P. 1
Istorija računara

Istorija računara

|Views: 7,694|Likes:
Published by saulas

More info:

Published by: saulas on Jan 02, 2010
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

04/19/2013

pdf

text

original

SADRŽAJ

Sadržaj.........................................................................................................................................1 1 Uvodni dio................................................................................................................................2 2 Istorija računara........................................................................................................................4 2.1.Praistorija računara...........................................................................................................4 2.2. Prva generacija (1945-1955) ...........................................................................................5 2.2.1.Generacija vakumskih cjevi ( prva generacija)..........................................................6 2.3. Druga generacija (1955-1965) ........................................................................................8 2.4. Treća generacija (1965-1980) .........................................................................................9 2.5. Četvrta generacija (1980 do danas) ...............................................................................10 3. Istorija računara u SFRJ........................................................................................................12 3.1. Hronologija ...................................................................................................................14 4. Zaključni dio.........................................................................................................................15 5. Literatura...............................................................................................................................16

1 Uvodni dio
Vijekovima su ljudi pokušavali da olakšaju i ubrzaju izračunavanje matematičkih problema. U IX vijeku se pojavilo mnoštvo novih teorija u oblasti matematike i fizike, koje nisu mogle biti proverene zbog zamašnosti matematičkih proračuna. Razvoj nauke i tehnike, u prvom redu elektronike odnosno elektronskih komponenti uslovio je razvoj računara. Otkrivanje elemenata kao što su elektronske cijevi, tranzistori i sl. imalo je za posledicu proizvodnju novih vrsta (generacija) elektronskih računara. Pojavom kompjutera (elektronskih uredjaja za skladištenje i obradu podataka) ubrzan je tehnološki i informativni razvoj civilizacije. Za razliku od od pronalazaka za koje se tačno zna ko ih je i kada izumio, za kompjuter se teško može imenovati samo jedna osoba kao pronalazač. Kao začetnik informatike smtra se Britanac Čarls Bebidž (Charles Babbage, 1791-1871) Slika 1.1. On je izmislio diferencijalnu i analitičku mašinu za računanje. Charles Babbage se rodio 1791. godine u Engleskoj. Poput većine naučnika naslijedio je veliko bogatstvo (samo su se bogati mogli baviti naukom), koje je na kraju sasvim potrošio.Na ideju stvaranju mašine za računanje došao je prilikom razmišljanja o dugotrajnom i veoma napornom poslu, izračunavanja logaritamskih tablica. Nije dugo razmišljao, pa je već 1821. godine u glavi imao osnovnu šemu uređaja, koji je i iznio pred Kraljevsko astronomsko društvo 1822. godine. Na osnovu demonstracije prvi je dobio "zlatnu medalju"- podstaknut tim uspjehom krenuo je na izgradnju prve računske mašine. Slika 1.1. Čak i najpovršnija šema ovog uređaja izgledala je zastrašujuće složeno, a sastojala se od mnogobrojnih zupčanika i osovina. Babbage je zamislio da diferencijalna mašina na kraju i odštampa matematičke tablice. Na svom imanju je sagradio veliku radionicu i zaposlio radnike od kojih je zahtjevao stroge tolerancije u izradi zupčanika, osovina, tačkica... Već nakon nekog vremena počeli su se javljati problemi, minijaturni uređjaj koji je prikazao Astronomskom drustvu služio je samo za demonstraciju i kod njega se manje nepravilnosti nisu odražavale na ukupan rad mašine. Ali, kod velike diferencijalne mašine stvari izgledaju potpuno drugacije: niz malih nepravilnosti se zbraja, pa sve zavrsava blokiranjem cijelog uređaja. Nakon puno izgubljenih godina rada i ogromne količine izgubljenog novca, Babbage odustaje od projekta 1833. godine. Da je Babbage samo malo zastao i razmislio, zaključio bi da su njegove misli sto godina ispred svog vremena. Ali, njegov mozak nije mirovao, krenuo je u razvoj tzv. "analitičke mašine" , i u tom trenutku rođen je princip rada kompjutera. 2

o

Diferencijalna mašina (Slika1.2.) je zamišljena za računanje četiri aritmetičke radnje: sabiranje, oduzimanje, množenje i deljenje. Analitička mašina je zapravo preteča današnjeg računara, zamišljena za nalaženje rešenja bilo kog matematičkog izraza, za koji znamo redosled operacija pomoću kojih taj izraz može biti rešen (danas skup operacija odredjenog redosleda nazivamo algoritam. Slika1.2

3

2 Istorija računara
Kao i svaka istorija, i istorija razvoja elektronskih digitalnih računara ima i svoju praistoriju, tj. pojavi savremenih računara prethodili su mnogi pokušaji da se napravi nekakva mašina sposobna da izvodi jednostavnije ili složenije računske operacije. U ovoj glavi ćemo izvršiti kratak pregled, kako tih "praistorijskih" pokušaja, tako i pregled razvoja različitih generacija računara.

2.1.Praistorija računara
Ako ne računamo različita ručna računska sredstva, poput različitih vrsta računaljki i abakusa koji su se javili još u starom veku, možemo reći da je prvu računsku mašinu napravio 1642. godine poznati francuski matematičar i fizičar Blez Paskal (Blaise Pascal, 1623-1662). On je tada imao samo 19 godina a pomenuti poduhvat je izveo da bi pomogao svom ocu koji je bio poreznik. Paskalova mašina je bila u potpunosti mehanička i koristila je zupčanike a pokretala se okretanjem ručice. Ta mašina je mogla da izvodi jedino operacije sabiranja i oduzimanja. Međutim, trideset godina kasnije je slavni nemački matematičar Lajbnic (Gottfried Wilhelm von Leibnitz, 1646-1716) napravio računsku mašinu koja je, osim sabiranja i oduzimanja, mogla da izvršava i operacije množenja i deljenja. Naravno da je i ova mašina bila u potpunosti mehanička i nije donela nikakvu novinu u tehnologiji, ali ipak predstavlja ekvivalent jednostavnog džepnog kalkulatora 300 godina pre pojave džepnih kalkulatora kakve danas koristimo. Na ovom polju se ništa nije dešavalo narednih 150 godina, sve dok Čarls Bebidž (Charles Babbage, 1792-1871), profesor matematike na Univerzitetu Kembridž, nije izumeo diferencnu mašinu. Ova, takođe mehanička mašina, je mogla samo da sabira i oduzima, a koristila se za izračunavanje tablica u pomorskoj navigaciji. Mašina je projektovana tako da je izvršavala uvek isti algoritam, metod konačnih razlika korišćenjem polinoma. Najinteresantnija karakteristika diferencne mašine je njeno rešenje izlaza. Rezultati su upisivani na bakrenu ploču pomoću čeličnih kalupa. Na izvestan način, upotrebljeni metod je nagovestio kasniju primenu write-once medijuma, kao što su bile bušene kartice ili prvi optički diskovi. Mada je diferencna mašina radila prilično dobro, Bebidž se nije zadovoljavao računskim sredstvom koje je moglo da izvršava samo jedan algoritam. Ubrzo je počeo da troši, za ono vreme, sve veće i veće sume sopstvenog kao i veliku svotu vladinog novca, na projekat i konstrukciju naslednika diferencne mašine kojeg je nazvao analitička mašina. Analitička mašina se može smatrati prvim mehaničkim programabilnim računarom. Ona je imala četiri dela: memoriju, jedinicu za izračunavanje i ulaznu i izlaznu jedinicu zasnovane na principu bušenih kartica (naravno, sa odgovarajućim čitačem i bušačem kartica). Memorija je bila kapaciteta 1000 reči od po 50 decimalnih cifara i služila je za smeštanje promenljivih i rezultata. Jedinica za izračunavanje je mogla da prihvati operande iz memorije, da ih sabira, oduzima, množi ili deli, i da vrati rezultat u memoriju. Kao i diferencna, i analitička mašina je bila u potpunosti mehanička. Veliki napredak u odnosu na diferencnu mašinu sastojao se u tome što je analitička mašina bila računar opšte namene. Instrukcije su se čitale sa bušenih 4

kartica i izvršavale. Neke instrukcije su nalagale prenos dva broja iz memorije u jedinicu za izračunavanje, izvršavanje određene operacije nad njima i vraćanje rezultata u memoriju. Druga grupa instrukcija je mogla da izvrši testiranje broja i uslovno grananje u odnosu na to da li je broj negativan ili pozitivan. Upisivanje različitih programa na bušene kartice je omogućavalo da analitička mašina izvršava različita izračunavanja, dok to nije bio slučaj sa diferencnom mašinom. Kako je analitička mašina bila programabilna, potreban je bio softver, a samim tim i programer. Bebidž je za taj posao najmio ženu po imenu Ada Avgusta Lovelas, inače kćerku lorda Bajrona. Gospođa Ada je tako prvi programer na svetu i njoj u čast je programski jezik Ada dobio ime (naročito zbog činjenice, što je naknadno utvrđeno, da su svi programi koje je ona napisala bili korektni).

2.2. Prva generacija (1945-1955)
Motiv za ubrzani rad na elektronskim računarima bio je II svetski rat. Radio poruke su bile šifrovane pomoću uređaja koji se zvao ENIGMA. Britanska obaveštajna služba uspela da nabavi jedan primerak mašine ENIGMA, ali da bi se vršilo dešifrovanje, potrebno je bilo vršiti veliki broj izračunavanja.Sve je to moralo da bude obavljeno vrlo brzo pošto se radio poruka uhvati. Britanska vlada je oformila tajnu laboratoriju gde je napravljen elektronski računar nazvan COLOSSUS (Slika 1.3.). U projektovanju mašine učestvovao je i čuveni engleski matematičar Alen Tjuring (Alan Turing). COLOSSUS je proradio 1943, ali pošto je britanska vlada držala u strogoj tajnosti ovaj projekat i na njega je, kao na vojnu tajnu, stavljen tridesetogodišnji embargo, to COLOSUSS predstavlja slepo crevo, obzirom da nije uticao na razvoj drugih elektronskih računara. Ipak, bio je to prvi elektronski računar.

Slika 1.3.

5

2.2.1.Generacija vakumskih cjevi ( prva generacija)
Prvi pravi programirani kompjuter bio je ENIAC (elektronski numericki integrator i kompjuter)(Slika 1.4.), kojeg su napravili J.Presper Eckert i John V. Mauchly na univerzitetu u Pensilvaniji. Radovi su počeli 1943. godine, i bio je predviđen za kompjutersku balistiku u II svjetskom ratu. Radovi su se završili tek 1945. godine pa je Eniac bio korišten pri dizajniranju prve atomske bombe. Kasnije je korišten pri izradi generatora, vremenskim prognozama itd. Ova mašina se sastojala od 18000 vakuumskih cevi i 1500 releja. ENIAC je bio težak 30 tona i zauzimao je veličinu odbojkaškog igrališta. Snaga mašine bila je 140kW. Zli jezici kažu da se kvario u prosjeku svakih sedam minuta (što nije čudo, obzirom na ogromnu disipaciju i upotrebljenu tehnologiju) a za množenje dva broja potrebne su bile 3ms. Slika 1.4. Što se arhitekture tiče, ENIAC je imao dvadeset registara, a svaki je mogao da sadrži desetocifreni decimalni broj, i to tako što je svaka cifra predstavljena sa po deset vakuumskih cevi. Programirao se postavljanjem 6000 multipozicionih prekidača a veze između komponenata su bile žičane. Posle tog istorijskog trenutka mnogi drugi istraživači se se dali na posao proizvodnje elektronskih računara. Prvi naredni računar koji je proradio 1949. godine bio je EDSAC izgrađen na Univerzitetu Kembridž u Velikoj Britaniji. Njegov autor bio je Moris Vilks (Maurice Wilkes), a ovaj računar vrijedi pomenuti jer je to bio prvi računar sa zapamćenim programom. Sledili su JOHNIAC napravljen u firmi Rand Corporation, ILLIAC napravljen na Univerzitetu u Ilinoisu, MANIAC iz Los Alamos Laboratory i WEIZAC sa Vajcmanovog instituta u Izraelu. Ekert i Mokli su počeli da rade na narednom računaru EDVAC (Electronic Discrete Variable Automatic Computer), ali je taj projekat bio fatalno ugrožen kada su njih dvojica napustila Univerzitet u Pensilvaniji radi osnivanja kompanije u Filadelfiji (Eckert-Mauchley Computer Corporation). Posle više fuzionisanja, ova kompanija je postala današnja Unisys Corporation. U međuvremenu, jedan od učesnika ENIAC projekta, Džon fon Nojman (John von Neumann) je otišao na Prinstonov Institut za napredne studije da bi radio na sopstvenoj verziji EDVAC-a, koju je nazvao IAS mašina. Fon Nojman je zaključio da je programiranje računara pomoću velikog broja prekidača i kablova sporo i teško, i da je bolje program predstaviti u digitalnom obliku u memoriji računara. On je takođe shvatio da je, umjesto decimalne aritmetike koju je koristio ENIAC, bolje koristiti binarnu aritmetiku (s obzirom da je kod ENIAC-a svaka cifra predstavljana sa po deset vakuumskih cevi od kojih je uvek samo jedna bila upaljena). 6

Njegov arhitekturni princip, poznat kao fon Nojmanova mašina, primenjen je kod prvog računara sa zapamćenim programom EDSAC, i još uvek je osnova za gotovo sve računare i do današnjih dana. Ova arhitektura, kao i IAS mašina koju je fon Nojman izradio u saradnji sa Hermanom Goldštajnom (Herman Goldstine), imala je ogroman uticaj na dalji razvoj računara. Skica ove arhitekture je prikazana na slici 1.5.

Slika 1.5. Fon Nojmanova mašina je imala pet osnovnih delova: memoriju, aritmetičko logičku jedinicu, jedinicu za upravljanje programom i ulaznu i izlaznu opremu. Memorija se sastojala od 4096 reči od kojih je svaka imala 40 bitova. Svaka reč je sadržala ili dve 20-bitne instrukcije ili dva 39-bitna označena cela broja. Osam bitova instrukcije je definisalo operaciju, a prostalih 12 je specificiralo reč u memoriji. Unutar aritmetičko logičke jedinice, preteča savremene CPU (Central Processing Unit) je bio specijalni interni 40-bitni registar nazvan akumulator.

7

2.3. Druga generacija (1955-1965)
Godina 1948. donosi taj revolucionarni pomak. Naime, te godine su trojica stručnjaka, koji su radili za Bell Laboratories, Bardin (John Bardeen), Bretejn (Walter Brattain) i Šokli (William Shockley) izumeli tranzistor (Slika1.6.), za šta su 1956. godine dobili Nobelovu nagradu za fiziku. Slika 1.6. Za samo desetak godina tranzistori su napravili revoluciju u računarskoj industriji, tako da su do kraja pedesetih vakuumske cevi potpuno izbačene iz upotrebe, bar što se proizvodnje računara tiče. Značajno su smanjene dimenzije računara kao i potrošnja, dok su brzina i pouzdanost rada znatno povećane. Sa pojavom diskretnih poluprovodničkih komponenti, javljaju se i prva štampana kola. Prvi tranzistorizovan računar napravljen je u Linkolnovoj laboratoriji na MIT-u. To je bila 16-bitna mašina poput Whirlwind I. Nazvan je TX-0 (Transistorized eXperimental computer 0) a namjenjen je bio samo kao uređaj za testiranje jače mašine TX-2. TX-2 nije predstavljao bogznašta. To se događalo četiri godine pre pojave PDP-1 računara. PDP-1 se konačno pojavio 1961. godine i imao je 4k 18bitnih reči i ciklus instrukcije od 5μs. Ove performanse su bile upola slabije od IBM 7090, tranzistorizovanog naslednika mašine IBM 709 i najbržeg računara na svetu toga doba. Međutim, PDP-1 je koštao 120,000$, dok je IBM 7090 koštao milione dolara. Nekoliko godina kasnije na tržište izlazi PDP-8 koji je bio 12-bitna mašina ali je koštala svega 16,000$. Glavna novina kod ovog računara bila je jedinstvena magistrala nazvana omnibus. Ovaj princip je prihvaćen kod svih miniračunara i DEC je, prodavši 50 hiljada komada, postao vodeća kompanija u proizvodnji miniračunara. Na slici 1.7. vidimo princip povezivanja delova računara na omnibus.

Slika 1.7. Godine 1964. je novoosnovana kompanija CDC proizvela model 6600. Ova mašina je skoro za red veličine bila brža od tada moćnog IBM 7094. Tajna njegove brzine ležala je u tome da je njegov CPU bio visoko paralelizovan, a unutar računara se nalazilo i nekoliko malih računara koji su upravljali poslovima i ulazno/izlaznim operacijama. Vrijedi pomenuti još jedan računar iz ove generacije, a to je Burroughs B5000. Dok su se svi ostali proizvođači bavili samo hardverom, ovaj računar izrađen je tako da olakša posao prevodioca za jezik ALGOL 60.

8

2.4. Treća generacija (1965-1980)
Pronalazak integrisanih elektronskih kola 1964. godine doneo je novi revolucionarni pomak u računarskoj industriji. U početku bila su to kola malog stepena integrisanosti (SSI - Small Scale of Integration) koju se dozvoljavala da nekoliko tranzistora bude na jednom čipu, a kasnije (1968. godine) su se pojavila MSI kola (Medium Scale of Integration) kod kojih je na jednom čipu smeštano više destina tranzistora. Godine 1971. dolazi do proizvodnje integrisanih kola velikog stepena integrisanosti (LSI - Large Scale of Integration) sa više stotina tranzistora na jednom čipu. Zahvaljujući ovim pronalscima, računari su postajali manji, brži, pouzdaniji i jeftiniji. Do 1964. godine IBM je bio vodeća kompanija za proizvodnju računara. U to vreme pojavio im se veliki problem, jer dve uspešne mašine, 7094 i 1401, nisu bile kompatibilne. Prvi računar je bila veoma brza mašina za numerička izračunavanja koja je koristila paralelnu binarnu aritmetiku na 36-bitnim registrima, dok je drugi bio ulazno/izlazni procesor koji je koristio sekvencijalnu decimalnu aritmetiku nad memorijskim rečima proizvoljne dužine. Mnogi klijenti su želeli da imaju obe mašine, ali ne i posebne programerske timove koji ne bi mogli da sarađuju. Kada je došlo vreme da se ova dva proslavljena računara zamene novim proizvodom, IBM je preduzeo radikalan korak. Uveo je jedan tip računara IBM System/360, zasnovan na integrisanim kolima, koji je bio projektovan i za naučnu i za poslovnu primenu. Još jedna velika novina bio je koncept multiprogramiranja, gde je istovremeno više programa u memoriji i dok jedan obavlja ulazno/izlazne aktivnosti, drugi koristi CPU. Osim toga, ovaj računar je prva mašina koja je mogla da emulira druge računare. System/360 je rešio i dilemu oko korišćenja paralelne binarne, odnosno sekvencijalne decimalne aritmetike. Mašina je imala 16 32-bitnih registara za binarnu aritmetiku, ali je memorija bila bajtovski orijentisana, kao kod 1401, a još uvek su postojale sekvencijalne instrukcije za prenošenje zapisa promenljive dužine po memoriji. Sledeća bitna karakteristika ovog računara bio je, za to vreme, ogroman adresni prostor od 224 bajtova, odnosno 16MB. Obzirom na cijenu meorijskih čipova toga vremena, ovaj kapacitet je praktično značio beskonačnu veličinu. Na žalost, seriju 360 sledile su serija 370, serija 4300, serija 3080 i serija 3090, sve sa istom arhitekturom. No, već sredinom osamdesetih godina, ograničenje od 16MB je postalo problem, pa je IBM morao delimično da odustane od kompatibilnosti da bi uveo 32bitno adresiranje, tj. adresni prostor od 232 bajtova. Takođe je načinjen veliki napredak i u proizvodnji miniračunara kada je DEC proizveo PDP-11, 16-bitnog naslednika računara PDP-8. PDP-11 je bio bajtovski orijentisana mašina sa registrima dužine reči, a zbog izuzetno povoljnog odnosa cena/performanse doživeo je veliki uspeh na tržištu, a naročito su ga kupovali univerziteti. Uopšte, ovu generaciju računara, osim pomenutog, karakterišu i pojave koncepta keš memorije i virtuelne memorije, kao i koncepta deljenja procesorskog vremena (time sharing). Osim toga, treba naglasiti da se u ovom razdoblju pojavio i prvi mikroprocesor (1971. godine), što će imati velikog značaja za kasniji razvoj računarske tehnike. Takođe se javljaju i prvi vektorski i protočni računari. Prvi superračunar Cray-1 iz 1974. godine. 9

2.5. Četvrta generacija (1980 do danas)
Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je do stvarnja VLSI čipova (Very Large Scale of Integration) koji su mogli da sadrže nekoliko desetina hiljada, a zatim i nekoliko stotina hiljada, pa čak i nekoliko miliona tranzistora na jednom čipu. Naravno da je to vodilo ka manjim i bržim računarima. Cijena računara je pala do te mjere da se otvorila mogućnost da svaki pojedinac ima sopstveni računar. Tada je i započela era personalnih računara. Tabelom 1.1. je predstavljeno pet uobočajenih vrsta računara. Tabela 1.1. Tip Personalni računari Miniračunari Supermini računari Veliki (mainframe) računari Superračunari Tipičan MIPS 1 2 10 30 125 Tipičan kapacitet memorije 1 4 32 128 1024 Primer mašine IBM PS/2 PDP-11/84 SUN-4 IBM 3090/300 Cray-2 Primer korišćenja Obrada teksta Upravljanje u realnom vremenu Mrežni fajl server Bankarstvo Vremenska prognoza

Personalni računari (Slika 1.8.)se, za razliku od velikih računara, mogu koristiti na različite načine: obradu teksta, unakrsne tabele i visoko interaktivne aplikacije koje nisu povoljne za primjenu kod velikih računara. Današnji računari se mogu grubo podeliti u pet kategorija koje se donekle preklapaju. Ova podela se zasniva na fizičkoj veličini, performansama i oblasti primene, što je prikazano u Tabeli 1.1. Najnižu klasu čine personalni računari. To su stone mašine zasnovane na mikroprocesorima, tj. procesorima izvedenim na jednom čipu, a obično su namenjene samo jednoj osobi za korišćenje u kancelariji, u edukaciji ili za kućnu upotrebu.

Slika 1.8. 10

Miniračunari se naveliko koriste u aplikacijama u realnom vremenu, na primer za kontrolu vazdušnog saobraćaja ili automatizaciju fabrika. Teško je reći šta čini jedan miniračunar, jer mnoge kompanije proizvode ove računare sa 16-bitnim ili 32bitnim mikroprocesorima uz isvjesnu količinu memorije i ulazno/izlaznih čipova, gde je sve to smešteno na jednoj štampanoj ploči. Funkcionalno je takva ploča ekvivalentna tradicionalnom miniračunaru kao što je PDP-11. Supermini računar je u suštini veoma veliki računar, gotovo uvek zasnovan na 32-bitnom procesoru sa nekoliko desetina megabajtova memorije. Takve mašine se koriste kao tajm šering mašine na čitavim odeljenjima različitih institucija, kao mrežni serveri i na mnoge druge načine. Takve mašine su daleko moćnije od računara IBM 360 Model 75, najmoćnijeg velikog računara na svetu u vreme njegovog pojavljivanja 1964. godine. Tradicionalni veliki računari (Slika 1.9.)su naslednici mašina kao što su IBM 360 i CDC 6600. Stvarna razlika između supermini računara i velikog računara je u ulazno/izlaznim mogućnostima i aplikacijama za koje se koriste. Tipični supermini može da ima jedan ili dva diska reda veličine 1GB, dok veliki može da ima i sto takvih. Supermini se koriste za ineteraktivne aplikacije, dok se većina veliki računara koristi za velike pakete poslova ili obradu transakcija kao što su one u bankarstvu ili za rezervaciju avionskih karata, gde su potrebne ogromne baze podataka.

Slika 1.9. Superračunari ove mašine su specijalno projektovane tako da se maksimizira broj FLOPS-ova (FLoating point Operations Per Second). Sve što je ispod 1gigaflops se ne može smatrati superračunarom. Superračunari imaju jedinstvenu, visoko paralelnu arhitekturu radi postizanja tih brzina, a efikasni su samo kada se primenjuju na mali opseg poslova. Za ovu generaciju računara karaktersitičan je i intenzivni razvoj računarskih mreža različitih opsega (LAN, WAN i dr.). Naročitu ekspanziju je doživela globalna mreža Internet. Istorija Internet-a počinje 1969. godine kada je na UCLA prvi računar povezan sa ARPANET-om. Ova mreža je dobila naziv po svom sponzoru DARPA Defense Advanced Research Project Agency (Vojna agencija za napredne istraživačke projekte), a sam njen početak bio je skroman, jer su povezane samo četiri univerzitetske lokacije: UCLA, Stanfordov istraživački institut, UC Santa Barbara i Univerzitet u Juti. 11

3. Istorija računara u SFRJ
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) je bila komunistička zemlja koja je postojala u drugoj polovini 20. veka. Komunistička partija je odredila stroga uvozna pravila koja su oblikovala razvoj računara u zemlji različit od razvoja u zapadnom svetu. Međutim, SFRJ je bila nesvrstana zemlja pa nije bila pod uticajem razvoja u komunističkim zemljama sovjetskog bloka. Jedna od važnih ideja koje su upravljale razvojem tehnologija u SFRJ je bila potreba za nezavisnošću od stranih proizvođača rezervnih delova, što je doprinosilo razvoju domaćih računara. Posle obuke u Parizu, inženjeri instituta Mihailo Pupin na čelu sa prof. dr Tihomirom Aleksićem započeli su razvoj prvog domaćeg računara krajem 1950-tih. Ovaj projekat je proizveo CER (Cifarski Elektronski Računar) liniju računara, počev sa modelom CER-10 1960. godine (Slika 2.0).Do 1964, razvijen je računar CER-20 (Slika 2.1) sa namenom da bude "elektronska knjigovodstvena mašina", kao rezultat rastuće potrebe knjigovodstvenog tržišta. Trend izrade računara posebne namene se nastavlja i izradom CER-22 1967. godine (Slika 2.2), koji je bio namenjen bankama. Bilo je još CER modela, kao što su CER-12 (Slika 2.3), CER-2, i CER-200, ali o njima nema mnogo podataka.

Slika 2.0.

Slika 2.1.

.

Slika 2.2.

Slika 2.3.

12

S vremenom, komunistička partija je dozvolila uvoz stranih računara pod odgovarajućim uslovima i posebnim dozvolama. Ovo je dovelo do povećane dominacije stranih proizvoda i smanjenja relativnog tržišnog udjela domaćih računara. Nasuprot ovome, a usled opšteg povećanja zainteresovanosti tržišta, sistemi koje su pravile domaće kompanije kao Institut Mihailo Pupin (prvo CER a zatim TIM serije) i Iskra Delta (npr. model 800, baziran na PDP-11/34 [1]) su nastavile razvoj tokom 1970-tih i, čak, 1980-tih godina. Više kompanije je pokušalo da naprave mikroračunare slične kućnim računarima iz 1980-tih, kao npr. Institut Ivo Lola Ribar Lola 8, EI Pecom 32 i 64 [2], PEL Varaždin Galeb i Orao, Ivel Ultra i Z3 itd. Mnogi faktori su uticali na njihov neuspeh ili pozicioniranje van tržišta kućnih računara: bili su preskupi za pojedinačne kupce (posebno u poređenju sa popularnim stranim računarima ZX Spectrum, Commodore 64, itd.) • mali izbor zabavnih i ostalih programa je učinio da nisu bili privlačni savremenim računarskim entuzijastima nije ih bilo moguće kupiti u prodavnicama. Rezultat je bio da su se domaći računari ove generacije uglavnom koristili u vladinim institucijama kojima nije bilo dozvoljeno da kupuju stranu opremu. Oni računari koje je bilo moguće povezati na postojeće centralne računare kao terminale su postigli veći uspeh u poslovnim kompanijama a ostali su se koristili za obrazovne svrhe u školama. Vlada je pokušala da kontroliše priliv stranih kućnih računara uvodeći uvozna ograničenja cena i veličine memorije. Međutim, narod je nastavio da uvozi računare bilo ilegalno ili rastavljajući ih na delove koji su prolazili kroz zadata ograničenja. Takva „siva ekonomija“ je ubrzala raspad domaće industrije kućnih računara. Jedan računar je uspio da se izbori – Galaksija (Slika 2.4.). Kreator Voja Antonić je objavio potpune dijagrame I upustva za samogradnju računara u specijalnom izdanju naučnog časopisa Galaksija pod imenom Računari u vašoj kući u decembru 1983. Računar je samostalno sagradilo više od 8.000 entuzijasta a još ih je mnogo proizvedeno za upotrebu u školama. •

Slika 2.4.

13

3.1. Hronologija
1960

Institut Mihajlo Pupin izbacuje prvi računar u SFRJ - CER-10.

1964

Institut Mihajlo Pupin izbacuje CER-20 - "elektronsku knjigovodstvenu mašinu"

1966

Institut Mihajlo Pupin izbacuje CER-200

1967

Institut Mihajlo Pupin izbacuje CER-22 - "računar za bankarske poslove"

1971

Institut Mihajlo Pupin izbacuje hibridni računarski sistem HRS-100

1983
• • •

Institut Mihajlo Pupin izbacuje računarski sistem za generisanje slika u realnom vremenu Iskra Delta izbacuje Partner računar baziran na Z80A mikroprocesoru U časopisu Računari u vašoj kući objavljena kompletna uputstva za samogradnju računara Galaksija, koji je kreirao Voja Antonić

1984
• •

Iskra Delta izbacuje model 800 baziran na PDP-11/34 PEL Varaždin izbacuje računar Galeb koji će kasnije biti zamenjen računarom Orao

1985
• • • • •

Institut Mihajlo Pupin izbacuje mikroprocesorski računar za pošte TIM-100 PEL Varaždin izbacuje računar Orao za upotrebu u školama Pojavljuje se poboljšana Galaksija Plus Elektronska Industrija izbacuje Pecom 32 and Pecom 64 za upotrebu u školama Institut Ivo Lola Ribar najavljuje računar Lola 8 za ovu godinu (1985).

1988
• •

Institut Mihajlo Pupin izbacuje 32-bitni računarski sistem TIM-600 Institut Mihajlo Pupin izbacuje računar TIM-011 baziran na HD64180 mikroprocesoru (kompatibilnom sa Z80), za nastavnu upotrebu .

14

4. Zaključni dio
Još od najranijih vremena ljudi su se trudili da osmisle sprave koje bi im (pri)pomagale u izvođenju različitih računskih operacija. Jedna od najraširenijih takvih sprava kroz istoriju bio je abakus konstruisan pre oko 5.000 godina. Vješti trgovci se i dan danas širom sveta s njim snalaze bolje nego sa digitronom. Razvojem novih tehnologija usavršavale su se i računarske sprave. Revoluciju u razvoju elektronike, pa samim tim i računarstva donosi pronalazak tranzistora koji je omogućio da se relativno velike i nepouzdane elektronske cevi zamene u kolima daleko manjim i pouzdanijim ekvivalentima. Novu revoluciju u oblasti računarstva predstavljala je pojava tehnologije integrisanih kola koja je omogućila da se na jednu silikonsku pločicu nevelikih dimenzija i potrošnje smeste hiljade pa i milioni majušnih tranzistora. Zahvaljujući tome, računari su vremenom postajali sve manji i manji, a istovremeno i sve moćniji. Danas su računari dostupni skoro svima i primjenjuju su u svim oblastima ljudskog djelovanja.

15

5. Literatura
• • • • • • • • Dejan Simić i Pavle Bataveljić, Organizacija računara i operativi sistemi, Fakultet organizacionih nauka, Beograd, 2004 dipl. ing Nedim Smailović, Riječnik termina, Telekom Srpske, 2003 dr Danimir Mandić i mr Miroslava Ristić, Informacione tehnologije I Evropski standardi znanja, Filozofski fakultet u I. Sarajevu, Beograd 2005 http://www.sk.co.yu/1999/05/skwv02.html sr.wikipedia.org/sr-el/Историја_рачунара_у_СФРЈ www.cet.co.yu/CETcitaliste/CitalisteTekstovi/327.pdf www.znanje.org www.servisicg.com/pages/kompjuteri.htm

16

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->