P. 1
Nasilje Na Utakmicama Kao Politicko Ponasanje

Nasilje Na Utakmicama Kao Politicko Ponasanje

|Views: 1,035|Likes:
Published by Bleda1

More info:

Published by: Bleda1 on Dec 09, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/28/2013

pdf

text

original

Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu

NASILJE NA UTAKMICAMA KAO VID POLITIČKOG PONAŠANJA

Marija Atanasković 211/05

Uvod

U trenutku nastanka ovog rada, u Srbiji i širom Evrope odigrali su se događaji koji su direktno povezani sa fudbalom. Ubistvo Tatona, neredi i smrt navijača u Širokom Brijegu, divljanje navijača Dinama u Rumuniji, bombaški napad navijača na policijsku stanicu u Grčkoj, incident u gradskom autobusu broj 17 u Beogradu koji su navijači napravili, očigledno, daleko od stadiona. Ovo su samo pojedini slučajevi, medjutim, odavno je postalo jasno da je nasilje na utakmicama preraslo ograde stadiona.

Ovo nasilje treba posmatrati u širem kontekstu ambijenta na prostoru bivše Jugoslavije, u kome još dominiraju postratne traume zbog izostanka suočavanja sa odgovornošću za zločine, neraščišćeni računi, nacionalna netrpeljivost, osećanje besperspektivnosti kod mladih zbog krajnje problematične tranzicije.

Pojam „navijač“
Kada kažemo navijač, onda mislimo na pripadnike fudbalske ili neke druge publike koji jasno svojim ponašanjem, svojim odevanjem, nošenjem šalova, zastava i drugih navijačkih obeležja pokazuju svoju navijačku pripadnost, navijači se razlikuju od obične publike upravo po toj ekspresiji - prof. Dr Dražen Lalić, sociolog sporta. Postoje tri aspekta navijanja na koje treba obratiti pažnju: Skandiranje i pevanje Vizuelni efekat – koreografije Fizičko nasilje Postoje oni pravi navijači, tzv. stara garda, kod kojih postoji neki viteški kodeks – oni će navijati i obračunati se sa protivničkim navijačima, ali neće učiniti ništa onom drugom da on izgubi život. Sa druge strane postoje devijantni navijači, koji su mahom mladi ljudi jedva punoletni, koji ne prezaju ni od čega. Oni su samo po sebi devijantni i uradili bi to bilo gde, ali njima najprivlačnije je na stadionu, jer to nosi posebnu energiju i značaj sa sobom, a pritom su i zaštićeni i sakriveni masom. Ko su danas oni koji imaju dvadesetak godina u Srbiji? Imali su oko tri godine kada su započeli sukobi u bivšoj Jugoslaviji. Imali su od pet do sedam godina kada su uvedene sankcije. Imali su 15 ili 16 godina kada je ubijen premijer. Želim da vam kažem da su ti mladi ljudi bili neprekidno izloženi slikama nasilja i da je to za njih nasleđeno stanje. To su dobili u svojoj mladosti. Tu se javlja ta kardinalna razlika izmedju pravih navijača, kojih je ostalo veoma malo i huligana. Kad je reč o ekstremnom navijaču, nasilje nema veze s događajem na terenu, već je
ono usmereno ka policiji ili protivničkim navijačima, postoji niz snimaka datih fudbalskih golova, dok publika tj. navijači uopšte ni ne gledaju na teren.

Istraživanja su pokazala da se lik „srpskog navijača – ratnika“ gradi po modelu lika srpskog ratnika iz devedesetih godina prošlog veka. To obuhvata pre svega nacionalizam, religioznost, doživljaj policije, odnosno vlasti kao neprijatelja i mržnju prema navijačima drugog kluba. Dve trećine građana Srbije su zainteresovani za sport i navijaju za neki klub.

Uzroci nasilja na stadionima

1) Nasilje je kod nas široko rasprostranjeno – u svim sferama društvenog života. U

razmatranju geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg sunovrata, posledice izolacije od sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome dodaju „uobičajene” posledice dugog ulaženja u kapitalizam, kao što su nemaština, nezaposlenost, opšte nezadovoljstvo i anomija društva, onda nije čudo što je nasilje postalo naša svakodnevica. Mladima koji odrastaju u takvoj atmosferi, uključujući i neku vrstu izolacije jer nemaju mnogo mogućnosti da putuju po svetu, nasilje postaje neka vrsta subkulturnog simbola, ventila za pražnjenje frustracija i mehanizam kojim teže, da nasuprot zvaničnom, uspostave svoj princip pravde i sistem vrednosti. Vlasti, ne samo da su nemoćne da spreče vandalizam, već su i odgovorne za stvaranje ovakvog ambijenta. Čak bi se moglo reći da ispadi huligana u izvesnoj meri odgovaraju vlastima, jer se time skreće pažnja sa drugih problema.
2) Nasilje je ugrađeno u sam sport i u njegovu organizacionu nadgradnju. Dok se na

jednoj strani sportisti obučavaju za agresivnost, na drugoj se „organizaciona nadgradnja“ kriminalizuje, bilo da kriminalci preuzimaju pojedine klubove, bilo da oni koji vode klubove postaju kriminalci. Skora događanja u našem fudbalu to potvrđuju. Nameštanje utakmica, loše suđenje i novac su jedni od najčešćih faktora koji utiču na nasilje.

“Nekada su ginuli oni u arenama, a zaradjivali oni na sedištima, a sada ginu oni u publici, a zaradjuju oni koju su na terenu.”
Stariji sportisti veruju da je nasilje sastavni deo sporta i uzvraćaju nasiljem na nasilje, dok su kao dominantni oblici nasilja identifikovani vređanje, psovanje i nasrtanje na igrače i

sudije, varanje i svesno kršenje pravila, a poseban paradoks je to što treneri sportiste kažnjavaju dodatnim vežbanjem.

3) Vidljivo je da su mladi ljudi u velikim problemima zbog neostvarivanja željenog

statusa i odgovarajućeg identiteta. U odsustvu rešenja za ta dva plana, sve što je dostupno postaje i prihvatljivo. Traženje odgovornosti onih koji su omladinu doveli do stanja bez statusa i bez identiteta je jednako borbi sa vetrenjačama. Država, ostvarujući savez sa „najproduktivnijom generacijom“ (onima između 35 i 50 godine), dislocira omladinu i stariju generaciju na periferiju socijalnog i političkog interesa – stradaju oni koji nisu ušli u svet rada i oni koji su u tom svetu već izrabljeni. Država je nezainteresovana za uredjenje stanja u sportu.

4) Mediji su jedan od puteva “normalizacije”, pa i legitimisanja nasilja. Oni svojim

izveštavanjima dovode do toga da se nasilje smatra nečim uobičajenim i normalnim, a publika se navikava na nasilje. Takav status huliganskog nasilja olakšali su njegova opšta vidljivost, pogodnost za podizanje moralne panike i uticaj koji ima na javnost (u direktnoj vezi sa većom gledanošću TV emisija ili većim tiražom novina koje o tome pišu). Jezik koji koriste treneri i sportski novinari vidljiv je dokaz nasilnog karaktera sporta i njegovih interpretacija. Često je tu reč o militarnoj terminologiji koja vrvi od krvi i krvoločnosti, od „metafora” koje gotovo da zagovaraju fizičku likvidaciju protivnika, a sve to kroz formu zalaganja za borbenu igru.
U svakom devetom od 23.387 tekstova koji su napisani u poslednje dve godine pisalo o ekstremnim navijačima, „delijama”, „grobarima”, huliganima i policiji . Apsolutno dominiraju članci o nasilju u fudbalu sa 66 odsto, dok je nesportskom ponašanju u košarci posvećeno 22 odsto tekstova. Za izveštavanje sa utakmica u svakom trećem tekstu koriste se čisto vojni izrazi – rezultati istraživanja CESID-a.

Nasilje na stadionima kao vid političkog ponašanja

Pojedinac, nalazeći se okružen gomilom na stadionu, dobija nesavladiv osećaj moći koji mu dopušta da se preda nagonima koje bi, da je sam, sigurno obuzdao. „Gomila je bezimena, a dosledno tome i neodgovorna; osećaj odgovornosti, koji uvek sputava pojedince, potpuno nestaje.”* Svaki osećaj koji postoji u gomili je zajednički, jednako usadjen u svakog pojedinca koji se nalazi u njoj. Time on postaje nerazdvojivi deo grupe, bilo kakva protivrečnost izmedju njega i grupe je nemoguća, značaj grupe i njenog očuvanja se stavlja iznad značaja jednog “običnog” pojedinca. Svaki drugi stav bi se smatrao izdajom grupacije. Pojedinac, tj. konkretno navijač, nije više svestan svojih dela. Čak i pod najblažom sugestijom grupe, on će se u potpunosti povinovati i krenuti u vršenje najsurovijih akata. Ovaj uticaj na

pojedinca, Gistav le Bon poredi sa hipnozom, medjutim, efekat je mnogo jači. U našem slučaju, sugestija je ista za sve, te ona postaje svobuhvatna i neizbežna. “Već i samom činjenicom, da je deo organizovane gomile, silazi čovek za više stepenica niz lestve civilizacije. Izolovan je možda bio kulturno biće, u gomili je varvarin, to jest igračka nagona.”* „To nasilje je pre svega političko, pa se onda iz političkog nasilja delegiralo na pravno i na ekonomsko nasilje, da bi smo danas dobili nasilje na stadionima. Ne treba zaboraviti da su stadioni arena društva, preko kojih se preliva i oslikava na društvo ove zemlje sve ono što se u njoj zbiva. Danas imamo mladu generaciju, ili populaciju, kojoj je oko 20 godina, koji su u izvesnom smislu odrasli samo u raznim oblicima konflikata i nasilja. Oni zaista ne znaju za nešto drugačije ili vrednije“ reči su sociologa, profesora Saliha Fočo. Dakle, nasilje na stadionima, ne samo da ima političke uzroke nastanka, već je i svaka posledica takvog nasilja politička, bilo da se nasilje usmeri na pripadnike organa reda (policije), pripadnike etničkih manjina (Rome) ili strance (Slučaj Taton). Mržnja prema policiji, strancima, prema drugačijem – specifičan je lajtmotiv njihovog ekstremizma: ekstreman u navijanju, ekstreman u politici – ekstreman svugde i u svemu. Istorija raspada Jugoslavije može opisati i kao priča o evoluciji nasilja u jugoslovenskom sportu, posebno među fudbalskim navijačima-huliganima, i postepenom prenošenju tog nasilja, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, na teren među-etničkih sukoba i "veliko-nacionalne" politike i, odatle, na bojno polje. Stadioni u bivšoj Jugoslaviji su na kraju, pri njenom raspadu, korišteni u političke svrhe. Najbolji primer je utakmica igrana u Zagrebu 3. juna 1990. Tadašnja reprezentacija SFRJ igrala je sa reprezentacijom Holandije, a ceo Maksimir - 40.000 navijača navijalo je za Holandiju i zviždalo jugoslovensku himnu.
*Le Bon Gistav: Psihologija gomile, Algoritam, Beograd, 2005

Jasno je da su ljudi u politici tada zloupotrebili sport. Od tada datira veza između politike i sporta. Navijačke grupe od nastanka su imale veliku ulogu u srpskom društvu, kao na primer početkom devedesetih, kada su i iz njihovih sastava regrutovani kadrovi za ratne dobrovoljačke jedinice. Navijači su svoju istorijsku rolu imali 5. oktobra 2000. godine, kada su zajedno sa građanima rušili režim Slobodana Miloševića. Vođe nekih navijačkih grupa viđane su u obezbeđenjima raznih političkih lidera, dok su neki i sami postali političari. Srbija je u evropskom vrhu kada je u pitanju navijačko nasilje i njegove posledice. Koketiranje pojedinih partija sa navijačkim grupama, sa jedne, i nespremnost države da se suoči sa huliganima, s druge strane, svakako ohrabruje nasilje. Jedan od poslednjih primera jeste i otkazivanje Parade ponosa u strahu da bi nacionalističke grupe, koje su se protivile toj manifestaciji, mogle da izazovu incidente.

Na svakih 136 dana u Srbiji smrtno strada po jedan navijač, pokazuje najnovije istraživanje Udruženja sportskih novinara Srbije, koje je u 2008. godini sprovedeno u saradnji sa Ministarstvom za omladinu i sport, a ubijeni i napadači najčešće su stari između 18 i 26 godina.

Blagonaklonost klubova i države prema navijačima, dovela je do toga da najekstremniji pripadnici navijačkih grupa često prolaze nekažnjeno nakon učinjenog nasilja. Najveći broj huligana bude i uhapšen ali, izveštaji govore da nakon toga nešto ne štima - samo 2,4 posto je bilo kažnjeno. . Problematične navijačke grupe često manipulisane od strane političkih partija, najčešće od onih desničarskih. Ovi navijači, ovi koje smo apostrofirali kao problematične, su samo izvođači radova onih koji su hteli da ih upotrebe i zloupotrebe. Vlast je uvek borba za moć. Tada se koriste sva sredstva, pa i najgora. Jasno je da pojedine političke stranke ozbiljno računaju na navijače kao na značajno biračko telo, što se često lako može primetiti. Vladin Savet za borbu protiv nasilja u sportu zaključio je da su fudbalski klubovi glavni krivci za probleme koje prave neki navijači jer, kako je navedeno, postoji sprega takozvanih navijača sa upravama klubova, koje tom vezom ostvaruju svoje interese.

„Tako, malo po malo, kupite malog lava, pa ga hranite i odgajate, ne osetite da je porastao. On, čim poraste, pojede vas.“ – novinar Nikola Simić

Žrtve nasilja na stadionima

Prosečan navijač u Srbiji nacionalistički, antikomunistički i antijugoslovenski orijentisan i mnogo značaja pridaje svojim pravoslavnim uverenjima. Žrtve nasilja se mogu podeliti u grupe: • Organi reda (policija) • Etničke manjine (Romi, Šiptari) i kako se pokazalo • Stranci.

Iz ove podele mogu se uvideti glavne odlike ove vrste nasilja. Vršioci nasilja, navijači, su protiv sistema, protiv organa reda koji bi ih ograničavali. Ovde dolazi do izražaja anarhistička ideologija – težnja ka slobodi koju ne ograničava vlast, slobodi u kojoj se poštuju samo norma koje je grupa formulisala.

Konkretan primer žrtve ovog nasilja je policajac na utakmici, koji je bio životno ugrožen jer mu je navijač gurnao baklju u usta, a ostali ga tukli. Kasnije će taj navijač dobiti oreol mučenika uz pomoć grafita “Pravda za Uroša”.

Etničke manjine su i van stadiona meta diskriminacije, ali od strane navijača i meta nasilja. Romi, Šiptari, Madjari – ugrožene grupacije jer navijači žele da “očiste” Srbiju. Već više puta se skandiralo sa tribina: “Ubi, zakolji, da Šiptar ne postoji!”. Nacionalistička i šovinistička ideologija je itekako ugradjena u navijačke strukture.

Stranci, kao nepoželjni, strani plaćenici, uljezi, takodje su meta navijačkog nasilja. Skorašnji slučaj krajnje brutalnog ubistva francuskog navijača Brusa Tatona, pokazuje da uopšte nije potreban povod da bi razlaureni navijači reagovali, obzirom na to da je žrtva mirno sedela u bašti kafića. Jedini razlog je bio što je navijač protivničkog tima. Naočigled prisutnih, bez ikakve savesti i kolebanja, pretukli su ga i bacilli sa visine od oko 4 metara. Zbog dugogodišnje izolovanosti zemlje i nesigurnosti u sopstveni indentitet i svoje mesto u društvu, kod navijača postoji i doza ksenofobije, koja se u ovom slučaju pokazala kobna.

***

Epilog ovoga su uzdrmani odnosi dveju zemalja, osuda civilizovanog sveta, ali i brojna hapšenja i najave pooštravanja domaćih zakona i njihovo ujednačavanje sa zakonima ostalih zemalja koje imaju slične probleme. Medjutim, pored zakona, neophodno je da odredjeno vaspitanje potekne od kuće i škole. Ko su roditelji čija su deca nasilnici? Ko su roditelji koji svesno puštaju decu na utakmice naoružanu bakljama, petardama, neretko noževima i ostalim rekvizitima za nanošenje povreda? Kakve su škole koje ne pružaju deci dovoljno zanimljivog sadržaja da dolaze u školu? Kakav je grad koji ne nudi deci dovoljno besplatnih sekcija, radionica, kulturnih dešavanja na kojima mogu potrošiti svoje, izgleda, neograničeno vreme? I na kraju, gde je bila policija dok su na 20m od Knez Mihailove ulice, centralnog šetališta grada, tukli i na smrt prebili jednog mladog čoveka?

Literatura:

Le Bon,Gistav: Psihologija gomile, Algoritam, Beograd, 2005 Mihailović, Srećko: Rat je počeo na Maksimiru, Beograd, Medija centar, 1997 Mihailović, Srećko: Sport, publika, nasilje. Beograd, ISSN 0023-5164. - Br. 88/90, 1990 Dnevne novine

Dokumentarni filmovi: „Dosije navijač“ „EX YU Tifo“ Snimci utakmica - Dinamo-C.Zvezda, 1990, SFRJ-Holandija, 1990, i druge.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->