i vojno telo biće osnovano unutar Saveta: • PSC je baziran u Briselu koji je napravljen od međunarodnih predstavnika u rangu ambasadora. PSC će donostit odluke uz konsultacije sa Savetom za pitanja odbrane i bezbednosti; • Vojni komitet će obuhvatiti Ministra odbrane. Komitet će savetovati i dati preporuku PSC o profesionalno- vojnim pitanjima; • Vojni štab će zajedno sa Savetom obezbediti ekspertizu i podršku umesto ESDP. 14. februara 2000 godine unutar privremene mere Savet uspostavlja prateće međunarodno savetodavno telo koje funkcioniše od 1. marta 2000 godine. • Komitet unutrašnje politike i bezbednosti je u službi ambasadora; • Privremeni šef Komiteta za odbranu; • Privremeni vojni šef Komiteta; • Visoki predstavnik CFSP koji je takođe Generalni sekretar Saveta koji će spojiti sva tela. IZNAD NICE : ESDP UTICAJ NA POVEĆANJE Na temelju Amsterdamskog sporazuma u decembru 2000 godine Evropski Savet usvoji je francuski predsednički izveštaj na temelju evropske bezbednosti i odbrambene politike. Izveštaj osigurava razvoj vojnih kapaciteta EU stalnim razvojem političkih i vojnih struktura. Takođe tranformacijom zapadno evropske unije mogućnost upravljanja krizom je na EU. Rezultirajući ugovor iz Nice izmenjenim članom 17. Sporazuma o EU uklanjajući izveštaj između EU i WEU – kasnija organizacija postaje suvišna za EU. Sporazum iz Nice takođe autorizovan od strane Saveta da preuzme «unutrašnje upravljanje nad kriznim situacijama« Snaga novog visokog predstavnika za CFSP Javier Solana preko Komesara spoljnih odnosa Chris Patten. Uprkos tome, u 2001. godini građani Irske odbili su sporazum iz Nice referendumom i tim vidno usporili napredak. 19 novembra 2001. godine Ministri unutrašnjih poslova i odbrane okupili su se u Briselu na konferenciji CIC. Oni su pružili mogućnost da Helsinki rasporedi 60000 vojnika za manje od 60 dana za davanje podrške od jedne godine. CIC je potvrdio da EU može izvršiti ceo lanac upravljanja krizom u 2003 godini, ali su upozoreni da za dalje napore moraju biti u mogućnosti za složene operacije bez rizika. Kao odgovor na nesposobnost vršenja dužnosti, zemlje članice imaju saglasnost od strane Evropskog plana sposobnosti i akcije za postupno napredovanje nacionalnih i multinacionalnih rešenja. Nedostatakom zaključka EU želi postići sporazuma sa NATO i uz NATO podrški umesto vodstva EU , ESDP se operacijski deklarisao kod Saveta Evrope od 14-15 decembra 2001 godine. 13. maja 2002. godine Ministri odbrane EU formalno su participirani u Savet opštih afera i prvi put raspravljali o evropskim vojnim mogućnostima. Pokriće u izlazu je u

132

mehanizmu razvojnih sposobnosti, napredak u okviru akcionog plana sposobnosti, brzo prepoznavanje elemenata Helsinških ciljeva, priprema naredbi i kontrola glavnog štaba i saradnja na polju naoružanja. Sledećeg dana Ministri odbrana članica EU, države kandidati za pridruženje Island i Norveška sastali su se da raspravljaju o GAC zaključcima, unutar 15 +15 formata (uključujući sve Ministre) i tada na osnovi 15 + 6 (uključujući EU, Ministre i šestoricu koji nisu članovi EU i NATO). Ovaj sastanak je takođe raspravljao o saradnji EU i NATO. Između 22 i 28 maja 2002. godine EU sprovodi prvu vežbu rukovođenja krizom (CME 02) u okviru ESDP. Ključ vežbe je test okvirnog donošenja odluke za pun lanac odlučivanja EU za koordinaciju civilnih i vojnih ciljeva. Vežba je takođe testirala sposobnost EU i zemalja članica za koordinaciju i efikasnu komunikaciju u upravljanju kriznim situacijama. CME 02 je na osnovu zamišljenih kriznih scenarija uključujući etničku problematiku na osnovu nekoga neimenovanog ostrva u Atlantiku. Sproveden u Briselu i relevantnim državama uključujući zemlje članice relevantnih savetodavnih tela (uključujući politički i bezbednosni komitet, vojno osoblje EU i političke jedinice), visoki predstavnik CFSP, zatim komisija, prateći EU cenatr lociuran u blizini Madrida i predstavnik UN i NATO. Ocena vežbe je podnešena u Seviljskom savetu Evrope u junu 2002 godine. Ova vežba se smatra uspešnom. Konačno, ključni problem za ESDP vrti se oko ugovora za budućnost Evrope, ustoličen od strane bivšeg francuskog predsednika Valery Giscard d Estaing. Evropska komisija realizuje svoj prvi široko rangirani doprinos na osnovu Ugovora o budućnosti Evrope 22 maja 2002. godine. Sadrži predloge temeljnog pretraživanja puta za CFSP i organizovanje i implementaciju u svetlu trenutnog zahtevanja kakav je terorizam. Za osiguranje efikasnosti između raličitih sredstava spoljne politike , raspravom pozicije Visokog predstavnika CFSP pa i Komesara spoljnih odnosa trebalo bi postaviti u jednu novu kancelariju lociranu u komisiji. Novi ured trebalo bi da je odgovoran za ukupnu konzistenciju i glavnu ulogu unutar rukovođenja krizom. Predlog takođe nazvan kao izraziti porast raspoloživih finasijskih sredstava za CFSP u zajedničkom budžetu za jači razvoj, mnogo efektivniju vezu spoljnih delegacija. Primer najkontraverznijeg aspekta je komisijski predlog koristeći kvalifikovanu biračku većinu, pre nego prosta pravila, unutar EU za spoljnu politiku. Većina zemalja članica pogotovu Britanija i Francuska , dali su potvrdu za ovaj predlog. U oktobru 2002 godine Irska konačno potvrđuje Sporazum iz Nice. Prijem 10 novih zemalja članica 1 januara 2004 godine će uvesti nove bezbednosne probleme spoljne politike na dnevni red EU. Uključujući Kiparski slučaj, poziciju Roma u Istočnoj i Centralnoj Evropi, Baltičke zemlje i veza sa Rusijom.Pomeranje EU prema istočnim granicama i propratnu pretnju sigurnosti. Mnoge specifične pretnje za EU od novih istočnih granica i ruskog organizovanog kriminala. Problematika u velikoj meri počinje i završava sa „meka bezbednost“ . ZAKLJUČAK : KA REGULARNOSTI CFSP / ESDP Skorašnji događaji u Jugoslaviji, Kosovu, Avganistanu i Iraku – dodajući tome 11. septembar – dostiže vrhunac opasnog narastajućeg razlaza između vojnih mogućnosti SAD i Evrope . Evropa u formi EU, je pritisnuta nacionalnim uticajem, multilateralnom strukturom i različitim vojničkim tradicijama. Ovi događaji razotkrivaju ranjivost jedne velike koalicije. Ukratko, Evropa je jedna osporavana vizija od same sebe. Ovaj trajni evropski nedostatak je u vezi volje SAD da oblikuje preko potreban oslonac za globalnu sigurnost posebno u Evropi. Manjkavost jakih unutrašnjih konflikata i imovinskih odnosa. Evropljani očekuju neprestani pritisak SAD za povećanu odbrambenu potrošnju u kratkom periodu. Jedini put Evrope za
133

izlečenje svoje odbrane su povlačenje velikih investicija. SAD traže od svojih saveznika da budu kooperativni, razmestivi i koji će ih podržavati tri godine. Dalje, Evropljani treba da očekuju dodatni pritisak SAD za ulaganja u vojne programe pre nego u nove i još ne dokazane. U oktobru 2002 godine Ugovor o budućnosti Evrope iznosi predlog „Ujedinjene zemlje Evrope“ sa evropskim državljanstvom, evropskim Predsednikom i evropskim Ministrom spoljnih poslova po ugledu na američkog državnog Sekretara. Za ovaj predlog bez sumnje postoji topla preporuka kod članica kao što su Francuska, određene članice Beneluksa i Italija. Preostale države će verovatno prihvatiti jedan kompromis i britanci imaju ideju o zajedničkoj evropskoj spoljnoj i odbrambenoj politici mimo NATO. Degolistička Francuska je vizija kreiranja jedne evropske super snažne tj. Moćne, spoljnopolitičkog odlučivanja, nezavisno od Vašingtona. Uprkos tome, evropljani još uvek pate za takvim međunarodnim odnosima koji se striktno oslanjaju na podršku SAD unutar jedne krize. Imajući u vidu rečeno, EU je nedvosmisleno uspešna u posle ratnim dešavanjima u ekonomiji i trgovini. Kao što je jedan autor nedavno rekao: U porastu, EU ima uticaj na ponašanje ostalih aktera u spoljno političkoj ekonomiji. Oko svega, EU je model za druge regijsko integracione pokušaje. Države u Aziji, Severnoj Americi i Južnoj Americi pokušavaju imitirati uspeh EU u komercijalnim sferama. Uprkos tome, isti autor naglašava da mnogi akademski specijalisti i praktičari veruju da međunarodni kapacitet EU je uzak za brojne krucijalne faktore. Prvo, najniža pozicija sprečava EU za pravljenje inovacija i stoga ima mnogo ponuda za pregovaračke partnere u vezi sa posebnim poslasticama slične prirode. Drugo, međunarodni nacrt EU oslobađa pregovore nad pojedinim bitnim elementima: zemlje članice otkrivaju svoju poziciju tokom sastanka Saveta ... EU ne može iz svoje kože. Napokon, kao posledica zajedničkih snaga između Komisije i zemalja članica, EU čini konačan akt za ozdravljenje u poslednjim satima pregovaranja, tako što sporazum bude napravljen. Kao što je početo ranije, Ugovor iz Amsterdama po svom pravnom nasledstvu još uvek trpi manjkavost za izglede CFSP umesto povećanja. To je veliko pitanje čiji odgovor se nalazi u trenutnom Ugovoru o budućnosti Evrope. Trenutna preokupacija sa terorizmom posle 11 septembra 2001 godine takođe je napravila povećanje još daljim. Paradoksalno, uprkos tome, povećanje je takođe više centralno pitanje za bezbednost EU, dajući novu pretnju bezbednosti od Istočne Evrope i bivšeg Sovjetskog Saveza. Više nego ostali događaji, EU proširuje dugoročna dešavanja evropske spoljne politike i generalno evropske bezbednosti. Činjenica je da je širenje EU mnogo dalje od brige i razumljivije nego NATO i stoga najsporije i proporcionalno više složeno i komplikovano. CFSP će mirno primiti priznanje kao rezultat budućeg povećanja EU . Povezanost između sadašnjih zemalja članica i novih institucija EU, je odlučna procedura za fundamentalne promene. Zaista, unutrašnji razvoj događaja unutar države naglašava da Istočna i Centralna Evropa nije jedinstvena u smislu političkog, društvenog i ekonomskog razvoja. Mogući je napredak u grupi i van grupe, deset Centralnih i Istočnih Evropskih zemalja koje su unutar grupe. Ova grupa ima prednosti za otvoren pristup unutrašnjem tržištu, direktne izbore za Evropski Parlament, mogućnost pridruženja EMU, slobodno kretanje osoba u okviru EU, verovatno poboljšanje proseka, pristup fondu Evropskog regionalnog razvoja i evropskom društvenom fondu za zajedničku agrarnu politiku i ostale prednosti. Ovo je vrlo važno, stanovništvo je krenulo ka demokratiji i slobodnoj tržišnoj privredi sa snažnim predviđanjima i podrškom EU. Građani koji su zadovoljni demokratskom tranzicijom u svojim državama i naklonjeni slobodnom tržištu daju veliku podršku članstvu u EU.

134

Rumunija će postati reprezentativni primerak grupe. Bugarska, Jugoistočna Evropa ( računajući Tursku ), Balkan i Rusija takođe bi mogli biti dodati na ovu listu. Ova grupa koja ne prihvata pristup EU ima od kratkog do srednjeg roka, do kraja 2007 godine. Ni jedna država ne može biti iznad Kopenhagenskih kriterijuma koji se temelje na političkim i ekonomskim razlozima.Oni trpe nedostatak demokatije, podmićivanje, mafijaški uticaj i oni imaju duboko usađene ekonomske probleme. U granicama ove grupe, Rumunija i Bugarska su najrazvijenije i neće naići na oštre kriterijume ulaska u EU. Rusija je nesumnjivo prevelika za pridruženje EU i stvara neravnotežu čak i ako to nije. To isto je verovatno težnja vođstva Evrope. Balkanske države imaju male šanse za ulazak u grupu. Ova grupa ne uživa jednake dodatne olakšice u članstvu EU. Podele u novoj Evropi će biti volja zemalja članica u EU i NATO. Potencijalni napredak, traje od perioda posle 1945. godine i najbolji je u demokratsko kapitalističkom okviru. Pobednici i gubitnici će opstajati i postajati članovi EU (i jedinstveno tržište), i čak u okviru i između zemalja članica EU međusobno. Novi bezbednosni problem biće identifikovan bez sumnje za većinu van grupe . Od Samita St. Malo 1998 godine, pokret ka ESDP je bio bezosećajan. Ceo napredak u suštini je komisijski projekat za političku uniju. Osim toga, napredak je uzet na temelju logistike sličnom kao u EMU 1990 godine. EMU je dotle imao silan uspeh u celokupnom evropskom nacrtu. Obrnuto, cena neuspeha biće dramatična u novom periodu „Euroscleoris.“ Slična logika sadrži napredak političke unije i ESDP. Uspeh će doneti veliku prednost umesto Briselske vizije nad EU – sastavljene u celini, budući neuspeh bi vratio projekat godinama ako ne i dekadama unazad. Istorijske snage temelje se na ESDP napretku na novom putu. SAD je dezangažovana u Evropi od 1989 godine. Jednostrana američka spoljna politika Bušove administracije je ključni problem. Američka politika na NMD, promena klime, terorizam, i Avganistanski kriza ima nedostatke u prekookeanskom izveštaju. Predsednik Bush očekuje od Evrope doprinos za odbranu svojih ulaganja veći nego do sada, iako je za očekivanje da će to biti u kontekstu Atlanske Alijanse pod vodstvom SAD. Planovi EU za nezavisnost ESDP, uprkos tome opažaju se kod Bušove administracije kao pretnja politici hegemonije unutar NATO. Zaista ovaj će put biti zanimljiv. ESDP OPERACIJE
(GIOVANNI GREVI, DOV LYNGC and ANTONIO MISSIROLI)

Od 2003 godine EU je bila angažovana u tri misije – u Bosni i Hercegovini, bivšoj jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Demokratskoj Republici Kongo – zastupajući različite ciljeve, od pravne primene i monitoringa do bezbednosti i humanitarnog prava. Oko 2000 policajaca i vojnika je bilo uključeno u tri operacije. Praktično, vojne operacije su važan test u slučaju opstanka Saveza i predočavaju neke od vojno policijskih instrumenata koji su razmatrani na Helsinki Headline Goal iz 1999 godine. Takođe, ograničeno vreme i obim tekućih angažovanja je, u prvu ruku manifestacija EU bezbednosti i dimenzije odbrane, sa kojima je moguće voditi mnogo ambicioznije intervencije periferijalno povezane.

POLICIJSKA MISIJA EVROPSKE UNIJE ( BOSNA I HERCEGOVINA )
Počev od 1 januara 2003 godine, EUPM u Bosni i Hercegovini predstavlja prvu ikada organizovanu operaciju pod ESDP. Preuzimajući od ( IPTF ) koja je bila prisutna od decembra 1995 godine, operacija je pokušala uspostaviti nametanje lokanlih zakona tako da

135

bi mogla doprineti mogućnosti stabilizacije u regionu. 531 policijski oficir – oko 80% iz članica zemalja Evropske Unije i 20% iz trećih zemalja–preferirajući monitoring, mentorstvo i inspekcijsku aktivnost. Za mandat EUPM od tri godine ( do 31 decembra 2005 ) i godišnjim budžetom od 38 miliona evra, od kojih je 20 miliona evra izfinansirano iz budžeta zajednice. Policijski oficiri su bili podržani od oko 400 štabnih oficira. EUPM čije je sedište locirano u Sarajevu je bilo podeljeno u tri odeljenja, naime operaciono, plansko i razvojno, kao i administracijsko. Danski komandant Sven Frederiksen je postavljen za policijskog komesara operacije, koji je usko sarađivao sa Lord Ashdown specijalnim predstavnikom UN u Bosni Hercegovini. EUPM se bazira na odluci Saveta od 11 marta 2002 godine, prateći odobrenje Saveta bezbednosti UN (rezolucija 1396 od 5 marta 2002) o angažovanju u EU. 4 oktobra 2002 godine EU potpisuje sporazum sa bosanskim vlastima koji definiše uslove i trajanje EUPM. CONCORDIA (Bivša jugoslovenska republika Makedonija) 31 mart 2003. godine, od strane EU predstavljena je misija Concordia u Makedoniji (FYROM) kao vojna operacija. Trupe EU su preuzimajući od NATO operaciju Allied Harmony navodeći unapređenje doprinosu stabilnosti, sigurnosti u okolini Makedonije i osiguravajući implementaciju sa Ohridskim sporazumom iz avgusta 2001 godine, politički povezano sa konfliktom između makedonaca i albanaca. Snage EU, u kojima inicijalnu ulogu ima Francuska kao mirovne trupe, patrolirajući u albanskim regijama u Makedoniji koja se nalaze prema granici sa Srbijom i Kosovom. Operacija je po preporuci Makedonije i odluci rezolucuje Saveta Bezbednosti 1371, vraćena poslednjih šest meseci. Njen inicijalni budžet je iznosio oko 6,2 miliona evra. Trinaest zemalja članica EU (uključujući Irsku i Dansku) i 14 zemalja van člansta sačinjavalo je snage u misiji, ukupno 350 lako naoružanih vojnika. Kada je konstituisana Concordia EU je bila vodeća u toj misiji, ali Unija potpada pod preimućstvo NATO posle tzv. Sporazuma Berlin plus. Štab EU operacije bio je lociran u ( SHAPE ) u Belgiji. Deputy SACEUR nemački admiral, je bio postavljen za komandanta operacije sa generalom Pieere Maral (Francuska) koji je bio na poziciji Komadanta snaga do 1. oktobra pre preuzimanja vođenja odlukom Saveta od 21 jula 2003. do preuzimanja mandata 15 decembra 2003. godine – od general majora Luis Nelson Ferreira Dos Santos (Portugal) iz EUFOR. Oni su bili u bliskoj saradnji sa specijalnim predstavnikom EU u Makedoniji, belgijskim diplomatom Alexis Brouhns. Partnerstvo EU i NATO za pomoć krizama je napravljeno uz dugo čekani bilateralni sporazum Berlin plus decembra 2002. Konačno, Concordia se ukida policijskom operacijom EUPOL takođe angažovanim od EU. Proxima, u koju je pozvano 200. najsnažnijih EUPOL, je predočena 15 decembra 2003 godine u bazi zajedničke akcije pod rukovodstvom Generala Affairs i spoljnjeg saveta odnosa od 29 septembra 2003 godine. Svojim podrškama su je pratili Branko Crvenkovski, premijer Makedonije, preko EU do SG/HR Javier Solana. Proxima navodi pomoć za nezavisnost Makedonije, razvoj njihovih policijskih snaga po evropskim i međunarodnim standardima i u fokusu je praktično podržana od vlade i organizacija za borbu protiv kriminala. Totalno koštanje ove operacije u prvoj godini je iznosilo 15 milona evra, uključujući početna ulaganja od 7,5 milona evra, sve podržano od strane EU budžeta. ARTEMIS ( DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO )

136

Sa prevencijskim navodima na velikoj skali humanitarnih i civilnih kriza u Ituri u Severo-istočnoj Demokratskoj Republici Kongo, EU predlaže stavljanje vojne operacije od strane Generalnog Sekretara Ujedinjenih Nacija od 12 juna 2003. godine. U vezi sa tim madatom je Rezolucija Sveta bezbednosti UN 1484 (30 maj 2003), Artemis misija postaje uslov stabilnosti u regionu i poboljšanju humanitarne situacije u glavnom gradu Ituri Bunia. Mandat multinacionalnih snaga je bio zaštita izbegličkog kampa, bezbednost aerodroma u Bunia i pre svega zaštita civilnog stanovništva, UN personala i široko humanitarno prisustvo. Snage je sačinjavalo oko 1800 vojnika pretežno Francuza. Operacija je završena 1 septembra 2003 godine. Poslednje snage su napustile Bunia 6 septembra, posle predavanja svih odgovornosti nazad UN misiji (MONUC), ne slaganje sa širokim mandatom, mnogo veća ugovorena pravila i 18000 jakih multinacionalnih snaga. Rapidan razvoj snaga unutar EU praćen je eskalacijom nasilja i neverovatnih događaja u Ituri regiji. Borba između etničkih lokalnih strana hema i lendu izazvala je haos u okolnom Bunia od ranog maja, stotine ljudi je ubijeno i desetine hiljada je u izbeglištvu. Neprestana pretnja uništenju DRC mirovnog procesa i destabilizacija šireg regiona Velikog jezera. Francuska je još jednom glavna u operaciji Artemis. General Neveux je glavno komandujući u operacijii, Brigadni General Thonier komandant EU snagama. Obojica su usko povezani sa Specijalnim predstavnikom EU u regionu Italijanom Aldo Ajello. Glavnokomandujući Štab je bio lociran u blizini Pariza. Operacioni štab je bio lociran u Entebbe u Ugandi sa utvrđenjem u Bunia. Uz saglasnost sa Francuskom, Engleska i Švedska su doprinele svojim ljudstvom. Belgija i Nemačka su obezbedile civilnu pomoć, dok je pomoć van EU uključivala Kanadu, Južnu Afriku i Brazil. Artemis je prva vojna EU operacija van Evrope za razliku od ostale dve misije, nije se oslanjala na pomoć NATO. Razgovori su u toku odnoseći se na mogućnost da EU pruži policijsku misiju u Demokratskoj Republici Kongo sa ciljem da pomogne unutrašnjoj Vladi u Kinshasa u uspostavljanju policijskih snaga u celoj zemlji. Čak i dalje Kopenhagenški savet decembar 2002 je ukazao voljnost EU da vodi vojne operacije u Bosni prateći SFOR. Predlozi za takav vid misije trebalo bi izgledati kao što su trenutno elaborirani. EUJUST THERMIS – GRUZIJA EU čini dugoročne napore za poboljšanje mira i bezbednosti u području Južnog Kavkaza i da pomogne u tranziciji tri oblasti u regiji Jermenija, Gruzija i Azerbejdžan. Kao deo ovoga EU postavila je Specijalnog predstavnika za Južni Kavkaz u julu 2003 godine. U skladu sa ovim, u junu 2004 godine EU je pristala da se umeša u tri države u Evropskoj komšijskoj politici. U junu 2004. godine gruzijski premijer gospodin Zhvania je pozvao EU da pomogne Gruzijskoj vladi u kopiranju Evropskih zakona. Udružena akcija 2004/523/CFSP obrazuje EUJUST THERMIS koja je prihvaćena od Evropskog Saveta i 16 jula 2004. godine misija je lansirana. Direktive EUJUST THERMIS su pomoć vladi Gruzije u njenim naporima da reformiše kriminalni pravosudni sistem i unapredi zakonodavne procedure. Ova unapređenja zahtevaju od Gruzije potpunu internacionalu i Evropske pravne standarde, šta više misija će obezbediti uvid i pravac reformi pravosudnog sistema i dati podršku razvoju zakonodavstva kao što je na primer Kriminalno proceduralni Kod. Ovi napori takođe nameravaju da ojačaju inicijative uzete od Saveta Evrope i OSCE u relevantnim područjima. Pojedinačno, EUJUST THERMIS će:
137

• • • •

obezbediti hitne vodilje za novu pravnu strategiju; podržati celokupnu ulogu trenutnih Gruzijskih vlasti u polju pravosudne reforme i antikorupcije; dati podršku za planiranje novog zakonodavstva ako je potrebno i primena Kriminalnog proceduralnog koda; podršku međunarodnom razvoju kao i regionalnoj saradnji u područijima kriminalne pravde. 30 juna 2004. godine gospođica Sylvie Pantz postala je šef EUJUST THEMIS. Gospođica Pantz predvodi misiju sa izmeštenim budžetom od 2050000 evra za period od jedne godine koji će biti okončan 14 jula 2005. godine. Tokom misije ona će podnositi izveštaje SG/HR Javier Solana putem Evropskog specijalnog predstavnika za Južni Kavkaz Heikki Talvitie. Politički i bezbednosni Komitet će vežbati pod odgovornošću Saveta, političku kontrolu i strategijske smernice misije. Misija je izvršena sa iskustvima i ekspertizama mlađih profesionalaca, kroz podršku i pomoć gruzijskim vlastima. Osoblje misije (desetočlani tim bez uključenja lokalne pomoći) su radili u kabinetu Premijera , u Minstarstvu pravde, u Nacionalnom savetu bezbednosti, u Savetu pravde, u kancelarijama Javnog Tužoca i Pravobranioca, u Ministarstvima i u ostalim državnim telima u prestonici Tbilisi. U oktobru 2004 godine gruzijski predsednik M. Saakashvili je uspostavio radnu grupu visokog nivoa da podrži ciljeve Eujust themis u razvoju sveobuhvatne strategije za reformu kriminalnog pravnog sistema. EUJUST THEMIS je prvo pravilo za pravnu misiju sprovedenu od ESDP, civilne misije i potvrđuje razvoj novih sposobnosti za civilne dimenzije ESDP. Misija se ubraja u red sa Feira European Council (2000) odlučujući da ojača takve civilne sposobnosti, posebno naglašavajuću ulogu zakona. EUJUST THEMIS takođe oslikava posvećenje EU da podrži napore gruzijskih suseda u Južnom Kavkazu u kreaciji stabilnog i sigurnog područja. ALTHEA (Bosna i Hercegovina) Prateći Savet zajedničkih akcija (2004/570/ CFSP) 12 jula 2004 godine, EU je lansirao vojnu operaciju Althea 2 decembra 2004, prateći odluke NATO na Instambulskom kongresu u junu 2004 godine (odlučena je SFOR misija za Bosnu i Hercegovinu). EU primenjuje novu i posebnu sedmu misiju koja u svojoj početnoj fazi ima odgovarajuće stepene snage sa najnovijim SFOR. 25 novembra Savet EU je usvojio odluku da lansira operaciju prateći vezu sa usvajanjem od 22 novembra po Rezoluciji Saveta Bezbednosti UN 1575 koja omogućava lansiranje operacije Althea 2 decembra . Slično SFOR, EUFOR – to je snaga koja je implementirana u operaciji Althea – koja je posvećena da garantuje neprestanu primenu po aneksu 1a i aneksu 2 Dejtonskog i Pariskog dogovora. Osnovni ciljevi Althea su: • • Da obezbedi primenu sa odgovornošću da ispuni ulogu preciziranu u aneksu 1a i 2 Dejtonsko- Pariskog sporazuma i Da doprinesu sigurnom i bezbednom okruženju u BiH, u vezi sa njihovim mandatom, u potrebnom postizanju zadatka u kancerariji Visokog Predstavnika misije implementirajući plan i proces stabilizacije i asocijacije.

138

Snage EU će takođe obezbediti podršku svim silama i mogućnostima, i uz napor Visokog Predstavika Paddy Ashdown i Međunarodne zajednice, u poljima kao što su borba protiv organizovanog kriminala i implementacija civilnih aspekata mirovnog sporazuma. Operacija Althea će biti najveća koju je ikad lansirala EU sa 7000 trupa od skoro svih članica i velikim brojem trećerazrednih zemalja. To će dodati značaj EU političkim angažovanjem, jer ti asistirajući programi i misije monitoringa sa vidom pomoći BiH prave dalji progres prema evropskim inegracijama u kontekstu satiblizacije i procesa asocijacije. U svojoj rezoluciji 1575 Savet bezbednosti UN je pozdravio u svetlu predstojeće operacije Althea povećano angažovanje EU u BiH. General John Reith (UK), DSACEUR je bio postavljen od strane EU za Komandanta operacije i glavni Genaral A. David Leakey (UK) izabran kao komandant EU snaga. Lanac komande Saveta EU donosi osnovne odluke u operaciji, potpomognuto od strane Generalnog Sekretara Saveta /Visokog Predstavnika CFSP/. Politički i bezbednosni Komitet PSC vežba političku kontrolu i obezbeđuje strateške smerove operacije, pod odgovornošću Saveta. A EU vojni komitet EUMC prati pravilnu primenu. Operacija Althea je sprovedena po Berlinskom plus Sporazumu između EU i NATO. Konsultacije sa NATO su zauzele mesto u primeni Berlin plus Sporazuma i PSC i predsednik EUMC koji obezbeđuje dodatne informacije NATO o napretku Althea. Veza sa NATO je važna u operativnom i komandnim uslovima kao i uspešnost i kredibilitet EU operacije. Sve u svemu 33 zemlje su doprinele operaciji uključujući 22 Evropske članice i 11 koje nisu članice, uključujući najprimećenije Morocco-4, Germany i UK sa cenjenih 1100 i 950 trupa. Ostale koje su doprinele su iz Francuske, Italije, Holandije i Španije. Tradicionalno neutralne zemlje EU Austrija, Finska, Irska i Švedska doprinele su operaciji, uključujući i neutralnu Švajcarsku koja nije članica EU. Uobičajena cena za operaciju od strane ATHENA je mehanizam, po kome doprinosi dolaze od zemalja članica po ključu GDP. Finansijske reference za uobičajene troškove koštaju 71,7 milona evra. Osoblje i ostali troškovi su referencirani prema „trošak leži gde padne“ osnovama. Operacija Althea obeležava novi korak u razvoju ESDP po uslovima veličine i ambicije. Takođe potvrđuje uzlaznu ulogu EU kao primarnog mirovnjaka, sa mnogo više odgovornosti određujući stabilnost na Zapadnom Balkanu. Kontrast sa evropskom politikom deceniju ranije, u 1994 godine, ne bi mogla biti veća: zemlje članice EU su ujedinjene i jure za ciljevima obične politike. U isto vreme pojedinac bi trebalo da primeti dva izazovna lica operacije. Prvi je kredibilitet – u terminima biti voljan i u mogućnosti povratne reči sa akcijom i druga je koherentnost – u terminima sposobnosti uključenja Althea u EU i pre ciljeve u BiH, uključujući EUPM operaciju od 2003 godine. EUPOL – KINSHASA Demokratska Republika Kongo EU je dugo vreme bila garant mira i obezbeđenja sigurnosti i stabilnosti u regionu Velikih jezera. Ona je već igrala važnu ulogu u uspostavljanju mira i pružanju bezbednosti u Demokratskoj Republici Kongo kroz operaciju ARTEMIS lanisiranu u junu 2003 godine koja je vodilja visokih humanitarnih i civilnih ciljeva u Ituri. U septembru 2003 godine ova operacija je zaista i potpuno preuzela odgovornost za povratak UN misije MONUC. Zbog bojazni od eskalacija nasilja i posledicama razgradnje uslovne bezbednosti u DRC i prateći zvanične preporuke od kongonske privremene vlade i UN u oktobru 2003 godine, EU odlučuje da lansira Policijsku misiju u Kinšasi sa glavnim ciljem da uspostavi Policijsku vlast kao deo sveukupnih policijskih snaga.

139

Zasnivanje IPU u DRC povezano je sa Sporazumom iz Pretorije koji je potpisan u decembru 2002 godine i Memorandumom o bezbednosti i vojsci od 29 juna 2003 godine. Kreiran je kao bitan faktor mirovnog procesa i posledica razvoja. IPU treba da bude operacionalizovan do marta 2005 godine. Projekat policijske vežbe pod nazivom EUPOL Kinshasa u vezi je sa savetom udružene akcije (2004/847/CFSP ) od 9 decembra 2004 godine prateći trenutnu misiju koja je vođena od EDF. Kroz udruženu akciju EU se ubacila u policijsku misiju u Kinshasi i podržala proces konsolidacije unutrašnje bezbednosti u DRC dajuću udeo kao vid podrške vladi sa potrebnim pravnim formama i ciljevima za implementaciju novog IPU. U decembru 2004 godine, politički i bezbednosni Komitet odlučuje da EUPOL KINSHASA mora pratiti sledeće tri tačke: • • • Oporavak i obnovau centra za obuku; praćenje baznih ciljeva i obuka IPU i praćenje, monitoring i mentorstvo konkretnih implementacija IPU mandata posle početnih faza obuke.

Uspostava IPU počinje u januaru 2005. godine i dužina misije je inicirana na jednu godinu sve do 31. decembra 2005. godine. Glavni zadatak misije je podrška novim policijskim snagama Kongoa štiteći državne institucije i novoformiranu unutrašnju bezbedsnosnu aparaturu u vreme državnog tranzicionog procesa do završetka izbora juna 2005 godine. Operacija će biti aktivna u periodu konsolidacije od tri meseca. Operaciju će otpilike činiti 30 stalnih članova (19 policijskih oficira, 4 međunarodna civila i 6 lokalnih stalnih članova). Portugalac Adilio Custodio postavljen je, kao Šef misije, da preuzme zapovedništvo EUPOL KINSHASA u cilju glavnokomandujućeg političkog i bezbednosnog Komiteta koji će pod odgovornošću Saveta voditi političku kontrolu i strategijsku orijentaciju misije. Savet EU odlučuje u pogledu obejktivnosti i terminantnosti misije, ali će se pod rukovodstvom PSC donositi relevantne odluke uključujući autoritet glavnokomadućućeg i operativni plan. Budžet pokrića troškova tokom faze planiranja u 2005 godine je 4370000 evra dodajući u aktivnosti EDF fonda. Pored Portugala, Belgija, Nemačka i Mađarska pružale su pomoć (npr. oprema, policijskih oficira) . Holandija, Engleska, Luksemburg, Irska, Danska i Švedska su pružale finansijsku pomoć. Sva pomoć za ovu misiju pružena je u vidu subvencije i pružanja garancije. EUPOL KINSHASA naglašava važan korak u odnosu između EU i UN u uskoj povezanosti između dve organizacije u septembru 2003 godine na osnovu zajedničke deklaracije UN-EU, sarađujući u kriznim upravama. I to prateći EUPM u Bosni i Hercegovini i Artemis u DRC EUPOL KINSHASA upućujući molbu UN, reflektujući povećanje UN-EU saradnju glavnih međunarodnih mirovnih i bezbednosnih ciljeva. EU COPPS Palestina Angažovanje EU u mirovnom procesu između Izraela i Palestinskih vlasti nije novo. Sa 250 miliona evra, pružajući godišnju podršku u institucionalnoj izgradnji i makroekonomskim reformama, kao što su hitne mera na Palestinskoj teritoriji, Zajednica je najveći međunarodni donator. Na političkom nivou EU je član četvorice koja takođe uključuje SAD, Rusiju i UN. Specijalni izaslanik EU za Srednje-Istočni mirovni proces, Belgijanac Mark Otte je postavljen u julu 2003 godine za mandatara za podršku u dijalogu između ultimativnih solucija dveju država. EU je prezentovala svoju delegacionu Komisiju u

140

Izraelu u Tel Avivu i Kancelariju za tehničke asistencije za Zapadnu Obalu - oblast Gaze u Jerusalimu. EU savet je prihvatio u novembru 2004 godine program kratkoročne akcije na polju bezbednosti, reformi, izbora i ekonomije predloženu od Javier Solana. U ovom kontekstu, prateći razmenu pisama u aprilu 2005 godine Kancelarija EU za koordinaciju za podršku Palestinskoj policiji (EU COPPS) je uspostavljena, uključujući četiri policijska eksperta vođenih od Jonathan McIvor. Baziranih na dogovorima sa Palestinskim Ministrom unutrašnjih poslova u Ramalahu, sa pratećom službom u Gazi, EU COPPS u kordinaciji sa zemljama članicama podržava neophodnu policijsku reformu. U ovom operativnom nivou, doprinosi uključuju vozila, komunikacijsku opremu i kancelarijsku opremu, koji su neke od EU COPPS već isporučile. Srednji transformacioni progres predviđen je u leto 2005 godine od strane Palestinskog rukovodstva za promenu da vodi Palestinski program razvoja civilne policije u trogodišnjem ambijentu u saradnji sa EU COPPS. Danska, Holandija, Španija i Engleska pružaju finansijsku pomoć, obuku i specijaliziranu opremu od EU COPPS. Norveška i Danska su koosnivači projekta zajedničke policije, dok Italija podržava kontrolu projekta UN vezanog za kontrolu lekova. Javier Solana je signalizirao EU u nameri da asistira na graničnom monitoringu i prateći Izraelsko povlačenje iz Gaze, moleći kako palestinace tako i izraelce. U vezi sa misijom lansiraće odbranu od bezbedonosne situacije uključujući i sporazum između Izraela, Palestinskih vlasti i Egipta na graničnoj kontroli. EUSEC DR Kongo U vezi sa EUPOL KINSHASA, EU je intenzivirala napore za uspešnu tranziciju u DRC lansiranu kao drugu ESDP misiju. Prateći zvaničnu molbu Kongoanske vlade, EU je poslala svog savetnika i pomoćnika misije za reformu bezbednosti u DRC (EUSEC DR KONGO Misija). Bazirana na savetu zajedničke akcije 2005/355/CFSP od 2 maja 2005 godine misija je lansirana od 8 juna 2005 godine i trajaće jednu godinu. Ciljevi misije, u zatvorenoj saradnji i koordinaciji sa drugim učesnicima u međunarodnoj zajednici je da daju savet i asistiraju kongoanskim vlastima u sigurnosnoj podršci i praktičnoj podršci za integraciju Kongoanske armije. Čak, misija pruža više nego bezbedonosna policija DRC i kompatibilna je sa principima dobrog rukovođenja kao što je određena u opštem konceptu od početka misije u pružanju saradnje u sektoru reformi bezbednosti DRC, koja je prihvaćena od Saveta 12 aprila 2005 godine (uključujući ljudska prava i međunarodna humanitarna prava, demokratske standarde, principe dobrog javnog rukovođenja, transparentnost i praćenje primenu zakona ). General Pierre Joana postavljen je kao šef EUSEC DR Kongo. Kancelarija UESEC osnovan je u Kinšasi, čineći Štab misije koji nije u dodiru sa kongoanskim vlastima. Misiju je sačinjavalo osam eksperata koji će biti birani iz zemalja članica i od institucija EU. Ovi stučnjaci će predstavljati ključ saradnje sa kongoaskom administracijom (imenično, kabinetom Ministra odbrane, Generalštabom uključujući sve vojne strukture, Štab zemljanih snaga, Nacionalnu komisiju za razoružanje, demobilizaciju i ponovno određivanje i Zajednički operacioni Komitet). Finansijske preporuke za koštanje ove misije iznose 1,6 miliona evra. AMIS II DARFUR, SUDAN U 2004 godini situacija u Darfuru je privukla pažnju međunarodne zajednice. Prateći napade između pobunjenika i vladinih snaga u februaru 2003 godine, sudanska vlada i

141

njeni vojni saveznici lansirali su akciju opšte državne bezbednosti od juna 2003 godine do marta 2004 godine. Ovo su razararajuće posledice za civilno stanovništvo: desetine hiljada ubijenih civila, 200000 izbeglica u susedni Čad, 2 miliona interno raseljenih lica (IDP) sa Darfurom. Politička isprepletenost i humanitarni izlaz u ovoj sudanskoj provincije, zajedno sa učešćem u potencijalima u regionalnoj stabilnosti, doprinelo je vodjstvu Evropske unije u razvoju i približavanje u podršci lokalnoj humanitarnoj intervenciji: Prvo, podrška Afričkoj ujedinjenoj misiju u Darfuru: prateći sporazum o prekidu vatre između pobunjenika i Sudanskih vlasti od aprila 2004 godine, odlučujuću podršku Afričkoj uniji od strane Evrope, koja je lansirana u monitoring misiju – Amis I - da nadgleda sprovođenje prestanka borbi. 20 oktobra 2004 godine, Savet Afričke unije za mir i bezbednost odlučuje da izmeni misiju AMIS uključujući asistenciju za izgradnju poverenja, zaštitu civila i humanitarnih operacija i nadgledanje svih sporazuma potpisanih od N DJAMENA (AMIS II) . Od tada, AU postepeno uključuje 6171 vojnu osobu i 1560 civilnih policajaca. Savet udružene akcije 2005/557/CFSP, usvojen 18 jula, daje širok nivo podrške inicijativama, uključujući snabdevanje u planiranju i tehničkoj podršci, dodatno vojno nadgledanje, strategijskog i taktičkog transporta, vežbanje kontingenta AU i nadgledanje. 80 miliona evra je uključeno od Afričkog mirovnog objekta za pružanje logičke podrške AMIS i pojačavajući kapacitete operacije AU; 8 vojnih eksperata i 1 civilni policijski ekspert davaće podršku rukovodstvu AMIS II u Adis Abeba štabu; civilni policijski oficir, postavljen od evropskih vlada će takođe vršiti obuku AU civilnih policajaca unutar misije. Drugo, podrška dostiže političko rešavanje, u buđenju pred inicijativom za postizanje prekida sukoba, Savet udružene akcije 2005/556/CFSP od 18 jula 2005 godine određuje specijalnog izaslanika EU za Sudan, Pekka Haavisto. On predstavlja EU u mirovnim razgovorima između zaraćenih snaga u Abuja Nigerrija) čiji je cilj postizanje političkog rešenja konflikta u Darfuru; on želi osigurati „maksimum efikasnosti u Unijskoj saradnji sa AMIS“ . U pogledu zloupotrebe civila kao subjekta u Darfuru, posebna pozornost je na situaciju ljudskih prava koja je uključena u njihov mandat. Podržavajući prvog majora AU operacije politički, finansijki i logistički, EU je pokazala obavezu podrške regionalne organizacije u vezi sa dostizanjem „mnogo uređeniji sve“ , podržavajući Evropsku bezbednosnu strategiju od decembra 2003 godine. EUJUST LEX IRAQ Prateći izveštaje Saveta zajedničke akcije činjenica iznalaženja moguće integracije misije policije i pravnih operacije u Iraku, Evropski Briselski Savet 5 novembra 2004 godine prepoznaje „važnost ojačavanja kriminalnog pravosudnog sistema“ u Iraku , i popuštanje sa poštovanjem ljudskih prava. Na kraju ovog odlučeno je na Samitu da bi EU trebalo da doprinese donošenju stabilnog, sigurnog i demokratskog Iraka kroz integraciju policije , zakona i civilne administarcione misije. GAERC Savet usvojen od udružene akcije 2004/909/CFSP od 26 novembra zasniva ekspertski tim da napravi kontakt sa iračkim vlastima, rukovodeći planiranje i procenu bezbednosne situacije.Tim uključuje jednog zvaničnika Saveta, jednog iz komisije i 4 nacionalna eksperata. Na osnovu njihovog izveštaja Savet je odlučio da 21 februara sačini zakonodavnu misiju u Iraku, nazvanu EUJAST LEX. Misija je zasnovana od Saveta zajedničke akcije 2005/190/CFSP , uključujući planirane faze koje neće trajati duže od 9 marta, i startne operacione faze ne kasnije od 1 jula. 8 marta Stepfen White, bivši stariji engelski policijski oficir, koji je već služio u Južnom Iraku između 2003 i 2004 godine, i član ekspertskog tima uključen od strane EU u decembru 2004 godine je postavljen na čelo misije.

142

Mandat misije je naslovljen na hitne potrebe promena u ponašanju iračkog kriminalnog pravosudnog sistema pripremajući sprovođenja obuke menadžmenta i kriminalne istrage oficira na visokom i srednjem nivou, sa osvrtom na bliskost zatvorene saradnje učesnika sa domaćim kriminalcima. Obuka – vođena među arapima i kurdima obezbeđuje zajediničku zvaničnu jurisdikciju, policijska i zatvorska administracija su pojačale zajedničku saradnju, sinergiju i zajedničku kulturu.Razmatrano je da ukupno 770 zvaničnika iskusi obuku, 520 njih u 13 kurseva senior menadžera i 200 u 7 kurseva kriminalne istrage. Naglašavajući mesto koje je potrebno za utemeljenje strategijskog i tehničkog partnerstva sa iračkim duplikatima, znatno u odnosu na izbor, besmislena je ocena i procena ličnog obraćanja pažnje na kurseve obuke, sa osvrtom na podstrekivanje rapidnog prisvajanje znanja za iračane.Aktivnosti obuke, trebalo bi, ma kako , zauzimali mesto van Iraka , unutar EU ili u susednim regionu. Dvadeset činovnika je upravljalo misijom za Savet sekretara baziranog u Koordinacijonoj kancelariji. Kancelarija za povezivanje zajedničkih operacija je postavljen u Bagdagu, u Britanskoj ambasadi. Vojska u Bagdadu je vršila snabdevanje kompanija koje su imale spoljno trgovinske ugovopre sa Engleskom. Oko četvrtina budžeta od 10 miliona evra je pokrivala ove troškove. Obuka i instruktori, u drugu ruku, obezbeđivani su od zemalja članica, svaka od njih pokrivajući koštanje drugog osoblja. Uvidom u osobenost situacije na području Iraka i osetljivost misije, EUJUST LEX štab uključuje bezbednosne oficire. EU nije jedini akter obezbeđivanja obuke iračkih činovnika: tokom 2004 godine, NATO preuzima misiju obuke direktno vojske, čiji cilj je umešan u godišnju osnovu obuke 1000 činovnika unutar Iraka i 500 van. Amerika i neke zemlje članice EU takođe diriguju aktivnostima obuke. EU je preuzela vodstvo u reformi krimogenizovanog pravosudnog sektora: glavni izazaov za budućnost stabilnosti Iraka, podrazumeva nepostojanje kriminalnog pravosuđa koja je postojaslo pre rata u 2003 godine. Još dalje, EUJUST LEX je trebalo da napravi čistu komplementarnost i donošenje pored toga i inicijative UN i razvoj sinergije sa zajednicom i zemljama članicama pokušaj u Iraku. Iz ove perspektive, Savet izražava želju Komisije za podršku i izvršenje za EUJUST LEX . Praktično prateći opcije od ESDP misije pod programom zajednice razmatrajući, kao i sa sigurnošću pravosudnog sistema i jačanjem zakonodavstva. EUJUST LEX u kontekstu glavnog u zajednici EU u rekonstrukciji i stabilizaciji Iraka , uključujući 320 miliona evra paketa koju su distribuirani od strane zajednice u periodu 2003/2004 godine, i dodatnih 200 miliona evra pomoći programu za 2005 godinu uključujući podršku, ekonomiji, civilnom društvu i političkim i konstitucionalnim procesima. AMM ACEH MONITORING MISSION ( INDONEZIJA ) Prateći tridesetogodišnji civilni rat, vlada Indonezije i GAM složile se se oko ulaska u pregovore za prekid konflikta u januaru 2005 godine, pod pokroviteljstvom CMI, NGO imenuju bivšeg finskog predsednika Martti Ahtisaria. Humanitarna katastrofa praćena cunamijem koji je pogodio provinciju Aceh u decembru 2004 godine, kao unutrašnji politički faktor i spretnost Ahtisarijevog vođstva, obezbedili su uspešne mirovne razgovore. Kulminacija dogovora oko mirovnog sporazuma je bila 17 jula u Hesinkiju. Memorandum razumevanja (MOU) formalno je potpisan 15 avgusta. EU je brzo upotrebila ovo kao šansu za mir i držala ga otvorenim. Kroz Rapidni reakcijski mehanizam (RRM), Komisija je finansirana do proleća 2005 godine u lokalnoj podršci u post-cunami rekonstrukcionim ciljevima i CMI inicijative (originalna podrška od strane Finske). GAERC savet pristaje 18 jula u EU pripremi, u principu da sprovede monitoring i implementaciju u MOU. EU je bila jedini vodeći akter koje obe strane prihvataju. Mesec

143

dana kasnije, po preporuci GOI i GAM, EU se deklarisala za razvoj (AMM) - ESDP misija civilne prirode, uključujući kooperaciju sa pet ASEAN zemalja: Brunej, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland. Norveška i Švajcarska takođe su doprinele misiji. Brzopotezne odluke AMM demonstrirane su kao ESDP operacije, ne praveći pararelu EU (konstitucionalnu i budžetsku krizu). Vođeni od strane holandskog diplomate Peter Fejith, šefa misije, pedeset snažnih (IMP) bili su na području od sredine avgusta kao resursi delova EU komiteta i krčeći put za punu misiju. Savet je usvojio zajedničku akciju 2005/643/CFSP 9. septembra uspostavljajući misiju, koja počinje 15 septembra. MOU uspostavlja obuhvatni okvir za izgradnju poverenja i mira. U kontekstu ovoga, AMM je postavio brojne osetljive zadatke. Ovo uključuje monitoring demobilizacije GAM ukljanjanje i uništenje oružja, izmeštaj neorganizovanih vojnih snaga i policijskih trupa, nadgledanje ljudskih prava, (u kontekstu zadatka) , i u procesu promene zakonodavstva. Više od AMM je postavljen u slučaju amnestije i ulogom istražitelja i počinioca nasilja za MOU. U drugu ruku, misija nije dopunjena sa pregovoračkom ulogom.Ta odgovornost je prepuštena CMI i stranama u konfliktu. Misija pod EU vodjstvom, čiji je štab bio lociran u Banda Aceh, uključuje 11. regijskih kancelarija i četiri mobilna tima. Ova fleksibilnost, decentralizovane strukture misije igra na kartu centralne uloge u obezbeđivanju neophodnih uslova za proces kakav je već viđen. 219 nevojnih osoba je činilo misiju, 128 su iz drugih zemalja članica EU i institucija, kao Norveška i Švajcarska, i 91 dolazi iz zemalja ASEAN. Nalazi analiza su bili različiti: vojna pozadina sa brojnim posmatračima nemoćna je da nadgleda ukljanjanje i uništenje oružja. Indonežanska vlada je odgovorna za bezbednost AMM. Misija zauzima nestabilno mesto u političkim i bezbednosnim previranjima. Nema sigurnih garancija da će taj proces demobilizacije, uklanjanja, reintegracije biti sve vreme pokriven.U poslednja četiri nasilna incidenta koji su skrenuli pažnju IMP u sledeće dve nedelje u avgustu potpisan je MOU. Kako god, prvi stepen premeštanja nebaznih Indonežanskih snaga i uklanjanje GAM oružja je bilo komletirano od početka. Drugi nivo je lansiran 15 oktobra. Misija je prestala da važi posle šest meseci 15 marta 2006 godine, ali mandat je podržan od strane saveta. Misija je finansirana samo delimično od EU CFSP budžeta, skoro 9. miliona evra. Zemlje članice EU i druge participirajuće zemlje su pokrile 6. miliona evra kroz doprinos u gotovini ili na drugi način, u osnovi po principu « trošak leži gde padne«. Švedska i Finska su praktično proaktivne sa finansijskim respektom prema logistici i obuci operacije. AMM naglašava prvu ESDP misiju u Aziji, osvrćući se na porast zajednice u uniji u pružanju podrške miru i stabilnosti u susedstvu, partnerstvo sa drugim regionalnim organizacijama. Kako izgleda, potreban je maksimum koegzistencije između aktivnosti AMM i inicijative preuzete od zajednice spoljnih akcija. Komisija je prenela 207. miliona evra za poodršku rekonstrukciji Aceh posle cunamija, uključujući 7. miliona evra od RRM. Komisijska podrška preuzela je direktne mere za reintegraciju GAM boraca, pomoći raseljenim licima, konsolidaciju civilnog društva i podizanje ugleda lokalnih vlasti. Povezano sa tim, Evropljani (EU i zemlje članice) pomažu specijalni razvoj posle cunamija u Indoneziji u konačnom iznosu od 200. miliona evra godišnje. Ovo je osnov za promenu sinergije između visokog učešća i kratkih termina ESDP monitoring misije i dužeg termina komiteta za političku, društvenu i ekonomsku rekonstrukciju ACEH. EUPOL – COPPS Palestinska teritorija Prateći uspostavljanje u aprilu 2005. godine Kancelarije za koordinaciju i podršku palestniskoj policiji (EU COPPS) u okviru kancelarije Specijalnog Visokog predstavnika EU

144

za Srednjo-Istočni mirovni proces, Marc Otte, EU je odlučila da nadogradi pomoć palestinskim vlastima na polju prava i zakona.14 novembra 2005 godine Savet usvojen od zajedničke akcije lansira ESDP misiju EUPOL-COPPS: prvu ikada formiranu policijsku misiju na palestinskoj teritoriji od trećih članica. Misija će započeti svoje akcije najkasnije od 1 januara 2006 godine, sa inicijalnim trajanjem od tri godine, sa ciljem uspostavljanja efektivnih ugovora pod palestinskim patronatom. EUPOL-COPPS ima tri mandata. Prvi će u celosti biti asistencija sa palestinskom civilnom policijom u implementaciji policijskog razvojnog programa (razvijenog u kooperaciji sa EU COPPS) savetovanog i nadgledanog od palestinskih zvaničnika sa štabovima na nivou distrikta. Drugi, biće koordinacija i učešće zemalja članica i međunarodne saradenje sa palestinskom civilnom policijom. Treće, preporučiće palestinskim vlastima sa policijskih aspekata kriminalni pravosudni sistem,. Ovo eksplicitira da je EUPOL-COPPS komplementiran u naporima zajednice i zemalja članica. Praktično, biće skrivena koherencija i koordinacija sa kapacitetima u izgaradnji institucionalnih aktivnosti u zajednici, naročito na domenu kriminalnog pravosuđa. Šef misije Jonathan McIvor, koji je trenutno vođa EU – COPPS, specijalni predstavnik EU igraće važnu ulogu u komandi, kao i saradnji između SG HR Javier Solana i šefa misije. Planski tim je bio uspostavljen da sadrži obuhvatan rizik operacionog plana. Štab misije će uključivati 33 nevojne osobe, bez pogubne snage, uključujući i odluke bezbednosnih oficira. Za ceo štab će biti potreban specifičan bezbednosni trening. Finansijska podrška ove misije pokriva troškove za obe godine 2005 i 2006 i iznosi 6,1 milion evra. OTVORENA PITANJA Operacije EU od 2003. godine predstavljaju glavnu prekretnicu za ESDP. U prvo vreme, Zajednica se proaktivno angažuje u bezbednosnim aferama, pokrivajući različite zadatke od policijskih zadataka do vojnih intervencija. Misije su pokazale da je EU sposobna da reaguje u spoljnim i hitnim humanitarno bezbednosnim krizama i da doprinosi mirovnim procesima, rekonstrukciji i stabilizaciji. Althea je ovo potvrdila i zauzela za EU mnogo veće i kompleksnije operacije. EUPM i CONCORDIA operacije u Bosni i Hercegovini i FYROM su primeri gde je EU preuzela odgovornost za druge međunarodne organizacije, u vezi sa bezbednosnim komitetom u ovoj periferiji. Idući unazad EU mora susedstvo, koje je većinom angažovano u DRC dati signal za globalnu saradnju sa ESDP. Više od preporuke je EU intervencija u Bunia. UN su pokazale spremnost EU da spremi i sprovede bezbednosnu ulogu. Generalni sekretar Kofi Annan pozvao je Javier Solana da da odgovor Henry Kissinger-u na famozno pitanje iz 1981 godine oko evropskih „telefonskih brojeva“. Nije samo EU pitana za ulogu. U okviru nedelje, Savet sprovodi Kongo operaciju a nekoliko dana kasnije trupe su već bile na teritoriji. Možda paradoksalno, ovaj zahvat ESDP aktivnosti dolazi iz vremena kada je zajednička strana i bezbednosna politika EU (CFSP) to predočila. U deo angažovanju u Evropi preko Iraka i specijalno preko američkih policajaca napravljenih u zajedničke evropljane predstavnika ovih specifičnih zaključaka je vrlo teška. Kao što ESDP operacija oslikava, zemlje članice EU nastavljaju da šire oblasti zajedničkih interesa, i konačno vrše pritisak na zajedničku policiju kroz udružene akcije. Trenutni uspeh ESDP mora biti stavljnje Iraka u perspektivu, gledajući sa više optimizma na interese i politiku pod CFSP. U isto vreme, važno je upamtiti da EU misija ima ograničene preporuke i odbrambenu jačinu u liderstvu i komitetu u glavnom delu zemalja članica EU. EU nema vojne pretenzije na taj predlog. Više od, potpisivanjem komande i kontrole kapaciteta od zemalja članica ima u vidu da bilo koji kompleks, visoke operacije neće imati stvarnu NATO

145

podršku. Dok je misija Concordia uspešno implementirana Berlinskim plus Sporazumom između EU i ANTO, duži termin relacija između dve organizacije podseća na punu odbranu. Operacija ALTHEA 2004. godine je dug put ka konačnim tačkama. Okolnosti oko izmena EU i izmena NATO ukazuju da će raditi zajedno u budućnosti mnogo diskretnije. Više od jednog bi trebalo da odobri operaciju, sa očekivanjima od ARTEMIS, gde su gurnuti vojni kapaciteti EU i politički limiti. U ovome EU predstavlja raskršće za pun spektar misija podržavanja mira. Drugi kritički faktor mogao bi u skorije vreme postati način finansiranje operacija pod liderstvom EU. Do danas, činjenica je, da je minimalno slovo ugovora (član 28) ekstremno: ono drži otvorena vrata za različite solucije ali odvojene operacije «koje imaju vojnu ili odbrambenu implikaciju« za većinu civila. Praktično spoljno finansiranje akcija generalno varira i često ad hok: prvo, operacija pod vodstvom EU ne izgleda drugačije. Kako god, budući mirotvorni zadaci izgledaće pomešano, sadržeći obe- vojnu i civilnu komponentu i uključujući obe EU i nacionalne resurse. Ovo takođe nije sve (u sadašnjosti i budućnosti) zemlje članice imaće iste težnje za pridruženje istim. Ovo je ono što bi trebalo da bude važno da se obe strane slože u predviđanju budžeta i fleksibilnih ugovora baziranih na čistim odnosima. Konačni element neslaganja je šta učiniti sa započetim ESDP operacijama u trećim zemljama koje nisu članice EU. Tri operacije su uključene u participaciji trećih zemalja, obuhvatajući i EU zemlje kandidate i ne kandidate. Misija Artemis, na primer, uključuje Južno-afričke, Kanadske i Brazilske trupe. Operacija Althea se očekuje više inovacija u tom pogledu. Kako god, stvarni limit od trećih zemalja biće testiran sa regionalnom snagom, kao što je Rusija, sa čijim učešćem EU treba da odluči, na primer, sa postavkom OSCE mandata za mirovnu podršku u Moldaviji. Sporazum za treće zemlje koji je načinjen u Seviljskom Savetu Evrope postavlja pitanje: koliko trupa je potrebno za treće zemnje u EU operacijama? Koliko može biti uključeno trećih zemalja u razvojni koncept za operacije? Koliko jake morju biti uloge trećih zemalja u dnevnoj komandi i kontroli?

IZVOR: Lindstrom, Gustav, Enter the EU Battlegroups, Chaliot Paper No.97., ISS, Paris, 2007 Uvod u borbene grupe EU UVOD Ovaj rad analizira poreklo i razvoj borbenih grupa (BG) EU. Cilj je dvostruki: dati čitaocima pregled Koncepta Borbenih grupa EU i istaći neke od glavnih izazova i planova BG EU. Do danas, veoma malo studija je bilo posvećeno BG EU. Četiri osnovna pitanja za istraživanje su: 1. 2. 3. 4. Odakle potiču EU Borbene grupe? Šta je koncept EU Borbenih grupa? Koji su glavni izazovi i planovi sa kojima se one suočavaju? Kako će se EU BG razvijati tokom narednih godina?
146

Da bi se dao odgovor na ova pitanja izveštaj je podeljen na četiri poglavlja. Poglavlje 1 govori o poreklima EU BG. U njemu se razmatraju važni politički skupovi koji su postavili temelje za EU BG kao što je Savetodavni samit u Helsinkiju održan u decembru 1999. U njemu se takođe razmatraju operativna iskustva stečena tokom operacije ARTEMIS koja predstavlja operativni osnov za EU BG. Poglavlje se završava opisom koncepta BG EU pokrivajući elemente kao što su struktura snaga, opseg misije i procesi planiranja. Poglavlje 2 analizira glavne izazove sa kojima se BG EU suočavaju. Najpre se razmatraju „operativni izazovi“ kao što je strateška rezerva i uslovi razvoja. Zatim se analiziraju oni izazovi koji su više „političke prirode“ kao što su mogućnosti angažovanja BG EU i uticaj rotacionih rasporeda na šemama primene. U tom pogledu poglavlje razmatra potencijalna rešenja i njihove prednosti i mane. Poglavlje 3 razmatra mogućnosti BG EU izvan Potpune Operativne Sposobnosti (FOC). U poglavlju je iznet pregled pokretačkih sila koje imaju uticaj na budući razvoj BG EU. Među njima su sila procesa transformacije i većih zahteva za civilno-vojnom koordinacijom. Poglavlje takođe analizira egzogene faktore koji mogu uticati na angažovanje BG EU. Primeri variraju od budžetskih pritisaka do rasta privatnih vojnih kompanija. Konačno, zaključak daje kratak pregled najvažnijih otkrića istraživačkog rada i preporuke. Ova studija sadrži tri priloga koji sadrže dodatne podatke o početnim obavezama BG EU, Glavni cilj 2010 i spisak naziva BG EU. Podaci korišćeni u pisanju ovog rada potiču iz različitih izvora. Zvanična otvorena dokumentacija o BG EU je konsultovana u najvećoj mogućoj meri. Isto važi i za podatke iz različitih istraživačkih izveštaja stručnjaka. Autor je takođe koristio pristup kreatorima politike koji direktno učestvuju u razvoju BG EU. Među njima se nalaze zvaničnici zemalja članica EU, osoblje Saveta Generalnog Sekreterijata i vojni zvaničnici iz EU (Sektor za politiku i planiranje, Sektor za logistiku i resurse). Autor se posebno zahvaljuje zaposlenima u EUMS i Savetu Generalnog Sekretarijata koji su pristali da revidiraju. Njihova pomoć je bila veoma dragocena tokom procesa pisanja. Nepotrebno je reći da je za greške i izostavljanja odgovoran autor. POREKLO BORBENIH GRUPA EU Ovo poglavlje opisuje poreklo BG EU. Počinje pregledom ciljeva brzog reagovanja koji su postavljeni na Samitu Saveta održanog u Helsinkiju 1999. i narednim bilateralnim i trilateralnim sastancima zemalja članica EU.Ono razmatra operativno iskustvo stečeno tokom prve autonomne vojne operacije (ARTEMIS) i na koji način predstavlja referencu za koncept BG EU. Poglavlje se završava opisom generičke strukture BG EU, potencijalnih misija i procesa donošenja odluka-utvrđivanja nekih izazova koje su detaljnije analizirani u drugom poglavlju. Istorijska pozadina Začetak koncepta BG EU se može pratiti unazad do Samita Saveta Evrope održanog u Helsinkiju od 10-11 decembra 1999. Dok je utvrđivanje Glavnog cilja 2003. i pratećeg spiska od 50000-60000 osoblja predstavljalo glavni ishod samita, u zaključcima Predsedništva Helsinkija se ističe da će posebna pažnja biti posvećena „sposobnosti za brzo reagovanje“. U okviru obaveza Glavnog cilja Helsinkija istaknuto je da bi članice EU trebalo da obezbede „da manji element za brzo reagovanje bude na raspolaganju sa visokom spremnošću“. Ovakve i slične izjave služile su kao politički podsticaj budućim borbenim grupama.

147

Koncept malih elemenata za brzo reagovanje je revidiran na FRANKOBRITANSKOM Samitu održanom u Le Tukeu 4. februara 2003. U deklaraciji Samita se ističe potreba za daljim poboljšanjem Evropske sposobnosti u planiranju i angažovanju snaga u kratkom roku, uključujući angažovanje kopnenih, mornaričkih i vazdušnih snaga u roku od 5-10 dana. Postizanje sposobnosti za brzo reagovanje se smatra „Evropskim prioritetom“ i osnovom elemenata za brzo reagovanje koji su opisani u Glavnom cilju za 2010. Ipak, sve do izvođenja vojne operacije ARTEMIS 2003. održivost takve sposobnosti je razmatrana na praktičniji način ARTEMIS je predstavljao realnu osnovu za kreatore politike EU za buduće primene hitnih intervencija. Na mnogo načina on održava model UNPROFORA u bivšoj Jugoslaviji 1992. za element za brzo reagovanje u okviru Glavnog cilja za 2003. Na zahtev Generalnog Sekretara UN-a Kofija Anana, ARTEMIS je pokrenut u junu 2003. u cilju stabilizacije beѕbednosne situacije u regionu Itruri u Demokratskoj Republici Kongo. Razvoj EU-angažovanje oko 2000 vojnika je UN dalo vremena da pojača svoje snage na kopnu i preuzme mandat iz poglavlja VII (misija UN u Kongu). Osoblje EU je brzo sakupljeno, a očekivalo se da ostane angažovano u periodu od 3 meseca. Rad na konceptu upravljanja krizom-u kome su političko-strategijski parametri za operaciju postavljeni na početku- sa početkom 19. maj 2003 na zahtev Saveta za opšte poslove i mećunarodne odnose. Dve nedelje kasnije, 5. juna EU je usvojila operaciju pokretanja zajedničke akcije. Komadant operacije je 8. juna objavio plan operacije iznoseći u kratkim crtama potrebne vojne elemente za izvođenje operacija. Od kada se Sekretar UN-a Kofi Anan konsultovao sa francuskim predsednikom Širakom, francuski izviđački tim je stigao na teren još 20.maja 2003. a istureni elementi su stigli u Buniu 6. juna 2003. Opšte rečeno, EU je krenula od koncepta upravljanja do odluke Saveta za pokretanje operacije u roku od oko 3 nedelje. Trebalo je oko 20 dana da snage EU stignu u značajnom broju nakon pokretanja operacije. Uspešan ishod operacije i pokazana sposobnost za brzo okupljanje je uverila kreatore politike EU da bi EU mogla da obavlja brze misije putem okvira nacija. Pozitivan uticaj ARTEMIS-a predstavljen je jasno u konačnoj deklaraciji FrancuskoBritanskog Samita održanog u Londonu 24. novembra 2003. Deklaracija opisuje način za jačanje evropske saradnje u bezbednosti i odbrani, primećuje da bi „EU trebalo da bude sposobna i spremna da razvije trupe u autonomnu operaciju u roku od 15 dana kako bi odgovorila na krizu“. Štaviše,u skladu sa iskustvom stečenim u ARTEMIS-u, snage bi trebalo da budu razvijene na zahtev UN-a za stabilizaciju situacije ili da zadovolje kratkoročne potrebe dok UN ili regionalne organizacije kojima su UN dale mandat, stignu i budu pojačane. Deklaracija takođe poziva na „snage veličine borbene grupe“ od oko 1500 kopnenih vojnika koje bi ponudila jedna država kroz multinacionalni ili nacionalni okvir paketa snaga. Tri meseca kasnije,10. februara 2004, Velika Britanija, Francuska i Nemačka su dale dokument sa temom za razmišljanje ističući koncept BG. Pozivajući se na operaciju ARTEMIS, dokument predlaže da EU razvije izvestan broj snaga veličine borbene grupe, koje su raspoložive za izvođenje pojedinačnih operacija za kratko vreme, uglavnom kao odgovor na zahtev UN-a. Pozivajući se na Britansko-Francuski Samit održan u novembru 2003, poziva na nabrajanje paketa veoma korisnih snaga koji bi mogli biti formirani brzo za određene misije. Pored toga on predlaže da ti paketi obuhvataju oko 1500 vojnika koji su sposobni da se razviju u trupe u roku od 15 dana. Kada se radi o održivosti snaga, dokument predviđa da bi grupa trebalo da se fokusira na operacije premošćavanja-tj. na održive operacije dok ih ne zamene mirovne snage UN ili regionalnih organizacija u okviru UN-a. One bi zato trebalo da budu održive za 30 dana početnih operacija i trebalo bi da mogu da se produže na bar 120 dana.

148

Koncept borbene grupe EU Trilateralni koncept koje su predložile Francuska, Velika Britanija i Nemačka sadrži određene predloge vezane za misiju mogućnost razvijanja u trupe, održivost, komandu i kontrolu sporazuma BG EU. Kao osnova za koncept BG EU pozitivno je prihvaćena od strane Saveta za opšte poslove i međunarodne odnose 22. marta 2004. na kome su zemlje članica koje su učestvovale pozdravile predlog nekih zemalja članica o konceptu BG kao koristan doprinos tekućem radu na brzoj reakciji i razvoju strukture oraganizacije za brze intervencije EU. Istog meseca, Vojni Komitet EU je dao zadatak vojnim službenicima EU da razvijaju koncept BG EU. Nekoliko nedelja kasnije, na neformalnom sastanku ministara odbrane održanom 6. aprila 2004. u Briselu data je dodatna podrška konceptu BG. Na sastanku su ministri odbrane odobrili osnivanje nekoliko borbenih grupa do 2007. Na sastanku Saveta za opšte poslove i međunarodne odnose održanom 17.maja 2004, predstavnici su usvojili Glavni cilj 2010 u kojem bi borbene grupe imale ključnu ulogu. Savet Evrope je odobrio Glavni cilj 2010 17. i 18. juna 2004. dajući još jedan podstrek za buduće borbene grupe EU. Koncept BG EU je usvojio Vojni Komitet EU 14. juna 2004. Konačno, u novembru 2004. na Konferenciji o obavezi o Vojnoj sposobnosti, zemlje članice EU su dala svoja početna obećanja za osnivanje BG EU. Ukupno 13 Borbenih grupa EU i pratećih snaga su obećane na ovoj konferenciji. Šta čini borbene grupe EU? Termin borbene grupe ima različite konotacije u zavisnosti od konteksta. Za početak, on može stvoriti sliku velike formacije koja se angažuje u uslovima velikih ratovašto je pogrešna slika. Međutim, čak i oni koji su upućeni mogu biti zbunjeni terminom. Nekome ko se bavi mornaricom ovaj termin može označavati borbeni nosač aviona koga čini nosač aviona i flota koja prati brodove. Veličina takve borbene grupe iznosi oko 7500 vojnika. Sa značajnim vazdušnim snagama na raspolaganju,ona ima značajan kapacitet snaga. Nekome iz vojne oblasti ovaj termin predstavlja deo usvojene terminologije vojne taktike i odnosi se na kombinovano grupisanje snaga malo iznad pešadijskog bataljona ili oklopnog puka. Često poznata pod nazivom operativna grupa , njena veličina iznosi oko 1500 vojnika. U poređenju sa borbenim nosačem ima ograničen kapacitet snage. Ova poslednja definicja je tačnija kada se misli na BG EU . Specifično, BG EU je minimalno vojno efikasne, pouzdane paket konherentnih snaga koji se brzo razvijaju u trupe sposobne za samostalne operacije ili za početnu fazu većih operacija. Formulacija koja se često koristi u zvaničnoj dokumentaciji EU podrazumeva da BG EU predstavljaju najmanji paket snaga koji je sposoban za samostalne operacije, uključujući sposobnost da doprinese početnim ulaznim snagama. U pogledu donošenja odluka EU ima za cilj da bude sposobna da donosi odluke o započinjanju operacije u roku od 5 dana od dana kada Savet usvoji Koncept upravljanja krizom. Što se tiče razvijanja u grupe, cilj je postojanje snaga koje realizuju ciljeve misije na terenu u roku od 10 dana nakon odluke EU za pokretanje operacije. Da bi omogućio razvijanje u trupe za tako kratko vreme paket BG EU bi trebalo da formira jedna država članice EU ili okvir država iz podršku drugih zemalja. Npr. Nordijska Borbena grupa koja će biti u stanju pripravnosti 6 meseci počevši od januara 2008, uključujući podršku Norveške koja je država NATO-a van EU, u skladu sa zaključcima Saveta Evrope iz Nice. Države članice mogu da uključe države van EU i ostale države koje su kandidati za ulazak u EU u svoje Borbene grupe. U tim slučajevima to će biti urađeno bez nanošenja štete

149

pravima bilo koje države članice. One takođe mogu da razmotre uključivanje potencijalnih partnera u svoje borbene grupe. U januaru 2005. BG EU su dostigle Početnu Operativnu Sposobnost. Tokom perioda koji je trajao do decembra 2006. najmanje jedna borbena grupa je bila u pripravnosti u periodu od 6 meseci pre nego što je zamenjena. U prvoj polovini 2006. Velika Britanija i Francuska su dale doprinos Borbenoj grupi, dok je Italija formirala borbenu grupu koja je bilka na raspolaganju u drugoj polovini 2005. Potpuna Operativna Sposobnost je dostignuta 1.januara 2007. Od tada nivo ambicije EU je da ima Sposobnost da preuzme dve hitne operacije sa jednom borbenom grupom uključujući sposobnost da se te operacije odvijaju skoro istovremeno. Prve dve borbene grupe u Potpunoj Operativnoj Sposobnosti formiraju Nemačka, Holandija i Finska, dok Francuska i Belgija obezbeđuju drugu. Sastav snaga Borbene grupe EU koje formiraju države članice se sastoje od oko 1500 vojnika. One se zasnivaju na kombinovanim snagama, paketu snaga veličine bataljona sa odgovarajućom borbenom podrškom i borbenom servisnom podrškom. Ceo paket BG EU će obuhvatit operativno i strateško osoblje i zato će prevazići broj od 1500. Standardna BG EU obuhvata četu generalštaba, tri pešadijske čete i odgovarajuće pomoćno osoblje. Vrste posebnih jedinica mogu uključivati mehanizovanu pešadiju, borbene pomoćne jedinice (npr. borbenu pomoćnu jedinicu) i elemente za podršku borbenom servisu. Kombinacija ovih različitih kategorija vojnika omogućuje BG EU da deluje nezavisno ili da preuzme različite rizike.međutim, trebalo bi napomenuti da da je na državama da daju doprinos i da odluče o tačnom sastavu svojih Borbenih grupa i u pogledu osoblja i u pogledu opreme. Pošto ne postoji utvrđena struktura BG EU, zemlje učesnice imaju mnogo fleksibilnosti u vezi sa sastavom i posebnim karakteristikama. Od kada su data obećanja BG EU na Konferenciji o Vojnoj sposobnosti održanoj u novembru 2004. dva puta godišnje se najavljuju doprinosi kroz Konferencije o koordinaciji Borbenih grupa. One se obično održavaju u maju i novembru, a prva je organizovana u maju 2005. Tokom ove konferencije države članice EU ukazuju na sastav potencijalnih doprinosa i kada bi se oni mogli dovesti u stanje pripravnosti. U punoj Operativnoj sposobnosti postoje ponude borbenih grupa posle 2010. Ove konferencije imaju horizont planiranja od 5 godina, a detalji razvoja zavise od blizine perioda stanja pripravnosti. Države članice EU koje nude BG su nadležne za prikupljanje snaga celog paketa BG uključujući i operativno i strateško osoblje. Proces prikupljanja se odvija na multinacionalnoj osnovi sa njihovim partnerima Borbenih grupa i obično se nalazi izvan vidokruga institucija EU. Operativni Generalštab nije deo paketa. Misije Od BG EU se očekuje da budu sposobne da reaguju brzom i odlučnom akcijom kako bi podržala zadatke navedene u čl. 17 stav 2. Sporazuma o EU (koji se često nazivaju Zadaci Petersburga) kao i one koji su određeni u Evropskoj Strategiji bezbednosti. Kombinovani opseg misija je usklađen sa cinjevima koje je utvrdio Savet za opšte poslove i međunarodne odnose na svom sastanku 17. maja 2004. Opseg misije Evropske strategije bezbednosti je širok. Prema planerima, borbene grupe se mogu primeniti u širokom opsegu ovih zadataka. Međutim, sa obzirom na ograničenu veličinu, njihov ukupni potencijl bi trebalo da bude najbolje ostvaren u zadacima

150

ograničenog roka i intenziteta. U skladu sa zahtevima koji su izneti u Trilateralnom Predlogu, BG EU su održive 30 dana sa mogućnošću produžetka na 120 dana ukoliko su odgovarajuće snabdevene. Dodatno uputstvo o vrsti misije BG EU bi se moglo dobiti iz pet ilustrativnih scenarija koji su korišćeni u Zborniku zahteva za 2005. Scenarija su izvedena iz zadataka Petersburga i Evropske Strategije bezbednosti čak i ako su specifičnije prirode. Primeri potencijalnih misija kao što su Petersburg zadaci bi mogli biti veoma promenjivi i zahtevati različit broj osoblja i specijalizovane opreme. Ipak scenarija su dragocena jer predstavljaju posebne vrste emisija. Još jedan način za ocenu misija BG EU je razmatranje situacija u kojima bi se one mogle primeniti. Mogu se utvrditi bar tri kategorije: • Operacije premošćavanja-BG EU bi se mogle primeniti kao prelazne snage za podršku trupa koje se već nalaze na terenu pod uslovima da se razvija u trupe u operaciji EU. Primeri određenih ciljeva bi mogli biti jačanje postojećih trupa ili preuzimanje operativne nadležnosti za određeni geografski sektor dok se druge snage pregrupišu. Prema oba scenarija, BG EU bi bila angažovana u ograničenom roku. Ukoliko je angažovana kao podrška snagama na terenu, BG EU bi ostala pod strateškim usmeravanjem i političkom kontrolom EU. Primena BG EU za svrhe premošćavanja može da se prati do uspešne podrške EU snagama UN-a tokom operacije ARTEMIS. • Operacije ulazne brze intervencije- obzirom na sposobnost za hitne intervencije, BG EU se može angažovati kao početna ulazna snaga pre veće snage. • Samostalne operacije-za ograničene operacije koje zahtevaju hitnu reakciju.

Ova scenarija nisu uvek međusobno isključiva. Moguće je da potencijalna misija BG EU obuhvata svojstva različitih kategorija. Ne postoje ograničenja gde se van Evrope BG EU mogu angažovati. Ipak, često se navodi prečnik razvijanja trupa od 6000 km od Brisela kao osnovna linija planiranja. Vredi istaći da je obim od 6000 km u skladu sa pretpostavkama Le Tuke Deklaracije iz 2003. Fokus Deklaracije ja na operacije na Afričkom kontinentu- predlog je odbačen u narednim deklaracijama, ali podržava ideju prečnika od 6000 km horizonta planiranja jer predstavlja približnu udaljenost od Brisela do regiona Velikih jezera u Africi. Proces strateškog i vojnog planiranja Ovaj odeljak iznosi opšti opis procena procesa donošenja odluka u operacijama upravljanja krizom. On služi kao osnova za shvatanja sličnih procesa koji će se primenjivati za BG EU. Potrebno je nekoliko koraka pre razvijanja snaga u trupe. Kao prvo, neophodan je koncept upravljanja krizom. Koncept upravljanja krizom navodi opšte ciljeve EU za izvođenje operacije. Generalni Sekretarijat Savete priprema ovaj koncept uz informacije Generalnog Sekretara / Visokog Pretstavnika i Predsedništva EU. Ovaj proces je koordinisan sa Evropskom Komisijom. Komitet za politiku i bezbednost ocenjuje koncept upravljanja krizom zasnovan na preporuci Vojnog Komiteta i Komiteta za civilne aspekte upravljanja krizom pre nego što ga preda Savetu na usvajanje. Kada se usvoji ovaj koncept čini osnovu za Zajedničku Akciju EU. Kao drugo, razvija se niz Vojno strateških opcija. On iznosi u kratkim crtama različite vojne operacije-uključujući rizike, zahteve snaga, kontrolnu i komandnu strukturu povezanu sa svakom opcijom. Komitet za politiku i bezbednost zahteva od Vojnog Komiteta
151

Evropske Unije (EUMC) da formira Vojno Osoblje EU. Ukoliko operacija obuhvata civilne aspekte, odgovarajuće stručno telo odvaja Civilne Strateške Opcije ili Političke Strateške Opcije za te civilne misije. Komitet za politiku i bezbednost ocenjuje sve strateške opcije, preporučujući Savetu njihov izbor. Komitet za politiku i bezbednost takođe predlaže moguće komande i Komandante operacije i snaga na osnovu preporuke vojnih planera. Nakon što Savet izabere određene Vojno strateške opcije, Komitet za politiku i bezbednost zahteva da Vojni Komitet Evropske Unije formuliše početnu Vojnu Direktivu kako bi Komandantu Operacije dao određene vojne instrukcije. Vojni Komitet EU formira Vojno Osoblje EU kako bi iznelo nacrt direktive. Pre nego što Vojni Komitet Evropske Unije može da ovlasti Komandanta Operacije, Komitet za politiku i bezbednost usvaja početnu Vojnu Direktivu. U ovoj fazi počinje proces operativnog planiranja. Zbog vremenskih ograničenja ukupni učestali proces može biti skraćen. Faza operativnog planiranja kao i proces upravljanja krizom, sadrže višestruke korake uključujući različite donosioce odluka. Proces počinje iznošenjem nacrta Koncepta Operacije od strane Komandata Operacije, u saradnji sa Vojnim Osobljem EU. Kada se to završi Vojni Komitet Evropske Unije daje preporuku pre nego što Komitet za politiku i bezbednost oceni dokumentaciju i prosledi je Savetu na usvajanje. Nakon usvajanja Komitet za politiku i bezbednost zahteva da Vojni Komitet Evropske Unije odredi Komandanta Operacije koji bi izveo proces formiranja snaga. Operativni komandant zatim razvija Operativni Plan i „pravila angažovanja“. U skladu sa prethodnim koracima, Vojno Osoblje EU obezbeđuje vojni savet zasnovan na podacima zemalja članica EU. Na Vojnom Komitetu EU je da se saglasi sa preporukama pre nego što se predstave Komitet za politiku i bezbednost na ocenu. Nakon što Komitet za politiku i bezbednost da svoje mišljenje, dokumenti se prosleđuju Savetu na usvajanje. Kada Savet usvoji Operativni Plan i odobri pravila za angažovanje, operacija se može pokrenuti. Neki koraci u faza operativnog planiranja bi se mogli preskočiti ili skratiti na osnovu preporuke Vojnog Komiteta Evropske Unije i u zavisnosti od situacije. Za operacije BG EU neke faze ne moraju biti neophodne i konsolidovane. Pošto se BG EU nalaze u stanju pripravnosti, nema potrebe za procesom formiranja snaga. Vojno strateške opcije se ne moraju razvijati pojedinačno ukoliko se ubrza proces donošenja odluka, a važni elementi Vojno strateške opcija već prilože procesu upravljanja krizom. Ubrzani proces donošenja odluka kako bi se omogućila brza reakcija visoko vrednuje fazu pre usvajanja procesa upravljanja krizom. Tokom prethodne faze, neki elementi planiranja (Koncept Operacija) bi mogli biti formalizovani kada se proces upravljanja krizom usvoji. Važno je istaći da nije moguće apriori odlučiti koja bi faza mogla biti skraćena. Najverovatnije će to oceniti odgovarajuća tela savete od slučaja do slučaja. Komande Koncept generičke komande i kontrole EU se zasniva na tome da se vojni lanac komande EU sastoji od tri nivoa komande: operativna komanda, komanda snaga i komanda sastava. OPERATIVNA KOMANDA nadgleda izvršenje ESDP operacije na strateškom nivou. Ona se aktivira od slučaja do slučaja putem odluke Saveta i prima strategijska uputstva od Komiteta za politiku i bezbednost. Uz pomoć nadređene komande i vrhovnih zvaničnika iz država članica operativna komanda bi trebalo da bude spremna za planiranje u roku od 5 dana. Većina BG EU je unapred odredila poželjnu Operativnu Komandu. Do danas je pet nacionalnih Operativnih Komandi potencijalno stavljenona raspolaganje EU u kontekstu procesa glavnog cilja i određivanja Kataloga Snaga EU.

152

U teoriji, izbor oblika Operativnih centara Evropske Unije za BG EU Operativne komande ne može biti isključen. Npr. kada nijedna nacionalna Operativna komanda nije dostupna, Savet bi mogao da donese odluku da imenuje Operativne centre u Briselu koji postižu Početnu Operativnu Sposobnost u januaru 2007. U normalnim uslovima ona ima oko 8 članova stalnog osoblja ne uključujući one nadležne za održavanje veza i informacionog sistema. Kada se aktivira, centar se može uvećavati do 80 članova osoblja. Ipak, verovatnoća da se BG EU oslanja na Operativne Centre je mala jer su sve određene Operativne Komande do sada nacionalne. KOMANDA SNAGA funkcioniše,na operativnom nivou kao osnova operacija, obezbeđujući komandu i kontrolu nad trupama na terenu. Npr. tokom operacije ARTEMIS, glavna komanda snaga se nalazila u Entebeu oko 400 km od područja operacija i istureni element komande snaga je razvijen u trupe u Buni. U skladu sa konceptom BG EU borbena grupa bi trebalo da bude povezana sa komandom snaga i prethodno određenim operativnostrategijskim osobljem kao što je logistika. Veličina komande snaga će varirati prema potrebama BG EU,ali uglavnom broji do 100 članova osoblja. KOMANDA SASTAVA,cna taktičkom nivou, bi se mogla koristiti za smeštanje EU komandanata sastava koji su razvijeni u trupe u oblasti operacija. U zavisnosti od vrste operacije oni mogu predstavljati vazdušne, specijalne snage, mornaricu i ostale posebne komandante. Pošto ne postoji propisana opcija o načinu komandovanja operacijom BG EU, na taktičkom nivou mogu postojati samo BG EU komande i ne moraju se zvati komande sastava. U zavisnosti od zahteva, može se predočiti ca su komande pomešane i zajedno smeštene. Izdavanje sertifikata n obuka Proces izdavanja sertifikata omogućuje vojnim planerima da ocene da li dodenjene trupe imaju potrebno zaleđe, opremu i obuku da bi ispunile cinjeve misije. Da bi izvestila o procesu izdavanja sertifikata, EU razvija „standarde i kriterijume za borbene grupe“ koji se mogu koristiti za ceo paket Borbenih grupa. U slučaju kada države članice smatraju standarde i kriterijume preobimnim postoje tri osnovna načina za dalji razvoj standarda, procesa izdavanja sertifikata i uslova obuke za BG EU: • Oslanjanje na prethodne standarde , proces izdavanja sertifikata i uputstva za obuku-oni bi mogli da postoje na nacionalnom ili multinacionalnom nivou (NATO); • Detaljniji razvoj standarda za BG EU, procesa izdavanja sertifikata i programa obuke na nivou EU. Ipak, ne postoji konsenzus među državama članicama EU o stvarnoj potrebi; • Prepuštanje državama koje daju doprinos da postave detaljne standarde, procese izdavanja sertifikata i zahteva o obuci koji se mogu primeniti na njihove BG EU. Kako stvari trenutno stoje, elementi iz svake od ovih opcija se koriste u izdavanju sertifikata za BG EU i procese obuke-čak i ako je akcenat stavljen na opciju tri. Na opštem nivou EIU obezbeđuje uputstva o 9 kategorija standarda, kriterijuma i preporuka za BG EU. To su: 1. Dostupnost
153

2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.

Fleksibilnost Primenjivost Razvijanje u trupe Spremnost Povezanost Mogućnost opstajanja Medicinska zaštita snaga Interoperabilnost

Kao drugo, na državama koje daju borbene grupe je da protumače usvojene standarde Vojnog Komiteta EU. U slučaju multinacionalne BG, države članice koje daju BG su nadležne za definisanje i obezbeđivanje standarda. Međutim, u mnogim slučajevima, to se može smatrati glavnom obavezom okvira nacija. Drugim rečima, dok su države koje daju BG nadležne za izdavanje sertifikata za te grupe na nivou jedinice, okvir nacija izdaje sertifikat za BG u celini. U slučaju Nordijske Borbene Grupe, npr. Švedske Oružane Snage su nadležne za izdavanje sertifikata o tome da borbena grupa zadovoljava standarde i kriterijume koje je postavila EU u roku najkasnije do 30. novembra 2007. Pored toga, Vojni Komitet nadgleda proces izdavanja sertifikata za BG uz pomoć Vojnog Osoblja EU na nivou EU. Kao treće, u najvećoj mogućoj meri, planeri preporučuju da se države koje daju BG oslanjaju na već postojeće NATO standarde i kriterijume kako bi podstakle interoperabilnost i izbegle ponavljanje „gde god je moguće i primenjivo“. Standardi, praktične metode i procedure bi trebalo da slede one koje su definisane u okviru NATO-a jer države članice mogu da dodele svoja sredstva i sposobnosti borbenoj grupi. U pogledu obuke, države članice mogu da oblikuju obuku BG paketa prema svojim potrebama dokle god to vodi uspešnoj sertifikaciji i zadovoljenju BG standarda i kriterijuma. Kao rezultat toga, organizuju se različite vežbe kako bi se obezbedila obuka u realnim uslovima u skladu sa opsegom misije BG EU. Kao primer uzimamo „Vežbu Evropskog Napora ` 06“ koja je održana od 11. do 24. novembra 2006. kao podrška BG EU koju je predvodila Nemačka. Vežbe EVRIPI 1 / 2 (obe će biti održane u maju) kao podrška BG EU koju predvodi Grčka. „Vežba Leto `07“ koja će biti održana u julu 2007. kao podrška Nordijske Borbene Grupe. Troškovi Za vojne operacije koje uključuju BG EU, primenjuju se standadne prakse povezane sa vojnim ESDP operacijama. U takvim okolnostima, mehanizam ATHENA bi upravljao zajedničkim troškovima operacije. Sa druge strane, pojedinačni troškovi – kao što su transport trupa od zemlje učesnice do područja operacije – bili bi u nadležnosti zemalja koje obezbeđuju BG prema principu „troškovi se obezbeđuju tamo gde padnu“. Svi ostali troškovi, uključujući pripreme za stanje pripravnosti i stavljanje BG i dovođenje BG u stanje pripravnosti „se nalaze tamo gde padnu“. Tako, što više opreme i osoblja država doprinese, to više košta njeno predviđeno učešće. Npr. Švedske vlasti računaju da troškovi vezani za predvođenje Nordijske Borbene Grupe iznose 2,2 milijarde švedskih kruna (oko 240 miliona evra) za period 2005.-2008. Ovaj iznos obuhvata izvesne troškove koje će inače pretrpeti – kao što je obezbeđivanje osnovne obuke osoblja regrutovanog za borbenu grupu. Troškovi vezani za period stanja pripravnosti se procenjuju na oko 350 miliona kruna (38 miliona evra), iznos koji bi mogao da dostigne 1,55 milijardi kruna (169 miliona evra) u slučaju razvijanja trupa.

154

Rezime Poreklo elemenata EU za brze reakcije vodi do Helsinškog Samita Saveta (1999) i Glavnog cilja 2003. Operacija ARTEMIS, prva autonomna vojna operacija EU izvedena 2003. obezbedila je operativni šablon za elemente za brzo reagovanje, prokrčivši put za Koncept BG EU polovinom 2004. Opisane kao paket snaga sa visokom spremnošću BG EU predstavljaju „ključan element“ Glavnog cilja za 2010. Dva ključna svojstva čine BG EU. Prvo od njih se očekuje da obavljaju širok spektar misija koje zahtevaju brzu intervenciju i one variraju od elemenata sadržanih u Petersberg zadacima do onih koji su navedeni u Evropskoj Strategiji Bezbednosti. Kao drugo, BG EU zahtevaju brzo donošenje odluka kako bi se obezbedila brza intervencija. U pogledu razvijanja trupa, ambicija BG EU je značajno brža nego ona postignuta u Operaciji ARTEMIS. Imajući ovo na umu poglavlje 2 razmatra neke od glavnih izazova sa kojima se BG EU suočavaju.

Izvor: Gregory, Frank, The EU`s role in the war on terror, Jane`s Intelligence review, vol. 15, no. 1, 2003., pp. 14-17. ULOGA EVROPSKE UNIJE U RATU DA TERORIZMOM Frenk Gregori ispituje strukturu i inicijativu Evropske unije u odgovoru na terorističke pretnje posle 11.septembra Najčešće objavljivan izveštaj Evropske unije o terorističkim pretnjama njenim članicama – pokriva period septembra 2000. do septembra 2001. – označio je tradicionalni (uključujući islamski) terorizam, eko-terorizam i anarhistički terorizam kao tri oblika koja najviše pogađaju Evropsku uniju. Izveštaj beleži da, iako je bilo malog opadanja u broju terorističkih incidenata, prisutan je porast u njihovom značaju i snazi. On, takođe, prepoznaje da, iako Evropska unija sebe vidi kao metu, ona je takođe korišćena od strane terorističkih grupa u svrhu obučavanja i podrške. Izveštaj zaključuje da iako islamski terorizam može biti označen kao „glavna pretnja“, mnoge evropske terorističke grupe još uvek ostaju izrazito aktivne.

155

Nakon napada na SAD 2001., velika pažnja se posvetila islamskim pretnjama i korišćenju Evrope kao logističke baze za terorističke grupe. U reakciji, Evropska unija je radila na svojoj protivterorističkoj spremnosti, baziranoj na skoro dve dekade saradnje između vlada i agencija, u pravcu da „mora biti prepoznat kao prvi pravi „protiv - nosilac“ test Evropske unije kao sigurnosnog činioca“ (Den Boer i Monar, 2002,str 11. videti prvi uokvireni deo). Uloga Evropske unije u borbi protiv terorizma Tekuća reakcija Evropske unije protiv terorizma uokvirena je međunarodnom obavezom Evropske unije iz 12 konvencija o borbi protiv terorizma, G8 Akcionim programom iz 1996 (Lion) i radom snaga za borbu protiv finansijskog kriminaliteta. Na reakciju, takođe, utiče „La Gomera deklaracija“ iz 1995 ministara Saveta pravde i unutrašnjih poslova (JHA) , koja se odnosi prema terorizmu kao pretnji demokratiji, slobodi ljudskih prava i socijalnom i ekonomskom razvoju. Najvažnije je da su obaveze postavljene svim državama od strane Ujedinjenih nacija, u rezoluciji Saveta bezbednosti (SCR 1373) od 28.decembra 2001. Evropska unija je počela da stavlja na mesto nekoliko protivterorističkih mera pre 11. septembra 2001. One uključuju proširenje mreže protivterorističkih činovnika za vezu (CTLOi) koji pripadaju Policijskoj radnoj grupi za terorizam (PWGT); „drugi nosilac“ Protivterorističko radno udruženje (COTER) i JHA Teroristička radna grupa. Kao dodatak, JHA Zajednička akcija iz 1996 iziskivala je stvaranje i održavanje Uprave specijalizovane protivterorističke nadležnosti, mogućnosti i veštine u državama članicama. Možda je najznačajniji pokazatelj bio uključenje borbe proziv terorizma u Evropolova ovlašćenja 1999, pod kontrolisanim uslovima. Inicijalan i prioritetan program o pet dužnosti je sadržao iskaz o potrebi borbe protiv terorizma, sa daljim praćenjem i proširenjem pomenutih dužnosti. Međutim, promena ovlašćenja zahtevala je odobrenje JHA Ministarskog saveta, i mogla je jedino da bude preudzeta kada prethodne dužnosti budu bile sprovedene. Mogući doprinos Evropola postaje mnogo jasniji u njegovom prvom „protivterorističkom izveštaju“ JHA Ministarskom savetu. Ovaj izveštaju obraća se ustanovama Evropske protivterorističke unije – sada poznatog kao Ozbiljan kriminalitet (SC) 5 – u okviru područja za fizičku bezbednost u Kriminalističkom odseku Evropola. Pet dužnosti sadrže: • • • • • Ohrabrivanje razmene informacija između država članica i državnih organa za protivterorističu borbu; Stvaranje početne serije Analitičkih radnih arhiva (AWFa) vezanih za protivterorističku borbu; Stvaranje obilja protivterorističkih i srodnih zakonodavstava; Prisvajanje obaveze za rukovođenje Upravom za protivterorističke dužnosti Evropske unije; i Stvaranje spiska terorističkih grupa. Ovo je bilo praćeno utvrđivanjem tri, još važnije, dužnosti: • • • Stvaranje popisa o podeli protivterorističkih dužnosti na nacionalnom nivou; Stvaranje izveštaja situacija - kretanje; i Stvaranje pregleda važnih otvorenih izvora informacija.

156

Sve gore navedeno je, u suštini, olakšano i podrživo, i nije strogo praktično povezano ili nametljivo, prema nacionalnim zakonodavstvima i sistemima. Angažovanje Evropola na identifikovanju pretnji evidentno je od 2000. kada je otvorio AWF za islamski terorizam, i njegovo ukidanje je bilo onemogućeno od strane JHA saveta odmah nakon napada na SAD 2001. Pre 11. septembra 2001. Evropol je imao samo sedam specijalista za protivterorizam, međutim on ih je uključio u tim od oko 35 nacionalnih specijalista za protivterorizam – poznatih kao Snage za protivterorističku borbu (CTTF) – odgovornih za : • • • Skupljanje informacija i razumevanje tekućih pretnji; Obezbeđenje operativnih i strategijskih analiza; i Skiciranje procena pretnji.

Ovi dodaci nisu nepromenljivi, ali su bazirani na šestomesečnoj produživoj osnovi i očekuje se da se završe do decembra 2002. Evropol je tražio budžetsko odobrenje da bi podržao njegov stalan SC5 CTTF broj kadra na 25. Pored tih aktivnosti CTTF je stvorila „EU dokument procene pretnji od islamskog ekstremističkog terorizma“ i „sistem za prevod sa arapskog na engleski, od velike vrednosti za obaveštajne službe u Arabiji, koje prenose informacije država članica Evropolu“. Evropol je takođe povećao svoje veze sa SAD, na primer, dodatno osoblje FBI i, što je još više diskutabilno, slao informacione dokumente u SAD pre nego što rukovodstvo bilo kojeg pravno nadležnog tela odobri. Ipak, još uvak postoje značajne razlike, i to: u međusobnim zahtevima za pravnu pomoć i delovanje, između EU i SAD, u poštovanju objavljivanja dokumenta pod zaštitnim režimima i u postojanju smrtne kazne u SAD (vidi dalje, Dubois, 2002). Ovo znači da FBI agenti poslati na rad (dodeljeni) Evropolu ostaju samo šest meseci, a osoblje pravnih snaga Evropske unije, koje radi u SAD ima ograničenja u pristupu informacijama u agencijskim fajlovima američkih pravnih snaga. Ipak, pozitivni rezultati mogu se videti u ustanovi Evropolovog činovnika za vezu (jedinog) u Vašingtonu, u avgustu 2002. Celokupno upravljanje i podrška Evropolu (SC5) je pretpostavljena da teče kroz JHA Terorističku radnu grupu i okupljanje čelnika bezbednosnih i obaveštajnih službi EU (Bernski klub) u novoj protivterorističkoj grupi. Evropol je takođe oformio „visokostručnu grupu eksperata“ koja sadrži predstavnike ključnih tela država članica, kao što je Specijalno odeljenje Metropoliten policije iz Velike Britanije, i kojoj predsedava izvršni direktor Evropola. Međutim, ispunjenje svih tih grupa i kolektivne aktivnosti nije još spremno, prema informacijama u javnosti. Bilans Evropolovih, post11 septembarskih postignuća u borbi protiv terorizma, zaključuje da je ostvario njegovo smanjenje u okviru uslova postavljenih sa raznih nivoa u okviru država članica. Bilans je zaključio da, posle povlačenja privremenog nacionalnog dodeljenog protivterorističkog osoblja, treba da bude nekog proširenja u veličini SC5. Proširenje uloge Evropola mora, međutim, da bude obavljeno uporedo sa ispitivanjem, kako prednosti puteva informacija, tako i obaveštajne i ostalih uloga grupe. Mnoge države članice nastavljaju da preferiraju uspostavljene bilateralne i multilateralne međuagencijske kanale za razmenu osetljivih informacija. Takođe se čini da postoje neka moguća preklapanja između Evropola i Glavnih policijskih operativnih snaga (PCTF). Potom se traži da PCTF sakupi popis nacionalnih mera i planova uzbune, i da predloži puteve ojačavanja kontrole spoljnih granica. Međutim, do sada, PCTF je jedino održao sastanak podgrupe i nije još ostvario neku važniju ulogu u okviru EU reakcije. U razmeni, u okviru područja naročito osetljivih informacija i obaveštajnih službi, i Evropol i PCTF mogu biti
157

zaklonjeni takozovanom „pretpostavljenom grupom“, tj. sastancima najviših zvaničnika unutrašnje bezbednosti i spoljnih obaveštajnih agencija Evropske unije.(Den Boer i Monar, 2002, str. 23.) Zaštita civila Dokle je EU nadležna na području civilne zaštite i bezbednosti, njeno učešće je nužno ograničeno načelima "zamene“ i "proporcionalnosti", koja ograničavaju EU u slučaju novih mera, a koja se najbolje postižu kolektivnom odgovornošću. Ona je takođe ograničena budžetskim novčanim sredstvima koja su joj dostupna za nove inicijative. Treće ograničenje je korišćenje eksperata iz država članica kao zamena za sopstveno relatvno malo telo službenika i eksperata. Mere civilne zaštite su iznete u saopštenju Komisije Savetu, juna 2002. (COM (2002) 302 završetak, 11/6/2002). Ovo je sve izvedeno od zahteva Saveta Evropske unije da se radi na „unapređivanju spremnosti za saradnju između država članica, detekciji i intervenciji da bi se smanjile posledice... (NRBC)... pretnji društvu.“ U reakciji, komisijin cilj je da identifikuje i poveže različite nacionalne službe za civilnu zaštitu, za zaštitu zdravlja i istraživačke eksperte, da formiraju „zajednički program koji bi koordinirao optimalni odgovor Evropske unije“. Pod tim programom je pet prioritetnih inicijativa: • Opremanje timova eksperata iz članica država za koordinirane intervencije; • Sprovođenje preventivnih vežbi za utvrđivanje stručnosti i sposobnosti, na primer, popis seruma i vakcina; • Pripremanje treninga i vežbi za interventne timove; • Pripremanje širokog komunikacionog i informacionog sistema dodeljenog Evropskoj uniji; i • Da ustanova Kontrolnog informativnog centra uključi članove iz EU država, Norvešku i šest priključenih država. Centar je više nego udvostručio kadar od Aprila 2002., sa podrškom dodeljenih eksperata iz država članica. Funkcija centra je da olakša nabavku još dodatnog osoblja i novčanih sredstava potrebnih za učešće država. U velikom broju oblasti EU je uspela da izgradi postojanu mrežu kao što je Urgentna radiološka za razmenu informacija u Evropskoj Zajednici, i na njenu sopstvenu inicijativu, kao što je mreža za epidemiološki nadzor i kontrolu prenosivih(zaraznih) bolesti u EU. Zadnja je postavljena 1998. prateći inicijativu EU Saveta i Parlamenta (Odluka 2199/98/EC, 24/9/98). Mreža je sada proširena, da bi uključila agente patologe, koji mogu biti korišćeni prilikom bioterorističkih napada. Kao mera civilne avijacijske zaštite, akcije EU u oblasti zdravstvene zaštite su koordinirane sa ostalim grupama kojima EU pripada. One uključuju Globalnu akcionu grupu za zaštitu zdravlja, postavljenu posle G7 sednice, novembra 2001., i rada Svetske zdravstvene organizacije na bioterorizmu. Bezbednost aviona Posle 11.septembra, civilnu avijaciju je preuzela ad hok grupa postavljena od strane EU Ministarskog saveta za transport, 14.septembra 2001. Ova grupa obuhvata zvaničnike iz država članica, avio-bezbednosti i JHA odseka, plus predstavnike Evropske konferencije za civilnu avijaciju (ECAC), Međunarodne organizacije za civilnu avijaciju (ICAO), Evrokontrole i Udruženja avijacijskih nadležnih organa (JAA), i pomognuta je „pomoćnim

158

grupama“ uzetih sa letova, aerodroma, zemaljske posade, poslovne avijacije i vazduhoplovne industrije. Ad hok grupi je prepušteno da: • Ispita EU saradnju i koordinaciju, potrebnu za garanciju konzistencije bezbednosnih mera; • Razmotri legislativnu inicijativu u okviru zakonodavstva Evropske zajednice, koja može da garantuje efikasno i jednobrazno izvršavanje; • Obezbedi da mere EU budu takođe u skladiu sa zahtevim SAD. Odgovornost EU na polju civilne avijacije je bazirana na postojanju spoljnih dužnosti, predstavljenih u Aneksu 17 u Čikaškoj konvenciji, i Odluci 30 ECACa. Tri slaba bezbednosna područja, utvrđena unutar EU pre 11.septembra, uključuju nejednako izvršavanje zahteva država članica, bezbednosne standarde koji nisu bili primenjeni u domaćim letovima, i nedostatak obučenosti kadra. U saopštenju o radu ad hok grupe , komisija je zabeležila da bilo koja reakcija EU mora obezbediti međunarodnu saradnju, inače će „svaka mera usvojena na evropskom nivou imati ograničen efekat“. Sa pozivom da, kako su u saopštenju nazvane, „nove mere budu sposobne da spreče teroriste kamikaze da se ukrcaju u avion“, ECAC je predložila nove radne mere i unapredila saradnju između aerodroma, obaveštajnih službi, policije i osoblja aerodromske bezbednosti. Ubuduće, unapređivanje statusa i trening su označeni kao prioritet. Ostale mere uključuju razne metode za kontrolu putnika, kao što su tehnike za profiling, ograničenja u vezi ručnog prtljaga, i više kontrole i uvežbavanje posade. U slučaju aktuelne bezbednosti aviona, ECAC i JAA ispituju izolaciju kokpita(pilotske kabine), ranjivost transpordera i nosivost „letećih maršala“. Sve ove mere mogu se posmatrati u kontekstu problema kako „da sprečimo slučajeve, gde teroristi nemaju pregovarački cilj“. Problemi reakcije Proveravajući radijuse dejstva mera reakcije predloženih od EU, očigledno je da tu nema "brzo-određenih" rešenja. Različiti interesi trebaju da budu usklađeni, širok je prostor država koje učestvuju, pitanje je koja su sredstva (ljudska i materijalna) dostupna, a tu su i budžetska ograničenja. U nekim slučajevima postoji potreba za dogovorima na nivou EU, praćenih nacionalnim izvršavanjem mera, što može biti predmet prepreka. Na primer, Velika Britanija nije bila u mogućnosti da formalno uključi korišćenje Udruženih istraživačkih timova, dok nije usvojila Akt o reformi policije 2002. U nekim slučajevima procedura može biti "skraćena", kao u slučaju razmene podataka sa nadležnim pravnim telima SAD. Države članice su pretpostavljale da će imati glavne pravne mere na mestu do decembra 2002. EU se brzo pokrenula da nametne restriktivne mere na zaustavljanju terorista i terorističkih organizacija. Ovo je prvobitno urađeno sa Uredbom 2 (3) o kontroli ( EC ) br. 2580/2001 od 27.decembra 2001, i taj listing je uredno korigovan odlukama EC Saveta. Međutim, u, kao što može biti razmotreno, ključnim područjima, EU je još uvek čisto u borbi da dostigne uobičajene pozicije i identifikujuće rezultate. Na primer, jedino se u julu 2002., na sednici Generalnog saveta EU složila da je potrebno usavršiti "uobičajeno rešavanje terorističkih pretnji državama članicama." Štaviše, pod španskim predsedništvom, u aprilu 2002., je još uvek bilo neophodno za Španiju da pokreće "Inicijativu" da Savet donese odluke, da bi izvršila posebne mere za policijsku i sudsku saradnju, kao što je istaknuto u Uredbi 4 EU Saveta zajedničkih službi 2001/931/CFSP. Na primer, u Inicijativi (Urdba 4) države članice još uvek uživaju "puno iskorišćavanje mogućnosti i korišćenja zajedničkih
159

istraživačkih timova, da bi istraživale i gonile terorističke napade, uključujući bilo koju od nabrojanih lica, grupa ili entiteta". EU strukture i reakcija (uokvireno) Ugovor Evropske unije (TEU) iz 1992. predviđao je tri usmerene oblasti ili "nosioca", koja se odnose na protivterorizam. Evropska (ekonomska) zajednica je supernacionalni "prvi nosilac" i tu su dva međuvladina nosioca: "drugi nosilac" Zajednička spoljna i bezbednosna politika (CFSO), i "treći nosilac" JHA. U prvom nosiocu, obaveze mogu biti postavljene državama članicama u zakonu zajednice, koji ima suprematiju nad zakonima država članica. U drugom i trećem nosiocu obaveze se uzdižu iznad mešavine zakonskih ugovornih pravila i njihovih povezanih političkih instrumenata, kao što su Zajedničke akcije i Sistem odluka. Kasnije su povezane države članice što se tiče rezultata, ali sa dopuštenom fleksibilnošću u načinu postizanja rezultata. Po TEU, izmenjenom od strane Amsterdamskog ugovora, terorizam je definisan kao "zajednički interes" (Član 29) i kao pretnja postizanju pravljenja EU kao "područja slobode, bezbednosti i pravde"(Član 2). Nadležnosti EU u borbi protiv terorizma su bazirane na skoro dve dekade dugim međuvladinim i međuagencijskim saradnjama putem TREVI dimenzije procesa političke saradnje Evropske zajednice. Tokom TREVI perioda (1975-1992), države Evropske zajednice (EC) su imale tri izvora servisa protivterorističke podrške. Prvi je bio razmena dostavljenih podataka TREVI I radne grupe, što je omogućilo ustanovu sigurnih komunikacijskih mreža (the Bureaux d'Liaison) da poveže podeljenu bezbednost i obaveštajne agencije država EC. TREVI I takođe predviđa analizu terorističkih pretnji Savetu za opšte poslove Evropske zajednice. Drugi je bila mreža evropskih bezbednosnih i obaveštajnih agencija okupljenih u Bernskom klubu. Treći je bila Policijska radna grupa za terorizam (PWGT), putem koje su EC države mogle da se povežu sa ostalim brojnim članovima, koji sada uključuju Poljsku,Mađarsku, Češku Republiku, Slovačku, Sloveniju, Norvešku i Švajcarsku kao i EU države. PWGT takođe ima siguran komunikacijski sistem koji povezuje tela kao što su francuski UCLAT i Evropski odsek za vezu specijalne grane britanske Metropoliten polici. Reakcija na 11.septembar povučena od nadležnih organa i resursi sva tri "nosioca" EU u nekim političkim područjima, reflektuju međuzavisnost između "nosilaca". To zaista dokazuju Boer i Monar (2002, str 11) "...11.septembar se mora prepoznati kao prvi pravi "protiv-nosilac" test EU kao sigurnosnog činioca". Na primer, reakcije povezane sa SAD su zajedničke osobine u sva tri stuba. Celokupna slika reakcija Evropske unije je izneta u "Tabeli mera" izvedenoj od EU Saveta predsedništva, „mapa puteva“ zabeleška od decembra 2001 (EU Savet dok. 14925/01, 7/12/01). U okviru "prvog nosioca", EU ima nadležnost da odredi socijalna i ekonomska pitanja, u slučaju razvijanja pomoći, u državama gde terorističke grupe imaju baze. Ona je takođe sposobna da odredi pitanja koja se odnose na finansiranje terorista i pranje novca. Ostali kapaciteti u ovom "nosiocu" mogu se koristiti u odnosu na kontrolu kretanja ljudi, sigurnost i bezbednost koje se odnose na transportne sisteme i opšte mere na polju zaštite civila. CFSP, drugi nosilac, nije bio sposoban da igra tako aktivnu ulogu u EU reakciji, zbog problema u postizanju konsenzusa operativnih poslova evropske bezbednosne i odbrambene politike, i veoma proaktivnih nacionalnih policija nekoliko ključnih država članica, posebno Velike Britanije, kroz operacije u Avganistanu. Međutim, u okviru ovog nosioca, EU je bila aktivna u pitanjima vezanim za saradnju između spoljnih obaveštajnih agencija i izvora osnovnih poslova koji se odnose na kontrolu oružja. Zajednička pojedinost

160

reakcije, koja se prostire kroz sva tri nosioca, jeste interakcija sa SAD, kroz potrebu da se odrede 40 protivterorističkih prioriteta u reakciji, iznetih u pismu predsednika Džordža V. Buša, predsedniku Evropske komisije, Romanu Prodiju, 16.oktobra 2001. Većina mera dolazi pod pokroviteljstvom unutrašnje bezbednosti trećeg nosioca. One uključuju korišćenje sistema odluka za borbu protiv terorizma (zajedničke kategorije napada), prednosti hladne, brzo-putne ekstradicije (evropske poternice za hapšenje), prevencije kriminaliteta putem elektronskih sredstava i zajedničkih istraživačkih timova (vidi Šalken i Pronk, 2002). Države članice su mislile da sprovedu sistem odluka na evropske poternice za hapšenje od januara 2004. Ove odluke sadrže tri polemična, ali važna i inovativna momenta što se tiče ekstradicije. Prvo, princip dvostruke kriminalne odgovornosti je ukinut za spisak od 32 zločina(krivičnih dela), uključujući terorizam: krivično delo će postojati samo u državi koja to traži. Drugo, "političko krvično delo" više neće biti navođeno kao razlog da se uskrati ekstradicija. Treće, državljani ne mogu biti izuzeti od zahteva za ekstradiciju. Dok su, važno je primetiti, nekoliko odluka (mera), uključujući evropske poternice za hapšenje i zajednički istraživački timovi, bile u političkom procesu pre 11.septembra, Den Boer i Monar (2002, str 21) su zabeležili da posle napada u SAD oni "plove kroz politički prozor povoljnih prilika", i da će interesovanje građanskih slobodnih grupa oko upada u izmenu ljudskih prava i demokratske nadležnosti, porasti.

Izvor: Bebler, Anton, NATO and Transnational Terrorism, Perceptions, Winter 20042005, pp. 159-175. NATO i transnacionalni terorizam Isečak NATO dugo nije obraćao pažnju na fenomen terorizma. Napadi 11.09.2001. su učinili da Alijansa brzo usvoji izvestan broj potrebnih mera. Zbog limitiranog članstva, zakonskih limitacija, karakteristika institucije, načinu donošenja odluka i skoro isključivo vojnih mogućnosti, NATO nije prilagođen suočavanju s pretnjom terorizma. Doprinos Alijanse se ipak može uvećati kroz unutrašnja poboljšanja, poboljšan koncenzus među saveznicima i jačom saradnjom sa drugim međunarodnim organizacijama i regionalnim telima uključujući i UN, EZ i OSCE. Priroda terorizma zahteva globalnu koaliciju, radikalno drugačije nacrte bezbednosnih struktura i upotrebu pre svega nevojnih sredstava. Globalni

161

“ratu protiv terorizma” još uvek nije dobijen, a rezultati ostvareni do sada najblaže rečeno su nedefinisani. Alijansa ne može da igra centralnu ulogu ali može konstruktivno da doprinese nastojanjima.
Uvod

Terorizam i slični oblici nasilja su vekovima bili poznati i pre nego što je izraz la terreur (teror) počeo da se koristi da se objasni jedna od najozloglašenih karakteristika Velike francuske revolucije. Ipak, bilo je potrebno skoro 180 godina da se svetska zajednica kolektivno počne baviti jednom od varijacija, tj. transnacionalnim terorizmom. Tada je svetska zajednica bila podstaknuta nizom spektakularnih terorističkim delima koja su izvedena tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka i uglavnom bila vezana za arapsko-izraelski konflikt oko Palestine, i za ispade levičarskih revolucionarnih aktivnosti u Južnoj Americi, Japanu, Nemackoj i Italiji. Medju istaknutim internacionalnim organizacijama, organizacija pod nazivom Ujedinjene nacije (UN) i njena specijalizovana agencija pod nazivom Medjunarodna civilna avijacijska organizacija (ICAO) su bile prve koje su reagovale. Prema tome, UN se najduze bavi transnacionalnim terorizmom, a hronoloski zatim sledi Savet Evrope (CoE) i organizacija za bezbednost i saradnju (OSCE). Najznacajniji rezultati ovih aktivnosti su 19 medjunarodnih konvencija i broj drugih dokumenata koji se bave raznih legalnim i politickim aspektima borbe protiv terorizma.Konferencija ministara unutrasnjih poslova iz 46 zemaljaclanovi Saveta Evrope-u martu 2005.godine su predlozili usvajanje jos tri konvencije. Međutim, još uvek ne postoji ni jedna konsolidovana medjunarodna antiteroristička konvencija. Jedan od glavnih razloga za ovaj nedostatak i najveca prepreka njegovom prevazilazenju je nedostatak saglasnosti po pitanju opste prihvatljive definicije terorizma. Najskoriji izveštaj odbora visokog nivoa za pitanja reforme UN-a sadrzi sledecu definiciju: “Terorizam je bilo koji postupak, poput postupaka koji su vec specifikovani postojecim konvencijama po pitanju aspekata terorizma, zenevskih konvencija i rezolucije Saveta bezbednosti 1566 (2004.), sa ciljem da izazove smrt ili nanese ozbiljne telesne stete civilima ili licima koja ne ucestvuju u borbi, kada je svrha takvog postupka, priroda ili kontekst, da zastraši stanovnistvo, ili da prisili vladu ili medjunarodnu organizaciju da počini ili se uzdrži od izvršavanja nekog čina.” Jedan zvanični dokument SAD-a, s druge strane, je definisao terorizam kao “smišljeno, politički motivisano nasilje usmereno protiv ciljeva koji ne učestvuju u borbi od strane podnacionalnih grupa ili tajnih agenata, obicno s namerom da se utiče na posmatračce.” Radi ovog rada, transnacionalni terorizam je definisan kao terorizam koji uključuje gradjane i/ili teritoriju viš od jedne zemlje. Poduhvati da se združeno bori protiv problema transnacionalnog terorizma su dobili na snazi posle terorističkih napada 11.09.2001.godine u SAD. Ovaj neobično snažan politički uticaj ovih napada je rezultirao time da sve glavne medjunarodne organizacije gotovo odmah odreaguju. 12.09.2001.godine, Savet bezbednosti UN-a je pozvao sve zemlje da dupliraju napore koje ulažu u sprečavanje i potiskivanje terorističkih dela i dozvolio da se preduzmu mere finansijskog kažnjavanja protiv svih organizacija koje su povezane sa terorizmom. Ovoj odluci su usledile slične deklaracije od strane Organizacije americkih drzava (OAS), Evropske unije i Australije kao dela sporazuma ANZUS. OSCE je ubrzo predstavio Plan delovanja u borbi protiv terorizma koji je zvanično usvojen na samitu 2001.godine u Bukureštu. Posle ovog Plana delovanja usledili su mnogi drugi dokumenti, uključujuci “Mapu pravca kretanja protiv terorizma” (Road Map on terrorism) Sekretarijata OSCE-a gde se kao osnovno sredstvo ističu drustvena prevencija, dobro upravljanje, suzbijanje pranja novca i finansiranje terorizma. U decembru 2001.godine, OSCE je objavio “Radnje protiv

162

terorističke jedinice” (Action against terrorism unit (ATU)) i 2002.godine imenovala predstavnika za sprečavanje i borbu protiv terorizma. U martu 2005.godine, na medjunarodnoj konferenciji u Madridu, generalni sekretar UN-a, Kofi Annan, predložio je globalnu strategiju za borbu protiv terorizma koja je stavila odredjeni akcenat na drustvenu i politicku prevenciju. Naša namera je da se u ovom radu fokusiramo na NATO. Pošto vec 56 godina služi kao osnovno sredstvo za transatlantsku saradnju u pitanjima odbrane i pitanjima vezanim za odbranu, Alijansa je postala sredstvo za združene antiterorističke aktivnosti pre manje od 4 godine. Iako je u pitanju novija organizacija, NATO je jedina medjunarodna organizacija do sada koja tu primenjuje vojnu moć. Do sredine 2004.godine, broj zemalja članica NATO ka kojima je usmereno delovanje transnacionalnih terorista je od 2001.godine porastao na tri (SAD, Turska, Spanija). Ovi napadi su potvrdili ozbiljnost ovog problema. 1. Istorijska pozadina stava NATO prema terorizmu Odnos NATO i terorizma se ne može opisati kao jednostavan i otvoren. Još od osnivanja, NATO dugo nije obraćao združenu pažnju na fenomen zvani terorizam, uključujući i njegovu transnacionalnu varijantu. Pa ipak, ovaj fenomen je prisutan u oblasti NATO još od pre 1949.godine i nastavlja da postoji. Od kraja Drugog svetskog rata, terorizam se uglavnom dovodi u vezu sa, a čini se i da jeste povezan sa, različitim oblicima nacionalizma, kao što su separatizam, secesionizam, stremljenje ka nacionalnoj, kulturnoj i/ili religijskom emancipacijom i antikolonijalizmom. Iako su pritužbe mnogih terorista bile nacionalne/regionalne i na taj način geografski ograničene, mnoge terorističke operacije su izvedene preko državnih granica i na taj način transnacionalne. U periodu od 1949. do 2001.godine ukupan broj smrtnih slucajeva u oblasti NATO koji su izazvani oružanim nasiljem sa prepoznatljivim elementima terorizma je iznosio desetine hiljada, mnogo puta više od broja žrtava u SAD 11.09.2001. godine. Televizijski programi su uključili žrtve nasilja u Francuskoj (u metropoli i naročito vezano za Alžir do 1962. kao i u Korziki), u Turskoj (vezano za pitanja Kurda i Jermena), u UK (vezano za Ulster), u Španiji (uglavnom vezano za baskijski separatizam), u Nemačkoj, Italiji i Grckoj (uglavnom vezano za levičarske revolucionare i anti anglosaksonske varijante). Itd. Medjutim, pre 11.09.2001., NATO nije reagovao vojnički, i uglavnom nije ni reagovao, kada su se teroristički napadi sa znatnim posledicama dogodili na teritoriji ovih drzava ili kada su ljudi, bilo vojska ili civili, iz zemalja članica NATO, uključujuci mirovne posmatrače, civile, turiste, diplomate itd. postajali taoci, mete terorističkih napada i bili ubijani van NATO oblasti (na Bliskom istoku, u Africi i na Balkanu). Samo je Turska, visš puta, pokrenula pred savetom NATO pitanje transnacionalnog terorizma vezano za spoljno mešanje (iz Iraka). Dozvolite mi da spomenem istorijske okolnosti u kojima je Alijansa nastala i razvila se i koje će šire objasniti stav NATO prema terorizmu: 1. Do stvaranja NATO je došlo zbog strahova od mogućih masovnih vojnih pretnji članicama. Geopolitička situacija u Evropi krajem 40-tih godina 20.veka je snažno uticala na ovo shvatanje iz kog je nastala formulacija ključnih članaka 5 I 6 severnoatlantskog sporazuma. Pretpostavljalo se da bi masovne pretnje mogle da budu iznete isključivo od strane oružanih snaga neprijateljskih država. Ova supozicija je isključila druge neprijateljske radnje (npr. sabotaže, terorističke napade itd.) ispod nivoa masovnih vojnih napada. Dalje je bilo pretpostavljeno da bi takav napad širokih razmera bio pokrenut van oblasti NATO, preko državnih granica sa teritorije država koje se mogu identifikovati. Napadač bi prema tome bio jasno obeležen i ne bi mogao da trazi ne-državni identitet. Praksa da se koriste lažni kvazi civilni dobrovoljci kao predstavnici je bila poznata tada ali smatrana manje verovatnom u slučajevima širokih razmera, barem u Evropi. Teroristička dela kao casus belli su bila

163

odbačena, verovatno zbog toga što je njihov potencijal destrukcije smatran neuporedivim u odnosu na oružane napade širokih razmera od strane redovnih vojnih sila, naročito ako je trebalo angažovato WMD. 2. Vlade uticajnih zemalja članica decenijama prikazuje ujednačene stavove prema terorizmu. Ovi stavovi i odgovarajuća politika se kretala od tolerisanja domaćih antikomunističkih, rasističkih i religijskih ekstremista koji su redovno ili povremeno koristili teror (npr. beli nadmoćnici ili hrišćanske fundamentalističke sekte u SAD); potajno osudjujući državni, ili koji podržava držva, desničarski teror u drugim zemljama članicama (za vreme diktature u Portugalu, Grčkoj i Turskoj) i u državama koje su nastrojene Zapadu (u Južnoj Americi, Africi, Bliskom Istoku i Aziji) - sve do ovlašćivanja njihovih sopstvenih službi bezbednosti da povremeno primene metode koje se ne razlikuju od terorizma (npr. kada je Francuska digla u vazduh brod “Greenpeace” na Novom Zelandu, ilegalna hapšenja, kidnapovanja, atentati itd.). Štaviše, za neke vlade se smatra da su tajno finansirale organizacije i pokrete koji su se borili protiv levičarskih režima u Južnoj Americi, Africi i Aziji iako su iz ovih pokreta proizilazili atentati i bacanje bombi. Jedan od najozloglašenijih primalaca takve pomoći Zapada je bio Osama bin Laden i njegova grupa islamskih fanatika u Avganistanu. 3. Logično, nastavljajući svoj osnovni strategijski zadatak i stav, institucionalna struktura NATO, naćin donosšnja odluke, priroda i distribucija mogućnosti itd., nisu postojali od početka niti usvojeni tokom narednih decenija sa ciljem da efikasno štite od, niti da spreče ili se bore protiv terorizma. Ovo važi za domaći i transnacionalni terorizam kako unutar tako i van oblasti NATO saveza. 2. Stav NATO po završetku “Hladnog rata” i iznenadni preokret u septembru 2001.godine Završetak “Hladnog rata” je stvorio potrebu da se izvrši reforma i da se delimično izmeni orijentisanost NATO. Njegovi strategijski stvovi su morali da budu prilagodjeni sve većim promenama medjunarodne bezbednosne sredine. Nestanak predhodnog glavnog protivnika NATO je bio praćen novim izazovima na svetskoj bezbednosnoj sceni. Završetak vojnih sukoba na relaciji istok-zapad je na nesreću čak i doprineo porastu lokalnih ratova i rasprostiranju oružanog nasilja manjih razmera. Štaviše, neki aspekti globalizacije, kao npr. znatno uvećano kretanje ljudi, informacija i finansija, stvorili su nove mogućnosti za transnacionalne teroriste. Dok se činilo da je realna opasnost od globalnog nuklearnog uništenja nestala, podmuklo širenje tehnologije koja omogućava relativno jeftinu proizvodnju oruzja masovnog uništenja (WMD) nije učinilo da svet bude sigurnije mesto. Naoružani oružjem masovnog uništenja, čak i veoma slabi protivnici u konvencionalnom vojnom smislu mogu predstavljati ozbiljnu pretnju najmoćnijoj svetskoj vojnoj sili - SAD. Tektonska geopolitička promena oko 1990-91. je zahtevala smanjenje opsega vojnih priprema za veliki rat i uvećanje političkih i drugih nevojnih aktivnosti Alijanse, kao i razvijanje njene uloge kao regionalne bezbednosne organizacije u širem evro-atlantskom rejonu. Medjutim, transnacionalni terorizam je i dalje bio odsutan iz NATO dokumenata i odluka kao važna pretnja kojom se Alijansa mora združeno pozabaviti. Ovaj stav je bio u kontrastu sa pažnjom koju su ovom medjunarodnom problemu od 1970.godine posvećivale druge medjunarodne gore navedene organizacije. 1995.godine, generalni sekretar Willy Claes je bio prvi medju visokim zvaničnicima NATO koji je javno spomenuo “islamski terorizam” kao glavnu pretnju Zapadu i Alijansi. Medjutim, on je ubrzo opovrgao ovu izjavu posle koje je došlo do diplomatskog skandala sa arapskim zemljama.

164

U aprilu 1999.godine, strategijski koncept NATO (usvojen na vašingtonskom samitu) je spomenuo terorizam po prvi put ali izostavio borbu protiv terorizma sa liste glavnih zadataka Alijanse. Fenomen zvani terorizam je tada stavljen u poddeo koji se bavi izazovima za bezbednost i bio je klasifikovan kao sekundarni rizik zajedno sa sabotažom, organizovanim kriminalom, nekontrolisanim kretanjima velikog broja ljudi itd. U uvodu i važnijim pasusima strategijski koncept se odnosio prema rasprostranjenosti ABH oružjima, ranjivost sistema informisanja. U ova dva konteksta se takodje navode i nedržavni protivnici ali se ovaj fenomen ne dovodi u vezu sa terorizmom. Zašto je NATO bio tako spor u prepoznavanju glavne medjunarodno-bezbednosne pretnje njegovim članicama i sa zakašnjenjem združno reagovao protiv terorizma? Generalno, činilo se da je osnovni razlog, po kom je član 5 mogao da se primeni samo u slučju vojnih napada velikih razmera koji dolazi van oblasti severno-atlanskog sporazuma. Kao posledica toga, terorizam i antoterorističke aktivnosti su smatrane medjunarodnim problemom a ne predmetom diskusije severnoatlantskog saveta, a još manje problemima koji zahtevaju združeno preduzimanje mera kažnjavanja. Isto tako, vlade nekih od uticajnih zenalja članica NATO, isključujući Tursku, nisu želele niti da pokreću niti da se aktivno odupru pokretanju ovih pitanja na medjunarodnom nivou. Kao treće, vandržavni terorizam koji je od 1949.godine prouzrokovao najveci broj žrtava u zemljama članicama NATO se vrlo često povezuje sa pokretima koji se bore, ili barem tvrde da se bore, za takve visoke ciljeve kao što su sloboda, pravda, nacionalno oslobadjanje od kolonijalne vlasti, društvena emancipacija, demokratija i ljudska prava. Potiskivanje ovih pokreta silom je u mnogim slučajevima izazvalo jak levičarski i liberalni protest i kritiku, kao i javnu kako unutrašnju tako i medjunarodnu opoziciju. Kao četvrto, javni stavovi prema ovim pokretima znatno variraju u zemljama članicama NATO, sa dvostrukim, pa čak i trostrukim aršinima koji se primenjuju na razne vrste domaćeg i stranog terorizma. Kao peto, razlike i shvatanja terorizma kao problema van domena NATO su umanjile nivo antiterorističke saradnje i, ako uopšte, sprovele ovaj problem van alijanse. Bilo je potvrdjeno da su neke političke organizacije i ilegalne naoružane grupe decenijama sakupljale doprinose, koristile skrovišta, čak i obučavale i opremale manje grupe terorista na teritoriji druge zemlje članice NATO. Postojale su optužbe vezane za ove slučajeve koje su se odnosile na aktivnosti koje su imale IRA, ETA I PKK u SAD, Francuskoj, Nemackoj i Grckoj. Krajnji rezultat ovih faktora je preovladjujuća pozicija po kojoj je terorizam izostavljen iz domena NATO kao združene odbrambene organizacije. Kao posledica ovih stavova i ograničenja koje su sami nametnuli, teroristički napad 11.09.2001.godine je zatekao NATO nespremnim. 12.09.2001.godine, bez presedana, severnoatlantski savet (NAC)-najviši organ Alijanse, primenio je član 5 severnoatlantskog sporazuma. Za NATO je ova primena predstavljala prvi čin ove vrste u njegovoj celoj istoriji. Medjutim, u suprotnosti sa njegovom prvobitnom svrhom, primena je zahtevala odbranu kontinentalnik SAD, a ne evropskih saveznika. Takodjej je bilo neobično i zbog toga sto je primena člana 5 bila prouzrokovana napadima izvedenim na teritoriji zemlje članice od strane male grupe civila, a ne od strane masovne invazije van državnih granica i van oblasti severnoatlantskog sporazuma. Unikatnost ovog dogadjaja je postala još veća zbog činjenice da primena nije praćena protivnapadom NATO na počinitelje napada. Štaviše, po prvi put u institucionalnoj istoriji NATO “rat protiv terorizma” je proglašen glavnim zadatkom alijanse. Alijansa je pokazala svoju vitalnost time što je brzo ispravila strategijske stavove i što se brzo prilagodila uocenoj potencijalnoj pretnji članicama. Od tada je NATO razvio dodatnu sposobnost i delimično prilagodio unutrašnju strukturu i odnose sa drugum akterima da bi se nosili sa novim izazovima. Stepen ove adaptacije ipak nije jednak stepenu ozbiljnosti ovog izazova.

165

Iznenadna promena strateških stavova NATO u seprembru 2001.godine je uglavnom izazvana neobično jakim psihološkim i političkim uticajem triju napada koji su bili bez presedana, brutalni i vidno spektakularni, koji su izazvali užasne i trenutačnu smrt hiljade nevinih civilnih zrtava. Kao drugo, napad je predstavljao udarac ponosu jedine preostale svetske supersile čija teritorija nije bila napadnuta još od 1812.godine. Promena NATO politike se prema tome može većim delom objasniti unikatnošću dogadjaja. Psihološki uticaj je prilično uvećan televizijom i jako posebnom i kontradiktornom pozicijom SAD kao najjače članice alijanse i istovremeno nemoćne žrtve. Jednoglasno podržavajuci odluku severnoatlantskog saveza bez presedana donetu 12.09.2001., druge članice alijanse su bile motivisane zajedničkim osećajem dubokog saosećanja sa žrtvama (veliki broj su bili civili) i solidarnošću sa SAD. To je bio ekstraordinarni dogadjaj kada je od saveznika bilo zatraženo, i ovog puta mogli, da asistiraju i pomognu SAD. Dramaticni dogadjaji i panična reakcija su, medjutim, pokrenuli pitanje sigurnog i pravno tačnog interpretiranja clana 5 I 6 severnoatlantskog sporazuma uz savremene okolnosti, uzimajuci u obzir njihovo prvobitno značenje i prikrivene pretpostavke iz 1948-49. Zapravo, postupci od 11.09. se ne mogu po pravilu zvati “oružani napad” u konvencijalnom značenju reči jer napadači nisu koristili vatreno oružje, a jos manje teško vatreno oružje.Ovi napadi nisu bili napadi velikih razmera, a teroristi su dejstvovali u malim grupama od ukupno 12 ljudi od kojih je većina, ili svi, izgubila život zajedno sa žrtvama. Staviše, napadi su izvršeni sa teritorije SAD i nisu bili jasno i nekontraverzno povezani sa bilo kojom stranom zemljom ili grupom zemalja. Ove okolnosti uglavnom objašnjavaju oklevanje vlade SAD da zahteva primenu člana 5 i razlog zašto primena nije bila praćena vojnim protivnapadom NATO protiv počinitelja. 3. NATO Antiterorističke aktivnosti od 11.09.2001.godine i njihov uticaj na samu alijansu Teroristički napadi su podstakli NATO da ubrzano prihvati brojne mere sa ciljem efektivnijeg odgovora na nove pretnje u Evro-atlanskom delu. Najznačajnije, anti terorističke aktivnosti su dodate brojnim već razvijenim funkcijama Alijanse. Usvojeni su novi vojni koncept odbrane protiv terorizma i praške poverene snage. Sa vojne strane ove aktivnosti su uključivale: slanje NATO-ovih avaksova da patroliraju nebom Sjedinjenih Država; razvijanje grupa mornaričkih brodova u Istočnom Mediteranu i u Gibraltarskom moreuzu, sa zadatkom pratnje civilnih brodova, nadgledanjem, zaustavljanjem i pretrisanjem sumnjivih brodova na otvorenom moru; treniranje seniorskih oficira iračkih bezbedonosnih snaga; obezbeđivanje spoljne bezbednosti na Olimpijskim Igrama u Atini, masovnih dogadjaja u Portugalu, itd. Preventivne bezbedonosne mere u NATO štabu i drugim NATO institucijama bile su pooštrene. Saradnja između država članica u pogledu bezbedonosnih usluga je poboljšana i osnovana je specijalna obaveštajna jedinica za terorističke pretnje. Saradnja država članica sa PfP zemljama po pitanju bezbednosti je takođe ojačana u skladu sa „Partnerskim akcionim planom protiv terorizma“. Akcioni plan je bilo povezan sa antiterorističkim aktivnostima u Avganistanu i na bliskom istoku a primetno je primenjen i na saradnju sa Ruskom federacijom. Dva broda ruske mornarice su se pridružila NATO operaciji „Aktivno pokušaj“ u istočnom Mediteranu. Najznačajnija organizaciona promena u NATO vojnoj strukturi specifično usmerena borbi protiv terorizma je bilo stvaranje NATO reakcione sile 2003 godine. Tokom 2004 godine ova formacija dostiže operacioni nivo od oko 9.000 personala. NATO reakciona sila, veličina, stav, način operacije pravila angažovanja itd. su međutim još uvek u evoluciji. Posle značajnih internacionalnih debata, NATO je preuzeo odgovornost za internacionalnu bezbednost i pomoćnu silu u Avganistanu. Ovo je bila prva vojna operacija NATO-a van Evrope. Ova sila je predstavljala osnovu bezbedonosne zaštite u glavnom gradu Kabulu,

166

kome su pretili islamski troristi. NATO misije na Balkanu su takođe delimično povezane sa borbom protiv terorizma. Stabilizaciona sila u Bosni i Hercegovini (SFOR) nastavila je sa delovanjem do decembra 2004 godine a onda je zamenjena konstabularnom silom EU. NATO je zadržao svoje prisustvo u Bosni i Hercegovini i, ako je potrebno, svoje pravo mešanja u vojnu silu sa distance. Ovo mešanje je takođe usmereno potencijalnoj potrebi borbe protiv tranzicionog terorizma. Teroristički napadi imaju značajan uticaj na samu Alijansu. Skoro da su istog momenta okupili NATO članice oko tranzicione solidarnosti. Nenajavljen rat u Avganistanu koji je uskoro usledio opravdan je od strane Sjedinjenih Država kao vojni odgovor tranzicionom terorizmu. Četrnaest NATO članica, posebno Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo, zajedno sa mnoštvom država koje nisu članice, priključile su se Sjedinjenim Državama u vojnim operacijama protiv Talibanskog režima i kasnije u naporima da se obezbedi sigurnost u toj zemlji i stabilizuje novi režim. Međutim, vojne snage individualnih NATO članica su nastavile delovanje u Avganistanu skoro dve godine van okvira Alijanse. Ova činjenica prikazuje umanjenu važnost NATO-a u očima Bušove administracije i izvesnu unutrašnju disharmoniju u samoj Alijansi. Drugi, takođe nenajavljeni, ali kontroverzniji rat, u Iraku je na početku deklarisan kao vojna akcija sa svrhom sprečavanja širenja oružja masovnog uništenja i protiv terorizma. Ovo beznačajno i, kako se ispostavilo, nekonkretizovano javno opravdanje za invaziju vođenu Sjedinjenim Državama produbilo je nesuglasice među članicama Alijanse, pogotovu između Sjedinjenih Američkih Država, Francuske i Nemačke. Zapravo, rat u Iraku je iskomplikovao proces dobijanja i zadržavanja široke evropske i internacionalne podrške za akcije protiv terorizma. 4. Evropska Unija i borba protiv terorizma Iako su članice evropske zajednice bile aktivne u promovisanju anti terorističkih aktivnosti u drugim internacionalnim organizacijama, kao što su Ujedinjene Nacije i Savet Evrope, institucionalni preci današnje Evropske Unije su, isto kao i NATO, kasnili u preuzimanju određenih kolektivnih akcija. Nasilje izazvano napadima 11. septembra je pokrenulo Savet Evropske Unije da sazove najširu globalnu koaliciju protiv terorizma pod okriljem EU. 21. septembra 2001 godine Savet je prihvatio seriju mera za borbu protiv terorizma ne vojnim sredstvima. Iako su ovo bili besprimerni javni koraci, oni su imali veoma sakrivenu pozadinu. Od 1975 godine članice Evropske Zajednice su ustvari zadržale nizak oblik poverljive saradnje između ministarstava što se tiče terorizma, radikalizma, ekstremizma i internacionalnog nasilja (grupa TREVI). Međutim od septembra 2001 godine Evropska Unija je mnogo ojačala svoje anti terorističke aktivnosti i usvojila akcioni plan Evropske Unije protiv terorizma. Verovatno su najjače mere bile da se zaustavi finansiranje sumnjivih terorista i organizacija koje ih podržavaju preko registrovanih banaka. Unija je takođe proširila antiterorističku ulogu Eoropola i Eurodžasta (Eurojust). U svojoj odluci, Savet Evropske Unije je uveo evropsko ovlašćenje za hapšenje. Savet je takođe poboljšao saradnju obaveštajnih službi država članica kroz „treći stub“ EU, i u martu 2004 godine izabrao Koordinatora EU za anti terorizam. Ove akcije su povezane sa anti proliferacijskom politikom od oružja masovnog uništenja do programa ekonomske i tehničke pomoći vođene u „prvom stubu“ od strane Evropske Komisije. Decembra 2003, Savet EU je usvojio novi strateški dokument pod naslovom „Sigurna Evropa u boljem svetu. Strategija evropske bezbednosti“. Ovaj dokument je pripremljen i prezentovan u Uredu Saveta od strane Visokog Predstavnika EU za javnu spoljnu i bezbedonosnu politiku, Havijera Solane, bivšeg NATO Generalnog Sekretara. Pošto su devetnaest NATO članica istovremeno i članice EU, nije iznenađujuće što „Solanin

167

dokument“ izražava procenu terorizma i predlaže strategiju veoma sličnu onoj koju je NATO usvojio. Ovaj dokument EU je predvideo razne anti terorističke aktivnosti, uključujući i vojne, u saradnji sa NATO-om, na bazi dodatnih berlinskih dogovora. Osim toga, EU je usvojila zajednički zaključak sa SAD o borbi protiv terorizma i 23. juna 2003 potpisala dva karakteristična ugovora o zajedničkoj legalnoj asistenciji i ekstradiciji. „Strategija evropske bezbednosti“, do sada jedini zvanični dokument ove vrste, kao „ključne pretnje“ članicama EU određuje sledeće fenomene: • • • • Terorizam; Rasturanje oružja masovnog uništenja (posebno biološkog, hemijskog i radiološkog oružja u vezi sa širenjem raketne tehnologije); Regionalni konflikti i propale države (iz obe kategorije dalekih azijskih i afričkih zemalja); Kriminal.

Iz ovog dokumenta jasno sledi da je važnost konvencionalnih vojnih pretnji i konvencionalnih vojnih instrumenata drastično umanjena u prošloj dekadi. Predložena lista pretnji bi se mogla ispitati i na konceptualnoj i na empiričkoj osnovi. Poslednja opaska se značajno odnosi smeštanje terorizma na vrh liste. Važnije je to što je predložena lista veoma slabo povezana ili čak nepovezana sa aktuelnim prioritetima u politici bezbednosti i odbrane država članica EU, kao što se ogleda u njihovim budžetskim alokacijama i korišćenju ljudskih resursa. Štaviše, nema indikacija da se ova praznina smanji u skoroj budućnosti. 5. Internacionalna zajednica u potrazi za efektivnom strategijom i sredstva koja se koriste u borbi protiv terorizma Iako su mnogo aktera – individualne države, grupe država i internacionalne organizacije – aktivno uključena u borbu protiv terorizma, globalni „rat protiv terorizma“ još uvek nije dobijen i njegovi posredni rezultati izgledaju neubedljivo u najboljim uslovima. Nekoliko stotina navodnih operativaca i drugih pristalica Al Kaide su navodno ubijeni, zadržani ili uhapšeni. Ne zna se međutim koliko je novih aktivista ušlo u rangove terorista, koliko ih je trenirano i opremljeno u svetu. Njihov ukupni broj na bliskom istoku, srednjem istoku, južnoj i jugo-istočnoj Aziji, severnoj Africi i Ruskoj federaciji se verovatno povećao, kao i učestalost i jačina terorističkih napada širom sveta od 2001 godine. Veoma publicizovano hvatanje Sadama Huseina nije imalo nikakav efekat na okrutnost terorističkih akata u njegovoj zemlji. I Osama Bin Laden i dalje uveliko i otvoreno preti SAD-u i njenim saradnicima. Poteškoće i potrebe za efektivnom borbom protiv tranzicionog terorizma se mogu oceniti iz onoga što je poznato ili navodno o strukturi i načinu operacija Al Kaide, jedne od osamdeset dve grupe koje su zvanično na listi Američkog Stejt Dipartmenta kao stane terorističke organizacije: • • Struktura tajnih tranzicionih i slabo povezanih mreža, sa skrivenim, možda i alternativnim štabovima i anonimnim vođstvom, koje koriste široki spektar sredstava komunikacije – od veoma okrutnih do veoma sofisticiranih; Tajna veza veoma motivisanih članova, spremnih da žrtvuju svoje živote, podržavanih u mnogim zemljama hiljadama simpatizera i snabdevačima novčanih sredstava, skrovišta, legalnom zaštitom, hranom, medicinskom i tehničkom pomoći itd. Najviše simpatizera živi ili potiče iz država gde se

168

• •

većina populacije izjašnjava Islamistima. Međutim, ćelije odanih članova i podržavaoca su otkrivene u nekoliko država članica EU i NATO; Korišćenje iznenadnih, visoko mobilnih i nekonvencionalnih kombinacija destruktivnih sredstava u napadima protiv veoma vrednih, simboličkih i uglavnom civilnih meta; Veoma nejednaka podela meta i širok geografski opseg nasilnih akata sa naj brojnijim i naj destruktivnijim napadima od septembra 2001 godine koji su se odigrali u zemljama i regionima sa znatnom muslimanskom populacijom (na bliskom istoku, u severnoj Africi, srednjem istoku, južnoj i jugo-istočnoj Aziji i Ruskoj federaciji); Eksploatacija masovnih medija, posebno televizije, kako bi se uveličao psihološki i politički uticaj terorističkih akata.

Uzimajući u obzir karakteristike naj ozloglašenijih internacionalnih terorističkih organizacija – Al Kaida – očigledno je da još uvek postoji veliki praznina između potreba za efektivnom borbom protiv terorizma, na jednoj strani, i nekoliko fundamentalnih karakteristika Severno Atlanske Alijanse, na drugoj strani. Postoje nekoliko važnih razloga za ovo neslaganje. Jedan od njih je organizacioni. Kao velika i relativno otvorena internacionalna organizacija, koja sadrži blizu 300 odbora i koja prati duge procedure donošenja odluka, NATO je strukturalno veoma težak i spor za ovu svrhu. Drugo, alijansa je sprečena neslaganjem koje potiče iz raznih percepcija terorizma i iz istorijski veoma nejednake izloženosti saveznika glavnim terorističkim napadima. U stvari, anti terorizam ne predstavlja visoki prioritet u mnogim, ako ne i u većini, država članica NATO-a. Prema skorašnjem RAND istraživanju, NATO još uvek nije u mogućnosti da se preorijentiše od uporne „svesti o hladnom ratu“ da bi se sreo sa izazovom terorizma. Za razliku od dobre praktične saradnje između određenih bezbedonosnih servisa i oružanih sila država članica NATO-a, priličan broj elemenata neslaganja po pitanju anti terorizma još uvek postoji i to na visokim političkim nivoima. Odgovarajuće napetosti su izbile na površinu 2004 prateći ciljani atentat dva palestinska lidera HAMAS-a od strane izraelske policije. Postalo je očigledno da su transatlanki saveznici imali veoma raličit pogled na političku prihvatljivost terorizma u svim njegovim formama, uključujući državni terorizam. Postoje takođe veoma ozbiljna neslaganja u pogledu autorizovanog delokruga operacija i nekoliko predloženih puteva razvitka NATO reakcione sile, osobito u svrhe obuke,u vreme skorašnjih prirodnih nepogoda u Mediteranu. Treći ozbiljan hendikep proizilazi iz restriktivnog članstva NATO-a i iz legalne provizije u Severno Atlanskom Paktu. Ove su karakteristike u velikom kontrastu sa globalnim dosegom savremenog tranzicionog terorizma koji deluje u državi i u regionalnim granicama. Vanregionalne operacije NATO-a u azijskim i afričkim državama koje ne prete vojno ni jednoj članici NATO-a i korišćenje NATO vojnih snaga radi izvršenja važnih zadataka unutrašnje bezbednosti su takođe pod pitanjem na doktrinalnim i političkim osnovama. Takve aktivnosti nemaju legalnu osnovu po članu 5 i članu 6 Severno Atlanskog Pakta. Takođe ne postoje ustaljene stavke po pitanju preventivnih vojnih operacija u alijansi. Četvrti i naj istaknutiji hendikep proizilazi iz korisnosti vojne snage u borbi protiv terorizma. Terorizam i anti terorizam se ustvari mogu ispreplesti u ratu. Terorizam obično predstavlja „produžetak političkog interkorsa pomoću drugih sredstava“ (Karl von Clausewitz) ali se sam po sebi mnogo razlikuje od rata. Tako da je neprikladno i nekorisno tretirati anti terorizam kao ratovanje. Efektivni anti terorizam samo marginalno zahteva primenu vojne snage. Čak i da su masivno upošljene, sve NATO snage ne bi mogle da spreče napade 11. septembra 2001 godine u SAD-u niti terorističke akte koji su usledili u Turskoj i Španiji. Dve glavne operativne inkarnacije Severno Atlanskog Saveta – Savez za planiranje
169

odbrane i grupa nuklearnog planiranja – savetuju se i odlučuju o upošljavanju NATO vojnih snaga od kojih bi samo oko jedan procenat mogao biti aktivno korišćen protiv tranzicionog terorizma, ukoliko je on detektovan na vreme. Naj duži, naj smrtonosniji i najskuplji oružani sistemi koje održavaju države članice NATO-a su izgubile njihovu najveću moć licem u lice sa veoma nevidljivim neprijateljem široko rasprostranjenog po civilnoj populaciji u više od šezdeset šemalja. U ovom asimetričnom suprostavljanju nuklearno oružje je prestalo da zastrašuje i sprečava bez državne protivnike. Od važnog bezbedonosnog faktora, nuklearno oružje i njegove karakteristike su se pretvorile u dragocenu metu za teroriste i tako u tešku bezbedonosnu obavezu. Ova observacija se primenjuje na nuklearna oružja kao i na sva nuklearna postrojenja locirana u državama članicama NATO-a i prikazuje produbljeni geopolitički preokret. Iako je veoma teško izmeriti stvarni uticaj NATO vojnih aktivnosti protiv tranzicionog terorizma, izgleda da se ne može poreći da je Alijansa do sada imala pozitivnu ulogu a ipak ostala po strani kroz mnoga globalna nastojanja. Uz dalju adaptaciju, doprinos NATO-a sadržini i umanjenju pretnji tranzicionog terorizma se može znatno poboljšati. Unutrašnja struktura NATO-a, procedura i sposobnosti se mogu bolje adaptirati ovim potrebama i učiniti efektivnijim. Gore pomenuta uporna „svest o hladnom ratu“ se još uvek ogleda u (prekomernom) broju i u birokratskim aktivnostima NAC pomoćnih tela. Mnoga od njih bi mogla biti spojena i restruktuirana. Slaba struktura tela koja se ne bavi vojnim aspektima internacionalne bezbednosti bi se mogla pretvoriti u NATO strukturu. Već je predloženo da se izabere pomoćnik Generalnog Sekretara i da se zaduži za koordiniranje NATO anti terorističkih kampanja kao pandan anti terorističkom koordinatoru pri EU. Štaviše, sve države članice NATO-a bi trebalo da imaju stalne predstavnike za ne vojne aspekte internacionalne bezbednosti. Ovi predstavnici bi se redovno sretali kao što rade stalni vojni predstavnici, dok bi nacionalni šefovi za ove stvari konstituisali telo koje bi funkcionisalo slično NATO vojnom odboru. Ovo novo telo bi organski bilo vezano za NATO reakcionu silu, Evro-Atlanski koordinacioni centar reakcionih katastrofa, istražni i analitički centar itd. Ono bi prevashodno bilo podržano o strane NATO Internacionalnog štaba. Sa političke starne, koncenzus među saveznicima, što se tiče proaktivne strategije (sa opcijom upozoravajuće samoodbrane), kontrolisanje širenja oružja masovnog uništenja kao i geografski doseg mogućih vojnih anti terorističkih akcija se mora mnogo poboljšati. Alijansa bi se takođe trebala prilagoditi načinu donošenja odluka o anti terorističkim pitanjima, podeli odgovornosti i podeli troškova među svojim članovima. Posmatrajući sadašnji hendikep i ograničenu adaptivnost, Alijansa ne može igrati glavnu ulogu u dugotrajnom pokušaju da porazi, spreči fenomen tranzicionog terorizma. Očigledno je da je, u nastojanju da se suprostavi pretnji tranzicionog terorizma, potrebna moćna kombinacija instrumenata koja pada pretežno ili sasvim van nadležnosti NATO-a. Efektivna anti teroristička strategija bi se trebalo bazirati na objektivnoj proceni njene glavne mete i sadržati realistične operacione ciljeve. Po bilo kom objektivnom kriterijumu, terorizam u svim svojim formama nije do sada predstavljao ozbiljnu pretnju globalnoj bezbednosti. Broj preuranjenih smrti izazvanih fenomenima kao što su glad, pothranjenost, nedostatak pijaće vode, požari, vrućine, hladnoće, zarazne bolesti (posebno HIV, tuberkuloza i malarija), trovanje, pušenje, droge, alkohol, saobraćajne nesreće, prirodne katastrofe (kao što su poplave i zemljotresi), industrijske katastrofe, lokalni ratovi, kriminal i samoubistva se procenjuje na više od deset miliona godišnje. Jedna prirodna katastrofa u jugo-istočnoj Aziji, u trajanju od samo nekoliko sati (cunami u decembru 2004), završila se četvrtinom miliona žrtava. Broj individua koja su umrle kao žrtve svih vidova terorizma od 1991 do 2002 je procenjen od strane Američkog Stejt Dipartmenta na 6721 ili oko 600 godišnje. Tako da sve savremene manifestacije terorizma predstavljaju potpuno zanemarljivu pretnju globalnoj bezbednosti.

170

Efektivnost borbe protiv terorizma širom sveta može se iskazati poređenjem totalne cene i štete nanete od strane terorizma. Do sada, čisto finansijski troškovi „rata protiv treorizma“ i drugih mera pod ovim izgovorom su daleko premašili izmerljivu štetu načinjenu tranzicionim terorizmom. U ovu cenu su uračunati troškovi vojnih operacija (uglavnom u Aziji i Mediteranu), troškovi veoma proširenih preventivnih bezbedonosnih mera, troškovi značajno povećanog broja policije i drugog osoblja bezbednosti, troškovi većih cena transporta i osiguranja itd. Indirektna cena je znatno veća i uključuje dodatno potrošeno vreme, posebno u avionskom transportu, dodatno zapošljenje osoblja, modifikaciju letelica i aerodromskih postrojenja, znatno smanjene količine prometa i prihoda, velike poslovne gubitke u vazdušnom transportu i turizmu itd. Liberalne kritike „rata protiv terorizma“ i aktivisti ljudskih prava takođe ističu socijalnu i političku cenu u obliku povrede ljudskih prava, smanjenja demokratskih standarda i ugroženih političkih sloboda. Protestanti levice i anarhista tvrde čak štaviše da je „rat protiv terorizma“ jednostavno (zlo)upotreba od strane Bušove administracije kao puki izgovor da se ojača hegemonija Sjedinjenih Država u globalnoj razmeri i kontrola SAD-a nad strateškim energetskim resursima. Pravi zastrašujući aspekt tranzicionog terorizma bi se međutim mogao javiti u kombinaciji sa upotrebom oružja masovnog uništenja. Studija nekoliko povezanih scenarija je skoro izvedena konzorcijumom od 22 istraživačka instituta vođenih od strane Vašingtonskog centra za strateške i internacionalne studije. Jedan scenario je postulirao eksploziju improvizovanog 10 KT nuklearnog oružja blizu NATO štaba u Briselu. Procenjeno je da bi takva jedna eksplozija dala 40000 ubijenih na licu mesta, 300000 povređenih, kao i ogromnu ekonomsku i ekološku štetu. Studija takođe ističe potencijalne pretnje koje predstavlja nekoliko stotina nuklearnih reaktora u više od 40 zemalja, zatim uređaji za radiološko raspršivanje, nuklearno krijumčarenje, širenje ekspertiza za oružje masovnog uništenja i postrojenja za njihovu proizvodnju, hemijski i biološki agensi itd. Na sreću, ovi scenariji još uvek ostaju verovatni. Oni bi međutim mogli postati realistični ako se aktivno podržavaju i de fakto sponzorišu dovoljno snažnom i neodgovornom državom koja poseduje odgovarajuće mogućnosti, orgnizacije i motivacije. Još uvek nije prikazan verodostojan dokaz koji bi potvrdio aktuelno postojanje ovakve veze u operacionom smislu. Opasnosti od savremenog, tehnološki naprednijeg terorizma (a posebno u svom tranzicionalnom varijetetu) zahtevaju veoma različitu strategiju od već postojeće, kao i daleko dosežnu adaptaciju na globalnom nivou i radikalnu promenu u konstrukciji struktura državne bezbednosti na nacionalnom nivou. Trebalo bi stvoriti glavno težište preventivnih, obuzdavajućih i zaštitnih aktivnosti od strane civilnih agencija (domaća i strana okupljanja u obaveštajne svrhe, civilna odbrana, spasilačko i zdravstveno rukovodstvo, zakonska sila, carina, diplomatija i privatni preduzimači), zatim od strane generalnih i specijalizovanih policijskih snaga (uključujući graničnu i finansijsku policiju), zatim od paravojnih formacija (obalska straža, snage poput žandarmerije itd.). Nova anti teroristička strategija zahteva mnogo manje, mnogo fleksibilnije i mobilnije multinacionalne ekspedicione vojne snage koje mogu da deluju brzo na velikim daljinama. U nacionalnim oružanim snagama, veoma važno mesto treba dati specijalizovanim anti terorističkim formacijama (specijalne jedinice komandosa svih oružja sa dodatnim sredstvima za brzi transport, anti radijaciju, medicinsku pomoć, uređaje za dekontaminaciju i osoblje), dok bi mirovne snage trebalo znatno poboljšati na račun tradicionalno teritorijalno orijentisanih snaga. Ova tri segmenta u oružanim silama bi zahvatila tradicionalno oružje, izvršavajući delimično preklapajuće zadatke i rotirajući ekspedicione sile. Bilo bi ne realistično očekivati da države članice NATO-a u skorijoj budućnosti radikalno promene konstrukciju i potpuno adaptiraju funkcionisanje njihovih bezbedonosnih sistema novom programu rada. Mogla bi se predvideti jedino postepena i delimična adaptacija zahvaljujući institucionalnoj inerciji i opunomoćenim birokratskim interesima.

171

Mnoge vrste terorizma imaju duboke socijalne i psihološke korene. Njihova preventiva zbog toga zahteva veoma značajne, dugoročne i postojane napore u socijalnom, ekonomskom, zakonodavnom, sudskom i drugim domenima. Gonjenje i savladavanje terorizma iziskuje efektivnu pravnu silu. Logično sledi da pokušaji iskorenjavanja terorizma prevashodno vojnim sredstvima ne mogu imati dugotrajne efekte. Terorizam u svim svojim oblicima nikada neće biti iskorenjen svuda i uništen za uvek. „Rat“ sa takvim radikalnim ciljem, kao što je kompletno eliminisanje terorizma, je potpuno nerealistični poduhvat. Naravno da se treba sprovoditi sistematska prevencija, razbijanje i gde god je moguće gušenje otkrivenih terorističkih grupa i organizacija. Da bi ova borba bila efektivna, svetska anti teroristička koalicija bi trebalo da uključi aktivne učesnike, pored NATO i EU članica, Rusku Federaciju, Kinu, Japan, Indiju, Pakistan, Indoneziju i Egipat. Veoma mala, specijalizovana, nisko profilna internacionalna organizacija slična Interpolu ali sa širokim transkontinentalnim članstvom bi efektivnije obezbeđivala redovnu, bliskiju i bržu poverljivu saradnju između nacionalnih bezbedonosnih servisa u svojim anti terorističkim aktivnostima od sada postojećih internacionalnih tela. Lučni okvir specijalizovanih agencija i organizacija regionalne bezbednosti UN drže najbolje obećanje u ovom pogledu, zajedno sa NATO-om koji igra konstruktivnu i aktivnu ulogu u ovom globalnom pokušaju sprečavanja terorizma.

IZVOR: Aldrich, Richard J. Transatalntic Intelligence and Security Cooperation, International Afairs, Vol. 80, No. 4, 2004, pp. 731-753. Transnacionalne obaveštajne službe i bezbednost Transatlanska obaveštajna i bezbedosna saradnja izgleda da se konstantno povećala tokom poslednje tri godine. Obe, među-evropska i EU-SAD, obaveštajna saradnja se veoma proširila posle događaja 11.septembra. Najvidljivija ,, Operacija Orao pomoći ‘’ je obezbedila dodatnih evropskih avaks letelica da štite Sjedinjene Države, dopuštajući Američkim letelicama dužnost negde drugde, i kasno u septembru 2001, Evropol, tačka za razmenu podataka između Evropskih agencija snaga reda i Sjedinjenih Država. Još skorije, zbog bombaškog napada na Madrid ranije u mesecu, EU na samitu 25-26 marta 2004 su se

172

dogovorili oko Evropskog kordinatora za bezbednost i Gij de Vris je postavlljen na ovo novo mesto pod Havijerom Solanom. Ovakve pojave bliže saradnje su međutim, samo površne i više su na fundementalnom nivou, značajni problemi ostaju. Trud da poboljšaju obaveštajnu razmenu o terorizmu su ,, u vozu ‘’ još od 1907-ih. Zaista neki imaju primedbu da se bitna saradnja zapadnih obaveštajaca često odnosi kao na ljubavnu vezu, to ima svoje korene u 19-om veku i trudu da se razmene informacije o Sikima, Feniancima i anarhističkim grupama okrenutim ka nasilju. Uprkos decenijama zajedničkih aktivnosti, transatlantska obaveštajna saradnja nastavlja da prisustvuje čudnim izazovima. Ovi problemi postaju sve bitniji sa povećanjem NATO-a i ekspanzije EU. Traumatični događaji od 11. marta 2004. u Madridu, zbog šansi dopuštenim teroristima i kriminalcima i postojanja pristrasnosti u obaveštajnoj primeni. Neki od osumnjičenih u Madridskom bombaškom napadu su bili sumnjivi Francuskoj i Španskoj policiji 2001 ali su pušteni zbog nedostatka dokaza. Do 2003, dvoje od njih su bili na listi osumnjičenih izdatoj od Marokanske policije zbog više postavljanja bombi u kafićima u Kazablanci. Ali ipak nisu se javno prikazivali u Madridu. Retrospekcija istrage nam je dala dalje informacije o njihovom vezama u Nemačkoj i Norveškoj. Svaka zemlja je imala nekoliko delova na široko proširene slagalice. Još više, izuzetno je i to što tokom ranog aprila 2004 nesposobnost Sjedinjenih Država da omoguće Nemačkoj pristup članu Al-kaide uhapšenom u Pakistanu i držanom od strane SAD na nepoznatoj lokaciji, doprinelo je ranijem puštanju Mounira el Motassedeka, važnog osumnjičenog koji pre bio na sudu u Hamburgu zbog optužbi o povezanosti sa napadom 11. septembra. Obaveštajna i bezbednosna saradnja nastavlja da bude problematična zato što i dalje ima fundamentalnih tenzija između naglog uvećanog povezanog sveta koji je idealan teren za novi religijski terorizam, i sakupljanja informacija nacionalnih obaveštajnih službi iz fotelja. Umreženi svet je dobro poznat aspekt globalizacije. Skupljanje informacija nacionalnih obaveštajnih službi iz fotelje je sve manje razumljivo. Foteljsko skupljanje ima 2 razloga: Prvi, zapadne tajne službe stavljaju visok stepen zaštite njihovih privatnosti i zato se opiru o velikoj razmeni podataka. Drugi, zapadne države imaju različita pravila o privatnosti i zato se opiru o velikoj razmeni podataka. Zaštita izvora je čvrsto ustanovljena konvencija da se ne može promeniti, a za posledice, tajne službe se neće mrdnuti prema deljenju visokoocenjenog ,, ubistvenog punča’’ obaveštajnog materijala ili išta drugo osim da na selektivnoj ili bilateralnoj bazi. Međutim, više rutine se mora uvesti u zaleđu obaveštajnih službi kako bi informacije bile deljene u bržem tempu, a da bi to postigli mi zahtevamo više zajedničkog razumevanja oko odnosa između privatnosti i bezbednosti. Delimično mi želimo da poboljšamo pogled na to kakve vrste informacija bi trebalo da menjamo i kako ćemo to postići. Razvijajući poboljšani koncept mreže podataka u kojoj bi mogli da razmenjujemo između bezbednosnig i privatnog je ključna reč za bližu transatlantsku saradnju. Razlika između uskog nacionalnog fokusa od nedavnih potreba u obaveštajnopovezanim epizodama i porasta značaja multinacionalnih saradnji ima dalje naše zamračeno razmevanje u ovoj oblasti. Komisija o 11. septembru je istražila birokratsku podelu jedino unutar Ujedinjenih Nacija. U UK Huton je radosno zahtevao još uže smanjenje. To se potvrdilo za kritike nižeg-profila u zemljama različitih kao Danska i Australija. Diskutabilno, zbog mrežne prirode novih pretnji glavna briga trebalo bi biti slabost međunarodnih saradnji, a ne u narodnoj strukturi. Dobre vesti su da je saradnja moguća, čak između zemalja koje ne vole jedne druge i čak u vremenima kada su transatlantske napetosti visoke. Bolje vest je da novi oblici saradnje izranjaju, naročito između zemalja Evrope. Glavna lekcija ovde je da fokus treba da se koristi na sredstva praktične razmene bitnih operacionih stvari, a ne na građenju doteranih novih struktura. Konačno, politika obaveštajnih službi je praktična ,, kolko pare tolko muzike ‘’ u kojem glavni igrači neće prepustiti njihovu uobičajenu

173

dominanciju na novim multilateralnim organizacijama pravljenih od EU, ili bilo koga drugog. Mnoge transatlantske institucije su bile stvorene tokom hladnog rata, u vreme kada su internacionalni događaji bili mnogo sporiji. Prema tome, ni NATO, ni EU nisu navikli da deluju brzinom potrebnom za efektivne protiv-terorističke operacije. Ekspanzija i uvećanje su doprineli da ova tela budu još više troma. Ali ipak, kako ovaj članak sugeriše, EU ima značajan doprinos poboljšanju nivoa snage reda i unapredjenja bezbednosti, dok NATO korača krupnim koracima sa nivoom saradnje vojno obaveštajnih službi novih članica. Još više, osećaj urgentnosti zbog bombi u Istanbulu i Madridu, ubrzava mere transatlantskih obaveštajnih službi protv drugih bezbednosnih pretnji. Obaveštajne i bezbednosne službe, kako im njihov naziv nalaže, su namenjene da obezbede pomoćni ,,servis’’ drugim operacionim i policijskim mehanizmima, stvarno, transatlantska obaveštajna i bezbednosna saradnja se povezala sa skoro svim aspekitma zapadne alijanse. Međutim u protekle 3 godine je posebno terorizam pretrpeo transformativni efekat na ovom područuju, prema pogledu na to, ovde se trude da odgovore tom izazovu. Članak počinje da traži šansu za postepeno razumevanje zamene između bezbednosti i slobode koja bi mogla biti prijavljena kao nova izmena za čuvanje podataka ili za deljenje podataka u NATO alijansi. Ona bi trebalo da se proceduira postepeno, prihvatajući članove izmene biti različito prihvaćene kod tri različita tipa obaveštajnih aktivnosti. Tajne službe su primarno fokusirane na prevenciji i protiv udaru, zato materijal koje one dele verovatno neće doći na oči javnosti, ili manifestovati sudskim postupkom. Na prtiv, obaveštenja policije, podaci telekoma i putnički zapisi predstavljaju problem povezan sa širim postupkom i pravnim aplikacijama. Vojna obaveštajna služba je drugacija ponovo, ali ipak ove 2 su mnogo povezane u protiv-terorističkim intervencijama. Član sugeriše da skoro svi problemi obaveštajne razmene u ove tri oblasti su ostvarljivi. Međutim, izazov prostajanja na zajednučki dogovor je to što znači deljenj informacija u javnim terminima je još problematičnije. Iako neki priznati komentatori su sugerisali da zajednička NATO obaveštajna strategija povećati spojenost alijanse, poslednji deo ovog članka raspravlja o tome da će to teško postići i sumnjivu efektivnost. Bezbednost Najozbiljniji izazov sukoba transtalantske obaveštajen saradnje je indentifikacija prilagodljive tačke oslonca koja ce nam omogućiti da nastavimo da balansiramo bezbednost i slobodu. Gij de Vris je okarakterisao ovaj problem kao poboljšanja bezbednosti dok poštuje osnove slobode. On je javnost upoznao na njegovu pažnju na samo da sačuva Evropske slobode već i da nađe put i da ih poboljša. Ovo su lepe reči, ali praktično, to će biti teško . Mishael McDowell, irski ministar pravde, je priznao da će bezbednosne mere zahtevati pristup do više podataka, bez obzira na rang bezbednosnih zvaničnika. Ako opiranje razmeni podataka doprinese seriju bezbednosnih promašaja, javnost će biti jako netolerantna prema onima koji su obstrukovali slobodan prostor podataka. Iako su legalni počeci za regulaciju između obe obaveštajne službe i privatnosti u Evropi i Sjedinjenim Državama različiti, postoje i značajne tačke sličnosti. Najvažnija je ideja o ,, proporcionalnosti’’. Da li na primer predlog za nadzor iznet ispred srednjeg menadžera u Vajtholu ili da li zahtev napravljen ispred Stranog Obaveštajnog Nadzornog Suda u Vašingtonu, osnovni princip kaže da dogovor o upadu bude proporcionalan sporazumom ne sukobljavajući se sa civilnom populacijom. Iako ponekad nije savršena, ova mreža služi demokratskim državama sa obe strane Atlantika kao referentna tačka mnogo godina. U Evropi, rastuća među saradnja po ECHR pravilima je služila samo da ojača ovaj princip. Međutim, proporcionalnost je sada neverovatno težak koncept da se prihvati u

174

novom vrstu terora, koji nema gornje granice. Postavlja se teško pitanj, koliko je nadzora dosta, zbog strateštog terorističkog napada? Moguće je i stvarno nepravdeno, da očekujemo da obaveštajne i bezbednosne službe reše sve poteškoće. Takvi izbori nisu bitni za šefove bezbednosnih službi ili čak ministre to su stvari socijalnog izbora i zahtevaju ozbiljnu i proširenu javnu debatu. Ideja proporcionalnosti ostaje važna i nastaviće da nudi referetnu tačku za operacije obaveštajnih službi i za bezbednu budućnost. Proporcionalnost je podupreta testom ,,neophodnosti’’ ili ista informacija može biti zaštićena zastrašućim merama. Institucionalan kapacitet često predlaže dodatne i veoma praktične zabrane u poslovanju koje je izvorno napeto. Međutim, na strategijskom nivou nijedna od ovih ideja ne nudi policiskim očevima vodič dok oni pokušavaju da naprave njihov put kroz lavirint obeveštajnih alijansi i dogovor internacionalnih razmeni podataka. Kakav materijal bi bio razmenjen i koliko slobodna? I gde bi treebalo da tržimo znake koji bi vodili policiske očeve? Jedan od problema sto se ima zlo mišljenje o balansu između bezbednosti i slobode je bio slabo definisan. Delimično , javna debata o novim merama služe da zbune udaljene subjekt tajnosti, privatnosti i anonimnosti. Transatlantska javnost štiti ljudske slobode i osnovne ljudska prava. I potrebno joj je sofisticiranije razumevanje o tome šta želimo da zaštitimo. Istorijski sociolozi su brzo istakli da ideja o zabrinutosti državnih bezbednosnih mehanizma pripadaju delimično epohi e više od onih povezanih sa vojnom strategijom. Mi trenutno uživamo nivo bezbednosnih mehanizma nasleđenih od Hladnog rata , i ovo bi moglo da predstavlja novi problem koji se postavio zbog globalizacije. Navodno , ne možemo da uradimo loše ako ne shvatimo kako uspešno da konsolidujemo koncepciju o tajnosti , privatnosti i anonimnosti ,i promenama koji su imale tokom vremena. Protesti protiv novih protiv-terorističkih mera su često na bazi zbog veće naše slobode. Međutim , duža vremenska perspektiva će nam dozvoliti da budemo rešeniji u našem pristupu, birajući mere koje su napravljene da smanje opasnosti od anonimnosti. U pre industrijskoj eri , većina ljudskih bića je živela na selo. Živeći u ovom ogromnom ruralnom predeli, građani su uživali privatnost ali ne i anonimnosti. Aktivnosti u njohovoj osnovnoj sferi životsje bilo to da imaju veliki pogled na njihove susede , ali znajući o njihovim poslovima koji su bili poznati njihovoj zajednici i njhovoj svrsi je bilo razumljivo. Stranci ulazeći u selo su bili brzo indefikovani na civilni način , priroda njihiovog posla je ustanovljena. Iako je lako preuveličavati idiličnu nevinost ovog ruralne idile , važna tačka u sadašnjem kontekstuje ta sto je tamo bilo malo anonimnosti , i ako je zločin bio počinjen , identitet počinioca je bio često poznat nekim delovima zajednice. Međutim industralizacija je radikalno promenila ovaj obrazac. Industrijalci su želeli slobodan pokret manje radne snage , dok su vlasti priželjkivali pokret populacije. Pritisci na prisutnosti urbanizma u običnoj sferi su ugrozili privatnost , dok produženje siroke anonimnosti u formi bezlične urbane gomile gde može da se rđava namera maskira u njima. Mada države odgovaraju sa policiskim sangama uvođenje, pasoša i otiska prstiju. Ove mere su se pokrenule konstantnom brzinom i industralizacija je bila obično više od jednog koraka unapred. U 21. veku globalizacija nastavlja da ubrzava ovaj proces. Na običnom govoru mi često gledamo na inforamtičku revoluciju danas smanjuje vreme i distancira i svera nešto zadovoljno gledamo kao ,, globalno selo’’. Međutim , globalizacija nam nije dostavila ,, globalno selo’’. Umesto toga ona nam je proizvela svetske megapolise u kojima ima prostrane anonimnosti i ugrožene privežatnosti. Naši novi sigunosni režimi i put kojim se menja podaci mora biti pažljivo isplaniran da preokrene ovaj trend. Dostizanje bilo čega sličnog kao globalno selo je još daleko od nas, ali instiktivno atraktivnosti ovog termina možda pokazuje put napred, prema mestu gde privatnost bolje sačuvana, dok je velčina anonimnosti smanjena.

175

Znajući ko je neko zašto su na javnom mestu i kakvi su njihovi poslovi ne zahteva veliku prismotru. Znajući kakvo je njihovo opredeljenje, kakvu hranu jedu , kakvo im je stanje na računu u banci i šta su rekli supražniku prošle nedelje na telefonu , naprotiv mnogo više upada i prelazi u njihovu privatnost. Mada privženost je ozbiljno egzistitencijalno pitanje, manje-više očuvanje granice između javnosti i privatnosti je način na koji se definiše liberalna država. Mnoge od novih bezbednosnih mera širom Evrope i Severne Amerike biće opasno za anonimnost i štitiće individualce od neprijatne prakse krađe indetiteta. Naprotoiv, druge mere kao one koje uklučuju nagomilane transfere ili velike količine ličnih informacija iz mnogih baza podataka uključujući komercijalne službe, doprinese mnogeo većem upadu u privatnosti. Mi moramo da držimo ova razmisljanja u glavi. Mudro korišćenje informacionih tehnologija, zajedno sa diskriminišućim i osetljivim obrascima obaveštajne saradnje, će nam dati dug put ka našem trudu da očuvamo transatlansko društvo. Drugim rečima , ako ovo dobro uradimo , aktivnosti oko bezbednoste i obaveštajne organizacije neće ugroziti kvalitet slobode u demokratiji, umesto toga one mogu se odršati i proširiti naše slobode. Secet tellece the cvl eces Vodeći elementi u trudu protiv terorizma jesu najveće tajne. Ovo su civilne obaeštajne i bezbednosne službe većih zemalja u Severnoj Americi i Evropi. U ovom domenu najveći značaj je u čvrstom obezbeđenju za informacije koje se razmenjuju i ovo nije od pomoći u našem traganju za poboljšanje privatnsti.Obaveštajne razmene između ovih organizacija je svet za sebe, vođena politikom i karakterom razrađenih dogovora fokusira se na bezbednost i obaveštajne službe , više nego na razmenu podataka, i reflektuje brigu o tome kako će te informacije kružiti u svakom nacionalnom sistemu poseban. Ovo, zapravo podstrekuje na stav o intenzivnoj pažnji prema ideji o razmeni i posebno prema multiratelarnoj razmeni. Šta više, u Evropi i u Sjedinjenim Državama , tajne službe su često zatvorene u izvršenom jezgru i zato asociraju na ideju o suverenitetu. Države će rado staviti neke od svojih vojnih snaga pod savezničkom komandom, ali odolevaju da se ponašaju slično i u oblasti obaveštajnih službi, gde će kordinacija radije prihvatiti nego kontrolu. Otpor multiteralnom udruživanj veoma osetljivih podataka, na bezbednom tlu i širim brigama oko suveriniteta će sprečiti nezdravo nagomilavanje tajnih podataka i podići federelne super tajne službe. Na šta mi posmatramo kao na fokusirani trud, na bržu saradnju na specifičnim slučajevima ili razmenu ogranicenih podataka efikasnije. Najizuzetniji primer saradnje je trud engleskog govornog područja u ostvarenju signala obaveštajnih službi poznatija kao UKUSA. Učestvujući u ostvarenju između Sjedinjenih Država, UK, Australije i Kanade je tako kompletan da nacionalni rezultati su često bez diskusije. Ali ovo je više anglosaksonsko nego transatlantsko patnerstvo. Mada ipak instituciononalno između UKUSA i kontinetalnim zemljama Evrope se smanjuje nego da raste tokom poslednje decenije. Sjedinjane Države su povukle sigint imovinu iz Nemačke i prebacili ih u UK. Holanđani su napravilijak nacionalni sigint kapacitet posle razočaravajućih događaja u multinacionalno mešanje na Balkanu. Francuzi su pokušali da zainteresuju druge Evropske države u ozbiljnu intervenciju za paralelno Evropski sistem za obe, sigint i satelitsku opremu, ali bez uspeha da sa nekim podele rastuće troškove, Pariz je bio prisiljen da otkaže svoj Zenon sigint satelitski program. London ostaje čvrsto okrenut prema Sjedinjenim Državama, delimično zato što one snabdevaju UK sa obaveštenjima kao ‘zaostali lider’, postoji priznanje u wašingtonu koji otklanja atrakciju buđenja alternativnim Evropskim smelnicima. Sigint agencije nemaju monopol na tehničkom presetanju. Bezbedosne službe takođe igraju rastuću ulugu, fokusirajući se na EMail, i ovde takođe , razmena osetljivih informacija ostaje u velikom delu posao UK-US.

176

Zajednička razmera odeljenja zaposlenih od Sjedinjenih Država objašnjava zašto Sjedinjene Države ostaju najvažniji bilateralni partneri za bezbedonosnu službu UK-a. Neiznenađujući, obaveštajna saradnja je delom o gradnji poverenja i vremenski rok je neograničen. Zapadna bezbednosna služba je razvijala njihovo udreženje decenijama i ovo prerasta u važnost. Ove bezbednosne mraže razmenjuju manje osetljive podatke, pozadinska istraživanja, scenarie, analize i policijske izveštaje. Do ranih 60-ihzemlje engleskog govornog područjasu stvorile bezbedonosnualijansu nazvanu ,, GAZAB “ koja je tražila dokaze o Sovjetskom probijanju na visokim nivoima. Tokom 70-ih šira grupa 0zemalja počela je sa dva zajednička obaveštajna sistema o srednje evropskom terorizmu šivrivanom kao ,, kilowat “ i ,, Megatow “ . Ali možda najistraniji aranžman je iamla Evropska Bernska Grupa, formirana 1971 i ponekad nazivana ,, Bernski Klub “. U početku se sadržavala od samo šest Evropskih bezbedonosnih agencija, uključujući Bezbedonosnu službu UK-a, francuski OST, nemački BfVi švedski SAPO, sada broji 17 članova, najnovija pridošlica je Grčka. Ovo je više od kluba za ručavanje, starešine službi se sastaju dva puta godišnje na formalnim bezbedenosnim samitima. Bernska Grupa ima svoje komunikacione mreže sa administracijoma koju vrši UK i nekoliko radnih grupa, na predmetima kao što su terorizam, organizovani kriminal i presetanje. Takođe, postoje i zajednički treninzi za mlađe osoblje. Sve ove zajedničke aktivnosti doprinose daljoj vitalnoj funkciji, građenja uzajamnog poverenja. Malo publiciteta je dato uspešnoj Evropskoj, obaveštajnoj, bezbednosnoj saradnji odmah posle 11.semtembra. Rano 2001 obaveštajni indikatori su pokazali da Osama bin Laden je planirao bombaške napade u Evropi. Bazirano na ,, dobro funkcionalnoj internacionalnoj razmeni informacija “ među velikim bezbedonosnim i obaveštajnim službama u Evropi , broj uspešnih operacija protiv ljudi iz bin Ladenove mreže su bile preokrenute. Do sredine aprila 2001 osamnaest pojedinaca je uhapšeno u kordiniranoj seriji operacija širom Evrope. Tokom trajanja nekih od njih , oružja i hemijske supstance za proizvodnju ekspolziva su bili zaplenjeni. Drugim rečima, davno ustanovlena Bernska Grupa funkcioniše zaista dobro. Međutim, uspešno kako jeste, Bernska Grupa nije transatlanska i Sjedinjene Države nisu član. Prema tome, prateći 11.semtembar, Bernska Grupa stvorila je novu organizaciju zvanu ,, Antiteroristička Grupa (CTG)“. Ovo je odvojeno telo sa širim članstvom od EU obaveštajne i bezbedenosne službe, zajedno sa Sjedinjenim Državama, Švajcerskom i Norveškom. Prvi sastanak bio je održan u novembru 2001. u Hagu, na čelu sa Belgiskom bezbednosnom službom. Glavni tekući rezultatiove grupe su pretnje u polju Islamičkog terorizma. Mada CTG nije EU organizacija i izveštava kroz nacionalnu bezbednosnu službu svakog glavnog grada, pri svemu tome nacionalno središte CTG rotira se u sihronozaciji sa EU presedništvomi i njihovim analiziranjem dogovora napravili su neke komitete na visokom nivou EU. Tokom 2002 i 2003 CTg je dala ogromnu količinu energije za institucionalne stvari i probleme multilataralne razmene podataka. CTG nema geografsko sedište, ali je najverivatnije najvažniji foku dnevne saradnje. Sadašnje CTG diskusione tačke prema zajedničkoj bazi podataka tokom naredne 5 godine. Ona neće sadržati setljivi materijal ali će dozvoliti sakupljanje tekstualnih informacija o sumnjičenima. Na najnovijem sastanku u Švajcarskoj 21-og aprila 2004, Bernska grupa je odlucila da CTG treba da odigra vaznu ulogu u implementaciji zajedničkog obaveštajnog gledišta na Deklaraciju Saveta Evrope o Borbi Protiv Terorizma , koja je usledila posle napada na Madrid. Novi članovi EU i NATO-a posmatraju ovo pitanje kompleksnije. Odnosi u ,,novoj Evropi’’ su pretresani kroz Konferenciju Srednje Evrope , različita saradnička mreža koju vode zapadno i centralno Evropske bezbedonosne službe. Ovo je uvedeno na sugestiju Holandske Bezbedonosne Službe 1994 i odigrala je dugo pripremljanu ulogu u pridruživanju EU deset novih članica , 2004. Njihova žiža interesovanja je na stabilnosti , političkoj

177

kontroli i ulogu bezbedonosnih službi u podršci demokratizacije pre nego u borbi protiv terorizma. To nam pruža i korisni forum za diskusiju o povezanosti organizovanog kriminala. Prvog maja 2004 ove deset zemlje su pristupile CTG kao punopravne članice. Iako neke zemlje, poput Belgije i Austrije, su javno pozvale na stvaranje Evropskog FBI-a, najverovatnije se neće realaizovati. Takvi predlozi najviše dolaze iz zemalja koje imaju ograničenu bezbednosnu i obaveštajnu sposobnost sada se se osećaju ranjivo. Sposobnost je sve u svetu obaveštajaca i sve stare mreže imale su uspostavljenu hijerarhiju. Postoji više nadmetanja nego saradnji , sa dominantnim igračima i onim malim igračima na periferiji. Glavni igrači uključujući UK ,vole ovakvo stanje, i tako malo bi menjali. Tipično, 31-og marta 2004, ministar UK za Evropu, Denis MacChane je naglasio da bilo koja baza u Eu obaveštajne aktivnosti bi trbalo da budu ograničene na pružanju pomoći na određenom strategijskom nivou dodajuć da pravi posao može biti određen samo u nacuionalnim okvirima. Trebalo bi biti više zajedničke pomoći, ali ministri su rekli da neće uspostaviti nikakvu Evropsku Obaveštajnu Agenciju u bilo kom pogledu. Javno, Gij de Vri je zauzeo sličan stav predstavjaljući sebe kao predlagača saradnje nego kao neko ko traži da se stvori potpuno novi okviri . Privatno, EU ima dugo gajene ambicije da proširi obaveštajne sposobnosti zato što je bio logičan korak proste , strane i bezbednosnu policiju. Skorašnji pokušaj su u centru pažnje stavili ,,Pridruženi Situacioni Centar“ ili ,,Sitcen“. Ovo je analitički element koji podržava ,,Drugi stub“ ili aktivnosti strane policije. On služi svrsi tako što daje rana upozerenja i prevencije oko konflika informacija, sa fokusom na stvari izvan EU. Međutim, de Vri sada predlaže da njegova sposobnost bude proširena na analiziranje unutrašnjih bezbedonosnih pitanja, koja su sada nedeljivo povezana sa stranom policijom. Rano u 2002-oj Zapadno Evropski Unioni satelitski centar blizu Madrida i analitiški centar, Institut za Bezbedonosne Studije (IBS) u Parizu su prebačeni na superviziju EU. U januaru 2004 IBS je napravila prodceduru za buduće povezivanje evropskih obaveštajnih službi, fokusiranoj na Sitcenu. Trenutno, fokus je na izgradnji Sitcena je uglavnom oko je najčešće o političkom simbolu i u uveravanju javno mnenje da Evropa radi zajedno da izbegne buduće terorističke napade. Veza između Evropske bezbedonosne službe i Ujedinjenih Država ostaje problematična. Posle 11. septembra veliki broj FBI agenata je stigao u Nemačku i počeo nezavisnu istragu pod vođstvom njihovih Nemačkih domaćina. Sada skoro ima isti broj FBI i CIA osoblja u Evropi. Francuzi su prokazali senzitivnost oko FBI-vog interesa proširanja njegovog uticaja u Istočnoj Evropi kroz njegovu Internacionalnu Policisku Akademiju u Bukureštu, shvatajući ovo kao upad u evropsko dvorište. Svaka zemlja ima svoje osobenosti. Nemačkoj je saradnja predstavlja složenost zbog ustavnih ograničenja i njihove državne uprave. Francusku su potresali unutrašnji sukobo između njenih tajnih službi. Ove složenosti se predslikala u mnoštvo složenih veza sa mnogo takmičarskih Američkih agencija locirane oko Vašingtona. Amerika obaveštajna zajednica je dugo nedostajalo zajednočki indetitet. Zastarela nevoljnost da dele zajedno sa nekopatibilnim informacionim sistemima, je bila ključni faktor u objašnjenima obaveštajnih problema pre 11.semtembra. Vašington je tražio da reši ovaj problem stvaranjem Intergracionog Centra Protiv Terorističkih Pretnji (TTIC). Napravljen u maju 2003 da izleči gršku obaveštajnih službi Sjedinjenih Država i zakonom-pojačanih agencija da komunicirajui. TTIC je analitički centar sa zadatkom da upoređuje podatke više od desetak Američkih obaveštajnih službi i od juna 2004 ima svoj nezavisni glavni štab u Vašingtonu. Ipak CIA je zadržala svoj konkuretni protiv-teroristički centar, dok se Pentagonu ne sviđa ni jedan. Nadmoćnost patologije Američkog sistema ostaje nedostatak opšteg obaveštajnog direktora koje kontroliš (pre nego kordinira ) prevagu vojnih i nedostatak efektnih unutrašnjih službi. Ove teškoće čine povezanost još težom i nijedna od njih neće biti

178

rešena u dogledno vreme. Možda će slučajno biti adresirane samo u slučaju novog velikog napada. Itellece i efoceet Obaveštajni podaci prikupljeni od policije i carinskih sližbnika predstavljaju drugi svet čiji je fokus često istraživanje zločina nakon što su se desili. Još od ranih 90-ih i EU i Sjedinjene Države su angažovane u dugoročnom, složenomi pomalom sporom programu saradje sa ciljem za težnjom financiskom regulativnom standardizacijom procedura za hapšenje i poboljšanjem razmene podataka. Evropski napori su fokusirani na nečemu zvanom ,,Treći Stub“ polja pravosuđa i unutrašnjih poslova. Mnoge navodno ,,nove“ bezbedosne mere, bilo u delokrugu nacionalnog Evropskog ili transatlanskog se vuku po stolovoma bezbednosnih Zvaničnika davno pre 11. septembra. Ministri su bili neradi da ih pokrenu dok ih nije klima krajnje nižde nije ukazala sa mogućnostima. Čak i u 2001, mnogi od mera su preduzete protiv terorizma su bile okvirene odluke koje nisu morale sve članice da primene odmah; ipak u martu 2004 proces ispunjenja je dramatično ubrzan. Vrsta obaveštenja koja ima veze sa zadacima kriminalističke službe obično ide u korak sa nekom od gore navedenih aktivnosti tajne policije. Međutim, ne bi trebalo previše isticati da prikupljanje i razmena svetskih podataka, ponekad samo javnih podataka, kao što su imena i adrese, često donosi velike posledice. 1970.godine u Italiji je doneta odluka o primeni državnog propisa po kom se zahteva da vlasnici stanova prijavljuju upravi imena svojih stanara - propis koji postoji, ali je zanemaren – ova odluka je povećala broj osumnjičenih terorista koji su tada traženi. Na osnovu ovog manje je problema u vezi sa tajnošću i zaštitom izvora, ali je veća konstituciona osetljivost, i ne samo to jer neke od prenetih informacija mogu konačno biti iskoriščene na sudu protiv optuženih. Osim toga, imena i adrese su jedno, a privatne informacije sasvim nešto drugo. Jedan od skorašnjih sporazuma između EU i SAD, dozvoljava preterani pristup ličnim podacima po zvaničnim kategorijama koje su ekstremno široko definisane. Ovo je snažan atak na privatnost koji ukazuje na nevolje u budućnosti. Verovatno pogrešno, javna pažnja je bila privučena novim institucijama i fokusirana na Europol, organizaciju koja je osnovana 1995.godine koja bi poboljšala saradnju sa evropskom policijom. Odmah nakon 11.9. u Europolu je osnovana nova antiteroristička jedinica, kojoj su evropske države poslale dodatne oficire tajnih veza. U isto vreme, Europol je bio imenovan za ključnu organizaciju za razmenu policijskih obaveštajnih podataka sa SAD. Do 6.12.2001. uspostavljen je „Sporazum o strategijskoj saradnji“ između SAD i Evrope, i do leta 2002. Europolov tim oficira tajnih veza je bio premešten u kancelarije EU u Vašingtonu. Međutim, Europol je mala organizacija i često pogrešno shvaćena. Policijsku istragu između dve ili više država-partnera u određenim istragama ne olakšava činjenica da je neka od kriminalističko-obaveštajnih službi EZ pogrešno shvaćena. Preduzet je odličan posao protiv trgovine drogama i krijumčarenja ljudima, ali zvaničnici Europola privatno priznaju da se iza njihovih dojava i snalažljivosti krije neka koherentna antiteroristička policija. Takođe se saznalo da im evropske tajne službe protivvoljno daju informacije o svemu, ali u nepotpunom obliku i tako eventualno njihovu antiterorističku jedinicu pretvore u maticu za organizovan kriminal. Mnogo značajnije su bile teškoće u pregovorima sa SAD tokom razmene ličnih podataka koje je držao Europol. Prenos policijskih podataka je legalno „minsko polje“ zbog veoma različitih struktura zaštite u odnosu na lične podatke u SAD, gde je njihovo izdavanje jedan od legalnih presedana, dok su u Evropi na snazi drakonski zakoni o zaštiti podataka. Ove razlike su učinile širenje ličnih podataka gotovo nemoguće. Aleks Turk, komesar za zaštitu podataka u EU vodi Europolov tim Join Supervisory Body koji namerava da reši ovu
179

nelagodnu situaciju. Njihove teškoće su bile vezane i za prenos podataka koji bi mogli imati udela u izvršenju smrtne kazne u SAD što bi bilo protivustavno za evropske zemlje. U decembru 2002. donešen je sporazum između EU i SAD, sa slabo utvrđenim osnovama, na principu „od slučaja do slučaja“, a i sporno visoko problematičan u nekoliko tačaka. Po tezama sporazuma, dozvoljena je razmena podataka na bilo kom prekršaju, dozvoljeno je da podaci budu dostavljeni čak i loklanim službama u SAD, dok su ograničenja slaba pri protoku podataka u odnosu na treću stranu. Najproblematičnije od svega je to što kategorije podataka uključuju rasu, religiju, političko opredeljenje i informacije o zdravlju. U Velikoj Britaniji je Gornji dom izrazio alarmantno stanje, ali vlada Velike Brtanije je izabrala da zaobiđe proces preispitivanja. Sličan predmet rasprave je bio na 10.samitu između EU i Rusije 11.11.2002. koji je rezultirao sporazumom o razmeni informacija između Europola i ruskih službi obezbeđenja. Jednako problematične su drakonske mere koje definišu pristu zvaničnika koji sprovode zakon u EU i kompjutersko zavođenje informacija o putnicima. To opet uključuje osetljive lične podatke kao što su: informacije o plaćanju, računi u banci, podatke o kreditnim karticama, pa čak i omiljenu hranu. Ovo će dozvoliti cirkulisanje podataka širom Evrope, a EU je već dozvolila predavanje podataka o putnicima avionom službama bezbednosti u SAD. Ogromna kompjuterska mreža, koja koristi algoritamsko „kopanje“ podataka u pokušaju da odjednom zabeleži sumnjive događaje, očito je gladna za ovim vrstama podataka. Prenos podataka takođe beleži drugi značajni aspekt prekookeanske razmene obaveštenja. U sve većem nadzoru komercijalnih podataka (sada smo počastvovani novim posebnim izrazom „nadzor nad čuvanjem podataka“), mnoge kritične informacije čuvaju kompanije, takve kao što su aerokompanije, a ne država. Pokušaj nagovaranja kompanija United Airlines, British Airways i Air France da podele komercijalno osetljive podatke o svojim korisnicima, bio je težak koliko i razmena podataka sa nacionalnim obaveštajnim službama. Saradnja u praćenju finansiranja terorizma je postavljena visoko na dnevnom redu između EU i UN. Ovaj prioritet je rezultovao nizom mera koje bi zamrzle dobitak terorističkih organizacija. U okviru EU, operativne aktivnosti su preduzete od strane male radne grupe sa bazom u Briselu, i u bilateralnoj saradnji sa državama-članicama. Uprkos stvaranju novog sistema za saradnju i bolje elektronske baze podataka o ciljnim osobama, ovaj posao je ostao kompleksan, detaljan i spor. Iako su kancelarije radile veoma naporno u ovoj oblasti, instrumenti nisu bili dovoljni za obavljanje zadataka. Organizacija za kontrolu i sprečavanje pranja novca (Financial Action Task Force - FATF), osnovana 1989.godine od strane G7, ostaje fundamentalni sistem koji bi idejno trebao biti zamenjen od strane odgovarajuće sposobne međunarodne organizacije. Već postoje naznake sumnjičavosti prema neformalnim finansijskim transferima koje će demantovati i ostaviti traga na dragocenom istražiteljskom papiru u budućnosti. Trenutni predlozi EU teže ka čuvanju telekomunikacijskih podataka, uključujući podatke o mobilnom telefoniranju u svim državama-članicama na dogovoren minimum vremena koji bi omogućio obaveštajnim službama da prate pozive. Iako je ovo bilo osporavano, u suštini nije obuhvatalo i čuvanje i kopiju sadržaja poruka, već samo informacije o pozivaču (iako su dve osobe povezane, podaci koji se čuvaju su vreme i geografska lokacija pozivača). Trenutno, ova oblast zbunjuje nesuglasicama. Švedska obavezuje svoje telefonske kompanije da čuvaju takve podatke samo na 3 meseca, UK na 1 godinu, Francuska na 3 godine, a Italija na 5 godina. Druge praktične mere u saradnji o bezbednosti koje bi trebalo ostvariti uključuju evropsko zajedničko zadržavanje dokaznih dokumenata, čije stupanje na snagu i ozakonjenje očekuju: Nemačka, Italija, Grčka, Austrija i Holandija. Definicija EU o terorizmu nije još uvek usaglašena od strane tri države članice, koje treba da izreknu presudu za teroristički kriminal.

180

Na duže staze, najvažnija mera EU u diskusijama je plan o „high-tech“ ID bazi podataka koja će koristiti digitalnu biometričku tehnologiju. Predlozi ministara pravde EU uključuju ugrađivanje mikročipova u dokumente o identitetu u EU, koji bi sadržali digitalizovane fotografije i otiske prstiju. U praksi, ovo će imati za posledicu štampanje otisaka prstiju svih građana EU i čuvanje ovih podataka u bazi podataka EU koje će omogućavati praćenje pojedinaca. Dramatično, kao što se može učiniti, ovo ne reprezentuje stvaran napad na privatnost i zaslužije da bude visoki prioritet. Važno je da ovo nije samo neki običan program EU. Britanski ministar unutrašnjih poslova nedavno je zapazio da je politka sa ličnim kartama i baza podataka sa biometrijom bila „deo širih diskusija koje su zauzele mesto u zemljama G8“. Primarni fokus nije na stalni nadzor, već samo opet povratiti logičnu kontrolu na granicama. Zajedno sa elektronskom opremom za praćenje na granicama, CCTV i elektronskim prikupljanjem podataka na aerodromima i u morskim pristaništima, ove mere bi dozvolile da država povrati „izgubljeno tlo“ i donekle nadoknadi ravnotežu pred mnogostruko povećano mobilno stanovništvo. Odbrana je oblast gde divergentne udružene politike i prioriteti imaju direktan uticaj na potencijal u vezi sa saradnjom u obaveštavanju. Sjedinjene Države vide vojnu intervenciju kao dominantnu komponentu u ratu protiv terora, a troškovi službi obaveštavanja fokusirani na aktivnostima podrške u odbrani shodno tome ostaju u prvom redu američih napora. Evropski prilaz je drugačiji. Ovo neslaganje nije novi fenomen, a nastavlja se do kraja 1990.godine. Suvišno je komentarisati da su SAD sada angažovane u programu vojnih troškova potpuno ekvivalentnih troškovima ostatka razvijenog sveta zajedno. Dosta od ovih troškova je usmereno ka Udružena vizija 2020. (Joint Vision 2020), sa krajnjim ciljem stvaranja „borbe u mrežnom prostoru“ u kom je potpuno dostignuto „vladanje informacijama“. Američka industrija odbrane, koja je u kontrastu sa evropskim firmama, snažno je podstaknuta da razvije C4I (komanda, kontrola, komunikacije, kompjuteri i obaveštenje). Osim toga, Pentagon je u mogućnosti da dobije budući oslonac od naprednih komercijalnih i državnih tehnologija u kojima su SAD svetski lider. Ova nadmoćnost je produbila konsekvence za budućnost prekookeanske vojne saradnje. Ovaj ishod je već vidljiv. Tokom Prvog rata u Zalivu 1991. godine francuske snage su nailazile na ozbiljne teškoće sa savezničkom interoperabilnošću u oblasti komande i komunikacija. U Bosni i na Kosovu, UK nailazi na slične probleme. Kada je planirana „Operacija za trajnu slobodu“ u Avganistanu 2001. godine, SAD su primile puno ponuda vojne pomoći od evropskih partnera, ali je mnoge od njih odbila, preferirajući da izbegne udruživanje u veliku koaliciju i naknadne troškove za podršku slabih saveznika na polju. Trenutno, odluke da li će SAD dejstvovati unilateralno ili multilateralno još uvek je delimično političko pitanje. Za deset godina, one će biti većinom određene tehnologijom. Kao rezultat „revolucije u vojnim aferama“, SAD su se našle u situaciji da su nesposobne da operišu sa manje snage, dok NATO dobavlja različite oblike prateće podrške, počev od medicinskih usluga, pa do vojne policije. Drugim rečima, nedostatak informacija i tehnologija će naterati NATO da „pere sudove“. Ovakvo kretanje stvari je obeleženo američkim isticanjem u informacijskom ratu u svim njegovim vidovima. SAD snažno idu ka svom cilju „mrežnog bojnog polja“, koji karakterišu ekstenzivna korišćenja bespilotnih letelica sa video i „signit“ paketima u realnom vremenu. Kako god, takođe je objavljen informacioni rat na druga dva gledišta. Prvo je informacioni rat u vidu psiholoških operacija, uključujući leteće sisteme televizijskog emitovanja, čije letelice C-130 nose logo vidljiv golim okom: „Mi gađamo elektronima, a ne metkovima“. Nedavno su SAD lansirale sopstvenu satelitsku TV stanicu, koja emituje ekskluzivno za Srednji Istok, Al Hurra. Eksplicitno dizajnirani da konkurišu Al-Jazeeri, njihovi programi se emituju preko satelita sa diskretne dvospratne crne zgrade u predgrađu Springfilda, Virdžinija. Drugo je rat preko mreže (netwar), koji je definisan u elektronskim

181

atacima jedne grupe kompjutera na drugu. Oba ova aspekta informacionog rata su u vezi sa obaveštajnim službama, a Evropa u oba aspekta ima znatno manje mogućnosti. Neki bi mogli argumentovati da vojni termini kao što je transatlantska podela rada imaju smisla. Evropske države su ponosne na svoje veštine i stručnost u oblastima konflikata niskog intenziteta, antiterorizma, održavanja reda i humanitarnog rada. Sve ove aktivnosti su praćene specijalnim tipovima obaveštajne podrške i obaveštajne saradnje. Ljudska inteligencija je, kao i tehnički sistemi, iznad nominalne vrednosti u takvim situacijama. Kada su britanske trupe stigle na Kosovo, Ričard Holbruk ih je bodrio da učine ono što su uspešno učinili i u Severnoj Irskoj. Nedavno, u Avganistanu, SAD su napadale, dok su Evropljani sledili svoj zadatak izgradnje zemlje. Mada, dok ovaj dogovor postane stvarnost, takva potpuna separacija uloga brzo će razjediniti transatlantsku solidarnost. Marljivim naporima su se zbog toga brzo našla rešenja za probleme interoperabilnosti. Novembra 2002. godine na samitu u Pragu, NATO je potpisao inicijativu o novim kapacitetima, koja stavlja akcenat na obaveštavanje i srodne oblasti uključujući: prismotru, prepozmavanje cilja, komandu, kontrolu i komunikacije. U međuvremenu, odjednom nagomilane mnogobrojne komande od strane NATO su racionalizovane u Savezne komandne operacije i Savezne komandne transformacije i kasnije zasnovane u Norfolku, Virdžinija, a fokusirane su na novim kapacitetima. Zemlje koje smatraju da su operacije integrisane sa Sjedinjenim Državama izuzetno važne, već su inicirale razmatranje odbrane koje je fokusirano na višim nivoima troškova u vođenju informacionog rata. Ali uprkos svim ovim naporima, NATO-u će nedostajati osnovni kapaciteti za komforan rad pored Sjedinjenih Država u vremenu koje dolazi. Samit u Pragu ističe stvaranje NATO snaga za brzo reagovanje, ali ovo će verovatnije postati vrsta glorifikovane snage u održavanju mira. NATO ima i druge srodne probleme koji zabrinjavaju. Zajedno sa EU, usmerio je puno energije na njegovo proširenje, koje donosi i probleme i korist. Unutar NATO-a, obaveštajni i bezbednosni aspekti proširenja vođeni su od strane dugovečnog NATO-ovog Specijalnog komiteta (AC/46), u kome imaju učešća čelnici državnih službi bebednosti država-članica NATO-a. Rukovodstvo se menja godišnje, a 2004.godine predsedavali su Danci. Specijalni komitet je detaljno diskutovao o radu službi bezbednosti zemalja koje su kvalifikovane kao odgovarajući kandidati za ulazak u NATO. Dosta toga se saznalo o integraciji Poljske, Mađarske i Češke Republike u 2002. Na prvi pogled, neki od pratećih zadataka izgledaju rutinski i administrativni, uključujući personalizovanu ekranizaciju i kriptografičku bezbednost. U praksi je primena ovih procedura bila problematična. Početkom septembra 2003.godine, slovački premijer Mikulaš Džurinda je nameravao da otpusti svog šefa bezbednosti Jana Mojzisa na osnovu nejasnih i neubedljivih izlaganja. Međutim, Mojzis i njegovo Nacionalno odeljenje za bezbednost su imali jaku britansku i američku podršku, što je posledica jasnog razgraničavanja pri dodeljivanju dozvola za rukovođenje poverljivim NATO-vim informacijama unutar Slovačke. Čelnik NATO odeljenja za bezbednost, Vejn Rizčak je zaista posetio Bratislavu tokom ovog skandala. Ali, Džurinda je bio blokiran od strane sopstvenog kabineta, a nakon drugog pokušaja je napustio prostorije. NATO je takođe insistirao da Rumunija i Bugarska naprave „čistku“ ljudi za koje se smatralo da su suviše blisko povezani sa ruskom obaveštajnom službom i takođe da uvedu veću transparentnost. Ovo je bilo propraćeno velikim sporazumom o tihoj bilateralnoj pomoći ponuđenoj od Nemačke, Holandije i UK u tome kako moderne tajne službe mogu biti u vezi sa demokratskim institucijama. Iako je ovaj rad bio diskretan, verovatno će doneti delotvorne dugoročne posledice u političkim kulturama zemalja koje su nekad bile prestravljene od svojih organa bezbednosti. Još nezgodniji su bili legati ekonomskih problema u Istočnoj Evropi. Na kraju Hladnog rata, mnoge vodeće ličnosti u obaveštajnim krugovima, često najbolje i najblistavije u svojim socijalnim sredinama, započinju nove karijere u politici ili u poslovnom svetu. U

182

nekim slučajevima, ovo ih je dovelo u kontakt sa organizovanim kriminalom. Neke zemlje, kao Češka Republika, uspešno su reformisale svoje službe, ali neke druge, naročito Baltičke zemlje, nisu imale jasnu ideju kako to da sprovedu, tako da je ostala korumpirana verzija bivšeg KGB-a. Čak i tamo gde nisu zvaničnici direktno uključeni u organizovan kriminal, plate su toliko niske da je teško sprečiti curenje informacija do kriminalističkih organizacija. Uprkos ovim problemima, substancijalne obaveštajne dividende očekuju NATO na Istoku. Zemlje bivšeg Varšavskog pakta imaju odlične kapacitete duž čitavog spektra obaveštajno srodnih aktivnosti. Neki od tih kapaciteta su već razmešteni tako da donesu substancijalni ishod, a najširi publicitet je dao rad poljskih specijalnih snaga u južnom Iraku tokom 2003. Većina istočnih evropskih država su eksperti u elektronskom ratu i nastavljaju da ulažu u nadgradnju svojih kapaciteta. Ali jedino je Poljska nedavno nabavila novu generaciju obaveštajnih sistema za vojne komunikacije. Napori NATO-a su u tome da ovo iskoriste u integrisani NATO kapacitet za elektronski rat. Izazov je standardizovati procedure i razraditi kontrolu i komunikacije. NATO-va agencija za konsultaciju, komandu i kontrolu je trenutno preokupirana problemom integracije podataka iz široko raznovrsnih nestandardnih sistema. I za NATO i za EU, izazov nije samo pitanje „novih“ evropskih država, nego i proširivanje spleta saradnji. Specijalni komitet NATO-a je takođe olakšao bezbednost skupom od 46 država koje pripadaju Veću evro-atlantskog partnerstva (EAPC), uključujući zemlje kao što je Maroko. 2002.godine osnovali su EAPC/PfP jedinicu obaveštajnih veza koja je obuhvatila Partnerstvo za mir (PfP). U isto vreme, pregovor o protekciji razmene poverljivih informacija između NATO i EU je finalizovan. Kao i NATO, Veće EU ima Komitet bezbednosti koji veoma pazi na razmenu poverljivih informacija EU sa trećim zemljama i međunarodnim organizacijama. Iako je očigledno da prekookeanski obaveštajni problemi postoje na svim nivoima, oni su uočljiviji na vrhu gde se obaveštenje susreće sa opštim problemima u strategiji. Razni članovi saveza primenjuju široko divergentne analitičke sisteme da bi protumačili trenutne događaje. 9.februara 2004.godine, američki sekretar odbrane je izneo činjenicu da NATO nema zajedničku obaveštajnost i da je to izvorni ključ za njegove teškoće. Ramsfild je tvrdio da države koje kreiraju isto ili zajedničko mišljenje o obaveštajnosti imaju višu saglasnost sveta i zbog toga su prikladnije za stvaranje konvergentne policije. Nastavio je: „Do nekog stupnja se mi svi vodimo istom grupom činjenica, ili približno istom grupom činjenica, ljudi iz naših sopstvenih zemalja imaju tendenciju ka približno istim činjenicama, a opet donekle se i ne vodimo istu grupu činjenica, nemamo tendenciju ka tome. Meni se čini da jedna stvar koju bi NATO mogao da učini jeste da obavlja bolje posao budući da su kapaciteti obaveštajnosti zemalja skupljeni zajedno i da su ljudi u NATO-u i prestonice NATO zemalja uključene u ovaj tretman i vrste kapaciteta što mi kao slobodni ljudi hrabro podnosimo. Verovatno da ćemo donekle dobiti brže opšte razumevanje kad ćemo imati rezonski istovetnu perspektivu poštujući činjenice onakve kakve jesu.“ Do nekog nivoa, ovo bi moglo biti pročitano kao čežnjiva misao Ramsfildove želje da bi evropske zemlje mogle ići u korak sa gledanjem stvari u Vašingtonu – onako kako činjenice jesu. Na nekom drugom nivou, govor sadrži interesantan predlog da bi udruživanje mišljenja verovatno bilo značajno u podsticanju stvaranja konvergentne policije među saveznicima. U vezi sa Irakom 2003.godine, činjenice ne ukazuju na afirmisanje ove izjave. U stvari, moglo bi se diskutovati o specifičnosti iračkog WMD, jer su skoro sve zapadne obaveštajne službe, uključujući i nemački BND, čvrsto verovale da je Irak imao veoma značajan kapacitet u ovoj oblasti. Ali ovo univerzalno uverenje nije proizvelo zajedničku savezničku policiju.

183

Uprkos ovoj opservaciji, Ramsfildove napomene o vezi između posebnih strategijskih proračuna i savezničke policije donele su interesantna pitanja kao: da li je strategijsko shvatanje generisano od strane NATO zemalja o trenutnoj situaciji – divergentno ili čak kontradiktorno? Zapadne službe bezbednosti i ozbiljni akademski komentatori usaglašeni su u vezi sa nedavnom prošlošću, koja je imala zbilja podupirački napor za značajniju saradnju. Nekih 50 godina političkog nasilja od strane levičara ili separatističkih grupa su navikle službe bezbednosti kao oblik političke komunikacije. Namerno političko nasilje je bilo neugodno, ali je skala rizika bila relativno umerena, naravno u poređenju sa vojnim. Povrh toga, eksplicitni program rada i lokalni fokus ovih grupa dale su nešto prostora za angažovanje. Ovaj cilj je bio da se odvuku takve grupe daleko od vojnih strategija prema političkoj rehabilitaciji. Sporno je da su ovi napori naišli na neki uspeh i u Severnoj Irskoj i na Srednjem Istoku. I u Severnoj Americi i u Evropi postoji široko prihvatanje da su tamo postojale „transformacije terorizma“ u poslednjoj deceniji. Ovo je često karakterisano kao preokret od političkog terorizma, sa taktičkim ili instrumentalnim ciljevima, ka religijskom terorizmu čiji ciljevi možda nisu politički i čije nasilje nema očiglednu gornju granicu. Iako je ovo usko povezano sa izlaskom četvrtine miliona mudžahedina iz Avganistana, povećano nasilje nije isključivo islamsko. Tokio je pretrpeo atak u podzemnoj železnici gde je upotrebljen gas sarin od strane sekte Aum Shin Rikyo, što je navodno Vašington DC identifikovao kao narednu metu. Tamo su sa ovim grupama, čini se, male mogućnosti političkog angažovanja. Kao što je britanski ministar unutrašnjih poslova napomenuo u maju 2004.godine:“Imamo veoma ozbiljan posao ovde. Ovi ljudi ne vode pregovore, oni memaju platformu, oni memaju političke stavove o kojima možemo razgovarati, i oni nemaju strah od krivičnog gonjenja ili kazne“. Kako god, zapadne službe bezbednosti se ne slažu sa opštim analizama „vođa“ novog terorizma. Divergentna analiza trenutne situacije ima koren pre u određenim kulturama obaveštajnosti, nego u nesložnim vizijama. Američke obaveštajne službe su uvek preferirale da se fokusiraju na pojedinačnog homogenog protivnika. Iz tog razloga, američka obaveštajna zajednica je pronašla preokret u vremenu posle Hladnog rata delimično uznemiravajući i poigravajući se sa tim na spektakularno loš način. Bezbrojne izveštaje o reformiranju službi koje bi se susrele sa izazovom posle Hladnog rata – svet je „progutao“, ali suština se malo izmenila. Početak ’90-tih je bio karakterističan po isticanju Fukuyamista na ekonomskom natecanju između liberalno demokratskih država i po povećanju uznemirenosti zbog ekonomske špijunaže od strane „prijateljskih špijuna“. Podle aktivnosti Japanaca i Francuza bile su periodično diskutovane. Do sredine ’90-tih, ova preokupacija je bila prevaziđena neverovatnim, ali zadovoljavajućim predikcijama kineskog vojnog pomorstva nad američkom hegemonijom na Pacifiku. Ovo je po redu stvari donelo beskompromisnu prirodu radikalnog islama. To je sasvim konzistentno sa ovom paradigmom – pretraga za specifičnim neprijateljima tako da Sjedinjene Države smatraju da je trenutni porast terorizma „rat protiv Amerike“ ukorenjen u određenim režimima. Većina američkog materijala Nacionalne obaveštajne službe poslednjih deset godina – ostaje strogo poverljiva, ali je opšti stav zauzet na nedavnom izlaganju američkog nacionalnog savetnika bezbednosti, Kondolize Rajz, koje je nazvala „izvorom problema“. Rajzova je govorila o načinu na koji Sjedinjene Države odbijaju „tesni rat“ protiv Al Kaide i Talibana u Avganistanu u korist „opšteg rata protiv globalnog ugrožavanja“. Ali, ironija je u tome da ovaj predpostavljajući „širi“ napor preostaje, u očima Amerike, rat protiv specifičnih režima. Nastavila je: „Sjedinjene Države su sa svojim saveznicima prekinule terorističke operacije, presekavši njihovo finansiranje i hvatajući teroriste jednog po jednog. Njihov svet se smanjuje. Teroristi su izgubili svoje

184

kampove za trening i baze u Avganistanu. Vlade Pakistana i Saudijske Arabije ih sada gone energijom i snagom... Usled naše akcije u Iraku, Sadam Husein neće više nikad upotrebiti oružje za masovno istrebljenje svog naroda ili svojih suseda. Mi smo ubedili Libiju da odustane od svih svojih WMD-srodnih programa i materijala. I kao što smo izvršili atak na njihove izvore, takođe smo to učinili i na njihov koren.“ Sjedinjene Države nisu same u pogledu „iskorenjenja terora“ unutar ove prizme. Iznenađujuće zbog pređašnje međusobne političke tenzije, francuske službe su sledile Amerikance u karakterisanju vođa trenutnog terorizma sličnim izrazima, ali ovo opet nije podstaklo stvaranje konvergentne policije. Nasuprot tome, ostale zapadne evropske države imaju tendenciju ka smatranju da postoji porast religioznog nasilja kao simptom širih problema u međunarodnom sistemu. U Velikoj Britaniji i Nemačkoj ovaj fenomen je često identifikovan od strane političko-obaveštajnih analitičara kao cena za politočke promašaje poslednjih decenija na Srednjem Istoku, nešto u posle-imperijalnom kontekstu. Službe bezbednosti imaju tendenciju da stavljaju ove promašaje u kontekst „problema globalizacije“. Globalizacija, tvrde oni, je dala za rezultat provokaciju kultura i ekonomsko „iščašenje“, pružajući tako različitim zajednicama više predusretljivosti za propagandu o mesijanskom teroru. Pored toga, globalizacija je dozvolila antagonističkim grupama pristup novom oružju kojim bi izvršavale svoje ciljeve. Čudno, ali svet „na mreži“-svet 21.veka je veoma grupisan u religijske pokrete koji nisu zasnovani po državama i koji eksploatišu jak transnacionalizam koji razvijene države olakšavaju. Globalizovan svet je manje podložan za državno zasnovane službe bezbednosti i stvaranje „čok-tačaka“ pomoću kojih bi pretnje za bezbednost mogle biti praćene i nadgledane. Neke pak druge zemlje, naročito države koje pristupaju EU i proširuju NATO države, ostaju na periferiji ove debate. Iako su mnogi od „novih“ evropskih partnera javno pripomogli u operacijama u Avganistanu i u Iraku, ovo je imalo malo veze sa njihovom interpretacijom strukture terorizma. Pitanje terorizma ostaje sasvim slabo zastupljeno na dnevnom redu u Pragu i Budimpešti, jer su vlade Češke i Mađarske zabrinute svojim sopstvenim problemima u bezbednosti tako da se nisu mnogo pozabavile međunarodnim džihadom. Samim tim što su ove nove države-članice bile aktivne u dobavljanju trupa za ekspedicione snage, njihovi doprinosi su primarni simboli njihove privrženosti evropskim institucijama. Zaključak Obaveštajna saradnja je najvažnije oružje u borbi protiv „novog“ terorizma, ali njena značajnost je čak i više od toga. Nakon problema koji su nastali posle Hladnog rata, globalizacija je potkopala mnoge familijarne mehanizme kojima su države prethodno štitile svoje stanovništvo. Pored toga, organizovani kriminal, trgovina drogama, pranje novca i imigracije su postali precizni zbog njihovog povećano transnacionalnog karaktera. Države su se više okrenule ka proaktivnim merama zaštite svog stanovništva i ovi napori su više obaveštajno vođeni. U Londonu, prepoznavanje ovih trendova je bilo očigledno 1998. kada su uloženi napori ne samo da se promene kontrakcije nakon Hladnog rata u obaveštajnim kao i u službama bezbednosti V.Britanije, nego i da se prošire. Na operacionom nivou, brza procena i reakcija na informacije su sada na dobitku. Esencijalno je da je otkriven put razmene informacija sa partnerima rapidno i sigurno, bez bujice beskorisnih podataka. Zapažanje razlika između šablona u razmeni podataka će nam takođe pomoći da zaštitimo našu privatnost tokom redukovanja problema globalnog anonimiteta. Ovo je važno ako težimo ka demokratskim socijalnim sredinama, koje ne žele da plate neprihvatljivo visoku tarifu za svoju neprekidnu bezbednost.

185

Majkl Herman je mudro naglasio da su u oblasti obaveštajnosti „međunarodne razmene neophodne za međunarodno društvo“. Kako god, prospekti za konvergentni analitički radni program su manje obećavajući. Političari su upadljivo nepopustljivi u krajnjoj ciljanoj obaveštajnosti i izveštavanja suprotna očitosti retko sprečavaju put određenog političara. Tvrdnja Donalda Ramsfilda da ako budemo radili na „otprilike istoj grupi činjenica“, mi ćemo doći i do „otprilike istih zaključaka“- jeste nesumnjivo „ne rođena iz istorije, nego zaista iz skorašnjih događaja„ . Prekookeanska obaveštajna saradnja je dosegla neke značajne stvari tokom ovih godina, ali ovde nije pitanje dodele za naziv najveće savezničke kohezije. Osim toga, da bi stigli do željenog stanja jednog mnogostruko povećanog drugačijeg zapadnog saveza, međusklop između analiza strategijske obaveštajnosti i izvršne sredine se menjaju različitim brzinama. Analiza je još uvek na nekim mestima zadržana na rastojanju od policijskog procesa, a na drugim, objektna obaveštajnost će verovatnije još više biti spletena sa predsedničkim stilovima Vlada koje preferiraju subjektivni savet policije.

Izvor: Takako Ueta: The Stability Pact: from the Balladur Initiative to the EU Joint (zbornik sa Samita NATO iz Češke, 2007) Pakt za stabilnost: od Baladurove inicijative do akcije ujedinjenja EU Ni jedan diplomatski rad kao sam Pakt za stabilnost se nije tako dramatično razvijao od skepticizma do uspešnog završetka. Kada je Edvard Baladur, tadašnji premijer Francuske, plasirao svoju inicijativu Jua 1993., u Evropskoj diplomatskoj areni, zavladao je skepticizam

186

i prvobitno su samo Mađari podržavali ovaj predlog. Postojale su čak i galsine da je ova inicijativa potekla iz tajnog Francusko-Mađarskog dogovora. Zbog kontraverznosti u prirodi dogovora o granicama i nadležnostima mislilo se da i ova inicijativa može nestati, kao i predlog Predsednika Miterana, za „Konferenciju Evrope“. Svejedno, baladurova inicijative prerasla je u akciju ujedinjenja EU i rezultirala u sazivanju tri inovativne ministarske konferencije i pregovaranja za okruglim stolom. Među akcijama ujedinjavanja Evropske Unije, Pakt za stabilnost je bila navika jer su mnoge druge akcije za ujedinjenje bile „verzija EU“ pređašnje ERS pozicije. Poglavlje prati razvoj od Baladurove inicijative do Pariske Zaključne Konferencije u martu 1995. uz komentar na karakteristike ovog ujedinjenja. POREKLO PAKTA ZA STABILNOST Poreklo ideje o paktu za stabilnost može se pratiti od govora Premijera Baladura na Nacionalnom skupu 8.aprila 1993. Navodeći Kongres u Ženevi 1815., Versajski ugovor i Jalta ugovor, predložio je sazivanje konferencije u vrhu saveta EU u Kopenhagenu juna 1993.; Francuska je podnela memorandum „Za pakt o stabilnosti u Evropi“, koji je nazvan „Plan Baladur“. On je imao podršku Francuskog predstavništva. Motivisani konfliktom u Jugoslaviji, glavni ciljevi pakta bili su uskladiti zadatke sa sredstvima.... zakoni koji su devinisali odbranu i nadlenost budućih zemalja članica EC, i organizacija i koordinacija obavljanja radnji mnogih postojećih institucija radi obezbeđenja najboljih mogućih garancija za ove zakone. Memorandum je napravio jasnu povezanosti između predloga i CFSP kao što sledi: -Dvanaestorica su imali veliki interes za stabilnost i sigurnost kontinenta čiji najveći deo oni čine.Oni imaju ekonomski uticaj da podrže pakt , a ako bi imali još i politički, to bi značilo i njihovo ujedinjenje u zajednički savez. -Rad na traženju ovog, rezultirali su prvi zadatak Međunarodne zajednice i bezbedonosne politike (CFSP) donetom u Mastrihtnom ugovoru. -Razmatranje„objedinjavanja granica„ pretpostavlja mogućnst,ratifikacija nadležnosti granica“. Kao političke i ekonomske pobude i mere koje treba preduzeti ,memorandum je sadržao: Zajednica će posmatrati eventualne nove članove, na jasno izražene uslove, u granicama vrhovnog radnog tela Saveta, na probleme kao što su pretnje Evropskoj stabilnosti i njihovo rešavanje... Obezbeđenje specifičnih podrški zemljama u preduzimanju pojedinosti oko rešavanja njihovih problema vezanih z nadležnosti...Oko migracija ili izbeglicama... prekidanje svake saradnje vezane za zemlju sa nepodnošljivim kršenjem prava nadležnosti ili dovode u pitanje postojeće stanje granica. Takođe razmatraju o mogućnosti o priznavanju udruženja iz Evropskih ugovora WEU, kao saveznike i o razvijanju i održanju stabilne saradnje. Glavno usredsređenje je bilo na stabilizaciji Centralnih i Istočno-Evropskih zemalja (pretežno u Rusiji, Belorusiji, Ukrajni, Moldaviji, i ostalim baltičkim državama.). U memorandumu, pored država članica EU, Amerika, Kanada i jos 21 država u Severnoj, Centralnoj i Istočnoj Evropi su bile predviđene da budu članice. Pet država bivše Jugoslavije, vremenom će se pridružiti, u zavisnosti od razvoja u regionu i uslova iz Londonske konferencije. Države članice EU treba da pripreme, „nacrt deklaracije o ponovnom potvrđivanju principa koji se tiču granica i nadležnosti... koje bi trebalo da potvrde za pregovaračkim stolom“, i „listu inicijativa koje bi zajednica mogla ispuniti“. Memorandum je propisivao tri stadijuma konferencije: „pripremna konferencija“, kao ostvarenje „preventivne diplomatije“, koja bi se utvrdila za pregovaračkim stolom,

187

„povremeni sastanci“ na kojima se treba utvrditi nivo uspešnosti pregovaranja, i „konačna konferencija“ za zaključivanje „Evropskog pakta“, zaključivanje pojedinačnih dogovora u regionalnim ugovorima, i dogovora o merama koje ćese preduzimati. Francuski predlog je čak sadržao raspored za ove konferencije, gde bi konačnu konferenciju održao Francuski predstavnik u Evropskom savetu. U odnosu na CSCE-a čija je osnovna specijalnost odlučivanje i zaključivanje „granica i nadležnosti“, memorandum sadrži ideju o „povećanju autoriteta CSCE-a u pojedinim pravilima CSCE-a generalnog sekretarijata , i CSCE-a Visokog komesarijata za nacionalne manjine (HCNM). U poređenju sa konačnim Paktom za stabilnost, mnogi njegovi elementi i ideje nalaze se u prvobitnom Francuskom memorandumu. Mogućnost promene granica i jasni uslovi partnerstva, bili su izbrisani tokom stvaranja nacrta o EU. Francuski „Pakt“,činio je opozivanje predloga o „Evrpskom paktu sigurnosti“, rane 1992., zbog pripremanja CSCE-a Helsinške pripremne komferencije. Tradicionalno, Francuska je pokušala da organizuje bezbednost na legalnoj osnovi. Glavni zadatak Kopenhagenskog Evropskog Saveta bilo je utvrđivanje proširenja na „Istok“. To je uključivalo praćenje osnovnog stanja radi ispunjenja uslova za zemlju kandidata: stabilnost institucija što garantuje demokratiju; vladavinu prava; ljudska prava; i poštovanje i zaštita nadležnosti. Bez obzira na skepticizam i kontraverze promena nadležnosti granica, bila je dobro prihvaćena ideja o korišćenju sredstava za tzv. „Zajedničku akciju“ u skladu sa procedurama donešenim od strane Međunarodne zajednice i bezbednosne politike. Sazvan je savet radi ispitavanja predloga i izveštaja o njihovom sastanku decembra 1993. god. i sa namerom sazivanja pripremne konferencije za pakt. Iz perspektive o budućem proširenju, bilo je važno rešiti probleme među novim članicama u narednom periodu. U skladu sa pridruživanjem TEU, zemlje članice su bile složne da nađu kandidate za zajedničke akcije. U skaldu sa tim, Savet je mogao snažnije da ignoriše predlog Francuske, jedne od najjačih članica Danaestorice. Bilo je mnogo pitanja i problema oko osnovnog Francuskog predloga između Dvanaestorice i preostalih zainteresovanih država. Ukratko, to su bili sledeći problemi: a) moguće promene granica bi mogle da otvore „Pandorinu kutiju“; b) potencijalni problem bi mogao biti i sam problem nadležnosti; c) to je moglo poslužiti Francuskoj domaćoj politici, zato što je incijativa bila predložena od strane Baladura, kako bi on ojačao svoj politički status pre predsedničke kampanje 1995.; d) odnosi između CSCE, koji su predstavljali tradicionalno oruđe Francuske inostrane politike, i Pakta za Stabilnost nisu bili definisani i mogli su da naškode CSCE; e) to nije samo uvećalo napore od strane CSCE, već su takođe i dovedeni u pitanje i bilateralni ugovori koji su već predstavljeni u okviru Pakta za Stabilnost; f) to je moglo da stvori dve kategorije zona bezbednosti u CSCE, koje bi se zvale sigurna zona i nesigurna zona, pošto su bile uključene Centralne Azijske Republike i Kavkaz; g) to je takođe moglo da postavi i preduslove za EC članstvo u skladu sa stanjem Kopenhagenškog Saveta; h) to bi takođe moglo da postavi i duple standarde za pristupu zemljama koje nisu članice EU, zbog problema koje su imale unutra svojih teritorija; i) bilo bi teško da se obezbede garancije za osnovne granice i nadležnosti; j) Francuski predlog je mogao da isključi USA iz Evropskog Ugovora o sigurnosti.

188

Pored ovih problema postojao je i skepticizam oko legalnog pristupa ovim osetljivim političkim problemima; ovi problemi su bili dupla misija sa Savetom Evrope koji se bili već prepoznatljivi. Većina centralnih i Istočno Evropskih zemalja i Baltičkih država radije bi sputale ovu inicijativu Francuske; oni su to pravdali time sto nemaju nadležnost nad izvorom konflikata koji bi se javili i njihove granice bi bile prepoznatljive u okviru osnovnih dogovora sa susednim zemljama. Na suport, Mađarska, koja je imala poteškoća u održavanju nadležnosti Mađarske, bila je naklonjena mutilatelarnom ostvarivanju ugovora. Dve sile koje su imale uticaja na bezbednosnu situaciju u Evropi – Amerika i Rusija – bile su takođe skeptične. Amerika je namerno potcenjivala mogućnost dogovorne politike EC/EU država članica i skretala pažnju na važnost NATO, koji je prema njihovom gledištu trabao da bude kamen temeljac sigurnosti u Evorpi. Rusija je takođe bila skeptična iz više razloga, ona je forsirala da CSCE ima što veću samostalnost u odlučivanju. Napokon u skladu sa svim ovim predlozima, zemlje koje su imale jaku želju da budu punopravne članice EU, nisu imale druge opcije nego da učestvuju u ovom dogovoru. Čak i EFTA članice, čija je većina bila aktivni učesnik u CSCE procesima, nije se usudila da kritikuje Francusku ideju, prvo zbog njihovog članstva koje je jačalo, i drugo u CSCE odlučivanju Dvanaestorica je imala dominantnu moć nakon završetka Istočno-Zapadnih sukoba. ODNOS PREMA ZAJEDNIČKOJ AKCIJI EU Zasnovan na odluci u Kopenhagenu, Generalnog Radnog Sveta u Briselu 19. i 20 Jula, sastavljena je na „visokom nivou ad hock radna grupa“ sa ciljem pripremanja izveštaja. Ovo radno telo, pod Belgijsim predsedništvom, zakazalo je konsultacije između Dvanaestroice i zainteresovanih država. Generalni radni savet, prikazao je Oktobra izveštaj radnog tela i obradio vremenski raspored i procedure u detaljima, nezvanične razgovore sa trećim zemljama. Na Evropskom Savetu u Briselu, Oktobra 1993., izdvojeno je pet oblasti za zajedničku akciju (promocija stabilnosti i mira u Evropi, Bliski Istok, Severna Afrika, bivša Jugoslavija, Rusija). Savet je predložio Paktu da reši probleme nadležnosti i da reši problem nepovredivosti granica. Konačno, Evropski Savet je u Decembru preuzeo izveštaj i z Generalnog Radnog Tela o ciljevima i meraka i „odlučio da započne diplomatski proces“ i „ponovo je sazvan savez da izvrši proglašenje ove inicijative kao zajedničke akcije u slaganju sa Ugovorima u okviru EU.“ Zasnovan na liniji rukovođenja Savet je usvojio zajedničku akciju. Kroz konsultacije između dvanaestrocie, i kontakta sa zainteresovanim zemljama, kontaverzne tačke u osnovnom Francuskom memorandumu su bile izmenjen. Prvo, izmena granica postala je „ojačanje granica“. Drugo, Pakt za Stabilnost nije podjednako snažan za sve članice EU. Treće, CSCE je očekivao da učestvuje kao „njegov čuvar“, sve dok Pakt namerava da bude prethodnica. Četvrto, to je ohrabrilo „ principe i instrumente CSCE i Saveta Evrope da to upotrebe u svrhu izbegavanja dupliranja zvaničnih zatvorenih kontakata. Peto, nije bilo ideje o pozivanju na „garancije“. Poslednje, pakt je imao političku prirodu u odnosu na bilateralne dogovore, legalno obavezujuća. Celokupno ostvarivanje bilo je radi „olakšavanja dogovora između ovih država i Unije i njihovih saradnika radi pomoći u ispunjavanju uslova postavljenih od Evropskog Saveta u Kopenhagenu“. Ponovo je glavni fokus bio na Centralnim i Istočno Evropskim zemljama, kao budućim članicama unije.Unija je izričito naglasila ideje o povećanju „regionalne saradnje“ i dobrih među susetskih odnosa između budućih članica, i predstavila

189

je implementaciju „novih koncepata granica zasnovanih na slobodi kretanja, doprinošenje rešavanju zadataka još nerešenih problema u vezi sa državnom nadležnošću i uređenju granica.“ Sa tačke gledišta Unije, upućena je podrška regionalnoj saradnji Centralnih i Istočno Evropskih zemalja u rešavanju njihovih problema.Svaka zemlja je izgledala kao da je okupirana svojim dvosmernim vezama sa Briselom i spostvenih prestonica. Povećanje regionalne saradnje bilo bi značajna pomoć u rešavanju njihovog povezivanja sa Unijom. Svečana konferencija namenjena je osnivanju okruglog stola dvosmerne bilateralne rasprave. Pakt se sastojao od bilateralnih sporazuma oko nadležnosti i granica kao i oko ishoda pregovora za okruglim stolom i „dodatnih nadležnosti“. Uloga CSCE kao zaštitnika nije bila jasno definisana za primenu u praksi. Posle zaključivanja finalne konferencije CSCE se transformisala u OSCE, tada je postao OSCE-ov problem da pronađe način kako da to imeplementira. U PARIZU Posle sastanka Evropskog Saveta u Briselu, EU je obavila priprema za svečanu konferenciju. Iz jedne od ranijih faza, konsulstacije su obaveljene sa zemljama članicama, CSCE/OSCE, i Saveta Evrope. CSCE/OSCE je prezentovan kros njegov Osnovni Komitet/ Osnovni Savet i Komitet Starijih Zvaničnika/Stariji Savet. EC je predstavljen kao Predsedavajući/Komisijski sastav, kasnije kao formula trojka (uključujući i komisiju). Pošto je EU shvatila važnost priključivanja USA i Rusije, ovim zemljama je predstavljena kratka prezentacija samog početka. U pripremnoj fazi za svečanu konferenciju pripremljeno je vođenje i organizovanje okruglog stola, kao glavni zadatak. Grčki predstavnik je sazvao sastanak između EU i 9 zainteresovanih država (6 iz Centralne i Istočne Evrope i 3 od Baltičkih drzava). Cilj EU bio je da organizuje dva okrugla stola, za Centralnu i Istočnu Evropu, i Baltički region. Težina pregovaranja je rezultirala u kompromisu koji će biti dokumentovan na svečanoj konferenciji. 26. i 27. Maja 1994. u Parisu, je održana svečana konferencija. Učestvovalo je 39 država, uključujući USA i Rusiju, predstavnike 5 međunarodnih organizacija, posmatrače. Ova konferencija je usvojila dva dokumenta: Zaključni Dokument svečane Konferencije za Pakt za Stabilnost u Evropi i Dokument za Organizaciju Regionalnih Okruglih Stolova. Zaključni dokumet je u suštini ponovio principe i osnove vođenja koji su bili određeni od strane EU. Na konferenciji je odlučeno da se stvore dva okrugla stola za Baltički i Centralni i Istočno Evropski region. Zadaci okruglog stola su bili „identifikacija sporazuma i projektovanje ciljeva koji će pomoći u izvršenju i realizaciji dogovora i preduzetih mera za dobre međususetske odnose“ u sledećim navedenim oblastima: a) regionalna transnacionalna saradnja b) pitanja odnosa nadležnopsti c) kulturna saradnja, uključujući učenje jezika d) ekonomska saradnja i administrativna priprema e) ekološki problemi. Svaki okrugli sto se sastojao od zainteresovanih država (6 Centralno i Istočno Evropskih zemalja i 3 Baltičke države).i EU. Odnos internacionalne organizacije, i susednih zemlaja koje su bile zainteresovane zemlje i druge zemlje koje su spremno dale svoj doprinos mogle su takođe biti uključene. Baltički okrugli sto, koje su činile Rusija, Estonija i Litvanija, bile su zastupljene u „diskusiji“, o generalnim političkim zadacima u regionu, i u „promovisanju regionalnog saradničkog odnosa, na primer kako bi strane organizacije izvršile integraciju stanovništva, državnu nadležnost, vežbanje jezika, ombudsman,

190

transnacionalne aktivnosti i pomorske saradnje, i saradnje između regionalnih susednih država“. Generalni Radni Savet 14 jun 1994. usvojio je odluku o nastavku zajedničke akcije. Razmatranjem finansija utvrđeno je da nepostoji operativni budzet, i cenu satanka za okruglim stolovima je obično plaćala zemlja domaćin kad se sastanak nije održavao u Briselu. REGIONALNI OKRUGLI STOLOVI Prvi Baltički okrugli sto održan je 21 septembra 1994, sa Centralnom i Istočnom Evropom. Jedan je održan u Briselu istog dana. Baltički okrugli sto bio je sastavljen iz tri Baltičke države i Poljske, gde su pozvane Rusija, Belorusija, pet skandinavskih i Nordijskih država, Amerika i Kanada. Mađarska, Poljska, Češka, Slovačka, Bugarska i Rumunija činile su Okrugli sto Centralne Evrope. Takođe, susedne države i Slovenija su bile pozvane. Za Baltičkim okruglim stolom Rusko učešće bilo je opravdano kao obavezno od strane EU. Osvrćuči se na Parisku Svečanu Konferenciju, ruski stav koji je izneo inostrani ministar Kozjirev, bio je veoma obazriv. On je podsetio na veliku važnost CSCE-a, govoreći da: „stvaranje najveće političke organizacije na kontinentu jeste ključni element povećanja aktivnosti CSCE-a, kao ključni elementnašeg konceptnog predloga svih Evropskih partnera“. Podsetio je da je nacionalna nadležnost cilj koji bi trebalo rešiti sa CSCE-om. Odbrana “12+9” objavljena je od strane Pakta za Stabilnost. On je odmah razjasnio da se time ne stvaraju bilo kakvi slučajevi ili budući presedani i ne stvaraju se naknadne obaveze za države koje nisu direktno povezane sa tim. Izabrani pregovarački modle – pregovarački sto – odlično jeodgovarao ovome. On je naglasio da „kompozicija, dnevni red i format rada definišu sami učesnici“, i dodaje: - Vrlo važna stvar u organizaciji stolova, u našoj stvari je izbegavanje dvosmernih i slabljenje postojećih internacionalnih institucija, i pregovaračkih mehanizama, nego da se više koncentriše na specifične korake u poboljšanju međuetničkih odnosa i da se osiguraju prava nacionalne nadležnosti. U početnom stadijumu, Baltičke države su se suprotstavile Ruskim stavovima, EU je pokušala da ih ubedi da je umešanost Rusije neophodna. Dok je Rusija slala posmatrača za Baltički okrugli sto, nije bilo definisane uloge „posmatrača“. Činilo se da Rusija smatra okrugli sto korisnim izgovorom za zaštitu Ruskog govornog područija u Estoniji i Litvaniji. Kasnije, Rusija je rešila da unapredi svoju ulogu u svemu i počela je aktivno da učestvuje u okruglim stolovima. Prvi okrugli sto je bio sumiranje utisaka, i kretanje ka „konstruktivnoj atmosferi“ zahvaljujući povlačenju Ruskih trupa iz Baltičkih država. U okviru ovog sastanka, mnogi teški ciljevi, na primer, prava velikih Ruskih manjina u Litvaniji i Estoniji, i Ruski prelaz od Kalinigrada kroz Litvaniju, bio je predmet diskusije, koja je doprinela smirivanju tenzija između Rusije i Baltičkih država. Centralni i Istočno Evropski okrugli sto je izvestio o velikim poteškoćama koje je imao zbog nekih zemalaj koje su tražile pomoć iz resursa EU za svoje projekte. EU je pokušala da utiče između Mađarske i Slovačke, i Mađarske i Rumunije, kako bi završili pregovore pre konačne konferencije. U okruglim stolovima, devet zemalja je tražilo podnošenje projekata za zajedničke mere, čiji sastavni izvori nisu došli iz zajedničkog fonda, ali je planirano da se to izvrši premeštanjem od strane zajedničkog fonda, 6. Decembra 1994., u toku CSCE Samita u Budimpešti, održana je i interna konferencija Pakta za Stabilnost na nivou stranih ministarstava, kako bi se zadržali na putu ostvarenja postavljenog cilja. Sve zemlje CSCE-a i predstavnici zainteresovanih međunarodnih instituc ija bili su pozvani. Nemački ministar inostranih poslova, Klaus Kinkel predsedavao je sastankom gde je Van den Bruk (iz

191

komisije), Juppe, Kozirjev i ministri inostranih poslova Mađarskei Švajcarske u CSCE Troika, i ostale zainteresovane zemlje predstaili su svoja viđenja. ULOGA KOMISIJE I HITNOST STRATEGIJE DA SE PRIPREMI ZA OSNIVANjE ASOCIJACIJE CCEE U pravcu ka proglašenju zajedničke akcije pakta za stabilnost, Komisija je odigrala vrlo važnu ulogu. 14. juna odlučeno je o pokretanju zajedničke akcije, Savet je zatražio usredsređenje Komisije na postizanje „zadataka zajedničke akcije koja je podrazumevala određivanje ekonomskih mera u objavljivanju zajedničkog programa Komiteta“. Komisija je ispitala predlog projekta ujednačavanja sa paktom za stabilnost. U postojećem zajedničkom programu, postojalo je mnogo projekata koji su imali zajedničke ciljeve kao i pakt za stabilnost. Komisija je identifikovala listu zajedničkih mera koje bi se priključile konačnom dokumentu. Decembra 1994. u Essenu Evropski Savet prihvatile su i Centralnei Istočno Evropske zemlje, rešene da pristupe pripremanju strategije u kojoj bi zajednički program bio povnovo izgrađen u svrhu promocije međuregionalne saradnje u „bon voisinage“, i na taj način, očekivalo se rešavanje realizacije pakta za stabilnost. Pakt za stabilnost postao je dodatni napor, ove strategije rešavanja regionalne sradanje između budućih članica regionalne saradnje i između njih i njihovih neposrednih susednih država. U martu 1995. pre konačne Konferencije, Komisija je dovšavala „izveštaj o promociji međuregionalne saradnje i dobrih međususetskih odnosa“. U Essenu Evropski Savet je pozvao Komisiju da im predstavi izveštaj. „Bila je prilika da u Essenu donese pojačanje zadataka o inicijativi za Pakt za Stabilnost u Evropi“. Takođe „ međuregionalna saradnja između ujedinjenih država i njihovih neposrednih suseda je takođe razmatrana sa velikom važnošću za uspeh ove strategije“. Ovaj izveštaj doprinosio je sradnji zajedničkog programa o ostvarivanju regionalne sradanje i dobrih međususedskih odnosa kroz više državne programe. Program preko granične saradnje i izgradnje demokratskih institucija i razvijanja civilnog društva. Do Marta 1995. ECU 610 miliona bilo je prikupljeno za ovaj program i za budžet 1995. 260 ECU miliona je dodeljeno. Bila je kritika na to kakva je ozbiljnost EU po pitanju ostvarivanja pakta za stabilnost zato što su resursi za ostvarivanje zajedničkih mera došli iz zajedničkog budžeta i nije bilo dodatnih para od njih. Kao što je Kameron kasnije objasnio „kao inicijativa, zajednica je ustanovila da su zajedničke mere od sekundarnog značaja za članstvo, učešće koje je Unija izabrala nije obezbedilo dodatne izvore. FINALNA KONFERENCIJA U PARIZU Pakt za stabilnost usvojio je razloge Pariske Konferencije 20-21. Marta 1995. godine. On se ssastojao iz Deklaracije i spiska dogovora, aranžmana i političkih dekalracija. Dokument „zajedničkih mera bio je podržanod strane EU“ bilo je zaključeno u paktu. Odbranom spiska dogovora bilo je prodiskutovano šta bi trebalo da sadrži bilateralni sporazum. Konačno bilo je ograničeno dogovaranje koje je izrazilo zadatke Pakta za Stabilnost. „Ugovor o dobrosusedskim odnosima i prijateljskoj saradnji između Mađarske i Slovačke bio je potpisan 19. marta 1995. godine, jedan dan pre otvaranja konferencije, čime sue odbranio uspeh Pakta za Stabilnost. Sličan ugovori između Mađarske i Rumunije nije mogao da se završi pre konferencije,i dva inostrana ministra su nastavila da se sastaju i pregovaranju. Najteža tačka dogovora bila je priprema ujedinjavanja OSCE. Kako može OSCE da e ujedini na dobrovoljnoj osnovi sasluđavanja bilateralnog ugovora? Da li OSCE-ove države

192

članice koje su treći deo bilateralnog sporazuma mogu dogovoriti o nasilnosti bilateralnog ugovora? Deklaracija je bila ugovor „za odbranu običaja OSCE-a principa i uslova o iznošenju dogovora i aranžmanauključujući i one u paktu“, pokušali su da „rasporede instrumente i procedure OSCE-a, uključujući i one zabrinjavajuće konfliktne prevencije, mirno rešavanje rasprava iljudskih razmera.“ OSCEje služio Pakt tako što je koristio procedure i mere u slučajevima nasilja nad principima OSCE-a čime se nije tragalo za stvaranjem novih mehanizama. Prvi deo Pakta „Deklaracija“ je sumiranje zadataka, principa i procesi njihovog rada. „Intenziviranjem od strane država učesnika dobrosusedskih odnosi“ bili su glavni cilj rada. Deklaracija je nabrajala praktične principe i obaveze koje su bili implementirani kako je rečeno obavezne tačke za 1975 Helsinški finalni akt; 1990 dogovor u Parizu za novu Evropu; 1990 Kopenhagenđki dokument; 1992 Helsinđki dokument; Ženevska deklaracija o tajnom Evropskom sastanku ; 1993; 1994 Budimpeštanski dogovor. Relevantni ugovori i konvencije Saveta Evroše, uključujuI 1994 radno telo Konvencije za zaštitu državne nadležnosti. U drugom delu, spisak ugovora bio je sastavljen iz dve kategorije naime, 47 ugovora zaključenih izmešu zainteresovanih država i članica EU i 76 ugovora zaključenih između zainteresovanih država, između njih i njihovih država suseda pozvanih za okrugli sto. Aneks se sastojao iz dva dela „projekat sa ciljem olakšavanja, postizanja i realizacije dogovora i mera za dobre međususedske odnose, prihvaćenih na regionalnih okruglim stolovima učešćem zemalja (deo a): i Zajednički program treba da podrži Pakt za Stabilnost u Evropi(deo 2.) Prvi deo sadrži 6 kategorija: A) B) C) D) E) F) regionalna transgranična saradnja (15 projekata, uključujući i Eštergom – šturov mostnu rekonstrukciju između Mađarske i Slovačke). Pitanja koja se odnose na nadležnost (4 projekta, uključujući osnivanje institucijalne saradnje između Centralnih i Istočno Evropskih zemaljasa isticanjem etničkih manjina). Saradnja na nivou kulture, uključujući i učenje jezika sa projektima za strane državljane u Estoniji i Letoniji. Ekonomska saradnja u regionu (3 projekta uključujući prekograničnu saradnju i ekonomski razvojni program u oblastima Geč- Gior-Bratislava između Slovačke, Austrije i Mađarske); I problem Životnih prilika (5 projekata, uključujući projekat crnog trougla za poboljšanje saradnje između Češke, Poljske i Nemačke Republike).

Sa odbranom drugog dela „Zajednički Projekat Pokrške Paktu za Stabilnost“, spisak je zaključen na 98 projekata. Zajednički program finansirao je oko 200 miliona ECU za ove programe,koji su poboljšavali rešenje zadataka Pakta za stabilnost u direktnom smislu. Konačna Pariska konferencija kompletirala je zajedničku akciju Pakta za Stabilnost. Rezultat je bio prelazak u OSCE. EU je nastavila da doprinosi ostvarenju zajedničkog programa koji je podrazumevao ujedinjavanje zajdeničkih mera. U OSCE-u zemlje EU su očekivale da budu aktivni učesnici ujedinjenja u Pakt. Pod okriljem EPC-a, CSCE je bio od velike važnosti za političku koordinaciju između država članica Evropske zajednice.sve dok, zemlje EC/EU budu pokušavale da koordiniraju njihovu politiku. U CSCE/OSCE,nivo političke koordinacije je bio mnogo viši nego u drugim oblastima. U OSCE-u Trojka, Švajcarska je odgovorala za saradnju i mere ujedinjavanja, zato što je Mađarska koja je bila članica OSCE-a predsedništva 1995 bila direktno zainteresovana zemlja.

193

Stalni Savet OSCE-a je usvojio odluku o praćenju Pakta 25. jula 1995., prvo dogovor o spisku Pakta bio je da bude registrovan od strane OSCE-ovog Sekretarijata. Drugo OSCE-ove mere i procedure stvorile su mogućnost za posmatrače OSCE-ovih principa u izvršenju ovih ugovora. Treće, dva okrugla stola će se ponovo sastati ako se njihovi govornici slože za to u Predsedništvu OSCE-a za praćenje rada id aljeg uvećanja dobrih međusobnih odnosa. Sa odobrenjem novog saziva dva okrugla stola alji nastavak i mandat biio bi isti kao i onaj pre nego što su dodeljeni glavni ciljevi za vreme konsultacij aizmeđu država OSCE-a. Odlučeno je o predlogu sazivanja više okruglih stolova u buduće. Tako su Decembra 1995održana dva okrugla stola koja su prikupila neophodne informacije sa konsultacija iz leta 1995. ovi okrugli stolovi su trebali biti održani rane 1996. u međuvremenu, Evropska Komisija podnela je „Iyveštaj o uspešnosti u ujedinjavanju zajedničkih mera podržanih od strane EU“. (zakazan 01.12.1995) nepromenljivom Savetu OSCE-a. Francuska je predložila inicijativu za Balkansku stabilnost u posleratnom mirovnom procesu. Ideja regionalnih stolova može biti praćena „Programom hitne akcije“ u Helsinškoj odluci usvojenoj jula 1992. na CSCE Helsinškom Samitu, Regionalna kontrola vojnih mera bilaje de sa ostvare pregovori i ciljevi za regionalnu sigurnost, bili su tumačeni na Forumu za Sigurnu Saradnju. Svejedno, uglavnom zbog rata u bivšoj Jugoslaviji okrugli sto još nije bio utvrđen u OSCE-ovom Forumu za Sigurnu Saradnju. „Generalni Saziv Sporazuma za Mir u Bosni i Hercegovini“, OSCE je predložio da: 1) nadgleda pripreme i izvršenje izbora u Bosni i Hercegovini 2) savetodavno učenje o ljudskim pravima 3) pomoćni putokaz na vojnoj kontroli samopouzdanja i sigurno izgrađenim merama,i ujedinjenju i verifikaciji u postignutim dogovorima. ZAKLjUČAK Ishod konačne Pariske Konferencije o Paktu za Stabilnost bila je proizvodnja zajedničke akcije EU. Inicijativa jedne zemlje bila je modifikovana i realizovana u zajedničku akciju EU, kojom se pribiližila realizaciji velike politike EU. Za vreme pregovaranja za okruglim stolom, EU ukazala je na sovju veliku politiku ka Istoku. U ovom kontekstu Zajednički program bio je ponovo orijentisan u tu svrhu, postizanje regionalne sradnje i dobri međususedski odnosi postali su odlučujući. Iz ovog razloga, pravila komisije u ovoj zajendičkoj akciji bili su bitni i jasni. Ova zajednička akcija pokretlljivost EU od ekonomskog je značaja za političke zadatke. Jedan od ovih kritičnih procesa dokazao je da najveći zadatak EU postizanje političke stabilnosti nije od pomoći Istočnoj Evropi da donese nove ugovore ili identifikuje probleme za koje svi uvelko znaju da postoje. Skoro da je to povećanje institucija i otvranja ka realističnoj perspektivi od punopravnog članstva“. Bilo je još jedno pitanje vezano za „određivanje“ radnog tela za pregovaranje između njih i mogućnostistvaranja rešenja na duge staze i osetljivost problema kao što je nadležnost. Još jedna tačka bila je vezana za Pakt Stabilnosti i njihov dvostruki napor OSCE, Savet Evrope,WEU asocijaccija partnerstva, Severno Atlanski Saveznički Savet, i Partnerstvo za Mir, (PFP) program je imao sva rešenja za stabilne ciljeve. Bilo je prerano proceniti ishod Pakta zato što je sadašnje učešće u procesu ujedinjenja, uključivalo zajedničke mere. Razmatranje problema dvosmernosti, mogao je zahtevati više sastanaka i konsultacija oko nadležnih ciljeva. S poštovanjem, Pakt za Stabilnost bio je dodatni napor regovaračke diplomatije. Što je krajnje važno nije bilo ono čime su se institucije bavile kao glavnim problemom, već kako rešiti te probleme. U ovu

194

svrhu bilo je neophodno kooridinirati aktivnostima vojnih institucija u ovom kontekstu OSCE-ov Viši Komesar za Nacionalnu nadležnost imao je mogućnost i da odigra mnogo aktivniju ulogu u izvođenju pakta za stabilnost. Važnost izvođenja Pakta za Stabilnost može biti smeđten u kontekstu povećavanja Unije. Zahvaljujući procesu konsultacija između devet država, Komisije visokih zvaničnika država EU i Saveta Sekretarijata postao je blizak sa pregovaračkim stilom devet država, njihov način razmišljanja ekonomska situacija i politika je postala povoljna prilika za razvijanje dijaloga u ostalim radnim telima. I poštovanjem ovoga, uvodni pasus FINANCIAL TIMES tačno je ukazao na to da je „dvogodišnji premijer„ “gospodin Balladur“-ov predstavljao važnu pokretačku silu za tranziciju ka velikoj Evropi.

IZVOR: Antonio Missiroli: ESDP - How it works (zbornik Samita NATO iz Češke) ESDP-Kako funkcioniše Mora da je postojao razlog za relativno kasno pojavljivanje Evropske Bezbednosne Odbrambene Politike (ESDP) na radarskom ekranu Unije. U stvari, posle neuspeha Evropske Odbrambene Zajednice početkom pedesetih godina, odbrambena opcija je nestala sa spiska Evropske integracije na dugi period. Dok su šest članica osnivača odlučile da idu različitim putem, naime Zajedničkim Tržistem i EEC, NATO je postao glavni akter i garant u

195

bezbednosnoj i odbrambenoj politici, uz Zapadnu Evropsku Uniju (WEU) koja je imala marginalnu ulogu. Ova dva odvojena `prostora`su ostala na pravom mestu decenijama, uprkos povremenim promenama kao kada je Francuska napustila integrisanu vojnu komandu Alijanse 1966 godine, a Britanija se pridružila Zajednici 1973 godine, a u obe organizacije je bilo uzastopnih perioda proširenja. Ponovni pokušaji oživljavanja WEU su pogodili politički zid koji je predstavljen ovom izrazitom i konačno efektnom podelom rada i ocekivanja. Kao rezultat toga, nakon završetka Hladnog Rata, države članice novonastale Evropske Unije (EU) su još uvek imale veoma različita, ponekad suprotna gledista i vizije`odbrane`.Za neke od njih, takozvane ``Atlantiste`, predvodjene Britanijom, odbrana je bila isključivo posao NATO-a: medjutim, unutar ovog okvira, bilo je prostora za jaci``Evropski stub` koji bi bio ugradjen u saradnju a ne u konkurenciju sa Sjedinjenim Američkim Državama. Za neke druge EU države, umesto toga, Evropska integracija-posebno od kako se nalazi u projektu političke`unije`-je morala da obuhvati odbrambenu komponentu: unutar ovog `Evropejskog` fronta, koji je tradicionalno predvodila Francuska, mogle su se uočiti razlike kao kako autonomna od NATO-a takva komponenta može biti. Konacno, od sredine devedesetih godina, Unija je takodje obuhvatala popriličnu grupu`ne-saveznickih` država koje su shvatale odbranu kao sasvim nacionalno posebno pravo o kojoj bi se vodilo računa van NATO-a ili neke druge medjunarodne organizacije. Ovo je dugo bio glavni rascep medju Evropljanima, a isto tako glavni razlog nestanka `odbrane` sa spiska EC\EU. Pa ipak nije bio jedini. Dodatni izvor razilazenja je bio, na primer, prava naklonost država članica prema `integrisanju` u inostranu i odbrambenu politiku, tj. da bi je učinile delom jedne nadnacionalne/federalističke strukture: što se tiče ovog pitanja, Francuska i Britanija su dugo bile na istoj strani rasprave-moguće sa nesavezničim državama-pri suprostavljanju označenoj većini glasaca (QMV) i ili u direktnoj ulozi za Komisiju i Evropski Parlament u ovom domenu. Slično tome, Francuska i Britanija bi se mogle naći na istom kraju Evropskog spektra u vezi njihove spremnosti da vojno deluju i prihvatanja gubitaka iz razloga koji se ne odnose na teritorijalnu odbranu. Manjina takvih `ekstrovertnih drzava` (koje bi mogle obuhvatiti ne-savezničke držve kad se tiče, u do sada, operacija` plavih-slemova` pod mandatom UN) je brojno nadmašena velikom većinom prilično `introvertnih` drzava, mada se stepen potencijalne angažovanosti razlikovao u zavisnosti od prirode i mesta svake krize. Ponekad, takva odvajanja bi mogla isto tako biti u suprotnosti iste te zemlje i njenih političkih i birokratskih struktura. Mnoga inostrana ministarstva, na primer, su bila `socijalizovana` u okruženju EC/EU i uglavnom osmišljena integracionistički dok je većina ministarstava odbrane bila `socijalizovana`` u NATO-u i uglavnom su bili Atlantisti. Federalna republika Nemačka, Italija i u manjem stepenu Holandija-njihova sveukupna orijentacija inostrane politike je odražavala spremnost kombinovanja ove dve različite kulture a bez suprostavljanja jedne protiv druge. Kao rezultat toga, ova dva `prostora`` morala su da ostanu odvojena. Još jedno odvajanje je na `one koji imaju` i `one koje nemaju`: one koje su nuklearne sile (Francuska i Britanija) i one koje nisu; na one koje su stalne članice Veca Bezbednosti UN (opet Francuska i Britanija) sa orijentacijom koju imaju na upravljanju strategijskim pitanjima i na one koje nisu; na one koje imaju značajnu nacionalnu odbrambenu industriju (uglavnom veće države plus Svedska) i na one koje nemaju, pa preme tome, zavise od uvoza iz inostranstva radi nabavki u odbrambene svrhe. Tokom vremena, ova unutrašnja odvajanja su stvorila razlike u pristupima i interesima koja su dugo slabila mogućnost prevazilaženja odvajanja izmedju ova dva `prostora`. Takodje su uticala na institucionalno nastajanje i prve praktične korake Zajedničke Inostrane i Bezbednosne Politike (CFSP) početkom devedesetih godina i uslovila pokretanje ESDP krajem decenije.U većem stepenu, isto odvajanje se ukorenilo u većini zemalja koje su

196

nedavno pristupile Uniji i Alijansi. Dva `prostora` drugim rečima, još uvek postoje i ulaze u Centralnu i Istočnu Evropu. Ipak, njihovo odvajanje sada izgleda manje kruto, a posebno u starijim zemljama članicama dolazi do izvesne količine medjusobnog približavanja zajedničkim političkim ciljevima i sužavanja strategijskih razlika - od kojih je ESDP u isto vreme uzrok i posledica. Razlike, medjutim, još uvek postoje i utiču na cilj i način rada. ESDP je sasvim medjuvladina politika koja je zasnovana na saglasnosti: zahteva se jednoglasnost , ne postoje nekakve granice za QMV, države članice ne mogu biti nadglasane niti prisiljene na terenske snage niti na plaćanje operacija protiv svoje volje. Ukoliko ne postoji saglasnost, nema zajedničke politike. Ukoliko niko ne želi niti nudi doprinosenje osnovnih sredstava i kapaciteta, nema operacije. Posebne restrikcije se primenjuju na sva srodna područja, jedini oblik fleksibilnosti-nemarno, takoreći-leži u izboru uzdržavanja pri glasanju, neučestvovanju u nekoj operaciji i neplaćanju za nju. Jedna država, Danska, je pregovarala i stekla eksplicitnu klauzulu `uključenja` (pre nego ìsključenja`) pri čemu je automatski oslobodjena učestvovanja u primeni politike ukoliko ne odluči drugačije. Povrh ovog, ESDP propisi nisu zakonski obavezujući niti čvrsto postoje u postojećim ugovorima. Ne postoji relevantne acquis. Gotovo svi neophodni resursi ostaju pod kontrolom i ovlašćenjima država članica. Ne postoji vojna `integracija` - čak manje nego u NATO - niti postoji Veće Ministara Odbrane. Relevantne odluke donose inostrani ministri, dok Komisija ima samo neznatnu ulogu na civilnoj strani ESDP. Pod ovakvim ograničenjima, sa iznenadjenjem se opaža koliki je napredak ESDP napravio za samo pet godina, a u prisustvu povratnih političkih podela medju 15/25. O čemu se tu ustvari radi i kako to može funkcionisati? ESDP, CFSP I KRIZA UPRAVLJANJA Od njegovog osmišljavanja u junu 1999 godine, ESDP je došao do toga da pokriva specifičnu politiku i niz posvećenih institucija. Evropska bezbednosna i odbrambena politika se primarno identifikuje sa `krizom upravljanja` kao što stoji u članu 17.2 i članu 25 cons. TEU da bi se izbegle semantičke zamke i politički nesporazumi koje izraz `zajednička Evropska odbrana` - izvedena iz WEU jezika - teži da stvori. Ustvari je prvobitno ESDP obuhvatao `zajednički’ (CESDP) u svom nazivu, ali je kasnije ispušteno iz sličnih razloga. U svakom slučaju, EU `kriza upravljanja` nije ograničena na vojnu dimenziju već isto tako sadrži jednu specifičnu civilnu. U stvari, formalno počevši u januaru 2003 godine, ESDP je ušla u niz operacija kriznog upravljanja od EUPM u Bosni i Hercegovini (civilna) do Artemisa u Demokratskoj Republici Kongo (vojna) i od Konkordije u bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji (vojna) do Proxime, njenog civilnog nastavka. U svojoj ulozi, vojne operacije mogu biti vodjene sa (Konkordija) ili bez (Artemis) podrške NATO-a putem `Berlin - plus` okvirnog sporazuma. Na kraju, ukoliko i kada EU preuzme kontrolu od SFOR-a, koji vodi NATO, u Bosni i Hercegovini, vodiće vojnu i civilnu operaciju u isto vreme i na istom mestu. ESDP ostaje, medjutim, integralni deo CFSP. CFSP je centralni element, ali ne jedini, Evropske `spoljašnje akcije` nadležnosti, koji je opsežniji u svom funkcionalnom prostoru i institucijskom okviru. Takodje je opremljen obuhvatnim telima, programima i instrumentima: ovi su smešteni u prvom EU `stubu` (od DG RELEX do DG TRADE i ostalih agencija) a vodi ih Evropska Komisija. Konačno, na skoro isti način kako ``spoljasnja akcija` EU nije ograničena na ili od strane CFSP sredstava i postupaka, `kriza upravljanja` EU se ne sprovodi samo putem ESDP instrumenata. Kada se radi o pravim medjunarodnim krizama, druga politička područja - pomoć, asistencija, saobraćaj, trgovina, komunikacije, finansijske i političke mere (pozitivne i/ili negativne)-se mogu isto tako uključiti koja ne

197

upućuju na CFSP/ESDP. Podela EU delovanja na posebne `stubove`, drugim rečima, se strogo drži institucionalnih uslova ali se sve više osporava-ili manje relevantno-u praksi na taj način podstiče mučna pitanja skladnosti, doslednosti i uskladjivanja preko `stubova`. Ključne političke odluke na ESDP se donose na najvišem nivou Veća, bilo da je Veće glavnih poslova i spoljnih odnosa (GAERC) inostranih ministara EU ili kadgod je prikladno i neophodno samo Evropsko Veće. Značajno je da na nivou predsedavajućeg države ili vlade, u stvari, odluke koje nameću mere prvog ili čak trećeg stuba - koje su u nadležnosti EU ministara finansija (ECOFIN) ili pravde i unutrasnjih poslova (JHA)-se formalno odobravaju i usvajaju. Generalno govoreći, odluke krize upravljanja često podrazumevaju upotrebu takvih EU programa kao što je ECHO, u humanitarnom domenu, a ti su sada regrupisani pod EUROPEAid, da ne govorimo o akcijama koje se takodje odnose na trgovinu (na pr.Cotonou sporazum za ACP države, koje se uglavnom finansiraju putem Evropskog razvojnog fonda). Oni takodje mogu uključiti zamrzavanje finansijskih sredstava, nametanje sankcija, odredjenu kontrolu granica ili mere civilne odbrane, a sve to zahteva uključenje ostalih formacija Veća i konačno, odobrenje Evropskog Veća. Medjutim, nije stvorena nijedna posvećena formacija Veća za EU ministre odbrane, koji se mogu sastati ili neformalno - tj. bez donošenja odluka - ili u savezu sa GAERC, koji ostaje kao glavno telo donošenja odluka za ESDP (vidi crtež 1). Izvršna nadležnost takozvanih ``Petersbergovih zadataka`, koji čine bit ESDP-oni su bili prvobitno formulisani unutar WEU u junu 1992, zatim uključeni u član 17 TEU u Amsterdamu na predlog ne-saveznih Švedske i Finske - je poverena posebnom skupu tela koja su, na mnogo načina, `odvojiva ali ne odvojena` od ostalih EU institucija. VISOKI PREDSTAVNIK Na prvom mestu je Visoki predstavnik (HR) za CFSP, mesto na kojem je trenutno Havijer Solana. Prvobitno predložena od strane Francuske, nova funkcija je stvorena sa Amsterdamskim Ugovorom, u junu 1997, pa dodata Generalnom Sekretaru (SG) Veća, koja je već postojala u Maastricht ugovoru. Do tada, Generalni Sekretar je bio vrhovni EU birokrata koji je koordinisao razne aktivnosti Sekretarijata Veća, podržavajući rotacijsko predsedništvo Unije u svom dnevnom poslu. Po ugovoru iz Amsterdama, u stvari, Generalni sekretar bi `asistirao` predsedništvu, koji bi takodje `vršio funkciju Visokog predstavnika` za CFSP (član 18.30). Takvo asistiranje bi se primenjivalo na `stvari koje dolaze unutar područja CFSP, posebno putem doprinosa formulaciji, pripremi i primeni odluka a, kad je to prikladno…putem vodjenja političkog dijaloga sa trećom stranom` (član 26 TEU). Izmedju juna 1997 i stupanja na snagu revidiranog ugovora u maju 1999. medjutim, ceo kontekst se promenio. Do tada, opis posla je bio takav da se uzimao u obzir neki vrhunski diplomata iz jedne od većih država članica - ime koje se često pominjalo, na primer, je bilo Ser (sada Lord) Dejvid Hannay`s - koji će preuzeti funkciju od SG Jirgena Trumpfa koji je odlazio u penziju. Pa ipak mala revolucija koja je nastala Franco-Britanskom St-Malo deklaracijom u decembru 1998 i uz to se desio rat na Kosovu u proleće 1999. - oba dogadjaja važna za nastanak ESDP-su odmah učinili ovo naimenovanje mnogo politički bitnijim. U ovom novom kontekstu, u kojem je nadležnost CFSP bila proširena uz nastajanje ESDP i zahtev za aktivniju ulogu EU u medjunarodnim krizama je značajno porastao, Evropsko Veće u Kolonji je odlučilo da kombinuje početak nove politike sa jasnim, vidljivim podizanjem na viši nivo mesto Visokog predstavnika. Kao rezultat toga, bivši španski ministar inostranih poslova i Generalni Sekretar NATO-a u odlasku (njegov mandat je isticao za nekoliko meseci), Havijer Solana, je imenovan da postane SG-HR za CFSP od sledeće jeseni. Kao sto je gore pokazano, medjutim, novi Ugovor nije baš posebno bio izdašan u detaljima u vezi preciznih funkcija SG-HR. Prema tome, zavisilo je od prvog nosioca te

198

funkcije da prenese i oblikuje svoju novu ulogu. A način na koji je Solana odlucio da postupa je učvrstilo ulogu HR na stetu SG. Prvenstveno iz birokratske funkcije, u stvari, Evropsko Veće je odlučilo da imenuje Predstavnika SG, bivseg stalnog predstavnika za EU, Francuza Pjera Boisija. Prema tome, Colonj samit je završen tako što je podelio dve funkcije koje je novi Ugovor upravo pokušao da uredi, bar delimično. Takodje, Solana je pozvan da kombinuje svoju HR ulogu sa ulogom Generalnog Sekretara WEU, na koju je bio imenovan u novembru 1999. na Veću WEU u Marseju. Takvo lično ujedinjenje je značilo olakšavanje delimične integracije nekih WEU funkcija i tela u EU kao što je odlučeno u Kolonju. Solanin posao je trebalo da bude podržan stvaranjem Jedinice za planiranje politike i blagovremeno upozorenje (PPEWU), kao što je predvidjeno u deklaraciji koja je pripojena Amsterdamskom ugovoru. Pa opet, novi kontekst, u kojem će HR raditi je izazvao delimičnu transformaciju početnog PPEWU u nešto što će se jednostavno zvati `Jedinica delovanja` koja je podsećala na prošireni kabinet. PU-sastavljena uglavnom od drugorazrednih službenika iz država članica - je sve više postala uključena u oblikovanje sadasnjosti. Konačno, prema Amsterdamskom ugovoru (član18.5 TEU), HR može imenovati `specijalnog predstavnika sa mandatom u odnosu na posebna pitanja delovanja`. Solana sve više pribegava takvoj mogućnosti u poslednje vreme, sa posebnim naglaskom na podregionalne krize. Mandat takvih `specijalnih predstavnika`, medjutim, značajno se razlikuje u trajanju, širini i resursima. Očigledno je jači gde god EU vodi glavne programe pa i operacije, kao što je slučaj na zapadnom Balkanu. U područjima kao što je Srednji Istok, Avganistan ili juzni Kavkaz, uglavnom je političke prirode. U nekim slučajevima mandat je rotacijski, na godinu dana, dok kod ostalih nema formalni rok. U celini, medjutim, očigledno je da u pet godina od početnog imenovanja, uloga HR se značajno razvila. Dok je ostala minimalna u onim područjima gde ne postoji konsenzus (ili čak postoji otvoreno razilaženje) medju državama članicama, proširila je svoju svrhu i jasnost kod drugih. Primeri su Bliski Istok - gde je Havijer Solana imao pojavljivanje za pregovaračkim stolom 2000. tada prihvaćeni član `Kvartet`- i Balkan, gde je uspeo da bude posrednik u političkim pregovorima nekoliko puta. HR je isto tako stekao priliku za samostalnu inicijativu u političkim formulacijama, veoma značajno kod Evropske Bezbednosne Strategije 2003. Čak je diskutabilno i to da je aktuelna interpretacija data ulozi HR od njenog prvog nosioca počela da urušava krute medjuvladine barijere koje su joj prvobitno nametnute. Ustvari, pokušavanjem formulisanja i izražavanja zajedničke EU pozicije u vezi nekih inostranih političkih stvari `G CFSP` - kako su mediji počeli da ga zovu - je ponekad uspevao da iskaže mišljenje više od jednostavne bitnosti EU delova. TELA ESDP U vezi sa HR, tokom narednih godina ustanovljena su dodatna tela i pozicije da bi se borili sa povećanim teretom politickih formulacija i implantacija koje je, posebno, ESDP nametnuo Sekretarijatu Veća. Takav razvoj je počeo kada je Helsinško Evropsko Veće decembra 1999. finalizovalo predloge koji su već zacrtani u Kolonju, iodlucilo da uspostavi tri nova tela: Politički i Bezbednosni Odbor (PSC), Vojni Odbor i Vojni Štab EU. Počeli su da rade premda `privremenim kapacitetom’, u martu 2000. PSC (često se koristi francuska skraćenica COPS) se sastoji od nacionalnih predstavnika `na starešinskom/ambasadorskom nivou`, plus predstavnik Evropske Komisije, koji je `potpuno povezan`sa CFSP radom. Njegova funkcija je `da prati medjunarodnu situaciju u područjima pokrivenim CFSP i da doprinosi definiciji delovanja slanjem mišljenja Veću`. Takodje je namenjeno `za vrsenje, pod odgovornošću Veća `političke kontrole i strategijskog usmeravanja operacija kriznog upravljanja`. Ovoje, bar, opis posla koji je uključen u novi Ugovor koji je odobren na Evropskom Veću u Nici u decembru 2000.

199

(sada u članu 25 TEU pošto je stupio na snagu u februaru 2003). PSC, medjutim, počeo je sa radom na punoj pravnoj osnovi već početkom 2001. nakon jednostavne odluke Veća. U velikoj meri, zamenjuje Politički Odbor (Po.Co.) stvoren Ugovorom u Mastrihtu (clan J.15) i formiran od strane političkih direktora nacionalnih ministara inostranih poslova, koji se nekad sastajao u Briselu mesecno. PSC, medjutim, je trajno telo sa marginalno užom nadležnošću nad politikom. Ima značajnu ulogu u oblikovanju odluka, ali ne nadležnost donošenja odluka: za političke/strategijske odluke, ustvari, oslanja se na GAERC, dok za administrativne i finansijske aspekte CFSP/ESDP glavni je još uvek COREPER. Ovo znači da svaka država članica ima bar dve istaknute delegacije na ambasadorskom nivou do EU-COREPER, zauzvrat, ima bar dve značajne pod-formacije-sa posebnim pravima koja nisu uvek jasno odvojena. Vojni Odbor (EUMC) se sastoji od šefova odbrane svih EU država ili, kad god je to prikladno, njihovih vojnih delegata. Daje vojne savete i daje preporuke PSC dok obezbedjuje direktive Vojnom Štabu. Predsedavajući - prvi je bio finski general Gustav Haglund - se bira na period od tri godine i on posećuje sastanke Veća kad god odluke sa odbrambenim implikacijama treba doneti. Osobenost EUMC-a je da neki njeni članovi su i u Vojnom Odboru NATO-a: ovo se ne odnosi na sve članice Alijanse EU, medjutim, dok vojni predstavnici nekih ne-savezničkih država su takodje prekomandovani u tela Alijanse. U svom delu, Vojni Štab (EUMS, Etat-Major na francuskom) je tu da obezbedi vojnu stručnost i podršku ESDP, obuhvatajući izvršenje kriznih operacija: ovo nameće blagovremeno upozorenje, procenu situacije i strategijsko planiranje i, isto tako, prepoznavanje evropskih nacionalnih i multinacionalnih snaga za moguće operacije. Trenutno se sastoji od nekih 70 (većinom drugorazrednih) oficira i smatra se delom Sekretarijata Veća. Specifično vojna tela su takodje namenjena saradnji sa NATO Oblikom u skladu sa modalitetima (Berlin-plus) o kojima se još uvek pregovaralo na početku ESDP. Takodje vredi zapaziti da, u suprotnosti sa PSC, EUMC i EUMS nisu bili uključeni u Ugovor u Nici i, prema tome, nisu ugovorno zasnovani. Ovo je nastalo uglavnom zbog opiranja nekih država članica - posebno onih ne-savezničkih-da se ovi pomenu u TEU. Treba reći da je ESDP krenuo napred donošenjem prvo medjuvladinih odluka, sa `kodifikacijom` koja će uslediti (ukoliko ikada). Jedini izuzetak je stvaranje HR, koji je prethodio pre, nego sledio ESDP. Konačno, Situacijski Centar (SITCEN) je takodje stvoren na Sekretarijatu Veća da bi ispunio `nadglednu` funkciju koja je dodeljena novim političko-vojnim telima. Uz to, bivša Jedinica CFSP u Veću Generalnog Sekretarijata se razvila u posvećenog GeneralaDirektorata (DG E) proširujuci se da pokriva `politicko-vojne` poslove i restrukturirajući se da bi prihvatila nove službenike sa relevantnim iskustvom iz WEU, NATOa i nacionalnih ministara. Trenutno obuhvata tri glavna pod-direktorata: a) proširenje, razvoj i multilateralne poslove; b) CFSP i regionalne poslove; i c) ESDP i operacije (i vojne i civilne). Nedavno, jedna Policijska Jedinica je takodje stvorena, dok Odbor za Civilno Krizno Upravljanje je uspostavljen u savetodavne svrhe. U celini, medjutim, štab ESDP koji je zasnovan u Briselu broji više od 200 službenika, što je ništa u poredjenju sa nacionalnim ministrima ili relevantnim DGs Komisije. Dva bivša WEU organa-Satelitski Centar koji je baziran u Madridu (SATCEN) i Institut za bezbednosne studije baziran u Parizu (EUISS) - su pripojena ESDP mašineriji kao `autonomne agencije` Veća, sa ad hoc budžetom i statusom. OPERATIVNI MODALITETI I NAMERA Pet godina nakon nastanka, ESDP se joŠ uvek izgradjuje sa radom koji napreduje u odnosu na unutrašnje postupke i resurse isto kao i na svoje krajnje ciljeve. Ovo je zbog same prirode delovanja: krizne situacije nisu nikada identične i zahtevaju, prema tome, visok

200

stepen fleksibilnosti i prilagodljivosti. Štaviše, veći deo kapaciteta koji treba mobilizovati pripada državama članicama: ovo zahteva neobičnu kombinaciju spremnosti i sposobnosti s njihove strane da bi se takvi kapaciteti stavili na raspolaganje Uniji, posebno zbog toga što ne postoji pravna obaveza da se tako uradi. Medjutim, razvojni karakter ESDP a je primeren svom kratkom postojanju dok se uporedjuje sa ostalim zajedničkim delovanjem EU (ili samog NATO). Mora se imati na umu da: a) operacije koje vodi EU su tek počele januara 2003. na maloj osnovi i sa ograničenim trajanjem; b) obuka i politika izvršenja EU je još uvek u povoju; c) procedura je još uvek relativno netestirana; i d) `naučene-lekcije` procene su tek počele. Prema tome, veoma je teško nacrtati pouzdani grafikon za početak i sprovodjenje neke `tipične` ESDP operacije. U okviru dosadašnjeg ogranicenog iskustva, ipak je moguće reći da početna procena izvodivosti neke krizne situacije, koju vodi EU, načinjena na veoma neformalnom nivou, utoliko više ako i kada je isključivo vojna i ako je locirana u NATO `području`. U drugom slučaju, vode se razgovori izmedju ove dve organizacije-na političkom i vojnom nivou-da bi se uspostavili glavni parametri operacije i moguća podela posla i odgovornosti. U slučaju neke autonomne EU operacije, isti neformalni pregovori će verovatno biti održani sa onom državom članicom koja je spremna da ponudi svoj štab i tako postane `okvirna nacija`, dok stvaranje nadležnosti snaga (tj. identifikacija i posvećenost specifičnih nacionalnih elemenata snage za finalni`paket`) se izvršava u saradnji sa EUMC I EUMS. U slučaju neke isključivo civilne operacije metod je sasvim sličan, samo više centralizovan u EU telima i sa istaknutijom ulogom za Evropsku Komisiju. U ovoj `uzvodnoj` fazi, HR i PSC treba da deluju, pojedinačno, kao onaj koji olakšava (ili čak inicijator) i mesto za raščsišćavanje. Kada se jednom profil, željeni ciljevi i dostupna sredstva operacije procene i dogovore (sa Većem Sekretarijata koji obezbedjuje birokratsku podršku i sa COREPER-om sa administrativnom i finansijskom podrškom), `Udružena Akcija` se zacrtava i finalizuje od strane GAERC. Glasački sistem za CFSP/ESDP je takav da se odluke donose konsenzusom: ovo znači da pravilo jednoglasnosti se primenjuje iako, od Amsterdama, države članice imaju isto tako mogućnost da budu uzdržane. Takva uzdržanost mora biti `kvalifikovana` u nekoj formalnoj deklaraciji: ne obavezuje drzavu (e) članicu (e), koja je u pitanju, da primeni odluku i da plati za nju, već samo da prihvati da `poverava Uniji`. Takva `kvalifikovana uzdržanost` blokira odluku samo ukoliko broj država članica koje je izaberu ne iznosi više od jedne trećine glasova u Veću (član 23.1 TEU). Konačno, u specijalnom protokolu koji je pripojen Ugovoru iz Amsterdama, Danska, kao što je pre pomenuto, je stekla automatsko izuzeće od svih obaveza koje se odnose na odbranu. Ovo se, medjutim, ne primenjuje na civilne krizne situacije i ostale odluke institucionalne ili proceduralne prirode (uključujući imenovanja). Izuzeće Danske je spojena sa pravom da se uključi ukoliko tako odluči. Šta god neko mislio o poželjnosti QMV u širem CFSP domenu, činjenica je da, sve od kako je potpisan Ugovor u Mastrihtu, odluke `koje imaju odbrambene implikacije` su oduvek sačinjavale poprište na kojem je zahtevana jednoglasnost: države članice ne mogu biti nadglasane (a čak manje primorane da ustupe snage) protiv svoje volje. Kao rezultat toga, `kvalifikovano uzdržavanje` diskutabilno predstavlja najfleksibilniji mehanizam koji bi mogao biti primenjen na ESDP odluke, mada automatsko finansijsko izuzeće koje ono nameće može otvoriti mogućnost za glasačko ponašanje koje diktiraju budžetske kalkulacije. Ovako rečeno, takodje je diskutabilno da cela uzvodna faza kao sto je gore opisano je takva da je izuzetno malo verovatno da neka država članica odluči da blokira odluku u GAERC, tj .kada je Udružna akcija već prošla sve preliminarne pregovore. Ovo bi nekako moglo objasniti zašto, do sada, ni formalni veto niti kvalifikovano uzdržavanje nisu bili upotrebljeni. Jedna karakteristika ESDP nasuprot CFSP u celini, medjutim, je da novi propisi ugovora o `povećanoj saradnji` u drugom EU `stubu` - kao što je odobreno u Nici a stupilo na

201

snagu u februaru 2003. - nisu primenljivi na `stvari koje imaju vojne ili odbrambene implikacije` (član 27bTEU). Takva pogodba je primerena uglavnom krajnjim uslovima koji se odnose na svrhu `povećane saradnje` na odbrambenu politiku uopšte. Ovo može ili ne može biti smatrano za značajno ograničenje za vojno krizno upravljanje. Pa ipak, istina je da trenutne smernice za pokretanje i sprovodjenje operacija koje vodi EU - kao što je zacrtano u izveštaju Predsedništva na ESDP koji je predstavljen u decembru 2000 u Nici - već nameću relativno fleksibilne pripreme.` Nizvodna`faza, drugim recima, ostavlja veliki prostor za koalicije voljnih da izvode misije u ime i pod `strategijskom kontrolom` cele EU. Pre svega, kao što je pre pomenuto, ne postoji obaveza da se učestvuje u bilo kojoj zajedničkoj operaciji. Drugo, sve države učesnice sačinjavaju `Odbor saradnika` koji postaje primer odnosa za praktične elemente operacije koja je u toku: takodje obuhvata, kad god je ovo slučaj, one nečlanice `treće` zemlje koje obezbedjuju `znacajan` vojni doprinos (šta god to značilo u datom slučaju). Opšti propisi do ovog kraja su odobreni od strane Evropskog Veća u Nici u decembru 2000. obuhvatajući postupke za konsultacije u pre-operativnoj fazi. Specifičniji - za Rusiju, Kanadu i Ukrajinu pojedinačno - su bili odobreni od strane Evropskog Veća u Sevilji u junu 2002, uključujući njihovo učešće u jednakim uslovima u svakodnevnom upravljanju operacijama. Takodje postoji mogućnost, za članice i one koje to nisu, da napuste ili se pridruže misiji onda kada je početna faza na terenu završena. Štaviše, svaka operacija ima svoje sopstveno pokriće putem ad-hoc `mehanizma` koji je normalno uključen u udruženu akciju. Njegovi modaliteti se razlikuju u zavisnosti da li je operacija vojna ili civilna. U stvari, član 28TEU navodi da, dok `administrativni` troskovi treba da budu upućeni na zajednički EU budžet, `operativni` troškovi za vojne operacije treba da budu pokriveni od strane država članica prema GDP skali ili nekom `drugom` ključu koje Veće odluči da usvoji jednoglasno. U praksi, ovo znači da civilne operacije mogu da budu finansirane uglavnom putem EU budžeta (sa nekom fleksibilnošću koju liniju treba zadužiti), dok su vojne plaćene uglavnom od strane država učesnica-članice i ne-članice - prema pravilu po kojem `troškovi idu gde spadaju` (normalno ga koristi NATO). Medjutim, iskustvo stečeno sa prvim operacijama koje je vodila EU 2003-04 i potreba da se više usvajaju pravila u liniji sa EU tradicijom i praksom, izgleda da vode do delimičnog pregleda ovih početnih rasporeda. Kao rezultat toga, jačanje principa direktnog EU plaćanja (`što je više moguće`) za civilne krizne operacije je predložen, uz bolje `deljenje tereta` za vojne operacije, na primer putem zajedničkog ``pocetnog` fonda za tehničku opremu i šeme deljenja troskova za države učesnice. Nedavno, ad-hoc mehanizam pod nazivom `Atena` je zacrtan da bi zadovoljio specifične zahteve vojnih misija. Tokom cele nizvodne faze operativna kontrola i taktičko upravljanje na terenu vodi relevantni (vojni ili civilni) predvodnik misije, koji je često podržan od strane `specijalnog predstavnika`. Oni su svi odgovorni HR, dok PSC sprovodi svoju strategijsku kontrolu putem nadgledanja i političkom spregom. Medjutim, kao što je ranije navedeno, kriza upravljanja EU nije ograničena na planiranje i izvodjenje operacija na terenu. Niti je nadležnost ESDP okrenuta samo prema medjunarodnim kriznim situacijama što se toga tiče. U ESDP se takodje radi o prepoznavanju i usmeravanjem na nedostatke sposobnosti (bilo kakve prirode) koji bi mogli negativno uticati na krizu upravljanja EU. Medju njima je takodje unapredjenje `jake i konkurentne evropske odbrambene industrije i tehnologije`, koja je pomenuta 1998 u Franco-Britanskoj St-Malo deklaraciji i koja se sve od tada odrzala. Interesantno je da ova specifična obaveza nije uključena u Ugovor u Nici, a jedini propisi zasnovani na ugovoru u vezi evropske odbrambene industrije su smešteni u prvom `stubu` (član 296 TEC) i pre su restriktivne nego podržavajuce prirode. Na vrhu toga, svi značajni politički razvoji u ovom domenu do sada su se dešavali van specifičnog institucionalnog okvira EU. Pa ipak odluka koju je donela Unija, krajem 2003, za kreiranje `Agencije na polju odbrambenih kapaciteta razvoja, istrazivanja,

202

sticanja i naoružanja` unutar EU može pomoći u racionalizovanju i ujedinjenju pod njenim pokroviteljstvom svih relevantnih napora i programa koji su trenutno u toku. Konačno, ESDP takodje radi na uspostavljanju zajednickih principa i skretnica za delovanja koja utiču i uključuju (politički pre nego pravno) EU kao celinu i njene pojedinačne drzave članice, spolja i unutra. Takav je nedavno bio slučaj sa EU strategijom protiv WMD umnožavanja i sa Evropskom bezbednosnom strategijom, a obe su odobrene od strane Evropskog Veća u decembru 2003. SLEDEĆIH PET GODINA Ako je ovo način kako ESDP radi pet godina nakon svog nastanka, kakvi su najverovatniji izazovi koji ga očekuju u narednih pet godina? Kao što je vidjeno, delovanje je još uvek u gradjenju i podložno je stalnom prilagodjavanju i podešavanju. Prema tome, veoma je riskantno pokušati i predvideti medjuvremenski razvoj. Bar četiri glavna institucionalna izazova već poprimaju veliku važnost. Prvi se bavi proširivanjem Unije. Sa pristupanjem deset novih partnera 2004. i možda još dva ili tri do 2007, sva ESDP tela će biti strogo testirana. Brojevi su važni, a upravljanje medjunarodnim krizama na 25-plus može se pokazati veoma zapetljanim. Čak i oblikovanje odluka može postati mnogo komplikovanije: nije slučajno da je PSC odlučio da postavi nekakav neformalni pod-odbor koji se sastoji od predstavnika-takozvana grupa `Nikolaidis` koja je postavljena tokom predsedništva Grčke u EU početkom 2003 uz model `Antici grupu` COREPER-a. Njegov zadatak je preliminarni nacrt programa rada za sastanke dok se istražuju područja medjusobnog približavanja ili udaljavanja medju državama članicama. I pošto je `socijalizacija` novih partnera počela pre njihovog stvarnog pristupa (tj. odmah posle potpisa relevantnih ugovora u aprilu 2003) postizanje zajedničkog pristupa pravljenja politike možda još uvek zahteva neko vreme i možda naidje na nekoliko prepreka duž puta. Ovo je još više tačno ukoliko se razmotre razlike u veličini, kapacitetima, spoljnim političkim interesima i percepciji EU-25. Mnogo više od CFSP nadležnosti-za koju efektivnost i kredibilitet zavise na najveći mogući konsenzus o zajedničkim inostranim političkim odlukama i ciljevima - ESDP se oslanja na resurse koje su države članice spremne i sposobne da povere i ukljuce. Teško je poreći da, u ovom domenu, postoje značajne neravnoteže medju EU partnerima: proširivanje ih nije stvorilo, naravno, ali ih je učinilo naglašenijim. Drugim rečima, dok su sve EU članice formalno jednake u zastupanju i donošenju odluka, neke su `više jednake`od ostalih u uslovima sposobnosti koje će možda biti potrebne da se izvede efektni ESDP bilo da su vojni (snage, oprema, industrijska baza), komercijalni, civilni ili diplomatski. To nije samo stvar geografskog proširenja, stanovništva ili GDP: neke veće države članice bi mnogo bolje prošle u prikazu njihove same veličine, dok neke manje prolaze izuzetno dobro. Drugi značajni izazov se tiče delovanja i institucinalne doslednosti. Ni ovo nije novo. Ali skoriji razvoj delovanja-posebno u odnosu na borbu protiv terorizma-i paralelno odlaganje u nametanju odlučne institucionalne reforme ga je još više pogoršalo. Tokom narednih godina, u stvari, `dupli` (ili čak `trostruki`) sistem spoljne akcije Unije-raspršen jer ide preko i medju njenim razlicitim `stubovima` -će verovatno ostati na mestu. Ovo je tačno i horizontalno i vertikalno i na političkom i na birokratskom nivou: Veće nasuprot Komisiji, EU nasuprot državama članicama, ponekad čak unutar svake od njih. Dok je Evropska bezbednosna strategija odobrena u decembru 2003 donela neku jasnoću i široko medjusobno približavanje oko ciljeva CFSP/ESDP (i uopštenije oko `spoljne akcije` EU) nedavno uključivanje borbe protiv terorizma u HRSG-bez obzira koliko to može biti poželjno i dobrodošlo-neosporno povećava zamršenost i segmentiranje `krize upravljanja` EU, unutra

203

kao i spolja. Očekivanja i zahtevi su sada viši i zahtevaju adekvatne odgovore. EU institucije i vodje su prema tome naterane da se pokažu doraslim situaciji.-daleko ispod trenutnih pravnih propisa i političke ili birokratske realnosti. Glavni značajni izazov za ESDP je njegova odgovornost. Često zapostavljena u javnoj debati, ovo pitanje nije nimalo manje značajno. U poredjenju sa ostalim EU zajedničkim delovanjima, u stvari, ESDP izgleda da pati od specifičnog jaza odgovornosti. Na drugoj strani, nacionalni parlamenti su veoma odgovorni za demokratsku kontrolu ESDP, ali su loše opremljeni za nadzor medjuvladinih odluka. Evropski parlament ima manje formalnog ovlašćenja u ovom području ali ima pristup relevantnim informacijama i stručnosti i ima sposobnost za pomno posmatranje Komisijske primene ESDP relevantnih aktivnosti. Konačno, WEU skupština još uvek smeštena u WEU ugovoru i bazirana u Parizu kao medju-parlamentarno telo koje se specijalizuje za pitanje evropske odbrane, a sada sebe pronalazi u institucionalnom i političkom vakuumu: obezbedjuje forum za debatna pitanja u odnosu na ESDP (i NATO) ali je bez moći i sve više liče na čudni ostatak iz transfera WEU funkcija u EU. Kao rezultat toga, ESDP se nalazi u nekakvom parlamentarnom sivom podrucju koja jedva da ojačava njegov sveukupni legitimnost. Takodje, njegova transparentnost i pristupačnost za EU gradjane su prirodni ograničeni njegovom poverljivom prirodom, posebno u odnosu na vojne stvari i ne može biti merena istim standardima kao druga EU delovanja. Pragmatična rešenja mogu i trebalo bi da budu razmotrena za naredne godine na primer redovna udružena zasedanja nacionalnih parlamentarnih predstavnika i MEP i rasprave ESDP službenika u nacionalnim parlamentima. Izgleda teško potpuno prevazići trenutni prekid izmedju političkih debata na nacionalnom i evropskom nivou i parlamentarnih nadležnosti. Konačno, specijalni izazov za sledećih pet godina može da se ispostavi da bude Konstitucionalni ugovor. Paradoksalno, u stvari, ESDP će raditi u legalnom kontekstu (Nica) koji novi ugovor značajno menja.Takav paradoks, naravno, se ne primenjuje samo na ESDP. Ali neke od najvažnijih inovacija, koje su utkane u kostitucionalni ugovor se primenjuju na nju: od stvaranja mesta EU ministra za inostrane poslove do klauzule solidarnosti u borbi protiv terorističkih napada, pa do primene `stalne strukturne saradnje` u odbrani. Na drugoj strani, prema tome, trenutni institucionalni raspored može biti de facto oslabljen ili delegitimizovan paralelnim virtuelnim postojanjem novih. Ovi moraju da prodju kroz dugi i rizični ratifikacioni proces koji može baciti senku na njihovo stvarno stupanje na snagu. Zato jasni prelazni rasporedi mogu pomoći u sprečavanju konfuzije i premostiti potencijalni legalni i funkcionalni jaz. Neke već dogovorene reforme, drugim rečima, bi mogle biti obezbedjene i postavljene na mesto bez obzira na ono šta se može dogoditi tokom ratifikacionog procesa - dok će ESDP verovatno ostati konstantno prilagodjavajuća i razvojna politika.

Izvor: Stefanović dr Zlatko: Pravo Evropske Unije, treće izdanje, ''Union'' i ''Službeni glasnik'', Beograd, 2008, str. 18-33; 147-155. PRAVO EU Članstvo u Evropskoj bezbednosnoj agenciji nije obavezno za svaku državu članicu, države koje nisu članice mogu pristupiti Agenciji, a one koje jesu članice mogu da istupe iz nje. Glavni zadaci su joj poboljšanjc sposobnosti EU za odbranu i uspostavljanje kontrole nad

204

kriznim sttuacijama i funkcionisanje Zajedničke spoljne i bezbednosne politike u okviru EU, barem na postojećem nivou. Ona svoje zadatke ostvaruje davanjem predloga odgovarajućim institucijama u EU, zasnovanim na stručnim analizama dok sama nema izvršnu tunkciju. Institut Evropske unije za bezbednosne studije formiran je 2001. godine zajednčkim aktom Saveta EU, a otpočeo sa radom 2002. godine. Sedište Inslituta je u Parizu, a statut mu je odreden na isti način kao i Evropske bezbednosne agencije -ima svojstva pravnog lica koja su nisu potrebna z.a izvršavanje zadataka. Glavni zadaci su mu: kreiranje zajedničke evropske „bezbednosne kulture" naročito kroz razvijanje dijaloga i razmene inlormacija između struktura koje donose odluke i stručnjaka koji se nepristrasno bave naukom i nisu u poziciji da donose odluke. Ove zadatke Institut ispunjava na različite načine, kao što su: organizovanje odgovarajućih istraživanja i debate o kijučnim pitanjima odbrane i bezbednosti; okupljanje odgovarajućih stručnjaka iz zemalja članica EU, drugih evropskih i vanevropskih zemalja u cilju razmene mišljenja; kritika postojeće stralegije ZSBP. Satelitski centar Evropske unije formiran je zajedničkirn aktom Saveta iz 2001. godine, a otpočeo sa radom 2002. godine. I on je vrsta agencije. Sedište mu ie u Španiji u blizini Madrid, a njegov status je određen na isti način kao i status prethodne dve agencije. Glavni zadaci su mu da pomogne u prikupljanju informacija koje se dobijaju od satelita, a koje su upotrebljive za odbranu i da na osnovu n ji h daje odgovarajuće predloge organima i institucijama u u EU. Policijska saradnja i saradnja u oblasti pravosuđa kaznenopravnoj materiji Oblasti saradnje Policijska saradnja i saradnja u oblasti pravosuđa i kaznenopravnoj materiji je tzv. „treći stub" Evropske unije, uspostavljen ugovorom iz Maastricht. Međutim, prije ugovora iz Maastricht-a postojali su određeni oblici saradnje u oblasti unutrašnj ih poslova i pravosuđu. Države ćlanice EU ostvaruju saradnju u ovim oblastima po principima koji važe za drugi i treći stub Unije. To znači da nadležnosti u ovim oblastima nisu prenete na organe EZ, a dopuštena je i asimetričnost u uspostavljanju odnosa. Saradnja u pravosuđu i unutrašnjiin poslovima se uspostavlja neposredno između država članica EZ, a to se u trećem stubu često čini na nivou resornih ministarstava. Osim redovnih sastanaka nadležnih ministara, postoje i određeni oblici saradnje u poslovima koji se odvijaju okviru bobe protiv droge i krjumčarenja. Medutim, u oblastima koje pripadaju trećem stubu, odredene nadležnosti za uređnje odnosa prenete su na EU, odnosno EZ, tako da, osim saradnje izmežđu država članica, posloji i primarno i sekundarno pravo EZ kojim su određena pitanja uređena. Kad je reč o unutrašnjim poslovima, najviše je postignuto u odnosu na norme kretanju i boravku lica na teritoriji EU, i to ne samo domaćih, već i stranih. U tzv. beloj knjizi o „potpunom uspostavljanju unutrašnjeg tržišta" od 1.4. juna 1985. Komisija je predložila ukidanje kontrole prolaska l ic a na unutrašnjim granicama. Da hi se to postiglo bilo je neophodno izjednačavanje piropisa država članica u oblastima: kontrole spoljnih granica, prava na vizu, prava stranaca, prava na azil, a b i l a je neophodna i određena saradnja u oblasti policijske kontrole i pravosuđa. Konkretni koraci u tom pravcu učinjeni su zaključenjem tzv. „Šengenske konvencije - dana 14. juna 1985. godine (SI. list EZ, 1986, S. 79. - „Šengen I"), koja je izmenjena i dopunjena dana 19. juna 1990. godine (,,S1. list EZ", 1993 11 S. 1013. - „Šengen II"). Šengenskom konvencijom predviđena su i uređena sledeća pitanja: hamonizacija kontrole spoljnih granica i kontrola unutrašnjih granica i viza, prava stranaca i pravo azila, kao i policijska saradnja. Svaka od država potpisnica Konvencije ovlašćena je na

205

izdavanje vize strancu koji je traži, pod uslovima koji su njome predviđeni i ujednačeni. Izdata v i z a omogućava ulazak i boravak u bilo kojoj državi potpisnici, za vreme za koje je izdata. Konvencija predviđa ukidanje kontrole unutrašnjih granica, tako da se one mogu preći na svakom mestu bez unutrašnje kontrole lica koja je prelaze. To isto važi i za vazduhoplovna pritaništa i za morske luke. Samo izuzetno, može država članica da vrši konlrolu svojih unutrašnjih granica, ako je to potrebno radi zaštite njene bezbednosti i l i je to obavezno prema njenim normama koje se smatraju domaćim javnim poretkom. Preostale države članice moraju biti konsultovane, osim u h i t n i m slučajevima. Država članica dužna je da obezbedi spoljne granice Unije od nelegalnosti, što se odnosi i na prelazak lica preko granice. Ako neka od država potpisnica to ne čini, ostale države su ovlašćene na preduzimanje dodatnih mera sigurnosti sopstvene granice. Slična pravila važe i u pogledu azila. Jedna od država članica je ovlašćena na i z davanje azila, a izdati azil omogućava pravo kretanja i boravka i na teritorijama os talih d ržava potpisnica. U slučaju da se lice kome je azil izdat ponaša suprotno propisima države u kojoj boravi, država koja je izdala azil dužna je da azil ukine. Amstemdarskim ugovorom učinjene su značajne promene u nadležnostima u odnosu na poslove koji se svrstavaju u unutrašnje poslove. Poslovi politike azila, prelaska spoljnih granica od strane pripadnika trećih država, politika prema doseljenicima, ulazak i boravak stranaca (lica iz trećih država) postali su nadležnost organa EZ, i to Saveta EU. Medutim, nadležnost u ovim oblastima nije preneta na organe EZ u momentu stupanja na snagu Amslerdamskog ugovora, već je ugovorom predviđen odložni rok od pet godina od dana stupanja na snagu ovog ugovora za prolazak navedenih nadležnosti na organe EZ. I posle prelaska određenih nadležnosti na organe EZ, neki od poslova ostaju i dalje u nadležnosti država članica, što znači da ni Savet EU niti drugi organ nema pravo da donosi propise kojima se ove oblasti uređuju, već one mogu biti uređene samo međunarodnim ugovorima zaključenim između država članica. Reč je o sledećim oblastima, odnosno poslovima: 1. Kaznenom pravu i saradnji u oblastima policijskih i carinskih poslova, uključujući i EUROPOL. 2. Prinudnom izvršenju, ubrzavanju toka sudskih postupaka, rešavanju sukoba nadležnosti, kao i izručenju lica između država članica. 3. Uskladivanju kaznenih propisa, posebno u oblastima organizovanog kriminala terorizma i ilegalne trgovine drogom. Evropski savet je na sednici u Tampere-u naložio Savetu donošenje odgovarajućih mera u cilju pojačane borbe protiv organizovanog kriminala i osnivanje organizacije pod nazivom EUROJUST. Prema ovom predlogu, organizacija bi se sastojala od advokata, sudija i policijskih službenika, a imala bi zadatak da organizuje odgovarajuću koordinaciju nacionalnih državnih tužilaca i podršku sprovođenju istraga u kaznenopravnoj materiji. Predlog je realizovan, tako da je od 2002. godine otpočeo sa radom EUROJUST. Osim EUROPOL-a i EUROJUST-a formiran je i Evropski policijski koledž. Svaka od ovih institucija biće ukratko predstavljena. Oblasti unutrašnjih poslova pripada i pravo na kretanje i nastanjivanje. Nadležnost Nadležnost organa, odnosno institucija u oblasti SPUP je podeljena. Određene funkcije pripadaju Evropskom Savetu, bez obzira na to što on u samom EU ugovoru

206

nije izričito poiuenut. Kao političkom organu, njemu pripada generalna nadležnost pokretača aktivnosti. U ovoj ulozi Evropski savet donosi smernice. Osim ovog organa, postoji određena nadležnost i Saveta EU, koji ima ovlašćenje da donosi okvirne zaključke sa ciljem ujednačavanja pravnih, a posebno upravnopravnih normi država članica. Ovi okvirni zaključci se smatraju obaveznim, ali se državama članicama ostavlja sloboda izbora forme i sredstava za njihovo sprovođenje. U slučaju propuštanja roka, okvirni zaljučci ne dejstvuju (ne primenjuju se) neposredno. Postoji određena sličnost ovih zaključaka sa smernicama, ali postoje značajne razlike izmedu ove dve vrste akata. Okvirni zaključci se nikada ne primenjuju neposredno, tako da postoji samo obaveza države članice da ih sprovede na odgovarajući način. Međutim, ova obaveza je rneđunarodnojavnopravnog karaktera, što znači da se ne može prinudno izvršiti, kao i da dejstvo ovakvih akata ne može biti neposredno. Postoje i drugi zaključci Saveta u oblasti međuvladine saradnje u oblasti SPUP. Savet ima ovlašćenje da donosi i druge zaključke koji služe ciljevima saradnje u ovoj oblasti, osim mera koje su usmerene na ujednačavanje pravnih i upravnopravnih propisa država članica. Ovi zaključci su obavezni, ali nisu neposredno primenljivi. Savet može, u slučaju neprimenjivanja da preduzme odgovarajuće mere u okviru meduvladine saradnje. Savet ima i ovlašćenje da predloži i izradi nacrt međunarodnog ugovora čije zaključenje predlaže. Međutim, takav ugovor zavisi isključivo od volje država potpisnica i da bi bio zaključen i da bi stupio na snagu mora da prođe put kao i svi drugi međunarodni ugovori. Specijalizovane institucije u oblasti SPUP EUROPOL Još je 1993. godine Evropski savet odredio Hag kao sedište Evropskog policijskog biroa. Međutim, sam ugovor o osnivanju EUROPOL-a koji je zaključen 26. jula 1995. godine, stupio je na snagu tek 01. oktobra 1998. godine, ali je EUROPOL otpočeo sa svojim aktivnostima 01. jula 1999. godine. Ovakvo odlaganje stupanja na snagu uglavnom se duguje neslaganjima kao što su ona o zaštiti podataka i pravnoj zaštiti izmedu država članica. Kao prvi korak, još je 1993. godine osnovano Odeljenje za drogu EUROPOL-a čija je delatnost bila analiza i razmena podataka o ilegalnoj trgovini drogom. Godine 1995. proširena je saradnja i u oblasti organizovanog kriminala i trgovine kradenim vozilima. Do danas nadležnost EUROPOL-a je proširena, tako da se u okviru borbe protiv različitih oblika kriminala, on bavi: 1) trgovinom drogom; 2) imigracijom; 3) trgovinom ukradenim vozilima; 4) trgovinom ljudima, uključujući i dečju pornografiju; 5) pranjem novca i drugimo oblicima zloupotrebe plaćanja; 6) trgovinom radioaktivnim i nuklearnim materijalom; 7) terorizmom. Iako EUROPOL ima pravni subjektivitet, njegova delatnost je relativno usko određena i uglavnom se svodi na podršku istražnih postupaka koji se vode od strane organa pojedinih država. Tako se njegova funkcija izvršava kroz pribavljanje, evidentiranje, obradu, analizu i razmenu informacija kako bi se poboljšao rad nadležnih organa država članica. Njegov zadatak je i izrada strategijskih izveštaja i analiza kriminala na osnovu podataka koje dostavljaju države članice. Ustanovljen je kompjuterizovan sistem podataka koji je dostupan državama članicama. Postoje tri glavna sistema: 1) sistem informacija; 2) sistem analize; 3) sistem indeksa. EUROPOL je nezavisna organizacija utoliko da nije obavezna ni od koga da prima uputstva niti sme da ih traži.2 On podleže kontroli jedino Saveta pravde i unutrašnjih poslova koji je sastavljen od ministara pravde i unutrašnjih poslova, u kome su zastupljene sve države članice. Ova nezavisnost EUROPOL-a bila je i razlog za kritiku zbog nedostatka demokratske kontrole ovakve organizacije. EUROPOL-om upravlja direktorijum sastavljen od direktora i tri pomoćnika direktora. Njih Savet EU sastavljen od ministara pravde ili unutrašnjih poslova. Ima oko 500 zaposlenih.
2

Budžet EUROPOL-a za 2005. godinu iznosi 63,4 miliona evra.

207

Problematična je i mogućnost kontrole EUROPOL-a od strane suda. Članom 40. konvencije o EUROPOL-u, države potpisnice će nastojati da, u slučaju spora, pronađu zajedničko tumačenje spornog dela ugovora. Predviđajući ovakvo posebno rešenje za slučaj spora, države potpisnice su time isključile mogućnost da sporu okviru ređovne nadležnosti rešava ESP. Postoji samo fakultativna mogućnost tumačenja konvencije od strane ESP, u postupku prethodnog odlučivanja, pod uslovom države potpisnice eksplicitno, posebnom izjavom priznaju nadležnost ESP za tumačenje. Neke države dale su ovakve izjave. EUROJUST EUROJUST je institucija Evropske unije, formirana 2002. godine, odlukom Saveta EU, u cilju poboljšanja saradnje i koordinacije aktivnosti pravosudnih organa zemalja članica, pre svega onih koji se bave gonjenjem učinilaca krivičnih dela. Sedište mu je u Hagu. Ciljevi osnivanja EUROJUST-a su: 1) podsticanje i poboljšanje saradnje nadležnih organa država članica u istražnim postupcima, odnosno postupcima krivičnog gonjenja; 2) poboljšanje saradnje između nadležnih organa država članica u postupcima međunarodne pravne pomoći i ekstradicije; 3) podrška i pomoć nadležnim organima država članica, na drugi način, sa ciljem da oni postignu bolje rezultate u sprovođenju istrage i optuženju. Čine ga po jedan predstavnik svake države članice, koji se biraju iz reda uglednih tužilaca ili sudija. Neke države članice, imenovale su i zamenike ovih lica. Na čelu se nalaze jedan predsednik i dva podpredsednika. Administrativnotehničke poslove obavlja služba na čijem se čelu nalazi administrativni direktor. Postavljene ciljeve EUROJUST ostvaruje organizovanjem različitih oblika saradnje između pravosudnih organa zemalja članica, uključujući i takve kao što su savetovanja i drugi oblici razmene mišljenja, iskustava. U odnosu na nacionalne organe država članica on predstavlja instituciju kojoj se upućuju predlozi za poboljšanje saradnje i razmenu iskustava, a u odnosu na organe EZ, on je institucija koja daje predloge ovim organima za donošenje propisa i preduzimanje drugih mera radi poboljšanja saradnje i efikasnosti u otkrivanju i gonjenju učinilaca krivičnih dela. Sarađuje i sa drugim organizacijama kao što su: EUROPOL, Evropska pravosudna mreža i drugim. Evropski policijski koledž Evropski policijski koledž (CEPOL) formiran je odlukom Saveta EU iz 2000-te.3 Svrha formiranja je obuka starijih policijskih oficira, kao i podsticanje saradnje između odgovarajućih nacionalnih institucija i organizacija. Zamišljen je da služi i kao podrška i podsticaj razvoja odgovarajućeg pristupa medunarodno organizovanom krirninalu. Budžet Evropske Unije Istorijat Budžet Zajednice različito je finansiran u odnosu na EZ za ugalj i čelik i ostale dve Zajednice. Za ostale dve, budžet je u početku finansiran iz doprinosa koji su plaćale države članice4 da bi tek kasnije bio formiran iz sopstvenih prihoda. Doprinos koji su plaćale države članice bio je utvrđen prema ključu koji je unapred definisan, koji je dogovorno određen uglavnom prema interesu određene države članice za ostvarivanje
3 4

Službenilis t EU L 336 od 30. decembra2000. Vidi: Matthias Rossi, Europaischcs Pariamsnt und Hcwshlatsvcrfassitngsredit Berlin sir. 13. i d. 199/.

208

određene funkcije koja se finansira iz budžeta.5 Mogućnost promene, bila je predviđena već ugovorima o osnivanju EEZ i EUROATOM. Promena načina finansiranja utvrđena je zaključkom Saveta6 od 21.04.1970. ali je stari način finansiranja potrajao još skoro deset godina do momenta kada je ova promena počela da se ostvaruje u praksi, tj. do 01.01.1980. godine. Medutim, i posle stupanja na snagu novog sistema finansiranja, države koje su kasnije pristupile Zajednici zadržale su još neko vreme stari sistem, odnosno izmirivale obaveze po starom sistemu doprinosa.7 Ovaj zaključak se smatra izuzetno značajnim za samostalnost Evropske zajednice, jer se njena samostalnost, odnosno promene položaja u pravcu ostvarivanja državnih funkcija mere i prema načinu njenog finansiranja. Prema ovom sistemu prihodi budžeta su se formirali iz dažbina (akciza i sl.) na uvoz poljoprivrednih proizvoda u EZ; iz carina koje su sa uspostavljanjem carinske unije prema trećim zemljama, logično postale prihod Zajednice; poreza na promet koji je, u stvari, predstavljao udeo u porezu na promet koji su države članice naplaćivale po sopstvenim propisima i doprinosa koji se plaćao; prema visini bruto nacionalnog prihoda. EZ za ugalj i čelik imala je od početka drugačije postavljen način finansiranja. Sam ugovor o osnivanju je ovlastio Visoku vlast da utvrdi opšte izvore prihoda, odnosno predvidi određeni doprinos koji bi se plaćao na prodaju određenih proizvoda - pre svega proizvoda iz nadležnosti ove organizacije, tj. uglja i čelika. Visoka vlast je imala pravo da procenat doprinosa utvrdi do visine od 1%, a za procenat veći od navedenog zahtevala se saglasnost Saveta. Medutim, u praksi, ovaj procenat nikada nije prekoračen.8 Ova sredstva su uplaćivana neposredno u korist Zajednice, odnosno Visoke Vlasti, a da nisu prvo morala da budu naplaćena u korist države u kojoj je ubiranje sredstava izvršeno, što je bio još jedan izraz samostalnosti i supranacionalnosti ove organizacije. Osim ovih dažbina, Visoka Vlast je bila ovlašćena da uvodi i druge dažbine, medutim, ne sa ciljem ubiranja sredstava, već sa ciljem regulisanja tržišta.

Izvor:OCTN Sudska saradnja u krivičnim pitanjima

5

Tako, npr. Belgija je bila obavezna da deo troškova budžela EUROATOM-a koji se odnoso na upravljanje finansira u delu od 7,9%, a deo troškova koji se odnosi na finansiranje investicija i istraživanja u dclu od 9.9%: Italija je deotroškova upravljanja finansirala sa 28%, a deo troškova za istraživanja i investici u delu od23%. Takvo je razlikovanje u udclu u odnosu na pojedine funcije kod Evropske Ekonomske Zajednice niječinjeno jer se smatralo da su sve njene funkcije u interesu država članica.Vidi dalje: Matthias Possi,Europeiiscliss Parlament und HaushlMsverfassunprecht, 1997, str. 1-1. Berlin 6 SI. list EZ L 94. od 28.04.1970,str. 19.
7 8

Npr. Grčka - sve do 1986; Portugalija- do 1983. U početku je ovaj procenat iznosio 0,9%, da bi kasnije, npr. u 1956. godini pao na0,3%.

209

Sadržaj I uvod II Acquis EU – pregled (rezime): Zeleni dokument o krivičnim postupcima Obostrano priznavanje finansijskih kazni Okvirna odluka o borbi protiv rasizma i ksenofobije Obostrano priznavanje konačnih odluka u krivičnim pitanjima Konvencija o obostranoj pomoći u krivičnim pitanjima između zemalja članica Evropski nalog za hapšenje Zajednički istražni timovi Pojednostavljena procedura ekstradicije među zemljama članicama EU

Saradnja pojedinaca u sudskim procesima protiv međunarodnog organizovanog kriminala izvršenje naloga za zamrzavanje dobara ili dokaza u EU Privremene jedinice sudske saradnje Evropska sudska mreža Evropska mreža za obuku sudstva Okvir / osnov za razmjenu sudija - oficira za vezu Žrtve kriminala u EU - standardi i akcije (prava žrtava kriminala)

210

I Uvod Od usvajanja Amsterdamskog ugovora koji zvanično kaže da je stvaranje zajedničke zone slobode, bezbijednosti i pravosuđa cilj EU, aktivnosti su se razvijale u četiri pravca u vezi sudske saradnje u krivičnim pitanjima: • EU zemlje članice su se dogovorile o približnim definicijama prestupa i visine sankcija za određene prestupe, posebno kada imaju transnacionalni element. • Upravo kao što je međusobno priznavanje nacionalnih standarda bilo ključno za postizanje jedinstvenog evropskog tržišta, tako je i međusobno priznavanje odluka koje donesu nacionalne sudije definisano kao temeljac sudske saradnje u krivičnim pitanjima. • Rezličiti posebni alati koji će pojednostaviti sudsku saradnju moraju se usvojiti i stupiti na snagu. • EU počinje da se smatra posebnim partnerom u sudskoj saradnji na međunarodnoj sceni. II Eu acquis – pregled (rezime) Zeleni dokument o krivičnim postupcima9 Prva tri poglavlja, koja čine trećinu Zelenog dokumenta, objašnjavaju zašto Komisija preduzima aktivnost na evropskom nivou za zaštiti prava lica koja su osumnjičena ili optužena, i krivično gonjena ili kažnjena za krivično djelo, u pogledu pažnje koja se posvećuje osumnjičenima ili optuženima u krivičnim postupcima zemalja članica čiji oni nisu državljani. Osnovna prava proističu iz prava na pošteno (fer) suđenje. U vezi identifikacije osnovnih prava, koja se tiču koncepta "prava na fer suđenje", Komisija dolazi do zaključka da, iako su sva važna, prioritet treba da se da onim pravima koja se smatraju suštinska, posebno: • pravo na pravni savjet i pomoć (zastupanje) koje daje advokat; • pravo na tumača i na prevod osnovnih dokumenata; • pravo lica koja su optužena za određena djela da dobiju pisanu informaciju o svojim osnovnim pravima na jeziku koji razumiju, koje može imati formu "Pisma o pravima"; • pravo ranjive osobe na odgovarajuću zaštitu; • pravo na konzularnu pomoć. Obostrano priznavanje finansijskih kazni10 Zadaci: • primijeniti princip obostranog priznavanja finansijskih kazni koje odrede sudski ili administrativni organi zemalja članica; • priznati i primijeniti presude bilo kakvih daljih formalnosti koje bi tražila zemlja izvršitelj presude. Nadležni organi mogu da odluče da ne primijene presudu, ukoliko se utvrdi da:
9

Zeleni dokument Komisije o zaštiti procedura za osumnjičene i optužene u krivičnim postupcima širom Evropske unije.

10

Inicijativa Velike Britanije, Republike Frnacuske i Kraljevine Švedske u pogledu usvajanja Okvirne odluke Savjeta o primjeni principa obostranog priznavanja finansijskih kazni. Službeni glasnik C 278, 02.10.2001.

• nije urađena potvrda ili da pojedinosti u potvrdi nisu potpune ili se ispostavi da su netačne; • presuda protiv osuđenog lica u pogledu istog djela je već izvršena (ne bis in idem princip). Okvirna odluka o borbi protiv rasizma i ksenofobije11 Određeni oblici ponašanja koji su izlistani dolje, a počinjeni za rasističke ili ksenofobističke potrebe, tretiraće se i kazniti kao krivično djelo: • javno podsticanje nasilja i mržnje; • javno vrijeđanje i prijetnja; • javno opraštanje genocida ili krivičnih djela protiv čovječnosti, po definiciji Statuta Međunarodnog krivičnog suda; • javno širenje i distribucija pamfleta, slika ili drugih materijala koji sadrže izraz rasizma i ksenofobije; • vođenje rasističkih ili ksenofobističkih grupa (pod "grupa" se podrazumijeva struktuirana organizacija koja se sastoji od najmanje dvije osobe, koja je osnovana na određeni vremenski period). • podsticanje, postrekavanje i pomaganje ili pokušaj vršenja gore navedenih djela će, takođe, biti kažnjivo. • u pogledu gore navedenih rasističkih djela, zemlje članice moraju da osiguraju da ta djela budu kažnjiva: • efikasnim i proporcionalnim kaznama koja odvraćaju od vršenja djela; • uslovom lišavanja slobode sa maksimalnom kaznom koja nije manja od dvije godine za javno pobuđivanje nasilja ili rasne mržnje ili da vođenje rasističke ili ksenofobičke grupe; u drugim slučajevima, kažnjivo kaznama pritvora koje mogu dovesti i do ekstradicije; • alternativne sankcije poput društveno-korisnog rada ili učešća na obukama; • novčane kazne; • zaplijena materijala koji su korišćeni kao instrument vršenja KD; • kazne za pravna lica (privremena ili stalna diskvalifikacija iz prakse komercijalnih aktivnosti, sudski obavezujući nalog, isključenje iz prava na javnu pomoć). Obostrano priznavanje konačnih odluka u krivičnim pitanjima12 Tradicionalna sudska saradnja u krivičnim pitanjima zasnovana je na različitim međunarodnim instrumentima, koje većinom karakteriše princip "zahtjeva": Јedna suverena država šalje zahtjev drugoj suverenoj državi, koja zatim odlučuje da li će postupati po njemu ili ne. Da bi neko mogao priznati odluku koja je donijeta u drugoj zemlji članici, on prvo mora da zna da takva odluka postoji i koji je njen sadržaj. Trenutno ne postoji Evropski registar presuda, koji bi se koristio u ove svrhe. Konvencija o obostranoj pomoći u krivičnim pitanjima između zemalja članica13
11 12 13

Predlog okvirne odluke Savjeta o borbi protiv rasizma i ksenofobije. Službeni glasnika C 75 E od 26. marta 2002.

Saopštenje Komisije ka Savjetu i Evropskom parlamentu: Obostrano priznavanje konačnih odluka u krivičnim stvarima. Akt Savjeta od 29. maja 2000.godine, kojim se, u skladu sa Članom 34. Sporazuma o Evropskoj uniji definiše Konvencija o međusobnoj pravnoj pomoći u krivičnim pitanjima između država članica Evropske unije [Službeni list C 197, 12.07.2000].

Svrha Konvencije je da podstakne i osavremeni saradnju između sudskih, policijskih i carinskih organa, dopunom propisa i pojednostavljivanjem primjene Konvencije Savjeta Evrope o obostranoj pomoći u krivičnim pitanjima iz 1950. godine i njenog Protokola iz 1978. godine Konvencije o primjeni Šengenskog sporazuma iz 1990. godine i Beneluks ugovora iz 1962. godine. Takva obostrana pomoć će poštovati sve osnovne principe svake zemlje članice i Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava iz 1951. godine. Evropski nalog za hapšenje14 Cilj - zamijeniti sistem ekstradicije evropskim nalogom za hapšenje i ubrzati procedure, s obzirom da bi policijska i administrativna faza bile zamijenjene sudskim mehanizmom. Od 01. jula 2004. godine okvirna odluka će zamijeniti sljedeće tekstove, poput: • Evropske konvencije o ekstradiciji iz 1957.godine i Evropske konvencije o suzbijanju terorizma, sa osvrtom na postupak ekstradicije iz 1978.godine; • Sporazum od 26. maja 1989.godine između 12 zemalja članica o pojednostavljivanju prenosa ekstradicionih zahtjeva; • Konvenciju o pojednostavljivanju ekstradicionih procedura iz 1995.godine; • Konvenciju o ekstradiciji iz 1996.godine; • relevantne propise Šengenskog sporazuma. Zajednički istražni timovi15 Cilj - uspostaviti zajedničke istražne timove za sprovođenje kriminalističkih istraga za krijumčarenje narkotika i ljudi, kao i terorizma. Sastanak zemalja članica u Tamperu 1999.godine pozvao je da se zajednički istražni timovi uspostavljaju bez odlaganja, u cilju borbe protiv krijumčarenja narkotika i trgovine ljudima, kao i protiv terorizma. Povrh toga, Konvencija o obostranoj pomoći u krivičnim pitanjima omogućava osnivanje zajedničkih istražnih timova; zemlje članice mogu, takođe, dozvoljavati predstavnicima EVROPOLA i OLAF-a da učestvuju u aktivnostima timova. Članovi zajedničkog istražnog tima iz druge zemlje članice (koja nije ZČ u kojoj tim djeluje) tretiraju se kao članovi koji su "dodijeljeni" timu. Oni mogu da izvršavaju zadatke u skladu sa zakonima zemlje članice u kojoj tim funkcioniše. Pojednostavljena procedura ekstradicije između zemalja članica EU16 Konvencija ima za cilj pojednostavljenje ekstradicije između zemalja članica Evropske unije, po osnovu Evropske konvencije o ekstradiciji, dopunjujući njene odredbe. Sljedeća informacija zemlje podnosioca zahtjeva smatraće se adekvatnom: • identitet traženog lica; • organ koji traži hapšenje;
14 15 16

Okvirna odluka Saveta 2002/584/JHA od 13 juna 2002.godine o evropskom nalogu za hapšenje i postupku predaje između zemalja članica [Službeni list L 190, 18.07.2002]. Inicijativa Kraljevine Belgije, Fransucke republike i Kraljevine Španije i Velike Britanije u pogledu usvajanja Okvirne odluke Savjeta o zajedničkim istražnim timovima. [Službeni list C 295 od 20.10.2001] Akt Savjeta od 10. marta 1995.godine, usvojen na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, kojim se daje tekst Konvencije o pojednostavljivanju ekstradicionih procedura između ZČ Evropske unije [Službeni list C 78 od 30.03.1995].

• postojanje naloga za hapšenje ili drugih dokumenata koji imaju isti pravni efekat ili pravosnažnu presudu; • priroda i pravni opis djela; • opis okolnosti u kojima je djelo izvršeno; • posljedice djela, ali samo ukoliko je to moguće. Konvencija o ekstradiciji između zemalja članica EU17 Cilj - unaprijediti sudsku saradnju između zemalja članica u krivičnim pitanjima, uzimajući u obzir Konvenciju o pojednostavljenoj proceduri ekstradicije, kao i dopunske i pomoćne primjene odredaba koje se odnose i na druge međunarodne sporazume, poput: • Evropska konvencija o ekstradiciji, • Evropska konvencija o suzbijanju terorizma, • Konvencija koja se primjenjuje na Šengenski sporazum i • prvo Poglavlje Ugovora o ekstradiciji i obostranoj pomoći između zemalja Belekusa. Saradnja pojedinaca u sudskom postupku u borbi protiv međunarodnog organizovanog kriminala18 Savjet poziva ZČ da usvoje odgovarajuće mjere da podstaknu pojedince koji učestvuju ili su učestvovali u zločinačkom udruživanju ili drugoj kriminalnoj organizaciji bilo koje vrste, ili u vršenju djela organizovanog kriminala, da sarađuju u sudskom postupku. Za potrebe ovoga, saradnja u sudskom postupku obuhvata: • davanje informacija nadležnim organima za potrebe istrage i dokaza o: - sastavu, strukturi ili aktivnostima kriminalne organizacije, - vezama, uključujući i međunarodne veze, ka drugim kriminalnim grupama, - KD koja su ove organizacije ili grupe izvršila ili možda izvršila, • pružanje praktične i konkretne pomoći nadležnim organima koja može doprinijeti lišenju kriminalne organizacije nezakonitih resursa i prihoda stečenih kriminalom. Izvršenje naloga za zamrzavanje dobara ili dokaza u EU19 Cilj - pojednostaviti zamrzavanje sredstava ili dokaza u okviru krivičnog postupka u pogledu spriječavanja njihovog uništenja, mijenjanja ili prebacivanja / transfera. Svrha ove inicijative je da sa nalog za zamrzavanje koji je izdat u jednoj državi članici bude direktno primjenljiv u drugim zemljama članicama, bez neophodnosti izdavanja drugih naloga. inicijativa sadrža i sljedeće definicije: • • "država izdavanja naloga": država članica u kojoj je sudski organ izdao nalog za zamrzavanje u vezi krivičnog postupka; "država izvršenja naloga": država članica na čijoj teritoriji je locirana imovina;

17 18 19

Akt Savjeta od 27. septembra 1996.godine, usvojen na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, kojim se daje tekst Konvencije koja se odnosi na ekstradiciju između zemalja članica Evropske unije (Službeni list C 313, 23.10.1996). Rezolucija Savjeta 97/C 10/01 od 20. decembra 1996.godine o pojedinicima koji sarađuju u sudskom postupku u borbi protiv međunarodnog organizovanog kriminala (Službeni list C 10, 11.01.1997.). Inicijativa Vlade Republike Francuske, Kraljevine Švedske i Kraljevine Belgije za usvajanje Okvirne odluke Savjeta o izvršenju naloga za zamrzavanje dobara ili dokaza Evropske unije (Službeni list C 75, 07.03.2001.).

• • •

"nalog za zamrzavanje": svaka mjera za spriječavanje uništenja, transformacija, pomjeranja ili uklanjanja imovine; "dobra": svaka pokretna ili nepokretna imovina i zakonski dokumenti i instrumenti koji dokazuju takvu imovinu ili su interesantni za dokazivanje takve imovine; "dokaz": svaki dokument ili predmet koji se može pripremiti da podrži gore navedeno.

Privremene jedinice sudske saradnje20 Cilj - unaprijediti saradnju i koordinaciju između država članica u pogledu istraga i krivičnog gonjenja u slučajevima težih oblika kriminala, posebno organizovanog kriminala. Osnivanjem privremenih formacija za koordinaciju, poznatih kao Privremenih jedinica sudske saradnje, odluka Savjeta predstavlja veliki korak ka tom cilju. Privremena jedinica ima dva glavna zadatka: • • da unaprijedi saradnju između nadležnih organa država članica u pogledu istraga i krivičnog gonjenja u slučajevima teških oblika kriminala, posebno kada je on organizovan; da podstaknu i unaprijede koordinaciju istraga i krivičnog gonjenja u državama članicama, uzimajući u obzir svaki zahtjev ili informaciju koja je proslijeđena u okviru odredbi usvojenih sporazumima.

Evropska sudska mreža21 Zajedničkom akcijom se osniva mreža sudskih kontakt tačaka država članica (Evropska sudska mreža). Evropska sudska mreža je sastavljena od sljedećeg: • • • • centralnih organa svake države članice odgovornih za međunarodnu sudsku saradnju; jedne ili više kontakt tačaka u svakoj državi članici, koje sve imaju odgovarajuće znanje jezika Evropske unije, koji nijesu njihovi maternji jezici; sudija za vezu, kako je definisano u Zajdničkoj akciji 96/277/JHA, koji mogu biti povezani sa Evropskom sudskom mrežom, a koje imenuje država članica; Komisija će imenovati kontakt osobe za one oblasti koje potpadaju pod sferu njene nadležnosti (Čl. 2).

Evropska mreža za obuku sudstva22 Cilj - unaprijediti međusobno razumijevanje pravnih sistema država članica kod sudija i tužilaca u cilju praktičnog djelovanja sudske saradnje unutar Evropske unije. U početnim fazama, Mreža će graditi svoje aktivnosti isključivo na krivičnim pitanjima. Zadaci Mreže biće:
20

Odluka Savjeta od 14. decembra 2000. kojom se osniva Privremena jedinica za sudsku saradnju [Službeni list L 324 od 21.12.2000.]. 21 Zajednička akcija 98/428/JHA od 29. juna 1998, usvojena od strane Savjeta, na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, o stvaranju Evropske sudske mreže [Službeni list L 191, 07.07.1998.].
22

Inicijativa Francuske republike u pogledu usvajanja Odluke Savjeta o osnivanju Evropske mreže za obuku sudstva (Službeni list C18, 19.01.2001).

• • • • •

unaprijeđenje daljeg međusobnog znanja o pravnim i sudskim sistemima; unaprijeđenje upotrebe evropskih i međunarodnih instrumenata; razmjena iskustava i identifikacija potreba za obukama; podsticanje koordinacije programa sudske obuke, koje planiraju države članice; razrada mjera obuke za pripadnike sudstva.

Okvir / osnov za razmjenu sudija - oficira za vezu23 Zajednička akcija postavlja osnove za postavljanje ili razmijenu sudija - oficira za vezu ili zvaničnika sa posebnom stručnošću u procedurama međunarodne saradnje, koji bi se nazivali "sudije-oficiri za vezu", između država članica, na osnovu bilateralnih ili multilateralnih sporazuma (Član 1). Prema sporazumima postignutim između države domaćina i države gosta, zadaci sudija - oficira za vezu mogu da obuhvate sve aktivnosti povezane sa vođenjem razmjene informacija i statistike namijenjene unaprijeđenju obostranog razumijevanja pravnih sistema i pravnih baza podataka država i namijenjenih produbljivanju odnosa između pravnih profesija tih zemalja (Član 2). Države članice će se međusobno izvještavati unutar Savjeta o inicijativama koje su već pokrenute i o onima koje će se preduzeti da se implementira ova Zajednička akcija. Države članice će proslijeđivati informacije o međusobnoj razmjeni informacija sudijama oficirima za vezu i ka Generalnom sekretarijatu Saveta na godišnjoj osnovi (Član 3). Žrtve kriminala u EU - standardi i akcija (prava žrtava kriminala)24 Cilj - unaprijediti pristup pravdi za žrtve kriminala u Evropskoj uniji i zaštiti njihovih prava. Akcioni plan iz 1998. godine, o tome kako najbolje ostvariti oblast sloboda, bezbijednosti i pravosuđa, daje uporednu analizu obrazaca kompenzacija za žrtve i procjene izvodljivosti akcije Unije u periodu od pet godina, ali Komisija smatra da su prava žrtava kriminala pokrivena i drugim aspektima. Broj ljudi (državljana zemalja Zajednice i drugih nacionalnosti koje žive u Uniji) koji putuju zbog mjesta življenja ili studija u drugoj državi članici, a koji su, stoga, potencijalne žrtve kriminala koji se počini u zemlji koja nije njihova matična, je u velikom porastu.

23

Zajednička akcija 96/277/JHA od 22. aprila 1996.godine usvojena od strane Savjeta na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, u vezi osnova za razmijenu sudija-oficira za vezu što bi unaprijedilo saradnju između država članica Evropske unije (Službeni list L 105, 27.04.1996). 24 Saopštenje Komisije od 28. maja 1999, ka Evropskom parlamentu, Savetu, Ekonomskom i društvenom komitettu "Žrtve kriminala u Evropskoj uniji - standardi i akcije "

Izvor: OCTN Organizovani kriminal Sadržaj

I Uvod II Međunarodno pravo – acquis eu (pregled): Konvencija UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu • • • Protokol o prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom Protokol o borbi protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom Protokol o borbi protiv nezakonite proizvodnje i krijumčarenja vatrenog oružja, delova i komponenti za oružje i municije

Pripreme za usvajanje konvencije ujedinjenih nacija o transnacionalnom organizovanom kriminalu

Mehanizmi procene primene i implementacije međunarodnih akata i instrumenata za borbu protiv organizovanog kriminala na nacionalnom nivou identifikacija, praćenje i konfiskacija dobara i prihoda stečenih kriminalom Razmena rezultata dnk analize Zajednička strategija prema učešću u aktivnostima kriminalnih organizacija Okvir zajedničkog uputstva za oficire za vezu Organizovani kriminal koji se povezuje sa konkretnim putanjama (rutama) Opsežna strategija za borbu protiv organizovanog kriminala Strategija za prevenciju i kontrolu organizovanog kriminala Prevencija kriminala u EU Evropska mreža za prevenciju kriminala

I Uvod Ukidanje granica među zemljama članicama Evropske unije donosi mnoge prednosti, ali olakšava kriminalnim organizacijama aktivnosti aktivnije širom Evrope. Kako problematika organizovanog kriminala nije nova, kriminalci odavno koriste prednosti brzo napredujućih tehnologija, poput interneta, opšte globalizacije, a u Evropskoj uniji slobodu kretanja i uspostavljanja jedinstvenog tržišta. II Međunarodno pravo – acquis eu (pregled) Konvencija UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu Konvencija UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu, prvi zakonski obavezujući akt za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je stupio na snagu 29. septembar 2003. godine. Konvencija je stvorena kao reakcija međunarodne zajednice na rastuću globalizaciju organizovanog kriminala. Ratifikovanjem Konvencije, države se obavezuju da usvoje niz mera za kontrolu kriminala, uključujući kažnjavanje učešća u organizovanoj kriminalnoj grupi, pranje novca, korupciju i ometanja pravde. One se takođe obavezuju da u potpunosti koriste ekstradiciju, međunarodnu pravnu pomoć, administrativnu i regulativnu kontrolu, saradnju u primeni zakona, zaštitu žrtava i mere prevencije kriminala. Protokol o sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju nezakonite trgovine licima, posebno ženama i decom Protokol će: 1. ujediniti nacije u usvajanju mera za sprečavanje nezakonite trgovine licima, posebno ženama i decom, kao i goniti i kazniti međunarodne krijumčare; 2. podići nivo saradnje među nacijama u borbi protiv krijumčarenja; 3. zaštititi žrtve i pomoći im da se bezbedno vrate svojim ili trećim zemljama; 4. informisati javnost o nezakonitoj trgovini i negativnim posledicama i za krijumčare i za žrtve. Protokol o krijumčarenju kopnom, morem i vazduhom Protokol o krijumčarenju migranata kopnom, morem i vazduhom ima za cilj kriminalizaciju krijumčarenja migranata i onih koji to praktijkuju, dok same migracije nisu krivično delo, a samim žrtvama je često potrebna zaštita. Vlade su se saglasile da: 1. definišu krijumčarenje migranata kao krivično delo u okviru nacionalnog zakonodavstva; 2. usvoje posebne mere za "razbijanje" krijumčarenja migranata morem; 3. pojačaju međunarodnu saradnju u prevenciji krijumčarenja migranata i otkrivanju i krivičnom gonjenju prestupnika.
218

Protokol o nezakonitoj proizvodnji i trgovini vatrenim oružjem, delovima i municijom Tokom nekoliko prošlih decenija, nezakonita trgovina oružjem je postala sve više povezana sa kriminalom, poput trgovine narkoticima, terorizmom, transnaci-onalnim organizovanim kriminalnom i raznim "koristoljubivim" aktivnostima. Protokol o proizvodnji i trgovini nezakonitim vatrenim oružjem, municijom i pratećim materijalima udružio je države u efikasnijoj borbi protiv ovog problema. Pripreme za usvajanje konvencije ujedinjenih nacija o organizovanom kriminalu25 Cilj - obezbediti da mere koje su ili će biti usvojene od strane zemalja članica EU i odredbe predložene Konvencijom UN o transnacionlanom organizovanom kriminalu budu dosledne. U kontekstu definisanja novih mera, zemlje članice Ujedinjenih nacija su usvojile zajednički stav da se obezbede izvesni zajednički principi koji se posmatraju tokom pregovora. Zemlje članice žele da Konvencija o organizovanom krimnalu obuhvati izvesne odredbe koje se posebno odnose na: • prevenciju, istrage i krivično gonjenje organizovanog kriminala; • definisanje učešća u kriminalnoj organizaciji krivičnim delom u zemljama članicama EU; • zaštitu ljudskih prava; • proširenje obima prestupa koji su pokriveni merama za borbu protiv pranja novca; • "kriminalna dobra" shodno zajedničkoj akciji za identifikaciju, praćenje, zamrzavanje, zaplenu i konfiskaciju sredstava i dobiti stečene kriminalom. Mehanizmi za procenu primene i implementacije međunarodnih akata i instrumenata u borbi protiv organizovanog kriminala na nacionalnom nivou26 Cilj - uspostaviti mehanizme koji će omogućiti zemljama članicama da procene, na osnovu jednakosti i obostranog poverenja, implementaciju instrumenata za saradnju u borbi protiv organizovanog kriminala, u svakoj zemlji članici. Sa ove tačke gledišta, svaka zemlja članica će se postarati da osigura potpunu saradnju nacionlanih organa sa timovima za procenu, osnovanim shodno ovoj Zajedničkoj akciji, uz puno poštovanje vladavine prava i etike primenljive na nacionalnom nivou (Član 1). Svaka zemlja članica će poslati Generalnom sekretarijatu Saveta, na inicijativu Predsedništva, imena jednog do tri eksperta koji imaju iskustva po predmetima na koje se procena odnosi u oblasti suzbijanja organizovanog kriminala, posebno u službama za primenu zakona, poput policije, carine, sudskih i drugih javnih organa, koji su pripremljeni da učestvuju u najmanje jednoj vežbi procene (Član 3). Predsedništvo, kome će pomoći Generalni sekretarijat Saveta, sastaviće upitnik za potrebe procene svih zemalja članica, u skladu sa ciljevima postavljenim u tački 2 (Član 5). Po prijemu odgovora na upitnike, tim za procenu će posetiti zemlju članicu koja se procenjuje, da bi se sastao sa političkim, administrativnim, policijskim, carinskim i sudskim
25 26

Zajednički stav 99/235 JHA оd 29. marta 1999. godine, definisan od strane Saveta o predlogu Konvencije Ujedinjenih nacija i transnacionalnom organizovanom kriminalu [Službeni list L 87 оd 31.03.1999] Zajednički stav 97/827/JHA оd 5. decembra 1997, usvojen od strane Saveta na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, kojim se uspostavlja mehanizam ili procena primene i implementacije međunarodnih instrumenata u borbi protiv organizovanog kriminala na nacionlanom nivou [Službeni list L 344, 15.12.1997].

219

organima ili ostalim relevantnim telima, prema programu posete koji organizuje zemlja članica, imajući u vidu želje koje izrazi tim za procenu (Član 6). Identifikacija, praćenje i konfiskacija sredstava i dobiti stečenih kriminalom27 Cilj - povećati efikasnost saradnje između zemalja članica u identifikaciji, praćenju, zamrzavanju, zapleni i konfiskaciji prihoda od kriminala u cilju suzbijanja kriminalnih aktivnosti na polju organizovanog kriminala. Svaka zemlja članica mora da obezbedi da njeno zakonodavstvo i procedure omogućavaju dozvolu identifikacije i praćenja sumnjivih prihoda stečenih kriminalnom na zahtev druge zemlje članice, gde postoje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo. Takva regultiva i procedure će omogućiti da se pruži pomoć u što ranijim stupnjevima istrage. U okviru finkcionisanja Evropske sudske mreže, svaka zemlje članica će pripremiti vodič prilagođen korisnicima, koji će obuhvatiti informacije o tome kako da dobiju pomoć u identifikovanju, praćenju, zamrzavanju ili zapleni i konfiskaciji sredstava i prihoda stečenih kriminalom. Ova uputstva će biti poslata Generalnom sekretarijatu, koji će ih distribuirati zemljama članicama, Evropskoj sudskoj mreži i Europolu. Razmena rezultata dnk analiza28 Cilj - omogućiti razmenu rezultata DNK analiza koje se sprovedu u zemljama članicama u toku kriminalističkih istraga. Sa tehničke strane gledišta, izbor standarda koji će se koristiti odrediće se na osnovu studije. Bilo bi poželjno da zemlje članice izgrade sistem analize DNK korišćenjem istih DNK markera (oznaka). Stvaranje mreže nacionalnih baza podataka imaće prethodnicu u detaljnoj studiji, koja je usmerena na održanje bezbednosti i zaštite ličnih podataka. Razmena informacija biće ograničena na rezultate DNK analiza, koji će, kada se uporede ukazati na osobu koja se već nalazi u dosijeima ili na osobu koja se može povezati sa tragovima nađenim na licu mesta. U dugoročnijem smislu, postoje planovi da se uspostavi evropska DNK baza podataka. Zajednička strategija o učešću u aktivnostima kriminalnih organizacija - definisanje učešća u kriminalnim organizacijama krivičnim delom u zemljama članicama29 Cilj - unaprediti saradnju među zemljama članicama u borbi protiv kriminala definisanjem zajedničke strategije o učešću u aktivnostima u kriminalnim organizacijama. Kriminalna organizacija znači struktuirano udruženje, koje postoji određeni period vremena, sastavljeno od dva ili više lica, koje deluje na usklađeni način u cilju vršenja krivičnih dela koja su kažnjiva lišavanjem slobode ili nalogom za pritvor od minimum četiri godine, bilo da su dela sama po sebi cilj ili su sredstvo sticanja materijalne dobiti i, gde je odgovarajuće, neprikladno utiču na rad javnih organa (Član 1). Zemlja članica će takođe obezbediti da ove vrste ponašanja budu podložne krivičnom gonjenju, bilo na teritoriji zemlje članice gde organizacija ima sedište ili gde deluje, bilo tamo gde se aktivnost odvija (Članovi 2, 4 i 6).

27 28 29

Zajednička akcija 98/699/JHA оd 3. decembra 1998, usvojena od strane Saveta na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, o identifikaciji, praćenju, zamrzavanju, zapleni i konfiskaciji sredstava i prihoda stečenih kriminalom. Rezolucija Saveta od 9. juna 1997. godine o razmeni rezultata DNK analize. Službeni list C 193, 24.6.97. Zajednička akcija 98/733/JHA оd 21. decembra 1998. godine, usvojena od strane Saveta na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj Uniji, o definisanju učešća u kriminalnoj organizaciji kroz krivično delo u zemljama članicama Evropske Unije. Službeni list L 351, 29.12.1998

220

Zajedničko uputstvo za oficire za vezu30 Cilj ove mere je da se uspostavi okvir za harmonizaciju inicijativa koje se tiču oficira za vezu i unapređenja saradnje u prevenciji i suzbijanju svih formi međunarodnog kriminala. Svrha je da se pojednostavi prikupljanje i razmena informacija kroz direktne kontakte oficira za vezu sa policijskim službama i drugim kompetentama organa u matičnoj državi. Oficiri za vezu mogu da vrše svoje zadatke u okviru svojih odgovornosti i u saglasnosti sa odredbama definisanim u njihovim nacionalnim zakonima i u svim sporazumima zaključenim sa matičnom zemljom. Organizovani kriminal povezan sa određenim putanjama31 Cilj - učiniti akcije za borbu protiv prekograničnog kriminala efikasnijim kroz koordinaciju operacija vođenih pravcem ruta (putanja) između zemalja članica. Moguće se identifikovati određeni broj kopnenih, morskih i vazdušnih putanja koje prelaze preko Evropske unije i pojedinih regiona. Da bi se borilo protiv ove vrste kriminala mora da postoji efiksanija operativna saradnja među policijskim snagama, kao i među carniskim organima i svim drugim organima zemalja članica. Gde se otkriju takve putanje, Savet preporučuje koordinirane policijske akcije koje ih prate, uz podršku Europola, kada je potrebno. Cilj je zaustaviti kriminal kroz efikasniju koordinaciju i razmenu informacija o navikama i aktivnostima prestupnika. Procena izvedenih operacija biće uvod za savetovanje o novim načinima prevencije i otkrivanja kriminala bez kršenja principa slobode kretanja. Detaljna strategija za suzbijanje organizovanog kriminala32 Nakon akcionog plana za borbu protiv organizovanog kriminala usvojenog od strane Saveta 28. aprila 1997. godine, Savet je zauzeo stav da je prevencija podjednako važna kao i primena zakona u efikasnoj reakciji na kriminal. Na međunarodnom nivou, Savet Evrope i Ujedinjene nacije su usvojile preporuke i programe sa prvenstvenim ciljem razrade detaljne strategije za borbu protiv kriminala. Odgovornost za prevenciju krimnala nije samo na sudskim organima i policiji, već na celom društvu (školama, nevladinim organizacijama, socijalnim strukturama, itd.) Potrebne su mere za borbu protiv nezaposlenosti i socijalnog izuzimanja i obezbeđivanje odgovarajućeg obrazovanje i obuka, koje bi doprinele pozitivnom razvoju visoko-rizičnih grupa. Komisija i Evropol su formulisali zajednički izveštaj, koji sadrži predloge načina prevencije kriminala. između ostalog, izveštaj precizira koje odluke mogu biti donete na nivou Zajednice i koji uticaj mere prevencije mogu imati na proces proširenja Zajednice i odnose sa zemljama ne-članicama.
30

Zajednička akcija 96/602/JHA оd 14. oktobra 1996. godine, usvojena od strane Saveta, na osnovu Člana К.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, kojim se obezbeđuje zajednički okvir za inicijative zemalja članica koje se odnose na oficire za vezu [Službeni list L 268 оd 19.10.1996].
31 32

Rezolucija od 27. maja 1999. godine o suzbijanju međunarodnog organizovanog kriminala, kojom bi se u potpunosti pokrile putanje koje se koriste. Službeni list C 162, 09.06.1999. Rezolucija Saveta od 21. decembra 1998. godine o prevenciji organizovanog kriminala u smislu uspostavljanja sveobuhvatne strategije borbe. Službeni list C 408, 29.12.1998.

221

Strategija za prevenciju i kontrolu organizovanog kriminala33 Cilj - sastaviti u jednom dokumentu različite aktivnosti koje treba preduzeti na evropskom nivou radi prevencije i kontrole organizovanog kriminala, zajedno sa detaljima o ciljnim datumima, redosledu prioriteta i telima odgovornim za implementaciju. Doprinos zemlje članice godišnjem izveštaju o organizovanom kriminalu pokazuje njegov porast u Evropskoj uniji. Kriminalne grupe su uspele da se infiltriraju u sve delove društva, koristeći prednosti slobodnog kretanja kapitala, roba, lica i usluga unutar Evropske unije i eksploatišući razlike u pravnim sistemima zemalja članica. Prevencija kriminala u EU34 Cilj - predložiti sveobuhvatnu strategiju za prevenciju kriminala koja pokriva tzv. opšti i organizovani kriminal. Komisija je pristupila prevenciji kriminala sa posebnim akcentom na: seksualnu eksploataciju dece, trgovinu ljudima i prevare na štetu budžeta Zajednice. Nakon Amsterdamskog sporazuma i sastanka Saveta Evrope u Beču, Komisija je predložila da se iskustvo stečeno na nivou Evrope i međunarodnom nivou uključi kao deo sveobuhvatne strategije za borbu protiv kriminala. Karakteristike evropske strategije Preventivne mere treba da dopunjuju primenu zakona i treba da razviju multidisciplinarni pristup. Aktivnosti koje preduzima Unija zasnovane su na principu podređenosti i stoga ne mogu imati nameru da preuzmu mesto nacionalnih, regionalnih ili lokalnih inicijativa. Nadalje, posebna pažnja se mora posvetiti osnovnim principima zakona i javnih sloboda. Treba sastaviti spisak prioritetnih aktivnosti, imajući u vidu da je prevencija kriminala novi stav Unije. Što se tiče opšteg kriminala, prioriteti su postavljeni na sastanku Savet Evrope u Beču: borba protiv urbanog (gradskog), maloletničkog kriminala i kriminala vezanog za narkotike. Što se tiče organizovanog kriminala, prioritet je dat trgovini ljudima, eksploataciji dece i falsifikovanju evra. Evropska mreža za prevenciju kriminala35 Zemlje članice su na nekoliko konferencija istakle potrebu da se uspostavi sistem razmene informacija, razmene znanja, studija i istraživačkih radova u oblasti prevencije. Odluka definiše osnivanje Evropske mreže za prevenciju kriminala (EUCPN). Prevencija znači svaku aktivnost koja je usmerena na smanjenje kriminala i osećaja nesigurnosti kod ljudi. Mreža bi imala Sekretarijat i sastojala bi se od različitih kontakt tačaka u imenovanim zemljama članicama, maksimum tri po zemlji. Svaka zemlja članica mora da obezbedi tačke kontakta koje govore barem jedan od ostalih zvaničnih jezika Unije, kako bi se garantovala komunikacija sa kontakt tačkama u drugim zemljama članicama. Komisija će imenovati sopstvenu tačku kontakta. Evrpol i Evropski monitoring centar za narkotike i narkomaniju su uključeni u aktivnosti Mreže, svako u svojoj sferi.
33 34 35

Prevencija i kontrola organizovanog kriminala: strategija za početak novog milenijuma. Službeni list C 124, 03.05.2000.

Obaveštenje Komisije upućeno Savetu i Evropskom parlamentu. Prevencija kriminala u Evropskoj Uniji. Stav o zajedničkim uputstvima i predlozima za finansijsku podršku Zajednice. Odluka Saveta 2001/427/JHA оd 28. maja 2001. godine, kojom se osniva Evropska mreža za prevenciju kriminala [Službeni list L 153 оd 08.06.2001].

222

Fokus aktivnosti Mreže je na maloletničkom kriminalu, urbanom kriminalu i kriminalu u oblasti narkotika (prioriteti su već postavljeni).

223

Izvor:OCTN Borba protiv narkotika Sadržaj

I Uvod Akcioni plan za borbu protiv narkotika (1995-1999) Akcioni plan za borbu protiv narkotika (2000-2004) Srednjeročna evaluacija akcionog plana EU za borbu protiv narkotika (2000-2004) Evropski centar za praćenje narkotika i zavisnosti Evropska mreža zdravstvenih podataka vezanih za zloupotrebu narkotika Severno-južna saradnja u kampanji protiv narkotika i zavisnosti Sporazumi između policije i carine Saradnja između carinskih organa i poslovnih organizacija zemalja članica Približavanje zakona i prakse zemalja članica evropske unije u borbi protiv zavisnosti i prevenciji i borbi protiv ilegalne trgovine narkoticima Približavanje zakona zemalja članica po pitanju kažnjavanja za teška krivična dela trgovine narkoticima Određivanje kriterijuma za kontrolu i prikupljanje informacija od policijskih i carinskih organa Zakonit prenos uzoraka kontrolisanih supstanci Krivična dela i primenljive kazne Suzbijanje ilegalne trgovine narkotika na otvorenim morima Metodi operativne istrage

Prekursori – harmonizovane mere za kontrolu unutar zajednice i praćenje određenih supstanci, najčešće korišćenih za ilegalnu proizvodnju narkotika ili psihotropnih supstanci a sa ciljem sprečavanja preusmerenja ovakvih supstanci Razmena informacija vezanih za narkotike Borba protiv ilegalnog uzgajanja i produkcije Razmena informacija o novim sintetičkim drogama Evropska mreža laboratorija za određivanje profila sintetičkih droga Pouzdanost testova za otkrivanje korišćenja narkotika Prevencija side kod korisnika narkotika Prevencija zavisnosti i suočavanje sa narkomanijom Prevencija i umanjenje rizika vezanih za narkomansku zavisnost Akcioni program zajednice o prevenciji narkomanije (1996-2002) Nacionalni programi za smanjenje potražnje narkotika: prvi izveštaj o nacionalnim programima za smanjenje potražnje u EZ Nacionalni programi za smanjenje potražnje narkotika: drugi izveštaj o nacionalnim programima za smanjenje potražnje u EZ Smanjenje potražnje za narkoticima

224

I Uvod Sadašnji sistem, širom sveta rasprostranjen, kontrole narkotika, regulisan je sa tri međunarodne konvencije. To su Jedinstvena konvencija o narkoticima iz 1961. godine, sa Protokolom iz 1972. godine, Konvencija o psihotropnim supstancama iz 1971. godine i Konvencija protiv ileglne trgovine narkoticima i psihotropnim supstancama iz 1988. godine. Proces konsolidacije postojećih međunarodnih ugovora vezanih za kontrolu narkotika u jedan instrument, počeo je 1948. godine, ali tek Jedinstvena Konvencija U N-a je bila ta koja je odigrala centralnu ulogu u formiranju modernog medjunarodnog sistema za zabranu i kontrolu narkotika. Namera sistema kontrole narkotika je da: • Obezbedi dostupnost osnovnih lekova koji se proizvode od narkotika i psihotropnih supstanci a ujedno i strogu kontrolu ilegalne distribucije ovih proizvoda. • Borba protiv trgovine narkoticima, metodama koje će se prilagoditi razvoju fenomena i novim strategijama trafikanata; Akcioni plan za borbu protiv narkotika (1995-1999)36 Globalni, višegodišnji akcioni plan (1996-2000) pod kojim će Unija implementirati globalnu strategiju za borbu protiv narkotika, sa ciljem da se smanji potražnja, bori protiv ilegalne trgovine narkoticima kao i ptreduzimanje mera protiv zemalja koje nisu članice EU a koje su umešane u proizvodnju i tranzit narkotika. Ovaj plan predstavlja produženj prva dva Evropska plana koja su prethodila stupanju na snagu Sporazuma Evropske Unije (TEU), koji je prihvaćen od strane Saveta Evrope u Rimu (Decembar 1990. godine) i Edinburgu (Decembar 1992. gfodine). Struktura Akcionog plana: 1. 2. 3. 4. Smanjenje potražnje Borba protiv trgovine Međunarodne mjere Koordinacija

Akcioni plan za borbu protiv narkotika (2000-2004)37 Da bi Akcioni plan bio globalno efikasan, moraju biti efektivne i integrisane i multidisciplinarne strategije za borbu protiv narkotika. Mora se obratiti pažnja na socijalne i zdravstvene implikacije problema sa drogom, kao što su i veze između konzumiranja narkotika i delinkvencije. iz tog razloga, neophodan je balansirani pristup smanjenju potražnje i snabdevanja. Akcioni plan ima pet generalnih ciljeva: • Da obezbedi da će borba protiv narkotika nastaviti da biva glavni prioritet za internu i spoljnu akciju EU;
36 37

Komunikacija Savetu i Evropskom Parlamentu o Akcijonom planu Evropske Unije za borbu protiv narkotika (1996 2000) Obaveštenje od 26 Maja 1999. godine od strane Komisije, Savetu, Evropskom Parlamentu, Ekonomskom i socijalnom komitetu i Komitetu za Regione o Akcionom Planu Evropske Unije za borbu protiv narkotika (2000-2004).

225

• Da nastavi sa integrisanim i balansiranim pristupom smanjenju snabdevanja i potražnje; • Da nastavi procesuiranje informacija uz podršku EMCDDA i Evropola; • Da promoviše međunarodnu saradnju, naročito posredstvom Ujedinjenih Nacija; • Da mobiliše neophodne resurse. Srednjoročna ocena akcionog plana eu o narkoticima (2000-2004)38 Akcioni plan EU o narkoticima 2000-2004. godine, omogućava Komisiji da preduzme srednjoročne i krajnje procene vezane za implementaciju Akcionog plana. Procena pokriva pet glavnih oblasti plana: koordinacija, informacija i ocena, zahtev za smanjenjem, prevencija korišćenja narkotika i kriminala vezanog za korišćenje, smanjenje snabdevanja i međunarodna saradnja. Baziran je na četiri glavna izvora informacija: • Odgovori zemalja članica na upitnik o progresu na nacionalnom nivou; • Ažuriran nastavak postignuća Komisije, EMCDDA i Evropol-a; • Ocena policije i njene uloge u borbi protiv trgovine narkoticima; • inicijative preduzete na nivou EU, bilo od strane Komisije ili od zemalja članica a koje su usvojene ili se nalaze u fazi procene. Evropski centar za kontrolu narkotika i narkomanije39 Regulativom je dogovoreno da će sedište Centra biti u Lisabonu. Uloga Centra će biti da prikupi sve statističke podatke, dokumentaciju i tehničku informaciju koja je obrađena ili dostavljena i da snabde Zajednicu i države članice sa sveobuhvatnim pregledom situacije u oblasti narkotika i narkomanije, kada bude trebalo da se donesu mere ili preporuče aktivnosti u linijama rada tela EU. Centar nesme da prekorači ove granice opštih informacija i ne sme prikupljati lične podatke. Organizacija Centra i radna metodologija, su definisani na takav način da ispoštuju ciljeve predviđenih rezultata – upoređivanja izvora i metoda vezanih za informacije o narkoticima. Tako da su zadaci centra sledeći: • Prikupljanje i analiza postojećih podataka, • Poboljšanje metoda za upoređivanje podataka, • Distribucija podataka, • Saradnja sa evropskim i međunarodnim organizacijama kao i sa trećim zemljama. Evropska mreža o zdravstvenim podacima vezanih za zloupotrebu narkotika40 U vezi rastuće zloupotrebe narkotika i uticaja toga na zdravlje ljudi, države članice su mišljenja da bi bilo korisno da razmene informacije. Strukture za prikupljanje podataka u vezi ilegalnog korišćenja narkotika, već postoje u raznim zemljama članicama i pokazale su se kao izuzetno korisnim. ipak, ne postoji “slivanje” podataka zbog razlika u pravnim okvirima i organizaciji, što čini upoređivanje podataka, teškim.Iz tog razloga, zemlje članice
38 39 40

Obaveštenje od strane Komisije, Savetu i Evropskom Parlamentu od 4 Novembra 2002. godine, o srednjeročnom ocenjivanju Akcionog plana EU o narkoticima (2000-2004) Odredba saveta (EEC) Br. 302/93 od 8 Februara 1993. godine o uspostavljanju Evropskog centra za kontrolu narkotika I narkomanije. Izmenjeno propisom (EC) Br 3294/94 od 22 Decembra 1994. godine Rezolucija Saveta i sastanak Ministara zdravlja u okviru saveta, 16 Maja 1989. godine u vezi Evropske mreže o zdravstvenim podacima vezanim za zloupotrebu narkotika.

226

su izrazile svoju želju da sistematski prikupljaju ove podatke, uspostave saradnju i pomognu da se poveća obim podataka za upoređivanje. Komisija, koju će pomagati radne strane, pozvana je da izvrši kompletni popis rada koji je već izvršen ili planiran kako za zemlje članice tako i za međunarodne organizacije, poput Pompidu Grupe i SZO (Svetske Zdravstvene Organizacije). Severno-južna saradnja u kampanji za borbu protiv narkotika i narkomanije41 Cilj ove Regulative jeste da formalizuje nastavak podrške Zajednice svojim partnerima – zemljama u razvoju – u njihovim naporima u borbi protiv narkotika, ilegalne trgovine i narkomanije. Zajednica će dati prioritet u podržavanju zemalja partnera koje traže pomoć u pripremi njihovih glavnih nacionalnih planova za kontrolu narkotika, a u bliskoj konsultaciji sa Međunarodnim programom za kontrolu narkotika Ujedinjenih Nacija. Zajednica će takodje podržati specifične operacije koje su u mogućnosti da pruže efektivne i opipljive rezultate a u okviru, unapred određenog vremenskog ograničenja: razvoj kapaciteta institucija u zemljama u razvoju, uvođenje mera za kontrolu trgovine narkoticima i psihotropnim supstancama, promocija alternativnih pilot projekata za razvoj, etc. Sporazumi između policije i carine42 Kako bi se naglasila potreba za bliskom saranjom u poslu, između policijskih snaga i carinskih službi, definisala uloga svakog ponaosob u kontekstu aktivnosti vezanih za narkotike i omogućilo im se da rade još efektivnije i efikasnije, Savet požuruje zemlje članice da uspostave, bez predrasuda u odnosu na nacionalna zakonodavstva i administrativne odredbe, zvanične sporazume ili druge sporazume na nacionalnom nivou, a koji uzimaju u obzir sveobuhvatne smernice postavljene u ovoj Rezoluciji. Saradnja između carinskih vlasti i poslovnih organizacija zemalja članica43 U cilju konsolidovanja službene saradnje između carinskih vlasti i poslovnih organizacija unutar Evropske Unije u borbi protiv trgovine narkoticima, Zemlje članice će uspostaviti ili unaprediti Memorandume o razumevanju, programme na nacionalnom nivou a pod smernicama postavljenim u ovoj Zajedničkoj akciji i pozivaće na učešće u ovakvim programima. Memorandumi o razumevanju između carinskih vlasti i poslovnih organizacija mogu sadržati, ali se ne moraju ograničiti na, odredbe u vezi sledećeg: • Razmena kontakat osoba – imena u carini i organizacijama potpisnicama; • Prosleđivanje carini, od strane potpisnika, unapred, podatke o kargu ili putnici – bi bilo prikladno; • Pristup carine informacionom sistemu potpisnika; • Procena od strane carine vezana za bezbednosne procedure potpisnika; • Razvoj i implementacija planova sa ciljem da se unaprede ove bezbednosne procedure; • Provera novo zaposlenog osoblja kod potpisnika;
41 42 43

Regulativa Saveta (EC) Br 2046/97 od 13 Octobra 1997. godine o severno’južnoj saradnji u kampanji za borbu protiv narkotika I narkomanije. Rezolucija Saveta od 29 Novembra 1996. godine o nacrtu sporazuma između policije I carine u borbi protiva narkotika [Official Journal C 375 of 12.12.1996]. Zajednička akcija 96/698/JHA od 29 Novembra 1996. godine, usvojena od strane Saveta a na osnovu Člana K.3 Sporazuma Evropske Unije, o saradnji između carinskih vlasti I poslovnih organizacija u borbi protiv trgovine narkoticima [Official Journal L 322 of 12.12.1996].

227

Mogućnost obuke osoblja potpisnika kod carine.

Približavanje zakona i prakse zemalja članica EU u borbi protiv narkomanije i ilegalne trgovine narkoticima 44 Cilj – da se ojača saradnja između Zemalja članica u borbi protiv narkomanije i trgovine narkoticima, kroz približavanje njihovih zakona i prakse. Zemlje članice moraju da preduzmu potpunu saradnju u borbi protiv narkomanije i rad na približavanju njihovih zakona, kako bi bili kompatibilni jedni sa drugima, do one mere koja je neophodna u prevenciji i suzbijanju ilegalne trgovine narkoticima u Uniji. Zemlje članice moraju raditi na tome da praksa njihovih snaga reda i zakona, carinskih službi i pravosudnih vlasti, bude što kompatibilnija između njih, a time i bliža evropska saradnja u prevenciji i borbi protiv ilegalne trgovine narkoticima u Uniji. Zemlje članice mogu održati ili uvesti na njihovoj teritoriji, dodatne mere koje smatraju neophodnim u borbi protiv narkomanije. Približavanje zakona zemalja članica - o kažnjavanju za teška krivična dela trgovine narkoticima45 Cilj – što efektivnija koordinacija i poboljšanje Strategije Evropske Unije za borbu protiv ilegalne trgovine narkoticima i naročito poboljšanje saradnje u krivičnim stvarima u ovoj oblasti. Zemlje članice će obezbediti da njihova nacionalna zakonodavstva pruže mogućnost pritvorske kazne za teška krivična dela trgovine narkoticima, a koja su u rangu najstrožijih zatvorskih kazni u okviru Krivičnog Zakona u poređenju sa ostalim teškim krivičnim delima. Kriterijumi za kontrolu i prikupljanje carinskih i policijskih informacija46 Carinske vlasti država članica, moraju težiti optimalizaciji korišćenja kriterijuma za određivanje ciljeva kao i struktuisane metode za selekciju i prikupljanje carinske i policijske informacije u borbi protiv trgovine narkoticima. iz ovog razloga, zemlje moraju preduzeti mere (navedene u tačkama 2 do 8), unutar postojećih zakonskih i praktičnih mogućnosti, kao što su: • Carinske vlasti zemalja članica moraju intenzivnije da koriste dostupne informacije iz svih poslovnih-privrednih sektora, naročito iz transportnog sektora. • Moraju pokrenuti zajedničku razmenu obaveštajnih podataka i informacija sa ciljem analize rizika, tako što će se više koristiti CiS (carinski informacioni sistem) elektronski poštanski system u zavisnosti od operativnog razvoja CiS baze podataka. • Trebalo bi da više koriste sve dostupne Evropske carinske informacione sisteme, vezano za trgovinu putem mora,- vazduha- kopna i dr.. (pr. AiR-info, BALKAN-info, CARGO-info, MAR-info, YACHT-info). • Moraju poboljšati procedure za određivanje mete tako što će organizovati zajedničke merđunarodne carinske operacije nadzora, kao što je omogućeno u
44

Zajednička akcija 96/750/JHA usvojena od strane Saveta na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj Uniji a tiče se približavanja zakona I prakse zemalja članica Evropske Unije u borbi protiv narkomanije I ilegalne trgovine narkoticima [Official Journal L 342, 31 12 1996].
45 46

Rezolucija Saveta 97/C 10/02 od 20 Decembra 1996. godine o kažnjavanju teških krivičnih dela trgovine narkoticima [Official Journal C 10 of 11.1.1997] Zajednička akcija 97/372/JHA od 9 Juna 1997. godine, usvojena od strane Saveta na osnovu Člana K.3 , Sporazuma o Evropskoj Uniji, za prečišćavanje kriterijuma za određivanje cilja, selektivnih metoda I prikupljanje policijskih I carinskih informacija [Official Journal L 159 of 17.6.1997].

228

ažuriranim dogovorima u vezi ove oblasti od strane Saveta, 29 Novembra 1996.godine. Učešće trećih zemalja u ovakvim operacijama mora da se ohrabruje, kada je to prikladno. • Carina, policija i druge agencije za sprovođenje zakona, zemalja članica, treba da, koliko god je to moguće, intenziviraju zajedničku razmenu dostupnih operativnih podataka i informacija. Ovo treba da se primeni na nacionalnom, međunarodnom i nivou Evropske Unije i da uključi međunarodne institucije i institucije Evropske Unije. • Vlasti za sprovođenje zakona, zemalja članica, treba da, kada je to prikladno, analiziraju dobijene operativne podatke i informacije. • Carinske vlasti zemalja članica treba da donesu smernice za najbolju praksu kako bi se ohrabrilo veće korišćenje tehnika za analizu rizika. Zakonski prenos uzoraka kontrolisanih supstanci47 Cilj – da se uspostavi sistem za zakonito prenošenje uzoraka ilegalnih narkotičkih supstanci između zemalja članica. U saglasnosti sa Zaključcima sa Evropskog Saveta u Tamperi i sa Akcionim planom Evropske Unije u borbi protiv narkotika 2000 – 2004., i u pogledu činjenica da je borba protiv narkotika zajednička briga, ova Odluka uspostavlja sistem za razmenu uzoraka kontrolisanih proizvoda u nameri sprečavanja i otkrivanja krivičnih dela. U smislu ove Odluke, pojam "kontrolisana supstanca" znači: • Svaka supstanca, prirodna ili sintetička, pomenuta u Konvenciji Ujedinjenih Nacija o narkoticima iz 1961. godine i dopunjena protokolom iz 1972. godine; • Svaka supstanca pomenuta u Konvenciji Ujedinjenih Nacija o psihotrpnim supstancama iz 1971. godine; • Svaka supstanca koja potpada pod odluke donešene ili koje treba da se donesu na osnovu Zajedničke Akcije 97/396/JHA a tiču se razmeni informacija, proceni rizika i kontrole novih sintetičkih droga. Krivična dela i primenljive kazne48 Okvirna Odluka, predstavlja nastavak Zaključaka Evropskog saveta iz Tampere od 1999. godine, a koji pozivaju zemlje članice da usvoje dodatne pravne odredbe za borbu protiv trgovine narkoticima i psihotropnim supstancama. Plan EU ya borbu protiv narkotika (2000-2004), takođe, eksplicitno poziva Komisiju da predloži mere kako bi se uveo minimum odredbi o postojećim elementima krivičnih dela i kazni vezanih za trgovinu narkoticima. Okvirna Odluka postavlja minimum odredbi u vezi krivičnih dela i kazni primenljivih za trgovinu narkoticima. Kako bi se usaglasile sa tim, zemlje članice moraju usvojiti mere do 12. Maja 2006. godine.

47

- Odluka Saveta 2001/419/JHA od 28 Maja 2001. godine, o prenošenju uzoraka kontrolisanih supstanci [Official Journal L 150 od 06.06.2001].
48

Okvirna Odluka, Saveta 2004/757/JAI od 25 Octobra 2004. godine, postavlja minimum odredbi za elemente krivičnih dela I kazne u oblasti ilegalne trgovine narkoticima.

229

Suzbijanje ilegalne trgovine narkoticima na otvorenim morima49 Cilj – da zemlje članice Evropske Unije priznaju Konvenciju o suzbijanju, od strane carinskih vlasti, ilegalne trgovine narkoticima na otvorenim morima (Aneks ovom predlogu sadrži Konvenciju o suzbijanju, od strane carinskih vlasti, ilegalne trgovine narkoticima na otvorenim morima). Namera ove Konvencije jeste uspostavljanje saradnje između Uprava zemalja članica u cilju suzbijanja ilegalne trgovine narkoticima i psihotropnih supstanci putem mora. Konvencija ostavlja slobodnu mogućnost da zemlje članice odluče kako će kažnjavati krivična dela izvršena na plovilu, uključujući tu posedovanje zbog distribucije, transport, pakovanje, skladištenje, prodaju, proizvodnju ili izradu narkotika ili psihotropnih supstanci. Kada su ova krivična dela počinjena van teritorijalnih voda, nadležnost se prostire na onu zemlju pod čijom zastavom plovi objekat. Operativne metode istrage50 Cilj – da definiše metod simultane istrage za identifikovanje aktivnosti vezanih za trgovinu narkoticima kao i finansijka stanja i imovinu koju poseduju lica povezana sa trgovinom. Zemlje članice (Savet Evrope iz Tampere, Akcioni plan EU za borbu protiv narkotika) su pozvane da započnu saradnju u borbi protiv kriminala. Postavljena su tri početna prioriteta: borba protiv trgovine narkoticima, trgovine ljudima i terorizma Narkotici i psihotropne supstance – mere koje treba preduzeti da bi se obeshrabrilo preusmeravanje određenih supstanci radi ilegalne proizvodnje narkotika i psihotropnih supstanci51 Cilj – da se spreči da supstance, kojima se legalno trguje između zajednice i trećih zemalja, budu preusmerene radi ilegalne proizvodnje narkotika i psihotropnih supstanci. Ukoliko postoje osnovi za sumnju da bi moglo doći do preusmeravanja, zabraniće se izvoz supstance pismenim putem, od strane nadležnog organa. Komisija priprema smernice za hemijsku industriju koje će sadržavati informaciju o tome kako da se prepozna i prijavi sumnjiva transakcija kao i ažuriran spisak neklasifikovanih supstanci koje se koriste za ilegalnu proizvodnju narkotika i psihotropnih supstanci. Prekursori52 - usklađene mere za kontrolu unutar zajednice i nadzor određenih supstanci koje se često koriste za ilegalnu proizvodnju narkotika ili psihotropnih supstanci a u pogledu prevencije preusmeravanja takvih supstanci

49

Inicijativa Kraljevine Španije sa ciljem usvajanja Akta Saveta koji postavlja u skladu sa Članom 34, Sporazuma o Evropskoj Uniji, Konvenciju o suzbijanju, od strane carinskih vlasti, ilegalne trgovine narkoticima na otvorenim morima [Official Journal C 45 of 19.02.2002]. 50 Preporuka Saveta od 25 Aprila 2002. godine, o unapređenju istražnih metoda u borbi protiv organizovanog kriminala povezanog sa organizovanom trgovinom narkotika: simultane istrage trgovine narkoticima od strane organizovanih kriminalnih grupa I njihove finansijske dobiti I imovina [Official Journal C 114, 15.05.2002]. 51 Propis Saveta (EEC) Br 3677/90 od 13 Decembra 1990. godine kojim se postavljaju mere koje treba preduzeti da bi se obeshrabrilo preusmeravanje određenih supstanci radi ilegalne proizvodnje narkotika I psihotropnih supstanci.
52

Propis (EC) BR 273/2004 Evropskog Parlamenta I Saveta od 11 Februara 2004. godine, o prekursorima.

230

Efektivna kontrola hemikalija koje se koriste u ilegalnoj proizvodnji narkotika i psihotropnih supstanci, predstavlja jedan od najboljih načina za borbu protiv trgovine narkoticima. Ove hemikalije (poznate kao "prekursori") često imaju pravno pokriće i legitimnu korist. Zato je neophodno priznati i zaštititi zakonitu trgovinu ovih supstanci, a istovremeno onemogućiti i obeshrabriti njihovu diverziju namerenu ilegalnoj svrhi. Namera delovanja jeste postizanje ravnoteže između preduzimanja akcija kako bi se sprečila ilegalna proizvodnja narkotika a sa druge strane, ojačala zakonita trgovina hemikalijama. U jednom jedinom propisu su sakupljeni različiti članovi koji proističu iz Direktive 92/109/EEC, koja postavlja mere vezane za trgovinu prekursorima između zemalja članica, sa ciljem da se pojednostavi zakonska regulative i omogući lakši način podnošenja zahteva za trgovinu od strane poslovnih organizacija kao i lakši način za primenu propisa od strane nadležnih organa. Razmena informacija po pitanju narkotika53 Namera Zajedničke Akcije jeste uspostavljanje još tešnjih mehanizama za transmisiju i diseminaciju rezultata profiliranja u zemljama članicama. Predviđa razmenu informacija vezanih za hemijsko profiliranje kokaina, heroina, LSD-a, ampfetamina i njihovih derivata tipa ekstazija MDA, MDMA i MDEA, kao i druge narkotike i psihotropne supstance koje zemlje članice smatraju da treba uvrstiti. Evropolova Jedinica za narkotike je određena kao ovlašćeni organ, kojem zemlje članice treba da dostave informacije u vezi hemijskog profiliranja. Suzbijanje ilegalnog uzgajanja i proizvodnje narkotika54 Cilj – da unapredi efektivnost mera u borbi i nrazbijanju ilegalnog uzgajanja i proizvodnje narkotika. Zemlje članice treba da: • • Pridaju posebnu pažnju prevenciji i otkrivanju ilegalnog uzgoja i proizvodnje narkotika; Razmatraju, u zavisnosti od okolnosti koje vladaju u njihovoj zemlji, da prodaju semena kanabisa odrede kao krivično delo, kada osoba koja prodaje seme zna da prodaju vrši drugom licu koje ima nameru da ilegalno uzgaja kanabis; Učine da podpadne pod zakonsku sankciju uzgajanje kanabisa pod staklenikom, polietanskim tunelima i unutar prostorija, sa izuzetkom uzgajanja u naučne i istraživačke svrhe, gde se dobila posebna dozvola, a gde je podnosilac za dozvolu prethodno zadovoljio sve zahtreve organa koji izdaju dozvolu u svrhe koje potpadaju pod izuzetak; Unapredi efektivnost svog operativnog osoblja u suprostavljanju problemu ilegalnog uzgajanja i proizvodnje narkotika a u zajednici sa Evropolovom Jedinicom za narkotike (EDU).

53

Zajednička Akcija 96/699/JHA od 29 Novembra 1996. godine, usvojena od strane Saveta na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj Uniji, a odnosi se na razmenu infdormacija o hemijskom profiliranju narkotika kako bi se olakšala saradnja između zemalja članica u borbi protiv trgovine narkoticima [Official Journal L 322 of 12.12.1996]. 54 Rezolucija Saveta od 16 Decembra 1996. godine, o merama za borbu I raszbijanje ilegalnog uzgoja I proizvodnje narkotika unutar Evropske Unije [Official Journal C 389 of 23 December 1996].

231

Razmena informacija o novim sintetičkim drogama55 Cilj – stvaranje mehanizma za brzu razmenu informacija o novim sintetičkim drogama i procenu rizika od njih, kako bi se dozvolila primena mera za kontrolu psihotropnih supstanci a podjednako primenljivih u zemljama članicama i na ove nove sintetičke droge. Zajednička Akcija ima u vidu nove sintetičke droge koje se trenutno ne nalaze ni na jednom spisku zapisanim u Konvenciji Ujedinjenih Nacija o psihotropnim supstancama iz 1971. godine, a predstavljaju uporedo, ozbiljnu pretnju zdravlju ljudi, kao i supstance nabrojane u spisku i ili ii, a koje imaju ograničenu terapeutsku vrednost. EDU i EMCDDA će prikupljati dobijene informacije i zatim, odmah, prosleđivati ove informacije na adekvatan način, jedni drugima i Evropolovim nacionalnim jedinicama i predstavnicima zemalja članica u Reitox mreži, zatim Komisiji i Evropskoj Agenciji za ocenjivanje medicinskih proizvoda. Gore pomenuta informacija u sebi sadži: • • Hemijski i fizički opis, kao i ime pod kojim je nova sintetička droga poznata, informaciju o hemijskim prekursorima.

Evropska mreža laboratorija za određivanje profila sintetičkih droga56 Cilj – da se uspostavi Evropska mreža laboratorija za izradu specifičnih analiza kako bi se utvrdilo poreklo i profil određene sintetičke droge. Zaključci Saveta Evrope iz Tampere i Akcioni Plan Evropske Unije za borbu protiv narkotika (2000-2004), pozivaju zemlje članice da unaprede saradnju u borbi protiv kriminala tako što će inicijalno dati prioritet ovim oblastima: borbi protiv trgovine narkoticima, trgovini ljudima i terorizmu. Inicijativa je usmerena na postavljanje Evropske mreže za prevenciju i otkrivanje krivičnih dela, za istrage i krivično gonjenje u slučajevima koje su vezani za sintetičke droge. U smislu ove iniciajtive, "sintetička droga" znači: • • amfetamini; MDMA i drugi narkotici tipa ekstazija.

Pouzdanost testova za detekciju upotrebe narkotika57 Svrha Zaključaka je da se izbegnu lažni pozitivni rezultati koji mogu imati neželjene posledice po pojedinca. Od komisije se traži da ispita: • •
55

U kojim okolnostima, sa kojom namerom i koliko učestalo se pojedinci podvrgavaju kontroli korišćenja nedozvoljenih narkotika, putem testiranja urina; Kakve su posledice po pojedince čiji rezultati testa pokažu pozitivno;

Zajednička Akcija od 16 Juna 1997. godine, vezana za razmenu informacija, procenu rizika I kontrolu novih sintetičkih droga [Official Journal L 167, 25.06.1997].
56 57

Inicijativa Kraljevine Švedske a u pogledu usvajanja Odluke Saveta (JHA) ikojom se uvodi system specifičnog veštaćenja kako bi se odredio profil sintetičke droge [Official Journal C 10 od 12.01.2001]. Zaključci Saveta i Ministara zdravlja zemalja članica na sastanku Saveta održanom 16 Maja 1989. godine, a u vezi pouzdanosti testova koji koriste telesne tečnosti da bi se otkrilo korišćenje ilegalnih narkotika [Official Journal C 185 of 22.07.1989].

232

Do koje mere su kompatibilni testovi potvrde i kontrola uz nove uslove koji se primenjuju na unutrašnje tržište.

Prevencija side kod korisnika narkotika58 Svrha Zaključaka je da uspostavi efektivnu koordinaciju na nacionalnom i nadnacionalnom nivou između programa za borbu protiv side i preventivnih programa zloupotrebe narkotika. Programi za lečenje narkomanije i bolesti zavisnosti moraju se pregledati i proceniti u svetlu hitnosti i brzine širenja HiV infekcije. Treba da se ohrabre i alternativni pristupi, kao korišćenje proizvoda koji zamenjuju određene terapije. Što se tiče trudnica koje su zavisnice od narkotika, programi moraju biti tako koordinirani da uključuju informacije i savetovanja o rizicima HiV infekcije za njih same, fetus i novorođenče kao i o merama za visokorizičnu trudnoću. Dijagnoza treba da bude omogućena svima koji je traže bez obzira na njihovo finansijsko stanje i treba da bude tako sprovedena da bude sigurna i da se pridržava principa poverljivosti rezultata. Prevencija narkomanije i suživot sa narkomanima59 Namera Zaključaka jeste da olakša razmenu informacija i da implementira mere na svim neophodnim nivoima. Razmena ili koordinirana akcija će se baviti sledećim pitanjima: • • • • • • Zdravstveni podaci o narkomaniji, uključujući zavisnost ili zloupotrebu lekova; informativne kampanje i kampanje usmerene na prevenciju korišćenja narkotika kao i na prevenciju ponašanja koje nastaje kao posledica korišćenja, Praksa vezana za prijemne prostorije, tretmane kao i rad na ulici; Kvalitet brige i procena metoda; Socijalna i radna reintegracija narkomana; Obuka radnika koji rade na ovom polju.

Prevencija i smanjenje rizika koji su vezani za zavisnost od narkotika60 Cilj Preporuke Saveta jeste da se smanji indeks narušenosti zdravlja kao posledica korišćenja narkotika kao i broj smrtnih slučajeva povezanih sa narkoticima. Strategija EU za borbu protiv narkotika (2000 – 2004), koja je usvojena na Savetu Evrope u Helsinkiju u Decembru 1999. godine, objedinjuje tri glavna cilja: • • Da u toku pet godina značajno smanji prevagu ilegalnog korišćenja narkotika kao i nove regrute za korisnike; Da u toku pet godina postepeno umanjuje oštećenje zdravlja nastalo kao posledica upotrebe narkotika (HiV, hepatitis B i C, tuberkuloza, etc.) kao i broj smrti nastalih usled upotrebe narkotika;

58

Zaključci sa sastanka Saveta I ministara zdravlja u okviru Saveta, 16 Maja 1989 vezanih za prevenciju SIDE kod intravenoznih korisnika narkotika [Official Journal C 185 of 22.07.1989].
59

Zaključci Saveta i ministara zdravlja na sastanku u okviru Saveta, 13 Novembra 1989. godine, o implementaciji koordiniranih mera za prevenciju narkomanije I suživot sa narkomanima [Official Journal C 31 of 09.02.1990]. 60 Predlog za Preporuke Saveta o prevenciji i smanjenju rizika vezanih za zavisnost od narkotika.

233

Da osetno poveća broj uspešno izlečenih zavisnika.

Akcioni program zajednice o prevenciji narkomanske zavisnosti (1996-2002)61 Aktivnosti programa fokusiraju se na sledeća dva prioriteta: • • Podaci, istraživanje i ocena, informacije, zdravstveno obrazovanje i obuka.

Prvi cilj programa jeste da se prošire znanja o fenomenu narkotika i narkozavisnosti, posledice narko-zavisnosti, i sredtva i metode za prevenciju narkomanije i rizika koji je prate. Drugi cilj programa jeste poboljšanje kvaliteta informisanja, zdravstveno obrazovanje i obuka a sve u cilju prevencije narkomanije i rizika koji prate ovu pojavu, naročito obraćajući pažnju na mlade ljude koji se nalaze u određenom okruženju (porodica, škola, univerzitet, etc.) i posebno osetljive grupe. Nacionalni programi za smanjenje potražnje narkotika: prvi izveštaj o nacionalnim programima za smanjenje potražnje narkotika u evropskoj zajednici62 U svakoj zemlji članici, odgovornost, za politiku vezanu za narkotike, je podeljena između nacionalnog, regionalnog i lokalnog nivoa. U većini zemalja članica, politika i uopštene smernice su uspostavljene na nacionalnom nivou, dok je implementacija akcije, odgovornost regionalnih ili lokalnih tela. Postoji želja da se održi ravnoteža između decentralizovanog pristupa koji obuhvata inovativne aktivnosti na lokalnom nivou, i potrebe da se ima minimum koordinacije u politikama. Rizik od širenja side je naterao zemlje članice da usvoje mnogo fleksibilniji pristup kako bi došli do narkomana u njihovim okruženjima i tako im učinili dostupnom, pomoć abez da od njih zahtevaju da se pre toga, odreknu korisničke navike. Ravnoteža između zdravstvenih i socijalnih službi razlikuje se među zemljama članicama. Briga za mentalno zdravlje, u nekim zemljama, takođe igra važnu ulogu. Nacionalni programi za smanjenje potražnje narkotika: drugi izveštaj o nacionalnim programima za smanjenje potražnje narkotika u evropskoj zajednici63 Podaci koji su dobijeni na osnovu upitnika koji je poslat nacionalnim vlastima, krajem Jula 1991. godine, omogućili su da se odredi, koje su to službe u celini dostupne u Evropi, pre nego da se dostave detaljne računice o situaciji u svakoj zemlji članici ponaosob. Najčešći pristup tretmanima i rehabilitaciji su: • •
61

Terapeutske zajednice, Ulične agencije i centri za trenutnu pomoć,

Akt:

• •
62 63

Odluka Parlamenta I Saveta 97/102/EC od 16 Decembra 1996. godine, kojom se usvaja akcioni program zajednice o prevenciji narkomanije a u okvirima akcije na polju zdravlja ljudi (1996-2000) [Official Journal L 19, 22.01.1997]. Odluka Br. 521/2001/EC Evropskog Parlamenta I Saveta od 26 Februara 2001. godine, kojom se proširuju određeni programi akcije Zajednice a na polju zdravlja ljudi [Official Journal L 79, 17.03.2001].

Obaveštenje Komisije od 8 Novembra 1990. godine, koje se odnosi na izveštaj o nacionalnim programima za smanjenje potražnje narkotika u Evropskoj zajednici. Obaveštenje Komisije od 25 Maja 1992. godine, u vezi drugog izveštaja o nacionalnim programima za smanjenje potražnje u Evropskoj Zajednici.

234

• Tretmani detoksifikacije, • Programi koji podržavaju post terapeutski period, • Često prati detoksifikaciju i programi za zavisnike u zatvorima. Takozvane “kuće na pola puta” i programi održavanja metadonima. Smanjenje potražnje narkotika64 Svrha Zaključaka jeste da nadziru akcije koje se sprovode na nivou Zajednice, a u pogledu smanjenja potražnje, identifikacijom najhitnijih mera i dostavljanjem najadekvatnijih informacija koje treba da pruže zemlje članice. Na osnovu Evropskog plana za borbu protiv narkotika u kojem je CELAD (Evropski Komitete za borbu protiv narkotika) definisao socijalno-zdravstvene mere koje su neophodne, dat je prioritet određenim merama: • intenziviranje preventivnih mera u svakoj zemlji članici, namenjenih opštoj populaciji i grupama visokog rizika; • intenziviranje mera u zemljama članicama kako bi se proširio domet efektivnih metoda tretmana narkomana tako što će se razviti službe koje će pružati glavne terapeutske opcije a sa posebnom naznakom na one grupe, zatvorenog tipa, među kojima korišćenje narkotika dovodi do ozbiljnih rizika po zdravlje – kao i analiziranje, ažuriranje i primene različitih procenjenih metoda lečenja; • intenziviranje intervencija u zemljama članicama u dokazano efikasnim situacijama kod omogućavanja zadržavanja zaposlenja i socijalne integracije narkomana; • intenziviranje aktivnosti u zemljama članicama i centrima za obuku kvalifikovanog osoblja, u prevenciji, tretmanima i sektorima za socijalnu integraciju. Zemlje članice se takođe pozivaju da snabdeju, sa primerenim informacijama, i prikažu, u redovnim izveštajima, akcije za smanjenje potražnje narkotika a za koje Komisija pravi nacrt, naročito u vezi sledećih socijalnih i zdravstvenih aspekata: • Strukture i strategije o prevenciji; • Vrsta, obim i trend potražnje narkotika i narkomanije; • Strukture i strategije za prijem i tretman narkomana; • Strukture i strategije za socijalnu i profesionalnu rehabilitaciju narkomana; • Metode koje se koriste za procenjivanje ovih strategija i dobijeni rezultati; • Što detaljnije podaci o ljudskim i finansijskim resursima koji su korišćeni.

64

Akti:

• • •

Zaključci sa sastanka Saveta i ministara zdravlja u okviru Saveta, 3 Decembra 1990. godine, o smanjenju potražnje narkotika i psihotropnih supstanci [Official journal C 329 of 31.12.1990]. Zaključci sa sastanka Saveta i ministara zdravlja zemalja članica, u okviru Saveta, 4 Juna 1991. godine, o praćenju akcije za smanjenje potražnje [Official journal C 170 of 29.06.1991]. Zaključci sa sastanka Saveta i ministara zdravlja u okviru Saveta, 13 Novembra 1992. godine, u vezi drugog izveštaja o smanjenju potražnje narkotika u Evropskoj Zajednici [Official journal C 326 of 11.12.1992].

235

Izvor: OCTN Politika EU u borbi protiv korupcije Sadržaj

Politika EU u borbi protiv korupcije Detalјna EU politika borbe protiv korupcije Konvencija UN o borbi protiv korupcije Krivično-pravna konvencija o korupciji Građansko-pravna konvencija o korupciji Konvenciji o borbi protiv korupcije u koju su umešani zvaničnici EU

Pregovori u Savetu Evrope i oecd o akcijama protiv korupcije Borbe protiv korupcije u privatnom sektoru – usklađene definicije Korupcija u privatnom sektoru – akcenat na prevenciji Korupcija u privatnom sektoru – primenlјive kazne

236

Politika Unije u borbi protiv korupcije65 Aktivnosti borbe protiv korupcije zasnivaju se na različitim merama koje implementiraju Evropska unija i međunarodna tela (Savet Evrope, OECD, G7, Ujedinjene nacije i STO). Korupcija je uopšteno definisana kao "svaka zloupotreba ovlašćenja ili nepravilnosti u procesu donošenja odluka, koje su posledica nekog nezakonitog uzroka ili koristi". Međutim, različiti oblici korupcije se ne tretiraju u svakoj zemlji članici uvek kao prestup. Aktivna ili pasivna korupcija su prisutne u svim sektorima društva, bilo nacionalnim ili međunarodnim. Neke oblasti društva su "ranjivije", odnosno podložnije korupciji od drugih (npr. sektor finansija EZ, transakcije u međunarodnom poslovanju, itd.). Korupcija protivreči principima nediskriminacije i slobodne konkurencije, koji se zastupaju na pojedinim tržištima, kako bi se obezbedilo slobodno kretanje robe i usluga. Pranje prihoda stečenih korupcijom treba da se tretira kao prestup u zemljama članicama, kao i pranje prihoda stečenih trgovinom narkoticima (Direktiva o pranju novca iz 1991. godine). Detaljna antikorupcijska politika EU66 Sopštenje usvaja definiciju korupcije koju koristi Svetski program UN za borbu protiv korupcije, odnosno "zloupotreba ovlašćenja za privatnu dobit". U svojim zaključcima, ono postavlja osnovne elemente buduće antikorupcijske politike EU: • jaka politička posvećenost na najvišem nivou; • implementacija postojećih antikorupcijskih instrumenata treba blisko da bude nadgledana i praćena. Komisija preporučuje da se Evropska zajednica drži Evropske konvencije o korupciji i da učestvuje u njenom mehanizmu nadzora, GRECO; • zemlje članice EU treba da razviju i unaprede istražne alate i da više specijalizovanih zaposlenih dodele borbi protiv korupcije; • zemlje članice i institucije i tela EU treba da udvostruče svoja nastojanja u borbi protiv korupcije koja šteti finansijskim interesima Evropske zajednice; • treba uspostaviti zajedničke standarde integriteta za javnu administraciju širom EU; • treba podržati nastojanja privatnog sektora sa podigne integritet i zajednička odgovornost; • treba unaprediti i borbu protiv političke korupcije i nezakonitog finansiranja društvenih partnera i drugih interesnih grupa; • treba se baviti pitanjima vezanim za korupciju u dijalozima sa zemljama u procesu pridruživanja, zemljama kandidatima i trećim zemljama; • EU treba da nastavi sa praksom da borba protiv korupcije bude sastavni deo njene spoljne i trgovinske politike.
65

Saopštenje Komisije od 21. maja 1997. godine upućeno Savetu i Evropskom parlamentu o politici Unije u borbi protiv korupcije. 66 Saopštenje Komisije Savetu Evrope, Evropskom parlamentu i Evropskom ekonomskom i socijalnom komitetu - o detaljnoj politici EU u borbi protiv korupcije [COM(2003) 317 završni tekst].

237

Konvencija UN o borbi protiv korupcije67 Na konferenciji održanoj u Meridi (Meksiko) od 09. do 11. decembra 2003. godine, Konvencija UN o borbi protiv korupcije je otvorena za potpisivanje. Predlog ove Komisije je da se Konvencija potpiše u ime Evropske zajednice (EZ). Komisija smatra da tačan obim učešća Zajednice ne mora da bude definisan prilikom potpisivanja, već se može utvrditi naknadno Odlukom Saveta. Konvencija je usvojena na 58-oj sednici Generalne skupštine UN, 31. oktobra 2003. godine. Komisija smatra da su ciljevi postavljeni od strane Saveta u direktivama za pregovaranje postignuti. Konvencija postavlja visoke standarde za mere preventive i tehničke pomoći po pitanjima ovlašćenja unutar Zajednice, posebno u pogledu internog tržišta. To obuhvata mere: • prevencije i borbe protiv pranja novca, • standarde računovodstva u privatnom sektoru, i • standarde transparentnosti i jednakog pristupa svih kandidata poslovima javnog snabdevanja i ugovorima o uslugama. Krivično-pravna konvencija o korupciji 68 Krivično-pravna konvencija o korupciji je ambiciozan instrument usmeren na koordiniranu kriminlaizaciju velikog broja praktičnih slučajeva korupcije. Takođe pruža i dopunske krivično-pravne mere i unapređuje međunarodnu saradnju u krivičnom gonjenju dela korupcije. Konvencija je širokog opsega, i upotpunjuje postojeće pravne instrumente. Pokriva sledeće oblike korumptivnog ponašanja, koje se obično smatraju posebnim oblicima korupcije: aktivno i pasivno davanje/primanje mita domaćim i stranim javnim zvaničnicima; aktivno i pasivno davanje/primanje mita domaćim i stranim članovima parlamenta i članovima međunarodnih parlamentarnih skupština; aktivno i pasivno davanje/primanje mita u privatnom sektoru; aktivno i pasivno davanje/primanje mita međunarodnih civilnih službenika; aktivno i pasivno davanje/primanje mita domaćih, stranih i međunarodnih sudija i zvaničnika međunarodnih sudova; aktivna i pasivna "trgovina uticajem"; pranje novca stečenog korupcijom;
67

Predlog Odluke Saveta o potpisivanju Konvencije UN o borbi protiv korupcije u ime Evropske zajednice [COM(2003) 751 završni tekst]. 68 Stupa na snagu: 1. jula 2002. godine. Konvencija je otvorena za pristupanje zemljama nečlanicama. Čim je ratifikuju, države koje još ne pripadaju GRECO komitetu automatski postaju njegovi članovi. Implementacija konvencije će biti praćena od strane "Grupe država u borbi protiv korupcije - Group of States against Corruption - GRECO".

238

prestupi u vođenju računovodstva (fakture, računovodstvene knjige, itd.) koji su povezani sa korupcijom. Građansko-pravna konvencija o korupciji69 Ovo je prvi pokušaj da se definišu zajednička međunarodna pravila u oblasti građanskog prava i korupcije. Ona zahteva od ugovornih strana da u njihovim nacionalnim zakonodavstvima obezbede postojanje "efikasnih pravnih lekova za lica koja su pretrpela štetu, koja je posledica korupcije, kako bi im se omogućilo da brane svoja prava i interese, uključujući i mogućnost dobijanja naknade za štetu" . Konvencija se bavi: nadoknadom štete, odgvornošću (uključujući i odgovornost države za dela korupcije koja počine javni zvaničnici); nemarom koji doprinosi šteti: smanjenje ili nedozvoljavanje nadoknade, u zavisnosti od okolnosti; validnošću ugovora; zaštitom zaposlenih koji prijavljuju korupciju; jasnoćom i tačnošću računa i revizija; prikupljanjem dokaza; sudskim nalozima da se očuvaju sredstva potrebna za izvršenje završnih presuda i održavanje "status quo" stanja do razrešenja predmetnih pitanja; međunarodnom saradnjom. Konvencija o borbi protiv korupcije koja obuhvata i zvaničnike evropske zajednice70 Za potrebe ove Konvencije "zvaničnik" znači svakog zavničnika Zajednice ili nacionalnog zvaničnika, uključujući i svakog nacionalnog zvaničnika zemlje članice. Za potrebe ove Konvencije "zvaničnik Zajednice" znači: • svako lice koje je zvaničnik ili drugi zaposleni po ugovoru shodno Pravilniku o zapošljavanju zvaničnika Evropske zajednice ili shodno Uslovima zapošljavanja drugih službenika u Evropskoj zajednici; • svako lice koje je dodeljeno Evropskoj zajednici od strane zemlje članice ili od strane javnog ili privatnog tela, koje vrši svoju funkciju ekvivalentnu funkcijama koje vrše zvaničnici i drugi službenici Evropske zajednice. Pregovori u Savetu Evrope i OECD u vezi akcija protiv korupcije71 Zemlje članice će podržati izradu odgovarajućih međunarodnih instrumenata kojima će se mito stranih zvaničnika i zvaničnika međunarodnih organizacija definisati kao krivično delo. Bez ugrožavanja pitanja nadležnosti, definicija krivičnih dela treba da obuhvati i korupciju u pogledu svih zemalja ili međunarodnih organizacija. Zemlje članice će obezbediti da odredbe instrumenata izrađenih u Savetu Evrope i OECD budu kompatibilne sa instrumentima koji su izrađeni između njih, posebno u pogledu pravne pomoći, ekstradicije, borbe protiv korupcije i zaštite finansijskih interesa Zajednice.

69

Stupila na snagu 01. novembra 2003. godine. Grupa država u borbi protiv korupcije (GRECO) će pratiti ispunjenje obaveza iz Konvencije od strane država potpisnica. Konvencija je otvorena za zemlje članice Saveta Evrope, nečlanice Saveta Evrope, koje su uzele učešća u njenoj pripremi (Belorusija, Bosna i Hercegovina, Kanada, Japan, Meksiko i Sjedinjene američke države) kao i za Evropsku Uniju. Svaka zemlja koja pristupi Konvenciji će automatski postati član GRECO Komiteta, ukoliko već nije član u vreme pristupanja, odnosno do datuma stupanja Konvencije na snagu u zemlji. 70 Zakon Saveta 97/C 195/01 od 26. maja 1997. godine, kojim se na osnovu Člana K.3 (2) (c) Sporazuma o Evropskoj uniji, potvrđuje Konvencija o borbi protiv korupcije koja obuhvata zvaničnike Evropske zajednice ili zvaničnike zemalja članica Evropske unije [Službeni glasnik C 195 od 25 juna 1997]. 71 Zajednički stav 97/661/JHA od 6. oktobra 1997. godine definisan od strane Saveta o pregovorima u Savetu Evrope i OECD koji se odnose na korupciju (Službeni glasnik L 279, 13.10.1997).

239

Borba protiv korupcije u privatnom sektoru - usklađene definicije 72 Cilj - borba protiv korupcije u privatnom sektoru. Usklađene definicije koncepata treba da daju više instrumenata za borbu protiv korupcije, koja uništava osnove ekonomskog života i razara konkurentnost. Aktivna i pasivna korupcija u privatnom sektoru su krivično delo u svim zemljama članicama. Pravno lice može biti odgovorno za takva dela. Korupcija u privatnom sektoru - akcenat na prevenciji 73 Cilj - postaviti neke usklađene definicije u cilju efikasnije borbe protiv korupcije u privatnom sektoru na međunarodnom nivou, stavljajući poseban naglasak na prevenciji. U kontekstu primene sveobuhvatne politike prevencije korupcije, kao što je definisano Akcionim planom za borbu protiv organizovanog kriminala od 28. aprila 1997. godine, Zajednička akcija postavlja neke zajedničke definicije za politiku borbe protiv korupcije u privatnom sektoru na nivou zemalja članica: • "lice": svaki zaposleni ili drugo lice koje usmerava ili radi na bilo kom radnom mestu u ime fizičkog ili pravnog lica, koje deluje u privatnom sektoru; • "pravno lice": svako telo koje ima takav status u primenljivom nacionalnom zakonodavstvu, osim za države ili druga javna tela koja vrše dužnosti za državni organ ili za javne međunarodne organizacije; • "kršenje dužnosti": tumačiće se shodno nacionalnim zakonima, kako bi se pokrila unajmanje sva nelojalna ponašanja, koja predstavljaju kršenje propisanih dužnosti, i kako slučaj može biti, kršenje odredaba ili instrukcija za određene profesije, koja se primenjuju u radu "lica" koje je definisano u prvom pasusu. Korupcija u privatnom sektoru - primenljive kazne74 Cilj - ustanoviti zajedničke definicije korupcije u privatnom sektoru i primenljive kazne; naglasiti nemoralnost čina da fizičko ili pravno lice nudi nepropisnu korist tokom vršenja svojih poslovnih aktivnosti. S obzirom na porast prekogranične trgovine robama i uslugama, Danska je predstavila inicijativu za borbu protiv svih oblika korupcije (aktivne i pasivne) koja uništava poslovne aktivnosti. Zemlje članice će preduzeti sve neophodne mere da se kažnjavaju sledeća "ponašanja" na međunarodnom nivou, kada se čine tokom vršenja poslovnih aktivnosti: • obećavanje, nuđenje ili davanje nepropisne koristi bilo kom licu koje usmerava ili radi za privatni sektor da bi to lice činilo ili se suzdržalo od
72

Okvirna odluka Saveta 2003/568/JHA od 22. jula 2003. godine, o borbi protiv korupcije u privatnom sektoru [Službeni glasnik L 192 od 31.07.2003] 73 Zajednička akcija 98/742/JHA od 22. decembra 1998. godine, usvojena od strane Saveta, na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, o korupciji u privatnom sektoru [Službeni glasnik L 358, 31.12.1998]. 74 Inicijativa Kraljevine Danske u vezi usvajanja Okvirne odluke Saveta o borbi protiv korupcije u privatnom sektoru [Službeni glasnik C 184, 02.08.2002]. Zajednička akcije 98/742/JHA je ukinuta ovom Okvirnom odlukom.

240

činjenja bilo koje radnje, koja predstavlja kršenje propisanih dužnosti tog lica (aktivna korupcija); • traženje ili primanje nepropisne koristi za sebe ili za treće lice pri usmeravanju ili radu za telo u privatnom sektoru (pasivna korupcija). Gore navedena dela moraju biti kažnjiva u zemljama članicama minimalnom kaznom između jedne i tri godine zatvora. Moraju se pripremiti i odredbe drugih mera, posebno privremena diskvalifikacija lica iz obavljanja poslovnih aktivnosti ili diskvalifikovanje lica iz članstva, upravljanja ili sa direktorskih položaja u kompaniji - pravnom licu (u slučajevima prestupa koji se ponavljaju). Svaka zemlja članica će imati nadležnost u vezi sledećih počinjenih dela: • od strane državljana ili lica koja prebivaju na njenoj teritoriji (povrh toga, ako zemlja članica odbija da isporuči svog državljanina, ona mora da preduzme mere da utvrdi nadležnost nad delima koja počini njen državljanin van njene teritorije); • unutar njene teritorije; • u ime pravnog lica sa sedištem na njenoj teritoriji. Iniciranje, pomaganje i podsticanje gorenavedenih dela, takođe, predstavlja krivično delo. Zemlje članice će usvojiti neophodne mere da utvrde odgovornost pravnih lica koja steknu korist od nezakonitog ponašanja, koja ima ovlašćenje da zastupaju ili donose odluke u ime pravnog lica. Slično tome, pravno lice može biti odgovorno za nedostatak nadzora ili kontrole u svom delu, što omogućava vršenje krivičnog dela. Ovde treba pripremiti odredbu kojom se pravno lice čini podložnim kažnjavanju, posebno: privremenom ili stalnom diskvalifikacijom iz prakse u komercijalnim aktivnostima, stavljanje pod sudski nadzor, itd.

241

Izvor: OCTN Zaštita finansijskih interesa EU i zemalјa članica i borba protiv prevara

Sadržaj Konvencija o zaštiti finansijskih interesa EZ Zaštita finansijskih interesa zajednice zakonski okvir zajednički za politiku svih zemalјa Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF) Procena OLAF-ovih aktivnosti Evropski javni tužilac Zaštita finansijskih interesa zajednice kroz krivično pravo Zaštita finansijskih interesa zajednice i borba protiv prevara - opšti strateški pristup Integrisana administracija i sistem kontrole u šemama pomoći određenim zajednicama Akcioni plan 2001 - 2003 Akcioni plan 2004-2005 Zaštita evra: zaštita krivičnim sankcijama za borbu protiv falsifikovanja evra Zaštita evra od falsifikovanja Mere zaštite evra od falsifikovanja Borba protiv prevara i falsifikovanja sredstava plaćanja Prevencija prevara i falsifikovanja negotovinskih sredstava plaćanja Medaljoni i simboli slični kovanicama evra Akcioni plan eu 2004-2007 za sprečavanje prevara u vezi negotovinskih sredstava plaćanja Zaštita finansijskih interesa: program Herkul

Konvencija o zaštiti finanasijskih interesa zajednice75

75

Akt Saveta od 26. jula 1995. godine, kojim se propisuje Konvencija o zaštiti finansijskih interesa Zajednice (Službeni list C 316, 27.11.1995

242

Cilj - borba protiv prevara koje utiču na troškove i prihode, uz korišćenje krivičnog zakona (npr. kažnjavanje prevara i uvođenje krivičnih sankcija, koje će omogućiti da rukovodioci posla imaju krivičnu odgovornost i usvajanje pravila o nadležnosti). Shodno Konvenciji, prevare koje utiču na finansijske interese Zajednice sastavljene su od: • u pogledu troškova, svakog međunarodnog delovanja ili propusta koji se odnosi na: - korišćenja ili prezentacije lažnih, netačnih ili nepotpunih iskaza ili dokumenata, koji imaju svoj uticaj na neodgovarajuću ili pogrešnu procenu sredstava iz opšteg budžeta Evropske zajednice ili budžeta koji vodi, ili u ime nekoga vodi Evropska zajednica, - neotkrivanje informacija pri kršenju posebnih obaveza, sa istim efektom; - neodgovarajuća upotreba takvih finansijskih sredstava za potrebe koje nisu prvobitno odobrene; • u pogledu prihoda, svakog međunarodnog delovanja ili propusta koji se odnosi na: - korišćenja ili prezentacije lažnih, netačnih ili nepotpunih iskaza ili dokumenata, koji imaju svoj uticaj na nezakonito smanjenje resursa opšteg budžeta Evropske zajednice ili budžeta koje vodi, ili u ime nekoga vodi Evropska zajednica; - neotkrivanje informacija pri kršenju posebnih obaveza, sa istim efektom; - neodgovarajuća primena zakonski dobijenih beneficija, sa istim efektom. Zaštita finansijskih interesa zajednice - zakonski okvir zajednički za politike svih zemalja 76 Za potrebe zaštite finansijskih interesa Evropske zajednice, usvojena su opšta pravila koja se odnose na administrativne mere i kazne za neregularnosti prema zakonu Zajednice. "Neregularnost" znači svako kršenje odredbi zakona Zajednice koje je rezultat činjenja ili nečinjenja od strane nekog privrednog subjekta, koje ima, ili bi moglo imati, efekat oštećenja generalnog budžeta Zajednice ili budžeta koji ona vodi, bilo smanjenjem ili gubitkom prihoda koji su resursi za prikupljanje prihoda direktno u ime Zajednice ili se isti neopravdano troše. "Privredni subjekt" je svako fizičko ili pravno lice ili njihov ogranak koji ima zakonske "kapacitete (mogućnosti)", prema nacionanom zakonodavstvu, da "vrši" neregularnosti. Termin se može primeniti i na svako lice koje je bilo deo neregularnosti, kao i na svako lice koje je obavezno da snosi odgovornost za ili da spreči vršenje neregularnosti. Administrativne provere, mere i kazne moraju da budu efikasne, odgovarajuće i da odvraćaju od vršenja dela. Moraju da uzmu u obzir prirodu i težinu neregularnosti, prednosti koje su odobrene ili dobijene i stepen odgovornosti. Ni jedna administrativna kazna se ne može primeniti ukoliko zakonom Zajednice nije prethodno propisana odredba o tome. Ograničenje trajanja postupka je četiri godine, od vremena činjenja neregularnosti.
76

Regulativa Saveta 95/2988 (EC, Euratom), 18. decembar 1995. godine, o zaštiti finansijskih interesa Zajednice.

243

Opšte je pravilo da svaka neregularnost obuhvata povlačenje pogrešno date povlastice subjektu istrage. Isto važi i za delovanje čija je svrha da se stekne povlastica suprotna ciljevima zakona Zajednice u slučajevima gde se veštački stvaraju uslovi potrebni za dobijanje takve povlastice. Međunarodne neregularnosti ili one izazvane nemarom, mogu da dovedu do administrativnih kazni. To obuhvata: plaćanje administrativne novčane kazne; plaćanje iznosa većih od iznosa koji su greškom dobieni ili utajeni, isključenje iz povlastice, povlačenje povlastice, u periodu nakon počinjene neregularnosti; privremeno povlačenje odobrenja, gubitak bezbednosti. Odredbe koje se odnose na odnose između primene finansijskih kazni i krivičnih postupaka. Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF)77 OLAF je osnovan 1999. godine u cilju proširenja obima i povećanja efikasnosti aktinvosti u borbi protiv prevara i drugih ilegalnih aktivnosti štetnih po interese Zajednice. Osnovna regulativa Kancelarije je menjanja po preporukama Komisije i Eurostata. Odluke Odlukom Komisije osniva se OLAF i definiši se njegova ovlašćenja, koja su: da sprovodi eksterne administrativne istrage kao deo borbe protiv prevara, korupcije i svih drugih aktivnosti koje negativno utiču na finansijske interese Zajednice i kao deo borbe protiv prevara koje obuhvataju svako drugo delo ili aktivnost kojom se krše odredbe Zajednice; • da sprovodi interne administrativne istrage u cilju: borbe protiv prevara, korupcije i svake druge nezakonite aktivnosti koja ima negativan uticaj na finansijske interese Zajednice; ispitivanja ozbiljnih situacija nepoštovanja profesionalnih obaveza, koje mogu da čine neuspeh da se ispune obaveze zvaničnika i službenika Zajednice koje rezultiraju disciplinskim ili, gde je potrebno, krivičnim postupkom; ili neuspeh članova insititucija, tela, kancelarija ili agencija ili njihovih zaposlenih koji ne podležu Propisima o kadrovima Evropske zajednice i Uslovima o zaposlenju drugih službenika u Evropsku zajednicu, da ispune slične obaveze; • da sprovode istrage u drugim oblastima na zahtev institucija i organa Zajednice; • da pomognu jačanje saradnje sa zemljama članicama na polju sprečavanja prevara;

77

Akti:

• • • •

Odluka Komisije od 28. aprila 1999. godine, kojom se osniva Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF). Propisi Skupštine i Saveta (EC) Br. 1073/1999 od 25. maja 1999. godine, koji se odnose na istrage koje vodi Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF). Regulativa Saveta (Euratom) Br.No 1074/1999 od 25. maja 1999. godine koja se odnosi na istrage koje vodi Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF). Interinstitucionlani sporazum od 25. maja 1999. godine između Evropskog parlamenta, Saveta Evropske unije i Komisije Evropske zajednice, koji se odnosi na interne istrage od strane Evropske kancelarije za borbu protiv prevara (OLAF).

244

da razviju strategije za borbu protiv prevara (pripremajući zakonske i nadzorske inicijative u oblastima delovanja Kancelarije, uključujući inicijative koje se odnose na instrumente pokrivene Glavom VI Amsterdamskog sporazuma); • da predloži svaku drugu operativnu aktivnost u borbi protiv prevara (razvoj infrastrukture, prikupljanje i analiza informacija, pružanje tehničke pomoći); • da održava direktan kontakt sa organima policije i pravosuđa; • da predstavljaju Komisiju u oblasti sprečavanja prevara.

Procena OLAF-ovih aktivnosti78 Izveštaj ne samo da sadrži opštu ocenu OLAF-ovih aktivnosti, kao što naslov kaže, već daje i preporuke za unapređenje rada. Razmatra različite aspekte: operativnu funkciju OLAF-a, opšte zadatke Komisije i novi (izvedeni, hibridni) status OLAF-a. Operativni zadaci Kancelarije Interinstitucionalni sporazum od 1999. godine između Evropskog parlamenta, Saveta i Komisije proširio je opseg internih istraga. Međutim, samo ove tri institucije su ga potpisale. Komisija poziva i druge insitucije i tela da mu pristupe. Novi dogovori o inetrnim istragama pokrenule su nekoliko sporova u kojima se uvek odlučivalo u korist Komisije. Na primer, prvostepeni sud je odbacio slučaj koji je pokrenut od strane 71 člana Evropskog pralamneta, a koji su smatrali da sporazum podriva njihov parlamentarni imunitet i nezavisnost. Slično tome, 2002. godine vrhovni tužilac Suda pravde preporučio je povraćaj odluke Evropske centralne banke i Evropske investicione banke koju je Komisija smatrala nekompatibilnom sa osnovnim Propisima istraga prevara. Eksterne istrage pokrivaju, ne samo one istrage koje se vode van insitucija i tela Zajednice, već i istrage koje se vode na nacionlanom nivou na zahtev Zajednice i uz učešće Zajednice. U primeni ovlašćenja u eksternim istragama, Kancelarija se susrela sa određenim poteškoćama koje se odnose na odbijanje saradnje u smislu pristupa dokumentaciji. Komisija preporučuje obavljanje uporedne analize u ovoj oblasti, kako bi se pripremili efikasniji mehanizmi. Procena Komisije u oblasti partnerstva sa zemljama članicama je pozitivna. Ona preporučuje da Kancelarija razmotri mogućnost za proširenje memoranduma o razumevanju zaključenog sa vlastima u zemljama članicama i razradu njihovih strateških obaveštajnih funkcija. OLAF se suočio sa nekim poteškoćama u vezi pravne pomoći i sudske stručnosti. Da bi ih rešila, Komisija smatra da obavezu prijavljivanja sumnjivih slučajeva shodno određenim sektorskim propisima treba proširiti na sve eksterne sitrage i na sudski nastavak slučaja u internim istragama. U pogledu koordinacije aktivnosti Zajednice, postoji želja da se ona unapredi i Komisija predlaže proširenje primenu memoranduma o razumevanju među institucijama Zajednice, posebno insitucijama koje se bave rukovođenjem fondovima Zajednice. Službe interne revizije i Zajednički istraživački centar su već potpisali dogovor, a Generalni direktorat za zapošljavanje i socijalna pitanja i Kancelarija za saradnju (AIDCO) su u potpupku potpisivanja.
78

Izveštaj Komisije od 2. aprila 2003. godine o proceni aktinvosti Evropske kancelarije za borbu protiv prevara (OLAF).

245

Na međunarodnom nivou i nivou Evropske unije, Komisija podseća na potpisivanje sporazuma o saradnji sa Europolom i Eurodžastom 2003.godine. Opšti zadaci Komisije: posebna stručnost Kancelarije Za strategiju borbe protiv prevara, Komisija preporučuje da Kancelarija pripremi svoje radne programe, uzimajući u obzir uputstva i doprinose institucija u vezi borbe protiv prevara. Po pitanju prevencije, Komisija naglašava korisni doprinos Kancelarije. Kancelarija pruža redovnu podršku drugim službama. Takođe je napravila praktičan vodič o profesionalnoj etici, i njena stručnost može naročito biti korisna u pomoći zemljama članicama u borbu protiv prevara. Što se tiče zakonodavstva o suzbijanju prevara, Komisija preporučuje ispitivanje mogućnosti uvođenja administrativnih kazni Zajednice u druge oblasti, pored uobičajenih u oblasti poljoprivrede i ravnajuće kazne u oblasti carina. U cilju jačanja pravne dimenzije, Komisija se poziva na Konvenciju o budućoj Evropskoj uniji da prihvati predlog za usvajanje osnovanja Evropskog tužilaštva u konstitucionom delu Sporazuma. Komisija smatra da tehnička pomoć koju pruža Kancelarija unapređuje administrativnu i finansijsku nadgradnju. U pogledu funkcije reprezentacije i saradnje, Komisija smatra da OLAF mora da vrši redovne procene mehanizama koje daju propisi, kako bi bolje procenila potrebu za prilagođavanjem propisa. Nezavisna i interna služba: hibridni status Usvaja nje posebnog statusa OLAF-a obezbedilo je kompatibilnost između njegove funkcionalne nezavisnosti i njegovog položaja kao odeljenja Komisije. U pogledu njegove organizacije i zaposlenih, Komisija preporučuje da OLAF definiše sopstvenu kadrovsku politiku u interesu transparentnosti. Komisija preporučuje da se osnuje jedinica za rad sa komunikacijama koja će raditi sa zahtevima za informacijama poslatim Kancelariji i da pomogne direktoru. Evropski javni tužilac79 Prilikom Međuvladine konferencije održane u Nici od 07. do 09. decembra 2000. godine, Komisija je dala sadašnji doprinos u vidu predloga za izmene Člana 280 Sporazuma kojim se osniva Evropska zajednica, da bi se podstakla efikasnija borba protiv prevara koje su štetne po finansijske interese Zajednice. Bez podcenjivanja važnosti nacionalnih mehanizama borbe protiv ove vrste prevara, tradicionalni instrument pravne pomoći ostaje neodgovarajući za suočavanje sa oblicima kriminala koji su usmereni strogo na Evropsku zajednicu. Komisija stoga predlaže institut Evropskog javnog tužioca kojeg bi podržavali zamenici Evropskog tužioca na nacionalnom nivou kako bi se obezbedila veza između mehanizama Zajednice i nacionalnih sudskih sistema. Tužioci treba da budu u mogućnosti da izvedu slučaj pred sudove zemalja članica i da imaju kontrolu nad istragama širom teritorije Zajednice. Evropski javni tužilac treba da bude imenovan od strane Saveta, po osnovu večine u Evropskom parlamentu, a na sonovu spiska kandidata koji daje Komisija, za mandat od šest
79

Saopštenje Komisije od 29. septembra 2000.godine. Dodatni doprinos Komisije Intervladinoj konferenciji za insitucionalne reforme. Zaštita finansijskih interesa Zаjеdnice kroz krivično pravo: Evropski tužilac.

246

godina, koji se ne obnavlja nakon isteka. Osnovna karakteristika Evropskog javnog tužioca je njegova nezavisnost. Njegov zadatak je ograničen na istrage i krivično gonjenje prestupa štetnih po finansijske interese Evropske zajednice. Uslovi za primenu funcija Evropskog javnog tužioca bili bi usvojeni od strane Saveta, postupkom ko-odluka (Član 251 Sporazuma EZ). Treba definisati Propise za: • pravila u vezi različitih prestupa koji se odnose na finansijske interese Zajednice (prevare, korupciju, pranje novca, itd.) i kazne koje se odnose na te prestupe; • pravila o postupku primenljivom na aktivnosti tužioca (mehanizmi koji se odnose na slučajeve koje vodi tužilac, tužiočeva istražna ovlašćenja, pokretanje ili okončanje istrage), i pravila o prihvatiljivosti dokaza; • pravila za sudski pregled aktivnosti tužioca u vršenju njegovih dužnosti. Zaštita finansijskih interesa zajednice kroz krivično pravo80 Insitutcije Zajednice i zemalja članica potvrdile su važnost efikasne zaštite finansijskih inetersa Zajednice. U cilju borbe protiv prevara i drugih nezakonitih aktivnosti koje utiču na te interese, zemalje članice su 26. jula 1995. godine potpisale Konvenciju o zaštiti finanaisjkih interesa Evropske zajednice i nekoliko dodatnih protokola čije su mere usmerene posebno na usklađivanje nacionalnih krivičnih zakonodavstva. Prevare koje obuhvataju troškove kao i prihode Prevara može da se sastoji od sakog međunarodnog činjenja ili nečinjenja, koje se odnosi na: • korišćenje ili upotreba lažne, netačne ili nepotpune iskaze ili dokumente, koji za rezultat imaju nezakonito smanjenje resursa opšteg budžeta Evropske zjaednice ili budžeta koje vodi, ili u ime nekog, vodi Evropska zajednica, • neotkrivanje informacija u vezi kršenja određene obaveze, sa istim efektom, • neodgovarajuća primena zakonito stečene koristi, sa istim efektom. Aktivna i pasivna korupcija Pasivna korupcija se sastoji od namernog činjenja dela zvaničnika koji traže ili primaju povlastice ili prihvataju obećanja takve povlastice za uzvrat nevršenja njihovih zvaničnih dužnosti i vršenja ili uzdržavanja od vršenja njihovih službenih dužnosti ili delovanje u okviru njihovih službenih dužnosti koje mogu štetiti ili je verovatno da će štetiti finansijskim interesima Zajednice. Pranje novca Pranje novca obuhvata dela koja se počine namerno u cilju: •
80

preobraćanja ili prebacivanja dobara stečenih kriminalnom aktivnošću;

Predlog za Direktivu Evropskog parlamenta i Saveta o zaštiti finansijskih interesa Zajednice kroz krivično zakonodavstvo (Službeni list C 240 E od 28.08.2001). Izmenjeni predlog za Direktivu Evropskog parlamenta i Saveta o zaštiti finansijskiih interesa Zajednice kroz krivično zakonodavstvo (Službeni list C 71 E od 25.03.03).

247

• skrivanja izvora, prave prirode ili lokacije dobara stečenih kriminalnom aktivnošću, kao i sticanje, posedovanje ili korišćenje gorenavedene imovine. Krivična odgovornost i kazne unutar Evropske unije Zemlje članice treba da preduzmu neophodne mere kako bi omogućile određenim licima ovlašćenja da odlučuju ili primenjuju kontrolu nad poslovima za koje su odgovorni. One takođe moraju da definišu odgovornost privrednih subjekata kao i krivičnu odgovornost fizičkih lica koja vrše, podstiču ili koji su učesnici u nezakonitom postupanju. Završne odredbe Zemlje članice moraju da obezbede okruženje gde Komisija može da pruži svu tehničku i operativnu pomoć potrebnu za pojednostavljivanje koordinacije istraga koje vode relevantni nacionalni organi. Zemlje članice će imati slobodu da usvoje i održavaju strožije zakonske odredbe u cilju obezbeđivanja efikasne zaštite finansijskih inetersa Zajednice. Zaštita finansijskih interesa Zajednice i borba protiv prevara - opšti stateški pristup81 Od 1994. godine, pristup Zajednice borbi protiv prevara bio je proaktivna, osmišljen da razradi zakonski okvir koji bi pokrio sve oblasti zaštite finansijskih interesa. Stoga je urađeno sledeće: • Konvencija o zaštiti fiannsijskih interesa Evropske zajednice (1995) i njeni Protokoli iz 1996 i 1997; • Regulativa Saveta (EC, Euratom) Br. 2988/1995 koja se odnosi na zaštitu finansijskih inetersa Evropske zajednice (1995) i Regulativa Saveta (EC, Euratom) Br. 2185/96 koja se odnosi na provere i inspekcije na licu mesta, koje vrši Komisija u cilju zaštite finansijskih interesa Evropske zajednice od prevara i drugih neregularnosti (1996); • Osnivanje Evropske kancelarije za borbu protiv prevara (OLAF) 1999. godine. Zaštita finansijskih interesa: Program Herkul82 Cilj programa Herkul je da doprinese zaštiti finansijskih interesa Zajednice dajući posebne mogućnosti određenim telima (administracijama, univerzitetima, udruženjima), što će pomoći jačanju aktivnosti Zajednice u oblasti zaštite finansijskih interesa. Podržane aktivnosti su nabrojane u Aneksu Odluke: • organizacija seminara i konferencija; • unapređenje naučnih studija i diskusija o politici Zajednice u oblasti zaštite finansijskih interesa Zajednice; • koordinacija aktivnosti koje se odnose na zaštitu finansisjkih interesa Zajednice; • obuka i podizanje svesti; • unapređenje razmene specijalizovanih zaposlenih;
81
82

Akt Komisje od 26. juna 2000. godine o zaštiti finansijskih interesa Zajednice - borba protiv prevara Odluka Br. 804/2004/EC Evropskog parlamenta i Saveta od 21. aprilal 2004. godine, kojom se uspostavlja akcioni program Zajednice za unapređenje zaštite finansijskih interesa Zajednice (program Herkul).

248

• • • •

širenje naučnih informacija; razrada i snabdevanje specijalizovanih informacionih alata; tehička pomoć; unapređenje i proširenje razmene podataka.

Provere i inspekcije na licu mesta83 Regulativa se primenjuje na provere i inspekcije na licu mesta, koje sprovodi Komisija u cilju zaštite od prevara. Pre provera i inspekcija na licu mesta potrebno je obavestiti nadležne organe zemlje članice, kako bi oni mogli da pruže svu potrebnu pomoć. Inspektori Komisije treba da imaju pristup, u saglasnosti sa nacionalnim zakonodavstvom, svim informacijama i dokumentaciji o predmetnim postupanjima, koje traže radi odgovarajućeg vršenja provera i inspekcija na licu mesta. Informacije dobijene na bilo koji način u okviru Propisa pokrivene su profesionlanom tajnošću i zaštićene su na isti način kao što su informacije zaštićene odredbama Zajednice o zaštiti podataka. Izveštaj inspektora Komisije sadrži prihvatljive dokaze za administrativni ili sudski postupak zemlje članice, gde se njihovo korišćenje pokaže neophodnim. Integrisana administracija i sistem kontrole za određene programe pomoći Zajednice84 Regulativa omogućava svakoj zemlji članici da uspostavi integrisanu administraciju i sistem kontrole. Integrisani sistem se sastoji od sledećih elemenata: • • • • kompjuterizovane baze podataka; alfanumeričkog sistema identifikacije i registracije životinja; prijava za pomoć; integrisanog sistema kontrole.

Akcioni plan 2001 – 2003 U junu 2000. godine, Komisija je predstavila Sopštenje o sveobuhvatnom strateškom pristupu zaštiti finansijskih ineteresa Zajednice i borbi protiv prevara, koji identifikuje velike izazove sa kojima se treba suočiti narednih pet godina. Ovaj akcioni plan predlaže prevođenje sveobuhvatne strategije u brojne spcifične mere tokom naredne tri godine. U cilju borbe protiv privrednog i finansijskog kriminala koji šteti budžet Zajednice, plan izdvaja četiri izazova: • • • • razvoj sveobuhvatne politike borbe protiv prevara; pothranjivanje kulture saradnje među svim odgovornim organima; interinstitucionalni pristup sprečavanju i suzbijanju prevara i korupcije; jačanje krivične dimenzije prevencije i suzbijanja.

83

Regulativa Saveta (Euratom, EC) Br. 2185/96 od 11. novembra 1996. godine koja se odnosi na provere i inspekcije na licu mesta a koje vrši Komisija u cilju zaštite finansijskih interesa Evropske zajednice od prevara i drugih neregularnosti.
84

Regulativa Saveta (EEC) Br. 3508/92 od 27. novembra 1992. godine kojom se ustanovljava integrisani administrativni i kontrolni sistem za određene programe pomoći Zajednice. Izmenjene Regulativom Saveta (EC) Br. 165/94 od 24. januara 1994. godine i Regulativom Saveta (EC) Br. 3235/94 od 20. decembra 1994. godine.

249

Akcioni plan 2004-200585 Akcioni plan 2004-2005 odgovar adrugom stupnju implemenatcije sveobuhvatnog strateškog pristupa usvojenog u junu 2000. On svedoči o trajnoj posvećsnosti Zajednice da se bori protiv prevara i čini jedan od njenih odgovora na izazove koji prate razvoj Unije u 2004. i 2005. godini. Nove akcije pratiće četiri glavne putanje definisane 2000. godine za narednih 5 godina: • sveobuhvatna zakonodavna politika borbe protiv prevara: efikasniji i konzistentniji propisi; • nova kultura saradnje: puno učešće i saradnja između nacionalnih tela i tela Zajednice; • interinstitucionalni pristup prevenciji i borbi protiv korupcije: učvrstiti kredibilitet evropskih institucija; • jačanje krivično-pravne dimenzije: usvajanje zakonskog i sudskog okvira za zaštitu finansijskih interesa Evropske unije. Mere planirane sa period 2004-2005 uzimaju u obzir izneto u izveštaju o progresu aktivnosti OLAF-a i čine ih aktivnosti koje nisu završene u prethodnom periodu, kao i mere usmrene na odgovor na posebne potrebe i na jačanje zakonskog okvira OLAF-a, posebno u svetlu slabosti koje su otkrivene u slučaju Eurostat. U dokumentu Komisija procenjuje i ukupne rezultate u okviru akcionog plana 20012003, koji se mogu oceniti kao pozitivni. Zaštita evra: zaštita kaznenim sankcijama prema falsifikovanju evra86 Cilj – obezbediti odgovarajuću zaštitu evra od falsifikovanja u okviru krivičnih zakona zemalja članica. Odluka koja dopuljuje Konvenciju iz 1929. godine traži od zemljama članica da uvedu efikasne, proporcionalne i efektne kazne, uključujući i uslove zatvarnja lica za sledeće: • • • • svaku nezakonitu proizvodnju ili menjanje valute; nezakonito korišćenje falsifikovanje valute; uvoz, izvoz, prevoz, primanje ili davanje falsifikovanje valute u cilju zloupotrebe iste; nezakonita proizvodnja, primanje, davanje ili posedovanje alata, kompjuterskih programa, holograma i drugih instrumenata ili sredstava za falsifikovanje ili menjanje valute.

Zaštita evra od falsifikovanja87 Cilj ove odluke je da se dopune brojne odredbe koje su već usvojene u ovoj oblasti, naročito:

85

- Saopštenje Komisije od 9. avgusta 2004. godine o zaštiti finansijskih interesa Zajednice – Borba protiv prevara – Akcioni plan za 2004-2005 86 - Odluka Saveta 2000/383/JHA od 29. maja 2000 o proširenju zaštite evra prilikom njegovog uvođe primenom krivičnih sankcija. Izmenjena Odlukom Saveta 2001/888/JHA od 6. decembra 2001 godine.
87

Odluka Saveta 2001/887/JHA od 6. decembra 2001 o zaštiti evra od falsifikovanja

250

• Rezolucija Saveta od 28. maja 1999. o proširenju zaštite evra od falsifikovanja prilikom njegovog uvođenja primenom krivičnih i drugih sankcija; • Odluka Saveta od 29. maja o proširenju zaštite evra od falsifikovanja prilikom njegovog uvođenja primenom krivičnih i drugih sankcija; • Propisi Saveta kojim se definišu neophodne mere za zaštitu evra od falsifikovanja. Mere zaštite evra od falsifikovanja88 Cilj – jačanje zaštite evra od falsifikovanja uspostavljanjem sistema za razmenu informacija i za centralizaciju informacija, saradnju, uključujući saradnju sa zemljama nečlanicama, analizu i povlačenje falsifikovanih novčanica i kovanica. Ova Regluativa uspostavlja sveobuhvatni sistem za zaštitu evra od falsifikovanja u pogledu njegovog uvođenja od 01. januara 2002. godine. On podržava brojne odluke koje su prethodno usvojene u ovoj oblasti, posebno: • Odluke Saveta od 28. aprila 1999 kojom se proširuje mandat Europola i na falsifikovanje novca i drugih sredstava plaćanja; • Uputstvo Evropske centralne banke od 26. avgusta 1998, kojim se uspostavlja Centar za analizu falsifikata (SAS) vođen pod pokroviteljstvom Evropske centralne banke; • Odluka Saveta od 28. februara 2000 kojom se, sa jedne strane omogućava sistematsko prikupljanje tehničkih informacija o falsifikovanjy evra od strane Evropske centralne banke i definiše obaveza osnivanja nacionlanih centara (nacionalni centri za analizu kovanica - CNAC) i Evropskog tehničkog i naučnog centra (ETSC) odgovornog za analizu kovanica evra; • Odluka Saveta od 29. maja 2000 o proširenju zaštite evra od falsifikovanja prilikom njegovog uvođenja primenom krivičnih i drugih sankcija. Borba protiv prevara i falsifikovanja sredstava plaćanja89 Cilj ove Odluke je dopuna niza drugih mera koje je već preduzeo Savte u borbi protiv prevara i falsifikovanja negotovinskih sredstava plaćanja: • Zajednička akcija 98/428/JHA za stvaranje Evropske sudkse mreže • Zajednička akcija 98/733/JHA za definisanje učešća u kriminalnoj organizaciji u zemlji članici i Evropskoj uniji krivičnim delom • Zajednička akcija 98/699/JHA o pranju novca, identifkiaciji, praćenju, zamrzavanju, zapleni i konfiskaciji dobara i prihoda stečenih kriminalom. U okviru ove Odluke će se prevare vezane za negotovinska sredstva plaćanja tretirati kao krivično delo koje je kažnjivo efikasnom, proporcionlanom kaznom i kaznom koja odvraća od bavljenja kriminalom u svim zemljama članicama EU.
88

Regulativa (EC) br.1338/2001 od 28.juna 2001 o zaštiti evra od falsifikovanja. Regulativa Saveta (EC) br.1339/2001 od 28.juna 2001 kojom se proširuje Regulativa (EC) br.1338/2001, a kojom su definisane mere potrebne za zaštitu evra od falsifikovanja u onim zemljama članicama koje još nisu usvojile evro za svoju valutu.

89

Odluka Saveta od 28. maja 2001. godine o borbi protiv prevara i falsifikovanja negotovinskih sredstava plaćanja.

251

Sprečavanje prevara i falsifikovanja negotovinskih sredstava plaćanja90 Cilj – pokrenuti opštu trogodišnju kampanju borbe protiv prevara i protiv nezakonitih plaćanja kreditnim karticama; reagovati na prevare koje prete da uspore razvoj elektronske trgovine. S obzirom da se obim prekograničnih prevara povećava svakodnevno, Komisija naglašava važnost sveobuhvatnog preventivnog pristupa. Sadašnje dobiti iz prevara uz upotrebu platnih kartica iznose do 600 miliona u Evropskoj uniji, a koriste se često da finansiraju druge kriminalne akivnosti. U saopštenju, Komisija poziva sve aktere na tržištu (vlasnike platnih kartica, snabdevače, udruženja potrošača, nacionlane i međunarodne organe) da sarađuju u cilju povećanja bezbednosti platnih sistema. Priloženi akcioni plan postavlja opšte ciljeve koje treba postići uspostavljanjem najbolje prakse. Medaljoni i simboli slični kovanicama evra91 Regulativa je stvorena da bi zaštitila javnost od rizika zbunjivanja ili prevara sa metalnim predmetima popit medaljona i simbola koji su veoma slični kovanicama evra. Ne samo da se takvi predmeti mogu greškom uzeti prilikom kupovine, već se mogu i nezakonito koristiti umesto kovanica evra. Regulativa zabranjuje proizvodnju, prodaju, uvoz i distribuciju radi prodaje ili u druge komercijalne svrhep medaljona ili drugih simbola koji imaju vizuelne karakteristike slične bilo kojoj valuti. Komisja može da precizira posebna ovlašćenja za upotrebu termina "evro" ili "evro cent" ili simbola evra, gde ne postoji rizik da će doći do zabune. U takvim slučajevima, mora da postoji jasna oznaka privrednog subjekta na površini, a na aversu ili reversu medaljona ili simbola mora da postoji oznaka ''nije za redovnu prodaju''. Akcioni plan eu 2004-2007 za sprečavanje prevara i falsifikovanja negotovinskih sredstava plaćanja92 Komisija smatra da je saradnja između glavnih aktera suštinska za efikasnu borbu protiv prevara: bolja saradnja između javnih organa i privatnog sektora u zemljama članicama je poželjna. Po mišljenju Komisije, neophodno je razgraničenje zakonodavstva Zajednice i nacionlanih zakonodavstva au oblasti zaštite ličnih podataka a u pogledu sprečavnja prevara, odnosno da se omogući efikasna razmena informacija na evropskom nivou. U svom saopštenju, Komisija postavlja prioritet za održanje i jačanje saradnje između aktera. Planira da: • • • •
90

organizuje posebne mere poput pan-evropske obuke i konferencija pregled sistema za prenos podataka na evropskom nivou reorganizacija ekspertske grupe za prvenciju prevara (FPEG) poboljšanje bezbednosti sistema plaćanja i uključenje javnosti problematiku

u

Saopštenje Komisije upučeno Savetu, Evropskom parlamentu, Evropskoj centralnoj banci, Ekonomskom i socijalnom komitetu i Evropolu – Sprečavanje prevara i falsifikovanja negotovinskih sredstava plaćanja (Aneks: Akcioni plan za prevenciju prevara) 91 Regulativa Saveta (EC) br.2182/2004 od 6. decembra 2004, koja se odnosi na medaljone ili simbole slične kovanicama evra.
92

Saopštenje Komisije upućeno Savetu, Evropskom pralamentu, Evropskom ekonomskom i socijalnom komitetu, Evropskoj centralnoj banci i Europolu – Novi akcioni plan 2004-2007 zasprečavanje prevara sa negotovinskim sredstvima plaćanja.

252

uzeti u obzir razvoj tehnologija

Obaveštavanje o izgubljenim i ukradenim karticaa u EU mora biti poboljšano. Ono je tehnički izvodljivo i poželjno je imati jedinstveni telefonski broj u EU za obaveštavnje o izgubljenim i ukradenim karticama. Komisija takođe planira da pokrene posebne inicijative usmerene na sprečavanje krađe identiteta u EU, koje su često povezane sa organizovanim kriminalom. Procenjene su koristi uspostavljanja jedinstvene EU kontakt tačke za građane i poslovne ljude koji su se suočili sa krađom identiteta. Potrebno je uložiti napore da se zaštite komercijalni veb-sajtovi od neovlašćenog pristupa. Upadi u baze podataka elektronskih trgovaca uzrokuju nemerljive štete po ugled i utiču na Internet bezbednost, čime se minira poverenje klijenta. Na kraju 2007. godine, Komisija će predstaviti izveštaj o napretku postignutom implementacijom akcionog programa.

253

Izvor: OCTN Trgovina ljudima Sadržaj

Aktivnosti EU u borbi protiv trgovine ljudima Konvencija UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu Dopunski protokoli uz konvenciju un o transnacionalnom organizovanom kriminalu: • Protokol o prevenciji, suzbijanju u kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom Protokol o suzbijanju krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom

Zajednička akcija za borbu protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece Trgovina ženama za potrebe seksualne eksploatacije Nove mere borbe protiv trgovine ženama Borba protiv seksualnog turizma sa decom Implementacija mera za borbu protiv seksualnog turizma sa decom Borba protiv dečije pornografije na internetu Potrage za nestalom ili seksualno ekspolatisanom decom Ekspertska grupa o trgovini ljudima Okvirna odluka saveta o borbi protiv trgovine ljudima Okvirna odluka o borbi protiv seksualne eksploatacije dece i dečije pornografije

Aktivnosti EU u borbi protiv trgovine ljudima Trgovina ljudima, kako je definisano zakonima EU nije samo krivično delo koje je usmereno na seksualnu ili radnu eksploataciju lica, već uglavnom na seksualnu eksploataciju žena i dece. To je i kršenje osnovnih ljudskih prava. Član 5 (3) Povelje Evropske unije o osnovnim ljudskim pravima, koja će biti deo Evropskog ustava, kaže "Trgovina ljudima je zabranjena". Trgovinu ljudima karakteriše visok nivo umešanosti organizovanog kriminala i širok opseg ilegalnih aktivnosti u različitim zemljama porekla, tranzita ili odredišta za žrtve. Potreban je niz različitih mera, uključujući preventivne mere, odgovarajuću zaštitu i pomoć žrtvama, kažnjavanje seksualnog nasilja u svim njegovim oblicima, kao i mere kojima će se obezbediti saradnja organa za primenu zakona i sudstva. Sporazum o Evropskoj uniji eksplicitno se poziva na trgovinu ljudima i prestupe protiv dece. Evropski parlament je isto učunio u nekoliko rezolucija. Tamperski Evropski savet održan oktobra 1999. godine poziva na akcije protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece. Haški program za slobodu, bezbednost i pravdu, usvojen od strane Evropskog saveta novembra 2004. godine, poziva Savet i Komisiju da razviju plan najbolje prakse, standarde i mehanizme u ovom kontekstu. Trgovina ljudima se odnosi na sve pojedince, ali uglavnom utiče na žene i decu. Konvencija UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu Konvencija UN o transnacionlanom organizovanom kriminalu je prvi pravni obavezujući instrument za borbu protiv organizovanog kriminala, koji je stupio na snagu 29. septembra 2003. godine. Namena Konvencije je da bude odgovor međunarodne zajednice na rastuću globalizaciju organizovanog kriminala. Nastojanja međunarodne zajednice da razvije međunarodne instrumente za borbu protiv transancionlanog organizovanog kriminala proističu iz uočene ozbiljnosti problema. Novi oblici transnacionalne saradnje između organizovanih kriminalnih grupa pojavili su se poslednjih decenija 20. veka. Globalizacija ekonomskih sistema i razvoj sistema transporta i komunikacionih tehnologija stvorili su ogromne mogućnosti za komunikaciju među ljudima i za ekonomski razvoj, ali su stvorili i znatne nove mogućnosti za organizovani kriminal. Prva i najvažnija svrha Konvencije je međunarodna saradnja. Da bi se ona postigla, neophodno je obezbediti da što više zemalja ima usvojene osnovne mere (standarde) borbe protiv organizovanog kriminala, kako ne bi bilo "bezbednog mesta" gde bi se mogle odvijati organizovane kriminalne aktivnosti ili skrivanje dokaza ili dobiti od njih. Ratifikovanjem Konvencije države preuzimaju obavezu da usvoje niz mera za kontrolu kriminala, uključujući i kažnjavanje učešća u organizovanoj kriminalnoj grupi, pranje novca, korupciju i opstrukciju pravde. One se, takođe, obavezuju da u potpunosti koriste instrumente ekstradicije, međusobne pravne pomoći, administrativne i regulativne kontrole, saradnje među organima za primenu zakona, zaštite žrtava i mera za prevenciju kriminala.

Dopunski protokoli konvenciji UN o transnacionalnom organizovanom kriminalu Opšte mere borbe protiv kriminala iz Konvencije o transnacionalnom organizovanom kriminalu su dopunjene nizom protokola, koji su usmereni ka posebnim oblicima kriminala. Tri takva protokola su o borbi protiv krijumčarenja migranata, trgovine i eksploatacije ljudi, posebno žena i dece, i nezakonitoj proizvodnji i trgovini vatrenim oružjem. O drugim protokolima bi se moglo razmisliti u budućnosti. Generalna skupština je pozvala države da ispitaju situaciju u oblasti nezakonite proizvodnje i krijumčarea eksploziva, na primer, i da razmotre razradu daljih instrumenata za kontrolu ovog zla. Protokol o sprečavanju, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom Protokol će: 1. ujediniti u usvajanju mera za prevenciju trgovine ljudima, posebno ženama i decom, kao i u gonjenju i kažnjavanju međunarodnih krijumčara; 2. učiniti saradnju između država u borbi protiv trgovine efikasnijom; 3. štititi žrtve trgovine i pomoći im sa se bezbedno vrate svojim ili trećim zemljama; 4. obavestiti javnost o problemu trgovine ljudima i njenim negativnim posledicama i po krijumčare i po žrtve. Protokol o borbi protiv krijumčarenja kopnom, morem i vazduhom Vlade su se saglasile da: 1. učine krijumčarenje migranat krivičnim delom u nacionalnim zakonodavstvima; 2. usvoje posebne mere za suzbijanje krijumčarenja migranata morem; 3. ojačaju međunarodnu saradnju radi prevencije krijumčarenja migranata i da gone i krivično gone prestupnike. Zajednička akcija borbe protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece93 Cilj - utvrditi zajednička pravila za akciju borbe protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece u cilju doprinosa borbi protiv određenih oblika nedozvoljenih imigracija i unapređenja sudske saradnje u krivičnim pitanjima. Zajednička akcija daje sledeće definicije:
93

Zajednička akcija 97/154/JHA od 24. februara 1997. godine, usvojena od strane Saveta, na osnovu Člana K.3 Sporazuma o Evropskoj uniji, koji se odnosi na aktivnosti borbe protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece [Službeni list L 63 od 04.03.1997]. Izmenjeno Dodatnom odlukom Saveta 2002/629/JHA od 19. jula 2002. godine o trgovini ljudima.

• "trgovina - trafiking": svako ponašanje / delovanje koje posreduje u ulasku, tranzitu i boravku ili izlasku sa teritorije zemlje članice za svrhom sticanja dobiti a u pogledu seksualne eksploatacije ili zloupotrebe odraslih ili dece zahvaćenih delovanjem; • "seksualna eksploatacija" u odnosu na decu znači: uzrokovanje ili prinudu deteta da učestvuje u nezakonitoj seksualnoj aktivnosti; eksploatativna upotreba dece u prostituciji i drugim nezakonitim seksualnim činovima; eksploatativna upotreba dece u pornografskim predstavama i materijalima, uključujući i proizvodnju, prodaju i distribuciju ili drugi oblik trgovine takvim materijalima, kao i posedovanje takvih materijala; • "seksualna eksploatacija" u odnosu na odrasle: unajmanje eksploatativna upotreba odraslih u prostituciji. Svaka zemlja članica mora da preduzme mere da obezbedi: • odgovarajuću zaštitu svedoka koji pružaju informacije; • odgovarajuću pomoć žrtvama i njihovim porodicama. Trgovina ženama za potrebe seksualne eksploatacije94 Novembra 1993. godine, Savjet je usvojio set preporuka za borbu protiv trgovine ljudima. Juna 1996.godine, održana je prva Evropska konferencija o trgovini ženama. Organizovala ju je Komisija i okupila je aktere iz različitih delova društva (univerziteti, NVO, policija i imigracione službe, vlade i parlamenti). Jedna od predloženih mera na Konferenciji bila je razvoj sveobuhvatnog akcionog plana za struktuirani pristup. Saopštenje je uzelo ove predloge i formulisalo praktična rešenja za borbu protiv pojave trgovine ljudima iz trećih zemalja, koje se dovode u Evropsku uniju i seksualno eksploatišu kroz zastrašivanje. Ovaj problem je povezan i sa trgovinom decom, iako ovaj drugi problem zahteva specifične reakcije o kojima je diskutovano kroz drugo saopštenje iz 1996. godine. Informacija o ovom fenomenu, i naročito tačne cifre kroz koje se on procenjuje su varljive. Međunarodna organizacija za migracije procenjuje broj žrtava na oko 500 000, od kojeg sve veći broj dolazi iz centralne i istočne Evrope i novonastalih nezavisnih zemalja. Uspostavljene su cele mreže koje imaju političku podršku i značajne ekonomske izvore. Često je trgovina ljudima povezana i sa drugim oblicima kriminala (trgovina drogom, pranje, novca). Nove mere borbe protiv trgovine ženama95 Cilj - pregled mera za usvajanje borbe protiv trgovine ženama, i formulisanje predloga koji će popuniti postojeće praznine. Od prvog saopštenja Komisije 1996. godine, svest o problemu postala je široko rasprostranjena i preduzete su brojne mere na evropskom nivou, zajedno sa zemljama nečlanicama i specijalizovanim organizacijama.

94

Saopštenje Komisije od 20. novembra 1996. godine ka Savetu i Evropskom parlamentu o trgovini ženama za potrebe seksualne eksploatacije. 95 Saopštenje Komisije od 09. decembra 1998. godine prema Savetu i Evropskom parlamentu sa predlogom daljih akcija za borbu protiv trgovine ženama.

Trgovina ženama je definisana kao trensport žena iz trećih zemalja u Evropsku uniju, legalno ili ilegalno, za potrebe seksualne eksploatacije. To pokriva sve oblike seksualne eksploatacije, uključujući i brak za potrebe komercijalne seksualne eksploatacije. Zajednička akcija od februara 1997. godine dovela je do određenog napretka u oblasti saradnje i koordinacije, pristup koji je usvojen ministarskom deklaracijom iz Haga, od 03. aprila iste godine. STOP program je pružio podršku za projekte u oblasti studija, prikupljanja podataka i obuka još od 1997. godine. Ali obim je ograničen. Komisija stoga predlaže druge programe (Dafne inicijativa) za podršku NVO aktivnostima koje su usmerene posebno na omogućavanje žrtvama da saznaju kako da dobiju pomoć. Uopšteno, informativne kampanje treba da unaprede prevenciju, koncentrišući se posebno na klijente i potencijalne klijente. Borba protiv seks turizma sa decom96 Ekspanzija turizma tokom prethodnih pola veka od nedavno je praćena i porastom seks turizma sa decom. Glavni počinioci nisu pravi pedofili, već ljudi koji koriste prednost toga što se nalaze u stranoj zemlji i što misle da mogu da ignorišu socijalne tabue, koji bi normalno upravljali njihovim ponašanjem u njiovim zemljama ("preferencijalni korisnici" ili "povremeni korisnici"). Svetski kongres protiv komercijalne seksualne eksploatacije, održan u Stokholmu avgusta 1996. godine, dao je mogućnost da se ova pojava definiše jasnije. Komisija je zabrinuta porastom seksualne eksploatacije dece i činjenicom da se ona širi geografski, i želi da zemlje članice i turistička industrija budu više uključene u borbu protiv ovog zla. U tom cilju, ona namerava da podstakne pripremu i implementaciju kodeksa ponašanja koji su u skladu sa turističkom etikom, definisanom Turističkom poveljom o pravima i Turističkom zakonom usvojenim od strane Svetske turističke organizacije 1985. godine. Praktični koraci su već preduzeti, uključujući i mere koje su navedene u Saopštenju o štetnosti i nezakonitim sadržajima na Internetu, Zelenom dokumentu o zaštiti maloletnika i ljudskog dostojanstva u audiovizuelnim i informativnim službama (oktobar 1996. godine), i Saopštenju o trgovini ženama za potrebe seksualne eksploatacije (novembar 1996). Zemlje članice EU imaju obavezu da preduzmu praktične korake borbe protiv seks turizma sa decom:
• • •

u pogledu zemalja porekla turista koji su umešani; da spreče razvoj dečije prostitucije u Evropi; jer imaju ratifikovanu Konvenciju o pravima deteta.

96

Saopštenje Komisije od 27. novembra 1996. godine o borbi protiv seks turizma sa decom (Službeni list C 3, 07.01.1997).

Implementacija mera za borbu protiv seks turizma sa decom97 Odmah nakon Saopštenja Komisije o borbi protiv seks turizma sa decom iz 1996. godine, Evropski parlament je usvojio rezoluciju o ovom pitanju i Turistički svaet je usvojio deklaraciju u novembru 1997. godine. Uz finansijska sredstva koja su obezbeđena postojećom politikom Zajednice, korz programe i inicijative, definisan je i poseban budžet za finansiranje kampanja za podizanje svesti javnosti o borbi protiv seks turizma sa decom. Uopšteno govoreći, Komisija je radila na unapređenju koordinacije na nivou EU, i unutar Komisije (preko internih sastanaka) i kroz nacionlane informativne kampanje.Od 1997. godine, Komisija je uzela učešća u različitim turističkim dešavanjima (najvažnije je bio Briselski sajam putovanja i Internationale TourismusBörse u Berlinu), gde se sastala sa profesionalcima iz oblasti turizma i upoznala se sa njihovim stavovima prema seks turizmu sa decom. Dalja analiza će biti obavljena na drugim turističkim događajima, poput Svetskog tržišta putovanja koje če se održati u novembru 1999. godine. Komisija je organizovala i sastanke na evropskom nivou, sa glavnim akterima uključenim u borbu protiv seks turizma sa decom, gde su učesnici diskutovali o identitetu, motivaciji i ponašanju seks turista, i o vezama između turizma i prostitucije. Kao što je rečeno u Saopštenju iz 1998. godine o daljim merama borbe protiv trgovine ženama, finansijska sredstva će biti obezbeđena za istraživanje veze između seks turzima sa decom i rasta trgovine veoma mladim ženama. Studije o implikacijama seks turizma sa decom na zdravlje javnosti su takođe sprovedene kao deo drugih akcionih programa Zajednice. Posebna briga za Komisiju je porast broja slučajeva seksualne eksploatacije dece u zemljama centralne i istočne Evrope i postojanje prekogranične trgovine u dečijoj prostituciji ka EU. Detaljna analiza situacije biće sprovedena zajedno sa spiskom mera koje su preduzete u zahvaćenim zemljama, sa ciljem pružanja efikasne podrške tim zemljama. Borba protiv dečije pornografije na internetu98 Cilj - sprečiti i boriti se protiv proizvodnje, obrade, distribucije i posedovanja dečije pornografije na Internetu. Zemlje članice će preduzeti mere da: • • • podstaknu korisnike Interneta da obaveste organe za primenu zakona ukoliko posumnjaju da se materijal sa dečijom pornografijom distribuira preko Interneta; obezbede da se KD istraže i kazne, osnivanjem specijalizovanih jedinica unutar kriminalističkih službi, na primer; obezbede da organi za primenu zakona brzo reaguju kada dobiju informaciju o navodnom slučaju proizvodnje, obrade, distribucije i posedovanja dečije pornografije.

97

Saopštenje Komisije od 26. maja 1999. godine o implementaciji mera borbe protiv seks turizma sa decom.

98

Odluka Saveta od 29. maja 2000. godine o borbi protiv dečije pornografije na Internetu (Službeni list L 138, 09.06.2000).

Traganje za nestalom ili seksualno eksploatisanom decom99 Cilj - Podstaći saradnju između građanskog društva i organizacija i nadležnih organa u pronalaženju nestale ili seksualno eksploatisane dece. Evropska unija oseća da je borba protiv nestajanja dece prioritet. Poslednjih godina, Unija je usvojila brojne mere za borbu protiv ove pojave, posebno: • • • Zajedničku akciju Saveta 97/154/JHA koja se odnosi na aktivnosti borbe protiv trgovine ljudima i seksualne eksploatacije dece; Odluka Saveta o borbi protiv dečije pornografije na Internetu; predlog Komisije za okvirnu odluku o borbi protiv seksualne eksploatacije dečije pornografije.

Ova Rezolucija se odnosi na sledeće: • • • nestanak i otmicu; seksualnu eksploataciju, prostituciju i pornografiju; neorganizovani vid sekslualne zloupotrebe van porodice.

Ekspertska grupa za trgovinu ljudima100 Cilj - Osnovati grupu eksperata koji će Evropskoj Komisiji pružiti stručnost u prevenciji i borbi protiv trgovine ljudima. Trgovina ljudima je ozbiljno kršenje ljudskih prava, kako je definisano međunarodnim zakonima i Poveljom o osnovnim pravima Evropske unije (Član 5(3)). Od 1996. godine, Evropska Unija ima sveobuhvatan i multidisciplinaran pristup borbi protiv ovog fenomena kroz usvajanje različitih pravnih instrumenata (najskoriji je Okvirna odluka) i niz programa, uključujući i: • Program podsticaja i razmene osoba koje su odgovorne za borbu protiv trgovine ljudima i seksualnog eksploatisanja dece (STOP 1 i 2 STOP I & II); • Program preventivnih mera borbe protiv nasilja nad decom, mladim ljudima i ženama (DAFNE program - DAPHNE Programme); • Okvirni program policijske i sudske saradnje u krivičnim pitanjima (AGIS).

99

Rezolucija Saveta o doprinosu građanskog društva u potragama za nestalo ili seksualno zlostavljanom decom.

100

Odluka Komisije od 25. marta 2003. godine o osnivanju konsultantske grupe poznate kao "Ekspertska grupa za trgovinu ljudima" (Službeni list L 79 od 26.03.2003).

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->