P. 1
OPŠTA PRAVILA ZA SVE UGOVORE O PREVOZU III-Medjunarodno privredno pravo

OPŠTA PRAVILA ZA SVE UGOVORE O PREVOZU III-Medjunarodno privredno pravo

4.0

|Views: 2,586|Likes:
Published by gordije

More info:

Published by: gordije on Dec 11, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

02/16/2015

pdf

text

original

OPŠTA PRAVILA ZA SVE UGOVORE O PREVOZU

1. POJAM; 2. IZVORI – (domaći i međunarodni) 3. VRSTE; 4. ISPRAVE; 5. ODGOVORNOST ____________________________________________________

POJAM
Svaki ugovor o prevozu je takva vrsta ugovora koji se zaključuje između: prevozioca i naručioca posla, pri čemu prevozilac preuzima obavezu da robu preveze od mesta otpreme do mesta opredelenja bez oštećenja i bez zakašnjenja, a naručilac se obavezuje da plati prevozninu. Iz ovoga proizilazi da je osnovna obaveza svakog prevozioca uredan prevoz, a to je predaja robe u mestu opredelenja, u onakvom stanju u kakvom ju je primio i bez zakašnjenja. Da bi ugovor imao međunarodni karakter, mesto otpreme i mesto opredelenja treba da se nalaze u različitim državama i da je izdata međunarodna prevozna isprava.

IZVORI I. Domaći izvori
1. Zakon o ugovorima o prevozu u železničkom saobraćaju iz 95.godine 2. Zakon o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju iz 95. godine, 3. Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj providbi iz 1998. godine ( izmene 2006. godine) - u njemu su sadržana rešenja za pomorski i rečni saobraćaj 4. Zakon o osnovnim svojinskim i obligacionim odnosima u vazdušnoj plovidbi iz 1998. godine

II.

Međunarodni izvori

1. COTIF iz 1980. godine – Konvencija o ugovorima o međunarodnom

prevozu železnicom ( Jednobrazna pravila o prevozu putnika i prtljaga i Jednobrazna pravila o prevozu robe) – ratifikovala je Jugoslavija; 2. Konvencija o ugovoru za međunsarodni prevoz robe drumom CMR – iz 1956. godine, menjana protokolom iz 1978. godine, ratifikovala je Jugoslavija- drumski saobraćaj; 3. Haška konvencija za izjednačenje nekih pravila o teretnici iz 1924. godine- primenjujemo je; pmorski

1

4. Visbirska pravila ( protokol o izmeni Haške konvencije) iz 1968. godine-

Brisel-nismo je ratifikovali; - pomorski 5. Hamburška pravila( Konvencija UN o prevozu robe morem) iz 1978. godine, Hamburg- nismo je ratifikovali; pomorski Za saobraćaj unutrašnjim vodenim putevima važna je CMN ili Budimpeštanska konvencija iz 2000. godine, Varšavska konvencija iz 1929. godine, Haški protokol na tu konvenciju iz 1955. godine, Četiri Montrealska sporazuma iz 1974. godine. – za međ. Vazdušni prevoz Za kombinovani prevoz gde učestvuju najmanje dve vrste prevoza doneta je Konvencija UN o međunarodnom multimedijalnom prevozu iz 1980. godine.

ISPRAVE
U saobraćajnom pravu mogu da se izdaju dve vrste isprava, i to: TOVARNI LIST I TERETNICA (konosman) Dok tovarni list nema svojstvo hartije od vrednosti, nego je samo potvrda o tome da je roba primljena na prevoz, teretnica je uvek hartija od vrednosti. Ova osnovna razlika u pravnoj prirodi je ublažena tako da je prema najnovijim konvencijama i našim zakonima data mogućnost da i tovarni list dobije svojstvo hartije od vrednosti, ali samo po sporazumu ugovornih strana. Tovarni list se kao prevozna isprava izdaje u drumskom , železničkom, vazdušnom i rečnom saobraćaju, a konosman se izdaje u pomorskom i rečnom saobraćaju. Dakle, rečni saobraćaj je jedina vrsta prevoza u kojoj postoji mogućnost izbora prevozne isprave, ali se u praksi najčešće izdaje tovarni list. Svaka prevozna isprava se izdaje u više primeraka, pri čemu jedan ostaje prevoziocu, drugi naručiocu, a tereći primaocu radi podizanja robe.

TERETNICA- KONOSMAN
Teretnica je isprava koju izdaje brodar i kojom potvrđuje prijem stvari na brod. Osim toga što ima dokaznu funkciju da je roba primljena na prevoz, teretnica je hartija od vrednosti što znači da sama isprava predstavlja robu i pruža mogućnost svakom zakonitom imaocu da pravno raspolaže sa robom (da je prodaje, zalaže) bez obzira na to što robom faktički ne raspolaže, odnosno, nema je u državini. Potpuno je opravdano što konosman ima svojstvo hartije od
2

vrednosti, jer pomorski prevoz najduže traje pa je značajno pružiti mogućnost vlasniku robe da njome raspolaže. - S obzirom da svojstvo hartije od vrednosti ima i u bankarskim operacijama značaj, naprimer: plaćanje putem dokumentarnog akreditiva, zakonski je data mogućnost da svojstvo hartije od vrednosti dobije i tovarni list.
-

Teretnicu izdaje brodar na izričit zahtev krcatelja i ona sadrži podatke o brodu, robi i mestu odredišta, Postoje različite vrste teretnice: naprimer“teretnica ukrcano“ – „otpremljena na ukrcaj“ , prema momentu izdavanja teretnice U pogledu mogućnosti stavljanja primedbi u teretnici u vezi sa stanjem robe i ambalaže, postoje „Čiste“, da brodar nema primedbui na robu i ambalažu i „Nećiste“, gde te primedbe postoje Teretnica može biti izdata: na ime , po naredbi i na donosioca i u zavisnosti od toga prenosi se cesijom, indosamentom ili prostom predajom.

-

-

DOKAZNA SNAGA TERETNICE Dokazna snaga teretnice je značajna zbog toga što u pomorskom prevozu postoje dve vrste odgovornosti:
1. odgovornost brodara za čuvanje stvari koje su predate na prevoz –

odgovornost EX RECEPTO, odnosno odgovornost po osnovu zaključenja ugovora o prevozu 2. odgovornost brodara na osnovu teretnice, dakle odgovornost koja nastaje na izdavanjem teretnice, odnosno EX SCRIPTURA Ovo razlikovanje odgovornosti je bitno zbog toga što se odredbe ugovora o prevozu i odredbe sadržane u teretnici mogu razlikovati. Važno je napomenuti da je teretnica samostalni pravni akt u odnosu na zaključeni ugovor. Ovlašćenom imaocu teretnice, roba se mora isporučiti u skladu sa navodima koji su sadržani u teretnici. Brodar je obavezan da primaocu isporuči robu kako je opisano u teretnici. Prema tome , kada se radi o odnosu briodar- primalac, primalac ima pravo da zahteva isporuku robe onako kako je ona opisana u teretnici. Primalac ne može da ističe prigovore na osnovu zaključenog ugovora o prevozu, jer on i nije ugovorna strana (EX SCRIPTURA odgovornost) 3

Odnos između brodara i krcatelja je uređen ugovorom o prevozu i brodar je na osnovu ugovora obavezan da isporuči robu prema stanju kako je opisano u ugovoru, a teretnica je samo jedan od dokaza o prijemu robe i njenim karakteristikama ( odgovornst EX RECEPTO). Pored klasične, danas se izdaje i elektronska teretnica. Ona sadrži iste podatke, ali nije na papiru već u vidu elektronskog zapisa. Međunarodna organizacija za pomorski saobraćaj izdala pravila za elektronsku teretnicu. Postavlja se pitanje, dali elektronska teretnica može uspešno da zameni klasičnu, jer se prenosom klasične prenosi pravo iz hartije o vrednosti. Ovu funkciju nema elektronska teretnica.

VRSTE UGOVORA O PREVOZU
Vrste pomorskog prevoza u Zakonu o pomorskoj i unutrašnjioj plovidbi: koristi se opšti pojam za sve ugovore o prevozu a to je ugovori o iskorišćavanju brodova. Oni se dele na dve velike grupe: 1. Ugovori o zakupu broda, i 2. ugovori o pomorskom plovidbenom poslu ( da bi se ugovor o zakupu broda razlikovao od klasičnog ugovora o zakupu na koji se primenjuje zakon o obligacionim odnosima, potrebno je da se kod ugovora o zakupu broda, na koji će se primeniti odredbe zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi, radi o tome da se brod daje radi obavljanja plovidbene delatnosti, jer, ukoliko se brod izdaje za neku drugu funkciju, onda se primenjuju odredbe ZOO. Ugovori o plovidbenom poslu se dele na: 1. ugovore o prevozu stvari i 2. ugovore o prevozu putnika i prtljaga
A)

Ugovor o prevozu stvari je takav ugovor koji se zaključuje između brodara i zaključioca posla na osnovu koga brodar preuzima obavezu da od luke ukrcaja do luke iskrcaja preveze robu u urednom stanju i bez zakašnjenja, a naručilac da plati prevozninu.

A/1)Ugovori o prevozu stvari se dele na dve velike grupe: a) brodarski (čarter) ugovori na osnovu kojih naručilac posla od brodara angažuje ceo brodski prostor ili deo brodskog prostora i to na određeno vreme ili na određeno putovanje.

4

- U zavisnosti od toga da li se vozarina plaća za određeno vreme korišćenja broda, postoji: a) brodarki ugovor na vreme (time čarter), ili b) se vozarina plaća po određenoj relaciji putovanja – brodarski ugovor na putovanje ( voyage čarter) i moguća je varijanta c) pomorskog (sub čarter ugovora)
b) Podbrodarski ugovor je ugovor koji se naručuje između naručioca

posla iz brodarskog ugovora i novog naručioca posla i to u onim slučajevima kada naručiocu iz brodarskog ugovora preostane slobodan prostor u iznajmljenom brodu li hoće da zaradi u razlici vozarine koju je platio brodaru i one koju će on naplatiti od svog naručioca. Pošto se kod ovog ugovora ne pojavljuje brodar u formalno- pravnom smislu kao ugovorna strana, neophodna je njegova saglasnost na zaključenje podbrodarskog ugovora.

ODGOVORNOST -pravna priroda odgovornosti-subjektivna i objektivna odgovornost-vrste šteta za koje prevozilac odgovara-naknada štete –limitirana odgovornostPRAVNA PIRODA ODGOVORNOSTI U saobraćajnom pravu kao i ugovornom pravu uopšte važe dva osnovna principa odgovornosti: subjektivna i objektivna odgovornost. I. Subjektivna odgovornost se naziva - odgovornost na osnovu krivice. Da bi postojala subjektivna odgovornost potrebno je da se ispune 3 / tri/ uslova: 2. da je nastala šteta na robi; 3. da postoji uzročna veza između štete i radnje prevozioca i 4. da postoji krivica na strani prevozioca ( krivica je subjektivan odnos učinioca prema delu i po težini se stepenuje od najblažeg - nehat, preko lake nepažnje, grube nepažnje i namere- dolusa).

5

Zakonodavac se obično odlučuje za neki srednji stepen krivice, a to je laka i gruba nepažnja. U sistemu subjektivne odgovornosti postoje: • predpostavljena i • dokazana subjektivna odgovornost. U saobraćajnom pravu se najčešće javlja princip predpostavljene odgovornosti, to znači, kada se ispune prva dva uslova (nastala šteta i postoji uzročna veza) predpostavlja se da je prevozilac kriv, a na njemu je teret da dokaže da nije kriv. Princip predpostavljene odgovornosti se pojavljuje u sličnim saobraćajnim granama ( pomorski, rečni i vazdušni saobraćaj) Princip dokazane odgovornosti se pojavljuje kao izuzetak, a on znači da je teret dokaza, da je prevozilac kriv, na stani korisnika prevoza. II. Objekrivna odgovornost Da bi ona postojala (uzročna kauzalna odgovornost, bez krivice) potrebno je da se ispune 2 / dva/ uslova:
1. 2.

da je nastala šteta na robi i da postoji uzročna veza između štete i radnje prevozioca.

Kod objektivne odgovornosti se ne traži krivica za nastalu štetu pa je ovaj princip teži za prevozioca. To , međutim ne znači da prevozilac uvek odgovara za nastalu štetu. U svim saobraćajnim granama gde je predviđen princip objektivne odgovornosti ustanovljeni su određeni razlozi - osnovi za oslobođenje od odgovornosti. Ti razlozi, koji daju mogućnost prevoziocu da se oslobodi od odgovornosti mogu se podeliti u dve velike grupe: - na opšte razloge za oslobođenje od odgovornosti i - na posebne razloge

6

U opšte razloge spadaju oni događaji koji su u stvari prouzrokovali štetu i prekinuli uzročnu vezu u nastanku štete ( između prevozioca i nastanka štete). Ti razlozi su prouzrokovali u stvari štetu. a) Opšti se mogu podeliti u dagađaje koji spadaju u višu silu – u civil law se pod njom podrazumevaju prirodni događaji, ali i ljudske radnje, koji ispunjavaju uslove: - moraju biti nepredvidivi, neotklonjivi i oni koji su spoljašnjeg karaktera u odnosu na prevozničku delatnost, (naprimer: varnica iz lokomotive kada zapali robu) nije viša sila, mada je nepredvidiva i neotklonjiva, ali nije spoljašnji uticaj, međutim (iskliznuće vagona iz šina nastalo zbog odrona zemlje), je viša sila, jer je odron zemlje nepredvidiv i neotklonjiv i spoljašnji događaj koji ispunjava elemente nepredvidivosti i neotklonjivosti, a unutrašnji je , a u pravu se podvodi pod slučaj - - - je događaj koji razlikuje objektivnu od subjektivne odgovornosti, odnosno u objektivnoj odgovornosti se za slučaj odgovara, a u subjektivnoj ne odgovara. U subjektivnoj odgovornosti, slučaj je osnov za oslobođenje od odgovornosti. U anglosaksonskom pravu – viša sila se naziva ___________ i takođe se radi o nepredvidivom, neotklonjivom i spoljašnjem događaju, ali samo prirodnog karakreta ( požari, poplave), a ne i ljudske radnje. Zbog toga se u međunarodnim konvencijama koje regulišu pojedine vrste prevoza, ne upotrebljava pojam viša sila, nego se daje opisna formulacija događaja koji sadrži elemente nepredvidivosti i neotklonjivosti, a u pogledu spoljašnjem su razlike od konvencije do konvencije – Razlike su sopstvene mane robe ( lako kvarljiva roba, meso. Radi se o robi koja je usled prirodnih svojstava podložna kvaru ( postupci korisnika prevoza - neadekvatno pakovanje robe.) Da bi prevozilac mogao da se pozove na jedan od opštih razloga za oslobođenje, potrebno je da dokaže da je šteta stvarno nastala zbog jednog od tih razloga, na koje se poziva --- dakle da dokaže stvarnu
7

uzročnu vezu između nastale štete i nekih od ovih razloga za oslobođenje. U pravnoj teoriji ovi razlozi se nazivaju još i neprivilegovani razlozi. Posebni razlozi za oslobođenje – privilegovani razlozi – radi se o tipičnim štetama koje nastaju u prevozu, a za koje prevozilac nije odgovoran ( prevoz robe u otvorenim vagonima, prevoz živih životinja, specifičnih i eksplozivnih materija, pošiljki) koje zahtevaju posebnu pratnju. Ovi razlozi su privilegovani, jer su lakši , pogodniji za prevozioca, zato što je dovoljno samo da dokaže mogućnost nastanka štete, zbog jednog od tih razloga. Naravno da korisnik prevoza ima pravo protiv dokaza, dakle može da dokaže da je šteta nastala iz nekog drugog razloga iako se radi o razlozima koji terete prevozioca. Suštinska razlika između opštih i posebnih nije toliko u prirodi štete koliko u teretu dokazivanja. Kod opštih se mora dokazivati da je šteta stvarno nastala , a kod posebnih je dovoljna samo mogućnost. Po sistemu objektivne odgovornosti odgovara se samo u drumskom i železničkom saobraćaju. U odgovoru na pitanje zašto su za pojedine vrste saobraćaja predviđene različite vrste odgovornosti, kada se radi o prevozu koji je opasna delatnost , pa bi bilo logično očekivati iste sisteme odgovornosti. Važno je imati na umu da na pravnu prirodu utiču i van pravni elementi ( politički, ekonomski) i sl. VRSTE ŠTETA U saobraćajnom pravu se odgovara za sve vrste šteta: a) gubitak, b) manjak c) oštećenje

8

GUBITAK - je potpuna nemogućnost isporuke robe bilo zato što je stvar potpuno uništena ili zato što je izgubljena ili je predata neovlašćenom licu. MANJAK – je kvantitativna promena, odnosno promena količine robe, pri čemu se ona nije promenila u kvalitetu. OŠTEĆENJE – je kvalitativna promena u strukturi robe Ove tri štete se nazivaju stvarnim štetama na robi. Kao posebna vrsts javljaju se štete zbog zakašnjenja. U savremenom saobraćajnom pravu sama činjenica zakašnjenja ne daje pravo na naknadu štete, nego samo ukoliko je zbog zakašnjenja nastala šteta. Zbog zakašnjenja mogu da nastanu dve vrste šteta: 1. oštećenja robe ( naprimer, kada je zbog kašnjenja cveće uvelo)klasična, 2. izgubljenu dobit koja se ne ispoljava kroz oštećenje robe, jer je stigla u urednom stanju, ali je vlasnik robe zbog zakašnjenja propustio da ostvari neku dobit ( naprimer: mašine na Novosadskom sajmu stižu uredno u stanju sa danom zakašnjenja, a priopušteno je zaključenje nekih povoljnih poslova na sajmu ( vlasnik). NAKNADA ŠTETE Kada se utvrdi da je prevozilac odbgovoran i kada se utvrdi vrsta štete, dolazi na red naknada štete. Opšte je pravilo trgovinskog prava da se stvarno pretrpljena šteta naknađuje u punom iznosu. U saobraćajnom pravu je ovaj princip korigovan zbog toga što štetu u prevozu često pogađaju i prevozno sredstvo i robu pa je zbog tog mogućeg prevelikog opterećenja, prevozioca, usvojen princip ograničene ( limitirane) odgovornosti. To znači da se u konvencijama i domaćim zakonima predviđa gornja granica do koje prevozilac odgovara, a ona se vezuje za određenu mernu jedinicu i novčani iznos (naprimer: gornja granica odgovornosti u železničkom prevozu po kg oštećene robe je 2000 dinara). U međunarodnim konvencijama je dugo vremena bio problem koja je to obračunska jedinica (funta, dolar, zlato) najpogodnija, ali je vreme pokazalo da se efekti inflacije ispoljavaju kod svake od njih. Zbog toga
9

je MMF stvorio posebnu obračunsku jedinicu- SPECIJALNO PRAVO VUČENJA – koja je veštačka obračunska jedinica, a izražava se kao prosek vrednosti jakih valuta ( onih država koje su u predhodnoj godini imale učešće u međunarodnoj trgovini veće od 1%. Iznos naknade štete, kada se radi o stvarnim štetama ( gubitak, manjak) vezuje se za neku mernu jedinicu (kg, tona, novčani iznos). Kada se radi o štetama zbog zakašnjenja ( oštećenje robe ili izgubljena dobit) limit odgovornosti se vezuje za najčešće dvostruki ili trostruki iznos prevoznine, a ti iznosi su realno uvek znatno niži od onih koji se daju za stvarne štete. Odgovornost prevozioca za svoje radnike: U saobraćajnom pravu je princip da prevozilac odgovara za radnje osoblja (kapetani plovidbe) kojima se služi u toku prevoza. Prevozilac odgovara za postupke svojih radnika u istom obimu i na isti način kako odgovara za sopstvene postupke. Prevozilac se koristi njihovim uslugama ( osoblje ne odgovara za štetu neposredno oštećenom licu nego je za te štete odgovoran prevozilac. KUPOPRODAJA
Najvažnije međunarodne organizacije su :UNCITRAL, UNIDROIT, ECE. Najznačajnija Konvencija iz međunarodne prodaje je Konvencija UN o ugovorima o međunarodnoj prodaji robe iz 1980. godine. Pored ove značajna je i Konvencija o merodavnom pravu, kod međunarodne prodaje robe iz 1955. godine, izmenjana 1985. godine, kojom su formulisana koliziona pravila za slučaj da ugovorne strane kod ugovora o međunarodnoj prodaji ne navedu koje će pravo biti merodavno. Takođe je značajna Konvencija o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne prodaje robe iz 1974. godine, prema kojoj je produžen zastarni rok od 4 godine i počinje da teče onog dana kada dospije pravo na potraživanje. Apsolutni rok zastarelosti je 10 godina.

10

BEČKA KONVENCIJA Unifikacija pravila u međunarodnoj prodaji počela je 30. godina prošlog veka u okviru UNIDROITA. Taj posao je završen donošenjem dva Haška jednoobrazna zakona iz 1964. godine. Oni su rađeni pod velikim uticajem anglosaksonskog prava i svojim rešenjima su štitili interese, pre svega razvijenih zemalja. To je bio ključni razlog zašto je Haške jednoobrazne zakone prihvatio mali broj država, mada se ne može generalno govoriti o njihovom lošem kvalitetu. Ključni problem je bio što za njih nisu bile zainteresovane manje razvijene države. To je bio razlog zašto je već 70. tih godina na dnevni red UNCITRAL-a stavljena njihova revizija. Na osnovu upitnika poslatog državama o primedbama ili razlozima za neprihvatanje Haš. Jed. Zakona, Uncitral je došao do zaključka da su one toliko brojne da se ne može vršiti revizija stare, već doneti nova konvencija. Tako je 1980. godine doneta Bečka konvencija. Stupila je na snagu 1988. godine. Naša zemlja je ratifikovana, a danas je primenjuje oko 70 država. OPŠTE KARAKTERISTIKE BEČKE KONVENCIJE
1. 2.

3.

Ostvaran je relativno pravičan balans između kupca i prodavca ostvareni su nužni kompromisi i to učinjeni u korist common law pravnog sistema ( upotreba pojmova razuman, razumno lice, razuman rok) učinjeni su kompromisi u korist istočnih socijalističkih zemalja i to davanjem mogućnosti da se stave rezerve na pojedine članove konvencije. Takođe su učinjene koristi i zemljama u razvoju , naprimer: u formulaciji prema kojoj kada cena nije određena, smatraće se da su strane prećutno pristale na onu cenu koja se u trenutku zaključenja ugovora redovno naplaćivala u određenoj trgovačkoj struci. dispozitivni karakter Bečke konvencije, kao posledica ključnog principa međunarodne trgovine, to je autonomija volje ugovornih strana, koja znači punu slobodu izbora da li će se posao zaključiti i kako će se regulisati uz ograničenja koja nameću pravne norme. Uveden je princip dispozitivnosti, tako što ugovorne strane mogu u potpunosti ili delimićno da isključe primenu Bečke
11

konvencije. Ugovorne strane mogu da isključe primenu ili da odstupe od odredbi, a to može biti ili izričito ili prećutno. To praktično znači, da ugovorne strane i pod predpostavkom da ispune propisane uslove za primenu B.K. što je predviđeno u samom tekstu B.K. ne moraju svoj konkretan ugovor da regulišu prema odredbama B.K. Ove odredbe B.K. će biti interesantne ukoliko u ugovoru postoji pravna praznina ( neko pitanje nije regulisano), kada će se shodno pravilima o hijerarhiji izvora u određenom trenutku primeniti B.K. Dispozitivni karakter Konvencije znači da su sudovi država ugovornica, obavezni da primenjuju Bečku konvenciju kao važeće merodavno pravo i nebitna je u tom slučaju koliziona norma koja upućuje na neko nacionalno pravo. Međunarodne trgovinske arbitraže nisu obavezne da primene Bečku konvenciju, ali mogu i da je odrede kao merodavno pravo. POLJE PRIMENE BEČKE KONVENCIJE Pojam „međunarodna prodaja robe“ sadrži 3 elementa, i to : a) međunarodnja prodaja koja ukazuje na elemenat inostranosti, a on postoji ukoliko se sedišta ugovornih strana nalaze na teritorijama različitih država. U konvenciji se ne reguliše pojam sedišta, ali je u praksi to mesto stalnog poslovanja ili ono mesto koje ima najtešnju vezu sa ugovorom i njegovim izvršenjem. Najbolje je u svakom ugovoru precizirati šta se smatra sedištem ugovornih strana. Drugi elemenat je prodaja- nije definisan u B.K. ali se na osnovu sadržine ugovora – obaveze ugovornih strana to može utvrditi u svakom konkretnom slučaju. Prema nekim članovima B.K. može se zaključiti da je prodajom
12

b)

obuhvaćena i prodaja sa uzastopnim isporukama, prodaja robe proizvedene po meri, odnosno posebnoj narudžbini, a ne samo prodaja iz masovne proizvodnje.
c)

Nije ugovor o prodaji onaj u kome se pretežni deo obaveze strane koja isporučuje robu sastoji u izvršavanju nekog rada ili pružanju usluga (neophodno je razgraničiti ugovor o delu od ugovora o prodaji).

Granični slučajevi su oni kod kojih se ugovor o prodaji javlja u kombinaciji sa ugovorom o zastupanju ili distribuciji robe ili kompenzacionim poslovima ---- ne podpadaju pod B.K. jer član 53. predviđa obavezu kupca da plati cenu. Što se tiče ugovora o distribuciji robe, u BK se ništa ne govori o tome, ali novija praksa pokazuje da se BK. ne primenjuje na ovaj ugovor kao generalni ugovor, ali da se primenjuje na pojedinačne ugovore u prodaji koji su zaključeni na osnovu takvog ugovora o distribuciji. Kada se radi o kombinaciji kupoprodaje i zastupanja, a pretežna je obaveza kupoprodajnog karaktera, onda se može primeniti BK. Roba je telesna pokretna stvar. BK se ne primenjuje na prodaju nekretnina, prava, hartija od vrednosti, novca, brodova, glisera, vazduhoplova i električne energije.
d)

POJAM MEĐUNARODNE PRODAJE ROBE U pravnoj teoriji postoje: a) subjektivna teorija – koja polazi od ugovornih strana, čije sedište treba da se nalazi na teritorijama različitih država, b) objektivna teorija – polazi od predmeta ugovora i njegovog premeštanja sa teritorije jedne države na teritoriju druge države, i c) mešovita teorija – koja kombinuje predhodne dve.
13

BK: U pogledu pojma međunarodne prodaje, odnosno uslova koji moraju biti ispunjeni, da bi se primenila Bk , u njenom tekstu se navodi (jedan) 1 opšti i (dva) 2 alternativna uslova. Opšti je da se sedišta ugovornih strana nalaze na teritorijama različitih država ugovornica. Kao alternativni uslovi navode se: 1. da su države u kojima se nalaze sedništa ugovornih strana – države ugovornice, ili 2. da pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na primenu prava jedne države ugovornice, -ovaj uslov znači da će se BK primeniti i u slučaju: • kada se sedišta ugovornih strana nalaze u državama ugovornicima, a pravila međunarodnog privatnog prava upućuju na pravo neke treće države u kojoj je npr. ugovor zaključen. • BK će se primeniti i u slučaju kada jedna ugovorna strana ima svoje sedište u državi koja nije rtifikovala konvenciju, ako koliziona norma upućuje na primenu prava države ugovornice.
3.

4.

na ovaj drugi alternativni uslov koji govori o tome da se BK primenjuje u određenim slučajevima i onda kada koliziona norma upućuje na nacionalno pravo, data je mogućnost stavljanja rezerve na taj uslov, a praktična posledica je da se neće primeniti BK već nacionalno pravo na koje upućuje ta koliziona norma druga mogućnost stavljanja rezerve na tekst BK se odnosi na član koji se odnosi na formu. Pravilo je da je ugovor o međunarodnoj prodaji neformalan, međutim Rusija koja u svojim nacionalnim propisima predviđa da je pismena forma uslov punovažnosti ugovora su stavile rezervu na član konvencije o neformalnosti ugovora, pa se na njih taj član ne primenjuje.
14

5.

dakle, u BK je data mogućnost da se stave dve rezerve i to na član koji govori o području primene i to samo na drugi alternativni uslov i rezerva na član koji se odnosi na formu. Pravne posledice rezerve su da se na tu državu ne primenjuje taj član nego nacionalno pravo. OBIČAJI PREMA BEČKOJ KONVENCIJI

Najveći broj nacionalnih propisa ne definiše pojam običaja, pa ni BK ne definiše ovaj pojam, mada je opšte prihvačeno mišljenje, da je to takvo ponašanje među ugovornim stranama koje je opšte prihvaćeno u trgovačkoj struci. Običaji mogu biti izričito ugovoreni ili se može raditi o njihovoj prećutnoj primeni. O izričitoj primeni govori odredba po kojoj su ugovorne strane vezane bilo kojim običajem na koji su pristale, kao i praksom koja je ustanovljena među njima. Ako su se ugovorene strane pozvale na običaj, situacija je jasna, problem može da se javi u vezi sa prećutnom primenom. Prema BK prećutna primena postoji ako je ugovornim stranama običaj bio poznat ili mogao biti poznat ( to je uslov subjektivne prirode), kada je običaj široko poznat u međunarodnoj trgovini,( to je uslov objektivne prirode) i kada ga ugovorne strane redovno poštuju u ugovorima iste vrste u odnosnoj trgovačkoj struci.(takođe uslov objektivne prirode). Shodno opštim pravilima koja važe u nacionalnim sistemima, običaji se mogu izričito ugovoriti, ali se primenjuju iako nisu ugovoreni, a opštepoznati su. Ako želimo da ga primenimo, onda to moramo izričito ugovoriti. ZAKLJUČIVANJE UGOVORA O MEĐUNARODNOJ PRODAJI Ponuda: Prema BK ona je uslov za zakljulčenje ugovora upućena jednom ili više lica. Predlog upućen neodređenom broju lica smatraće se kao poziv da se učini ponuda.
15

Da bi se na osnovu ponude zaključio ugovor potrebno je da bude prihvaćena. U pogledu vremena kad se smatra da je ponuda prihvaćena BK polazi od teorije prijema. Dopunski elementi: U najvećem broju pravnih sistema se smatra da prihvatanje ponude u svakom pogledu mora da odgovara ponudi. U BK je iznet stav da dopunski ili različiti uslovi koji suštinski ne menjaju uslove ponude, predstavljaju prihvatanje. Dopunski uslovi ne mogu da se odnose na :cenu, kvalitet, količinu robe,obim odgovornosti Opoziv ponude: Prema BK ponuda može da se opozove sve dok se ugovor ne zaključi ukoliko opoziv stigne pre nego što je otposlat prihvat. Ponuda neće moći da se opozove: 1. ako je u njoj naznačeno da je neopoziva i 2. ako je ponuđeni razumno verovao da je neopoziva i i saglasno time se ponašao. FORMA UGOVORA U BK je usvojen princip neformalnosti što znači da punovažnost ugovora nije uslovljena pismenom formom. Međutom , neki sestemi , kao Ruski predviđaju obavezu da ugovor u međunarodnoj prodaji mora biti sačinjen u pismenoj formi. U BK je data mogućnost državama da stave rezervu na član kojim je uređena forma ugovora. Pravne posledice rezerve su da se taj član ne primenjuje nego se primenjuje nacionalno pravo. IZVRŠENJE UGOVORA

Obaveze prodavca:
Isporuka robe – ključna obaveza U BK je predviđeno da je on obavezan da isporuči robu koja u pogledu kvaliteta, vrste i pakovanja mora odgovarati onom što je predviđeno u ugovoru.
1.

16

Umesto da se navede kad je isporučena roba saobrazna ugovoru, u BK se govori o tome kada isporuka robe nije saobrazna ugovoru: • Kada roba nije podobna za svrhe za koje se uobičajeno koristi; • Kada nije podobna za naročite svrhe koje su prodavcu izričito ili prećutno stavljene do znanja, u vreme zaključenja ugovora; • Ukoliko ne odgovara uzorku ili modelu i • Ukoliko nije upakovana ili zaštićena na uobičajeni način U vezi sa isporukom robe bitno je u ugovoru odrediti mesto, vreme i način isporuke. Mesto isporuke: Ugovorne strane su slobodne da odrede mesto isporuke kako žele. Ukoliko to nije predviđeno ugovorom u obzir dolazi primena pravila BK poštujući pravila hijerarhije izvora. BK predviđa da je mesto isporuke mesto u kome prodavac u vreme zaključenja ugovora ima sedište, uz 2 izuzetka: • Kad se radi o individualno određenim stvarima - tada je mesto gde se one nalaze, i • Kada roba treba da se preveze – mesto isporuke je mesto predaje prvom prevoziocu. Vreme isporuke: Vreme isporuke se takođe slobodno ugovora, ali ukoliko nije ugovoreno isporuka se vrši prema pravilima BK - koja predviđa da se isporuka vrši u razumnom roku posle zaključenja ugovora. Pojam „RAZUMAN“ je potekao iz anglosaksonskog pravnog sistema i u svakom konkretnom slučaju se utvrđuje šta je razuman rok, ali uzimajući u obzir uobičajeno trgovačko ponašanje u određenoj trgovinskoj struci. Način isporuke:
17

U pogledu načina isporuke u ugovoru se najčešće predviđaju transportne klauzule koje regulišu pitanje načina isporuke. Obaveze kupca: Ključne obaveze kupca su: • Preuzimanje isporuke, • Plaćanje cene i • Pregled robe Prilikom preuzimanja robe kupac je dužan da robu pregleda da bi utvrdio da li odgovara uslovima iz ugovora, pa ako ne odgovara dužan je da o tome obavesti prodavca. Pregled robe mogu da vrše same ugovorne strane ili se to može poveriti kontrolnoj organizaciji. Kada se ugovara kontrola sa kontrolnom organizacijom moguće su 3 varijante:
1.

obična kontrola - kada kontrolna organizacija ima obavezu da stručno i nepristrasno utvrdi svojstva robe i o tome izda certifikat; kontrola robe sa „preuzimanjem“, koja stvara veću obavezu kontrolnoj organizaciji, jer ona upoređuje dobijeni nalaz sa uslovima ugovora i o tome izdaje potvrdu i kontrola robe sa garancijom - koja stvara najveću obavezu kontrolnoj organizaciji, a to je da ona garantuje da će nalaz o robi odgovarati uslovima ugovora – što joj daje pravo na povećanu proviziju

2.

3.

slanje obaveštenja: – kupac je dužan da o nedostatku obavesti prodavca, od trenutka kada je otkrio nedostatke, a ako to ne uradi, on gubi pravo da se poziva na nedostatke robe – uobičajeno vreme je 1 mesec, ali krajnji rok ispostavljanja prigovora prema BK je 2 godine. Odgovornost prodavca za pravne nedostatke znači da je prodavac dužan da isporuči robu slobodnu od prava i potraživanja trećih lica.
18

Plaćanje cene; Plaćanje cene je osnovna obaveza kupca.
a)

b)

c)

prećutno utvrđivanje cene- u BK je predviđeno, ako cena nije određena ni izričito ni prećutno niti u ugovoru ima elemenata na osnovu kojih može da se utvrdi, smatraće se da su strane pristale prećutno na cenu, koja se u trenutnu zaključivanja ugovora redovno naplaćivala u toj trgovačkom struci. U pogledu mesta plaćanja cene ugovorne strane to određuju slobodno, a ako to ne učine važi pravilo Konvencije da je to sedište prodavca U pogledu roka za plaćanje cene mogu se ugovoriti jednovremene obaveze isporuke robe i plaćanja cene ili se može ugovoriti naknadno plaćanje.

PRAVNE POSLEDICE NEIZVRŠENJA ILI NEUREDNOG IZVRŠENJA UGOVORNIH OBAVEZA

U BK je predviđeno pravilo da težina sankcije za neizvršenje ili neuredno izvršenje ugovornih obaveza zavisi od toga da li se radi o bitnoj ili nebitnoj povredi ugovora. Kao bitna povreda smatra se povreda ugovora koja ugovornu stranu suštinski lišava onoga što je opravdano očekivala od ugovora. Šta je suštinska povreda – uvek je praktično pitanje ( tako je američka sudska praksa zauzela stav da napr. za jednu vrstu robe u jednom periodu godine zakašnjenje od 15 dana nije bitna povreda ugovora , a naprimer: pred BOŽIĆ je 7 dana zakašnjenje za istu vrstu robe bitna povreda ugovora)

U zavisnosti od toga da li je bitna ili ne slede i sankcije.

19

Ako nije bitna povreda ugovora, ugovornim stranama stoje na raspolaganju sledeće sankcije:
a)

zahtev za izvršenje ugovora ( naprimer kada prodavac ne isporuči robu ili kupac ne plati cenu – može im se dati naknadni rok za izvršenje obaveza li otklanjanje nedostataka. Kupac može zahtevati to otklanjanje popravkom, ali prodavac nije obavezan na popravku ako bi to bilo nerazumno. sniženje cene – kupac ima pravo da je snizi cenu u slučaju nesaobrazne isporuke, pri čemu se sniženje utvrđuje tako što se uzima vrednost stvarno isporučene robe, koju bi u to vreme imala roba da je saobrazna ugovoru

b)

naknadu štete – obuhvata stvarnu štetu i izgubljenu dobit. Svrha naknade je da stavi stranu u isti ekonomski položaj u kojem bi bila da je uredno izvršenje. Zbog toga je naknada štete moguća uz predhodne sankcije.
c)

RASKID UGOVORA Ukoliko se radi o bitnoj povredi – pravna posledica je raskid ugovora. U BK je izričito rečeno da je raskid ugovora moguć, samo ako je reč o bitnoj povredi ugovora. Nema automatskog raskida, nego ugovorna strana koja želi raskid mora o tome da obavesti drugu ugovornu stranu. Osnovno dejstvo raskida ugovora je u tome da strana koja je izvršila ugovor, može da zahteva vraćanje onog što je isporučila ili platila. INCOTERMS KLAUZULE U cilju obezbeđenja ujednačenog tumačenja najčešćih trgovinskih termina u međunarodnoj poslovnoj praksi MTK je 1936. godine izdala INCOTREMS PRAVILA ili međ. Pravila za tumačenje trgovinskih termina. Ova prva redakcija je kasnije dopunjavana 53, 67, 76, 80, 90, i 2000. godine.

20

Prvobitno su ova pravila sadržala samo jednu klauzulu, da bi 1980. godine njihov broj bio povećan na 14. Trenutno aktuelna redakcija iz 2000. godine sadrži 13 klauzula i ona predstavlja samo drugačiju sistematizaciju ovih pravila iz 1990. godine. Ipak , izvršene su značajne promene kod određenih klauzula: FAS i DEQ, dok su neznatne izmene izvršene kod FCA i FOB. U vezi korišćenja ovih klauzula primenjuju se sledeća opšta pravila: stranke su slobodne da samostalno utvrde njihovo korišćenje • Strane mogu obesnažiti veći deo ili pojedine delove INCOTREMS KLAUZULA • Njih mogu menjati, dopunjavati, tako da službena pravila budu osnova za ugovorno regulisanje. • Regulišu se pitanja između prodavca i kupca i ona ne zadiru i ne mogu se odnositi na odnose između korisnika prevoza i prevozioca i sl. Pravilo - pri korišćenju strane treba precizno da utvrde koju redakciju koriste pa se može samo naznačiti godina INCOTREMS-a

Postojeće klauzule INCOTREMS PRAVILA iz 2000. godine se mogu razvrstati u više grupa u skladu sa obavezama prodavca i kupca. One se klasifikuju prema početnim slovima klauzula i tako imamo grupe klauzula: E; F; C; D i u svim klauzulama se kao primarno reguliše pitanje: snošenja troškova i rizika, gubljenja i oštećenja stvari. Pored toga ovim klauzulama se regulišu i druga pitanja isporuke robe, nabavke, ambalaže, obezbeđenja, potrebne uvoznoizvozne dokumentacije, obezbeđenje prevoza a posebno značajno je što se njima regulišu i pitanja obaveze u pogledu osiguranja i plaćanja carine.
I.

Prva grupa klauzula je grupa E ili polazak. Ovde imamo samo jednu klauzulu:

21

EXW - Franko fabrika uz naznačenje ugovorenog mesta. U skladu sa njom prodavac je dužan da stavi robu na raspolaganje kupcu u krugu fabrike, radionice , pogona. On je dužan da propisno obezbedi ambalažu i individualizira robu. Do momenta isporuke na ovaj način on snosi sve troškove, kao i rizik za slučajno oštećenje ili gubitak robe.Nakon tog momenta obaveze snošenja troškova prelaze na kupca. Ova klauzula je najstarija i u toku svih dosadašnjih izmena nije pretrpela značajne promene u pogledu sadržine.

II. Druga grupa je F ili glavni prevoz neplaćen- sadrži 3 klauzule: FCA; FAS i FOB.

FCA – ili franko prevoznik uz naznačenje ugovorenog mesta se koristi za sve vrste prevoza. Na osnovu nje prodavac snosi troškove i rizik propasti i oštećenja robe do momenta predaje robe prevozniku ili drugom licu koje je ovlašćeno da preuzme robu. Kupac snosi sve troškove i rizik nakon tog momenta. Ova klauzula se često koristi u poslovnoj praksi pri čemu se pod prevoznikom podrazumeva svako lice koje je ovlašćeno da izvrši prevoz ili da ga obezbedi. FAS – ili franko uz bok broda. Ova klauzula obavezuje prodavca da robu isporuči kupcu, stavljanjem robe na keju ili gatu otpremne luke uz bok broda kojim se roba treba prevesti. Do tog momenta prodavac snosi sve troškove kao i rizik gubitka ili oštećenja robe. On je dužan da i izvozno ocarini robu što je razlika u odnosu na ranije važenje INCOTERMS PRAVILA. FOB – ili franko brod. Prema FOB klauzuli prodavac je dužan da snosi sve troškove kao i rizik gubljenja ili oštećenja robe do momenta prelaska robe preko brodske ograde. On je dužan da pribavi sve uvozno-izvozne dozvole i druga dokumenta potrebna za izvoz, kao i da izvrši izvozno carinjenje.

III.

„C“- glavni prevoz plaćen.Ovde imamo 4 klauzule: CFR;
CIF; CPT i CIP. Ova grupa sadrži ove 4 klauzule od kojih se
22

prve dve koriste za pomorski i rečni prevoz, a druge dve za sve vrste prevoza. Prva klauzula CFR – cena sa vozarinom – uz naznačenje luke opredelenja. U skladu sa ovom klauzulom – prodavac je obavezan da snosi sve troškove, uključujući i troškove prevoza do momenta isporuke robe u luci opredelenja. Za razliku od troškova, rizik za gubitak i oštećenje robe se vezuje za prevoz robe preko brodske linije u luci otpreme. CIF- klauzula ili cena sa osiguranjem i vozarinom- sa naznakom luke opredelenja. U skladu sa ovom klauzulom prodavac ima iste obaveze u pogledu rizika, kao i kod predhodne, s tim što se njegova obaveza u pogledu troškova uvaćava za troškove osiguranja robe do momenta isporuke.Pri tome je on dužan da ugovori minimalno pomorsko osiguranje, a ako kupac želi dodatne oblike osiguranja, on ih mora ugovoriti o sopstvenom trošku. CPT – ili klauzula- vozarina plaćena do) – uz naznačenje mesta opredelenja. U skladu sa klauzulom CPT- prodavac je dužan da snosi troškove prevoza do mesta opredelenja, a rizik za gubitak ili oštećenje stvari se vezuje za ustupanje robe prevoziocu u mestu otpreme. CIP – ili osiguranje i vozarina plaćeni do – uz naznaćenje mesta opredelenja.Slična je predhodnoj u pogledu regulisanja prelaska rizika, ali se obaveze troškova uvećavaju za obavezu plaćanja osiguranja pod istim uslovima kao i u predhodnoj klauzuli. „D“- ili prispeće i dolazak – Imamo 5 klauzula i to: DAF; DES; DEQ; DDU i DDP. Ova grupa klauzula u sadržinskom smislu predstavlja najteže opterećenje prodavca i u tom smislu je opozitna grupi klauzula E. Takođe se sve klauzule specificiraju i po obimu i vrsti opterećenja prodavca i kupca, a i vrstom prevoza u datom slučaju.
23

IV.

DAF – ili isporučeno granica - uz naznačenje ugovorenog mesta. Klauzula DAF obavezuje prodavca da isporuči robu u ugovorenom mestu na granici pre prelaska susedne granice. Granica obuhvata bilo koju granicu zemlje pa i zemlje prodavca. Na ovaj način prodavac snosi i troškove i rizik do tog momenta, kada taj rizik i troškove preuzima kupac. DES – ili isporučeno franko brod - uz naznačenje luke opredelenja. Prema ovoj klauzuli prodavac je izvršio svoju obavezu kada je robu isporučio na brodu u luci opredelenja. To znači da je brod stigao u luku opredelenja i kupac se o tome obaveštava. Na taj način prodavac snosi sve troškove i rizik do dolaska broda u luku opredelenja, odnosno obaveštavanja kupca da je brod sa robom stigao u luku opredelenja. DEQ – ili franko obala (kej, gat). Prema ovoj klauzuli prodavac snosi sve troškove i rizik do isporuke robe na gatu ili keju luke opredelenja. Do tog momenta on snosi rizik gublenja ili oštećenja robe. DDU – ili isporučeno – neocarinjeno uz naznaku mesta opredelenja. Ova klauzula se koristi za sve vrste prevoza. Prema njoj prodavac je dužan da stavi neocarinjenu robu neistovarenu, u prevoznom sredstvu u mestu opredelenja. Do tad prodavac ima obavezu plaćanja svih troškova uključujući i izvozne carine i pribavljanje potrebne dokumentacije. DDP – ili isporučeno ocarinjeno - uz naznaku mesta opredelenja. U skladu sa ovom klauzulom prodavac ima obavezu da snosi sve troškove uključujući i troškove uvozne carine, sve do momenta stavljanja neistovarene robe na raspolaganje kupcu u prevoznom sredstvu. Ova klauzula maksimalno opterećuje prodavca, kako u pogledu troškova, tako i rizika za oštećenje ili gubljenje stvari.

31.05.2006.g

24

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->