RESTRUKTURIRANJE I

PRIVATIZACIJA U SRBIJI
Istina, zablude i rezultati sa relevantnim pokazateljima
2001-2011

PETAR ČELIK 2011

170
PREDGOVOR........................................................................................................................................................ 6
UVOD....................................................................................................................................................................... 7
I PRIVATIZACIJA I POKRETANJE POSTUPKA RESTRUKTURIRANJA .................................... 20
1. PRAVNI OKVIR PRIVATIZACIJE – OPŠTA PROBLEMATIKA .................................................................................. 23
2. SUBJEKTI NADLEŽNI ZA SPROVOĐENJE PRIVATIZACIJE .................................................................................... 27
3. PRISTUP PRIVATIZACIJI I RESTRUKTURIRANJU PREDUZEĆA U ZEMLJAMA U TRANZICIJI ............................. 35
3.1. Vaučerska privatizacija .................................................................................................................. 35
3.2. Konverzija duga ................................................................................................................................ 36
3.3. Aktuelni koncept privatizacije u Srbiji ........................................................................................ 37
4. INICIJATIVA ZA POKRETANJE POSTUPKA PRIVATIZACIJE.................................................................................. 38
4.1. Model prodaje kapitala javnom aukcijom.................................................................................. 40
4.2. Model prodaje kapitala javnim tenderom................................................................................. 41
4.4. Postupak pripreme društva za privatizaciju javnim tenderom ............................................ 43
Analiza društva / dijagnostički izveštaj............................................................................................. 43
Izveštaj o proceni vrednosti društva.................................................................................................... 44
Izveštaj o proceni tržišta - Izveštaj o potencijalnim učesnicima u postupku privatizacije .... 45
Tenderska dokumentacija ...................................................................................................................... 45
Prodaja subjekta privatizacije javnim tenderom .............................................................................. 46
Prikupljanje i ocena ponuda .................................................................................................................. 47
Pregovori i zaključenje ugovora............................................................................................................. 47
Specifični načini tenderske prodaje ..................................................................................................... 48
Rezultati tenderske privatizacije u Srbiji............................................................................................ 49
Pregled značajnijih tenderskih transakcija po godinama privatizacije ..................................... 51
II POSTUPAK RESTRUKTURIRANJA...................................................................................................... 54
1. CILJEVI RESTRUKTURIRANJA PREDUZEĆA I GLAVNE AKTIVNOSTI................................................................... 64
1.1. Ciljevi restrukturiranja u postupku privatizacije preduzeća ................................................ 66
1.2. Glavne aktivnosti u postupku restrukturiranja........................................................................ 66
2. PRODAJA “OSTALIH SREDSTAVA“ (IMOVINE PREDUZEĆA)................................................................................ 76
2.1. Prodaja «Utrživih poslovnih jedinica» putem javne aukcije ................................................... 77
2.2. Prodaja «Utrživih poslovnih jedinica» putem javnog tendera ................................................ 78
3. TRI FAZE RESTRUKTURIRANJA U POSTUPKU PRIVATIZACIJE ........................................................................... 81
I faza - predprivatizacione aktivnosti .................................................................................................. 82
II faza – izrada programa restrukturiranja........................................................................................ 82
III faza – restrukturiranje/privatizacija .............................................................................................. 83
4. PROBLEM PRIJAVLJENIH POTRAŽIVANJA POVERILACA, POSTUPAK ARBITRAŽE I MOGUĆA REŠENJA ......... 85
Otpis, otpust i konverzija duga kod preduzeća u postupku restrukturiranja/privatizacije. 86
5. PRIMENA PROGRAMA RESTRUKTURIRANJA ......................................................................................................... 88
Restrukturiranje poravnanjem iz dužničko-poverilačkog odnosa................................................ 88
6. AKTIVNOSTI I REŠENJA PROBLEMA PREDUZEĆA U RESTRUKTURIRANJU ....................................................... 89
7. PROBLEMI U SPROVOĐENJU PROCESA PRIVATIZACIJE ...................................................................................... 89
7.1 „Pravno shvatanje“ Vrhovnog kasacionog suda Srbije koje je zadalo konačan udarac
opstanku subjekata privatizacije u restrukturiranju (preko 200 strateški važnih subjekata
privatizacije) i potvrdilo da Republika Srbija nije, niti destinacija za investiranje, niti
država koja može da pruži pravnu sigurnost investitorima i poveriocima, osim jednoj
izdvojenoj kategoriji na koju se ovo „shvatanje“ odnosi................................................................ 90
7.2. Prigovori na proces privatizacije od strane kupaca .............................................................. 109
7.3. Prigovori na proces privatizacije od strane zaposlenih u privatizovanim preduzećima
..................................................................................................................................................................... 110
7.4. Uzroci privredne krize i restrukturiranje kao način prevazilaženja ................................ 110
8. OSTVARENI REZULTATI U POSTUPKU RESTRUKTURIRANJA ............................................................................ 112
9. PRAVNE POSLEDICE POKRETANJA POSTUPKA RESTRUKTURIRANJA ............................................................. 115
10. ZANIMLJIVI SLUČAJEVI IZ SUDSKE PRAKSE I ZAUZETI STAVOVI GRAĐANSKOG ODELJENJA
VRHOVNOG SUDA SRBIJE ......................................................................................................................................... 116
10.1 Primeri iz sudske prakse - Privatizacija................................................................................. 117
10.2. Da li se nad preduzećem koje je po Odluci Vlade Republike Srbije u postupku
restrukturiranja može pokrenuti i voditi stečajni postupak? ...................................................... 117
10.3. Povraćaj depozita na ime učešća na javnoj aukciji i sticanja bez osnova ................... 119
10.4. Prekid postupka privatizacije prema subjektu privatizacije u restrukturiranju, kao
izvršnom dužniku i postupak izvršenja ............................................................................................ 120

2
 10.5. Primena odredbe člana 31. Zakona o izmenama i dopunama zakona o privatizaciji u
izvršnom postupku ................................................................................................................................. 122
10.6. Prava izvršnih poverilaca koji nisu otpustili dug prema subjektu privatizacije kao
izvršnom dužniku.................................................................................................................................... 124
III ORGANIZACIONO I FINANSIJSKO RESTRUKTURIRANJE VELIKIH DRUŠTVENIH I
DRŽAVNIH PREDUZEĆA, STEČAJ I LIKVIDACIJA .......................................................................... 129
1. ORGANIZACIONO RESTRUKTURIRANJE PREDUZEĆA......................................................................................... 130
2. FINANSIJSKO RESTRUKTURIRANJE PREDUZEĆA (I/ILI NJIHOVIH NPJ) ....................................................... 131
3. POJAM I PROCEDURA OTPUSTA DUGA ................................................................................................................ 132
4. STEČAJ I LIKVIDACIJA.......................................................................................................................................... 135
IV RESTRUKTURIRANJE PREDUZEĆA NAKON IZVRŠENE PRIVATIZACIJE........................ 138
1. RESTRUKTURIRANJE U FUNKCIJI EKSTERNOG RASTA PREDUZEĆA ............................................................... 140
1.1. Pojam i vrste preuzimanja............................................................................................................ 140
1.2. Merdžeri i akvizicije - svetski trendovi...................................................................................... 142
2. INVESTIRANJE ....................................................................................................................................................... 143
V PRIVATIZACIJA DRUŠTVENIH / DRŽAVNIH PREDUZEĆA..................................................... 148
1. POKAZATELJI PROCESA PRIVATIZACIJE U REPUBLICI SRBIJI U PERIODU OD 2002. DO 2011.
GODINE......................................................................................................................................................................... 149
2. CILJEVI, ORGANIZACIJA I UZORAK ISTRAŽIVANJA PROCESA PRIVATIZACIJE U REPUBLICI SRBIJI PO
AKTUELNOM ZAKONU O PRIVATIZACIJI ................................................................................................................... 150
3. OSNOVNI NALAZI ISTRAŽIVANJA PROCESA PRIVATIZACIJE U REPUBLICI SRBIJI ....................................... 152
3. 1. Priprema i postupak sprovođenja privatizacije..................................................................... 152
3.2. Poštovanje kupoprodajnih ugovora ........................................................................................... 154
3.3. Privatizacioni efekti........................................................................................................................ 157
3.4. Poštovanje prava manjinskih akcionara.................................................................................. 161
3.5. Ocena brzine i toka privatizacije ................................................................................................ 162
4. REZULTATI PROCESA PRIVATIZACIJE U REPUBLICI SRBIJI U PERIODU OD 2002. DO 2009. GODINE.... 163
4.1. Broj javnih poziva u periodu od 2002. do 2009. godine...................................................... 163
4.2. Ukupan broj ponuđenih preduzeća na prodaju ..................................................................... 163
4.3. Ukupan broj prodatih preduzeća ............................................................................................... 163
4.4. Broj zaposlenih u prodatim preduzećima ................................................................................ 165
4.5. Knjigovodstvena vrednost prodatih preduzeća...................................................................... 165
4.6. Prodajna cena prodatih preduzeća............................................................................................ 165
4.7. Vrednost uloženih investicija ...................................................................................................... 166
4.8. Vrednost socijalnih programa ..................................................................................................... 166
4.9. Prodata preduzeća po delatnosti (2002. - septembar 2009.) ............................................. 166
4.10. Najčešći strani kupci preduzeća .............................................................................................. 167
4.11. Broj prodatih preduzeća u periodu januar 2009. do januara 2011. g. sa relevantnim
kretanjima i pokazateljima Svetskog ekonomskog foruma......................................................... 168
5. BROJ I STRUKTURA RASKINUTIH KUPOPRODAJNIH UGOVORA ....................................................................... 178
5.1. Osnovni razlozi raskida kupoprodajnih ugovora................................................................... 179
5.2. Dosadašnji tok privatizacije ........................................................................................................ 180
5.3. Rezultati poslovanja Akcijskog fonda....................................................................................... 188
6. ŠTRAJKOVI I SOCIJALNI PROBLEMI KAO POSLEDICA PRIMENJENOG MODELA PRIVATIZACIJE .................. 194
6.1. Deindustrijalizacija i gubitak radnih mesta............................................................................ 197
6.2. Nezaposlenost u Srbiji................................................................................................................... 200
7. PRIKAZ BROJA ZAPOSLENIH I NEZAPOSLENIH U REPUBLICI SRBIJI PREMA OKRUZIMA I OPŠTINAMA U
JUNU 2009. GODINE ................................................................................................................................................. 206
7.1. Deindustrijalizacija ........................................................................................................................ 216
7.2. Dve evidencije o nezaposlenosti ................................................................................................. 220
8. PRIVATIZACIJA I EVOLUCIJA FINANSIJSKOG TRŽIŠTA U SRBIJI ..................................................................... 221
8.1. Identifikacija prisustva procesa pražnjenja finansijskog tržišta u Srbiji........................ 221
8.2. Osnovni uzrok koncentracije: teorijski okvir ........................................................................... 223
8.3. Odnos investitora i kontrolnog vlasnika (insajdera) u Srbiji .............................................. 225
8.4. Neki dodatni uzroci koncentracije vlasništva u Srbiji .......................................................... 226
9. POSLEDICE KONCENTRACIJE VLASNIŠTVA ........................................................................................................ 227
9.1. Koncentracija kao „rešenje” principal – agent problema..................................................... 227
9.2. Koncentracija vlasništva kao posebno ograničenje za institucionalne investitore....... 229

3
10. EKONOMSKE PERFORMANSE REPUBLIKE SRBIJE ......................................................................................... 232
10.1. Organizacione mere..................................................................................................................... 235
10.2. Mere ekonomske politike............................................................................................................ 236
10.3. Preduslovi za ostvarenje ciljeva ekonomske politike ......................................................... 240
VI RESTRUKTURIRANJE I PRIVATIZACIJA JAVNIH PREDUZEĆA U SRBIJI....................... 242
1. REFORME JAVNIH PREDUZEĆA U PERIODU 2001–2007. GODINA ................................................................ 245
2. SLUČAJ JUGOROSGAS, NJEGOVA POZADINA I STRATEŠKI PROMAŠAJI VLADE REPUBLIKE SRBIJE ......... 250
3. OSNOVNI PRAVCI BUDUĆIH REFORMI INFRASTRUKTURNIH – DRŽAVNIH JAVNIH PREDUZEĆA ................... 252
4. STRATEGIJA PRIVATIZACIJE JAVNIH PREDUZEĆA - AKTUELNE OPCIJE ........................................................ 254
5. ŠTA PRIVATIZOVATI I KOLIKO?........................................................................................................................... 255
6. REGULATORNE MERE ZA PRIVATIZACIJU JAVNIH PREDUZEĆA ....................................................................... 256
7. PODELA BESPLATNIH AKCIJA .............................................................................................................................. 257
8. STRATEŠKI PARTNER ILI DIVERSIFIKOVANA VLASNIČKA STRUKTURA .......................................................... 258
9. PRIVATIZACIJA PREKO BERZE ............................................................................................................................. 260
10. PRIVATIZACIJA NIS I „GASNI ARANŽMAN“ SA RUSIJOM .............................................................................. 262
10.1. Da li je prodaja NIS bila nužni deo međudržavnog sporazuma? ................................... 263
10.2. Na koji način se ciljevi Sporazuma ostvaruju u pojedinim njegovim odredbama? .... 263
10.3. Da li Srbija na osnovu Sporazuma može da računa na dobit od tranzitnih taksi za
distribuciju gasa u treće zemlje? ........................................................................................................ 264
10.4. Koja pravila nabavki će se primenjivati i kakve su posledice za domaće dobavljače?
..................................................................................................................................................................... 264
10.5. Koliko bi državu koštalo eventualno subvencionisanje kroz oslobađanje od poreza?
..................................................................................................................................................................... 265
10.6. Koliki su indirektni gubici za državu nakon prodaje dela imovine NIS, uz
zadržavanje postojećih propisa kojima se preduzeću NIS obezbeđuju određene privilegije?
..................................................................................................................................................................... 265
10.7. Na osnovu kojih parametara je utvrđena vrednost 51 posto kapitala NIS koja je
trebalo da bude predmet prodaje?..................................................................................................... 265
10.8. Kolikog dela profita koji ostvaruje NIS se država odriče prodajom većinskog dela
kapitala i koliko profita očekuje po osnovu budućih ulaganja u tu firmu? ............................. 266
10.9. Koja pravna zaštita je predviđena za slučaj da ruska strana ne izvrši svoje obaveze
iz sporazuma?.......................................................................................................................................... 267
11. RIZICI ULAGANJA U SRBIJU .............................................................................................................................. 267
12. ANALIZA JEDNOG SVEŽEG SLUČAJA ................................................................................................................. 270
13. DA LI ZAVRŠITI ILI ZAUSTAVITI PRIVATIZACIJU JAVNIH, ODNOSNO DRŽAVNIH I DRUŠTVENIH
PREDUZEĆA?............................................................................................................................................................... 277
13.1. Kritika teorijsko-metodoloških i praktičko-političkih pretpostavki preporuke/zahteva
bankovne oligarhije da se javni sektor privrede privatizuje ....................................................... 280
13.2. Posledice primene preporuke/zahteva bankovne i korporativne oligarhije da se javni
sektor privrede privatizuje.................................................................................................................... 284
13.3 Slučaj Telekom, nauk ili.............................................................................................................. 287
13.4. Preispitati dosadašnju privatizaciju ili zaustaviti dalju privatizaciju javnog i
društvenog sektora do usklađivanja dalje strategije sa realnim učinkom i rezultatima .... 289
14. CILJEVI REFORME JAVNOG SEKTORA ............................................................................................................. 292
15. TAJNA PRIVATIZACIJA POSLEDNJE VELIKE SRPSKE BANKE ......................................................................... 301
VII ANALIZA PROCESA I MODELA PRIVATIZACIJE NA KOSOVU I METOHIJI ................... 313
1. CILJEVI KOSOVSKE POVERILAČKE AGENCIJE .................................................................................................. 314
2. IZABRANI METODI ZA PRIVATIZACIJU DRUŠTVENIH PREDUZEĆA NA KOSOVU I METOHIJI ........................ 314
2.1. Spin-Off ............................................................................................................................................. 314
2.2. Dobrovoljna likvidacija.................................................................................................................. 314
3. REPUBLIKA SRBIJA I PRIVATIZACIJA NA KOSOVU I METOHIJI ...................................................................... 315
4. NOSILAC I OPSEG PRIVATIZACIJE NA KOSOVU – REGULATIVA ....................................................................... 315
5. REZULTATI PRIVATIZACIJE .................................................................................................................................. 316
6. NEDOSLEDNOSTI I NELOGIČNOSTI PRIVATIZACIJE NA KOSOVU ..................................................................... 317
7. (NE)ADEKVATNOST PRIMENJENOG MODELA PRIVATIZACIJE NA KOSOVU I METOHIJI ............................... 318
7.1. Primenjena varijanta spin-off modela privatizacije na Kosovu i Metohiji i raspodela
prihoda....................................................................................................................................................... 319
7.2. Šta se sa stručnog stanovišta može u kratkim crtama reći u vezi sa izabranim
metodom privatizacije na Kosovu i Metohiji? .................................................................................. 319

4
8. TRENUTNA POLITIČKA I EKONOMSKA SITUACIJA ............................................................................................. 322
9. KOSOVSKA AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU - KAP ............................................................................................. 324
10. GODIŠNJI IZVEŠTAJ KOSOVSKE AGENCIJE ZA PRIVATIZACIJU - ZA 2009. GODINU ................................ 324
11. KOSOVSKA AGENCIJA ZA PRIVATIZACIJU - REZIME GODIŠNJEG IZVEŠTAJA ZA 2010. GODINU ............ 325
12. STVARNOST EKONOMIJE NA KOSOVU I METOHIJI ........................................................................................ 325
12.1 Prvi krugovi privatizacije i tužbe: .............................................................................................. 327
12.2 Vlasnička struktura preduzeća na Kosovu i Metohiji.......................................................... 330
13. UNMIK – ZAKUP S PRAVOM OTUĐENJA .......................................................................................................... 334
VIII ZAŠTITA ARHIVSKE GRAĐE U POSTUPKU PRIVATIZACIJE ........................................ 337
ZAKLJUČCI I IMPLIKACIJE ZA BUDUĆA ISTRAŽIVANJA ............................................................ 342
LITERATURA................................................................................................................................................................ 355

5
PREDGOVOR

Proces privatizacije u Srbiji traje punih dvadeset godina sa pojedinim

prekidima. Shodno takvoj tranzicionoj pojavi, odnosno fenomenu
transformacije kapitala, u savremenoj teoriji i praksi proces privatizacije je
uvek izazivao širok spektar analiza uzročno posledičnih veza.

Specifičnosti ovakvog procesa zahtevaju da se u sučeljavanju empirijskih

podataka pokuša oslikati ukupan domet dugogodišnjeg procesa sa efektima,
koji će u budućem vremenu potvrditi polazne osnove koncepta, ili ih pak
preispitati sa stanovišta nekih novih empirijskih pokazatelja.

U tom kontekstu, ovaj obiman rad je pokušaj da se pronađu putevi do pune

naučne istine, a nastao je kao plod višegodišnje kontinuirane analize
dostupnih materijala i neposrednog rada autora, što najzad rezultira
objavljivanjem knjige na ovu temu. Treba pomenuti da je autor magistrirao na
temi „Restrukturiranje i privatizacija kao sistemsko rešenje u tranzicionom
periodu privrede Srbije“, te da je delom ovaj rad zasnovan na tim
istraživanjima i nalazima autora.

U odnosu na druge radove sa istim ili sličnim naslovima, koje je autor na

našem jeziku pronašao i analizirao, ovaj rad je specifičan i po obuhvatu i po
pristupu materiji koja se obrađuje.

Najveći broj radova koji se bave ovom tematikom, pisan je kao udžbenik ili
naučni rad koji obrađuje samo jednu od tema kojima se ovaj rad bavi kao
delom celine. Iz tih razloga mnogi materijali sa ovom tematikom imaju
ograničenu primenljivost u praksi, pošto uglavnom nisu ni pisani sa
praktičnog aspekta, već samo sa teorijsko-naučne osnove.

Ovaj rad je stoga napravljen da bude instrument mladih naučno-istraživačkih

radnika, a ne da bude sam sebi cilj. Takođe, on mora da obezbedi i
razumevanje širine u kojoj ova tema ukupno deluje. Stoga je ova
sveobuhvatna analiza pokušaj za definisanje pravaca delovanja budućih
kreatora ekonomske politike na temelju čiste prakse i rezultata. Ona daje
jasne i precizne odgovore na mnoga pitanja i ne dozvoljava relativizovanje
rezultata i nalaza, već takve pristupe čini nedopustivim.

Dakle, ovaj rad nudi neposrednu pomoć u razumevanju i proceni situacije, ali
pruža i odgovor na pitanje koje mere i radnje preduzeti u datoj situaciji?
Krajnji cilj je da rad osim edukacione funkcije da i pragmatičnu osnovu, ali
naravno bez toga da dovodi u pitanje teorijsku dimenziju. Stoga u radu
postoji niz teorijsko-praktičnih istraživanja i stavova koji se po prvi put
prezentiraju u zajednici našoj opštoj, naučnoj i stručnoj javnosti da o njima
da konačan sud.

6
UVOD

Predmet proučavanja ove analize jeste uloga i doprinos restrukturiranja u

postupku privatizacije velikih društvenih i državnih preduzeća u Srbiji kao
sistemskog rešenja. Postupak restrukturiranja se prvenstveno sprovodi u
toku procesa privatizacije društvenih i državnih preduzeća, koja ne mogu biti
privatizovana u zatečenom stanju. Razlozi za to su prevelik nivo diversifikacije
biznisa, nesolventnost, nedovoljan nivo aktivnosti ili nemogućnost smanjenja
broja zaposlenih iz socijalnih ili strategijskih razloga i ograničenja.

Restrukturiranje stoga obuhvata pripremu kojom se omogućava vlasnička

transformacija subjekta privatizacije (promenu vlasnika preduzeća kroz
postupak privatizacije) putem poslovne, statusne, finansijske i svake druge
potrebne transformacije u preduzeću. Neke vrste restrukturiranja mogu
uspeti i bez vlasničke transformacije, te se stoga javlja dilema da li izvršiti
restrukturiranje pre ili posle privatizacije?

U postupku privatizacije, restrukturiranje se, pored ostalog, vrši i u cilju

povećanja vrednosti subjekta privatizacije pre same prodaje. U tom slučaju
veoma je bitan socijalni faktor, ali i status subjekta grani industrije. Radi toga
restrukturiranje u postupku privatizacije ima sledeće funkcije: određivanje
prave veličine (rightsizing) preduzeća, aktive, kapitala i broja zaposlenih.

Zatim, druga funkcija bi se odnosila na refokusiranje, tj. obično na jačanje

glavnog proizvodnog programa preduzeća i povlačenje iz prethodnih
neprirodnih diversifikacija koje su bile izuzetno česte, a nastale su iz čisto
neekonomskih, socijalnih razloga.

Treća funkcija restrukturiranja u postupku privatizacije odnosi se na

repozicioniranje, tj. na promenu tržišta subjekta privatizacije. Najteža
funkcija restrukturiranja preduzeća bila bi, u stvari, definisanje nove
strategije, u maksimalnoj meri u kojoj je to moguće u takvom postupku.

Dubina restrukturiranja zavisi od same ambicioznosti institucije koja

sprovodi taj postupak i njene mogućnosti da na pravi način pripremi
preduzeće za privatizaciju. Potrebno je stoga u svakom pojedinačnom slučaju
utvrditi neophodnost sprovođenja restrukturiranja, kako bi se omogućila
zakonska obaveza prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

Restrukturiranje u postupku privatizacije podrazumeva statusne,

organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkih odnosa, kao i
sve druge promene u subjektu privatizacije koje su neophodne da omoguće
njegovu privatizaciju.

Elemente restrukturiranja čine organizaciono i finansijsko restrukturiranje.

Organizaciono restrukturiranje obuhvata identifikaciju, odvajanje / spajanje
nezavisnih poslovnih jedinica (NPJ) u cilju omogućavanja privatizacije. Zatim,
regulisanje imovinskih prava, računovodstvenih problema, kao i identifikaciju
optimalnog nivoa zaposlenih po svakoj nezavisnoj poslovnoj jedinici (NPJ) uz
pripremu adekvatnog socijalnog programa.

7
Finansijsko restrukturiranje ima za cilj smanjenje, otpis, otpust ili reprogram
obaveza subjekta privatizacije prema poveriocima, u cilju kreiranja pozitivne
vrednosti kapitala.

Danas se objektivno može reći da se privreda Srbije nalazi u neprekidnoj

ekonomskoj krizi već više od dve decenije. Osnovni indikatori te dugoročne
krize su kontinuirano opadanje nivoa proizvodnje, bruto domaćeg proizvoda i
životnog standarda stanovništva, te veoma prisutnog procesa dezinvestiranja i
deindustrijalizacije. Od početka 1990-tih ta kriza se naglo produbljivala usled
raspada SFRJ, sankcija UN i bombardovanja Republike Srbije od strane
NATO-a. Rezultati svih ovih nepovoljnih neekonomskih i ekonomskih kretanja
imali su bezmalo katastrofalne posledice po privredu naše zemlje.

Otežavajuća okolnost u toj situaciji je i ta, što je privreda Republike Srbije

danas oslonjena na još stariju proizvodnu opremu, koja je za oko tri decenije
iza moderne savremene tehnologije u okruženju i svetu. Radi toga se proizvodi
koji se proizvode u Republici Srbiji često više ni ne mogu plasirati na
probirljiva inostrana tržišta, a veliki broj proizvoda jednostavno nije više
konkurentan ni na domaćem tržištu.

Može se reći da je posle 2000. godine došlo do naglog zaokreta u ekonomskoj

politici, ali sa previdom evidentne opasnosti koja je zadesila našu zemlju, a to
je da tadašnji politički faktor očito nije imao prave i realne informacije o
stvarnom stanju privrede Srbije. Radi toga više nije sporno da su politički
faktori imali pogrešne informacije i stavove o kvalitetu i stanju privrede (koji
su prikazani mnogo povoljnije nego što to stvarno jesu), što se ispostavilo kao
uzrok teških posledica sa kojima se danas suočavamo.

Po svemu sudeći, posebno su bile loše procene o situaciji u većini velikih

društvenih i državnih preduzeća, što je i dovelo do toga da se stekne utisak
da je ekonomska situacija u njima mnogo perspektivnija nego što je u stvari
bila. Time su proizvedene brojne negativne posledice i donete pogrešne odluke
zasnovane uglavnom na devizi „država je loš domaćin, a društveni kapital
je ničiji“.

Loše procene i analize stanja su navele politički faktor da već od 2000. godine
iznosi nerealna i neutemeljena očekivanja da će u našoj zemlji doći do
izuzetno brzog i spektakularnog ekonomskog preporoda, te da u samo
nekoliko godina treba očekivati da će zemlja dostići nivo BDP i životnog
standarda koji su ostvareni 1989. godine.

Umesto toga, ove pogubne iluzije, stvorene bilo sa namerom ili iz neznanja,
podgrejale su stvaranje lanca nerealnih razvojnih očekivanja od stanovništva i
uopšte, ali i posledica.

Još i danas se u javnost teško probijaju činjenice o stvarnom stanju naše

privrede i njene perspektive, a posebno o gotovo tragičnoj situaciji u kojoj se
nalaze bivša velika društvena i državna preduzeća, koja su nekada s pravom
nazivana ''nosiocima razvoja naše privrede''.

8
Pri sadašnjem niskom nivou privredne aktivnosti, koji se upoređuje sa bruto
domaćim proizvodom iz predtranzicione 1989. godine, dolazi do
neproduktivne koncentracije kapitala. Tako se tranzicija u Srbiji, umesto da
bude sredstvo za marketizaciju društvenog i državnog kapitala i rast
efikasnosti na bazi razvoja privatnog preduzetništva, pretvorila u trku za
preuzimanje društvenog kapitala u zatvorenom sistemu, često bez jasne i
kompetentne vizije njegove dugoročne upotrebe. 1

Reforme koje su u Srbiji pokrenute početkom 2001. godine, napravile su

prividno brz pomak. Zakon o privatizaciji i ostali propisi (Zakon o Agenciji za
privatizaciju i Zakon o Akcijskom fondu), usvojeni su sredinom 2001. godine.
U cilju kompletiranja pravnog okvira za sprovođenje postupka privatizacije,
usvojene su i: Uredba o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom, Uredba o
prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom i Uredba o metodologiji za
procenu vrednosti kapitala i imovine i Pravilnik o obrascu prospekta
privatizacije.

U londonskom dnevniku Financial Times, u julu 2001. godine objavljen je

poziv zainteresovanim finansijskim savetnicima da konkurišu za poslove
pripreme tenderske privatizacije za 16 srpskih preduzeća. Ovaj oglas privukao
je pažnju inostrane poslovne javnosti na novo, strateški važno tržište u
Evropi. Godinu dana nakon stupanja na snagu novog Zakona o privatizaciji i
godinu dana nakon prodaje prva tri preduzeća tenderom (cementare) javnost i
eksperti stekli su znatno (povoljniji) utisak o konceptu, metodima, praksi i
rezultatima privatizacije, nego što oni to u stvari jesu.

Propisi iz 2001. godine dopunjavani su i menjani nekoliko puta od donošenja,

prvenstveno u cilju efikasnije privatizacije i konačnog prestanka postojanja
društvene svojine, kao prevaziđene svojinske kategorije. Te izmene, osim onih
iz juna 2005. godine, nisu bitnije doprinele ubrzanju ovog procesa. Poslednje
izmene i dopune propisa kojima je uređena privatizacija usvojene su 2007.
godine i pretežno su kozmetičke, odnosno zastarele, jer više nisu imale
stvarnog efekta na ono što sledi. 2

Promašaj je bio u tome što politička elita nije razumela, ili nije htela da
razume da privatizacija nije formula, već pristup. Privatizacija kao proces
treba da iterativnim metodom dovede do razvoja tržišne privrede u kojoj
dominiraju privatna preduzeća i oblik svojine. Otuda misija privatizacije nije
samo puka rasprodaja postojećih preduzeća već, pre svega, sredstvo za
stvaranje ambijenta koji je dovoljno atraktivan da obezbedi dalje generisanje
privatizovanih i novih preduzeća.

Društveno vlasništvo je bilo dominantna forma vlasništva u privredi

Republike Srbije, sve dok se nije pojavio postojeći koncept privatizacije.
Postoje shvatanja da bez privatne svojine nad kapitalom nema tržišnih
faktora proizvodnje. Stoga je stvarna marketizacija zatečenog privrednog

1 Dragan Đuričin, „Srbija 2012: vizija razvoja i strategija konkurentnosti”, Kopaonik biznis forum
2006.godine, na temu "Srbija 2012: Razvoj, finansijski sistem i konkurentnost"
2 Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS”, br. 38/01, 18/03, 45/05, i 123/07 - dr. zakon) Izmene i

dopune objavljene u Sl. gl. broj 123/07

9
modela i oblika preduzeća započela programom privatizacije, čiji je cilj bio
prenos svojine iz anonimnih ruku društva u poznate privatne ruke. 3

Iskustvo ostalih zemalja Istočne Evrope je pokazalo da društvena forma

vlasništva barem kod njih, nije nikada bila adekvatna za domaće i inostrane
investicije ili dobro upravljanje preduzećem. Privatizacija je stoga viđena kao
najefektivniji način razvoja i oporavka preduzeća iz narušene forme
društvenog vlasništva, pa je takav model bez podrobne analize prenet i
primenjen i kod nas.

Agencija za privatizaciju se stoga, uglavnom bez adekvatnih kadrova i

potrebne stručne osposobljenosti, prihvatila teškog i važnog zadatka da
aktivno traži i privlači strateške investitore. Za taj posao je dobila pomoć
Svetske banke i Evropske agencije za rekonstrukciju, kao i brojnih drugih
donatora za angažovanje konsultanata u cilju priprema preduzeća za
privatizaciju.

U prvom krugu su odabrana preduzeća koja imaju apsolutno najveće šanse

da privuku investitore. Prodaja tri cementare januara 2002. godine
okarakterisana je u javnosti kao transparenta, poštena i efikasna.

Ipak, za razliku od situacije s kraja osamdesetih i početka privatizacije,

kreatori ekonomske politike u Srbiji 2000. godine, pred sobom su imali
brojna iskustva zemalja u tranziciji i mogućnost da izaberu i iskombinuju
koncepte koji su pokazali najbolje rezultate u praksi, stvarajući novi model
privatizacije zasnovan na pozitivnim iskustvima zemalja u tranziciji.

Privatizacija stoga predstavlja osnovnu polugu tranzicije, ali istovremeno i

ključni kamen spoticanja u realizaciji reformi u zemljama Istočne Evrope.
Tokom godina svog trajanja, privatizacija je u istočnoevropskim zemljama
manje ili više odmakla. Za to vreme sakupljena su mnoga dragocena iskustva,
koja govore o mogućnostima i teškoćama privatizacije uopšte, o dobrim, lošim
i opasnim stranama pojedinih modela privatizacije, ali i o promeni politika i
demagogiji u vezi sa privatizacijom.

Početkom devedesetih godina, kada je započela privatizacija u većim

razmerama, ekonomsko rezonovanje zasnovano na teoriji i logici stvari bilo je
jedino valjano oruđe pri donošenju odluka o izboru metoda privatizacije. U
međuvremenu sakupljena iskustva iz raznih zemalja predstavljaju važnu
empirijsku osnovu, koja onim zemljama koje tek počinju privatizaciju ili nisu
zadovoljne do sada postignutim rezultatima, omogućava da poprave i ubrzaju
privatizaciju i to sa manjim rizikom od greške i manjim društvenim
troškovima.

Privatizacija uvek jasno pokazuje čvrstinu opredeljenja vlasti da sprovede

sveobuhvatne reforme, prevashodno zbog posledica koje izaziva u pogledu
promena socijalnog statusa i što je možda još važnije, kulturnog obrasca i
načina razmišljanja populacije. Istorija privatizacije u Srbiji, koja je možda

3 M. Zec, B. Mijatović, D. Đuričin, N. Savić, Privatizacija - nužnost ili sloboda izbora, Koncept i
institucionalni model privatizacije., Ekonomski institut, Beograd, 1994., str.455
10
najočitija potvrda ove teze, praktično je istorija primene različitih modela
distribucije dela kapitala zaposlenima, penzionerima i građanima bez
naknade.

Međutim, ukupni efekti privatizacije u Srbiji i do demokratskih i od

demokratskih promena su skromni, pre svega usled odsustva jasne volje
političke elite na vlasti da se dosledno sprovedu reforme i tranzicija ka
tržišnoj ekonomiji.

Kako bi se sa ove distance prikazali uporedni rezultati privatizacije u Srbiji u

periodu primene Zakona o svojinskoj transformaciji i novog Zakona o
privatizaciji u približno istom vremenskom periodu primene oba zakona i
koncepta, podaci su sistematizovani i dati u tabeli Podaci o privatizaciji u
Srbiji (komparativno po zakonima iz 1997. i 2001.g).

U Srbiji je po aktulenom konceptu Zakona iz 2001. godine do decembra 2004.

godine privatizovano 1,169 preduzeća, dok je 775 privatizovano po Zakonu o
svojinskoj transformaciji iz 1997. godine.

Važno je istaći da je 354 preduzeća privatizovano između ova dva zakona.

Razlika je značajna, ali se ona može bazirati na teškoj ekonomskoj situaciji u
Srbiji na kraju prošle decenije, što nije ipak zaustavilo rezultate starog
zakona, posebno pred sam kraj njegove primene.

Razlika je nastala kao rezultat velikog broja preduzeća (682) koja su

privatizovana tokom 2003. godine, kada je proces privatizacije dostigao
vrhunac (u smislu broja privatizovanih preduzeća).

Treba naglasiti da i danas postoji veliki broj preduzeća koja su započela

privatizaciju, ali je nisu završila uprkos zakonskom ograničenju trajanja
privatizacije, pa je stoga sporna svaka direktna kritika rezultata privatizacije
po modelu iz 1997. godine, jer njegova primena ni izbliza nije imala ni uslove
ni vremensko razdoblje primene kakvu je imao aktuelni koncept.

Tako je u proteklom periodu veliki broj kritika upućen na način sprovođenja i

rezultate privatizacije i od stručne i od opšte javnosti, a jedna od najozbiljnijih
indicija za to je i ta što je i Evropska unija zvanično zatražila od Vlade R.
Srbije da putem organizacija i institucija koje se bore protiv korupcije i
kriminala izvrši proveru zakonitosti više od 20 najvećih privatizacija, što
ukazuje na razmere i stepen interesovanja za ovaj problem i van naših
granica. 4

4 Zvaničan zahtev Brisela se između ostalog odnosi na „Sartid", odnosno „US Steel", „Jugoremediju",

„Veterinarski institut“, „Nacionalnu štedionicu“, „Mobtel", „C market", „Šinvoz", „Tehnohemiju",

„Srbolek", „Keramiku" iz Kanjiže, „Zastavu elektro", i dr.
11
Tabela - Podaci o privatizaciji u Srbiji (komparativno po zakonima iz 1997. i
2001.g).

UKUPNO BEOGRAD 448

Zakon iz 2001 219
Zakon iz 1997 229
UKUPNO ZAP. BAČKA 91
Zakon iz 2001 53
Zakon iz 1997 38
UKUPNO JUŽNA
234
BAČKA
Zakon iz 2001 114
Zakon iz 1997 120
UKUPNO MAČVA 66
Zakon iz 2001 53
Zakon iz 1997 13
UKUPNO MORAVICA 58
Zakon iz 2001 39
Zakon iz 1997 19
UKUPNO NIŠAVA 51
Zakon iz 2001 42
Zakon iz 1997 9
UKUPNO Svih 6
948
odabranih regiona
Zakon iz 2001 520
Zakon iz 1997 428
Ukupno SRBIJA 1.904
UKUPNO ZAKON IZ
1.169
2001
UKUPNO ZAKON IZ
775
1997

U miljeu opštih kritika Zakona o svojinskoj transformaciji, a u sklopu

priprema sveobuhvatnih reformi u Srbiji, nova vlast je pripremila svoj
koncept i počela izradu novog zakona o privatizaciji od 2001. godine. 5

Koncept privatizacije po Zakonu iz 2001. zasnovan je na sledećim ciljevima:

 stvaranju otvorene privrede i preovlađujućeg privatnog vlasništva,

 maksimiziranju investicija u realni sektor,
 socijalnoj i političkoj prihvatljivosti, kao i
 uspostavljanju jasne vlasničke strukture i na njoj zasnovanih mehanizama
korporativnog upravljanja.

Radi ostvarenja gore navedenih ciljeva, pri pripremi propisa kojima je

uređena privatizacija, koristeći iskustva drugih zemlja, primenjeni su sledeći
principi:

1. Privatizacija mora biti obavezna i oročena;

2. Tržište je jedini arbitar vrednosti kapitala preduzeća;
3. Vrednost kapitala preduzeća se može maksimizirati, ako i samo ako se
primeni konkurentski princip prodaje kapitala/imovine;

5 M. Zec, B.Mijatović, D.Đuričin, N. Savić, OP.CIT., str. 212

12
4. Proces privatizacije mora biti javan i transparentan radi uspostavljanja i
održavanja kredibiliteta institucija koje sprovode privatizaciju;
5. Kapital prezaduženih i preduzeća u operativnoj krizi ne može biti
valorizovan na tržištu bez prethodnog organizacionog i finansijskog
restrukturiranja;
6. Privatizacija mora biti socijalno prihvatljiva, tj. pozicija zaposlenih u
privatizovanim preduzećim ne sme biti gora nakon privatizacije. Takođe, deo
kapitala mora pripasti ne samo zaposlenima već svim punoletnim građanima
države kako bi se uvažio dostignuti nivo prava prema prethodnim zakonima;
7. Zakon ne sme sadržati retroaktivna rešenja.

Svaki od navedenih principa morao je biti zadovoljen, imajući sve vreme u

vidu unapred definisane ciljeve privatizacije. Neki od principa su zadovoljeni
metodološkim postavkama Zakona o privatizaciji, neki strukturiranjem
sistema nadzora i kontrole procesa, a neki pozicioniranjem institucija
nadležnih za sprovođenje privatizacije.

Ipak, tranzicija nije samo puko procesno restrukturiranje vlasničke strukture

preduzeća. Tranzicija obavezno podrazumeva reorganizaciju celog privrednog i
društvenog mehanizma jedne zemlje, kako bi se ona transformisala od
socijalističke tržišne u tržišnu privredu zasnovanu primarno na privatnom
vlasništvu nad kapitalom. Tako privatizacija sama po sebi ima veoma širok
cilj. Osnovni cilj privatizacije je stvaranje i razvoj održivog privatnog sektora.

Međutim, meta privatizacije je u stalnom pokretu, nikada statična, a

privatizacija predstavlja putanju do krajnjeg cilja. Zato je osnovni način
formiranja privatnog sektora stalno investiranje u postojeća i nova preduzeća.
Same investicije privlače propulzivno ekonomsko okruženje. Kao posledica
toga, privatizacija je alibi za stvaranje okruženja sposobnog za rađanje novih
(privatnih) preduzeća. 6

Srbija je u proteklom periodu imala nekoliko talasa privatizacije, počev od

1989. godine po Zakonu o društvenom kapitalu od 22.12.1989. godine, kada je
izvršena prva privatizacija u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji
(SFRJ). Taj zakon je predviđao podelu akcija bez naknade, diskontnu prodaju
i prodaju na rate bivšim i trenutnim zaposlenima, kao i drugim domaćim
licima.

Zakonom o javnim preduzećima od 23.10.1990. godine, uvedeno je državno

vlasništvo pored privatnog i društvenog.

Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge

oblike svojine od 05.08.1991. godine prvi je srpski Zakon o privatizaciji.
Sličan je Zakonu o društvenom kapitalu, s tim što postoje izvesne restrikcije
na prava zaposlenih i bivših radnika za dobijanje besplatnih akcija. Tokom
hiperinflacije 1993. godine, veliki broj ovih preduzeća privatizovan je u skladu
sa ovim Zakonom, a što je neutralizovano Zakonom o revalorizaciji od
20.07.1994. godine, koji je imao za cilj da umanji udare inflacije u postupku
kupovine i podele akcija bez naknade zaposlenima tokom hiperinflacije.

6 Magazin Business & Finance, novembar 2004., broj 1, str. 34

13
Izmene Zakona smanjile su privatizovani društveni kapital 20 do 30 %, a u
nekim slučajevima i do 80 i 90%.

Zakon o vlasničkoj transformaciji iz jula 1997. godine uveo je drugačije

metode privatizacije društvenih preduzeća. Glavna razlika od Zakona iz 1991.
godine bila je u tome što su državna preduzeća mogla biti privatizovana u
skladu sa posebnim odlukama Vlade i u tome što je 75 najvećih društvenih
preduzeća (preduzeća od strategijskog značaja za državu i ekonomiju) moralo
da prati specijalne procedure privatizacije koje je donela Vlada za subjekt
privatizacije do momenta privatizacije.

Sva ostala društvena preduzeća imala su autonomiju u odlučivanju da li ići u

privatizaciju, kao i u odlučivanju o strategiji privatizacije. Glavna odlika ovog
Zakona i dalje je bila privatizacija podelom akcija bez naknade, diskontna
prodaja akcija ili prodaja na rate zaposlenima ili bivšim radnicima i
građanima (po sistemu 60% bez naknade, 30% sa mogućnošću otkupa uz
diskont do 60% i 10% PIO Fondu).

U martu 2001. godine, nova Vlada je dodala nove odredbe Zakonu iz 1997.
godine, ali je do tada skoro 1000 preduzeća već bilo privatizovano po ovom
Zakonu.

Novi Zakon o privatizaciji od 29. juna 2001. godine zamenio je Zakon iz

1997. godine. Ovaj Zakon je menjan i dopunjavan svake dve godine 2003,
2005. i 2007. godine.

Na donatorskoj konferenciji u Briselu, održanoj 30. juna 2001. godine,

donatori su dali blizu milijardu američkih dolara Srbiji u cilju rekonstrukcije i
reforme zemlje.

U ranoj fazi, privatizacija po aktuelnom konceptu je dobila značajnu

međunarodnu podršku od strane donatora i multilateralnih institucija
(Svetska Banka, IFC, USID, itd.).

Donatorska podrška Agenciji za privatizaciju bila je pretežno ispoljena u formi

tehničke podrške tenderima, aukcijama, tržistu kapitala i restrukturiranju
preduzeća, putem finansiranja za angažovanje eksternih konsultantskih firmi
od strane Svetske banke za pružanje profesionalnih usluga Agenciji za
privatizaciju. Glavni donatori za podršku Agenciji za privatizaciju su World
Bank 7 , USAID 8 , UNDP 9 , GTZ 10 , DFID 11 i EU, odnosno EAR 12 .

Tokom 2001. godine, fokus nove vlasti bio je na osnivanju potpuno novih
pravnih, regulativnih i institucionalnih osnova za novu strategiju privatizacije
kao i za obezbeđivanje što dužeg donatorskog finansiranja za njeno
sprovođenje.

7 Svetska banka
8 Američka organizacija za međunarodni razvoj
9 Program za razvoj Ujedinjenih nacija
10 Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju
11 Britansko odeljenje za međunarodni razvoj
12 Evropska agencija za rekonstrukciju

14
U 2002. godini broj privatizacionih transakcija je počeo da se uvećava, a
značajan napredak u broju privatizacija je ostvaren u 2003. godini.

Kada se stvari posmatraju sa današnje vremenske distance, onda se sa

žaljenjem može konstatovati da je ogromna šteta što stvarna privatizacija u
Srbiji nije počela 1988-89. godine, kada je njena privreda bila relativno
moderna i dobro integrisana u svetske ekonomske tokove.

Da je kvalitetna privatizacija otpočela tada, ona je mogla uspešno da se odvija

u relativno usporenom ritmu i bez ozbiljnijeg narušavanja socijalnog i
materijalnog položaja zaposlenih i ostalih građana. Tada je većina preduzeća
u Srbiji raspolagala sa relativno modernom opremom, imala je proizvode koji
su mogli da se plasiraju na domaćem i inostranom tržištu i radila je na
visokom nivou iskorišćenosti kapaciteta. Shodno tome, veliki broj preduzeća
je mogao relativno lako, brzo i dobro da se proda strateškim investitorima.
Time bi bio obezbeđen kontitnuitet ekonomskog prosperiteta zemlje, uz stalan
privredni rast, kao i rast materijalnog blagostanja i socijalne sigurnosti
građana.

Ne mali broj zemalja Istočne Evrope je odabrao ovakav put tržišne

transformacije svojih privreda (recimo, Češka, Slovačka, Slovenija, Mađarska,
Poljska). Da je i Srbija krenula tim putem u to vreme, ona bi takođe radi toga
imala brojne komparativne prednosti u odnosu na veliku većinu zemalja
Istočne Evrope i bivših republika SFRJ. Tržišna transformacija privrede bi do
sada bila obavljena, a BDP 13 per capita Srbije bi verovatno danas bio iznad
8.000 US $.

Na žalost, Srbija se nije opredelila za ovakav scenario. Umesto toga, ona je u

deceniji 1990-2000. godine krenula potpuno drugačijim putem. Taj put nije
imao razumevanja za ekonomsku problematiku, a još manje za uobičajene
ljudske težnje ka stalnom rastu materijalnog i duhovnog blagostanja. To se
najbolje ogleda kroz nekoliko nespornih činjenica:

- raspad SFRJ, SRJ, zajednice Srbije i Crne Gore, rat i sankcije,

- privreda zemlje je bila izložena procesu strahovitog dezinvestiranja, a
njena preduzeća procesu svesnog ili nesvesnog ruiniranja i uništavanja,
po svemu sudeći zbog težnje da se realizuju pogrešno izabrani i
neostvarivi politički ciljevi,
- nivo privrednih aktivnosti i BDP zemlje je opao na nivo od oko 40%
onog iz 1989. godine,
- realne zarade zaposlenih i životni standard stanovništva je pao na
ispod 1/3 onog iz 1989. godine,
- voluntarističkim upravljanjem privredom produkovana je strahovita
hiperinflacija, koja je gotovo zaustavila privredni život zemlje,
- privreda Srbije je bila izolovana od svetskih ekonomskih tokova gotovo
celu jednu deceniju, što je imalo za posledicu potpuni gubitak
inostranih tržišta za njena preduzeća i prekid svih oblika ekonomske
saradnje i kooperacije,

13 Bruto društveni proizvod

15
- došlo je i do agresije NATO-a na našu zemlju, što je imalo za posledicu
veliku dodatnu političku i materijalnu štetu, pa čak i fizičko uništenje jednog
dela važnih privrednih i infrastrukturnih kapaciteta zemlje bombardovanjem.

Početkom 1990-tih u Srbiji je umesto prave privatizacije praktikovana neka

vrsta fiktivne ili kvazi privatizacije. Njena suština je bila u tome što se
pokušalo da se samoupravna prava pretvore (bez naknade) u vlasnička prava.

Sa ekonomske tačke gledišta ovo je bila insajderska privatizacija, koja bi

podrazumevala enormno veliki broj akcionara u svakom preduzeću. Čvrsto
vlasničko jezgro bi se možda moglo formirati u nekom periodu vremena, pod
određenim pretpostavkama (postojanje razvijenog tržišta kapitala, adekvatna
zakonodavna regulativa, postojanje razvijenog sistema finansijskih
posrednika itd). Kako ni jedna od ovih pretpostavki nije bila ispunjena,
ovakav pokušaj privatizacije (sem u određenom broju izuzetaka važnih
pomena) je ostao manje više bez konkretnih rezultata. Ti izuzeci su bili ona
preduzeća koja su sticajem različitih okolnosti mogla dobro da posluju i u
uslovima sankcija (Energoprojekt, pivare, Sintelon, Hemofarm, Zorka Farma,
Stup Vršac, i dr.).

Sa političkog stanovišta bio je to, u suštini, pokušaj očuvanja jednog

političkog režima, zasnovanog na nejasno definisanoj ideji populističkog
socijalizma. Njegovi kreatori su svesno ili nesvesno narušavali zdravo tkivo
srpske privrede, kako bi se očuvala socijalna stabilnost zemlje u dovoljno
dugom periodu vremena i tako stvorili uslovi za realizaciju zacrtanih
političkih ciljeva.

U okviru takvog političkog miljea, insajderski koncept privatizacije nije imao

posebne šanse za uspeh. Međutim, uvek ostaje otvoreno pitanje da li bi u
povoljnijim uslovima ovakva privatizacija imala veće šanse na uspeh? Razlog
je što insajderska privatizacija u teorijskom kontekstu nema jasno definisane
ekonomske ciljeve i instrumente realizacije. Stoga je mogućnost njene
uspešne realizacije uslovljena brojnim pretpostavkama, od kojih je ne mali
broj praktično neostvariv. Sve to objašnjava zbog čega je u uslovima koji su
prevladavali u Srbiji insajderska privatizacija dala tako skromne rezultate.

Pokazalo se tokom vremena da su na ovaj način privatizovana preduzeća, uz

vrlo mali broj izuzetaka, nastavila da funkcionišu na isti način kao i ranije –
kada su bila samoupravno organizovana i u društvenim vlasništvu.

To se prevashodno ogleda u sledećem:

- i dalje su patila od hroničnog nedostatka kapitala za osnovna i obrtna

sredstva, pošto novi vlasnici (insajderi, tj. zaposleni radnici) nisu
pokazali bilo kakav interes da dokapitališu svoja preduzeća,
- efikasnost ovih preduzeća nije poboljšana, niti su ona bila u stanju da
rešavaju svoje interne probleme (nisko korišćenje kapaciteta,
prezaposlenost, velika i rastuća zaduženost),
- ovako privatizovana preduzeća nisu bila u stanju da unaprede svoje
poslovanje u bilo kom smislu, ne zbog samo zbog nedostatka htenja već
zbog nedostatka znanja i kapitala,

16
 - ova preduzeća nisu bila u stanju ni da unaprede kvalitet i
konkurentnost svojih proizvoda, prevashodno zbog nedostatka kapitala.

U celini gledano, pre i posle primene ovog principa privatizacije u radu i

poslovanju preduzeća Srbije nije došlo do neke vidljive promene. Samo u
malom broju ovako privatizovanih preduzeća došlo je do primetno pozitivnih
promena, prvenstveno u onima koja su dobro poslovala i pre privatizacije. U
većini preduzeća posle privatizacije je stanje nastavilo da se pogoršava, po
približno istom tempu kao i pre privatizacije. Zbog toga se ovaj pokušaj
privatizacije može donekle tumačiti kao promašaj i veliki gubitak vremena u
kontekstu opšte situacije u kojoj je sprovođena (rat, sankcije, raspad tržišta,
hiperinflacija, i sl.).

S obzirom da insajderska privatizacija u ambijentu i okolnostima u kojima je

sprovođena nije ukupno dala očekivane rezultate, a da je u tom pokušaju
proteklo više od deset godina, Srbija je tek posle 2000. godine morala da
pristupi sveopštoj privatizaciji i ekonomskoj transformaciji.

Međutim, tada naša privreda i preduzeća više nisu bila u ekonomskom stanju
i poziciji u kojoj su bila 1988-89. godine. To znači da se krajem 2000. i
početkom 2001. godine postavio problem privatizacije u bitno različitim
uslovima. Stoga se jednostavno nešto mora reći o situaciji u kojoj se tada
nalazila velika većina naših preduzeća.

Naime, kada je trebalo otpočeti sa opštom privatizacijom, naša preduzeća su

u najvećem broju slučajeva imala sledeće zajedničke karakteristike, koje su
posledica raspada države, rata i sankcija:
- u tehničko-tehnološkom smislu to su bila već zastarela preduzeća, pošto se
u njihovu modernizaciju nije ulagalo više od jedne decenije, s tim što je veliki
broj preduzeća i kao dobavljače i kao kupce (tržište) imalo preduzeća i
stanovnike iz bivših jugoslovenskih republika, što je usled prekida veza
onemogućilo i dalju modernizaciju, rast i razvoj,
- proizvodi najvećeg broja preduzeća su vremenom postali zastareli i
prevaziđeni, a time i nekonkurentni i neatraktivni kako na domaćem, tako i
inostranom tržištu,
- naša preduzeća su radi rata i sankcija izgubila svoje tradicionalne pozicije i
na inostranim i na tržištima novonastalih država na tlu bivše SFRJ,
- veliki broj preduzeća je (zbog svega navedenog) kumulirao ogromne dugove,
uglavnom prema državnim bankama i organima države, ali mnogim
preduzećima su ostala i nenaplaćena milionska potraživanja od kupaca širom
sveta, što je kod mnogih izazvalo kolaps, jer je naša privreda do ekonomskih
sankcija bila pretežno izvozno orijentisana.

Mada od preduzeća do preduzeća postoje velike razlike, za sva ova preduzeća

ipak su karakeristični brojni zajednički problemi, koji se mogu sistematizovati
na prezentiranu SWOT matricu.

17
SWOT matrica - prednosti i slabosti preduzeća
PREDNOSTI PREDUZEĆA SLABOSTI PREDUZEĆA
- Duga tradicija i proizvodno iskustvo - Visoka zaduženost
- Iskusna i obučena radna snaga - Zastarela proizvodna oprema i
- Velika površina građevinskih objekata tehnologija
- Značajni proizvodni kapciteti - Prevaziđen proizvodni program
- Suženo tržište
- Veliki broj zaposlenih, narušena
kvalifikaciona i starosna struktura
zaposlenih
- Visoki fiksni troškovi i nekonkuretnost
- Nerešeni imovinsko pravni odnosi
- Brojni sudski sporovi
- Hroničan nedostatak sopstvenih obrtnih
sredstava
- Nedostatak adekvatnog ljudskog kapitala
i prevaziđeni način poslovnog ponašanja
ŠANSE OPASNOSTI
- Smanjenje dugova kroz finansijsko - Intenziviranje konkurencije manjih
restrukturiranje domaćih i velikih stranih proizvođača
- Implementacija socijalnih programa - Liberalizacija režima uvoza
- Investiciona ulaganja u osavremenjivanje - Narazumevanje dela poverilaca za
proizvodne tehnologije i razvoj proizvoda postojeću situciju
kroz privatizaciju i investicije - Neefikasan sistem rešavanja pravnih
- Mogućnosti za povećanje prodaje na sporova
domaćem i evropskom tržištu kroz - Konstantna politička nestabilnost
privatizaciju od strane strateških partnera - Skupi krediti i nerealna vrednost domaće
valute
- Vrlo visoka inflacija

Dugovi preduzeća su nastali najvećim delom zbog toga što su preduzeća

morala da finansiraju i nepotrebno zaposlene radnike i proizvodnju po
depresiranim cenama. U ne malom broju slučajeva obim ovih dugova dostigao
je znatno veći nivo i od procenjene tržišne vrednosti preduzeća.

To neposredno znači da je privatizacija postala uslovljena otpisom i otpustom

najvećeg dela dugova velikom broju preduzeća.

Preko toga, praktično u svim preduzećima bilo je zaposleno znatno više

radnika nego što je potrebno za bilo koji potencijalno mogući obim
proizvodnje. Ovo podrazumeva da gotovo svaka privatizacija, nažalost mora
da obuhvata, u manjoj ili većoj meri, smanjenje broja zaposlenih.

To praktično znači i da se privatizacija u uslovima u kojima se Srbija tada

nalazila neminovno morala odvijati u krajnje nepovoljnim uslovima, koje bi
najjednostavnije bilo moguće definisati u smislu:

- velike izvesnosti da će postojati nedovoljan interes inostranog kapitala za

privatizaciju većine naših velikih i srednjih preduzeća,
- objektivnog saznanja da je tržišna vrednost najvećeg broja preduzeća niska,
- očekivanja da će realizacija pozitivnih efekata privatizacije biti vrlo spora,
odnosno znatno sporija nego da se privatizacija odvija u željenim
okolnostima,

18
- visokog stepena izvesnosti da tokom prvih nekoliko godina treba očekivati
snaženje socijalnih tenzija u društvu, te jačanje animoziteta prema
privatizaciji i tržišnoj transformaciji privrede.

Dakle, u Srbiji se 2001. godine moralo nastaviti sa privatizacijom u izuzetno

složenim i komplikovanim uslovima, čija se opšta karakteristika svodi na
gotovo tragično ekonomsko stanje privrede u celini, a time i najvećeg broja
preduzeća, što je direktna i indirektna posledica rata na tlu bivše Jugoslavije,
agresije NATO i ekonomskih sankcija. Radi se o nespornoj činjenici koja je
produkt događanja iz perioda od 1989. do 2000. godine, tako da se tu ništa
nije moglo učiniti, jer ekonomsko stanje naše privrede i preduzeća više nije
bilo moguće preko noći transformisati i popraviti (što je uostalom i bio
zacrtani cilj onih koji su uveli i sprovodili ekonomske sankcije i izvršili
agresiju na našu zemlju u tom periodu).

Da li je srpski bankarski sektor s pravom ili nepotrebno likvidiran, odgovoriće

neka druga analiza, možda čak i na temeljima onoga što se u ovom materijalu
navodi.

19
I PRIVATIZACIJA I POKRETANJE POSTUPKA RESTRUKTURIRANJA

U poslednje vreme se dosta često govori o tome da se privatizacija u našoj

zemlji isuviše nekontrolisano odvija, da je praćena nizom neželjenih efekata,
da ne produkuje rast proizvodnje, BDP-a 14 i životnog standarda stanovništva,
da se preduzeća prodaju u bescenje, itd.

U vezi sa tim se mora postaviti i pitanje – a šta bi bilo alternativno rešenje?

Napred je rečeno da smo pre nešto više od jedne decenije mi bili u situaciji da
biramo alternativne puteve i pristupe privatizaciji. U tom periodu smo
odabrali onaj pristup koji je značio znatno sporiju privatizaciju, pa je u tome
izgubljena čitava jedna decenija. Danas je velika većina naših preduzeća, a
samim tim i privreda u celini u jako teškoj ekonomskoj situaciji, pa je pitanje
da li ona može preživeti još nekoliko godina ili deceniju da dočeka
privatizaciju?

Hipotetički gledano, ubrzana privatizacija u Srbiji ne bi bila toliko neophodna,

ako bi postojala realna mogućnost da se u godinu ili dve ekonomsko stanje
zemlje naglo i radikalno popravi. To bi bilo na način da, recimo, proizvodnja,
BDP i životni standard stanovništva vrlo brzo porastu za nekih 30% ili više.

Ranije se često spekulisalo o mogućnosti spektakularno brze obnove

proizvodnje i dostizanja nivoa BDP iz 1989. godine (uglavnom se pominjao
period od 4-6 godina). Sa ekonomskog stanovišta posmatrano takva
mogućnost nikad nije ni bila realna. Naime, ona je mogla biti naša realnost
samo u slučaju da našoj zemlji nikad nisu bile uvedene ekonomske sankcije
UN, da se nije desio građanski rat, raspad zemlje, NATO agresija, pa ponovo
raspad zajedničke države u nekoliko konsekutivnih faza. Uzevši u obzir faktor
protoka vremena, čini se da je tek danas široj javnosti jasno da za takva
očekivanja nema, niti je bilo realne osnove.

Štaviše, ukoliko bi se sada menjala strategija onog što je preostalo za

privatizaciju, vraćanjem na insajderski koncept i sa težnjom da se ona bitnije
uspori, to bi samo dalje komplikovalo naše teške ekonomske prilike. To bi
značilo da se zemlja vraća na koncept privatizacije koji je suštinski
praktikovan tokom 1990-tih, a koji nije produkovao neke posebno pozitivne
efekte na privredni život zemlje iz poznatih razloga.

Iako danas sankcija nema, nije realno očekivati da bi zaposleni radnici bili
više zainteresovani da ulažu u revitalizaciju i modernizaciju preduzeća koja
su dobili u vlasništvo putem akcija bez naknade. U prvom redu to je zbog
toga što nije jasno kako bi se u ovom slučaju rešilo pitanje prezaduženosti
većine preduzeća. Radnici kao novi vlasnici ne bi nikada bili u stanju da te
dugove vrate i preko toga investiraju. Pored toga, oni ne raspolažu sa
potrebnim kapitalom i znanjem da bi revitalizovali i modernizovali preduzeća.
Uz sve to, nije realno očekivati da bi inostrani investitori bili više

14 Bruto društveni proizvod – BDP (engl. Gross Domestic Product, GDP, Nem. Bruttosozialprodukt, BSP)

je vrednost finalnih dobara i usluga proizvedenih unutar neke zemlje, a uključuje i vrednost dobara i
usluga proizvedenih pomoću inostranih faktora proizvodnje u zemlji; ne uključuje vrednost proizvodnje
u inostranstvu koje potiče od domaćih proizvodnih faktora.
20
zainteresovani za kupovinu akcija od novih vlasnika preduzeća, nego što su
sada zainteresovani za kupovinu naših preduzeća po postojećem Zakonu o
privatizaciji.

Stoga sledi da, ako se ova mogućnost promene koncepta privatizacije želi
učiniti realnom, onda bi to svakako moralo da podrazumeva:
- da se radnicima podele akcije bez naknade preduzeća u kojima su
zaposleni,
- da država otpiše postojeće dugove preduzeća kao nenaplative i time
očisti svoje bilanse,
- da obezbedi kapital preduzećima, kako bi se ona mogla restrukturirati,
tj. revitalizovati i modernizovati.

Posle ovih obavljenih operacija mogao bi se očekivati povećan interes

inostranih investitora za kupovinu preduzeća.

Druga mogućnost bi bila da se uspori ili privremeno prekine sadašnja

privatizacija, dok se ne pronađu izvori sredstava za finansiranje rada
preduzeća u stanju u kakvom su ona sada. U stvari, ovakvu politiku je Srbija
vodila tokom 1990-tih. Država je štampala novac i davala ga preduzećima za
tekuće poslovanje. To je sa posebnim intenzitetom rađeno 1993. godine, a za
posledicu je imalo nezapamćenu hiperinflaciju. Posle 1994. godine ova praksa
nije bila toliko intenzivna, a doživela je i neka tehnička usavršavanja. Tako
praktikovana ona je imala za cilj kupovanje socijalne stabilnosti i socijalnog
mira u što dužem periodu vremena, a njena ekonomska posledica je bila
postepeno uništavanje privrede Srbije i njenih preduzeća. U celini gledano,
ponovnim vođenjem ovakve politike bio bi samo nastavljen put daljeg
upropašćivanja privrede Srbije.

Ukoliko bi se država ponovo odlučila da vodi istu politiku, da bi se odložila ili

izbegla privatizacija, ona za to ima otvorene samo dve opcije.

Prva bi bila da se ponovo počne štampati novac bez pokrića i deli

preduzećima u vidu kredita za obrtna sredstva. Uzevši u obzir činjenicu da su
preduzeća već prezadužena, ona te kredite sasvim sigurno nikada ne bi mogla
vratiti zajmodavcu. Time bi se interni problemi u privredi samo još više
iskomplikovali, pošto bi se agonija usporenog propadanja i upropašćavanja
privrede i preduzeća samo nastavila, proširila i produbila. Kao već dobro
poznati nusprodukt bi se javila dosta visoka i nekontrolisana inflacija. Ono
što je u ovom slučaju najvažnije je to da se na ovaj način ni jedan od
problema naše privrede i preduzeća ne bi rešio, a stvorio bi se bar jedan
dodatni opšti problem visoke i permanentno rastuće inflacije.

Druga opcija bi bila da se nađe zdrav novac i njime u vidu kredita finansira
obnova proizvodnje naše prezadužene i neefikasne privrede (preduzeća). Ona
u stvari podrazumeva da država preuzme obavezu da u kratkom roku
restrukturira gotovo sva preostala društvena i državna preduzeća. To bi
najpre podrazumevalo njihovo finansijsko restrukturiranje, koje bi se jedino
moglo obaviti tako da država otpiše sva svoja nenaplativa potraživanja prema

21
ovim preduzećima i očisti bilanse, tako da u njima ostanu samo naplativa
potraživanja.

Nakon takvog otpisa, država bi trebala da izvrši i otpust 15 preostalog duga

(zaključno sa 6 meseci pre privatizacije) tako da naplatu svojih potraživanja
ostvari iz prihoda od njihove privatizacije. Na taj način bi se preduzeća
kreditno osposobila za novo zaduživanje u cilju razvoja i to nabavkom
osnovnih i obrtnih sredstava, što bi im omogućilo da povećaju postojeći obim
proizvodnje i inoviraju i razviju nove proizvode i proizvodne programe. Pri
tome ostaje otvoreno pitanje, koliko bi se ovom operacijom smanjila
potraživanja države prema privredi i kako bi privreda u takvom slučaju
isfinansirala svoja novostvorena zaduženja.

Međutim, problemi sa ovom opcijom se ne mogu rešiti samo finansijskim

restrukturiranjem. Pošto ''zdrav novac'' u stvari znači da je to nečiji novac i da
njegov vlasnik želi da ga investira da bi na tome zaradio, postavlja se pitanje
ko je spreman da svoj novac uloži u našu neefikasnu privredu (preduzeća)?
To tim pre, što je unapred poznato da naša preduzeća, onakva kakva su
danas, ni te nove kredite verovatno ne bi bila u stanju da vraćaju. To ponovo
znači da bi država morala da preduzme i finansijsko i organizaciono i
tehničko-proizvodno restrukturiranje većine preduzeća kako bi ih učinila
dovoljno efikasnim i profitabilnim, odnosno sposobnim da mogu da
servisiraju i vraćaju pozajmljena finansijska sredstva. To bi, opet,
podrazumevalo da naša država raspolaže sa dovoljno kapitala i znanja da u
relativno kratkom periodu vremena ciljano, kvalitetno i stručno organizaciono
i proizvodno restrukturira sva preostala društvena i državna preduzeća.
Ovakvo restrukturiranje preduzeća, pored ostalog, podrazumeva i obimna
ulaganja u njihovu modernizaciju.

Ako bi se država odlučila za drugu opciju, onda bi ona morala da pronađe

obimna finansijska sredstva za nove investicije u modernizaciju velikog broja
preduzeća čija su osnovna sredstva zastarila ili su devastirana u dugom
periodu dezinvestiranja.

Obzirom da je evidentno da država ne raspolaže potrebnim kapitalom za

restrukturiranje preduzeća, jasno je da se ova opcija nalazi van domena
realnosti, ukoliko se u takvo finansiranje sa državom ne bi uključile i banke
pod subvencionisanim uslovima koji su donekle razrađeni na tržištu.

Znači, prva opcija nije prihvatljiva, a druga nije moguća bez stvaranja
konkretnih uslova. To drugim rečima govori da Srbija u datim uslovima nema
velike mogućnosti i manevarski prostor za izbor strategije za završetak
privatizacije. Naime, ta strategija i dalje mora ostati neizmenjena sa težnjom

15 Otpust potraživanja je institut postupka restrukturiranja, po kome država i državni poverioci po sili

zakona uslovno otpuštaju dug prema subjektu privatizacije, radi njegove naplate od privatizacionih
prihoda koji se dobiju njegovom prodajom. Namirenje poverilaca se vrši po programu restrukturiranja u
procentualnom učešću tog konkretnog potraživanja u ukupnim prijavljenim i priznatim potraživanjima
prema subjektu privatizacije. Ukoliko se subjekt ne proda, potraživanje se vraća u pređašnje stanje,
tako da država u nekom drugom postupku može potraživati ceo njegov iznos, pa prijava potraživanja
radi otpusta ne predstavlja odustajanje poverioca od potraživanja ili prestanak potraživanja, jer se radi
o uslovnom otpustu vezano za konkretni postupak.
22
da se u što kraćem periodu vremena, što veći broj preduzeća kvalitetno i
održivo privatizuje putem inostranih i domaćih strateških investitora.

Samo ovakvom privatizacijom mogu se stvoriti uslovi za rešavanje brojnih i

kompleksnih problema koji su se u našoj privredi zapatili i kumulirali tokom
poslednjih dvadeset godina nerešavanja.

Ono što pri tome stvara prostor za zabrinutost jeste da se ti problemi

objektivno ne mogu rešiti dovoljno brzo, kako bi to zadovoljilo aspiracije
široke javnosti o brzom porastu životnog standarda.

1. Pravni okvir privatizacije – opšta problematika

U Republici Srbiji, počev od 1991. godine do danas materija svojinske

transformacije društvenog kapitala bila je regulisana u tri, koncepcijski
potpuno različita zakona i to: Zakona o uslovima i postupku pretvaranja
društvene svojine u druge oblike svojine ("Službeni glasnik RS", br. 48/91,
75/91, 48/94, 51/94), Zakona o svojinskoj transformaciji ("Službeni
glasnik RS", br. 32/97 i 10/2001) i Zakona o privatizaciji ("Službeni glasnik
RS", br. 38/2001).

Međutim, tek sa usvajanjem i stupanjem na snagu Zakona o privatizaciji

("Službeni glasnik RS", br. 38/2001) stvoreni su uslovi za opštu i zakonom
obaveznu privatizaciju društvene i državne imovine i kapitala, a u cilju
restruktuiranja i stvaranja efikasnije privrede, priliva investicionog kapitala i
uključivanja u šire integracione procese.

Predmet privatizacije, u smislu ovog Zakona, je društveni i državni kapital

(izuzev prirodnih bogatstava i dobara u opštoj upotrebi, kao dobara od opšteg
interesa koji su izuzeti iz privatizacije). Subjekti koji mogu biti predmet
privatizacije su, pored pravnih lica koja obavljaju privrednu delatnost
(preduzeća) i ustanove i sva druga pravna lica. Predmet privatizacije nije
samo kapital, već i imovina ili deo imovine subjekta privatizacije. Zakon je
prvobitno predviđao rok od četiri godine za privatizaciju subjekata sa
društvenim kapitalom. Nakon što je rok za okončanje postupka privatizacije u
Srbiji prolongiran, za konačni rok za završetak procesa privatizacije određen
je 31.12.2008. godine.

Zakonom o osnovama promene vlasništva društvenog kapitala, Zakonom o

preduzećima i donošenjem Zakona o svojinskoj transformaciji od
31.10.1997.g. (Sl.Gl. 32/97) stvorena je obaveza da se do 04.07.1998. godine
sva preduzeća, kao i preduzetnici organizuju i usklade opšta akta sa
Zakonom, a da preduzeća sa društvenim i državnim kapitalom, bez obzira da
li će ući u proces svojinske transformacije ili ne, izvrše promenu društvenog
kapitala, državnog i kapitala drugih vlasnika tako, da procenjenu vrednost
ukupnog kapitala iskažu u obračunskim akcijama, odnosno udelima, kao i da
stvore mogućnost da započnu proces svojinske transformacije, iako ona nije
bila ni obavezna ni oročena.

Zakon je predviđao da preduzeća samostalno odlučuju o tome da li će

pristupiti promeni vlasništva društvenog kapitala, jer je Ustavom SRJ bila je

23
predviđena ravnopravnost svih oblika svojine, ali su društvena preduzeća bila
u obavezi da procene kapital i prema Zakonu o promeni vlasništva
društvenog kapitala i Zakonu o preduzećima.

Ipak, veliki broj preduzeća u ostavljenom roku nije izvršio procenu vrednosti
kapitala, pa je zakonodavac produžio rok za to do 30.06.2000. godine. Tada je
data mogućnost preduzećima koja su po ranijim propisima izvršila procenu
vrednosti kapitala da utvrđenu vrednost revalorizuju ili da kapital ponovo
procene u skladu sa novim propisima.

Zakonom o svojinskoj transformaciji bila su propisana tri načina svojinske

transformacije:

- autonomni,
- po posebnom programu Vlade i
- uz saglasnost osnivača.

Takođe su bila propisana tri modela svojinske transformacije i to:

- prodaja akcija radi prodaje kapitala (sa i bez popusta),
- prodaja akcija radi prikupljanja dodatnog kapitala – dokapitalizacija i
- konverzija duga u akcije poverioca (sa popustom)

Svojinska transformacija se, po pravilu, u preduzećima vršila autonomno. Po

posebnom programu Vlade bila je predviđena svojinska transformacija uz
saglasnost Vlade za 75 velikih preduzeća, odnosno 75 preduzeća koja su od
velikog privrednog značaja za Republiku Srbiju.

U tom periodu su verifikovanu procenu Direkcije za procenu vrednosti

društvenog kapitala dobila mnoga velika preduzeća. Prema Zakonu o
svojinskoj transformaciji procenu mogu vršiti sama preduzeća ili ovlašćeni
procenjivači. Ovlašćenja daje ministarstvo nadležno za svojinsku
transformaciju, a bliže uslove, koje treba da ispunjava procenjivač, propisala
je Vlada Republike Srbije. Kontrolu i verifikaciju rezultata procene vršiće
Direkcija za procenu vrednosti kapitala. Ovakvo uređenje ukazuje da se
postupak procene, bar što se tiče procenjivača i međunarodnih standarda,
razlikovao kod nas u odnosu na praksu vršenja procene koja je sprovođena u
zemljama sa razvijenom tržišnom privredom. Prvo, mogućnost da će
preduzeća moći sama da se procenjuju jeste suprotna načelu o objektivnosti
procenjivača i predstavlja primer konflikta interesa. Međutim, kako je
primena Zakona o svojinskoj transformaciji uzimala maha, njena apsolutna
vrednost i rezultati koji su potencijalno mogli biti postignuti u normalnim
uslovima izostali su usled bombardovanja SRJ 1999. godine, radi čega se
zastalo sa tim procesom u ime obnove zemlje, a time je usledila i ponovna
izrada programa za organizacionu, programsko-proizvodnu i svojinsku
transformaciju, koja takođe nije završena radi petooktobarske promene vlasti.

Važno je istaći primer da, recimo nijedno preduzeće iz Vojvodine sa državnim

kapitalom do 31.12.1999. godine nije pristupilo procesu svojinske
transformacije koja se vršila uz saglasnost osnivača.

24
Modeli, prema Zakonu o svojinskoj transformaciji mogli su biti odabrani,
odnosno kombinovani, što je zavisilo od programa transformacije i organa
preduzeća koji je odlučivao o konkretnom programu vlasničke transformacije.

Svojinska transformacija kapitala preduzeća vršila se javnim pozivom u dva

kruga:
- U prvom krugu preduzeće je prenosilo 10% akcija od ukupnog iznosa
procenjene vrednosti kapitala preduzeća Republičkom Fondu za penzijsko i
invalidsko osiguranje i vršilo besplatnu podelu akcija po osnovu upisa u
iznosu od 60% društvenog kapitala za one akcionare koji su po zakonu imali
pravo na sticanje akcija pod povlašćenim uslovima, a to su: zaposleni u
preduzeću, kao i ranije zaposleni, zaposleni u drugom preduzeću sa
društvenim i državnim kapitalom, odnosno zaposleni u državnim organima i
organizacijama, organima lokalne samouprave, penzioneri, zemljoradnici koji
su državljani SRJ. Kapital preduzeća za sticanje akcije po osnovu upisa nije
mogao preći 60% procenjene vrednosti kapitala preduzeća koje se
transformiše.

Prema navodima zamenika republičkog ministra za privredu i privatizaciju iz

2001. godine, prvi krug svojinske transformacije završen je u 360 preduzeća
u kojima je zaposleno 135,6 hiljada radnika. Preko 2/3 od toga su mala i
srednja preduzeća u kojima je zaposleno oko 25 hiljada radnika.

- Drugi krug svojinske transformacije odnosio se na prodaju akcija sa

popustom, kao i prodaju akcija bez popusta u iznosu od 30% procenjene
vrednosti društvenog kapitala. Novčana sredstva koja su preduzeća ostvarila
prodajom akcija uplaćivala su se: Fondu za razvoj Republike Srbije – 50%;
Republičkom zavodu za tržište rada – 25% i Republičkom fondu za PIO –
25%.

Akcije preduzeća po isteku roka iz javnog poziva za drugi krug svojinske

transformacije koje nisu prodate, kao i upisnici akcija koji su odustali od
kupovine prenosile su se Akcijskom Fondu, čime je donošenjem Zakona o
Akcijskom Fondu stvorena mogućnost za sprovođenje druge faze svojinske
transformacije koja se time obavljala van subjekta svojinske transformacije.

Iz svega ovoga može se zaključiti da je svojinska transformacija, većinskim

delom kapitala preduzeća, besplatnom podelom akcija stvorila uglavnom
subjekte koji nisu bili, ili su samo donekle bili atraktivni za ulaganja
strateških partnera, a sama preduzeća sopstvenim sredstvima nisu bila u
stanju da obezbede neophodne investicije za svoje dalje postojanje, razvoj i
opstanak na tržištu.

Zakon o svojinskoj transformaciji davao je izričite prednosti zaposlenima u

preduzeću, jer su radnici imali pravo prvenstva kod upisa akcija u prvom
krugu, kao i u drugom krugu.

U periodu važenja Zakona o svojinskoj transformaciji vidno je da je

privatizovan manji broj od ukupnog broja preduzeća. Analize su pokazale da
takav vid privatizacije nije značajno doprineo poboljšanju efikasnosti

25
privređivanja i upravljanja. Koncept privatizacije iz 1997. godine predstavljao
je donekle nastavak starog modela privatizacije, čije su osnovne osobine da je
privatizacija i dalje autonomna (decentralizovana), neobavezna i usmerena ka
radničkom akcionarstvu. Neobaveznost privatizacije bila je kombinovana sa
podsticajnošću, odnosno sa popustima u ograničenom vremenskom periodu,
što je trebalo da navede zaposlene da privatizuju svoja preduzeća.

Važnija rešenja bila su sledeća: svi zaposleni i bivši zaposleni u društvenom i

državnom sektoru i osigurani poljoprivrednici imali su pravo na besplatne
akcije u iznosu od 400 DEM za svaku godinu radnog staža; vraćen je popust
od 20% fiksno i 1% za svaku godinu radnog staža, a na akcije do 8.000 DEM;
najviše 60% kapitala preduzeća moglo je biti izdato kroz besplatne akcije,
10% kapitala se odmah prenosilo penzijskom fondu, a najmanje 30% kapitala
prodavalo se zainteresovanima; kapital koji preostane po upisu akcija prelazio
je u svojinu državnog Akcijskog fonda. Neobaveznost privatizacije učinila je da
je proces privatizacije prepušten vrlo složenoj igri motiva i podsticaja
zaposlenih i menadžera.

U Srbiji je do promena 2000. godine privatizovan manji deo ukupnog

društvenog i državnog kapitala. Važno je istaći i to da je od 5. oktobra 2000.
godine do januara 2001, kada je formirana Vlada pok. premijera Đinđića,
postupak vlasničke transformacije izvršilo negde oko 700 preduzeća, među
kojima su „Knjaz Miloš“, „Voda Vrnjci“, „Simpo“, „Jumko“, „Toza Marković“,
„Progres“, „Energoprojekt“ (67%), „Hemofarm“, a delimično je privatizovan i
„Telekom“, gde je 49% vlasništva prešlo u ruke STET-a i OTI-a 1997. godine,
kao i mnoga druga i danas uspešna preduzeća.

U novembru 2000. godine stanje je bilo sledeće:

Tabela - Rezultati privatizacije (broj preduzeća) 16
započeta privatizacija 428
završen upis u prvom krugu 284
završen upis u drugom krugu 246
završeno privatizacija 18

Posebno uspešan primer privatizacije po prethodnim propisima o privatizaciji

(u odnosu na Zakon iz 2001. godine) je Hemofarm a.d. Vršac, čija privatizacija
se odvijala po sledećoj hronologiji:

Početkom devedesetih godina, shodno Zakonu o preduzećima i Zakonu o

društvenom kapitalu, Hemofarm počinje da sprovodi postupak privatizacije.
Odlukom Radničkog saveta od 28.09.1990. godine D.P. Hemofarm
farmaceutsko-hemijska industrija Vršac, organizovan je kao Deoničko
društvo. Status deoničara je steklo 864 zaposlenih i 16 penzionera.
Godina 1993. - Donet je Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene
svojine u druge oblike svojine, u skladu sa kojim je kapital Hemofarma 100%
privatizovan, a broj deoničara je povećan na 1038. Izmene i dopune Zakona o
uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine iz
avgusta 1993. godine propisale su reviziju izvršene privatizacije. Nakon

16 Izveštaj Direkcije za procenu vrednosti kapitala, Beograd, 10.11.2000.g.

26
sprovedene revizije, utvrđena je struktura osnovnog kapitala Hemofarma u
odnosu 30% društvenog kapitala i 70% deoničkog kapitala.

Godina 1998.- Skupština akcionara donosi Odluku o promeni oblika

organizovanja u Akcionarsko duštvo. Upis u sudski registar Hemofarma kao
akcionarskog društva izvršen je 28.08.1998. godine.

Godina 2000.- Skupština Hemofarm koncerna 30.11.2000. godine, u skladu

sa Zakonom o svojinskoj transformaciji i Zakonom o hartijama od vrednosti,
donosi Odluku o izdavanju i prodaji akcija u procesu svojinske transformacije
i usvaja Program svojinske transformacije.

Godina 2002.- Prvo trgovanje akcijama Hemofarm koncerna, na slobodnom

berzanskom tržištu, bilo je 06. februara 2002. godine, po ceni od 450 dinara
po jednoj akciji.

Hemofarm je u periodu od 2002.-2004. godine sprovodio tri postupka

dokapitalizacije, izdavanjem novih akcija i to:
2002.g. - I Dokapitalizacija IV emisija, 457.500 komada običnih akcija,
2003.g. - II Dokapitalizacija V emisija, 412.844 komada običnih akcija,
2004.g. - III Dokapitalizacija VI emisija, 200.000 komada akcija, od čega
100.000 komada običnih akcija i 100.000 komada prioritetnih akcija.
2006.g. - Nemačka kompanija STADA je u ostavljenom roku otkupila 97,9
odsto akcija Hemofarma i tako 09. avgusta 2006. godine zvanično postala
njegov većinski vlasnik. Otkupom i preostalih 2% akcija, STADA je za ovu
akviziciju ukupno izdvojila 493,9 miliona evra.

Uprkos i ovako uspešnim primerima, nove vlasti su imale puno kritika za

opisani prethodni sistem vlasničke transformacije, pa je obustavljena
primena autonomnih transformacija Zakonom o izmenama i dopunama
zakona o svojinskoj transformaciji (SL.GL.RS 10/2001).

Ubrzo je donet i novi Zakon o privatizaciji (Sl.Gl.RS 38/2001), potom Izmene

Zakona o privatizaciji (Sl.Gl.RS 18/2003; 45/2005; 123/07).

Osnovni ciljevi napred navedenog Zakona o privatizaciji su: da se uspostavi

jasan vlasnički režim, da se kroz privatizaciju dođe do maksimalizacije
direktnih investicija i priliva svežeg kapitala. Zakonom o privatizaciji (Sl.Gl.RS
38/2001) predviđen je rok od 4 godine u kome bi subjekti sa društvenim
kapitalom trebalo da se privatizuju.

Prava stečena u postupku svojinske transformacije izvršene prema ranije

važećim propisima priznaju se svim pravnim i fizičkim licima koja su ta prava
stekla. Predmet privatizacije je državni, odnosno društveni kapital, a
Zakonom je omogućeno da se u postupku privatizacije prodaje imovina ili deo
imovine subjekta privatizacije, kao i deo subjekta privatizacije.

2. Subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije

Subjekti nadležni za sprovođenje privatizacije su:

27
Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, a ranije privrede i
privatizacije, koje je između ostalog, nadležno za definisanje strategije
privatizacije i njeno sprovođenje, pripremu i predlaganje privatizacionih
propisa i vršenje nadzora nad radom Agencije za privatizaciju i Akcijskog
fonda. Ovo ministarstvo u suštini predstavlja i drugostepeni organ kod
postupaka donetih po aktima ovih institucija.

Agencija za privatizaciju je institucija osnovana zakonom, nad kojom

nadzor vrši Ministarstavo ekonomije (ranije privrede i privatizacije) i Narodna
Skupština Republike Srbije.

Agencija obavlja delatnost posredovanja u prodaji državnog i društvenog

kapitala i imovine u postupku privatizacije, kao i poslove:

1) promocije privatizacije;
2) iniciranja privatizacije;
3) sprovođenja privatizacije;
4) kontrole postupka privatizacije;
5) prodaje akcija odnosno udela čiji su zakoniti imaoci Republika Srbija,
Fond, Fond za razvoj Republike Srbije, akcije koje su prenete republičkom
fondu nadležnom za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih i akcije ili
udele posle raskida ugovora o prodaji kapitala odnosno imovine zaključenog
između Agencije i kupca kapitala.

Pored navedenih poslova Agencija obavlja i:

1) poslove u ime i za račun Fonda;

2) poslove stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom kojim se uređuje stečaj;
3) poslove likvidacionog upravnika, u skladu sa zakonom kojim se uređuje
privatizacija;
4) poslove prodaje nepokretnosti u ime i za račun prodavca;
5) i druge poslove, u skladu sa zakonom, uključujući i restrukturiranje u
postupku privatizacije.

Agencija za privatizaciju je organizovana u više centara, od kojih su za

ovdašnju analizu najvažniji: Centar za tendere, Centar za aukcije (današnji
Centar za privatizaciju), Akcionarski fond koji je smešten u Centar za tržište
kapitala, Centar za stečajeve, Centar za kontrolu zastupnika kapitala, Centar
za kontrolu izvršenja ugovora i Centar za restukturiranje 17 .

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (Sl.Gl.18/2003)

predviđeno je da preduzeće koje je do dana stupanja na snagu ovog Zakona
izvršilo privatizaciju više od 50% društvenog kapitala, prema odredbama
Zakona o društvenom kapitalu (SL.GL SFRJ 84/89 i 46/90) i Zakona o uslovima

17 Centar za restrukturiranje je ukinut krajem 2007. godine. Danas, iako ima 200 postupaka po

Odlukama o restrukturiranju, taj Centar i dalje ne postoji, razbijen je kadrovski potencijal, pa se kao i u
slučaju Akcijskog fonda ne zna ko se i sa kojim nivoom stručnosti bavi sprovođenjem ovih postupaka?
Postoji indicija da su ti poslovi prepušteni zastupnicima kapitala, što predstavlja prepuštanje jedne
važne institucionalne aktivnosti vaninstitucionalnim faktorima, koji bez adekvatne institucionalne
kontrole stručnih i iskusnih kadrova može dovesti do još negativnih efekata i štete, ali i korupcije,
posebno jer se u restrukturiranju operiše sa kompleksnim dužničko-poverilačkim odnosima i pravima
državnih i drugih poverilaca koja mogu biti u znatnoj meri oštećena.
28
i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike svojine (Sl.Gl. RS
48/91, 75/91, 48/94 i 51/94), 70% neprivatizovanog dela društvenog kapitala
prenosi Akcijskom fondu, a ostatak od 30% prenosio bi se zaposlenima bez
naknade, po izvršenoj prodaji dela kapitala iz portfelja Akcijskog fonda.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (Sl.Gl.45/2005)

predviđeno je da javna preduzeća, Poreska uprava, Republički fond za
penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički zavod za zdravstveno osiguranje,
Republička direkcija za robne rezerve, Fond za razvoj Republike Srbije i drugi
republički organi i organizacije dužni su da otpuste dug prema subjektu
privatizacije u celini i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od
prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije (Sl.Gl.

RS 01/02, 52/05, 96/08 i 98/2009) predviđeno je da restrukturiranje obuhvata
pored statusnih promena, organizacione promene, kao i otpis glavnice duga,
pripadajuće kamate ili drugih potraživanja u celini ili delimično, odnosno
otpuštanje duga u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava
ostvarenih od prodaje preduzeća, kao i druge propisane promene.

Rok za završetak procesa privatizacije je više puta prolongiran, a konačan

zakonski rok za okončanje procesa privatizacije bio je 31.12.2008. godine.

Takođe, saglasno odredbi člana 86. stav 2. Ustava Republike Srbije

konstituisana je ustavna obaveza pretvaranja društvene u privatnu svojinu,
na osnovu Zakona o privatizaciji, ali se privatizacija može sprovesti i u
slučajevima propisanim odredbama Zakona o stečajnom postupku i Zakona o
izvršnom postupku.

Shodno Zakonu o privatizaciji, Član 14 koji glasi “Za privatizaciju

neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu,
odnosno javnoj aukciji, mora da se objavi najkasnije do 31. decembra 2008.
godine. Ako se javni poziv ne objavi u roku iz stava 1. ovog člana, Agencija
donosi rešenje o pokretanju prinudne likvidacije subjekta privatizacije“ (u
daljem tekstu: likvidacija).

Likvidacija subjekta privatizacije pokreće se i ako:

1) društveni kapital, odnosno imovina, subjekta privatizacije nije prodat ni

posle trećeg sprovedenog javnog tendera, odnosno javne aukcije;
2) subjekt privatizacije nije podneo godišnji finansijski izveštaj agenciji
nadležnoj za vođenje Registra privrednih subjekata dve godine uzastopno.

Proces privatizacije u Srbiji bez obzira na model i vreme sprovođenja, praćen

je spornim slučajevima. Veliki broj privatizacionih ugovora je raskinut, jer
novi vlasnici često nisu poštovali odredbe ugovora. Sve ovo je nepovoljno
uticalo na opštu klimu za strana ulaganja i privatizaciju, uključujući i
poverenje u domaći pravni sistem i njegove institucije.

Proces privatizacije je praćen brojnim ograničenjima koja su uticala na

uspešnost ovog procesa, a koja se ogledaju u sledećem:

29
- Niska proizvodna aktivnost, visoka zaduženost, neujednačena dinamika
restrukturiranja, posebno javnih preduzeća i velikih sistema u zadružnoj i
društvenoj svojini.
- Nezaokružena zakonska regulativa, koja je dala loše propise i još lošiju
implementaciju. Tako se ističu nerešena svojinska pitanja, nejasni i
neprecizni podaci o imovini i obavezama preduzeća, o vlasništvu nad
poljoprivrednim i građevinskim zemljištem, nesređene katastarske knjige,
brojne administrativne procedure koje su uticale na povećanje stepena
nesigurnosti, posebno za strateške investitore.
- Rešavanje socijalnih pitanja, rešavanje problema viška zaposlenih, posebno
u velikim privrednim sistemima i javnim preduzećima, zahteva sveobuhvatan
socijalni program uz dogovor svih ključnih aktera socijalnog dijaloga, koji je
izostao.
- U procesu restrukturiranja i privatizacije velikih privrednih sistema,
poseban problem predstavljaju nerešena pitanja dugova ovih preduzeća.
Uvođenjem modela otpisa i obaveznog otpusta duga državnih poverilaca,
omogućeno je ubrzavanje restrukturiranja, a počelo je da se primenjuje i novo
stečajno zakonodavstvo.
- Agencija za privatizaciju u proteklom periodu očigledno nije posvećivala
posebnu pažnju na izbor kupaca koji raspolažu kapacitetima za oporavak i
razvoj kupljenih srpskih preduzeća, niti je sprovela kvalitetnu i efikasnu
kontrolu poštovanja ugovora o privatizaciji, što je dovelo do brojnih
negativnih posledica i rezultata koje imamo danas.

Tome u prilog govori činjenica da su promene Zakona o privatizaciji koje

ograničavaju učešće neproverenih lica i kapitala u postupku privatizacije
donete tek 2007. godine kada je to već bilo prekasno.

Agencija za privatizaciju zapošljava i angažuje 332. ljudi u Beogradu i

nekoliko regionalnih kancelarija bez uzimanja u obzir zastupnika kapitala
koji su imenovani u tačno 200 preduzeća zaključno sa 06.07.2011. godine. 18

Pregled broja zaposlenih i angažovanih lica na dan 02. jun 2011. godine, po
strukturi bez zastupnika kapitala je:

 Radni odnos na neodređeno vreme: 297 lica

 Radni odnos na određeno vreme: 27 lica
 Mirovanje radnog odnosa: 4 lica
 Angažovani po osnovu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih
poslova: 3 lica
 Angažovani po osnovu Ugovora o delu: 5 lica
 Broj lica kojima ce biti raskinut radni odnos po programima za
utvrdjivanje viska zaposlenih od 26. februara 2010. godine: 15 lica
(uglavnom trudnica i porodilja po okončanju privremene
sprečenosti za rad po osnovu trudnoće i porođaja)
U skladu sa Zakonom o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u
republičkoj administraciji Vlada Republike Srbije je Odlukom o maksimalnom
broju zaposlenih u organima državne uprave, javnim agencijama i

18 Podaci sa web sajta Agencije na dan 11. 07. 2011. godine

30
organizacijama za obavezno socijalno osiguranje predvidela da je maksimalan
broj zaposlenih na neodređeno vreme u Agenciji za privatizaciju 306 lica.

Akcijski Fond Republike Srbije je Zakonom predviđen za osnivanje 1998.

godine (Sl.Gl.RS Br. 44/08) radi:
- preuzimanja akcija koje subjekt svojinske transformacije nije prodao do
isteka roka iz javnog poziva za upis i prodaju akcija za drugi krug, u
skladu sa zakonom kojim se uređuje svojinska transformacija i
ugovorom;
- preuzimanja akcija sa popustom od čije otplate su odustali upisnici
akcija u skladu sa zakonom kojim se uređuje svojinska transformacija i
ugovorom;
- preuzimanja preostalih akcija društvenog kapitala u subjektu svojinske
transformacije nakon isteka drugog kruga, u skladu sa zakonom kojim
se uređuje svojinska transformacija, primenom modela prodaje akcija
radi prikupljanja dodatnog kapitala i u skladu sa ugovorom;
- staranja o preuzetim akcijama, u skladu sa ovim zakonom i ugovorom;
- ostvarivanja prava upravljanja u subjektu svojinske transformacije po
osnovu preuzetih akcija u skladu sa zakonom kojim se uređuje
svojinska transformacija i statutom;
- naplaćivanja dividendi po osnovu preuzetih akcija;
- prodaje preuzetih akcija u skladu sa zakonom kojim se uređuje
svojinska transformacija, svojim programom i programom subjekta
svojinske transformacije;
- prodaje akcija koje su u skladu sa zakonom kojim se uređuje svojinska
transformacija prenete Republičkom fondu penzijskog i invalidskog
osiguranja zaposlenih, u skladu sa ovim zakonom, svojim programom i
ugovorom;
- vršenja drugih poslova u skladu sa zakonom kojim se uređuje svojinska
transformacija i statutom;

Akcijski fond polazeći od svog programa i statuta, u skladu sa zakonom kojim

se uređuje svojinska transformacija, preuzete akcije prenosi licima koja u
skladu sa ovim zakonom imaju pravo na akcije po osnovu upisa.

Pravo na akcije po osnovu upisa, kao i akcije sa popustom, iz preuzetih akcija

od strane Akcijskog fonda shodno zakonu kojim se uređuje svojinska
transformacija, imaju i sva zaposlena lica u preduzećima i drugim subjektima
u privatnoj svojini.

U okviru izmene pravnih propisa vezanih za privatizaciju, dana 29.06.2001.

godine u Sl.Gl.RS Br. 38/01, objavljen je novi Zakon o akcijskom fondu, kojim
se osniva Akcijski fond Republike Srbije, kojim se ujedno zabranjuje da druga
pravna lica koriste naziv Akcijski fond u pravnom prometu. Danom stupanja
na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o akcijskom fondu Republike
Srbije Sl. Gl. RS Br. 44/08. 19

19 Na ovom primeru se vidi da se novi privatizacioni propisi ipak oslanjaju na neka kvalitetna

institucionalna rešenja Zakona o svojinskoj transformaciji

31
Ovaj zakon u smislu poslovanja Akcijskog fonda definiše da se Akcijskom
fondu prenose akcije, odnosno udeli:

- preostali do dana stupanja na snagu Zakona kojim se uređuje

privatizacija u preduzećima koja su izvršila privatizaciju dela
društvenog, odnosno državnog kapitala prema odredbama Zakona o
svojinskoj transformaciji Sl. Gl. RS Br. 32/97 i 10/2001;
- akcionara koji su odustali od otplata upisanih akcija koje se otplaćuju
na osnovu Zakona o društvenom kapitalu (Sl.list SFRJ br.84/89 i
46/90), Zakona o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u
druge oblike svojine (Sl.Gl.RS Br.48/91, 75/91,48/94 i 51/94) i o
svojinskoj transformaciji;
- koje Fond za razvoj Republike Srbije prenese Akcijskom fondu radi
prodaje;
- preostali posle prodaje kapitala u postupku privatizacije u skladu sa
zakonom kojim se uređuje privatizacija.

Dakle, Agencija za privatizaciju organizuje postupak prodaje akcija ili udela, a

Akcijski fond prodaje akcije, odnosno udele na osnovu naloga Agencije za
privatizaciju. Ove akcije, odnosno udeli, prodaju se na finansijskoj berzi
javnom aukcijom ili preko berzanskih posrednika, osim akcija za koje
nadležno ministarstvo odluči da ih evidentira u Privatizacionom registru.

Izuzetak je, ako Agencija za privatizaciju donese odluku da se akcije, odnosno

udeli mogu prodavati i putem javne ponude i javnog tendera.

Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija iz portfelja Akcijskog fonda, mogu

se nuditi na prodaju i akcije pojedinačnih akcionara pravnog lica čije se
akcije nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija, s tim što
Akcijski fond u postupku prodaje mora da poštuje principe javnosti i
nediskriminacije.

Akcijski fond je dužan i da akcije koje su mu prenete proda najkasnije u roku

od šest godina od dana stupanja na snagu zakona kojim se uređuje
privatizacija.

Ovaj Zakon je pretrpeo izvesnu modifikaciju koja je obuhvaćena Zakonom o

izmenama i dopunama zakona o akcijskom fondu (Sl.Gl.RS Br.45/05), gde je
izvršeno nekoliko dopuna u smislu toga da se Akcijskom fondu prenose i
akcije posle raskida ugovora o prodaji kapitala od strane Agencije za
privatizaciju, što je rezultiralo uvođenjem zastupnika kapitala u privredna
društva čiji je privatizacioni ugovor raskinut u postupku privatizacije, koji je
lice imenovano od strane Akcijskog fonda u privrednom društvu radi
upravljanja kapitalom koji je prenet Fondu po osnovu raskida ugovora o
prodaji kapitala.

Međutim, najzanimljivije, a takođe i najnetransparentnije izmene ove oblasti

propisa nastaju putem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o pravu na
besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku
privatizacije i izmenama Zakona o Agenciji za privatizaciju kojim Agencija za
privatizaciju postaje pravni sledbenik Akcijskog fonda.

32
Nelogičnost je dakle osnivanje Akcionarskog fonda, kojim se ukida Akcijski
fond. Ta nelogičnost se vidi već iz toga što je u članu 10a Zakona propisano
da se Akcionarski fond osniva kao zatvoreno akcionarsko društvo(!?). Samim
tim što je ovo društvo tako osnovano, ono ne može obavljati delatnost i
namenu za koju je osnovano. Treba istaći da ovakva registracija novog Fonda
u vidu zatvorenog akcionarskog društva, građane koji su stekli pravo na
besplatne akcije, a koje su im u međuvremenu podeljene, sprečava da oni tim
akcijama trguju na Beogradskoj berzi jer je, kako je objašnjeno, potrebno da
Akcionarski fond koji je osnovan kao zatvoreno akcionarsko društvo prvo
pređe u otvoreno akcionarsko društvo.

Imovinu Akcionarskog fonda čini pravo svojine koju Fond ima na

nenovčanom ulogu i to:

- na akcijama i udelima evidentiranim u privatizacionom registru,

- na akcijama i udelima koje je Akcijski fond preneo Fondu, u skladu sa
zakonom.

Imovina Fonda povećava se unosom:

- 15% kapitala iskazanog u akcijama subjekata privatizacije koji se

privatizuju metodom javnog tendera;
- 15% kapitala iskazanog u akcijama javnih komunalnih preduzeća koja
budu privatizovana u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija;
- Dividende po osnovu akcija, odnosno raspodeljene dobiti po osnovu
udela, u vlasništvu Fonda;

Imovina Fonda može se povećati i unosom kapitala drugih pravnih lica u

javnoj svojini, u skladu sa aktom koji donosi Vlada. Ukupna imovina Fonda
iskazuje se u akcijama Fonda koje se bez naknade prenose nosiocima prava.

Važno je istaći da imovina Acionarskog fonda ne može biti predmet zaloge, ne

može se uključiti u likvidacionu ili stečajnu masu niti može biti predmet
prinudne naplate u cilju namirivanja potraživanja!

Da je ovaj Zakon kojim se osniva Akcionarski fond prepun čudnih i na brzinu

napisanih odredbi, govori i to što u delu u kome se određuje sastav Saveta
Fonda navodi da Savet imenuje Vlada na predlog ministra, bez navođenja kog
resora, što čini ovaj zakon nerazumljivim, posebno jer se može tumačiti i tako
da takav predlog može podneti bilo koji ministar, pa čak i onaj bez portfelja.

Kakav Zakon u pitanju u kome nije određeno ko je nadležan ministar i koje je

nadležno ministarstvo za njegovo sprovođenje?

Opasnost po transparentnost rada i postupanja Akcionarskog fonda može se

uvideti iz toga što Agencija za privatizaciju može prodavati akcije i udele
prenete Fondu i van tržišta hartija od vrednosti, putem javne ponude
metodom javnog tendera i javne aukcije i prihvatanjem ponude za
preuzimanje, primenjujući propise kojima je uređena privatizacija, a

33
prihvatanje ponude za preuzimanje Agencija vrši u skladu sa zakonom kojim
se uređuje preuzimanje akcionarskih društava?

Uzevši u obzir dosadašnju reputaciju Agencije za privatizaciju u sprovođenju

Zakona o privatizaciji i negativnim rezultatima njenog rada koji se
prezentiraju u ovom materijalu, prosto je društveno opasno davanje ovakvog
ovlašćenja instituciji koja ima evidentnih problema sa drastičnim padom
kapaciteta za sprovođenje i onih poslova radi kojih je prvenstveno osnovana,
a kamoli da joj se preko toga predaju i ovlašćenja za rukovođenje i upravljanje
imovinom miliona nosilaca prava na akcije. Uzevši u obzir i tradicionlani
nedostatak adekvatne i stručne kontrole rada ove Agencije, ovakva
konsideracija ima još veću težinu.

Treba naglasiti da se analizom može primetiti pozadina namere zakonodavca

da u potpunosti rasformira Akcijski fond kako institucionalno, tako i sa
stanovišta ljudskih resursa i postojećeg profesionalnog kapaciteta. Ova
namera je radi sprovođenja konkretnog cilja do krajnje mere razrađena (iako
za to nije bilo razloga ni potrebe), kako bi se Agencija za privatizaciju učinila
pravnim sledbenikom Akcijskog fonda, pa se Zakonom uredilo da Agencija
preuzima samo “potreban“ broj zaposlenih Akcijskog fonda, a ne sve radnike
koji su uhodani, stručni i bez negativne reputacije u poslovima koji će se i
dalje sprovoditi.

Ovo ukazuje da se time namerno rasformirala jedna nezavisna institucija,

kako bi se učinila i smena ljudi sa iskustvom, za neke druge koji su najčešće
bez potrebnog profesionalnog iskustva. Na ovaj način je ciljano sprovedeno to
da stručni izvršioci Akcijskog fonda sa velikim iskustvom koji ne budu
preuzeti (bez definisanja jasnih kriterijuma za preuzimanje ili nepreuzimanje)
po automatizmu tretiraju kao zaposleni za čijim radom je prestala potreba.
Ovakav stav je zakonodavca je prosto nerazumljiv, posebno za onog ko
zna da Akcijski fond nije imao viška zaposlenih, već samo 27 iskusnih
i uhodanih izvršilaca.

Autor bi ukazao da sve ovo izgleda još jasnije ako se pogleda na web
prezentaciju Agencije za privatizaciju na kome nema nijednog jedinog podatka
o Akcionarskom fondu, njegovom radu i rezultatima.

Sa prestankom postojanja Akcijskog fonda, prestala je i izrada godišnjeg

izveštaja o radu. Sa time je u stvari prestala i javnost i transparentnost rada
ove institucije, i to upravo od trenutka njenog prelaska na pravnu sledbenicu
(Agenciju za privatizaciju). Tako je domaća i opšta javnost svesno i namerno
ostala uskraćena za sve one informacije od javnog značaja koje ima prava da
zna o radu javne institucije koja upravlja njihovim pravima i imovinom.

Ovakav postupak institucije osnovane od strane Vlade Republike Srbije kojim

se prešlo iz transparentnosti u netransparentnost može biti društveno
opasan, ali i indikativan, posebno za one koji u EU posmatraju napredak
Srbije u reformama i borbi protiv korupcije i netransparentnosti.

34
Da li je ovo korak napred ili nazad nije teško zaključiti, a posebno je
indikativno to što je ovim postupkom rukovodila Vlada Republike Srbije. 20

3. Pristup privatizaciji i restrukturiranju preduzeća u zemljama u

tranziciji

Praksa sprovođenja privatizacije u zemljama u tranziciji do sada je afirmisala

tri grupe modela: model prodaje, model prenosa bez naknade i model prenosa
na institucionalne investitore (penzioni, investiocioni fondovi, banke itd).

U izboru između dva osnovna modela (podele kapitala bez naknade i prodaje
kapitala), u našoj zemlji je izabran model prodaje, prevashodno zbog
negativnih iskustava sa modelima vaučerizacije i besplatne podele kapitala u
zemljama centralne i istočne Evrope. 21

Između ostalih modela, u zemljama Istočne i Centralne Evrope, često je

primenjivana i konverzija duga za vlasništvo (debt to equity swap).

3.1. Vaučerska privatizacija

Potreba za privatizacijom velikog broja preduzeća u zemljama u tranziciji

pokrenula je oko 1990. godine potragu za inovativnim pristupom. Tako je kao
model predstavljena vaučerska privatizacija. Ideja vaučerske privatizacije je
potpuno jednostavna. Dakle, građanima se besplatno podeli specijalan
privatizacioni novac (vaučeri), kojima oni kupuju akcije preduzeća, subjekata
privatizacije. Vaučeri su davani građanima u raznim zemljama, bilo u
jednakom ili nejednakom iznosu, a prema godinama starosti, radnog staža ili
nekim drugim karakteristikama. Vaučerska privatizacija je bila organizovana
i centralizovano, recimo za veći broj preduzeća odjednom (češki sistem), i
decentralizovano, za svako preduzeće pojedinačno (ruski sistem). Najpoznatije
vaučerske privatizacije su češka, slovačka i ruska, a delom su joj pribegle i
Poljska, Litva, Letonija, Jermenija, Kazahstan i Kirgizija.

Vaučerska privatizacija predstavlja teorijski elegantan i relativno brz metod

privatizacije, vrlo povoljan po politički rejting vlade koja je izvodi. Iako ne
donosi državi prihode, dokazivalo se da se taj gubitak kompenzuje brzinom i
pravednošću. Vaučerska privatizacija je transparentnija od drugih modela i
njome se izbegavaju problemi procene vrednosti kod ostalih vidova
privatizacije.

Jedan od korišćenih argumenata u korist vaučerske privatizacije je da

građanstvo jedne države ne poseduje dovoljnu količinu novca da otkupi
vredne proizvodne fondove, pa da je zato potrebno poklanjanje državnih
preduzeća. Ovaj argument važi samo onda kada se isključi uloga stranih
investitora iz privatizacije, na primer zato što je namera da se privreda zadrži

20 I sam pogled na organizacionu šemu Agencije za privatizaciju sa kraja 2010. godine (Informator o

radu za 2010. godinu - Organizaciona šema 2010. godine) jasno potvrđuje da se Akcionarski fond drži
van domašaja i očiju javnosti i nosilaca prava, iako raspolaže izuzetno velikim portfeljom miliona
nosilaca prava, što po mišljenju onih koji su opisanu akciju osmislili i sproveli očigledno ne zavređuje ni
status jednog od centara u Agenciji, pravnoj sledbenici.
21 The European Restructuring and Insolvency Guide 2002/2003, Price Waterhouse Coopers, White Page,

London, 2003., str. 495-507

35
u domaćem vlasništvu (kao u Sloveniji). Taj je argument svakako netačan sa
ekonomske tačke gledišta, a praksa zemalja koje su se oslanjale na
vaučersku privatizaciju (Češka, Rusija) pokazala je kasnije da im nimalo ne
smeta ulazak stranog kapitala.

Brzo izvedena vaučerska privatizacija može imati jednu važnu prednost u

odnosu na model prodaje. Ta prednost je da brza privatizacija sprečava
formiranje antiprivatizacione koalicije koja bi mogla nastati tokom vremena i
blokirati privatizaciju.

Ovaj argument je imao svoju težinu početkom 1990-tih godina, ali kasnije,
posle desetogodišnjeg iskustva zemalja u tranziciji, više nije bio uverljiv, jer se
pokazalo da su otpori privatizaciji uglavnom znatno manji od
pretpostavljenih.

Teškoća sa vaučerskom privatizacijom je ta što ni ona ne odezbeđuje dobro

upravljanje preduzećima. Naime, široko raspršeno vlasništvo, kao posledica
jednake „kupovne snage“ svakog građanina, neminovno čini da nad jednim
preduzećem niko nema kontrolu i da su rezultati automatski lošiji od
mogućih. Lek se može potražiti u formiranju investicionih fondova, kojima bi
građani prepuštali svoje vaučere i za uzvrat dobijali akcije samih investicionih
fondova (češki slučaj). Fondovi bi tako mogli kumulirati vaučere i postati
znatni ili dominantni vlasnici pojedinih preduzeća. Međutim, rešenje
problema upravljanja preduzećima donelo je novi problem – problem
upravljanja fondovima. Vlasništvo nad fondovima bilo bi raspršeno, pa je
menadžment fondova bio nekontrolisan od strane vlasnika, što je vodilo u
neefikasnost poslovanja kako fonda, tako i preduzeća u njegovom portfelju.

3.2. Konverzija duga

Suštinu konverzije duga (swap) čini spremnost poverilaca da prodaju

potraživanja na sekundarnom tržištu uz popust, kako bi povećali svoj kreditni
potencijal. Razlog za to je što rizični dugovi usporavaju obrt kapitala i
implicitno smanjuju kreditni potencijal.

Postoje dva vida konverzija: konverzija dug za dug (debt-to-debt) i konverzija

duga za akcije (debt-to-equity), što predstavlja vrstu posredne privatizacije.

Konverzijom duga za akcije se nudi konverzija fiksnih obaveza po osnovu

duga u uslovne obaveze po osnovu akcija uz istovremeni prenos obaveza sa
države (centralna banka ili vlada) na privatne investitore.

Konverzija se ostvaruje u četiri koraka:

- U prvom koraku investitor kupuje na sekundarnom tržištu dug uz popust.

- U drugom koraku investitor prezentira otkupljeni dug dužniku.
- U trećem koraku dužnik razmenjuje sa investitorom nominalnu vrednost
osnovnog duga u nacionalnoj valuti za otkupljeni dug, s tim da centralna
banka ili vlada zadržava jedan deo popusta na osnovu obezbeđenja
potrebne količine domaće valute.
- U četvrtom koraku investitor ulaže domaću valutu u konkretne projekte.

36
Pored privatizacije, glavni ciljevi konverzije duga su smanjenje tereta duga,
privlačenje stranih investitora, usmeravanje investicija u prioritetne sektore i
repatrijacija «odletelog kapitala».

Problem konverzije duga kao vlasničkog (i finansijskog) restrukturiranja je u

tome što ciljevi konverzije nisu komplementarnog već međusobno isključivog
karaktera. Na primer, ciljevi konverzije duga koji su usmereni na rešavanje
platno-bilansnih teškoća u konfliktu su sa ciljevima koji su usmereni na
privlačenje stranih investitora.

Ukoliko je primarni cilj konverzije smanjenje duga, država zadržava najveći

deo popusta. Rešavajući platno-bilansne probleme, država ne samo da nije u
stanju da ozbiljnije stimuliše strana ulaganja, već indirektno podstiče bekstvo
iz domaće valute u devize. Investiranje u finansijsku umesto u realnu aktivu
neminovno dovodi do inflatornog pritiska. Ukoliko je primarni cilj konverzije
duga privlačenje stranih investitora, najveći deo popusta ide u ruke novih
invetitora, tako da država nije u stanju da reši platno-bilansne probleme.

3.3. Aktuelni koncept privatizacije u Srbiji

Aktuelni koncept privatizacije u Srbiji usaglasio je nekoliko suprotstavljenih
interesa i uslovljenosti: političku sprovodljivost, socijalnu prihvatljivost i (ipak
relativnu) ekonomsku uspešnost.

Svi dosadašnji zakoni o privatizaciji u Srbiji polazili su od određene

distributivne šeme pravljene pod pritiskom interesnih grupa (zaposlenih u
preduzeću, penzionera, zaposlenih u administraciji). Spoljni i unutrašnji
poverioci i investitori, kao okosnica novog modela razvoja, bili su potpuno
zanemareni.

Dvadesetogodišnje iskustvo zemalja u tranziciji pokazalo je da modeli

zasnovani na pretežnoj prodaji kapitala investitorima van preduzeća daju
bolje ukupne rezultate od modela zasnovanog na podeli kapitala zaposlenima
i građanima.

Prema ranijim zakonima u Srbiji, zaposleni u preduzećima su imali prioritet u

odnosu na sve ostale društvene grupe, što je vodilo pretvaranju
samoupravljanja u kolektivno akcionarsko vlasništvo.

Jedan od ciljeva o kome se uvek moralo voditi računa jeste socijalna

prihvatljivost privatizacije, koja istovremeno predstavlja i jedan od najvećih
izazova u našim uslovima. To se može delimično postići optimiziranjem
odnosa između transakcione cene i zahteva za učešćem kupca kapitala u
rešavanju viška zaposlenih u preduzećima.

Međutim, ovaj problem je nemoguće dugoročno rešiti privatizacijom, jer ga

privatizacija nije ni stvorila. On mora paralelno biti rešavan državnom
socijalnom politikom, politikom podsticanja direktnih investicija, politikom
razvoja malih i srednjih preduzeća i drugim merama koje moraju biti u

37
Koncept privatizacije u Srbiji prevashodno je okrenut strateškim investitorima
i posledično sadrži konkurentne metode prodaje kapitala, naglašava
proceduralna pitanja procesa prodaje kapitala, insistira na javnosti rada
institucija i transparentnosti sistema donošenja odluka o prodaji kapitala,
sadrži mehanizme prethodne kvalifikacije investitora, a ima i ugrađene
mehanizme optimiziranja transakcione cene kapitala.

U praksi razvijenih zemalja, a naročito u praksi zemalja u tranziciji, kod kojih

je model prodaje pokazao izuzetne rezultate (Latvija, Estonija, Poljska, u
kasnijim fazama privatizacije Mađarska i Češka i u poslednje vreme
Slovačka), prevashodno su korišćeni metodi tenderske i aukcijske prodaje.
Oba metoda zadovoljavaju sve prethodno navedene uslove, proceduralno su
do tančina razrađeni, investitori ih jasno prepoznaju i prihvaćeni su od
najvećeg broja međunarodnih finansijskih institucija koje učestvuju u
finansiranju projekata privatizacije.

4. Inicijativa za pokretanje postupka privatizacije

Postupak privatizacije po katuelnom konceptu u Srbiji pokreće se inicijativom

nadležnog organa subjekta privatizacije i pripremom propisanog prospekta
subjekta privatizacije. U smislu ovog Zakona, inicijativa za privatizaciju je akt
subjekta privatizacije kojim se izražava namera za sprovođenje privatizacije i
donosi se u pismenoj formi od strane nadležnog organa subjekta privatizacije.

Inicijativa za privatizaciju dostavlja se organizacijama sindikata koje deluju u

subjektu privatizacije, a zaposleni se o tome obaveštavaju na način utvrđen
opštim aktom subjekta privatizacije 22 .

Inicijativa za privatizaciju sa prospektom dostavlja se Agenciji za privatizaciju

u roku od pet dana od dana njenog donošenja. Postupak privatizacije može se
pokrenuti i inicijativom ministarstva nadležnog za poslove privatizacije, ali i
inicijativom zainteresovanih kupaca. U ovom slučaju subjekt privatizacije
dužan je da u roku od sedam dana od dana prijema inicijative za privatizaciju
dostavi prospekt Agenciji.

Inicijativu za privatizaciju subjekata privatizacije sa većinskim državnim

kapitalom, ministarstvo nadležno za poslove privatizacije dostavlja Vladi
Republike Srbije radi davanja saglasnosti.

Obaveza prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala, za one subjekte koji

takvim kapitalom raspolažu, ogleda se u obavezi organa upravljanja, da u
okviru roka od četiri godine po stupanju na snagu Zakona o privatizaciji,
donesu Odluku o pokretanju inicijative za privatizaciju i sačine prikaz
osnovnih podataka o svom preduzeću, odnosno drugom pravnom licu.

22 Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS”, br. 38/01, 18/03, 45/05, i 123/07 - dr. zakon) Izmene i

dopune objavljene u Sl. gl. broj 123/07

38
Obaveznost privatizacije ogleda se takođe i u mogućnosti da Inicijativu, kojom
se pokreće postupak prodaje društvenog, odnosno državnog kapitala,
preduzme i Agencija za privatizaciju i to, kako u slučaju da u navedenom
roku od 4 godine organ upravljanja preduzeća ili drugog pravnog lica ne
donese odluku o pokretanju inicijative za privatizaciju, tako i pre isteka tog
roka, u slučaju da Agencija za privatizaciju proceni da je potrebno sprovesti
postupak restrukturiranja.

Inicijativi za privatizaciju se preduzeće, odnosno drugo pravno lice sa

društvenim ili državnim kapitalom mora povinovati, bez obzira da li inicijativa
potiče od Agencije za privatizaciju, nadležnog ministarstva ili zainteresovanog
kupca, i to tako što će izraditi Prospekt i odgovarajući program (Program
privatizacije i/ili Program restrukturiranja) i isti u propisanom roku dostaviti
Agenciji za privatizaciju radi sprovođenja daljeg postupka prodaje akcija,
udela ili imovine. Dakle, nakon pokretanja inicijative za privatizaciju
postupak privatizacije društvenog, odnosno državnog kapitala sprovodi
Agencija za privatizaciju po službenoj dužnosti 23 .

Međutim, na samom početku procesa privatizacije, znači po pokretanju

inicijative za privatizaciju i po eventualnom objavljivanju prospekta u
sredstvima javnog informisanja, može se doći do zaključka da se privatizacija
konkretnog subjekta ne može uspešno sprovesti. Ovo je moguće zbog
neodgovarajuće strukture kapitala u pravnom licu koje treba privatizovati,
njegovog neodgovarajućeg oblika organizovanja, prezaduženosti i drugih
razloga. Po pravilu, nemogućnost sprovođenja privatizacije ogleda se i u
nepostojanju zainteresovanih kupaca.

Ovu činjenicu Agencija za privatizaciju saznaje na osnovu objavljenog

prospekta u sredstvima javnog informisanja, tj. kada se po proteku roka
određenog oglasom Agencije ne jave potencijalni zainteresovani kupci, kao i u
drugim slučajevima, kada pre objavljivanja prospekta Agencija ustanovi da se
privatizacija ne može uspešno sprovesti.

U ovakvim slučajevima Agencija za privatizaciju, koristeći se diskrecionim

ovlašćenjem iz Zakona o privatizaciji, donosi odluku o restrukturiranju
pravnog lica u cilju omogućavanja prodaje njegovog kapitala ili imovine, ali
samo u slučaju da preduzeće svojom veličinom i značajem ispunjava uslove
za to.

Iz navedenog proizilazi da postupak restrukturiranja nije obavezna faza u

postupku privatizacije preduzeća i drugih pravnih lica sa društvenim,
odnosno državnim kapitalom.

Restrukturiranje se sprovodi samo kod nekih subjekata i to onda kada se

privatizacija (prodaja) ne može ostvariti bez određenih prethodnih promena
subjekta privatizacije u pogledu organizacije, statusnih problema, obaveza i
potraživanja, delatnosti i drugih pitanja od značaja, mada bi s obzirom na

23 Preduzeće ili drugi subjekt koje se privatizuje više ne može da zaustavi ovaj proces, koji se završava

prodajom i odgovarajućom promenom oblika organizovanja.

39
situaciju u kojoj se nalaze subjekti privatizacije i primena u znatno većem
brojem slučajeva bila potpuno opravdana.

4.1. Model prodaje kapitala javnom aukcijom

Tokom 2002. i 2003. godine oko 990 preduzeća ponuđeno je na prodaju po

osnovu Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom 24 . Ponuđena
preduzeća bila su iz svih grana industrije. Neka od njih bila su velika
društvena preduzeća, iako su većinu činila mala i srednja preduzeća, koja su
prodavana po ubrzanom modelu - UAP 25 . Veća preduzeća imala su tu
mogućnost da privuku strane investitore, uglavnom iz iste grane industrije.

Aukcija se sprovodi javnim putem, a sprovodi je aukcionar. Tokom aukcije

registrovani ponuđači podižu svoje aukcijske palice, kako bi aukcionaru dali
do znanja da su zainteresovani za ponudu. U slučaju da ponuđači ne žele da
podižu ponudu (da se dalje nadmeću), postiže se konačna cena i aukcionar
okončava aukciju. Pobednik je ponuđač sa najvišom ponuđenom cenom.
Aukcija se smatra završenom i kada samo jedan ponuđač prihvati početnu
cenu.

Zainteresovani ponuđači moraju se najpre prijaviti za učešće na aukciji i

pritom platiti depozit u iznosu od 10% početne cene. Uplaćeni depozit vraća
se ponuđačima ukoliko ne pobede na nadmetanju. Početna cena definiše se
kao 20% knjigovodstvene vrednosti ukupne imovine preduzeća koje se nudi
na prodaju, umanjene za iznos obaveza, akumuliranog gubitka, dugoročnih
rezervisanja i troškova. U nekim slučajevima koristi se specijalna procena za
utvrđivanje početne cene.

Ukoliko se ne pojavi nijedan zainteresovani učesnik na prvoj aukciji,

objavljuje se druga aukcija, a početna cena i depozit se sada smanjuju na
50% početne cene prve aukcije. Zainteresovani ponuđači imaju pristup
informacijama o preduzeću u Javnom pozivu koji priprema Agencija za
privatizaciju, a dodatne informacije mogu dobiti kupovinom privatizacione
dokumentacije i posetom preduzeću pre aukcije.

Pravila aukcije definišu obavezne uslove kao što su nastavljanje iste

proizvodne delatnosti naredne dve godine, zagarantovan minimalan iznos
investicija budućeg vlasnika u toku jedne ili dve godine nakon privatizacije,
kao i uslove o zaposlenima. Kupac je dužan da priloži bankarsku garanciju za
dobro izvršenje posla (investiranja). Agencija za privatizaciju nadležna je i da
prati ispunjenje obaveza kupca nakon privatizacije preko sektora za kontrolu
privatizacije.

24"Sl. glasnik RS", br. 52/2005, 91/2007, 96/2008 i 98/2009

25Razlika između kandidata za UAP (Ubrzanu aukcijsku privatizaciju) i redovne aukcije nastaje tako što
se za subjekte koji idu po UAP vrednost kapitala utvrđuje po KKV metodi (korigovana knjigovodstvena
vrednost). KKV se dobija kada se od ukupne aktive oduzmu gubitak i ukupne obaveze. Na redovnu
aukcijsku proceduru idu subjekti za koje Agencija utvrdi da im je vrednost kapitala negativna po KKV
metodi ili proceni da je utvrđena KKV mala u odnosu na imovinu sa kojom preduzeće raspolaže. U tom
slučaju Agencija o svom trošku angažuje procenitelja subjektu koji će izvršiti procenu vrednosti
kapitala po metodi DNT (diskontovani novčani tokovi) ili LM (likvidacioni metod). Ovim metodama se
pokušava dobiti realna vrednost subjekta privatizacije.
40
Cena kapitala koji se nudi na prodaju može se platiti u domaćoj ili stranoj
valuti, obveznicama stare devizne štednje sa datumom dospeća na dan
prodaje kapitala ili drugim obaveznicama sa raznim datumima dospeća na
drugoj aukciji. Ako je učesnik na aukciji domaće fizičko lice, prodajna cena se
može platiti i na šest godišnjih rata. Rate se revalorizuju u skladu sa
indeksom rasta cena na malo.

Izmene Zakona o privatizaciji iz 2005. godine propisuju da ukoliko učesnik na

javnoj aukciji koji je proglašen kupcem ili koji istakne drugu najvišu ponudu
ne potpiše zapisnik ili ne izvrši plaćanje u predviđenom roku, gubi svojstvo
kupca i pravo da učestvuje na budućim aukcijama koje se organizuju za taj
subjekt privatizacije, kao i pravo na vraćanje depozita.

Ovo lice dužno je da uplati na ime štete koja je nastala za subjekt privatizacije
i za Agenciju novčani iznos u visini od 30% prodajne cene na račun Agencije,
od čega 15% pripada subjektu privatizacije. Pravo da učestvuje na budućim
aukcijama koje se organizuju za subjekt privatizacije nema ni član porodice
lica koje je izgubilo svojstvo kupca, kao ni pravno lice čiji je on osnivač.

4.2. Model prodaje kapitala javnim tenderom 26

Koncept privatizacije u Republici Srbiji je izmenjen 2001. godine, kada je

usvojen novi Zakon o privatizaciji. Njemu su usledile uredbe Vlade Republike
Srbije koje su regulisale procedure tendera 27 , aukcija i restrukturiranja u
postupku privatizacije koje su zaokružile regulativu privatizacije u Srbiji.

Zakonom su definisani modeli privatizacije, među kojima je značajan model

prodaje kapitala i imovine putem tendera, kao načina privatizacije velikih
preduzeća od strateškog interesa.

Zakonom o stranim ulaganjima, koji je usvojen 2002. godine, izmenjen je

režim investiranja. Zakon je donet sa ciljem stimulisanja stranih ulaganja i
harmonizacije pravnog okvira u zemlji sa odgovarajućim zakonima u
razvijenim zemljama (jednak tretman bez obzira na zemlju porekla, zaštita
stranih investitora, liberalizacija platnog prometa, valutne konverzije i
transfera, primena međunarodnih sporazuma i sl.).
Za preduzeća od strateškog interesa, pre svega zbog privredne delatnosti i
značaja za privredu, broja zaposlenih i veličine subjekta privatizacije, Agencija
za privatizaciju se odlučuje za privatizaciju putem javnog tendera.

U slučaju da Agencija proceni da je pre prodaje potrebno sprovesti

restrukturiranje privrednog društva, postupak restrukturiranja se najčešće
sprovodi u velikim sistemima sa diversifikovanim delatnostima i velikim
nivoom obaveza, te kao takav prethodi prostupku prodaje kapitala ili imovine
metodom javnog tendera.

26Albina Kecman, Šušnjar, „Tenderska privatizacija u Republici Srbiji postupak prodaje i rezultati“
27"Sl. glasnik RS", br. 45/2001, 59/2003, 110/2003, 52/2005, 126/2007, 96/2008, 107/2008 i
98/2009)
41
Kada se posmatra tenderska privatizacija, pored prvog bitnog elementa koji
predstavlja prodajna cena, druga dva elementa koja se koriste u oceni ponude
investitora su investicioni i socijalni program. Ovim elementima se
kvantifikuju i evaluiraju ponude potencijalnih kupaca, iz razloga što je svaki
od pomenutih elemenata osnova za ispunjenje određenih ciljeva privatizacije.
U tom kontekstu, rezultate tenderske privatizacije treba ceniti kroz indikatore
kao što su postignuta kupoprodajna cena i realizacija socijalnog i
investicionog programa.

Javni tender je metod privatizacije, odnosno prodaje, 70% društvenog ili

državnog kapitala preduzeća javnim prikupljanjem ponuda potencijalnih
kupaca u skladu sa utvrđenim uslovima prodaje. Metodom javnog tendera
privatizuju se uglavnom veća preduzeća za koja je usled njihove atraktivnosti
moguće naći strateškog partnera. Odluka o izboru partnera za takva
preduzeća je značajna sa stanovišta samih preduzeća, grana kojima
pripadaju i privrede u celini.

Uredba o prodaji imovine i kapitala javnim tenderom uredila je postupak i

način prodaje metodom javnog tendera prema utvrđenom postupku, uslovima
i kriterijumima u kojem se ponude javno otvaraju, prihvataju i odbacuju.

Na osnovu Uredbe o prodaji imovine i kapitala javnim tenderom putem može

se vršiti prodaja:

a) društvenog i državnog kapitala, odnosno imovine u subjektu privatizacije,

b) vlasničkih hartija od vrednosti koje su prenete Akcijskom fondu u skladu
sa zakonom, kao i hartija od vrednosti pojedinačnih akcionara koje se nude
na prodaju istovremeno sa vlasničkim hartijama od vrednosti Akcijskog fonda
u skladu sa Zakonom o Akcijskom fondu i
c) vlasničkih hartija od vrednosti čiji je zakoniti imalac: Republički fond za
penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Republički fond za razvoj,
autonomna pokrajina i Republika Srbija.

Prodaja tenderom obuhvata pripremu za prodaju, podnošenje i prijem

ponuda, otvaranje i ocenu ponuda i zaključivanje ugovora o prodaji. Za
postupak organizacije sprovođenja javnog tendera ovlašćena je Agencija, na
čiji predlog se proglašava kupac, dok tenderska komisija prati celokupnu
proceduru i odobrava rezultate javnog tendera.

Tendersku komisiju obrazuje ministar nadležan za poslove privatizacije i ona

u svom sastavu ima sedam članova: 4 predstavnika republičkih organa, jedan
predstavnik lokalne samouprave prema sedištu subjekta privatizacije, jedan
predstavnik subjekta privatizacije i jedan predstavnik reprezentativnog
sindikata u subjektu privatizacije.

Priprema tenderske prodaje je kompleksan postupak koji se može posmatrati

kroz više faza. Po donošenju Odluke o tenderu, Agencija vrši izbor
privatizacionog savetnika, koji će biti zadužen za detaljnu i sveobuhvatnu
analizu društva i pripremu prodajne dokumentacije. Sa objavom javnog
poziva, otpočinje prodajna faza koja se u slučaju uspešne prodaje okončava
zaključenjem ugovora o prodaji.

42
Savetnici u postupku tenderske privatizacije se biraju prikupljanjem javnih
ponuda. Savetnik može da bude konsultantska firma, investiciona banka ili
advokatska kancelarija koja ima eksperte i iskustva u prodaji preduzeća,
korporativnim finansijama i izradi ugovora iz oblasti privrede i privatizacije.
Savetnik se angažuje na poslovima organizacije tendera, prikupljanju i analizi
podataka o preduzeću, oceni i izboru najbolje ponude i u pregovorima radi
zaključenja Ugovora o prodaji. U saradnji sa preduzećem i ekspertima
Agencije, savetnik priprema tendersku dokumentaciju. U nastavku je dat
slikovit prikaz toka tenderske prodaje.

4.4. Postupak pripreme društva za privatizaciju javnim tenderom

Prva faza tenderskog postupka je faza pripreme i ogleda se u raznim

pripremnim aktivnostima za prodaju. Ova faza je neophodna u cilju
sagledavanja kompletne slike o subjektu privatizacije i potencijalnim
kupcima.

Analiza društva / dijagnostički izveštaj

Kako bi se sagledali svi bitni aspekti i poslovanje subjekta privatizacije,

prednosti i nedostaci, kao i tržišni potencijal, radi se dijagnostička analiza
poslovanja. Ova analiza obuhvata detaljnu operativnu, finansijsku i pravnu
ocenu svih bitnih činilaca relevantnih za postupak privatizacije društva.
Ukoliko je potrebno, rezultat analize može biti predlaganje nekog vida
finansijskog restrukturiranja ili neke druge mere koja će biti potrebna da se
sprovede pre sprovođenja procesa privatizacije, koja je takođe u kapacitetu
Agencije za privatizaciju.

Na osnovu analize urađene u ovoj fazi, konsultant priprema kratak pregled

društva (“Marketinški prospekt”, ili “Teaser”), koji će služiti za promociju
subjekta i povećanje mogućnosti prodaje. Ovaj dokument će biti dostavljen
potencijalnim učesnicima na tenderu i postavljen na web sajt Agencije za
privatizaciju, kako bi se izazvalo veće interesovanje potencijalnih investitora,
odnosno da bi se pribavile povratne informacije neophodne za analizu
potencijalnih učesnika na tenderu.

Rezultati rada u fazi analize društva su sumirani u opsežnom izveštaju koji se

naziva Dijagnostički izveštaj, a koji obuhvata sledeće delove:

A. Poslovna i finansijska analiza koju čine:

- Organizaciona struktura društva, uključujući zavisna društva i glavna

odeljenja i organizacione celine, funkcije i zaduženja rukovodilaca i ključnih
članova personala, struktura i broj zaposlenih i kadrovska politika;
- Položaj na relevantnim tržištima, tržišno učešće po ključnim segmentima
poslovanja, identifikacija osnovnih delatnosti i procena komparativnih
prednosti i mana društva (SWOT Analiza);
- Ključni indikatori operativnog i finansijskog poslovanja i njihovo poređenje
sa relevantnim lokalnim i inostranim konkurentima;
- Struktura dugovanja koja je zabeležena u društvu, detaljna specifikacija
obaveza i potraživanja, specifikacija i analiza vanbilansnih pozicija i
mogućnosti otpisa dugova u skladu sa merodavnim pravom;
43
- Zvanični finansijski izveštaji i mišljenja nezavisnog revizora;
- Biznis plan društva i investicione potrebe.

B. Pravni izveštaj

Pravni izveštaj obuhvata razmatranje i ocenjivanje pitanja koja se odnose na

poslovne knjige društva, opšte i normativne akte društva, materijalne
sporazume i ugovore, pitanja rada i zaposlenih, finansijske ugovore,
intelektualnu svojinu, pravna i regulativna pitanja vezana za specifičnu granu
industrije, osiguranje, poreze, licence i dozvole, aktivu i pasivu, informacije o
rukovodstvu, razvoj imovinske strukture društva i promene pravnog statusa,
hipoteke, pokretnu i nepokretnu imovinu, kapital preduzeća (stanje u
Centralnom registru, depou i kliringu hartija od vrednosti, Agenciji za
privredne registre i drugim registrima) i vanbilansnu evidenciju društva.

Izveštaj treba da uzme u obzir sve zakone, propise, licence, poresku politiku i
opšti pravni i regulativni okvir koji se može primeniti na društvo. Izveštaj
takođe treba da sagleda i pruži eventualne preporuke za prevazilaženje identi-
fikovanih otvorenih pitanja.

C. Ekološki izveštaj

Ovaj izveštaj mora pripremiti firma ili lice odnosno konsultant kvalifikovano
za procenu prirode i obima štetnih uticaja na životnu sredinu, u šta spada
zagađenje zemljišta, taloženje u površinskim i podzemnim vodama kao posle-
dica nekadašnjih aktivnosti na postojećim kapacitetima, usklađivanje
postojećih poslovnih kapaciteta sa pozitivnim zakonima i propisima o životnoj
sredini (uključujući zdravstvenu zaštitu i bezbednost na radu) i procenu
troškova za saniranje (štete nastale u prošlosti i smanjenje štete povezane sa
tekućim aktivnostima). U proceni treba da postoji jasna razlika između
ekoloških uticaja nastalih u prošlosti i tekućih ekoloških problema i obaveza.

D. Preporuke i privatizaciona strategija

Na kraju detaljne analize, konsultant, u slučaju da proceni da je neophodno,

može preporučiti dodatne mere koje bi mogle biti preduzete od strane
preduzeća kao subjekta privatizacije ili Agencije za privatizaciju, kako bi se
uklonile prepreke za privatizaciju ili povećala tržišna vrednost preduzeća kao i
definisati jasan predlog za dalje sprovođenje procesa privatizacije.

Izveštaj o proceni vrednosti društva

Procenu vrednosti priprema savetnik Agencije korišćenjem više metoda za

procenu vrednosti. Ističu se metode diskontovanih novčanih tokova (DNT),
likvidacione vrednosti (LV), neto imovine (MNI), korigovane knjigovodstvene
vrednosti (KKV) i metode uporednih transakcija.

Za potrebe korišćenja DNT metode, konsultant je u obavezi da, zajedno sa

društvom, izradi prognozu očekivanih finansijskih rezultata. U tom smislu
savetnik predlaže različite scenarije za potrebe utvrđivanja raspona vrednosti
kapitala društva pod različitim pretpostavkama i određuje donju i gornju
granicu procene vrednosti kapitala društva. U zaključku procene vrednosti
44
društva se prikazuje indikativni raspon vrednosti društva (na osnovu
predloženih scenarija i primenjenih metoda).

Primena metoda DNT i LV objašnjena je u:

1) Uputstvu o načinu primene metoda za procenu vrednosti kapitala i imovine

i načinu iskazivanja procenjene vrednosti kapitala (Službeni glasnik RS, broj
45/2001) i
2) Uredbi o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine (Službeni
glasnik RS, broj 45/2002).

Primena konkretnog modela zavisi od odgovora na pitanje da li je preduzeće u

stanju da stvara prinos ili ne. U slučaju da preduzeće nije u stanju da stvara
zadovoljavajući prinos, primenjuje se metod likvidacione vrednosti, dok se u
slučaju pozitivnog odgovora, primenjuje metod diskontovanih novčanih
tokova.

U tenderskoj prodaji, procena vrednosti je dokument poverljive prirode, koji je

namenjen isklučivo za potrebe Agencije za privatizaciju i na osnovu njega se
ne utvrđuje početna cena (za razliku od aukcijske prodaje). Ovaj dokument
nije dostupan učesnicima na tenderu.

Ponuđači imaju mogućnost da urade sopstvenu analizu preduzeća i procenu,

na osnovu koje će bazirati svoju ponudu i ponuđeni iznos za prodajnu cenu.
Međutim, procena vrednosti se uzima u obzir prilikom vrednovanja ponuda i
služi kao smernica za pregovore radi postizanja odgovarajuće kupoprodajne
cene. S obzirom da je kod tenderske prodaje glavni cilj da preduzeće nastavi
sa poslovanjem i kontinuitetom delatnosti, relevantna procena se bazira na
prinosnom pristupu, te se DNT metoda najčešće uzima kao odrednica za
izvođenje zaključka o proceni društva.

Izveštaj o proceni tržišta - Izveštaj o potencijalnim učesnicima u

postupku privatizacije

Na osnovu povratnih informacija dobijenih od potencijalnih učesnika u

postupku privatizacije, konsultant uzima u razmatranje zahteve i strategije
potencijalnih učesnika i njihovo mišljenje prilikom pripreme Izveštaja o
proceni tržišta. Zaključci se sumiraju u Izveštaju o potencijalnim učesnicima
u postupku privatizacije (koji između ostalog treba da sadrži identifikovane
kontaktirane potencijalne učesnike u postupku privatizacije kao i njihove
povratne informacije). Cilj je da se privuče što veći broj investitora koji će
dostaviti pismo zainteresovanosti za učešće u privatizaciji i da se obezbedi
konkurentnost na tenderu.

Tenderska dokumentacija

Tenderska dokumentacija obuhvata dokumenta neophodna za prodaju

preduzeća javnim tenderom i ona sadrži:

1) Ugovor o čuvanju poverljivih podataka: Svrha ovog ugovora je da se zaštite

vlasničke i poslovno osetljive informacije o subjektu privatizacije. Agencija sa

45
učesnicima koji su podneli zahtev za otkup tenderske dokumentacije i izvršili
uplatu po istom, potpisuje Ugovor o čuvanju poverljivih podataka.

2) Informacioni memorandum: Informacioni memorandum je osnovni

marketinški dokument o društvu. On sadrži sve informacije koje su
učesnicima na tenderu objektivno potrebne da bi doneli odluku o investiranju
(naziv i adresu društva, opis pretežnih delatnosti, organizacionu i vlasničku
strukturu, ukupnu knjigovodstvenu vrednost kapitala odnosno imovine
izraženu u dinarima i evrima, informacije o poslovanju i bonitetu subjekta
privatizacije, podatke o prijavljenim i neprijavljenim potraživanjima državnih i
ostalih poverilaca). Sastavni deo Informacionog memoranduma čine i potpisani
zapisnici sa poveriocima društva o utvrđenom potraživanju, u skladu sa
zakonom.

3) Uputstvo za ponuđače: Uputstvo za ponuđače sadrži detaljan opis uslova i

termina za učešće na tenderu, opis tenderske procedure, rokove, uslove za
izradu detaljne analize poslovanja preduzeća (Due Diligence), vreme i način
posete društvu (uključujući pravila posete Sobi sa podacima), kriterijume za
ocenu tendera, kopiju Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom,
kao i ostale elemente predložene od strane Agencije za privatizaciju.

4) Nacrt Ugovora o prodaji: Nacrt Ugovora o prodaji sadrži podatke o predmetu

prodaje, određene izjave i garancije Agencije za privatizaciju u vezi sa
predmetom prodaje, obaveze kupca koje se odnose na uplatu kupoprodajne
cene, realizaciju investicionog i socijalnog programa, kontinuitet obavljanja
pretežne delatnosti društva (najčešće petogodišnji period), zabranu
raspolaganja kapitalom i imovinom društva bez saglasnosti Agencije i sl.

Prodaja subjekta privatizacije javnim tenderom

Nakon pripreme Tenderske dokumentacije pokreće se prodajni postupak koji

započinje objavom javnog poziva za učešće na tenderu. Detaljna procedura
podnošenja, prijema, otvaranja i ocene ponuda je opisana u Uputstvu za
ponuđače.

Javni poziv je poziv potencijalnim kupcima da dostave svoju konkretnu

ponudu za kupovinu kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

Javni poziv sadrži:

naziv, adresu i ostale osnovne podatke o subjektu privatizacije, opis pretežne

delatnosti, vlasničku strukturu kapitala, procenat kapitala, odnosno opis
imovine koja se nudi na prodaju, datum i rokove za učešće na tenderu, šifru
tendera, uslove koje ponuđač treba da ispuni i ostale podatke od značaja za
učešće na tenderu.

Konsultant organizuje Sobu sa podacima (Data Room), u kojoj se nalaze

osnovna akta društva kao i dokumenta koja sadrže pravne, finansijske i
komercijalne informacije o preduzeću, relevantne za sve učesnike na tenderu,
čime se učesnicima na tenderu omogućava da ispitaju, pregledaju i
analiziraju takve informacije i sprovedu sopstveni „Due Diligence“ pre podno-
šenja finalnih ponuda. Pored toga, učesnicima na tenderu se omogućava da

46
posete subjekt privatizacije, gde je najčešće smeštena Soba sa podacima, u
kojoj se nalaze sve informacije neophodne potencijalnim investitorima za
procenu investicionih mogućnosti društva.

Prikupljanje i ocena ponuda

Po objavljivanju javnog poziva, zainteresovani ponuđač je obavezan da otkupi

tendersku dokumentaciju, potpiše Ugovor o čuvanju poverljivih podataka i
uplati depozit ili obezbedi Licitacionu garanciju, kao sredstvo za obezbeđenje
ponude.

Ponuda se podnosi u roku naznačenom u javnom pozivu, direktno Agenciji za

privatizaciju ili poštom, u zapečaćenoj koverti, pri čemu rok za podnošenje
ponude ne može biti kraći od 15 dana od dana objavljivanja javnog poziva.
Neposredno nakon prikupljanja pristiglih ponuda, dolazi do ocene odnosno
evaluacije istih, u skladu sa kriterijumima navedenim u Uputstvu za
ponuđače i javnom pozivu. Osnovni elementi koji predstavljaju predmet
vrednovanja ponude su ponuđena kupoprodajna cena i ponuđeni investicioni
program, pri čemu se oba elementa ponderišu, a ponuđeni investicioni
program za duži period (najčešće pet godina) se svodi na sadašnju vrednost
koja je relevantna prilikom vrednovanja i ponderisanja. Nakon završetka
javnog otvaranja paketa sa ponudama, Agencija za privatizaciju u saradnji sa
savetnicima, analizira i ocenjuje ponude u roku od 30 dana od datuma
otvaranja ponuda. Ponuđač čija ponuda na osnovu sistema vrednovanja u
skladu sa pravilima tendera ima najveću vrednost ponude proglasiće se za
izabranog odnosnog prvorangiranog ponuđača. Tenderska komisija na
predlog Agencije odobrava rezultat tendera.
Tabela - Pregled rezultata u postupku tenderske prodaje
Knjig. vrednost (000 Prodajna cena Odnos prod. cene i
Period
din) (000 din) knjigovod. Vredn.
2002 9.526.169 12.133.447 127,37%
2003 27.055.712 39.250.817 145,07%
2004 4.172.834 1.094.213 26,22%
2005 9.327.430 8.047.388 86,28%
2006 4.848.085 8.338.932 172,00%
2007 8.180.584 9.829.734 120,16%
2008 3.909.684 42.806.206 1.094,88%
2009 2.334.288 2.601.602 111,45%
Ukupno: 69.354.786 124.102.339

Pregovori i zaključenje ugovora

Po proglašenju tender liste, u roku od 30 dana od isteka roka za

obaveštavanje svih ponuđača o rezultatima tendera (u slučaju tendera sa više
učesnika), Agencija za privatizaciju i prvorangirani ponuđač treba da potpišu
Ugovor o prodaji. Ukoliko izabrani ponuđač u navedenom roku ne potpiše
Ugovor o prodaji koji je prihvatila Agencija, smatra se da se povukao iz
transakcije. U tom slučaju, Agencija poziva drugorangiranog ponuđača da sa
njim zaključi Ugovor o prodaji. Ukoliko i drugorangirani ponuđač odbije da
potpiše Ugovor o prodaji, Agencija odlučuje o daljem postupku u saradnji sa
nadležnim Ministarstvom za poslove privatizacije.

47
U slučaju da na tenderu ponudu podnese samo jedan ponuđač, za koga
Agencija utvrdi da ispunjava uslove i kriterijume tendera, Tenderska komisija
na predlog Agencije može odlučiti da započne pregovore sa jedinim
ponuđačem ili da tender proglasi neuspelim. Ukoliko se odobri otpočinjanje
pregovora, ministar nadležan za poslove privatizacije obrazuje Komisiju za
pregovore sa jedinim ponuđačem. Komisija za pregovore je ovlašćena da vodi
pregovore sa jedinim ponuđačem. Komisija za pregovore predlaže Tenderskoj
komisiji da li da odobri zaključivanje Ugovora o prodaji sa jedinim ponuđačem
na tenderu u roku od 60 dana od dana njenog obrazovanja. Ako Tenderska
komisija ne prihvati predlog Komisije za pregovore, Agencija u saradnji sa
Ministarstvom nadležnim za poslove privatizacije odlučuje o daljem toku
postupka.

Specifični načini tenderske prodaje

Agencija može da sprovede tender sa javnim nadmetanjem kada se prodaje

imovina subjekta privatizacije. Ovo je slučaj kod preduzeća koja su u
postupku restrukturiranja i kod kojih je predviđena parcijalna ili zajednička
prodaja imovine društva u skladu sa Programom restrukturiranja. Tender sa
javnim nadmetanjem je postupak i način prodaje imovine subjekta
privatizacije kroz dve faze, podnošenjem ponuda i javnim nadmetanjem
ponuđača.

Na tenderu sa javnim nadmetanjem Ugovor o prodaji se zaključuje kao ugovor

po pristupu, odnosno ponuđači su dužni da prihvate u potpunosti tekst
Ugovora o prodaji u okviru svoje ponude. Takođe, može se odrediti minimalna
cena za predmet prodaje, u kom slučaju ponuđene cene ponuđača moraju biti
najmanje jednake toj minimalnoj ceni.

U javnom nadmetanju učestvuju samo kvalifikovani ponuđači koji

ispunjavaju uslove iz tenderske dokumentacije i javnog poziva i koji u javnom
nadmetanju poboljšavaju svoje ponude u pogledu ponuđene cene. Ovaj
koncept prodaje se pokazao dobar u konkurentnim postupcima prodaje
putem javnog tendera, sa više ponuđača, sa ciljem postizanja što veće cene na
tenderu. Kvalifikovani ponuđači imaju mogućnost da u fazi javnog
nadmetanja poboljšaju prvobitne ponude.

Vlasničke hartije od vrednosti koje su prenete Akcijskom fondu

(Akcionarskom fondu) u skladu sa zakonom, mogu se prodavati na tenderu
po skraćenom postupku. Agencija donosi odluku o sprovođenju tendera po
skraćenom postupku prilikom donošenja odluke o metodu prodaje.

U tenderu po skraćenom postupku minimalna cena za predmet tendera ne

može da bude niža od 50% korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala koji
se nudi na prodaju prema poslednjem finansijskom izveštaju. Na tenderu po
skraćenom postupku ugovor o prodaji se zaključuje kao ugovor po pristupu.
Tender po skraćenom postupku se pokazao kao dobar metod kada je intencija
da postoji utvrđena minimalna cena na tenderu i da postupak bude okončan
u što kraćem periodu. U tom smislu, skraćenje postupka se postiže time što
nema pregovora sa ponuđačima i što ugovor sa prvorangiranim ponuđačem
može biti zaključen odmah nakon proglašenja tender liste.

48
Rezultati tenderske privatizacije u Srbiji

Kako je period privatizacije otpočeo 2001. god., Srbija se nalazi u desetoj

godini od početka postupka i u godini kada je privatizacija društvenog
kapitala trebala da bude već davno okončava. Treba napomenuti da je u
skladu sa poslednjim izmenama Zakona o privatizaciji predviđeno da za
preduzeća sa društvenim kapitalom mora biti objavljen javni poziv do kraja
2008. god., ili će u protivnom ista biti likvidirana.

Ovo je prouzrokovalo povećan broj objava za prodaju u poslednjem kvartalu

2008. god., a rezultovalo je time da se i u 2009. veliki broj preduzeća našao u
postupku privatizacije. Međutim, za nepovoljne ishode objavljenih prodaja u
ovom periodu u najvećoj meri se krivi svetska ekonomska kriza praćena
drastičnim smanjenjem priliva stranih investicija i lošijim performansama
samih subjekata privatizacije u tekućoj godini. Ipak, ne uzima se u obzir
faktor prevelike ponude, koja smanjuje tražnju i statusa i stanja ponuđenih
subjekata, koji su u društvu lošeg kredibiliteta R. Srbije kao destinacije za
investiranje.

Rezultati privatizacije, statistički posmatrano, mogu se pratiti prema broju

ponuđenih i prodatih preduzeća, na godišnjem nivou. Na donjem grafiku (Broj
ponuđenih i prodatih preduzeća) i tabeli (Pregled rezultata prema potpisanim
ugovorima o prodaji javnim tenderom), dat je pregled takvih rezultata u
postupku tenderske prodaje. Prema broju ponuđenih preduzeća, ključne
godine, sa najvećim brojem objavljenih javnih poziva, bile su 2002. i 2003.
(početak privatizacije) i 2007. (godina pre roka za okončanje privatizacije).
Broj prodatih preduzeća javnim tenderom je dostigao maksimum u 2006.
godini, sa 31 zaključenim ugovorom o prodaji.

Grafik - Broj ponuđenih i prodatih preduzeća 28

Posmatrano u odnosu na prihode od prodaje najveći prilivi ostvareni su u

2003. god (39,2 milijardi RSD) i 2008. god. (42,8 milijardi RSD), pri čemu je
najveća razlika u odnosu na knjigovodstvenu vrednost kapitala koji je bio
predmet prodaje na tenderu iskazana u 2008. god. (10 puta veća vrednost
postignute prodajne cene). Ostvareni prihodi su posledica i broja objavljenih

28 Agencija za privatizaciju Republike Srbije, avgust 2009. god.

49
javnih poziva u godinama koje su prethodile godinama sa najvećim prilivima
(najveći broj objava). Ukupni prihodi od tenderske privatizacije, od početka
postupka do avgusta 2009. god. iznosili su oko 124 milijardi RSD.

Grafik - Prihodi od prodaje

Imajući u vidu da je investicioni program značajan element ugovora o prodaji

u postupku tendera, rezultate tenderske prodaje treba pratiti i kroz visinu
ugovorenih investicionih obaveza, koja je ukupno iznosila preko 93 milijarde
RSD od početka privatizacije do sredine 2009. god. Najveće ugovorene
investicije postignute su u 2003. (kada su ostvareni i visoki prihodi od
prodaje) i 2006. godini (godina sa najvećim brojem prodatih preduzeća).

Grafik – Minimalna investicija

Od 129 potpisanih ugovora o prodaji u tenderskoj proceduri, 21 ugovor je

raskinut zbog neispunjenja ugovornih obaveza od strane kupaca, što čini oko
16% neuspešnih transakcija od prodatih preduzeća.

Zvanični razlozi za raskid su bili kršenje ugovornih obaveza od strane

kupaca, i to najčešće obaveza koje se odnose na investicioni program,
raspolaganje imovinom subjekata privatizacije i socijalni program. Ukupan
broj zaposlenih u privatizovanim društvima putem tenderske prodaje je oko
84.000 radnika. U tabeli u nastavku izložen je sumarni pregled rezultata
prema potpisanim ugovorima o prodaji javnim tenderom, sa osvrtom na
ključne elemente transakcija.

50
Tabela - Pregled rezultata prema potpisanim ugovorima o prodaji javnim
tenderom
Rezultati od Ukupno Broj Knjigov. Prodajna Investicije Soc.
2002 - prodato zaposlenih vred. u cena 000 EUR program
31.07.2009. 000 EUR 000 EUR 000 EUR
Tenderi 108 83.891 934.645 1.213.029 1.145.501 276.689

Pregled značajnijih tenderskih transakcija po godinama privatizacije

U ovom delu je napravljen kratak pregled značajnijih tenderskih transakcija u

Srbiji u periodu od 2002 – 2009 godine, sa osvrtom na ključne elemente u
potpisanim kupoprodajnim ugovorima.

Godina 2009. Austrijsko preduzeće, EDDSG, potpisalo je 5. februara 2009.

godine sa Agencijom za privatizaciju Ugovor o prodaji 70% društvenog
kapitala preduzeća AD Jugoslovensko rečno brodarstvo Beograd. Ponuđač
EDDSG proglašen je za prvorangiranog ponuđača na tenderu, sa ponuđenom
cenom u iznosu od 24,5 miliona evra. Kupac se obavezao na investicioni
program u iznosu od 15,73 miliona evra, uz bezuslovno prihvatanje
minimalnih obaveza socijalnog programa. Preduzeće AD Jugoslovensko rečno
brodarstvo Beograd je specijalizovano za unutrašnji i međunarodni transport
tečnih i suvih roba i predstavlja po veličini četvrto preduzeće za rečni
transport u regionu donjeg Dunava.

Godina 2008. Imovina Kompanije Internacional CG DP Beograd – „u

restrukturiranju“ koja se nalazi na Novom Beogradu, prodata je za
148.800.999 evra i to NBGP Properties Beograd, koji je nastupio sa firmom
IHG Management iz Holandije. Beogradska celina imovine obuhvata
nekadašnji hotel „Intercontinental“, apartmane i poslovni prostor, poznate
kao "Geneks apartmani" i druge objekte ukupne površine oko 73.000
kvadrata. U planu je rekonstrukcija i adaptacija hotela u cilju postizanja
standarda od pet internacionalnih zvezdica, u skladu sa ugovorom o prodaji,
pri čemu je po projektu predviđen budući hotel na ovoj lokaciji koji će
pripadati lancu Crown Plaza.

Ugovor o prodaji imovine kompanije Internacional CG DP Beograd – „u

restrukturiranju“, koja se nalazi na Kopaoniku, zaključen je 26. decembra
2008. godine za 23 miliona evra sa kupcem MK Group d.o.o. iz Beograda. Na
prodaju su bili ponuđeni hoteli Grand i Sunčani vrhovi. Osim plaćanja
prodajne cene, kupac se obavezao na zadržavanje postojeće delatanosti hotela
i apartmana najmanje sledećih 10 godina i postizanja nivoa kvaliteta od
minimum četiri internacionalne zvezdice.

Energetska kompanija ABS Minel Trafo A.D. iz Mladenovca je potpisivanjem

ugovora o prodaji preuzela 65,149% ukupnog kapitala preduzeća A.D. Minel
Transformatori, Ripanj. ABS Minel Trafo, inače deo ABS holdingsa, bio je
prvorangirani na tenderu sa ponuđenom cenom od 17 miliona evra, i
obaveznim investicijama u iznosu od 7 miliona evra.

Agencija za privatizaciju i Akcijski fond su 04. decembra 2008. godine

potpisali Ugovor o prodaji sa Almeksom d.o.o. iz Pančeva o prodaji
pančevačkog preduzeća za poljoprivrednu proizvodnju Stari Tamiš. Ugovorena

51
cena je bila 11,19 miliona evra za 71,05% kapitala privrednog društva Stari
Tamiš i investicioni program u vrednosti od 900.000 evra.

Mađarska kompanija ContiTech Rubber Industrial Kft (deo grupe ContiTech) i

Agencija za privatizaciju su 11. septembra 2008. godine potpisali ugovor o
prodaji 70% kapitala preduzeća Kolubara Univerzal d.o.o. iz Velikih Crljana.
Ugovorena je cena od 11 miliona evra i investicioni program u vrednosti od 4
miliona evra.

Godina 2007. Konzorcijum firmi Preduzeće za puteve a.d. Beograd i Petrobart

d.o.o. Beograd, je za kupovinu 70% kapitala Fabrike maziva d.o.o. iz
Kruševca platio 25 miliona evra. Ugovorom koji je potpisan 5. februara 2007.
godine, Kupac se obavezao da će u fabriku investirati 10 miliona evra,
prihvatiti minimalne obaveze socijanog programa, kao i određene dodatne
elemente socijalnog programa.

Kompanija Neochimiki L.V. Lavrentiadis, lider proizvodnje deterdženata i

hemijskih proizvoda u Grčkoj, je 14. februara 2007. godine, potpisala ugovor
o prodaji 70% ukupnog kapitala Rafinerije nafte d.o.o Beograd. Kupac je
ponudio cenu od 16,38 miliona evra, investicije u vrednosti od 15 miliona
evra, uz prihvatanje minimalnih i određenih dodatnih elemenata socijalnog
programa.

Godina 2005. Preduzeće Invej Beograd preuzelo je 70% društvenog kapitala

preduzeća Rubin iz Kruševca za cenu od 20,13 miliona evra uz obavezu da u
narednih 5 godina u preduzeće uloži 11.360.200 evra.

Akcionarsko društvo Vojvodinaput-Bačkaput iz Novog Sada prodato je

preduzeću PZP Niš dana 07. novembra 2005. godine po ceni od 10,11 miliona
evra i uz investicije u vrednosti od 5,1 milion evra.

Konzorcijum PZP Niš i PZP Beograd potpisao je dana 23. juna 2005. godine
Ugovor sa Agencijom za privatizaciju o kupovini preduzeća za puteve Beograd.
Prodajna cena je bila 18,8 miliona evra, a investicioni program u vrednosti od
13,07 miliona evra.

Godina 2004. Preduzeće Swisslion iz Novog Sada, kupilo je 70% društvenog

kapitala PIK Takova iz Gornjeg Milanovca. Prodajna cena za kapital je bila 3
miliona evra. Pored obaveze da plati prodajnu cenu, Swisslion se obavezao da
u preduzeće u narednih 5 godina investira 30 miliona evra. Kupac se takođe
obavezao da neće otpuštati zaposlene po osnovu tehnološkog viška u naredne
3 godine.

Godina 2003. Kompanija Philip Morris Holland B.V. investirala je ukupno

518,03 miliona evra u kupovinu 66,45% vlasništva u Duvanskoj industriji
Niš, od toga 387 miliona za kapital preduzeća, 64,85 miliona za petogodošnji
investicioni program i 66,18 miliona evra za socijalni program.

British American Tobacco kupio je 67,81% akcija duvanske industrije DIV

Vranje za 87 miliona evra. Od toga je 50 miliona plaćeno za kapital, 24
miliona za petogodišnji investicioni program i 13,14 miliona za socijalni
program.
52
Ruski Lukoil je preuzeo 79,5% društvenog kapitala Beopetrola za ukupno 210
miliona evra: 117 miliona za akcije, 85 miliona za investicioni program i 8
miliona za socijalni program.

Godina 2002. Austrijska firma Henkel kupila je 70% kruševačke Merime za

14,4 miliona evra. Kupac se obavezao na investicioni program u iznosu od
43,3 miliona evra i socijalni program od 12,1 miliona evra.

Slovenačka firma Impol kupila je 70% Seval - Valjaonice aluminijuma iz Užica

za 6,5 miliona USD, i preuzela obeveze da u Valjaonicu investira 14,6 miliona
USD.

Holcim AG je postao vlasnik cementare Novi Popovac kupovinom 70%

kapitala za 52,5 miliona USD.

Najveća srpska fabrika cementa iz Beočina prodata je kompaniji Lafarge iz

Francuske po ceni od 58,81 miliona evra i investicionim programom od 37,33
miliona evra. Vrednost preuzetih dugova iznosila je 19 miliona USD.

Grčka firma Titan je kupila cementaru iz Kosjerića za 35,5 miliona USD.

Obaveze po osnovu investicionog programa iznosile su 29,6 miliona USD.

Hemofarm Koncern je kupio Zorku Farma, Šabac za 14,7 miliona evra, uz

obavezu da uloži 27,5 miliona evra i prihvati socijalni program.

Činjenica je da se proces tranzicije u Srbiji pokazao komplikovanijim i

dugoročnijim od prvobitnih očekivanja, a praćen je i sa više zakonskih izmena
u proteklom periodu. U Srbiji trazicija ostvaruje ozbiljnije pomake tek posle
2000. godine. Ovaj proces je tekao prilično neravnomerno, u periodu 2001-
2002 on je započet relativno brzo, a zatim je usporen do 2006. god, sa
intencijom da u prethodne dve godine proces bude okončan. Međutim, uticaj
globalne ekonomske krize je onemogućio kraj privatizacije u planiranim
rokovima, te se država preorijentisala na pomoć velikim neprivatizovanim
privrednim sistemima kroz investicije i subvencije, kako bi ih pripremila za
uspešniju privatizaciju u boljim tržišnim uslovima, iako je to u suprotnosti sa
propisima kojima je taj proces uređen, ali i razlozima za njihovo donošenje.

Tenderska prodaja se pokazala kao dobar izbor za privatizaciju preduzeća od

strateškog interesa, imajući u vidu da u ovom postupku samo odabrani
kvalifikovani učesnici imaju mogućnost da postanu kupci i da je intencija kod
ove prodaje na pronalaženju strateških partnera za subjekt privatizacije i za
državu. Pri tome ne treba zanemariti druge značajne aspekte ovakve prodaje
koji se reflektuju kroz očuvanje kontinuiteta delatnosti, sa boljim
performansama društva zahvaljujući investicionim ulaganjima, novim
tehnologijama i stručnim kadrovima.

Model prodaje, onako kako je projektovan, doveo je do relativno brze

privatizacije velikih preduzeća, pri čemu je kao metod za njihovu prodaju
izabran javni tender. Od privatizacije velikih sistema donet je značajan prihod
državi, a verovatno i povećanje efikasnosti u privatizovanim društvima.

53
Značajan nivo investicija je realizovan kroz proces privatizacije velikih
privrednih sistema, a sve u cilju povećanja njihove efikasnosti. Kako je,
umesto da model prodaje bude kasnije diversifikovan u cilju daljeg povećanja
efikasnosti, nastavljeno sa istim modelom, to je dovelo do kasnije prodaje po
nižim cenama (20% ili manje od knjigovodstvene vrednosti) i plaćanja na rate,
sa čestim problemima u izmirivanju ove obaveze od strane kupaca.

Srbija, bar što se tiče privatizovanog dela privrede, prelazi u drugu fazu
tranzicije, s obzirom da se privatizacija društvenih preduzeća privodi kraju,
pa se država uveliko usredsredila na velike infrastrukturne sisteme u
državnom vlasništvu i da je preduzela određene korake na njihovom
restrukturiranju, kao uvodu u njihovu parcijalnu ili totalnu privatizaciju. S
tim u vezi, rezultate i efekte dosadašnjih privatizacija treba koristiti u cilju
sagledavanja prednosti i nedostataka odabranih modela i predhodnih iskus-
tava, što će nam pomoći za unapređenje efikasnosti budućih postupaka
privatizacije i daljeg toka tranzicije.

II POSTUPAK RESTRUKTURIRANJA

54
Restrukturiranje je sinonim za posledicu najtežih uslova u jednom preduzeću,
ravne stečaju i likvidaciji, kada mu nije moguće naći kupca i obezbediti
opstanak bez rešavanja vrlo komplikovanih dužničko-poverilačkih odnosa i
izvođenja složenih statusnih i organizacionih promena.

Restrukturiranje u postupku privatizacije nije model privatizacije, kako se to

u javnosti smatra, već autonomni deo postupka privatizacije koji služi da se
subjekt privatizacije učini takvim, da je nad njim postupak privatizacije
moguće sprovesti.

Veza ovog dela postupka sa kasnijim modelom privatizacije je ta, što on u

stvari odredi kojim će metodom ili kombinacijom metoda privatizacija biti
sprovedena. To se čini na taj način što se u postupku restrukturiranja
proizvede Program restrukturiranja, odnosno izvršna isprava koja je
obavezujuća i za poverioce i za subjekt privatizacije i za Agenciju za
privatizaciju, ali i ostale učesnike u postupku na koje se neposredno odnosi.

Doneti program restrukturiranja ima snagu izvršne isprave i smatra se

ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca
koja su u njemu utvrđena, a ako se po donošenju programa restrukturiranja
protiv subjekta privatizacije pokrene postupak pred nadležnim organom, isti
je dužan da, u slučaju kada je potraživanje osnovano, obaveže subjekt
privatizacije na isplatu potraživanja na način predviđen programom
restrukturiranja, prema čl. 23a Zakona.

Osnovni cilj ovog postupka je učiniti sve i dati svakom preduzeću u

restrukturiranju šansu na tržištu kako bi se sačuvalo svako, ekonomski
opravdano radno mesto koje bi kasnije bilo generator stvaranja novih.

Velikim radom i zalaganjem u slučajevima u kojima je država Srbija uvidela

interes, postignut je uspeh u tome da se pokretanjem postupka
restrukturiranja obezbedi budućnost za odabrana strateška preduzeća, bez
olakog gašenja, stečaja i prinudne likvidacije, kako bi teret tranzicije bio
ravnomerno raspoređen na sve segmente društva.
Velika društvena preduzeća, koja su bila organizovana kao kompleksni
ekonomski konglomerati, najčešće su stvarana ne po diktatu ekonomske
nužde, već voljom političkog faktora. Kao takva ona su najčešće u sebe
inkorporirala ceo niz raznorodnih proizvodnih delatnosti, a često i uslužnih i
neproizvodnih delatnosti.

Većina ovih preduzeća se, do pre dvadesetak godina, razvijala pod okriljem i
zaštitom političkog faktora, radi čega su ona imala povlašćen položaj na
domaćem tržištu. Ona su uglavnom imala status nosioca razvoja Srbije ili
svojih regiona, a zapošljavala su i veliki broj radnika. Stoga su ona prošlih
decenija i u ekonomskom i u socijalno-političkom smislu igrala ulogu
okosnice privrede Srbije (i svojih regiona). Na osnovu toga je u javnosti još
uvek prisutan utisak da se radi o potencijalno dobrim preduzećima, koja će
biti moguće brzo i lako prodati po visokoj ceni.

Pri tome se polazilo od vrlo pogrešne pretpostavke da će se proizvodnja ovih

preduzeća moći relativno lako i brzo obnoviti, čak iako uopšte ne rade. Sa
55
druge strane, kod nas je godinama podgrevana ideja da će se po ukidanju
sankcija UN privreda Srbije veoma brzo razvijati, prevashodno po osnovu
obnove proizvodnje postojeće privredne strukture. Na bazi toga su u javnosti i
nastala očekivanja da je ova preduzeća moguće lako, brzo i povoljno
privatizovati, bez ikakvog prethodnog restrukturiranja.

Na žalost, situacija u ovim velikim društvenim preduzećima je 2001. godine,

kada je kod nas otpočela opšta, obavezujuća i oročena privatizacija bila
mnogo nepovoljnija od one koja je bila očekivana i plasirana u našoj javnosti,
ali i u delu stručnih krugova. Zbog toga se restrukturiranje u postupku
privatizacije i nametnulo kao neminovni međukorak koji omogućava procesu
privatizacije da se uopšte i dogodi.

Kada je krajem 2001. godine kod nas otpočela privatizacija prodajom

preduzeća domaćim i stranim investitorima, velika društvena preduzeća više
nisu bila u ekonomskom stanju u kome su se nalazila krajem 1970-tih i
početkom 1980-tih godina. U stvari, gotovo sva su se već tokom 1990-tih
nalazila u gotovo beznadežnoj ekonomskoj situaciji, usled svih napred
navedenih razloga.

Preciznosti radi, treba reći i da se ekonomsko stanje većine velikih društvenih

preduzeća počelo vidno pogoršavati već sredinom 1980-tih godina, a da je
trend pogoršanja naglo ubrzan raspadom SFRJ, uvođenjem sankcija UN,
NATO agresijom i kasnijim raspadom SRJ.

Višegodišnje sankcije i NATO bombardovanje su samo označili kraj agonije

uništavanja ovih velikih društvenih, a i većine drugih preduzeća u Srbiji.
Međutim, ova saznanja su najverovatnije svesno prikrivana od naše
društvene javnosti, a time i podgrevane iluzije da se naše nagomilane
ekonomske teškoće mogu relativno lako, brzo i jeftino prevazići.

Da je u našoj zemlji privatizacija otpočela 1988-89. godine, kada je privreda

još uvek bila relativno moderna i dobro integrisana u svetske ekonomske
tokove, ona se mogla odvijati predviđenim usporenijim ritmom i bez ozbiljnijih
negativnih socijalnih posledica, kakve imamo danas. Međutim, u Srbiji je
opšta privatizacija počela tek krajem 2001. godine, odnosno sa zakašnjenjem
od nekih 12-13 godina. U tom međuperiodu je došlo do radikalnog pogoršanja
ekonomskih prilika u privredi zemlje, a posebno u velikim društvenim
preduzećima.

Tu situaciju je prevashodno moguće ilustrovati kroz nekoliko nespornih i za

naše potrebe vrlo karakterističnih činjenica.

Najpre treba ukazati na činjenicu da su u ovim preduzećima uglavnom pre

1980. godine instalirani izuzetno veliki kapaciteti. Kako je zemlja zašla u zonu
dezinvestiranja već u prvoj polovini 1980-tih, to ova tehnologija od
instaliranja praktično nikada nije bila modernizovana. Sada u tehničkom i
tehnološkom pogledu ova naša preduzeća zaostaju za sličnim preduzećima
zapadne Evrope više od tri decenije.

56
Pored toga, ona već godinama posluju i na veoma niskom stepenu korišćenja
kapaciteta. Shodno tome i proizvodi ovih preduzeća u tehnološkom smislu
zaostaju za sličnim proizvodima zapadne Evrope takođe oko tri decenije.
Zastarela oprema i nisko korišćenje kapaciteta produkuje visoke troškove
proizvodnje, što opet kao posledicu ima nisku cenovnu i necenovnu
konkurentnost proizvoda.

Na osnovu svega, sledi da su sada potrebna ogromna investiciona ulaganja,

ako bi se želela modernizovati ova naša preduzeća sa velikim instalisanim
kapacitetima i zastarelim proizvodnim programima. To praktično znači da je
tržišna vrednost ovih preduzeća vrlo niska (često nulta, pa čak i negativna), te
da se u većini slučajeva svodi samo na vrednost građevinskih objekata i
zemljišta. Naša šira društvena javnost toga obično nije, ili ne želi da bude
svesna.

Stoga je, u ovakvim uslovima, pronalaženje strateških partnera spremnih da

kupe ova preduzeća veoma otežano ili praktično nemoguće. Naime, sam čin
kupovine (čak i da se ona nude po vrlo niskim cenama) podrazumeva da
kupac mora obaviti njihovo temeljno restrukturiranje. To po pravilu
podrazumeva ogromna ulaganju u njihovu finansijsku konsolidaciju,
ekonomsku revitalizaciju i tehničko-tehnološku modernizaciju, kako bi se ona
u nekom roku pretvorila u prosperitetna i profitabilna preduzeća.

U okviru ovog pitanja javljaju se ponekad otpori privatizaciji od strane

lokalnih organa državne uprave, menadžerske strukture i sindikata. Motivi za
ovakve reakcije se razlikuju od slučaja do slučaja, a variraju u rasponu od
neznanja do specifičnih grupnih i pojedinačnih interesa. Najčešće se ipak radi
o neznanju i neshvatanju suštine i težine problema sa kojim se suočavamo.
Vrlo često je to oličeno u tome da se u javnosti javljaju ili plasiraju ideje, kako
je ipak moguće pronaći neki drugi pristup privatizaciji preostalih velikih
društvenih preduzeća, koji bi bio manje neprijatan sa ekonomskog, socijalnog
i političkog stanovišta, odnosno da možda postoji neki lakši način da se reše
nagomilani problemi u ovim preduzećima i u privredi kao celini.

U vezi sa tim treba istaći sledeće. Tačno je da je Srbija takvu šansu imala, ali
je ona nepovratno propuštena još pre 1990. godine. Da se u to vreme
pristupilo realizaciji dobro programirane i relativno spore privatizacije, Srbija
bi kroz proces tranzicije verovatno prošla na gotovo bezbolan način. U prilog
tome govore brojne citirane analize domaćih i inostranih stručnjaka.

Krajem 2001. godine takve mogućnosti jednostavno više nisu postojale. U to

vreme jedina alternativa je bila da se privatizacija odloži ili bitno uspori. U
slučaju prihvatanja ove pozicije, država bi morala da pronađe dodatne izvore
sredstava za finansiranje rada velikih društvenih i drugih preduzeća (ulaganja
u modernizaciju opreme; ulaganja u obrtna sredstva) za neki broj godina u
budućnosti. S obzirom da je najveći njihov broj već bio i u gotovo beznadežnoj
finansijskoj situaciji (krizi), svaki pokušaj ovakve njihove sanacije i
revitalizacije bi zahtevao ogromna ulaganja sa neizvesnim rezultatom. Ovakvu
politiku je Srbija već isprobala tokom 1990. godina. Tada je država štampala i
novac koji je davala preduzećima za tekuće poslovanje, a to je za posledicu
imalo nezapamćenu hiperinflaciju 1993. godine.

57
Od 1994. ova praksa nije bila toliko intenzivna, a doživela je i neka tehnička
usavršavanja. Tako praktikovana, ona je imala za cilj kupovanje socijalnog
mira u što dužem periodu vremena, a verovatno su iza toga stajali i neki
konkretni politički ciljevi. Međutim, ekonomska posledica ove politike je bila
gotovo potpuno uništavanje privrede Srbije i njenih preduzeća. Ova politika je
posebno pogubne ekonomske posledice imala po velika društvena preduzeća,
odnosno nosioce razvoja.

Jasno je da bi u sadašnjim uslovima ponovno vođenje iste politike sa

ekonomskog stanovišta bilo ne samo kontraproduktivno, već i praktično
neizvodljivo. Pored toga, svaki takav pokušaj bi podrazumevao i iznalaženje
odgovora na ceo niz pitanja, koja u postojećim uslovima faktički i nemaju
odgovor.

Recimo, gde bi država našla sredstva za tako obimna ulaganja u finansijsku

rehabilitaciju preduzeća, odnosno da li bi država ulagala društveni kapital ili
neki drugi kapital (domaćih štediša, sredstva iz inostranih kredita)? Ili, kako
bi država mogla obezbediti da velika preostala društvena i državna preduzeća
ponovo bez ikakvih vidnijih efekata ne potroše kapital koji su na ovaj način
dobila?

Iz ove perspektive se može reći i da je država takođe propustila iz čisto

političko-populističkih pobuda da velike kredite kojima se zadužila u
međuvremenu umesto u tekuću potrošnju investira u ona preduzeća i
proizvodne programe koji su dokazano perspektivni, kako bi oni kasnije mogli
kao motor razvoja doprineti i razvoju i vraćanju kredita, a ne kao u odabranoj
varijanti da država rasipa novac na tekuću potrošnju i trenutni socijalni mir,
iza čega ostaju samo dugovi i kamate poveriocima bez ikakvih razvojnih i
ekonomskih efekata.

Druga značajna stvar koju treba naglasiti je da su gotovo sva ova preduzeća
konglomerati, sastavljeni od manjeg ili većeg broja potencijalno samostalnih
preduzeća. Ne mali broj njih u svom sastavu često ima organizacione celine
koje nemaju ni direktne ni indirektne veze sa osnovnom delatnošću i drugim
proizvodnim delovima (hoteli, restorani, odmarališta, zdravstvene ustanove,
muzeje, dečija obdaništa, sportske objekte i slično).

Tako na primer, u okviru nekih 80 ili 90 preduzeća koja su se u periodu

2002-2007. prošla ili se nalaze u procesu restrukturiranja nalazilo nekih 600-
800 proizvodnih celina (odnosno potencijalno samostalnih firmi) i drugih
organizacionih celina. To znači da ona proizvode vrlo diversifikovan asortiman
proizvoda i usluga, koji se najčešće klasifikuju u veći broj industrijskih
grupacija. U principu, za ovakve konglomerate ne može postojati jedan
privatni investitor koji bi bio zainteresovan za njihovu kupovinu, niti ga je
moguće pronaći, kao što ne postoji ni samo jedno rešenje za ovakvu grupaciju
i situaciju. Upravo iz tih razloga u ovakvim slučajevima organizaciono
restrukturiranje i stvaranje većeg ili manjeg broja novih samostalnih
preduzeća neophodan je preduslov da bi se celina od ključnog interesa uopšte
mogla ponuditi na prodaju.

58
To opet podrazumeva da je najpre potrebno dosta vremena da se utvrde
potencijalno samostalne proizvodne celine, te da se potom izvrši
organizaciono restrukturiranje ovih preduzeća (dekomponovanje
konglomerata i stvaranje novih samostalnih poslovnih jedinica tj. preduzeća).

U sklopu toga je neophodno utvrditi i koje potencijalno samostalne celine

imaju proizvodni program sa ekonomskom perspektivom, kako bi se one
kompleksno restrukturirale i pripremile za privatizaciju. U okviru ovog
dekomponovanja treba rešavati često kompleksna statusna pitanja
organizacionih delova koji ne čine osnovnu proizvodnju, jer bez toga nije
moguće dovršiti dekomponovanje ovih konglomerata i njihovu pripremu za
privatizaciju.

Sledeći problem na koji takođe treba ukazati je da je u ovih 80-90%

preduzeća zaposleno mnogo više radnika nego što je to neophodno po bilo
kojim tehničko-tehnološkim standardima. Po pravilu, sve procene govore da
se 40% od njih mogu smatrati tehnološkim viškom. U stvari, u ovim
preduzećima je uvek bilo nepotrebno zaposlenih radnika (čak i pre 1980. g.
kada su ona radila sa daleko većim procentom korišćenja kapaciteta, pa je taj
problem bio donekle podnošljiv). U vezi sa tim treba samo reći da se radi o
posledici specifičnog načina organizacije privrednog života u prošlosti
(zasnovanog na konceptima samoupravljanja, društvene svojine i udruženog
rada).

Sa praktičnog stanovišta posmatrano, prekomernim zapošljavanjem (naročito

u administrativnim službama) se u prošlosti kod nas rešavalo pitanje
nezaposlenosti. Zbog toga što su zapošljavala tako veliki broj radnika ova
preduzeća su oduvek smatrana nosiocem razvoja u svojim regionima, jer je
ekonomsko stanje svakog regiona u suštini bivalo opredeljeno brojem
zaposlenih u velikim društvenim preduzećima.

Nezavisno od toga kako je problem nastao, jasno je da on ozbiljno

onemogućava sve pokušaje da se ova preduzeća brzo i uspešno privatizuju.
Sasvim je jasno i da privatni investitori i dalje ne bi imali potreban interes da
ulažu u preduzeća u kojima je broj zaposlenih gotovo dvostruko veći od
tehnološki i ekonomski opravdanog broja. Zbog toga se i kadrovsko
restrukturiranje (redukovanje viškova zaposlenih putem socijalnih programa)
takođe postavlja kao jedan od preduslova da se pristupi njihovoj privatizaciji.

To, međutim, implicira da je sada restrukturiranje i privatizacija ovih

preduzeća skopčana sa brojnim ekonomskim, socijalnim i političkim
problemima za ne mali broj gradova i regiona u Srbiji. Svi ti problemi su i do
sada bili prisutni, ali u pritajenom obliku. Naime, ova preduzeća su godinama
produkovala gubitke, ali su oni ili socijalizovani ili odlagani. Sada su svi ovi
ekonomski problemi iz naše prošlosti samo otvoreni u pokušaju da se
definitivno reše i tako zaustavi proces višedecenijskog propadanja privrede
Srbije.

U konkretnom slučaju, to podrazumeva rešavanje pitanja tehnoloških viškova

zaposlenih, a ponekad može da znači i gašenje bezpersektivnih oblika
proizvodnje. Kako se radi o velikim preduzećima, koja su bila kičma privrede

59
u svojim regionima, jasno je da se rešavanju njihovih problema mora
pristupati vrlo oprezno i promišljeno. To najčešće podrazumeva višeslojno
preispitivanje svakog koraka u postupku njihovog restrukturiranja, a sa
ciljem da se minimiziraju ekonomski i socijalni troškovi i udari (odnosno da
se pokuša očuvati svaka proizvodnja za koju se oceni da ima i minimum
ekonomske opravdanosti). Takav pristup u restrukturiranju ovih preduzeća
zahteva dosta stručnosti, vremena i napora, ali se čini opravdanim i sa
ekonomskog i socijalnog i političkog stanovišta.

Naredni problem sa ovom grupom krupnih društvenih preduzeća je njihova

finansijska prezaduženost. Po pravilu su dugovi ovih preduzeća veliki (često
znatno veći od procenjene tržišne vrednosti samih preduzeća), a kumulirali su
se tokom dužeg perioda u prošlosti – kada se nastojalo prikriti njihovo pravo
ekonomsko stanje. Naravno, kada su preduzeća u ovakvoj finansijskoj
situaciji iluzorno je bilo kakvo očekivanje da bi privatni investitori mogli
pokazati interes za njihovu kupovinu. Stoga se finansijsko restrukturiranje
svih ovih preduzeća nametnulo kao najbitniji preduslov da bi se moglo
pristupiti njihovoj kasnijoj privatizaciji.

To praktično znači da u postupku restrukturiranja preduzeća najpre treba

utvrditi obim dugovanja i potraživanja, da bi se stekla realna slika njihovog
ekonomskog stanja. U većini preduzeća je knjigovodstvena evidencija
nepotpuna i neadekvatna, pa je potrebno uložiti dosta dodatnog napora i
znanja da se utvrde sva stvarna dugovanja i potraživanja, zatim da se utvrde
sporna dugovanja i potraživanja, a potom slede teški i komplikovani pregovori
sa poveriocima na usaglašavanju obima svakog pojedinačnog duga i načina
njegovog namirenja u postupku privatizacije. Radi se o vrlo komplikovanom
mehanizmu, koji se može nazvati i uslovni stečaj.

S obzirom da su skoro sva ova preduzeća konglomerati, a da imaju veliki

obim spoljnih i internih dugova, a time i veliki broj poverilaca, to ovaj proces
zahteva mnogo više vremena da se privede kraju, nego što se to očekivalo
kada su donošeni zakonski propisi o privatizaciji, pa otud i nerealni
postavljeni rokovi.

Ustanovljavanjem instituta restrukturiranja, ipak se na vreme uvidelo

postojanje ovog složenog problema i shvatilo do koje mere je on ozbiljan. Ovo
zato, jer su dotadašnja rešenja Ministarstvo privrede i Agenciju za
privatizaciju faktički stavljala u svojevrsnu poziciju ''čuvara potrošenog
blaga''. Što je još gore, ta rešenja su bitno otežavala, pre svega privatizaciju, a
u pojedinim slučajevima su je gotovo i potpuno onemogućavala. Radi toga su
izmene Zakona o privatizaciji (kroz institut tzv. obaveznog uslovnog otpusta
potraživanja od strane državnih poverilaca) bile od kapitalnog značaja za
stvaranje uslova da se ovi problemi mogu lakše i brže rešavati.

Naime, negde oko 75% svih dugovanja velikih društvenih preduzeća u

restrukturiranju bila su prema državi i njenim institucijama i organizacijama.

Uslovnim otpustom ovih dugova, finansijska pozicija svih ovih preduzeća se

radikalno popravlja, te se samim tim stvaraju mnogo povoljniji uslovi i za
izlazak iz krize i bitno ubrzavanje njihove privatizacije.

60
Sledeći krupan problem koji sputava brže restruktuiranje i privatizaciju
krupnih društvenih i državnih preduzeća u Srbiji su nerešeni imovinsko-
pravni odnosi i to, kako na nivou preduzeća kao celine, tako i između njihovih
organizacionih celina.

Radi se o širokom spektru problema, koji se razlikuju od preduzeća do

preduzeća (recimo, razlučivanje između društvene i državne imovine,
regulisanje svojinskih prava nad zemljištem, legalizacija postojećih objekata,
uknjižba svojinskih prava u zemljišne knjige i sl.). Kako su ova preduzeća
kompleksni privredni «giganti», vrlo često i sa preko 10 organizacionih celina
(u nekim slučajevima i do 100), to je i rešavanje ovih problema gotovo uvek
vrlo komplikovano. Samo njihovo postojanje i karakter je, po pravilu, moguće
ustanoviti tek kad otpočne postupak restrukturiranja, dok je rešavanje veoma
sporo zbog komplikovanosti obaveznih administrativnih i pravnih procedura,
ali i nerazumevanja i nesaradnje brojnih državnih institucija koje su direktni i
indirektni učesnici u ovom postupku.

Rešavanje ovih imovinsko-pravnih pitanja je dvostruko relevantno. Ono je

najpre najbitniji preduslov za samo restrukturiranje, odnosno
dekomponovanja konglomerata u nova (potencijalno) samostalna preduzeća,
a potom, to je i preduslov za njihovu kasniju privatizaciju. Ovo iz razloga što
privatni investitori u principu nisu spremni da ulažu u kupovinu preduzeća
koja nemaju rešene imovinsko-pravne odnose, jer je na terenu ustanovljeno
da često i preduzeća koja postoje i preko 100 godina nisu uknjižena, odnosno
u katastrima nepokretnosti ona ni ne postoje. Stoga je jasno da se radi toga
ne može definisati ni ono najosnovnije, a to je, šta je konkretno predmet
prodaje kod ovakvog subjekta privatizacije? Navedeno čini privatizaciju
ovakvih preduzeća maltene nemogućom do konačnog regulisanja ovih pitanja.

U vezi sa ovim problemom treba posebno ukazati da je gotovo svako od 80-

90% preduzeća u restrukturiranju specifičan slučaj, odnosno da ima neke
svoje specifične probleme u odnosu na one koji su uobičajeni. Sa druge
strane, pravni propisi koji regulišu ovu materiju su jednobrazni, a često i
nedovoljno artikulisani u odnosu na probleme koji u preduzećima skoro uvek
postoje. To ozbiljno usporava proces restrukturiranja preduzeća, pošto se
neretko moraju tražiti i rešenja koja su nedovoljno utemeljena u našoj
pravnoj regulativi. Pored toga, treba ukazati i na neusklađenost naše pravne
regulative u odnosu na brojna pitanja koja treba rešavati u procesu
restrukturiranja. Naime, donošenje pravnih akata u vezi sa privatizacijom i
restrukturiranjem preduzeća ponekad nije bilo praćeno izmenama već
postojećih pravnih akata, koji na ovaj ili onaj način dotiču ovu materiju.
Ovako nastala kolizija pravnih propisa često u velikoj meri znatno komplikuje
i usporava proces restrukturiranja i privatizacije preduzeća, posebno jer se
propisi donose na brzinu i bez učešća svih onih koji bi mogli dati doprinos
njihovoj ukupnoj primenjivosti.

Opravdano se postavlja pitanje šta se konkretno dobija restrukturiranjem

velikih društvenih i državnih preduzeća?

61
Deo odgovora na ovo pitanje se nameće sam po sebi. Ovih 80-90% naših,
uglavnom velikih preduzeća su nekada činili kičmu srpske privrede. Pored
toga, ona su direktno zapošljavala veliki broj radnika, a obezbeđivala su
zaposlenost i u drugim preduzećima koja su za njih proizvodili inpute ili su
njihovu proizvodnju koristili kao svoje inpute. Kada su ova velika preduzeća
zapala u sadašnje ekonomske teškoće, to je onda ugrozilo ne samo
zaposlenost i materijalnu egzistenciju radnika u njima, već i radnika koji su
zaposleni u brojnim sa njima povezanim preduzećima. Znači, privatizacija i
revitalizacija bivših velikih društvenih i državnih preduzeća u svakom slučaju
mora imati ne samo pozitivne ekonomske i socijalne efekte na radnike koji su
u njima zaposleni, već i na radnike u velikom broju drugih povezanih
preduzeća koja čine povezan sistem.

Ekonomsko stanje većine ovih preduzeća je, pored toga, bitno uticalo na
ekonomsku situaciju i razvojne perspektive regiona u kojima su locirana.
Kada su se ona našla u besperspektivnoj ekonomskoj situacji, došlo je i do
vezanog radikalnog pogoršavanja ekonomskih prilika u ovim regionima i
zemlji kao celini. Međutim, ova preduzeća nije bilo moguće privatizovati, a da
prethodno ne budu značajno restrukturirana. To se pokazalo kroz ceo niz
prethodno neuspelih pokušaja njihove privatizacije. U isto vreme, ova
preduzeća sama nisu bila u stanju da reše, pa čak ni da počnu rešavati svoje
ekonomske probleme. To je pokazala naša ekonomska stvarnost u poslednjih
15-20 godina. Uz sve to ni država danas nije u poziciji da im u tome pomogne
na način kako je to rađeno u bližoj ili daljoj prošlosti, a što je zemlju donekle i
dovelo u stanje duboke ekonomske krize.

Sledi da se jedan od osnovnih preduslova za trajno rešavanje krupnih

ekonomskih i socijalnih problema zemlje i gotovo svih njenih regiona svodi na
to sa koliko uspeha i koliko brzo će biti restrukturirana i privatizovana velika
društvena i državna preduzeća (odnosno njihovi delovi, za koje se oceni da
imaju ekonomsku perspektivu). To je sada jedini način da se ona ili njihov
najveći deo ekonomski revitalizuju i osposobe da profitabilno posluju. To dalje
znači da ta preduzeća ponovno počnu da proizvode robe i usluge za domaće i
inostrano tržište, da produktivno zapošljavaju što je moguće veći broj
radnika, da im redovno isplaćuju zarade, da plaćaju poreze i doprinose državi
i tome slično.

Treba takođe ukazati da će revitalizacija ovih bivših velikih preduzeća imati

snažne pozitivne efekte i na brzu obnovu proizvodnje u brojnim drugim
preduzećima, a zbog proizvodne i tehnološke povezanosti njihovih proizvodnih
delatnosti. To praktično znači da bez pomaka u restrukturiranju, privatizaciji
i privrednoj revitalizaciji velikih društvenih i državnih preduzeća nema realnih
izgleda za dugoročno brz ekonomski progres zemlje i stabilan rast životnog
standarda stanovništva.

U istom kontekstu treba reći da su uglavnom bivša velika društvena

preduzeća decenijama bila i najveći gubitaši u privredi Srbije. Kada u jednoj
zemlji tako značajan segment privrede posluje sa gubicima u tako dugom
periodu, to je kao direktnu posledicu moralo da ima kontinuirano sputavanje
njenog bržeg ekonomskog rasta i pojavu ekonomske krize. Takva situacija je
na koncu morala da dovede i do ugrožavanja životnog standarda

62
stanovništva. Upravo to se u Srbiji i dogodilo. Stoga je od 2001. godine
osnovni cilj celog procesa njihovog restrukturiranja i privatizacije bio da se ta
preduzeća ili njihov najveći deo osposobe da normalno posluju bez daljeg
produkovanja gubitaka. Time se privreda kao celina oslobađa potrebe da
pokriva gubitke velikih preduzeća, te se na taj način stvaraju neophodni
preduslovi za stalan i brz rast BDP-a, zaposlenosti i životnog standarda
stanovništva.

Takođe treba ukazati na činjenicu da su naša preduzeća preko svega i zbog

gotovo desetogodišnjih ekonomskih sankcija EU i UN bila potpuno
eliminisana sa međunarodnog tržišta. Zbog toga su ona ne samo izgubila
pozicije na svetskom tržištu koje su nekada imala, već su u tom periodu
presušila i aktuelna i stručna znanja o načinu osvajanja inostranih tržišta. Te
pozicije i ta stručna znanja se mogu povratiti upornim i strpljivim radom u
dužem periodu, ali se čini da ta opcija za nas nije baš najoptimalnija, pošto
nedostaju i drugi preduslovi konkurentnosti. Radi toga je zaključeno da se taj
efekat mnogo brže može postići prodajom naših društvenih i državnih
preduzeća inostranim i domaćim investitorima, koji imaju mogućnosti i
znanja da brzo unaprede poslovanje i izvoz preduzeća koja su kupili.

Bivša velika društvena i državna preduzeća su nekada bila i naši najveći

izvoznici. Sledi da bi njihova brza privatizacija kroz restrukturiranje mogla da
bude snažan generator izvozne ekspanzije srpske privrede.

U situaciji kada se u jednoj zemlji veliki broj krupnih preduzeća nalazi u

veoma teškom ekonomskom i finansijskom stanju (nije u stanju da normalno
obavlja svoju ekonomsku delatnost, nije u mogućnosti da zaposlenima
isplaćuje zarade i državi ne plaća poreze i doprinose) to je signal inostranim
investitorima da ta zemlja nije baš pogodan region za nove investicije. Iz toga i
sledi da će restrukturiranje naših društvenih i državnih preduzeća značiti ne
samo njihovu revitalizaciju, već će to stvoriti i znatno pogodniju klimu za
privlačenje i priliv direktnih stranih investicija. To će, sa svoje strane, opet
imati dodatne pozitivne efekte na stimulisanje privrednog rasta i unapređenje
životnog standarda stanovništva.

Uspešno restrukturiranje, privatizacija i revitalizacija bivših velikih

društvenih i državnih preduzeća imaće višestruke i veoma pozitivne efekte i
na finansijsku poziciju države. Sa jedne strane, država će biti oslobođena
potrebe da na direktan ili indirektan način iz svojih prihoda finansijski
podržava ova preduzeća, što je do sada bila prinuđena da čini radi očuvanja
tolerantnog nivoa socijalne stabilnosti u bivšim industrijskim centrima gde su
ona locirana.

Sa druge strane, kada ova preduzeća posle privatizacije i revitalizacije počnu

normalno da posluju, ona će početi uredno da izmiruju i svoje obaveze prema
državi u vidu poreza i doprinosa. Smanjenje državnih rashoda i povećanje
državnih prihoda po ovom osnovu će u narednoj iteraciji stvoriti uslove za
osetnije opšte smanjivanje poreza i doprinosa u zemlji. To će sa svoje strane
biti značajan dodatni doprinos poboljšavanju uslova privređivanja i opšte
privredne klime u Srbiji, što će opet stvarati još stimulativnije uslove za nove
investicije i dalje ubrzanje privrednog rasta.

63
Iz napred iznetog slede dva sasvim očigledna zaključka.

Prvi, restrukturiranje velikih društvenih i državnih preduzeća je neizbežan i

nezaobilazni preduslov za njihovu privatizaciju. Tačnije, to je jedini način da
se ova preduzeća ili njihov najveći deo brzo revitalizuju i osposobe za obnovu
proizvodnih aktivnosti.

Drugi, privatizacija ovih preduzeća ili njihovih delova bi imala višestruke

pozitivne efekte na funkcionalne performanse privrede zemlje u celini, a
posebno na stvaranje uslova za trajan i stabilan rast životnog standarda
stanovništva.

Restrukturiranje u postupku privatizacije u tom smislu obavezno

podrazumeva:

- statusno i organizaciono restrukturiranje preduzeća, odnosno njegovih

delova
- finansijsko restrukturiranje (različiti modaliteti rešavanja dugova)
- smanjenje broja zaposlenih (izrada i sprovođenje socijalnog programa)
- privatizaciju (prodaju kapitala i imovine)

Restrukturiranju u procesu privatizacije prema principu podležu tri vrste

preduzeća:

Prvu grupu čine velika društvena preduzeća koja u postojećem obliku nije
direktno moguće privatizovati putem tendera ili aukcije. To su uglavnom
preduzeća koja su sastavljena od većeg broja heterogenih celina i imaju vrlo
raznorodnu proizvodnju, pa za njih u takvom obliku ne postoje, niti je
moguće pronaći potencijalno zainteresovane investitore.

Drugu grupu čine preduzeća čija je privatizacija u jednom ili više pokušaja
neuspešno okončana nakon organizovanog tendera ili aukcije.

Treća grupa su državna preduzeća čija je privatizacija započela, odnosno

predstoji.

To znači da za ova preduzeća u njihovom postojećem obliku i stanju takođe

nije bilo moguće pronaći zainteresovanog investitora, pa je neophodno da se i
ona kroz restrukturiranje pripreme za privatizaciju. Shodno tome, proces
restrukturiranja podrazumeva potrebno znanje i sposobnosti za
organizovanje, sprovođenje i kontrolu brojnih kompleksnih aktivnosti koje
imaju za cilj omogućavanje privatizacije preduzeća u celini ili po delovima.

1. Ciljevi restrukturiranja preduzeća i glavne aktivnosti

U skladu sa zakonskom regulativom, restrukturiranje obuhvata statusne

promene, promene unutrašnje organizacije, otpis glavnice duga, pripadajuće
kamate ili drugih potraživanja, u celini ili delimično, otpuštanje duga u celini
ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje
kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

64
Restrukturiranje statusnom promenom, promenom pravne forme, promenom
unutrašnje organizacije i drugim organizacionim promenama, obuhvata
spajanje, podelu, odvajanje, prodaju delova subjekta privatizacije, prenos
imovine ili dela imovine na drugi pravni subjekt, promenu pravne forme,
promenu unutrašnje organizacije ukidanjem neprofitabilnih delova, ili
prestanak obavljanja neprofitabilnih delatnosti subjekta privatizacije.

Statusne promene, promene pravne forme, promene unutrašnje organizacije i

druge organizacione promene vrše se u skladu sa propisima kojima se
uređuje pravni položaj privrednih društava.

Restrukturiranje otpisom glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih

potraživanja, u celini ili delimično, obuhvata odustanak poverioca od
potraživanja. Poverilac koji otpisuje dug prema subjektu privatizacije
dostavlja izjavu subjektu privatizacije i Agenciji za privatizaciju da neće tražiti
ispunjenje obaveze. Otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih
potraživanja vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje privatizacija i
zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Otpis glavnice duga,
pripadajuće kamate ili drugih potraživanja po osnovu javnih prihoda vrši se u
skladu sa propisima kojim se uređuje poreski postupak.

Restrukturiranje otpuštanjem duga, obuhvata gašenje potraživanja poverilaca

u celini ili delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od
prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije (privatizacioni prihod).

Restrukturiranje u tom smislu obuhvata odlaganje plaćanja ili

reprogramiranje duga subjekta privatizacije, konverziju novčanih potraživanja
od strane poverilaca sa većinskim državnim kapitalom u kapital subjekta
privatizacije, prenos obaveza sa jednog zavisnog preduzeća na drugo zavisno
preduzeće u okviru povezanih preduzeća, povećanje kapitala u subjektu
privatizacije, smanjenje ili povećanje broja zaposlenih, kao i druge promene
koje se odnose na subjekt privatizacije, a koje omogućavaju održivost i
najpovoljniju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili
javne aukcije.
Postupak restrukturiranja sastoji se od tri osnovne faze:

1. dijagnostičke,
2. faze restrukturiranja i
3. prodajne faze,
kao i niza međukoraka na čijoj sinhronizaciji rade timovi specijalizovanih
konsultanata.

Vlasničko restrukturiranje obuhvata transformaciju državnog (ili društvenog)

preduzeća u privatno preduzeće (going private) ili transformaciju privatnog
preduzeća u državno preduzeće (going public). Najveći broj aspekata vezanih
za vlasničko restrukturiranje javlja se povodom privatizacije, odnosno
transformacije preduzeća iz državnog (ili društvenog) vlasništva u privatno.

Privatizacija je i makroekonomski i mikroekonomski pojam. Makroekonomski

posmatrano, privatizacija znači promenu u organizaciji ekonomske aktivnosti

65
na takav način da učešće aktivnosti pod uticajem tržišta nadmašuje
aktivnosti koje su regulisane od strane države. U privredama u tranziciji,
privatizacija spada u klasu problema radikalne privredne reforme
(transformacija osnovnih ekonomskih subjekata i izgradnja novog poslovnog
ambijenta). Mikroekonomski posmatrano, privatizacija predstavlja radikalnu
verziju finansijskog restrukturiranja. Posledica privatizacije je diversifikacija
pasive uvođenjem privatnog akcijskog kapitala.

1.1. Ciljevi restrukturiranja u postupku privatizacije preduzeća

Glavni ciljevi restrukturiranja u postupku privatizacije preduzeća u

privredama u tranziciji su rast efikasnosti, smanjenje pritiska na budžet kroz
finansijsko i administrativno rasterećenje i drugi ciljevi kao što su:
poboljšanje uslova za razvoj preduzetništva, širenje akcionarstva, borba protiv
korupcije, itd.

U cilju implementacije restrukturiranja u postupku privatizacije potrebno je

ispuniti neophodne i dovoljne uslove. Neophodni uslov čini generalni Program
privatizacije koji obuhvata željeni ekonomski model. Dovoljan uslov
predstavlja način na koji su razrešeni prethodni postojeći problemi u
preduzeću putem restrukturiranja. Veoma je izvesno da neka preduzeća
mogu imati bolju šansu za uspeh u privatizaciji: mala i srednja preduzeća,
finansijski zdrava preduzeća, preduzeća gde strani investitori učestvuju u
dokapitalizaciji kao značajni učesnici u tranziciji. To se pre svega odnosi na
grupu preduzeća koja u poslednjem talasu ulaze u postupak privatizacije. Taj
talas svakako mora da zahvati i poslovno-kontroverzna preduzeća, velika
preduzeća i preduzeća koja su manje atraktivna stranim investitorima.
Upravo tu nastupa postupak restrukturiranja koji se sprovodi u procesu
privatizacije čiji je cilj da neatraktivne subjekte privatizacije učini atraktivnim
i stvori uslov za njihovu svojinsku i poslovnu transformaciju.

1.2. Glavne aktivnosti u postupku restrukturiranja

Postupak privatizacije pokreće se inicijativom nadležnog organa subjekta

privatizacije i pripremom prospekta za privatizaciju. Inicijativa za privatizaciju
je akt subjekta privatizacije kojim se izražava namera za sprovođenje
privatizacije i donosi se u pismenoj formi.

Ukoliko preduzeće nakon objavljivanja prospekta privatizacije u sredstvima

javnog informisanja nema zainteresovanog kupca, tada se donosi odluka o
restrukturiranju i vrši se analiza razloga neatraktivnosti preduzeća radi
otklanjanja svih mogućih prepreka da preduzeće bude atraktivno na tržištu
svojim prirodnim strateškim investitorima.

Da bi se Izmene Zakona o privatizaciji što efikasnije primenjivale u praksi,

bilo je potrebno dati i stavove u vezi sa primenom instituta uslovnog otpusta
duga državnih poverilaca prema subjektu privatizacije 29 .

Kod restrukturiranja u postupku privatizacije Agencija za privatizaciju

predstavlja centralnu jedinicu realizacije projekta, koja prihvata i realizuje

29 Izmene i dopune Zakona privatizaciji-«Službeni glasnik RS», br. 38/01, 18/03 i 45/05, Čl. 20a do 20d
66
program restrukturiranja i koordinira aktivnosti sa svim relevantnim
subjektima u procesu, a to su najčešće:

1. Narodna banka Srbije, banke i osiguravajuća društva

2. Agencija za sanaciju banaka i osiguranje depozita
3. Ministarstvo privrede (ekonomije)
4. Ministarstvo finansija i Poreska uprava
5. Ostala relevantna ministarstva i direkcije
6. Fond za razvoj Republike Srbije
7. Preduzeća-poverioci subjekta koji je u procesu restrukturiranja
8. Strane komercijalne banke i finansijske institucije prema kojima subjekt
privatizacije u restrukturiranju ima obaveze
9. Agencija za privredne registre
10. Privredni sudovi, itd.

Cilj koordinacije aktivnosti sa navedenim institucijama jeste smanjenje ili

reprogram obaveza preduzeća u cilju njegovog finansijskog oporavka, kasnijih
statusnih i organizacionih promena i konačno identifikacije i uspostavljanja
proizvodnih celina čiji kapital može biti privatizovan metodom javnog tendera
ili javne aukcije.
Agencija za privatizaciju pokreće postupak restrukturiranja donošenjem
odluke o restrukturiranju, naročito ako postoji:

- nemogućnost sprovođenja postupka privatizacije preduzeća u postojećem

statusnom, odnosno organizacionom obliku
- nemogućnost sprovođenja postupka privatizacije preduzeća sa postojećom
strukturom kapitala
- nepostojanje potencijalnih kupaca u razumnom roku
- kada obaveze preduzeća prevazilaze ukupnu vrednost aktive umanjenu za
iznos gubitaka tekuće i ranijih godina i
- u drugim slučajevima.

Za sve ove slučajeve je zajedničko da se prilikom privatizacije preduzeća u

restrukturiranju prodaje svih 100% društvenog kapitala subjekta
privatizacije, za razliku od privatizacije sprovedene metodom javnog tendera i
javne aukcije gde se prodaje 70% ukupnog društvenog kapitala, a razlika do
100% se deli zaposlenima i svim punoletnim građanima.

Agencija za privatizaciju donosi odluku o restrukturiranju subjekta

privatizacije koja se dostavlja Centru za restrukturiranje i koja predstavlja
osnov za početak aktivnosti na restrukturiranju tog subjekta. Zakonom o
privatizaciji, Agencija za privatizaciju je ovlašćena da donese odluku o
restrukturiranju preduzeća, kada su za to ispunjeni uslovi. Takođe, Agencija
za privatizaciju je Zakonom o Agenciji za privatizaciju, ovlašćena da “pokreće
inicijativu za izradu Programa restrukturiranja”.

Da bi se obezbedila saradnja preduzeća i omogućilo uspešno i efikasno

restrukturiranje, zaključuje se ugovor o saradnji sa preduzećem, kojim se
stvara i formalni osnov za pristup službenih lica Agencije (rukovodioca

67
projekta, pomoćnika rukovodioca projekta i konsultanata) koji će se
angažovati na analizi neophodnih dokumenata i informacija o preduzeću.

Zatim, direktor Agencije, direktor Centra za restrukturiranje i rukovodilac

projekta obavljaju pregovore sa odgovarajućim finansijskim institucijama
kako bi obezbedili sredstva za finansiranje rada pravnih i finansijskih
savetnika na projektu restrukturiranja subjekta privatizacije.

Određeni projekti mogu da se finansiraju i iz sredstava Agencije za

privatizaciju, odnosno iz budžeta Republike Srbije. Takvi projekti treba da na
vreme budu uključeni u operativni i finansijski plan Agencije za privatizaciju,
koji mora biti blagovremeno odobren od strane Ministarstva finansija.

Na osnovu pruženih podataka od strane preduzeća, rukovodilac projekta

priprema osnovne informacije o preduzeću. Procedura izbora konsultanata
završava se potpisivanjem Ugovora između konsultanta i Agencije za
privatizaciju, koji sadrži precizan projektni zadatak i okvirne postavljene
rokove za sprovođenje radnji savetnika na pripremi subjekta privatizacije za
privatizaciju putem restrukturiranja.

Na inicijalnim (kick-off) sastancima u Centru za restrukturiranje i preduzeću,

prezentuju se planirane konsultantske aktivnosti i utvrđuje se raspored
radnih aktivnosti i tajming nadzora.

Konsultant priprema izveštaje o proceni vrednosti kapitala, pravnim,

finansijskim i poslovnim aspektima i situaciji preduzeća. Analize u
izveštajima treba da budu detaljne u onolikoj meri koliko je potrebno za
kvalitetnu pripremu dijagnostičke studije, koja se izrađuje u cilju
dijagnostifikovanja konačnog stanja u preduzeću, odnosno subjektu
privatizacije.

Dijagnostička studija sa idejnim rešenjima za restrukturiranje razlikuje se za

različite tipove preduzeća:

a) jedinstveno nedeljivo preduzeće,

b) jedinstveno deljivo preduzeće,
c) čisti holding i
d) mešoviti holding.

U slučajevima b-d konsultant treba da identifikuje pogone/zavisna preduzeća

sa pozitivnom vrednošću kapitala, tj. utržive poslovne jedinice (UPJ); zatim
grupu nezavisnih poslovnih jedinica (NPJ) sa negativnom vrednošću kapitala,
ali čija je vrednost „as going concern“ 30 bez obaveza veća od vrednosti imovine
(kandidat za finansijsko restrukturiranje) i na kraju grupu NPJ koja ne
zadovoljava ni jedan od navedenih uslova (kandidati za stečaj ili prodaju
pojedinačnih delova imovine).

30 „as going concern“ znači da preduzeće u sadašnjem stanju može likvidno poslovati neograničeno

dugo
68
Konstultant prezentuje dijagnostičku studiju Agenciji za privatizaciju,
rukovodstvu preduzeća, sindikatima i predstavnicima institucije koja
finansira projekat (Steering Comitee) 31 .

U isto vreme, Skupština preduzeća mora da donese Odluku o pripremi

Socijalnog programa za višak zaposlenih, a prema preporuci savetnika na
osnovu koje je napravljena nova sistematizacija radnih mesta.

Cilj angažovanja konsultanata na projektu restrukturiranja preduzeća je

stvaranje uslova za privatizaciju preduzeća, kao i sprovođenje privatizacije
kroz prodaju preduzeća ili njegovih delova.

U tom smislu se programom restrukturiranja može predvideti i prodaja

imovinske celine bez toga da ona bude pravno lice, ali sa obavezom da budući
vlasnik preuzme određeni broj zaposlenih koji imaju pravnu zaštitu putem
postavljenih ugovornih uslova i obaveza kupca imovine kao u redovnoj
privatizaciji (na aukciji ili tenderu).

U okviru faze izrade programa restrukturiranja, konsultant sprovodi analizu

pravnog statusa preduzeća, strukture kapitala preduzeća, njegovog
finansijskog i tehničkog statusa, stepena usaglašenosti obaveza preduzeća i
jasno identifikovanje neusaglašenih obaveza sa poveriocima, identifikovanje
imovine pod teretom, bilo pod hipotekom ili zalogom, identifikovanje
obezbeđenih poverilaca kao i sredstava njihovog obezbeđenja, analiza aktivnih
sudskih sporova, identifikovanje nezavisnih poslovnih jedinica (NPJ) u cilju
ocene njihovih performansi i izgleda za njihovu buduću privatizaciju. Ovaj
sveobuhvatni dijagnostički izveštaj u stvari čini osnovu za izradu Programa
restrukturiranja preduzeća.

Ukoliko tokom ove analize konsultant oceni da je moguće sprovesti

privatizaciju preduzeća pre izrade i implementacije programa
restrukturiranja, on je u obavezi da Agenciji za privatizaciju dostavi svoje
stručno mišljenje zajedno sa preporukama i nacrtom strategije za
privatizaciju.

U slučaju da je Agencija za privatizaciju saglasna sa preporukama u okviru

nacrta strategije za privatizaciju, konsultant je u obavezi da pripremi svu
neophodnu dokumentaciju koja se odnosi na predloženi metod prodaje i
nastavi sa implementacijom u skladu sa propisanim procedurama prodaje.

Na osnovu navedene analize i ocene održivosti preduzeća, konsultant

priprema program restrukturiranja preduzeća koji uključuje i korporativnu i
upravljačku reorganizaciju, privatizaciju utrživih poslovnih jedinica (UPJ) i
drugih održivih NPJ (nezavisnih poslovnih jedinica) ili posebnih jedinica,
odvajanje delova preduzeća koji nisu povezani sa osnovnom delatnošću u
nezavisna preduzeća, podelu/likvidaciju neodrživih delova gde god je
neophodno, kao i analizu broja i kvalifikacione strukture zaposlenih.

31 U pitanju je najviše telo na projektu koje njime upravlja (steer) i koje donosi konačne odluke o

pravcima delovanja u postupku restrukturiranja i privatizacije subjekta privatizacije

69
Pored toga, konsultant treba da izradi pregled, kao i da izvrši analizu i
verifikaciju svih finansijskih obaveza za svaku klasifikovanu NPJ ili njen deo,
ali i sačini listu sredstava koja služe kao sredstvo obezbeđenja ili su na drugi
način opterećena, listu dugovanja prema bankama (uključujući neplaćenu
glavnicu, kapitalisanu i obračunatu kamatu, zaostale dugove, itd.), listu
obaveza i dospelih neplaćenih obaveza prema državnim ustanovama (Poreska
uprava, Ministarstvo finansija Republike Srbije, Agencija za sanaciju banaka,
Fond PIO ili Fond za razvoj, javna preduzeća, itd.), kao i listu drugih obaveza
(uključujući i vanbilansne pozicije).

Ako se u postupku izrade finalne liste usaglašenih dugovanja preduzeća

utvrdi postojanje neosnovanih prijava potraživanja, odnosno prijava
potraživanja za koje postoji osnov osporavanja (celokupnog ili delimičnog
iznosa prijave), konsultant je obavezan da sačini pregled takvih prijava i
dostavi ga Agenciji za privatizaciju zajedno sa stručnim mišljenjem o osnovu
osporavanja za svaku pojedinačnu prijavu radi sprovođenja odgovarajućih
pravnih radnji.

Konsultant posebnu pažnju posvećuje izradi i verifikaciji liste prijavljenih,

usaglašenih i osporenih potraživanja poverilaca preduzeća koji su svoja
potraživanja prijavili nakon objavljivanja javnog poziva poveriocima da svoja
potraživanja prema subjektu privatizacije prijave radi otpusta duga.

Konsultant takođe određuje potreban iznos obaveza koje će biti predmet

finansijskog restrukturiranja, korporativnu reorganizaciju koju je potrebno
izvršiti pre otpočinjanja postupka privatizacije kako bi se postigla očekivana
atraktivnost prodaje UPJ ili preduzeća kao celine.

Obaveza Konsultanta je da na osnovu izvršenih analiza i procene tržišta,

predloži metod privatizacije preduzeća, što predstavlja sastavni deo Programa
restrukturiranja.

Moguće je odrediti sledeće metode prodaje:

- Pravno i finansijski nezavisne poslovne jedinice za koje je najbolji metod

prodaja putem javne aukcije;
- Pravno i finansijski nezavisne poslovne jedinice za koje je najbolji metod
prodaja putem javnog tendera;
- Prodaja “ostalih sredstava“ u cilju uvećanog namirenja poverilaca, tj.
sredstava koja nisu deo nijedne UPJ, koja ne služe za obavljanje osnovne
delatnosti, a za koja postoji zainteresovanost kupaca.

Program restrukturiranja sadrži, naročito: podatke o poslovanju, unutrašnjoj

organizaciji i vrednosti kapitala i imovine; godišnji račun; konsolidovani
godišnji račun; način otplate dugova; bilans otvaranja 32 ; položaj delova,
odnosno organizacionih jedinica; socijalni program; program zaštite životne
sredine, kao i druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja
subjekta privatizacije.

32 Bilans otvaranja je bilans subjekta privatizacije na prvi dan posle izvršene privatizacije, odnosno

posle izvršenog otpusta dugova.

70
Program restrukturiranja donosi nadležni organ subjekta privatizacije.
Subjekt privatizacije dužan je da program restrukturiranja dostavi Agenciji u
roku od 90 dana od dana kada Agencija odobri sveobuhvatnu dijagnostičku
studiju, odnosno analizu poslovanja subjekta privatizacije. Agencija može
produžiti rok za dostavljanje programa restrukturiranja najduže za 90 dana,
na zahtev subjekta privatizacije ili poverioca, kao i pravnog, odnosno
finansijskog savetnika, ako za to postoje opravdani razlozi.

Agencija je dužna da u roku od najduže 30 dana od dana prijema programa

restrukturiranja donese odluku o prihvatanju, odbijanju, vraćanju na
ispravku ili o izmeni programa.

Subjekt privatizacije dužan je da ispravku ili izmenu programa

restruktuiranja izvrši u roku koji odredi Agencija, a koji ne može da bude duži
od 60 dana od dana dostavljanja odluke. U slučaju da subjekt privatizacije ne
postupi po odluci Agencije u roku, dalji postupak privatizacije sprovodi
Agencija, u skladu sa Zakonom. Program restrukturiranja smatra se donetim
kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa.

Implementacija programa restrukturiranja dovodi do formiranja jedne ili više

UPJ – utrživih poslovnih jedinica, koje imaju potencijal da budu prodate bilo
putem aukcije ili putem tendera, kao i identifikacije ostalih sredstava koja se
mogu prodati direktno, a sve u cilju najboljeg interesa i poverilaca i subjekta
privatizacije i njegovog budućeg vlasnika.

Po završetku pripreme organizacionog restrukturiranja, pokreće se inicijativa

za privatizaciju. Inicijativa se pokreće posebno za svako preduzeće
osamostaljeno u skladu sa dijagnostičkom studijom, koja se kasnije u
odgovarajućim delovima inkorporira u Program restrukturiranja. Odluka o
aukcijskoj ili tenderskoj prodaji kapitala i imovine direktno se donosi za
osamostaljena preduzeća za koja nije potrebno finansijsko restrukturiranje.
Metod privatizacije se utvrđuje na osnovu karakteristika (osamostaljenih)
preduzeća.

Konsultant priprema program privatizacije i procenu vrednosti imovine i

kapitala za aukcijsku prodaju (osamostaljenih) preduzeća, odnosno
tendersku dokumentaciju. Rukovodilac projekta prosleđuje dokumentaciju za
privatizaciju za (osamostaljena) preduzeća Centru za aukcije/Centru za
tendere i povezuje konsultanta sa odgovarajućim rukovodiocem projekta iz
Centra za aukcije ili Centra za tendere radi daljeg sprovođenja postupka
prodaje.

Na osnovu preporuka iz Dijagnostičke studije, Agencija za privatizaciju

pokreće poseban postupak restrukturiranja svakog preduzeća/zavisnog
društva čija je utvrđena vrednost kapitala negativna. Nakon isteka roka za
podnošenje pisama o zainteresovanosti od strane potencijalnih investitora,
Agencija može doneti zvaničnu odluku o restrukturiranju i drugih zavisnih
preduzeća.

Nakon donošenja Odluke o restrukturiranju vrši se obaveštavanje Agencije za

privredne registre o pokretanju postupka restrukturiranja. Svrha slanja

71
obaveštenja je promena u registraciji privrednog društva dodavanjem naznake
u nazivu preduzeća “u restrukturiranju” 33 .

Odluka o restrukturiranju se šalje i nadležnim sudovima i sektoru za

prinudnu naplatu Narodne Banke Srbije radi onemogućavanja prinudnih
izvršenja nad imovinom subjekta privatizacije u restrukturiranju, čime se
obezbeđuje neometano sprovođenje postupka restrukturiranja.

Zatim Agencija za privatizaciju u sredstvima javnog informisanja objavljuje

obaveštenje o pokretanju restrukturiranja preduzeća, kojim ujedno poziva
poverioce da prijave svoja potraživanja u ostavljenom roku i da prijavu
potraživanja sa pratećom dokumentacijom pošalju preduzeću, a njenu kopiju
radi evidencije Agenciji za privatizaciju.

Konsultant tada kontroliše svako prijavljeno potraživanje na osnovu dokaza o

potraživanju podnetih od strane poverilaca i dokumentacije preduzeća.
Konsultant i preduzeće zajedno konačno utvrđuju koja su sporna
potraživanja u smislu visine ili osnova ili oba, te u propisanom roku mogu
pokrenuti arbitražu pred Arbitražnim većem Privredne komore Srbije.

Nakon isteka roka, revidirana lista potvrđenih potraživanja mora biti

usaglašena sa poveriocima u najkraćem roku, a zapisnici o usaglašenom
stanju potraživanja potpisani sa tačno navedenim i utvrđenim iznosima
obaveza preduzeća.

U pitanju su i obaveze prema državnim poveriocima sa stanjem do

31.12.2004. godine koje su predmet otpusta, onda obaveze prema državnim
poveriocima koje su nastale nakon tog datuma, kao i obaveze prema
komercijalnim poveriocima koje ostaju u knjigama preduzeća nakon
privatizacije.

U principu, u Srbiji, finansijsko restrukturiranje se u osnovi zasniva na

dužnosti uslovnog otpusta svih potraživanja državnih poverilaca nastalih do
31.12.2004. godine (i glavnica i kamata). Komercijalni poverioci takođe mogu
potpisati zapisnike i uslovno otpustiti dug prema subjektu privatizacije
delimično ili u celini u cilju namirivanja iz prihoda od privatizacije.

Nakon odobravanja programa organizacionog restrukturiranja, socijalnog

programa i preliminarnog usvajanja programa finansijskog restrukturiranja,
konsultant priprema kompletan program restrukturiranja.

Program restrukturiranja mora da sadrži sve elemente koji su propisani

Zakonom o privatizaciji i Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja
preduzeća i drugih pravnih lica.

Ukoliko se samo neka od zavisnih preduzeća finansijski restrukturiraju,

priprema se rezime ukupnog organizaciono-statusnog restrukturiranja i
socijalni program, dok se detaljan program restrukturiranja priprema samo
za ona zavisna preduzeća koja se i finansijski restrukturiraju.

33 Identično kao i u postupku stečaja i likvidacije

72
Centar za restrukturiranje obavezno kontroliše da li izrađeni program
restrukturiranja sadrži sve neophodne elemente u skladu sa Zakonom o
privatizaciji i Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i
drugih pravnih lica.

Nakon toga, program restrukturiranja prvenstveno mora biti usvojen od

strane ovlašćenog organa preduzeća u skladu sa statutom (najčešće
skupštine), a zatim ga formalno usvaja, odnosno prihvata i Agencija za
privatizaciju, ukoliko je izrađen u skladu sa propisima.

Nakon što Agencija za privatizaciju prihvati program restrukturiranja, od tog

trenutka teče rok od 15 dana za žalbu nadležnom Ministarstvu za poslove
privatizacije, nakon čega program postaje pravosnažna izvršna isprava 34 .

Rešenje o prihvatanju programa restrukturiranja se šalje subjektu

privatizacije uz instrukcije o daljim aktivnostima koje su neophodne za
njegovu implementaciju.

Po pravilu, konačno finansijsko restrukturiranje se dešava, odnosno

okončava tek nakon privatizacije. U opštem slučaju kada je dogovoren način
izmirenja obaveza preduzeća iz privatizacionih prihoda, svi dugovi ostaju u
bilansu stanja preduzeća do privatizacije. Preduzeće već u programu
restrukturiranja sačinjava bilans otvaranja na dan 01.01.2005. godine (s
obzirom na činjenicu da se za uslovni otpust duga pravi presek na dan
31.12.2004. godine) kako je to Zakon odredio.

Zbog sigurnosti potencijalnih investitora koji plate privatizacionu cenu

preduzeća i kupe ga u postupku privatizacije, vrši se zatvaranje dužničko-
poverilačkog odnosa prema poveriocima koji su otpustili svoja potraživanja
radi namirenja od prihoda od privatizacije, potpisivanjem pojedinačnih
ugovora o namirenju u kojima se definiše koji se dug u kom iznosu izmiruje
srazmerno procentu potraživanja poverilaca u ukupnim potraživanjima prema
subjektu privatizacije koja ulaze u obavezan otpust.

Postojanjem ovakvog ugovora, budući vlasnik je teoretski siguran da

neće biti terećen za dug koji je obuhvaćen ugovorom o namirenju.

Međutim, u praksi se često dešavalo da nakon što Agencija za

privatizaciju uspešno privatizuje neki subjekt privatizacije koji je
prethodno restrukturiran, odnosno pošto naplati prihode od privatizacije
od kupca, a koji služe isključivo za namirenje poverilaca u skladu sa
programom restrukturiranja, Agencija za privatizaciju često ne izvrši
blagovremenu isplatu potraživanja poveriocima koji su otpustili dug radi

34 Doneti program restrukturiranja ima snagu izvršne isprave (nakon proteka roka 15 dana od njegovog

donošenja, ukoliko se ne podnese žalba Ministarstvu nadležnom za poslove privatizacije kao

drugostepenom organu) i smatra se ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja
poverilaca koja su u njemu utvrđena, a ako se po donošenju programa restrukturiranja protiv subjekta
privatizacije pokrene postupak pred nadležnim organom, isti je dužan da, u slučaju kada je potraživanje
osnovano, obaveže subjekt privatizacije na isplatu potraživanja na način predviđen programom
restrukturiranja, prema čl. 23a Zakona.
73
namirenja od prihoda od privatizacije, već novac koji služi za namirenje
drži na svojim podračunima.

Time Agencija za privatizaciju direktno onemogućava da se nakon

privatizacije, odnosno nakon što je u potpunosti isplaćena kupoprodajna
cena, restrukturirani subjekt privatizacije oslobodi od dugova i
poverilaca koji su izmireni kupoprodajnom cenom, odnosno oslobodi
blokada računa i hipoteka, koji po tom osnovu neposredno dovode do
nemogućnosti funkcionisanja privatizovanog preduzeća nakon
privatizacije.

Naime, na ovaj način sama Agencija za privatizaciju direktno ruši

rezultate restrukturiranja i privatizacije, ali udara i po interesu svih
državnih poverilaca, kupca i samog subjekta privatizacije, čime je ne
tako mali broj slučajeva restrukturiranih preduzeća potpuno uništen, i
to nakon uspešno sprovedene privatizacije. 35

Razlog za to je što preduzeća koja su radi neizmirivanja dugova subjekta

privatizacije, koji su isplaćeni uplatom privatizacione cene, ostala pod
blokadama računa i hipotekama radi čega nisu mogla da posluju, a time
ni investitori - kupci nisu mogli da ispunjavaju preuzete ugovorne
obaveze, što je prouzrokovalo brojne jednostrane raskide ugovora od
strane Agencije za privatizaciju.

Na ovakav način se i novi vlasnik koji je plaćanjem kupoprodajne cene u

stvari izmirio sve poverioce koji su navedeni u programu
restrukturiranja, onemogućava da posluje, jer ako Agencija za
privatizaciju ne izmiri poverioce koji su otpustili dug radi namirenja od
tih prihoda, preduzeću se ne skidaju tereti i blokade računa, što
direktno vodi subjekt privatizacije u raskid ugovora ili stečaj, a novog
vlasnika i poverioce u propast.

Ovakvi primeri su definitivno uticali na kredibilitet i uspeh privatizacije

u Srbiji, pošto je ovakvih primera bilo i u slučajevima kada su kupci
restrukturiranih preduzeća bili ugledni inostrani kupci, koji su o
ovakvim primerima obavestili poslovne partnere, svoje vlade i inostranu
javnost putem medija.

Jedan od nejnegativnijih primera je i slučaj u kome je nepoštovanje

programa restrukturiranja kao izvršne isprave teklo sledećom
dinamikom:

35 Ukoliko nadležni organi nameravaju da istraže vezu velikog broja raskida privatizacionih
ugovora i propasti subjekata privatizacije i njihovih kupaca, treba da krenu od provere toga da li
su poverioci koji su po sili zakona obavezani na otpust duga radi namirenja od prihoda od
privatizacije izmireni blagovremeno i prema listi sa utvrđenim procentima od prihoda od
privatizacije ili ne. Takođe, mora se utvrditi koliki je uticaj postupanja Agencije za privatizaciju
u smislu namirenja poverilaca na štetu koju su pretrpeli investitori, poverioci i preduzeća,
odnosno R. Srbija u celini, posebno jer je institut otpusta primenjivan i pri aukcijskoj i
tenderskoj metodi privatizacije, gde je takođe zabeležen veliki broj raskida ugovora, ali i tužbi
kupaca kapitala protiv R. Srbije.

74
- Dana 29.05.2006. godine Agencija za privatizaciju prihvatila je program
restrukturiranja subjekta privatizacije
- Nakon 15 dana, program je postao pravosnažna izvršna isprava
- Subjekt privatizacije je privatizovan metodom javne aukcije 30.11.2006.
godine
- Ugovor o prodaji kapitala je kupac potpisao sa Agencijom za privatizaciju
05.12.2006. godine
- U roku od 8 dana, kupac je uplatio kupoprodajnu cenu postignutu na
javnoj aukciji, čime je kupio 100% društvenog kapitala i izmirio
1.588.392.806,00 dinara obaveza subjekta privatizacije koji je kupio
- Dana 22.12.2006. godine, u subjektu privatizacije je doneta odluka o
promeni oblika organizovanja društvenog preduzeća u društvo sa
ograničenom odgovornošću
- Na temelju te odluke izvršen je upis promene u Agenciji za privredne
registre 27.12.2006. godine (u tom roku je Agencija za privatizaciju morala
da izmiri poverioce koji su otpustili dug prema subjektu privatizacije
prema pravosnažnoj izvršnoj ispravi - programu restrukturiranja, ali nije!)
- Već dana 28.12.2006. godine Narodna banka Srbije, sektor za prinudnu
naplatu Kragujevac je blokirao račun subjekta privatizacije sa celokupni
iznos izmirenog duga prema državnim poveriocima po programu
restrukturiranja, iako su državni poverioci u stvari već izmireni uplatom
sredstava Agenciji za privatizaciju od strane kupca, čime im se omogućava
dvostruko namirenje po istom osnovu, a istovremeno uništavanje subjekta
privatizacije i novog vlasnika kome se neposredno onemogućava i rad i
poslovanje, s obzirom da je blokada računa ostala na snazi do trenutka
potpune propasti subjekta privatizacije uprkos pismenim protestima
kupca preduzeća, u kom periodu je Agencija za privatizaciju raskinula
ugovor sa kupcem, jer prema navodima Agencije kupac nije ispunio
preuzete ugovorne obaveze?
Iz ovog primera se vidi da Republike Srbija kupcu nije dozvolila nijedan
jedini dan neometanog poslovanja i mogućnosti obavljanja poslovanja!
Ovakvi primeri su jedan od osnovnih razloga zašto je privatizaciju u
Srbiji zaobišao veliki broj strateških investitora, jer ne postoji pravna
sigurnost investitora i investicije.

Potrebno je radi navedenog objasniti da nakon donošenja odluke o

restrukturiranju i prijave svojih potraživanja, državni i ostali poverioci, koji su
prijavili svoja potraživanja dospela do 31.12.2004. godine radi otpusta duga,
više ne mogu prijavljena potraživanja realizovati prema subjektu
restrukturiranja u toku postupka restrukturiranja i privatizacije, do momenta
prodaje kapitala ili imovine, kada potraživanja namiruju iz ostvarene
prodajne cene od Agencije za privatizaciju, a ne od subjekta privatizacije kako
se to u javnosti misli (jer dug može isplatiti samo onaj kod koga se nalazi
novac, izvršna isprava i spisak poverilaca koji se imaju isplatiti, a to je
Agencija za privatizaciju).

Ipak, poverioci zbog nemogućnosti da problem naplate potraživanja reše sa

Agencijom za privatizaciju, do konačne naplate svojih potraživanja drže
privatizovane subjekte blokiranim, čime se pravi začarani krug iz koga
investitor i subjekt privatizacije ne mogu izaći niti poslovati nakon

75
privatizacije. Ovo je jedan od razloga koji je značajno kompromitovao
Republiku Srbiju i njen program privatizacije, čime je odbijen veliki broj
ozbiljnih investitora.

Dakle, iz navedenog, u smislu ostalih problema koje ovakvo postupanje

Agencije i povezanih državnih institucija izaziva u društvu (uzevši u obzir da
je otpust duga primenjivan i u postupku privatizacije metodom javnog
tendera i javne aukcije), neizmirivanjem ili neosnovanim zadržavanjem
sredstava za izmirivanje obaveza subjekata privatizacije nakon izvršene
privatizacije po programu restrukturiranja ili privatizacije, Agencija za
privatizaciju konkretno i neposredno podriva institut obaveznog otpusta duga
koji je ustanovljen radi opšteg društvenog cilja, što dalje podriva i poverenje
investitora u pravno-ekonomski poredak u Srbiji.

U toku ovakvog postupka i uređenja, poverioci bivaju dovedeni u situaciji da

nisu ovlašćeni da budu predlagači za pokretanje stečajnog postupka, radi
toga što su već obuhvaćeni programom restrukturiranja kao izvršnom
ispravom, te stoga ne spadaju u krug lica ovlašćenih za podnošenje predloga
za pokretanje stečajnog postupka po članu 40 Zakona o stečajnom postupku,
što znači da ni na taj način ne mogu ostvariti namirenje svojih
potraživanja i ukazuje na nedostatak pravne sigurnosti i za poverioce i
za investitore.

A kada su investitori u pitanju prethodni primer je neposredno objasnio i

njihova oskudna prava i mogućnosti, što je ostavilo svoj danak u
skromnim rezultatima postupka privatizacije i njegovoj ukupnoj
održivosti.

2. Prodaja “ostalih sredstava“ (imovine preduzeća)

Konsultant u programu restrukturiranja, svojim predlogom datim u okviru

stručnog mišljenja u Strategiji privatizacije, može predvideti i prodaju imovine
preduzeća. Ukoliko konsultant, u bilo kojoj fazi projekta konstatuje da se
preduzeće ne može u celini privatizovati isključivo putem tenderske i
aukcijske prodaje društvenog kapitala zbog potrebe finansijskog
restrukturiranja, kao i usled nezainteresovanosti kupaca da kupe preduzeće
u celini (prezaduženost preduzeća), konsultant će sačiniti predlog za prodaju
imovine preduzeća i pre usvajanja programa finansijskog restrukturiranja
(non core assets) 36 .

Pored pomenutih, konsultant u svom Predlogu prodaje ostalih sredstava,

mora prikazati da su ispunjeni i sledeći dodatni uslovi:

- da za određenu imovinu preduzeća postoji potencijalni kupac,

- da je ta imovina procenjena i
- da prodaja te imovine ne ugrožava dalju privatizaciju i funkcionisanje
preduzeća.

Prodaja imovine preduzeća u postupku privatizacije kroz restrukturiranje

sprovodi se putem dva modela – model prodaje imovine od strane samog

36 Ostala osnovna sredstva koja se ne koriste za osnovnu delatnost preduzeća

76
preduzeća i model prodaje imovine od strane Agencije u ime i za račun
preduzeća po posebnom ovlašćenju.

U oba slučaja, konsultant priprema celokupnu dokumentaciju za prodaju

imovine, naročito dokumentaciju o vlasništvu nad imovinom, procenu
vrednosti imovine, nacrt kupoprodajnog ugovora, te utvrđuje uslove prodaje i
kriterijume za učešće na javnom nadmetanju ili za prikupljanje pismenih
ponuda.

Prihodi od prodaje se tretiraju kao i ostali prihodi iz privatizacije i koriste se

za iste svrhe i na isti način kao i prihodi od prodaje UPJ za maksimizirano
namirenje poverilaca.

2.1. Prodaja «Utrživih poslovnih jedinica» putem javne aukcije

Ovaj način prodaje sprovodi se u skladu sa Uredbom o prodaji kapitala

metodom javne aukcije i Uredbom o metodologiji za procenu vrednosti
kapitala i imovine. Sve aktivnosti, regulisanje obaveza prema poveriocima,
procena vrednosti itd. sprovode se, samo u slučaju da ove aktivnosti nisu
prethodno obuhvaćene u postupku i Programu restrukturiranja preduzeća.

Prva faza aukcijske privatizacije preduzeća obuhvata pripremu aukcijske

dokumentacije, odnosno:

1) procenu vrednosti kapitala (ili aktuelizacija već urađene procene vrednosti

kapitala da ne bude starija od 6 meseci) i
2) program privatizacije.

Konsultant vrši procenu vrednosti kapitala preduzeća, odnosno aktuelizaciju

već urađene procene vrednosti kapitala koristeći metode diskontovanih
novčanih tokova (DNT), korigovane knjigovodstvene vrednosti (KKV) i
likvidacione vrednosti (LV). Radi primene DNT metoda konsultant, u saradnji
sa preduzećem, pravi projekciju očekivanih finansijskih rezultata. Konsultant
daje predlog za različite scenarije za određivanje raspona vrednosti kapitala
pod različitim okolnostima. Procena uključuje indikativnu vrednost kapitala
preduzeća na osnovu primenjene metodologije procene i pretpostavki.

Program privatizacije predstavlja ključni dokument u okviru pripreme

aukcijske prodaje. On obuhvata sve informacije potrebne potencijalnom
investitoru za donošenje odluke o kupovini 70% društvenog ili državnog
kapitala preduzeća, ali i o obaveznom ulaganju nakon prodaje. Konsultant
priprema program privatizacije u skladu sa Uredbom o prodaji kapitala
metodom javne aukcije, tako da on sadrži: osnovne podatke o preduzeću,
podatke o stanju sredstava i obaveza, analizu dosadašnjeg poslovanja,
projekciju poslovanja i podatke o procenjenoj vrednosti kapitala.

Druga faza aukcijske privatizacije preduzeća obuhvata:

1. Marketing preduzeća
2. Organizaciju obilaska preduzeća od strane potencijalnih kupaca
3. Analizu potencijalnih investitora i njihovih zahteva

77
4. Pripremu predloga izmena i dopuna standardnog nacrta ugovora o prodaji
koji daje Agencija za privatizaciju
5. Priprema dokumentacije koju treba da usvoji subjekt privatizacije (javni
poziv za upis besplatnih akcija i sl.)

Pronalaženje i kontaktiranje potencijalnih investitora treba da počne odmah

nakon početka angažmana konsultanata. Na početku angažmana konsultant
dobija na uvid sva Pisma o zainteresovanosti koja je prikupila Agencija za
privatizaciju u prethodnom periodu. Konsultant ne treba da se ograničava
samo na njih, već u potpunosti snosi odgovornost za marketing preduzeća
koje se privatizuje, sa ciljem privlačenja što većeg broja učesnika na aukciji.

Konsultant je u obavezi da pripremi profil preduzeća na srpskom i engleskom

jeziku. Formu profila prilaže Agenciji na odobrenje pre objavljivanja. Od
konsultanta se takođe očekuje da aktivno podstiče i pronalazi potencijalne
investitore, organizuje prezentacije i konferencije, priprema publikacije i
oglase u domaćoj i po potrebi stranoj štampi i elektronskim medijima. U
izuzetnim slučajevima, ukoliko konsultant smatra da je u cilju uspešne
privatizacije odabranih preduzeća neophodno angažovanje dodatnih
sredstava, može to predložiti Agenciji. Agencija za privatizaciju odlučuje o
osnovanosti navedenog predloga, donosi posebnu odluku i u skladu sa tim
revidira projektni zadatak. Konsultant vrši prijem i obradu pisama o
zainteresovanosti pored Agencije za privatizaciju i na osnovu toga sastavlja
pregled potencijalnih očekivanih kupaca. Agencija za privatizaciju dostavlja
konsultantu sva Pisma o zaiteresovanosti koja dobije i u toku konsultantskog
angažmana.

Konsultant organizuje posete zainteresovanih kupaca preduzećima zajedno sa

predstavnicima Agencije za privatizaciju radi obilaska sobe sa podacima.
Prilikom kontakata ostvarenih sa potencijalnim kupcima, konsultant je u
obavezi da razmotri njihove zahteve i strategije u pogledu privatizacije
odabranih preduzeća i da s tim aktivnostima uskladi izradu dokumentacije.
Nakon toga, konsultant dostavlja Izveštaj o mogućnostima prodaje preduzeća.

Na osnovu opisa projektnog zadatka i osnovnog nacrta ugovora o prodaji

dobijenog od Agencije za privatizaciju, konsultant predlaže eventualne izmene
odredbi ugovora o prodaji preduzeća, imajući posebno u vidu: eventualni
socijalni program, minimum investicija u preduzeće, kontinuitet proizvodnje,
i druge elemente ugovora vezane za specifičnosti konkretnog preduzeća.

2.2. Prodaja «Utrživih poslovnih jedinica» putem javnog tendera

Prvu fazu tenderske privatizacije preduzeća čini:

1) analiza preduzeća i
2) procena vrednosti kapitala.

Analiza preduzeća je standardni dokument koji se odnosi na predstojeću

privatizaciju i trebalo bi da bude pripremljen za svaku UPJ koja se prodaje
putem tendera, kao direktan ishod postupka restrukturiranja. Analiza
preduzeća treba da uključi detaljan operativni, finansijski i pravni pregled
svih materijalnih aspekata koji se odnose na određene UPJ.
78
Izveštaj treba da uključi i određene informacije o preduzeću:

- predloženi plan privatizacije;

- dugačku listu potencijalnih investitora;
- kratak rezime preduzeća, sa ciljem promovisanja prodajnih mogućnosti koji
će biti podeljen potencijalnim investitorima u cilju stvaranja zainteresovanosti
i pribavljanja neophodnih informacija za potrebe izrade Izveštaja o oceni
tržišta;
- operativni i finansijski Due Diligence 37 , sa:
(a) analizom organizacione strukture preduzeća, funkcije i odgovornosti
rukovodstva i zaposlenih, rada rukovodstva i relevantnim preporukama;
(b) procenom ključnih indikatora poslovanja preduzeća, ocenom
komparativne prednosti/slabosti u odnosu na ostale domaće i strane
konkurete; i
(c) analizom predviđenih zahteva za ulaganje u preduzeća i predviđenih
finansijskih rezultata;
- pravni Due Diligence, uključujući ugovore sa dobavljačima i kupcima,
ugovore o zajedničkom ulaganju, ugovore o zajmu, procedure o zaduživanju,
vlasničke papire, ugovore o radu i druge pravne dukumente.

Na osnovu prethodno navedenog, konsultant pristupa utvrđivanju potrebnih

aktivnosti kako bi olakšao ulazak strateškog partnera kao akcionara
preduzeća i pripremio svu neophodnu dokumentaciju.

Konsultant je obavezan da pripremi procenu vrednosti kapitala preduzeća

koristeći najbolje metode procene, koje se primenjuju u industriji, dajući
prvenstvo metodu diskontovanog novčanog toka (DNT) i tržišnom metodu koji
se zasniva na uporedivim transakcijama.

Radi primene metode DNT, konsultant će, zajedno sa preduzećem, razviti

model koji predviđa buduće finansijsko poslovanje preduzeća. Konsultant
treba da predloži različita scenarija u cilju definisanja raspona vrednosti
kapitala preduzeća pod različitim predpostavkama.

Uz upotrebu preferiranih metoda DNT i uporedivih transakcija, konsultant

može koristiti i druge metode procene vrednosti kapitala, uključujući, ali ne
ograničavajući se na metodu korigovane knjigovodstvene vrednosti, metodu
obnove troškova sredstava za proizvodnju ili metodu likvidacione vrednosti.
Procena vrednosti kapitala se priprema kao poseban dokument koji prikazuje
opseg indikativnih vrednosti preduzeća (zasnovan na predloženim scenarijima
i primenjenim metodologijama) i pretpostavke na kojima se zasniva procena,
ali to nije dokument koji je dostupan kupcima, već samo Agenciji kao
informacija o realno procenjenoj vrednosti preduzeća. Konsultant predlaže
odgovarajuće mere kako bi se povećala vrednost kapitala i uključuje takve
predloge u Izveštaj o proceni vrednosti kapitala.

37 Stručni izraz, odnosno naziv za izveštaj savetnika koji sadrži sveobuhvatnu analizu subjekta

privatizacije za potrebe privatizacije. Due Diligence može biti samo iz jedne oblasti, kao na primer,
pravni, finansijski, organizacioni, tehnički, itd.
79
Konsultant je zadužen za sprovođenje marketinških aktivnosti na projektu
kako bi maksimalno uvećao broj prethodno kvalifikovanih potencijalnih
investitora koji su podneli pisma o zainteresovanosti za učestvovanje u
procesu privatizacije.

Od konsultanta se očekuje da aktivno podržava interes potencijalnih

investitora u procesu privatizacije, organizuje prezentacije i konferencije,
priprema izjave za štampu, uspostavlja i održava kontakte sa potencijalnim
investitorima, podržavajući ih pri učestvovanju u procesu privatizacije i
organizuje njihove posete preduzeću, s tim što u celokupnom periodu
pripreme i dalje prikuplja “Pisma zainteresovanosti”.

Na bazi proaktivnog prikupljanja povratnih informacija sakupljenih od strane

potencijalnih investitora, konsultant uzima u obzir njihove zahteve i strategije
i uvažava njihovo mišljenje u pripremi konačne tržišne strategije. Rezultati se
rezimiraju u izveštaju o proceni tržišta koji priprema konsultant. Krajnji cilj je
privlačenje što većeg broja investitora (pravljenje konkurencije) koji će
dostaviti svoja Pisma zainteresovanosti kako bi učestvovali u procesu
privatizacije konkretnog subjekta.

Na osnovu prethodno navedenih elemenata, Konsultant preuzima obavezu

pripreme tenderske dokumentacije, uključujući:

1. Informacioni memorandum
2. Uputstva ponuđačima,
3. Kupoprodajni ugovor i Ugovor o čuvanju poverljivih podataka

Informacioni memorandum, primarni marketinški dokument za relevantno

Preduzeće poslužiće kao osnov za podnošenje ponuda od strane potencijalnih
investitora. Informacioni memorandum mora da sadrži sve podatke koji su
neophodni investitoru kako bi doneo odluku o ulaganju, odnosno kupovini
subjekta privatizacije.

Uputstva ponuđačima podrazumevaju podroban opis procedure licitiranja

(uključujući i pravila čuvanja sobe sa podacima) i definišu potrebnu formu i
sadržaj prihvatljivih ponuda, rok trajanja i zaključenje ponude, kao i mesto i
osobu kojoj se ponude dostavljaju.

Kupoprodajni ugovor koji se odnosi na određenu transakciju, priprema

konsultant u saradnji sa Agencijom za privatizaciju i njenim internim
pravnim savetnicima.

Pre dostavljanja Informacionog memoranduma ponuđačima, Agencija za

privatizaciju zaključuje Ugovor o čuvanju poverljivih podataka sa
zainteresovanim potencijalnim investitorima (ponuđačima).

Svrha zaključivanja ovog ugovora je zaštita poslovnih i službenih tajni i

podataka subjekta privatizacije koji su dostupni u privatizacionoj
dokumentaciji. Nakon usvajanja Tenderske dokumentacije, Konsultant
preuzima na sebe obavezu pripreme, izrade, pokretanja i koordiniranja
tenderskom procedurom.

80
Procedura javnog tendera je podrobno opisana u “Uputsvima za ponuđače”.
Konsultant organizuje sobu sa podacima (Data Room), koja sadrži podrobne
informacije o Preduzeću za potrebe kupaca, kako bi im se obezbedila
mogućnost pregleda relevantne dokumentacije pre pripreme njihovih finalnih
ponuda. Isto tako, investitorima se obavezno omogućavaju posete preduzeću.

Zatvorene kancelarije, po mogućstvu u sedištu preduzeća, biće dodeljene

odabranim investitorima na korišćenje pre predloženog finalnog datuma
podnošenja, odnosno otvaranja ponuda. Konsultant je u obavezi da izradi
nacrt neophodnih pravila čuvanja sobe sa podacima, organizuje i pripremi
Sobu sa podacima, vrši nadgledanje korišćenja Sobe sa podacima i
onemogućava eventualne zloupotrebe predočenih izveštaja i dokumentacije.

Nakon dostavljanja ponuda, konsultant sa tenderskom komisijom pristupa

ocenjivanju ponuda i sačinjava preporuke za pregovore sa ponuđačima.

Nakon usvajanja preporuke od strane Agencije, konsultant ima važnu ulogu

u procesu pregovaranja, te savetuje i pomaže u proceduri zatvaranja
postupka, uz obavezu čuvanja celokupne dokumentacije u vezi sa
transakcijom i procesom prodaje, ali u skladu sa odredbama o poverljivosti.

U slučaju kada ima zainteresovanih stranih kupaca, konsultant je dužan da

pripremi i odgovarajući broj primeraka privatizacione dokumentacije na
engleskom jeziku.

Konsultant je u obavezi da na poziv Agencije prisustvuje sastancima ili

prezentacijama koje organizuje Agencija za privatizaciju, da dostavi
celokupan finalni izveštaj nakon obavljanja zadatka, sa sažetim pregledom
glavnih aktivnosti i postignutih rezultata.

3. Tri faze restrukturiranja u postupku privatizacije

Restrukturiranje je kritičan proces za preduzeća, jednako kao i za poverioce,

realni sektor i Vladu. Od preduzeća se traži aktivno učešće u procesu uz
mogućnost autonomnog angažovanja savetnika. Neuspeh restrukturiranja
vodi u stečaj subjekta privatizacije, gubitak delova preduzeća sa tržišnim
potencijalom i masovnim otpuštanjem. Uspešno restrukturiranje sa druge
strane doprinosi ekonomskom rastu regiona subjekta privatizacije, rešavanju
dužničko-poverilačkih sporova, kreiranju radnih mesta, itd. 38

I faza restrukturiranja obuhvata sledeće pretprivatizacione aktivnosti:

identifikaciju preduzeća koja ulaze u proces restrukturiranja u postupku
privatizacije kao i pripremu informacione osnove i sprovođenje aktivnosti
neophodnih za ulazak u privatizaciju.
II faza je izrada programa restrukturiranja. U okviru ove faze vrši se:
pokretanje inicijative za privatizaciju kao i priprema i usvajanje programa
restrukturiranja (u roku od 90 dana).

38 EU Market, Serbia and Privatization, May 2005., p.46

81
III faza obuhvata sprovođenje programa restrukturiranja i privatizaciju
subjekta restrukturiranja. U okviru ove faze vrši se: implementacija odredbi
programa restrukturiranja (izvršne isprave) i prodaja kapitala/imovine
metodom javnog tendera ili javnom aukcijom. 39

I faza - predprivatizacione aktivnosti

U I fazi postupka obavljaju se aktivnosti kao što su: identifikacija i analiza

nezavisnih poslovnih jedinica, identifikacija atraktivnih NPJ kao i definisanje
prioriteta, priprema odgovarajućih finansijskih izveštaja po NPJ, identifikacija
potencijalnih investitora po NPJ 40 (dobavljači, kupci, konkurenti...),
identifikacija i usaglašavanje svih spornih potraživanja i obaveza, potpisivanje
zapisnika o usaglašenom stanju dugovanja i potraživanja sa poveriocima,
analiza pravnog statusa preduzeća odnosno NPJ, identifikacija potencijalnih
problema u procesu restrukturiranja, itd.

U okviru I faze neophodno je pripremiti sledeće izveštaje:

1. izveštaj o NPJ i mogućnostima za njihovu privatizaciju (prioriteti, lista
sredstava, zaposlenih i potencijalnih investitora),
2. izveštaj o pravnim pitanjima koja bi trebalo rešiti pre ili u toku
privatizacionog postupka,
3. izveštaj o ostalim aktivnostima koje bi trebalo preduzeti u privatizacionom
postupku, procena vrednosti NPJ (bez obaveza),
4. izveštaj o usaglašenim obavezama svih poverilaca,
5. izrada pro-forma finansijskih izveštaja po NPJ,
6. izrada dvogodišnjeg poslovnog plana (business plan) za svaku NPJ, i
7. izveštaj o sveobuhvatnoj analizi preduzeća.
Agencija za privatizaciju zajedno sa rukovodstvom preduzeća i savetnicima
analizira status subjekta privatizacije i pripremljenu dokumentaciju i donosi
odluku o pokretanju inicijative za privatizaciju, odnosno restrukturiranje
preduzeća.

Pokretanjem inicijative za privatizaciju subjekt privatizacije stvara uslove za

zaštitu od prinudne naplate potraživanja od strane poverilaca, kao i
ograničenja u donošenju strateških odluka bez saglasnosti Agencije za
privatizaciju.

II faza – izrada programa restrukturiranja

U okviru II faze je potrebno sprovesti sledeće aktivnosti: sačiniti zapisnike o

utvrđenom stanju dugovanja i potraživanja subjekta privatizacije i poverilaca,
zatim potpisani zapisnik o utvrđenom potraživanju poverilac dostavlja
Agenciji. Nakon toga se priprema plan aktivnosti za kreiranje adekvatne
pravno-korporativne strukture NPJ, koja će omogućiti sprovođenje
privatizacije, nakon čega se vrši izrada početnih bilansa za NPJ i usvajanje
socijalnog programa.

39 Anđelković Pešić M., Đorđević S., Izazovi privatizacije preduzeća u Srbiji, Poslovna politika, Beograd,
2006, April, str. 18-23.
40 NPJ – Nezavisna poslovna jedinica

82
U II fazi je potrebno pripremiti sledeću dokumentaciju: program
restrukturiranja preduzeća sa sekcijama o svakoj NPJ 41 . Program
restrukturiranja sadrži hodogram aktivnosti implementacije kao i rokove za
završetak privatizacionog postupka.

Program restrukturiranja usvaja Skupština preduzeća, a zatim ga prihvata i

Agencija za privatizaciju. Subjekt privatizacije je dužan da u roku od 90 dana
od dana pokretanja inicijative za privatizaciju program restrukturiranja sačini
i dostavi Agenciji za privatizaciju. Agencija za privatizaciju je dužna da u roku
od 30 dana od dana dostavljanja programa restrukturiranja donese odluku o
prihvatanju, odbijanju, vraćanju na ispravku ili o izmeni programa
restrukturiranja.

III faza – restrukturiranje/privatizacija

U trećoj fazi vrše se aktivnosti na implementaciji programa restrukturiranja.

U tom smislu preduzeće sprovodi aktivnosti predviđene programom
restrukturiranja, odnosno, pravne aktivnosti na promeni statusa NPJ, izradi
finansijskih izveštaja NPJ kao i sprovođenje socijalnog programa.

Agencija za privatizaciju kontroliše sprovođenje programa restrukturiranja i

vrši organizovanje tenderske/aukcijske privatizacije predviđene programom
restrukturiranja.

Implementacija mera finansijskog restrukturiranja punovažna je samo u

slučaju da se restrukturiranje ostvari u potpunosti u skladu sa programom
restrukturiranja koji se okončava prodajom kapitala/imovine subjekta
privatizacije.

Svrha izrade programa restrukturiranja je da se kroz postupak

restrukturiranja preduzeća iznađe optimalno rešenje koje bi omogućilo, sa
jedne strane privatizaciju preduzeća, a sa druge strane obezbedio
maksimalan prihod od prodaje radi većeg namirenja poverilaca.

Radi ostvarenja postavljenog cilja programom restrukturiranja se predviđa:

1. Finansijsko restrukturiranje, poravnanjem iz dužničko-poverilačkih

odnosa, zato što je zbog postojeće prezaduženosti preduzeća onemogućena
njegova privatizacija u postojećem stanju (negativna vrednost kapitala).
2. Organizaciono restrukturiranje, formiranjem nove organizacione
strukture preduzeća sa novim zavisnim preduzećima, koja će odgovarati
iskazanim potrebama potencijalnih investitora.
3. Kadrovsko redukovanje broja zaposlenih na potreban nivo sa
adekvatnom strukturom.

Nakon pokretanja inicijative za privatizaciju, Agencija za privatizaciju

oglašava prospekt preduzeća u sredstvima javnog informisanja. Ukoliko
Agencija za privatizaciju, proceni da kapital ili imovina preduzeća ne mogu
biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije zbog prezaduženosti
41 Program restrukturiranja je finalna pisana strategija za kompletno restrukturiranje preduzeća i svih

njenih NPJ sa ciljem uspešne i održive privatizacije

83
 preduzeća, ili nepostojanja zainteresovanosti investitora, Agencija donosi
odluku kojom pokreće postupak restrukturiranja preduzeća radi izrade
programa restrukturiranja i stvaranja uslova za uspešnu privatizaciju.

Imajući u vidu značaj društvenih preduzeća za ekonomiju Republike Srbije,

Vlada Republike Srbije i Agencija za privatizaciju su obezbedili da Svetska
banka, USAID, GTZ, DFID, EAR i drugi donatori i finasijeri finansiraju
međunarodne pravne i finansijske savetnike, koji preduzećima i Agenciji
pomažu u izradi Programa restrukturiranja.
Program restrukturiranja obavezno sadrži sledeće elemente:
- Struktura sadržaja uspešnog primera iz prakse -

1. UVODNE NAPOMENE 4. OBAVEZE IO „PRVI MAJ“, PIROT

1.1. osnova izrade programa
restrukturiranja
1.2. odgovornost
1.3. poverljivost
1.4. pravni osnov za donošenje
programa
1.5. odluke i oglašavanja
1.6. tekući novčani kursevi
1.7. održavanje tekuće proizvodnje i
poslovanja
2. INFORMACIJE O PREDUZEĆU
2.1. osnovni podaci o preduzeću
2.2. kratak istorijat preduzeća
2.3. podaci o registraciji preduzeća
2.4. delatnost i proizvodnja preduzeća
2.5. struktura kapitala
2.6. povezanost sa drugim pravnim
licima
2.7. organizaciona struktura
2.8. upravljačka struktura
2.9. broj i struktura zaposlenih
2.10. nepokretna imovina preduzeća
2.11. tereti i ograničenja
2.11. sudski sporovi
3. FINANSIJSKI POLOŽAJ
PREDUZEĆA
3.1. pregled i analiza finansijskih
izveštaja sa stanjem na dan
31.12.2004. godine
3.2. rezime procene vrednosti imovine i
kapitala sa stanjem na dan
31.12.2004. godine
4.1. lista poverilaca koji otpuštaju dug
u skladu sa zakonom o privatizaciji na
dan 31.12.2004. godine
4.2. pregled komercijalnih potraživanja
sa stanjem na dan 31.12.2004
4.3. rekapitulacija obaveza sa stanjem
na dan 31.12.2004. god
5. METOD RESTRUKTURIRANJA I
PRIVATIZACIJE
5.1. Razlozi restrukturiranja
5.2. Metod restrukturiranja
5.3. Metod privatizacije
5.3.1. Prodaja kapitala subjekta
privatizacije metodom javnog tendera
5.3.2. Bilans otvaranja posle
sprovedene privatizacije
5.3.3. Način namirenja poverilaca
5.3.4. Prestanak rada zavisnih
preduzeća
6. ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE I
ZAŠTITA NA RADU
7. SOCIJALNI PROGRAM
8. PRILOZI

Autor smatra da je važno istaći vezano za konkretni slučaj da je 2002. godine

ovo preduzeće bilo u blokadi svih računa, sa brojnim obustavama rada i
socijalnim problemima, u velikim finansijsko-pravnim dubiozama, sa imovinom
opterećenom hipotekama i sl..

84
U prilog rezultatima kvalitetnog sprovođenja postupka restrukturiranja ovog
preduzeća, sprovođenjem adekvanih i neophodnih mera kojima je rukovodio
autor, ovo preduzeće je iz jednog bezizlaznog stanja i dubioze dovedeno do toga
da je ponovo postalo lider u svojoj oblasti, a time interesantan kandidat za
privatizaciju, koji uprkos ekonomskoj krizi uspešno posluje.
To je dovelo do toga da je restrukturirano preduzeće metodom javnog tendera
privatizovano marta 2007. godine od strane konzorcijuma koji je predvodilo
preduzeće „Irva investicije“, za 1.750.000 evra.
U to vreme preduzeće je po finansijskim podacima iz završnog računa u 2007. i
2008. godini poslovalo pozitivno, dok je u 2009. godini (nakon privatizacije)
zabeležilo minus od skoro 120 miliona dinara.
Slični su negativni rezultati poslovanja i danas nakon raskida privatizacionog
ugovora kada preduzećem rukovodi zastupnik kapitala.
Ovo je očigledan primer da privatizacija, privatni kapital i inicijativa nisu uvek
bezuslovni generator razvoja, već i oni mogu biti ti koji proizvode loše posledice u
ekonomiji, a ne samo i isključivo razvoj i prosperitet, u kom svetlu i maniru
generalno treba sagledati privatizaciju kao model ekonomske reforme i vlasničke
transformacije, uzevši u obzir da ovakav slučaj nije usamljeni primer.

Program restrukturiranja ima za cilj da predvidi optimalnu organizacionu

transformaciju u skladu sa iskazanim interesom investitora, da izvrši realnu
procenu vrednosti i definiše adekvatnu početnu cenu, da predloži model
privatizacije koji omogućava brz postupak prodaje, nastavak proizvodnje i
zaposlenost.

Prihvatanjem Programa restrukturiranja i njegovom primenom ostvariće se sledeći

ciljevi: prihod od prodaje radi namirenja poverilaca biće maksimiziran, proces
prodaje će biti ubrzan, čime će se sprečiti dalje umanjenje vrednosti preduzeća.

Osnovne prednosti programa restrukturiranja su njegova brzina i efikasnost

(stečajni postupak bi trajao mnogo duže i bio bi manje efikasan), a vrednost
preduzeća je generalno veća kada je u postupku privatizacije nego likvidacije ili
stečaja, jer preduzeće ima prednost organizacionog i finansijskog
restrukturiranja.

Obezbeđuje se zatim nastavak iste proizvodnje (za koju već postoje sve dozvole i
saglasnosti). U slučaju stečaja dovodi se u pitanje sadašnja vrednost zgrada i
zemljišta, imajući u vidu da bi za izmenu proizvodnog programa bilo nephodno
pribaviti nove dozvole. Uz to, restrukturiranje je objektivni preduslov
privatizacije, koji omogućava novo zapošljavanje, poslovne mogućnosti i obavezu
nastavka proizvodnje, obezbeđujući nove investicije u privatizovanim
preduzećima. Samim tim i poveriocima se pruža mogućnost da nastave saradnju
sa osnaženim privrednim subjektom, koji može nakon restrukturiranja
odgovoriti svojim obavezama u pravnom prometu. U tom kontekstu program
restrukturiranja usklađuje i broj zaposlenih shodno budućim realnim potrebama
preduzeća koje se restrukturira.

4. Problem prijavljenih potraživanja poverilaca, postupak arbitraže i

moguća rešenja

85
Zbog neažurnosti i nezainteresovanosti državnih poverilaca koji treba da podrže i
učestvuju u važnom poslu tranzicije privrede, morala je biti propisana zakonska
obaveznost prijavljivanja njihovog potraživanja prema subjektima privatizacije
radi namirivanja od prihoda od privatizacije pod pretnjom gubitka tog prava.

S tim u vezi propisano je da je državni poverilac dužan da pismeno prijavi svoje

potraživanje u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke o restrukturiranju
u visokotiražnom dnevnom listu. U prijavi potraživanja se mora naročito
naznačiti naziv državnog poverioca, pravni osnov potraživanja, kao i iznos
potraživanja, i to posebno iznos glavnog potraživanja, a posebno iznos
obračunate kamate.

Ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja

državnog poverioca, prijavljeno potraživanje može da ospori podnošenjem
prigovora arbitražnom veću Privredne komore Srbije u roku od osam dana od
dana dostavljanja prijave. Ako državni poverilac odbije prigovor, o visini
potraživanja državnog poverioca odlučuje arbitražno veće u specijalizovanom
postupku. Arbitražno veće nije ovlašćeno da odlučuje o osnovu potraživanja.

Odluku o visini potraživanja državnog poverioca arbitražno veće donosi u roku

od 15 dana od dana dostavljanja prigovora na visinu potraživanja. Ako
arbitražno veće ne donese odluku o visini potraživanja u roku, verodostojnim i
konačnim smatraju se podaci o visini potraživanja sadržani u programu
restrukturiranja.

Potraživanje državnog poverioca namiruje se najviše do visine nominalnog iznosa

potraživanja uvećanog za pripadajuće kamate, pre raspodele sredstava
ostvarenih od prodaje kapitala. Otpuštanje duga državnog poverioca delimično ili
u celini prema subjektu privatizacije punovažno je u slučaju da je kapital ili
imovina subjekta koji se restrukturira u postupku privatizacije prodat i metodom
javnog tendera i javne aukcije.

Otpis, otpust i konverzija duga kod preduzeća u postupku

restrukturiranja/privatizacije

Poslovno kontroverzna preduzeća su ona preduzeća koja imaju zadovoljavajući

potencijal, ali ne poseduju dovoljnu profitabilnost za otplatu kratkoročnih i
dugoročnih kredita. Ovakve situacije najčešće su rezultat prethodno postavljenih
ekonomskih pokazatelja. U zavisnosti od stepena obaveza i prekomernog broja
zaposlenih, ova preduzeća mogu biti u službi povećanja duga ili smanjenja
njihove vrednosti. 42

I kada se radi o preduzećima koja uvećavaju svoje obaveze, broj opcija za

privatizaciju nije ograničen. Jedna od mogućnosti je restrukturiranje u postupku
privatizacije. U tom slučaju, restrukturiranje bi bila prava opcija, ukoliko to
preduzeće ima bilo kakve šanse da postane profitabilno, a sticajem okolnosti je
prezaduženo i ima višak radne snage. U ovom slučaju, insistiralo bi se na
adekvatnom redukovanju broja zaposlenih i smanjenju iznosa obaveza prema

42 D. Djuricin, “Economies in Transition: Privatization and Related Issues", 1994.

86
poveriocima do stepena na kome preduzeće ima izgleda da postane održivo,
profitabilno i naravno utrživo.

Čak i u tom slučaju, vrednost kapitala takvog preduzeća je izuzetno mala, osim
u slučaju kada je približno ceo iznos obaveza, u stvari dug prema državnim
poveriocima, koji su u obavezi da u potpunosti relaksiraju subjekt privatizacije u
skladu sa Zakonom o privatizaciji zaključno sa 31.12.2004. godine za sve
dospele obaveze (glavnicu i kamatu).

Ova odredba je o obaveznom otpustu duga državnih poverilaca prema subjektima

privatizacije u restrukturiranju je sporna samo utoliko, što prilikom svih
dosadašnjih izmena i dopuna Zakona o privatizaciji i pratećih podzakonskih akata
(od 2005. godine do danas) datum preseka za prijavu potraživanja radi uslovnog
otpusta nije aktuelizovan sa nekim kasnijim datumom bližim trenutku privatizacije
subjekta, iako je bilo takvih obrazloženih predloga.
Umesto davanja smisla opstanku ove imperativne odredbe aktuelizovanjem
datuma preseka za prijavljivanje potraživanja, datum preseka za obavezni otpust
duga ostao je ipak 31.12.2004. godine, tako da je zakonodavac na ovaj način,
protekom vremena potpuno poništio i obesmislio svrsishodnost ovog instituta, iako
je, u stvari, restrukturiranje u postupku privatizacije nešto najcelishodnije i
najsvrsishodnije što je pravna regulativa vezana za postupak privatizacije
iznjedrila.

Što se tiče preduzeća koja smanjuju vrednost kapitala i imovine, pitanje

privatizacije je mnogo opasnije, s obzirom na to da je suverenitet ovakvih
preduzeća nad vlasništvom praktično izgubljen.

U ovom slučaju, restrukturiranje neizbežno prethodi privatizaciji. Jedna od

alternativa je konverzija duga u trajni ulog u preduzeću, koja je dozvoljena samo
u slučaju državnih poverilaca.

Ovo ograničenje je uvedeno radi sprečavanja učestalih zloupotreba namernim

prezaduživanjem društvenih preduzeća kod privatnih-komercijalnih poverilaca i
njihovo tiho peuzimanje postepenom konverzijom duga u vlasništvo, odnosno
van-institucionalnom privatizacijom na mala vrata.

Poverioci bilo stvarni ili fiktivni jednostavno bi postali vlasnici preduzeća koje
ciljano smanjuje vrednost. Stoga bi u nekom vremenskom periodu vlasništvo
poverilaca bilo proporcionalno potraživanjima prema preduzeću. Takvi poverioci,
pre svega su bili banke ili dobavljači, ali i brojni privatni zajmodavci. Kao vlasnici
takvih preduzeća, ovi poverioci bi mogli dalje da odlučuju ili o restrukturiranju
ili o likvidaciji preduzeća.

Iskustva pokazuju da stara struktura kapitala koja se restrukturira i privatizuje

često manje vredi nego što se to obično misli, dok veliki progres i razvoj u
najvećoj meri dolazi iz novih preduzeća i novih investicija. Ovakav trend se
prvenstveno odnosi na zemlje u razvoju. U tom smislu Turska i Koreja su odličan
primer rasta primarno kroz nove aktivnosti, a ne kroz adaptaciju starih. 43

43 M. Zec, B. Mijatović, D. Đuričin, N. Savić, Privatizacija- nužnost ili sloboda izbora, Koncept i institucionalni

model privatizacije., Ekonomski institut, Beograd, 1994., str. 226.

87
5. Primena programa restrukturiranja

Sprovođenje organizacionog restrukturiranja u suštini može započeti odmah po

usvajanju Dijagnostičke studije, tj. ocene stanja.

Prema Zakonu o privrednim društvima, za implementaciju svih organizacionih

promena potrebne su odluke skupštine preduzeća. Postupak implementacije
odluka, na način propisan Zakonom, sprovodi konsultant u saradnji sa Centrom
za restrukturiranje i pravne poslove Agencije.

Konkurisanje za finansijsku podršku Socijalnom programu i njegova realizacija

takođe slede odmah nakon zvaničnog usvajanja dijagnostičke studije ili
programa restrukturiranja od strane Agencije za privatizaciju.

U svim fazama ovog postupka učestvuju predstavnici rukovodstva preduzeća,

sindikata, tržišta rada, Ministarstva za rad i socijalnu politiku, Ministarstva
ekonomije i Ministarstva finansija.

Restrukturiranje poravnanjem iz dužničko-poverilačkog odnosa

Program restrukturiranja, koji donosi preduzeće ili drugo pravno lice koje se
restrukturira, odnosno Agencija za privatizaciju, obavezno sadrži podatke o
iznosu dugova subjekta koji se restrukturira, kao i o načinu njihovog izmirenja,
odnosno otplate.

Treba imati u vidu da su gubici i nelikvidnost jedan od glavnih razloga zbog kojih
se pokreće postupak restrukturiranja. U toj situaciji dužnik, koji se
restrukturira, po pravilu neće biti u mogućnosti da blagovremeno i uredno
izmiruje svoja dospela dugovanja. Zbog toga je sa jedne strane propisana
nemogućnost prinudne naplate 44 , a sa druge, postupak otpusta duga od strane
državnih poverilaca, što sve treba da «pruži predah» dužniku koji bi on iskoristio
za sprovođenje restrukturiranja.

Program restrukturiranja, izrađuje i usvaja preduzeće, a zatim i Agencija za

privatizaciju. Tim programom detaljno se opisuje metod privatizacije preduzeća,
zatim se daje stanje svih otpuštenih potraživanja državnih poverilaca, način
njihovog odlaganja i namirenja i struktura obaveza komercijalnih poverilaca koji
ostaju u knjigama preduzeća kao obaveza budućeg kupca. Takođe, deo
programa je i bilans otvaranja na 01.01.2005. godine, koji je stanje na prvi dan
nakon izvršene privatizacije 45 i koji služi kao tačan računovodstveni pokazatelj
investitoru šta je to on kupio i kolike je tačno obaveze preuzeo.

44 Koja je anulirana Pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda - sprovođenje izvršenja, konačni tekst
pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja sa odvojenim mišljenjem (Sentenca pravnog shvatanja
verifikovana 24.02.2011. godine, a obrazloženje 25.3.2011. godine). Ovo sporno shvatanje je u stvari
povlađivanje samo jednoj kategoriji poverilaca i može se reći da predstavlja presedan i kraj mogućnosti
sprovođenja privatizacije na način kako je to propisano Zakonom o privatizaciji i pratećim podzakonskim
aktima.
45 Prema ranijem propisu to je bilo na dan 01.01.2005. godine, sa kojim danom je iskazano stanje nakon

otpusta duga poverilaca u skladu sa Zakonom, odnosno njihovog namirenja od prihoda iz privatizacije.
88
Otpust duga državnih poverilaca definisan programom restrukturiranja će ostati
punovažan samo u slučaju da postupak restrukturiranja uspe, odnosno da ovaj
postupak rezultuje prodajom celokupnog društvenog ili državnog kapitala.

6. Aktivnosti i rešenja problema preduzeća u restrukturiranju

Jedno od osnovnih obeležja koje povezuje sva preduzeća koja se restrukturiraju,

jeste činjenica da su ona osnovana u samoupravno-planskoj privredi, zbog čega
se danas teško snalaze u novim uslovima na tržištu. Njihovi kapaciteti su
uglavnom predimenzionirani, proizvodni pogoni i tehnologija zastareli, a skoro
sva su i redovni korisnici redovne „infuzije“ državnim subvencijama. Rešenje
problema ovih preduzeća uvek znači veliko rasterećenje za budžet i ostatak
privrede Srbije, pa se uvek u tom smislu oni i trebaju posmatrati.

Ova preduzeća imaju i zajedničku težnju - vlasničko povezivanje sa strateškim

partnerom. Zbog velikih razlika koje postoje među njima, a pre svega usled
različitih izgleda da dostignu krajnji cilj, o čemu svedoči i često nepostojanje
zainteresovanih kupaca za kupovinu „as is“ 46 , nemoguće je usvojiti jedinstvenu
strategiju restrukturiranja.

Ovaj koncept predviđa da se, slično kao u slučaju sprovođenja stečajnog

postupka, utvrdi struktura svih poverilaca koji uslovno otpisuju i otpuštaju
obaveze preduzeća prema njima, s tim što se u ovom postupku radi o operaciji
na „živom“ subjektu, za razliku od subjekta stečajnog postupka.

Ovde se pritom ne misli na fantomsku tvorevinu „radnog stečaja“ u kome je

određena grupa preduzeća usled političkih interesa provela i celu deceniju.

Ostvarivanjem privatizacione transakcije nakon uspešno sprovedenog

restrukturiranja, obaveze se stvarno otpisuju, a novac od prodaje se raspodeljuje
poveriocima u skladu sa njihovim procentualnim učešćem u ukupnim
potraživanjima poverilaca koji otpuštaju dug, odmah po potpisivanju ugovora o
namirenju, radi čega je ovaj postupak koncipiran da bio i znatno brži i efikasniji
od stečajnog, s tim što je obezbeđivao i znatno veći stepen namirenja.

7. Problemi u sprovođenju procesa privatizacije

U proteklom desetogodišnjem periodu sprovođenja procesa privatizacije po

aktuelnom modelu na području Republike Srbije, izraženi su brojni problemi,
među kojima se ističu: Problemi nepotpune pravne regulative, problemi zbog
njenog nepoštovanja i konačno, problemi nastali krajnje čudnim tumačenjima
Zakona o privatizaciji od strane sudske vlasti.

- Preduzeća u vlasništvu bivših republika - Pitanje sukcesije još uvek nije

potpuno rešeno, pa samim tim nije moguća ni privatizacija delova preduzeća,
koji bi inače mogla da se privatizuju 47 .

46 U viđenom stanju
47 Primer je privatizacija Beopetrola, koji je kupio ruski Luk Oil, radi čega je tužena Republika Srbija od
strane Hrvatske naftne kompanije INA
89
- Zemljoradničke zadruge - zadružna svojina nije bila jedini zastupljeni oblik
svojine u zadrugama, već je na različite načine vršeno pripajanje društvene
svojine u vidu: hladnjača, mlekara i sl. Bilo je omogućeno i preregistrovanje
društvenih preduzeća u zadruge, što su neka preduzeća iskoristila kao varijantu
da izbegnu privatizaciju.
- Zavisna preduzeća - uočene su brojne nepravilnosti u nastajanju i registraciji
holdinga, kao i u odnosima između matičnog i zavisnog preduzeća, posebno
pitanje solidarne odgovornosti osnovanog društva za obaveze osnivača. Najviše
zastupljeni modaliteti su bili: osnivanje fiktivnih preduzeća isključivo radi isplate
zarada, osnivanje preduzeća bez učešća kapitala (upisan, a neuplaćen kapital od
strane društvenog preduzeća), osnivač je sindikat, politička partija ili matično
preduzeće koje je otišlo u stečaj, nejasni međusobni imovinski odnosi, i sl.
- Poljoprivredno zemljište i nemogućnost privatizacije državnog tj. društvenog
zemljišta - veliki broj preduzeća koja imaju poljoprivedno zemljište nisu izršila
razgraničenje između društvenog i državnog zemljišta (rešenje daje Ministarstvo
za poljoprivredu), pa samim tim nije moguće izvršiti ni upis u katastar.
- Generalno posmatrano, nedovoljno regulisana problematika katastra
nepokretnosti i nerešeni imovinsko-pravni odnosi.

7.1 „Pravno shvatanje“ Vrhovnog kasacionog suda Srbije koje je zadalo

konačan udarac opstanku subjekata privatizacije u restrukturiranju (preko
200 strateški važnih subjekata privatizacije) i potvrdilo da Republika Srbija
nije, niti destinacija za investiranje, niti država koja može da pruži pravnu
sigurnost investitorima i poveriocima, osim jednoj izdvojenoj kategoriji na
koju se ovo „shvatanje“ odnosi

U toku sakupljanja i proizvođenja građe za ovaj komleksni rad kojim se

pokušava objasniti širina zahvata koji obeležava privatizaciju i restrukturiranje,
njen opšti društveni i javni interes sa rezultatima, autor je na web prezentaciji
Vrhovnog kasacionog suda naišao na Pravno shvatanje - sprovođenje
izvršenja, konačni tekst pravnog shvatanja o sprovođenju izvršenja sa
odvojenim mišljenjem (Sentenca pravnog shvatanja verifikovana 24.02.2011.
godine, a obrazloženje 25.3.2011. godine) koje je očigledno doneto na brzinu, bez
ozbiljnog i temeljitog razmatranja širine i dubine materije, bez uzimanja u obzir
činjenica koje u potpunosti negiraju osnov za zauzimanje ovakvog stava
Vrhovnog kasacionog suda i naravno posledica koje će njime uslediti.

Naime, ovim pravnim shvatanjem se kao prvo, posrednim putem van snage
stavljaju ili čine nesprovodivim, neefektivnm besmislenim imperativne pravne
norme iz Zakona o privatizaciji i Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja
subjekata privatizacije i drugih pravnih lica, koje se moraju posmatrati veoma
široko, a ne iz ugla samo jedne od kategorija poverilaca koje imaju izvršnu
ispravu protiv subjekta privatizacije koji je u postupku restrukturiranja.

Ovakvim šturim shvatanjem većine sudija Vrhovnog kasacionog suda se nije ni

ušlo u stvarne ciljane društveno-korisne razloge primene instituta
restrukturiranja u postupku privatizacije, niti se prosudilo koje su posledice
ovakvog apsolutno jednostranog shvatanja kojim se dozvoljava pravo samo jedne
od kategorija poverilaca po širi kontekst javnog interesa, interesa države,
90
državnih, komercijalnih i ostalih poverilaca, njihove pravne sigurnosti, ali
posebno i one grupe poverilaca koji su neposredno obuhvaćeni programom
restrukturiranja subjekta privatizacije. Treba podsetiti da program
restrukturiranja ima snagu izvršne isprave i da je to ugovor o regulisanju
međusobnih odnosa između poverilaca subjekta privatizacije i subjekta
privatizacije u restrukturiranju, a kojim se svim obuhvaćenim poveriocima
garantuje ravnopravnost, nepovlađivanje i maksimiziran stepen namirenja. A
preko svega ovim mišljenjem se zanemario ciljani efekat zakonodavca tj.
opstanak subjekta privatizacije kao subjekta od javnog i društvenog značaja koji
treba da održi svoje postojanje i sva radna mesta kroz postupak vlasničke
transformacije sprovedene upravo u restrukturiranju.

Ovakvo mišljenje i pravno shvatanje apsolutne većine sudija Vrhovnog

kasacionog suda, je konkretan pokazatelj one mudre izreke „kada svi misle isto,
oni ne misle uopšte“, pa je srećom jedan od sudija G. Stojan Jokić, pišući o
razlozima radi kojih je mišljenje većine sudija tog suda neosnovano, društveno
opasno i protivno pravnoj sigurnosti i javnom interesu, izneo veoma stručno i
precizno brojne razloge i činjenice radi kojih ovakvo većinsko mišljenje
predstavlja bombu koja će razoriti preostalo privredno tkivo, koje je i bez ovakvog
mišljenja u jako teškoj i maltene bezizlaznoj situaciji.

Već se u praksi osećaju posledice ovog mišljenja koje je počelo svoj

protivprivredni pir, koji će prema dostupnim pokazateljima u periodu od samo
nekoliko meseci ostaviti hiljade radnika bez posla, jer je uzročno posledična veza
dozvole izvršenja radi namirenja novčanih potraživanja jedne kategorije radnika
na ovakav način, direktno uslovljena prvo blokiranjem računa, prestankom rada
subjekta protiv koga je usmerena, a time i gubitkom radnih mesta ostalih
radnika, onda daljim ukupnim povećanjem nezaposlenosti, produbljivanjem
krize, smanjenjem stepena izmirenja javnih prihoda kojima se finasira država i
njen celokupni sistem (uključujući i pravosuđe), što je od maksimalno
negativnog uticaja na sve segmente života i javnog interesa u Republici Srbiji.

Sve navedeno su posledice direktnog i nedvosmislenog povlađivanja samo jednoj

kategoriji poverilaca, za koju se po pravilu u izvršnom postupku ne proverava da
li su oni, odnosno njihova potraživanja obuhvaćena programom restrukturiranja
(koji je takođe izvršna isprava) ili možda nekim sudskim ili vansudskim
poravnanjem.

Načinom izmirenja kakav predviđa sporno pravno shvatanje Vrhovnog

kasacionog suda, direktno se ruši svaki važeći usvojeni Program restrukturiranja
kojim je obuhvaćeno svako pojedinačno potraživanje poverilaca, a kojim je
pritom i ekonomski i pravno uređen način i postupak njihovog namirenja i to u
formi kolektivnog poravnanja koji propisuje važeći Zakon o privatizaciji.

Ako se po osnovu ovog potpuno spornog pravnog shvatanja desi, a već je počelo
masovno da se dešava, povlašćeno i prioritetno namirenje isključivo jedne
kategorije poverilaca (iako su obuhvaćeni Programom restrukturiranja kojim su
određeni uslovi, način i vreme namirenja), time se ruši kolektivno pravo svih
ostalih poverilaca i vrši njihovo oštećenje, jer se supstanca kojom se treba
izvršiti namirenje svih poverilaca na ovaj način umanjuje ili potpuno
eliminiše.
91
Ovakvo stručnoj javnosti nerazumljivo pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog
suda, direktno je usmereno protiv javnog interesa Republike Srbije i pretežno
državnih poverilaca, koji bivaju oštećeni u još većoj većoj meri od toga što su
dužni, jer im tako imperativna pravna norma nalaže, da prijave svoja nesporna
potraživanja (dakle imovinu) radi otpusta duga u postupku restrukturiranja, a
samo radi delimičnog namirenja od prihoda od privatizacije. Davanjem apsolutne
prednosti po spornom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda u ovakvim
okolnostima samo jednoj kategoriji poverilaca jednog te istog subjekta
privatizacije u restrukturiranju, jeste direktno usmeravanje postupka
ekonomske transformacije u pravcu njegovog neuspeha, putem neuspeha
postupka restrukturiranja privatizacije, što može implicirati umesto
maksimiziranja namirenja poverilaca i stvaranja održive ekonomije, u
maksimiziranje štete i štetnih posledica po sve učesnike u postupku
privatizacije.

Ovakvim postupcima izvršenja koja se ovim onemogućavaju za samo jednu

kategoriju poverilaca, onemogućava se privatizacija kao strateški cilj države
definisan ustavom, onemogućavaju se reforme i transformacija društveno-
ekonomskog sistema i poretka, a time i ukupni javni interes koji je podržan od
strane međunarodne zajednice i međunarodnih finasijskih institucija,
uključujuči WB, UNDP, MMF, EBRD, EAR i brojne druge evropske i svetske
agencije za međunarodni razvoj i pomoć.

Može se samo zamisliti veliki broj slučajeva, a među njima i slučaj u kome po
osnovu javnog interesa država Srbija prema subjektu koji se restrukturira u
postupku privatizacije (jer je to opšti društveni interes) prijavljuje milijarde
dinara nespornih dospelih potraživanja koja su najčešće takođe utvrđena
izvršnim presudama radi namirenja od prihoda od privatizacije, kako bi taj
subjekt privatizacije održala, jer je to preduzeće važno upravo jer u njemu rade
hiljade radnika. Taj subjekt privatizacije je nosilac regionalnog razvoja i
zapošljavanja, a time i opstanka u tom regionu, pa je država odlučila da preuzme
svaki teret toga, pa i da se teškim i kompleksnim radom učini da se postigne
donošenje programa restrukturiranja. Tim programom restrukturiranja se
neposredno i uz saglasnost dužnika i poverilaca razrešavaju brojna pitanja koja
omogućavaju opstanak i privatizaciju tog subjekta. Tim programom se takođe
garantuje potpuno jednako tretiranje svih poverilaca preduzeća, pa se uz njihovu
saglasnost o vremenu, stepenu i načinu namirenja, traži strateški investitor koji
će izmiriti otpuštene dugove plaćanjem kupoprodajne cene, a ostale nakon
privatizacije. Ovakvim pravnim shvatanjem se potvrđuju sve tvrdnje investitora o
nedostatku pravne sigurnosti u Srbiji, posebno jer se dozvoljavaju masovni
postupci prinudne naplate po osnovu shvatanja o povlađivanju jednoj kategoriji
poverilaca, koji primenom takvog mišljenja ruše koncept privatizacije u celini,
konkretni subjekt privatizacije i njegov opstanak, sva radna mesta i prava svih
poverilaca koji bi se prihodima od privatizacije vrlo verovatno namirili u većem
obimu i stepenu, nego u stečajnom postupku. Sve to da nije bilo prethodnog
povlašćenog namirenja jedne povlašćene grupe poverilaca.

Tako se ovim krajnje spornim pravnim shvatanjem Vrhovnog kasacionog suda,

koje je suštinski suprotno svim ranijim pravnim shvatanjima ovog istog instituta
Zakona o privatizacijji (od ranije Vrhovnog suda Srbije), ruši javni interes i
92
ciljevi, pa se jedan već devastiran region u potpunosti može ekonomski uništiti
bez mogućnosti oporavka i opstanka.

Autor se stoga namerno ne upušta dalje u detaljne pravne aspekte, jer ih je

istakao cenjeni sudija Stojan Jokić u svom izdvojenom mišljenu koje u nastavku
sledi. U tom izdvojenom mišljenju sudija Jokić jasno daje indicije i na
neustavnost ovakvog shvatanja većine sudija Vrhovnog kasacionog suda, dok
posebno ističe i lančane nezakonite posledice takvog shvatanja, koje su pored
svega konkretan doprinos tome, da kao država i dalje ostanemo označeni kao
jedna od nekoliko destinacija na svetu u koje ne treba investirati radi konstantne
pravne nesigurnosti koju nose ovakvi neobjašnjivi pravni presedani najviših
sudskih instanci, tako što se „shvatanjem“ menja suština imperativnih zakonskih
odredbi.

Bilo bi razumljivije da Vrhovni kasacioni sud nije zauzeo opšti stav zasnovan na
interesima samo jedne od svih kategorija poverilaca, već da je ostavio da se o
svim pojedinačnim i specifičnim slučajevima donose pojedinačne odluke, jer
postoje brojne razlike i okolnosti u svakom pojedinačnom postupku
restrukturiranja i svakom pojedinačnom odnosu dužnika i poverioca.

Stoga, posebno je zabrinjavajuće da je Vrhovni kasacioni sud u najmanju ruku

nerazumljivim shvatanjem neosredno zašao i u pitanja koja su u isključivoj
nadležnosti Ustavnog suda, koji pritom navedene imperativne odredbe Zakona o
privatizaciji, nije ocenio kao neustavne! Uprkos ovoj činjenici Vrhovni kasacioni
sud ipak uzima za pravo da te imperativne pravne norme, protivno javnom
interesu, svojim pravnim shvatanjem, maltene stavlja van snage, što je presedan
nepojmljiv za jednu pravnu državu.

Autor, s obzirom na svoje svoje veliko iskustvo u obavljanju poslova koji su iz

oblasti restrukturiranja i privatizacije, može izneti mišljenje i prognozu, da
ukoliko ovakvo pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda opstane i u praksi
bude masovno primenjivano, da je to kraj privatizacije kakvu znamo po
aktuelnom modelu, a time i masovni stečajni razlog sa nesagledivim društvenim
posledicama, koje prete da budu dodatno nerešivo i neodložno opterećenje
Republike Srbije u sred najveće svetske ekonomske krize.

Ako se sve opisano stavi u kontekst nedavne reforme pravosuđa, svaki čitalac
može prosuditi sam da li je ona uspešna ili je nešto sasvim drugo u pitanju, a
naravno može prosuditi i da li je pravosudni sistem Republike Srbije dorastao
tome da jednog dana EU kaže da ono nije prepreka ulaska u Uniju, iako se
navedene situacije i posledice takođe dešavaju i investitorima koji dolaze upravo
iz EU.

Iz navedenih razloga autor u nastavku prezentira oba pravna shvatanja, tj. i

sporno pravno shvatanje koje je radi većine prevagnulo, ali i izdvojeno mišljenje
sudije Stojana Jokića koje je svojevrsni izumirući glas razuma i znanja u našem
pravosudnom sistemu. Oba mišljenja su citat celokupnog teksta.

PRAVNO SHVATANjE - SPROVOĐENjE IZVRŠENjA, KONAČNI TEKST

PRAVNOG SHVATANjA O SPROVOĐENjU IZVRŠENjA SA ODVOJENIM
MIŠLjENjEM
93
Izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog
odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije
u restrukturiranju, neće se prekidati. Prekinuti postupci će se nastaviti i
okončati.
O b r a z l o ž e nj e
Ministarstvo za ljudska i manjinska prava – Sektor za zastupanje pred
Evropskim sudom za ljudska prava se aktom od 22.10.2010. godine, obratilo
Vrhovnom kasacionom sudu zahtevom za zauzimanje stavova i pravnih
shvatanja povodom nekih pitanja sadržanih u presudama Evropskog suda za
ljudska prava, donetim protiv Republike Srbije, čime bi kao država ispunili
obavezu u vezi sa generalnim merama u postupku izvršavanja ovih presuda a
koje se odnose na izmenu postojećih zakona ili sudske prakse.

Građanskom odeljenju Vrhovnog kasacionog suda obratio se i Apelacioni sud u

Kragujevcu sa zahtevom Osnovnog suda u Kragujevcu o preispitivanju pravnog
shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno i
verifikovano na sednici od 22.12.2006. godine. 48

Ovi zahtevi razmatrani su na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog

suda od 22.11.2010. godine na kojoj je usvojen predlog za preispitivanje
navedenog pravnog shvatanja.

U presudi R. Kačapor i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije od

15.01.2008. godine, Evropski sud za ljudska prava je konstatovao da se izvršenje
presude koju je sud doneo mora smatrati sastavnim delom suđenja prema članu
6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava, da se kašnjenje u izvršenju
presude može opravdati u posebnim okolnostima, ali da to ne sme biti tako da
ugrožava suštinu prava zaštićenog prema članu 6. stav 1. Konvencije i da bez
obzira da li je dužnik privatni ili društveni akter, na državi je da preduzme sve
neophodne mere da se pravnosnažna sudska presuda izvrši kao i da pritom
obezbedi delotvorno učešće celog njenog aparata. Sud dalje navodi da propust
države da izvrši pravnosnažne presude donete u korist podnositeljki predstavki,
predstavlja mešanje u njihovo pravo na mirno uživanje imovine, predviđeno
članom 1. Protokola broj 1, pa je utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1.
Konvencije kao i do povrede člana 1. Protokola broj 1 i podnositeljkama u
zavisnosti od dužine perioda neizvršenja dodelio naknadu nematerijalne štete na
teret države u iznosima bliže označenim u toj presudi kao i troškove postupka. 49
Evropski sud za ljudska prava je isti stav izrazio i u presudi Vlahović protiv
Srbije (predstavka broj 42619/04) od 16. decembra 2008. godine i Crnišanin i
druge podnositeljke predstavke protiv Srbije.

U predmetu Crnišanin i druge podnositeljke predstavke protiv Srbije, Evropski

sud za ljudska prava, polazeći od relevantnog domaćeg prava – Zakona o

48 „Odlukom Agencije za privatizaciju o prekidu postupka privatizacije donetom u toku postupka

restruktuiranja, prekidaju se i zakonom propisani rokovi zabrane određivanja ili sprovođenja prinudnog
izvršenja i bilo koje mere postupka izvršenja radi namirenja potraživanja subjekta privatizacije za sve vreme
dok prekid traje, a najduže do isteka roka od 90 dana – Bilten sudske prakse Vrhovnog suda Srbije broj
4/06.“
49 Predstavke br.2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06.

94
privatizaciji sa izmenama („Službeni glasnik RS“, broj 38/01...123/07), utvrdio je
da je tužena država dužna da iz sopstvenih sredstava isplati podnositeljkama
predstavki iznose koji su dodeljeni pravnosnažnim domaćim presudama donetim
u njihovu korist, pored nematerijalne štete na ime pravičnog zadovoljenja. 50

Izvršni postupci povodom kojih je Evropski sud za ljudska prava doneo navedene
presude protiv Republike Srbije, vođeni su protiv dužnika društvenih preduzeća
koja su se nalazila u postupku privatizacije, a u odnosu na koje je Agencija za
privatizaciju donela odluku o restrukturiranju.

Ustavni sud Republike Srbije je odlukom Už 122/2009 od 21.01.2010. godine,

usvojio ustavnu žalbu Vojislava Stojkovića izjavljenu zbog povrede prava na
suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike
Srbije i povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava u
izvršnom postupku koji se vodi u predmetu Četvrtog opštinskog suda u
Beogradu I br.1182/05, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu
nematerijalne štete i naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu, Narodnoj banci
Srbije, Odeljenju za prinudnu naplatu i drugim državnim organima i
organizacijama koje učestvuju u izvršnom postupku da preduzmu neophodne
mere kako bi se izvršni postupak u predmetu I br.1182/05 okončao u najkraćem
mogućem roku.

Ovaj izvršni postupak pokrenut je po predlogu za izvršenje od 21. novembra

2005. godine, poverioca Vojislava Stojkovića, protiv dužnika DP „Teleoptik
Žiroskopi“, radi izvršenja pravnosnažne i izvršne delimične presude Četvrtog
opštinskog suda u Beogradu P1 br.448/01 od 02.06.2005. godine, kojom je
tuženi dužnik obavezan da podnosiocu ustavne žalbe isplati neisplaćene zarade
sa zakonskom zateznom kamatom. Predloženo je da se izvršenje sprovede na
novčanim sredstvima na računu izvršnog dužnika. Do donošenja odluke Agencije
za privatizaciju od 26.06.2009. godine, kojom se pokreće postupak
restrukturiranja subjekta privatizacije DP „Teleoptik Žiroskopi“, izvršenje nije
sprovedeno. Ustavni sud konstatuje da je odnos Četvrtog opštinskog suda i
Narodne banke Srbije odnos državnih organa internog karaktera i kao takav
izvan uticaja podnosioca ustavne žalbe, da je on učinio sve što je u njegovoj moći
da ubrza izvršni postupak i na taj način što se više puta pismenim urgencijama
obraćao i sudu i Narodnoj banci za sprovođenje izvršenja. Ustavni sud smatra da
je nesprovođenje izvršenja u konkretnom slučaju uzrokovano pre svega aktima
odnosno radnjama Narodne banke Srbije i Agencije za privatizaciju, ali i
Opštinskog suda koji nije delotvorno postupao u izvršnom postupku, na kojima
je stoga i odgovornost za neizvršavanje pravnosnažne presude kojom je utvrđeno
novčano potraživanje podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud se poziva i na
odluke Evropskog suda za ljudska prava u presudama Vlahović protiv Srbije,
Kačapor i drugi protiv Srbije u kojima je izražen stav, da u slučaju kada je
utvrđeno da je država, zbog akata i radnji svojih organa, odgovorna za neizmireni
dug podnosiocu ustavne žalbe, ona se ne može pozivati na nedostatak sredstava
dužnika kao opravdanje za neokončanje izvršnog postupka. Pri tome
odgovornost Narodne banke za nesprovođenje izvršenja u konkretnom slučaju,
Ustavni sud nalazi u nepoštovanju zakonskih obaveza u izvršnom postupku i
prekidu postupka izvršenja bez pravnog osnova i protivno nalogu suda. Agencija

50 Predstavke br.35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06.

95
za privatizaciju i Narodna banka Srbije, nisu preduzeli sve neophodne mere i
radnje propisane zakonom da bi se izvršila pravnosnažna presuda suda, u
periodu dužem od četiri godine, ocena je suda da to predstavlja i povredu prava
na mirno uživanje imovine stečene presudom, koja je zajemčena odredbom člana
58. stav 1. Ustava. Ustavni sud podseća da svako novčano potraživanje
dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca i da
stoga nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno
predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčeno članom 58.
stav 1. Ustava Republike Srbije. 51

Postupajući po žalbama izvršnih dužnika subjekata privatizacije u postupku

restrukturiranja, izjavljenim protiv rešenja o izvršenju radi namirenja novčanih
potraživanja utvrđenih pravnosnažnim sudskim odlukama, Viši sud u
Kragujevcu je ove žalbe odbio i potvrdio prvostepena rešenja o izvršenju sa
obrazloženjem da je sud dužan da izvršnom poveriocu omogući ostvarenje svog
prava u razumnom roku shodno članu 18. Ustava Republike Srbije i članu 6.
stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima, kao i članu 1. Protokola broj 1.
uz Evropsku konvenciju. 52

Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju (član

18. stav 1. Ustava). Ustavom se jemče i kao takva neposredno primenjuju
ljudska i manjinska prava zajemčena opšte prihvaćenim pravilima
međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima.
Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to
Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog
prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na
suštinu zajemčenog prava (stav 2).

Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja

vrednosti demokratskog društva, saglasno međunarodnim standardima ljudskih
i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo
sprovođenje (stav 3).

Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena

ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu
neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom
društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1. Ustava).
Dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može se smanjivati (stav 2).

Pri ograničavanju ljudskih i manjinskih prava svi državni organi, a naročito

sudovi dužni su da vode računa o suštini prava koje se ograničava, važnosti
svrhe ogrančenja i obimu ograničenja, odnosu ograničenja sa svrhom
ograničenja i o tome da li postoji način da se svrha ograničenja postigne manjim
ograničenjem prava.

Članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju predviđeno je da svako

fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, da niko ne
može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima

51 Už 122/2009 – Sajt Ustavnog suda

52 Gž 209/10, Gž 279/10, Gž 853/10
96
predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava, a da prethodne
odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje
smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim
interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

Iz citiranog proizilazi da član 1. Protokola počiva na načelima prava na

neometano uživanje imovine, zabrane lišenja imovine osim pod određenim
uslovima i pravu države da reguliše korišćenje imovine pod određenim uslovima.
Ograničenja ovih prava vezana su za javni, odnosno opšti društveni interes, pa je
zbog toga neophodno prilikom njihovog ograničenja poštovati princip pravičnog
balansa između prava pojedinca i opšteg interesa zajednice, da teret ne postane
nesrazmeran kao i razumnog odnosa između mera koje se preduzimaju i željenog
cilja. Pravična ravnoteža će se teško postići ako država prouzrokuje prekomerna
odlaganja (na primer izjavljivanje pravnog leka, plaćanje naknade odnosno ako je
na neki drugi način trajanje mešanja u prava podnosioca bilo prekomerno). 53
Sud će pritom imati manje obzira prema podnosiocu predstavke koji pribavlja
imovinu znajući za potencijalna ograničenja kao što su urbanistička kontrola,
poslovni ili komercijalni faktori koji mogu uticati na vrednost imovine, ali ove
okolnosti moraju biti poznate u vreme preduzimanja pravnih poslova (objavljene,
određene, informacije svima dostupne i slično), te da je u pitanju zaštita
povređenih prava 54 , društveno ekonomski problemi ili nedostatak resursa, ne
mogu opravdati propust države da ispuni obaveze po Konvenciji.Tako se država
ne može pozvati na nedostatak finansijskih sredstava kao opravdanje zato što se
nije povinovala presudi. 55 Ovaj stav izražen je i u presudi ESLjP, Ilić protiv Srbije
u pogledu izvršenja odluke upravnog organa za iseljenje zaštićenog podstanara iz
stana u privatnoj svojini.

Odredbe stava 3. člana 20. Ustava, u sebi sadrže elemente iz člana 6. Evropske
konvencije o zaštiti ljudskih prava u pogledu legaliteta, legitimiteta i
proporcionalnosti.

Članom 4. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji 56 ,

izmenjen je član 14. Zakona o privatizaciji 57 i utvrđeno da „za privatizaciju
neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za učešće na javnom tenderu,
odnosno javnoj aukciji mora da se objavi najkasnije do 31.12.2008. godine“.
Članom 20ž st.1. i 7. propisano je da „od dana donošenja odluke o okončanju
restrukturiranja ne može se protiv subjekata privatizacije, odnosno nad
njegovom imovinom odrediti i sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera
postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Postupak prinudnog izvršenja
koji je u toku prekida se.“ Pri tome, predviđeni prekid nema vremensko
ograničenje.

Na osnovu takvih normi prekidani su postupci izvršenja pravnosnažnih sudskih

odluka. Članom 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima kao osnovni principi

53 Almeida Garet i ostali protiv Portugalije No 29813/96, 30229/96, Kutić protiv Hrvatske – Sajt Vrhovnog

suda Hrvatske, kao i ostale odluke Evropskog suda za ljudska prava protiv Hrvatske u prevodu na Hrvatski
54 Filip Lič, obraćanje ESLjP, Evropska konvencija o ljudskim pravima, Vodič za praktičare, Beogradski

centar za ljudska prava

55 Vemhof protiv Nemačke 27.07.1968, Burdo protiv Rusije No 59498/00 od 07.05.2002. godine, Timofejev

protiv Rusije No 58263/00 od 23.10.2003. godine.

56 Sl. glasnik RS br.123/07 od 26.12.2007. godine
57 Sl. glasnik RS br.38/01 od 28.06.2001. godine

97
između ostalog predviđeni su nezavisnost i nepristrasnost suda, koji se
ostvaruju podelom vlasti. Izgrađeni standard određuje da vlasti ne smeju ni
odbiti, ni propustiti da provedu sudske odluke (Hornby pr. Grčke).

U suprotnosti je sa vladavinom prava ako bi zakonom data diskrecija izvršnoj i

zakonodavnoj vlasti bila izražena u neograničenosti vlasti. Zakon mora naznačiti
obim svake takve diskrecije koja je data nadležnim organima vlasti i dovoljno
jasno navesti način njegovog sprovođenja vodeći računa o legitimnom cilju mere
koja je u pitanju, kako bi pojedinac imao odgovarajuću zaštitu od proizvoljnog
mešanja. Organi sudske vlasti moraju sprovesti ove standarde, jer pristup sudu
mora biti suštinski, ne formalan.

Revidiranom Evropskom socijalnom poveljom 58 , garantovano je svim radnicima

pravo na pravičnu naknadu koja je dovoljna za pristojni životni standard njih i
njihovih porodica da svi radnici i oni koje oni izdržavaju imaju pravo na
socijalnu sigurnost i obavezane strane ugovornice da priznaju pravo radnika na
naknadu koja će njima i njihovim porodicama obezbediti pristojan životni
standard. Članom 25. je utvrđena obaveza strana ugovornica, potpisnica Povelje
da obezbede efektivno ostvarivanje prava radnika na zaštitu njihovih
potraživanja u slučaju nesolventnosti njihovih poslodavaca od strane neke
garantne institucije ili garantovanjem nekog drugog oblika efektivne zaštite.

Zastupnik Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava dostavio je

Vrhovnom kasacionom sudu dana 08.12.2010. godine izveštaj sa 1100.
sastanka Komiteta ministara Saveta Evrope posvećenog nadzoru nad
izvršavanjem presuda Evropskog suda za ljudska prava koji je održan od 30.
novembra do 03. decembra 2010. godine. U tom izveštaju je navedeno da su
posebno razmatrana generalna pitanja odnosno poboljšanje efikasnosti i
transparentnosti izvršavanja presuda Evropskog suda za ljudska prava i mere za
poboljšanje izvršavanja presuda ESLjP i predlozi za primenu INTERLAKEN
deklaracije i akcionih planova, mere koje se odnose na proces izvršavanja i
posledice koje će to imati na izvršavanje presuda donetih protiv Srbije. Iz
izveštaja proizilazi da je u pogledu Republike Srbije nagovešteno da će se grupa
predmeta – presuda ESLjP koja se odnosi na problem neefikasnog izvršavanja
presuda domaćih sudova, među kojima su najznačajniji predmeti koji se odnose
na neefikasno izvršavanje presuda donetih protiv društvenih preduzeća, naći u
grupi presuda koje se razmatraju po sistemu „pojačanog nadzora“. S tim u vezi,
zastupnik zaključuje da će ubuduće biti potrebna efikasna saradnja svih
nadležnih organa u cilju izrade akcionih planova i njihove primene koju će pratiti
Komitet ministara SE.

Iz navedenog proizilazi da postupak izvršenja pravnosnažnih sudskih odluka ne

sme da ugrozi načelo pravne sigurnosti, da novčano potraživanje dosuđeno
pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom spada u imovinu lica u čiju je
korist dosuđeno i da mora da se obezbedi efikasna zaštita potraživanja koja
proističu iz ugovora o radu odnosno radnog odnosa, garantovana socijalnom
poveljom, bez obzira na nesolventnost dužnika. I drugi nacionalni zakoni daju

58 Zakon o potvrđivanju revidirane Evropske socijalne povelje („Sl. glasnik RS“ – međunarodni ugovori

br.42/2009)
98
prednost ostvarivanju prava iz radnih odnosa (Zakon o stečaju 59 , Zakon o
radu 60 , pa ovakva zaštita je pozitivna diskriminacija određene grupe poverilaca u
odnosu na ostale poverioce protiv dužnika nad kojima je pokrenut postupak
stečaja. Država se ne može legitimno pozivati na opštu potrebu kako bi
opravdala ograničenje prava i sloboda pojedinaca, a svako mešanje u uživanju
nekog zaštićenog prava mora odgovarati određenoj hitnoj društvenoj potrebi,
naročito mora biti proporcionalno cilju koji se želi postići.

Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda na sednici od 22.02.2011.

godine, rukovodeći se standardima, stavovima i principima izraženim u
presudama Evropskog suda za ljudska prava, što je i u skladu sa članom 18.
Ustava Republike Srbije, usvojilo je pravno shvatanje da se izvršni postupci koji
se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz radnog odnosa utvrđenih
izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta privatizacije u restruktuiranju neće
prekidati, a prekinuti postupci će se nastaviti i okončati.

(Sentenca pravnog shvatanja verifikovana 24.02.2011. godine, a obrazloženje

25.3.2011. godine)

*****

Na osnovu člana 2. Poslovnika o uređenju i radu Vrhovnog kasacionog suda

(„Službeni glasnik RS“, br. 37/2010) i člana 23. stav 3. Sudskog poslovnika
(„Službeni glasnik RS“, br. 110/2009), izlažem odvojeno mišljenje priloženo uz
izvornik usvojenog navedenog pravnog shvatanja

ODVOJENO MIŠLjENjE
-sudije Vrhovnog kasacionog suda Stojana Jokića-

Građansko odeljenje Vrhovnog kasacionog suda je usvojilo na sednici održanoj

dana 22.2.2011. godine navedeno pravno shvatanje, s tim što je sentenca
verifikovana 24.02.2011. godine, a obrazloženje 25.3.2011. godine:

PRAVNO SHVATANjE - SPROVOĐENjE IZVRŠENjA

„Izvršni postupci koji se odnose na naplatu novčanih potraživanja iz

radnog odnosa utvrđenih izvršnim ispravama protiv dužnika, subjekta
privatizacije u restrukturiranju, neće se prekidati. Prekinuti postupci, će
se nastaviti i okončati.“

Nesaglasan sa razlozima za usvajanje takvog pravnog shvatanja, izdvojio sam

mišljenje i na sednici istakao da ću to izdvojeno mišljenje i napisati u referatu o
neslaganju sa usvojenim pravnim shvatanjem i razlozima na kojima je
zasnovano.
II
-Razlozi za neslaganje sa pravnim shvatanjem i izdvajanje mišljenja-

59 „Službeni glasnik RS“ br.104/09

60 „Službeni glasnik RS“ br.24/05, 61/05 i 54/09
99
1.)
Zakon o privatizaciji 61 (u daljem tekstu Zakon) je u članu 14. bio propisao
rokove za sprovođenje privatizacije nad subjektima privatizacije. U članu 20. stav
4. Zakona bilo je propisano da u toku sprovođenja restrukturiranja poverioci ne
mogu da preduzimaju radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja.
Tako propisana zakonska norma stvorila je dilemu u sudskoj praksi izvršnih
sudova koja je rezultirana različitim odlučivanjem.

Potreba za otklanjanjem zakonske dileme i ujednačavanjem sudske prakse,

opredelila je Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije da s tim u vezi izrazi
pravno mišljenje. Pravno mišljenje usvojeno je na sednici tog odeljenja održanoj
30.6.2003. godine, u tekstu koji glasi:

Premena odredbe člana 20. stav 4. Zakona o privatizaciji u parničnom i

izvršnom postupku

1. Sud će pozivom na odredbu člana 20. stav 4. Zakona o privatizaciji prekinuti

samo postupak sprovođenja, a ne i postupak izvršenja prinudne naplate
novčanog potraživanja određenog rešenjem o izvršenju donetim pre datuma
pokretanja postupka restrukturiranja izvršnog dužnika.

2. Sud će dozvoliti predloženo izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja i

u slučaju kada je takav predlog podnet nakon pokretanja postupka
restrukturiranja, ali će istovremeno sa rešenjem o dozvoli izvršenja doneti
rešenje o prekidu postupka njegovog sprovođenja.

3. Prekid postupka sprovođenja izvršenja ne može se odrediti s pozivom na

odredbu člana 20. stav 4. Zakona o privatizaciji u slučaju kada su predmet
izvršenja nenovčane obaveze dužnika nad kojim je pokrenut postupak
retrukturiranja.

4. Prekid postupka se ne može odrediti na temelju odredbe člana 20. stav 4

Zakona o privatizaciji ni u parnicama koje su pokrenute za naplatu novčanog
potraživanja tuženog nad kojim je pokrenut postupak restrukturiranja.

2.)
Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji 62 izmenjena je odredba
člana 14. i propisano da se privatizacija društvenog kapitala sprovodi najkasnije
u roku od četiri godine od dana stupanja na snagu tog Zakona. U članu 20-đ)
propisano je da Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način
restrukturiranja subjekta privatizacije. To je urađeno Uredbom o postupku i
načinu restruktuiranja subjekta privatizacije od 9.6.2005. godine.

U toku sprovođenja postupaka privatizacije i restrukturiranja subjekata

privatizacije došlo je do novih dilema vezanih za provođenje postupaka izvršenja
i prekidanja tih postupaka u predmetima izvršenja u kojima je izvršni dužnik
subjekt privatizacije u restrukturiranju. Nastala dilema otklonjena je kroz
rešavanje spornog pravnog pitanja i člana 176. ZPP.

61 „Službeni glasnik RS“, br. 38/01 od 28.6.2001. godine, stupio na pravnu snagu 7.7.2001. godine
62 „Službeni glasnik RS“, br. 38/01, 18/03 i 45/05
100
Građansko odeljenje Vrhovnog suda Srbije je na sednici odeljenja održanoj
7.11.2006. godine usvojilo pravno shvatanje u tekstu koji glasi:

Primena odredbe člana 31. Zakona o izmenam i dopunama Zakona o

privatizaciji u izvršnom postupku

„Nova odluka Agencije za privatizaciju Republike Srbije o restrukturiranju

istog subjekta privatizacije – izvršnog dužnika ima pravno dejstvo ranije
donete odluke o njegovom restrukturiranju i sprečava nastavak
prekinutog postupka i sprovođenja novog izvršenja.“

3.)
Zakon o izmenam i dopunama Zakon o privatizaciji 63 je u članu 4. stav 1.
propisao:

Član 14. menja se i glasi:

„Za privatizaciju neprivatizovanog društvenog kapitala javni poziv za

učešće na javnom tenderu, odnosno javnoj aukciji mora da se objavi
najkasnije do 31.12.2008. godine.“

Članom 20-ž) stav 1. i 7. je propisano:

„Od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke

o okončanju restrukturiranja, ne može se protiv subjekta privatizacije,
odnosno nad njegovom imovinom, odrediti i sporovesti prinudno izvršenje
niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja.

Postupak prinudnog izvršenja koji je u toku prekida se.“

Na osnovu tako propisanih zakonskih normi usvojenog pravnog mišljenja i

pravnog shvatanja Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije odlučuju sudovi
u Republici Srbiji. To jasno proizilazi iz izveštaja koji su predsedniku
Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda dostavili Privredni apelacioni
sud, Apelacioni sud u Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu i Beogradu.

Jedina odstupanja od jasne i pozitivno važeće zakonske norme iz člana 20-ž) stav
1. i 7. Zakona vrše Osnovni i Viši sud u Kragujevcu. Osnovni sud u Kragujevcu
je rešenjem I1. 3794/09 od 14.12.2009. godine odredio i dozvolio izvršenje po
predlogu izvršnog poverioca protiv izvršnog dužnika „Zastava automobili“ AD u
Kragujevcu u restrukturiranju na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog
suda u Kragujevcu 2P-4229/04 od 9.12.2008. godine, radi naplate novčanog
potraživanja na ime naknade nematerijalne štete.

Odlučujući o žalbi izvršnog dužnika isti sud rešenjem I1. 5744 od 4.2.2010.
godine usvaja žalbu izvršnog dužnika, stavlja van snage rešenje o izvršenju od
14.12.2009. godine i ukida sve sprovedene izvršne radnje.

63 „Službeni glasnik RS“, br. 123/07 od 26.12.2007. godine

101
Viši sud u Kragujevcu rešenjem Gž. 564/10 od 14.4.2010. godine usvaja žalbu
izvršnog poverioca, ukida rešenje prvostepenog izvršnog suda od 4.2.2010.
godine i predmet vraća na ponovno izvršenje izvršnom sudu. U ukidnom rešenju
nalaže da se u postupku ponovnog odlučivanja o žalbi izvršnog dužnika posebno
povede računa o primeni člana 18. Ustava Republike Srbije 64 , člana 6. stav 1.
Evropske konvencije o ljudskim pravima kojom je propisano da li je sud dužan
da vodi računa da je neizvršenjem sudske odluke došlo do povrede prava
poverioca, i da je Protokolom br. 1 propisano da svako fizičko i pravno lice ima
pravo, na ne ometano uživanje svoje imovine...

Na osnovu takvog odlučivanja Osnovni sud u Kragujevcu podržan od

Apelacionog suda u Kragujevcu zahteva od Građanskog odeljenja Vrhovnog
kasacionog suda da preispita pravno mišljenje iz 2003. godine i pravno
shvatanje iz 2006. godine i postojanje osnova za prekid postupka privatizacije
prema subjektu privatizacije u restrukturiranju kao izvršnom dužniku.

4.)
Sledom tih zahteva, u međuvremenu nastalih okolnosti, te postojanje presude
Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura od 13.1.2009. godine (predmet
Crnišanin i druge podnositeljke predstavki protiv Srbije), Građansko odeljenje
Vrhovnog kasacionog suda je procenilo da su stečeni i ispunjeni uslovi za
izmenu pravnog mišljenja i pravnog shvatanja i neprimenu važeće zakonske
norme iz člana 20-ž) stav 1. i 7. Zakona.

Nesaglasan sa činjeničnim i pravnim argumentima iznetim na sednici

Građanskog odeljenja održanoj 22.1.2011. godine na osnovu kojih je usvojeno
pravno shvatanje i obrazloženjem na kome je zasnovano u izdvojenom mišljenju
posebno ističem:

Pravno shvatanje mora u pravilu biti jasnije od zakonskih normi i dostupno u

smislu razumljivosti i jasnoće svakom adresatu na koga se direktno ili indirektno
odnosi. To pravilo bi trebalo da važi i za osporavano pravno shvatanje. Čini mi se
da ono kod osporavanog pravnog shvatanja u najvećoj meri nije zastupljeno.
Teško je utvrditi o kom pravnom problemu i institutu se radi, a nemoguće je
utvrditi i zaključiti da se njime menja pravno mišljenje i pravno shvatanje i
delimično suspenduje imperativna zakonska norma. Imperativna zakonska
norma delimično suspendovana osporavanim pravnim shvatanjem se samo na
jednom jedinom mestu „stidljivo“ pominje. Zašto? Pitam se kako će adresati na
koje se odnosi osporavano pravno shvatanje, a i oni drugi koji u odnosu na njega
treba da se odrede zaključiti o čemu se zapravo radi?

Zakonske norme iz člana 14. i 20-ž) su jasne. Jasno propisane zakonske norme
ne trebaju posebno tumačenje. Primenjuju se onako kako su i jasno propisane.
Iz člana 14. Zakona jasno proizilazi da se postupak privatizacije
neprivatizovanog društvenog kapitala mora otpočeti najkasnije do 31.12.2008.
godine. To otpočinjanje se vrši pozivom za učešće na javnom tenderu ili javnoj
aukciji. Ta činjenica u vezi sa primenom pomenute zakonske norme nije sporna
ni za Evropsi sud za ljudska prava iz Strazbura koji je u pomenutoj presudi od
13.1.2009. godine u podnaslovu „relevantno domaće pravo“ pod tačkom 102.

64 „Službeni glasnik RS“, br. 98/06

102
to jasno istakao. Otuda se ne mogu prihvatiti suprotno izražena mišljenja da
pomenuta zakonska norma podrazumeva da se do 31.12.2008. godine postupak
privatizacije mora okončati.

Potpuno je jasna i zakonska norma iz stava 1. i 7. člana 20-ž) Zakona kojom je

propisano da od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja
odluke o okončanju restrukturiranja, ne može se protiv subjekta privatizacije,
odnosno nad njegovom imovinom, odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti
bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja i da se postupak
prinudnog izvršenja koji je u toku prekida.

To dalje podrazumeva da poslednjim izmenama Zakona o izmenama i dopunama

Zakona o privatizaciji od 26.12.2007. godine nije nastao pravni osnov za
promenu pravnog mišljenja i pravnog shvatanja Vrhovnog suda Srbije iz 2003. i
2006. godine. Dakle, ne postoji ni činjenični ni pravni osnov za izmenu
pomenutog pravnog mišljenja i pravnog shvatanja. Isto tako, ne postoji ni
činjenični niti pravni osnov za neprimenu jasnih kogentnih zakonskih normi, tj.
za neprimenu stava 1. i 7. člana 20-ž) Zakona.

Ni presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 13.1.2009. godine

u predmetu Crnišanin i druge podnsiteljke predstavki protiv Srbije ne može biti
pravni osnov za usvajanje pravnog shvatanja koje izdvojenim mišljenjem
osporavam. Pomenuta presuda odnosi se na četiri podnositeljke predstavki tom
sudu zasnovane na povredi prava na nesmetano uživanje imovine koje je
povređeno neizvršenjem sudskih odluka u dužem vremenskom periodu.
Neizvršenje u konkretnim predmetima izvršnih sudskih odluka sud je utvrdio
kao povredu člana 6. stav 1. Konvencije i povrede člana 1. Protokola br. 1, te da
mešanje Države Srbije u pravo na mirno uživanje imovine podnositeljki
predstavki nije bilo opravdano u posebnim okolnostima predmetnog slučaja. To
dalje podrazumeva da se presuda Suda u Strazburu odnosi na konkretno
utvrđenu i od tog suda ocenjenu povredu prava na mirno uživanje imovine koje
Država Srbija u konkretnom slučaju nije omogućila dozvoljavajući da se
potraživanja iz izvršnih isprava ne namire u dužem periodu. Sud je dakle cenio
posebne okolnosti predmetnog slučaja i sledom te ocene zaključio da je Država
Srbija morala obezbediti izvršenje konkretnih sudskih odluka, a kako to nije
uradila mešanje u mirno uživanje imovine iz člana 1. Protokola br. 1. je
povređeno. Međutim, to samo po sebi ne podrazumeva generalni stav tog suda.
Stav po kome će u svim ostalim predmetima povrede prava na mirno uživanje
imovine sud zaključiti i odlučiti da je nesprovođenjem izvršenja na osnovu
sudskih odluka uvek i povređeno pravo na mirno uživanje imovine iz člana 1.
Protokola br. 1. U svakom konkretnom predmetu procenjivaće se okolnosti i u
zavisnosti od te ocene odlučiti postoji li ili ne postoji povreda prava na mirno
uživanje imovine.

Ne može se pravo na izmenu pravnog mišljenja i pravnog shvatanja i neprimenu

člana 20. stav 1. i 7. člana 20-ž) Zakona zasnivati ni na članu 1. Protokola br. 1.
Pomenutim protokolom je propisano:

„Svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje

imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom ineresu i pod
uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.
103
Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da
primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje
imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza
ili drugih dažbina ili kazni.“

Iz stava 2. citiranog Protokola proizilazi suvereno pravo države pa time i

Republike Srbije da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala
korišćenje imovine u skladu sa Opštim interesima. Država – Republika Srbija je
još 29.6.2001. godine donela Zakon o privatizaciji. Zakonom propisala rokove za
sprovođenje privatizacije, metode privatizacije i restrukturiranje subjekata
privatizacije. Zakon je tranzicioni. Njime se menja sistem. Menja koncept svojine.
Privatizuje društvena, a delimično i državna svojina. Revolucionarnost Zakona o
privatizaciji kao tranzicionog zakona kojim se menja sistem mirnim putem,
zahteva potrebe i predstavlja osnov da se dozvoli državi kao zakonodavcu da
propiše i ograničenja prava na uživanje imovine u funkciji ostvarenja cilja
zakona i njegova sprovođenja. Takvo ograničenje upravo je propisano članom 20-
ž) stav 1. i 7. Zakona. Pomenuto ograničenje nije u suprotnosti sa već citiranim
stavom 2. člana 1. Protokola br. 1. Naprotiv, u saglasnosti je sa pomenutom
odredbom Protokola. Jedino odlaganje provođenja prinudnog izvršenja i mera
postupka izvršenja radi namirenja potraživanja poverilaca od izvršnog dužnika
kao subjekta privatizacije u restrukturiranju i prekidi postupaka prinudnog
izvršenja koji su u toku omogućuju sprovođenje postupka privatizacije do kraja
što je bio i prevashodni državni cilj pri donošenju i usvajanju Zakona o
privatizaciji. Postupanje suprotno pomenutoj zakonskoj normi iz člana 20-ž)
Zakona u znatnom može onemogućiti provođenje postupka restrukturiranja koje
za posledicu imati pokretanje postupka likvidacije ili stečaja nad subjektom
privatizacije u restrukturiranju kao likvidacionim ili stečajnim dužnikom. Cilj
zakonodavca pa sledom toga i državni cilj to nije bio.

Pravo zakonodavca na ograničenje ljudskih i manjinskih prava propisano je u

članu 20. Ustava Republike Srbije. Pomenutim imperativnim normama
suspendovanim osporavanim pravnim shvatanjem pravo na namirenje se ne
ukida. To pravo se samo odlaže do okončanja postupka restrukturiranja
subjekta privatizacije. Stoga je, za ozbiljno razmišljanje da li se samo odlaganjem
prava na namirenje u određenom periodu zakonom propisanom zakonodavac
preterano – nesrazmerno meša u mirno uživanje imovine. Za razmišljanje je da li
se time i povređuje pravo na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije. Ovo
tim pre što je stavom 3. člana 58. Ustava Republike Srbije propisano da se
zakonom može ograničiti način korišćenja imovine. Pravo na ograničenje
korišćenja imovine dato je zakonodavcu članom 18. stav 2. Ustava Republike
Srbije.

Savremeni međunarodni standardi izraženi dokumentima Ujedinjenih nacija i

dokumentima Međunarodnih organizacija, zasnovani su na koncepciji prava kao
stvarnosti čiji je smisao da služi pravdi. Opšta Deklaracija o pravima čoveka iz
1948. godine predstavlja najpotpuniju kodifikaciju prirodnog prava. Načela iz
opšte Deklaracije na osnovu kojih su donošene Konvencije koje polaze od nje u
osnovi reprodukuju i razrađuju prava iz Deklaracije implementirana su u
pozitivna zakonodavstva, pa i u naše zakonodavstvo. Time se oplemenjuju
pozitivne norme i čine legitimnijim.

104
Ustav Republike Srbije u članu 16. stav 2. propisuje:

„Opšte prihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni

ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se
primenjuju.“

Primena zakonske norme onako kako je i propisana predstavlja formalnu i

apsolutnu pravdu i izraz je principa identiteta i potpune jednakosti odnosa.
Uvođenjem pravičnosti u neposredni pravni život krute pravne norme postaju
suptilnije i adekvatnije. Međutim, prevelika doza pravičnosti data onima koji
primenjuju pravo, može dovesti i do nepravičnijih rešenja nego kada se pravo
strikno primenjuje. Dozvoljavanje mogućnosti da se u primeni zakona, onaj ko
ga primenjuje suviše udalji od zakonskog teksta, postupajući po svom osećanju
pravičnosti olako dovodi do pravne nesigurnosti pa i proizvoljnost. Neumereno
prisustvo pravičnih kriterijuma u sudskim odlukama može promeniti neophodnu
ravnotežu između sveta formalno-prvnih normi i sveta moralnih normi i osećanja
pravičnosti i dovesti do toga da sud stvara umesto da primenjuje pravo. Kod
iznetog, spornim se čini kako pravnom normom regulisati određene društvene
odnose, a da pritom, isključivi zahtevi iz formalno-pravne primene prava ne
povrede osećanje pravičnosti odnosno da isključivi zahtevi pravičnosti ne dovedu
u pitanje princip pravne sigurnosti. Teško je tu naći ravnotežu i uspostaviti je.
Ta ravnoteža se može uspostaviti samo ako zakonodavac dozvoli primenu
pravičnosti i drugih sličnih merila i samo onda kada priroda konkretnog pravila
to dozvoljava, a s druge strane u postupku primene takvih pravila sud ne bi
mogao dosuđivati neku svoju pravičnost.

Nezavisnost sudske vlasti koja počiva na načelu podele vlasti u postupku

primene prava svodi se na pitanje pozitivizma ili univerzalizma prava. Sudska
vlast je u izricanju pravde nezavisna od bilo koje druge vlasti, osim vlasti
legitimnog zakona. Sudska vlast – sudije primenjuju i norme o ljudskim pravima
koje proizilaze iz potvrđenih i objavljenih međunarodnih ugovora i
opšteprihvaćenih međunarodnih standarda koji su sastavni delovi unutrašnjeg
pravnog poretka svake zajednice. Međutim, sporno je može li da ih primenjuje i
kod na osnovu Ustava i zakona ograničenog prava na uživanje imovine.? Može li
tako propisanu imperativnu normu da smatra neligitimnom i to samo na osnovu
neutemeljene generalne procene da se njome država preterano meša u mirno
uživanje imovine određenih poverilaca.

Pojam javnog poretka primenjen na naše pravo izražava se kroz Ustavom

utvrđena načela, prinudne propise, dobre običaje i pravila morala. Za javni
poredak karakteristične su imperativne norme, što podrazumeva pravila
društvenog ponašanja koja se u određenim pravnim situacijama moraju
poštovati. Propisi imperativnog karaktera izražavaju opšte interese i zbog toga su
oni „viši“ zakon u tom smislu. Putem imperativnih normi štiti se javni interes.
Štićenje javnog interesa izražava se kroz princip da ono što je pravom zabranjeno
ne sme da se čini. Ustanova javnog porekta nije jedanput za svagda ustanovljena
niti postavljena kao nepromenljiva. Naprotiv, podložna je promenama i evoluciji
kako u pogledu same sadržine, tako i u pogledu domašaja njenih okvira.

U prethodnom izlaganju sam istakao da su imperativne norme svojstvene

javnom poretku. Njima se izražava opšti interes. Pri njihovoj primeni i
105
eventualno mogućem odstupanju od primene mora se poći od teze zakona,
propisane zakonske norme, njene svrhe, kao i razloga koji su inspirisali
zakonodavca da donese takvu normu. Stoga je zahtev svakog društvenog i
pravnog porekta izvesna sigurnost pravnih institucija, sigurnost koja nije sama
sebi cilj već koja služi ostvarenju cilja prava. To dalje podrazumeva da je načelo
pravne sigurnosti neminovni atribut svakog pravnog poretka, čije postojanje ne
sme biti ugroženo.

Zakonske norme iz stava 1. i 7. člana 20-ž) Zakona su imperativne prirode.

Obavezujuće za one koji ih primenjuju i one na koje se norme odnose. U
prethodnom izlaganju ukazao sam na razloge i motive zakonodavca za takvo
propisivanje. Propisivanje odlaganja namirenja i izvršenja na imovini subjekta
privatizacije u restrukturiranju i prekidu započetih postupaka izvršenja na
njegovoj imovini. Razlozi za njihovo donošenje ne mogu se smatrati
nelegitimnim, a same norme se ne mogu smatrati normama ispod dozvoljenog
stepena društvene tolerancije gde vladavinu prava zamenjuje vladavina
samovoljnog fakta vlasti ili pojedinačnog ili grupnog interesa.

Pobornici mišljenja izraženog u osporavanom pravnom shvatanju izražavaju stav

da imperativnost zakonskih normi treba ograničiti bar u odnosu na određene
poverioce. Još od antičke Grčke postavlja se pitanje da li nepravdeni zakon
obavezuje. Dalje se postavlja pitanje da li u konkretnom slučaju: „Treba
zaštititi poverioce iz osporavanog pravnog shvatanja od prekoračenja
vlasti“?. Da li su ispunjeni uslovi za primenu principa: „Treba zaštititi svakog
od prekoračenja vlasti“?.

Pod pretpostavkom da su pomenute zakonske norme nepravedne u odnosu na

poverioce sa potraživanjem iz izvršnih isprava, a po osnovu radnih odnosa,
sporno je može li sudska vlast smatrajući zakon nepravednim da se pojavljuje
kao korektiv zakonodavcu, bilo kroz sudske odluke, bilo kroz zauzimanje
pravnog shvatanja. Odstupanje od imperativnih normi, osporavanim pravnim
shvatanjem stvara se nova norma u pravnom sistemu Srbije.

Zakonodavac je kroz imperativnost pomenutih normi izrazio opšti-državni interes

koji se osporavanim pravnim shvatanjem ograničava. Ograničava od strane
druge grane vlasti koja osporavanim pravnim shvatanjem delimično suspenduje
kogentnu normu i stvara drugu normu i pojavljuje se u ulozi zakonodavca. Na
osnovu načela podele vlasti i samostalnog vršenja sudske vlasti na drugi način je
procenjen opšti interes vezan za imperativnost normi i odlučeno da određene
poverioce treba zaštititi od prekoračenja zakonodavne vlasti izražene kroz
kogentne zakonske norme.

Iz iznetog proizilazi da je sporna procena opšteg interesa za primenu –

neprimenu pomenutih kogentnih normi. Zakonodavna vlast je opšti interes
procenila pri propisivanju i usvajanju pomenutih zakonskih normi, a
ustrajavajući u njihovoj primeni, bez obzira na moguće posledice vezane za
prigovore da se time država – zakonodavna vlast previše meša u mirno uživanje
imovine, pristajući na eventualne sankcije u slučaju za i ubuduće takvo
utvrđenje. Izvršna vlast je stavila u ravnotežu cenu nesprovođenja započetih
postupaka privatizacije nad subjektima privatizacije u restrukturiranju i
eventualnih mogućih sankcija zbog toga što je odložila izvršenje i namirenje nad
106
imovinom tih subjekata i odredila prekide započetih postupaka izvršenja nad
njihovom imovinom.

Tako zastupan opšti interes kroz kogentne norme Građansko odeljenje najviše
sudske instance smatra neproporcionalnim mešanjem u mirno uživanje imovine.
To jasno proizilazi iz odstupanja – suspenzije kogentnih normi koje odlažu
postupak namirenja na imovini izvršnog dužnika kao subjekta privatizacije u
restrukturiranju. Čini mi se da nisu dati ni ubedljivi razlozi u čemu se to sastoji
preterano i neproporcionalno mešenje države – zakonodavne vlasti u mirno
uživanje imovine propisivanjem i provođenjem zakonskih normi iz člana 20-ž)
stav 1. i 7. Zakona. Nejasno je u čemu je tu tolika nepravednost zakonskih
normi koja se manifestuje kao prekoračenje vlasti, koje zahteva delimičnu
suspenziju imperativnih normi učinjenu osporavanim pravnim shvatanjem.
Pomenute norme ne posmatram kroz takvu dioptriju i ne vidim ih ni kao
nepravične niti kao norme kojima se prekoračuje vlast na štetu određenih
izvršnih poverilaca koji se štite osporavanim pravnim shvatanjem.

Ne može se osporavani pravni stav braniti samo u obrazloženju pominjanim

visoko postavljenim standardima kao obavezujućim jer se njihova obaveznost
jasno ne obrazlaže. Jasno se ni ne obrazlaže ovlašćenje sudske vlasti da na
osnovu paušalno pominjanih pravnih standarda bez upoređivanja sa konkretnim
situacijama iz kojih bi proizašlo da ih zaista treba primeniti, suspenduje
imperativne norme smatrajući ih nelegitimnim.

Razlozi za pisanje izdvojenog mišljenja i osporavanje pravnog shvatanja me

primoravaju i da pomenem odluku Ustavnog suda Republike Srbije Už. 122/09
od 21.1.2010. godine. Odlukom Ustavnog suda, usvojena ustavna žalba,
izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom
32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu zajemčenog
članom 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi u predmetu
Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. br. 1181/05. Utvrđeno je pravo
podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete. Naloženo je Prvom
osnovnom sudu u Beogradu, Narodnoj banci Srbije – Odeljenju za prinudnu
naplatu i drugim državnim organima i organizacijama koje učestvuju u izvršnom
postupku da preduzmnu neophodne mere kako bi se izvršni postupak u
predmetu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. br. 1182/05 okončao u
najkraćem mogućem roku.

U predmetu izvršenja po predlogu izvršnog poverioca koji ima potraživanje iz

radnog odnosa utvrđenog izvršnom ispravom, Četvrti opštinski sud u Beogradu
je pod brojem I. 1182/05 dana 25.11.2005. godine doneo rešenje o izvršenju,
odredio predloženo izvršenje na novčanim sredstvima izvršnog dužnika i rešenje
dostavio na prinudnu naplatu Narodne banke Srbije, Direkciji za registre i
prinudnu naplatu, Odeljenje za prinudnu naplatu, Odsek za prijem osnova i
navoda prinudne naplate u Kragujevcu. Izvršenje nije provedeno. Postupak
izvršenja je prekidan i odlagan.

U obrazloženju pomenute odluke Ustavni sud konstatuje:

.... 3. „Uvidom u WEB stranicu Agencije za privredne registre Ustavni sud je

utvrdio da je Agencija za privatizaciju donela odluku br. 10-2664/09-1217/02
107
od 26.6.2009. godine kojom se pokreće postupak restrukturiranja subjekta
privatizacije DP «Teleoptik – Žiroskopi».“

Ustavni sud omaškom propušta da se na jasan način odredi u vezi sa primenom

impertivnih normi iz člana 20-ž) stav 1. i 7. Zakona. U tački 4. obrazloženja
konstatuje da po donošenju odluke o restrukturiranju subjekta privatizacije sud
treba da donese odluku o prekidu postupka, a u tački 3. izreke svoje odluke
nalaže sudu i NBS da provedu započeti postupak izvršenja. Imperativne
zakonske norme koje ograničavaju pravo na imovinu odlaganjem i prekidanjem
postupaka izvršenja nad subjektom privatizacije u restrukturiranju Ustavni sud
nije oglasio neustavnim. Legitimnim i imperativnim normama donetim na
osnovu ovlašćenja iz člana 18. stav 2. Ustava, odloženo je izvršenje do okončanja
postupka restrukturiranja i naloženo da se započeti postupci izvršenja prekinu.
Utvrđeno je da je odlukom Agencije za privatizaciju od 26.6.2009. godine
pokrenut postupak restrukturiranja subjekta privatizacije u predmetu izvršenja
– izvršnog dužnika. I pored zakonom propisane zabrane izvršenja (odlaganjem i
prekidanjem), Ustavni sud nalaže da se izvršenje provede. Ne osvrće se na
ograničenja pri provođenju izvršenja propisana imperativnom zakonskom
normom. Ne pominje zašto te norme ne treba primeniti.

Izvršni sud i nadležna služba NBS-a su sada u ozbiljnoj dilemi. U dilemi koji
nalog izvršiti. Da li nalog iz odluke Ustavnog suda ili zakonski nalog za prekid
započetog postupka izvršenja. Nalog za provođenje izvršenja iz odluke Ustavnog
suda i zakonski nalog za prekid započetog postupka izvršenja stavljaju u
raskorak izvršni sud i nadležnu službu NBS-a. Sve to rezultirano je
nedoumicama kako odlučiti, a da se ne pogreši i pritom i ne ogreši o nalog
Ustavnog suda i zakonski nalog.

Nalazim za potrebno da ukažem i na sledeće:

Osporavanim pravnim shvatanjem favorizuju se poverioci iz izvršne isprave sa

potraživanjem iz radnog odnosa prema dužniku – subjektu privatizacije u
restrukturiranju u odnosu na ostale poverioce tog izvršnog dužnika. Ne
objašnjava se zašto se pravi razlika. Zašto se pravo na namirenje ne odlaže do
određenog zakonom propisanog roka samo njima. Zašto se to pravo ne daje i
ostalima – komercijalnim poveriocima. Po kom pravnom osnovu se pravi razlika
u pogledu primene odnosno neprimene važeće zakonske norme. Šta to zapravo
opredeljuje Građansko odeljenje da pristupi takvoj selektivnoj pravdi. Ne
povređuju li se time prava propisana članom 36. i eventualno članom 58.
Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim
pravima. Ne povređuju li se time i suština pravde koja se izražava samo u
jednakosti.

Osporavanim pravnim shvatanjem se povređuju i odredbe Zakona o parničnom

postupku. Članom 214. stav 1. tačka 7. ZPP je izričito propisano da se postupak
prekida i kad je to drugim zakonom određeno. Upravo je drugim zakonom
članom 20-ž) stav 7. Zakona propisano da se započeti postupci izvršenja nad
dužnikom – subjektom privatizacije u restrukturiranju prekidaju. Obe zakonske
norme, materijalno-pravna i procesna su imperativne. Određuju prekid postupka
po sili zakona.

108
Povređeno je i osnovno načelo iz člana 2. stav 1. ZPP kojim je propisano da
stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava. To
pravo propisano je i u već pomenutoj odredbi iz člana 36. stav 1. Ustava
Republike Srbije i stavu 1. člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, i
inkorporirane u pomenutu procesnu normu.

U postupku izvršenja, shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom

postupku (član 27. Zakona o izvršnom postupku 65 .

Isto tako smatram da se osporavanim pravnim shvatanjem povređuje i odredba

člana 6. stav 2. ZIP-a kojom zakonskom normom je propisano odstupanje od
redosleda postupanja i redosleda namirenja u situacijama u kojima je zakonom
drugačije određeno.

Imperativnim zakonskim normama iz člana 20-ž) stav 1. i 7. je upravo drugačije

određeno. Određeno odlaganje izvršenja na imovini dužnika – subjekta
privatizacije u restrukturiranju, do zakonom propisanog roka.

7.2. Prigovori na proces privatizacije od strane kupaca

Prigovori na proces privatizacije od strane kupaca uglavnom se odnose na

probleme u post-privatizacionom periodu u kome oni nemaju podržku države da
reše probleme koje su kupili od države zajedno sa subjektom privatizacije.

Najčešći problemi sa kojima se sreću investitori u Republici Srbiji su sledeći:

- Nemogućnost uvođenja kupca u posed - ova situacija nastaje kada subjekt

privatizacije ne ispuni obavezu održavanja skupštine akcionara ili ne izda
potvrdu o akcijama na ime kupca. U tom slučaju Agencija za privatizaciju je
dužna da interveniše, a ukoliko se ne postigne dogovor, moguće je i uvođenje
privremenih mera u preduzeće.
- Netačnost podataka u verifikovanom programu privatizacije – često se dešava da
su stvarni dugovi subjekata privatizacije znatno veći od onih koji su iskazani,
kao i da su objekti i ostala imovina u drugačijem stanju od onog koje je
navedeno u programu. Pošto propisi nalažu da rukovodstvo preduzeća (generalni
direktor, finansijski direktor i direktor pravne službe) davanjem izjave
preuzimaju materijalnu i krivičnu odgovornost za tačnost podataka, to Agencija
za privatizaciju obilato koristi za izbegavanje odgovornosti, iako je verifikacija
privatizacione dokumentacije njena odgovornost.
- Sporost u izradi programa privatizacije – Zakon o privatizaciji i Agencija za
privatizaciju nisu propisali obavezujuće rokove za izradu programa, kao i dopune
istih, ali ni rokove u kojima Agencija te programe treba da obradi i verifikuje.
Često se stoga u praksi događa da subjekt privatizacije dostavi relevantnu
dokumentaciju Agenciji, a da ona zastari, dok nadležna služba Agencije ne izvrši
verifikaciju i ne donese zaključak koji omogućava dalje sprovođenje privatizacije.
- Problem preduzeća sa dve neuspešne aukcije - ukoliko dođe do dve neuspešne
aukcije, dolazi do naglih propadanja preduzeća, povećanja dugova i obaveza

65 „Službeni glasnik RS“, br. 125 od 22.11.2004. godine

109
prema državi i poslovnim partnerima. Ovakvim preduzećima, čiji procenat nije
veliki, niko nije pomagao niti im je izašao u susret sa jednom vrstom programa -
"mini restrukturiranje", da bi se podigla atraktivnost preduzeća i sprečilo njihovo
propadanje, tako da su prigovori kupaca takvi da država u stvari hoće da na njih
prebaci svoje probleme i njihovo rešavanje, što je suštinski neprihvatljivo..
- Takođe, često se pojavljuju prigovori kupaca u vezi sa obustavama rada u
preduzećima, koje se dešavaju iz više razloga (najčešće su zaposleni nezadovoljni
samim kupcem). Ovde je važno napomenuti da u ovakvim slučajevima Agencija
nema pravnog osnova da reaguje, jer su ovakva pitanja regulisana Zakonom o
štrajku i Zakonom o radu. Ipak usled političkih i socijalnih pritisaka Agencija za
privatizaciju je često reagovala u ovakvim slučajevima upozorenjima i raskidima
ugovora, dok u nekim drugim u kojima je to obavezno, iz takođe političkih i
socijalnih razloga to nije činila dok to nije izazvalo brojne posledice.
- Transparentnost privatizacije - kada se na aukciji pojavi ovlašćeno lice, a ne
stvarni kupac preduzeća, onda se po održavanju aukcijske prodaje preduzeća na
sajtu Agencije, ili u dnevnoj štampi objavljuje ime stvarnog kupca (bilo da se radi
o pojedincu ili konzorcijumu).

7.3. Prigovori na proces privatizacije od strane zaposlenih u privatizovanim

preduzećima

- Otpuštanje zaposlenih od strane kupca preduzeća, protivno odredbama Ugovora

o kupoprodaji. - U ovakvim situacijama Agencija za privatizaciju ima pravo da
upozori kupca, kao i pravo raskida ugovora ukoliko se kupac ne povinuje
ugovornim obavezama.
- Neisplaćivanje zarada iz kolektivnog ugovora od strane kupca. - Ovde bi trebalo
napraviti razliku između zaostalih zarada, gde zaposleni nastupaju kao poverioci
prema preduzeću i moraju da stupe u pregovore sa vlasnikom radi utvrđivanja
dinamike regulisanja ovih obaveza i budućih zarada koje su regulisane
kolektivnim ugovorom i koje kupac mora ispoštovati. U slučaju budućih zarada,
ukoliko kupac ne ispoštuje kolektivni ugovor, Agencija za privatizaciju ima pravo
da zahteva od kupca da izmiri obaveze na koje se pravno obavezao.
- Otuđivanje osnovnih sredstava od strane kupca u vrednosti više od 10%
ukupnih osnovnih sredstava. - Ovakvi slučajevi su zabranjeni klauzulom
kupoprodajnog ugovora. Ukoliko dođe do ovakvih prekršaja od strane novog
vlasnika preduzeća, Agencija ima pravni osnov da kao ugovorna strana raskine
ugovor.
- Nepoštovanje ugovorne klauzule o obezbeđenju kontinuiteta poslovanja
preduzeća u trajanju od dve godine. - Ovakvi prekršaji, ukoliko se jave, dovode,
po pravilu, do jednostranog raskida ugovora od strane Agencije.
- Dodatni prigovori zaposlenih odnose se na nepoštovanje obaveze novog vlasnika
da na skupštini glasa u korist odluka u vezi sa isplatom dividende, kao i na
opterećivanje preduzeća davanjem zaloge odnosno hipoteke, protivno ugovoru. U
ovim slučajevima Agencija takođe ima pravo raskida ugovora.

7.4. Uzroci privredne krize i restrukturiranje kao način prevazilaženja

110
Uzroci privredne krize u prošlosti su brojni, a neki od njih su ti što je danas u
Srbiji:

- naglo povećana otvorena nezaposlenost, koja je ranije bila prikrivenog

karaktera (veliki deo onih koji su na papiru bili zaposleni, ali u preduzećima nisu
imali posao su postali i formalno nezaposleni),
- stopa privrednog rasta i povećanje životnog standarda stanovništva su bili niži
od objektivno mogućih i u javnosti očekivanih, što je uzrokovano pogrešnim
konceptom ekonomske politike i čestom konfliktnošću njenih pojedinih mera,
- priliv inostranih privatnih investicija i znanja iz inostranstva je bio vrlo
skromnih razmera, tako da nije ozbiljnije ni započeo proces modernizacije naše
privrede,
- obim domaćih novih investicija je takođe bio skromnih razmera, uglavnom zbog
veoma restriktivne monetarne politike koja je praktikovana (nedostatka kreditnih
sredstava, visokih kamatnih stopa) i nedostatka investicionih projekata,
- ekspanzija novih privatnih malih i srednjih preduzeća je bila znatno sporija od
očekivane, uglavnom zbog neadekvatne i nedovoljno stimulativne ekonomske
politike, te na osnovu toga stvorenog nepovoljnog ili neadekvatnog opšteg
ambijenta za razvoj nove privatne privrede. Sporo se odvijao i proces ozdravljenja
(restrukturiranja i privatizacije) velikih društvenih i državnih preduzeća, što je
posledica obilja krupnih ekonomskih problema koja su u njima kumulirana,
nedovoljne i neadekvatne pažnje koju je država bila spremna da im pruži, te
manjkave zakonske regulative kojom je ovaj proces regulisan.

Takođe, nije uvek vođena ni adekvatna ekonomska politika, a ceo niz novih
zakonskih propisa je za polaznu premisu imao u vidu bitno ulepšanu sliku naše
privrede i problema sa kojima se ona uistinu suočava. U ovom periodu su
uloženi napori da se stanje u privredi popravi, ali se pokazalo da je sve to bilo
više nego nedovoljno, odnosno više deklarativno nego suštinski. Pored toga, zbog
nekonzistentnosti i neadekvatnosti brojnih mera ekonomske politike, efekti ovih
napora se nisu na pravi način ni mogli efektuirati. Istina, na trenutke je dolazilo
do porasta industrijske proizvodnje, ali su se ti rezultati gubili, stagnirali i stigli
do pada. Tako je rast u 2003. godini bio samo kratkoročna reakcija na
privatizaciju, pa već 2005. godine dolazi ponovo do opadanja industrijske
proizvodnje. Uz to, na ne malom broju drugih segmenata privrednog života
situacija je i dalje alarmantna, te zahteva bitno noviji i proaktivniji pristup u
njihovom rešavanju.

Tokom devedesetih godina društvena preduzeća u Srbiji nastavila su da posluju

sa gubicima i da generišu kvazi-fiskalni deficit koji je opterećivao ekonomiju,
finansijski sektor i budžet. Prodaja tih preduzeća kroz proces privatizacije,
osnova je programa makroekonomske stabilizacije, strukturalnih dešavanja i
ekonomskih reformi, te je i suštinsko merilo njegovog uspeha. Osnovna premisa
ovog koncepta je da je privatni sektor u praksi uspešniji od državnog.

Motivacija na kojoj je zasnovana politika privatizacije, u osnovi je potraga za

većom ekonomskom efikasnošću, tj. boljim proizvodima i uslugama po nižim
cenama ili za boljim kvalitetom od strane privatizovanih preduzeća (što povećava
opšte blagostanje).

111
 Mikroekonomska teorija ne pravi razliku između javnog i privatnog vlasništva i
vrlo malo, gotovo ništa ne govori o uporednoj efikasnosti privatnog i javnog
sektora. Međutim, značajne promene tokom privatizacije društvenih preduzeća
svakako treba očekivati, pa i negativne kakve u našem slučaju pretežno i jesu.

Očekivanja su stoga usmerena na to da bi prvo novi vlasnici trebali da uspostave

moderan menadžment i korporativno upravljanje sa jasnijim fokusom na
profitabilnost.

Drugo, trebali bi obezbediti moderne tehnologije za proizvodnju kvalitetnih

proizvoda za nova tržišta.

Treće, s obzirom da javna preduzeća često posluju sa gubitkom, taj bi teret u

obliku «kvazi-fiskalnog deficita» bio uklonjen, čime bi se stabilizovala makro
ekonomija. Bio bi odstranjen jedan od izvora inflacije i omogućilo bi se državi da
prihode od poreza preusmeri u konkretne programe od kojih bi krist imalo
stanovništvo.

8. Ostvareni rezultati u postupku restrukturiranja

U tabeli koja sledi (Prodata preduzeća od 2001. do 2003. godine), navedena su

velika preduzeća koja su prodata nakon izvršenog restrukturiranja u periodu od
2001. do 2003. godine.
Tabela - Prodata preduzeća od 2001. do 2003. godine
Br. Naziv Naziv zavisnog Br. Ukupan % br. zaposl. u Br. Ukupan % broja
matičnog preduzeća zaposl. broj prod. zaposl. br. zaposl. zaposlenih
preduzeća u prod. zaposl. u zavisnom pre čiji je čiji je
zavisn. matičnom pred. u odnosu implem status status rešen
pred. preduzeću na uk. Br. entacije rešen u u postupku
/sistemu zaposl. u soc. postupku restrukt.
matičnom prog. restrukt.
pred./sistemu
I II III IV V VI VII VIII
1 DP 2,000 2,000 100.00% 3,175 3,175 100%
Valjaonica
bakra
Sevojno
2 Mašinska MIN Skretnice a.d., 427 4,907 8.70% 6,537 2,057 31%
industrija Niš – aukcija
Niš Holding

3 Zorka Zorka Nemetali – 648 3,800 17.05% 5,000 1,848 37%

Holding a.d. aukcija
Šabac
4 RTB Bor Jugotehnika Niš – 50 15,000 0.33%
aukcija

5 RTB Bor Fabrika kablova 595 15,000 3.97%

Zaječar-tender

6 RTB Bor Fabrika bakarnih cevi 445 15,000 2.97%

Majdanpek - aukcija

RTB Bor – 1,090 15,000 7.27% 22,000 8,090 37%

ukupno
7 Zmaj a.d. Fabrika procesne 200 1,300 15.38%
Zemun- opreme
Beograd
8 Zmaj a.d. Fabrika točkova 200 1,300 15.38%
Zemun-
Belgrade

112
 Zmaj a.d. 400 1,300 30.77% 2,520 1,620 64%
Zemun-
ukupno
9 Livnica Pogon mašinske 350 2,600 13.46% 4,350 2,100 48%
Kikinda a.d. obrade
Kikinda

10 Milan LUCEL 102 450 22.67% 809 461 57%

Blagojević-
Hemija DP
Lučani

11 GOŠA GOŠA Fabrika 40 4,800 0.83% 6,530 1,770 27%

Holding specijalne opreme
korporacija, d.o.o.,Simićevo
Smederevska
Palanka

12 Elektronska EI Feriti d.o.o., 86 4,500 1.91% 7,000 2,586 37%

Industrija EI, Zermun
Niš

13 Zastava Zastava Inzinjering / 27 100% / / /

Inzinjering d.o.o.-aukcija
d.o.o.

Ukupno: 5,017 30,057 16.69% 44,391 19,351 44%

U 2004. i 2005. godini izvršen je veći broj transakcija iz postupka

restrukturiranja.
Tabela - Prodata preduzeća u 2004. i 2005. godini
Privatizovana preduzeća nakon postupka restrukturiranja
Redni Naziv preduzeća Metod prodaje NAPOMENA
broj
1. “Kluz Tisa”, Novi Bečej 66 Aukcija
2. ''Zorka''-''Nemetali'' a.d. Šabac Javna aukcija
3. ''Zorka''-''Zaštita bilja'' a.d. Šabac Javna aukcija
4. ''Zorka''-''Ekstrudirana ambalaža'' d.p. Šabac ''u Javna aukcija
restrukturiranju''
5. Livnica Kikinda Tender
6. Sever Subotica Tender
7. IPM "Zmaj" Zemun "Fabrika procesne opreme" Prodaja imovine
8. IPM "Zmaj" Zemun "Fabrika tockova" Prodaja imovine
9. IPM "Zmaj" Zemun "Sredisnji deo" prodaja imovine
10. Milan Blagojević Metalna ambalaža doo, Lučani prodaja imovine
11. Milan Blagojević Veštačka koža doo, Lučani prodaja imovine
12. Milan Blagojević Polietilenske i polipropilenske prodaja imovine
ploče doo, Lučani
13. Milan Blagojević Cevi i primena doo, Lučani prodaja imovine
14. Milan Blagojević Folije doo, Lučani prodaja imovine
15. Rekord Holding dp, Beograd prodaja imovine
16. Rekord Pneumatika doo, Beograd prodaja imovine
17. Rekord Cevi i tehnička roba doo, Beograd prodaja imovine
18. Rekord Mašinsko energetski poslovi doo, prodaja imovine
Beograd
19. MIN HOLDING Ko AD – SKRETNICE Javna aukcija
20. EI-ELEKTROPRODUKT Javna aukcija
21. EI-OPEK Javna aukcija
22. EI-FERITI Javna aukcija
23. DP”Javor”, Ivanjica – pogon u Osonici Javna licitacija
24. DP”Javor”, Ivanjica – pogon u Devićima Javna licitacija
25. Goša “Fabrika nameštaja” d.o.o. Smederevska Javna aukcija

66
Raskinut ugovor, preduzeće prodato ponovo
113
 Palanka
26. Goša “Fabrika za proizvodnju Specijalne Javna aukcija
opreme” d.o.o. Simićevo
27. Goša ”Štamparija”, d.o.o., Beograd Javna aukcija
28. Goša “Fabrika opreme i mašina”, d.o.o. Tender
Smederevska Palanka
29. RIB Bor “Jugotehna”, Niš Javna aukcija
30. RIB Bor “Fabrika kablova” Zaječar Tender
31. RIB Bor “Fabrika bakarnih cevi Majdanpek” Javna aukcija
32. DP Valjaonica bakra Sevojno Tender
33. “Zastava Šped” d.o.o., Kragujevac Prodaja imovine
34. “Zastava Jugo Sport” d.o.o. Kragujevac Prodaja imovine
35. “Zastava Hidroelektrana” d.o.o.Kragujevac Prodaja imovine

Veći broj transakcija učinjen je i nakon navedenog perioda, pa su te transakcije

prikazane kroz tabelu Svetske banke, jer je cilj autora da se prikaže da je
postupak restrukturiranja imao svoje konkretne rezultate u prikazanom periodu.

Ako se uzme u obzir da je predmet restrukturiranja u postupku privatizacije

podrazumevao birana preduzeća od velikog privrednog značaja u kojima je bio
zaposlen veliki broj radnika, onda se u tom smislu treba i sagledavati rezultat
ovog postupka. Međutim, ono što je izostalo je nepostojanje kvalitetnih
mehanizama kontrole naknadnih posle-privatizacionih dešavanja u tim
restrukturiranim preduzećima i sistemima, što je u velikoj meri narušilo ili potpuno
poništilo teško postignute rezultate. Upravo radi toga imamo veliki broj raskida
ugovora i u ovim preduzećima.

Što se tiče finansijskih efekata u nekim odabranim slučajevima, oni su sledeći:

Tabela - Rezultati u konkretnim slučajevima restrukturiranja
Redni Subjekt restrukturiranja Kupoprodajna Investicione obaveze
broj cena u EUR kupca u EUR
1 Kluz Tisa Novi Bečej 294.663,00 52.563,00
2 Kluz Srem Ruma 141.400,00 105.850,00
3 Kluz Padobrani, Beograd 404.775,00 13.963,00
4 MK Rudnik Gornji Milanovac 400.000,00 1.000.000,00
5 Beogradski vunarski kombinat 6.093.175,00 513.950,00
6 Ljubiša Miodragović Prijepolje 120.000,00 300.000,00
7 Leteks Leskovac 497.475,00 75.788,00
8 Prvi maj Pirot 1.750.000,00 4.000.000,00
9 Integral Bujanovac 529.850,00 438.463,00
10 Polet Bor 111.013,00 79.300,00
11 Industrija Obuće Beograd – IOB**

TOTAL: 10.342.351,00 6.579.877,00

* Broj zbrinutih radnika u prodatim preduzećima, osim IOB je oko 5000 u 10 gradova
** Bez IOB, odnos investicija i kupoprodajne cene iznosi 63,6%, što je zadovoljavajuće
*** (Program restrukturiranja za IOB je usvojen 2007. godine, ali Agencija za
privatizaciju preduzeće još uvek nije ponudila na prodaju, osim jedne imovinske
celine)

Tabela - Rezultati restrukturiranja u postupku privatizacije na dan 30.10.2007.

godine objavljeni na web sajtu Svetske banke

114
9. Pravne posledice pokretanja postupka restrukturiranja

Prethodnim verzijama Zakona o privatizaciji i Uredbom o postupku i načinu

restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica propisan je niz pravnih posledica
pokretanja postupka restrukturiranja.

Jedna grupa tih posledica se odnosi na ograničenje pravnog subjektiviteta

preduzeća i drugih pravnih lica (zabrana raspolaganja imovinom, zaduživanja,
sticanja, povećanja ili smanjenja učešća u kapitalu drugih subjekata, statusnih
promena, promena unutrašnje organizacije, investicionih ulaganja, i dr.), uz
dodavanje u firmu preduzeća naznake «u restrukturiranju», kako bi sva
zaiteresovana lica imala prilike da znaju da se nad preduzećem sprovodi ovaj
postupak.

Druga grupa pravnih posledica pokretanja postupka restrukturiranja odnosi se

na nemogućnost prinudne naplate potraživanja od subjekta koji se
restruktrurira.

Nakon donošenja odluke o pokretanju postupka restrukturiranja, poverioci ne

mogu preduzimati radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja.

Naplata potraživanja odlaže se do okončanja postupka restrukturiranja, odnosno

do prodaje kapitala ili imovine, to jest do okončanja postupka privatizacije. Ova
odredba odnosi se na sva potraživanja prema subjektu koji se restrukturira, pa i

115
na ona koja su obezbeđena. Ova odredba se odnosi takođe i na započete
postupke izvršenja pred nadležnim sudom radi naplate novčanog potraživanja 67 .

Takođe je propisana obaveza poveriocima da prijave svoje potraživanje u roku

koji odredi Agencija za privatizaciju u oglasu o pokretanju postupka
restrukturiranja. Tom prilikom se prijavljuju i dospela i nedospela potraživanja.
Uz prijavu potraživanja poverilac podnosi i dokaze o postojanju potraživanja i o
njegovoj visini.

Prijave potraživanja u postupku restrukturiranja imaju veliki značaj sa gledišta

tog postupka.

Prvo, na osnovu podnetih prijava utvrđuje se stvarno ukupno dugovanje

subjekta restrukturiranja, uzevši u obzir da su podaci o dugovanjima subjekata
privatizacije u njihovim knjigama uglavnom neažurni i često nepouzdani.

Drugo, Uredbom je propisano da potraživanja koja nisu prijavljena u skladu sa

Uredbom (nisu prijavljena u ostavljenom roku ili ne sadrže potrebne podatke o
poveriocu, osnovu i visini potraživanja, odnosno ne sadrže dokaze) ne mogu se
namiriti, ili se namiruju prema stanju u knjigama dužnika. Dakle, namerno
propuštanje poverioca da uredno prijavi svoje potraživanje može dovesti i do
prestanka tog potraživanja, ako ono nije evidentirano u poslovnim knjigama
dužnika.

Tvorci novog, aktuelnog koncepta privatizacije o njemu su rekli da je njime

izbalansirano mnoštvo suprotstavljenih interesa, pri čemu su osnovni atributi
toga: ekonomska efikasnost, politička sprovodivost i socijalna prihvatljivost.
Za razliku od dosadašnjih zakona o "transformaciji", koji su polazili od statičke
distributivne šeme pravljene pod pritiskom interesnih grupa: zaposleni u
preduzeću, penzioneri, administracija (bez vođenja računa o spoljnim i
unutrašnjim dugovima) novi koncept je teoretski prvenstveno okrenut
investitorima, koji će otkupiti i dalje restrukturirati preduzeće, te obezbediti
kvalitetno korporativno upravljanje i razvoj, a time i efikasnost ekonomije kao
ključni odgovor na celovite društvene promene.
U kontekstu ukupne reforme, aktuelni Zakon institucionalno eliminiše
društvenu svojinu koja je glavni kanal vaninstitucionalne privatizacije.
Osnovna premisa novog koncepta privrede je da društvena preduzeća ne mogu
funkcionisati u uslovima realnih deviznih kurseva i kamata i liberalne spoljne
trgovine, jer su naviknuta na beneficirani položaj kod države uz izbegavanje
poreza i kreditni doping.

10. Zanimljivi slučajevi iz sudske prakse i zauzeti stavovi građanskog

odeljenja Vrhovnog suda Srbije

Iz do sada iznetog je potpuno jasno da restrukturiranje u postupku privatizacije i

sam postupak privatizacije imaju značajan uticaj, odnosno posledice na prava i

67 Autor upozorava da Zakonski okvir privatizacije i dalje reguliše ovu materiju na navedeni način,

dok se u praksi počelo primenjivati sporno pravno shvatanje Vrhovnog kasacionog suda o prinudnom
izvršenju u postupku restrukturiranja, koje pravi nesagledive posledice po privredu i javni interes,
uprkos tome što je Zakon o privatizaciji sa podzakonskim aktima potpuno jasan i sa nedvosmislenim
imperativnim normama, koje se ovim shvatanjem potpuno zaobilaze putem izvršnih sudova.
116
obaveze takoreći svih učesnika u pravnom prometu. U tom smislu autor smatra
da je radi potpunosti izlaganja sveopšteg uticaja ovog procesa i postupka na
brojne segmente života i pravnog prometa važno u ovom delu knjige istaći i
prezentirati kroz određeni broj odabranih pravnih shvatanja Vrhovnog suda
Srbije koja konkretno i precizno objašnjavaju širinu i dubinu zahvatanja ovog
postupka i procesa na ekonomsko-pravni život uopšte.

U nastavku se daju odgovori na brojna pitanja koja su postavila izazove i pred

sudsku vlast koja je iskazala potpunu neujednačenost razumevanja i
prepoznavanja uloge i značaja restrukturiranja u postupku privatizacije i samog
postupka privatizacije na prava i obaveze građana i privrede, ali i sporove koji su
iz tih odnosa nastali, a na koje direktno i indirektno utiče status subjekta
privatizacije nad kojim je pokrenut postupak restrukturiranja, odnosno
privatizacije.

10.1 Primeri iz sudske prakse - Privatizacija 68

Da li se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, koji se

nalazi u postupku restrukturiranja ili prodaje prekidaju postupci izvršenja u
smislu čl. 31. samostalnih članova Zakona o izmenama i dopunama Zakona o
privatizaciji?

- Ukoliko se subjekt privatizacije nalazi u postupku restrukturiranja postupci

izvršenja se prekidaju ako su ispunjeni uslovi iz čl. 31. Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji, a ukoliko se subjekt privatizacije nalazi u
postupku prodaje metodom javne aukcije ili tendera, postupci izvršenja se ne
prekidaju".
(Odgovor na pitanje utvrđen na sednici Odeljenja za privredne sporove Vrhovnog
suda Srbije dana 7.11.2006. god.)

10.2. Da li se nad preduzećem koje je po Odluci Vlade Republike

Srbije u postupku restrukturiranja može pokrenuti i voditi stečajni
postupak?

- Restrukturiranje u postupku privatizacije predstavlja promene koje se odnose

na subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća, koje omogućavaju prodaju
njegovog kapitala ili imovine, prema članu 19 st. 2 Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji. Postupak restrukturiranja započinje
donošenjem Odluke o restrukturiranju od strane Agencije za privatizaciju.

Državni poverioci su dužni da pismeno prijave svoja potraživanja, dospela do

31.12.2004. godine, u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke o
restrukturiranju, radi otpusta duga i namirenja svojih potraživanja iz sredstava
ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije, što mogu učiniti
i ostali poverioci, u skladu sa čl. 20, čl. 20a st. 1 i čl. 20g Zakona.

Sledeća faza je izrada programa restrukturiranja, koji se smatra donetim kada

Agencija donese odluku o prihvatanju programa restrukturiranja, shodno čl.23
st.8 Zakona.

68 http://www.trgsud.org.rs/suds_praksa1.htm
117
Sadržina programa restrukturiranja je regulisana citiranim odredbama čl. 23. st.
1. Zakona i čl. 13. st. 1 Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja subjekata
privatizacije, prema kojima program restrukturiranja sadrži i način otplate
dugova subjekta restrukturiranja, pa istim može biti predviđeno i odlaganje
izmirenja obaveza.

Doneti program restrukturiranja ima snagu izvršne isprave i smatra se

ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca
koja su u njemu utvrđena, a ako se po donošenju programa restrukturiranja
protiv subjekta privatizacije pokrene postupak pred nadležnim organom, isti je
dužan da, u slučaju kada je potraživanje osnovano, obaveže subjekt privatizacije
na isplatu potraživanja na način predviđen programom restrukturiranja, prema
čl.23a Zakona.

Znači, postupak restrukturiranja može da se podeli u dve glavne faze i to na deo

postupka od donošenja odluke o restrukturiranju do donošenja odluke o
prihvatanju programa restrukturiranja i sam postupak restrukturiranja po
prihvaćenom programu.

Nakon donošenja odluke o restrukturiranju i prijave svojih potraživanja, državni

i ostali poverioci, koji su prijavili svoja potraživanja dospela do 31.12.2004.
godine radi otpusta duga, više ne mogu prijavljena potraživanja realizovati prema
subjektu restrukturiranja u toku postupka restrukturiranja i privatizacije, do
momenta prodaje kapitala ili imovine, kada potraživanja namiruju iz ostvarene
prodajne cene, ili do momenta obustave postupka restrukturiranja ili neuspele
prodaje kapitala ili imovine. Zato, u toku tog postupka, označeni poverioci nisu
ovlašćeni predlagači za pokretanje stečajnog postupka, odnosno ne spadaju u
krug lica ovlašćenih za podnošenje predloga za pokretanje stečajnog postupka po
članu 40 Zakona o stečajnom postupku.

Iz citiranih odredbi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji i

Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije proizlazi i
da se sve obaveze subjekta restrukturiranja kao dužnika prema njegovim
poveriocima izmiruju na način predviđen programom restrukturiranja, koji po
Zakonu predstavlja ugovor između dužnika i poverilaca o načinu otplate –
izmirenja dospelih obaveza dužnika poveriocima, što ima pravnu prirodu
ugovora o reprogramu duga, kada je programom predviđeno da se pomera i rok
dospeća obaveza dužnika. U takvom slučaju nema nesposobnosti za plaćanje na
strani subjekta restrukturiranja u toku postupka restrukturiranja, jer nema
dospelih obaveza za plaćanje, ni insolventnosti dužnika, pa ne postoji stečajni
razlog za sprovođenje bankrotstva nad takvim subjektom, predviđen odredbama
čl.2 i čl.3 Zakona o stečajnom postupku. Zato će u iznetoj situaciji, po podnetom
predlogu za pokretanje stečajnog postupka, stečajno veće doneti odluku kojom
će odbiti takav predlog, usled nepostojanja stečajnog razloga, u postupku i na
način regulisan odredbama čl.54 i čl.55 Zakona o stečajnom postupku.

U svim ostalim situacijama stečajno veće će ceniti ispunjenost uslova za

pokretanje stečajnog postupka, shodno odredbama Zakona o stečajnom postupku i
sadržini donetog programa restrukturiranja.

118
 10.3. Povraćaj depozita na ime učešća na javnoj aukciji i sticanja bez
osnova

- U nespornoj situaciji kada je kupac za učešće na aukcijskoj prodaji subjekta

platio depozit za učešće na aukcijskoj prodaji i postao najpovoljniji ponuđač, ali
pre zaključenja ugovora odustao od kupovine subjekta privatizacije, nakon
odluke Ustavnog suda RS kojom su proglašene protivne ustavu odredbe Uredbe
o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom čl. 37 i 37a (''Službeni glasnik RS'',
br. 45/01, 45/02 i 19/03) objavljene 29.05.2004. nema zakonskog osnova da
Agencija kao prodavac zadrži uplaćeni depozit najpovoljnijeg ponuđača jer je
osnov zadržavanja depozita utvrđen u citiranoj odredbi otpao, pa se imaju
primeniti odredbe čl. 210. i 214. ZOO-a vezane za sticanje bez osnova.

Iz obrazloženja jedne presude:

Iz sadržine spisa predmeta proizilazi da je dana 10.09.2003.g. tužilac podneo
tužbu protiv tuženog radi naknade štete pozivajući se na odredbu čl. 37. st. 2
Uredbe o prodaji kapitala i imovine javnom aukcijom, navodeći da je tuženi kao
učesnik učestvovao na aukciji subjekta privatizacije dana 15.07.2003.g. i na
održanoj aukciji je proglašen za kupca 70% društvenog kapitala subjekta
privatizacije za izlicitiranu cenu od 76.000.000,00 dinara, pa kako se nije
odazvao pozivu tužioca da pristupi zaključenju prodajnog ugovora po pozivu
tužioca 18.07.2003. godine, niti je uplatio prvu ratu, to ga tužilac shodno
citiranoj odredbi tereti za naknadu štete u visini od 30% prodajne cene što iznosi
22.800.000,00 din. pa predlaže da ga sud obaveže na isplatu tog iznosa.

U odgovoru na tužbu od 14.11.2003.g. osporen je tužbeni zahtev pozivajući se da

se prijavio na zakazanu aukciju subjekta privatizacije 15.07.2003.g. a da je
sedam dana ranije kupio aukcijsku dokumentaciju i uplatio depozit za učešće na
javnoj aukciji 07.07.2003.g. u iznosu od 1.164.000,00 din. i na održanoj aukciji
ponudio najveću cenu pa je stoga proglašen kupcem kapitala subjekta
privatizacije. Međutim u aukcijskoj dokumentaciji prodavac nije naveo najvažniji
podatak da je protiv subjekta privatizacije pokrenut stečajni postupak
19.06.2003.g., kao ni podatke o stvarnom stanju dugovanja i potraživanja
subjekta privatizacije, pa iz tog razloga nije bilo osnova za sprovođenje aukcije
nad subjektom privatizacije nad kojim je pokrenut postupak stečaja.

Tuženi je smatrao da je postupak aukcije bio nezakonit, pa shodno čl.41.st.3

citirane Uredbe smatralo da su se stekli uslovi za povraćaj uplaćenog depozita za
učešće na aukciji i podnese protivtužbu za obavezivanje tužioca-protivtuženog da
mu isplati 1.166.492,00 din. sa zakonskom zateznom kamatom od dana uplate
07.07.2003. i troškova postupka, a da se tužbeni zahtev odbije kao neosnovan.

Svojim podneskom od 10.03.2005. godine tužilac-protivtuženi je povukao tužbu,

ali je ostao kod osporavanja protivtužbe kao neosnovane, jer tuženi kao
proglašeni kupac nije pristupio zaključenju ugovora niti isplatio kupoprodajnu
cenu zbog čega je shodno čl. 37a. citirane Uredbe izgubio pravo na povraćaj
depozita.

Na činjenično stanje koje nije sporno prvostepeni sud je pravilno primenivši

odredbu člana 210 ZOO-a našao da nema zakonskog osnova da tužilac zadrži
uplaćeni depozit tuženog, jer je osnov zadržavanja depozita utvrđen u odredbi
119
člana 37 citirane Uredbe u međuvremenu otpao, jer je Ustavni sud svojom
odlukom objavljenom 29.05.2004. godine utvrdio da su odredbe čl. 37 i 37a u
suprotnosti sa Ustavom i Zakonom, zbog čega je otpao zakonski osnov za
zadržavanje uplaćenog depozita od strane Agencije za privatizaciju, s obzirom da
ne postoji ni jedan drugi zakonski ili ugovorni osnov za zadržavanje uplaćenog
depozita za učešće na javnoj aukciji, niti je učesnik na aukciji na bilo koji način
bio upoznat da u slučaju nepristupanju zaključenju kupoprodajnog ugovora kod
najbolje date ponude gubi pravo na povraćaj depozita.

Pozivanje žalioca da je nakon objavljivanja Odluke ustavnog suda u zakonskom

roku 26.08.2004. godine izvršio izmenu Uredbe i čl. 36a propisao da kupac gubi
pravo na povraćaj depozita, pa da je u istoj odredbi osnov za zadržavanje
depozita, je neosnovano, jer je čl.121 st.1 Ustava RS isključena je retroaktivna
primena zakona, a u konkretnom slučaju nisu se stekli uslovi iz čl. 121 st. 2
Ustava o retroaktivnoj primeni izmenjene odredbe čl. 36a Uredbe.

Nadalje, neosnovano je pozivanje žalioca, da iz same prirode depozita određene

članovima Zakona o privatizaciji i citirane Uredbe proizilazi da se uplaćeni
depozit najpovoljnijeg kupca u slučaju odustanka od zaključenja ugovora
zadržava, jer osnov zadržavanja depozita mora da bude u izričitoj zakonskoj
odredbi ili postignutoj saglasnosti volja.
Međutim, u pogledu primenjene odredbe čl.214 ZOO-a prvostepeni sud je u
pogledu vraćanja stečenog bez osnova, pogrešno primenio citiranu normu. U
konkretnom slučaju tužilac je povraćaj depozita tražio sa zak. zat. kamatom
počev od dana uplate istog do isplate, a u ožalbenoj presudi zateznu zakonsku
kamatu je sud dosudio od podnošenja protivtužbe, zanemarujući sadržinu
citirane odredbe, prema kojoj je za obim vraćanja bitan elemenat trenutak kada
dužnik postaje nesavestan, a u ovom slučaju to je trenutak donošenja odluke
Ustavnog suda pa je u tom pravcu preinačena drugostepena odluka. (Iz rešenja
Višeg trgovinskog suda od 16.1.2006. godine

10.4. Prekid postupka privatizacije prema subjektu privatizacije u

restrukturiranju, kao izvršnom dužniku i postupak izvršenja

Odlukom Agencije za privatizaciju o prekidu postupka privatizacije donetom u

toku postupka restrukturiranja, prekidaju se i zakonom propisani rokovi
zabrane određivanja ili sprovođenja prinudnog izvršenja i bilo koje mere
postupka izvršenja radi namirenja potraživanja subjekta privatizacije za sve
vreme dok prekid traje a najduže do isteka roka od 90 dana.
Obrazloženje:
Pred Opštinskim sudovima u postupcima izvršenja postoji sporno pravno pitanje
dozvoljenosti određivanja i sprovođenja izvršenja kada je izvršni dužnik pravno
lice u postupku privatizacije prema kome je Agencija za privatizaciju donela
odluku o restrukturiranju, a zatim i odluku o privremenom prekidu postupka
privatizacije najduže do 90 dana. Zakon o privatizaciji (“Sl. glasnik RS” br.
38/01, 18/03 i 45/05) je specifičan, tranzicijski zakon koji uređuje uslove i
postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala.
Zaduženost subjekata privatizacije često otežava sprovođenje postupka
privatizacije i uslovljava potrebu za prethodnim restrukturiranjem pravnih lica
radi stvaranja uslova za prodaju kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

120
Pojam, uslovi i oblici restrukturiranja u postupku privatizacije su regulisani čl.
19. Zakona o privatizaciji. Odredbama čl. 31. Zakona o izmenama i dopunama
Zakona o privatizaciji (“Sl. Glasnik RS”, br. 45 od 31.05.2005. godine) je
propisano da se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom,
za koju je do dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o
restrukturiranju, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja
mera postupka izvršenja, radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od
dana njegovog stupanja na snagu.

Ukoliko odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije nije doneta do dana

stupanja na snagu ovog zakona, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad
njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može se odrediti ili sprovesti u roku
od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju. Postupak prinudnog
izvršenja koji je u toku, prekida se.

Iz navedenog proizilazi da je prema subjektima privatizacije za koje je odluka o

restrukturiranju doneta pre stupanja na snagu citiranog Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji, zabrana određivanja i sprovođenja izvršenja
trajala do 08.06.2006. godine. Odredbama čl. 14. Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji (“Sl. Glasnik RS”, br. 45/05) je propisano da se
Zakon o privatizaciji u čl. 25a) stav 1. menja i glasi:
“Ako u toku sprovođenja postupka privatizacije nastupe okolnosti koje
onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije za koju
se nije znalo u vreme pokretanja postupka, Agencija može da odredi prekid
postupka koji traje dok postoje razlozi za prekid, a najduže 90 dana od dana
donošenja odluke o prekidu. Dok traje prekid postupka prestaju da teku
propisani rokovi.” Citirane odredbe propisuju pravne posledice prekida postupka
privatizacije, ali ne određuju bliže koji rokovi se prekidaju za vreme prekida
postupka privatizacije, već postoji samo opšta formulacija o prestanku toka
propisanih rokova, bez propisanih izuzetaka. Kod ocene da li se prekid
propisanih rokova za vreme prekida postupka privatizacije odnosi i na rokove
propisane za subjekte privatizacije u restrukturiranju, neophodno je definisati
pravni institut restrukturiranja u postupku privatizacije i cilj koji se njegovim
propisivanjem želeo da ostvari.

Restruktiriranje subjekta privatizacije je moguća, a ne i obavezna faza u okviru

postupka privatizacije koja prethodi postupku prodaje kapitala ili imovine
subjekta privatizacije. Radi se o vrsti poravnanja, koju verifikuje Agencija za
privatizaciju prihvatanjem programa restruktiriranja sa ciljem zaštite subjekata
privatizacije i poverilaca. Restrukturiranje omogućava da se izbegne stečaj, da se
subjekt privatizacije stabilizuje i osposobi i da se stvore uslovi za sprovođenje
privatizacije.

Polazeći od zakonskih uslova i razloga donošenja odluka o prekidu postupka

privatizacije i restrukturiranju subjekta privatizacije, sledi da prekid propisanih
rokova za vreme prekida postupka privatizacije podrazumeva i prekid rokova
trajanja zabrane određivanja i sprovođenja izvršenja i bilo kojih mera postupka
izvršenja radi namirenja potraživanja prema subjektu privatizacije u
restrukturiranju. Obaveze subjekta privatizacije iz izvršnih isprava se time ne
121
gase, već se dodatnim rokom stvaraju povoljniji uslovi da se subjekt privatizacije
konsoliduje, okonča privatizacija i poverioci namire u jednakom tretmanu.
(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno i
verifikovano na sednici od 22.12.2006. godine)

10.5. Primena odredbe člana 31. Zakona o izmenama i dopunama

zakona o privatizaciji u izvršnom postupku

Nova odluka Agencije za privatizaciju Republike Srbije o restrukturiranju istog

subjekta privatizacije - izvršnog dužnika ima pravna dejstva ranije donete odluke
o njegovom restrukturiranju i sprečava nastavak prekinutog postupka i
sprovođenja novog izvršenja.
Obrazloženje:
Opštinski sud u Novom Sadu uputio je Vrhovnom sudu Srbije zahtev za
rešavanje spornog pravnog pitanja, u kome je navedeno da je tokom 2004.
godine taj sud doneo više rešenja o izvršenju protiv dužnika - preduzeća, po
predlozima poverilaca-zaposlenih radnika, radi naplate potraživanja neisplaćenih
zarada, plenidbom novčanih sredstava na računu dužnika i prenosom
zaplenjenih iznosa na račun poverilaca (izvršni naslovi su pravnosnažne
presude), s tim što su doneta rešenja o prekidu postupka sprovođenja izvršenja,
na osnovu čl. 20. stav 4. Zakona o privatizaciji (“Sl. Glasnik RS” br. 38/01), s
obzirom da je 28.10.2003. godine Agencija za privatizaciju RS donela odluku o
restrukturiranju preduzeća - dužnika.

Dana 09.06.2006. godine poverioci su podneli predloge za nastavak postupka

sprovođenja izvršenja pozivajući se na odredbe čl. 31. stav 1. Zakona o
izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Sl. glasnik RS”, br. 45/05), pošto
je protekao rok od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog Zakona, u
kome se protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom nije
moglo odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka
izvršenja radi namirenja potraživanja. Međutim, 08.06.2006. godine Agencija za
privatizaciju RS donela je na osnovu čl. 9. stav 1. tač. 7. Zakona o Agenciji za
privatizaciju (“Sl. glasnik RS” br. 38/01 i 135/04), a u vezi čl. 20. stav 2. Uredbe
o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije (“Sl. glasnik RS” br.
52/05) odluku o pokretanju novog restrukturiranja subjekta privatizacije-
dužnika.

U dopisu Agencije za privatizaciju upućenom sudu potvrđeno je da je

donošenjem označene odluke započet novi postupak restrukturiranja preduzeća.
Razlog zbog koga se Opštinski sud obratio Vrhovnom sudu za rešenja spornog
pravnog pitanja je taj što podnosilac zahteva smatra da iz odredaba Zakona o
privatizaciji nedvosmisleno ne proizilazi da odluka o pokretanju novog
restrukturiranja, doneta na osnovu čl. 20. stav 2. Uredbe o postupku i načinu
restrukturiranja subjekata privatizacije ima pravno dejstvo odluke o
restrukturiranju iz čl. 7. Uredbe, odnosno da se, u konkretnom slučaju, postupci
sprovođenja izvršenja, koji su prekinuti na osnovu čl. 20. stav 4. Zakona o
privatizaciji, jer je doneta odluka o restrukturiranju dužnika, mogu nastaviti s
pozivom na odredbu čl. 31. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o
privatizaciji, a nakon što će, pre isteka roka od godinu dana od dana njegovog
stupanja na snagu, doneta odluka o pokretanju novog restrukturiranja (čl. 20.

122
tač. 2. Uredbe), tj. da se po proteku roka od godinu dana od stupanja Zakona na
snagu, može protiv izvršnog dužnika - subjekta privatizacije, dozvoliti izvršenje ili
se ima primeniti čl. 31. stav 2. Zakona.

U spisima se nalaze odluke Agencije za privatizaciju RS o restrukturiranju

preduzeća-dužnika od 28.10.2003. godine i o pokretanju novog restrukturiranja
od 08.06.2006. godine.

Odredbom čl. 20. stav 4. Zakona o privatizaciji određeno je da u toku

sprovođenja restrukturiranja poverioci ne mogu da preduzimaju radnje radi
prinudne naplate svojih dospelih potraživanja.

Prema čl. 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, protiv

subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do dana
stupanja na snagu ovog Zakona doneta odluka o restrukturiranju, ne može se
odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja,
radi namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana njegovog stupanja
na snagu, a ako odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije nije doneta do
dana stupanja na snagu ovog Zakona, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad
njegovom imovinom, prinudno izvršenje ne može se odrediti ili sprovesti u roku
od dve godine od dana donošenja odluke o restrukturiranju, dok se postupak
prinudnog izvršenja koji je u toku, prekida.

Članom 9. stav 1. tač. 7. Zakona o Agenciji za privatizaciju regulisano je da u

obavljanju poslova sprovođenja privatizacije, Agencija sprovodi restrukturiranje
u postupku privatizacije ili upućuje zahtev nadležnom organu da sprovede
restrukturiranje u postupku privatizacije.

Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije u članu 20.

tač. 2. predviđa da ako u obavljanju poslova kontrole sprovođenja
restrukturiranja nastupe okolnosti iz kojih proizilazi da sprovođenje programa
restrukturiranja nije moguće, delimično ili u celini, Agencija za privatizaciju
može da pokrene novo restrukturiranje. Član 7. ove Uredbe glasi: “Agencija
pokreće restrukturiranje subjekta privatizacije donošenjem odluke o
restrukturiranju. Odluka iz stava 1. ovog člana donosi se, naročito, u
slučajevima:

1. nemogućnosti sprovođenja postupka privatizacije subjekta privatizacije u

postojećem statusnom, odnosno organizacionom obliku ili u postojećoj pravnoj
formi;
2. nemogućnosti sprovođenja postupka privatizacije subjekta privatizacije sa
postojećom strukturom kapitala;
3. kada obaveze subjekta privatizacije prevazilaze ukupnu vrednost aktive
umanjenu za iznos gubitka tekuće i ranijih godina”.

Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 30.06.2003. godine

usvojeno je pravno mišljenje u vezi primene odredbe člana 20. stav 4. Zakona o
privatizaciji u izvršnom postupku, objavljeno u Biltenu sudske prakse br. 3,
decembra meseca 2005. godine (sud će pozivom na odredbu čl. 20. stav 4.
Zakona o privatizaciji prekinuti samo postupak sprovođenja, a ne i postupak
izvršenja prinudne naplate novčanog potraživanja, određenog rešenjem o
123
izvršenju, donetim pre datuma pokretanja postupka restrukturiranja izvršnog
dužnika. Sud će dozvoliti predloženo izvršenje radi namirenja novčanog
potraživanja i u slučaju kada je takav predlog podnet nakon pokretanja
postupka restrukturiranja, ali će istovremeno sa rešenjem o dozvoli izvršenja
doneti rešenje o prekidu postupka njegovog sprovođenja).
Dakle, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji stupio je na snagu
08.06.2005. godine, odluka o restrukturiranju preduzeća dužnika doneta je
28.10.2003. godine, a odluka o pokretanju novog restrukturiranja 08.06.2006.
godine.

Iz obrazloženja odluke Agencije za privatizaciju Republike Srbije od 08.06.2006.

godine o pokretanju novog restrukturiranja dužnika proizilazi da je doneta zato
što je u obavljanju postupka kontrole sprovođenja restrukturiranja Agencija za
privatizaciju utvrdila da su nastupile okolnosti usled kojih sprovođenje programa
restrukturiranja nije moguće i da je pokrenuto novo restrukturiranje radi
omogućavanja preduzimanja mera kojima bi se omogućilo sprovođenje
restrukturiranja. S obzirom da je članom 32. Zakona o izmenama i dopunama
Zakona o privatizaciji predviđeno da se odredbe ovog Zakona primenjuju na
subjekte privatizacije koji se restrukturira u postupku privatizacije za koji do
dana stupanja na snagu ovog Zakona, Agencija nije donela odluku o prihvatanju
programa restrukturiranja, izvesno je da u ovom slučaju ima mesta primeni čl.
31. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, pošto je
očigledno da je odluka o pokretanju novog restrukturiranja dužnika usledila
upravo iz razloga što Agencija nije donela odluku o prihvatanju programa
restrukturiranja u vezi prvobitne odluke o restrukturiranju preduzeća od
28.10.2003. godine. Ovo je u skladu sa ciljem i načelima privatizacije, uređenom
postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije i postojanjem
mogućnosti da se, u tačno određenim slučajevima, pokrene novo
restrukturiranje preduzeća.

Pri tom, rokovi iz čl. 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji
predviđeni su radi ubrzanja postupka privatizacije od donošenja odluka o
privatizaciji, a prekid izvršnog postupka određen da bi se restrukturiranje
sprovelo i privredni subjekt doveo u stanje ekonomske stabilnosti. Kada Agencija
za privatizaciju ima ovlašćenje da pokrene novo restrukturiranje zbog
nepredviđenih poteškoća u tom procesu i o tome donese odluku, očigledno je da
za to postoji opravdani cilj i da je to jedna od mera da bi se omogućilo
sprovođenje restrukturiranja, a izbegao stečaj, koji je najnepovoljniji po prava
zaposlenih. Donošenje, pak, novog rešenja o restrukturiranju, znači, poštovanje
rokova za prekid postupka iz čl. 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o
privatizaciji.
(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđeno na
sednici od 7.novembra 2006. godine)

10.6. Prava izvršnih poverilaca koji nisu otpustili dug prema subjektu
privatizacije kao izvršnom dužniku

124
1. Po isteku rokova iz člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o
privatizaciji može se nastaviti prekinuti postupak izvršenja i odrediti druga
izvršenja prema subjektu privatizacije.
2. Poverioci koji nisu otpustili dug prema subjektu privatizacije svoja
potraživanja i nakon prihvatanja programa restrukturiranja subjekta
privatizacije mogu namiriti od subjekta privatizacije kao izvršnog dužnika, s tim
da se o uslovima i načinu namirenja mogu sporazumeti sa kupcem kapitala.
Obrazloženje:
Opštinski sud u Kragujevcu pokrenuo je na osnovu člana 176. i 177. ZPP
postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja
koje se kod tog suda u većem broju izvršnih predmeta pojavljuje kao
prejudicijelno. Uz zahtev dostavljena su četiri izvršna predmeta i izneta
argumentacija o spornom pravnom pitanju.
Prema podnetim zahtevima Opštinskog suda u Kragujevcu postavljaju se sporna
pravna pitanja da li se po proteku roka od godinu dana propisanog članom 31.
stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji može protiv
izvršnog dužnika – subjekta privatizacije nastaviti postupak sprovođenja ranije
određenog izvršenja i dozvoliti izvršenje u mnogim predmetima ili promenom
člana 23-a) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, s obzirom da
je program restrukturiranja dužnika usvojen i u smislu navedenog člana stav 1. i
2. isti postao izvršni naslov, pa sud ne može sprovoditi izvršenje na osnovu
ranije donetih rešenja o izvršenju, niti dozvoliti izvršenje u novim predmetima.
U obrazloženju zahteva za pokretanje postupka za rešavanje spornog pravnog
pitanja je navedeno da je Opštinski sud u Kragujevcu tokom 2002. godine, 2003.
godine i 2004. godine na osnovu izvršnih isprava (izvršnih presuda) po
predlozima poverilaca doneo više rešenja o izvršenju protiv dužnika DP
Industrija “Filip Kljajić” iz Kragujevca, radi naplate potraživanja poverilaca, a
zatim su doneta rešenja o prekidu postupka sprovođenja izvršenja na osnovu
člana 20. stav 4. Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik RS”, br. 38/01 i
18/03), s obzirom da je dana 1.9.2004. godine Agencija za privatizaciju
Republike Srbije donela odluku o restrukturiranju preduzeća - dužnika.
Obzirom da je prema dužniku doneta odluka o restrukturiranju pre stupanja na
snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji (“Službeni glasnik
RS”, br. 45/05), koji je stupio na snagu dana 8.6.2005. godine, u ovim
postupcima primenjen je član 31. stav 1. navedenog Zakona kojim je propisano
da se protiv subjekta privatizacije odnosno nad njegovom imovinom, za koji je do
dana stupanja na snagu ovog zakona doneta odluka o restrukturiranju, ne može
odrediti i sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi
namirenja potraživanja u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog
zakona, a stavom trećim istog člana je propisano da se postupak prinudnog
izvršenja koji je u toku prekida.

Međutim, Agencija za privatizaciju Republike Srbije je na osnovu člana 25-a)

Zakona o privatizaciji zaključcima od 02.06.2006. godine i 04.09.2006. godine
prekidala postupak privatizacije dužnika (pre isteka roka od jedne godine
predviđenog članom 31. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o
privatizaciji) za period dok postoje razlozi koji onemogućavaju prodaju kapitala,

125
odnosno imovine, a najduže 90 dana od donošenja pomenutih zaključaka i kako
je istim zaključcima određeno da dok traje prekid postupka privatizacije prestaju
da teku svi propisani rokovi (a samim tim i rok od godine dana iz člana 31. stav
1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji) to je rok propisan
članom 31. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji
istekao 04.12.2006. godine.

Dana 04.12.2006. godine Agencija za privatizaciju Republike Srbije donela je

zaključak o nastavku postupka privatizacije subjekta privatizacije (izvršnog
dužnika). Isto tako, dana 11.10.2006. godine, Agencija je donela rešenje o
prihvatanju Programa restrukturiranja navedenog subjekta privatizacije.
Poverioci su u decembru 2006. godine podneli predloge za nastavak postupka
sprovođenja izvršenja prema dužniku, navodeći da je protekao rok od godinu
dana za prekid postupka propisan članom 31. stav 1. Zakona o izmenama i
dopunama Zakona o privatizaciji, a isto tako su i predložili da se dozvoli
izvršenje u novim predmetima.

Međutim, dužnik smatra da se protiv njega, kao subjekta privatizacije, ne može

dozvoliti izvršenje, niti nastaviti postupak sprovođenja izvršenja, s obzirom da se
postupak restrukturiranja nalazi u završnoj fazi i da je Agencija za privatizaciju
Republike Srbije dana 11.10.2006. godine, donela rešenje o prihvatanju
programa restrukturiranja, koji ima snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom
kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverioca u smislu
člana 23-a) stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji.

Na kraju je navedeno, da su po oceni suda rokovi iz člana 31. Zakona o

izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji predviđeni radi ubrzanja postupka
privatizacije od donošenja odluke o privatizaciji, a da je prekid izvršnog postupka
određen da bi se restrukturiranje sprovelo i privredni subjekt doveo u stanje
ekonomske stabilnosti.

Vrhovni sud smatra da se radi o spornom pravnom pitanju od prejudicijelnog

značaja i u većem broju predmeta, što opravdava zahtev za njegovo razmatranje i
zauzimanje pravnog shvatanja u smislu odredbi člana 176. do 180. Zakona o
parničnom postupku.

Pravni izvori privatizacije su Zakon o privatizaciji (“Službeni glasnik RS”, br.

38/01, 18/03 i 45/05), Zakon o Agenciji za privatizaciju (“Službeni glasnik RS”,
br. 38/01 i 135/04) i Zakon o aukcijskom fondu (“Službeni glasnik RS”, br.
38/01 i 45/05), a od podzakonskih akata Uredba o postupku i načinu
restrukturiranja subjekta privatizacije (“Službeni glasnik RS”, br. 52/05) I
Uredba o načinu i uslovima izmirivanja obaveza subjekata privatizacije prema
poveriocima (“Službeni glasnik RS”, br. 45/2006).

Prema sadržini priloženih predmeta Agencija za privatizaciju je 01.09.2004.

godine donela odluku o restrukturiranju izvršnog dužnika u postupku
privatizacije, a rešenjem suda od 21.09.2004. godine prekinut je postupak
sprovođenja izvršenja određenog rešenjem od 12.12.2002. godine i to u skladu
sa pravnim shvatanjem Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije usvojenim
na sednici od 30.06.2003. godine.

126
Pošto je odluka o restrukturiranju subjekta privatizacije kao izvršnog dužnika
doneta pre donošenja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji
(“Službeni glasnik RS”, br. 45/2005) u skladu sa odredbama člana 31. stav 1.
navedenog Zakona došlo je do prekida postupka prinudnog izvršenja sa rokom
od godinu dana od stupanja na snagu zakona, koji rok je trajao do 08.06.2006.
godine.

Kako je prema navodima zahteva i prema sadržini spisa Agencija za privatizaciju

02.06.2006. godine donela prvi zaključak o prekidu postupka privatizacije, a
04.09.2006. godine drugi zaključak o prekidu postupka privatizacije, stvoreni su
uslovi za prekid zakonom propisanih rokova zabrane određivanja ili sprovođenja
prinudnog izvršenja i bilo koje mere postupka izvršenja radi namirenja
potraživanja prema subjektu privatizacije za sve vreme dok prekid traje, a
najduže do isteka roka od 90 dana, što je u skladu sa pravnim shvatanjem
Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 22.12.2006. godine u vezi
primene odredbi člana 14. Zakona o privatizaciji o izmeni člana 25-a) stav 1.
Zakona o privatizaciji.

Sve navedeno je i odgovor na postavljeno sporno pravno pitanje do kada traje

prekid postupka izvršenja prema odredbama člana 31. Zakona o izmenama
Zakona o privatizaciji. Prema navodima zahteva i sadržini priloženih predmeta
Opštinskog suda u Kragujevcu Agencija za privatizaciju je 11.10.2006. godine
donela rešenje o prihvatanju Programa restrukturiranja subjekta privatizacije, a
zaključkom Agencije za privatizaciju od 04.12.2006. godine nastavljen je
postupak privatizacije.

Pošto je prema izloženom okončan postupak restrukturiranja subjekta

privatizacije, više ne postoje uslovi za prekid postupka izvršenja protiv subjekta
privatizacije kao izvršnog dužnika. Navedeni zaključak otvara i sporno pravno
pitanje karaktera i dejstva usvojenog programa restrukturiranja subjekta
privatizacije.

Prema članu 19. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji,

restrukturiranje u postupku privatizacije predstavlja promene koje se odnose na
subjekt privatizacije i njegova zavisna preduzeća koje omogućavaju prodaju
njegovog kapitala ili imovine. Postupak restrukturiranja započinje donošenjem
odluke o restrukturiranju od strane Agencije za privatizaciju. Državni poverioci
su dužni da pismeno prijave svoja potraživanja dospela do 31.12.2004. godine u
roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke o restrukturiranju radi otpusta
duga i namirenja svojih potraživanja iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala
ili imovine subjekta privatizacije, što mogu učiniti i ostali poverioci u skladu sa
članom 20, članom 20-a) stav 1. i članom 20-g) Zakona. Sledeća faza je izrada
programa restrukturiranja, koji se smatra donetim kada Agencija donese odluku
o prihvatanju programa restrukturiranja shodno članu 23. stav 8. Zakona.
Sadržina programa restrukturiranja je regulisana odredbama člana 23. stav 1.
citiranog Zakona i članom 13. stav 1. Uredbe o postupku i načinu
restrukturiranja subjekta privatizacije, prema kojima program restrukturiranja
sadrži i način otplate dugova subjekta restrukturiranja, pa istim može biti
predviđeno i odlaganje izmirenja obaveza.

127
U smislu člana 23-a) Zakona o privatizaciji, doneti program restrukturiranja ima
snagu izvršne isprave i smatra se ugovorom kojim se utvrđuje visina i način
izmirivanja potraživanja poverilaca koja su u njemu utvrđena, a ako se po
donošenju programa restrukturiranja protiv subjekta privatizacije pokrene
postupak pred nadležnim organom, isti je dužan da, u slučaju kada je
potraživanje osnovano, obaveže subjekt privatizacije na isplatu potraživanja na
način predviđen programom restrukturiranja.

Navedeno dejstvo prihvaćenog programa restrukturiranja subjekta privatizacije

može se prihvatiti kao nesporno u odnosu na državne poverioce, koji su po
zakonu bili dužni da otpuste dug prema subjektu privatizacije i na poverioce koji
su otpustili dug prema subjektu privatizacije prijavom svojih potraživanja.
Pojavljuje se sporno pravno pitanje da li se otpust duga i pravo na namirenje iz
prodajne cene u skladu sa prihvaćenim programom restrukturiranja odnosi i na
ostale poverioce ili samo na državne poverioce i poverioce koji su prijavili
potraživanja navedena u članu 2. stav 1. tačka 5. Uredbe o načinu i uslovima
izmirivanja obaveza subjekta privatizacije prema poveriocima.

Odredbama člana 20. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji

propisana je obaveza državnih poverilaca da otpuste dug prema subjektu
privatizacije u celini i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od
prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije, a ostalim poveriocima je data
mogućnost otpusta duga i namirenja potraživanja na isti način. U stavu 4.
navedenog člana je predviđeno da ostali poverioci, koji nisu otpustili dug prema
subjektu privatizacije, uslove i način namirenja svog potraživanja određuju u
sporazumu sa kupcem kapitala subjekta privatizacije.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da ostali poverioci, koji nisu otpustili

dug prema subjektu privatizacije, svoja potraživanja namiruju od subjekta
privatizacije kao dužnika, s tim što se o uslovima i načinu namirenja mogu
sporazumeti sa kupcem kapitala.

Odredbama člana 3. Uredbe o načinu i uslovima izmirivanja obaveza subjekta

privatizacije prema poveriocima, prema kojima poverilac prijavljuje svoje
potraživanje na osnovu javnog poziva za prijavu potraživanja koji objavljuje
Agencija za privatizaciju, i u odredbama člana 27. iste Uredbe, poverilac koji nije
otpustio dug prema subjektu privatizacije namiruje svoje potraživanje iz
prodajne cene ravnopravno sa poveriocem koji je otpustio svoj dug, u skladu sa
ugovorom koji se zaključuje sa subjektom privatizacije, pre prodaje imovine
subjekta privatizacije, a poverilac koji nije otpustio dug prema subjektu
privatizacije i koji nije zaključio ugovor namiruje se u visini srazmernoj njegovom
potraživanju u ukupnim potraživanjima poverilaca koji nisu otpustili dug prema
subjektu privatizacije, u skladu sa prihvaćenim programom restrukturiranja
subjekta privatizacije, a potraživanje poverioca koji nije otpustio dug prema
subjektu privatizacije smatra se izmirenim u potpunosti ako je izmireno na način
propisan ovim članom.

Iz ovog bi proizilazilo da nakon prihvatanja programa restrukturiranja subjekta

privatizacije sud postupa u skladu sa ovim programom. Pošto prema izloženom
postoji suprotnost između odredbi zakona i Uredbe, primenom načela o
hijerarhiji opštih pravnih akata, potrebno je primeniti odredbe Zakona o
128
izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, koji u pogledu dejstva prihvaćenog
programa restrukturiranja subjekta privatizacije pravi razliku između poverilaca
koji su otpustili dug i poverilaca koji to nisu učinili. Ne postoji zakonski osnov da
se delimično anuliraju potraživanja poverilaca koji nisu bili u obavezi da otpuste
dug subjektu privatizacije, niti su to dobrovoljno učinili. U postupku privatizacije
dolazi samo do promene strukture kapitala subjekta privatizacije, ali on ostaje
isto pravno lice kao i pre sprovedenog postupka privatizacije kapitala, a samim
tim i dužnik iz osnovnog pravnog posla iz koga je proisteklo potraživanje
poverilaca.
(Pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, utvrđeno i
verifikovano na sednici od 25. oktobra. 2007. godine)

1. Po isteku rokova iz člana 31. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o

privatizaciji može se nastaviti prekinuti postupak izvršenja i odrediti druga
izvršenja prema subjektu privatizacije.
2. Poverioci koji nisu otpustili dug prema subjektu privatizacije svoja potraživanja i
nakon prihvatanja programa restrukturiranja subjekta privatizacije mogu namiriti
od subjekta privatizacije kao izvršnog dužnika, s tim da se o uslovima i načinu
namirenja mogu sporazumeti sa kupcem kapitala.

III ORGANIZACIONO I FINANSIJSKO RESTRUKTURIRANJE VELIKIH

DRUŠTVENIH I DRŽAVNIH PREDUZEĆA, STEČAJ I LIKVIDACIJA

U domenu funkcije organizovanja, odgovor na brojne promene koje se mogu

javiti u okruženju je restrukturiranje organizacije. Cilj restrukturiranja
organizacije je stvaranje organizacione strukture koja efektivno koristi promene.
129
Organizaciona struktura je efektivna ukoliko je vrednost koju daje korisnicima u
skladu sa njihovim očekivanjima uz razuman nivo prinosa na uložena sredstva.

U domenu makroorganizacionog restrukturiranja, restrukturiranje organizacije

podrazumeva dva vida renoviranja. Prvi vid je određivanje prave veličine - tj.
fokus određivanja prave veličine (rightsizing) aktivnosti organizacije. Prava
veličina se odnosi na aktivu (poslovnu i neposlovnu) kao i na broj zaposlenih.

Suština određivanja prave veličine je usklađivanje nivoa kapaciteta (i potrebnih

resursa) sa fluktuacijama u obimu aktivnosti.

Finansijsko restrukturiranje se obavlja na strani aktive i na strani obaveza.

Intervencije na strani aktive obuhvataju otpis fiksne aktive, otpis potraživanja i
otpis zaliha. Intervencije na strani obaveza obuhvataju reprogramiranje duga. U
okviru reprogramiranja duga, poverioci obično idu na otpis kamata i odlaganje
otplate glavnice, ukoliko ocene da će takve akcije pozitivno uticati na likvidnost
preduzeća i njegovu sposobnost vraćanja preostalog dela kreditne obaveze ili
duga.

Ukoliko procene da je preduzeće dužnik samo u kratkoročnoj krizi likvidnosti,

poverioci mogu da odobre subordinirani kredit po osnovu osnovnog kredita kako
bi održali određeni ritam poslovanja svog dužnika.

1. Organizaciono restrukturiranje preduzeća

Određivanje prave veličine suštinski treba da omogući prestrojavanje preduzeća

sa aktivnostima koje imaju visok nivo troškova i/ili nizak stepen dodate
vrednosti na aktivnosti koje imaju nizak nivo troškova i/ili visok stepen dodate
vrednosti.

Na ovaj način se eliminiše fragmentacija napora i obezbeđuje fokusiranje na

aktivnosti koje podržavaju misiju organizacije.

Preduzeće ide na određivanje prave veličine ukoliko posluje u okruženju sa

opadajućim rentabilitetom ili ukoliko su konkurenti ostvarili prednost u
troškovima i nivou dodate vrednosti. Rezultat određivanja prave veličine je
eliminacija proizvoda ili usluga visokog nivoa troškova i/ili niskog nivoa dodate
vrednosti.

Drugi vid je reinženjering - Fokus reinžinjeringa su poslovni procesi. Poslovni

procesi su u fokusu uvek kada je potrebno smanjiti troškove, povećati nivo
usluga, smanjiti vreme isporuke i sl.

Reinženjering se odnosi na analizu baznih poslovnih procesa kako bi se oni

rekonfigurisali ili eliminisali. Cilj reinženjeringa je poboljšanje efikasnosti
sprovođenja aktivnosti.

130
Preduzeće ide na reinženjering ukoliko se neiskorišćeni resursi ne mogu
aktivirati bez značajnijeg ulaganja sredstava. 69
U smislu reorganizacije 70 , svakako treba detaljnije opisati reorganizaciju u
smislu pokretanja stečajnog postupka u skladu sa novim konceptom Zakona o
stečaju.

Stečajni postupak, obuhvata bankrotstvo ili reorganizaciju preduzeća.

Pod bankrotstvom se podrazumeva namirenje poverilaca prodajom celokupne

imovine stečajnog dužnika i stečajnog dužnika kao pravnog lica.

Pod reorganizacijom se podrazumeva promena u preduzeću na osnovu plana

reorganizacije u cilju namirenja poverilaca i ponovnog oživljavanja preduzeća, na
način i pod uslovima određenim planom reorganizacije.

Stečajni postupak koji obuhvata reorganizaciju sprovodi se prema planu

reorganizacije koji se sačinjava u pismenoj formi. Plan reorganizacije se može
podneti istovremeno sa podnošenjem predloga za pokretanje stečajnog postupka.

Plan reorganizacije sadrži: kratak uvod, u kojem su uopšteno objašnjeni

delatnost koju stečajni dužnik obavlja i okolnosti koje su dovele do finansijskih
teškoća. Zatim, obavezno je da se tu nađe i popis mera i sredstava za realizaciju
plana, kao i detaljan opis mera koje je potrebno preduzeti i način na koji će se
reorganizacija sprovesti, visinu novčanih iznosa ili imovinu koja će služiti za
potpuno ili delimično namirenje prema isplatnom redu, uključujući i obezbeđene
i neobezbeđene poverioce, kao i postupak za izmirenje potraživanja i vremensku
dinamiku tih plaćanja.

Plan mora da sadrži i opis postupka prodaje imovine, uz navođenje imovine koja
će se prodavati sa založnim pravom ili bez njega i namenu prihoda od takve
prodaje, zatim rokove za izvršenje plana reorganizacije i rokove za realizaciju
glavnih elemenata plana reorganizacije (ako ih je moguće odrediti), spisak
članova organa upravljanja i iznos njihovih naknada, spisak stručnjaka koji će
biti angažovani i iznos naknada za njihov rad, kao i iznos naknade za rad
stečajnog upravnika.

Veoma je bitno da se u planu prilože godišnji finansijski izveštaji za prethodnih

pet godina, finansijske projekcije, uključujući projektovani bilans uspeha, bilans
stanja i izveštaj o novčanim tokovima za narednih pet godina, procena novčanog
iznosa koji se očekuje posle prodaje imovine u stečajnom postupku, ukoliko je
privredno društvo u stečaju i datum početka primene plana reorganizacije.

2. Finansijsko restrukturiranje preduzeća (i/ili njihovih NPJ)

U okviru «finansijskog» restrukturiranja preduzeća, može se preduzeti skup

radnji, čiji je cilj poravnanje materijalnog finansijskog stanja, s obzirom na to da
postupku restrukturiranja podležu uglavnom prezadužena preduzeća, odnosno

69 D. Djuričin, S. Janošević, ''Menadžment i strategija'', Ekonomski fakultet, Beograd, 2006. Glava 4,

Organizovanje, str.105
70 Zakon o stečaju - Službeni glasnik Republike Srbije br. 84/2004

131
ona koja nisu u stanju da uspešno servisiraju dospele obaveze, trajnije su
nesposobna za plaćanje svojih obaveza, obaveza koje često prevazilaze vrednost
preduzeća, te nemaju kapital koji bi mogao biti predmet prodaje po modelima
predviđenim Zakonom o privatizaciji.

Intencija zakonodavca, prilikom propisivanja mera predviđenih za postupak

«finansijskog» restrukturiranja bila je mogućnost preraspodele gubitaka,
odnosno solidarno društveno snošenje posledica neuspešnog poslovanja
pojedinih subjekata privatizacije. Cilj je da se kroz navedene radnje – vansudska
poravnanja dovede do pozitivne vrednosti kapitala, čime bi preduzeće lakše
okončalo postupak restrukturiranja i privatizacije, poverioci se delimično
naplatili prodajom kapitala ili imovine restrukturiranih preduzeća (noviranje
duga) i zbrinuo eventualni tehnološki ili ekonomski višak zaposlenih, uz
istovremeno sagledavanje mogućnosti učešća budžeta, odnosno javnih fondova u
regulisanju socijalnog programa.

3. Pojam i procedura otpusta duga

Restrukturiranje otpustom glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih

potraživanja, u celini ili delimično, obuhvata odustanak poverioca od
potraživanja. Poverilac koji otpisuje dug prema subjektu privatizacije dostavlja
izjavu subjektu privatizacije i Agenciji za privatizaciju da neće tražiti naplatu
svog potraživanja. U postupku restrukturiranja je takođe moguće i kombinovanje
odlaganja, prenosa i otpisivanja duga, što takođe otvara perspektivu subjektu koji
se restrukturira.

Otpuštanje duga prema subjektu privatizacije ne primenjuje se samo u

postupku restrukturiranja subjekta privatizacije. Članovi 33. i 34. Zakona o
izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji predstavljaju osnov za primenu
odredaba ovog zakona, uključujući i odredbe o otpuštanju duga prema subjektu
privatizacije, koji se privatizuje metodom javnog tendera, ili metodom javne
aukcije, ako navedeni subjekt ima obaveze prema državnom poveriocu, što je
uglavnom preko 50% preduzeća u restrukturiranju.

Otpuštanje duga vrši se prema subjektu privatizacije koji se nalazi u postupku

privatizacije metodom javnog tendera, ako do dana stupanja na snagu Zakona o
izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji potencijalni kupac nije podneo
ponudu na tender.

U slučaju aukcije, otpuštanje duga odnosi se i na ona preduzeća za koja do dana

stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji
Agencija za privatizaciju nije donela odluku o prihvatanju programa
privatizacije. 71

Otpuštanje duga ne odnosi se samo na državne poverioce. Iz Zakona o izmenama

i dopunama Zakona o privatizaciji nedvosmisleno proizilazi da se odredbe ovog
zakona o otpuštanju duga prema preduzeću u privatizaciji, ne primenjuje samo
na državne poverioce u postupku restrukturiranja subjekta privatizacije, već i na
ostale poverioce subjekta privatizacije.

71 Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, jun 2005. godine

132
Naime, ostalim poveriocima data je mogućnost da otpuste dug prema preduzeću
radi namirivanja potraživanja iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili
imovine subjekta privatizacije. U tom slučaju, zakonske odredbe koje se odnose
na otpuštanje duga prema preduzeću u privatizaciji, primenjuju se i na ostale
poverioce (pravna, odnosno fizička lica) pod uslovom da su iskoristili zakonsku
mogućnost da otpuste dug prema subjektu privatizacije.

Otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja vrši se u skladu
sa zakonom kojim se uređuje privatizacija i zakonom kojim se uređuju
obligacioni odnosi.

Otpis glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja po osnovu javnih
prihoda vrši se u skladu sa zakonom kojim se uređuje poreski postupak i
poreska administracija.

Restrukturiranje otpuštanjem duga, obuhvata gašenje potraživanja u celini ili

delimično radi namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala
ili imovine subjekta privatizacije. 72

U tom smislu, poverilac koji otpušta dug prema subjektu privatizacije podnosi
prijavu potraživanja pismeno u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke o
restrukturiranju, odnosno obaveštenja u sredstvima javnog informisanja.

Potraživanje poverioca smatra se utvrđenim ako nije osporeno od strane

subjekta privatizacije u roku od osam dana od dana dostavljanja prijave
potraživanja. O utvrđenom potraživanju subjekt privatizacije i poverilac
sačinjavaju zapisnik. Potpisani zapisnik o utvrđenom potraživanju poverilac
dostavlja, bez odlaganja, Agenciji.

Otpuštanje duga punovažno je narednog dana od dana potpisivanja

zapisnika o utvrđenom potraživanju.

Zapisnik o utvrđenom potraživanju naročito sadrži: naziv i sedište subjekta

privatizacije; naziv i sedište poverioca, ako je poverilac pravno lice; ime, prezime i
prebivalište poverioca, ako je poverilac fizičko lice; ukupan iznos i specifikaciju
obaveza subjekta privatizacije prema poveriocu; utvrđeni iznos i specifikaciju
obaveza subjekta privatizacije prema poveriocu; obrazloženje, kao i datum i
mesto sačinjavanja zapisnika. Potpisani zapisnik o utvrđenom potraživanju čini
sastavni deo programa restrukturiranja.

Za subjekte koji se privatizuju metodom javnog tendera, potpisani zapisnik iz

stava 1. ove tačke čini sastavni deo informacionog memoranduma, a za subjekte
koji se privatizuju metodom javne aukcije - sastavni deo programa privatizacije.

Ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja,

prijavljeno potraživanje subjekt privatizacije može da ospori podnošenjem

72Đorđević S., Anđelković Pešić M., Restrukturiranje u funkciji privatizacije preduzeća, Ekonomske teme,
Ekonomski fakultet, Niš, 2007, br. 2, str.139-155.
133
prigovora arbitražnom veću u roku od osam dana od dana dostavljanja prijave
potraživanja. Prigovor arbitražno veće dostavlja, bez odlaganja, poveriocu.

Prigovor mora da bude razumljiv i da sadrži podatke potrebne da bi se po njemu

moglo postupati. Prigovor naročito sadrži: poslovno ime i sedište subjekta
privatizacije, sporni iznos potraživanja, činjenice na kojima se zasniva prigovor,
kao i dokaze, ako je to potrebno. Isprave koje se prilažu prigovoru podnose se u
izvorniku ili prepisu.

Ako poverilac odbije prigovor, o visini potraživanja poverioca odlučuje arbitražno

veće. Arbitražno veće donosi odluku o visini potraživanja poverilaca u roku od 15
dana od dana dostavljanja prigovora na visinu potraživanja.

Arbitražna odluka donosi se većinom glasova članova arbitražnog veća.

Arbitražna odluka sadrži: datum i mesto donošenja; imena članova Arbitražnog

veća; poslovno ime i sedište subjekta privatizacije; poslovno ime i sedište
poverioca, ako je poverilac pravno lice; ime, prezime i prebivalište poverioca, ako
je poverilac fizičko lice; predmet spora i činjenično stanje na kome se zasniva
arbitražna odluka.

Izvornik i prepise arbitražne odluke potpisuju članovi Arbitražnog veća.

Arbitražna odluka proizvodi pravno dejstvo i kada bilo koji član Arbitražnog veća
uskrati da je potpiše, ako je odluku potpisala većina članova veća i na odluci
utvrdila uskraćivanje potpisa. Arbitražna odluka dostavlja se, bez odlaganja,
Agenciji, subjektu privatizacije i poveriocu.

Otpuštanje duga punovažno je narednog dana od dana dostavljanja potpisane

arbitražne odluke. Potpisana arbitražna odluka čini sastavni deo programa
restrukturiranja. Ako se arbitražna odluka ne donese u roku, verodostojnim i
konačnim podacima smatraju se podaci o visini potraživanja poverioca sadržani
u programu restrukturiranja. Za subjekte koji se privatizuju metodom javnog
tendera, verodostojnim i konačnim podacima smatraju se podaci o visini
potraživanja poverioca iz prijave potraživanja koja je sastavni deo informacionog
memoranduma, a za subjekte koji se privatizuju metodom javne aukcije - iz
prijave potraživanja koja je sastavni deo programa privatizacije.

Ako se arbitražna odluka ne donese u propisanom roku, otpuštanje duga

punovažno je prema podacima koji su sadržani u programu restrukturiranja,
odnosno prijavi potraživanja, narednog dana od dana isteka tog roka.

Agencija može, na osnovu potpisanog zapisnika o utvrđenom potraživanju,

odnosno potpisane arbitražne odluke, da podnese zahtev nadležnom organu,
odnosno organizaciji za odlaganje mera zabrane isplate sa računa subjekta
privatizacije za vreme koje ne može biti duže od 18 meseci od dana donošenja
odluke o restrukturiranju, odnosno odluke o metodu privatizacije.

Agencija obaveštava poverioca o datumu prodaje, ugovorenoj ceni, kao i načinu

plaćanja. Poverilac namiruje svoje dospelo, a neizmireno potraživanje iz
sredstava ostvarenih od prodaje kapitala, odnosno imovine subjekta
privatizacije, u visini srazmernoj njegovom potraživanju u ukupnim
134
potraživanjima svih poverilaca koji se namiruju iz sredstava ostvarenih od
prodaje kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije.

Potraživanje poverioca namiruje se najviše do visine nominalnog iznosa

potraživanja uvećanog za pripadajuće kamate, pre raspodele sredstava
ostvarenih od prodaje kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije.

Na osnovu potpisanog zapisnika o utvrđenom potraživanju, odnosno arbitražne

odluke, poverilac sa dužnikom zaključuje ugovor o namirenju potraživanja. Ugovor
o namirenju potraživanja zaključuje se u roku od 30 dana od dana prijema
obaveštenja o zaključenju ugovora o prodaji kapitala, odnosno imovine subjekta
privatizacije.
Poverilac u roku od osam dana od dana zaključenja ugovora o namirenju
potraživanja taj ugovor dostavlja Agenciji radi isplate.
U praksi se najčešće dešava da se ovi rokovi probijaju i po nekoliko puta, što
poverioce uprkos tome što novca ima, dovodi u situaciju da oni ne mogu da ga
naplate. Za ovo je odgovorna isključivo Agencija za privatizaciju, jer je prihod od
privatizacije na njenom računu i jer ga ona mora isplatiti poveriocima u skladu sa
programom restrukturiranja koji je sama usvojila.

Potraživanje poverioca namiruje se u skladu sa ugovorom o namirenju

potraživanja. Ako se ugovorena cena iz ugovora o prodaji kapitala, odnosno
imovine plaća u više rata, potraživanje poverioca namiruje se iz rata koje prve
dospevaju. Potraživanje poverioca smatra se izmirenim u potpunosti ako je
izmireno u skladu sa zaključenim ugovorom o namirenju potraživanja.

Postojeći instrumenti obezbeđenja plaćanja ostaju na snazi do konačne uplate

sredstava na račun poverioca u skladu sa zaključenim ugovorom o namirenju
potraživanja.

Sredstva ostvarena prodajom društvenog ili državnog kapitala u postupku

privatizacije (ne iz restrukturiranja) raspodeljuju se za finansiranje penzija,
podsticanje razvoja, isplate naknade za nacionalizovanu imovinu, vraćanje
dugova Republike Srbije i za druge namene.

4. Stečaj i likvidacija

Ukoliko krizno upravljanje i strategija zaokreta ne daju rezultate, ide se na

likvidaciju preduzeća. Finansijski posmatrano, likvidacija obuhvata tri problema:

1) prilagođavanje pozicija bilansa stanja

2) isplatu poverilaca prema stepenu prioritetnosti
3) izračunavanje likvidacione vrednosti aktive

Prilagođavanje bilansa stanja se vrši na pozicijama aktive i na pozicijama

obaveza.

Prilagođavanje na pozicijama aktive obuhvata otpisivanje trajne aktive,

poravnanje sa dužnicima i otpis zaliha. Prilagođavanjem na pozicijama obaveza
dolazi do identifikovanja neidentifikovanih obaveza (npr. kamata).

135
Što se tiče namirenja poverilaca, poznato je da najviše mesto na rang listi
poverilaca imaju poverioci čija su potraživanja garantovana hipotekom. Odmah
iza njih se nalaze prioritetni akcionari, drugi poverioci i zaposleni. Zatim slede
obaveze po osnovu troškova likvidacije i ostali poverioci.

Likvidacionu vrednost aktive čine nematerijalna aktiva (patenti, licence, know-

how i sl.), materijalna aktiva (zemljište, građevinski objekti, oprema i kapitalne
investicije), kotirane (Q - quotated) i nekotirane (NQ - nonquatated) hartije od
vrednosti (akcije i obveznice drugih preduzeća) i eventualno, gotovina.

Preostali deo kapitala posle isplate poverilaca ide na raspodelu vlasnicima.

Postojeći zakoni i procedure imaju za cilj da postignu ravnotežu između

spašavanja ovih preduzeća i podizanja vrednosti njihove imovine i poslovanja. U
praksi je ipak, prioritet spasiti preduzeće, uglavnom iz socijalnih razloga. U
postojećoj situaciji, zakonodavstvo je više naklonjeno dužnicima. Ipak, od
reforme zakona o nesolventnosti se očekuje da rezultira više u korist poverilaca.

Efektivan zakon o prinudnom poravnanju sa poveriocima, stečaju i likvidaciji

predviđa sledeće procedure: - likvidaciju i stečaj. Razlika između procedura o
likvidaciji i stečaju predstavlja nešto što će u budućnosti biti aktuelno u
Srpskom zakonodavstvu.

Stečajna procedura pokreće se od strane trećeg lica protiv nesolventnih

preduzeća, dok se likvidacija generalno pokreće na osnovu odluke vlasnika ili
akcionara (što je više dobrovoljan proces), osim prinudne likvidacije društvenih
preduzeća predviđene privatizacionim propisima.

Novi Zakon o stečajnom postupku (objavljen u «Službenom glasniku Republike

Srbije br. 84/2004), donet je 23. jula 2004. godine, zajedno sa Zakonom o
agenciji za licenciranje stečajnih upravnika.

Zakon o stečajnom postupku stupio je na snagu 1. februara 2005. godine i

primenjuje se na sve stečajne postupke koji su inicirani od tog datuma. Navedeni
Zakon o stečaju primenjivan je na sve postupke pokrenute posle 1. februara
2005. godine, kao i za stečajne postupke o kojima sud nije doneo odluku o
prodaji osnovnih sredstava dužnika, ili u kojim je doneo odluku o prodaji ne više
od 50% knjigovodstvene vrednosti osnovnih sredstava dužnika, a koja će biti
unovčena u roku od 6 meseci od dana stupanja na snagu Zakona o stečajnom
postupku.

U trendu stalne inovacije propisa, dana 16.12.2009. godine u Sl.Gl.RS

br.104/2009, objavljena je poslednja izmena i dopuna Zakona o stečaju. I u ovoj
verziji ovog važnog zakona se dešava ono što je generalni problem sa našim
propisima u opšte, a to je da se oni donose uprkos tome što ne postoje uslovi za
njihovo sprovođenje, pa se zato sa objavljivanjem zakona objavljuje i upozorenje
da se taj Zakon počinje primenjivati tridesetog dana od dana njegovog stupanja
na snagu, osim odredaba člana 25 stav 3 i člana 30 koje počinju da se
primenjuju 01.07.2010. godine, pa onda odredbe člana 25 stav 4 koja počinje da
se primenjuje 01.01.2012. godine i odredaba člana 150 do 154 koje počinju da
se primenjuju devedesetog dana od dana njegovog stupanja na snagu.

136
Važno je istaći da je ovaj zakon pravni osnov za donošenje sledećih pravilnika i
podzakonskih akata važnih za sprovođenje zakona i to:

- Pravilnika o načinu sprovođenja reorganizacije po unapred pripremljenom

planu reorganizacije i sadržini tog plana (Sl. Gl. 37/2010) koji se primenjuje od
02.06.2010. godine
- Pravilnik o programu i načinu polaganja stručnog ispita za obavljanje poslova
stečajnog upravnika (Sl. Gl. 47/2010) koji se primenjuje od 21.07.2010. godine
- Pravilnik o načinu izdavanja i obnavljanja licence za obavljanje poslova
stečajnog upravnika (Sl. Gl. 22/2010) koji se primenjuje od 17.04.2010. godine
- Kodeks etike za stečajne upravnike (Sl. Gl. 11/2010) koji se primenjuje od
13.03.2010. godine
- Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom
(Sl. Gl. 13/2010) koji se primenjuje od 20.03.2010. godine
- Pravilnik o uslovima i načinu izbora stečajnih upravnika metodom slučajnog
odabira (Sl. Gl. 03/2010) koji se primenjuje od 23.01.2010. godine
- Uredba o sadržini, načinu upisa i vođenja registra stečajnih masa (Sl. Gl.
04/2010) koji se primenjuje od 30.01.2010. godine
- Uredba o vrsti i visini naknada za registraciju i druge usluge koje pruža
Agencija za privredne registre u postupku vođenja registra stečajnih masa (Sl.
Gl. 04/2010) koji se primenjuje od 30.01.2010. godine
- Odluka o načinu praćenja likvidnosti privrednih subjekata (Sl. Gl. 48/2010)
koji se primenjuje od 17.07.2010. godine
- Uredba o postupanju sa određenim stvarima u državnoj svojini (Sl. Gl.
98/2010) koji se primenjuje od 01.01.2011. godine i
- Pravilnik o osnovama i merilima za rad i naknade troškova stečajnih upravnika
(Sl. Gl. 01/2011) koji se primenjuje od 22.01.2011. godine.

Novim konceptom zakona od 2005. godine stečajni postupak je unapređen i

strukturisan na jedan transparentiji način. Pre svega, ovaj zakon propisuje
striktne rokove za pokretanje stečajnog postupka, koji će biti pokrenut protiv
insolventnog dužnika. Insolventan dužnik u smislu zakona je dužnik koji:

-Ne može odgovoriti svojim obavezama u roku od 45 dana od dana dospelosti

obaveze;
-Je potpuno obustavio svoja plaćanja u periodu od 45 dana;
-Učini verovatnim da svoje već postojeće obaveze neće moći da ispuni po
dospeću;
-Nije u stanju da plati svoje obaveze ni u sudskom niti poreskom izvršnom
postupku.

Novi zakon uvodi Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, koja je bliže

definisana u drugom zakonu, Zakonu o Agenciji za licenciranje stečajnih
upravnika.

U nadležnost navedene Agencije spada:

- Izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence za obavljanje poslova stečajnog

upravnika
- Organizovanje i sprovođenje stručnog ispita za stečajnog upravnika
- Vođenje imenika stečajnih upravnika
- Vršenje nadzora nad radom i praćenje razvoja profesije stečajnog upravnika
137
- Praćenje primene propisa kojima se uređuje stečajni postupak, prikupljanje i
uređivanje statističkih podataka o sprovođenju stečajnog postupka
- Predlaganje standarda za upravljanjem stečajnom masom i etički kodeks.

Glavni cilj novog kocepta zakona je reorganizacija insolventnog dužnika kako u

pogledu isplate poverilaca, tako i u pogledu usvajanja plana reorganizacije
dužnika.

Sve strane koje učestvuju u stečajnom postupku su ovlašćene da predlože plan

reorganizacije koji treba da sadrži zakonom propisane preduslove da bi bio
usvojen.

Plan reorganizacije može da sadrži nekoliko metoda revitalizacije dužnika kao što
su: prodaja osnovnih sredstava, odvajanje neprofitabilnih organizacionih delova,
promena delatnosti, otpis, konverzija duga i sl., iz čega se vidi da je koncept ovog
zakona potpuno naslonjen na koncept restrukturiranja u postupku privatizacije,
čime se praktično dokazuje kvalitet tog instituta i njegove ekonomsko-pravne
logike.

Po novom konceptu zakona o stečajnom postupku, Skupština poverilaca dobija

aktivniju ulogu u samom postupku, što praktično znači da Skupština poverilaca
dobija ulogu Skupštine akcionara.

Članovi skupštine su poverioci sa neobezbeđenim potraživanjima, dok poverioci

sa obezbeđenim potraživanjima učestvuju u radu skupštine do visine iznosa
neobezbeđenog potraživanja.

Pravo glasa u Skupštini je srazmerno visini potraživanja. Skupština je pored

svega ostalog nadležna da postavlja Odbor poverilaca, koje kao telo mnogo
aktivnije učestvuje u samom postupku putem svojih instrukcija, mišljenja,
prigovora datih stečajnom upravniku i drugim telima relevantnim za stečajni
postupak.

Stečajni postupak postaje zakonom propisani put za:

- Naplatu potraživanja poverilaca s jedne strane, i

- Za reorganizaciju nesloventnog dužnika.

Zakonski okvir je najzad posvećen strukturisanju novih pravnih instituta i

unapređenju postojećih, a u cilju izvođenja stečajnog dužnika iz stečajnog
postupka u novo preduzeće sposobno da odgovori svojim obavezama, što jeste
jedan suštinski društveni cilj.

IV RESTRUKTURIRANJE PREDUZEĆA NAKON IZVRŠENE PRIVATIZACIJE

Kako je predviđeno, u dogledno vreme privatizacija u Srbiji mora biti završena.

Ujedno sa tim, mora biti završeno i restrukturiranje u postupku privatizacije i
restrukturiranje državnih preduzeća uopšte, koja na kraju tog procesa treba da

138
ostanu delimično ili u celini u vlasništvu države, a u skladu sa njihovim
značajem i ulogom.

Bez uzimanja u obzir onih restrukturiranja koja će se sprovoditi u stečajnom

postupku institutom reorganizacije, mora se neposredno sagledati i šta će se
dešavati na tržištu i u privredi kada ona u celini bude otvorena i privatna, te
kako će se odvijati život kompanija na tržištu i tržišna borba među privatnim
kompanijama kako to nameće potpuna globalizacija.

Pod terminom restrukturiranje preduzeća (corporate restructuring) obično se

podrazumeva prodaja dela imovine preduzeća. 73 Preduzeća koja su kupila neku
drugu firmu, ili su razvila neke druge pogone putem proširenja asortimana,
mogu da odluče da ovi ogranci više ne odgovaraju njihovim prvobitnim
planovima.

Želja da se prodaju ili ugase delovi preduzeća može biti inicirana slabim
poslovnim rezultatima ogranka, finansijskim nevoljama ili promenom u
strateškoj orijentaciji samog preduzeća. Ovo je mnogim zemljama u tranziciji
donelo velike glavobolje i rapidan rast nezaposlenosti.

Na primer, američki General Electric je 1989. godine kupio mađarski Tungsram.

Odmah posle privatizacije je otpustio 20.000 radnika. Radi pojeftinjenja
proizvodnje uvozio je iz Amerike sijalice u delovima, koje su samo sklapane u
Mađarskoj, čime je u potpunosti ugušena ideja autonomne proizvodnje i razvoja.
Ukupan bilans ovog preuzimanja je 30.000 otpuštenih radnika, koji su pali na
teret mađarske države.
Fabrika jeftinih sijalica je nestala, ostao je samo korporativni interes General
Electric-a koji je doveo do toga da u 2009. godini General Electric zatvori još 2
fabrike (VAC i Nagicanyzsa) i otpusti još 2.700 radnika.
Ovakvo preuzimanje se pre može posmatrati kao kupovina radi gašenja
konkurencije ili kupovina tržišta, nego korist za državu koja je prodavac, jer je
ovakvo partnerstvo suprostavljeno razvoju i prosperitetu države u korist
konglomerata sa sedištem u inostranstvu.
Ovo treba staviti u kontekst nezaposlenosti u našoj zemlji koja kontinuirano raste.
Naime, nepažnja države prilikom biranja strateških partnera za svoju privredu
može desetkovati broj zaposlenih, uprkos tome što je investitor svetski poznata
firma i što se u nekom smislu može smatrati strateškim partnerom, što jeste
General Electric.

Na primer, preduzeće - kupac može da donese odluku da se u potpunosti posveti

jezgru (core) svog poslovanja i proda sve delove preduzeća koji nisu u vezi sa
njenom osnovnom poslovnom delatnošću, ili ih jednostavno ugasi i prenese
proizvodnju u svoje druge pogone u drugim zemljama. Ovakvo nešto je uradio
vlasnik Nikšićke pivare prenoseći proizvodnju Nikšićkog piva u svoju fabriku u
Srbiji u Apatin, a što je inicirano štrajkovima zaposlenih u nikšićkoj fabrici piva -
Trebjesi. Kako je novi vlasnik fabrike u stvari postao vlasnik najvrednijeg, a to je
brend Nikšićko pivo, više mu nije bilo bitno u kom svom pogonu će ga
proizvoditi, ako u pogonu u Nikšiću radnici odbijaju da rade ili štrajkuju.

73J. Fred Weston, Juan A. Siu, Brian A. Johnson, Takeovers, Restructuring & Corporate Governance,
London, 1999. , p. 361
139
Ovakva aktivnost bila je u porastu nakon trećeg talasa integracija i akvizicija
kada su mnoga preduzeća, angažovana u stvaranju konglomerata, počela da
ispituju isplativost ovakvih kombinacija.

1. Restrukturiranje u funkciji eksternog rasta preduzeća

Postoji nekoliko formi prodaje delova (sell offs) preduzeća, od kojih je odvajanje
delova samo jedna od formi.

Preusmeravanje vlasništva akcija (spin off) imalo je veliku popularnost početkom

devedesetih godina, a primenom različitih formi izdvajanja akcija u nove delove
preduzeća (equity carve-outs), omogućen je drugi način prodaje delova
preduzeća.

Druge forme restrukturiranja preduzeća odnose se na redukciju troškova i radne

snage.

Svedoci smo aktivnosti tokom devedesetih godina na smanjivanju preduzeća

(corporate downsizing) sa namerom da se uveća njihova efikasnost i efektivnost.

Nekoliko faktora je uticalo na ovakav trend, uključujući recesiju 1990-91.

godine, kao i pritisak konkurencije na međunarodnom planu usled globalizacije
svetskog tržišta.

1.1. Pojam i vrste preuzimanja

Preuzimanje je vid eksternog rasta kada preduzeće “preuzimač” (acquirer)

ostvaruje rast koristeći potencijal rasta preduzeća “mete” (target).

Iako je na prvi pogled ovo primamljiv metod rasta, preuzimanje je izuzetno

složeno i to kako sam postupak tako i konsekvence istog. 74

Sa aspekta pravnog kontinuiteta, osnovne vrste preuzimanja su:

- merdžeri i
- akvizicije.

Akvizicija nastaje kao rezultat strategije eksternog rasta preduzeća (acquirer-a).

Ova strategija realizuje se preuzimanjem preduzeća “mete” od strane
“preuzimača” pri čemu targetirano preduzeće gubi svoj identitet i postaje
sastavni deo preuzimača.

Akvizicija se može prikazati sledećom relacijom:

A+B=A, pri čemu je A - preduzeće “preuzimač”, dok je B - preduzeće “meta”.

74 D.Djuričin, S. Janošević ''Menadžment i strategija'', Ekonomski fakultet, Beograd, 2006. Glava 18, Metod

rasta, str.323
140
“Preuzimač” može pripojiti celu “metu” (kao što je prikazano prethodnom
relacijom), ali nije isključeno ni da predmet preuzimanje bude deo “mete”, što se
može prikazati na sledeći način:

A+B1=A, pri čemu je B1 deo preduzeća “mete”, odnosno B=B1+B2.

S obzirom na mogućnost preuzimanja celog ili dela preduzeća “mete”, razlikuju

se sledeći oblici merdžera:

- akvizicija sa manjinskim vlasništvom (10-49%);

- akvizicija sa većinskim vlasništvom (50-99%);
- akvizicija sa potpunim vlasništvom (100%).

Smatra se da u slučaju kada jedno preduzeće poseduje do 10% vlasništva

drugog nije reč o merdžeru, već o nekoj vrsti portfolio investicija. 75 Ukoliko je
preuzimanje obostrano radi se o spajanju, odnosno merdžerima. U slučaju
spajanja nastaje novo preduzeće, odnosno A+B=C, pri čemu je C novo preduzeće.

Preuzimanje u obliku merdžera je više karakteristično za preduzeća slične

veličine, dok akvizicija uglavnom podrazumeva preuzimanje manjeg preduzeća
od strane većeg. Iako su preduzeća spojena merdžerom po definiciji relativno
ravnopravni “partneri” najčešći je slučaj da jedno preduzeće kontroliše drugo. 76

Posmatrano sa aspekta dobrovoljnosti, preuzimanje može biti dogovorno (agreed,

friendly) ili neprijateljsko (takeover, hostile).

Dogovorno preuzimanje podrazumeva da uprava targeta “mete” odobrava i

pristaje na preuzimanje. To svakako ne mora da znači da će tu odluku podržati
menadžeri i ostali zaposleni u preduzeću “meti”. Kod dobrovoljnog preuzimanje
plaćanje se najčešće vrši u akcijama novog preduzeće (ili zamenom akcija “mete”
za akcije novog preduzeća). U slučaju da “preuzimač” u tajnosti, preko
posrednika, nastoji da otkupi što veći deo “mete” reč je o neprijateljskom
preuzimanju. Neprijateljsko preuzimanje je retkost. Targetirana preduzeća razvila
su različite odbrambene mehanizme protiv neprijateljskog preuzimanja.

Jedan od mehanizama zaštite su takozvane “flip-in“ „otrovne pilule” koje

podrazumevaju da postojeći akcionari “mete” kupuju novoemitovane akcije po
bagatelnoj ceni, tako da postoji veća mogućnost da bez obzira na veći broj akcija,
ne dođe do povećanja broja akcionara, već da postojeći akcionari zadrže procenat
učešća u akcionarskom kapitalu.

Odbrambeni mehanizam može biti i upozorenje koje targetirano preduzeće daje

“preuzimaču”, a koje se odnosi na menadžment “mete”. Naime, ukoliko se
uprava targetiranog preduzeća ne slaže sa preuzimanjem, a do toga ipak dođe
menadžerski tim “mete” koji je preuzimanjem postao deo “preuzimača” napustiće
preduzeće i tako ga ostaviti bez iskusnih “vođa”.

75Aquisitons, The International M&A and Buyouts magazine, May 2005, Issue 247, p.46
76Anđelković Pešić M., Preuzimanje preduzeća – mogućnost privrednog razvoja, Poslovna politika, 2007,
April, str. 42-46.
141
Merdžeri i akvizicije mogu se zasnivati na horizontalnoj, vertikalnoj ili
konglomeratskoj osnovi.

Horizontalni merdžeri i akvizicije nastaju preuzimanjem kompanija koje

pripadaju istoj grani. Za ovu strategiju mogu se odlučiti:

- manja preduzeća koja posluju u granama u početnim fazama razvoja, kako bi

se objedinili stručni, menadžerski, materijalni, finansijski i drugi resursi;
- veća preduzeća u zrelim granama, sa ciljem smanjenja troškova i cena i na taj
način očuvanja ili kreiranja konkurentne prednosti;
- preduzeća koja žele da ostvare efekte ekonomije obima u oblasti proizvodnje,
marketinga, istraživanja i razvoja itd.

Broj horizontalnih merdžera i akvizicija je povećan naročito usled toga što su

mnoga preduzeća koristila preuzimanje kao startegiju restrukturiranja.
Konsolidovanje resursa i jačanje tržišne moći omogućavaju postizanje sinergije,
koja podrazumeva da vrednost merdžera i akvizicija premašuje vrednost
preuzetih preduzeća pre preuzimanja. Ovaj oblik merdžera i akvizicija
karakterističan je za farmaceutsku, naftnu, automobilsku industriju, ali i za
neke uslužne delatnosti. 77

Tek po sagledavanju mogućnosti za eksterni rast u okviru svoje grane, preduzeće

sagledava atraktivnost drugih grana, odnosno razmatra mogućnost vertikalnog
preuzimanja. U pitanju je preuzimanje na relaciji preduzeće – kupac ili preduzeće
– dobavljač. Cilj ovakvih merdžera i akvizicija (praktično stvaranje “lanca
snabdevanja”) jeste smanjenje neizvesnosti i transakcionih troškova. Merdžeri i
akvizicije proizvođača automobila ili elektronike i njihovih dobavljača primer su
vertikalnih merdžera i akvizicija.

Merdžeri i akvizicije konglomeratskog tipa predstavljaju preuzimanje preduzeća iz

nepovezanih grana. Njihov cilj je diversifikacija rizika i ekonomija obima po
osnovu obavljanja nekih zajedničkih aktivnosti. Za ovu strategiju preduzeća se
opredeljuju najčešće:

- kada se očekuje povećanje profita i otvaranje novih razvojnih mogućnosti kroz

merdžere i akvizicije sa manjim preduzećima sa biznisom u granama u početnim
fazama;
- kada se očekuju povoljni finansijski efekti merdžera i akvizicija sa zrelim
preduzećima u zrelim granama;
- kada preduzeće ulazi u grane koje imaju velike razvojne mogućnosti, tržišnu
perspektivu i veliku atraktivnost.

1.2. Merdžeri i akvizicije - svetski trendovi

U dve dekade (1980-2000) brojnost merdžera i akvizicija je naročito izražena, bilo

da se radi o preuzimanju firmi koje se nalaze u istoj zemlji ili međunarodnom
(cross-border) preuzimanju. U ovom periodu nastalo je preko 24000 merdžera i
akvizicija. Stope rasta brojnosti merdžera i akvizicija naročito su bile visoke u
periodima 1988-1990 i posle 1995. godine, u kojima je velikog maha uzeo proces

77J. Fred Weston, Juan A. Siu, Brian A. Johnson, Takeovers, Restructuring & Corporate Governance,
London, 1999, p.495
142
restrukturiranja mnogih kompanija. Najviše ”mega poslova” (merdžera i
akvizicija vrednosti preko $1 milijadre) zaključeno je u kasnim devedesetim
godinama prošlog veka. Zbog sve veće konkurencije na “tržištu preuzimanja”
kompanije moraju reagovati ne samo mudro, već i brzo. 78

Preko 90% cross-border merdžera i akvizicija po vrednosti i po brojnosti nastalo

je u razvijenim zemljama. U zemljama u razvoju je obratno, najveći broj
merdžera i akvizicija koji se odnose na zemlje u razvoju nastao je preuzimanjem
domaćih kompanija, odnosno reč je o merdžerima i akvizicijama intraregionalnog
tipa. U ukupnom broju merdžera i akvizicija najveće učešće imaju akvizicije sa
potpunim vlasništvom. Naime, prema podacima iz baze podataka o merdžerima i
akvizicijama UNCTAD-a u 1999. godini 65,3% od ukupnog broja činile su
akvicije sa potpunim vlasništvom, 15,4% akvizicije sa većinskim vlasništvom,
16,2% akvizicije sa manjinskim vlasništvom, a samo 3,1% merdžeri.

Učešće vrednosti cross-border merdžera i akvizicija u GDP kreće se od 0.5%

1987. godine do 2.5% 1999. godine. Svakako vrednost cross-border M&A 79 u
razvijenim zemljama je iznad, a u zemljama u razvoju ispod ovog proseka. U
zemljama u razvoju broj merdžera i akvizicija se naročito povećao u periodu
1995-1998 kada je u mnogim zemljama počeo proces tranzicije i privatizacija
imala veliku ulogu.

Privatizacija je specijalani oblik merdžera i akvizicija, koja podrazumeva da

domaća ili strana kompanija preuzima (kupuje) deo ili čitavo preduzeće. Od
ukupne vrednosti privatizovanih preduzeća (koja uključuju i merdžere i
akvizicije) koja je u 1998. godini iznosila $114.5 milijardi, svega $28.5 milijardi
odnosi se na zemlje u razvoju, a od toga $25.5 milijardi na Brazil.

Razlika između razvijenih i zemalja u razvoju dolazi do izražaja i kada je u

pitanju proces privatizacije. Naime, u razvijenim zemljama u procesu
privatizacije preduzeća u ulozi kupaca najčešće se javljaju domaća preduzeća ili
preduzeća iz drugih razvijenih zemalja, dok je u zemljama u razvoju učešće
inostranih kupaca znatno veće u odnosu na učešće domaćih (svakako reč je o
inostranim kupcima iz razvijenih zemalja). Značajno je i istaći činjenicu da je
većina “mega poslova” u vidu merdžera i akvizicija u zemljama u razvoju vezano
za preuzimanje kapitalno-intenzivnih preduzeća (kao što su telekomunikacije,
automobilska industrija, naftne kompanije).

Jedna od najvećih akvizicija nastala je u Brazilu, a odnosi se na privatizaciju

brazilske telekomunikacione kompanije Telebras. Vrednost transakcije iznosila je
$11 milijardi. 80

2. Investiranje

78 Anđelković Pešić M., Preuzimanje preduzeća – mogućnost privrednog razvoja, Poslovna politika, 2007,
April, str. 42-46.
79 Skraćenica za Merdžere i akvizicije
80 J. Fred Weston, Juan A. Siu, Brian A. Johnson, Takeovers, Restructuring & Corporate Governance,

London, 1999., p.497

143
Oporavak srpske privrede podrazumeva uključivanje zemlje u međunarodne
ekonomske i finansijske tokove i, što je naročito važno, privlačenje stranih
ulaganja.

Strane investicije ne znače samo priliv svežeg kapitala, već nose sa sobom i nove
tehnologije, novi način upravljanja, nove metode i kanale distribucije proizvoda,
što podrazumeva i prodor na nova tržišta. Zbog toga stvaranje pogodne
investicione klime ima primaran značaj za budući razvoj srpske privrede.

Poslovno okruženje koje je podsticajno za investicije nastaje i menja se ne samo

konkretnim merama ekonomske politike, u koje na pravno-institucionalnom
planu spada donošenje novih sistemskih zakona, već u značajnoj meri zavisi od
kvaliteta pojedinih poteza vlade i državne administracije.

Presudan uticaj na odluku o započinjanju biznisa u određenoj zemlji, naročito

imajući u vidu prirodu aktuelni proces globalizacije privrede kada investitiorima
stoji na raspolaganju veliki broj potencijalnih lokacija za konkretan poslovni
poduhvat, zavisiće od kredibiliteta koji uživa određena vlada.

Kredibilitet nije kvantitativna kategorija, već on predstavlja uverenje investitiora

o kvalitetu poslovnog okruženja u određenoj zemlji do koga se došlo proverom
informacija iz različitih izvora o uslovima koji tu vladaju, pri čemu je od
presudnog značaja eventualno sopstveno poslovno iskustvo.

U studijama Svetske banke, kredibilitet vlada u globalnim okvirima ocenjivan je

prema sledećim kriterijumima:

- sigurnost zagarantovanih imovinskih prava,

- predvidljivost pravnih pravila i političkih mera konkretne vlade,
- pouzdanost pravosuđa,
- problemi koji nastaju u vezi sa korupcijom i diskrecionim ovlašćenjima vlade, i
- nestabilnosti koje proističu iz promena vlade.

Ovim analizama je potvrđeno da preduzetnici u mnogim delovima sveta posluju

pod neprekidnim strahom od naglih promena ekonomske i ukupne politike
vlade.

Veliki udeo u nepredvidljivosti proističe iz nemogućnosti velikog broja privrednih

subjekata, naročito malih i srednjih preduzeća, da utiču na zakonodavnu
delatnost države, što se često ogleda i u situacijama kod kojih preduzetnici
saznaju za nove propise tek kada oni budu usvojeni i objavljeni. 81

Nestabilnost i nepredvidljivost poslovnog ambijenta značajno povećava rizik, što

utiče na uvećanje transakcionih troškova i manju isplativost ukupnog projekta,
što implicira niži nivo priliva stranog kapitala uz postepeno odvajanje zemlje od
globalnog pravca razvoja i njeno razvojno zaostajanje.

81 Kod nas je posebno izražen slučaj u kome se tumačenjima zakona i internim mišljenjima i pravnim

shvatanjima institucija često menjaju konkretna značenja zakonskih odredbi i način njihove primene, što
daje poseban stepen pravne nesigurnosti investitorima. Ovakve aktivnosti države nas stavljaju na samo dno
liste konkurentnosti koju globalno ocenjuje Svetski ekonomski forum.
144
U pojedinim slučajevima, a ovo naročito važi za istočnoevropske države u
tranziciji, (n.pr: Bugarska, Rumunija i Srbija), učestale smene vlade vodile su ka
ekonomskoj nestabilnosti, s tim što je u slučaju Srbije dodatni pritisak i to što je
Srbija bila i pod višegodišnjim ekonomskim sankcijama i što je razorena
vazdušnom intervencijom NATO saveza.

Vladavina prava i efikasno pravosuđe su izuzetno značajni činioci za privredni

razvoj. Oni ulaze u ukupnu sliku investicione klime i posebno se evaluiraju.

Prototip savremenog, ozbiljnog investitora oličen je u velikoj, transnacionalnoj

korporaciji. Prema sve raširenijim shvatanjima, danas su multinacionalne
korporacije motivisane da se transformišu u istinske, transnacionalne firme.

Tradicionalna multinacionalna korporacija u suštini predstavlja nacionalnu

korporaciju koja ima filijale u drugim zemljama. Dominanta poslovne strategije
korporacije koja predstavlja transnacionalnu organizaciju jeste to da ceo svet
posmatra kao jednu ekonomsku celinu, dakle kao jedno tržište. Iz toga proizilazi
da se aktivnosti prodaje proizvoda i pružanja usluga, servisiranje proizvoda,
pravni poslovi i poslovi odnosa sa javnošću obavljaju na lokalnom tržištu.

Sve drugo, uključujući - proizvodnju, distribuciju, marketing, poslovno

finansiranje, razvojno-planske funkcije, cenovnu politiku i upravljanje, kao i
međunarodno poresko planiranje, za celu korporaciju obavljaju se centralno,
imajući u vidu celinu svetskog tržišta.

Imajući sve ove realnosti u vidu, treba biti svestan, da se naša zemlja kao
potencijalna lokacija za investiranje međunarodnog kapitala nalazi u
konkurenciji sa mnogim drugim državama. Sa stanovišta stranog investitora
zastareli i prevaziđeni zakoni, kao i oni koji ispunjavaju savremene standarde, a
koji se u praksi sprovode usporeno ili diskriminatorno, bilo usled nepravilnog
poslovanja upravnih organa (npr. carinska služba, poreske uprave) ili prosto,
usled nedovoljno dobre organizovanosti i upravljanja državnim organima,
predstavljaće i dalje veliki nedostatak posmatrane zemlje u poređenju sa drugim
državama koje joj konkurišu u privlačenju međunarodnih investitora.

Podbačaji u privlačenju ozbiljnih ulaganja, u situaciji u kakvoj je Srbija,

predstavljaju veliku prepreku opštem privrednom restruktuiranju i u krajnjoj
liniji - privrednom razvoju uopšte.

U slučaju kada se stepen zaštite imovinskih prava investitiora pogorša (što je u

Srbiji čest slučaj), dolazi do selidbe kapitala u jurisdikcije sa razvijenijim i
efikasnijim pravnim sistemom, ili do njegovog prelaska u projekte koji odbacuju
manji profit, ali i u kojima su ulaganja manja.

Investicije u trgovinu i pojedine uslužne delatnosti su otpornije na loše pravno-

institucionalno okruženje od proizvodnje, a naročito od ulaganja u sektore visoke
tehnologije. Ovo je naročito vidljivo u savremenim, srpskim uslovima, koje
karakterišu relativno mala strana ulaganja po pojedinim projektima, sa jasnim
odsustvom interesa za ulaganja u proizvodnju i tendencijom ulaganja u trgovinu
i uslužne delatnosti, radi mogućnosti relativno brzog izlaska iz posla.

145
Interes za naša uspešna preduzeća pokazuju i domaći i strani investitori, ali čini
se da tu pogodnost ne uspevamo da iskoristimo na najbolji način, ni kao
akcionari, a ni kao država.

Investitori su, u nemogućnosti da izađu na tržište i iskažu svoju tražnju,

posegnuli za davanjem ponude za preuzimanjem. Postupak davanja ponude za
preuzimanje po svemu je po našem zakonu. Istina, po istom tom, ali i nekom
drugom zakonu, akcije svih naših akcionarskih društava već su morale biti
uključene na organizovano tržište, ali taj deo naših zakona krši se u velikoj meri.

Problem je taj što se nepoštovanjem tog dela zakona upalo u problem raznih
izvedenih, zakonski neutemeljenih rešenja i obećanja, a sve se moglo završiti
delovanjem utemeljenih tržišnih zakonitosti. Pravilo kaže da sami akcionari
kreiraju i nivo ponude i cene ispod kojih ne žele da prodaju, a tražnja za dobrim
akcijama uvek postoji.

Prvi argument za to je svakako odbrana od neželjenog preuzimanja preduzeća.

On, kako praksa pokazuje, postaje potpuno deplasiran, jer se preuzimanje može
dogoditi i jednostranim pozivom potencijalnog kupca, ali su postojeći akcionari u
pasivnoj ulozi onoga ko prihvata ili odbija ponuđeno.

Drugo, svi akcionari će izaći na tržište i stvoriti veliku ponudu, što utiče na pad
cena. Ovo može biti tačno, ako se akcionari osećaju prepušteni sami sebi i
nezaštićeni sistemski. Ako se sa akcionarima radi, oni se neće ponašati
neprirodno i prodavati akcije dobre kompanije, čija cena može samo da raste, a
pri tom ni dividenda nije neočekivana pojava. Neracionalno ponašanje naših
akcionara uslovljeno je nezanjem, nedovoljnom zakonskom zaštitom manjinskih
akcionara od obezvređivanja njihovog statusa od strane većinskog vlasnika, ali i
menadžmenta.

Treće, često se čuje da naši akcionari sami rade na svoju štetu i prodaju akcije u
bescenje, tačnije ispod realne vrednosti. Ovo takođe može biti tačno, ali je,
takođe, posledica nepoštovanja zakona od strane menadžera. Naime, akcionar
mora imati dovoljno blagovremenih i tačnih informacija o kompaniji čije akcije
poseduje, a to je zakonom vrlo detaljno i vrlo jasno propisana obaveza.

Samoupravljanje je u tom smislu bilo jednostavnije od akcionarstva, bar za one

koji beže od prospekta. Akcionari iz prospekta, a zatim iz redovnih obaveštavanja
o relevantnim promenama crpe mnoge argumente koji ih opredeljuju u
investicionoj odluci - prodati ili ne prodati, kupiti, dokupiti, kada prodati, koliko
prodati i pošto prodati. Tu je država ostavila bez zaštite ne samo manjinske
akcionare već i samu sebe kao akcionara.

Mora postati jasno da na tržištu nema socijalnog programa. Između akcionara i

zaposlenog nema znaka jednakosti. A sem toga, gde piše da neka kompanija
treba socijalni program, da ima i koliko viška zaposlenih i slično? Nema jasno
definisane polazne osnove za koju se on pravi. Kada uprava kompanije izađe
pred zaposlene i obelodani da ima viška zaposlenih, koliko i u kom delu
organizacionog procesa, onda sindikati vode borbu oko socijalnog programa sa
gazdama i upravom radi amortizovanja takve tendencije.

146
Investicioni program se definiše od strane uprave kompanije, usvoje ga vlasnici
kompanije, zatim se prezentuje javnosti kako bi se procedura prikupljanja
kapitala kroz prodaju nove emisije akcije uspešno sprovela.

Naravno, to nije garancija da ta nova emisija, procenjena kao dobra za

kompaniju i naravno profitabilna, već treba da bude namenjena samo budućem
većinskom gazdi, a ne svim postojećim akcionarima, građanima, drugim
zainteresovanim licima.

Strah akcionara da će, ako se sada odupru prodaji, njihove akcije u skoroj
budućnosti postati «bezvredni papiri» pokazao se opravdanim, a identifikovan je i
kao razlog slabe aktivnosti naših građana kao potencijalnih investitora.

Ovaj strah, međutim, može da se eliminiše delovanjem tržišta, ali samo u slučaju
da je razvoj tržišta strateški cilj same države, koji se ostvaruje koordiniranim
delovanjem svih institucija finansijskog sistema u domenima njihovih
nadležnosti.

Kompanije koje su izložene neprijateljskom preuzimanju imaju, naravno,

mogućnost primene raznih stategija odbrane, ali kompanije čije se akcije nalaze
na berzi imaju i dodatni mehanizam odbrane – koji se zove tržište. Tačnije, može
se reći da se taj odbrambeni mehanizam najefikasnije formira pre izloženosti
ovakvoj ponudi i umanjuje mogućnost upućivanja neprijateljske ponude za
preuzimanje. Pre svega, iz razloga što takva kompanija već ima utvrđenu tržišnu
cenu akcije i sama ta činjenica relaksira potencijalne preuzimače da upućuju
ponudu po ceni koja je značanije iznad realne, čime bi se postigao efekat
pozitivnog odgovora akcionara. Takođe, kompanija može biti konstantno aktivni
učesnik na tržištu i doziranom primenom finih tržišnih mehanizma sprečavati
zainteresovane od pokušaja uticaja na kretanje tržišta u željenom pravcu.

U vreme trajanja ponude za preuzimanje trgovanje na berzi se ne prekida, ali

davalac ponude za preuzimanje ne može istovremeno sticati akcije na drugi
način sve dok traje njegova ponuda, a kompanija koja je predmet ponude ne
može ući u proces dokapitalizacije do isteka roka važenja ponude.

U Srbiji nema dovoljno ozbiljnih investitora za jednokratnu kupovinu paketa

većeg od 25%, što svakako bitno otežava potencijalnu pojavu konkurencije. Ali
zato, nasuprot ovom ograničenju, ima veliki broj potencijalnih malih investitora
konkurenata na tržištu.

Izlazak na tržište nije jednokratni posao. Jasno je da kompanija čije su akcije na

tržištu zahteva konstantnu aktivnost menadžmenta u praćenju tržišta,
intervenciji, sprečavanju od veštačkog pada cena, održavanju likvidnosti hartije,
stalnom informisanju javnosti o radu kompanije i bitnim događajima i
promenama koje mogu uticati na kretanja na tržištu i sl.

Opisana situacija kompanije čije su akcije na tržištu ima za posledicu još jednu
okolnost koja čini suštinu akcionarskog organizovanja društva. To je
dokapitalizacija.

147
Situacija na tržištu koja odražava konstantno izražen pritisak na tražnju za
akcijama neke kompanije, sem što po osnovama tržišnog delovanja utiče na
stalni rast cena akcija kojim potencijalne prodavce akcija odvlači od prodaje (sve
dok to zaista ne moraju da učine), smanjuje i stalno prisustvo velike ponude,
čime se daje toj kompaniji jasan signal da može doći do dragocenog kapitala bez
zaduživanja po visokim kamatama kod banaka.

Naime, kompanija se u takvim okolnostima pre odlučuje za novu emisiju akcija,

bez bojazni za njen plasman, jer se realno očekuje da se deo pregrejane tražnje
sa tržišta preseli na tražnju akcija iz nove emisije.

Ova situacija ne remeti očekivane aktivnosti postojećih akcionara koji će koristiti

svoje pravo preče kupovine akcija nove emisije, kako bi i dalje zadržali
srazmerno učešće u vlasništvu.

Naravno, cena akcija nove emisije nije bitno različita od tržišne cene. Dakle,
dokapitalizacija nije način «privatizacije» akcionarskih društava, kao što bi se iz
domaće prakse moglo zaključiti.

Dokapitalizacija pre svega služi kompaniji da korišćenjem svojih tržišnih

kvaliteta dođe do jeftinog kapitala za dalji razvoj (u korist akcionara), a ne
sredstvo razvodnjavanja njihovog vlasništva i način izbegavanja tržišta i
konkurencije.

V PRIVATIZACIJA DRUŠTVENIH / DRŽAVNIH PREDUZEĆA

148
Jedan od najbitnijih momenata ukupnih ekonomskih reformi u Srbiji zasnovan
je na procesu privatizacije društvenog i državnog kapitala i imovine.

Osnovni ciljevi privatizacije su postavljeni kao povećanje ukupne efikasnosti

poslovanja i konkurentnosti privrede, kao i usaglašavanje njene strukture sa
zahtevima svetskog tržišta.

1. Pokazatelji procesa privatizacije u Republici Srbiji u periodu od 2002. do

2011. godine

Jedna od osnovnih karakteristika dosadašnjeg toka procesa privatizacije u

Republici Srbiji jeste da je on samo relativno uspešan, a što se prvenstveno
odnosi na posmatrani period (od 2001. do 2011. godine), jer se taj period
privatizacije nije odvijao u uslovim rata i sankcija, već pune međunarodne podrške
po međunarodno prihvaćenom modelu.

Umesto da privatna svojina, kako se očekivalo, putem privatizacije pokaže sve

svoje preimućstvo nad društvenom, odnosno državnom svojinom, ona je u Srbiji,
zbog načina njenog sprovođenja, za posledicu imala smanjenje proizvodnje,
gašenje velikog broja privrednih subjekata, sve veću nezaposlenost, kršenje
osnovnih prava zaposlenih i sve veće siromaštvo, nasuprot postavljenim ciljevima
procesa!

Neuspešnost privatizacije u Srbiji, između ostalog, ogleda se: u velikom broju

raskida kupoprodajnih ugovora (do sada 26% od ukupnog broja sa tendencijom
povećanja); u činjenici da je cilj kupaca u privatizaciji najčešće prvenstveno bio
pribavljanje svojine nad građevinskim zemljištem i objektima radi njihove dalje
prodaje i korišćenja u svrhe koja nema ničeg zajedničkog sa delatnošću
privrednog subjekta, a ne dalji razvoj postojeće proizvodnje; činjenici da su
prihodi države, odnosno punjenje njenog budžeta bili primarnog karaktera radi
tekuće potrošnje, a ne sveukupni privredni razvoj; u činjenici da restruktuiranje
privrednih subjekata u procesu privatizacije neopravdano dugo traje uz velike
zloupotrebe; u postojanju velikog broja privrednih subjekata koji iz više pokušaja
da se privatizuju nisu pronašli strateške investitore, radi čega je nad njima
otvoren stečajni postupak i dr.

U okviru ovog dela daje se prikaz procesa privatizacije u periodu od 2002. do

2011. godine, pretežnim stavljanjem akcenta na neuspele privatizacije, jer su
one i dalje problem ovog društva, ali i većeg broja povezanih pokazatelja koji
mogu dati ukupnu društveno ekonomsku sliku Srbije.

Posle dugog perioda dominacije društvene svojine, proces privatizacije u Srbiji,

iniciran je donošenjem saveznog Zakona o društvenom kapitalu SFRJ 1989.
godine. Taj proces su zatim usporavali, pored institucionalnih ograničenja,
nepovoljni privredni i finansijski tokovi i nepovoljna politička i pravna situacija u
zemlji. Za nama su brojni zakoni kojima je ova oblast uređivana, pa i konkretni
procesi vođeni po njima.

Zakoni su se menjali, navodno nabolje, ali velike najave temeljne rekonstrukcije

domaće ekonomije i organizaciono-tehnološkog restruktuiranja u pravcu zdrave i
efikasnije tržišne privrede nikada nisu ostvarene.
149
Zakon o privatizaciji po kome se ona i danas sprovodi u Srbiji, promoviše model
po kome se do 70% društvenog kapitala prodaje putem javnog prikupljanja
ponuda potencijalnih kupaca (javni tender) ili njihovim javnim nadmetanjem
(javna aukcija) u skladu sa utvrđenim uslovima prodaje, a ostatak besplatno deli
zaposlenima i građanima.

Proces je zamišljen tako da se putem njega obezbede novi većinski vlasnici

društvene svojine 82 . Ukoliko zainteresovanih kupaca nema (usled loše
finansijske situacije i nesolventnosti preduzeća, velikog broja zavisnih preduzeća
i zaposlenih...), preduzeće je dužno da se najpre restrukturira u postupku
privatizacije (izvrši statusne, odnosno organizacione promene, poravnanje iz
dužničko-poverilačkih odnosa i sl.), kako bi bilo dovedeno u situaciju da se može
privatizovati.

Godinu dana nakon stupanja na snagu aktuelnog Zakona o privatizaciji prodato

je samo 15 preduzeća 83 , što je bio povod da se već od naredne 2002. godine vrše
određene korekcije u cilju ubrzanja privatizacije, pre svega kroz izmene i dopune
Uredbe o aukcijskoj prodaji (3 puta), a onda i kroz izmene i dopune samog
Zakona (2 puta), izmene Uredbe o tenderskoj prodaji (3 puta) i usvajanje novih
uredbi o postupku i načinu restrukturiranja i prodaji kapitala metodom javne
aukcije, kao i prilagođavanjem ostale zakonske regulative (Zakon o privrednim
društvima, Zakon o tržištu hartija od vrednosti, Zakon o preuzimanju
akcionarskih društava, itd.).

Kako je broj privatizovanih preduzeća po novom Zakonu u jednom trenutku

dostigao zavidnu cifru od preko 2.000, to se pažnja javnosti značajno usmerila
na dešavanja u njima nakon promene vlasnika.

Za razliku od mnogih, koji su na početku privatizacije mislili da je to lak i

jednostavan posao, sigurno je da bi se danas jako mali broj ljudi složilo sa
ovakvom olakom i nepromišljenom konstatacijom. Vreme je pokazalo da je
privatizacija jako skupa, da neminovno dovodi do smanjenja radnih prava,
povećane nezaposlenosti, socijalne nesigurnosti…

Ipak i pored sve potrebe temeljnog analiziranja rezultata procesa privatizacije i

povezanih posledica, izostala su utvđivanja kvantitativnih pokazatelja radi
nepostojanja spremnosti da se pristupi ozbiljnijim istraživanjima na ovu temu.
Tako do sada takvu spremnost nisu ispoljile ni vladine organizacije i institucije,
a ni udruženja poslodavaca ili Privredna komora.

Upravo je iz tih razloga ekonomsko stanje privatizovanih preduzeća i socijalni

položaj zaposlenih u njima ostali su velika nepoznanica za sve nas u Srbiji, što
se ne može smatrati mudrim pristupom za rešavanje nagomilanih problema.

2. Ciljevi, organizacija i uzorak istraživanja procesa privatizacije u

Republici Srbiji po aktuelnom Zakonu o privatizaciji

82 Precizna definicija pravog ili željenog vlasnika je da je to onaj ko poseduje interes, znanje i kapital da

stalno unapređuje poslovanje svog preduzeća

83 približno isto kao i 2010. godine

150
Period od deset godina je sasvim dovoljan da se uoče bazične tendencije i
posledice u procesu tranzicije i privatizacije u Srbiji.

Ocene ovog procesa u poslednje vreme daju mnogi, članovi političke elite, vlast i
opozicija, nezavisni intelektualci, analitičari, građani... Ta mišljenja su podeljena
i kreću se od hvalospeva, preko umerenog stava da postoje pomaci, ali da su oni
nedovoljni, pa sve do drugog pola na kome se nalaze oni koji smatraju da se nije
ništa promenilo (neki tvrde da je stanje čak i gore).

Ono što je karakteristično za većinu ovih ocena, nezavisno u koju grupu da

spadaju, jeste da je uglavnom reč o političkim stavovima i političkom
marketingu, a ne o stručnoj analizi zasnovanoj na empirijskim podacima, koja
nastoji da ovaj proces posmatra u svetlu stvarnih poteza i njihovih kratkoročnih
i dugoročnih efekata i posledica.

Imajući u vidu veoma konkretne i realne posledice aktuelnog modela

privatizacije na položaj zaposlenih, koje se već itekako osećaju u praksi, kao i
mogućih socijalnih konsekvenci promena koje tek dolaze, da se zaključiti da će
privatizacija još dugo biti u samom fokusu interesa u Srbiji.

Otuda bi trebalo da iznenađuje i zbunjuje činjenica da je ova problematika do

sada retko bila predmet celovitije i sistematičnije analize.

Ipak, to i ne mora da bude tako, a razloge takvog odnosa prema ovom problemu
možda treba tražiti u trajnoj nespremnosti političke elite na suočavanja sa njim,
ili želji da se negativni efekti privatizacije ostave po strani i promovišu samo oni
pozitivni, iako ih je jako malo.

Radi toga stoje otvorena mnoga pitanja. Da li će se nova (ili možda samo
preuzeta stara) uprava preduzeća držati odredbi kupoprodajnog ugovora,
posebno socijalnog segmenta? Hoće li se ponašati u skladu sa obećanjima u
vreme pregovora? Da li će poštovati elementarne norme i standarde radnog
zakonodavstva, kolektivnih ugovora...?

Sva ta pitanja i danas u Srbiji ostaju otvorena, jer nema nikakve garancije da će
svi kupci postupati na isti način, prema ugovoru i u skladu sa Zakonom.

Zbog toga, kvalitetno praćenje i analiza rezultata privatizacije nije nekakav hir,
već jedna od bitnih pretpostavki da se vlasničke promene neće izvoditi uz
beskrupuloznu otimačinu društvene i državne imovine.

S tim u vezi, rezultate ovog istraživanja, zajedno sa prethodnim, treba koristiti kao
putokaz za analizu aktuelne prakse i politike privatizacije, odnosno njenih
socijalnih posledica, kao i za bolju pripremu zaposlenih za ono što tek dolazi u
predstojećim fazama privatizacije i restrukturiranja, kao i ekonomske tranzicije u
celini. 84

Istraživanje je sprovedeno na uzorku od 50 preduzeća u kojima je obavljena

privatizacija. U 30 preduzeća proces je izvršen aukcijskom prodajom, 10

84 Progetto Svillupo 2006

151
preduzeća metodom tenderske prodaje, dok je jedno preduzeće privatizovano iz
stečaja i jedno dato u zakup.

Ostalih 8 preduzeća privatizovano je po prethodnim zakonima i ona su činila,

kao i u prethodnom istraživanju, neku vrstu kontrolne grupe i repera za
tumačenje dobijenih rezultata.

Grafikon - Broj privatizovanih preduzeća (jun 2006. godine)

Ukupno Tenderi Aukcije Tržište kapitala
2115 66 1405 644
(100%) (3,12%) 66,43%) (30,45%)

Ciljevi istraživanja su se odnosili na pokušaj dolaženja do odgovora na

mnogobrojna pitanja (ukupno blizu 200) o tome šta se dogodilo i šta se u stvari
događa u privatizovanim preduzećima?

Da li je sindikat bio uključen u proces privatizacije? Da li se poštuju

kupoprodajni ugovori? Da li je postojao Kolektivni ugovor u preduzeću i da li
danas postoji? Da li se zarade isplaćuju redovno? Kako se ostvaruju prava
manjiskih akcionara? Da li privatizacija uticala na broj zaposlenih u preduzeću,
zarade, uslove rada...?

3. Osnovni nalazi istraživanja procesa privatizacije u Republici Srbiji

3. 1. Priprema i postupak sprovođenja privatizacije

Ono u šta danas niko ne sumnja, to je da tranzicija ima svoju ekonomsku i

socijalnu cenu. Ova druga koja je do sada plaćena, čini se da je mnogo veća od
one koja je bila nužna da je socijalni dijalog prihvaćen ne kao demokratsko-
politički ukras ili socio-populistički detalj, već kao ekonomska činjenica i
uobičajeni način rešavanja tranzicionih problema.

Tako u skoro polovini anketiranih preduzeća (45,83%) sindikat nije učestvovao u

procesu privatizacije (uglavnom u aukcijskim procedurama), a u četvrtini njih
(22,92%) upšte nije ni informisan o otpočinjanju privatizacije.

Grafikon – Načini komunikacije sa zaposlenima u subjektima privatizacije

152
Na potrebu intenzivnije i masovnije edukacije upućuju i odgovori da u 2/5
preduzeća i danas mnogima nisu bili jasni uslovi pod kojima je sprovođena
privatizacija, ali pri tom oni ne negiraju da je proces bio transparentan i javan.

Ako se pogleda pregled do sada obavljenih privatizacija, neki će reći da se proces

obavlja isuviše brzo, drugi da teče isuviše sporo. Istina, međutim nije baš tako
crna ili bela, već je mnogo složenija.

Na jednoj strani postoje mere za zaštitu radnih mesta, povećanja zaposlenosti i

poboljšanje uslova rada, koje su, u manjem ili većem obimu, u većini slučajeva
pratile proces privatizacije tenderskim putem, ali ih ipak u nekim konkretnim
slučajevima aukcijske prodaje uopšte nije bilo tako. Ovo se pre svega odnosi na
neka manja preduzeća koja su u postupku ubrzane aukcijske procedure ostala
bez socijalnog programa, a u svoj kolektivni ugovor nisu unela nikakve zaštitne
mere za radnike nakon privatizacije (13,33% anketiranih preduzeća).

Uz nepoznavanje značaja kolektivnog ugovora i socijalnog programa, razlozi koji

su najčešće navođeni za ovakvu situaciju su nepostojanje «klime» za izradu
kolektivnog ugovora i želje poslovodstva da sarađuje sa sindikatima,
nedostavljanje već potpisanog kolektivnog ugovora Agenciji za privatizaciju,
ubeđivanje da nema potrebe insistirati na tome, stečaj preduzeća...

U drugim slučajevima je pak, kada se znalo da će socijalni troškovi privatizacije i

troškovi održavanja zaposlenosti biti katastrofalno visoki, ili je poslovodstvo
opstruiralo proces, pa je odugovlačenje za rezultat imalo još goru startnu
poziciju u privatizaciji i atrofiju aktivnosti preduzeća.

Kada je o nedovoljnoj informisanosti zaposlenih i isključenosti sindikata iz

postupka sprovođenja privatizacije reč, indikativni su i podaci o njihovoj
upoznatosti sa imenom privatizacionog konsultanta, koji opet ukazuju da je
stanje mnogo bolje u preduzećima koja su privatizovana metodom tenderske
prodaje (gde su skoro svi znali njegovo ime, a u aukcijskim procedurama tek oko
polovina).

Grafik – Informisanost o konsultantima subjekata privatizacije

153
Međutim, da nema puno razloga za zadovoljstvo ni u prvoj grupi preduzeća
opominje podatak da u 60% slučajeva sindikat nije imao predstavnika u
tenderskoj komisiji, a i onda kada je imao u polovini preduzeća komunikacija sa
njim nije bila stalna.

Jedino što bi moglo da ukazuje na transparentnost procesa jeste upoznatost sa

imenima potencijalnih kupaca pre prodaje (66,67%) i početnoj ceni preduzeća na
aukcijama (73,34%), ali je loše to što se često radilo o prilično nepoznatim
firmama stranih ili domaćih naziva koje su kupovale preduzeća kao u
samoposluzi bez strateškog faktora.

Nedostatak znanja, pravih informacija i novca, nezainteresovanost većine

zaposlenih, želja da preduzeće kupi neko bogatiji (strani strateški partner) i
visoka cena najčešći su navođeni razlozi odustajanja da se kroz formiranje
konzorcijuma konkuriše drugim potencijalnim kupcima (60% kod aukcija i 80%
kod tendera) u procesu privatizacije.

3.2. Poštovanje kupoprodajnih ugovora

Veoma je interesantan nalaz dobijen odgovorom na pitanje ko su kupci

preduzeća i odakle oni dolaze. U posmatranom uzorku primećujemo znatno veće
učešće pravnih lica i stranaca u odnosu na prethodno istraživanje:
Tabela - Istraživanja strukture kupaca u 2005. i 2006. godini

Ako imamo u vidu da se, kada je reč o pravnim licima, uglavnom radi o
društvima sa ograničenom odgovornošću i da se iza takvih društava (fiktivnog
kupca) neretko skrivaju off-shore kompanije, te da pojedini direktori društvenih
preduzeća i nekadašnji lideri vladajuće političke i državne oligarhije, postaju
svemoćni biznismeni i vlasnici preduzeća koja su prethodno doveli do same ivice
propasti (na šta ukazuju odgovori sindikalnih predstavnika), to nikako ne može
doprineti poverenju zaposlenih u iskrenost njihovih namera, ali i namera onih
koji privatizaciju sprovode.

Posmatrajući odgovore većinskih vlasnika na pitanje: «Da li ispunjavate svoje

obaveze iz ugovora o prodaji?» moglo bi se zaključiti da nema većih problema u

154
preduzećima nakon privatizacije, jer ogromna većina vlasnika tvrdi da ih
ispunjava, što se ne bi moglo zaključiti na osnovu odgovora, i rezultata uopšte.

Grafik – Poštovanje ugovora o prodaji od strane kupaca

Sve veći broj afera i obelodanjivanje neregularnosti i postupanja suprotno

odredbama pozitivnih zakonskih rešenja, baca senku sumnje na transparentnost
i poštenost celokupnog procesa.

Novi vlasnici vrlo retko održe obećanje i ugovorne obaveze definisane pri
kupovini preduzeća, s tim što su pre svega zainteresovani za izvlačenje koristi iz
preduzeća, a ne na ulaganje, pa izvlačenje koristi, što je bio postavljeni cilj
privatizacije.

Motivi za nepoštovanje Ugovora su, prema tvrdnjama Agencije za privatizaciju

veoma različiti: od nesposobnosti kupaca da ispune ono što je ugovoreno, preko
realizacije ličnih interesa, do interesa iza kojih stoji neko od konkurentskih
preduzeća.

Pokazalo se i da nisu svi kupci «rođeni biznismeni», ima i onih koji se baš i ne
snalaze najbolje, kao i onih koje kupljeno preduzeće mnogo ne interesuje, ali i
konzorcijuma zaposlenih koji se teško oslobađaju samoupravne logike u
upravljanju privatizovanim preduzećem.

Predstavnici sindikata upozoravaju da se kupoprodajni ugovori najčešće ne

poštuju u delovima koji se odnose na obavezu investiranja, poštovanja
kolektivnog ugovora, otpremninu za tehnološke i organizacione viškove, zarade,
prava sindikata, kontinuiteta rada preduzeća...

Istovremeno oni naglašavaju da je kupac došao da upropasti preduzeće, a ne da

ga dalje razvija (23,33%), da u tome ima čak i podršku i vlasti (13,33%), da se ne
plaši posledica kršenja odredbi ugovora (blizu 15%), da je u pitanju trgovac koji
prodaje imovinu preduzeća...

Zbog toga su zaposleni preduzimali različite sindikalne aktivnosti, od onih

najradikalnijih («izbacivanja gazde na ulicu») do zahtevanja kontrole i raskida
Ugovora, na osnovu čega je Agencija za privatizaciju pokrenula takav postupak u
velikom broju posmatranih preduzeća, od čega je u više od 75% slučajeva Ugovor
i raskinut.

155
Značajno je naglasiti da je najveći broj procedura za raskid Ugovora (od početka
privatizacije) pokrenut tek 2005. godine, nakon izmena i dopuna Zakona o
privatizaciji, po kojima Agencija za privatizaciju, umesto odluke, konstatuje raskid
Ugovora i kapital preduzeća prebacuje Akcijskom fondu koji imenuje privremenog
zastupnika do ponovne privatizacije. 85

Ovaj pristup raskidu ugovora o privatizaciji je prilično problematičan, jer

su Agenciji za privatizaciju data prevelika ovlašćenja u ovim osetljivim
slučajevima i situacijama. Problem je taj što se bez adekvatne nezavisne
kontrole rada Agencije za privatizaciju i kupca preduzeća, Agenciji
omogućava da kupoprodajni ugovor jednostrano raskine jednim dopisom,
a da Agencija radi nedostatka kontrole često tim putem pokriva i
propuste u svom radu, koji je prevashodno vezan za kontrolu sprovođenja
ugovora o privatizaciji.
Ovakvim pristupom raskidu ugovora ograničava se pravo kupaca na
uživanje svoje imovine, često samo na osnovu subjektivne ocene
zaposlenih u Agenciji, iako su mnogi kupci uglavom poštovali ugovorne
obaveze.
Do raskida ugovora često dolazi i radi pritiska ličnih animoziteta
vlasnika sa uticajnim predstavnicima sindikata ili interesnim grupama u
preduzeću, koje su često od samog starta usmerene protiv kupca
kapitala, bez obzira na to što ih je on na javan i transparentan način
stekao.
Agencija za privatizaciju u takvim slučajevima često za Vladu R. Srbije
kupuje socijalni mir i jednostrano raskida ugovore, a preduzeća u kojima
se raskine ugovor u najvećem broju slučajeva preko kraćeg boravka u
portfelju Akcijskog fonda završe u postupku likvidacije, koju opet
sprovodi Agencija za privatizaciju. Kada i likvidacija ne uspe (radi
obaveza koje su iznad kapitala i imovine), onda Agencija za privatizaciju
ponovo bude određena za stečajnog upravnika, kada nastavi da dalje
krčmi imovinu tih sada već stečajnih dužnika u bankrotu. Ovo je
nečuvena praksa u svetu.
Preko svega, tendencija je bila i da Agencija za privatizaciju u svojstvu
stečajnog upravnika u najvećem broju slučajeva ne predlaže ili se protivi
sprovođenju reorganizacije u stečajnom postupku, pa u najvećem broju
slučajeva isključivo sprovodi bankrot uz fizičku prodaju nepokretne i
pokretne imovine stečajnih dužnika.
Postupanje Agencije za privatizaciju kojoj su data ovlašćenja ultimativne

85 Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za privatizaciju («Službeni glasnik RS», broj

30/2010) propisano da Akcijski fond prestaje sa radom, odnosno da je Agencija za privatizaciju pravni
sledbenik i Akcijskog fonda. Agencija za privatizaciju je saglasno članu 41d. Zakona o privatizaciji
(«Službeni glasnik RS» br.38/01,18/03,45/05,123/07) imenovala privremene zastupnike kapitala subjekata
privatizacije, koji će u ime i za račun Agencije za privatizaciju obavljati poslove saglasno odredbama Zakona
o privatizaciji i Zakona o Agenciji za privatizaciju («Službeni glasnik RS» br.38/01,135/04, i 30/10). Poslove
privremenog zastupnika kapitala, imenovani je dužan da obavlja u skladu sa zakonom i Pravilnikom o
postupanju lica koja obavljaju poslove privremenog zastupnika kapitala u subjektima privatizacije broj: 10-
2946/10 od 21.07.2010. godine. Način imenovanja kao i ostvarivanje prava i obaveza privremenog
zastupnika kapitala bliže je uređen Uputstvom o načinu imenovanja privremenog zastupnika kapitala u
upravljanju subjektom privatizacije br. 10-3091/10 od dana 27.07.2010. godine.
156
privatizacione vlasti, koja funkcioniše bez adekvatne eksterne, nezavisne
i stručne kontrole, u znatnoj meri doprinosti kontinuiranoj
deindustrijalizaciji naše zemlje i opisanim problemima vezanim za
privatizaciju i poslove kontrole.

Bez obzira na generalni stav Agencije za privatizaciju da su postupci za raskid

kupoprodajnih ugovora okončani u njenu korist, pravu štetu ovih postupaka
snose preduzeća koja su «opustošena» i zaposleni u njima.

Zaposleni smatraju da bi i država i kupci posle raskida ugovora morali da

nadoknade tu štetu, ali nisu najsigurniji protiv koga bi trebali da pokrenu
sudski spor, jer pitanje ove vrste društvene odgovornosti nije definisano i
uređeno, iako je to opasno po društveni poredak i ekonomsku snagu zemlje.

Sa druge strane, i pored zakonske obaveze 86 da na zahtev zaposlenih ili

manjinskih akcionara u subjektu privatizacije Ugovor o prodaji kapitala njima
mora biti dostavljen radi upoznavanja, čak 47,92% poverenika sindikata ne
poseduje primerak ovog ugovora. Tragično je to što znatan procenat njih nije to ni
tražio, jer nije znao da treba da ga traži ili im u njemu ništa nije jasno kada ga i
dobiju.

Da se radi o validnim informacijama, potvrđuju i odgovori većinskih vlasnika koji

su samo u 40% slučajeva dostavili ili dali na uvid kupoprodajni ugovor, nalazeći
opravdanje u tome da je sindikat učestvovao aktivno u privatizaciji, da nije bilo
takvih zahteva, ili da nisu znali da to treba da urade, ali i u uverenju da to
sindikat ne treba da zanima, što u suštini ceo proces čini vrlo netransparentnim.

Jedna od najznačajnijih odredbi Ugovora o prodaji kapitala, utvrđuje obavezu

kupca (većinskog vlasnika) da se pridržava kolektivnog ugovora koji je bio u
primeni pre nego što je preduzeće privatizovano, kao i da u potpunosti poštuje
zakonske propise kojima se uređuju prava i obaveze zaposlenih. U 82,16%
preduzeća kolektivni ugovori postoje i ogromna većina kupaca smatra da svoje
obaveze sadržane u njima ispunjava (preko 90%), dok ostali ispoljavaju, barem
deklarativnu, spremnost da takve ugovore potpišu jer u njima «ne vide ništa
sporno ili loše».

3.3. Privatizacioni efekti

Proces privatizacije po svojoj prirodi neminovno dovodi do kratkoročne restrikcije

poslovnih aktivnosti u gotovo svim preduzećima u kojima se odvija, a najpre se
odražava na planu redukovanja rada kao faktora proizvodnje i njegovog svođenja
na optimalni nivo.

Ipak, uopštene zaključke o stvarnim efektima privatizacije na zaposlenost je teško

donositi, zbog toga što garancije o zadržavanju svih radnika u određenom periodu
vremena (1 do 5 godina), na kojima sindikati insistiraju, odlažu otpuštanja, pa
trenutni statistički podaci (u mesecima i godinama odmah nakon privatizacije)
često mogu da navedu na pogrešan zaključak.

86 član 41. Zakona o privatizaciji (nije postojao pre izmena i dopuna 2005. godine).
157
Međutim, čak i kada su postojale garancije da otpuštanja neće biti, novi vlasnici
su često stimulativnim otpremninama (u nekim slučajevima i preko 700 EUR po
godini radnog staža), uspevali da «privole» radnike da dobrovoljno napuste
preduzeće, iako je to u suprotnosti sa intencijama privatizacije. 87

Ukupan broj zaposlenih u preduzećima obuhvaćenim istraživanjem pre

privatizacije bio je 25.344, da bi se u međuvremenu smanjio na 18.179, odnosno
za 39% (po podacima sindikalnih predstavnika), ili u proseku – bilo je 333
zaposlena po preduzeću, a do kraja istraživanja ih je bilo 259 (odgovori većinskih
vlasnika).

Samo u 4,17% preduzeća nije bilo otpuštanja po osnovu tehnološkog viška.

Većina onih koji su odlazili iz preduzeća dobijali su nadoknadu čija se visina
bitno razlikuje od preduzeća do preduzeća (od 35 EUR do 500 EUR po godini
radnog staža). 88

Da preduzetnički duh nije dovoljno razvijen ni uspešan, niti je država preduzela

mere za edukaciju zaposlenih, danas u Srbiji potvrđuje podatak da je tek svaki
sedmi otpušteni radnik započeo sopstveni biznis, te da se svaki drugi i danas
nalazi na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje, oko 8,5% njih je
penzionisano, a 15% radi u sivoj (neformalnoj) ekonomiji, odnosno na crno.

Međutim, podaci su znatno pogubniji, jer prema rečima pomoćnice Ministra

ekonomije i regionalnog razvoja za zapošljavanje, „u sivoj ekonomiji je
angažovano oko 18,2 odsto ukupnog radno sposobnog stanovništva i ta
neformalna ekonomija učestvuje sa najmanje 35% u BDP“! 89

Veoma su interesantni i komentari da je kupac uglavnom otpustio neposlušne, a

zaposlio poslušne ljude, da pokušava da izbegne plaćanje poreza zapošljavanjem
novih ljudi na crno i da su neki radnici zbog raznoraznih pritisaka (mobinga)
sami napustili preduzeće bez bilo kakve otpremnine.

Ovakav stav bi mogao da objasni i razliku u odgovorima sindikalnih

predstavnika i većinskih vlasnika na pitanje da li je preduzeće zaposlilo nove
radnike?

Grafik - Zapošljavanje novih radnika

87 Na taj način je u nekoliko velikih i uspešnih preduzeća broj zaposlenih gotovo prepolovljen uprkos

ugovoru sa Agencijom.
88 U najvećem broju slučajeva ona je iznosila od 100 EUR do 200 EUR po godini radnog staža.
89 http://premier.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=04&dd=24&nav_id=426697

158
S obzirom da je do novog zapošljavanja došlo u 3/4 posmatranih preuzeća za
oko 10,5%, zaključujemo da je blizu polovine onih koji su u njima radili pre
privatizacije otpušteno i ostalo bez posla. U odnosu na prethodno istraživanje
kada je ukupan efekat privatizacije na zaposlenost bio smanjenje broja
zaposlenih za nešto manje od 1/5, moglo bi se zaključiti da se tek sada
ispoljavaju pravi negativni, zapravo tragični, efekti privatizacije na broj
zaposlenih.

Uostalom, sve zemlje u tranziciji su u prvim godinama reformi ostvarile porast

produktivnosti gotovo isključivo na jedan način: otpuštanjem prekobrojnih
radnika! 90

Bilo je stoga potpuno nerealno očekivati da će kod nas biti drugačije, pa se

postavlja pitanje na osnovu čega su tvorci koncepta stekli drugačiji utisak i
očekivali suprotno?

Tabela - Uporedno kretanje broja zaposlenih u periodu oktobar 2008 -

decembar 2010. godine u 000 zaposlenih

Jan. Feb. Mart Apr. Maj Jun Jul Avg Sept Okt Nov Dec
2008. 1,994 1,991 1,990
2009. 1,983 1,981 1,860 1,856 1,849 1,845 1,842 1,835 1,867 1,864 1,861 1,857
2010. 1,851 1,846 1,817 1,815 1,813 1,811 1,808 1,806 1,775 1,773 1,773 1,771

Osim negativnih efekata privatizacije na broj nezaposlenih, veliki problem koji je

ona donela za radnike jeste i smanjenje njihovih radnih prava i stalna socijalna
nesigurnost.

Udeo sindikalno organizovanih radnika u njihovom ukupnom broju stalno se

smanjuje, uprkos zbivanjima. U četiri preduzeća koja su istraživanjem bila
obuhvaćena sindikat više ne postoji.

Da se ne radi samo o negativnom odnosu prema jednom sindikatu, nego uopšte

prema svim sindikatima koji se bore za zaštitu prava radnika, potvrđuje i
podatak da u polovini ovih preduzeća više ne postoji ni jedan sindikat, a da je u
preostalim većinski vlasnik formirao «svoj sindikat».

Sve ovo stvara kod radnika osećaj nesigurnosti koji se sve više širi. Kada se sve
ovo ima u vidu, rezultati istraživanja ne izgledaju suviše iznenađujući.

Donošenje opštih zaključaka o uticaju privatizacije na nivo zarada je još

riskantnije, nego kada je u pitanju nivo zaposlenosti.

U mnogim slučajevima značajna ukidanja radnih mesta su iskorišćena da se

novac prelije u plate onih koji su zadržali posao. U drugim slučajevima rastuća
opšta nezaposlenost je bila odlučujući faktor za smanjivanje zarada.

90 Rast nezaposlenosti je praktično nezaobilazan pratilac ekonomskih kriza i obično se smatra njihovim

najnepovoljnijim izrazom. Rezultat je ne samo smanjenja ekonomske aktivnosti, odnosno obima poslova
firme, već i težnje da se maksimalno smanje svi troškovi poslovanja, pa i troškovi rada, kako bi se izbegli
gubici i eventualno ostvario profit. Drugim rečima, smanjenje radne snage povezano je sa planom da se
poveća efikasnost preduzeća.
159
 Tabela - Visina zarada pre privatizacije

Pre privatizacije samo u 6,25% istraživanjem obuhvaćenih preduzeća nije bilo

«zaostalih zarada». Od ostalih preduzeća, u nešto manje od polovine (48%) one
su kasnije isplaćene i to uglavnom iz sredstava preduzeća, poslovnih prihoda i
prodaje objekata, dok u drugima to nije ni do danas učinjeno zbog otežanih
uslova rada ili, kako postoji opšte ubeđenje, zbog toga što kupci nisu
«raspoloženi», odnosno ne žele to da plate.

Prema tvrdnjama većinskih vlasnika, veće zarade u proseku za 33,70% zaposleni

danas dobijaju u oko 4/5 preduzeća. Sa druge strane tek nešto više od polovine
sindikalnih poverenika tvrdi da je zarada zaposlenih povećana, da ona zavisi od
normi i stimulacija, da se novac isplaćuje na ruke, ili da je većinski vlasnik
povećao zarade samo menadžmentu. Povećane zarade prati i povećani obim rada
u proseku čak za 113,60% i one se uglavnom isplaćuju redovno iz sredstava
stvorenih boljim radom.

Značajno je ukazati i na obavezan obim i način investiranja u preduzeća, preuzet

kupoprodajnim ugovorom. Gotovo svi sindikalni poverenici su upoznati sa
ugovornom obavezom većinskog vlasnika da investira, ali svaki treći ne zna
kolika su to sredstava.

I dok 75% većinskih vlasnika kaže da je ispoštovalo kupoprodajni ugovor i

investiralo u preduzeće sopstvena sredstva (samo njih 10% sredstva preduzeća),
sindikalni poverenici misle drugačije i ističu da je obaveza investiranja
ispoštovana u 64,58% preduzeća i da se uglavnom radi o sredstvima preduzeća
(77,42%) koja su ulagana u osnovna sredstva i modernizaciju objekata, ali i da je
svaki treći većinski vlasnik već prodao neki od delova preduzeća (u 28% slučaja
preko dozvoljenih 10% kapitala), svaki drugi prodao sve zalihe roba i pribavljena
sredstva u nekim slučajevima usmeravao na svoje privatne račune ili račune
svojih rođaka.

Nove upravljačke akcije emitovane su u svakom trećem preduzeću, što je u

nekim slučajevima dovelo do promene odnosa u vlasništvu (34,78%), a odluke o
tome donošene su na skupštini akcionara u polovini preduzeća bez učešća
manjinskih akcionara.

Iz svega navedenog možemo izvući zaključak da su dosadašnji pozitivni

privatizacioni efekti krajnje skromni, a da su oni negativni u svojoj punoj meri došli
do izražaja.

160
3.4. Poštovanje prava manjinskih akcionara

Suštinu dobrog korporativnog upravljanja sa aspekta akcionara svakako čini

obezbeđenje njihovih osnovnih prava iz akcija i njihov ravnopravni tretman. Ovo
se prvenstveno odnosi na pravo na upravljanje i pravo raspolaganja akcijama.

Na žalost, istraživanje pokazuje da se u praksi i pored izričitih zakonskih

obaveza poštovanja prava manjinskih akcionara, ipak sreću najraznovrsniji
oblici ograničavanja, pre svega zbog njihove nedovoljne informisanosti i
edukovanosti.

Ovo je posledica činjenice da su «mali» akcionari u Srbiji nastali političkom odlukom

(podelom akcija bez naknade), a ne prirodnim putem (viškovima prihoda).

Shodno aktuelnom modelu privatizacije, u 85,50% istraživanjem obuhvaćenih

preduzeća, zaposleni su postali akcionari firme u kojoj rade, dok je u preostalim
preduzećima pomalo iznenađujući podatak da akcije nisu podeljene i pored toga
što je to izričita zakonska obaveza, iako se ne radi o preduzećima koja su
restrukturirana ili je prodat manjinski paket akcija, pa su zaposleni uglavnom
tužili većinskog vlasnika kako bi zaštitili ova svoja prava.

U odnosu na prethodno istraživanje, kada su udruženja akcionara postojala tek

u trećini anketiranih preduzeća, danas je nešto veći broj formiranih udruženja
akcionara (52,08%), što se može objasniti povećanjem upoznatosti sa značajem
organizovanja ovakvog udruženja i njegovim uticajem (83,33%), ali i usvajanjem
novog Zakona o privrednim društvima, gde su prava manjinskih akcionara
mnogo bolje uređena u odnosu na Zakon o preduzećima.

U ostalim preduzećima, većina ovakvih akcija već je prodata, ne postoji

interesovanje za formiranje udruženja, ili to ne dozvoljava uprava preduzeća.
Osetan je pomak u stepenu uspešnosti samih udruženja, jer za razliku od
prethodnog istraživanja, kada je ocenjeno da uspešno funkcioniše tek nešto više
od polovine formiranih udruženja, danas je taj procenat povećan na blizu 2/3.

Naime, toliki je procenat udruženja koja su izabrala svoje predstavnike u

skupštinu preduzeća (80%), na sastancima razmatraju materijale pre održavanja
svake skupštine (64%) i ostvaruju saradnju sa nekom brokerskom kućom
(72%). 91

Takođe, primetan je i pomak u stepenu zadovoljstva zaposlenih poštovanjem

prava manjinskih akcionara i njihovom zakonskom zaštitom.

91 Značajno je napomenuti i to da većina udruženja akcionara (60%) nije zadovoljno saradnjom sa

brokerskom kućom (85,42%). Jedino se mogu izdvojiti preduzeća iz Leskovca, gde su tokom prethodnih
godina više puta organizovani seminari i tribine na ovu temu, radi čega su manjinski akcionari postali
dovoljno osposobljeni da zaštite svoja prava.
161
 Tabela - Prava manjinskih akcionara

Ako pak posmatramo odgovore većinskih vlasnika na pitanja koja se tiču

funkcionisanja organa upravljanja i prava manjinskih akcionara, mogao bi se
izvući zaključak da kada je ova oblast u pitanju velikih problema nema.

Uglavnom su u svim preduzećima (oko 90%) na vreme konstituisani organi

odlučivanja i upravljanja, usvojeni novi statuti, vlasništvo u preduzeću je
registrovano u Agenciji za privredne registre, manjinski akcionari su informisani
i učestvovali u procesima emitovanja novih akcija, knjiga akcionara postoji u
većini preduzeća i omogućen je uvid svima u njihovu vlasničku strukturu.

Ipak, i pored toga što 79,16% anketiranih većinskih vlasnika tvrdi da je

omogućilo akcionarima formiranje udruženja, da situacija još uvek nije ni
približna idealnoj pokazuju istraživanja sindikalnih predstavnika, jer čak u
46,88% anketiranih preduzeća tvrde da manjinski acionari nemaju uvid u knjigu
akcionara, navodeći da kupac sve krije od njih ili da se ne može ništa promeniti
jer je «sada kasno za sve».

Moramo još jednom da naglasimo da je ogromna većina sindikalnih predstavnika

(95,83%) svesna da su oni i zaposleni uopšte, malo ili uopšte nisu osposobljeni
da zaštite svoja prava kao manjinski akcionari i da je u tom smislu neophodno
koncipirati jedan ozbiljan program edukacije, kojim bi se trajno popravila
trenutna situacija, jer su sindikat, kao i mali akcionari, ipak jedno važno sredstvo
unutrašnje kontrole i indikator problema koji se u subjektima privatizacije drže
ispod tepiha.

3.5. Ocena brzine i toka privatizacije

Ostalo je neubedljivo decidirano prihvatanje većinskih vlasnika da sarađuju sa

sindikatima, kao i to, da je ta saradnja u većini slučajeva do sada bila
zadovoljavajuća ili čak odlična, jer ih prezentirani odgovori sindikata u tome
demantuju.

Vlasnici očekuju od sindikata da utiče na radnike da rade angažovanije i

odgovornije kako bi se posao efikasnije obavljao, da se ponašaju u skladu sa
zakonom, da ne štite neradnike i artikulišu realne zahteve zaposlenih.

Istovremeno, oni imaju ozbiljne pritužbe na funkcionisanje državnih organa i

komunikaciju sa njima, naglašavajući da država mora ispuniti neke svoje
obaveze, rešiti problem sive ekonomije, stvoriti bolje uslove za nabavku osnovnih
sredstava i ambijent za prosperitet (smanjenje poreza i doprinosa i sl.).
162
Da su i odnosi na relaciji državni organi - većinski vlasnici poprilično zategnuti
svedoči i stav Agencije za privatizaciju da najčešće preduzeća posle izvršene
privatizacije prestaju da rade zbog nesavesnog poslovanja novog vlasnika, pa tek
onda zbog opstrukcije rada zaposlenih ili situacije na tržištu, nelojalne
konkurencije i sl.

Mada izgleda da su namere većinskih vlasnika časne posmatrajući njihove

odgovore (oko 90% njih ima želju da širi kapacitete i zapošljava nove radnike) i
da su poprilično zadovoljni obavljenom kupovinom uz sve teškoće koje prate
poslovanje, zaposleni generalno nisu zadovoljni efektima koje je za njih
privatizacija donela (62,5%), oni ne veruju da je namera kupca da razvija
delatnost preduzeća (58,33%) i poprilično su ljuti kako na njih, tako i na
ponašanje državnih organa, verujući da je privatizacija mogla da se sprovede na
drugačiji način, bolji po zaposlene (83,33%).

Oni smatraju da je vlast učinila sve da zakonima obesmisli prava zaposlenih, da

je trebalo proveravati poslovni bonitet potencijalnih kupaca pre privatizacije, da
u preduzeća nije ušao svež i čist kapital i da su preduzeća u velikom broju
slučajeva kupili upravo oni, koji su ih ranije vodili i upropastili, ili predstavnici
kriminalnog miljea, o čemu govore i skoriji masovni postupci pravosudnih
organa.

Dodatna teškoća je znatan broj neatraktivnih društvenih preduzeća, gde za sada

ne postoje nikakvi planovi o privatizaciji. Isto tako, mora se imati u vidu da
praktično još nije ni počela privatizacija velikog broja javnih preduzeća, čiji
najveći broj je u nadležnosti lokalnih samouprava, a njihova je privatizacija u
direktnoj nadležnosti Republike Srbije.

4. Rezultati procesa privatizacije u Republici Srbiji u periodu od 2002. do

2009. godine

4.1. Broj javnih poziva u periodu od 2002. do 2009. godine

Ukupno je objavljeno 4.206 javnih poziva za prodaju kapitala privrednih

subjekata od čega 290 ili 6,89% putem tendera i 3.916 ili 93,11% putem aukcije.

4.2. Ukupan broj ponuđenih preduzeća na prodaju

U periodu od 2002. do 2009. godine ukupno je ponuđeno za prodaju kapitala

3.485 privrednih subjekata, od čega 2.636 putem tendera i aukcija (218 putem
tendera i 2.418 putem aukcija) i 849 na tržištu kapitala (kod 198 privrednih
subjekata prethodno je raskinut ugovor, a 1.042 privredna subjekta, koji nisu
ušli u ukupan zbir, prethodno su privatizovana).

4.3. Ukupan broj prodatih preduzeća

U periodu od 2002. do 2009. godine ukupno je prodato 2.493 privrednih

subjekata, od toga 1.807 putem tendera i aukcija (107 putem tendera i 1.700
putem aukcija) i 686 na tržištu kapitala (139 preduzeća prethodno je raskinut
ugovor, a 825 preduzeća koji nisu ušla u ukupan zbir prethodno je
privatizovano).
163
Ukoliko uporedimo ukupan broj prodatih preduzeća (2.493), sa ukupnim brojem
ponuđenih preduzeća (3.485) dolazimo do podatka da procenat uspešnosti iznosi
71,54%, i to kod tendera 49,10%, kod aukcija 70,31%, a kod tržišta kapitala
iznosi 80,80%.

Tabela - Prikaz broja javnih poziva, ukupno ponuđenih i ukupno prodatih

privrednih subjekata u Republici Srbiji (u periodu od 01.01.2002. do 30.9.2009.
godine)
Redni Privatizacija 2002. - Br. javnih Ukupno Ukupno Procenat
broj 2009. poziva ponuđeno prodato uspešnosti
I PRODAJA KAPITALA
1. Tenderi 290 218 107 49.10
2. Aukcija 3.916 2.418 1.700 70.31
Tender + aukcija 4.206 2.636 1.807 68.55
II TRŽIŠTE KAPITALA - 849 686 80.80
Od toga
1. - prethodno - 198 139 70.20
raskinut ugovor
2. -prethodno - (1.042) (825) (79.17)
privatizovano
3. - ostalo - 651 547 84.02
UKUPNO 1+2 4.206 3.485 2.493 71.54

Posmatrano po godinama, u periodu od 2002. do 2009. godine, najveći broj

preduzeća privatizovan je 2003. godine, tj. 638 preduzeća i to: 531 preduzeća
putem tendera i aukcija (515 putem aukcija i 16 putem tendera) i 107 preduzeća
putem tržišta kapitala.

Tabela - Broj prodatih preduzeća i raskinutih ugovora (u periodu od

01.01.2002. do 30.9.2009. godine)
Redni Privatizacija 2002. 2003. 2004. 2005. 2006. 2007. 2008. 2009. Ukupno
broj 2002.-2009.
I PRODAJA
KAPITALA
1. Tenderi 11 16 7 12 26 16 14 5 107
2. Aukcija 153 515 189 164 169 234 214 62 1.700
Tender + 164 531 196 176 195 250 228 67 1.807
aukcija
II TRŽIŠTE 48 107 45 146 100 115 93 32 686
KAPITALA
Od toga
1. -prethodno - 1 3 16 24 41 43 11 139
raskinut
ugovor
2. -prethodno (-) (9) (20) (148) (207) (232) (155) (54) (825)
privatizovano
3. -ostalo 48 106 42 130 76 74 50 21 547
UKUPNO I+II 212 638 241 322 295 365 321 99 2.493
III RASKIDI
UGOVORA
1. Aukcija 54 165 68 37 40 48 12 0 424
2. Tender 1 3 2 4 5 2 5 0 22
Ukupno 55 168 70 41 45 50 17 0 446

164
4.4. Broj zaposlenih u prodatim preduzećima

U 2.493 privatizovana preduzeća, u posmatranom periodu, ukupno je bilo

zaposleno 356.318 lica, od čega 224.688 u preduzećima prodatih putem tendera
i aukcija (83.127 u preduzećima prodatim putem tendera i 141.561 u
preduzećima prodatim putem aukcija) i 131.630 preduzeća privatizovanih na
tržištu kapitala.

4.5. Knjigovodstvena vrednost prodatih preduzeća

Ukupna knjigovodstvena vrednost privatizovanih preduzeća iznosi

2.584.941.000 evra, i to: 2.011.521.000 evra preduzeća privatizovanih putem
tendera i aukcija i 566.420.000 evra preduzeća prodatih na tržištu kapitala.

4.6. Prodajna cena prodatih preduzeća

Ukupna prodajna cena privatizovanih preduzeća iznosi 2.871.303.000 evra, i to:

2.284.950.000 evra preduzeća prodatih putem tendera i aukcija i 586.353.000
evra preduzeća prodatih na tržištu kapitala.

Prosečna vrednost prihoda od privatizacije po prodatom preduzeću u R. Srbiji

bez Kosova i Metohije je oko 1.151 mil. Eur, što je približan rezultat postignutoj
prosečnoj vrednosti po prodatom preduzeću u privatizaciji na Kosovu i Metohiji,
gde je ona negde oko 1 milion Eur.
Iz tog razloga se rezultat koji je postignut u R. Srbiji bez Kosova i Metohije i ne
može nazvati zadovoljavajućim, posebno jer je na približnom nivou sa ubedljivo
najlošijim privatizacionim performansama u celoj istočnoj Evropi.
Ilustracije radi, kada prihode od privatizacije stavimo u odnos sa brojem
stanovnika, dobijamo oko 176 evra privatizacionih prihoda per capita na Kosovu
i Metohiji, dok je uža Srbija tu malo odmakla sa nekih 363 Eur per capita.
Međutim, ako se sada stavi u odnos kriterijum određivanja vrednosti preduzeća i
ostvarenog prihoda, jasno je da privatizacija u Srbiji stoji još gore, jer nije
prodavala jednako devastirane privredne subjekte, niti je protektorat, kao što je
to slučaj na Kosovu i Metohiji, niti je sistem određivanja početne cene subjekta
privatizacije u užoj Srbiji zasnovan na nekoj vrsti prethodne pogodbe između
potencijalnog novog vlasnika i KPA, uz glavnu odrednicu da je prihvatljiva
postignuta cena onolika „koliko je neki kupac spreman da plati, a da je to
minimalno prihvatljivo za KTA“. 92
Uzevši u obzir da se naša privatizacija može porediti sa privatizacijom
sprovedenom po ovim kriterijumima, teško je reći nešto posebno u njenu
korist.

Ukupno ostvarena prodajna cena 2.493 privatizovana preduzeća u odnosu na

knjigovodstvenu cenu istih preduzeća veća je za 11,08% i to kod preduzeća
prodatih na aukciji i tenderu za 13,20%, a kod preduzeća privatizovanih na
tržištu kapitala za 3,52%.

92 http://www.pak-ks.org
165
Kod preduzeća prodatih putem tendera prodajna cena u odnosu na
knjigovodstvenu veća je za 29,03%. 93

4.7. Vrednost uloženih investicija

Ukupna vrednost investicija u 2.493 privatizovana preduzeća iznosi

1.376.687.000 evra, i to: kod preduzeća prodatih putem tendera i aukcija
1.370.785.000 evra, a kod preduzeća prodatih na tržištu kapitala 5.902.000
evra.

Kod preduzeća prodatih putem tendera ukupna vrednost investicija iznosi

1.144.144.000 evra, a kod preduzeća prodatih putem aukcija 226.641.000 evra.
Ukupna vrednost investicija u privatizovana preduzeća (1.376.687.000)
predstavlja 53,26% njihove ukupne knjigovodstvene vrednosti (2.584.941.000
evra).

4.8. Vrednost socijalnih programa

Ukupna vrednost socijalnog programa privatizovanih preduzeća, koja se odnosi

na preduzeća privatizovana putem tendera, iznosi 276.689.000 evra.

U odnosu na knjigovodstvenu vrednost svih privatizovanih preduzeća ukupna

vrednost socijalnih programa predstavlja 10,70%, odnosno ukoliko se
posmatraju samo preduzeća privatizovana putem tendera 29,61%.

4.9. Prodata preduzeća po delatnosti (2002. - septembar 2009.)

Posmatrano po delatnosti, najveći broj prodatih preduzeća pripada grani

industrija i rudarstvo, i to (829) preduzeća, a slede trgovina (285), građevinarstvo
(263), poljoprivreda i ribarstvo (258). Veliki broj prodatih preduzeća je i iz oblasti
finansija i usluga, zanatstva, ugostiteljstva i turizma, te saobraćaja i veza.

Tabela - Prodata preduzeća po delatnostima 94

Osnovna grana Prodato preduzeća
Zanatstvo 118
Poljoprivreda i ribarstvo 258
Vodoprivreda 19
Ugostiteljstvo i turizam 117
Trgovina 285
Stambeno-komunalne delatnosti 13
Građevinarstvo 263
Finansijske i druge usluge 189
Društveno-političke zajednice i organizacije 27
Zdravstvo i socijalna zaštita 4
Industrija i rudarstvo 829

93 Ipak knjigovodstvena vrednost koja se ovde uzima kao reper potpuno je irelevantna. Razlog za to je što je
opšte poznato da je knjigovodstvena vrednost kod najvećeg broja društvenih preduzeća u Srbiji toliko niska,
radi decenija amortizacije i neinvestiranja, da je zanemarljiva. Podatak koji to potvrđuje je taj da ona skoro
nikada nije uzimana kao procenjena vrednost subjekata privatizacije podobna za određivanje početne cene.
Takođe, u bar 90% slučajeva ni DNT vrednost nije bila pozitivna, pa je skoro celokupna privreda Srbije
privatizovana po tržišnoj procenjenoj vrednosti, kao jedinoj pozitivnoj vrednosti, koja je često bila samo
donekle pozitivna. Da je knjigovodstvena vrednost bila merodavna, privatizacija bi se jednostavno vršila
primenom samo te vrednosti, što bi bilo i jeftinije i jednostavnije i brže.
94 Nebojša Katić, Politika, 13. septembar 2009. godine

166
 Saobraćaj i veze 93
Obrazovanje i kultura 18

4.10. Najčešći strani kupci preduzeća

Od ukupnog broja prodatih preduzeća 2.493 od 2002. do 2009. godine, u

domaćem vlasništvu je ostalo 2.115 preduzeća, dok je 378 preduzeća kupljeno
sa stranim kapitalom, bilo da se radi o čisto stranom ulaganju (319 preduzeća)
ili mešovitom ulaganju (59 preduzeća).

Broj zaposlenih u prodatim preduzećima je bio 96.944. Njihove ukupne

investicije su iznosile 958.325.000 evra, dok je za socijalne programe izdvojeno
231.044.000 evra.

Ako se posmatraju samo čisto strana ulaganja u datom periodu, primećuje se da

je najveći broj kupaca preduzeća poreklom iz Slovenije (55), SAD (28), Bugarske
(24), Kipra (19), Italije (17) i Hrvatske (17). Potom slede Austrija, Grčka,
Holandija, Švajcarska, Velika Britanija, Nemačka, Mađarska, itd. Naše susedne
zemlje, dakle: Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Republika Srpska i
Makedonija su u tom periodu putem svojih ulagača kupile ukupno 55
preduzeća.

Tabela - Najčešći strani kupci

ZEMLJA IZ KOJE POTIČE KUPAC BROJ PREDUZEĆA
Slovenija 55
SAD 28
Bugarska 24
Kipar 10
Italija 17
Hrvatska 17
Austrija 15
Grčka 13
Holandija 13
Švajcarska 13
Velika Britanija 10
Nemačka 8
Mađarska 7
Ruska Federacija 7
Izrael 6
Francuska 5
Poljska 5
Rumunija 4
Slovačka 3
Republika Srpska 2
Island 2
Litvanija 1
Makedonija 1
Maršalska ostrva 1
Norveška 1
Saudijska Arabija 1
Ukrajina 1
Češka Republika 1

167
4.11. Broj prodatih preduzeća u periodu januar 2009. do januara 2011. g. sa
relevantnim kretanjima i pokazateljima Svetskog ekonomskog foruma

Da bi mogli krenuti da analiziramo podatke od 2009. godine na ovamo, prvo će u

narednoj tabeli biti prikazani pokazatelji privrednih kretanja u periodu 2005.-
2009. godine. 95

Tabela - Pokazatelji osnovnih privrednih kretanja u Srbiji 2005-2009.g.

2005 2006 2007 2008 2009
BDP
BDP tekuće cene mlrd. din 1 687.80 1 980.20 2 362.80 2 790.91 2 953.51
BDP mil EUR 20 358 23 520 29 542 34 259 31 511
BDP per capita u EUR 2 736.00 3 173.50 4 002.20 4 661.10 4 304.10
BDP realni rast u % 5.6 5.2 6.9 5.52 -3.53
Cene i troškovi života stope
rasta
Potrošačke cene, kraj - - 11 8.6 6.6
perioda
Troškovi života, prosek 16.2 11.7 7 13.5 8.6
perioda
Spoljnoekonomska razmena,
u mil. EUR
Izvoz robe 3 608.3 5 102.5 6 432.2 7 428.3 5 961.6
2005. 2006. 2007. 2008. 2009.
Izvoz robe u EU 2 117.6 2 942.9 3 602.7 4 028.4 3 195.7
Uvoz robe 8 439.2 10 462.6 13 506.8 15 494.5 11 157.3
Deficit robne razmene -4 831.0 -5 360.1 -7 074.5 -8 066.1 -5 195.6
Deficit tekućih transakcija -2 050.0 -3 091.8 -4 780.9 -6 251.7 -1 940.8
(bez donacija)
Deficit tekućih transakcija -10.1 -13.1 -16.2 -18.2 -6.2
(bez donacija) % BDP
Platni bilans, ukupno 1 627.6 4 316.1 742.1 -1 686.6 2 363.5
Strane direktne investicije, 1 244.6 3 492.2 1 820.8 1 824.4 1 372.5
neto u mil.EUR
Monetarni i devizni
pokazatelji, kraj perioda
Dinarski primarni novac, 100 341 143 409 169 020 319 781 254 268
mil.dinara
Ukupni plasmani banaka 509 379 594 336 827 297 1 117196 1 298 969
mil.dinara
Plasmani privredi 370 391 380 395 506 991 708 882 849 207
Plasmani stanovništvu 131 860 203 318 305 457 381 919 418 317
Devizne reserve NBS 4 952 9 041 9 660 8 190 10 602
mil.EUR
Vredn. EUR u odnosu na 85.5 79 79.24 88.6 95.89
dinar
Štednja stanovništva u 2 275 3 414 5 029 4 881 6 133
mil.EUR kraj perioda
Broj zaposlenih prosek u 2 069 2 026 2 002 1 999 1 889
000
Aktivno nezaposlena lica 896 916 785 728 730
kraj perioda u 000
Neto zarade, prosek perioda 17 443 21 707 27 759 32 746 31 733
u din.
Realne stope rasta 6.4 11.4 19.5 3.9 0.2
Prosečna penzija prosek 10 568 12 151 13 612 17 660 19 788
perioda u din.
Realne stope rasta 4.2 2.9 4.7 14.2 3.3

95 Podaci RZS, Republičkog zavoda za razvoj, Ministarstva finansija Republike Srbije

168
U periodu od januara do kraja septembra 2009. godine (na dan 01.10.2009.) u
procesu privatizacije ponuđeno je za prodaju 156 preduzeća, a prodato je 99
preduzeća (procenat uspešnosti je 63%), od čega je ostvaren prihod od
78.271.000 evra (dok je knjigovodstvena vrednost iznosila 80.221.000 miliona
evra), investiciona ulaganja su iznosila 40,95 miliona evra. Od privatizovanih 99
preduzeća, u kojima je zaposleno 8.769 radnika, 5 je prodato putem tendera, 62
aukcijskom prodajom i 21 na tržištu kapitala.

Privredu Srbije u periodu od 2001. do 2008. godine karakteriše dinamičan rast

bruto domaćeg proizvoda (BDP) po prosečnoj stopi od 5.4% godišnje, što je
uglavnom determinisano rastom tzv. tercijalnog sektora (usluga), zatim porastom
spoljnotrgovinske razmene i snažnom unutrašnjom tražnjom, te rastom
investicija, zasnovanom na visokom prilivu stranog kapitala po različitim
osnovama.

Bruto društveni proizvod BDP per capita Srbije u 2008. godini je dostigao nivo
od oko 4.661 Eur, a BDP per capita PPP 9.300 Eur.

Međutim, nakon dugog perioda rasta, privreda Srbije je u 2009. godini,

prvenstveno pod izgovorom uticaja svetske finansijske krize, ušla u fazu
recesije. 96

U protekle 2 godine došlo je do pada bruto društvenog proizvoda, te smanjenja

industrijske proizvodnje, građevinske aktivnosti, prometa u trgovini na malo,
obima spoljnotrgovinske razmene, investicija i sl.

Nepovoljna kretanja u realnom sektoru privrede praćena su izrazito nepovoljnim

trendovima na finasijskim tržištima Srbije, koja su se prvenstveno ogledala u
padu prometa i vrednosti akcija na beogradskoj berzi, te zastoju u prilivu
stranog kapitala.

Republika Srbija je u 2009. godini bila na 63. mestu po visini BDP-a. Trend
opadanja nivoa BPD-a u Republici Srbiji se nastavio i u 2010. godini, pa je naša
zemlja za samo godinu dana ostvarila pad za 19 mesta (na 82 mesto), ili sa 5.819
$ BDP na 5.262$.

Po ovom pokazatelju za samo godinu dana su nas u visini GDP-a pretekle afričke
zemlje poput Namibije, Bocvane i Surinama. U 2010 pretekle nas zemlje poput
izolovane Belorusije, Azejrbedžana i Kolumbije.

Za to vreme uporedo je naš javni dug skoro nekontrolisano rastao, pa je na kraju

2010 on bio 42% BDP-a, dok je na kraju 2010. godine javni dug u Republici
Hrvatskoj (sa kojom smo se kao reperom prezaduženosti često upoređivali) bio
40% GDP-a. Tako smo po tom negativnom pokazatelju prestigli brojne zemlje, ali
za razliku od njih mi nismo ostvarili nijednu od kapitalnih investicija u

96 Ocena. Srbija nije dočekala krizu spremna. Privatni sektor je mali, sa niskom štednjom i skromnim
izvozom; javni sektor je prevelik i uglavnom redistributivan; plate i penzije su prevelike, na osnovu priliva
stranog kapitala, što sve daje nepovoljnu strukturu podsticaja. Rezultat je ekonomija niske produktivnosti,
niske štednje i niskog izvoza (IMF, 2009, str. 9-10).
169
infrastrukturu, već sav naš rast duga ide u tekuću potrošnju uporedo sa
prihodima od privatizacije koje je javna potrošnja već pojela.

Tabela - Javni dug cen. vlasti Republike Srbije u periodu od 2000. do

31.07.2010. g.

Kada su početkom, a posebno od sredine 2010. godine zvaničnici i brojni

ekonomisti tvrdili da je Srbija izašla iz ekonomske krize, jasno je bilo koliko su
takve izjave neodgovorne i štetne, jer je i onima koji nisu preterano stručni bilo
jasno da Srbija tone u sve veću ekonomsku krizu, a time klizi nadole i na listi
konkurentnosti Svetskog ekonomskog foruma.

Ipak činjenice tvrdoglavo govore da je Srbija po kriterijumima Svetskog

ekonomskog foruma na rang listi zemalja po konkurentnosti pala čak na 96.
mesto (od 139 zemalja), a ispred nje su se prvi put našle i Makedonija i Albanija.

Krajem 2009., a naročito tokom 2010. godine, indikatori su govorili da preti

opasnost da se konkurentnost privrede Srbije može i dalje smanjivati. S druge
strane, u sklopu pogrešnih procena, predsednik Nacionalnog saveta za
konkurentnost, krajem marta 2010. godine izjavio je da je cilj da se Srbija za dve
godine na toj rang listi pomeri sa tadašnjeg 93. na 70. mesto.

Samo pet meseci kasnije Srbija je pala za tri mesta, sa tendencijom daljeg pada,
uz samo teorijske šanse da se u idućoj godini plasira na neko povoljnije mesto.

Činjenica je da se od 111 rang lista faktora konkurentnosti Srbija u 2010., u

odnosu na 2009. godinu, zabeležila pad na oko 70 lista. Te rang liste govore o
jačanju društvene krize i stvarnoj nemoći države i njenih institucija da uspešno
rešavaju ekonomske i društvene probleme.

Na primer, po stepenu dominacije preduzeća na domaćem tržištu samo je jedna

zemlja u gorem položaju, a u 2010. godini na toj listi je ostvaren pad za osam
mesta.

Po neefikasnosti antimonopolske politike, ispred Srbije se nalaze samo dve

zemlje, a i tu je njena pozicija od prošle godine pogoršana za osam mesta.

170
Po usvajanju savremene tehnologije u preduzećima naša zemlja je pala za osam
mesta i sada je na 134.

Na istom mestu se nalazi i kada je u pitanju efikasnost upravnih odbora – i tu je

zabeležen pad od čak 15 mesta.

Po efikasnosti rešavanja najvećih društvenih problema nalazimo se tek na 132.

mestu.

Zvaničnici su prošle godine gromoglasno najavili i „giljotinu” propisa, a rezultat

toga je da je Srbija popravila svoju poziciju pa je sa 132. došla na 131. mesto.

Po kvalitetu strukture robnog izvoza pali smo sa 110. na čak 133. mesto, tj.
samo šest zemalja imaju slabiji kvalitet robnog izvoza 97 .

Zvaničnici i Narodna banka Srbije su sve do kraja avgusta 2010. isticali navodno
visok nivo makroekonomske stabilizacije. Međutim, na najnovijoj rang listi
Svetskog ekonomskog foruma Srbija je po tom pokazatelju bila tek na 109.
mestu i zabeležila je pad u odnosu na prethodnu godinu čak za 23 mesta.

Po visini inflacije za samo godinu dana pogoršali smo svoju poziciju za 31 mesto.
Ona je dodatno pogoršana i kada je u pitanju kvalitet saobraćajne
infrastrukture, a posebno transfer tehnologije preko stranih direktnih investicija,
gde je za samo godinu dana zabeležen pad na čak 113. mesto.

Ako se zna da su te investicije u prvih deset meseci 2010. dodatno smanjene za

oko 40 odsto, vrlo je verovatno da će se njeno mesto na toj rang listi dodatno
pogoršati.

Pozicija Srbije se pogoršala i kada je u pitanju visina izdataka preduzeća za

naučnoistraživački rad. Dodajmo da je po rasipništvu države njena pozicija
pogoršana za čak 37 mesta i po najnovijoj rang listi, pa je samo je 15 država u
tom domenu u goroj poziciji.

Što je najtužnije i što najviše zabrinjava, po intenzitetu odliva mozgova Srbija se

nalazi na četvrtom mestu u svetu, uz dalje stremljenje ka vrhu ove negativne liste!

Jedan od pokazatelja jačanja ekonomske krize jeste i činjenica da je ukupan

devizni saldo zemlje u prvih deset meseci bio negativan i dostigao je milijardu i
80 miliona evra, dok je u istom periodu prošle godine bio pozitivan i iznosio je
milijardu i 587 miliona evra. Posebno neprijatno saznanje je to da su smanjene
devizne rezerve zemlje.

I broj zaposlenih je u proteklom delu godine smanjen za više od tri odsto, a stopa
nezaposlenosti je povećana na enormnih 25 odsto.

97 Šta je ostvareno od onoga što je u 2010. prvo trebalo ostvariti – prof. Mlađen Kovačević
171
 Tabela – Pozicija Srbije među 16 tranzicionih zemalja 2009. godine

Ipak, to nisu svi poražavajući rezultati za Srbiju. Aktulena lista Svetskog

ekonomskog foruma 98 rangiranih država za 2010/11. godinu ukazuje na još
negativnije trendove, koji su maltene zastrašujući. I sami brojevi sami po sebi
govore što govore, ali kada pred sobom imate uporedne referentne podatke, onda
je sasvim druga priča. Tada tek možete utvrditi gde se u odnosu na ostale zemlje
nalazi Srbija, odnosno tek onda možete imati jasnu predstavu o tome “koliko
smo stvarno postigli“, gde to konačno vodi i kakvi su trendovi.

Tabela - Stubovi konkurentnosti i kretanja Srbije 2008-2010. godine

98 www.weforum.org
172
Prema Indeksu globalne konkurentnosti 2009/10, Republika Srbija je na 93.
mestu u svetu od 133 posmatrane zemlje. U poređenju sa prethodnom godinom
Republika Srbija je pala 8 pozicija, iako se ukupna ocena konkurentnosti
promenila za samo -0.1 poen (sa 3.9 u 2008/09 izveštaju na 3.8 u 2009/10
izveštaju).

Ovaj podatak ukazuje na činjenicu da su druge zemlje ubrzale svoje

reforme i uložile veće napore na polju unapređenja konkurentnosti. 99

Nizak stepen konkurentnosti Srbije je još očigledniji ukoliko se izvrši poređenje

Srbije sa drugim tranzicionim zemljama.

Od 16 tranzicionih zemalja Republika Srbija zauzima tek 14. mesto,

ispred Albanije i Bosne i Hercegovine.

Detaljnijom analizom stubova konkurentnosti zapaža se da ključni nedostaci

postoje u oblastima makroekonomske stabilnosti (-0.8 u poređenju sa
prethodnom godinom), institucija (-0.2 u poređenju sa prethodnom godinom) i
efikasnosti tržišta rada (-0.2 u poređenju sa prethodnom godinom).

Nacionalni savet za konkurentnost navodi da je pad Srbije u okvirima

makroekonomske stabilnosti bio očekivan usled svetske ekonomske krize. Srbija
je kako kažu, zabeležila napredak od 0.1 poen u oblastima infrastrukture i
veličine tržišta, dok je u oblastima zdravstva i osnovnog obrazovanja, višeg
obrazovanja i obuke, tehnološke spremnosti i poslovne sofisticiranosti zabeležen
pad od 0.1 poen. Jedina oblast u kojoj nije došlo do promena jeste oblast
sofisticiranosti finansijskog tržišta.

Najveće padove u odnosu na prethodnu godinu Srbija je doživela u oblastima

obima i efekta oporezivanja (-24 pozicije u odnosu na prethodnu godinu),
indeksa zakonskih prava (-20 pozicija u odnosu na prethodnu godinu) i vremena
potrebnog za otpočinjanje poslovanja (-17 pozicija u odnosu na prethodnu
godinu). Iako u oblasti efikasnosti antimonopolske politike nije došlo do
značajnijih promena (sa 129 na 130 poziciju, pad od jednog mesta), to je oblast u
kojoj Srbija zauzima najnižu poziciju kada su u pitanju segmenti efikasnosti
tržišta dobara. Neophodnost preduzimanja mera u ovoj oblasti može se videti iz
sledećih činjenica:

- Srbija se nalazi na 130 poziciji od tada 133 posmatrane zemlje

- prosek regiona je 101 pozicija, na osnovu čega se može zaključiti da Srbija kasni
sa reformama u ovoj oblasti jer se nalazi 29 pozicija iza proseka zemalja Balkana
- strani investitori kao i domaći privrednici ističu koliko je efikasna
implementacija zakona i podzakonskih akata vezanih za politiku antimonopola
neophodna. Oni takođe ističu da je potrebno zaštiti rad Komisije za zaštitu
konkurencije od svih oblika moguće korupcije kako bi Komisija mogla uspešno
da obavlja svoje dužnosti i sprovodi novi Zakon o zaštiti konkurencije.

Ukoliko se Srbija uporedi sa prosekom zemalja Balkana može se uvideti da

99 Nacionalni savet za konkurentnost

173
Srbija zauzima značajno lošiju poziciju u oblastima Preovlađivanja trgovinskih
barijera i regulative vezane za razmenu HOV. Kada je u pitanju oblast regulative
vezane za razmenu HOV Srbija je u odnosu na prošlu godinu unapredila svoju
poziciju za 3 mesta, ali se i dalje nalazi 19 mesta iza proseka zemalja Balkana. U
oblasti trgovinskih barijera Srbija je značajno unapredila svoju poziciju (sa 96.
pozicije u 2008. godini na 84. poziciju u 2009. godini), ali je još uvek značajno
iza proseka zemalja Balkana (pozicija Srbije je lošija za 19 mesta).

Značajniji napredak vezan za efikasnost tržišta dobara napravljen je u oblastima

sofisticiranosti finansijskog tržišta, u kojoj je Srbija unapredila svoju poziciju za
11 mesta, i ograničenja vezana za tokove kapitala, u kojoj je Srbija unapredila
svoju poziciju za 10 mesta.

Kada je u pitanju oblast inovacija Srbija beleži pad od 67 pozicija u oblasti SDI i
transfera tehnologija. Značajniji padovi su zabeleženi još u oblastima
dostupnosti naučnika i inženjera (-27 pozicija u odnosu na prethodnu godinu),
istraživačke saradnje univerziteta i industrije (-19 pozicija u odnosu na
prethodnu godinu), korisnosti patenata (-18 pozicija u odnosu na prethodnu
godinu). Oblast efikasnosti tržišta rada beleži pad od 19 pozicija u odnosu na
prethodnu godinu. Neophodnost reformi može se uočiti u sledećim područjima:

- Kvalitet obrazovnog sistema gde Srbija beleži pad od 22 pozicije

- Lokalne dostupnosti usluga istraživanja i obuke, gde je pad u odnosu na
prethodnu godinu 16 pozicija
- Fleksibilnosti u određivanju plata, pad od 16 pozicija u odnosu na prethodnu
godinu
- Praksa vezana za otpuštanje i zapošljavanje, pad od 16 pozicija u odnosu na
prethodnu godinu.

Značajnije pomake Srbija je napravila samo u oblastima plata i produktivnosti

(+27 pozicija u odnosu na prethodnu godinu), troškova školovanja (+21 pozicija
u odnosu na prethodnu godinu) i rigidnosti zapošljavanja (+12 pozicija u odnosu
na prethodnu godinu).

U poređenju sa regionom Srbija beleži značajno lošiju poziciju u odnosu na

prosek zemalja Balkana kada je u pitanju obim obuke kadrova (pozicija Srbije je
lošija u odnosu na zemlje Balkana za 25 pozicija), saradnje između zaposlenog i
poslodavca (pozicija Srbije je lošija u odnosu na zemlje Balkana za 24 pozicije),
oslanjanje na profesionalno upravljanje (pozicija Srbije je lošija u odnosu na
zemlje Balkana za 18 pozicija), dostupnost najnovijih tehnologija (pozicija Srbije
je lošija u odnosu na zemlje Balkana za 21 poziciju) i potrošnje kompanija na
R&D (pozicija Srbije je lošija u odnosu na zemlje Balkana za 16 pozicija). Ipak
najlošiju poziciju Srbija zauzima u oblasti odliva mozgova i to iz sledećih razloga:

- Srbija se nalazi na 132 mestu od 133 posmatrane zemlje 100

- prosek zemalja Balkana kada je u pitanju odliv mozgova jeste 102 pozicija na
osnovu čega možemo zaključiti da se Srbija nalazi 30 mesta iza
- mnogi eminentni profesori kao i privrednici ističu da je za održivi razvoj
naše zemlje neophodno zaustaviti odliv mozgova jer će se u suprotnom
reforme u našoj državi odvijati značajno sporije.

100 U narednom rangiranju lista je proširena na 139 zemalja

174
Nadalje, po zaštiti interesa manjinskih akcionara u kompanijama Srbija je
ocenjena indeksom 2.9, što je svrstava po ovom važnom pokazatelju na 137.
mesto od 139 rangiranih zemalja, odnosno samo Ukrajina (138) i BiH (139) su
ispod nas.

Ovo objašnjava brojne navode u kojima se bavimo pravima akcionara. Ako se na

to kaže da su zemlje kao Gana (49. na listi), Botsvana (37), Etiopija (28), skoro dve
trećine liste ispred nas, onda se tek može shvatiti do koje mere smo po ovom
pokazatelju poraženi i kako smo utemeljeni na samom dnu.

Neko će reći da je nabrajanje pokazatelja suvoparno, ali kada se iz njega potpuno

jasno vidi gde se u odnosu na ostale zemlje (konkurenciju) Srbija nalazi, tek tada
se može i imati jasna predstava o tome koliko smo stvarno postigli i koliko smo
daleko od svojih postavljenih ciljeva, te koliko su nam mere adekvatne željenom
cilju i rezultatima.

Po neregularnim plaćanjima, mitu i korupciji Srbija je na 87. mestu od 139

zemalja, a to mesto skoro da sa nama dele Senegal (86), Etiopija (88) i Gana (92).

Po nezavisnosti sudstva Srbija je na 124. mestu od 139 zemalja. Ova pozicija

pokazuje koliko je naš pravosudni sistem zavisan od uticaja državnog aparata,
uticajnih pojedinaca ili kompanija. Ovo nezavidno mesto sa nama skoro da dele
Kenija (121), Panama (125), Madagaskar (126). To znači da je po pitanju
nezavisnosti sudstva od nas gore u samo 17 zemalja sveta. Uzgred,
Zimbabve, država koja se skoro potpuno raspala, je svega nekoliko mesta ispod
nas...

Po tome koliko državni aparat favorizuje pojedine kompanije ili pojedince u

donošenju odluka ili dodeli poslova Srbija je na 125. mestu od 139 zemalja u
društvu Gvatemale (126) i Obale Slonovače (129). Treba istaći da je na ovoj listi
Etiopija na 61. mestu, Makedonija na 71. a Crna Gora na 33. mestu.

Po rasipništvu državnog aparata Srbija je na 124. mestu od 139 zemalja u

društvu Hondurasa (123), Burundija (125) i Zimbabvea (115). Uzgred, na ovoj
listi Crna Gora je na 25. mestu, Etiopija na 31. i Malavi na 34. Prema ovim
analizama ispada da nam je čak i nesvrstana Etiopija nedostižni uzor...

Po teretu državne regulative Srbija je na 131. mestu od 139 zemalja u društvu

Sirije (130), Alžira (132), a ako nam je to za utehu, nešto smo bolji od Hrvatske
(136). Ali zato je Albanija na ovoj listi 20, Uganda 24. a Etiopija 25.

Ovo treba da nam posluži kao odgovor na pitanje koliko smo interesantna
destinacija za strana ulaganja u odnosu na okruženje, tj. preostalih 138 zemalja
sveta.

Po navedenim pokazateljima je jasno i gde bi prilikom izbora strani investitori

odlučili da investiraju, ako bi recimo birali između Srbije (131) ili u Albanije (20).

175
Po etičkom ponašanju kompanija Srbija je na 120. od 139 zemalja, u društvu
Lesota (119), Kameruna (121) i Nikaragve (122). Na ovoj listi Crna Gora je na 52,
a Albanija na 58. mestu.

Po efikasnosti rešavanja privrednih sporova Srbija je na 132. mestu od 139

zemalja u društvu Nepala (128) i Nikaragve (131). Ovo daje odgovor na pitanje
koliko će strani investitori biti spremni da posluju u Srbiji, ako znaju da u
slučaju da dođu u situaciju u kojoj moraju tražiti sudsku zaštitu preko
„reformisanih” srpskih sudova, da je pitanje hoće li i kada ostvariti svoje pravo?
Uzgred, po ovom parametru Crna Gora je na 48. mestu, a Albanija na 59.

O ekonomskoj situaciji i rastućem siromaštvu u Republici Srbiji govori i kretanje

indeksa potrošačkih cena koji u poslednje vreme vrtoglavo raste, za razliku od
zarada koje se kreću u suprotnom smeru, tj. ili padaju ili stagniraju, čime se
njihova realna vrednost konstantno nekontrolisano umanjuje i čime se smanje
kupovna moć građana, a time i mogućnost za potrošnju i brzi privredni
oporavak.

Grafik - Kretanje indeksa potrošačkih cena u periodu feb. 2009 – feb. 2011. g.

Uporedo sa navedenim negativnim pokazateljima, važno je istaći da je u

okruženju R. Srbija negativni šampion i po inflatornim kretanjima, pa je recimo
u 2010. godini inflacija u našoj zemlji bila najveća, i to celih 10.3%, dok je
inflacija u R. Makedoniji bila samo 0.9%, u Bugarskoj 4.5%, a u Sloveniji 1.9%,
što samo po sebi govori o kvalitetu i rezultatima naše ekonomske politike i
situacije koja je njen direktni proizvod.

Grafik - Inflacija u 2010. godini – R. Srbija i zemlje okruženja

Ukupna godišnja vrednost bruto domaćeg proizvoda (u daljem tekstu: BDP) za

2009. godinu u odnosu na 2008. godinu pokazuje pad od 3,0%. U prvom
176
kvartalu 2009. godine realni pad BDP, u odnosu na isti period prethodne godine
iznosio je 4,1%, u drugom 4,2%, u trećem 2,3%, dok je u četvrtom kvartalu
iznosio 1,6%. Najveći negativni efekti krize odrazili su se na industriju (pad od -
12,1%), posebno prerađivačku industriju (pad od - 15,8%), gde je u potpunosti
anuliran rast u periodu 2001-2008. godine i građevinarstvo (- 25,1%).

Ekonomska aktivnost je porasla za 0,9% u prvom tromesečju 2010. godine u

odnosu na poslednji kvartal 2009. godine, i to uglavnom usled rasta javne
potrošnje. 101

Zvaničnoj statistici nekako stalno izmiče da su se u privatizaciji kao kupci, lično

ili preko trećih lica, veoma često javljali ljudi sa kriminalnim dosijeom i novcem,
čak i oni protiv kojih su postupci bili u toku, upravo radi loše postavljenih
kontrolnih mehanizama države i njenih organa.

Aktuelne vlasti su još jednom po ko zna koji put odredile da posle 2008., uz sva
nezvanična produžavanja rokova, bude i kraj društvene imovine u Srbiji, ali se ni
to nije dogodilo. Nakon okončanja privatizacije društvenog kapitala u navedenom
roku, trebalo je da se obave pripreme i da se krene u privatizaciju javnih
preduzeća i sportskih društava, a ni to se nije desilo.

Privatizacija domaće privrede nije dovela ni do značajnijih promena u njenoj

strukturi, pre svega zbog negativnog uticaja globalne krize, koja je dobrim delom
devalvirala efekte sprovedene vlasničke transformacije.

Analizirajući privatizaciju u Srbiji može se zaključiti da ona nije donela očekivani

ekonomski rast na bazi unapređenja efikasnosti poslovanja, već samo svojevrsnu
preraspodelu imovine i ekonomske moći.

Veoma je važno istaći da analiza koncepta privatizacije sa današnje distance i

dalje ima višestruka tumačenja u stručnoj javnosti. Naime, tvorac koncepta
sadašnjeg modela privatizacije i prvi ministar privrede i privatizacije posle
petooktobarskih promena 2000. godine, Aleksandar Vlahović u medijima ističe
da kada pogleda unazad, ipak bi ponešto menjao u modelu i načinu privatizacije
preduzeća u Srbiji, ali da bi koristio pozitivna iskustva.

On smatra da 25 odsto raskinutih privatizacija nije mnogo i ističe primer

Estonije gde je taj broj bio duplo veći, a opet se ta zemlja navodi kao primer
države u tranziciji sa jednom od najbolje obavljenih privatizacija. On kaže da
“Ovo što se dogodilo u Srbiji, ali i drugim zemljama, moglo se očekivati jer to nije
savršen proces. Privatizacija, kao i svi ekonomski procesi, nije egzaktan
postupak da bi se sve moglo predvideti. Nije tačno da privatizacija otvara nova
radna mesta, njen cilj je da uposli postojeću ekonomiju, a pošto je naša bila u
lošem stanju podatak da kod 75 odsto prodatih firmi ugovor nije raskinut
pokazuje da je ona bila uspešna. Nova radna mesta treba da otvaraju grinfild
investicije. Osnovni problem Srbije je što je u proteklom periodu smanjen broj
investicija”, navodi Vlahović.

101 Rast BDP-a se najvećim delom duguje niskoj bazi iz prethodne godine!
177
5. Broj i struktura raskinutih kupoprodajnih ugovora

U Srbiji je od 2002. godine do sada raskinuto 623 ugovora o privatizaciji, što je

25,9% od ukupnog broja privatizovanih preduzeća putem tendera i aukcija (2404
preduzeća).

Najčešći razlozi za raskidanje ugovora u privatizaciji su neplaćanje dospelih rata

kupoprodajne cene (236), neodržavanje kontinuiteta poslovanja i nepoštovanje
socijalnog programa (227), nedostavljanje bankarske garancije (52),
neizvršavanje investicione obaveze (80), raspolaganje imovinom suprotno
odredbama ugovora (28).

Tabela - Prikaz raskinutih ugovora po strukturi metoda privatizacije

PRODATO RASKINUTO
2002-2009 2010. 2002-2009 2010
Tenderi 92 2 23 10
Aukcije 1558 25 442 128
Tržište kapitala 549 8 - -
Trž. Kap.(pret. rask. ugovori) 165 3 - -
Ukupno: 2364 38 465 138

Struktura pretežne delatnosti preduzeća sa kojima su raskinuti ugovori do kraja

2009.g. je sledeća:

- preduzeća koja obavljaju građevinske - proizvodnja metalnih konstrukcija 5

radove 45
- trgovinska preduzeća 37
- proizvodnja odeće 16
- štampanje 5
- proizvodnja mašina 11
- prodaja delova za motorna vozila 11
- prevoz putnika u drum. saobraćaju 11
- postavljanje el. instalacije i opreme 10
- poljoprivredno preduzeće 10
- prevoz robe u drumskom saobraćaju 9
- RTV aktivnosti i telekomunikacije 7
- izdavanje novina, knjiga, brošura i sl. 7
- ugostiteljstvo i turizam 7
- holding poslovi 4
- proizvodnja gotove hrane za životinje 4
- livenje gvožđa 4
- proizvodnja ambalaže 5

Kao što se može videti do najvećeg broja raskida ugovora došlo je kod preduzeća
koja su se bavila različitim građevinskih radovima i kod trgoviskih preduzeća.

Od ukupnog broja privatizovanih preduzeća putem tendera i aukcija sa kojima

su raskinuti ugovori u datom periodu, pravnih lica je bilo 59, a fizičkih lica 407.

Ukupno je bilo 150 konzorcijuma. Najveći broj kupaca kod preduzeća sa kojima
su raskinuti ugovori su poreklom iz Srbije i C. Gore, dok su strani kupci bili iz:

Tabela - Raskidi ugovora po zemljama iz kojih potiče kupac

ZEMLJA IZ KOJE POTIČE KUPAC BROJ PREDUZEĆA
Nemačka 5 (3 tender i 2 aukcija)
Ruska Federacija 3 (2 tender i 1 aukcija)
SAD 3 (tender)
Slovenija 2 (aukcija)
Austrija 2 (1 tender i 1 aukcija)
Švajcarska 2 (1 tender i 1 aukcija)
Republika Srpska 2 (aukcija)
Bugarska 1 (aukcija)
Hrvatska 1 (aukcija)

178
 Velika Britanija 1 (tender)
Rumunija 1 (tender)
Island 1 (aukcija)

5.1. Osnovni razlozi raskida kupoprodajnih ugovora

Agencija za privatizaciju je poništavala kupoprodajne ugovore, nezavisno od toga

da li su prodaje društvenih preduzeća obavljene putem tendera ili aukcije.

Tenderska privatizacija:
Razlozi raskida kupoprodajnih ugovora su neispunjavanje ugovornih obaveza.
Najpoznatiji slučajevi su prodaja RTB Bor, a takođe i prodaja akcionarsko -
turističkog društva Putnik.

Pored ovih ugovora, Agencija za privatizaciju raskinula je tenderske

kupoprodajne ugovore i sa kupcima društvenih preduzeća: Mitrovačka industrija
ventila iz Sremske Mitrovice, Župa iz Kruševca, zatim preduzeća za izradu
nameštaja od drveta Ukras iz Bele Palanke, Džervin iz Knjaževca, itd..

Uzroci raskida ugovora kod tenderske privatizacije bili su:

1. nedostavljanja garancija za plaćanje,

2. neplaćanje ugovorene kupoprodajne cene,
3. kupac ne investira u kupljeno preduzeće onoliko novca koliko se ugovorom
obavezao.

Ugovor o kupoprodaji će biti raskinut i u slučaju da kupac tri meseca ne

isplaćuje naknade zaposlenima, odnosno minimalne zarade i doprinose.

Uzroci raskida ugovora kod Aukcijske privatizacije bili su:

1. najčešći razlog je neplaćanje kupoprodajne cene (obično je reč o kupcima firmi

koji ne izmiruju rate svog duga),
2. neispunjavanje investicionog programa,
3. nepoštovanje radno pravnih propisa,
4. nepoštovanje kontinuiteta proizvodnje,

Postupak raskida prodajnog ugovora:

Od juna 2005. godine Agencija za privatizaciju može jednostrano da raskida

kupoprodajne ugovore, bez sudskog postupka. Broj opomena koje treba uputiti
kupcu da bi se raskinuo ugovor zavisi od težine prekršaja koje je kupac uradio.

Agencija za privatizaciju najviše opomena šalje kupcima koji ne uplaćuju na

vreme rate, iako kupac ima kontinuitet poslovanja, ne otpušta radnike.

179
Tabela - Broj i vrednost privatizovanih preduzeća u Republici Srbiji (u periodu
od 01.01.2002. do 30.09.2009. godine)
U 000 EUR
Redni Privatizacija Br.firmi Br.zaposlenih Knjigovod. Prodajna Investicije Soc.program
broj 2002.-2009. vrednost cena
I PRODAJA
KAPITALA
1. Tenderi 107 83.127 934.565 1.205.847 1.144.144 276.689
2. Aukcija 1.700 141.561 1.083.956 1.079.103 226.641 -
Tender + 1.807 224.688 2.018.521 2.284.950 1.370.785 276.689
aukcija
II TRŽIŠTE 686 131.630 566.420 586.353 5.902 -
KAPITALA
Od toga
1. -prethodno 139 18.346 57.706 60.437 - -
raskinut
ugovor
2. -prethodno (825) (85.143) 5.179 3793 - -
privatizovano
3. -ostalo 547 113.284 503.535 522.123 5.902 -
UKUPNO 2.493 356.318 2.584.941 2.871.303 1.376.687 276.689
I+II
III RASKIDI
UGOVORA
1. Aukcija 424 44.438 247.581 305.870 55.011 -
2. Tender 22 14.547 86.247 479.060 155.663 2.042
Ukupno 446 58.985 784.930 784.930 210.674 2.042

U narednoj tabeli je navedeno osam preduzeća koja su apsolutni rekorderi po

broju pokušaja privatizacije (putem aukcije), od kojih su jedino prodate
„Budimka“ iz Požege iz desetog, odnosno Kluz Srem Ruma iz 8 pokušaja.

Tabela - Rekorderi neuspelih pokušaja privatizacije (*preduzeće na kraju

prodato)

PREDUZEĆA Broj pokušaja privatizacije

„Budimka“ Požega * 10 puta
Kluz „Srem“ Ruma * 8 puta
EI fabrika mašinskih delova 8 puta
Ugostiteljsko preduzeće Bić 5 puta
Proleterski put Požega 5 puta
Fabrika stakla Pančevo 4 puta
Industrija kablova Jagodina 4 puta
„Župa“ Kruševac 4 puta

5.2. Dosadašnji tok privatizacije

U izveštaju o radu Agencije za privatizaciju 102 iz novembra 2009. godine,

objavljeno je da su u dosadašnjem toku privatizacije u Republici Srbiji ostvareni
sledeći ukupni rezultati:

102 Izvor - Agencija za privatizaciju

180
 Tabela - Dosadašnji tok privatizacije
NAZIV UKUPNO TENDER AUKCIJA TRŽIŠTE KAPITALA
Broj javnih poziva/naloga 6.584 297 3.954 2.333
Broj ponuđenih preduzeća 4.545 221 2.420 1.904
Broj prodatih preduzeća 3.794 132 2.124 1.538
Odnos prodatih i ponuđenih preduzeća 83% 60% 88% 81%
Broj zaposlenih u prodatim preduzećima 416.771 98.753 185.809 132.209
Prihodi od prodaje (mil.dinara) 276.203 119.035 106.781 50.387
Knjig. vredn. kapitala prod. pred. (mil.dinara) 237.139 92.077 96.048 49.014
Odnos prod. cene i knjigovod. vrednosti 116% 129% 111% 103%
Početna cena kapitala (mil.dinara) 42.216 - 42.216 -
Odnos prodajne i početne cene 654% - 253% -
Prihodi od privatizacije u tekućoj godini 215.119 119.035 45.697 50.387
(mil.dinara)
Prihodi od privatizacije u narednih 5 godina 61.084 - 61.084 -
(mil.dinara)
Ukupan iznos garantovanih investicija 115.735 93.891 21.484 360
(mil.dinara)
Ukupan iznos socijalnih programa 17.493 17.493
(mil.dinara)

U novembru 2009. godine, rezultati poslovanja Agencije za privatizaciju bili su

sledeći:

Tabela - Rezultati privatizacije iz novembra 2009. godine

NAZIV UKUPNO TENDER AUKCIJA TRŽIŠTE KAPITALA
Broj javnih poziva/naloga 61 2 27 32
Broj ponuđenih preduzeća 21 2 12 7
Broj prodatih preduzeća 12 0 2 10
Odnos prodatih i ponuđenih preduzeća 57% 0% 17% 143%
Broj zaposlenih u prodatim preduzećima 798 110 688
Prihodi od prodaje (mil.dinara) 104 83 22
Knjig. Vredn. kapitala prod. pred. 68 48 20
(mil.dinara)
Odnos prod. cene i knjigovodstvene 154% 173% 110%
vrednosti
Početna cena kapitala (mil.dinara) 83 83 -
Odnos prodajne i početne cene 126% 100% -
Prihodi od privatizacije u tekućoj godini 96 75 22
(mil.dinara)
Prih. od priv. u narednih 5 godina 8 8 -
(mil.dinara)
Uk. iznos garantovanih investicija 18 18 0
(mil.dinara)
Ukupan iznos socijalnih programa 0
(mil.dinara)

Upoređivanjem rezultata ostvarenih u maju, septembru i decembru 2008.

godine, sa rezultatima ostvarenim u maju i novembru 2009. godine, zaključeno
je da je došlo do značajnog umanjenja poslovnih aktivnosti Agencije za
privatizaciju u pogledu poslova privatizacije.

Tabelarni prikaz smanjenja ovih aktivnosti je sledeći:

181
 Tabela - Uporedna analiza rezultata iz maja 2008., septembra 2008., decembra
2008., maja 2009. i novembra 2009. godine
Naziv Maj 2008. Sept. 2008. Dec. 2008. Maj 2009. Nov. 2009.
Broj javnih poziva/naloga 80 89 140 34 61
Broj ponuđenih 60 85 47 32 21
preduzeća
Broj prodatih preduzeća 29 61 28 14 12
Br. zaposl. u prod. pred. 1443 1887 2678 191 798
Prih. od prodaje 1496 3202 1694 72 104
(mil.dinara)
Knjigov. vredn. kapitala 949 1357 1634 80 68
prod. preduzeća
(mil.dinara)
Uk. iznos garantovanih 165 1211 282 1 18
investicija (mil.dinara)

Uporednim pregledom broja ponuđenih i privatizovanih preduzeća metodom

javne aukcije, kao i pregledom realizovanih prihoda od privatizacije tih preuzeća
za period od januara 2006. godine do novembra 2009. godine, utvrđeno je
sledeće:
Tabela - Poređenje rezultata privatizacije iz 2006., 2007., 2008. i 2009. godine
2006. 2007. 2008. 2009.
Period Ponuđeno Prodato % Ponuđeno Prodato % Ponuđeno Prodato % Ponuđeno Prodato %
Januar 21 8 38 25 14 56 21 5 23.8 27 12 44.44
Februar 27 19 70.4 29 14 48.3 35 20 57.1 44 15 34.09
Mart 26 10 38.5 33 19 57.6 55 16 29.1 53 20 37.74
April 33 19 57.6 31 21 67.7 39 14 35.9 30 5 16.67
Maj 23 9 39.1 31 20 64.5 32 11 34.4 16 2 12.5
Jun 53 30 56.6 40 29 72.5 37 24 64.9 18 3 16.67
Ukupno: 130 65 50 189 117 61.9 219 90 41.1 183 57 31.15
Jan-Jun
Jul 41 17 41.5 35 19 54.3 73 47 64.38 13 2 15.38
Avgust 18 9 50 - - - 19 8 42.11 0 0 0
Septembar 44 17 38.6 61 39 63.9 61 30 49.18 11 1 9.09
Oktobar 37 22 59.5 23 17 73.9 51 19 37.25 6 2 33.33
Novembar 53 24 45.3 82 52 63.4 39 19 48.72 12 2 16.67
Decembar 50 26 52 66 38 57.6 38 16 42.11
Ukupno: 426 209 49.1 456 243 53.3 500 229 45.8

Uporednim pregledom prihoda od privatizacije metodom javne aukcije u periodu

od januara 2005. godine do novembra 2009. godine utvrđeno je sledeće:
Tabela - Prihodi od privatizacije metodom javne aukcije od 2006. do 2009.g.
Period (U EUR) 2006. 2007. 2008. 2009.
Januar 8.300.000 8.950.000 1.223.626 11.286.740
Februar 13.189.000 20.000.000 73.684.864 12.532.000
Mart 4.165.000 14.000.000 9.441.070 14.220.000
April 13.144.170 46.300.000 16.199.994 1.858.000
Maj 6.224.943 23.239.509 9.981.936 266.000
Jun 25.377.000 34.655.631 16.235.756 2.414.000
Ukupno: jan.-jun 45.023.114 147.145.090 126.767.246 42.576.740
Period 2006. 2007. 2008. 2009.
Jul 8.000.000 34.524.293 12.062.000 976.000
Avgust 2.272.943 - 4.511.000 -
Septembar 6.000.000 72.525.951 24.454.000 222.000
Oktobar 12.600.000 35.292.876 9.093.690 183.033
Novembar 43.667.938 36.568.183 14.128.294 873.666
Decembar 17.241.72 35.210.550 5.429.215
Ukupno: jan.-dec. 160.182.366 361.266.943 196.445.445

182
Prof. Nikola Zelić iz konsultantske firme “Factis”, koja je bila privatizacioni
savetnik u brojnim svojinskim transformacijama, ističe da je privatizacija
raskinuta i kod firmi koje su oni pripremali za prodaju. Kao razlog za to navodi
jednu od slabosti modela privatizacije u Srbiji, gde je u kratkom roku bio
ponuđen veliki broj kompanija na prodaju, zbog čega nije bilo moguće naći toliko
kvalitetnih kupaca. Po njegovim rečima, u masi kupaca ima mnogo nekvalitetnih
i u poslovnom i u finansijskom smislu.

Drugi razlog za mnogo neuspešnih privatizacija jeste i to, što je u velikom broju
ponuđena i bofl roba, odnosno nekvalitetna preduzeća koja su tokom poslednjih
dvadeset godina postala ruina, jer se od 80-ih godina prošlog veka u Srbiji nije
investiralo, a posle su nas zadesili ratovi i sankcije. U takvom stanju bilo je čak
90 odsto ponuđenih firmi za privatizaciju, navodi Zelić.

Tabela - Raskinuti privatizacioni ugovori u periodu 2003-2011. godine

2003. 24
2004. 90
2005. 75
2006. 56
2007. 69
2008. 73
2009. 90
2010. 127
2011. (kraj maja) 22
Total: 626
Od uk. privatizovanih 2402

Treba napomenuti da je najveći broj ugovora poništen zbog neplaćanja rata i

nedostavljanja bankarske garancije, jer je jedan od najvažnijih ciljeva srpske
privatizacije bio punjenje budžeta, a ne opšti ekonomski razvoj, kako je to
prezentirano kada je predstavljen novi, odnosno aktuelni koncept privatizacije.

Radi toga treba istaći da su troškovi za konsultantske usluge u

privatizaciji od početka 2002. godine do 06.07.2011. godine iznosili
4.268.742.767,69 dinara.

Ovde i leži kratkovidi propust novog koncepta privatizacije koji je usmeren samo
na punjenje budžeta, ali ne i na to šta će se desiti sa preduzećima prodatim na
neodrživ način, ako se desi da im privatizacija propadne i vrate se na budžetsko
dotiranje. Upravo to i jeste slučaj sa najmanje 622 subjekta privatizacije, koja su
posle raskinutog ugovora podržavljena i time ponovo stavljena na teret
budžetskih subvencija.

Objektivno govoreći, lakše se poništavala privatizacija radi razloga neuplaćivanja

novca u budžet, nego u slučajevima kada su kršena prava radnika ili se samo
fiktivno investiralo.

“Nije slučajno što se privatizacija u Velikoj Britaniji sprovodi decenijama. To

omogućava da se dobiju kvalitetni kupci. Specifičan način privatizacije bio je i u
Sloveniji, jer njihov model privatizacije nije zasnovan na klasičnoj prodaji, a neke
183
firme ni posle više godina nisu pri kraju da dobiju nove vlasnike. Država i njeni
fondovi imaju vlasništvo u slovenačkim preduzećima, ceo postupak promene
vlasništva išao je polako, s tim da njihova privreda nije pretrpela što i naša”,
kaže Zelić. „Jedna od slabosti modela privatizacije u Srbiji jeste da je u kratkom
roku ponuđen veliki broj kompanija na prodaju, zbog čega nije bilo moguće naći
toliko kvalitetnih kupaca.“ . 103

Po rečima direktora Agencije za privatizaciju u periodu od 2008-2011.godine,

najviše ugovora o privatizaciji raskinuto je 2009. i 2010. godine, što u mnogome
govori o tome da pod njegovim rukovodstvom ciljevi Agencije za privatizaciju nisu
usmereni na održanje sprovedenih privatizacija i dovršavanje ovog procesa kako
je oročeno Zakonom, već na suprotnom procesu kojim se vrše masovna
podržavljenja već privatizovanih preduzeća, što konkretno dovodi u pitanje sve
razloge iz kojih je privatizacija prethodnih 10 godina sprovođena. 104

Rezultat ovakvog upravljanja Agencijom za privatizaciju je vraćanje preko 600

preduzeća na državne jasle, odnosno državne subvencije. Stoga se postavlja
pitanje ekonomske opravdanosti sprovođenja ovakvog postupka, posebno jer se
tih nekoliko stotina preduzeća sada ponovo godinama moraju subvencionisati iz
budžeta, održavati u životu na teret zaduživanja Republike Srbije, odnosno na
teret javnog duga i poreskih obveznika, uz velike nepovratne troškove. Pa gde je
tu onda ekonomska logika i put u ekonomski prosperitet?

Prema zvaničnim podacima Ministarstva finansija Srbije objavljenim u Biltenu

javnih finansija za maj 2011. godine, u periodu januar-maj 2011. godine prodato
je 5 preduzeća i to po 1 na tenderu i na aukciji i 3 preduzeća na tržištu kapitala.
Prihod od privatizacije ovih preduzeća iznosio je 2,7 mil. evra, a ugovorene
investicije 3,55 mil. evra.
Prodajom manjinskog paketa akcija na Berzi 15 prethodno privatizovanih
preduzeća od strane Akcijskog fonda u prvih pet meseci 2011. godine ostvaren je
prihod od 281 hiljade evra. Uz prihod od prethodno raskinutih ugovora od 85
hiljada evra, ukupan prihod od privatizacije u prvih pet meseci iznosio je 3,1 mil.
evra.
U maju 2011. godine privatizovana su 2 preduzeća na tržištu kapitala i ostvaren
prihod od 1,3 mil. evra.

103 Prof. Nikola Zelić

104 Aktuelni direktor Agencije je naveo da će agencija u narednom periodu akcenat staviti na upravljanje
povećanim brojem stečaja, kontrolu ispunjenja ugovornih obaveza kupaca, uz istovremeno očuvanje
kvaliteta rada svih ostalih poslova, dodajući da je nedavnim smanjenjem broja zaposlenih za 15 odsto
agencija jedna od prvih institucija koja se ozbiljno posvetila smanjenju administracije, što je postugnuto bez
posledica na rad agencije.
(http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2009&mm=08&dd=27&nav_id=378413).
Ovu izjavu o nepostojanju posledica na rad Agencije povodom smanjenja broja i strukture zaposlenih koju
je sproveo ovaj gospodin demantuju svi pokazatelji u radu Agencije nastali od tada, posebno jer se broj
privatizacija smanjio na samo nekoliko u proteklih godinu ipo dana od kada se to smanjenje desilo. U istom
periodu broj raskinutih ugovora raste neverovatnom brzinom. Naime, broj zaposlenih je tada smanjen na
274, a tehnološkim viškom su proglašeni ljudi sa dugogodišnjim iskustvom u poslovima Agencije. Nakon
dovođenja i određivanja ko su „stručni“ kadrovi po izboru i kriterijumima stručnosti navedenog direktora,
Agencija danas ima 306 zaposlenih i mnogostruk pad performansi. Sama činjenica da je Vlada R. Srbije na
konkursu kao najboljeg kandidata izabrala upravo ovo lice za direktora, na nju svaljuje celokupnu
odgovornost za ove posledice, jer je kvalitet i rezultate njegovog rada mogla oceniti i u vreme dok je bio v.d.
direktora.

184
Akcijski fond je prodao na Berzi manjinske pakete akcija 3 prethodno
privatizovana preduzeća, pri čemu je ostvaren prihod od 25 hiljada evra. Uz
prihod od prethodno raskinutih ugovora od 84 hiljade evra, ukupan prihod od
privatizacije u maju iznosio je 1,4 mil. evra
Tokom cele prošle godine prodato je 40 subjekata, i to 2 metodom tendera, 25
kroz aukcije i 13 na tržištu kapitala, dok se uporedo sa tim broj subjekata
privatizacije samo po osnovu podržavljenja posle raskinutih ugovora uvećava za
više stotina u istom periodu.

Uporedo sa navedenim, prošlogodišnji prihod od privatizacije je najniži do sada i

iznosio je 19 mil. Evra, a očekivani prihodi u 2011. godini prema dosadašnjoj
dinamici mogu biti i znatno manji.

U 2010. godini raskinuto je 130 ugovora o privatizaciji, prvenstveno sa domaćim

fizičkim licima, i to 11 ugovora o kupoprodaji na tenderu i 119 ugovora o
kupoprodaji na aukciji.

U portfelju Agencije za privatizaciju preostalo je oko 200 društvenih i državnih

preduzeća koja nisu našla kupca. U decembru 2010. godine prodata su 3
preduzeća i to 1 preduzeće na tenderu i 2 preduzeća na tržištu kapitala.
Prodajom tih preduzeća ostvaren je prihod od 1,1 mil. evra. 105

U januaru 2011. godine nije bilo prodaje društvenih preduzeća ni na tenderima, ni

na aukcijama ni na tržištu kapitala. Ako se ovaj rezultat stavi u relaciju sa tim da
je u istom periodu privatizacijom na Kosovu i Metohiji ostvaren prihod od
105.314.000 evra, od čega 90.194.000 evra od prodaje preduzeća, a 15.120.000
kroz likvidaciju 106 , jasno je da nešto krupno ne valja u sistemu sprovođenja
postupka privatizacije u R. Srbiji, a posebno u rukovođenju Agencijom za
privatizaciju, koja beleži konstantni pad rezultata!

Agencija za privatizaciju objavila je nedavno listu od 284 kandidata koji su, kako
kažu, kvalifikovani za obavljanje posla privremenog zastupnika kapitala u
državnim preduzećima u kojima je prethodno raskinut ugovor o privatizaciji.

U nadležnosti Agencije za privatizaciju je više od dvesta takvih preduzeća, od kojih

je većina trenutno u restrukturiranju i priprema se za „novu privatizaciju“. Ako se
ta privatizacija bude sprovodila prema sadašnjoj dinamici i organizaciji, kako je
organizuje aktuelno rukovodstvo Agencije za privatizaciju, ona neće biti završena
ni za 15 godina od roka propisanog za završetak privatizacije, posebno uzevši u
obzir nove tendencije u postupanju izvršnih sudova prema subjektima u postupku
restrukturiranja, što je ranije objašnjeno.

Dakle, privatizacija se odvija navedenom dinamikom i sa navedenim rezultatima,

iako je Vlada Republike Srbije pod pritiskom EU povodom privatizacije. Naime,
šef delegacije Evropske unije u Srbiji g. Vensan Dežer nedavno je javno istakao
da je neophodno nastaviti privatizaciju državnih preduzeća u Srbiji. On navodi
da se nada da će i „Telekom“ biti prodat, i dodaje da bi trebalo privatizovati i

105 Ministarstvo finansija R. Srbije bilteni javnih finasija decembar 2010./mart 2011. godine
106 http://www.pak-ks.org
185
„Elektroprivredu Srbije“, „Železnice“, „Jat ervejz“ i druge državne firme (upravo to
predviđa i grčki scenario štednje).

U izveštaju Evropske komisije ukazuje se na napredak ekonomskih kriterijuma

Srbije na putu ka EU, uz naglasak da je zbog ekonomske krize ograničen dalji
napredak ka osnivanju funkcionalne tržišne ekonomije. Međutim, Srbija mora
da uloži dodatne napore u restrukturiranje ekonomije kako bi u srednjem roku
mogla da izađe na kraj sa pritiscima konkurencije i tržišnim silama unutar EU,
navodi se u izveštaju Komisije EU.

Za poražavajuće rezultate privatizacije u 2010. i 2011. godini možemo zahvaliti i

Vladi Republike Srbije koja je neposredno odgovorna za privlačnost ekonomskog
ambijenta za investiranje u našu zemlju i aktuelnom rukovodsvu Agencije za
privatizaciju koji su recimo samo u 2010. godini postupak privatizacije vratili
nekoliko godina unazad, pa sad imamo više preduzeća koja očekuju
privatizaciju nego na primer pre dve godine.

U 2010. godini su samo dva preduzeća prodata na tenderu, čime je ukupan zbir
privatizovanih preduzeća tim metodom dostigao 94. Iako je u toj varijanti država
imala mnogo više mogućnosti da proverava i prihvati najpouzdanije kupce, čini
se da procena ponude nije bila jača strana prilikom prodaja, jer je zaključno sa
krajem 2010. godine raskinut svaki treći ugovor koji je tako sklopljen.

Ni aukcije nisu bile mnogo uspešnije, jer su prodata 1.583 preduzeća do kraja
2010. godine, a od toga prošle godine svega 25.

Posle 128 raskinutih ugovora u prošloj godini, zbir preduzeća iz te kategorije

koja očekuju “popravni” popeo se na 620. I na aukcijama i na tenderima
prošlogodišnji prihod od oko 7,4 miliona evra gotovo da je zanemarljiv u
poređenju sa preko dve milijarde koliko je prihodovano od 2002, a inače taj
prihod je verovatno manji od toga koliko državu godišnje košta samo
postojanje Agencije za privatizaciju. Pa gde je i tu smisao?

Kada se svim ovim brojkama doda i podatak da je u vezi sa procesom

privatizacije posao izgubilo oko 200.000 ljudi, a da pri tom nema govora o
porastu produktivnosti, već samo o gašenju mnogih proizvodnih pogona, onda
ne čudi što većina analitičara tvrdi, da je prodaja društvenog kapitala ne samo u
prošloj godini nego i u celini bila neuspešna, i da će se posledice toga “peglati”
godinama.

Aktuelne vlasti su po ko zna koji put pomerile rok za dovršetak postupka

privatizacije i odredile da to bude već davno prošla 2010. godina, ali se to ni ovog
puta nije dogodilo. Deo objašnjenja za takvu situaciju pruža i statistika. Primera
radi, samo u prošloj godini raskinut je 21 ugovor o prodaji veterinarskih stanica
i poništeno je 11 privatizacija medijskih i izdavačkih kuća, pa se postavlja
pitanje da li je za te delatnosti trebalo pronaći neki drugi ozbiljniji model
privatizacije uzevši u obzir njihov značaj.

Slična dilema javlja se i kada je reč o poljoprivrednim dobrima, gde je takođe od

oko 276 privatizacija poništena svaka četvrta. Samo u 2010. godini raskinuto je
186
sedam takvih ugovora i još četiri u firmama koje se bave neposrednom
preradom, mlinovima ili vinarijama.

Više sreće nisu imali ni ugostiteljski objekti, čak ni oni u poznatim turističkim
destinacijama, jer se u tim poslovima nije snašlo osam vlasnika.

Pored toga što su se u privatizaciji kao kupci, lično ili preko trećih lica, javljali
ljudi sa kriminalnim dosijeom, kupce su činili i oni koji su kupovali firme na
atraktivnim lokacijama, računajući da će vrednost zemljišta ili biznisa sa
nekretninama daleko da prevaziđe uplaćenu cenu, tako da nisu ulagali u
proizvodnju.

Devizom da je dobrodošao svako ko u domaću privredu donese novac, retko koji

kupac preduzeća je bio dobro proveravan, bilo da je u pitanju bonitet preduzeća
koje učestvuje u privatizaciji ili pak poreklo novca domaćih preduzeća. Savetu za
borbu protiv korupcije strani investitori su se često žalili da ne mogu da
učestvuju u privatizaciji, jer na svakom koraku nailaze na sumnjive radnje, ili u
najmanju ruku na korupciju. Stoga je i najveća odgovornost na državnim
organima, odnosno Ministarstvu ekonomije (ranije privatizacije), i pogrešna
odluka da jedan isti organ, Agencija za privatizaciju, sam i prodaje preduzeća i
kontroliše rad novog vlasnika. To je i odlična podloga za korupciju ili
voluntarizam, pa nije ni čudo što se često govori o nameštenim tenderima ili
aukcijama“. 107

Dešavalo se i da preduzeća u prospektima fingiraju finansijske i druge podatke i

ne prikažu pravo stanje firmi, pa se investitor tek nakon kupovine preduzeća
suoči sa stvarnim stanjem. O sličnom primeru govori i slučaj iz sudske prakse
koji se nalazi u ranijoj oblasti.

Ima i kupaca koje je svetska ekonomska kriza omela da ostvare svoje namere.
Takav primer je domaći “Ikarbus” sa čijim je kupcem, ruskom kompanijom
“Avtodetal”, ugovor raskinut početkom septembra 2009. godine. Ruse je kriza
omela da realizuju planirani izvoz na rusko tržište, jer su tamošnje vlasti zbog
krize naredile da se Rusija u narednim godinama mora oslanjati isključivo na
domaću proizvodnju i zabranile uvoz autobusa.

Za dinamičan privredni razvoj Srbiji je potrebno između tri i pet milijardi evra
kapitala za privredni rast od oko sedam odsto. Od oktobarskih promena 2000.
godine do ove godine u Srbiju je stiglo oko 16 milijardi evra direktnih stranih
investicija. Prednost stranim investitorima je i pristup tržištima zemalja sa
kojima Srbija ima sporazum o slobodnoj trgovini, pre svega sa zemljama CEFTA
sporazuma i Rusijom. 108

Da privatizacija nije donela očekivane rezultate ukazuju i činjenice da je u Srbiji

industrijska proizvodnja u 2009. godini bila na nivou od 44,6 odsto od one u
1989. godini, a prosečan nivo zaposlenosti na nivou 74 odsto broja zaposlenih u

107dr Danilo Šuković

108Nebojša Gagović, saradnik u Centru za naučnoistraživački rad i ekonomske analize Privredne komore
Srbije, kaže da se može zaključiti da privatizacija u Srbiji nije donela očekivani ekonomski rast na bazi
unapređenja efikasnosti poslovanja, već samo preraspodelu imovine i ekonomske moći.
187
1989. godini. Pored toga, struktura proizvodnje nije pretrpela znatnije izmene u
smislu većeg učešća tehnološki intenzivnih i ekološki održivih grana u
formiranju bruto dodate vrednosti.

Relativan napredak ostvaren je jedino u izvozu, uz primedbu da je usporeno s

njegovim rastom, pa je došlo i do rasta uvoza i rapidnog širenja trgovinskog
deficita, što se odrazilo na značajno povećanje spoljne zaduženosti zemlje koja
sada iznosi preko 34 milijarde dolara. Treba napomenuti da je spoljna
zaduženost 1990. godine iznosila 10,5 milijardi dolara”. 109

5.3. Rezultati poslovanja Akcijskog fonda

Od svog osnivanja i registracije 12.12.2001. godine u Privrednom sudu u

Beogradu, Akcijski fond kao nominirani vlasnik državnih hartija od vrednosti, sa
ulogom specijalizovane finansijske institucije u delatnosti prometa hartija od
vrednosti (akcije i udeli) krenuo je u svoj pionirski zadatak.

Akcijski fond Republike Srbije je u svojim aktivnostima imao zakonsku obavezu

da ispuni sve principe i načela: priliv investicija u subjekte privatizacije, razvoj
tržišta kapitala, nediskriminaciju učesnika na finansijskom tržištu, javnost i
transparentnost u radu, maksimiziranje prihoda za ostvarivanje prihoda u
Budžetu Republike Srbije i budžetu PIO fonda i poslovanje sa pažnjom dobrog
stručnjaka..

Posle usvajanja osnivačkih akata i imenovanja direktora Odlukom Vlade

Republike Srbije dana 08.11.2001. godine Akcijskom fondu Republike Srbije je iz
Budžeta Republike Srbije dana 19.12.2001. godine uplaćen osnivački ulog za
početak rada u iznosu od 5 miliona dinara. 110

Pojavljivanje Akcijskog fonda u trgovanju akcijama 30.04.2002. godine u

postupku privatizacije manjinskih paketa akcija u aukcijskoj prodaji na
Beogradskoj berzi je ujedno značilo i puno reaktiviranje Beogradske berze.
Aktiviranje Akcijskog fonda u berzanskom poslovanju na Beogradskoj berzi
označilo je i otpočinjanje paralelnog procesa privatizacije i razvoja tržišta
kapitala.

U takvom regulatornom okviru koji se sukcesivno iz godine u godinu poboljšavao

Akcijski fond Republike Srbije je u saradnji sa drugim insitucijama koje su se
uporedo razvijale (Komisija za hartije od vrednosti, Beogradska berza, regionalne
privredne komore, reprezentativni sindikati, udruženja manjinskih akcionara i
dr.), značajno doprineo razvoju i unapređivanju akcionarstva na našim
prostorima, kako posredim putem (štampanjem brošura, publikacija, medijskom
prezentacijom i sl.), tako i neposrednom edukacijom akcionara učešćem na
seminarima, predavanjima, okruglim stolovima, skupovima i sl.

Posle prve aukcijske prodaje Akcijskog fonda na Beogradskoj berzi 30.04.2002.

godine, održana je konferencija za novinare koju je otvorio pokojni premijer, dr

109 Nebojša Gagović, saradnik u Centru za naučnoistraživački rad i ekonomske analize Privredne komore
Srbije
110 Objavljen izveštaj Akcijskog fonda u listu „Politika“, 14.05.2010.god, str.28

188
Zoran Đinđić, citirajući Hegela: „Berza je hram moderne privrede“ i od danas
počinjemo da razvijamo tržište kapitala procesom privatizacije portfelja Akcijskog
fonda i uključenjem svih vlasnika akcija u tržište.

Trgovanje akcijama iz procesa privatizacije na Beogradskoj berzi je na taj način

uticalo da se pokrene zamajac u trgovanju hartijama od vrednosti i da se na
berzi pojave kompanije na zvaničnom listingu, gde bi se uspostavila likvidnost u
trgovanju akcijama i omogućilo finansiranje kompanija prikupljanjem slobodnog
kapitala na trižištu, što je bilo u direktnoj korelaciji sa načelima Akcijskog fonda
(priliv investicija, razvoj tržišta kapitala, maksimiziranje prihoda).

Akcijski fond Republike Srbije je u svojim aktivnostima imao zakonsku obavezu

da se u svojim postupanjima usklađuje sa važećim zakonskim propisima:
Zakonom o privatizaciji, Zakonom o Akcijskom fondu, Zakonom o tržištu hartija
od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, Zakonom o privrednim
društvima i Pravilima poslovanja Beogradske berze, koristeći sve zakonske
metodologije i procedure u realizaciji prodaje manjinskih paketa akcija.

Akcijski fond je prodaju akcija u periodu od 30. aprila 2002. godine do aprila
2010. godine realizovao u skladu sa Zakonom o privatizaciji, Zakonom o
Akcijskom fondu, Zakonom o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih
instrumenata, Zakonom o preuzimanju akcionarskih društava, kao i
podzakonskim propisima u sledećim postupcima:
1. aukcijskom prodajom akcija na Beogradskoj berzi (80%),
2. ponudom za preuzimanje pred Komisijom za hartije od vrednosti (10%),
3. metodom javnog tendera u Agenciji za privatizaciju (5%) i
4. metodom javne aukcije u Agenciji za privatizaciju (5%).

U proteklom periodu, Akcijski fond je aktivno pokrenuo tržište u nastajanju

posle 60 godina u Srbiji i odigrao pionirsku ulogu u razvoju tržišta kapitala,
postupcima privatizacije paketa akcija iz portfelja Akcijskog fonda. Tako se
kontinuirano uvećavao promet na Beogradskoj berzi što je za posledicu, imalo
formiranje dva berzanska indeksa kao i indikatore tržišta kapitala.

U postupcima realizacije prodaje akcija, investitori su bili i renomirane svetske

kompanije (Interbrew Holding BV, Calsberg, Danska, Holadija, Tonhdah,
Nemačka, Messer Group, Nemačka, Knauf Francuska, Bongrein, Francuska,
Galaxy Tire SAD, Lukoil Holadija, Helios Slovenija, Mineco Švajcarska, Efes Pilsen,
Turska,....).

Investitori su posle kupovine paketa akcija iz portfelja Akcijskog fonda u velikom

broju podizali finansijske i poslove performanse kompanije i razvijali institut
korporativnog upravljanja maksimizacijom dugoročne vrednosti akcija,
unapređenjem odlučivanja u akcionarskim društvima i povećavali
konkurentnost . 111

111 Ovde treba napomenuti da su ovo rezultati prodaje preostalih paketa iz privatizacije sprovedene po
prethodnim privatizacionim propisima pre 2001. godine, a da su kompanije privatizovane po tim propisima i
dalje najuspešnije srpske kompanije, što eventualno može dati sud o tom modelu privatizacije.
189
Time su sačuvani i poznati srpski brendovi u više od 50 kompanija kao što su:
Apatinska pivara – Jelen a.d. Apatin, Aleva a.d. Novi Kneževac, Alfa plam a.d.
Vranje, Albus a.d. Novi Sad, Bambi a.d. Požarevac, Banini a.d. Kikinda, Beopetrol
a.d. Beograd, Voda Vrnjci a.d. Vrnjačka Banja, Vunizol a.d. Surdulica, Vitamin
a.d. Horgoš, Dahlia a.d. Beograd, Dunav a.d. Grocka, Žitko a.d. Bačka Topola,
Zvezda Helios a.d. Gornji Milanovac, Mlekoprodukt a.d. Zrenjanin, Minakva a.d.
Novi Sad, Pivara Čelarevo – Lav a.d. Čelarevo, Potisje – Tondah a.d. Kanjiža,
Sintelon a.d. Bačka Palanka, Soko Štark a.d. Beograd, Sojaprotein a.d. Bečej,
Somboled a.d. Sombor, Sunce a.d. Sombor, Tehnogas Meser a.d. Beograd,
Centroproizvod a.d. Beograd...

Prodaja akcija iz portfelja Akcijskog fonda obuhvata dve grupe poslova:

a) Prva grupa obuhvata poslove u vezi sa analizom i pripremom prodaje akcija,
odnosno udela iz portfelja Akcijskog fonda, dok
b) Drugu grupu čini prodaja akcija, odnosno udela iz portfelja Akcijskog fonda.

Važno je sagledati rezultate rada Akcijskog fonda, prema načinu realizacije

manjinskih paketa akcija, odnosno udela.

Realizacija paketa akcija/udela:

1. aukcijska prodaja na Beogradskoj Berzi (80%)
2. ponuda za preuzimanje u Komisiji za hov (10%)
3. javni tender u Agenciji za privatizaciju (5%)
4. javna aukcija za udele u Agenciji za privatizaciju (5%),
iz čega je evidentno da je najmanje rezultata ostvareno prema osnovnim
modelima privatizacije (javnim tenderom i javnom aukcijom).

Rezultati privatizacije manjinskih paketa akcija po godinama 112

Kompanije Prihod mil. EUR

30.04.2002 48 81,7
2003 125 120
2004 74 51,8
2005 311 126,4
2006 350 70,1
2007 423 163,2
2008 327 87,9
2009 228 7,7
30.04.2010 86 5
Ukupno 1615 714

112AF je u periodu maj 2008. do oktobra 2008. realizovao prodaju paketa akcija iz Privatizacionog registra
za 45 kompanija i ostvario finansijski rezultat 91 milion evra, prema Zakonu o pravu na akcije i novčanu
naknadu građanima. Investitori (kupci akcija) su u proteklom periodu investirali cca 500 miliona evra u
kompanije, privatizovane iz portfelja AF
190
191
192
Akcijski fond Republike Srbije, shodno usvojenim Izmenama Zakona o
besplatnoj podeli akcija i Izmenama Zakona o Agenciji za privatizaciju usvojenim
u Skupštini Srbije dana 05. maja 2010, prestaje da postoji kao pravno lice i sve
nadležnosti prelaze u nadležnost pravnog sledbenika Agenciju za privatizaciju.

Akcijski fond Republike Srbije je na kraju svog postojanja davanjem oglasa

obavestio javnost o svojim dotadašnjim aktivnostima u periodu od 2002. godine
do aprila 2010. godine 113 U tom smislu autor izdvaja sledeće aktivnosti i
rezultate:

U postupcima izjašnjavanja na Skupštinama akcionara privrednih društava u

skladu sa članom 8a, Akcijski fond se izjašnjavao u 1.102 zahteva Skuština
akcionarskih društava.

Akcijski fond je u skladu sa Članom 41d Zakona o izmenama i dopunama

Zakona o privatizaciji („Sl.gl.RS“ br.38/01,18/03,45/05 i 123/07) ustanovio i
sproveo postupak imenovanja privremenih zastupnika kapitala radi upravljanja
prenetim kapitalom u akcijama do njihove prodaje.

Akcijski fond je tako ustanovio proceduru imenovanja privremenih zastupnika

kapitala kojoj je u svakom pojedinačnom slučaju prethodilo izjašnjavanje lokalne
samouprave - opštinske, gradske, načelnika okruga, udruženja malih akcionara
i svih reprezentativnih sindikata, kako bi se obezbedila potrebna
transparentnost i konsenzus učesnika i zainteresovanih strana.

Od ukupnog broja raskinutih Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala između

Agencije za privatizaciju i kupaca (489), Akcijski fond je ponovo privatizovao 108
preduzeća, u 148 je imenovao zastupnike kapitala, u 171 firmi je pokrenut
stečajni postupak i u 63 firme zbog devastiranog zatečenog stanja posle
nesavesnog poslovanja bivših kupaca nije bilo moguće imenovati zastupnike
državnog kapitala.

113 Izveštaj Akcijskog fonda u listu „Politika“, 14.05.2010.god, str.28

193
U skladu sa Zakonom o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju
građani ostvaruju u postupku privatizacije, Akcijskom fondu su 2008. godine
preneti manjinski paketi akcija iz Privatizacionog registra za 100 kompanija.

Akcijski fond je realizovao zakonom predviđenim metodama prodaju za 45

kompanija i ostvario 30% veću vrednost cene akcija u odnosu na cenu kapitala
ostvarenu u tenderskim prodajama u Agenciji za privatizaciju. Ukupno ostvareni
finansijski rezultat u iznosu od 91 milion Evra je 06.01.2010. godine isplaćen
građanima Srbije.

Akcijski fond je u periodu 30. april 2002. godine do aprila 2010. godine po
zakonom regulisanim metodologijama i procedurama privatizovao manjinske
pakete akcija u 1.520 kompanija iz osnovnog portfelja i ostvario finansijski
rezultat 712 miliona evra.

U Budžet Republike Srbije je sukcesivno preneto 661 milion evra.

Privatizovanjem akcija u 284 kompanije u kojima je Fond PIO imao manjinske
pakete akcija preneto je sukcesivno u PIO fond 151 milion evra.

U prva 3 meseca 2010. godine Akcijski fond je prihodovao za Budžet R. Srbije

2,5 miliona evra realizacijom prodaje manjinskih paketa akcija u 52 kompanije.

Akcijski fond Republike Srbije je od 2002. godine do 31.12.2009. godine, za

svaku poslovnu godinu angažovao eksternog revizora za celokupno poslovanje.

Akcijski fond Republike Srbije je na dan prestanka postojanja raspolagao sa

sopstvenim novčanim sredstvima u iznosu od 483 miliona dinara i 249 miliona
dinara uplaćenih dividendi od kompanija iz portfelja čiji manjinski paketi akcija
nisu do tada prodati. U portfelju Akcijskog fonda je još ostalo neprodato
manjinskih paketa akcija u 480 kompanija, za koje se još nisu pronašli
potencijalni investitori.

Izmenama Zakona o besplatnoj podeli akcija i izmenama Zakona o Agenciji za

privatizaciju usvojenim u Skupštini Republike Srbije dana 05. maja 2010.
godine (Sl. glasnik br. 30/2010 od 7. maja 2010), Akcijski fond Republike Srbije
prenosi nadležnosti Agenciji za privatizaciju u svojstvu pravnog sledbenika u
zakonski regulisanom roku upisa u registar privrednih subjekata, što je izazvalo
određene sumnje u opravdanost i celishodnost ovakve odluke.

6. Štrajkovi i socijalni problemi kao posledica primenjenog modela

privatizacije

Na osnovu podataka pribavljenih od Saveza samostalnih sindikata Srbije, u

štrajku ili protestu u Republici Srbiji, u avgustu mesecu 2009. godine, nalazila
su se 49 preduzeća, koja zapošljavaju preko 20.000 zaposlenih. Razlozi štrajkova
su povezani. Ukoliko se zaposlenima ne isplaćuju zarade, najčešće im nisu
uplaćeni ni doprinosi za zdravstveno i penzijsko osiguranje, odnosno nije im
obezbeđeno obavezno socijalno osiguranje. Ovu situaciju u najvećem broju

194
slučajeva prati i loša realizacija proizvoda na tržištu, izostanak proizvodnje, loša
privatizacija, itd.

Kao ubedljivo najčešći razlog štrajka je to, što vlasnici preduzeća zaposlenima
nisu isplaćivali zarade (36 preduzeća, odnosno 73% slučajeva).

Na drugom mestu, po razlogu, nalazi se loša privatizacija, nerealizovanje

kupoprodajnih ugovora (5 preduzeća), potom dolazi neispunjenje zakonskih
prava zaposlenih na socijalni program (2 preduzeća). Preostali razlozi su
neplaćanje doprinosa, pitanje bezbednosti i zaštite na radu, pitanje visine
zarada, itd. (po 1 slučaj od navedenih preduzeća).

Ilustracije radi: u štrajku ili protestu, zbog problema u vezi sa privatizacijom,

pored ostalih, nalazila su se sledeća preduzeća:

1. „SVETLOST“ Beograd - 150 zaposlenih

- 100 zaposlenih
- za 33 meseca nisu isplaćene zarade i
doprinosi
- privatizovano
2. „GALENIKA“ Beograd
- 2.600 zaposlenih
- problemi vezani za način privatizacije
- sadržaj socijalnog programa u procesu
privatizacije
3. „ICG – GENEKS“ Beograd
- 4.850 sadašnjih i bivših zaposlenih
- isplata 200 evra po godini staža za
nedobijene akcije, pravo utvrđeno u
socijalnom programu
- obaveza je oko 15 miliona evra za
75.000 godina staža
4. „KOZARA KLUZ“ Beograd
- 227 zaposlenih
- oko toka privatizacije
- protesti održavani, trenutno odloženi,
čeka se realizacija dogovora
- za neisplaćene zarade duguje se
sadašnjim i bivišim zaposlenima oko 2
miliona evra
5. „IKARBUS“ Beograd
- 700 zaposlenih
- neisplaćene zarade za četiri meseca i
neplaćeni doprinosi
6. PIK „ZEMUN“ Zemun
11. „JUGOPREVOZ UGOPROMET“ AD
Čačak
- 50 zaposlenih
- neisplaćene zarade od trećeg meseca
2009. godine, po kolektivnom ugovoru i
neplaćeni doprinosi
12. „NISKOGRADNjA“ Čačak
- 65 zaposlenih
- neisplaćene zarade i nepovezan radni
staž za oko tri godine
7. „ ETERNA“ – Kula
- 100 zaposlenih
- većinski vlasnik „Rodić MB“, kupljeni
preko berze
- posle privatizacije, situacija se znatno
pogoršala
- dve godine ne rade,
- duguje se 30 plata zaposlenima
- nemaju povezan staž i socijalno
osiguranje
8. „GRADITELj“ Kikinda
- 170 zaposlenih
- nisu isplaćene zarade i doprinosi za
period april - juni 2009. godine, jer im
Pokrajinski fond za kapitalne investicije
nije uplatio sredstva za izvršene radove
- nije povezan radni staž 2005, 2006,
2007, 2008. i 2009. godina
9. GIK „BANAT“ Zrenjanin
- 200 zaposlenih
- za tri meseca nisu isplaćene zarade i
porezi i doprinosi
10. „ALPIS“ Kovin
- 70 zaposlenih
- nisu isplaćene zarade i nisu plaćeni
doprinosi od februara 2009. godine
- ne javlja se većinski vlasnik
- većinski vlasnik Zimonjić
- nisu isplaćene zarade i doprinosi od
novembra 2008. godine
- nisu plaćeni troškovi prevoza
13. „NAVIP“ Jagodina
- 50 zaposlenih
- neisplaćene zarade i nepovezan staž za
tri meseca

195
14. „NOVA SRBIJANKA“ Valjevo
- 105 zaposlenih
- nisu isplaćene zarade za tri meseca
- za 15 meseci nije povezan radni staž
15. „MAČKATICA“ Livnica čelika –
Surdulica
- 230 zaposlenih
- nepoštovanje prava zaposlenih - zarade
16. „KOPAONIK“ Kuršumlija
- 820 zaposlenih
- nepovezan radni staž
- neisplaćene zarade
17. „NITEKS“ Niš
- 750 zaposlenih
- neisplaćene zarade za šest meseci
2006. godine, tri meseca u 2008. godini i
dva meseca u 2009. godini
- neplaćeni doprinosi šest meseci 2006.
godine,
- neisplaćen regres za 2008. i 2009.
godinu
- dug prema zaposlenima oko 400
hiljada evra, po socijalnom programu
- traži se raskid kupoprodajnog ugovora
zbog nepoštovanja
18. „7. JULI“ Kuršumlija
- 600 zaposlenih
- privatizovan 2003. godine,
- raskinut kupoprodajni ugovor 2004.
godine
- nerešen status zaposlenih
- neisplaćene zarade od 2004. godine
19. „ZASTAVA ELEKTRO RAČA“
Kragujevac
- 300 zaposlenih
- neisplaćene zarade
20. „1 MAJ“ Batočina
- 250 zaposlenih
- isplata zarada
21. JAVNO PREDUZEĆE „3.OKTOBAR“ –
Bor
- 210 zaposlenih
- traže poštovanje dinamike isplate
zarada
22. FABRIKA LAK ŽICE , Bor
- 150 zaposlenih
- ne poštuje se kolektivni ugovor i
preuzete obaveze iz kupoprodajnog
ugovora, obzirom da su im prepolovljena
prava
- zarade, proizvodnja, itd.
23. „GRADITELj“ - Ivanjica
- Vlasnik: Vasilije Obradović
- 300 zaposlenih
- u 2009. godini nisu isplaćene zarade i
nisu plaćeni porezi i doprinosi
- u 2008. godini, za osam meseci nisu
plaćeni doprinosi
24. „BALKAN-BRIK“ - Vladičin Han
- 260 zaposlenih
- nisu isplaćene osam zarada i nisu
plaćeni doprinosi
- zbog štrajka, većinski vlasnik dao
otkaz ugovora o radu za 110 radnika,
ceo štrajkački odbor i Odbor sindikata
25. FGM „TRUDBENIK“ Ub
- 130 zaposlenih
- većinski vlasnik italijanska firma koja
je kupila udeo i deo imovine
- otkazan kolektivni ugovor, mesec dana
pre isteka roka
26. UP „ZVEZDA“ Brus
- 50 zaposlenih
- nisu isplaćene zarade od januara 2009.
godine
- nije isplaćen regres za 2009. godinu
- nisu plaćeni doprinosi IX/08 do VI/09
27. „TRAJAL“ Kruševac
- 2.395 zaposlenih
- najava protesta i štrajkova
- nepoštovanje kupoprodajnog ugovora
- suspenzija predsednika sindikata i
članova Odbora sindikata
28. „SRPSKA FABRIKA STAKLA“ Paraćin
- 1.740 zaposlenih
- najava protesta i štrajkova
- nepoštovanje kupoprodajnog ugovora
- zadnje tri godine nisu plaćeni doprinosi
- nisu isplaćene dve zarade zaposlenima
29. MEDOPRODUKT – Subotica
- 200 zaposlenih
- ne primaju zarade pola godine
30. IBARSKE NOVOSTI - Kraljevo
- 68 zaposlenih
- ne primaju zarade
31. UGOPROMET – Čačak
- 30 zaposlenih
- ne primaju zarade tri meseca
32. AERODROM PARKING – Beograd
- nisu primili zarade 14 meseci
33. NOVA SRBIJANKA – Valjevo
- 105 zaposlenih
- stupaju u štrajk zbog tehnoloških
problema i bezbednosti zaposlenih i
grada (amonijak)
34. MIN „INŽENjERING – Niš
U svim preduzećima su protesti zbog
neisplaćenih zarada
196
35. ZLATIBOR – MERMER
– 50 zaposleni
– štrajk zbog neplaćanja zarada od
decembra 2008.
36. JASTREBAC – Niš
(Metalski kompleks, štrajkovi zbog
neisplata zarada)
37. MAĐAR SO – Dnevni list –
- najavili štrajk ako ne dobiju svoje
zarade
38. FULL PROTEKT – Beograd
- protest 200 zaposlenih
- zbog najave ukidanja radnih mesta gde
oni obavljaju usluge obezbeđenja
39. UNIJA SINDIKATA PROSVETNIH
RADNIKA
- najava štrajka zbog visina plata u
prosveti
40. UTVA PRO ING – Pančevo
- 29 zaposlenih
- traže raskid ugovora zbog loše
privatizacije
41. „SRBOLEK“ – Beograd
- 70 zaposlenih
- traže zaostale zarade
42. AD „TITEL BREND“ – Titel
- 30 zaposlenih
- traže zarade koje im se duguju
43. „RAVANICA“ – Ćuprija (konditorski
proizvodi)
- sporan način privatizacije

6.1. Deindustrijalizacija i gubitak radnih mesta

Početkom 2001. godine, Vlada Republike Srbije pokrenula je sveobuhvatan

program reformi, koji je imao za cilj restrukturiranje privrede, privatizaciju
preduzeća, u cilju povećanja konkurentnosti i dohodovnih mogućnosti privrede.
U procesu privatizacije, između ostalog, došlo je do izmene strukture ekonomije
Republike Srbije.
U realnom sektoru: poljoprivredi, šumarstvu, vodoprivredi, ribarstvu, vađenju
ruda i kamena, prerađivačkoj industriji, građevinarstvu, trgovini, hotelima i
restoranima, saobraćaju i skladištenju, finansijskom posredovanju, kao i u
oblasti zdravstva i socijalnog rada, itd., došlo je do otpuštanja zaposlenih.
- U pomenutim granama, samo u periodu od 2001. do 2008. godine, smanjen
je broj ranih mesta za 400.841.

Istovremeno, povećan je broj radnih mesta u oblasti: osiguranja, penzijskih

fondova i drugih poslova u posredovanju, poslovima sa nekretninama i
iznajmljivanju, državnoj upravi i socijalnom osiguranju, obrazovanju,
komunalnim, društvenim i ličnim uslugama.
- U ovim delatnostima je povećan za 82.567 broj zaposlenih.

Stavljanjem u odnos 1.999.476 zaposlenih u 2008. godini naspram 2.101.668

zaposlenih u 2001. godini, dolazi se smanjenja broja radnih mesta od 102.192
što bi iznosilo 4,9%, a to bi bila relativno prihvatljiva cena restrukturiranja i
tranzicije.

Međutim, analizom uočavamo da je realan sektor praktično ostao bez 400.000

radnika i da je Republika Srbija u znatnoj meri deindustrijalizovana.

Sa druge strane, ova otpuštena lica zbog politike poslodavaca o prijemu

zaposlenih, godina života, kvalifikacione strukture i drugih faktora, u najvećem
broju slučajeva nisu mogla da nađu ponovo zaposlenje.

197
 Grafik - Zaposleni – privatni preduzetnici i zaposleni kod njih

Na primer, broj nezaposlenih starosne dobi od 45 do 64 godine i u prethodnoj

godini bio blago povećan u odnosu na ukupan broj registrovanih nezaposlenih,
ali to nije samo zbog ekonomske krize, već i zbog toga što još nije završen proces
privatizacije preduzeća.

"Prema Anketi o radnoj snazi iz oktobra prošle godine, procenat nezaposlenih

starosne dobi od 55 do 64 godine u 2008. godini bio je 7,4 odsto, da bi u 2009.
godini njihovo učešće u ukupnom broju nezaposlenih bilo 9,1 odsto. Kada je reč
o starosnoj dobi između 45 i 54 godine, procenat nezaoposlenih je sa 19, 6 odsto
u 2008. porastao na 20,9 u 2009. i 2010. godini".

U sivoj ekonomiji je po zvaničnoj statistici angažovano oko 18,2 odsto radno

sposobnog stanovništva i ta neformalna ekonomija učestvuje sa 35 odsto u
BDP. 114

Metalska industrija Srbije je ostala bez 90.000 zaposlenih. Tekstilna industrija je

više nego prepolovljena i ostala je bez više od 66.000 zaposlenih. Napominjemo
da je i poljoprivreda ostala bez 1/3 svog kadra (preko 62.000 zaposlenih), a ona
je zajedno sa turizmom i saobraćajem, trebala da bude jedna od glavnih
okosnica razvoja. 115

Određeno smanjenje broja zaposlenih u pojedinim granama i delatnostima moglo

bi donekle imati svoje opravdanje u sferi ekonomije (ali ne i u sferi socijalne
politike), da je dovelo do povećanja konkurentnosti naše privrede na svetskom
tržištu, da smo ostvarili širi asortiman roba i usluga koje nudimo u određenoj
klasi kvaliteta tržištu, po konkurentnim cenama.

Međutim, umesto povećanja rentabilnosti, ekonomičnosti i produktivnosti

preduzeća, u razdoblju od 2001. na ovamo, došlo je do velikog zatvaranja firmi.

Proizvodnja u metalskom sektoru je simbolična, ako izuzmemo mali broj

preduzeća koja su našla ozbiljnog strateškog partnera.

114 Ovo je prilično visoko učešće sive ekonomije u BDP kada se uporedi sa bilo kojom drugom zemljom EU.
115 Ove dve poslednje grane, su isto tako ostale bez 30 odnosno 20.000 zaposlenih.
198
U tekstilnoj industriji je konkurentan „Sintelon“ (koji je privatizovan pre 2001.
godine) po insajderskom modelu, kao i još par firmi. Tekstilna industrija je
praktično zatvorena, osim nekoliko primera na ivici egzistencije.

Brojna preduzeća koja su imala brend u oblasti prehrambene industrije, više ne

postoje sa svojim proizvodnim kapacitetima.

Nasuprot ovome, zaposlilo se 221.000 lica kao preduzetnici u njihovim

radnjama. Međutim, njihova nomenklatura usluga i proizvoda ne može da pruži
kvalitetan izvozni potencijal, ako nisu naslonjeni na strukturu jake industrije. U
delatnostima, koja je najviše zastupljena kod privatnih preduzetnika, dominira
trgovina sa malim radnjama i uslugama opravki i održavanja (45%), zatim sledi
privatno ugostiteljstvo (11%), proizvodnja u oblasti hrane i pića (7,4%),
građevinarstvo (9,5%), aktivnosti u vezi sa iznajmljivanjem i posredovanjem u
prodaji nekretnina (5,6%), itd. 116

Sredstva koja su ostvarena od privatizacije u svom kapitalnom delu su utrošena

u okviru javnog sektora, o čemu rečito govori i podatak da je administracija
neproporcionalno porasla u odnosu na druge sektore, uprkos tome što se
aktuelna vlada konstantno pojavljuje sa novim podacima o navodnom smanjenju
broja zaposlenih u državnoj administraciji. 117

Grafik – Zaposleni u preduzećima, ustanovama i organizacijama - vanprivreda

Razvoj na sektoru usluga u određenoj konstalaciji faktora bi mogao da bude

rešenje za Beograd, Novi Sad, odnosno sredine koje poseduju određeni potencijal
visokoobrazovanog i stručnog kadra, tehnološke resurse, itd. Međutim, za
najveći deo Srbije to nije rešenje. 118

116 Međutim, većina usluga koja se pruža putem ovih radnji je na lokalnom nivou, namenjena užem
lokalnom tržištu i ne predstavlja pravi ekspanzioni potencijal koji bi mogao da uravnoteži bilans
spoljnotrgovinske razmene, kompenzuje uvoz, nastupa u izvozu i dinamično poveća BDP.
117 U ovom kontekstu kao primer treba sagledati i navodno smanjenje broja zaposlenih u Agenciji za

privatizaciju.
118 Proces deindustrijalizacije je praktično najviše pogodio Srbiju van ovih pobrojanih gradova.

199
I pored određenih metodoloških teškoća, da se tačno utvrdi promena broja
zaposlenih po regionima (jer je Republički zavod za statistiku i informatiku u
periodu od 2000 – 2003. godine izvršio izmenu skupa obuhvata zaposlenih)
nedvosmisleno je da, kada su u pitanju otpuštanja, najviše su pogođene oblasti
Borskog okruga – Bor, Kladovo, Majdanpek, Negotin - gde je broj zaposlenih u
preduzećima, ustanovama i drugim organizacijama, smanjen za 37,6%,
Topličkog okruga – Blace, Žitorađa, Kuršumlija, Prokuplje, gde je broj zaposlenih
u preduzećima, ustanovama i drugim organizacijama, smanjen za 35,9%,
Jablaničkog okruga – Bojnik, Vlasotince, Lebane, Leskovac, Medveđa, Crna
Trava, gde je broj zaposlenih u preduzećima, ustanovama i drugim
organizacijama, smanjen za 34,3%, Zaječarskog okruga – Boljevac, Zaječar,
Knjaževac, Soko Banja - gde je broj zaposlenih u preduzećima, ustanovama i
drugim organizacijama, smanjen za 32,2%. 119

Određena kompenzacija gubitka navedenih radnih mesta u preduzećima

ostvarena je osnivanjem preduzetničkih radnji u Nišu, Paraćinu, Ćupriji,
Jagodini, Požarevcu, Pirotu. Međutim, iako se povećanje broja zaposlenih u
sektoru meri sa procentima od preko 100%, ono jedva da je bilo primetno da na
neki način umanji ukupan odlazak ljudi iz preduzeća.

Sa druge strane, možemo da ocenimo da je tu jedna industrijska tradicija i

proizvodnja zamenjena sa zanatstvom i sitnom trgovinom, kao i pružanjem
usluga održavanja. Takva struktura ekonomije nije u mogućnosti da bude snažna
poluga privrednog razvoja, da supstituiše uvoz i ostvari pozitivne izvozne i
platnobilansne rezultate.

6.2. Nezaposlenost u Srbiji

Nezaposlenost je jedan od najvećih ekonomskih i socijalnih problema sa kojima

se suočava Srbija. Regionalna analiza po okruzima pokazuje da su prosečno
učešće u ukupnom broju aktivno nezaposlenih od 4,8% imali Nišavski (52.023),
Raški (47.582), Mačvanski (39.707), Zlatiborski (37.822), Šumadijski (37.434),
Jablanički (35.369), Južno-banatski (34.834), Sremski (34.564), Pčinjski
(31.369) i Srednje-banatski okruzi (26.161 aktivnog tražioca posla).

Najmanje se posao tražio u Požarevcu i drugim mestima Braničevskog okruga,

kao i u Kolubarskom, Zaječarskom i Borskom okrugu. Najveći udeo aktivno
nezaposlenog u ukupno nezaposlenom stanovništvu Republike bio je u
Pirotskom (98,4%), Pčinjskom (98,3%), Borskom (97,8%), Zlatiborskom i
Šumadijskom okrugu (po 97,3%).

Generalno, problem visoke nezaposlenosti je izraženiji u centralnom i južnom

delu Srbije, gde je stopa nezaposlenosti uglavnom iznad 25%, u poređenju sa
zapadnim i severnim krajevima.

119Praktično u celoj Srbiji sa izuzetkom regiona Novog Sada i Beograda, smanjen je broj radnih mesta u
preduzećima.
200
I pored aktivnih mera politike zapošljavanja, nezaposlenost se iz godine u godinu
povećava, pri čemu je obim i struktura nezaposlenosti veliki regionalni problem i
glavni generator siromaštva.

Ovom problemu u znatnoj meri u postojećim uslovima doprinosi i država koja

masovno otpušta i visokoobrazovane zaposlene u državnoj upravi pod izgovorima
da je to zahtev MMF-a, ili da je to proizvod svetske ekonomske krize, dok se
istovremeno na istim pozicijama upošljavaju partijski kadrovi i politički podobna
lica, što dokazuje kretanje na grafiku (Zaposleni u preduzećima, ustanovama i
organizacijama - vanprivreda).
Sama činjenica da je Odluka o maksimalnom broju zaposlenih u državnoj upravi
za period od godinu dana izmenjivana i dopunjavana čak 20 puta 120 , svaki put
pomeranjem broja na gore, bez toga da je to propraćeno u javnosti, jasno
određuje stav aktuelne vlasti prema građanima i njihovoj inteligenciji.
Međutim, činjenica da MMF na to nije upozoravao Vladu, iako je upravo MMF
navodni razlog i izgovor za štednju i smanjenje državne uprave, jasno govori da
stvarni razlog za navedene akcije Vlade leži negde drugde, što je zastrašujuće!
Ovakva situacija i dalje pogoduje samo odlivu mozgova i protežira trend da veliki
broj visokostručnih kadrova nastave da kontinuirano odlaze iz naše zemlje da
svoj potencijal ponude i realizuju u drugim državama. Ovo je svojevrsna i svesna
stručna depopulacija, po kojoj smo prema WEF na 4 mestu na svetu.
Kod državne uprave je često izražena i konkretna maltene genocidna kadrovska
politika oličena posebno u nezakonitom otpuštanju (kao viška zaposlenih)
trudnica i porodilja, što kao ukupnu posledicu ima i dalju stručnu i apsolutnu
depopulizaciju Srbije, koja po svemu sudeći nije i ne može biti nenamerna, jer je
u pitanju kontinuirana tendencija otpuštanje ove ciljne grupe..
U ovome prednjači Agencija za privatizaciju koja ovu „politiku“ dosledno
sprovodi, pa je u jednom krugu određivanja viška zaposlenih otpustila svih 16
trudnica i porodilja (uz neposrednu podršku Vlade Republike Srbije)!
Nakon ove odluke direktora Agencije za privatizaciju u periodu od 2008.-2011.
godine, kojom je broj zaposlenih u Agenciji za privatizaciju smanjen na 274, ova
Agencija je za samo nekoliko meseci ponovo tiho narasla u smislu broja
zaposlenih političkih kadrova na 306, što je potpuno rasvetlilo i objasnilo
pozadinu ovakve kadrovske politike ovog organa državne uprave, oličenog u
otpuštanju svih trudnica i porodilja usred zakonske zaštite.
Ovaj nagli skok broja novozaposlenih političkih kadrova od preko 10% nije sve iz
arsenala što je primenjeno za udomljavanje političkih kadrova, već je ta
„kombinacija“ pored sistema uhodanih stečajnih poverenika, proširena i na veliki
broj zastupnika kapitala, koji kao podobni ordiniraju u podržavljenim
preduzećima nakon raskida ugovora o privatizaciji, kojih pritom treba reći ima
već između 600 i 700.

U Topličkom i Jablaničkom okrugu zabeležena je stopa nezaposlenosti viša od

nacionalnog proseka, a slede ih Pčinjski, Mačvanski, Srednje-banatski, Nišavski,
Sremski, Pirotski i Zapadno-bački okruzi.

120 Sl. gl. RS 109/09, Sl. gl. RS 05/10, Sl. gl. RS 29/10, Sl. gl. RS 43/10, Sl. gl. RS 46/10, Sl. gl. RS 50/10,

Sl. gl. RS 51/10, Sl. gl. RS 64/10, Sl. gl. RS 67/10, Sl. gl. RS 73/10, Sl. gl. RS 74/10, Sl. gl. RS 75/10, Sl.
gl. RS 79/10, Sl. gl. RS 84/10, Sl. gl. RS 87/10, Sl. gl. RS 89/10, Sl. gl. RS 97/10, Sl. gl. RS 01/11, Sl. gl.
RS 04/11, Sl. gl. RS 12/11.
201
U 2007. godini odnos između najrazvijenijeg i najnerazvijenijeg okruga u Srbiji,
prema ostvarenim stopama zaposlenosti iznosio je 4:1. Sa aspekta
nezaposlenosti – okruzi na jugu Srbije su pet puta u nepovoljnijoj situaciji
(prema stopama nezaposlenosti) u odnosu na severnija područja. 121

Stopa nezaposlenosti u Republici Srbiji prema okruzima i opštinama u junu 2009.

godine je maltene na nivou katastrofe kako sledi:

1. Grad Beograd – ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 14%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 5;
2. Severno-bački okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 25,2%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 2;
3. Srednje-banatski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 33,4%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 5;
4. Severno-banatski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 29,8%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 6;
5. Južno-banatski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 33,8%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 8;
6. Južno-banatski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 33,8%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 8;
7. Zapadno-bački okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 35,2%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 4;
8. Južno-bački okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 25,8%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 11;
9. Sremski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 29,9%, dok je broj Opština sa
stopom nezaposlenosti većom od 25% 5;
10. Mačvanski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 39,9%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 8;
11. Kolubarski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 20,2%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 2;
12. Podunavski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 28,4%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 2;
13. Braničevski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 20%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 3;
14. Šumadijski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 35,9%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 7;
15. Pomoravski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 36,8%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 6;
16. Borski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 30,8%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 4;
17. Zaječarski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 35,5%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 4;
18. Zlatiborski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 34,3%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 7;
19. Moravički okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 27,7%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 3;
20. Raški okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 45%, dok je broj Opština sa
stopom nezaposlenosti većom od 25% 5;
21. Rasinski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 34,5%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 6;

121 Izveštaj o razvoju Srbije u 2008. godini, Republički zavod za razvoj, april 2009. godine
202
22. Nišavski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 36,5%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 8;
23. Toplički okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 50,8%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 4;
24. Pirotski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 37,5%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 4;
25. Jablanički okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 48,5%, dok je broj
Opština sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 6;
26. Pčinjski okrug ima ukupnu stopu nezaposlenosti od 41,5%, dok je broj Opština
sa stopom nezaposlenosti većom od 25% 7.

Nema zvaničnih podataka za Kosovski, Pećki, Prizrenski, Kosovsko-mitrovački i

Kosovsko-pomoravski okrug, gde je prema nezvaničnim podacima stopa
nezaposlenosti približno 80%.

Od ukupnog broja okruga na teritoriji Republike Srbije (bez Kosova i Metohije), u

22 upravna okruga stopa nezaposlenosti je od 25% do 50.8%, dok je samo u dva
upravna okruga od ukupno 25, stopa nezaposlenosti 20.2%, odnosno 14%. 122

Preko napred navedenih podataka koji se odnose na jun 2009. godine,

alarmantan je i podatak da se u prva tri meseca 2010. godine u Srbiji broj
nezaposlenih povećao za 15.828, čemu je prema analizi najviše doprinela
navodna „reforma državne uprave“

Tabela - Broj privatizovanih preduzeća u periodu od 2002 – 2009. godine, po

modelu privatizacije 123

122 Analiza ukupne stope nezaposlenosti po okruzima, odnosno opštinama, jasno ukazuje da se
nezaposlenost rapidno uvećala u opštinama koje su imale veći broj preduzeća, a time i više privatizacija koje
su u međuvremenu potpuno neuspešno ili umereno neuspešno sprovedene!
123 Podaci Agencije za privatizaciju

203
204
205
7. Prikaz broja zaposlenih i nezaposlenih u Republici Srbiji prema okruzima
i opštinama u junu 2009. godine

206
207
208
209
210
211
212
Imamo li u vidu ono što je konceptom privatizacije predviđeno i do sada urađeno,
ukupni rezultati upućuju na zaključak da je proces privatizacije još uvek daleko
od svog kraja i da privatizacija u Srbiji nije dala ni blizu očekivane rezultate, čak
naprotiv.

213
Iz navedenog je potpuno jasno da privatizacija nije «magična mašina za stvaranje
profita« i da neće dovesti do rasta efikasnosti svih postojećih preduzeća – jer
mnoga od njih «spasioci» nisu uspeli, ili neće uspeti, da ozdrave.

Percepcija zaposlenih ukupnog stanja u preduzećima posle privatizacije prilično

je crna. Sve vidljiviji je raskorak između očekivanih ciljeva, odnosno
proklamovanih principa socijalno prihvatljivih tranzicionih poteza i stvarno
postignutih rezultata, izuzimajući nekoliko retkih primera gde su ostvareni
pozitivni efekti.

Iskustvo drugih zemalja za nas očigledno nije bila dovoljna opomena. Oni koji to
nikako nisu smeli, ipak su zaboravili da privatizacija nije isključivo ekonomska
stvar, već je uvek i socio-politička stvar, a da priča da negativnih posledica u tom
procesu nema jednostavno nije tačna. O tome jasno govori i prethodna statistika
nezaposlenosti, koja je još gora nego što se to na prvi pogled čini, jer nisu njome
obuhvaćeni statistički podaci o nezaposlenosti za Kosovski, Pećki, Prizrenski,
Kosovsko-Mitrovački i Kosovsko-Pomoravski upravni okrug, koji su maltene u
svim slučajevima približni 80% nezaposlenosti, što se bez oklevanja može nazvati
i katastrofalnim razmerama nazaposlenosti, a time i siromaštva.

Vremenska disproporcija između potrebe brzih promena i stvaranja efikasne

privredne strukture i zatečenog stanja sa viškom zaposlenih, kod zaposlenih
stvara nesigurnost i strah od daljeg gubitka posla. Potpuno je izvesno da će u
dužem vremenskom periodu postojati veća ponuda od tražnje za radnom
snagom. Ovo pored materijalno-socijalne dimenzije ima i svoju specifičnu
psihološku dimenziju.

Dublja istraživanja bi verovatno ukazala na direktnu korelaciju između ovakve

situacije i pogoršanja demografske situacije (pada prosečne stope sklopljenih
brakova, smanjenja stope rađanja uz istovremeno povećanje stope smrtnosti...).
Toj slici doprinose i otpuštanja visokoobrazovanih kadrova iz državne uprave,
posebno trudnica i porodilja, od kojih se samo radi želje za zasnivanjem porodica i
stvaranjem potomstva stvaraju novi socijalni slučajevi koji su nepodobni i za
zapošljavanje i za ostanak na poslu, samo zato jer hoće zajemčeno pravo na
porodicu i potomstvo. To pravo im se osporava upravo od strane države i njene
uprave, iako se time krši ustavom zajemčena kategorija.
Navedeni negativni primer iz državne uprave (Agencija za privatizaciju), govori o
svim oblicima i pravcima kontradiktornosti države i njene uprave, koja se sa jedne
strane navodno zalaže za rađanje i porast nataliteta, a sa druge strane proganja i
finansijski uništava one koji to rade.
Iz ovog primera se može utvrditi da je nesavesno poslovanje široko
rasprostranjeno i u privatnom sektoru i sektoru državne uprave (koja bi trebala da
bude primer poštovanja Zakona i Ustava, a ne primer za nezakonje u privatnom
sektoru), što je proces sa nesagledivim posledicama, ali i sa jasnim indikacijama
da su koreni ovog problema znatno dublji od same bahatosti i nestručnosti onih
koji to sprovode.

Naprosto, sada radnici i u subjektima privatizacije doživljavaju privatizaciju kao

nešto u čemu oni ne vide svoju korist, već osećaju da gube, a taj sindrom se
polako i nehumano prenosi i na državnu upravu koju umesto kao profesionalnu

214
i stručnu celinu, definiše stranačka pripadnost svih nivoa radnih mesta, počev
od nekvalifikovane radne snage do menadžmenta.

Ovaj primer daje jednostavno objašnjenje zbog čega postoji ogroman prostor za
jačanje populističkih političkih partija i grupa koje nude naizgled laka rešenja i
nailaze na «pogodno tlo» kod socijalno ugroženog stanovništva, koje u svojoj
ugroženosti i nema drugi izbor. Ovo dovodi do političke nestabilnosti, a politička
nestabilnost ponovo otvara krug svih navedenih problema.

Uspesi kandidata svih takvih partija na izborima su najbolji dokaz da zbog

ovakvog načina vođenja privatizacije i državne uprave bez uvažavanja teškog
socijalnog položaja ljudi i potrebe i značaja socijalne pravednosti, struke i
stručnosti jača novu desnicu zasnovanu sada ne više na nacionalizmu, nego na
socijalno teškoj situaciji koja se ne dešava, već se sistematski proizvodi.

Ovo istraživanje je pokazalo da se ljudi koji sprovode privatizaciju moraju

zapitati kakva je percepcija ovog procesa, ne samo MMF-a, Svetske banke ili
nekih drugih međunarodnih organizacija, već i građana, radnika, birača – ako se
ne uvaže njihovi legitimni interesi, kao što su pravo na rad, porodicu i
potomstvo. Postavlja se i pitanje neizvesnosti i rizika kuda će ovakav politički
proces odvesti Srbiju u bližoj i daljoj budućnosti.

U dosadašnjem toku tranzicionih procesa u Srbiji bilo je pozitivnih pomaka, koji

su pre svega izuzeci koji odstupaju od loših pravila, pre svega u postizanju
makroekonomske stabilnosti, ali i grešaka, što se ispoljavalo u usporenom rastu,
visokoj stopi nezaposlenosti, niskoj stopi investicija, niskoj konkurentnosti,
visokom spoljnotrgovinskom deficitu, sporom rastu privatnog sektora, niskom
nivou stranih investicija, još uvek jako rasprostranjenoj neformalnoj (sivoj)
ekonomiji, zadržavanju visokih subvencija za neproduktivna preduzeća
(uključujući i ova u poslednje vreme podržavljena), nedovoljno razvijenom
finansijskom tržištu, nerestrukturiranom javnom sektoru...

Uprkos svemu tome, kao i zamerkama pojedinih analitičara da je do sada

privatizacija služila isključivo punjenju budžeta za potrošnju, da je bilo mnogo
neregularnosti u sprovođenju tog procesa i da ne postoje adekvatni mehanizmi
njene kontrole, ipak bi bilo pogrešno «rušiti urađeno i počinjati iz početka», već bi
se moralo posvetiti ispravljanju grešaka i daljoj afirmaciji elemenata neophodnih
za stvaranje efikasne trzišne privrede.

Problem je i to što se ovakva privatizacija prikazuje uspešnom i kvalitetnom, pa

se s pravom postavlja sledeće pitanje: Zašto neko ne objasni paradoks
prikazivanja naše privatizacije toliko uspešnom kao da nam se svet divi, dok su
njeni rezultati za čuđenje?

Prezentovanim rezultatima se može ukazati na neophodnost da se shvati važnost

kvalitetnog sprovođenja procesa privatizacije i neophodnost pravovremenog i
aktivnog uključivanja svih socijalnih partnera, pa i sindikata, kako Republika
Srbija ne bi dublje ušla u vrtlog bespovratnog procesa.

215
7.1. Deindustrijalizacija

Model privatizacije kakav se sprovodi u Srbiji odavno je na tapetu stručne

javnosti. U naučnim krugovima opisane su mane ovakve privatizacije i ponuđena
rešenja, ali ni u životu ni u politici nema posledica takvih ukazivanja.

Privatizacija se odvija dosledno, brže ili sporije, ali sa posledicama koje izgledaju
kao rezultat nekakve namerne strategije za uništavanje srpske privrede i
društva.

Očekivalo se da će model prodaje preduzeća doneti povećanje efikasnosti u

privatizovanim firmama i napredak srpske privrede. To se, međutim, nije
dogodilo. Već je više od četvrtine prodaja je poništeno, a jedan broj preduzeća
nikada nije ni nastavio da radi. Takođe, izvestan broj preduzeća kupljen je sa
ciljem koji nije unapređenje proizvodnje nego zauzimanje građevinskog zemljišta,
objekata i sl.

»Očekivanja da će se ekonomskom politikom privatizacije, kao jednom od

ključnih tačaka deregulacije i liberalizacije po receptu MMF-a, obezbediti
sveukupni ekonomski napredak – pokazala su se kao nerealna. Problemi
nezaposlenosti, rasta siromaštva, negativnog trgovinskog bilansa i spoljne
zaduženosti ostaju i dalje osnovne razvojne teškoće koje se, očito, samo
prodajom društvenih i državnih preduzeća ne mogu rešiti«. 124

»Umesto povećanja efikasnosti, u velikom procentu se može govoriti o

neuspešnim privatizacijama koje su dodatno pogoršale strukturu i performanse
srpske privrede«. 125

»Naša dosadašnja tranzicija, putem privatizacije, dovela je do maksimizacije

svojine malog broja privilegovanih i kriminalizovanih pojedinaca, tj. do tajkunske
eksproprijacije ranije stvorenog društvenog kapitala i lišavanja svojine najvećeg
dela stanovništva. Umesto usmerenosti na stvaranje bogatstva, usavršavaju se
mehanizmi njegove redistribucije i prisvajanja renti«. 126

»Privatizacija se u Srbiji odvijala na način da su preduzeća i suviše često

prodavana vlasnicima sa sumnjivim kapitalom i nedovoljnim poslovnim
kompetencijama«. 127

»Naočigled svih nas, „razvojni model“ u Srbiji se dominantno svodio na otvaranje

banaka, šoping molova, kladionica 128 i izgradnju luksuznih poslovnih i
stambenih objekata«, navodi Šoškić i ukazuje da u našoj strukturi bruto dodate
vrednosti (podatak za 2006. godinu, Statistički godišnjak Srbije, 2008, str. 134),
gotovo 60% potiče od usluga, a tek 29% od industrije i građevinarstva.

124 Božo Drašković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu, na savetovanju »Ekonomska tranzicija u

Srbiji 2001–2005« (Ekonomski anali, 2006, str. 219).

125 Božidar Cerović sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu (»Srbija u tranziciji i – krizi«, str. 23, u zborniku

Tranzicija u Srbiji, Ekonomski fakultet u Beogradu, 2009).

126 Marko Sekulović, sa Ekonomskog fakulteta u Nišu (»Tranzicija u ogledalu krize«, isto, str. 222).
127 Dejan Šoškić (»Privredna struktura posle tranzicije«, isto, str. 31).
128 Ovaj model se često naziva i kazino privatizacija

216
U odnosu na zemlje EU, koje su po nivou BDP po glavi stanovnika bliže Srbiji,
vidi se da one imaju daleko viši procenat učešća industrije i građevinarstva nego
što je to u Srbiji.

Zemlja učešće ind. i građ. u BDP (u %) 129

Češka Republika 38,3
Slovačka 35,0
Rumunija 34,5
Slovenija 34,1
Poljska 31,7
Bugarska 31,5
Mađarska 30,7
Srbija 29,1

»Ono što se desilo u našoj zemlji je dramatičan pad industrijske proizvodnje, tj.
deindustrijalizacija, tokom 90-ih godina, od koje se ni izbliza nismo oporavili
tokom poslednje reformske decenije« 130 .

U pogledu zaposlenosti rezultati su takođe daleko od željenih pošto se nije desio

očekivani talas otvaranja novih radnih mesta kao rezultat reformskih procesa.
Od 2000. do danas bez posla u Srbiji ostalo je više od 500.000 radnika. 131

Stopa nezaposlenosti će prema procenama u 2011. godini preći 20%, bez obzira
na promenjenu metodologiju u poslednjoj posmatranoj godini, koja daje
povoljnije pokazatelje.

»Beležimo kontinuirani pad zaposlenosti, uprkos reformama koje se sprovode«,

poziva se Šoškić na podatke Republičkog zavoda za statistiku iz 2008. Uz to, u
Srbiji je procenat (6,98%) ukupnog stanovništva zaposlenog u prerađivačkoj
industriji gotovo upola manji nego u Češkoj (13,36%) ili Sloveniji (13,31%) a za
oko trećinu niži nego u Bugarskoj (9,62%) ili Rumuniji (9,15%) 132 .

Da bi slika bila potpunija treba dodati da je izvoz Srbije pokrivao 77% uvoza
1990. godine, a za 2007. godinu taj procenat je bio 47,6. Drugim rečima, gotovo
je prepolovljena stopa pokrivenosti uvoza izvozom. 133

Krajem juna 2010. godine spoljni dug Srbije povećan je za 2,4 odsto u odnosu na
maj; dostigao je 30,67 milijardi dolara i bio je za 2,8 puta veći nego 2000. godine,
koja je prethodila tranziciji privrede, ukazali su stručnjaci Instituta za tržišna
istraživanja IZIT 134 . Prema rečima Miloja Kanjevca, direktora IZITA, očigledno je
da je osnova tranzicije bila prekomerno zaduživanje i neproduktivno trošenje
finansijskih sredstava, uz »kazino privatizaciju« koja je pogodovala krupnom
kapitalu i stvaranju monopolsko-kartelskih grupa.

Danas je jasno da su izneverena očekivanja od privatizacije – bar najvećeg dela

stanovništva. To možda najbolje pokazuje armija od blizu pet miliona stanovnika

129 (Eurostat, godišnjak 2008, str. 104)

130 Dr. Dejan Šoškić
131 Večernje. Novosti, 20.09.2009).
132 Dr. Dejan Šoškić, podaci Republičkog zavoda za statistiku iz 2008
133 Statistički godišnjak Srbije, 2008, str. 275).
134 Tanjug
217
Srbije koji su se prijavili na poziv za upis za dobijanje besplatnih akcija u
vrednosti od po hiljadu evra, koje obećanje je iznevereno.

Istraživanje iz 50 privatizovanih preduzeća koje je proveo Ujedinjeni granski

sindikat Nezavisnost 135 pokazalo je da je apsolutna većina – oko dve trećine
ispitanika (62,5%) – nezadovoljna efektima privatizacije.

Privatizacija se nastavlja, uprkos ovakvim rezultatima i mada se već javno

postavlja pitanje njenog legitimiteta 136 . Ono što sada najavljuju poznavaoci jeste
talas preuzimanja firmi zbog pada cena akcija od skoro 80% za godinu dana 137 .

Kakve će najčešće posledice imati taj »drugi talas privatizacije« može da se

pretpostavi iz analize preduzeća – akcionarskih društava koja su nastala iz
društvenog sektora svojinskom transformacijom, najpre kroz masovnu
insajdersku privatizaciju sa velikim brojem malih akcionara, da bi se potom
došlo do koncentracije kapitala, odnosno prodajom akcija na berzi uspostavljena
je »gazdinska« kontrola nad kapitalom.

»Do nestabilnosti, rasta zaduženosti i pada zaposlenosti došlo je nakon

koncentracije vlasničke strukture«, navode autori analize Drašković, Kostić i
Rajković 138 .

»Koncentracija vlasničke strukture nad privatizovanim preduzećima, naročito u

slučajevima kada u privatizaciji nisu učestvovale multinacionalne kompanije,
nije vodila ka rastu konkurentnosti, ekonomskoj efikasnosti i rastu
zaposlenosti«.

Procenjuje se da će oko dve stotine preduzeća do kraja godine »dobiti novog

gazdu ili akcionara«, preuzimanjem firmi ili dokupljivanjem akcija. 139 Tu je reč o
jeftinoj kupovini vlasništva, ali je sada razvijena i nova, špekulantska tehnologija
za preuzimanje firmi. Takav je primer sa preduzećem »Informatika« a.d. iz
Beograda, gde je jedna investiciona i brokerska kuća uz samo 2,6% vlasništva
akcija, prikupljala ovlašćenja drugih fondova i malih akcionara, uveravajući ih –
manipulacijama i nerealnim obećanjima da preko akcionarske skupštine
izglasaju promenu uprave preduzeća i postave svoje ljude u upravni odbor i
menadžment. Mogu samo da se pretpostavljaju razmere katastrofe za preduzeće
da je ovaj poduhvat uspeo.

Gotovo nikakva zakonska zaštita ne postoji od takvih neodgovornih špekulacija

pa se sa velikom sigurnošću može pretpostaviti da će mnoga preduzeća u
vlasništvu brojnih malih akcionara postati žrtve ovakvog preuzimanja – čak i bez
kupovine krizom obezvređenih akcija. Ovakve transakcije samo će pogoršati
ukupno stanje srpske privrede i smanjiti šansu Srbije da postigne ekonomsku i
socijalnu stabilnost.

135 (Centar za obrazovanje, istraživanje i privatizaciju u saradnji sa Progetto Sviluppo)

136 »Privatizacija bez legitimiteta«, Politika, 19.06.2009.
137 »Talas preuzimanja tek će uzeti maha«, Blic, 28.03.2009.
138 Tranzicija u Srbiji, str. 265
139 Blic
218
Na šta mogu da računaju »objekti privatizacije«? Ljudi koji su pogođeni gubitkom
posla i životne perspektive mogu da se bore samo za goli opstanak, da prežive ali
ne i da pobede. Na vapaje unesrećenih i dalje se javno odgovara da su »borci za
utopiju«, da traže »prevaziđena prava na rad«, da »čuvaju neradničke privilegije iz
socijalizma«, itd. Još se ne priznaje da je reč o prekršenim privatizacionim
ugovorima, neosmišljenim privatizacijama i izneverenim početnim ciljevima
čitavog poduhvata.

»Od početka primene aktuelnog koncepta privatizacije, preporučeno je da se

model privatizacije u nastavku diverzifikuje i uključi i druge moguće modele
kako bi se proces ubrzao i decentralizovao. To se nije dogodilo već se nastavilo sa
modelom prodaje«, podseća Cerović 140 i postavlja pitanje da li je bilo bolje preći
na neki od decentralizovanih modela privatizacije po kojima bi zaposleni, a
delom i građani, postali vlasnici akcija. To bi omogućilo oporavak preduzeća ili
dalju prodaju ili likvidaciju ako nema drugog rešenja. Strateško partnerstvo
(proklamovano, a vrlo retko ostvareno), korporativna svojina, konzorcijumsko
vlasništvo, zadrugarstvo ili razni modeli participacije i saupravljanja mogli su da
budu alternativa – ali nisu omogućeni.

Kreatori sadašnjeg stanja u Srbiji i dalje se ne libe da se hvale svojim delima.

Predstavnici jedne konsultantske firme organizovali su proletos panel diskusiju
pod naslovom »Privatizacija ili podržavljenje« 141 i ocenili da je u Srbiji »atmosfera
prema privatizaciji kao da je 1948. godina«. Pored ostalog, direktor te firme
pohvalio se kako je njegova firma za proteklih osam godina učestvovala u
privatizacijama čija je vrednost transakcija u Srbiji osam milijardi evra i da je
najčešći savetnik države i najvećih kupaca srpskih firmi. Po njegovom mišljenju,
prilikom prodaje nije važno koliko košta/vredi firma, važno je da se proda, makar i
za jedan evro. Takođe, da nije važno da li je firma profitabilna ili nije. Konačno,
ako i mora da postoji monopolsko preduzeće, onda neka bude privatno 142 .

Objašnjavajući kako su »mediji često u zabludi«, on je pomenuo primer

»Galenike«, gde je njegova firma privatizacioni savetnik države i rekao da ga
novinari i radnici stalno pitaju za cenu ove fabrike lekova, »a cena nije
najvažnija, mi procenu nismo ni uradili«.

Odabrani učesnici na pomenutom skupu u Medija centru iznosili su i razne

druge argumente u prilog podrške nastavljanju dosadašnje privatizacije. Na
primer, »kapitalizam je inherentna ljudskoj prirodi« i »štetno je radovanje što je
kapitalizam u krizi« 143 ili »bizoni nisu imali gazde pa su izumrli, a krave su
preživele pošto su imale gazde« 144 ili »ljudi kod nas ne žele da rade, istorijat
srpske lenjosti seže iz života u srednjovekovnim zadrugama gde su muškarci radili
samo dva meseca godišnje« 145

Kod ovakvih argumenata možda je zgodno pomenuti i jednu od omiljenih fraza

obožavalaca slobodnog tržišta, »vuk na ovcu svoje pravo ima«, koja treba da

140 Tranzicija u Srbiji,str. 23

141 Medija centar, Beograd, 06.07.2009.
142http://www.balkanmagazin.net/kolumna/novosti_i_politika/ozalosceni_posustalom_privatizacijom.html
143 Goran Nikolić, Institut za ekonomske studije
144 Miroslav Prokopijević, Centar za slobodno tržište
145 Mijat Lakićević, urednik u Blicu

219
potvrdi pravo jačega i princip evolucije i prirodne selekcije svuda pa i u ljudskim
poslovima. To bi trebalo da znači da jači radi što hoće, a slabiji trpi što mora.
Tome su skeptici smislili sledeće primedbe: ako imamo svest o racionalnom
ponašanju onda »vuk na ovcu svoje pravo ima« da bi opstao, ali samo na jednu, a
ne i da zakolje celo stado što on nagonski čini. A ako vodimo računa o
pravednosti – sit vuk nema pravo ni na to svoje jedno jagnje, nego samo vuk koji
je gladan... 146

Jedan od najvećih problema sa kojim se Srbija u vreme krize suočila upravo

drastičan pad zaposlenosti. Ta konstatacija se potkrepljuje podatkom da je u
prethodnih godinu dana bez posla ostajalo u proseku oko 14.000 ljudi mesečno,
„a dodatno opterećenje predstavlja to što analize svih dosadašnjih svetskih kriza
pokazuju da posle okončanja recesije, pad zaposlenosti traje još godinama“.
Katić upozorava i na loš odnos broja zaposlenih, oko 1,8 miliona, i broja
penzionera, oko 1,6 miliona, što znači da „Srbija ulazi u opasnu zonu
izjednačavanja broja zaposlenih i penzionera“. 147

Ovakav trend ako bi se poredio sa krvnim pritiskom, jasno kaže kada se spoje ova
dva faktora nastaje kolaps ili smrtni ishod.

7.2. Dve evidencije o nezaposlenosti 148

U Srbiji postoje dve evidencije o broju nezaposlenih. Reč je o Anketi o radnoj

snazi koju vodi Republički zavod za statistiku, dok je evidentiranje onih koji
traže posao povereno Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Prema podacima statističara broj nezaposlenih dostigao je cifru od oko 500.000,

a na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje nalazi se više od 700.000 ljudi
koji traže posao.

Podaci o nezaposlenima razlikuju se ne samo po metodologiji „prebrojavanja“

nego i po broju zaposlenih na crno, jer se procenjuje da je tako angažovano čak
oko 600.000 ljudi.

Činjenica je da privatni poslodavci često ne poštuju odredbe Zakona o radu, koji

ih obavezuje da novozaposlenog radnika prijave. Ali, za zapošljavanje na crno,
odnosno neformalnu zaposlenost, ne treba kriviti samo poslodavce nego i državu,
s obzirom na to da je sistem oporezivanja postavljen tako da su poslodavci, da bi
opstali u biznisu, pogotovo u ovo krizno vreme, prinuđeni da izbegavaju plaćanje
poreza i doprinosa.

Razlika u evidentiranju broja nezaposlenih nastaje tako što anketa Republičkog

zavoda za statistiku definiše nezaposlene kao one koji nemaju nikakav (formalan
ili neformalan) posao, niti su, u posmatranom periodu, išta radili, a sposobni su
za rad. 149

146 Dragoslav Slović, Finansijske i pravne špekulacije, Fineks, Beograd, 2009

147 Nebojša Katić, finansijski konsultant,
148 Mihail Arandarenko, saradnik FREN-a
149 Mihail Arandarenko, saradnik FREN-a
220
S druge strane Nacionalna služba za zapošljavanje registruje nezaposlene na
osnovu njihove izjave da traže posao, ali te iste osobe mogu da budu zaposlene
na crno (uključujući i povremene poslove), ili da uopšte ne žele da rade. Tako
ispada da su sa ekonomskog stanovišta precizniji podaci iz Ankete o radnoj snazi
RZS od administrativnih podataka NSZ.

8. Privatizacija i evolucija finansijskog tržišta u Srbiji

Suprotno očekivanjima, transformacija državne/društvene svojine u otvorena

akcionarska društva i (re)uspostavljanje berze, nisu u velikoj meri podstakla
sekundarno trgovanje, investicije, niti razvoj „akcionarske demokratije”. Na svim
tržištima akcija koja su nastala iz masovne privatizacije, uočljiv je nizak nivo
akcionarskog aktivizma i jasan trend pražnjenja.

Pojam pražnjenja podrazumeva smanjivanje obima prometa akcijama,

koncentracija inicijalno disperzovanog vlasništva i, u završnoj fazi, delistiranje
date akcije i pretvaranje otvorenih akcionarskih društava u zatvorena ili u neke
druge organizacione forme. Sve navedene pojave negativno utiču na razvoj
finansijskih tržišta. U konačnom ishodu, ove pojave dovode do kolapsa tržišta
akcija.

Ključna obeležja evolucije finansijskog tržišta u Srbiji su koncentracija

vlasništva, formalno ili samo faktičko povlačenje otvorenih akcionarskih
društava iz sekundarnog trgovanja, eksproprijacija prava manjinskih akcionara i
pretvaranje berze u tržište kompanija, a ne tržište akcija. Osnovni uzroci se
mogu detektovati u modelu masovne privatizacije, slabim institucionalnim
okvirima u postojećim zakonima i njihovoj primeni, kao i niskim standardima
zaštite investitora, nepoštovanju prava manjinskih akcionara i drugo.

8.1. Identifikacija prisustva procesa pražnjenja finansijskog tržišta u Srbiji

Prvi dokaz o prisustvu procesa koncentracije vlasništva u Srbiji je izveden iz

analize broja i strukture naloga na Beogradskoj berzi.

U cilju dokazivanja tvrdnje da se tržište prazni, odnosno da ga investitori

napuštaju, analiziran je kako ukupni broj novih kupovnih i prodajnih naloga,
tako i broj naloga plasiranih od strane pravnih i fizičkih lica pojedinačno.
Analizom je obuhvaćen period od januara 2004. do aprila 2009. godine.

U celom posmatranom periodu broj novih prodajnih naloga fizičkih lica daleko je
iznad broja naloga pravnih lica. Imajući u vidu početni model privatizacije,
očekivano je da broj prodajnih naloga fizičkih lica prevazilazi broj prodajnih
naloga pravnih lica.

Empirijska analiza pokazuje da se ovaj nalaz ne menja čak ni u periodu

izraženog uzlaznog trenda tržišta, odnosno da fizička lica znatno više napuštaju
tržište i u periodu visokih prinosa.

221
 Grafik - Prodajni nalozi fizičkih i pravnih lica u periodu 2004–2009. godine 150

U slučaju kupovnih naloga, analiza pokazuje da je broj naloga pravnih i fizičkih

lica približan, osim u periodu izraženog rasta tržišta.

Grafik - Kupovni nalozi fizičkih i pravnih lica u periodu 2004–2009. godine

Da bi se dokazala pretpostavka o pražnjenju tržišta, izračunata je razlika u broju

prodajnih i kupovnih naloga. 151

Prikazanim Grafikonom se potvrđuje da je na Beogradskoj berzi izražen trend

napuštanja sekundarnog tržišta. On je dominantan u slučaju fizičkih lica, kao i
u slučaju kada posmatramo sve akcionare kao homogenu grupu, bez obzira na
to da li su u pitanju pravna ili fizička lica. Pražnjenje je, uz manje izuzetke,
primetno i u periodu rasta tržišta.

150 Belex
151 Neto kretanje naloga predstavlja razliku prodajnih i kupovnih naloga.
222
Grafik - Razlika u broju prodajnih i kupovnih naloga fizičkih, pravnih lica i
ukupni neto nalozi u periodu 2004–2009. godine

Uz prethodne analize, relevantan je i nalaz, da dokapitalizacija, odnosno

uvećanje kapitala, nije praćeno povećanjem nego smanjivanjem broja vlasnika.
Ukoliko se ovo stanje održi, izostaće masovnije javne inicijalne ponude akcija
radi prikupljanja dodatnog kapitala. Na taj način će se održati visoke vrednosti
kontrolnog paketa (daleko iznad 50% plus 1 akcija), ali će rast kapitala otvorenih
akcionarskih društava u Srbiji ostati ograničen bogatstvom njihovih vlasnika
čime se gubi jedna od osnovnih prednosti i u krajnjoj instanci uzrok postojanja
otvorenih akcionarskih društava. 152

Ovaj nalaz indirektno potvrđuje i anketa Centra liberalno demokratskih studija

(CLDS) iz 2008. godine. 153 U uzorku ankete čak u 52% kompanija postoji
akcionar koji poseduje više od 66,7% akcija. Ovakva koncentracija vlasništva
znatno prevazilazi koncentraciju vlasništva koja je uobičajena u razvijenim
privredama, ali je uporediva sa nivoom koncetracije u zemljama u tranziciji sa
niskim nivoom zaštite investitora.

8.2. Osnovni uzrok koncentracije: teorijski okvir

Koncentracija vlasništva nad akcijama akcionarskih društava u Srbiji ima više

međusobno kompleksno povezanih uzročnika. Ona je očekivana pojava, jer sledi
kao posledica modela masovne privatizacije u okvirima u kojima ne postoje
uslovi za održavanje tako nastalog skupa vlasnika. Fenomen (de)koncentracije
postoji i u tzv. normalnim uslovima, dakle, bez fenomenologije koja se uopšteno
naziva tranzicija ili masovna privatizacija. Teorijska objašnjenja koncentracije
razvijenosti privrede i finansijskog tržišta, mogu se grubo podeliti u tri grupe.
Dakle, u opštem fenomenološkom smislu, osnovni uzročnik procesa brze
koncetracije jeste model masovne privatizacije. Privatizaciju u Srbiji je, u gotovo
svim svojim modalitetima, pratila inkorporacija društvenih preduzeća, a zatim
zakonom uvedena obaveza prinudnog listinga tako nastalih akcionarskih
društva na berzi.

(De)koncentracija vlasništva u korporacijama jeste jedan od osnovnih problema i

tradicionalne i moderne finansijske ekonomije. Tradicionalna Berle i Means

152 Živković&Jolović, 2008.

153 B. Živković. A. Jolović, op. cit.
223
principal–agent teorija je identifikovala problem moralnog hazarda na ovoj
relaciji, ali nije objasnila fenomen (de)koncentracije.

Tokom ’90-ih godina prošlog veka, ove ideje su doživele dalji razvoj u radovima
grupe autora pod snažnim uticajem nobelovca R. Coasea. Novi radovi bitno su
promenili tradicionalnu finansijsku teoriju korporacije, te se zbog tog radikalnog
preokreta često nazivaju koazijanskom revolucijom (Coasian Revolution). 154

Osnovna relacija u kojoj se razvija problem moralnog hazarda nije više Berle-
Meansova relacija principal–agent nego relacija principal–principal relacija. 155

Ova prva, većinska i danas vrlo dinamična grupa ideja nalazi kao osnovni uzrok
pojave koncentracije vlasništva nivo zaštite manjinskih akcionara (investitora).

Osnovna uzročno-posledična relacija je sledeća: ako je nivo zaštite manjinskih

akcionara nizak, odnosno ako postoji velika verovatnoća eksproprijacije prinosa,
postoji jasna i izražena koncentracija vlasništva. U sistemima koji nemaju ili ne
primenjuju standarde zaštite manjinskih akcionara, registruje se visoko
koncentrisano vlasništvo nad korporacijama.

Ova pravilnost se ne menja bez obzira na stadijum životnog ciklusa same

kompanije i nivoa razvijenosti privrede. Nalazi iz istraživanja koja su uradili La
Porta i koautori 156 , Zingales 157 , Dyck i Zingales 158 , kao i nalazi mnogih drugih
autora, potvrđuju ovu pravilnost.

Druga grupa ideje nalazi objašnjenje fenomena koncentracije u cikličnosti na

dugi rok. Nalazi iz istraživanja koja su objavili Frenks, Meyer i Rossi 159
identifikuju fenomen ciklusa na slučaju Velike Britanije, koja je imala
disperzovano vlasništvo u prvoj polovini XX veka, premda nije imala formalnu
zaštitu manjinskih akcionara odnosno investitora.

Zaštita manjinskih akcionara, kao presudan faktor koji determiniše

koncentraciju/disperziju, se relativizuje. Objašnjenje pojave koncetracije treba,
saglasno ovim idejama, zasnovati na pretpostavci da je evolucija vlasništva u
smeru (de)koncetracije vođena tražnjom za akcijama. Dakle, kompanije će
plasirati nove akcije tada, i samo tada, kada postoji dovoljno visoka tražnja za
njima 160 .

Tržišta na kojima je tražnja manja od ponude, neminovno vode koncentraciji

vlasništva. Bhide 161 je dokazivao da je ovaj uzrok doveo do široko disperzovanog
vlasništva u SAD. Istovremeno, visoka likvidnost akcija dovodi kompaniju do
izloženosti visokoj verovatnoći preuzimanja. Ukoliko kontrolni vlasnik i njegov
menadžment ne upravljaju efikasno koncentracijom, pojaviće se interes novog

154 Coase (1972).

155 Shleifer and Vishny (1997).
156 La Porta et al. (1999).
157 Zingales (1994).
158 Zingales and Dyck (2004).
159 Franks et al. (2006).
160 Foley and Greenwood (2008).
161 Bhide (1993).
224
kontrolnog vlasnika za preuzimanje uz odgovarajuću premiju. Ciklično
funkcionisanje tržišta preuzimanja, indirektno potvrđuje realističnost ove ideje.

Naime, odavno je primećena pojava da se masovna preuzimanja u razvijenim

privredama ponašaju ciklično. Očigledno da sinergija sekundarnog tržišta akcija
i tržišta preuzimanja efikasno štite manjinskog vlasnika, čak i u uslovima kada
njihova zaštita nije formalno-pravno prisutna. U uslovima kada oba tržišta
efikasno funkcionišu, redukuje se i potreba za koncentrisanim vlasništvom kao
mehanizmom kontrole.

Treća grupa ideja vidi uzrok koncentracije/disperzije vlasništva u nastojanju

uprave korporacije da uskladi vreme emitovanja akcija i konjunkturu na tržišta
kapitala. Ako je tržište u usponu, kako nalaze Graham i Harvey 162 , približno dve
trećine korporacija pokušava da plasira akcije kompanije. U tom trenutku akcije
su precenjene. U suprotnom konjunkturnom slučaju, akcije će biti povučene, jer
su potcenjene. Saglasno tome, koncentracija vlasništva opada kada je vrednost
količnika P/B odnosno tržišne i računovodstvene vrednosti akcija niska, i kada
se očekuje njegov rast, jer je tom stanju prethodio period visokih prinosa. 163

8.3. Odnos investitora i kontrolnog vlasnika (insajdera) u Srbiji

Ukoliko se proces koncentracije bude i dalje ubrzavao i nastavio pri sadašnjim

institucionalnim uslovima moglo bi se, u ad absurdum logici, očekivati da
manjinski akcionari u Srbiji nestanu. To se, ipak, neće dogoditi. Broj sadašnjih
manjinskih akcionara će se, verovatno, smanjivati, sve do trenutka dok se ne
pojave inicijalne javne ponude motivisane potrebom pribavljanja dodatnog
kapitala. U tim uslovima, koji će u isto vreme značiti i uspostavljanje osnovnih
funkcija tržišta kapitala, broj manjinskih akcionara će se stabilizovati. Nivo
njihovog učešća u vlasništvu otvorenih akcionarskih društva je, u ovom času,
nemoguće predvideti, jer je broj i relativni značaj manjinskih akcionara u
strukturi vlasništva nad kompanijom uslovljen pravnom tradicijom, kvalitetom
institucija, modelom privatizacije i slično.

Manjinski akcionari, shodno svom udelu u vlasništvu imaju i manja prava

upravljanja nad kompanijom, ali se istovremeno nalaze u poziciji da ona dodatno
budu umanjena ili potpuno eliminisana (svoje)voljom većinskih akcionara ili
menadžera.

Česta je zabluda da su manjinski akcionari isključivo fizička lica. Veliki i

najznačajniji deo manjinskih akcionara u svetu jesu pravna lica, posebni
institucionalni investitori, premda se njihov položaj može posebno razmatrati
imajući u vidu određene specifičnosti o kojima će kasnije biti više reči.

U vlasničkoj strukturi kompanija u Srbiji mogu se naći i njeni zaposleni kao

manjinski akcionari. Radnici-akcionari imaju dvostruku, neusaglašenu ulogu.

Sa jedne strane oni su radnici kompanije čija je osnovna motivacija da budu što
bolje plaćeni, dok su sa druge strane oni investitori koji su uložili svoj kapital i

162 Graham i Harvey (2005).

163 Helwege et al. (2005).
225
očekuju da kompanija ima što veću dobit uz što niže troškove. Ovakva uloga
uprošćena je u slučajevima kada su radnici dobili akcije putem privatizacije, pri
čemu nisu uložili sopstvena sredstva, niti su lično imali motiva da postanu
akcionari.

Njihova uloga je u tom slučaju samo zamagljena. Oni su prevashodno radnici

kompanije čiji je osnovni motiv plata, a u prilog tome ide činjenica da je većina
radnika u tranzicionim zemljama koji su dobili besplatne akcije iste prodala, čim
se za to ukazala prilika.

Grafik - Učešće zaposlenih i penzionera kao akcionara 164

8.4. Neki dodatni uzroci koncentracije vlasništva u Srbiji

Koncentracija vlasništva u Srbiji, osim do sada navednih, uzrokovana je i drugim

faktorima, poput samog načina nastanka akcionarstva kroz model privatizacije
koji je više puta menjan, niskog BDP per capita, neusaglašenosti različitih
zakona, stepena i koordinacije razvoja institucionalnih okvira i slično.

Tranzicione zemlje počele su izgradnju finansijskih tržišta od samih

fundamenata, a prateća zakonodavna rešenja uvođena su istovremeno sa
uvođenjem finansijskog tržišta. Ona su bila prilagođena zakonima razvijenih
zemalja i EU kojoj je većina zemalja težila, a ne trenutnom stanju tržišta
određene tranzicione zemlje. Time je stvoren okvir u koji je, najvećim delom kroz
proces privatizacije, „instaliran” osnovni element akcionarskog društva–akcionar.

Ovakva (re)evolucija može se posmatrati kao „inverzna evolucija”. Umesto da

investitori i preduzeća, u želji za daljim napretkom iniciraju nastanak i
konstantna poboljšanja finansijskih tržišta, država formira ad hoc institucije, a
potom usmerava obe navedene strane da postanu deo tog sistema. 165

Dodatni motiv dezinvestiranja u Srbiji predstavlja nizak nivo dohotka, odnosno

izražena nesrazmernost tokova i stokova novca kojima akcionari u prvoj instanci

164 CLDS, Beograd 2008

165 Eksterno uvođenje akcionarstva i njegovih pratećih elemenata koje nije inicirano unutrašnjom potrebom,
zateklo je nespremne brojne građane koji su se silom prilika našli u situaciji da bez ličnih motiva i osnovnih
informacija postanu akcionari. Ono sa čime se većina građana i vlasnika akcija iz privatizacije sreće je
njima potpuno nerazumljivo i strano, jer njima finansijsko tržište ne može pružiti ni odgovore na osnovne
nedoumice, poput vrednosti akcija koje su dobili.
226
raspolažu. Imajuću u vidu, da je štednja stanovništva dobrim delom iscrpljena
devedesetih godina prošlog veka, te da u određenom vremenskom periodu
građani nisu bili u poziciji da ulažu u osnovne stvari za domaćinstvo, sasvim je
jasna njihova težnja da sa niskim GDP per capita pretvore akcije u gotovinu, tj.
potrošnju ili dobrim delom vraćanje nastalih dugova.

9. Posledice koncentracije vlasništva

9.1. Koncentracija kao „rešenje” principal – agent problema

Problem korporativnog upravljanja, posebno problem zaštite investititora, se

ubrzanom koncetracijom rešava, ili preciznije rečeno uklanja, na kratak rok.
Osnovni metod rešavanja problema jeste faktičko napuštanje korporativne forme
preduzeća. Ovo je za veliki broj preduzeća koja su prinudno listirana racionalno
rešenje. Problem je u činjenici, da se koncentracija događa najbrže u grupi
najboljih i najvećih preduzeća, koja po svojim osobinama mogu biti otvorena
akcionarska društva. Preduzeća koja po svojim performansama ne mogu biti
otvorena akcionarska društva, ostaju otvorena i njihovim akcijama se trguje na
diskontinualnom segmentu tržišta. Tražnja za njihovim akcijama ne postoji, a
akcinari postaju „zatočenici” preduzeća, odnosno potpuno izloženi riziku
likvidnosti.

Odražavanje ovakve konfiguracije na srednji i dugi rok može dovesti do apsurdne

situacije da na tržištu ostanu visokorizične i niskokvalitetne kompanije, a da se
investiciono kvalitetnija preduzeća povuku sa tržišta.

Ovim načinom koncentracije se, na izvestan način, žrtvuje i „civilizacijska” misija

korporacije kao jedine vrste preduzeća koja na najbolji način može apsorbovati i
efikasno upotrebiti kapital iz okruženja.

Na kratak i srednji rok, koncentracija vlasništva nad akcijama deformiše

osnovne funkcije finansijskog tržišta. Poreklo ove deformacije jeste promena
bazičnih funkcija finansijskog tržišta. Ono u datom slučaju ne služi kao
mehanizam finansijskog posredovanja, nego kao mehanizam transfera
vlasništva. Većina srpskih akcionarskih društava kotirana na tržištu kapitala de
facto ne prikuplja dodatni kapital sa tržišta.

Tržište kapitala, u ovim uslovima, ostaje na dugi rok plitko i nelikvidno. Na

tržištu akcija se registruju pojave koje jesu tipična posledica niskog nivoa zaštite
investitora. Na strani ponude dominiraju akcionari koji su akcije dobili tokom
procesa privatizacije. Dominantni kupci na ovom tržištu su faktički preuzimači
ovih firmi, a ne kupci akcija (investitori). Njihov cilj je da steknu paket akcija
preduzeća koji će im obezbediti faktičku kontrolu nad firmom. Vlasnik koji
preuzme kontrolu nad firmom nije više zainteresovan za dokapitalizaciju javnom
ponudom, jer ona može da ugrozi vlasničku strukturu i stečenu kontrolu.

Ostali kupci (standardni investitori zainteresovani za prinos) nisu u ovim

uslovima zainteresovani za takvu firmu, jer zbog vlasničke i konsekventne
kontrolne strukture, ne mogu značajnije uticati na poslovanje. Akcija takve firme
nije zanimljiva ni za portfolio investitore, jer nije likvidna. Posledica: firma se
faktički zatvara, tj. transformiše, a samo tržište se postepeno prazni u smislu
227
povlačenja akcija i pada tražnje iz segmenta investitora, od individualnih do
institucionalnih.

Tržište kapitala, sa izuzetkom malog kontinualnog segmenta 166 zapravo i nije

tržište akcija već tržište firmi. Ono služi prepraspodeli bogatstva i kontrole, a ne
informaciono i cenovno efikasnoj alokaciji kapitala. Ovaj mehanizam objašnjava i
veliku razliku između nivoa kapitalizacije i vrednosti prometa u Srbiji.

Ako bi se nivo razvijenosti tržišta kapitala u Srbiji merio samo standardnim

indikatorom tržišne kapitalizacije, koja je imala visoku dinamiku rasta u periodu
2000–2008. godine, moglo bi se zaključiti da je srpsko finansijsko tržište imalo
snažnu ekspanziju. Navedeni indikator je, međutim, neadekvatan i ne opisuje
dobro realno stanje, jer je veliki deo ukupne kapitalizacije nelikvidan 167 . Zbog
toga se kao pouzdanija mera aktivnosti na tržištu kapitala koristi obim prometa i
koeficijent likvidnosti kojim se otkriva obrazac ponašanja srpskog tržišta
kapitala.

Akcija nije efikasna alokaciona alternativa ni za portfolio investitore, jer nije

likvidna. Posledica je da se takva firma faktički (iako ne uvek pravno) zatvara. Na
nivou tržišta, posledica je postepeno „pražnjenje”. Takođe, vremenom preostaju
sve lošije firme tako da je, agregatno gledano, količnik cena/knjigovodstvena
vrednost u stalnom padu sve do početka 2006. godine. Tada je ova relacija
promenjena na izvesnom broju akcija koje su bile predmet interesovanja
individualnih investitora i investicionih fondova iz inostranstva.

Diskontinualno tržište je i dalje ostalo na niskim vrednostima ovih količnika,

tako da ono i nije tržište akcija već tržište firmi. Ovaj mehanizam funkcionisanja
objašnjava i veliku razliku između nivoa kapitalizacije i vrednosti prometa na
ovom segmentu tržišta.

Grafik - Obim trgovanja akcijama 2005–2009. godina (u hiljdama transakcija)

166 Na kontinualnom segmentu tržišta, aktiviran je, tokom uspona tržišta u drugoj polovini 2005. godine i drugi izvor

ponude iz skupa portfolio investitora koji su akcije kupili ranije, a sada ih prodaju radi ostvarenja kapitalne dobiti ili
restrukturiranja svojih investicionih portfolija. Posledica je uvećavanje likvidnosti kontinulanog tržišta. Rast obima
prometa i cena na kontinualnom segmentu trgovanja u 2005. godini doveo je do privremenog zaustavljanja procesa
pražnjenja tržišta. Ovoj pojavi je pogodovalo uvođenje akcija banaka na kontinualno trgovanje i to upravo banaka kod
kojih nije postojala vidljiva strategija preuzimanja. Čak i u vreme najvećeg uspona tržišta ono je ostalo izrazito usko: kada
se isključi promet sa 3 ili 4 najtrgovanije akcije, ostatak tržišta je „scenska dekoracija“.
167 Potpuniji dokazi se mogu naći u: Živković et al. (2005).

228
Grafik -Struktura trgovanja akcijama 2005–2009. godina (u mlrd. RSD) 168

Ovaj proces se odvija u uslovima niske informacione i cenovne efikasnosti.

Naime, pretpostavlja se da u tim okolnostima tržište potcenjuje akcije, što
dodatno ubrzava proces njegovog pražnjenja.

Dokazi za ovu tezu su u sledećim činjenicama: prodavci na diskontinualnom

tržištu dominantno su iz sektora stanovništva i svoje akcije su dobili uglavnom
besplatno u postupku masovne privatizacije. Sledi, da se ovi akcionari ne mogu
posmatrati kao investitori koji su izabrali da svoja sredstva ulože u vlasničke
hartije određenog preduzeća, već kao zaposleni kojima akcije predstavljaju
kompenzaciju. Uz to, pošto su u isto vreme i zaposleni u preduzeću, uvek postoji
mogućnost da ih njihov agent (menadžer) otpusti i/ili liši prihoda koji su
značajniji od prinosa na akcije. Imajući u vidu, da oni biraju između ova dva
prava i prinosa, oni faktički nemaju mogućnost kontrole menadžera. Pošto su
agenti (menadžeri) često delovali protiv ovih principala (akcionara), a u koaliciji
sa preduzimačem, bilo je teško razlikovati prijateljska od neprijateljskih
preuzimanja.

Ta eksproprijacija često je uključivala i ukidanje prava na raspolaganje

sopstvenom imovinom. Nizak kvalitet korporativnog upravljanja i nemogućnost
radnika-akcionara da tim mehanizmima zaštite svoja vlasnička prava (iako su ih
prema propisima uživali) dodatno su ubrzali konverziju diskontinualnog tržišta u
tržište korporativne kontrole.

9.2. Koncentracija vlasništva kao posebno ograničenje za institucionalne

investitore

Institucionalni i individualni vlasnici akcija, premda imaju zajednički cilj

(maksimizaciju profita) i istovremeno i jednima i drugima po zakonu pripadaju
ista prava koja akcije nose, nemaju iste strategije, nastup na tržištu, stepen
učešća u odlučivanju u kompaniji, niti isti uticaj na menadžment.

Pored visokog prinosa i visokog sistematskog rizika, finansijsko tržište Srbije u

sadašnjoj fazi razvoja i u doglednoj budućnosti, nameće i posebna ograničenja
institucionalnim investitorima i uzajamnim investicionim shemama. Osim

168Iz ovog nalaza sledi da tržište diskontinualnog trgovanja (koje je još uvek dominantno u Srbiji, mada se
njegov udeo sve više smanjuje, kako zbog njegovog pražnjenja, tako i zbog razvoja kontinualnog tržišta,
odnosno tržišta kontinuiranog trgovanja) služi za namene sasvim različite od standardnih: umesto za
otvaranje (going public) ono služi za zatvaranje (going private) firmi.
229
prinosa i rizika tržišta, aktivnost institucionalnih investitora je uslovljena i
visinom posebnog rizika kome je on izložen kao per definitionem manjinski
vlasnik. To je rizik eksproprijacije prinosa i imovine koji nastaje u uslovima
niske zaštite investitora.

Osnovni rizik ove grupacije investitora na tržištu akcija jeste proces njegovog
pražnjenja izazvan koncentracijom vlasništva. Ova pojava će trajati sve dok se ne
razvije IPO tržište 169 .

Proces koncentracije dodatno sužava investicionu bazu i ograničava efikasnost

institucionalnih investitora. Ovo svojstvo tržišta je bitno kod procenjivanja
efekata otvaranja, odnosno listiranja javnih preduzeća. Imajući u vidu trenutno
stanje na tržištu akcija može se očekivati da će i njihove akcije zahvatiti proces
koncentracije ukoliko se prethodno ne revidira bazično zakonodavstvo o
tržištima.

Na kratak i srednji rok za institucionalne investitore su akutna ograničenja

vezana za mogućnost diversifikacije portfolija. Naime, tražnja i individualnih i
institucionalnih investitora koncentriše na relativno ograničen segment tržišta.

Cena akcija na tom tržištu rastu i opadaju brzo i u velikim amplitudama. Drugo
veliko ograničenje jeste odsustvo širokog spektra instrumenata niskog ili
relativno niskog rizika. Ovo se posebno odnosi na dugovne instrumente, gde je
tržište relativno plitko. Rezultat je relativno niska diversifikacija portfolija, visoko
učešće gotovine i realtivno nizak prinos.

Važna konsekvenca prethodnih nalaza tiče se aktuelnih ograničenja u rešavanju

problema optimizacije portfolija institucionalnih investitora. Iako je koeficijent
korelacija na tržištu verovatno nizak, široka diversifikacija je ograničena niskom
likvidnošću akcija, što različite grupe institucionalnih investitora dovodi u
različite situacije.

Investicioni fondovi koji mogu preuzeti visok rizik (posebno tzv. privatni fondovi) i
društva za neživotna osiguranja mogu, konceptualno, preuzeti veći rizik od
penzionih (dobrovoljnih i obaveznih) fondova. Zbog toga je sposobnost
optimizacije portfolija prve grupe institucionalnih investitora veća nego kod
druge. Ova pojava je registrovana u dosadašnjem ponašanju investicionih i
dobrovoljnih penzionih fondova. Problem je radikalizovan tokom 2007. godine
kada je prirast tražnje, pri ograničenom nivou i strukturi ponude, dovodio do
pojave ubrzanog rasta cena i koncetracije prometa na malom broju akcija.

Ukoliko se ne uklone visoki rizici otvaranja preduzeća, asinhronizacija dinamike

prirasta tražnje i ponude može dovesti do poremećaja na tržištu. U sadašnjim
uslovima se promet koncentriše na nekoliko akcija i obveznica. Ukoliko novih
emisija dužničkih i vlasničkih instrumenata ne bude bilo u srednjem roku,
otvoriće se problem opstanka tržišta i rasta sistematskih rizika.

169 Inicijalna javna ponuda (initial public offering – IPO) - Prva ponuda javnosti svih kategorija deonica

preduzeća
230
Konsekvenca eventualnog ubrzanog rasta tražnje će biti dodatno smanjivanje
kapaciteta i efikasnosti diversifikacije. Ovo svojstvo tržišta će se verovatno
održati i na srednjem roku što, konzistentno, ugrožava efikasnost
institucionalnih investitora, posebno investitora čiji je kapacitet preuzimanja
rizika ograničen standardnim regulatornim normama.

Ograničena likvidnost i mala dubina tržišta će i na srednji rok ograničavati

mogućnost konzervativnih institucionalnih investitora da se prilagode cenovnim
šokovima koji dolaze sa tržišta. Na taj način, uobičajena regulacija otvorenih
investicionih i penzijskih fondova dospeva u krizu.

Standardna ograničenja maksimalne izloženosti fonda postaju nedelotvorna

ukoliko se brzo menja status hartije u smislu likvidna/nelikvidna. Ova pojava je
i na dosadašnjem iskustvu registrovana u ponašanju dobrovoljnih penzionih
fondova na tržištu akcija. Njihova sposobnost da se zaštite od cenovnih promene
i da u okolnostima koje je zadala regulativa i pada berzanskog indeksa očuvaju
trend rasta vrednosti investicione jedinice se, tokom 2007. godine, pokazala
ograničenom.

Plitko tržište stavlja ovu grupu investitora pred poseban problem: povlačenjem iz
neke hartije (dezinvestiranjem) oni znatno uvećavaju njenu ponudu i tako
smanjuju cenu. Ova pojava nije registrovana kod investicionih fondova, kojima
pravila strukturiranja portfolija daju veću slobodu izbora kod ulaganja u manje
likvidne hartije sa diskontinualnog segmenta tržišta.

Kritična tačka buduće evolucije finasijskog tržišta Srbije biće (ne)likvidnosti

diskontinualnog segmenta tržišta. Od ovog segmenta tržišta će zavisiti
(ne)formiranje kritične mase investitora na strani tražnje. Ovo se posebno odnosi
na buduće strategije svih institucionalnih investitora, koji nisu posebno prisutni
na ovom delu tržišta.

U kratkom roku nije realistično očekivati znatno pomeranje tražnje prema ovom
segmentu, jer je, čak i mnogo dublje kontinualno tržište, visoko osetljivo i na
male priraste i promene u strukturi tražnje.

Ključni rizik ovog segmenta tržišta jeste niska zaštita investitora, te se zbog toga
ovo tržište i dalje prazni. Ako se ne otklone uzroci pražnjenja (pre svega loša
zaštita vlasničkih prava investitora), pad tražnje dovodi neizbežno do pada cena.

Ovaj segment tržišta kapitala će u tom slučaju funkcionisati sve dok postoje
resursi za raspodelu, odnosno ponuda akcija koje su nastale privatizacijom. Ono
neće vršiti ni jednu od svojih osnovnih funkcija. Neophodni uslov za to je
temeljna promena regulacije tog tržišta, jačanje nadzora na finansijskim
tržištima (izgradnja institucija) i efektivna zaštita vlasničkih prava.

Problem uske investicione baze, odnosno nedostatka i nepovoljne strukture

ponude hartija, se na kratak rok može radikalizovati, ukoliko se značajno uveća
tražnja pri sadašnjem nivou i strukturi ponude. Brzo povećanje tražnje bi
izazvalo formiranje manjih ili većih cenovnih balona na tržištu akcija.

231
Realistično je pretpostaviti da će se proces pražnjenja nacionalnog finansijskog
tržišta nastaviti. Pretpostavka o nastavljanju procesa pražnjenja tržišta akcija se
zasniva na proceni da će se nizak nivo zaštite investitora držati na dugi rok.

Argumenti u korist ove prognoze su iskustva sličnih zemlja. Povećanje kvaliteta

institucionalne suprastrukture jeste, pored reforme zakonodavstva o tržištima i
korporacijama, osnovni uslov promene kvaliteta i nivoa zaštite investitora. Nizak
nivo zaštite investitora i niska likvidnost tržišta s jedne strane i disperzija
vlasništva sa druge strane su nekompatibilna kombinacija. Studije su pokazale
da je koncentracija vlasništva mnogo veća u zemljama sa niskim nivoom zaštite,
kao i da se vlasništvo najčešće koncentriše u rukama insajdera koji su u
strateškoj koaliciji sa menadžmentom.

U isto vreme, postoji i povratna sprega, imajući u vidu da sama koncentracija

vlasništva vodi nerazvijenom i nelikvidnom tržištu kapitala. Ukoliko preovlađuje
koncentrisana svojina, onda su finansijski instrumenti u rukama malog broja
investitora, što automatski vodi redukovanoj likvidnosti. Takvo nelikvidno tržište
konzervira postojeću koncentraciju svojine, kao i nisku zaštitu akcionara koji
nemaju izlaznu strategiju i ne mogu da utiču na menadžment pretnjom izlaska
(prodaja akcija).

10. Ekonomske performanse Republike Srbije

Uprkos napred opisanom, zacrtanom novom konceptu i kontekstu reforme

privatizacijom, krajem pretprošle, prošle, a naročito u ovoj godini je došlo do
ozbiljnog pogoršanja ekonomskih performansi privrede Srbije. To se prevashodno
ogleda u činjenici o opadanju industrijske proizvodnje, očekivanom padu
poljoprivredne proizvodnje, stalnom povećanju broja nezaposlenih, padu
standarda stanovništva, očekivanom vrlo niskom ili negativnom rastu BDP-a i
slično.

Interna cenovna stabilnost je ugrožena, inflacija je na granici kontrole, dok je

jedino nastavljen stidljiv trend rasta deviznih rezervi. Stoga, obilje ekonomskih i
socijalnih problema velikog dela stanovništva i teška ukupna ekonomska
situacija jesu pogled u pravcu nejasnih perspektiva da bi se ekonomske
performanse naše privrede mogle brzo i radikalno poboljšati.
Tabela - Kretanje indeksa proizvodnje u 2010. godini u odnosu na 2008. godinu
INDEKSI PROIZVODNJE U 2010. GODINI U ODNOSU NA 2008. GODINU
Godine 2008. 2009. 2010.
Proizvodnja prehrambenih proizvoda 100 92.4 93
Proizvodnja duvanskih proizvoda 100 97.9 105.4
Proizvodnja tekstilnih prediva i tkanina 100 77.1 83
Proizvodnja odevnih predmeta i krzna 100 68.6 65
Proizvodnja kože i predmeta od kože 100 81.8 80.3
Prerada i proizvodi od drveta i plute 100 56.5 45.3
Proizvodnja celuloze, papira i prerađevina 100 93.9 109.2
Izdavanje, štampanje i reprodukcija 100 106.7 109.2
Proizvodnja koksa i derivata nafte 100 90.9 87.4
Proizvodnja hemikalija i hemijskih proizvoda 100 79.2 87.2
Proizvodnja proizvoda od gume i plastike 100 81 81.6
Proizvodnja proizvoda od ostalih minerala 100 80.3 80.5
Proizvodnja osnovnih metala 100 71.2 86.2

232
Proizvodnja metalnih proizvoda, osim mašina i uređaja 100 80.7 83.4
Proizvodnja ostalih mašina i uređaja 100 84.6 85.5
Proizvodnja kancelarijskih i računarskih sistema 100 78 65
Proizvodnja drugih električnih mašina 100 83.8 97.5
Proizvodnja radio, TV i komunikacione opreme 100 81.1 38.9
Proizvodnja preciznih i optičkih instrumenata 100 78.2 61.6
Proizvodnja motornih vozila i prikolica 100 63.5 55.2
Proizvodnja ostalih saobraćajnih sredstava 100 96.2 83.5
Proizvodnja nameštaja i sličnih proizvoda 100 63.5 64.7
Reciklaža 100 95.8 100.1

Obzirom da su i u prethodne dve godine ekonomske performanse Srbije bile

znatno niže od očekivanja političke i opšte društvene javnosti, nameće se potreba
ozbiljnog preispitivanja i menjanja dosadašnjeg koncepta ekonomske politike. Da
bi se mogao sugerisati pravac korekcija ekonomske politike, najpre se moraju
utvrditi, ili bar pretpostaviti uzroci nezadovoljavajućeg stanja u privredi i
ekonomiji uopšte.

U principu, uzroci stagnacije ili opadanja proizvodnje mogu biti uzrokovani:

- nedostatkom domaće i izvozne tražnje,

- nesposobnošću privrede da poveća ponudu.
Grafik - Kretanje industrijske proizvodnje u periodu 1989.-2009. godina

Ovde nema mogućnosti za detaljnu analizu uzroka sadašnjih ekonomskih

teškoća privrede Srbije. Umesto toga, polazi se od nekih manje-više nespornih
činjenica, koje ukazuju da postoje određeni ozbiljni problemi i razlozi zbog kojih
se ne povećava domaća proizvodnja. Te ograničavajuće faktore bržeg rasta
proizvodnje bi u najkraćim crtama mogli da sumiramo na sledeći način.

Prva, tačno je da ne postoji izvozna tražnja za našim proizvodima, niti je realno

očekivati da bi ona naglo mogla porasti u neposrednoj budućnosti. U periodu pre
1990. godine proizvodnja privrede Srbije je u iznosu od oko 35% plasirana na
domaćem tržištu, dok je oko 65% plasirano na inostranom i tržištu bivših YU
republika. Ako se, stoga, želi radikalnije povećanje domaće proizvodnje, onda bi
ona uglavnom morala biti plasirana u izvoz. To nije realno očekivati sa
postojećom strukturom proizvodnje naše privrede. Jer, ako bi se merama
ekonomske politike insistiralo na ubrzanju rasta proizvodnje, to bi velikim delom
rezultiralo u povećanju zaliha.

233
Druga, domaća tražnja nije nedovoljna. Tome u prilog govori vrlo visok uvoz.
Iako je tačno da domaća tražnja nije velika, ona ipak izgleda nije ograničavajući
faktor rasta proizvodnje. Jer, obim domaće tražnje je očigledno takav da bi
mogao da apsorbuje znatno veći obim proizvodnje.

Treća, iz gornje dve propozicije sledi da nedovoljnost izvozne i domaće tražnje za

našim proizvodima uglavnom proističe i činjenice o njihovoj cenovnoj i
vancenovnoj nekonkutentnosti, tehničko-tehnološkoj zastarelosti, inferiornosti
kvaliteta i dizajna, itd. Na osnovu toga sledi da obnavljanje znatnog dela
postojećih proizvodnji u ovom momentu nema ekonomskog opravdanja. Ali isto
tako stoji da bi jedan deo postojećih proizvodnji bilo moguće obnoviti (uz
korekciju ekonomske politike), pošto za njima postoji tražnja na domaćem i
inostranom tržištu. Međutim, bitno drugačiju strukturu proizvoda naša privreda
uglavnom nije u stanju da produkuje brzo, te bez dodatnog znanja i kapitala,
čak i uz korekcije u ekonomskoj politici. To znatno komplikuje posao na
koncipiranju ekonomske politike koja bi u kratkoročnom kontekstu poboljšala
performanse privrede.

Četvrta, u većini preduzeća Srbije je prisutna vrlo loša struktura rukovodećeg

kadra (nestručnost, neposlovnost, nesposobnost, naviknutost da se rešavanje
problema preduzeća očekuje od države i slično). Zbog lošeg menadžmenta vrlo
često ne raste proizvodnja ni u preduzećima čiji bi se proizvodi u znatno većem
obimu mogli plasirati na inostranom i domaćem tržištu.

Peta, u Srbiji nema dovoljno kapitala za finansiranje proizvodnje, a pored toga

on je i izuzetno skup. Visok oportunitetni trošak kapitala ne samo da sputava
nove investicije, već odlaže i ulaganja u proizvodnju. Pored toga, tokom 1990-tih
preduzeća su kumulirala ogromna dugovanja, uglavnom zbog zakonske
nemogućnosti da otpuste nepotrebne radnike (odnosno, zbog zakonske obaveze
da isplaćuju zarade radnicima koji nisu radili). Preduzeća te stare dugove nikada
neće moći da vrate, pošto su oni često veći od njihove imovine. Stoga sada ne bi
mogli da se dodatno zadužuju čak i da postoji obilje jeftinog kapitala, pošto
država nije učinila ništa da ovaj problem naših preduzeća bar olakša. To je
takođe ozbiljan ograničavajući faktor povećanja proizvodnje u brojnim
preduzećima, a naročito u velikim društvenim i državnim preduzećima.

Pod pretpostavkom da su gornje polazne premise tačne, strateške odrednice

razvoja Srbije u narednih 3-5 godina bi morale biti na sledećem:

- insistiranju na što bržem, ali ne nauštrb kvaliteta odvijanju procesa

privatizacije, kako bi preduzeća dobila vlasnike koji imaju znanje i kapital da
unaprede njihovo poslovanje, ali pod pretpostavkom očuvanja svakog radnog
mesta,
- stimulisanje procesa brzih promena strukture proizvodnje, kako bi se što pre
unapredila cenovna i vancenovna konkurentnost proizvoda,
- podsticanje što bržeg uključivanja privrede i preduzeća u svetske privredne
tokove,
- vođenju aktivne ekonomske politike sa selektivnim i vremenski ograničenim
potsticajnim merama.

234
Polazeći od toga, izgleda oportunim poduzimanje dve grupe akcija, a sa ciljem da
se utiče na poboljšanja preformansi privrede Srbije.

Prva se odnosi na organizacione mere koje je neophodno preduzeti što pre, iako
one neće imati neposredne kratkoročne efekte na tokove privrednog života.
Druga se odnosi na promene u ekonomskoj politici, koje mogu imati neposredne
pozitivne efekte u kratkoročnom kontekstu.

10.1. Organizacione mere

Srbija je veoma kasno dobila zvaničnu strategiju privrednog i regionalnog

razvoja. To je veliki nedostatak koji otežava vođenje i koordinaciju mera
ekonomske i razvojne politike. Što je još gore, takva situacija dozvoljava da se
legitimno može doći i do kontinuirane konfliktnosti mera ekonomske politike.

Sada je, naravno kasno da se pripremi nova sveobuhvatna i celovita strategija

razvoja. Međutim, mogla bi se pripremiti neka vrsta interne razvojne strategije
Vlade Srbije. U tom dokumentu bi trebalo ukazati bar na nekoliko ključnih
elemenata:

- strateški pravci i odrednice ekonomskog i socijalnog razvoja,

- sektorski prioriteti,
- kosturni elementi ekonomske i razvojne politike na kojima će država insistirari.

Drugo, relativno kasno je kreirana institucija Ekonomski savet Vlade Srbije (ili
Ekonomski savet Predsednika Vlade). Posledice ovog zakašnjenja gotovo da nije
potrebno navoditi. Kako se Srbija nalazi u izuzetno teškim ekonomskim
prilikama, prosto je nezamislivo da ovakva institucija nije znatno ranije kreirana.
Praktično sve zemlje Evrope imaju ovakvu instituciju u nekom obliku.

Ekonomski savet kao institucija uvek mora postojati u skladu sa tri kriterijuma:

- ovo telo mora biti malobrojno (3-5 članova),

- stručnost mora biti osnovni kriterijum pri izboru članova,
- članovi Saveta ne bi smeli biti politički angažovani.

Ako se članstvo u Savetu bude određivalo prema partijskoj pripadnosti, onda

Savet ne bi imao ni svoje stručno opravdanje. Osnovna funkcija Saveta morala bi
da inicira strateške akcije Vlade u ekonomskom domenu i da razmatra
pripremljene mere i aktivnosti ministarstava iz domena ekonomije.

Treće, u Vladi Srbije bi jedna osoba morala striktno da bude zadužena za

probleme privrede i ekonomije. I to u smislu centralnog koordinatora svih akcija,
mera i aktivnosti. Čini se da bi to mogao biti jedan potpredsednika Vlade, ali s
tim da on bude pod izvesnim savetodavnim nadzorom ekonomskog saveta.
Ovakvo rešenje diktira značaj privredne problematike za budućnost zemlje.

Četvrto, treba što pre iznaći mogućnosti da se aktivno podstiče uvođenje ISO
standarda kvaliteta u naša preduzeća. Ako se posmatra EU, onda se može reći
da je njen brz ekonomski prosperitet, posebno tokom poslednjih 20-tak godina,
u velikoj meri baziran na ISO standardima kvaliteta. Treba istaći da ni u EU
uvođenje ovih standarda nije prepuštano dobroj volji svakog pojedinačnog
235
preduzeća i njegovih menadžera. Zbog toga i kod nas moraju biti iznađeni
modaliteti uvođenja ISO standarda, bez čega teško da možemo očekivati
poboljšanja na području kvaliteta, te cenovne i vancenovne konkurentnosti
proizvoda naših preduzeća.

10.2. Mere ekonomske politike

Intencija autora je da se ukaže na moguće korekcije u ekonomskoj politici, koje

bi mogle imati pozitivne efekte na performanse privrede Srbije u kratkoročnom
kontekstu. Pri tome bi moralo biti jasno da nagle i radikalne promene
ekonomske politike nije moguće brzo i lako sprovesti, niti je to preporučljivo.
Stoga je ovde reč samo o dopunama i korekcijama.

Kada se problem tako postavi, onda je moguće sugerisati sledeće dogradnje u

oblasti ekonomske politike.

1. Treba razmisliti da se državne nabavke, kad god je to moguće i u skladu sa

postojećom regulativom, usmeravaju ka domaćim preduzećima uz sve mere
kojima se eliminiše korupcija, pošto je ona postala gorući problem na koje
ukazuju sve međunarodne institucije. To ne može bitno popraviti performanse
privrede Srbije, ali može znatno uticati na poboljšanje poslovanja znatnog broja
preduzeća i uštede ogromnih svota novca, izraženih u milijardama evra koje
sada odlaze na korupciju.

2. Čini se da u našem slučaju ima mnogo opravdanja da se pokrene akcija

izgradnje 10-15 hiljada stanova, recimo, u periodu od naredne 3 godine. Stanovi
bi se gradili za tržišnu prodaju. Država bi delom morala da kreditira ovu akciju,
te da svojim merama i merama lokalnih organa uprave obezbedi da cene ovih
stanova ne budu iznad 1000 EUR po kvadratnom metru. To bi imalo ozbiljne
potsticajne efekte na ceo niz industrijskih sektora, te shodno tome na
performanse ukupne privrede. Finansijska dimenzija ovog projekta bi bila oko
1,0 mlrd EUR, ali bi znatan deo toga mogao da se prikupi iz sektora
stanovništva. Finansijska obaveza države verovatno ne bi prešla 50% tog iznosa
u inicijalnom periodu, a kasnijom prodajom stanova država bi povratila sva
uložena sredstva. Bez ovakvih ambicioznih projekata teško da se može očekivati
poboljšanje funkcionisanja privrede Srbije u postojećim uslovima. Realizacija
ovog projekta bi, uz to, imala za posledicu povećanje broja zaposlenih. Pored
toga, na ovaj način bi se stabilizovale prilike i na tržištu izgradnje stanova. Iako
ekonomska logika nalaže ovakve akcije i inicijative, Vlada je nizom pogrešnih
poteza skoro u potpunosti zaustavila građevinsku industriju i operativu koja je i
bez pogrešnih poteza Vlade zbog svetske ekonomske krize već bila ozbiljno
ugrožena.

3. Takođe postoje više nego validna opravdanja za ulaganja u saobraćajnu

infrastrukturu, a posebno za ulaganja u putnu privredu. Prevashodno se misli
na putni pravac Subotica-Novi Sad-Beograd, te Niš-Leskovac-makedonska
granica i Niš-bugarska granica. Radi se o znatno većem investicionom programu,
za koji Srbija nema dovoljno sredstava. Zbog toga treba razmisliti o pokretanju
bar jednog ili dva od tri dela ovog projekta. Čak i ova parcijalna realizacija bi
mogla da ima velike pozitivne efekte na funkcionalne performanse privrede Srbije
u kratkoročnom kontekstu. Ulaganja u infrastrukturu i stanogradnju treba

236
razumeti kao međupotez ekonomske politike da se privredi pomogne u najtežem
periodu restrukturiranja i tržišne reorganizacije. To bi bilo ubrizgavanje svežeg
novca u privredne tokove, ali sa unapred osiguranim pozitivnim ekonomskim
efektima. Ne treba zaboraviti Ibarsku magistralu, putni pravac na kome ima
najviše žrtava i štete, o kom putnom pravcu država mora hitno razmisliti o
pretvaranju u autoput, jer država mora da misli o tome kako da smanji broj
opasnih i preoterećenih ključnih putnih deonica i pravaca koji odnose mnogo
života i nanose mnogo štete, kao ovaj radi preopterećenosti. Ostanak ovakvog
stanja je neprihvatljiv, posebno ako se bira između pravljenja putne
infrastrukture za tranzit, koja pretežno služi strancima i onoga što služi
prevashodno građanima ove zemlje i njihovoj bezbednosti.

4. Treba ozbiljno razmotriti mogućnost podsticanja nekih segmenata

poljoprivredne proizvodnje (recimo, meso, šećer, neke vrste voća i povrća). Radi
se o proizvodnjama koje bi u značajnom obimu išle u izvoz, tako da se radi o
dobrom ekonomskom projektu. U EU ima dosta iskustava kako i na koji način je
to moguće realizovati, pa bi se ona mogla koristiti za naše potrebe. Realizacija
ovog projekta bi bila od značaja, kako za bar delimičnu stabilizaciju prilika u
agrokompleksu, tako i za regulisanje odnosa na tržištu hrane i prehrambenih
proizvoda u zemlji. Međutim ta intencija ne sme ostati na prodaji sirovine, već
seta gotovih poljoprivrednih proizvoda na kojima je stepen finansijskog prinosa
znatno veći. Ipak, posebno se mora obratiti pažnja i uložiti u protivgradnju
zaštitu i povećanje površina pod navodnjavanjem, jer su to faktori koji mogu
maksimizirati prinose ili ih potpuno desetkovati, što se počelo prečesto dešavati.

5. U našoj zemlji je stalno angažovan određeni broj domaćih i inostranih

konsultanata. Njihovo angažovanje treba iskoristiti za brže uspostavljanje
kontakata i kooperacije naših sa inostranim firmama, a sa ciljem da se pokrene
ili poveća proizvodnja. To se posebno odnosi na preduzeća iz oblasti tekstila,
kože i obuće. Do sada je u nekoliko navrata bilo moguće pokrenuti proizvodnju
nekih naših preduzeća, posredovanjem domaćih i inostranih konsultanata. To je
bio produkt sporadičnih i ad hoc akcija, ali je sigurno moguće uraditi i nešto
više. Jer, ako bi se značajnije povećalo korišćenje kapaciteta samo u tekstilnoj
industriji, to bi imalo brojne pozitivne ekonomske efekte, naročito u onim
regionima Srbije koji su najviše pogođeni ekonomskom krizom.

Na kraju treba nešto reći i na temu potrebnih ili željenih korekcija u ekonomskoj
politici. To ne znači da je dosadašnja ekonomska politika Srbije bila potpuno
pogrešna, niti je sa tog stanovišta moguća njena kritika. Ono što se ekonomskoj
politici može prigovoriti je da je bila pasivna ili neutralna, što je potpuno
pogrešno.

Kada se ima u vidu da je naša privreda u krizi od 1980. godine, a da je

sistematski upropašćivana od 1992. godine, onda se opravdano otvara pitanje
adekvatnosti pasivne i neutralne ekonomske politike. Jasno je pitanje stoga, da
li je to najbolji način da se privreda izvuče iz teškoća u kojima se nalazi?

Pasivna i neutralna ekonomska politika pretpostavlja da privreda ima snage da

se sama izvuče iz neprilika, pa joj pomoć države i ekonomske politike nije
potrebna. U našem slučaju ova propozicija nije validna, pa se time verovatno
može objasniti trajno nepovoljna situacija u privredi Srbije. To je poenta ovih
237
razmatranja, a cilj je da se inicira preispitivanje dosadašnje ekonomske politike,
i to u nekoliko sledećih pravaca:

- aktivna ekonomska politika treba da pruži pomoć preduzećima i privredi, kako

bi se predupredilo nastavljanje negativnih ekonomskih trendova. Ta pomoć mora
biti dobro odmerena, selektivna i vremenski striktno ograničena. U protivnom bi
to bilo puko upumpavanje sredstava u bezperspektivna preduzeća, sa jednim
jedinim rezultatom – povećanjem njihovih gubitaka. Znači, ne radi se o
finansijskim subvencijama, već se aktivna ekonomska politika posmatra u širem
smislu. Tu se radi o brojnim instrumentima indirektnog potsticanja. U svetu su
oni dobro poznati, a kod nas nisu praktično nikada bili prisutni. Stoga treba
razmisliti o njihovoj ugradnji u našu ekonomsku politiku;

- u okviru aktivne ekonomske politike treba razmisliti o regulisanju pitanja

dugovanja preduzeća državi (bivšim državnim bankama, neplaćeni porezi i
doprinosi PIO, dugovanja državnim javnim preduzećima i slično). Država te
dugove sigurno neće moći da naplati. Ako je to tačno, onda je bolje da se oni
unapred regulišu, kako ne bi usporavala restrukturiranje, privatizaciju i
opstanak preduzeća;

- treba razmisliti da li je u okviru monetarne politike neophodno voditi politiku

izrazito visokih kamatnih stopa. Restriktivna monetarna politika sigurno
doprinosi ekonomskoj stabilnosti, ali ima negativne posledice na proizvodnju,
agregatnu tražnju, zaposlenost i životni standard stanovništva. Stoga treba
preispitati postulat o nastavljanju restriktivne monetarne politike sa visokom
kamatama, prvashodno u smislu da li ona donosi više štete ili koristi. Ako bi se
kamatne stope redukovale, to bi delovalo stimulativno na investicije i rast
proizvodnje – bez vidljivih opasnosti po narušavanje cenovne stabilnosti.

Polazeći od stanja u kome se privreda Srbije trenutno nalazi, program

ekonomske rehabilitacije privrede Srbije bi trebalo usmeriti u tri osnovna pravca.

Prvi i osnovni pravac dejstva ekonomske politike bi morao biti kontinuiran razvoj
novih malih i srednjih preduzeća u privatnom vlasništvu. U bivšim
socijalističkim zemljama Istočne Evrope najbrži privredni rast su ostvarile one
zemlje u kojima je došlo do brze ekspanzije novih privatnih malih i srednjih
preduzeća. Za to nisu potrebne neke magične mere ekonomske politike države,
već samo stvaranje povoljnog ambijenta za razvoj nove privatne privrede.
Konkretno, to podrazumeva da se insistira na brzom formiranju pravno-
sistemske regulative slične onoj u uređenim tržišnim privredama, te vođenju
ekonomske politike dugoročno usmerene na podsticanju investicionih ulaganja i
privrednog razvoja. Ta politika treba da bude koncipirana tako da za osnovne
ciljeve prevashodno ima rast proizvodnje, zaposlenosti i životnog standarda
stanovništva. Njen osnovni instrumentarijum bi trebalo da budu postepeno i
ubrzano redukovanje fiskalnog i parafiskalnog opterećenja, politika stabilnog
kursa dinara i cena, te politika bitno nižih realnih kamatnih stopa, kao i
pojednostavljenje regulatornog okvira.

Vođenjem ovakve ekonomske politike ne samo da bi se stvorili povoljni uslovi za

razvoj nove privatne privrede, već i za ubrzanu legalizaciju tzv. sive ekonomije.
Ovakva politika bi se brzo efektuirala na rast proizvodnje, zaposlenosti i životnog

238
standarda stanovništva, što bi bio jedini pravi pokazatelj da je u Srbiji došlo do
radikalnog i trajnog zaokreta na zaustavljanju i obrtu dosadašnjih dugoročnih
negativnih trendova pogoršavanja ekonomskih prilika u pozitivne.

Drugi bitan pravac delovanja ekonomske politike bi trebao biti usmeren na

ozdravljenje preostalih velikih društvenih (podržavljenih) i državnih preduzeća
(što se uobičajenom terminologijom naziva restrukturiranje). Ovde se radi o
velikim preduzećima, čija se proizvodnja zasniva na relativno zastareloj
tehnologiji. Njihovu proizvodnju često nije oportuno obnavljati, pošto produkuju
tehnološki zastarele robe koje nisu konkurentne ni na domaćem niti na
inostranom tržištu. Pored toga, ova preduzeća su po pravilu prezadužena, pošto
su godinama veštački održavana u životu u postojećem obliku pomoću kredita
koje nisu servisirala i vraćala, neplaćanja poreza i doprinosa, neplaćanja
troškova tekućeg poslovanja, itd.

Ozdravljenje ovih preduzeća je moguće samo putem ciljane privatizacije, čemu se

mora pristupiti hitno, ali sistematski, iz prostog razloga što su ona u tako teškoj
ekonomskoj situaciji da ne mogu čekati još nekoliko godina da budu
privatizovana, iako se čini da je tendencija upravo ta. Ako se ona ne privatizuju
brzo i kvalitetno, država ili mora pristupiti njihovoj likvidaciji ili mora nastaviti
da ih i dalje subvencioniše i tako veštački održava u životu, što će i u jednom i u
drugom slučaju izazivati brojne posledice. Prva opcija očigledno nije politički, a
druga ekonomski moguća.

Privatizacija ovih preduzeća podrazumeva preduzimanje tri grupe bitnih

aktivnosti. Prva spada u nadležnost države, koja bi morala igrati mnogo aktivniju
ulogu u njihovoj privatizaciji. Ova preduzeća su prezadužena, a obim dugovanja
je po pravilu i do nekoliko puta veći od tržišne vrednosti njihovog kapitala. Pri
tome treba ukazati da je za nešto preko 75% ovih dugova poverilac država (u
užem i širem smislu). Ako se, znači, ova preduzeća žele privatizovati, polazni
preduslov je da država izvrši otpust svojih potraživanja, kako bi ova preduzeća
ponovo došla u poziciju da imaju pozitivnu vrednost kapitala. U protivnom za
ovako prezadužena preuzeća se nikada neće moći naći zainteresovan kupac, a
najčešće je i prethodno sprovedena privatizacija mnogih od njih propala radi
starih dugova koje je država htela u izvšnom postupku da naplati od novih
vlasnika. Izmenama propisa, otpust državnih dugova je postao moguć, ali opet
propust jer je ostao sa presekom na 31.12.2004. godine, koji je bio pre preko 6
godina i više nema nikakvog smisla i mora se promeniti. 170

Ozdravljenjem kroz privatizaciju bi se velika društvena i državna preduzeća

transformisala u privatne firme koje će biti sposobne da proizvode, zapošljavaju
nove radnike, plaćaju poreze i doprinose, itd.

170 Ostavljanjem ovakvog datuma u propisu (iako je propis nekoliko puta inoviran), ovaj institut je tokom
godina sprovođenja postupka privatizacije postao potpuno bespredmetan, bez efekta i zastareo, pa ukoliko
bi se na primer privatizacija vršila danas, a otpust se vrši na datum od pre 6 godina, jasno je da je to samo
još jedna promašena odredba propisa o privatizaciji. Uzevši u obzir da danas država masovno iz političkih, a
ne ekonomskih razloga vrši podržavljenja preduzeća kojima je raskinut privatizacioni ugovor (ima ih oko
600 do sada), i da u njima takođe masovno pokreće postupke restrukturiranja, iako je tim preduzećima u
privatizaciji već vršen otpust dugova na 31.12.2004. godine, u čemu je smisao ovakvih aktivnosti države
ako ne samo da se time vrši zloupotreba ovog postupka protiv prava poverilaca da naplaćuju svoja
potraživanja i protiv interesa kupaca koji bi mogli doprineti njihovoj revitalizaciji ako bi im se to omogućilo?
239
Drugim rečima, kvalitetnom privatizacijom preostalih društvenih (i državnih)
preduzeća, koja se već godinama veštački održavaju u životu ogromnim državnim
subvencijama, dobijaju se privatne firme sposobne da doprinose stalnom rastu
prizvodnje, zaposlenosti i životnog standarda stanovništva. Takvih primera kod
nas ima, ali isuviše malo da bi se efektuiralo na vidnijem poboljšanju ekonomskih
trendova.

Treći bitan pravac buduće ekonomske politike bi morao biti usmeren na

intenziviranju kapitalnih investicija u privrednu infrastrukturu. Krupne
investicije u privrednu infrastrukturu su u našem slučaju neophodne iz dva
razloga. Najpre zbog toga što je naša privredna infrastruktura u velikoj meri
zastarela i izraubovana, a zatim zbog toga što ova ulaganja imaju pozitivne
multiplikativne efekte na funkcionisanje drugih povezanih segmenata privrede.

Pored toga, bez savremene privredne infrastrukture nije moguće graditi modernu
i konkurentnu privredu. Mogući pristup aktiviranju kapitalnih investicija u
privrednu infrastrukturu bi morao da počiva na uvozu inostranog kapitala
(direktne privatne investicije, koncesije, krediti međunarodnih finansijskih
institucija), ali i na nastojanju države na prikupljanju domaćeg kapitala. Pri
vođenju ove politike država bi maksimalno morala da eksploatiše povoljan
geostrateški položaj Srbije, koji može biti od primarnog značaja za privlačenje
inostranog kapitala u ovakve investicione poduhvate.

Naša država se na ovom području do sada nije mnogo angažovala, što je imalo za
posledicu nepotrebno kumuliranje socijalnog i ekonomskog nezadovoljstva
građana. Mogući efekti ovakvih ulaganja, inače višestruko pozitivni, su gotovo u
potpunosti izostali. Ovo je nerazumljivo jer pozitivni efekti ovih ulaganja se
direktno reperkutuju na povećanje zaposlenosti, upošljavanje brojnih domaćih
kapaciteta i stvaranje uslova za nesputan razvoj ostalih segmanata privrede.
Indirektni efekti ovih ulaganja su ubrzanje privrednog rasta i porast životnog
standarda stanovništva. Zbog svega toga bi država u budućnosti morala učiniti
posebne napore da se što pre intenziviraju krupne kapitalne investicije u
privrednu infrastrukturu, te tako doprinese ubrzanom rešavanju nagomilanih
ekonomskih problema u Srbiji.

10.3. Preduslovi za ostvarenje ciljeva ekonomske politike

Da bi se bar donekle ostvarili ciljevi ekonomske politike, privrednici ocenjuju da

bi u narednoj godini trebalo preduzeti određene mere i energičnije ih podržati.
One se odnose na sledeće sfere:

1. Fiskalna politika. Da bi naredna godina bila podsticajna za izvoz, mora se

postići veća uređenost poreske politike i reforma poreske administracije, a to
znači smanjenje izdvajanja iz zarada, smanjenje poreza za investiciona ulaganja,
stabilnost kursa, smanjenje dažbina povodom akciza. S druge strane,
progresivno oporezivanje i povećanje carina na uvoz robe koja nije neophodna na
domaćem tržištu. Neke od ovih mera koje nisu preduzete, za sada veoma
nepovoljno utiču na proizvodnju koja ima spor obrt, kao i na nelikvidnu
privredu. Podeljena su mišljenja i oko uvođenja PDV, posebno za delatnosti koje
do sada nisu imale ni porez na promet (poljomehanizacija, određeni
repromaterijal koji se nabavljao samo uz izjavu i sl.), kao i ocena da je uvođenje
240
PDV moglo biti postupno, selektivno i sa manjim stopama. Tu bi pomoglo rešenje
kojim bi se povraćaj PDV-a odvijao automatski.

2. Kreditna politika. Pored kratkoročnog, privrednici podržavaju i dugoročno

kreditiranje, a posebno za stimulaciju proizvodnje koja ima prođu i na domaćem
tržištu, kao i u izvozu. Kreditiranje mora biti sa povoljnijom kamatnom stopom,
jer naša preduzeća nisu u situaciji da preuzmu tako nepovoljne uslove
kreditiranja, posebno ako se radi o kamatnim stopama za obrtna sredstva, što
smanjuje investicione razvojne resurse i od starta utiče na neefikasan nastup na
stranom tržištu.
3. Spoljnotrgovinska politika. Anketirana privreda, po ko zna koji put, traži
zaštitne mere za domaću proizvodnju od uvoza nekvalitetne robe i sprečavanje
nelojalne konkurencije stranih firmi, uvođenje stimulacija za izvoz, da bi se
uopšte osvojila pojedina tržišta. Istovremeno, oni se zalažu za osposobljavanje
domaće proizvodnje koja može biti konkurentna na stranom tržištu i ne izvoziti
po svaku cenu. Privrednici ocenjuju da je dosadašnja spoljnotrgovinska politika
nedovoljno stimulativna za proizvođače robe investicione potrošnje. Mora se stati
na put uvozu robe za koju smo mi u stanju da je proizvedemo.
4. Višak zaposlenih. S obzirom da nam i dalje predstoje godine velikih
restrukturiranja na planu javnih preduzeća koja zapošljavaju veliki broj radnika,
neophodni su ozbiljni i konkretni socijalni programi. Država ne mora, i ne treba,
da preuzme sav teret viška zaposlenih i zato ovaj problem treba dobro
izbalansirati, jer je socijalna zaštita poželjna, ali ne i donošenje zakona po svaku
cenu koji bi štitio i neradnike. Mnogi privrednici smatraju da bi se pri
uposlenosti kapaciteta naših preduzeća od 80%, u našoj privredi javio čak manjak
zaposlenih, što znači da se i tamo gde ima uslova za rad ne radi koliko bi moglo i
trebalo. Sa bitnim rasterećenjem viška radnih mesta u javnim preduzećima,
anketirani ukazuju na potrebu više čisto proizvodnih mesta i pokretanje
proizvodnje. Za otvaranje novih radnih mesta veoma je bitan proces privatizacije
koji bi se odvijao pod ozbiljnom kontrolom i bez špekulacija, jer bi novac dobijen
od privatizacije (koliki god on bio) mogao biti izvor ulaganja u investicije, iako do
sada nije tako bilo. Privrednici takođe smatraju da pri privatizaciji ne bi trebalo
da bude otpuštanja, jer upravo ona treba da dovede do oživljavanja proizvodnje i
otvaranja novih radnih mesta, posebno jer otpušteni radnici, manje ili više, uvek
padnu na teret države i budžeta. 171
5. Cene. Kod cena je situacija vrlo jasna. Sve se svodi na neophodnost stabilnih
cena i deviznog kursa, sa boljim planiranjem proizvodnje. Dosadašnja politika
cena je prema oceni anketiranih privrednika dovela do realnog pada zarada i
manje efikasnosti korišćenja radnog vremena. Rast zarada, u svakom slučaju,
mora biti usklađen sa poslovnim ambijentom i produktivnošću rada, jer su
jedino oni njihovi realni izvori.

171 Istraživanja su rađena za potrebe naučno istraživačkog projekta “Restrukturiranje preduzeća u funkciji
afirmacije propulzivnog tržišnog privređivanja” Ministarstva za nauku i tehnologiju Republike Srbije
241
VI RESTRUKTURIRANJE I PRIVATIZACIJA JAVNIH PREDUZEĆA U SRBIJI

Unapređenje, odnosno stvaranje adekvatnog regulatornog okvira za

infrastrukturne delatnosti, restrukturiranje javnih preduzeća kao i njihova
delimična ili potpuna privatizacija – predstavljaju jedan od najvažnijih zadataka
u procesu izgradnje moderne tržišne privrede u Srbiji u narednih nekoliko
godina.

Od početaka 2001. godine u oblasti usvajanja i primene regulative, kao i u

oblasti restrukturiranja javnih preduzeća ostvaren je određeni napredak, dok je
proces privatizacije u ovoj oblasti praktično na početku.

Prema oceni EBRD koja se odnosi na sredinu 2006. godine, a koja važi i sada,
Srbija je ostvarila relativno skroman napredak u restrukturiranju i privatizaciji
javnih preduzeća – od mogućih četiri, Srbija je u reformi infrastrukture ostvarila
dva poena.

Ne sporeći mogućnost ostvarenja boljih rezultata, takvo stanje nije sasvim

neuobičajeno za zemlju koja se nalazi u desetoj/jedanaestoj godini novije faze
tranzicije. Naime, reforme i privatizacija preduzeća iz oblasti infrastrukture i u
drugim zemljama u tranziciji su većim delom realizovane u okviru tzv. druge faze
tranzicije i u većini zemalja su još uvek u toku.

Ovde se razmatra se regulatorni okvir privatizacione strategije i perspektive

vezane za velika javna preduzeća u Srbiji, imajući u vidu iskustva i stečena
znanja ostalih zemalja u tranziciji.

Budući da će Srbija pre ili kasnije preći u tzv. drugu fazu tranzicije, kada se
privatizacija društvenih preduzeća privede kraju, smatra se da je vreme da se
država usredsredi na velike infrastrukturne sisteme u državnom vlasništvu, tzv.
javna preduzeća i da se hrabro uhvati u koštac s njihovim sistemskim
restrukturiranjem i parcijalnom ili totalnom privatizacijom.

To je neophodno jer su, s ekonomske tačke gledišta, ta preduzeća u velikoj meri

neefikasna, nedovoljno modernizovana i kao takva koče dalje osavremenjavanje i
rast srpske privrede.

Ekonomski argumenti i iskustva sugerišu da je totalna ili parcijalna privatizacija

adekvatno rešenje za gotovo sva javna preduzeća, osim onih koja imaju
karakteristiku “prirodnog monopola”.

Nažalost, političari u Srbiji prenebregavaju ekonomsku logiku i koriste

najrazličitije argumente koji variraju od zaštite nacionalnih interesa, zaštite
“domaćeg vlasništva”, zaštite “naših” preduzeća, do stvaranja regionalnih lidera,
kako bi direktno i otvoreno sprečili ili odugovlačili dalji tok reforme.

Motivi takvog diskursa su, s jedne strane nedostatak poznavanja elementarnih

ekonomskih postulata funkcionisanja modernih privreda, a s druge kratkovidi
ekonomski nacionalizam, ali i jaki partijski interesi, budući da su upravo javna
preduzeća, zbog svoje veličine, značajnih budžeta i broja glasača koje
zapošljavaju značajne poluge moći političkih partija.
242
Nomenklatura preduzeća u Srbiji definiše tzv. društvena preduzeća, koja su u
procesu privatizacije i čija se privatizacija trebala okončati do kraja 2008.
godine, zatim državna preduzeća, tj. preduzeća u vlasništvu države, kao i
mešovita preduzeća u kojima je došlo do parcijalnog ulaska privatnog kapitala,
te u ovim preduzećima, pored društvenog i državnog vlasništva postoji i privatno.

U žiži pažnje javnosti, ali i političara u skorije vreme, jesu tzv. javna preduzeća.
Taj naziv, međutim, često dovodi do zabune i nedoumica o tome koju vrstu
preduzeća taj pojam obuhvata.

Zakon o javnim preduzećima i obavljanju aktivnosti od opšteg interesa definiše

javno preduzeće na sledeći način:
- „Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje
osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave.“

U istom Zakonu definišu se i delatnosti od opšteg interesa: - „Delatnosti od

opšteg interesa, u smislu ovog zakona, jesu delatnosti koje su kao takve određene
zakonom u oblasti: proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije;
proizvodnje i prerade uglja; istraživanja, proizvodnje, prerade, transporta i
distribucije nafte i prirodnog i tečnog gasa; prometa nafte i naftnih derivata;
železničkog, poštanskog i vazdušnog saobraćaja; telekomunikacija; izdavanja
službenog glasila Republike Srbije; informisanja; izdavanja udžbenika; korišćenja,
upravljanja, zaštite i unapređivanja dobara od opšteg interesa (vode, putevi,
mineralne sirovine, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač), kao i
komunalne delatnosti.“

Delatnosti u smislu stava 1. ovog člana jesu i delatnosti od strateškog značaja za

Republiku, kao i delatnosti neophodne za rad državnih organa i organa jedinice
lokalne samouprave, utvrđene zakonom.“

U Srbiji postoji ukupno oko 700 javnih preduzeća. Od ukupnog broja javnih
preduzeća, njih 487 je u 2006. godini podnelo finansijski izveštaj Centru za
bonitet NBS.

Posebno se izdvajaju 17 republičkih javnih preduzeća: Elektroprivreda Srbije –

EPS, Elektromreža Srbije – EMS, Javno preduzeće za podzemnu eksplotaciju
uglja Resavica – JP PEU Resavica, Srbijagas, Transnafta, Železnice Srbije,
Jugoslovenski aerotransport – JAT, Aerodrom „Nikola Tesla“, JP Putevi Srbije, JP
PTT saobraćaja “Srbija”, Telekom Srbija, Skijališta Srbije, Srbijašume,
Vojvodinašume, Srbijavode i Vode Vojvodine.

Ova preduzeća su u 2006. godini prema podacima Republičkog zavoda za razvoj

zapošljavala 108.845 radnika i ostvarila 801,7 milijardi dinara ukupnog prihoda
ili oko 9 milijardi evra.

U 2006. godini ta preduzeća (kao i celokupna privreda), po prvi put od početka

tranzicije iskazuju pozitivan neto finansijski rezultat (31,3 milijardi dinara tj.
396 miliona evra). Po obimu poslovanja, posebno se ističu EPS, NIS, i Telekom
Srbija.

243
Ipak, ključni problemi poslovanja javnih preduzeća su:

- nerentabilnost,
- visok stepen zaduženosti,
- višak zaposlenih, problem neadekvatne kvalifikacione strukture zaposlenih i
- iznadprosečne zarade.

U narednom periodu najvažnije aktivnosti na restrukturiranju republičkih i

lokalnih javnih preduzeća treba da bude usklađivanje cena proizvoda i usluga
javnih preduzeća sa ekonomskim principima, smanjenje preostalih viškova
zaposlenih u javnim preduzećima i povećanje njihove poslovne efikasnosti.

Budući da postoje različiti predlozi u pogledu dinamike i obuhvata privatizacije

javnih preduzeća na nivou Republike Srbije, Vlada će za većinu njih utvrditi
strategiju restrukturiranja i privatizacije, sa ciljem da se postepeno prodaje
kapital tih preduzeća, unapređuje korporativno upravljanje i da se na tim
osnovama povećava njihova tržišna efikasnost i vrednost.

Po pitanju privatizacije velikih preduzeća, kao što su Elektroprivreda Srbije,

Telekom Srbija, Putevi Srbije, Železnice Srbije, država se još uvek nije opredelila
za određenu strategiju. Privatizacija (delimična ili potpuna) republičkih i lokalnih
javnih preduzeća podrazumeva i otklanjanje sistemskih prepreka za njihovu
privatizaciju. Imajući u vidu značaj, kapital, broj zaposlenih i eksterne efekte
javnih preduzeća, neophodno je definisati modele njihove privatizacije, jer oni ne
mogu biti istovetni za sva javna preduzeća.

Privatizacija javnih preduzeća na republičkom i lokalnim nivoima zahteva

odgovarajuće izmene Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, Zakona o
javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa, Zakona o
komunalnim delatnostima, Zakona o imovini lokalnih samouprava i Zakona o
privatizaciji.

Privatizacija javnih preduzeća olakšaće se ukidanjem zakonske odredbe prema

kojoj je Republika vlasnik ne samo kapitala, nego i imovine javnih preduzeća.

Potrebna je i liberalizacija određenih komunalnih delatnosti. Mogućnost ulaska

novih preduzeća u navedene delatnosti je ključ za unapređenje njihovog
funkcionisanja. Preduzeća u infrastrukturnim delatnostima koja imaju karakter
prirodnog monopola (železnička infrastruktura, PTT, prenos električne energije,
međunarodni gasovodi i naftovodi i dr.) neće biti većinski privatizovana.

Kako se u narednom periodu očekuje pokretanje privatizacije javnih komunalnih

preduzeća čiji su osnivači organi lokalne samouprave, uporedo sa pripremom
javnih komunalnih preduzeća za privatizaciju, razvijaće se i razni oblici saradnje
sa privatnim sektorom 172 na bazi ugovaranja posla, davanja koncesija i jačanja
konkurencije u ovom sektoru privrede.

172 Public-private ownership je jedan od najćešćih modela takve vrste saradnje

244
Pre privatizacije komunalnih javnih preduzeća neophodno je doneti novi zakon o
komunalnim delatnostima i uspostaviti efikasan regulatorni okvir 173 .

1. Reforme javnih preduzeća u periodu 2001–2007. godina

Glavni, opšti pravci reforme javnih preduzeća od početka 2001. godine bili su:
usklađivanje cena s troškovima, odvajanje sporednih delatnosti i njihova
privatizacija, regulisanje dugova i potraživanja, racionalizacija poslovanja i
smanjenje viška zaposlenih.

U slučaju većine republičkih javnih preduzeća izvršeno je restrukturiranje ranije

jedinstvenih preduzeća na deo koji se bavi izgradnjom i održavanjem mreža i deo
koji se bavi pružanjem usluga.

Za većinu infrastrukturnih delatnosti koje se obavljaju na nivou Republike

(energetika, telekomunikacije, železnica) doneti su zakoni kojima se obavljanje
infrastrukturnih delatnosti reguliše u skladu s praksom tržišnih privreda.

Takođe, formirana su nezavisna regulatorna tela za oblasti telekomunikacija

(Republička agencija za telekomunikacije, Republička radiodifuzna agencija) i
energetike (Agencija za energetiku Republike Srbije, Agencija za energetsku
efikasnost). To je dovelo do stvaranja primarnog regulatornog okvira za
ekonomsko poslovanje javnih preduzeća, koji je još uvek nepotpun, budući da je
upravo uloga nezavisnih regulatornih agencija razvoj podzakonske regulative,
koji je još u toku.

Sprovedene reforme omogućile su unapređenje poslovanja javnih preduzeća, rast

dostupnosti i poboljšanje kvaliteta usluga. Ali, infrastrukturne delatnosti i dalje
zaostaju kako za razvijenim članicama EU tako i za regionalnim okruženjem
(razvijenost mreža, dostupnost i kvalitet usluga) i predstavljaju ograničavajući
faktor za privredni rast.

Kao primer možemo da pomenemo nedostatak konkurencije u određenim

infrastrukturnim delatnostima, kao što je bio dugogodišnji monopol NIS-a na
preradu nafte i proizvodnju naftnih derivata. Dostizanje evropskih standarda u
infrastrukturnim delatnostima zahteva značajne investicije, unapređenje
regulative i jačanje nezavisnosti regulatornih tela.

Imajući u vidu evropske standarde u oblasti energetike (naftna industrija,

elektroprivreda i sl.), u Srbiji su prisutni krupni ekološki problemi čije saniranje
zahteva velike investicije. Pored ispunjavanja standarda vezanih za ekologiju,
postoji i problem standarda kvaliteta proizvoda.

Na primer, kvalitet naftnih derivata koje proizvodi NIS i dalje je daleko ispod
evropskih normi, a Srbija je jedna od nekoliko država u Evropi u kojoj se do
skoro prodavao benzin s olovom.

173 Mr Milena Vujaklija

245
1. U slučaju železnice i dalje postoji jedinstveno preduzeće “Železnica Srbije“ koje
obavlja poslove održavanja i izgradnje infrastrukture i prevoza putnika i robe.
Aktuelno rešenje prema kome su u okviru jedinstvenog preduzeća formirane
posebne direkcije za infrastrukturu i prevoz ne omogućavaju razvoj konkurencije u
oblasti prevoza i nije u skladu sa Direktivama EU. Stvaranje konkurentskog
ambijenta u sektoru železnice zahteva formiranje posebnog preduzeća za
održavanje i izgradnju infrastrukture i jednog ili većeg broja preduzeća za usluge
prevoza putnika i robe.
2. Uvoz naftnih derivata u Srbiju, s određenim izuzecima zabranjen je Uredbom o
posebnim uslovima i načinu uvoza i prerade nafte odnosno naftnih
derivata,“Službeni glasnik RS”, br 37/03, 90/03, 56/05. Ta uredba je veštački
stvarala monopolsku poziciju NIS-a u oblasti prerade nafte i velikoprodaje naftnih
derivata, što je Srbiju dovelo u situaciju da ima najskuplje i bezmalo
najnekvalitetnije derivate u regionu. Od 01.01.2011. godine ta uredba je ukinuta,
pa je u ovom trenutku slobodan uvoz nafte i naftnih derivata, ali to do sada nije
značajno uticalo na smanjenje cena.

Sposobnost države da upravlja javnim preduzećima je još uvek niska, čak i u

odnosu na ne baš uvek visok međunarodni nivo. Štaviše, Vlada povremeno gubi
elementarnu kontrolu nad javnim preduzećima, kao što je kontrola plata i
zaduživanja.

Osim toga, postoji tendencija korišćenja preduzeća za finansiranje političkih

stranaka, a korupcija i nedomaćinsko poslovanje su rašireni. Upravo nedovoljna
sposobnost države da upravlja ovim preduzećima trebalo bi, u slučaju Srbije, da
bude jedan od osnovnih motiva za privatizaciju javnih preduzeća. Međutim, taj
argument je u kontradikciji s latentnim razlogom zašto do privatizacije ne dolazi,
a to je da su javna preduzeća u Srbiji centri partijske moći!

Mi i u 2011. godini u javnom sektoru imamo monopole i neobjašnjiva

preuzimanja preduzeća u državno vlasništvo, što potvrđuje i Odluka Komisije za
zaštitu konkurencije koja se odnosi na Srbijagas, a kojom su potvrđene tvrdnje o
monopolističkom ponašanju i poslovanju Javnog preduzeća Srbijagas, na štetu
građana Srbije.

Na tržištu gasa, po oceni Komisije, ne postoji slobodna konkurencija. Posebno je

opasno što povlašćeni položaj Srbijagas daje i kompaniji Jugorosgas, koja je u
većinskom stranom vlasništvu, a na poslu nepotrebnog posredništva zarađuje
ogroman profit od tridesetak miliona evra godišnje.

Problem je i to što se Srbijagasom, kao i drugim javnim preduzećima, politički i

neracionalno upravlja, na teret građana i privrede Srbije koji plaćaju
neefikasnost ovog javnog preduzeća.

Menadžment, koji predvodi političar, uprkos monopolističkom položaju proizveo

je da ovo javno preduzeće zapadne u zastrašujuće dugove od preko 170 miliona
evra, iako uredno fakturiše i naplaćuje visoke cene gasa i građanima i
industrijskim potrošačima.

246
Ovako teško stanje ovog monopoliste nije zasmetalo ni Vladi ni menadžmentu da
krenu u avanturu preuzimanja brojnih posrnulih kompanija po Srbiji i
okruženju po osnovu duga ili kupovinom.

Tako je Srbijagas u relativno kratkom roku preuzeo gubitaše koji se bave raznim
nesrodnim delatnostima, kao što su informatika, proizvodnja stakla, đubriva,
prerada nafte, plastičnih proizvoda, proizvoda od živinskog mesa, sve uz
saglasnost Vlade Republike Srbije.

Da ovo nije sve, govori i to da je Srbijagas ušao i u posao osiguranja u Republici

Srpskoj, iako Srbijagas ima problem i sa obavljanjem svoje osnovne delatnosti na
efikasan i profitabilan način.

Tako je ovo klasičan primer neodrživog načina poslovanja na duži rok i nešto što
javna preduzeća nikako ne smeju raditi, posebno ako se bave strateškim
delatnostima za jednu zemlju kao što je energetika, u ovom slučaju distribucija
gasa.

Na ovakav način Srbijagas može u potpunosti ugroziti snabdevanje zemlje gasom

i dovesti je u opasnu situaciju energetske nestabilnosti. Najgore od svega je to
što se ne može doći do podataka o troškovima Srbijagasa po osnovu ovih
preuzimanja gubitaša i uticaja ovih avaturističkih poslova na ukupnu
energetsku stabilnost i bezbednost Srbije.

JP Srbijagas je postalo i vlasnik firme Agroživ iz Pančeva, za koju je ovo javno

preduzeće jedino predalo ponudu za kupovinu, a ugovor je vredan 11.330.000
evra.

Razlog za kupovinu je, po rečima generalnog direktora JP Srbijagas, u tome što

bi Agroživ u suprotnom propao, a oko 1.000 radnika i 2.000 kooperanata bi
ostalo bez posla. On je ukazao na to da se, iako je Agroživ pred stečajem, radi sa
profitom, te da će sva ulaganja JP Srbijagas biti vraćena, uz pozitivne socijalno-
ekonomske efekte. 174

Treba reći da Agroživ nije prvo preduzeće koje je JP Srbijagas kupilo, bez toga
da kupljeno preduzeće ima nikave veze s njegovom osnovnom delatnošću. Slično
je urađeno i kada su u pitanju MSK iz Kikinde, Azotara iz Pančeva i Srpska
fabrika stakla Paraćin, a zajedničko za sva ova preduzeća je da su JP Srbijagas
dugovala ogromne iznose za isporučeni gas.

Interes Srbijagasa da postane suvlasnik u firmama koje su gubitaši je razumljiv

jer je ovo javno preduzeće stavljeno pred svršen čin: da dužniku otpiše dug ili da
na ime njega postane suvlasnik dela preduzeća. 175

Iz navedenog se može i prihvatiti logika Srbijagasa da ide logikom daj šta daš,
međutim naš mudri narod je iznjedrio za ovakve slučajeve jednu poslovicu koja
glasi: „Ne kune majka sina što se kocka, već što stalno pokušava da se izvadi“.

174 Ovo je klasičan dokaz da se u Srbiji i 2011. godine socijalni problemi rešavaju preko javnog sektora, a ne

na način kako to rešavaju ozbiljne i uređene države

175 Jelica Putniković, Internet časopis „Balkanmagazin“.

247
Dakle logika „bolje išta nego ništa“, je navela menadžment Srbijagasa da „ubedi“
Vladu da ona kaže da on to nije uradio svojevoljno već uz blagoslov Vlade
Republike Srbije. Ista ta Vlada je da bi napravila privid da je dobar domaćin,
javnim preduzećima Srbijagas i Elektroprivreda Srbije, konstantno nametala
obavezu da pojedinim firmama dužnicima, i pored ogromnih prethodno
neplaćenih računa za energente, nastavi isporuku gasa, a da dugove koji tako
nastaju konvertuju u vlasništvo.

Ako se ova protiv-ekonomska logika nastavi, može se u relativno kratkom roku

dogoditi da se dođe u situaciju da JP Srbijagas postane vlasnik velikog dela
srpske privrede po modelu konverzije starog duga pančevačke Petrohemije u
vlasništvo, kojom je Naftna industrija Srbije postala suvlasnik ove firme.

I RTB „Bor“ takođe koristi blagodeti mogućnosti da ne plaća račune za utrošenu

električnu energiju Elektroprovredi Srbije. Vlada Srbije je donela odluku da se
stari dug za struju RTB-a Bor takođe konvertuje u akcije čiji vlasnik treba da
bude EPS. I dok se sprovodi procedura konverzije, EPS ističe da RTB Bor i dalje
ne plaća račune za utrošenu električnu energiju.

Ipak, u ovom sistemskom preuzimanju dužnika-gubitaša javnih preduzeća

prednjači JP Srbijagas, državno preduzeće čija je osnovna delatnost uvoz
prirodnog gasa, njegov transport, skladištenje, distribucija i trgovina njime. Ne
može a da ne začudi da se ovo javno preduzeće odjednom bavi i nekim poslovima
potpuno i mnogo drugačijim od osnovne delatnosti.

Ulaskom u ovakvu situaciju menadžment Srbijagasa neprestano pokušava da

ubedi javnost da to što je JP Srbijagas vlasnik nekoliko preduzeća koja nemaju
nikakve veze s njegovom osnovnom delatnošću (osim što su veliki potrošači
prirodnog gasa i što su veliki dužnici po osnovu njegove potrošnje), ni na koji
način ne odražava na cenu gasa na domaćem tržištu. Čak i da je to potpuno
tačno, a nije, izvesno je to da se do sticanja vlasništva, mahom, došlo zbog
neplaćenih računa za gas, koje neko mora da plati, jer dužnici definitivno nisu i
neće. Stoga direktnom vlasničkom vezom se dolazi do toga da će račune za gas
platiti JP Srbijagas. Kako ni Srbijagas za to nema novca, moraće da podigne
kredite, da se zaduži, dobije garancije države za taj korak, tako da teret plaćanja
tih dugova pada na građane. Samo treba podsetiti da bi u identičnom slučaju
dugovanje građana bilo rešeno prekidom isporuke.

To što se Vlada dosetila toga da dugove privrede prema javnim preduzećima

rešava preuzimanjem dužnika, odnosno konverzijom duga u vlasništvo,
veoma je loše za privredu, jer se nikako ne „podvlači crta“ konačnog
plaćanja duga prema inostranstvu odakle gas dolazi izražen u ceni u
devizama.

Na ovaj način se od javnosti skriva neuspešan rad menadžmenta u gubitaškim

preduzećima, koji je često postavljan po političkoj liniji. Ovakve aktivnosti su i
mehanizam Vlade Republike Srbije da pokuša da ispravi rezultate neuspešne
privatizacije, kao što je to slučaj u Srpskoj fabrici stakla.

248
Ovim načinom se dovode u opasnost strateška javna preduzeća u Srbiji, jer se
teret gubitaša iz privrede prebacuje na ova javna preduzeća koja pritom nemaju,
niti moraju imati stručni kadar za te delatnosti. Umesto ovoga što radi, država bi
ovakve probleme morala rešavati na druge načine, recimo osnivanjem posebnih
fondova za pružanje i finansijske i zaista stručne i kompetentne pomoći.

Ovde ponovo dolazimo do restrukturiranja kao rešenja. Država je za ovakve

slučajeve morala da održi stručni kadar koji je do 2008. godine postojao u Centru
za restrukturiranje Agencije za privatizaciju, koji je usled nepostojanja sluha, a
delom i zbog toga što u tom Centru Agencije uglavnom nisu radili politički kadrovi,
ukinut 2008. godine pod izgovorom nedostatka sredstava.

Na ovaj način je sama država demotirala timove, koji su radili na tome da svakog
pojedinačnog dužnika skeniraju, a potom tu firmu ili restrukturiraju ili
likvidiraju ili u njoj sistematski uspostave profitabilnu proizvodnju i ponovo
omoguće njenu privatizaciju i konačno skidanje sa budžeta.

Ovo je možda i najbolji primer na kome se može utvrditi neozbiljnost i

kratkovidost države u nameri za sporovođenjem stvarnog i održivog
restrukturiranja privrede. Činjenica da jedan ovakav strateški Centar za
restrukturiranje, bez ozbiljne analize bude ukinut od strane aktuelnog
rukovodstva Agencije za privatizaciju, može objasniti necelishodnost i dugoročnu
štetnost ovakvih spornih političkih odluka i za ostatak i opstanak naše posrnule
privrede.
Tako je nakon što je ukinut taj važni Centar u Agenciji i rasuti kadrovi, utvrđeno
da je učinjena greška, pa umesto njenog strukturnog rešavanja, pokrenut je novi
talas postupaka restrukturiranja nakon masovnih raskida privatizacionih
ugovora, ali bez reosnivanja tog Centra na stručnim i održivim osnovama s
obzirom na njegovu delatnost.
Umesto toga izvršeno je klasično instaliranje političkih i na druge načine
podobnih kadrova bez adekvatnog iskustva, pa se danas ovi složeni i stručni
poslovi, nažalost, poveravaju raznim neosposobljenim, neiskusnim, nedovoljno
stručnim i adekvatno nekontrolisanim kadrovima za ove kompleksne poslove,
koji očigledno nisu u stanju da proizvedu efekte koji su takvim institutom
predviđeni za preduzeća od posebnog značaja za Republiku Srbiju.
Činjenica da su u Centru za restrukturiranje bili angažovani nezavisni savetnici
vrhunskog kalibra i integriteta, koji su vodili računa o osetljivim temama i
slučajevima, govori sama za sebe u smislu kvaliteta kontrole, nadzora i
postupanja pri donošenju odluka, za razliku od toga kako je to danas, ceneći po
rezultatima.
Zato danas i imamo sve veći broj nazovi privatizacija prodajom imovine, što je
između ostalog i aktuelna prodaja Niteksa iz Niša, koji je prodat maltene bez
radnika i potpuno bez opreme, tj. kupljeni su samo građevinski objekti i
infrastruktura za nešto preko 3 miliona evra, s tim što će ova „privatizacija“ u
totalu državu koštati približno 20 miliona evra, putem dugova, subvencija i
ostalih pogodnosti datih Benetonu.
Na ovaj način su restrukturiranjem oštećeni i poverioci, i radnici i dobavljači, a
nije nemoguće ni da na dugom štapu dođe do nekog razvoja toga što je ostalo od
Niteksa, međutim pitanje je šta je tu onda restrukturiranje u postupku
privatizacije osim naziva i koja je pravna sigurnosti ovog investitora, s obzirom
da je kupio imovinu koje je eventualno predmet tužbe bivšeg vlasnika?
249
Da li je možda ovaj ishitreni princip potencijalno opasan i po državu i po
Beneton kao investitora?
Šta će se dogoditi ako na primer bivši kupac kome je raskinut ugovor, radi
nestručnosti, nepažnje ili loše procene onih koji postupkom rukovode u Agenciji,
dobije spor protiv R. Srbije na nekoj međunarodnoj arbitraži koja će Srbiju
obavezati da mu vrati imovinu Niteksa nazad sa milionskom odštetom, kao i Srbi
Iliću?
Da li će i tada Srbija pribegavati nepravnim ili sporno pravnim metodama i
postupcima radi izbegavanja svojih obaveza prema jednom u odnosu na drugog
investitora, kojima je već pričinila štetu na više strana, ili će biti primorana da
štetu plati i na mostu i na ćupriji o trošku poreskih obveznika, pošto je za ove
bravure naše vlasti EU počela da pokazuje sve veće interesovanje u smislu
preispitivanja i traženja odgovornih za kršenje međunarodnih normi i standarda
u postupku privatizacije.

2. Slučaj Jugorosgas, njegova pozadina i strateški promašaji Vlade

Republike Srbije 176

Od javnosti je dugo sakrivana činjenica da je Srbija veliki strateški važan posao

oko snabdevanja gasom i dalje gasifikacije zemlje predala u ruke ruskog
Gasproma, čime je Gaspromu poklonjena ključna uloga u gasifikaciji Srbije.

Medijska buka koja je napravljena povodom potpisivanja Memoranduma o

izgradnji gasovoda kroz Srbiju poslužila je, osim u predizborne svrhe, još i da se
sakrije napred navedena činjenica.

Ključni događaj u vezi sa tim se odigrao još početkom 2006. godine, kada su
Ministarstvo energetike i Vlada, Gaspromu prepustili kontrolu nad preduzećem
Jugorosgas u kome on danas poseduje 75 odsto vlasništva, a Srbijagas samo
jednu četvrtinu.

Jugorosgas je kompanija koja je osnovana 1996. godine u kojoj je polovina

vlasništva pripadala ruskom Gaspromu, dok je druga polovina bila u vlasništvu
srpskih kompanija i banaka – NIS, Sartid, Progres, Progres Gas Trejding i
Beobanka. Ovoj kompaniji je, prilikom osnivanja, data koncesija na razdoblje od
dvadeset pet godina za izgradnju gasovoda, prodaju i tranzit gasa od Pojata do
krajnjeg juga Srbije, što je uključivalo i izgradnju gasovoda Niš - Dimitrovgrad,
preko koga je Srbija trebalo da se spoji sa bugarskim gasovodom.

NIS je vremenom otkupio učešća Sartida i Beobanke u ovoj kompaniji i konačno

13. maja 2005. godine doneo odluku da otkupi i 25 odsto vlasništva Progres Gas
Trejdinga i tako zadrži ravnopravno učešće u Jugorosgasu. Međutim, za tu
odluku nije dobio odobrenje Ministarstva rudarstva i energetike i Vlade, tako da
tu odluku NIS nije uspeo da realizuje.

Ovu priliku je zato iskoristio Gasprom, i u januaru 2007. godine, za 4,6 miliona
evra otkupio udeo Progres Gas Trejdinga i stekao većinsko vlasništvo u
Jugorosgasu. Tako je Srbijagas ostao bez mogućnosti poslovanja na jugu Srbije,
jer je koncesija za gasifikaciju juga države ovim poslom pripala Gaspromu.

176 Dejan Stojadinović, Ekonomist magazin

250
Uzevši u obzir da je NIS imao strateške razvojne ciljeve, navedene štetne
posledice koje imamo danas nikako ne mogu biti njegova krivica. To navodi na
zaključak da odgovornost snose Ministarstvo energetike i Vlada Republike Srbije,
koji nisu reagovali na ovako stratešku odluku upravnog odbora NIS-a.

Odmah posle preuzimanja Jugorosgasa, u Srbiju je došao Aleksandar Medvedev,

zamenik direktora Gasproma, koji se sastao sa predsednikom, premijerom i
tadašnjim potpredsednikom vlade. Prema saopštenju Gasproma, sagovornici su
se složili da dalje jačaju učešće zajedničke kompanije Jugorosgas na izgradnji
podzemnog skladišta gasa u Banatskom Dvoru i gasovoda Niš – Dimitrovgrad,
prema Bugarskoj. Gasprom je tom prilikom podsetio srpske vlasti i da dug
Srbijagasa, za gas isporučen u razdoblju od 1995. do 2000. godine iznosi 235,3
miliona dolara.

Po svoj prilici je Gazpromova delegacija doputovala u Srbiju kako bi jasno stavila

do znanja da je posao oko Jugorosgasa završen i da je Gasprom preuzeo
kontrolu - po zakonu, što je činjenica. Ono što je takođe činjenica jeste da tako
nije moralo biti. Tako se Ruska strana odmah bacila na posao, a o tome govori i
vest da se ruski ambasador Aleksejev sastao u Prištini sa kosovskim premijerom
Kosumijem, a rusku delegaciju su pored njega činili šef kancelarije ambasade
Rusije u Prištini, Sergej Bazdnik i direktor kompanije Jugorosgas Sergej Struk.

Pošto je Gasprom preko Jugorosgasa dobio i pravo izgradnje gasovoda na pravcu

Niš – Prokuplje – Priština, dužine 123 kilometra, učesnici u razgovorima su se
dogovorili da postoje dobre mogućnosti za ekonomsku i trgovinsku saradnju
Rusije i Kosova, tj. za prodaju ruskog gasa i na Kosovu i Metohiji.

Kada završi izgradnju gasovoda Niš-Dimitrovgrad, koji košta 60 miliona dolara,

Gasprom će direktno gasom snabdevati potrošače na jugu Srbije, Kosovo i
Metohiju, Crnu Goru, a i Srbijagas će biti primoran da gas kupuje od
Jugorosgasa, ukoliko želi da gasifikuje centralni deo Srbije, jer je mogućnost
uvoza gasa iz severnog pravca ograničena, i podmiruje samo potrebe sadašnjih
potrošača u Vojvodini.

Da je država uložila 60 miliona dolara u izgradnju gasovoda Niš – Dimitrovgrad,

što je bio jedan od osnovnih proklamovanih prioriteta Ministarstva rudarstva i
energetike, danas bi Srbijagas, a ne Jugorosgas, kontrolisao gasifikaciju Srbije.

Iako Srbijagas ne poseduje sredstva za samostalno sprovođenje ovog posla,

država je mogla da raspiše tender za pronalaženje strateškog partnera u ovom
velikom poslu, i time zadržati pravo kontrole u svojim rukama. A ne treba biti
mnogo mudar da bi se znalo da je zainteresovanih za ovo ulaganje bilo više, od
mađarskog MOL-a do italijanskog ENEL-a.

Ova investicija bi bila isplativa mnogim kompanijama, posebno uz evropske cene

gasa koje će i ruska kompanija primenjivati. Propustom srpskih vlasti, Gasprom
je sva ova prava stekao za manje od pet miliona evra, koliko je platio dodatni udeo
u Jugorosgasu.

Da bi, prema zakonu, strana kompanija dobila koncesiju, koju je dobio Gasprom,
251
potrebno bi bilo sprovođenje procedure po Zakonu o koncesijama uz obavezan
tender.

Gromoglasno najavljivani prihodi od tranzitnih taksi – od 50 pa do čak 200

miliona dolara godišnje – ukoliko se ispune, najvećim delom (75 odsto) će
pripadati Gaspromu, odnosno njegovom preduzeću Jugorosgas.

Da se Vlada dobro potrudila da zaštiti interese Gasproma, govori i deo zvaničnog

saopštenja povodom potpisivanja sporazuma u Moskvi: “Od izgradnje gasovoda
korist će imati i ruski Gasprom zahvaljujući ekspanziji i diversifikaciji pravaca za
transport gasa ka Evropi, boljem i stabilnijem pristupu srpskom tržištu i povećanju
potrošnje u Srbiji”. Jedino što građani Srbije dobijaju ovom investicijom, a što im
nije rečeno, jesu evropske cene gasa koje Gasprom ispostavlja svim svojim
potrošačima. I bivše sovjetske republike i istočno-evropske zemlje su redom
dobile nove cene gasa.

Evo primera kako to izgleda: Belorusija je u 2006. godini kupovala gas od

Gasproma po ceni od 47 dolara za hiljadu kubnih metara, a za 2007. godinu je
Gasprom “predložio” cenu od čak 200 dolara za hiljadu kubnih metara.

Bugarska je, posle pregovora koji su trajali godinu i po dana isposlovala da

postepeno, do 2012. godine pređe na tržišnu cenu gasa, koja je 40 odsto viša od
sadašnje. Potrošačima u Bugarskoj su već 2007. godine najavljena dva
poskupljenja gasa.

3. Osnovni pravci budućih reformi infrastrukturnih – državnih javnih

preduzeća

Osnovni ciljevi reformi infrastrukturnih delatnosti jesu: rast dostupnosti i

kvaliteta usluga, uvođenje novih usluga, usklađivanje cena s opravdnim
troškovima i smanjenje zagađenja životne sredine. Ukratko – modernizacija
infrastrukturnih delatnosti u Srbiji. Razvoj i modernizacija infrastrukture
predstavlja neophodan uslov i podsticajan činilac za privatne investicije i u
drugim sektorima privrede.

Navedeni ciljevi mogu se postići unapređenjem regulatornog okvira i, naglasimo

promenom vlasničke strukture preduzeća u oblasti infrastrukture. Regulatorni
okvir treba da omogući formiranje konkurencije gde god je to moguće ili
potencijalne konkurencije u ostalim segmentima tržišta. Delimična ili potpuna
privatizacija pojedinačnih javnih preduzeća u okviru novog regulatornog okvira
predstavlja način da se obezbedi rast efikasnosti u korišćenju postojećih resursa,
kao i nova sredstva za investiranje, modernizaciju i sl. S druge strane, potpuna
ili parcijalna privatizacija javnih preduzeća će dovesti do depolitizacije ili
defeudalizacije tih preduzeća.

Upravljanje javnim preduzećima se ne vrši preko profesionalnih kvalitetnih

menadžera, već predstavlja politički plen, koji služi, pored indirektnog
finansiranja političkih partija i za alokaciju partijskih kadrova, ali i kao važna
glasačka mašina.

252
Takvo neprofesionalno upravljanje javnim preduzećima dovodi do uništavanja
njihove vrednosti, kašnjenja u modernizaciji, niske efikasnosti, i na kraju
gubljenja tržišne utakmice. Mudro restrukturiranje i privatizacija u tom smislu
predstavljaju jedino delotvorno rešenje za neekonomsko upravljanje ovim
preduzećima. Takođe, privatizacija dovodi do profesionalizacije menadžmenta i
bolje kontrole preduzeća. Osim toga, privatizacija javnih preduzeća i njihova
dokapitalizacija predstavljaju šansu da se obezbede nove mogućnosti za
investiranje širokim slojevima stanovništva i instucionalnim investitorima, što će
autonomno doprineti razvoju i produbljivanju tržišta hartija od vrednosti u
Srbiji.

Zakoni kojima se regulišu infrastrukturne delatnosti kao, na primer, zakoni o

telekomunikacijama, energetici, železnici i dr., a koji su usvojeni nakon 2000.
godine predstavljaju značajan napredak u pravcu usaglašavanja regulative sa
standardima EU.

Većina donetih zakona, međutim, zahteva dodatna poboljšanja. S obzirom na to

da se operacionalizacija načelnih zakonskih rešenja često ostvaruje
podzakonskim aktima, čije donošenje se nalazi u nadležnosti regulatornih tela,
od suštinske važnosti jeste da se podzakonski akti kojima se uvode tehnički
standardi, tarifni sistemi, kvalitet usluga, stvaraju uslovi za konkurenciju i sl.
donesu u kratkom roku, kao i da rešenja sadržana u njima budu jasna,
jednostavna, jeftina i primenjiva, tj. u skladu s praksom razvijenih tržišnih
privreda.

Donošenjem novog Ustava ostvarena je mogućnost da se ukine besmislena

zakonska odredba prema kojoj je Republika vlasnik ne samo kapitala u javnim
preduzećima, nego i vlasnik imovine svih javnih preduzeća (uključujući i lokalna
javna preduzeća). Taj Ustav je faktički onemogućavao bilo kakav sistematičan
prilaz privatizaciji javnih preduzeća i decentralizaciju lokalne samouprave koja
nije imala ništa u svojini.

Važan element predstojećih reformi jeste dalje jačanje nezavisnosti regulatornih

tela kao i unapređenje njihove kompetentnosti. Nezavisnost regulatorenih tela
treba da se uspostavi kako u odnosu na Vladu tako i u odnosu na
infrastrukturna preduzeća čiju delatnost regulišu, kao i u odnosu na interesne
grupe koje posluju s tim preduzećima, ili imaju ambiciju za njihovo preuzimanje
u procesu privatizacije. Nezavisnost regulatornih tela u odnosu na preduzeća i
interesne grupa jeste od suštinske važnosti za ravnopravnost svih učesnika u
tržišnoj utakmici.

Preduzeća iz oblasti infrastrukture će u određenom periodu, a neka i trajno, biti

u značajnom ili većinskom vlasništvu države. Stoga je od ključne važnosti,
naročito u slučaju preduzeća koja će po uzoru na preovlađujuću praksu u
Evropi trajno ostati u većinskom vlasništvu države i preduzeća čija se
privatizacija ne predviđa u kratkom roku da se unapredi vlasnička i upravljačka
uloga države. Unapređenje upravljačke uloge države obuhvata širok spektar
mera počev od strateških dokumenata do kontrole ključnih parametara tekućeg
poslovanja (plate, cene, zapošljavanje, investicije, zaduživanje).

253
Naročito je važno, imajući u vidu aktuelno iskustvo, da se izgrade mehanizmi za
sprečavanje raznih oblika ekonomske neracionalnosti (štetni ugovori, nizak
kvalitet investicionih radova, disperzija delatnosti), koji su često povezani s
korupcijom, kao i da se obezbedi kontinuiran rast obima i proširenje asortimana
usluga.

Takođe, neophodno je da se unaprede procedure zapošljavanja kako bi se

umanjili nepotizam kao i raširena praksa zapošljavanja partijskih aktivista u
javnim preduzećima, pod privilegovanim uslovima. U tom smislu je neophodna
“depolitizacija” javnih preduzeća u državnom vlasništvu. Naime, važeći izborni
sistem na republičkom nivou dovodi do formiranja koalicionih vlada, koje, u
raspodeli moći, međusobno dele, i to po vertikali i funkcije u javnim preduzećima
i na taj način, putem međustranačkih dogovora sprečavaju bilo kakvu mogućnost
parlamentarne kontrole poslovanja, restrukturiranja i razvoja javnog sektora.

4. Strategija privatizacije javnih preduzeća - aktuelne opcije

Iskustva širom sveta pokazuju da ne postoji jedan univerzalni model privatizacije

koji je najbolji za sve zemlje i za sve infrastrukturne delatnosti. Takođe, iskustvo
ukazuje da je za ispoljavanje pozitivnih efekata privatizacije infrastrukturnih
preduzeća neophodno da se pre privatizacije stvori odgovarajući regulatorni
okvir. Stvaranje adekvatnog regulatornog okvira jeste od presudne važnosti zbog
činjenice da neke delatnosti (ili neki njihovi delovi) u okviru infrastrukture imaju
karakter “prirodnog monopola”.

Zamena državnog monopola privatnim, u slučaju kada država nije u stanju da

adekvatno kontroliše monopolistu (neadekvatni regulatorni okvir, korumpirana
vlast) često ima niz nepovoljnih efekata (povećanje cena, stagnacija dostupnosti i
kvaliteta usluga), koje kompromituju sam proces privatizacije, što je u nekim
slučajevima, npr. u Latinskoj Americi, dovelo i do renacionalizacije preduzeća u
oblasti infrastrukture. Naravno, potreba za kreiranjem regulatornog okvira ne bi
smela da bude izgovor za odlaganje privatizacije.

Takođe, u nekim kapitalno intenzivnim delatnostima u kojima je period

investiranja vrlo dug, a vrednost investicija visoka, kao što je elektroprivreda,
uspostavljanje liberalnog tržišta u nekim slučajevima imalo je za posledicu
smanjenje cena i profita, što je uticalo na nedovoljne investicije i izazivalo
nestašice struje (npr. Kalifornija u SAD).

Taj potencijalni problem je još izraženiji u zemljama u razvoju gde su potrebne

vrlo visoke investicije da bi se obezbedio visok nivo dostupnosti i pouzdano
snabdevanje električnom energijom.

Tokom poslednjih nekoliko godina u javnosti Srbije, ali i u prethodnoj i aktuelnoj

Vladi, prisutne su različite ideje u pogledu obima, metoda i dinamike
restrukturiranja i privatizacije javnih preduzeća. Rasprave o privatizaciji
potisnule su u drugi plan analizu regulatornog okvira kao i tržišnih struktura
koje će se pojaviti kao rezultat procesa privatizacije.

U vezi s privatizacijom javnih preduzeća u Srbiji bitna su sledeća pitanja:

254
- koja preduzeća treba trajno da ostanu u većinskom državnom vlasništvu?
- koje regulatorne, strukturne i druge reforme treba da prethode privatizaciji
javnih preduzeća?
- da li, koliko i kada besplatnih akcija podeliti zaposlenim i građanima?
- kada, za koja preduzeća i u koliko koraka je opravdano prodati većinski paket
strateškom partneru?
- koja preduzeća i u kom obimu privatizovati preko berze?

Prethodno navedena pitanja i opcije za restrukturiranje i privatizaciju javnih

preduzeća u Srbiji analiziraće se na primerima najvažnijih republičkih javnih
preduzeća: u oblasti nafte i gasa (NIS), elektroprivrede (EMS i EPS),
telekomunikacija (Telekom Srbija), poštanskog saobraćaja (PTT), železničkog
saobraćaja (ŽTP), avio-saobraćaja (JAT i aerodrom “Nikola Tesla”) i podzemne
eksploatacije uglja (PEU).

5. Šta privatizovati i koliko?

Procenjuje se da u većinskom državnom vlasništvu, bar u doglednom periodu,

treba da ostanu preduzeća koja obavljaju delatnosti koje imaju tipičan karakter
prirodnog monopola i gde je uvođenje stvarne ili potencijalne konkurencije pri
postojećoj tehnologiji ekonomski neracionalno.

U skladu s tim ocenjuje se da će u državnom vlasništvu ostati PTT, preduzeće

koje se bavi prenosom električne energije (EMS) i preduzeća u čijoj nadlažnosti
se nalaze međunarodni gasovodi (Srbijagas) i naftovodi (Transnafta) koji prolaze
kroz Srbiju.

Takođe, ocenjuje se da bi bilo opravdano da u trajnom većinskom državnom

vlasništvu bude i preduzeće koje će se baviti izgradnjom i održavanjem
železničke infrastrukture, a koje će biti izdvojeno iz sada jedinstvenog preduzeća
Železnice Srbije. Naravno, iz preduzeća koja obavljaju navedene delatnosti
nastavilo bi se restrukturiranje i izdvajanje i privatizacija sporednih delatnosti.

U slučaju PTT – preduzeća koje pruža veći broj različitih usluga, država bi ostala
većinski vlasnik, ali bi se istovremeno za većinu tih usluga stvorile mogućnosti
za postojanje privatnih konkurenata. U isti mah, nije isključeno da će u dužem
vremenskom periodu tehnološke promene i potiskivanje pismonosnih papirnih
pošiljki od strane elektronskih, kao i razvojem privatnih preduzeća u oblasti
prenosa ostalih pošiljki (paketa i dr.) prestati potreba za postojanjem preduzeća
s većinskim državnim vlasništvom u toj oblasti.

Na osnovu iskustava drugih zemalja, stanja regulative, sprovednih reformi i

poslovnih performansi infrastrukturnih preduzeća u Srbiji procenjuje se da
sledeća preduzeća mogu biti većinski privatizovana u srednjem roku: avio-
saobraćaj (JAT), fiksna i mobilna telefonija (Telekom Srbija) i preduzeće za
podzemnu eksploataciju uglja (PEU).

Na osnovu aktuelnog stanja u navedenim preduzećima, dosadašnjih reformi u

oblasti regulative, zainteresovanosti potencijalnih investitora za privatizaciju –
ocenjuje se da su prvi kandidati za većinsku privatizaciju JAT i Telekom Srbija.

255
Procenjuje se i da preduzeće za podzemnu eksploataciju uglja treba što pre
privatizovati, kao celinu ili neke njegove delove, dok preostale delove treba
zatvoriti. Dodatni razlog za brzu privatizaciju PEU jeste i u činjenici da ovo
preduzeće, jedino uz Železnicu Srbije i Puteve Srbije od trenutka izdvajanja iz
EPS-a koristi državne subvencije.

Ocenjuje se da bi u nešto dužem vremenskom periodu bilo ekonomski opravdano

privatizovati: delimično proizvodnju i distribuciju električne energije (EPS),
aerodrom “Nikola Tesla” i deo Železnice Srbije koji će se baviti prevozom robe i
putnika. Naravno, ne postoje ekonomski opravdani razlozi da se već u kratkom
roku ne stvore funkcionalni uslovi za ulazak privatnog sektora u navedene
delatnosti, npr. kroz izgradnju privatnih elektrana ili ulazak privatnih prevoznika
u oblast železničkog saobraćaja.

6. Regulatorne mere za privatizaciju javnih preduzeća

Da bi privatizacija javnih preduzeća vodila ka ostvarivanju prethodno navedenih

pozitivnih društvenih ciljeva, neophodno je usvojiti niz promena u zakonima i
podzakonskim aktima koje će omogućiti stvaranje konkurentnog ambijenta u
infrastrukturnim delatnostima.

Važan element regulatornih reformi koji se odnosi na sva javna preduzeća

uključujući i lokalna jeste – ukidanje zakonske odredbe prema kojoj je Republika
Srbija vlasnik i kapitala i imovine javnih preduzeća. Važno je takođe da pre
privatizacije dođe do usvajanja konkretnih regulatornih mera, specifičnih za
pojedine oblasti i koje regulišu specifične karakteristike određenih tržišta i
tehnologija.

Pregled neophodnih mera, koje se izlažu u nastavku, pre je ilustrativan nego

kompletan. Pre privatizacije NIS-a neophodno je bilo preispitati dalje zadržavanje
izuzetno niske naknade za vađenje nafte i gasa u Srbiji, neophodno je bilo
postaviti tržišna ograničenja kojima bi se sprečilo postojanje dominantne pozicije
nekog preduzeća u oblasti distribucije derivata nafte (npr. Propisalo bi se da
preduzeće i s njima povezana lica ne mogu da imaju više od, npr., 40% benzinskih
pumpi u Srbiji).

Takođe, neophodno je bilo ukinuti Uredbu koja zabranjuje uvoz naftnih derivata,
a koja sputava razvoj konkurencije u velikoprodaji naftnih derivata u Srbiji što je
na kraju i učinjeno tek na inicijativu EU. Naime, ta odredba je na veštački način
obezbeđivala monopolsku poziciju NIS-a i na taj način ga štitila od pritisaka
tržišta. Takođe na taj način NIS nije bio tržišno forsiran da sprovodi bilo kakvo
unapređenje poslovanja.

Cenu takvog stanja i nedostatka modernizacije i ekonomskog poslovanja NIS-a

plaćali su svi građani Srbije, a NIS, zbog svog zakasnelog osavremenjavanja
postupno je gubio tržišnu utakmicu i u maloprodajnom segmentu tržišta.

Procenjuje se da je NIS od 2003. do danas izgubio oko 15% svog tržišnog učešća
u sektoru maloprodaje. Postoje istraživanja, koja procenjuju neefikasnost NIS-a,
kako zbog monopolskog položaja tako i zbog neadekvatnih nadoknada na
korišćenje domaćih prirodnih resursa na oko 300 miliona evra godišnje.
256
Izrada kvalitetnog regulativnog okvira i većinska privatizacija trebali bi dovesti do
rešavanja problema s kojima se suočavao NIS 177 , kao što su nedostatak
investicija, loše upravljanje, neadekvatno zaduživanje, politička i partijska
uplitanja. Primeri zemalja u okruženju sugerišu da se država odrekla većinskog
paketa u naftnim industrijama, ali da obično zadržava manjinski paket. Naftne
industrije u razvijenim zemaljama su obično u stopostotnom privatnom
vlasništvu.

Pre privatizacije operatera fiksne i mobilne telefonije, Telekoma Srbija,

neophodno je izvršiti rebalans tarifnog sistema u fiksnoj telefoniji radi njegovog
usklađivanja s troškovnim principom i doneti niz podzakonskih akata kojima bi
se omogućila efektivna konkurencija u oblasti fiksne telefonije (interkonekcijska
ponuda, slobodan pristup lokalnoj petlji, prethodni izbor broja, prenosivost broja
i dr.).

Takođe, pre privatizacije Telekoma bilo bi neophodno da se uspostavi direktna

vlasnička veza države i Telekoma, umesto sadašnje indirektne veze preko PTT-a.
Naime, Telekom Srbija je već sada akcionarsko društvo sa dva akcionara: JP PTT
Srbija (80% vlasništva) i grčka telekomunikaciona kompanija OTE (20%). Država
učestvuje u vlasništvu Telekoma posredno, preko PTT-a.

Privatizaciji preduzeća iz proizvodnje i distribucije električne energije (EPS) treba

da prethodi povećanje cena električne energije do nivoa koji omogućuju
generisanje sredstava za finansiranje krupnih investicija.

Privatizacija preduzeća za proizvodnju električne energije ne daje pozitivne

rezultate u okruženjima u kojima ne postoji dovoljan kapacitet proizvodnje
elekrične energije, kao što je slučaj u Srbiji sa EPS-om. Takođe, neophodno je
smanjenje broja zaposlenih i rešenje problema dugova EPS-a kako bi se
unapredila njegova efikasnost.

Kako je problem neefikasnog upravljanja države prisutan u svim javnim

preduzećima, njegovo rešavanje je naročito važno u onim preduzećima koja neće
biti privatizovana u kratkom roku, što je slučaj sa EPS-om ili delom Železnica
Srbije koji će se baviti prevozom putnika i robe.

7. Podela besplatnih akcija

Postoje različiti predlozi i zahtevi o tome kada, koliko i kome treba podeliti
besplatnih akcija javnih preduzeća. Čini se da je najbolje rešenje da se besplatno
podeli 10–15% akcija svih javnih preduzeća – uključujući i ona za koja se planira
da ostanu u većinskom državnom vlasništvu.

Pravo na dobijanje akcija imali bi svi punoletni građani Srbije koji nisu dobili
akcije u prethodnim privatizacijama. Ocenjuje se da nema nikakvog ekonomskog
i socijalnog opravdanja da zaposleni u javnim preduzećima dobiju bilo kakvu
prednost u odnosu na ostale građane Srbije. Naime, radi se o monopolskim,

Za sada NIS beleži bolje poslovne rezultate, ali postoje problemi u dinamici investicionih ulaganja u
177

modernizaciju rafinerije.
257
kapitalno intenzivnim preduzećima, čija imovina je po pravilu građena iz kredita
u čijoj otplati su učestvovali svi građani Srbije. Takođe, zaposleni u javnim
preduzećima, izuzev ŽTP, po pravilu, imali su veće plate nego što su to bile plate
za identične poslove u drugim preduzećima – što znači da su kroz plate delili i
rentu.

8. Strateški partner ili diversifikovana vlasnička struktura

Jedno od aktuelnih pitanja jeste i to koja javna preduzeća treba prodati

strateškom partneru – verovatno stranom preduzeću. Generalno, strateškom
partneru treba prodati ona javna preduzeća koja zahtevaju značajna investicona
ulaganja, a koja se ne mogu obezbediti iz sopstvenih izvora, dok bi eventualno
uzimanje značajnih kredita iz inostranstva imalo za posledicu dalji rast već
ionako visoke zaduženosti preduzeća, a verovatno i države kao garanta. Takva
preduzeća mogu da opstanu na tržištu Srbije samo u uslovima monopola, a
svaki eventualni pokušaj proboja na tržišta jugoistočne Evrope završio bi se
visokim dugovima iz kojih bi se finansirao taj proboj.

Na osnovu prethodnih kriterijuma zaključuje se da je privatizacija u formi

prodaje strateškom partneru optimalna u slučaju PEU i JAT-a. Imajući u vidu
očekivanu vrednost transakcije pri privatizaciji kao i neophodna sredstva za
investicije nakon toga, procenjuje se da će se kao kupci navedenih preduzeća
pojaviti strane kompanije (regionalni lideri ili velike kompanije iz Evrope i sveta).

U slučaju NIS-a država je zadržala manjinski, ali je definisala u ugovoru o

privatizaciji da se precizno definišu odluke koje većinski vlasnik ne može da
donosi bez saglasnosti države.

U vezi s prethodnim stavom jeste i pitanje – da li je optimalno da se strateškom

partneru proda većinski paket u jednom koraku ili je bolje da se to uradi u više
koraka. Prednost prve opcije jeste u tome što se odmah većinskom vlasniku
predaje odgovornost za unapređenje i modernizaciju preduzeća, a što će
verovatno uticati na brži rast preduzeća, poboljšanje njegove efikasnosti,
poboljšanje kvaliteta proizvoda kao i na brže saniranje ekoloških problema. U
slučaju većinske privatizacije slabe podsticaji za sprečavanje ulaska novih
privatnih preduzeća i jačanje konkurencije.
Prednost druge opcije jeste što otvara mogućnost značajnog rasta vrednosti
većinskog državnog kapitala u narednim godinama, kako usled unapređenja
performansi samog preduzeća tako i rasta tržišta Srbije.
Postoji, međutim, opravdana sumnja da bi zadržavanje većinskog paketa države
moglo da uspori liberalizaciju tržišta, što je i jedan od mogućih razloga brze i
većinske privatizacije NIS-a.

U uslovima kada preduzeće nije izloženo oštroj konkurenciji, kombinacija

većinskog državnog i manjinskog privatnog vlasništva često rezultira u
nedovoljnom investiranju u infrastrukturno preduzeće. Manjinski vlasnik je u
takvim okolnostima više fokusiran da uspori liberalizaciju i da pod
privilegovanim uslovima postane većinski vlasnik nego da modernizuje i
unapređuje preduzeće, koje država može potom da proda drugom vlasniku. Kao
primer za to možemo navesti manjinsko učeće mađarskog MOL-a u hrvatskoj
INI.
258
Na osnovu performansi samih preduzeća, njihovog strateškog značaja,
očekivanog rasta tržišta i dr., nesporno je da bi u slučaju JAT-a i PEU većinski
paket trebalo prodati strateškom partneru već u prvom koraku.

U slučaju Telekoma Srbije i EPS-a procenjuje se da nije potreban većinski

strateški partner koji bi u perspektivi imao većinsko vlasništvo u ovim
preduzećima. Naravno, nije isključeno da će se u dužem vremenskom periodu
pojaviti potreba i za većinskim partnerom.

Telekom Srbija je preduzeće koje ostvaruje visok profit i koje je započelo širenje u
regionu, pa se procenjuje da je najpovoljniji način njegove privatizacije
sukcesivna prodaja državnih akcija i niz dokapitalizacija koje bi imale za rezultat
diversifikovanu vlasničku strukturu u kojoj bi većinsko učešće imala domaća i
strana preduzeća, banke, osiguravajuća društva, instutucionalni investitori
(penzioni i investicioni fondovi) i građani Srbije.

Naravno, postoji mogućnost da se kao manjinski vlasnici pojave i strane

telekomunikacione kompanije, kao što je to već sada slučaj sa grčkim OTE koji
poseduje 20% JP Telekom Srbija. Kratak period povraćaja (visok prinos),
umerene investicije (u odnosu na, npr. energetiku) predstavljaju povoljne
okolnosti za privlačenje privatnih investitora. Tehnološka rešenja, najpre u
mobilnoj, a tokom poslednjih godina i u fiksnoj telefoniji doprinela su da
značajan deo sektora izgubi karakteristike prirodnog monopola. Za segmente koji
i dalje imaju karakteristike prirodnog monopola postoje dobro razrađena
regulatorna rešenja, od kojih su mnoga sadržana u Direktivama EU, kojima se
omogućuju slobodan pristup različitim operaterima.

U slučaju EPS-a privatizacija bi mogla da započne za nekoliko godina

besplatnom podelom akcija kao i prodajom manjinskih paketa države. Budući da
su u oblasti elektroprivrede u Srbiji potrebna značajna ulaganja, a da EPS nema
dovoljno sopstvenih sredstava za njihovu realizaciju, ocenjuje se da je najbolje
rešenje da se izgradnja novih elektrana ili blokova elektrana prepusti stranim i
domaćim privatnim preduzećima. U tom smislu neophodna je funkcionalna
liberalizacija tržišta kako bi se omogućilo zaintresovanim investitorima da ulažu
u Srbiju, a da pri tome ne budu uslovljavani od strane EPS-a.

Prepuštanjem dela domaćeg tržišta privatnim (verovatno stranim) preduzećima

sam EPS bi mogao da se pojavi kao suinvestitor u manjim i srednjim projektima
u regionu jugoistočne Evrope (npr. u Bosni i Hercegovini – Republici Srpskoj).

Ukoliko bi EPS nastojao da zadrži ključnu ulogu u izgradnji novih kapaciteta u

Srbiji, a da istovremeno ide na regionalnu ekspanziju da bi to imalo niz
negativnih posledica kako za samo preduzeće tako i za privredu Srbije.

Zbog nedostatka sopstvenih sredstava za investiranje, ionako zaduženo

preduzeće bi uzimalo dodatne kredite, verovatno uz državne garancije – što bi
imalo za posledicu ekspanziju kako duga preduzeća tako i indirektnog duga
države. Takođe, u ovakvom scenariju verovatno bi samo preduzeće vršilo pritisak
ka odlaganju liberalizacije tržišta električne energije.

259
9. Privatizacija preko berze

Ocenjuje se da bi u slučaju Telekoma Srbija, EPS-a, Aerodroma “Nikola Tesla”,

deo akcija preduzeća trebalo ponuditi preko berze. Pri tome u slučaju Telekoma
Srbija i EPS-a ponuda preko berze bio bi osnovni metod privatizacije, dok bi u
slučaju Aerodroma to bio pomoćni metod privatizacije kojim bi se ponudio
manjinski paket akcija.

Takođe, preko berze bi se mogli prodati i manjinski paketi akcija preduzeća za

koja se planira da dugoročno ostanu u državnom vlasništvu (PTT, prenos
električne energije i dr.). Procenjuje se da državne akcije u PEU i JAT-u, zbog
skromnih perfomansi ovih preduzeća, ne bi bile interesantne za investitore na
berzi. Ponuda kvalitetnih i likvidnih akcija neophodna je da bi se otvorile nove
mogućnosti za ulaganje građana Srbije, investicionih i penzijskih fondova kao i
drugih pravnih lica, što bi doprinelo razvoju i produbljivanju finansijskog tržišta
u Srbiji.

Od druge polovine 2006. godine u izjavama rukovodstva javnih preduzeća i

predstavnika Vlade često se zastupa ideja o tome kako srpska republička javna
preduzeća treba da postanu regionalni lideri u kojima država treba da zadrži
većinsko ili značajno učešće. Procenjuje se da su takva razmišljanja podstaknuta
uspešnom akvizicijom Telekoma Srpske od strane Telekoma Srbije, kao i grinfild
investicijama Telekoma Srbije u Crnoj Gori u oblasti mobilne telefonije i bežične
fiksne telefonije.

Takođe, uspešno širenje Češke elektroprivede i mađarskog MOL-a u regionu,

često se navode kao primeri koje bi trebalo da slede srpska javna preduzeća.
Spisak preduzeća koja bi trebalo da postanu regionalni lideri nije precizno
definisan, ali se kao potencijalni regionalni lideri najčešće pominju Telekom
Srbija, EPS, NIS, a povremeno i JAT.

Pomenute ambicije su s jedne strane posledica površnog poznavanja stanja u

navedenim preduzećima, zanemarivanje finansijskih aspekata regionalne
ekspanzije, nepoznavanja stanja na tržištima u regionu i sl., ali s druge strane i
namere da se regulatorne reforme u oblasti infrastrukture kao i privatizacija
javnih preduzeća stave u drugi plan i uspore, tj. odlože na neodređeno vreme.

Takve izjave i razmišljanja reflektuju i ambicije određenih političkih struktura da

zadrže status quo, budući da im direktno “partijsko” upravljanje ovim
preduzećima po resornim vertikalama odgovara zbog razloga ekonomske prirode,
zapošljavanja “svojih” kadrova i kontrolisanja velikog broja glasača zaposlenih u
ovim preduzećima.

Stoga je neophodno da se ideja o ostvarenju liderske pozicije nekoliko srpskih

preduzeća, koja su pri tom u većinskom državnom vlasništvu, temeljno preispita
kako sa stanovišta mogućnosti samih preduzeća i privrede Srbije, tako i sa
stanovišta interesa građana Srbije. Naime, finansijske i tehnološke perfomasne
EPS i JAT-a jesu relativno skromne, tako da je stepen njihovog razvoja na tržištu
Srbije ispod zahteva i potreba građana i privrede.

260
Sa druge strane, sva navedena preduzeća nalaze se u privilegovanom položaju u
smislu da su zakonima i drugim propisima u većoj ili manjoj meri zaštićena od
konkurencije, čime se kratkoročno poboljšavaju njihove performanse.

Osim Telekoma Srbije, samo EPS ima određene uslove za širenje u regionu i to
prvenstveno kroz manje/srednje investicije u Republici Srpskoj. Da to širenje ne
bi zaustavilo razvoj i modernizaciju preduzeća u Srbiji ili produžilo zadržavanje
njegovog monopolskog položaja, neophodno je da bude ispunjen niz preduslova
među kojima su važniji:
- ostvarivanje veće energetske efikasnosti i izmena regulatornog okvira koji se
tiče alternativnih oblika proizvodnje električne energije i njenog otkupa
- podizanje cena električne energije u Srbiji do nivoa koji obezbeđuje sredstva za
dugoročne investicije,
- restrukturiranje i unapređenje efikasnosti poslovanja preduzeća,
- uključivanje privatnih (verovatno stranih) investitora u izgradnju energetskih
objekata u Srbiji radi njihovog uključenja u sistem.

Pri tome nije jasno kako Srbija, nakon svih teškoća kroz koje je prošla tokom 90-
tih godina (sankcije, bombardovanje) ima ambiciju na tri do četiri regionalna
lidera, dok Češka i Mađarska, zemlje koje se koriste kao primeri imaju samo po
jednog regionalnog lidera.

Napretkom u izgradnji regulatornog okvira kojim se uređuje funkcinisanje

infrastrukturnih delatnosti, na jednoj i restrukturiranjem javnih preduzeća, na
drugoj strani, stvoreni su više ili manje pogodni uslovi za liberalizaciju
navedenih delatnosti i početak privatizacije javnih preduzeća u Srbiji.

Uvažavajući sprovedene reforme u regulativi i samim preduzećima, ocenjuje se

da su prvi kanditati za privatizaciju JAT i PEU. Na osnovu karakteristika
delatnosti u kojima ova preduzeća posluju, njihovih poslovnih performansi,
tendencija u svetu u navedenim oblastima i dr., ocenjuje se da je u slučaju tih
javnih preduzeća prodaja većinskog državnog paketa strateškom partneru
najpogodniji metod privatizacije. Procenjuje se da je privatizacija Telekoma Srbija
i EPS-a moguća u nekoliko narednih godina (do pet godina), nakon što se
prethodno realizuju neophodne promene u regulativi i u samim preduzećima.

Uvažavajući značaj navedenih delatnosti, performanse preduzeća i dr.,

procenjuje se da na srednji rok nije neophodan strateški investitor koji bi imao
većinsko vlasništvo u tim preduzećima.

Privatizacija ta dva preduzeća bi se u nekoliko narednih godina ostvarivala

serijom prodaja manjinskih paketa akcija preko berze i eventualnom besplatnom
podelom dela akcija građanima Srbije. Nezavisno od privatizacije Telekoma i
EPS-a neophodno je stvoriti funkcionalne regulatorne uslove za liberalizaciju
fiksne telefonije i proizvodnje električne energije u relativno kratkom roku (jedna
do dve godine).

Ocenjuje se da u narednom srednjoročnom periodu neće biti ispunjeni uslovi za

privatizaciju (budućeg) javnog preduzeća koje će se baviti prevozom putnika i
robe u železničkom saobraćaju, ali je u okviru srednjoročnog perioda neophodno
261
stvoriti efektivne uslove za liberalizaciju same delatnosti. Na osnovu
preovlađujuće prakse u svetu ocenjuje se da uslovi za privatizaciju PTT Srbija
neće biti ispunjeni u relativno dugom periodu, ali da je već u srednjem roku
neophodna liberalizacija poštanske delatnosti.

10. Privatizacija NIS i „gasni aranžman“ sa Rusijom

Postupak privatizacije jednog od najvećih javnih preduzeća izaziva veliku pažnju

javnosti i sumnje čak i kada bi se u potpunosti odvijao po otvorenoj tenderskoj
proceduri. Interesovanje je utoliko veće zbog činjenice da je praktično
dogovorena „vezana prodaja“, i da su okviru same Vlade Srbije koja je zaključila
ovaj aranžman, postojala veoma različita mišljenja o njegovoj opravdanosti.

Ključni podaci sa kojima bi trebalo da se upoznaju građani, kako bi mogli da se

uvere u to da li je obavljeni način prodaje zakonit i celishodan su sledeći:

1. Koji je pravni osnov prodaje 51 posto kapitala Naftne industrije Srbije?

Sporazumom između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske federacije o saradnji u

oblasti naftne i gasne privrede, u članu 9 predviđa se prodaja ruskom partneru
„51 posto učešća u Akcionarskom društvu Naftna industrija Srbije“.

Pravni osnov je veoma važno utvrditi radi valjanosti i opstanka na snazi posla,
kao i radi evidentiranja eventualne odgovornosti za prekoračenje ovlašćenja.
Međutim, saznanje pravnog osnova je veoma važno i sa stanovišta običnih
građana. Naime, država je Zakonom o privatizaciji iz 2001 postavila
konkurentnost postupka kao pravilo, a pored toga, u proteklim godinama je
navikla građane i opštu javnost da se prodaja državnog kapitala u velikim
preduzećima vrši putem tendera. Tako je stvoreno opravdano očekivanje da će se
na sličan način prodavati najvrednija preduzeća (posebno JP) i u budućnosti.
Zbog toga za građane može delovati veoma zbunjujuće spremnost vlasti da obeća
da će prodati većinski udeo jednog takvog preduzeća bez nadmetanja
potencijalnih kupaca.

Štaviše, i sama Vlada Srbije je došla do zaključka da prodaja većinskog kapitala

u NIS a.d. bez nadmetanja nije u skladu sa domaćim propisima.

Pre nekoliko godina, Vlada R. Srbije je razmatrajući više opcija za privatizaciju

NIS-a, koju je sačinio angažovani privatizacioni savetnik zaključila između
ostalog sledeće:

Ostali predlozi privatizacionog savetnika: Poseban razlog za izbor ove opcije je i

bio taj što je druga preporuka privatizacionog savetnika bila da se Vlada obaveže
da će strateškom investitoru u drugoj fazi privatizacije prodati dovoljan broj
akcija kako bi ovaj ostvario većinsko vlasništvo od 51% udela u kapitalu NIS a.d.

Zašto nije prihvaćen ovakav predlog?

Nakon konsultacija članova Radne grupe sa resornim ministarstvima, utvrđeno

je da takva Opcija nije prihvatljiva sa stanovišta Zakona o privatizaciji, jer bi se
obavezivanjem Vlade da proda kapital u državnom vlasništvu unapred određenom
licu povredilo načelo konkurencije kao i načelo javnosti iz člana 2. tačka 2. Zakona
262
o privatizaciji kao jedno od osnovnih načela na kojima se zasniva privatizacioni
proces. 178

S obzirom na navedeni stav Vlade iz 2006. godine, činjenicu da navedena

odredba Zakona o privatizaciji nije promenjena u međuvremenu, kao i činjenicu
da su mnogi ministri koji i sada u Vladi odlučuju o ovom pitanju to činili i u
prošlom sazivu, autor smatra da bi bilo neophodno objasniti na koji način je nešto
što je ranije smatrano protivno zakonu, sada postalo pravno dopušteno.

10.1. Da li je prodaja NIS bila nužni deo međudržavnog sporazuma?

U domaćoj javnosti državni zvaničnici su predstavljajući pozitivne aspekte

potpisivanja sporazuma sa Rusijom isticali u prvi plan prolazak magistralnog
gasovoda kroz našu zemlju i dobrobiti koje iz toga mogu proizaći. Čini se da
prodaja NIS-a nije neposredno povezana sa izgradnjom gasovoda kojim bi se
prirodni gas iz Rusije transportovao u Srbiju i treće zemlje. Naime, Odlukom o
osnivanju akcionarskog društva za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju
i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa (Sl.gl.
RS broj 60 iz 2005) NIS u svom delokrugu rada ima jedino „istraživanje i
proizvodnju prirodnog gasa“, a ne i njegov transport.

Zbog toga autor smatra da bi javnosti bilo nužno objasniti da li je uopšte

postojala mogućnost da se „gasni aranžman“ zaključi bez prodaje dela NIS-a i da
li bi u tom slučaju sporazum bio u nečemu nepovoljniji za srpsku stranu. U
slučaju da je prodaja dela NIS a.d. bila uslov za sprovođenje „gasnog aranžmana“
od kojeg ruski partner nije želeo da odstupi, može se pretpostaviti da je prodaja
dela NIS a.d. u nečemu nepovoljna za srpsku stranu, pa treba objasniti da li je
bila nepovoljna i u čemu.

10.2. Na koji način se ciljevi Sporazuma ostvaruju u pojedinim njegovim

odredbama?

U preambuli Sporazuma se navodi da se on zaključuje radi ostvarenja sledećih

ciljeva:

 povećanje energetske sigurnosti na osnovu obezbeđenja kontinuiranih

isporuka gasa i nafte iz Ruske Federacije u Republiku Srbiju, njihovog
tranzita u treće zemlje, kao i proizvodnje naftnih derivata na teritoriji
Republike Srbije i njihove realizacije
 uzajamno korisna saradnja u unapređenju naftne i gasne privrede dve zemlje
 stvaranje povoljnih uslova za projektovanje, finansiranje, izgradnju,
rekonstrukciju i korišćenje objekata gasne i naftne privrede na teritoriji
Republike Srbije

U samom tekstu Sporazuma se, u vezi sa prvim postavljenim ciljem, navode

izvesne garancije za obezbeđenje kontinuiranog snabdevanja prirodnim gasom (u
članu 4 npr. „izgradnja gasovoda propusne moći od najmanje 10 milijardi kubnih
metara godišnje“, ali samo „mogućnost povećanja obima isporuka prirodnog gasa

178 Tekst je preuzet iz „Informacije o privatizaciji NIS ad Novi Sad“, koja je datirana na 25. jul 2006.
objavljena sa zaglavljem Ministarstva rudarstva i energetike, i koja se može preuzeti sa sajta Vlade
Republike Srbije, u okviru informacija sa sednice Vlade na kojoj je odlučivano o ovom pitanju
263
iz Ruske Federacije u Republiku Srbiju“, koja bi trebalo da se uredi posebnim
ugovorima.

Očigledno je da bi za postizanje postavljenog cilja – kontinuiranih isporuka gasa,

bilo potrebno otići korak dalje i dogovoriti minimalne količine prirodnog gasa
koja će stalno stajati na raspolaganju potrošačima u Srbiji. Ništa manje važno je
pitanje cene po kojoj će taj gas biti dostupan. Sporazum to pitanje ostavlja
kompanijama koje će biti formirane (i u kojima će ruski partner imati 51 posto
vlasništva!?).

Naravno, verovatno nije moguće da se cene unapred egzaktno odrede za duži

vremenski period, ali bi bilo od koristi za postizanje cilja energetske stabilnosti
da je ugovorena klauzula „najpovlašćenije cene“, „prosečne cene“ koju isti
isporučilac naplaćuje u drugim državama ili neki drugi parametar koji bi
srpskim potrošačima pružio garancije da će snabdevanje biti ne samo
kontinuirano, već i pod prihvatljivim uslovima (primer Ukrajina).

O načinu ostvarivanja cilja „kontinuirane isporuke nafte“ iz Rusije u Srbiju i

proizvodnje nafte u Srbiji nema govora u Sporazumu (mada je ovo pitanje
verovatno posredno povezano sa kupovinom dela NIS i ulaganjima u tu firmu).

10.3. Da li Srbija na osnovu Sporazuma može da računa na dobit od

tranzitnih taksi za distribuciju gasa u treće zemlje?

Kao jedan od argumenata u prilog zaključivanju „gasnog aranžmana“ često su

pominjane moguće zarade od tranzita prirodnog gasa u treće zemlje preko naše
teritorije. Iz objavljenog teksta Sporazuma nije dovoljno jasno da li će Srbija
imati mogućnost da ubira takav prihod, niti koliki bi taj prihod mogao da bude.
U Sporazumu se navode obaveze srpske strane u ovoj oblasti, ali nema mnogo
pomena o pravima. Kao primer mogu da posluže sledeće odredbe: „Srpska strana
garantuje puni obim i nesmetani tranzit gasa kroz gasovod u skladu sa ugovorima
(aranžmanima) koji se zaključuju.“ (član 6); „Pravo na korišćenje svih kapaciteta
gasovoda i podzemnog skladišta gasa pripada ruskim učesnicima“. (član 8, stav 3)
Moguće je da su ova pitanja već rešena nekim drugim aktima, zbog čega bi Vlada
trebalo javnosti da predoči stvarne podatke o ovim mogućim budućim prihodima
naše zemlje.

10.4. Koja pravila nabavki će se primenjivati i kakve su posledice za

domaće dobavljače?

U članu 10, stav 2 Sporazuma se predviđa da će „Izbor izvođača, kao i

isporučilaca materijalno-tehničkih resursa i organizacija koje pružaju usluge
neophodne za realizaciju ovih projekata, da obavljaju Kompanije i Akcionarsko
društvo „Naftna industrija Srbije“ na osnovu konkursa (tendera). Uz druge
podjednake uslove prednost se daje privrednim subjektima država Strana.“

Budući da će od momenta prodaje većinskog udela akcija NIS ruskom partneru,

to preduzeće prestati da bude naručilac u smislu domaćeg Zakona o javnim
nabavkama, biće potrebno utvrditi po kojim pravilima će nabavke biti
sprovođene. Svakako je dobro što je utvrđeno da je konkurs (tender) pravilo za te
nabavke, ali bi garancije bile jače ukoliko bi se dodala i odredba da su u pitanju
264
javni tenderi i ukoliko bi se propisao način zaštite prava firmi koje nisu
zadovoljne ishodom takvih tendera.

Valjalo bi takođe upoznati domaću javnost i sa posledicama te promene režima

nabavki. Naime, po domaćem Zakonu o javnim nabavkama, domaći proizvođači i
robe domaćeg porekla uživaju prednost od 20% (npr. za istu stvar mogu ponuditi
do 20 posto veću cenu i biti izabrani na tenderu ukoliko su konkurenti strani
dobavljači). Takvu prednost ne bi uživali u sprovođenju nabavki na osnovu ovog
Sporazuma, već bi jedino u slučaju podjednakih ponuda prednost bila davana
firmama koje dolaze iz Srbije ili Rusije.

10.5. Koliko bi državu koštalo eventualno subvencionisanje kroz

oslobađanje od poreza?

Sporazumom je predviđena sledeća mogućnost: „Srpska Strana će razmotriti

mogućnost da se materijali, usluge i radovi neophodni za realizaciju projekata
navedenih u članu 1. ovog sporazuma, oslobode poreza na dodatu vrednost do
dostizanja njihove isplativosti.“ (član 12 stav 2).

Mogućnost da se ovakvo poresko oslobođenje odobri već je bila predmet oštrih

kritika od strane renomiranih ekonomista. U svakom slučaju, smatra se da bi
javnosti morali da budu predočeni podaci o tome koliki bi bili procenjeni gubici
za budžet usled eventualnog poreskog oslobođenja i šta bi država dobila
zauzvrat, šta bi se uzimalo kao momenat postizanja „pune isplativosti“, koji bi
bio zakonski osnov za takvo oslobođenje i da li bi država bila spremna da na isti
način izađe u susret i drugim potencijalnim investitorima (problem nejednakog
tretiranja investitora).

Svi ovi odgovori bi javnosti trebalo da budu predočeni pre donošenja eventualne
odluke o davanju poreskog oslobođenja, kako bi, pre svega stručnjaci za poresku
sferu mogli da provere utemeljenost odgovora i argumenata.

10.6. Koliki su indirektni gubici za državu nakon prodaje dela imovine NIS,
uz zadržavanje postojećih propisa kojima se preduzeću NIS obezbeđuju
određene privilegije?

Odredbe koje su takođe bile predmet javnih kritika Sporazuma su i one kojima
se garantuje „zaštita tržišta plasmana naftnih derivata koje proizvodi NIS u
periodu od najmanje 2 (dve) godine“, mogućnost eksploatacije domaćih izvorišta
nafte po povlašćenim uslovima i koncesionih prava u vlasništvu NIS u trećim
zemljama. Veoma je važno da Vlada jasno da predoči svoje viđenje ekonomskih
posledica svoje odluke i koristi koje po ovom osnovu stiče ruski partner, kako bi
javnost mogla da proceni celishodnost ovog dela zaključenog aranžmana.

10.7. Na osnovu kojih parametara je utvrđena vrednost 51 posto kapitala

NIS koja je trebalo da bude predmet prodaje?

Odlukom o osnivanju AD NIS (Sl. gl. RS broj 60 iz 2005), u članu 6, utvrđeno je

da osnivačka sredstva tog preduzeća, sa stanjem na dan 31. maj 2005. g. vrede
približno milijardu evra (novčana sredstva od 39.711.000 evra, stvari, hartije od
vrednosti imovinska i druga prava izražena u novcu u vrednosti od 954.075.000

265
evra). Budući da je u međuvremenu NIS pozitivno poslovao, osnovano se može
pretpostaviti da je i vrednost preduzeća porasla. Zbog toga Vlada treba da pruži
objašnjenje zbog čega se obavezala da proda 51 posto kapitala preduzeća za
sumu (400 miliona evra) koja je znatno manja od 51 posto i njene
knjigovodstvene vrednosti.

Naravno, kada se preduzeća prodaju u kompetitivnom postupku, može se desiti

da niko ne bude spreman da plati iskazanu knjigovodstvenu vrednost. Međutim,
pošto takvog postupka ovde nema, smatra se da Vlada treba da iznese
argumente koji bi mogli da uvere javnost u eventualnu opravdanost prodaje po
znatno nižoj ceni.

Čini se da pronalaženje uverljivih argumenata neće biti nimalo lak posao, s

obzirom na to da su ranije procene vrednosti NIS-a iznete od strane državnih
zvaničnika bile daleko veće, kao i zbog javnosti poznatih podataka o tome za
koju sumu su prodati udeli u firmama zemalja u okruženju koje se bave istom
delatnošću kao i NIS.

10.8. Kolikog dela profita koji ostvaruje NIS se država odriče prodajom
većinskog dela kapitala i koliko profita očekuje po osnovu budućih ulaganja
u tu firmu?

Prema saopštenju NIS a.d. ta firma je u 2007. godini ostvarila dobit od 8,1
milijardi dinara (približno 100 miliona evra), pri čemu je profit veći za 17,5 posto
nego godinu dana ranije. Za 2008. godinu NIS je planirao dobit od 9 milijardi
dinara. Iako dobit jedne firme može zavisiti od mnogo činilaca, moglo bi se na
osnovu ovih javno objavljenih podataka pretpostaviti da bi uz aktuelni kvalitet
poslovanja ovim preduzećem i u aktuelnim uslovima poslovanja koje
podrazumeva određene privilegije na tržištu, već u naredne dve godine kupac
većinskog paketa akcija mogao da iz dobiti preduzeća povrati više od četvrtine
novca koji će platiti za te akcije, čak i ako ne izvrši nikakva dodatna ulaganja. 179
Ovo je svakako argument koji dodatno problematizuje cenu ugovorenu
Sporazumom i Protokolom o osnovnim uslovima kupovine akcija NIS-a od 23.
januara 2008. godine.

Sa druge strane, razložno je očekivati da bi profit kompanije mogao u budućnosti

biti veći, nakon što budu izvršena ulaganja od 500 miliona evra u periodu od
2008 do 2012 180 .

179 Naftna industrija Srbije (NIS) 2010. godine ostvarila je dobit od 16,5 milijardi dinara, što je odličan

rezultat ako se zna da je 2009. godine zabeležen manjak od 4,4 milijardi dinara.
180 Iako je modernizacija rafinerije “Naftne industrije Srbije” u Pančevu trebalo da bude gotova do kraja

2012. godine, prema navodima dvonedeljnika “Akter” od 18 jula 2011, sa završetkom ovih radova kasniće
se najmanje godinu dana. Trenutno je od 547 miliona evra, koliko ukupno treba da se uloži u modernizaciju
NIS-a, uloženo 300 miliona evra. Iako je javnost prilikom prodaje NIS-a stekla sliku da će novac za
modernizaciju NIS-a uložiti ruski “Gaspromnjeft”, u ugovoru je precizirano da će se novac za te investicije
obezbediti iz kredita kojim će se zadužiti ne “Gaspromnjeft” nego NIS. Iako taj novac stiže kao kredit,
dinamika njegovog pristizanja je usporena, što će dovesti do odlaganja završetka radova pre svega na
modernizaciji “Rafinerije Pančevo”. “Gaspromnjeft” je samo preuzeo obavezu da obezbedi NIS-u iznos od 500
miliona evra putem zajmova za posebnu namenu u cilju sprovođenja programa rekonstrukcije i
modernizacije tehnološkog kompleksa NIS-a. Kamata koja dospeva na glavnicu kredita datih NIS-u
dospevaće kvartalno i za svaki kvartal iznosiće dvanaestomesečni euribor plus dva odsto i neće se
primenjivati bilo kakvi drugi troškovi ili provizije. Kredit će biti na rok od 14 godina od dana prve isplate i
neće imati kolateralno jemstvo.
266
Zbog toga bi, radi veće uverljivosti korisnosti postignutih sporazuma za Srbiju,
Vlada trebalo najzad da izađe sa projekcijom očekivanog profita kada takva
ulaganja budu učinjena. Takvi argumenti bi možda mogli delimično da umanje
sadašnji utisak o izrazitoj nepovoljnosti dogovorenih uslova prodaje.

10.9. Koja pravna zaštita je predviđena za slučaj da ruska strana ne izvrši

svoje obaveze iz sporazuma?

Kao što se može videti iz prethodnih tačaka, jasno je da se prodaja dela akcija
NIS a.d. izvršila za cenu koja je niža od njihove pretpostavljene tržišne vrednosti.
Ukoliko je opravdanje za takvo činjenje očekivanje značajnog porasta vrednosti
kompanije (pa time i buduće dobiti države Srbije) nakon što budu izvršena
dodatna ulaganja, logično bi bilo predvideti i odgovarajuće mehanizme zaštite za
slučaj da druga strana potpisnica ne izvrši svoje obaveze u pogledu ulaganja ili
ukoliko profit NIS a.d. u budućnosti bude niži od očekivanog. 181

O takvim garancijama u sporazumu nema pomena. Zbog toga, smatra se da bi

Vlada javnosti trebalo da predoči na koji način ima nameru da obezbedi pravnu
zaštitu interesa države i u kojoj meri bi na takav slučaj mogle biti primenjene
odredbe Zakona o privatizaciji, posebno člana 41a, stav 1, tačka 1 prema kojoj
se „Ugovor o prodaji kapitala, odnosno imovine, smatra raskinutim zbog
neispunjenja ako, ni u naknadno ostavljenom roku za ispunjenje, kupac ne
investira u subjekt privatizacije na način, u obliku i roku koji je utvrđen ugovorom.“

Naravno, nije regulisano ni pitanje ko će kontrolisati ispunjenje ugovornih

obaveza kupca i u skladu sa kojim propisima, s obzirom da je u konkretnom
slučaju država postupila mimo Zakona o privatizaciji.

Razjašnjenje o mogućim merama koje bi država Srbija u tom pogledu mogla da

primeni je posebno važno dati kada se ima u vidu odredba člana 2, stav 4
Sporazuma, prema kojoj Imovina Kompanija ne može biti eksproprisana,
nacionalizovana ili podvrgnuta merama ekvivalentnim po posledicama
eksproprijaciji ili nacionalizaciji.

11. Rizici ulaganja u Srbiju

Nije se retko događalo da se pojave afere vezane za privatizaciju i posledice

nesigurnosti investiranja u Srbiju. Jedna od ozbiljnijih situacija u tom arsenalu
je bila kada je ruski ambasador u srbiji, Aleksandar Konuzin javno upozorio
ruske i ostale investitore na rizik ulaganja u Srbiju. 182 „Ruski ambasador je

181 Upućeni u poslovanje NIS-a u vrhu “Gasproma” i u Vladi Srbije iskazani dobitak u 2010. godini ne
doživljavaju kao uspeh NIS-a u pogledu tržišnog rasta i razvoja, već da je reč o ekstremno uvećanoj
eksploataciji domaćeg gasa i nafte. Pošto je reč o izuzetno niskoj ceni proizvodnje, tj. eksploatacije, a NIS taj
gas i naftu prodaje po tržišnim cenama, otuda proizlazi i značajan profit koji je omogućio iskazivanje dobiti i
prividne poslovne efikasnosti NIS-a. NIS je samo u prošloj 2010. godini proizveo 1,25 miliona tona nafte, što
je za 30 odsto više nego u 2009. godini. Plan je da se u ovoj godini proizvede 1,5 miliona tona nafte, što je
povećanje od 20 odsto u odnosu na 2010. U javnosti se malo zna o tome da NIS pored proizvodnje (vađenja)
domaće nafte ima pravo i na eksploataciju domaćeg gasa. Proizvodnja domaćeg gasa takođe je rasla u
poslednje dve godine. Tako je u 2010. godini proizvedeno 452,8 miliona metara kubnih gasa, što je za čak
40 odsto više nego u 2009. godini kada je proizvedeno 322,2 miliona metara kubnih, pa se time objašnjava i
priroda iskazane dobiti koja nije nastala iz tržišne efikasnosti, već iz ekstra profita koji omogućuju domaća
nalazišta gasa i nafte i njihova jeftina cena proizvodnje i visoka tržišna cena prodaje. (Akter 21.03.2011.)
182 Politika 12 mart 2010. godine

267
javno poručio ruskim investitorima da, zbog potencijalnih rizika, ubuduće budu
oprezniji kada je reč o ulaganju u Srbiju. Dugovanja srpskih preduzeća za koja se
nije znalo pre privatizacije, birokratske prepreke, sudske žalbe razlog su zbog
kojeg je ambasador Rusije ruskim investitorima poslao takvu poruku.“

U vezi privatizacije izgovorene su i druge krupne reči da „Kupac u Srbiji ne

zna šta kupuje, a prodavac šta prodaje. Agencija za privatizaciju – posrednik u
kupoprodaji – ne snosi odgovornost za nepotpunu dokumentaciju koju dostavi
srpska strana. Onda se vremenom pojave dugovi preuzetih srpskih firmi za koje
kupac pre kupovine nije znao da postoje, niti su se ti dugovi mogli videti iz
raspoložive dokumentacije prilikom preuzimanja firme“, kaže i Svetlana Ševćenko,
zadužena za odnose s javnošću u ambasadi Rusije u Beogradu. Ona navodi da
su „sve to potencijalni rizici za investitore iz Rusije zbog čega je ruski ambasador
poručio investitorima da ubuduće budu oprezniji“.

Ševćenko kao primer navodi Ikarbus s kojim je ruska kompanija „Avtodetal

servis” iz Uljanovska (inače jedina koja je dostavila ponudu na tenderu za
prodaju 39,22 odsto kapitala beogradskog proizvođača autobusa) ugovor na
kraju morala da raskine. Upitana koje su to još ruske kompanije koje su imale
loša iskustva u privatizacijama u Srbiju i da li se to odnosi i na NIS i Lukoil,
Ševćenko potvrđuje da se to tiče i tih naftnih kompanija. Lukoil koji je pre sedam
godina kupio Beopetrol uspeo je tek nedavno da reši pitanje legalizacije svojih
benzinskih stanica u Srbiji, jer većina nije imala građevinske dozvole, a mnoge
nisu bile uopšte uknjižene.

Situacija je slična i kada je reč o NIS-u. Ni posle više od godinu dana od

kupovine 51 odsto vlasništva NIS-a, ruski Gaspromnjeft danas u svom
vlasništvu ima tek dva do četiri odsto imovine.

Na konstataciju da je čudno i da pojedine ruske kompanije plate i kupe firmu, a

da pri tom ne znaju šta je njihovo, kao što je slučaj s NIS-om, Ševćenko kaže, da
je razlog upravo to „što u Srbiji prodavac ne zna šta prodaje, a kupac šta kupuje”.

Jasno je da su ovakve poruke javnosti teške i ozbiljne, ali je jasno i da su

utemeljene i da su upravo postupci u kojima Agencija za privatizaciju prodaje
subjekte privatizacije bez toga da oni imaju rešen imovinsko-pravni status, da su
im poznata i uređenja stanja dugovanja i potraživanja, čine Srbiju nesigurnom
destinacijom za ulaganje.

To je jedan od konkretnijih i najjačih argumenata zašto su ozbiljni investitori

izbegavali Srbiju i prepustili privatizaciju špekulantima.

Čini se da u poslednje vreme masovni raskidi ugovora koje jednostrano čini

Agencija za privatizaciju sa kupcima preduzeća u Srbiji nisu potpuno
utemeljeni. Problem koji proizvodi takvu situacije je taj što Agencija za
privatizaciju inicira, sprovodi i kontroliše privatizaciju, izvršenja ugovora, samu
sebe, postupak likvidacije i postupak stečaja, pa je jasno da onaj ko predstavlja
je sve moguće instance u nečemu, često svoje propuste i nestručnost ispravlja
silom zakona i mogućnošću jednostranog raskida ugovora o privatizaciji, koji
niko osim njega ne kontroliše!

268
Veliki je propust u privatizacionim propisima što su sve ove funkcije date samo
Agenciji za privatizaciju i što ona nema adekvatnu stručnu i nezavisnu kontrolu
kada dođe do ocenjivanja eventualne potrebe za raskid ugovora. 183

U prethodnom periodu se privatizacioni ugovor nije mogao raskinuti vasudskim

putem, što je ipak bila neka kontrola zakonitosti postupanja Agencije i osnov za
osećaj pravne sigurnosti kod investitora, iako je bila zamerka na brzinu tog
postupka.

Danas je ta procedura takva da Agencija investitoru jednostavno pošalje dopis u

kome ga obaveštava o jednostranom raskidu ugovora. U tom trenutku, kupljeni
kapital je prenet Akcijskom fondu (odnosno Agenciji za privatizaciju kao njenom
pravnom sledbeniku!?), postavljen je zastupnik kapitala koji je bio u vlasništvu
investitoru, a investitor sve i da je uložio milione evra, odjednom ih nema, kao ni
adekvatnu i delotvornu pravnu zaštitu. Preko svega toga Agencija za privatizaciju
ima pravo da investitoru naplati i garanciju za dobro izvršenje posla čime ga
najčešće poslovno potpuno uništi.

Bilo je i slučajeva u kojima su kupci preduzeća u skladu sa ugovornim

obavezama dostavljali Agenciji za privatizaciju nalaze revizora i sudskih veštaka
o ispunjenosti ugovornih obaveza prema kupoprodajnom ugovoru, a da neki od
birokrata koji sede u Agenciji, iako nemaju ni adekvatan stručni ni pravni
kapacitet ne prihvate nalaz revizora i nastave da upozoravaju investitore o
navodnom neispunjenju istih obaveza za koje je revizor našao da su ispunjene.

Ovakva arogancija je često proizvod pritiska interesnih grupa u preduzeću ili van
njega i uvek vodi do raskida ugovora i nanošenja teške štete investitorima i
njihovom ulogu u Srbiju.

U poslednje vreme Agencija pribegava i tome da odmah po raskidu ugovora

pokrene postupak restrukturiranja u preduzeću kojim može unedogled da
onemogućava poverioce da naplaćuju svoja potraživanja prinudnim putem.

To ne bi bilo čudno da je restrukturiranje pokrenuto kod preduzeća sa većinskim

društvenim kapitalom, ali je čudno kada se to radi u preduzeću koje je imalo
„neuspešnu“ privatizaciju, koje je radi toga podržavljeno, a kako bi se na kraju
tog procesa sprovodila prodaja njegove imovine, kao u slučaju Niteksa iz Niša.

Statistika kaže da veliki broj preduzeća kod kojih se raskine ugovor i koja se
daju na staranje zastupniku kapitala završi u prinudnoj likvidaciji koju sprovodi
Agencija za privatizaciju, a pošto likvidacija (rasprodavanje imovine) nije

183 Tu bi recimo arbitraža Privredne komore Srbije bila jedno od adekvatnih rešenja, kao i u slučaju
arbitraže osporenih potraživanja, kada je arbitražno veće jedan nezavisni sistem kontrole koji može
nepristrasno i stručno proveriti i utvrditi postoje li razlozi za raskid ugovora.
Bilo bi uputno da se ovom telu da mogućnost kontrole i preispitivanja ranijih raskida ugovora, i to posebno
u slučajevima u kojima je došlo do tužbe protiv R. Srbije, radi eventualnih poravnanja.
Autor je mišljenja da bi stav ili nalaz ovog tela privredne komore o raskidu ugovora morao biti deo svakog
sudskog postupka, jer se u praksi pokazalo da sud često nije raspolagao adekvatnim znanjima o odlučnim
činjenicama vezanim za postupak privatizacije, kao i da je država mogla vršiti uticaj na tok i ishod
postupka, što je kasnije dovelo do tužbi protiv R. Srbije pred međunarodnim sudovima i arbitražama, u
kojima je oglašena krivom i osuđena na obeštećenje savesnog investitora.
269
uspešno, onda se pokreće stečajni postupak, uz zakonsku obavezu da Agencija
za privatizaciju bude stečajni upravnik.

Čak i najslobodoumniji ekonomisti nisu u stanju da razumeju logiku ovakvih

rešenja u Srbiji. Ima li boljeg sistema za korupciju od ovoga kad se svi ovi
procesi dešavaju u jednoj instituciji i u okviru jedne grupe ljudi?

Svedoci smo u poslednje vreme da Vlada RS donosi izuzetno čudne odluke

vezano za privatizaciju koje, koje kao i u slučaju NIS-a nemaju nikakvo
utemeljenje ni u Zakonu o privatizaciji ni njegovim načelima.

Na primer. Iako se Spin-off generalno kao metod privatizacije kritikuje (i

zabranjen je radi oštećenja poverilaca), a posebno na Kosovu i Metohiji jer se tim
postupkom poveriocima do maksimuma uskraćuju zagarantovana prava na
raspolaganje svojim potraživanjima - imovinom), Vlada R. Srbije je zvanično
najavljivala da će osnovati novu nacionalnu avio kompaniju koja će zameniti “Jat
airways” i od njega preuzeti “sva osnovna sredstva koja su interesantna
potencijalnim privatnim investitorima bez dugova” o čemu je odlučila na
telefonskoj sednici.

Prema toj najavi, nakon osnivanja nove kompanije „Jat“ biće objavljen tender za
njenu dokapitalizaciju, na kome će moći da učestvuju strateški partneri iz
avioindustrije ili drugi investitori, rekli su u Vladi. Prema saopštenju Vlade
Strateški partner će morati da podnese i detaljan program investicija u
aviokompaniju, predlog o saradnji sa “Jat airways-om” po početku
funkcionisanja nove kompanije, kao i predloge o saradnji sa “Jat tehnikom” i
Aerodromom “Nikola Tesla” u Beogradu. U Zaključku Vlade se navodi i da je
potrebno što pre izabrati savetnika koji će sprovesti postupak osnivanja nove
aviokompanije i izbora strateškog partnera.

Važno je napomenuti da je osnova modela spin-off upravo u tome što je premijer

ranije rekao da će dugovi ostati u starom “Jat Airvays-u” i da bi trebalo da budu
vraćeni prodajom imovine prenete u novoosnovanu aviokompaniju. Ovakav
način privatizacije nije propisan nijednim pozitivnim propisom Republike Srbije,
a pored i preko svega je kao koncept i zabranjen, jer je direktno usmeren na
oštećenje prava poverilaca.

Sa druge strane, ovakav pristup kod ozbiljnih investitora predstavlja signale

nedostatka pravne države i vodi odustajanju od investicija. U jednom od
narednih poglavlja obuhvaćena je privatizacija na Kosovu i Metohiji sa
rezultatima spin-off modela privatizacije, pa se isti može kvalitativno i suštinski
uporediti sa ovakvim presedanom i novoprezentiranim nezvaničnim konceptom
Vlade Republike Srbije.

12. Analiza jednog svežeg slučaja

U poslednje vreme smo svedoci slučajeva u kojima neki problematični kupci

privatizovanih preduzeća prave dogovore sa Vladom Republike Srbije, kojoj (da
im ne bi bio rakinut kupoprodajni ugovor radi kršenja ugovornih obaveza i
oduzimanja celokupnog kupljenog kapitala) Vladi poklanjaju većinski deo
privatizovanog kapitala. Tada Vlada taj većinski paket kapitala odlukom
270
prihvata, podržavi ga i postaje suvlasnik sa takvim kupcem. U nastavku
postupka putem restrukturiranja u postupku privatizacije, sprovede
istovremenu privatizaciju podržavljenog i preostalog dela kapitala u vlasništvu
kupca.

Jedna Vlada ne bi smela da se meša, upušta, a kamoli učestvuje u ovakvim

špekulativnim aktivnostima, koje pre svega nisu predviđene pozitivnim
propisima, a posebno ako se time remeti duh procesa tranzicije. Dakle, kupac je
ili ispunio ugovorne obaveze ili nije, srednjeg rešenja u propisima nema. Ako
jeste, onda država nema pravo da se meša u njegovo poslovanje, a ako nije
ugovor se ima raskinuti. Ipak, uprkos principima postoje i slučajevi koji izazivaju
negativnu pažnju, a shvataju se kao neka vrsta negativne poruke ozbiljnim
investitorima i potvrda o nesigurnosti ulaganja u Srbiju radi nejednakog
tretiranja investitora.

Početkom 2010. godine u Politici se pojavio javni poziv poveriocima uz Odluku o

restrukturiranju tog preduzeća, u kojoj se Agencija neuobičajeno poziva na
izvesni zaključak Vlade Republike Srbije. Analizom tog zaključka jasno se
ispostavlja da je u sporu sa načelima postupka privatizacije i samog Zakona, jer
unapred nameće i sadržaj i ishod i programa i postupka restrukturiranja, a
samim tim i privatizacije.

U njemu se nedvosmisleno na početku prejudiciraju ishodi svih onih delova

postupka koji moraju biti transparentni i javni. Konkretno, sporno se u
zaključku Vlade navodi sledeće: „budućim programom restrukturiranja bilo
bi celishodno da bude predviđena prodaja imovine“.

Ovakav stav iznet u Odluci o restrukturiranju je u suprotnosti sa osnovnim

načelima Zakona o privatizaciji, koji podrazumeva javan, transparentan i
nedirigovan proces restrukturiranja i privatizacije, kakav se Odlukom o
restrukturiranju, koja se obrazlaže spornim zaključkom Vlade, nedvosmisleno
nameće.

Odlukom o restrukturiranju koja je doneta na ovakav način, diriguje se i kako će

se postupak voditi i kao obaveza nameće netransparentnost u postupku i to time
što je unapred odabran model privatizacije putem prodaje imovine.

Model prodaje imovine je inače u redovnom postupku restrukturiranja i

privatizacije uopšte, krajnji model, koji se predviđa samo u slučaju onih
preduzeća za koja je dokazano da nisu interesantna potencijalnim strateškim
investitorima u postojećem stanju i obliku, tj. kao pravna lica. Da li je tako i u
konkretnom slučaju, može se znati samo ukoliko se postupak vodi na način koji
je striktno propisan Zakonom, što ovde nije bio slučaj.

Iz obrazloženja sporne Odluke o restrukturiranju, može se videti da je Vlada

Republike Srbije dala saglasnost na privatizaciju kapitala, odnosno imovine
subjekta privatizacije, imajući u vidu činjenicu da prema navodima Vlade postoji
zainteresovanost ozbiljnih strateških investitora za kupovinu imovine ovog
preduzeća sa obavezom preuzimanja zaposlenih i obavezom investiranja u
budućem periodu.

271
Sama činjenica da Vlada Republike Srbije predlaže model prodaje imovine
umesto kapitala, jasno predstavlja da ista pokušava zaobići redovan tok
postupka privatizacije, bez toga da se postupkom restrukturiranja, koji je
evidentno pokrenut i ima svoja pravila, stvori i kreira odgovarajuća atraktivnost
subjekta privatizacije kod potencijalnih strateških investitora kao pravnog lica.

Umesto toga, Vlada Republike Srbije kreira ambijent postupka, u kome sugeriše
njegov tok i strukturiše model kojim neposredno povlađuje nekom određenom
samo njoj poznatom investitoru, čineći time celokupni postupak privatizacije i
sve njegove faze netransparentnim, pa čak možda i nameštenim, što je najgora
poruka koju jedna Vlada može poslati ozbiljnim investitorima u postupku koji je
zamišljen, postavljen i uređen kao obavezno javan i transparentan.

Zato je Republika Srbija na listi Svetskog ekonomskog foruma (WEF) i 2011.

godine pri dnu ili nižim pozicijama skoro svih najbitnijih parametara
konkurentnosti (od 139 listiranih zemalja) 184 . Na primer:

- od 111 indikatora Srbija je u 12 u okviru komparativnih prednosti i to skoro

sve u oblastima koje nisu u domenu ekonomije.

U institucionalnom smislu od 21 indikatora u Srbija je u 13 između 110. i 137.

mesta od ukupno 139. U ostalih 8 od 21, Srbija je između 86. i 99. mesta osim u
jačini zaštite investitora gde je na 59. mestu.

U infrastrukturnom smislu od 9 oblasti Srbija je u 4 između 122. i 129. mesta, a

od ostalih 5 u 3 slučaja od 74.-96. mesta, osim u broju pretplatnika mobilne
telefonije i broja fiksnih telefonskih linija.

U smislu makroekonomskog okruženja od 6 oblasti Srbija je u 3 između 106. i

131. mesta, a u preoslate 3 između 53. i 83. mesta.

U smislu efikasnosti tržišta robe od 15 oblasti Srbija je u 10 između 101 i 131

mesta, a u preostalih 5 između 45. i 82. mesta.

U smislu efikasnosti tržišta rada od 9 oblasti Srbija je u 3 od 128.-136. mesta od

ukupno 139, a u ostalih 6 između 47. i 91. mesta. Ovde se mora istaći da smo
na 136. mestu od 139 po odlivu mozgova, što se može staviti u korelaciju sa
prethodno opisanom praksom i tendencijama u državnoj upravi opisanoj na
primeru Agencije za privatizaciju. 185

184 The Global Competitiveness Report 2010-2011 © 2010 World Economic Forum
185 Ako se ovo stavi u kontekst rezultata privatizacije u Srbiji koji su nastupili posle odluke Vlade R. Srbije o
smanjenju broja zaposlenih u državnoj upravi, koji su poražavajući (U 2010. godini je prodato samo 40
preduzeća, i to: 2 na tenderu, 25 na aukcijama i 13 na tržištu kapitala, dok je u tom istom periodu
raskinuto 145 privatizacionih ugovora. Rezultati u 2011. godini su još lošiji), onda je jasno da je proces
privatizacije u stvari od tada krenuo krupnim koracima unazad, radi čega postaje besmisleno dalje ga ovako
sprovoditi. To je očigledno, jer sve činjenice govore da više košta postojanje Agencije za privatizaciju, od
ostvarenih prihoda od privatizacije u prošloj i ovoj godini. Ovakvi rezultati nisu samo poražavajući, nego i
katastrofalni, a pitanje je da li postoji ovako loš primer privatizacije u širem regionu, u kome Agencija za
privatizaciju jede ekonomsku supstancu zemlje!
Ako se tome doda i činjenica da se period ovakvih katastrofalnih rezultata potpuno poklapa sa dovođenjem
na čelo Agencije za privatizaciju aktuelnog direktora (po odluci aktuelne Vlade), onda sve postaje potpuno
logično. Naime od strane ovog direktora pod potpuno spornim kriterijumima sproveden je „Program
smanjenja broja zaposlenih“ kojim je on rukovodio, pa je iz ove Agencije uklonjeno kao tehnološki višak oko
stotinak sposobnih i apolitičnih zaposlenih i angažovanih lica sa velikim iskustvom (među kojima ima veći
272
U smislu razvoja finansijskog tržišta od 9 oblasti Srbija je u 5 od 101.-115.
mesta, a u preostale 4 je u 3 između 86. i 99. mesta, osim u indeksu pravne
regulative gde smo na 20. mestu.

Od ostalih grupa oblasti će biti prikazani samo preostali odabrani indikatori i

pozicija Srbije na listi od ukupno 139 zemalja.

Po pitanju tehnologije, tehnološke apsorpcije i tehnološkog transfera pri stranim

direktnim investicijama Srbija je na 117., odnosno 134. i 113. mestu.

Što se tiče sofisticiranosti poslovanja u 8 od 9 oblasti Srbija je između 107. i

133. mesta, što ako se uzme u korelaciji sa 108. mestom koje se odnosi na
ulaganja u istraživanje i razvoj, onda se vidi da je naše vrzino kolo nažalost
poprilično zatvoreno.

Svakom ko je iole upoznat sa principima procesa restrukturiranja jasno je da je

na ovakav način zamišljen, organizovan i sproveden postupak restrukturiranja
samo farsa, ali i poruka ozbiljnim strateškim investitorima da zaobilaze
postupak privatizacije u Srbiji, jer se isti sprovodi netransparentno. Tako se
privatizacija i uslovi unapred dogovore sa određenim investitorom, a onda se tek
sprovodi proces koji to treba da omogući, s tim što se postupak vodi radi
namirenja samo određenih povlašćenih poverilaca. I jedno i drugo je u potpunoj
suporotnosti i sa Zakonom o privatizaciji i sa njegovim osnovnim načelima, kao i
predviđenim rezultatima ovih zakonskih instituta i Zakonu o obligacionim
odnosima.

Sporan je stoga i navod Vlade Republike Srbije, kao najviše instance izvršne
vlasti o konkrentom slučaju, da se postupak podržavljenja desio, jer privatizacija
aukcijskom metodom i pored ispunjenja obaveza iz kupoprodajnog ugovora, nije
dala željene rezultate(!?). Ovo je krajnje začuđujuć navod, osnov ili izgovor za
postupanje Vlade R. Srbije.
Razlozi za spornost navoda iz obrazloženja Vlade su sledeći:
Vlada u svom Zaključku navodi brojne kontradiktornosti. Najveća od njih je da je
za konkretni subjekt prethodno izvršena uspešna privatizacija i da je došlo do
ispunjenja obaveza iz privatizacionog ugovora, ali da privatizacija ipak nije dala
željene rezultate(!?).

Ovde se odmah mora postaviti pitanje, na osnovu čega je država sa svojim

institucijama mogla imati pravo da u potpuno privatnom privrednom subjektu
određuje koji su to željeni rezultati (ako oni nisu definisani privatizacionim
ugovorom), kao i na osnovu kojih kriterijuma i ovlašćenja je to Vlada mogla
činiti. Postavljanje ovakvih kriterijuma za raspolaganje privatnom svojinom

broj magistara i doktora nauka sa godinama iskustva iz perioda najmasovnije privatizacije), što je
objektivno uticalo i na brzinu i na kvalitet daljeg sprovođenja privatizacije. Može se reći da je to privatizaciju
maltene zaustavilo. Iz toga se može zaključiti da je očigledno da naknadno dovedeni politički i drugi kadrovi
koji su „adekvatni i stručni“ po mišljenju sadašnjeg rukovodstva, koji zajedno sa onima koji su kao podobni
odabrani da ostanu u ovoj Agenciji to jednostavno ne mogu da rade po standardima i dinamici koje takav
proces zahteva i da ne mogu pružiti potreban kvalitet i rezultate, što nanosi sve opisane i ostale nesagledive
posledice!
273
investitora jeste krajnje problematično i opasno, što je očigledno imalo
negativnog efekta na privatizaciju nakon toga, a što se vidi po rezultatima
ostvarenim u privatizaciji u periodu 2010/2011. godine.

Autor neće ulaziti u to kako je došlo do toga da Vlada Republike Srbije postane
većinski vlasnik već privatizovanog subjekta, odnosno subjekta privatizacije u
pitanju, koji je prvo bio u društvenoj svojini, pa onda u privatnoj, a sada je
većinski podržavljen, što je evidentno iz Odluke o restrukturiranju, a onda je
prodata njegova imovina konkretnom unapred određenom investitoru.

S obzirom na složenu vlasničku strukturu ovog subjekta uopšte, sporno je i što

ova Odluka ne definiše koji se to i čiji kapital restrukturira u postupku
privatizacije (nema njegove jasne strukture koja može biti samo društvena ili
državna), kao i to koji je stav onih akcionara sa čijim se kapitalom, odnosno
imovinom ovde raspolaže na takav način i verovatno protiv njihove volje i
interesa.

Naime, radi se o slučaju u kome treba da se u postupku restrukturiranja

rasproda celokupna imovina subjekta privatizacije i to određenim unapred
definisanim kupcima, kao i da se bez pardona omogući namirenje isključivo
komercijalnim obezbeđenim poveriocima u punom iznosu, a u odnosu na
sredstvo obezbeđenja, pa da se onda spin-off školjka sadašnjeg subjekta
privatizacije kao pravnog lica bez imovine otera u stečaj, iz koga je jasno da se
radi nedostatka stečajne mase, niko od poverilaca i vlasnika neće moći namiriti!

Uzevši u obzir da je autoru poznato da se u Republici Srbiji na više mesta u

ovom trenutku protiv pojedinih investitora vode krivični postupci radi krivičnog
dela oštećenje poverilaca radi nezakonitog raspolaganja imovinom, ovo ostavlja
određena otvorena pitanja i za pravnike i za stručnu javnost uopšte.

Iz navedenog slučaja se vidi da Vlada Republike Srbije putem hijerarhijske

strukture vlasti preko Agencije za privatizaciju postupak strukturiše i vodi tako
da na direktan i indirektan način raspolaže i akcijama drugih akcionara i to
vodeći postupak restrukturiranja i privatizacije u pravcu toga, da ostali akcionari
ne mogu ostvariti svoja vlasnička i imovinska prava ni u postupku
restrukturiranja, ni u postupku privatizacije, ali ni u eventualnom postupku
stečaja, jer je ovakvim usmeravanjem postupka restrukturiranja bez obaveznog
ispitivanja formalno pravnog statusa subjekta privatizacije, imovinskog statusa
subjekta privatizacije, statusa dugova i potraživanja, itd., Vlada odlučila da pod
plaštom dirigovanog postupka restrukturiranja omogući stopostotno namirenje
jednog poverioca (jedne privatne banke i to prodajom imovine subjekta
privatizacije nad kojima ona ima sredstvo obezbeđenja), čime svi vlasnici i ostali
poverioci subjekta privatizacije ostaju i bez mogućnosti namirenja svojih
potraživanja i bez mogućnosti ostvarivanja svojih vlasničkih prava.

Činjenica da Vlada ovakav ustupak čini nauštrb opasnosti od narušavanja

pravne sigurnosti i opšteg ambijenta za privlačenje interesovanja ozbiljnih
investitora, radi povlađivanja samo jednom obezbeđenom komercijalnom
poveriocu, čije potraživanje i sredstvo obezbeđenja može biti sumnjivo i sporno.
Interesantno je i to da Vlada Republike Srbije u toj banci nema nijedan procenat
učešća u kapitalu, što odstupa od javnog interesa i načela postupka i procesa.
274
U ovom slučaju je sporno i to što se zaključkom Vlade Republike Srbije interes
privatne banke stavlja ispred interesa države i svih državnih poverilaca, jer se za
svoja prijavljena potraživanja po ovom modelu, veliki državni poverioci neće
namiriti iz prihoda od privatizacije, jer ovakav koncept namirenja omogućuje
namirenje samo jednom komercijalnom poveriocu. Ovaj slučaj jasno nameće
pitanje radi čega država sama sebi ukida sredstva za namirenje potraživanja
državnih poverilaca kojima se puni budžet usred svetske ekonomske krize i
usred deficita koji iziskuje povlačenja kredita za popunjavanje nedostatka
sredstava u budžetu?

Koji je interes Vlade da se donošenjem Zaključka jasno utiče i prejudicira da

određeni kupac kupi imovinu subjekta privatizacije, a da se time u potpunosti
namiruje samo jedan komercijalni obezbeđeni poverilac, umesto državnih koji su
zakonom naterani da svoje potraživanje otpuste radi namirivanja od prihoda od
privatizacije, kojih ovde objektivno nema iz navedenih razloga?

Ovde se u potpunosti odstupa od pravila i razloga radi kojih je uveden postupak

restrukturiranja, jer bez sprovođenja svih neophodnih radnji i analiza u
subjektu privatizacije, nije moguće merodavno odlučiti o tome da li se u subjektu
moraju sprovesti statusne promene, promene pravne forme, promene u
unutrašnjoj organizaciji, otpis glavnice duga, pripadajućih kamata ili drugih
potraživanja u celini ili delimično, otpuštanjem duga u celini ili delimično radi
namirivanja poverilaca iz sredstava ostvarenih prodajom kapitala ili imovine
subjekta privatizacije ili drugim promenama, koje se odnose na subjekt
privatizacije, a koje omogućavaju prvenstveno prodaju njegovog kapitala, pa tek
onda imovine (a ne kako to Vlada Republike Srbije nameće da bi budućim
programom restrukturiranja bilo celishodno da bude predviđena samo i isključivo
prodaja imovine!?). 186

Shodno svemu navedenom ne može se jasno videti na čemu je zasnovan interes

Vlade Republike Srbije kao većinskog vlasnika subjekta privatizacije, da se
zalaže isključivo za model privatizacije putem prodaje imovine, kada je jasno da
se postupak restrukturiranja uvek vodi radi utvrđivanja svih činjenica i
okolnosti u vezi subjekta privatizacije, radi određivanja najpovoljnijeg metoda
privatizacije, odnosno radi zadovoljavanja opšteg društvenog interesa koji će
maksimizirati namirenje svih poverilaca po sistemu pro rata, ali i očuvati svaki
kapitalan privredni subjekt.

U tom cilju se, posebno kod restrukturiranja, bilo ono statusno, finansijsko,
organizaciono ili tehničko, uvek vodi računa o tome da se, uz zadovoljenje opšteg
društvenog interesa očuvanjem subjekta privatizacije u pravnom prometu kao
pravnog lica, to učini tako, da se svim poveriocima subjekta privatizacije ujedno
obezbedi i najviši mogući stepen namirenja potraživanja, što ovde na žalost nije
slučaj.

Program restrukturiranja mora obuhvatiti i sve aktuelne sudske sporove,

ukupnu imovinu subjekta, potraživanja, terete, i sve ono što je relevantno i što

186 Da taj koncept živi, govori i aktuelni primer Niteksa iz Niša.

275
postoji u okviru pravnog i finansijskog subjektiviteta subjekta koji se
restrukturira, a sve iz objektivnih razloga.

Posebna opasnost za pravni poredak od ovakvog postupanja nadležnih državnih

institucija i organa vlasti, predstavlja to što program restrukturiranja po svojoj
prirodi predstavlja izvršnu ispravu koja uređuje sve dužničko-poverilačke i druge
odnose između subjekta privatizacije i njegovih poverilaca i svih drugih aktera u
pravnom prometu sa kojima on opšti.

Ukoliko bi se dogodilo da se ovako sačinjenom izvršnom ispravom nasilno

uređuju dužničko-poverilački odnosi, uključujući i eventualno uticanje ovom
izvršnom ispravom na ishod određenih sudskih postupaka, onda je takva izvršna
isprava direktni atak na Ustavno-pravni poredak R. Srbije, koji može proizvesti
umesto rešenja problema subjekta privatizacije, brojne tužbe i sporove koji bi se
verovatno završili pred Evropskim sudom za ljudska prava i raznim arbitražama
po svetu sa direktnim negativnim ishodom po Republiku Srbiju, jer Republika
Srbija ne može dobiti postupke u predmetima u kojima direktno atakuje na svoj
ustavno-pravni poredak, a time i na uživanje prava privatne svojine i vlasništva
poverilaca subjekta privatizacije. Na ovaj način se otvoreno i nedvosmisleno
diskredituje institut restrukturiranja u postupku privatizacije, jer se isti koristi
kao paravan za razne radnje koje su u najmanju ruku sporne legalnosti.

Stoga je ovakav presedan opasan, jer ne uvažava interese svih vlasnika kapitala
koji se privatizuje ili restrukturira, a posebno interese poverilaca koji su samim
donošenjem odluke o restrukturiranju, dovedeni u neravnopravan položaj i
situaciju da svoja potraživanja više ne mogu namirivati ni redovnim ni
prinudnim putem za vreme trajanja postupka restrukturiranja, koje objektivno
može trajati godinama.

Takođe se u okviru rada na postupku restrukturiranja mora uzeti u obzir da se

program restrukturiranja (jer je u pitanju izvršna isprava) mora izraditi tako da
sadrži tačne podatke o poslovanju, unutrašnjoj organizaciji, vrednosti kapitala i
imovine, procenu vrednosti kapitala i imovine (koja mora biti verifikovana na
način kako to Agencija za privatizaciju inače radi), godišnji račun, konsolidovani
godišnji račun, način otplate dugova, bilans otvaranja, položaj delova, odnosno
organizacionih jedinica, socijalni program, program zaštite životne sredine, kao i
sve druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja u postupku
privatizacije.

Program mora sadržati takođe potpisane i overene izjave (pod moralnom,

materijalnom i krivičnom odgovornošću) da je program restrukturiranja subjekta
privatizacije u potpunosti sastavljen od tačnih podataka i informacija o subjektu
privatizacije, njegovoj imovini, poslovnim i finansijskim rezultatima do dana
usvajanja programa restrukturiranja, kao i obavezama prema svim poveriocima
preduzeća, posebno prema državnim i ostalim poveriocima koji su prijavili svoja
potraživanja, kao i da su svi prikazani podaci obavezno tačni. Navedenu izjavu
moraju potpisati i overiti direktor subjekta privatizacije, šef računovodstva,
finansijski direktor i direktor pravnog sektora ili službe, pa se u slučaju
nelegalnosti ili oštećenja poverilaca lako mogu identifikovati odgovorni.

276
Ukoliko navedeni Program restrukturiranja ne bude sadržao sve navedene
propisane elemente, isti će svakako biti osporavan od strane zainteresovanih lica
po svim dozvoljenim redovnim i vanrednim pravnim lekovima, što nije u interesu
svih onih koje ovaj Program tangira, posebno radi pretnje svim pravnim
posledicama koje može on izazvati kod velikog broja poverilaca i akcionara
preduzeća.

13. Da li završiti ili zaustaviti privatizaciju javnih, odnosno državnih i

društvenih preduzeća? 187

Poslednja godina prve decenije dvadeset prvog veka je u Srbiji započela između
ostalog neutemeljenom najavom direktora Agencije za privatizaciju „da bi 2010.
godina trebalo da bude u znaku završetka privatizacije društvenog kapitala,
podele besplatnih akcija i početka privatizacije javnih komunalnih preduzeća188 .“

Ovakva nastojanja državne Agencije su u suprotnosti kako sa nalazima domaćih

istraživanja o protivljenju apsolutne većine ispitanih građana privatizaciji
elektrodistribucije, vodovoda i drugih javnih službi 189 tako i sa praksom vlasti u
državama centra svetskog kapitalističkog sistema koje reaguju na aktuelnu
akutnu krizu depresije neokenzijanskim merama podržavljenja.

Da bi se bolje razumela dilema završiti ili zaustaviti proces privatizacije javnog

sektora, neophodno je da se podsetimo osnovnih elemenata društveno istorijskog
konteksta u kojem se ova dilema pojavljuje.

Pre svega treba podsetiti da pojačana državna intervencija u privredne tokove i

uspostavljanje pozamašnog javnog sektora privrede predstavljaju ili sredstvo
ubrzane industrijalizacije (kao što je to bio slučaj u Nemačkoj, Japanu, brojnim
bivšim kolonijama i zemljama realnog socijalizma) ili sredstvo spasavanja
kapitalističkog načina proizvodnje kada zapadne u sistemsku krizu akumulacije
kapitala (New Deal u SAD nakon izbijanja Velike krize Depresije 1929,
neokejnzijanske mere nacionalizacije finansijskih i privrednih korporacija i
upumpavanja stimulativnih budžetskih sredstava u posustale privrede širom
sveta od okt. 2008 godine).

Važno je da se takođe podsetiti i da su tek masovna razaranja tokom Drugog

svetskog rata završila eliminisanje kapitala i rada koji su bili „suvišni“ sa
stanovišta profita još od 1929. godine, omogućavajući time ponovno
zahuktavanje privrednog rasta u periodu obnove i izgradnje nakon Drugog
svetskog rata.

Međutim, krajem šezdesetih godina prošloga veka, u okviru celovitog sistema

svetske kapitalističke privrede došlo je do iscrpljivanja učinaka ratnog razaranja
i kejnzijanskih državnih mera regulisanja privrednih tokova na ekonomski rast.
Tzv. države blagostanja u zemljama realnog kapitalizma su zapale u stagflaciju i
finansijsku krizu budžeta usled dostizanja unutrašnjih sistemskih granica
profitabilnosti.

187 Vera Vratuša 2010

188 (B92, 2010)
189 (Vratuša, 2004, 2008)
277
U isto vreme su zemlje SEV-a, Jugoslavija i druge po samoimenovanju
socijalističke zemlje, zapale u stagnaciju pošto su i u njima iscrpljene
mogućnosti ekstenzivnog industrijskog rasta i destimulativnog birokratizovanog
centralnog planiranja, u stalno pretećem okruženju mogućeg prerastanja
takozvanog hladnog rata (u stvarnosti svakodnevno veoma vrućeg rata u
zemljama u kojima su se u datom trenutku sučeljavala preko domaćih
posrednika dva vojna i ekonomska bloka zemalja) u nuklearni rat.

U uslovima globalne stagnacije od kraja šezdesetih godina dvadesetog veka,

došlo je do teorijske i praktičke preorijentacije sa kejnzijanske državne regulacije
privrednih tokova na neoliberalnu privatnu inicijativu, privatizaciju i tržišnu
regulaciju.

Najsnažniji impuls za sprovođenje deregulacije i privatizacije širom sveta, pružile

su Federalne rezerve SAD pod privatnom kontrolom pregršt bankarskih
porodica. Ova bankarska oligarhija je 1971. godine ukinula zlatni standard da bi
štampanjem bez pokrića sve bezvrednijeg papirnatog dolara finansirala rat u
Vijetnamu i kasnije svoje ratove. Bankarska oligarhija je uspela da nametne
ovakav američki dolar kao privilegovano sredstvo plaćanja u svetskoj trgovini i
finansijskim transakcijama, posredstvom Svetske banke i Međunarodnog
monetarnog fonda u kojima poseduje kontrolni paket deonica.

Širenju američkog dolara kao rezervne valute doprinele su i vladajuće klase u

zemljama OPEC-a koje su narasle prihode od poskupljenja nafte, takozvane
petro-dolare, uložile u banke pod kontrolom transnacionalne bankovne
oligerahije. Već 1980. godine bankarska oligarhija je dovoljno ojačala da preko
međunarodnih finansijskih i trgovinskih organizacija pod svojom kontrolom,
nanese još razorniji udar javnom sektoru privrede širom sveta. Nametnula je
smenjivanje dugoročnih javnih razvojnih kredita s niskim kamatnim stopama
otplate, kratkoročnim privatnim i veoma skupim kreditima. Pri tome je
bankarska oligarhija uslovila odobravanje novih kredita, sprovođenjem
deregulacije, liberalizacije i privatizacije javnog sektora privrede. Novi krediti su
zapravo morali (i još uvek moraju) da budu utrošeni na otplatu starih dugova.
Tako su se mnogi našli u začaranom krugu neokolonijalnog dužničkog ropstva, a
samo isplate kamata su uskoro premašile po nekoliko puta izvorno pozajmljenu
sumu, bez da je došlo do smanjenja glavnice.

Odobravanje značajnih povlastica inostranim investitorima je u duhu programa

reformisanja privrede baziranih na Vašingtonskom konsenzusu (koji su sačinili
krajem osamdesetih godina 20. veka MMF, Svetska banka, Ministarstvo finansija
SAD i USAID), je prvo primenjivan u zemljama Latinske Amerike, a kasnije i u
mnogim zemljama u tranziciji kao i u Srbiji.

Gde nas je dovela ekonomska politika koja se vodi u skladu sa Vašingtonskim

konsenzusom najbolje govori stanje u kome se srpska privreda danas nalazi, a
gde se stiže sa politikom odobravanja značajnih podsticajnih sredstava
inostranim investitorima lepo može da ilustruje iskustvo Meksika.

Opšte je nametnuto stanovište da su tek posle promene vlasti (2000. godine)

stvoreni uslovi da se pristupi suštinskoj ekonomskoj tranziciji. Na ovom principu
definisano je kašnjenje privatizacije u našoj zemlji od jedne decenije u odnosu na
278
druge postsocijalističke države. Brojni autori kažu da je takvo vremensko
kašnjenje bilo ogroman nedostatak, ali je to, u isto vreme bila i velika šansa da
se izbegnu greške, zablude i lutanja kroz koje su prolazile druge privrede u
tranziciji. Nažalost, umesto da se posvete izgradnji adekvatne institucionalne
infrastrukture za tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju
optimalnih uslova za konkurenciju i dugoročno održiv dinamičan privredni rast,
naši reformatori su se (posle 2000. godine) opredelili za jedan univerzalan, već
gotov neoliberalni program ekonomskih reformi, baziran na tzv. Vašingtonskom
konsezusu koji je razrađen od MMF-a, Svetske banke, Ministarstva finansija
SAD i USAID-a. Ovakva politika se, u poslednjoj deceniji XX veka pokazala
izuzetno neuspešnom u svim državama gde je primenjivana (evropske
postsocijalističke i zemlje Latinske Amerike).

Vašingtonski konsenzus u svojoj suštini jeste jedan „lepo upakovani“

kodifikovani program ekonomskog neokolonijalizma koji se realizuje u interesu
svetske oligarhije i krupnog kapitala, te uskog kopradorskog sloja koji se formira
u zemlji. Osnovni elementi na kojima se temelji Vašingtonski dogovor su:
stabilizacija, liberalizacija i privatizacija.

Naši reformatori su stabilizaciju, uglavnom, sveli na stabilan kurs dinara, tačnije

politiku precenjenog kursa dinara, koja „poskupljuje“ domaću robu na
inostranom tržištu i destimuliše izvoz, dok ujedno podstiče uvoz, pošto strana
roba pod ovim uticajem postaje „jeftinija“. U takvoj situaciji skoro da bilo kakav
izvoz postaje nerentabilan, a uvoz ekonomski veoma atraktivan, što dovodi do
rasta spoljnotrgovinskog deficita i trajnog, odnosno kontinuiranog „gušenja“
domaće proizvodnje.

Danas vidimo da smo kroz privatizaciju - umesto najavljivanih najvećih svetskih

kompanija koje će da uvedu svetske principe poslovanja, ulože značajna sredstva
u investicije i finansiranje socijalnih programa - dobili uglavnom domaće
„kontroverzne biznismene“ (među kojima i svetski značajne narkobosove i
švercere cigareta) i belosvetske spekulante, koji su kroz privatizaciju „oprali“
novac, „očerupali“ preduzeća, a radnike „izbacili“ na ulicu.

O transparentnosti samog procesa privatizacije više se i ne govori, a mnoge

privatizacije prate, za sada samo, medijske priče o korupciji – gde se istuče
prodaja železare u Smederevu za 23 miliona dolara (u vreme vanrednog stanja,
direktnom pogodbom, gde je dugove železare od 1,7 milijardi dolara na sebe
preuzela država Srbija. Tako je za samo 23 miliona američkih dolara US Stee1
kupio ne samo ovu železaru bez dugova, nego još i Luku Smederevo, FK Sartid i
dr., da bi ubrzo javno objavio prodaju fudbalskog stadiona FK Sartid po početnoj
ceni od 36 miliona dolara); tu je i prodaja tri cementare (Beočin, Novi Popovac i
Kosjerić) po ceni manjoj od one koju je isti inostrani kupac cementare u Beočinu
bio spreman da plati samo za tu (jednu) cementaru u vreme prethodne vlasti i
režima i to u vreme kada je Srbija bila pod teškim ekonomskim sankcijama.

279
13.1. Kritika teorijsko-metodoloških i praktičko-političkih pretpostavki
preporuke/zahteva bankovne oligarhije da se javni sektor privrede
privatizuje

Za potrebe idejnog opravdavanja preporuke odnosno zahteva bankovne oligarhije

da se kao uslov odobravanja novih kredita sprovede strukturalno reformisanje
odnosno privatizacija javnog sektora privrede, njeni ideološki predstavnici su
promovisali novu modu u oblasti ekonomske teorije poznatu pod nazivom Nova
institucionalna ekonomija (NIE) i Nova politička ekonomija (NPE). Iskazivanjem
ove nove teorijske mode terminologijom neo-liberalne austrijske ekonomske
škole, nastala je sintetička teorija privatizacije. 190

Sintetičku teoriju privatizacije su u Izveštajima Svetske Banke primenili

ideološki predstavnici bankovne oligarhije nastojeći da zaustave već od kraja
osamdestih godina primećeno usporavanje i slabljenje sprovođenja neoliberalne
strategije prestrukturisanja odnosno privatizacije javnog sektora privrede
prvenstveno u bivšim kolonijama i polukolonijama (Fontaine, Geronimi, 1995).
Autori izveštaja East Asian Miracle (1993) i Adjustment in Africa (1994), na
pojednostavljujući način su dihotomno suprotstavili tržište i privatnu inicijativu
državnoj regulaciji. Bili su spremni da priznaju pozitivne učinke državne
industrijske politike (npr. obezbeđivanje infrastrukture), samo ukoliko su bili
usklađeni sa nalozima navodno slobodnog delovanja tržišnih zakonitosti.

Sredinom devedesetih godina transnacionalni bankovni i korporativni kapital

organizovan u Međunarodni monetarni fond, Svetsku banku i Svetsku
trgovinsku organizaciju, ponovo je povećao pritisak na vlade zemalja na periferiji
svetskog kapitalističkog sistema, naročito na vlade zemalja bivšeg “Drugog sveta”
u Istočnoj Evropi, da nastave i čak ubrzaju proces privatizacije. U cilju teorijskog
i empirijskog utemeljenja ovog pritiska, ideološki predstavnici bankarske
oligarhije su proizveli 1995. još jedan izveštaj Svetske banke Birokrate u
poslovima (Bureaucrats in Business, u daljem tekstu BB). Domaći zagovornici
privatizacije i tržišne regulacije su ovim izveštajem dobili spreman paradigmatski
neoliberalni obrazac za primenu u domaćem okruženju u cilju legitimizacije
tržišnog regulisanja privrednih tokova i preobražavanja državnog i društvenog
vlasništva u privatno vlasništvo.

U nastavku će biti sistematizovani osnovni teorijsko-metodološki i praktičko-

politički prigovori koje su inostrani kritičari uputili BB-u i drugim izveštajima
Svetske Banke. Motiv sastavljanja ovog kritičkog rezimea jeste nada da će on da
podstakne preispitivanje tipičnih domaćih idejnih derivata i varijacija na zadatu
temu promovisanja neoliberalne strategije deregulacije, liberalizacije i
privatizacije.

Osnovni teorijsko-metodološki prigovor autorima BB, drugih izveštaja Svetske

banke i njihovih lokalnih ideoloških derivata se može rezimirati na sledeći način:
konstruisali su jednostrani analitički okvir istraživanja uporedne uspešnosti
preduzeća u državnom i privatnom režimu vlasništva, koji podstiče selektivno
prikupljanje i obradu iskustvenih podataka, tako da oni potkrepljuju unapred

190 Vickers, Yarrow, 1988, Cook, Kirkpatrick, 1988).

280
odabrani praktičko-politički zaključak da javni sektor privrede treba tržišno
reformisati i privatizovati 191 .

Autori BB su najdalje otišli u konstruisanju ideološke slike o privatizaciji kao

„leku za sve“ ekonomske i političke probleme birokratizovanog javnog sektora
privrede i u preporučivanju tržišnih reformi i privatizacije državnih preduzeća. 192

Ovoj apriornoj i apstraktnoj konstrukciji privatizacije kao panacea–e nedostaje

analiza konkretnih društvenih činioca i okolnosti i njihovog uzajamnog delovanja
u kojima se artikulišu i primenjuju međusobno suprotstavljene neokejnzijanske i
neoliberalne strategije organizovanja društvenih odnosa i regulisanja privrednih
tokova.

Autori BB izveštaja zasnivaju svoje zaključke na analizi ograničenog skupa

varijabli, činioca i podataka o iskustvima reformi i privatizacije preduzeća u
državnom vlasništvu (State Owned Enterprises, SOE), prvenstveno u
infrastrukturi (telekomunikacije 60%, struja 27%, gas 10%, str.151) u Čileu,
Kini, Češkoj, Egiptu, Gani, Indiji, (Južnoj) Koreji, Meksiku, Filipinima, Poljskoj,
Senegalu i Turskoj.

Izveštaj prati pokazatelje profitabilnosti, produktivnosti i odnosa štednje i

investicija u državnim i privatnim preduzećima (pp. 57-64). Vidno je da su autori
BB odabrali za pokazatelje efikasnosti privređivanja i kriterijum upoređivanja
uspešnosti privatnog i javnog sektora privrede, one pokazatelje koji unapred
favorizuju privatni sektor.

Pri tome, oni su propustili da naglase da privatni sektor naprosto prebacuje

društvene troškove profitabilnog tržišnog poslovanja kao što je to zbrinjavanje
nezaposlenih upravo na javni sektor. Pristrasnim odabirom pokazatelja se
prikriva da se javni sektor ne rukovodi prvenstveno profitnim ciljevima
poslovanja i da stvara infrastrukturne i društveno integrativne pretpostavke
privređivanja koje privatni sektor nije u stanju odnosno nije materijalno
zainteresovan da stvori zbog odsustva kratkoročne dobiti.

Početnu pristrasnost u odabiru opšteg kriterijuma efikasnosti poslovanja koji

odgovara samoj logici delovanja privatnog sektora, autori BB i sličnih izveštaja
produbljuju kroz isključivanje iz uzorka neuspešnih preduzeća privatnog
sektora. S druge strane, uspešna seoska i komunalna preduzeća u Kini su
predstavljena kao da ne spadaju u javni sektor, a zapostavljeno je iskustvo vrlo
efikasnih državnih preduzeća u novoindustrijalizovanim zemljama.

Prenaglašavanje problema birokratizacije javnog sektora, takođe zanemaruje

činjenicu da i privatna preduzeća poseduju razvijene birokratije. 193

Autori BB mere dostignuti stepen reformisanja državnog sektora privrede u

ispitivanim zemljama prateći podatke o razmerama prodaje državnih preduzeća
(divestiture), intenzitetu tržišne konkurencije, čvrstini budžetskih ograničenja,

191 (Harris et al, 1995, Vogel, 1996)

192 (Cook, 1997; Fine, 1998)
193 (Chang, Singh, 1997, 872)
281
razmerama reformi finansijskog sektora i sadržaju institucionalnih aranžmana
između vlade i preduzeća koja ostaju u državnom vlasništvu.

Izveštaj razmatra tri tipa ugovornih aranžmana između vlada i javnih preduzeća:
ugovore o isporukama (izvršenju, ispunjenju) usluga (performance contracts),
ugovore o upravljanju (management contracts) i ugovore o regulisanju monopola
(regulation), sa stanovišta njihovog uticaja na profitabilnost i produktivnost,
posredstvom činioca za koje se smatra da utiču na njihovo uspešno sprovođenje
(informisanost, podsticajnost nagrada i kazni, obaveznost (commitment)
sprovođenja ugovora putem monitorisanja, str.109).

Autori BB i ovde polaze od neutemeljene pretpostavke da unapređivanju

obaveštenosti koja je neophodna za postizanje optimalnog ugovora države sa
javnim preduzećem doprinosi jedino tržišna konkurencija, pa zaključuju da je
najmanje uspešan prvi pomenuti tip aranžmana između države i javnih
preduzeća pošto ne posreduje odnose javnih preduzeća i države tržištem i stoga
ne dovodi do povećavanja profitabilnosti.

Kao primer informacione asimetrije prilikom sklapanja ugovora o izvršenju,

autori BB navode primer inferiornog znanja niskog državnog službenika u
odnosu na predstavnika odgovarajućeg preduzeća višeg ranga. 194

Autori BB, međutim, zanemaruju da ovaj problem nejednakih predznanja još

više opterećuje regulisanje monopola u privatnom sektoru. Uprkos detaljnoj
kritici ugovora o isporuci (izvršenju, ispunjenju) usluga zbog informacione
asimetrije i stoga njihove neadekvatne specifikacije, autori BB nisu pružili
empirijske dokaze da ovakvi ugovori po sebi dovode do lošijih rezultata prema
svim kriterijumima upoređivanja nego ugovori o upravljanju ili ugovori o
regulisanju monopola.

Usredsređivanje autora BB na pristrasno merenje razlika u efikasnosti između

preduzeća u različitim sistemima vlasništva (67-96), onemogućuje zagovornicima
privatizacije i tržišne regulacije da istraže koji zajednički činioci i uslovi
privređivanja privatnog i javnog sektora u okviru pojedinih zemalja utiču na
pojavu velikih razlika u prosečnoj efikasnosti oba sektora privređivanja između
pojedinih zemalja.

Autori BB objašnjavaju pojavu da su i privatni i javni sektor prema svim

odabranim pokazateljima najuspešniji u Koreji, Čileu i Meksiku, odmaklim
stadijumom uspešnog reformisanja i privatizacije javnog sektora.

- Ovakav njihov zaključak demantuje podatak iz tabele 2.2 na str. 69 BB da je u

uspešnoj Koreji na primer privatizovano samo malo državnih preduzeća, dok je u
neuspešnoj Turskoj državni sektor privatizovan u daleko višem procentu.

Koristeći podatke samog BB Jalilian i Weiss (1997) su pokazali da iskustvena

provera ne potvrđuje osnovnu hipotezu da zemlje u kojima postoji zamašan
državni sektor privrede imaju ispodprosečne ekonomske pokazatelje. Verovanje u
superiornost privatnog u odnosu na javni sektor, kao i amorfnog tržišta u

194 Bureaucrats in Business str.121

282
odnosu na državnu regulaciju, ostalo je empirijski neutemeljeno. Čak ima
slučajeva da su i prema pristrasnim kriterijumima efikasnosti privatnih
preduzeća, državna preduzeća ponekad efikasnija od privatnih. 195

Zaključivanje u zatvorenom krugu početnih pristrasnih pretpostavki i

pokazatelja, zamagljuje činjenicu koju obelodanjuju podaci samog BB da
eventualno postizanje potpunog izjednačavanja efikasnosti privređivanja
državnih i privatnih preduzeća u zemljama sa niskom prosečnom efikasnošću
privređivanja, ne bi značajno smanjilo njihovo zaostajanje u odnosu na zemlje sa
višom prosečnom efikasnošću privređivanja, bez obzira na dostignuti stepen
reformisanja i privatizacije javnog sektora u njima.

Drugim rečima nema empirijskih dokaza da privatizacija javnog sektora već

sama po sebi proizvodi kao posledicu povećanje prosečne efikasnosti poslovanja
u jednoj zemlji. Apologeti privatizacije, međutim, ne prezaju od toga da citiraju
neku studiju u prilog potvrđivanja korisnih posledica privatizacije državnih
monopola, uprkos činjenici da sami autori tih studija izričito upozoravaju protiv
ekstrapolacije nalaza o pozitivnim efektima privatizacije delova javnog sektora u
industrijski razvijenim zemljama sa snažnim institucijama mešovite privrede, na
siromašne zemlje i bivše socijalističke zemlje u kojima takvih institucija nema. 196

Podaci samog BB izveštaja, dakle, daju puno povoda za zaključak da tržišna

reforma i privatizacija javnog sektora mogu da budu u jednom određenom
periodu uspešni samo u onim zemljama u kojima javni sektor već uspešno
obavlja svoje funkcije i u kojima su već razvijene finansijske i tržišne institucije
mešovitih privreda (str. 89). Kada se ovo ima u vidu, onda pravilno postavljeno
pitanje glasi otkuda dolaze i zašto pritisci da se pozitivni rezultati javnog sektora
privatizuju i da se pri tome troše značajna javna sredstva iz budžeta za
sprovođenje privatizacije društveno proizvedenog bogatstva?

Rezime osnovnog praktičko političkog prigovora autorima BB, drugih izveštaja

Svetske banke i njihovih lokalnih ideoloških derivata, sadržan je kao što smo već
uočili u rezimeu glavnog teorijsko-metodološkog prigovora: svoje predloge mera u
oblasti industrijske politike i oblika regulacije privrednih tokova, ne utemeljuju
na svestranoj, temeljitoj i sistematskoj analizi svih relevantnih podataka, nego
na početnom apstraktnom, apriornom, selektivnom i pristrasnom analitičkom
okviru istraživanja.

Teren diskusije o industrijskoj politici je sveden na zagovaranje privatizacije i

zamene državne regulacije tržišnom, u cilju postizanja navodno veće efikasnosti i
izbegavanja distorzije cena svugde i svagda. Zaključci i preporuke o prednostima
i potrebi privatizacije se stoga neprimereno uopštavaju i primenjuju na veoma
različite konkretne okolnosti pojedinih zemalja nejednakog nivoa društvenog
razvoja, mesta u svetskoj privredi, osobenosti unutrašnje ekonomske i političke
dinamike te stanja uzajamne povezanosti, kvalifikovanosti radne snage i
potencijalnog tržišta pojedinih sektora privrede.

195 (Rowthorn, Chang, 1992).

196 (Galal et al. , 1992, 563)
283
U petom poglavlju BB-a se tako nudi drvo odlučivanja 197 koje zanemaruje ove
osobenosti i sadrži na svojim granama isključivo savete kako treba prevazići
prepreke tržišnim reformama i privatizaciji (divestiture), preporučujući uvek
minimum ulaganja u javna preduzeća predviđena za privatizaciju, potpuno
napuštajući iskustvo industrijalizacije svih zemalja u kojima su državne
investicije odigrale ključnu ulogu.

U završnom poglavlju Izveštaj otvoreno preporučuje davaocima finansijske pomoći

(među donatorske agencije BB implicino uključuje i Svetsku banku) da prave
razliku između zemalja koje su odane ili nisu odane (uncommitted) reformama
javnog sektora na osnovu tri politička kriterijuma spremnosti za reforme (politička
poželjnost (desirability), ostvarivost (feasibility) i verodostojnost (credibility) 198 .

U izveštaju se implicitno sugeriše da se kriterijum političke poželjnosti ili vladine

podrške reformama, može da ostvari putem promene političkog režima bilo kojim
sredstvima ili putem izbijanja krize koja menja stav postojećih vlasti prema
troškovima i koristima reformi. Time BB napušta raniji oprezniji stav Svetske
Banke da u periodima krize reforme javnog sektora nisu održive. 199

BB takođe indirektno preporučuje da se kriterijum političke ostvarivosti postigne

autoritarnim poražavanjem onih koji gube sprovođenjem reformi, pa na strani
191 izveštaja neposredno navodi autoritarnu formu vlasti kao važan pokazatelj
ostvarivosti (Busumtwi-Sam,1996). BB istina ne ostaje kod preporučivanja
primene puke sile, dodajući da treba nastojati da se pridobiju protivnici reformi
određenim nadoknadama ukoliko su dovoljno snažni da sprečavaju reforme.

Treći kriterijum, verodostojnost vladinog paketa nameravanih reformi u očima

svih zainteresovanih strana izvan vlade da će vlada održati reč i doista sprovesti
najavljene reforme, prema BB može da se postigne kroz postavljanje domaćih i
međunarodnih prepreka promeni politike reformi. Time se zapravo nastoje vezati
ruke budućim vladama da ne bi mogle da ponište privatizaciju.

Autori BB drugim rečima više od autora prethodnih izveštaja zagovaraju aktivno

vršenje uticaja potencijalnih investitora na političke procese i ishode u zemljama
primaocima kredita, posredstvom uslovljavanja odobravanja kredita
ispunjavanjem kriterijuma političke poželjnosti, ostvarljivosti i verodostojnosti
vladinih programa privatizacije. Pomoć donatora za projekte unapređivanja
upravljanja javnim sektorom je ovim putem svedena na unapređivanje interesa
onih koji najviše profitiraju od privatizacije. 200

13.2. Posledice primene preporuke/zahteva bankovne i korporativne

oligarhije da se javni sektor privrede privatizuje

Bezrezervno i pojednostavljeno zagovaranje privatizacije u BB-u je sasvim

prenebreglo dugoročne negativne posledice privatizacije na ispunjavanje funkcija
javnog sektora koje privatni sektor ne može i ne želi da ispuni. 201

197 (Figure 1, A decision tree for state-owned enterprises reform, str. 232)
198 Bureaucrats in Business str.177
199 (Cook, 1997, p.893).
200 (Kumssa, 1996, Hemming, Unnithan, 1996).
201 (Haque, 1996, Kumssa, 1996, Baer, 1996).
284
Čak i autori BB su morali da konstatuju negativne posledice privatizacije. U
pokušaju da opravdaju i objasne ove neuspehe i loše posledice kao na primer u
Turskoj, zagovornici privatizacije i tržišne regulacije su primorani da modifikuju
polaznu pretpostavku o privatizaciji kao leku za sve. Ad hok nude obrazloženje
da je u zemljama u kojima privatizacija javnog sektora nije uspela, ona bila
preuranjena. Navodno se još uvek nisu stekli svi potrebni politički uslovi
(poželjnost, ostvarljivost, verodostojnost).

Valja uočiti da ima elemenata samokritičnosti u BB, kada autori među

potencijalne krivce za neuspešne reforme uključuju “dobronamerne” stručnjake
Svetske Banke koji su pokušali da podstaknu zemlje u razvoju da reformišu
javni sektor privrede mada nisu bile politički spremne za reforme (p. 231).

Detalja o ovoj priznatoj krivici nema, niti se izvode logički zaključci o merama
koje treba preduzeti, na primer o poništenju preuranjenih privatizacija niti o
(re)nacionalizaciji neuspešnih privatnih preduzeća u strateškim sektorima
privrede.

Elemenata samokritike ima i na onim mestima BB gde se priznaje činjenica da

tržište ne deluje uvek na najbolji način pa se stoga predlaže odlaganje
privatizacije dok se ne ispune potrebni ekonomski i politički preduslovi. Ovde
samokritičnost prestaje pošto BB preporučuje da se u periodu odložene
privatizacije sprovode mere stabilizacije i strukturalnog prilagođavanja koje
doprinose porastu regulativne uloge tržišnih sila (p. 237), uprkos podacima o
lošem ishodu primene ovih mera u brojnim zemljama sa niskim dohotkom po
glavi stanovnika, za koje se u izveštaju tvrdi da bi navodno najviše dobile od
sprovođenja reformi.

Umesto prednosti, privatizacija je naročito u industrijski nerazvijenim zemljama

dovela do dalje koncentracije ekonomske moći i korporativnog vlasništva čak i
tamo gde je bio postavljen cilj da se rasprostrani vlasništvo deonica među
zaposlene. 202

Iskustvo poslednje decenije XX veka i prve decenije XXI veka, pokazalo je da

privatizacija državnih preduzeća i sistema javnih usluga imala “samo parcijalan i
ograničen uspeh” 203 ili je dovela do negativnih posledica ne samo u siromašnim
zemljama nego i u zemljama sa visokim dohotkom po glavi stanovnika.

Ograničen uspeh i negativne posledice privatizacije javnih službi se najbolje

mogu uočiti kroz uporednu analizu argumenata i obećanja koje su izricali
zagovornici privatizacije državno regulisanih prirodnih monopola pre njenog
sprovođenja i stvarnih posledica privatizacije prema preporukama neoliberalne
teorije Hayeka i Friedmana i tačerističke i reganomske prakse deregulacije,
liberalizacije i privatizacije. Ovu uporednu analizu ćemo izvesti na primeru
privatizacije proizvodnje i distribucije električne energije, u nameri da nalazi ove
analize, prikazani u tabeli, doprinesu zaustavljanju i sprečavanju njenog
doslednog i slepog sprovođenja u Srbiji.

202 (Haque, 1996).

203 (Gilbert, R. Kahn, E., 1996, 21)
285
Tabela - Argumenti/obećanja pre privatizacije v.s. ostvarenja nakon privatizacije
ARGUMENTI/OBEĆANjA PRE PRIVATIZACIJE
Nacionalni sistemi državne regulacije prirodnog
monopola proizvodnje, prenosne mreže i nacionalnih državno regulisanih sistema elektroprivrede
distribucije struje su neefikasni,
predimenzionirani i prevelika stavka u državnom
budžetu. Rešenje problema je restrukturiranje i
otvaranje ovih sistema, njihova privatizacija i
tržišna regulacija
Tenderska prodaja razdvojenih delova nacionalnih
državno regulisanih sistema proizvodnje, prenosne
mreže i distribucije struje će obezbediti najvišu
prodajnu cenu i popuniti državni budžet
Direktne strane investicije strateškog partnera će
modernizovati i povećati kapacitete
Slobodna tržišna konkurencija više snabdevača
strujom i «izbor potrošača» dovešće do smanjenja
cena struje
“Strateški partneri” će obezbediti kvalitetnije i
pouzdanije snabdevanje strujom
Prenošenje obaveze za redovnim snabdevanjem
strujom sa javnih preduzeća u državnom
vlasništvu na privatne kompanije omogućiće
smanjivanje poreza i državnog zaduživanja na 3%
BNP
“Strateški partneri” će obezbediti novu tehnologiju
i povećanje produktivnosti
“Strateški partneri” i evropski normativi će
obezbediti zaštitu okoline od zagađenja
Podelom ili prodajom dela akcija preduzeća
elektroprivrede građanima pod povoljnim uslovima
biće ostvaren “narodni kapitalizam”
204 (Raghvan, 1999; Adams, 2001)
205 TNC (Sharon, 2003)
206 (Hoefle, John, 2001).
OSTVARENjA NAKON PRIVATIZACIJE
Restrukturiranje, privatizacija i tržišna regulacija
dovodi do zanemarivanja društvenog cilja univerzalne
dostupnosti struje na bazi solidarnosti, do uspostavljanja
oligopola krupnih privatnih transnacionalnih kompanija za
proizvodnju i preprodaju struje, te do energetske zavisnosti
Najprofitabilniji delovi državnih preduzeća elektroprivrede
(«zlatne koke») bivaju prodate ispod njihove tržišne
vrednosti i dobiti od prodaje ponekad samo jednogodišnje
proizvodnje, a jednokratni prihod od privatizacije se brzo
potroši na tekuću potrošnju i otplatu dospelih rata na
kredite koji su korišćeni za izgradnju i modernizaciju
upravo tih i drugih budzašto prodatih preduzeća
Strani investitori najčešće kupuju postojeće kapacitete
pozajmljenim sredstvima, naročito u uslovima indukovane
finansijske krize i lokalnog pada tržišnih vrednosti akcija, a
nove kapacitete, tzv. «nezavisne proizvođače struje» grade
skupo, nedovoljno zaštićujući okolinu i interese lokalnog
stanovništva, repatrirajući profite uvećane lokalnim
državnim subvencijama 204
Nakon privatizacije po pravilu karteli iznuđuju povećanje
cena struje znatno iznad cena proizvodnje ali i platežne
sposobnosti osiromašnih miliona bivših kolonija,
polukolonija i socijalističkih zemalja u korist što bržeg
povraćaja uloženih sredstava i ekstra profita 205
Napuštanje planiranja rezervi za vršnu potrošnju dovodi do
manipulativnog ograničenja ponude struje u vreme velike
potražnje, havarija, nestašica i isključenja struje
(Kalifornija, Britanija, Brazil, Nemačka, Francuska…) 206
Kada nastupi prekid u snabdevanju strujom privatne
kompanije iznuđuju državne garancije i finansijske
injekcije iz budžeta za kapitalno intenzivne investicije u
infrastrukturu
Nakon privatizacije po pravilu dolazi do masovnih
otpuštanja (preko polovine zaposlenih u elektroprivredi
Australije npr.), do razbijanja i smanjivanja stručnih
timova za održavanje i otklanjanje kvarova, a statistički
podaci ne potvrđuju veću efikasnost privatizovanih
preduzeća elektroprivrede.
Pod izgovorom zaštite okoline briselska birokratija nalaže u
novim članicama EU zatvaranje rudnika, termoelektrana,
nuklearki, koji su neophodni za dopunjavanje proizvodnje
hidroelektrana u doba vršne potrošnje, tako da zemlje
izvoznici struje postaju njeni uvoznici (Bugarska)
Vlasnici kontrolnih paketa TNC i političari, direktori,
mediji, istraživački instituti i nevladine organizacije pod
njihovom kontrolom, sprečavaju uključivanje javnosti u
odlučivanje o privatizaciji (tajnost ugovora), prikrivaju
odsustvo uticaja malih akcionara na odlučivanje, izazivaju
veštačko obaranje cena akcija dezinformisanjem i
zastrašivanjem sitnih akcionara i zanemaruju protivljenje
privatizaciji i kritike njenih posledica, sabotiraju tripartitno
pregovaranje na nacionalnom i granskom nivou, razbijaju
sindikate pridobijanjem dela sindikalnih vođa za
pojedinačne kolektivne ugovore na nivou pojedinih
privatizovanih preduzeća
286
Razloge za nepovoljne rezultate privatizacije proizvodnje i distribucije struje ne
samo na periferiji nego i u centru svetske kapitalističke privrede valja tražiti u
činjenici da kapitalistička privatna svojina kao takva ima unutrašnju tendenciju
da izaziva krize hiperakumulacije kapitala.

Ova kriza se manifestuje kao višak proizvodnje odnosno nedovoljne potrošnje

usled stalnog smanjivanja nadnica u cilju maksimalizacije profita. Ove krize
samo privremeno odlaže sve veće preusmeravanje ulaganja novčanog kapitala iz
proizvodnje roba i usluga, u kreditiranje potrošnje i finansijske spekulacije.

Vlasnici kontrolnih paketa deonica i menadžeri transnacionalnih kompanija

oslobođeni svake kontrole u skladu sa neoliberalnom dogmom o
samoregulativnim sposobnostima “nevidljive ruke” konkurencije privatnih
interesa na slobodnom tržištu, izveli su na kraju multimilijardersku proneveru i
pljačku preko lažiranih izveštaja o prihodu i rashodu kao na primer
transnacionalna energetska kompanija Enron 207

Sistemski proizvedena pohlepa za profitom po svaku cenu bez ikakvih javnih

racionalnih i moralnih zadrški, krajem 2008. je dovela do pucanja prenaduvanog
balona tržišta nekretninama i hartija od vrednosti to jest derivata novca bez
pokrića, izazivajući gubitak zaposlenja i životnih ušteđevina. Lančanom
reakcijom širom sveta osiromašenju i gladi su izložene milijarde ljudi i izazvana
najveća svetska ekonomska kriza u istoriji.

13.3 Slučaj Telekom, nauk ili...

U navedenom kontekstu treba sagledati nedavni pokušaj privatizacije Telekom-a
Srbija koji je poslednjih meseci imao nešto širi javni odjek. Radi se, naime, o
prodaji prirodnog nacionalnog resursa koji donosi zagarantovane visoke prihode.

Telekom je najprofitabilnije srpsko preduzeća, koje je i u javnosti sinonim za

uspešno poslovanje, vodi solidnu brigu o zaposlenima, i ima zavidnu društvenu
odgovornost. Telekom uspešno posluje i dobro se bori na tržištu i pored
konkurencije i u mobilnoj i u fiksnoj mreži.

Koristeći aktuelne podatke kompanije angažovane od strane Evropske komisije

za analizu telekomunikacionog tržišta zemalja jugoistočne Evrope koje nisu u
EU 208 , utvrđeno je da su cene usluga najniže u Srbiji.

Tako su cene mobilne telefonije u Hrvatskoj dva puta veće nego u Srbiji. Kod
fiksne telefonije cene lokalnih impulsa (u Srbiji na primer 56 odsto od ukupnog
saobraćaja je lokalni) su od 4 do 10 puta skuplje u regionu nego u Srbiji. Podaci
iz navedene analize pokazuju da je znatno veće opterećenje zaposlenih u
zemljama koje su prodale svoje operatore Dojče Telekomu, nego u centrali u
samoj Nemačkoj.

Tako je opterećenost Dojče Telekomu u samoj Nemačkoj 289 korisnika po

zaposlenom, a u Hrvatskoj 463, Makedoniji 800, a Mađarskoj 806. Iz ovoga

207 (Dharan, Bufkins, 2004).

208 prof. dr Aleksandra Smiljanić, „Rasprodajemo očevinu, zadužujemo se kod komšija“
287
proizilazi da zaposleni u zemljama koje su prodale svoje operatore nisu otpuštani
zato što su višak, nego da bi Dojče Telekom ostvario što veći profit. Opterećenost
u Telekomu Srbije iznosi 372 korisnika po zaposlenom, što je slično sa zemljama
u kojima operatori nisu prodati strancima (Švedska-347, Slovenija-356,
Francuska-377, Belgija 390).

Ista analiza telekomunikacionog tržišta zemalja jugoistočne Evrope koje nisu u

EU pokazuje da su ulaganja u telekomunikacionu infrastrukturu bila najveća u
Srbiji. Telekom Srbije je kupovinom većinskog paketa Mobis-a iz Republike
Srpske (za 646 miliona evra) i licence za trećeg operatora u Crnoj Gori (M:tel)
postao regionalni telekomunikacini lider.

Za razvoj svojih delova kompanije u Republici Srpskoj i Crnoj Gori do sada su

uložena i značajna dodatna sredstva, te mnogi procenjuju da smo umalo prodali
većinski paket kompletnog Telekoma Srbija za manji iznos od onog koji je uložen
samo u njegove delove u Republici Srpskoj i Crnoj Gori.

Lošoj prođi ovog važnog tendera za privatizaciju Telekoma Srbija kumovalo je i

snishodljivo ponašanje Vlade prema jedinom ponuđaču, koji je posle prve,
potpuno neadekvatne i neprihvatljive ponude, u naknadnom roku za
poboljšanje, dostavio višestruko lošiju, odnosno goru ponudu 209 .

Kako ni snishodljivost Vlade prema jedinom ponuđaču nije dala rezultate, ovaj
krajnje neobično vođen tender je u stvari samo bacio svetlo na potpuni fijasko
Vlade, koja je u stručnoj javnosti dobila epitet nesposobne da proda i
najuspešniju srpsku kompaniju.

Tako se u javnosti pojavio veliki broj komentara od kojih neki doslovce glase: -
Ako aktuelna Vlada nije u stanju da proda jedan Telekom, može li se išta više od
privatizacije očekivati? - Kako će ovaj fijasko uticati na dalje poslovanje i buduću
vrednost, kako samog Telekoma, tako i ostalih subjekata privatizacije? - Da li je
ovo jasan odgovor na pitanje kolika je atraktivnost Srbije kao destinacije za strana
ulaganja i investiranje? Reklo bi se da rezultati privatizacije u 2011. godini počinju
da daju nedvosmislen odgovor na ova pitanja.

Iskustveni statistički podaci o ključnim pokazateljima stanja privrede u celini

krajem prve decenije sprovođenja preporuka Svetske Banke o strukturalnim
reformama i privatizaciji u Srbiji su ipak poražavajući: oko milion nezaposlenih i
zaposlenih koji ne primaju plate, gotovo tripliranje duga i prepolovljavanje
pokrivenosti uvoza izvozom u odnosu na stanje pre deset godina, smanjenje
zaposlenosti u industriji i građevinarstvu na samo 6% ukupno zaposlenih.

209Jedna od indicija za propast tendera je i to što je neposredno pred njegovo objavljivanje, Telekom Srbija
utužen i osuđen pred sudom časti Privredne komore Grada Beograda (odluka br. S 23/10 od 16.06.2010.
godine) koji je oglasio Telekom Srbija AD krivim da je jednostranom izmenom zaključenog ugovora sa
korisnikom(cima), a da ga nije o promenama obavestio, učinio povredu dobrih poslovnih običaja. Preptostavlja
se da je Telekom po ovom osnovu ukupni profit uvećao za oko 30%. Ova okrivljujuća odluka Suda časti je
postala pravosnažna i izvršna upravo u vreme objavljivanja tendera. Po osnovu ove odluke Suda časti
Telekom je mogao biti masovno tužen od strane velikog broja korisnika za naknadu štete. Uprkos
izbegavanja medija da ovu vest objave zbog bliskih sponzorskih i poslovnih odnosa sa telekomom, ona je
ipak došla do investitora koji nisu hteli rizikovati da kupe firmu koja može biti dovedena u situaciju da
mora da plati velike odštete odmah po preuzimanju (što je postao specijalitet u našoj zemlji kada dođu
strani investitori), pa je jedina ponuda znatno pogoršana u dodatnom roku, a ostali zainteresovani kupci su
odustali od podnošenja ponude.
288
Ovakav katastrofalan stepen deindustrijalizacije ne bi bio moguć bez propusta
na strani državne Agencije za privatizaciju u odnosu na novopečene privatnike
bez proizvodnog iskustva, koji su umesto ispunjavanja kupoprodajnih ugovornih
obaveza otplaćivali kupljena preduzeća zaduživanjem nekretnina, rasprodajom
zaliha i opreme samih preduzeća koja su “kupili”.

Umesto efikasnije proizvodnje, novi privatni vlasnici su gasili proizvodnju,

otpuštali radnike, menjali namenu privatizovana preduzeća i špekulisali
zemljištem, tačnije radili su sve osim onoga što je navedeno kao cilj privatizacije
prilikom promocije novog, tj. aktuelnog koncepta.

13.4. Preispitati dosadašnju privatizaciju ili zaustaviti dalju privatizaciju

javnog i društvenog sektora do usklađivanja dalje strategije sa realnim
učinkom i rezultatima

Što se više produbljuje sistemska kriza akumulacije kapitala u svetskim

razmerama, vlade u centru svetske kapitalističke privrede grozničavo nastoje da
spasu kapitalizam od kapitalista.

Treba imati u vidu da je intervencija države od kraja 2008. samo masovnija i

očiglednija. Ni u vreme vrhunca sprovođenja neoliberalne politike deregulacije,
liberalizacije i privatizacije osamdesetih i devedesetih, države centra nikada nisu
prestajale da subvencioniraju krupne privatne korporacije, obezbeđuju im
narudžbine i proširuju strana tržišta pretnjom upotrebe sile i stvarnim ratnim
osvajanjima.

Proces širenja tržišta i jačanja ekonomskog i političkog uticaja transnacionalnih

kompanija pod nuklearnim kišobranom sile, kojem su ideološki predstavnici
kapitala nadenuli pomodno ime globalizacije u poslednjoj četvrtini XX veka,
predstavlja samo reprizu kolonijalnog i neokolonijalnog osvajanja sveta pred Prvi
svetski rat.

Aktuelna masovna državna intervencija u privredne tokove kao i sprovođenje

mera zaštite nacionalne industrije i tržišta zbog nejednakog mesta pojedinih
država u međunarodnoj podeli rada, takođe predstavlja već viđeno dešavanje.

Nakon izbijanja Velike krize krajem 1928. godine protekcionističke mere u obliku
New Deal-a u SAD, nacizma u Nemačkoj i fašizma u Italiji, razotkrile su ispod
privida slobodne i jednake tržišne razmene, asimetrične odnose moći u borbi za
preraspodelu kolonija i udela u svetskom tržištu.

Nakon izbijanja krize 2008, SAD su prve prekršile NAFTA ugovor o slobodnoj
trgovini sa Meksikom, kao da taj ugovor već od početka nije favorizovao moćniju
privredu SAD, zabranjujući meksičkim kamiondžijama da isporučuju robu na
teritoriji SAD.

Usled različitog mesta zemalja članica Evropske unije u međunarodnoj podeli

rada, tokom zaoštravanja aktuelne krize sve vidniji postaju znaci dezintegracije
EU na “stare” članice izvoznice kapitalno i informatički intenzivne tehnologije,
“mediteranske” članice izvoznice radno intenzivne turističke industrije i “nove”
289
članice istočne Evrope svedene prevashodno na izvoznice sirovina, nasuprot
najavljivanom prerastanju zajedničkog tržišta u političku uniju.

Nejednak stepen dostignutog industrijskog razvoja i zaduženosti onemogućava

donošenje jedinstvene politike stimulisanja platežno sposobne potražnje, a
jedinstvena valuta smanjuje manevarski prostor za vođenje monetarne i fiskalne
politike prilagođene lokalnim uslovima. O tome govore i aktuelni primeri više
zemalja članica Unije.

Uprkos ovim dezintegracionim tendencijama od izbijanja krize 2008. godine,

zajednička odlika reakcije vlasti na krizu u centru svetske kapitalističke privrede
je ubacivanje stotine milijardi dolara i evra poreskih obveznika u privredne
tokove ne bi li podstakli potražnju i stabilnost.

U SAD su sredstva usmerena prvenstveno na spasavanje finansijskog sektora

privrede koji je poslednje decenije spekulativnim plasmanom kredita najviše
doprineo da se manifestuje repriza krize još većih razmera nego ona iz prve
polovine dvadesetog veka.

Ovakvo podruštvljavanje gubitaka krupnog privatnog kapitala nije sprečilo

vrhunske menadžere i vlasnike kontrolnih paketa akcija da između sebe i dalje
dele visoke bonuse. Oni su prijavili su fiktivne profite nastale ubrizgavanjem
sredstava iz budžeta, istovremeno otpuštajući hiljade zaposlenih.

Najkrupnije banke poput JP Morgan, Chase, Bank of America, upotrebile su deo

dobijenih sredstava za kupovinu manjih banaka i otvaranje filijala u
inostranstvu. Istovremeno su prepustile bankrotu i plenidbi imovine milione
kućevlasnika i sitnih preduzetnika koje su prethodno navele da se hipotekarno
prezaduže.

Zbog ogorčenja javnosti nekontrolisanom upotrebom javnih sredstava, došlo je

do nacionalizacije nekih banaka i proizvodnih kompanija. Već sada ideološki
predstavnici krupnog kapitala međutim nagoveštavaju da se radi o privremenoj
meri dok se ne izađe iz krize.

Oligopolska koncentracija ekonomske moći ima za posledicu i koncentraciju

političke moći, što uslovljava da će reformističke mere državne regulacije
privrede ostati u okvirima očuvanja kapitalističkih odnosa koji su i doveli do
krize akumulacije kapitala.

Nasuprot masovne restauracije teorije i prakse kejnzijanizma u centru svetske

kapitalističke privrede i ekonomskog nacionalizma, u Srbiji i drugim zemljama
polukolonijalno zavisne periferije svetskog kapitalističkog sistema, domaće vlade
pod većim ili manjim spoljašnjim pritiskom Svetske Banke i Međunarodnog
Monetarnog Fonda odnosno više ili manje usmerene donacijama raznih fondova
za razvoj demokratije i otvorenog društva, planiraju da nastave sprovođenje
neoliberalne strategije deregulacije, liberalizacije i privatizacije. Naime, oni
užurbano nastoje da što pre završe sprovođenje privatizacije prema zakonu iz
2001. godine uprkos saznanjima o razornim posledicama njegovog sprovođenja i
bez analiziranja problema koji su nastali radi nestručnog ili nepažljivog
postupanja.
290
Vlade neokolonijalne i kolonijalne periferije su i do sada bile “veći katolici od
pape”. Sprovodile su, naime, privatizaciju daleko većih razmera nego što su to
radile vlade u zemljama centra. U bankarskom sektoru koji je ključan za vođenje
iole samostalnije politike ekonomskog i ukupnog društvenog razvoja, na primer,
udeo inostranih banaka u zemljama centra retko prelazi desetak procenata.

Na periferiji su inostrane banke uspele da obezbede kontrolu često preko 90%

lokalne štednje 210 . Ovo im omogućava da pretvaraju lokalnu štednju u skupe
kratkoročne kredite i izvoze iz zemalja periferije visoke ekstra profite koje ne mogu
da ostvare u centru, tako da neto priliv kapitala u zemlje koje posuđuju novac, vrlo
brzo se pretvara u nekoliko puta veći odliv kapitala. 211

Transnacionalne korporacije sa sedištem u zemljama centra uz pomoć lokalnih

vlada nastoje da obezbe potpunu kontrolu nad domaćim rudnim, energetskim i
vodenim izvorima, infrastrukturom, te trgovinskim i hotelijerskim lancima koje
su izgradile uz velike žrtve čitave generacije ljudi u bivšim društvima realnog
socijalizma.

Pod velom stručne objektivnosti, ideološki predstavnici krupnog kapitala

neumorno ponavljaju da potpuna liberalizacija i privatizacija nemaju alternative,
praveći se i slepi i gluvi za činjenicu da su čak i stručnjaci Svetske Banke i
Međunarodnog monetarnog fonda poslednjih godina donekle priznali grešku
svoje dotadašnje politike ultimativnog promovisanja privatizacije javnog sektora
privrede. 212

Da bi sprovela svoju nameru i nameru svojih finansijera o završavanju

privatizacije, članovi vlade nude sindikatima i građanima lilihip u vidu
besplatnih akcija javnih preduzeća pre nego što se privatizuju, kao i mogućnost
brzog unovčivanja tih akcija.

To je princip kojim vlada nastoji da pokoleba snažno protivljenje javnosti

privatizaciji elektrodistribucije i drugih javnih preduzeća i službi, te navede
osiromašene i u visokom procentu nezaposlene građane da što pre prodaju svoje
akcije krupnim igračima i špekulantima na tržištu kapitala, što bi predstavljalo
jedno te isto.

Anketno istraživanje Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u

Beogradu sprovedeno 2003. godine je pokazalo da je apsolutna većina ispitanika
u celini odbacivala privatizaciju elektroprivrede (71%), institucija zdravstvene
zaštite (68%), sistema vodovoda i kanalizacije (67%), a 17, 18, 19% ispitanika je
predlagalo da privatizacija u ovim sektorima privrede ostane u granicama 49%
vrednosti kapitala odgovarajućih sektora. 213

Istraživanje istog instituta sprovedeno 2007. godine je pokazalo da je sama

najava predloga Vlade da radnicima javnih preduzeća bude besplatno podeljeno

210 Takav je i slučaj Srbije nakon gašenja četiri velike srpske banke
211 Small, Denis, 2004).
212 (Estache, Antonio, 2006).
213 (Vratuša, 2004).
291
između 10 i 15 odsto deonica na osnovu već postojećeg zakona 214 kao i
donošenje novog zakona u decembru 2006. o podeli besplatnih deonica šest
javnih preduzeća zaposlenima i svim punoletnim građanima bez obzira na godine
radnog staža do 15% procenjene vrednosti kapitala, koje će moći da prodaju od
decembra 2010, doprinelo je opadanju protivljenja privatizaciji javnih službi
naročito među aktivnim članovima sindikata. Najveće opadanje protivljenja je
zabeleženo među aktivnim članovima sindikata u slučaju el. energije (61%,) 215 .
Potpuno protivljenje privatizaciji javnih službi, međutim, zagovara i dalje apsolutna
većina ispitanika.

Imajući u vidu izloženu teorijsko-metodološku i ideološko-praktičku kritiku

dosadašnjeg procesa privatizacije u svetu i Srbiji, neophodno je da se izvede
jedino logičan zaključak iz kritičke analize sadržaja i negativnih posledica
praktičke primene sintetičke teorije privatizacije: preispitati dosadašnju
privatizaciju i zaustaviti privatizaciju još neprivatizovanih sistema javnih usluga.

Donošenjem zakona o zabrani privatizacije prirodnih bogatstava i sistema javnih

usluga poput voda 216 i proizvodnje struje, sprečilo bi se pogoršavanje uslova
života širokih slojeva stanovništva usled masovnih otpuštanja i ukidanja
subvencionioranih cena infrastrukturnih usluga, i dalja kolonizacija zemlje. U
cilju sprečavanja ovih negativnih posledica sindikalisti i aktivisti Holandije i
Urugvaja su se izborili da bude donet zakon koji zabranjuje privatizaciju
vodovoda. 217

14. Ciljevi reforme javnog sektora 218

Srbija je u ovom trenutku na pragu tzv. druge faze tranzicije. Ona se u najvećem
delu odnosi na kompleksne strukturne i regulatorne reforme u javnom sektoru.
Najvažnije tačke u tom procesu su socijalni fondovi, regulisanje javnih
monopola, korporativizacija javnih preduzeća, upravljanje gradskim
građevinskim zemljištem, restitucija nacionalizovane imovine i organi države. Bez
ovih reformi nije moguće nastaviti proces evropskih i međunarodnih integracija
jer nije moguće uspostaviti održiv model ekonomije i socijalnog staranja.

Reforma javnog sektora ne sme biti niz jednostranih i nepovezanih poteza kao
što je, na primer, privatizacija javnih preduzeća i javno-komunalnih sistema,
nezavisno od: reforme sistema socijalnog osiguranja, reforme upravljanja
gradskim građevinskim zemljištem ili reforme upravljanja državnom imovinom i
restitucijom.

Postoji opasnost da ta reforma, inercijom i pod plaštom do sada primenjene

zakonske regulative, sklizne u izolovane akte privatizacije radi pokrivanja deficita
u javnim finansijama i dobijanja na vremenu pod pritiskom javnog duga i
socijalnih obaveza. Svakim danom se pokazuje neophodnost reforme javnog
sektora i nastavka tranzicije, bez obzira kojom brzinom će teći proces

214 (Dinkić, Mlađan, 2005)

215 (Vratuša, 2008)
216 Prema najavama predstoji privatizacija državnih preduzeća koja se bave vodosnabedevanjem građana po

principu public-private ownership

217 (Hall, De la Motte, 2004).
218 Dr Miladin Kovačević Republički zavod za statistiku Republike Srbije i Dr Vladimir Vučković, Fakultet za

međunarodnu ekonomiju, Megatrend univerzitet Beograd

292
pridruživanja Evropskoj uniji. Neke zemlje u okruženju, iako su stekle status
člana Evropske unije, nisu sprovele reforme i to se pokazalo kao prepreka
ekonomskom i socijalnom razvoju.

Dosadašnji tranzicioni procesi se svode na privatizaciju društvene svojine i

reforme u fiskalnom i finansijskom sektoru. Privatizacija je kod nas donela
mnoge probleme i određene distorzije u odnosima javnog i privatnog interesa sa
kojima će se boriti i dolazeće generacije. Nije teško zaključiti da je veliki broj
privatizacija sveden na puki promet nekretnina i zloupotrebu prava korištenja
građevinskog zemljišta, a na štetu države, lokalne samouprave i građana Srbije.
Najveći ulog u dosadašnjoj privatizaciji bilo je građevinsko zemljište i prava
korišćenja građevinskog zemljišta.

Javne finansije su oslonjene na tri najvažnija indirektna poreska instrumenta

(porez na dodatu vrednost, akcize i carine), ali je izostala poreska i
kompenzatorna utilizacija imovine, kako javne tako i privatne. Finansijski sektor
je zahvaljujući privatizaciji i dolasku stranog kapitala, razvio intenzivan pristup
tržištu kapitala, ali u uslovima pregrejane tražnje koju generiše javni sektor, ne
bez dodatnog akumuliranja rizika destabilizacije.

Javni sektor kao celina koja obuhvata državnu administraciju, javne službe
(zdravstvo, obrazovanje, odbrana, bezbednost, socijalna mreža, kultura, sportska
javna mreža i dr), socijalne fondove (obavezno zdravstvo, socijalno i penzijsko-
invalidsko osiguranje), korporativni sektor (javna državna i javno-komunalna
preduzeća), regulatorna tela, lokalnu upravu i administraciju, državnu imovinu i
sistem upravljanja državnom imovinom, kao i sistem upravljanja gradskim
građevinskim zemljištem i gradskom rentom, nije dosadašnjim procesima
privatizacija i reformi gotovo ni dodirnut, ne računajući reformu fiskalnih
instrumenata, usvajanje određenih standarda i propisa EU u javnim servisima i
parcijalne racionalizacije u tim servisima.

Reforma javnog sektora podrazumeva sagledavanje celine prioriteta i povezanih

zahvata u različitim ili u istom segmentu javnog sektora. Tako se, na primer, ne
mogu opredeliti načini korporativizacije i privatizacije državnih preduzeća i
javno-komunalnih preduzeća, a da se pri tome zanemari reforma penzijskog
osiguranja.

Ne može se, naime, rešiti rastući deficit postojećeg PIO fonda ako se ne izvrši
njegova transformacija ka ograničenom investicionom fondu i odgovarajuća
kapitalizacija tog fonda iz privatizacije javnih i javno-komunalnih sistema. To što
su dosadašnji regulativni instrumenti i procesi privatizacije društvene svojine
zanemarili te krucijalne relacije i što je rastuća finansijska „rupa“ u PIO fondu
opstajala sa sve većim osloncem na budžet, tj. na sadašnje i buduće poreske
obveznike, nije nikakav alibi da se na isti način odigra i proces privatizacije
državnog sektora.

Ako je već bio kreiran javni dug prema penzionerima, a sada bi se, prema
postojećem nacrtu zakona o restituciji, kreirao javni dug prema
restitucionarima, to upućuje na jednu inertnu praksu koja traje već više od 15
godina - sve sistemske ili prinudne obaveze države razrešavaju se na kraju
opterećenjem tekućih rashoda budžeta, sadašnjih i budućih poreskih obveznika.
293
Proces restitucije drugi je primer nužnosti povezanih zahvata u javnom sektoru.
S jedne strane mora se i može izbeći veliki javni dug na način debt to equity u
sistemu reforme upravljanja gradskim građevinskim zemljištem i rentom, a
istovremeno obezbediti ravnopravan i nediskriminativan odnos prema pravima
restitucionara. Treći primer je povezanost javnih reformi i tržišta kapitala.
Propulzija investicija iz inostranstva, bez kojih nije moguć nastavak
reindustrijalizacije, direktno je uslovljen javnim reformama. Primer je i problem
nemogućnosti neophodne i ozbiljnije redukcije javnih rashoda, zbog uslova da se
podignu stope rasta investicija, bez odgovarajućih reformi na planu upravljanja
državnom imovinom i gradskom rentom.

Sve dosadašnje reforme u javnom sektoru bile su samo palijativne ili

kratkoročnog značaja. Stoga nije snižen obim javne potrošnje ni u relativnom ni
u apsolutnom smislu, pritisci prema budžetu se lako kreiraju, klima predizborne
nediscipline je gotovo permanentna.

Nereformisani fondovi obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja, u smeru

njihove kapitalizacije i investicione funkcije, čine taj sistem pod pritiskom
demografskog faktora neodrživim. Transferi iz budžeta su enormno veliki i taj
pritisak raste sa svakim mesecom.

Javna preduzeća nisu podigla svoj kapital, izostalo je čak i održavanje u smislu
adekvatnog amortizacionog ekvivalenta, a sve su prilike da sa izlaskom na tržište
kapitala neće postati atraktivna za investitore.

Administracija je u mnogim segmentima nekontrolisano narasla, ali nije postala

efikasnija niti je profesionalizovana. Javni servisi, kao što su vojska, zdravstvo,
sudstvo, obrazovanje, naučnoistraživačka mreža, sportske organizacije i drugi,
ako se izdvoje retki primeri organizovanih i efikasnih institucija (škole, klinike),
predstavljaju aglomerate velikog broja zaposlenih koji nemaju adekvatne profile
niti utilizovan i specijalizovan radni zadatak.

Javno-komunalna preduzeća i javnokomunalni servisi u najvećoj meri podležu

lokal-političkom voluntarizmu. Upravljanje državnom imovinom, gradskim
građevinskim zemljištem i gradskom rentom podložni su korupciji, divljoj i
nasilnoj privatizaciji, otuđivanju državnog građevinskog zemljišta i uzurpaciji
privatne imovine i prava. Tako su u ovom domenu inercija i voluntarizam stvorili
haos koji generiše pogrešne alokacije budžetskih i investicionih sredstava,
zamene prioriteta, divlje i neurbanizovane ekstenzije, pomanjkanje i
nepoštovanje plana građevinskih i urbanističkih standarda.

Infrastruktura koju obnavlja i gradi javni sektor u višedecenijskom je

zaostajanju za najbližim evropskim okruženjem. Energetika, magistralni putevi,
železnica, mostovi, telekomunikacije, sve je to malo ili nimalo izmenjeno nasleđe
sada već daleke prošlosti.

Investicioni kapital koji država prikuplja u procesu privatizacije u najvećoj meri

se rasipa kroz svojevrsni sistem distribucije. Izostaje strukturiranje investicionih
fondova, akumulacija javnih preduzeća isčezava u rukama nestabilnih i

294
nekompetentnih upravljačkih piramida čiji su interesi i upravljačka kataliza
subordinirani političkoj i finansijskoj nomenklaturi.

Mogu se na svakom mestu u prostoru javnog sektora uočiti sve slabosti koje
uzrokuju neopravdano i neutilizovano trošenje, regresiju efikasnosti i u isto
vreme nezadovoljstvo prekomernog broja zaposlenih. Prioritetni zadatak vlade
bio bi donošenje jedne celovite i povezane strategije reforme javnog sektora. To je
neophodno da bi se moglo pristupiti kreiranju povezane legislative i akcionog
redosleda koji omogućuje prevladavanje barijera u samom javnom sektoru.

Tako bi se preusmerila energija ka suštinskim pitanjima jer je dosadašnja

praksa usamljenih poteza uslovljenih drugim važnim koracima proizvodila samo
efekte kratkog trajanja ili čak negativne efekte.

Iz prethodnog je jasno da se tek sa prelaskom na kolosek reformi može nešto

uraditi u pogledu razvojne osnove, socijalne održivosti i raskida sa procikličnom
fiskalnom politikom. Fiskalni sistem je oslonjen na tri indirektna poreza (PDV,
carine i akcize) i kao takav je neodrživ.

U okviru celovite reforme javnog sektora delimična reforma fiskalnog sistema

takođe je nužna. Te reforme međutim nema bez sveobuhvatne utilizacije državne
imovine i pravednog fiskalnog zahvatanja privatne imovine. Utilizacija državne
imovine i prava podrazumeva i reformu sistema rente zauzeća prostora i prava
na korišćenje gradskog građevinskog zemljišta. Neposredni ciljevi su, na primer,
uspostavljanje održivog i od budžeta emancipovanog sistema socijalnih i
investicionih fondova. Najistaknutiji problem je svakako fond penzijsko-
invalidskog osiguranja (PIO).

Denacionalizacija i restitucija takođe mogu u okviru celovite reforme javnog

sektora elegantno i celishodno da se reše. Korporativizacija zemljišnih fondova
daje mogućnost da se građani obeštete za nacionalizovana dobra koja
obuhvataju gradsko građevinsko zemljište na način da se izbegne njihova
segregacija i da se izbegne javni dug po osnovu restitucije.

Najvažniji efekat celovite reforme javnog sektora kroz korporativizaciju jeste

priprema za ulazak na tržište kapitala i razvoj infrastrukturnih delatnosti kroz
javno-privatno partnerstvo.
U najkraćem, međusobno uslovljeni ciljevi reforme javnog sektora su:
(1) bitno poboljšanje upravljanja i eksploatacije državne imovine i javnih dobara,
što znači stvaranje dugoročno održivog sistema, koji bi funkcionisao na
eksploataciji javnih dobara za potrebe obaveznih socijalnih fondova, sa
minimalnim zahvatanjima iz državnog budžeta;
(2) racionalizacija javnih rashoda u cilju smanjenja njihovog udela u bruto
domaćem proizvodu;
(3) rasterećenje privrede;
(4) eliminacija upravljačkog voluntarizma kao generatora korupcije i zloupotrebe
(političkog) položaja;
(5) uravnoteženo prenošenje dela fiskalnog opterećenja sa transakcija na
imovinu i kompenzaciju na bazi sistema rente;

295
(6) reforma obaveznih socijalnih fondova, a posebno sistema penzijsko-
invalidskog osiguranja i njihovo odvajanje od budžeta, kreiranjem paralelnih
ograničeno investicionih fondova, baziranih na portfoliju imovine proizašlih iz
korporativizacije zemljišnih fondova i javnih preduzeća;
(7) korporativizacija zemljišnih fondova i javnih državnih i javnih komunalnih
preduzeća;
(8) stvaranje uslova za javno-privatno partnerstvo u infrastrukturnim i
komunalnim delatnostima;
(9) obezbeđenje propulzije u infrastrukturnim delatnostima, radi opšteg
podizanja investicija;
(10) obezbeđenje platforme za podizanje osnovne infrastrukture (saobraćajne i
energetske);
(11) rešavanje zahteva za restitucijom na bazi uniformne, pravedne i javnim
dugom neopterećujuće formule, putem korporativizacije zemljišnih fondova;
(12) reforma javnih servisa u smeru podizanja efikasnosti i racionalizacije
troškova;
(13) dogradnja nezavisnih regulatornih tela, radi obezbeđenja nekonfliktnog
funkcionisanja reformisanog javnog sektora.

Potrebno je razviti sistem u kome se javni i socijalni troškovi pokrivaju

utilizovanom i strukturno prilagođenom javnom imovinom na trajan i održiv
način. Javna imovina treba da, kroz adekvatno strukturirano vlasništvo i
upravljanje, pokriva troškove koji proizilaze iz dugoročnih prava koja se realizuju
kroz obavezne socijalne fondove. To bi omogućilo da se iz tekućih budžetskih
prihoda finansiraju tekući troškovi budžeta, neopterećeni ili manje opterećeni
transferima prema obaveznim socijalnim fondovima i omogući razvoj, odnosno
investicije.

Da bi se ostvarili projektovani ciljevi, potrebno je urediti javni sektor, javne i

socijalne fondove, kao i sistem upravljanja državnom imovinom i javnim
dobrima. Konačan cilj reforme bio bi stvaranje prepoznatljivog i podsticajnog
investicionog ambijenta, eliminisanjem nasleđene neizvesnosti ukorenjene u
sistemu i regulisanjem javne potrošnje (budžetski korisnici i obavezni fondovi
zdravstvenog, socijalnog i penzijsko-invalidskog osiguranja).

Investicije koje su sada prilično male i dinamički u stalnom zaostajanju u

odnosu na ukupnu tražnju, kao i u odnosu na državnu i ličnu potrošnju, moraju
da zauzmu značajno mesto, pored ostalog i zbog značajnog spoljnotrgovinskog
deficita koji se u krizi prilagođava (sužava), ali se zbog potrebe razvoja ne sme i
ne može eliminisati.

Struktura uvoza i tog deficita, mora se prilagođavati u smeru povećanja udela

investicionih dobara. Reforma treba da bude zasnovana na poznatim i u svetu
prihvaćenim normama, koje maksimizuju upotrebu i prihode javnih preduzeća,
kao i prihode od gradskog i građevinskog zemljišta, razvijaju akcionarstvo,
preduzetništvo i zdravu tržišnu konkurenciju, što bi dalje generisalo veći interes
za investiranje, posebno u greenfield projekte.

Formiranje značajnog akcionarskog korpusa proizašlog iz korporativizacije javnih

državnih i komunalnih preduzeća, poboljšaće rad berze i poslovnih banaka u
delu kreditiranja privrednog razvoja i stimulacije preduzetništva. Stvorio bi se
296
održiv (samoodrživ) sistem obaveznog zdravstvenog, socijalnog i penzijsko-
invalidskog osiguranja, koji bi garantovao sprovođenje evropskih standarda u
ovoj oblasti. Podmirila bi se određena dugovanja države prema punoletnim
građanima koji su doprinosili razvoju i izgradnji infrastrukture, kao i dugovanja
prema korisnicima restitucije.

Da bi se krenulo u sveobuhvatnu reformu javnog sektora država mora prethodno

ili istovremeno da obezbedi nužne preduslove:
- da izradi portfolio državne imovine i obezbedi profesionalno upravljanje tom
imovinom, izborom portfolio menadžmenta kroz međunarodni javni konkurs. Na
taj način će se obezbediti da država ostvaruje izvorni prihod iznajmljivanjem
svoje imovine pod tržišnim uslovima, proces će se depolitizovati i imati isključivo
tržišnu orijentaciju;
- da izradi centralni registar koncesija i obezbedi punu primenu koncesije nad
eksploatacijom rudnih, mineralnih i vodnih resursa, čime će se obezbediti izvorni
budžetski prihod;
- da obezbedi uspostavljanje i rad nezavisnih, stručnih regulatornih tela, koja bi
se starala o kreiranju, kontroli i sankcionisanju sprovođenja ekonomskih okvira
poslovanja javnih preduzeća.
5. Ključni elementi reforme javnog sektora
Navešćemo neke korake u pravcu kompleksne reforme javnog sektora. Prvo,
preduslov reforme javnog sektora je korporativizacija svih javnih državnih i
komunalnih preduzeća, njihovo pretvaranje u akcionarska društva, a daljom
dokapitalizacijom bi se ostvarila mogućnost stvaranja javno-privatnog
partnerstva. Ta akcionarska društva moraju na berzi držati minimum 10%
ukupnog broja akcija javnih preduzeća čime bi se održavao i poboljšavao kvalitet
hartija od vrednosti. Država treba najveći deo akcija da podeli obaveznim
socijalnim fondovima i da na taj način osposobi te fondove za samostalno
delovanje, korištenjem prihoda iz dividendi po osnovu držanja akcija, uz
minimalnu ili nikakvu subvenciju iz državnog budžeta.

Upravljanje javnim preduzećima mora se profesionalizovati, čime bi se ona

potpuno depolitizovala, odnosno oslobodila dnevno političkih uticaja, korupcije i
zloupotrebe, a poslovala isključivo na ekonomskoj osnovi.

U ovom momentu, a po svemu sudeći i u dužem periodu koji nam predstoji,

treba izbegavati bilo kakve vidove privatizacije javnih preduzeća na način kako je
privatizacija do sada sprovođena.

Javna preduzeća, u stanju u kome su sada, nemaju nikakvu tržišnu vrednost,

osim monopolskog položaja. Zbog toga privatizacija mora biti obavljena putem
korporativizacije, depolitizacije i dodele jednog dela akcija obaveznim socijalnim
fondovima, pre svega fondu penzijsko-invalidskog osiguranja u toku sprovođenja
reforme, a nakon toga i fondovima socijalnog i zdravstvenog osiguranja.

Korporativizacija i privatizacija javnih državnih i javnih komunalnih preduzeća je

direktno povezana sa reformom fondova obaveznog penzijsko-invalidskog
osiguranja i potrošnjom države.

297
Taj proces treba da optimizuje strukturu imovine (portfolija) javnih preduzeća,
što podrazumeva alokaciju određenog procenta akcija ovih preduzeća u
vlasništvo fondova obaveznog penzijsko-invalidskog i socijalnog osiguranja. Time
bi se otvorila mogućnost redukcije budžetskih transfera, smanjenja budžetskog
tereta i iniciranje kapitalizacije fondova i njihove investicione funkcije.

Optimizacija imovinske strukture preduzeća mora voditi računa o prekoj potrebi

velikih investicija u ovim preduzećima što je moguće samo izlaskom preduzeća
na tržište kapitala, kroz odgovarajući pristup koji maksimizuje obim investicija
(strateških i nestrateških).

Vaučerske privatizacije, besplatne akcije, besplatne investicione jedinice, u tom

pogledu gotovo da nemaju nikakvog značaja.

Drugo, jedini mogući način rekonstrukcije postojeće saobraćajne infrastrukture i

izgradnje nove nalazi se u reformi javnog sektora koja bi omogućila
uspostavljanje javno-privatnog partnerstva. Naša politička i ekonomska
situacija, čak i bez uticaja globalne krize, ne omogućava masivno zaduživanje
države za potrebe rekonstrukcije i izgradnje nove infrastrukture, ali ako se kroz
reformu javnog sektora obezbedi uspostavljanje javno-privatnog partnerstva,
onda će investicije u infrastrukturu krenuti iz privatnih izvora, ne stvarajući
javni dug. Uostalom, zašto bi država trebala da stvara javni dug i tamo gde to
nije neophodno potrebno.

Treće, osnovna pretpostavka transformacije EPS u okviru reforme javnog sektora

je izdvajanje proizvodnih kapaciteta u posebne pravne subjekte, koji treba da se
korporativizuju.

Svaka povezana proizvodna celina, kao što su hidroelektrane na Đerdapu ili

termoelektrane i površinski kopovi, treba da postane akcionarsko društvo, koje
će biti organizovano i rukovođeno tržišnim mehanizmima. Novi elektroenergetski
proizvodni pogoni mogu se graditi unutar postojećeg ili formiranjem posebnog
preduzeća. Transformacijom EPS mora se izdvojiti visokonaponska prenosna
mreža i formirati posebno preduzeće, što je i obaveza koju je naša država
preuzela pristupanjem energetskoj asocijaciji jugoistočne Evrope, ali i jedna od
obaveza koje će se ispuniti u planiranim evropskim integracijama. Organizaciona
pretpostavka mora biti korporativna organizacija jedinstvenog preduzeća,
zaduženog za planiranje razvoja, tehničko i investiciono održavanje i
eksploataciju prenosnih kapaciteta koji mu pripadaju, a koje se finansira se iz
vlastitih prihoda.

S obzirom na momentalne potrebe za velikim ulaganjima u održavanje i

unapređivanje postojeće mreže, kao i dalje proširivanje mreže dogradnjom novih
i povećavanjem kapaciteta postojećih pravaca, kroz dokapitalizaciju, privatni
sektor će ući u javno-privatno partnerstvo. Distributivne mreže su već
organizovane kao posebna preduzeća u okviru EPS. Neophodna je
korporativizacija tih preduzeća i uklapanje u planiranu reformu javnog sektora.
Četvrto, temeljni preduslov svih reformi je reforma zemljišne politike, tj. reforma
upravljanja gradskim i građevinskim zemljištem. Reforma je moguća putem
formiranja fondova gradskog zemljišta, promenom statusa sadašnjih direkcija,
koje bi funkcionisale kao akcionarska društva ili investicioni fondovi. Portfolio
298
fondova bio bi strukturiran tako da podrži odvajanje obaveznih penzionih,
socijalnih i zdravstvenih fondova od budžeta. Njihova delatnost bi bila
održavanje postojeće infrastrukture i izgradnja nove. Kao vlasnici gradskog
građevinskog zemljišta ovi fondovi bi bili zaduženi da otkupljuju, privode nameni
i opremaju ostalo zemljište.

Prihodi fondova bi se generisali korišćenjem građevinskog zemljišta na tri

načina: prvo, renta na ime podobnosti lokacije; drugo, renta na ime zakupa
građevinskog zemljišta i treće, renta na ime prava izgradnje (građevinska renta,
“air rights“). Gradska renta za sada uopšte nije kreirana, a predstavlja najvažniji
instrument optimizacije korišćenja gradskog prostora i najizdašniji izvor prihoda
koji se usmerava u infrastrukturu i socijalne obaveze.

Reforma zemljišne politike treba da rezultira stvaranjem uslova da država

obezbedi optimalno korišćenje gradskog i građevinskog zemljišta, kao i da stvori
izvorni prihod naplaćivanjem zauzeća vazdušnog prostora iznad zemljišta,
formiranjem fondova građevinskog zemljišta, na nacionalnoj i teritorijalnoj
osnovi, prateći logiku infrastrukture (međunarodni koridori, primarna i
sekundarna infrastruktura). Država u te fondove treba da unese bez naknade
građevinsko zemljište koje je sada u njenom vlasništvu po bilo kojoj osnovi.
Zemljišni fondovi treba da se staraju o konverziji (pretvaranju ostalog i
poljoprivrednog zemljišta u građevinsko), raseljavanju i oslobađanju ostalog
zemljišta, privođenju nameni, infrastrukturnom opremanju kroz održavanje i
proširivanje primarne i sekundarne infrastrukture, kao i o eksploataciji
građevinskog zemljišta.

Određeni procenat od ukupnog prihoda iz eksploatacije građevinskog zemljišta

mora se investirati u urbanizaciju, opremanje građevinskog zemljišta, održavanje
i proširivanje infrastrukture. Krajnji efekat fondova biće stvaranje profita, koji će
se kroz dividende raspoređivati akcionarima.

Dobrim prostornim planiranjem i regionalnom razuđenošću zemljišnih fondova

može se postići ravnomeran, održiv, decentralizovan razvoj. Stimulacija, ili
destimulacija, se postiže kroz mehanizam gradske rente. Ukoliko se stimuliše
razvoj kroz investicije u određeni sektor (stanogradnja, komercijalni, privredni ili
industriski objekti) na određenom terenu jasno definisanom razvojnim i
urbanističkim planovima, naplata rente se može odložiti na izvestan period, a
pojedini segmenti rente mogu se umanjiti ili potpuno ukinuti (podobnost
lokacije).

Destimulacija investicija na određenoj lokaciji postiže se većim tarifama

(stopama) rente i početkom naplate rente odmah, od samog momenta ustupanja
lokacije.

Reforma upravljanja i vlasništva nad gradskim građevinskim zemljištem putem

fondova gradskog građevinskog zemljišta obezbeđuje i jednostavan i efikasan
pristup procesu restitucije u kome bi suvlasnici u fondovima postali i
restitucionari, a izbegla bi se opasna i diskriminatorna dominacija principa
naturalne restitucije (prema postojećem nacrtu zakona o restituciji), kao i, po
osnovu restitucije, kreiranje javnog duga države.

299
Peto, reforma fondova, a pre svega obaveznog fonda penzijsko-invalidskog
osiguranja, moguća je u smeru njihove kapitalizacije i ograničene funkcije
paralelnih, u te fondove integrisanih, investicionih fondova. To će biti ostvarivo
ukoliko je reforma fondova spregnuta sa korporativizacijom javnih preduzeća i
reformom upravljanja gradskim građevinskim zemljištem, dakle samo u okviru
jedinstvene reforme kompletnog javnog sektora.

Cilj reforme mora da bude potpuna emancipacija ovih fondova od zahvatanja iz

državnog budžeta, stvaranjem izvornih prihoda fondova iz dividendi po osnovu
držanja akcija javnih preduzeća i zemljišnih fondova. To ne znači odustajanje od
doprinosa, nego kombinaciju ta dva izvora sredstava, koji u krajnjoj liniji moraju
da stvore i određenu akumulaciju za dalje investiranje kroz zatvorene
investicione fondove, čime bi se ostvarila i dodatna garancija ispunjavanja
dugoročnih obaveza fondova prema korisnicima.

Država mora da obezbedi stvaranje i rad dve nove institucije koje treba da
upotpune sistem obaveznog osiguranja. Prva je centralni registar osiguranika
koji treba da bude zadužen za centralnu bazu podataka i individualne račune
svih osiguranika, koji moraju da budu osnov čitavog sistema obaveznog
osiguranja. Druga institucija je agencija za nadzor fondova koja treba da obavlja
funkciju prikupljanja, evidentiranja i kontrole naplate doprinosa, vodi centralnu
bazu podataka o individualnim računima svih osiguranika, podacima o visini
sredstava na svakom računu, o izvršavanju obaveza poslodavaca, penzionom
fondu koji pripada osiguranicima pojedinačno, formira redovne mesečne
izveštaje o visini uplaćenih doprinosa za svakog osiguranika pojedinačno.

Sadašnji jedinstveni fond PIO mora se hitno reformisati, razdvojiti u više fondova
prema strukturi osiguranika i korisnika, osloboditi faktora socijalne zaštite,
kadrovski i tehnički osposobiti za operativniji rad. Novonastalim fondovima se
mora vratiti imovina i uzurpirana prava. Posle reorganizacije i dalje će se
zadržati problem u obaveznom fondu PIO zaposlenih, ali u nešto manjem obimu.
Tek kada reforma dostigne planirane performanse, a direktni prihodi fonda PIO
zaposlenih od dividendi javnih preduzeća i zemljišnih fondova bitno relaksira
budžet, moguće je u vlasničku stukturu i podelu dividendi javnih preduzeća i
zemljišnih fondova uvesti i korisnike restitucije, zdravstvenu i socijalnu zaštitu.

Jedina pretnja predloženom rešenju je ishitreno donošenje novog Zakona o

planiranju i izgradnji, koji, kako se čini, ponovo nameće rešenje iz odbačenog
nacrta Zakona o restituciji i građevinskom zemljištu, koji je predviđao da se
građevinsko zemljište pokloni korisnicima bez naknade. To bi dovelo do daljeg
društvenog raslojavanja, legalizacije tajkunizacije i stvaranje svojevrsnih
monopola nad građevinskim zemljištem, a posledica bi bilo stvaranje enormnog
javnog duga za pokriće troškova kompenzacije korisnicima restitucije, čija je
imovina nepovratno poklonjena tajkunima.

Šesto, reforma javnih rashoda je proces koji se oslanja, s jedne strane, na

postepeno ukidanje subvencija javnim preduzećima i transfera fondovima, a, sa
druge strane, na racionalizaciju i modernizaciju javnih servisa. Za sada je
izostala racionalizacija obrazovnog sistema, a reforme zdravstva, bezbednosti i
odbrane su u zastoju.

300
Podizanje konkurentnosti preduzeća je, nesumnjivo, prioritet ekonomske
politike. Država će ovaj cilj najbolje podržati ako se sama reformiše. Potrebno je
da se hitno pristupi temeljnoj reformi javnog sektora. Zabrinjava što se
dosadašnja rešenja orijentišu na mali broj pitanja i što se ne rešavaju suštinski
problemi. Pristupa ima više, ali je neophodno da se uoči neophodnost
povezivanja više delova privrednog sistema, koji samo na prvi pogled nemaju
međusobne veze. U radu su predstavljene oblasti koje bi morale da budu
predmet sveobuhvatne reforme. Povezivanjem problema i rešenja u oblasti javnih
preduzeća, saobraćajne infrastrukture, restitucije, socijalnih fondova, gradskog
građevinskog zemljišta moguće je izgraditi efikasan i pravičan privredni sistem.
Parcijalno rešavanje problema može, sa druge strane, dovesti do produbljivanja
dubioza i nestabilnog i skupog privrednog ambijenta. Veću konkurentnost
srpskih preduzeća tada ne bi mogli da očekujemo.

15. Tajna privatizacija poslednje velike srpske banke 219

Vlada Republike Srbije i EBRD pod maskom „dokapitalizacije" dogovorili tajni

plan za tihu privatizaciju „Komercijalne banke"!

Preostali brend nacionalnog srpskog bankarstva - „Komercijalna banka" a.d. je u

beogradskom „BelExpo centru" 19. oktobra 2010. godine proslavila svoj
rođendan i četiri decenije postojanja. Sa 700.000 klijenata, 1,2 miliona aktivnih
računa, kapital „Komercijalne banke", prema rečima njenog menadžmenta,
premašuje 300 miliona evra, a što je pozicionira u sam vrh bankarskog tržišta u
Srbiji 220 .

Ova banka obavlja svoje poslovanje preko mreže od 35 filijala i 270 ekspozitura
na teritoriji Republike Srbije, a prisutna je i u zemljama regiona preko svojih
banaka u Crnoj Gori, BiH, kao i u EU, preko poslovne jedinice u Frankfurtu.
Osim toga, „Komercijalna banka" je početkom 2010. godine prikupila deviznu
štednju od milijardu evra, da bi ista tokom godine bila uvećana za dodatnih 150
miliona evra 221 .

Koliko je „Komercijalna banka", kao gigant na bankarskom tržištu Srbije,

interesantna sa stanovišta geostrateškog pozicioniranja međunarodnih
finansijskih institucija, najbolje svedoči činjenica da je pored Republike Srbije i
malih akcionara, vlasnički udeo u njoj na veoma perfidan način prigrabila
upravo Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD).

Naime, još tokom 2005. godine EBRD je izrazila interes da izvrši dokapitalizaciju
„Komercijalne banke" i to u visini od 25 odsto akcijskog kapitala. U pregovorima
sa srpskim vlastima, predstavnici EBRD su se obavezali da „Komercijalnoj
banci", osim ulaganja u kapital, „prijateljski" obezbede dodatne fondove u vidu
dugoročnih investicija. Reč je o sredstvima za finansiranje programa stambenih
kredita, kredita malim i srednjim preduzećima i izvoznih poslova Republike

219 Izvor: Standard.rs, Ivan Ninić

220 Prema podacima Agencije za osiguranje depozita RS, na dan 31.12.2009. godine, „Komercijalna banka“
ima učešće od 9,50 odsto u bankarskom sektoru u Republici Srbiji (mereno ukupnom aktivom) i kao takva
zauzima drugo mesto, dok je na prvom mestu Banka Intesa sa 14,83 odsto tržišnog udela. Učešće
Komercijalne banke u ukupnim depozitima bankarskog sektora iznosi 12,85 odsto, dok je učešće banke u
kapitalu 6,09 odsto.
221 Citirano prema izjavi Ivice Smolića, predsednika IO „Komercijalne banke“ („Beta“, 20.10.2010.).

301
Srbije. Nakon sprovedenih pregovora, 27. marta 2006. godine je potpisan tzv.
„Ugovor akcionara između Republike Srbije i EBRD-a" 222 .

Ugovor su potpisali tadašnji ministar finansija Republike Srbije Mlađan Dinkić,

finansijski direktor EBRD-a Kurt Gajger, predsednik i potpredsednik
„Komercijalne banke" a.d. Ivica Smolić i Predrag Mihajlović. Već 13. juna 2006.
godine, EBRD je na račun „Komercijalne banke" uplatila iznos od 70 miliona
evra. Nakon sprovedene dokapitalizacije, Republika Srbija je i dalje ostala najveći
pojedinačni akcionar „Komercijalne banke" sa vlasničkim udelom od 40,31 odsto
ukupno emitovanih običnih akcija, dok je EBRD postala drugi najveći akcionar
sa udelom od 25 odsto akcija. Nakon toga su vlasti u Srbiji i EBRD usaglasili tzv.
„Biznis plan Komercijalne banke za period 2006-2009", kojim je planirana nova
dokapitalizacija banke u iznosu od 100 miliona evra u toku 2007. godine.

Ova naredna, planirana dokapitalizacija „Komercijalne banke" je izvršena, ali ne

tokom 2007. godine već u januaru 2008. godine, i to sa 48 miliona evra, umesto
sa 100 miliona evra kako je to prvobitno bilo projektovano Biznis planom. Sa
jedne strane, u skladu sa zaključkom Vlade Republike Srbije 223 , iz sredstava
budžeta Republike Srbije, izvršena dokapitalizacija „Komercijalne banke" u
iznosu od tri milijarde i 250 miliona dinara (prema tadašnjem kursu: oko 38,9
miliona evra).

Sa druge strane EBRD je učestvovala u dokapitalizaciji sa 633,4 miliona dinara

(prema tadašnjem kursu: oko 7,6 miliona evra), uz poštovanje ograničenja
finansijskog ulaganja do 25 odsto. Kao izgovor i razlog zbog koga nije bilo
moguće da Republika Srbija izvrši dokapitalizaciju „Komercijalne banke" u
planiranom obimu, navodi se „budžetsko ograničenje". Uslov EBRD za ulaganje
u kapital „Komercijalne banke" i ostvarenje investicije je bio da se investiciji
pridruži još najmanje jedan investitor. Pod izgovorom globalne finansijske krize,
nije bilo zainteresovanosti za ulaganje od strane privatnih investitora, ali je
zainteresovanost za zajedničko ulaganje sa EBRD potvrđena od strane
međunarodnih finansijskih institucija, i to: IFC Capitalization (Equity) Fund L.P.,
DEG i Swedfund 224 .

Vlasti u Srbiji su prihvatile i u martu 2009. godine započele istovremene

pregovore o dokapitalizaciji „Komercijalne banke" sa sva četiri potencijalna
investitora. Predhodno je Vlada Republike Srbije svojim zaključkom 225 iz
februara 2009. godine, imenovala delegaciju za pregovore. Nakon obavljenih
pregovora, Vlada je svojim zaključkom (koji nosi oznaku: „strogo poverljivo") 226 iz
septembra 2009. godine, usvojila dokumenat koji predstavlja ključne elemente i
uslove investicije.

Nakon svih ovih aktivnosti, bilo je jasno da će se pristupiti novoj dokapitalizaciji

„Komercijalne banke", a što je praktično u delo sprovedeno u decembru 2009.
godine. Tačnije 17. decembra 2009. godine, u zgradi Vlade Srbije, potpisan je

222 Ugovor je kod EBRD-a zaveden pod operativnim brojem: 36322, dok je u Ministarstvu finansija RS
zaveden pod brojem: 48–00–43/2006–01.
223 Zaključak Vlade Republike Srbije je zaveden pod brojem: 422-235/2008, od 24.01.2008. godine
224 Citirano prema Izveštaju o radu Agencije za osiguranje depozita RS za 2009. godinu (maj 2010).
225 Zaključak Vlade Republike Srbije je zaveden pod brojem: 422-1380/2006, od 26.02.2009. godine
226 Zaključak Vlade Republike Srbije je zaveden pod brojem: Strogo.pov: 00-375/2009, od 17.09.2009. g.

302
ugovor akcionara o dokapitalizaciji „Komercijalne banke" u iznosu od 120
miliona evra. Ugovor su potpisali Ministarka finansija Republike Srbije Diana
Dragutinović, predstavnik EBRD Peter Rajniger, predstavnik Međunarodne
finansijske korporacije IFC pri Svetskoj banci Đovani Danijel, predstavnik DEG-
Deutsche Investitions-und Entwicklungsgesellschaft mbH Andreas Zajsler,
predstavnik Swedfund International AB Gunila Nilson i predstavnik
„Komercijalne banke" Ivica Smolić 227 .

Ovog puta dokapitalizacija „Komercijalne banke" je sprovedena metodom emisije

preferencijalnih akcija bez objavljivanja javne ponude i to unapred poznatim
kupcima. Spomenute četiri međunarodne finansijske institucije su postale
vlasnici 479.819 preferencijalnih akcija, koje se već 1. januara 2013. godine
mogu pretvoriti u obične akcije.

Nakon potpisivanja ugovora o kapitalizaciji „Komercijalne banke", Ministarka

finansija Diana Dragutinović je izrazila očekivanje da će finansijska sredstva biti
uplaćena do kraja 2009. godine, što se nije dogodilo 228 .

Sredstva od 120 miliona evra su uplaćena „Komercijalnoj banci" tek 19. januara
2010. godine, i to je prema zvaničnim podacima druga najveća direktna
investicija u 2010. godini u Republici Srbiji 229 .

Prema rečima ministarke Dragutinović „Komercijalna banka nije imala problema

sa likvidnošću, ali je bilo potrebe za povećanjem njenog kapitala, kako bi se
održalo stabilno poslovanje i dinamika rasta".

Ministarka je takođe objasnila da Srbija „ima mogućnost da u naredne tri godine

izvrši dokapitalizaciju i tako zadrži svoje učešće u banci koje iznosi 42,6
odsto" 230 . Dva meseca pre nego što je ugovor o dokapitalizaciji uopšte i bio
potpisan, ministar ekonomije i regionalnog razvoja Mlađan Dinkić je rekao da će
visina kapitala koji će Srbija morati da uloži u „Komercijalnu banku", zavisiti od
vremena u kome se uplata izvrši. „Trenutno nemamo novca za uplatu", rekao je
Dinkić i dodao da bi „90 miliona evra bilo dovoljno da se zadrži isti udeo, ukoliko
bi Srbija odmah dala novac" 231 . Indikativno je da Dinkić tom prilikom nije
precizirao o koliko novca se radi, već je samo rekao: „kako vreme bude išlo biće
nam potreban veći iznos". Prema Dinkićevim rečima „Vlada će u zavisnosti od
budžetske situacije odlučiti kada će da uplati svoj deo, pri čemu može da
uplaćuje u tranšama".

Da se ovde ne radi o klasičnoj stranoj investiciji, niti o tzv. privatno-javnom

partnerstvu države i međunarodnih finansijskih institucija koje predvodi EBRD,
već da je reč o najgnusnijoj mogućoj prevari i podmetačini, najbolje svedoče
odredbe iz potpisanog ugovora o dokapitalizaciji „Komercijalne banke".

227 Ugovor je kod EBRD-a zaveden pod operativnom brojem: 39251, kod IFC-a kao investicija broj: 27803,
dok je u Vladi Srbije zaveden pod brojem: 05-422-8372/2009-1, od 17.12.2009.
228 Izvor: Veb sajt Vlade Republike Srbije (17.12.2009.).
229 Izvor: „Em portal“ (20.10.2010.).
230 Izvor: Portal „Kamatica“ (18.12.2009.).
231 Izvor: Agencija „Beta“ (14.10.2010.).

303
Bez obzira što je prošlo godinu dana od njegovog potpisivanja, režim u Srbiji nije
javno obelodanio ovaj dokument, niti se on u elektronskom obliku može pronaći
na veb-sajtu, bilo koje državne institucije. Autor ove analize je, u skladu sa
Zakonom o slobodnom pristupu informacijama o javnog značaja, od Agencije za
osiguranje depozita, pribavio tekst ugovora i dokumenta koja predstavljaju
njegove prateće priloge 232 .

Pažljivom analizom odredaba ugovora, stiče se nedvosmisleni zaključak

da se pod maskom „dokapitalizacije" krije samo jedan cilj međunarodnih
finansijskih institucija koje predvodi EBRD, a to je: potpuna privatizacija
„Komercijalne banke"!

Drugim rečima, stavljanjem potpisa na ugovor, vlast u Srbiji je prihvatila da,

preduzme niz privatizacionih aktivnosti do 31. decembra 2015. godine, odnosno
da najkasnije do 30. juna 2017. godine, kako Republika Srbija više nebi imala
vlasničku i upravljačku kontrolu nad „Komercijalnom bankom"!

Sporni ugovor je u formi „nacrta" usvojen zaključkom 233 Vlade Republike Srbije
od 03. decembra 2009. godine, a ovlašćenje za njegovo potpisivanje u ime Vlade,
kao zastupnik Republike Srbije, dobila je Ministarka Diana Dragutinović. Kao
drugi akcionari, odnosno potpisnici spornog ugovora, navode se: IFC
Capitalization (Equity) Fund, L.P., komanditno društvo iz Delavera, osnovano od
strane Međunarodne finansijske korporacije u skladu sa zakonima države
Delaver (SAD); DEG-Deutsche Investitions-und Entwicklunsgesellschafi mbH,
finansijska institucija koja je formirana i koja postoji kao društvo sa
ograničenom odgovornošću shodno zakonima SR Nemačke (registrovano u
Trgovinskom registru, pri lokalnom sudu u Kelnu, pod matičnim brojem: HRB
1005); Swedfund International AB, društvo sa ograničenom odgovornošću koje je
formirano shodno zakonima Švedske; i Evropska banka za obnovu i razvoj
(EBRD) - Međunarodna organizacija formirana ugovorom. U tekstu ugovora, sve
četiri međunarodne finansijske institucije su označene zajedničkom, skraćenom
odrednicom MFI (u daljem tekstu ove analize: MFI).

U preambuli spornog ugovora se ističe:

(a) da su „Komercijalna banka" i MFI sklopile ugovor za upis određenog broja

konvertibilnih preferencijalnih akcija u „Komercijalnoj banci";
(b) da Republika Srbija priznaje da upis konvertibilnih preferencijalnih akcija od
strane Međunarodnih finansijskih institucija shodno Ugovoru o upisu ima za cilj
da omogući cilj privatizacije „Komercijalne banke";
(c) da MFI priznaju da je cilj Republike Srbije da privatizuje „Komercijalnu
banku", kako je navedeno u „Strategiji za upravljanje akcijama banke u
vlasništvu Republike Srbije za period od 2009-2012" koju je usvojila Vlada
Republike Srbije u maju 2009. godine i dostavila Međunarodnom monetarnom
fondu; i
(d) da Republika Srbija i MFI nameravaju da „Komercijalnu banku" treba
razvijati kao bankarsku grupaciju koja posluje na komercijalnim osnovama i

232 Predmet o pribavljanju kopije ugovora u Agenciji za osiguranje depozita je zaveden pod brojem: 984/10.
233 Zaključak Vlade Republike Srbije je zaveden pod brojem: 422-8030/2009-1, od 03.12.2009. godine.
304
kojom se upravlja na bazi zdravih poslovnih principa i da treba da održava i
proširuje svoju poziciju kao vodeća banka na teritorijama na kojima posluje.

Dakle, iz same preambule ugovora se veoma jasno vidi iskrena za našu zemlju
štetna namera MFI koje predvodi EBRD, dok se takva namera u javnosti Srbije
prezentira isključivo kao grandiozni, investicioni rezultat aktulenog političkog
establišmenta.

Shodno ugovoru, „Komercijalna banka" je dužna da MFI i njihovim

profesionalnim savetnicima (uključujući, bez ograničenja, pravnog savetnika,
ombudsmana savetnika za poštovanje propisa i računovođe), omogući „pun
pristup i da mogu da dobiju primerke svih dokumenata i informacija u vezi sa
Grupom, uključujući njene knjige i evidencije, i da mogu da razmatraju takva
dokumenta i informacije sa direktorima, rukovodiocima i drugim funkcionerima"
(član 3. „poslovanje Komercijalne banke", odeljka 3.01 „poslovanje", odredba: K).

Shodno precizno datim definicimama iz ugovora (član 1. „definicije i tumačenja",

odeljak 1.01. „definicije"), termin „Grupa" u samom tekstu ugovora znači:
Komercijalna banka, njena zavisna društva i svi subjekti u kojima ima
povremeno (direktno ili indirektno) 25 ili više procenata udela u kapitalu ili
glasačkim pravima 234 .

Dakle, ovom odredbom MFI koje predvodi EBRD, stiču potpuni uvid u sve
transakcije, uključujući lične podatke poverljive prirode i finansijske transakcije
koje imaju pravna i fizička lica, odnosno klijenti Komercijalne banke.

U pogledu sastava organa upravljanja, ugovor predviđa da Upravni odbor

„Komercijalne banke" (UO) ima devet članova i to sve dok su Republika Srbija i
svaka MFI akcionari i sve dok poštuju imperativno srpsko pravo.

U tom smislu Republika Srbija ima pravo da predloži tri lica u UO „Komercijalne
banke" kao i presedavajućeg, „a taj predlog će biti prihvatljiv za MFI".

Međutim, ukoliko na dan i posle 1. januara 2013. godine, Republika Srbija ima
akcije koje su jednake na konverovanoj berzi, ispod 33 odsto glasačkih prava u
„Komercijalnoj banci", ima pravo da predloži dva lica u UO „Komercijalne banke".

Takođe, u tom slučaju će presedavajućeg UO, iz redova članova UO, predložiti

Republika Srbija, međutim ovog puta „taj predlog mora biti prihvatljiv za MFI"
(član 3. „poslovanje Komercijalne banke", odeljak 3.03. „članstvo i posmatranje
rada Upravnog odbora").

Dakle, ukoliko vlasti Srbije ne izvrše dokapitalizaciju za koju je ostavljen rok od

3 godine, vlasnički udeo države u „Komercionalnoj banci" nesporno opada, što
automatski dovodi do gubitka dosadašnje autonomije u izboru lica koje bi
obavljalo funkciju predsednika UO banke.

234“Komercijalna banka“ ima učešće u vlasništvu u dva zavisna pravna lica–banke: „Komercijalna banka“
a.d. Budva (100%) i „Komercijalna banka“ a.d. Banja Luka (99,99%).
305
„Republika Srbija je saglasna da bez predhodne pisane saglasnosti svake
pojedinačne MFI neće povećavati svoj direktni vlasnički udeo u „Komercijalnoj
banci" iznad 42,6 procenata običnih akcija, niti indirektno posredovanje običnih
akcija, na broj koji je veći od običnih akcija koje ona indirektno ima sa datumom
ovog ugovora", navodi se u ugovoru.

Kao izuzetak mogućeg odstupanja od ovog pravila, predviđa se unapred

dogovorena dokapitalizacija, kao i obavezujuća situacija koja bi eventualno
proizašla iz odredaba Zakona o spasavanju banaka, u skladu sa pravom Srbije
koje je Republika Srbija usvojila ili koje može da usvoji. Međutim u takvoj
situaciji, Republika Srbija bi bila obavezna da omogući srazmerno učešće MFI u
svakom povećavanju kapitala ili o prenosu akcija za MFI.

Još jedan izuzetak, odnosno eventualno povećanje akcija u korist Republike

Srbije je dopušteno i to na osnovu pravno obavezujućih i konačnih rešenja ili
presuda odgovarajućih sudova ili arbitražnih veća. Međutim, u takvoj situaciji,
Republika Srbija je „dužna da učini sve što je u njenoj moći kako bi prodala
višak pribavljenih akcija čim to bude praktično izvodljivo" (član 4. „obaveze",
odeljak 4.03. „učešće Republike Srbije").

Dakle, bez obzira što Republika Srbija, formalno gledano, ima veći vlasnički udeo
u „Komercijalnoj banci", MFI koje predvodi EBRD, od dana potpisivanja spornog
ugovora, onemogućile su državu u eventualnoj kupovini i sticanju dodatnih
vlasničkih akcija.

Rok iz ugovora koji je ostavljen Republici Srbiji za dokapitalizaciju sadašnjeg

vlasničkog udela u „Komercijalnoj banci" je 31. decembar 2012. godine, odnosno
to je krajnji datum za upis do 356.056 konvertabilnih preferencijalnih akcija za
plaćanje u gotovini cene upisa za Republiku Srbiju. Minimalna cena po kojoj je
država u mogućnosti da izvrši dokapitalizaciju, odnosno upis je 23.759 dinara za
svaku konvertibilnu preferencijalnu akciju.

Svako odlaganje dokapitalizacije za Republiku Srbiju, uvećava navedenu cenu i

to po stopi od 15 odsto procenata godišnje (član 4. „obaveze", odeljak 4.06 „Upis
Republike Srbije za konvertibilne preferencijalne akcije").

Takođe za vreme ovog trogodišnjeg „lock-up" perioda, koji vlast u Srbiji koristi za
premišljanje da li će ili neće država investirati, ugovor propisuje da ni jedan
akcionar neće prodavati, preneti, staviti pod teret ili na drugi način otuđiti bilo
koju od akcija „bez predhodnog pisanog odobrenja drugih akcionara".

U tom kontekstu se nameće logički zaključak da, što režim u Srbiji više odlaže
dokapitalizaciju „Komercijalne banke" (srazmerno svom vlasničkom udelu) visina
obavezne investicije se uvećava svake godine za 15 odsto. Kako je „lock-up"
period tri godine, to znači da je investiciona obaveza za Republiku Srbiju u
decembru 2010. godine (trenutno) uvećana za 15 odsto, dok će u decembru
2011. godine biti uvećana za 30 odsto, a u decembru 2012. godine za čak 45
odsto.

Inače ugovor definiše tzv. „lock-up" period kao period koji počinje sa datumom
zaključenja spornog ugovora, 17. decembar 2009. godine i završava se 31.
306
decembra 2012. godine. Ovaj period se izuzetno može produžiti do 31. decembra
2014. godine, u slučaju da Republika Srbija dostavi MFI obaveštenje o
privatizaciji Komercijalne banke do 31. decembra 2012. godine. A ukoliko MFI
prihvate zajednički privatizacioni plan, „lock-up" period će se produžiti do 31.
decembra 2015. godine, odnosno do datuma koji bude dogovoren za završetak
tzv. „Zajedničkog privatizacionog plana" (Član 5. „prenos akcija", odeljak 5.01.
„zadržavanje akcija").

Sve ovo samo potvrđuje tezu iz preambule ugovora, a to je da je suštinski cilj i

namera MFI koje predvodi EBRD, da se privatizuje „Komercijalna banka". Dakle,
šta se krije iza ugovora o dokapitalizaciji „Komercijalne banke" i koliko je ovaj
dokument štetan po Republiku Srbiju, najbolje govori tekst izjave, odnosno
obaveštenja o privatizaciji koji čini sastavni deo spornog ugovora, odnosno
njegov „prilog br.4".

Naime, MFI koje predvodi EBRD su izradile šablon obaveštenja o privatizaciji

„Komercijalne banke", koji vlasti u Srbiji samo treba da prekucaju-prepišu
najkasnije do 31. decembra 2012. godine, da potpišu i upute na adresu
određene MFI. „U gornjem desnom uglu treba staviti memorandum Republike
Srbije", ispod upisati „datum", zatim adresu institucije primaoca:
„EBRD/Fond/DEG ili Swedfund", kao predmet napisati „Veza: Obaveštenje o
privatizaciji Komercijalne banke a.d. Beograd" i prepisati sledeći tekst:
„Poštovani, Republika Srbija ovim putem obaveštava MFI da namerava da izvrši
privatizaciju „Komercijalne banke“ a.d. Beograd, a time da ishod privatizacije
bude da Republika Srbija više neće imati kontrolu nad „Komercijalnom bankom“
(kako je definisano u Ugovoru Akcionara od (...) između ostalih, MFI i Republike
Srbije) sa datumom od 31. decembra 2015. godine ili pre njega". Na kraju treba
napisati „S poštovanjem" uz napomenu autora ovog dokumenta: „potpisuje
odgovarajući ministar u Vladi RS u ime Republike Srbije".

Objektivno govoreći, najznačajniji deo ugovora se odnosi na detalje privatizacije

„Komercijalne banke", te se u tom kontekstu precizira da će akcionari
„međusobno sarađivati na stvaranju uslova potrebnih za uspešnu privatizaciju
"Komercijalne banke" do 31.12.2015. godine". „Radi ostvarenja ovog cilja,
Republika Srbija će učiniti sve što je u njenoj moći kako bi sačinila i realizovala
zajednički plan (Zajednički privatizacioni plan) za prodaju akcija u vlasništvu
akcionara javnim tenderom ili javnom ponudom, u cilju privlačenja kvalifikovane
ponude za privatizaciju", navodi se u ugovoru i dalje dodaje: „Akcionari su
saglasni da angažuju uglednu međunarodnu firmu za pružanje profesionalnih
usluga, kao što je ugledna međunarodna investiciona banka ili računovodstvena
firma (Zajednički finansijski savetnik), koja će pružiti savete u vezi sa
Zajedničkim privatizacionim planom" (član 5. „prenos akcija", odeljak 5.06
„privatizacija").

Takođe, spornim ugovorom se predviđaju i elementi koje Zajednički

privatizacioni plan, bez ograničenja, treba da sadrži i to: Postupak,
prednosti/nedostatke za „Komercijalnu banku" i prikladnost različitih metoda
privatizacije, uključujući i tržišnu prodaju strateškom investitoru i jednu javnu
ponudu ili niz javnih ponuda na međunarodno priznatoj berzi ili i/ili na BELEX-
u; Procenu vrednosti „Komercijalne banke"; Promene u strukturi korporativnog
upravljanja „Komercijalne banke", koje su potrebne u okviru priprema za
307
potencijalnu privatizaciju „Komercijalne banke"; propise koji mogu da utiču na
privatizaciju „Komercijalne banke"; Sprovođenje privatizacije, identifikaciju
potencijalnih investitora, realizaciju kampanje i prezentacije, pripremu
informatora za potencijalne investitore, izrada svih ugovornih dokumenata i
obezbeđivanje usaglašenosti svih ponuda sa kriterijumima kvalifikovanosti (član
5. „prenos akcija", odeljak 5.06 „privatizacija", tačke „a" i „b").

Dakle, ove odredbe ugovora svedoče o tome da će vlast u Srbiji biti u obavezi da
sa zajedno sa svojim mentorima koje predvodi EBRD, usaglasi sve formalne i
marketinške elemente privatizacije „Komercijalne banke". Drugim rečima, srpske
vlasti će biti primorane da, bez previše opiranja, „skroje" tender za privatizaciju
„Komercijalne banke" i to po meri i diktatu MFI koje predvodi EBRD.

Ugovorom se dalje predviđa da su akcionari „dužni da obezbede da

„Komercijalna banka“ plati honorar za angažovanje Zajedničkog finansijskog
savetnika i njegove troškove" i dodaje: „akcionari su saglasni da sve nagrade
Zajedničkom finansijskom savetniku za uspešno obavljen posao odbijaju od
bruto prihoda prodaje, srazmerno prodatim akcijama". Takođe, akcionari
„prihvataju da rade sa Zajedničkim finansijskim savetnikom i da se sa njim
konsultuju u vezi sa Zajedničkim privatizacionim planom" (član 5. „prenos
akcija", odeljak 5.06 „privatizacija", tačke „c" i „d").

Međutim, kolika je žurba da se u pripremne faze privatizacije „Komercijalne

banke" krene što pre, govore sledeće odredbe ugovora: „Republika Srbija će MFI
do 20. juna 2011. godine dostaviti nacrt predloga projektnog zadatka za
angažovanje Zajedničkog finansijskog savetnika (...)", „Republika Srbija će uložiti
razumne napore za preduzimanje potrebnih koraka, radi pokretanja javnog
konkursa za angažovanje Zajedničkog finansijskog savetnika objavljivanjem
poziva za dostavljanje ponuda do 30. novembra 2011. godine u listu Financial
Times (ili sličnim medijskim publikacijama)", „Republika Srbija će MFI uputiti
Obaveštenje o privatizaciji do 31. decembra 2012. godine", kao i odredba:
„Republika Srbija će MFI dostaviti nacrt predloga Zajedničkog privatizacionog
plana do 30. septembra 2013. godine i taj nacrt će biti osnov za razmatranje i
konsultovanje sa akcionarima. Republika Srbija će učiniti sve što je u njenoj
moći da Nacrt zajedničkog privatizacionog plana bude prihvatljiv drugim
akcionarima".

Taj plan će biti takav da privatizacija može opravdano da bude okončana do 31.
decembra 2015. godine i da ima utvrđen rok koji pada na taj dan ili pre tog
dana. Što se tiče roka on može da bude produžen samo u izuzetnim okolnostima,
uz pisanu saglasnost Republike Srbije i MFI.

Takođe, u slučaju tenderske prodaje Nacrt zajedničkog privatizacionog plana

mora da sadrži obavezu Republike Srbije da naloži Zajedničkom finansijskom
savetniku da izvrši nezavisnu procenu „Komercijalne banke" i da postupak
nadmetanja sprovede otvoreno i na osnovu obaveznih kriterijuma kvalifikovanih
ponuđača koje akcionari među sobom dogovore. Republika Srbija će dostaviti
MFI konačnu verziju Zajedničkog privatizacionog plana do 31.12.2013. godine, a
svaka MFI će u roku od 30 dana od dostavljanja, obavestiti Republiku Srbiju da
prihvata Plan i time pristaje na saradnju u njegovoj realizaciji, ili da ga ne

308
prihvata, sa obrazloženjem razloga za neprihvatanje Plana (član 5. „prenos
akcija", odeljak 5.06 „privatizacija", tačke „e", „f", „g", „h", „i").

Period važenja jednog ovako štetnog ugovora je perfidno ograničen sve dok MFI,
koje predvodi EBRD, ne sprovedu praktično u delo zacrtane namere. Naime,
ugovor zavisi „od okončanja započete dokapitalizacije MFI u "Komercijalnoj
banci", odnosno biće na snazi sve do onog trenutka kada Republika Srbija ili sve
MFI budu prodale svoje akcije u celosti u skladu sa modalitetima ovog ugovora"
(član 6. „razno", odeljak 6.01. „predhodni uslovi i rok ugovora").

Kada je u pitanju komunikacija na relaciji Republika Srbija-MFI, propisuje se

sledeća obaveza: „Sva dokumenta i sva saopštenja koja treba dostavljati po
osnovu ovog ugovora biće na engleskom jeziku, ili propraćena prevodom na
engleski jezik" (član 6. „razno", odeljak 6.03. „merodavni jezik").

A ukoliko bi nekome u Republici Srbiji palo na pamet da na bilo koji način

koriguje ili da odloži obaveze iz spornog ugovora, to bi dodatno dovelo do
nesagledive štete po državu: „Ugovor zabranjuje bilo kakvo postupanje ili
odricanje ugovornih strana od modaliteta ili uslova iz ugovora" (član 6. „razno",
odeljak 6.03. „prava, pravni lekovi i odricanje"). U konkretnom slučaju
nacionalno zakonodavstvo, odnosno pravni sistem Republike Srbije je apsolutno
marginalizovan, što potvrđuje i sledeća odredba: „Ovaj ugovor i svaki spor,
nesuglasica, ili potraživanje koje proistekne iz njega ili u vezi sa njime
biće uređeni i tumačeni u skladu sa pravom Engleske" (član 6. „razno",
odeljak 6.07. „merodavno pravo"). Zbog toga se nameće razumljivo pitanje da li
jedan ovakav ugovor podleže međunarodnoj arbitraži u slučaju eventualnog
spora?

„Svaki spor, nesuglasica, ili zahtev koji nastane iz ovog ugovora, ili povreda,
raskid ili nevaljanost ugovora rešiće se arbitražom u skladu sa arbitražnim
pravilima UNCITRAL 235 koja u datom trenutku budu važeća. Biće jedan arbitar,
a organ koji će ga imenovati biće LCIA 236 . Sedište i mesto arbitraže će biti
London (Engleska), a engleski jezik će se koristiti tokom celog arbitražnog
postupka", precizirano je ugovorom.

Zatim se dodaje veoma neprimerena i skandalozna odredba: „Akcionari se

ovim odriču svih prava po osnovu Zakona o arbitraži iz 1996. godine ili
da se na drugi način žale na bilo kakvu arbitražnu presudu, ili da traže
određivanje predhodne primene materijalnog prava od strane sudova
Engleske".

U tom smislu svaki eventualni arbitražni postupak gubi svoj smisao: „Arbitražni
sud neće biti ovlašćen da preduzima ili donosi i svaki akcionar je saglasan da ne
traži od bilo kog sudskog organa bilo kakve privremene mere zaštite ili redovan
pravni lek pre donošenja presude u odnosu na bilo kog od drugih akcionara, bez
obzira na bilo koje odredbe arbitražnih pravila UNCITRAL" (član 6. „razno",
odeljak 6.08. „arbitraža i nadležnost").

235 United Nations Commission on International Trade Law

236 London Court of International Arbitration
309
Potpisivanjem spornog ugovora sa MFI koje predvodi EBRD, Srbija se praktično
odrekla svoje finansijske suverenosti što je doslovce sadržano u odredbama
ugovora. „Republika Srbija izjavljuje i garantuje da je ovaj ugovor komercijalni, a
ne javni ili državni posao i da Republika Srbija nema pravo da traži imunitet iz
pravnih postupaka u odnosu na sebe ili u odnosu na bilo koju svoju imovinu na
temelju suvereniteta ili na drugi način, po osnovu bilo kog drugog zakona ili u
bilo kojoj drugoj jurisdikciji gde tužba može biti podnesena radi sprovođenja bilo
koje obaveze koja proističe iz ovog ugovora ili je sa njime povezana", piše u
ugovoru o dokapitalizaciji „Komercijalne banke".

Međutim, MFI predvođene EBRD su otišle i korak dalje, pa su Srbiju dvostruko

obavezale na odricanja svih prava u odnosu na obaveze iz ugovora: „U meri u
koji Republika Srbija ili bilo koja od njene imovine ima ili u kasnijem periodu
stekne bilo koje pravo na imunitet od prebijanja, pravnih postupaka, zaplene pre
presude, druge zaplene ili izvršenja presude na osnovu suvereniteta ili na drugi
način, Republika Srbija se ovim neopozivo odriče ovih prava na imunitet u
odnosu na svoje obaveze koje proističu iz ovog ugovora ili su povezane sa njime",
navodi se u ugovoru (član 6. „razno", odeljak 6.13. „odricanje od suverenog
imuniteta").

Jedna od najstrašnijih odredbi koje na sramni način prikazuju posmatranje

države Srbije od strane MFI u ovakvom poslu jeste da se ugovor ni slučajno ne
tumači kao „partnerski"!

Kada je reč o obelodanjivanju teksta spornog ugovora, MFI predvođene EBRD su

saglasne da „radi izbegavanja svake sumnje, svaka strana može da obelodani
ovaj dokument u meri u kojoj se to traži važećim zakonom ili ukoliko to traži
arbitražni ili sudski organ". Međutim, veoma je problematična odredba po kojoj
se jednom od investitora, u ovom slučaju nemačkom DEG-u, dopušta
objavljivanje poverljivih podataka. „DEG će imati pravo da obelodanjuju
poverljive podatke uključujući i podatke u vezi sa pravnim statusom,
poslovanjem i finansijskim stanjem koje bude dobio bilo kog konkretnog datuma
u vezi sa transakcijama predviđenim dokumentima o transakciji svakom članu
KfW Bankebgruppe", precizirano je ugovorom (član 6. „razno", odeljak 6.15.
„obelodanjivanje podataka").

Da apsurd bude veći, u konkretnom slučaju dokapitalizacije „Komercijalne

banke", MFI koje predvodi EBRD, ne žele nikakvo partnerstvo sa Republikom
Srbijom i takvu činjenicu otvoreno preciziraju: „Ništa u ovom ugovoru (ili bilo
kom aranžmanu koji se predviđa u istom) neće se smatrati da pedstavlja
partnerstvo između ugovornih strana", decidirano piše u ugovoru (član 6.
„razno", odeljak 6.16. „bez partnerstva i zastupstva").

Da li je MMF naredio privatizaciju „državnog blaga"?

U kontekstu ovako obimne analize najvažnijih segmenata ugovora o
dokapitalizaciji „Komercijalne banke" koji je 17. decembra 2009. godine, aktuleni
režim u Srbiji potpisao sa MFI koje predvodi EBRD, moguće je sumirati određene
zaključke.

310
Prvo, činjenica je da nije postojala preka potreba za dokapitalizacijom
„Komercijalne banke", jer je banka likvidno i izuzetno profitabilno poslovala i pre
samog čina dokapitalizacije.

Drugo, ovde nije reč o klasičnoj investiciji koja je za cilj imala dokapitalizaciju
„Komercijalne banke" od strane manjinskog akcionara EBRD, već se u delo
sprovodi plan EBRD koji podrazumeva privatizaciju van Zakona bez
transparentnosti i bez znanja naše javnosti, da se to uopšte događa. Prema tom
planu, dokapitalizacija predstavlja najobičniju frazu i masku za predstojeću
privatizaciju „Komercijalne banke", nakon čega će Republika Srbija ostati bez
vlasničkog udela u banci.

Treće, teško je utvrditi u kom kontekstu se, osim EBRD, pojavljuju još tri strana
investitora. Nameće se pitanje da li je njihova uloga da finansijski potpomognu
EBRD ili da na dugoročnom planu preuzmu vlasničku i upravljačku kontrolu
nad „Komercilanom bankom", ili pak da u krajnjem slučaju aktivno učestvuju u
„montiranju" procesa privatizacije banke, u korist i za interes budućeg vlasnika.

Takođe se nameće nezaobilazno pitanje, otkuda to da vlast u Srbiji iznenada

pokazuje spremnost da privatizuje „Komercijanu banku" koja svojim
dividendama, svake godine, puni državni budžet. 237 Više nema nikakve dileme
da se to čini po eksplicitnom nalogu Međunarodnog monetarnog fonda (MMF)
koji je stavio svoje „kandže" na finansijsku suverenost Republike Srbije. Najbolji
dokaz za to predstavlja citat iz tzv. „pisma o namerama" koje je Vlada Srbije
uputila na adresu MMF u Vašington: „Državni vlasnički udeli u bankama biće
eleminisani čim to postane moguće" 238 .

U samom tekstu ugovora o dokapitalizaciji, tačnije u preambuli ugovora, MFI

koje predvodi EBRD, priznaju da namera Vlade Srbije o privatizaciji
„Komercijalne banke" prozilazi iz strateškog dokumenta koji je Vlada usvojila i
poslala MMF-u. 239

Dakle, indikativno je da je režim u Srbiji aktivno pregovarao sa predstavnicima

MMF da je Vlada donela strateški dokument o nameri da izvrši privatizaciju
„Komercijalne banke", da je MMF-u napismeno poslato obećanje i da je potom
stavljen potpis na ugovor o dokapitalizaciji banke.

Može se zaključiti da je to bila jedna brza, sinhronizovana akcija u kojoj su MMF

i EBRD izvršile snažan pritisak na vlast u Srbiji, a smisao tog pritiska je da se
Republika Srbija odrekne preostalog državnog blaga, odnosno „Komercijalne
banke"!

I na kraju, neprimerena situacija u kojoj se našla „Komercijalna banka",

poslužila je kao idealna prilika za demagogiju i populizam ministra koji je 2006.

237 U periodu 2006-2008. godine „Komercijalna banka“ je ostvarila dobit u ukupnom iznosu od preko 6,5
milijardi dinara, a dok je u 2009. godini ostvarila dobit od 2 milijarde dinara
238 Vlada Srbije je 03.12.2009. godine uputila MMF-u tzv. Pismo o namerama, i to praktično dve nedelje pre

potpisivanja ugovora o dokapitalizaciji „Komercijalne banke“. Pismo je u celosti objavljeno na veb sajtu
Narodne banke Srbije.
239 Misli se na „Strategiju za upravljanje akcijama banaka u vlasništvu RS za period od 2009-2012.“ iz

aprila 2009. godine.

311
godine, „uveo" EBRD u „Komercijalnu banku" i koji danas nije spreman da
javnosti prizna surovu istinu, a to je da se Vlada Srbije obavezala na prodaju
„Komercijalne banke".

S tim u vezi, bivši ministar ekonomije i regionalnog razvoja doslovce kaže: „Jedan
deo novca od prodaje "Telekoma", oko 100 miliona evra, treba iskoristiti za
dokapitalizaciju "Komercijalne banke". U suprotnom, Evropska banka za obnovu
i razvoj bi u septembru 2012. godine mogla postati većinski vlasnik
"Komercijalne banke". To ne smemo dozvoliti i u Vladi postoji konsenzus da
država dokapitalizuje "Komercijalnu banku" 240 .

Iz ovakve izjave ministra Dinkića stiče se zaključak da Srbija zaista neće dozvoliti
da EBRD postane većinski vlasnik „Komercijalne banke". Međutim, iz potpisanog
ugovora o dokapitalizaciji proizilazi da su EBRD i Republika Srbija saglasni da
se izvrši privatizacija, nakon čega država više neće imati kontrolu nad
„Komercijalnom bankom".

Dakle, nema nikakve dileme da je sudbina Komercijalna banke „zapečaćena"

štetnim ugovorom o dokapitalizaciji i da nam na bazi tog ugovora ne preostaje
ništa drugo nego da počnemo da brojimo dane i mesece koji nas dele od prodaje
poslednje državne „Komercijalne banke", čime se zaključuje sistematsko
uništavanje domaćeg bankarskog sektora koje traje od 2001. godine, a kojim je
rukovodio upravo bivši ministar ekonomije i regionalnog razvoja, dosledno
nastavljaju njegovi puleni.

240 Izvor: „Em portal“ (20.10.2010.)

312
VII ANALIZA PROCESA I MODELA PRIVATIZACIJE NA KOSOVU I
METOHIJI 241

Pored uvođenja političke uprave nad Kosovom i Metohijom (od juna 1999.
godine), UNMIK administracija je tokom prethodnih godina sprovodila i
privatizaciju preduzeća na ovoj teritoriji. Proces privatizacije je započeo
osnivanjem Kosovske poverilačke agencije (KPA ili KTA), koja je do kraja 2007
godine sprovela 30 tendera za prodaju imovine društvenih preduzeća. To su
delovi državnih i društvenih preduzeća čija matična preduzeća imaju sedište u
ostalim delovima Srbije.

Ključni aspekti analize su tok dosadašnjeg procesa privatizacije i izbor modela

privatizacije. Tačnije, poenta se stavlja na identifikaciju različitih nedoslednosti i
nelogičnosti u procesu privatizacije i na (ne)adekvatnost primenjenog modela
privatizacije (u osnovnoj i izvedenoj varijanti) za društvena preduzeća na teritoriji
Kosova i Metohije.

Ovde se identifikuju ključni problemi u procesu privatizacije koji se tiču grubog

zanemarivanja vlasničkih prava i neuključenosti svih relevantnih učesnika u taj
proces. Važno je istaći da se ovde analiziraju prednosti i nedostaci odabranog
modela privatizacije (spin-off), uz identifikaciju proceduralnih grešaka koje su
napravljene, a koje po pravilu nisu do sada bile primećene u tranzicionim
zemljama. Ističe se i pitanje statusa i eventualne privatizacije javne imovine u
kontekstu novonastalih političkih promena na Kosovu i Metohiji.

Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN od 10. juna 1999. godine završila su se

ratna dejstva NATO alijanse u Srbiji, pa su na Kosovo i Metohiju na osnovu
Kumanovskog Vojno-tehničkog sporazuma ušle međunarodne vojne snage
nazvane (KFOR). Istovremeno, međunarodno civilno prisustvo na Kosovu i
Metohiji počinje da se organizuje putem UNMIK administracije, iako Kosovo i
Metohija formalno ostaje deo Republike Srbije, po garancijama iz Rezolucije
Saveta Bezbednosti UN br. 1244.

UNMIK administracija je organizovana u takozvana 4 stuba i to: UNHCR

(humanitarna pomoć), UN (Civilna administracija), OSCE (Demokratizacija i
institucionalna izgradnja) i EU (Rekonstrukcija i ekonomski razvoj)

Paralelno sa političkim procesima, UNMIK administracija i Vlada Kosova

organizuju ekonomski život na delu teritorije Republike Srbije, pri čemu Vlada
Srbije nema gotovo nikakav uticaj na ekonomska dešavanja u svojoj južnoj
pokrajini, iako se radi o njenoj imovini.

UNMIK u okviru svog IV stuba vlasti – Ekonomski razvoj i rekonstrukcija, koji je

pod pokroviteljstvom EU, sprovodi proces privatizacije preduzeća na Kosovu.

Proces privatizacije na Kosovu i Metohiji regulisan je uredbama Specijalnog

predstavnika generalnog sekretara UN (šef misije UNMIK), a njime upravlja
Kosovska poverilačka agencija (KPA), odnosno Kosovo Trust Agency (KTA), koja
je nezavisno telo u okviru UNMIK administracije, sa mandatom da “upravlja

241 Slobodan Aćimović

313
imovinom društvenih i javnih preduzeća i da preduzima radnje koje smatra
neophodnim za očuvanje ili uvećanje vrednosti te imovine.” 242

1. Ciljevi Kosovske poverilačke agencije

Ova agencija nadležna je da upravlja imovinom društvenih i javnih preduzeća na

Kosovu i Metohiji, kao i da preduzima sve što smatra neophodnim kako bi
očuvala ili uvećala vrednost te imovine.

Glavni cilj osnivanja KPA je u stvari da privatizuje društvena i državna

preduzeća na Kosovu i Metohiji putem modela spin-off ili dobrovoljne likvidacije.

2. Izabrani metodi za privatizaciju Društvenih preduzeća na Kosovu i

Metohiji

2.1. Spin-Off

Koncept je da KPA može osnivati nova preduzeća (New Co.) u obliku

deoničarskog društva ili društva sa ograničenom odgovornošću i preneti na ova
novoosnovana preduzeća deo aktive ili svu aktivu starog društvenog preduzeća.

Pasiva tj. obaveze starog preduzeća neće biti prenete na novo preduzeće, već će
ostati na starom preduzeću.

Deonice novog preduzeća će privremeno biti u vlasništvu starog preduzeća koje

će se na taj način organizovati u holding kompaniju, kojom će u potpunosti
upravljati KPA. KPA se takođe stara o deonicama starog preduzeća, a poverioci
starog preduzeća mogu prijaviti svoja potraživanja međunarodnoj komori
Vrhovnog suda Kosova.

KPA će deonice novog preduzeća, date joj na upravljanje, prodati privatnim

investitorima, kako domaćim tako i stranim. Prihod ostvaren prodajem će biti
dat KPA na čuvanje „bez predrasuda u pogledu vlasničkih prava i potraživanja
poverilaca starog preduzeća“.

Prilikom uvođenja ovih promena, KPA nastoji da privatizacione transakcije

sprovede na transparentan i konkurentan način, kako bi bila postignuta
pravična cena. Osim cene, KPA može uzeti u obzir i predložene aktivnosti,
investicije i uslove koji se odnose na očuvanje radnih mesta, koje potencijalni
investitor planira da sprovede u subjektu privatizacije. Na ovaj način se deklariše
da se trajno čuva vrednost starog DP-a, odnosno štite prava potraživanja
poverilaca i vlasnika.

2.2. Dobrovoljna likvidacija 243

Dobrovoljna likvidacija je predstavljena kao metod kojim se omogućava brzo

napuštanje tržišta za ona preduzeća koja očigledno nemaju izgleda da na njemu
opstanu. KPA može pokrenuti ovakav postupak uvek kada smatra da je on u
interesu očuvanja preostale vrednosti ugašenih preduzeća, ili u interesu

242 Stav iznet na www.kta-kosovo.org. U nastavku teksta će biti koriščene skraćenice i KPA i KTA
243 Regulisana Uredbom UNMIK-a o poslovnim organizacijama 2001/6)
314
eventualnih vlasnika, odnosno poverilaca. Ovaj postupak će se uglavnom odvijati
van suda, poštujući likvidacione procedure koje su propisane Uredbom o
poslovnim organizacijama. I u ovom slučaju će prihodi ostvareni likvidacijom biti
predati KPA na čuvanje i upravljanje.

3. Republika Srbija i privatizacija na Kosovu i Metohiji

U prethodnih 10 godina se u Srbiji promenilo nekoliko vlada, koje su u domenu

svojih političkih aktivnosti imale, u većoj ili manjoj meri, Kosovo i Metohiju. No,
domen ekonomskih aktivnosti i posebno privatizacije koja se dešavala na Kosovu
i Metohiji nekako je ostao “van domašaja” srpske političke scene. Ni nadležne
institucije Vlade Srbije (Koordinacioni centar za Kosovo) i njeni zvaničnici nisu
obraćali preteranu pažnju (ili bar efekti njihovog rada nisu bili vidljivi u očima
javnosti) procesima privatizacije društvenih preduzeća na Kosovu.

Tek sa formiranjem vlade koja je osnovala posebno ministarstvo za Kosovo i

Metohiju počinje da se posvećuje pažnja generalnim ekonomskim procesima na
teritoriji za koju je nadležno ovo ministarstvo, s tim što treba biti objektivan i
reći da je to delimično i uzrokovano velikim ubrzanjem procesa rešavanja
statusa Kosova, u okviru koga zarobljena srpska imovina na Kosovu ima svoju
“pregovaračku težinu”.

Temom privatizacije na Kosovu se domaća stručna javnost jako malo bavila.

Privatizacija na Kosovu i Metohiji nije mnogo prostora dobila ni u raznim
svetskim biltenima koje relevatne međunarodne insitutucije periodično
objavljuju, osim u sporadičnim individualnim slučajevima. 244 Takođe, ni vodeći
domaći ekonomisti, koji su tokom prethodnih godina veoma respektabilno
analizirali procese privatizacije u različitim tranzicionim zemljama, poredeći ih sa
rezultatima privatizacije u Srbiji, nisu temu kosovske privatizacije uzimali u
opseg svoje analize 245 . Jednostavno, privatizacija na Kosovu kao da se nije ticala
domaće i strane političke i stručne javnosti, a čini se kao da bi jedan deo javnosti
želeo da se situacija u vezi sa već sprovedenom privatizacijom može tretirati kao
da se ništa zapravo nije ni dogodilo. A da li je stvarno tako?

Privatizacija društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji sprovodila se

munjevitom brzinom, ali su njeni prihodi relativno skromni, što rezultira i veoma
skromnim performansama “produktivnosti” ove privatizacije. Ovde se analizira
ceo proces i primenjeni model privatizacije, s tim što je naglasak na identifikaciji
različitih nedoslednosti i nelogičnosti u ovom procesu privatizacije i na
(ne)adekvatnosti većinski primenjenog modela privatizacije (u osnovnoj i
izvedenoj varijanti) za društvena preduzeća na teritoriji Kosova i Metohije.

4. Nosilac i opseg privatizacije na Kosovu – Regulativa

Proces privatizacije je regulisan sledećim uredbama specijalnog predstavnika

generalnog sekretara UN na Kosovu:
1) Uredba o ustanovljenju Kosovske poverilačke agencije 2002/12, dopunjena i
izmenjena Uredbom 2005/18 (KTA upravlja društvenim preduzećima i drugim

244 The privatization system in Kosovo (Rising towards uncertain future), Matteo Tondini 2003
245 Ozbiljniji izuzetak je izdanje Nenada Popovića, „Otvoreno o ekonomiji Kosova i Metohije“
315
oblicima imovine koja su registrovana i nalaze se na Kosovu i ima pravo da osniva
podružnice društvenih preduzeća i prodaje deonice istih); i
2) Uredba 2003/13 o promeni prava na korišćenje nepokretne imovine u
društvenoj svojini, koja je dopunjena i izmenjena Uredbom 2004/45 (ovom
uredbom je promenjeno pravo korišćenja imovine društvenih preduzeća koje je
preneto na novoosnovane podružnice tih preduzeća u najam (tzv. komercijalizacija
na 99 godina), sa mogućnošću prodaje/prenosa te imovine na treća lica).
3) Uredba br. 2002/13 – o osnivanju i nadležnostima Specijalnog veća Vrhovnog
suda Kosova za rešavanje pitanja iz nadležnosti KTA,
4) Administrativno uputstvo br. 2003/13 – za primenu UNMIK-ove Uredbe br.
2002/13 o uspostavljanju Specijalnog veća Vrhovnog suda Kosova za pitanja koja
se odnose na KTA.

Dodatnim internim aktima KTA razrađuju se pojedina pitanja iz UNMIK-ove

Uredbe br. 2002/13 i to:
1) Pravilnik o radu KTA,
2) Pravila tendera za spin-off privatizaciju (tzv. kružno zatvaranje, koje
podrazumeva samo prodaju aktive preduzeća; Naime, u okviru postojećeg
preduzeća formira se nova firma koja obuhvata samo aktivu preduzeća, dok
obaveze ostaju u starom preduzeću, na koje će se kasnije primeniti postupak
likvidacije; sredstva od prodaje odlaze u poseban fond pod kontrolom KTA i
koristiće se za izmirenje obaveza prema poveriocima, vlasnicima i radnicima), i
3) Pravilnik o radu Borda direktora i dr.

5. Rezultati privatizacije

KTA je do kraja 2007. godine raspisao 30 tendera, na kojima je ponuđeno na

prodaju 356 nekadašnjih društvenih preduzeća sa Kosova i Metohije. Primenom
običnog ili specijalnog spin-off modela privatizacije (za oba modela je zajedničko
prebacivanje imovine na jedno ili više novih preduzeća, uz ostavljanje obaveza i
likvidaciju nekadašnjeg društvenog preduzeća) formirano je 440 novih
preduzeća, koja su praktično u sebe unela celokupnu imovinu ili delove imovine
nekadašnjih društvenih preduzeća (npr. u pojedinim slučajevima je posebno
prodavano zemljište od ostatka imovine preduzeća, posebno skladište, ako je
neka veća firma koja je imala više proizvodnih pogona, onda je posebno
ponuđena na prodaju svaka pojedinačna fabrika, ako je u pitanju neko
trgovinsko preduzeće, onda je u postupku privatizacije zasebno tretirana svaka
prodavnica itd.).
Zaključno sa 2009. godinom u postupku privatizacije zaključeno je 330
kupoprodajnih ugovora između KTA i kupaca.

Zvanično objavljeni ukupni ostvareni prihodi od prodaje društvene imovine (na

dosadašnjih 30 tendera) na Kosovu i Metohiji od strane KTA iznose skromnih
352.651.978,66 miliona evra.

Prosečni prihodi od privatizacije po jednom preduzeću na Kosovu i Metohiji iznose

oko 1 milion evra.

Kada prihode od privatizacije stavimo u odnos sa brojem stanovnika, dobijamo

samo oko 176 evra privatizacionih prihoda per capita. Iako na ovom mestu ne
316
možemo detaljno ulaziti u komparaciju ove dve performanse “produktivnosti”
privatizacije na Kosovu sa privatizacijom u ostatku R. Srbije ili sa drugim
zemljama u tranziciji, čini se da nije pogrešno konstatovati da su ovo ubedljivo
najlošije performanse privatizacije u celoj istočnoj Evropi.

6. Nedoslednosti i nelogičnosti privatizacije na Kosovu

Iskustva iz sprovedene privatizacije u bivšim istočnoevropskim zemljama u

prethodnih 15–20 godina ukazuju na vrlo jasno pravilo da nema uspešno
sprovedenog procesa privatizacije ukoliko istovremeno postupcima privatizacije
nisu zadovoljena prava svih stakeholder-a 246 (starih vlasnika, postojećih vlasnika,
radnika, države itd.).

Nesporno je da se procesom privatizacije na Kosovu i Metohiji ne poštuju prava

vlasnika društvene imovine (Republika Srbija), a sporna su i na “dugom štapu” i
prava radnika koji su radili u tim društvenim preduzećima (posebno nealbanske
nacionalnosti) i nedovoljno su jasna prava starih vlasnika (čija je imovina
nacionalizovana posle drugog svetskog rata).

Bazični nedostatak procesa privatizacije na Kosovu i Metohiji i osnovni uzrok

svih drugih nejasnoća je njegova problematična legitimnost. Kao primer
nedovoljne legitimnosti privatizacije koju je u prethodnim godinama sprovodila
KTA može se navesti činjenica da ovo telo u postupku privatizacije nijednim
svojim aktom ili postupkom nije tretiralo postojeće zakone Republike Srbije u
vezi sa privatizacijom. Tačnije, KTA nije ni stupila u kontakt sa nadležnim
organima Republike Srbije – Ministarstvom za privredu i privatizaciju i
Agencijom za privatizaciju, koja prema važećem Zakonu o privatizaciji sprovodi
postupak privatizacije društvene i državne svojine u Srbiji.

Da je uspostavljena bilo kakva saradnja između KTA i Agencije za privatizaciju

Srbije, to bi pomoglo u “povećanju legitimnosti” postupka privatizacije i jasnijem
zadovoljenju ranije istaknutih titulara prava na Kosovu i Metohiji, koje je još
uvek, uprkos jednostranom proglašenju nezavisnosti i priznanju od strane
određenog broja zemalja, formalno ipak u sastavu Srbije. 247

U setu opštih problema procesa privatizacije na Kosovu i Metohiji izdvajaju se

sledeći:

• Pitanje nadležnosti (legitimnosti) UNMIK-a za preispitivanje vlasničkih

transformacija preduzeća izvršenih tokom devedesetih na Kosovu, prema tada
važećim zakonima R. Srbije na Kosovu i Metohiji;
• Kriterijumi po kojima se određuje koje je preduzeće društveno od strane KTA
su nejasni, neprecizni i kao takvi pogodni za donošenje arbitrarnih i potencijalno
spornih odluka;
• Pitanje sudbine proizvodnih pogona, poslovnica i drugih oblika zavisnih
preduzeća, čiji su vlasnici preduzeća iz drugih delova Republike Srbije; Naime,
postojeći odnosi takvih preduzeća (čija su matična sedišta van Kosova i Metohije,
u ostatku Srbije ili u drugim republikama na prostoru bivše Jugoslavije) i
njihove imovine na teritoriji Kosova se nasilno prekidaju; pravo na svojinu nad

246 Učesnika
247 Prema aktuelnoj Rezoluciji 1244.
317
ovim delovima preduzeća i u situacijama kada je nesporno utvrđeno, ne znači da
će vlasnici tu svojinu i zadržati (propisi KTA su predvideli pravnu odštetu bez
navođenja kriterijuma za određivanje iznosa odštete);
• Ne postoji obrazloženje za ovakvu de facto eksproprijaciju imovine i kasniju
prodaju kupcima iz sasvim određene sredine i sasvim određenog albanskog
nacionalnog korpusa;
• Nejasno su određena prava poverilaca i uopšte pitanje kapitala preduzeća koja
se privatizuju; u svim pravilima i uredbama se navodi postupak likvidacije, ali ne
i pravila tog postupka, niti kako će se on odvijati, osim što se u zapisnicima
Upravnog odbora KTA kao nosilac postupka likvidacije navodi PIS – (Privremene
institucije samouprave) na Kosovu i Metohiji. Pri svemu tome, ne postoji pravo
žalbe na odluke posebnog suda (Posebnog veća) osnovanog za rešavanje spornih
pitanja – tužbi iz postupka privatizacije, i to niti od strane vlasnika, niti
poverilaca;
• Ni na koji način nije objašnjeno šta će se preduzeti u vezi sa pravima vlasnika
nacionalizovane imovine iz postupaka nacionalizacije sprovođene od 1945.
godine pa nadalje na teritoriji tadašnje Jugoslavije;
• Kriterijumi za ostvarivanje prava radnika iz postupka privatizacije su takođe
nejasno određeni;
• Nema nikakvih naznaka da se u procesu privatizacije uopšte proverava
poreklo kapitala budućih vlasnika.

Da mnogo toga nije u redu sa postupkom privatizacije na Kosovu od samog

početka svedoči i sledeći citat jednog od retkih objektivnih izvestilaca o stanju na
Kosovu:

„Proces privatizacije je danas, nakon dugog kašnjenja, u odmaklim fazama.

Kosovska poverenička agencija očekuje da će 90 odsto vrednosti preduzeća u
društvenom vlasništvu biti privatizovano do sledećeg proleća. Ovaj proces se može
direktno i pozitivno odraziti na kosovsku privredu, budući da su brojna društvena
preduzeća do sada bila neaktivna. Većina privatizovanih preduzeća preuzeta je od
strane kosovskih Albanaca koji žive na Kosovu ili u inostranstvu. Važno je uzeti u
obzir efekte ovog procesa na različite etničke grupe. Proces privatizacije može
dovesti do diskriminacije prilikom zapošljavanja po etničkim osnovima i može se
odraziti na ekonomsku održivost manjinskih zajednica. Potrebno je nastaviti sa
ovim procesom, ali na način kojim se štite interesi manjinskog stanovništva tokom
i nakon privatizacije.“ 248

7. (Ne)adekvatnost primenjenog modela privatizacije na Kosovu i Metohiji

Kao što je ranije istaknuto, nosilac implementator privatizacije na Kosovu i

Metohiji je u ime UNMIK-a, Kosovska poverilačka agencija (KTA), koja prema
uredbama i pravilima privatizacije obavlja prodaju deonica novoosnovanih
podružnica („novih preduzeća“) na koje je preneta imovina bivših društvenih
preduzeća. KTA sprovodi postupak privatizacije metodama spin-off i dobrovoljne
likvidacije. Spin-off metod može biti običan (gde kriterijum za izbor kupca
predstavlja samo najviša ponuđena cena) i poseban spin-off (gde su za izbor
kupca, pored ponuđene cene, relevantni i socijalni i investicioni programi).
Većinski model privatizacije je bio običan spin-off.

248 (Kai Aide, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN za Kosovo (6)).

318
7.1. Primenjena varijanta spin-off modela privatizacije na Kosovu i Metohiji
i raspodela prihoda

Spin-off metod se odvija u dva koraka:

1) osnivanje podružnice „novog preduzeća“ na koju se prenosi sva ili deo aktive
društvenog preduzeća i deo obaveza po proceni Agencije, i
2) prodaja svih ili dela deonica (akcija) novoosnovanog preduzeća.

U svim aktima KTA o privatizaciji ne postoji sasvim jasan način određivanja

početne prodajne cene, što je, naravno, veoma čudno i samim tim podložno
zloupotrebama.

Najveći deo prihoda od privatizacije (80% sredstava ostvarenih prodajom)

namenjen je namirenju poverilaca i vlasnika, dok je preostalih 20% sredstava
ostvarenih prodajom novog preduzeća namenjeno zaposlenima u društvenom
preduzeću koji imaju pravo na isplatu, a prema listama koje sastavi telo koje
predstavlja radnike, a koje zatim potvrdi KTA.

7.2. Šta se sa stručnog stanovišta može u kratkim crtama reći u vezi sa

izabranim metodom privatizacije na Kosovu i Metohiji?
Pre svega, u procesu privatizacije na Kosovu i Metohiji izostale su mnoge faze
koje prethode samom postupku prodaje, a od kojih je možda najvažnija procena
kapitala i imovine subjekta koji se privatizuje.

Da je korišćen ovakav postupak, tačno bi se videlo koje preduzeće ima kapital i

može da se privatizuje u celini, a koje nema kapital i mora da se privatizuje
metodom spin-off ili nekom drugom metodom (npr. privatizacija kroz stečaj).

Neprimenjivanje prethodne procene vrednosti kapitala ili imovine subjekta

privatizacije u procesu privatizacije je gruba proceduralna greška koja,
koliko je autoru poznato, nije zabeležena u procesu privatizacije ni u
jednoj zemlji istočne Evrope.

Ranije je istaknuto da je kranje nejasno šta je do sada bilo opredeljujuće za KTA

pri odlučivanju za primenu običnog ili posebnog spin-off-a. Pregledom spiska
privatizovanih preduzeća po svim tenderima nije bilo moguće “uhvatiti” nijedan
kriterijum koji bi mogao da bude opredeljujući po tom pitanju. Stoga se može
izvući zaključak da pravih kriterijuma po tom pitanju nije ni bilo, već se radilo
od slučaja do slučaja.

Zatim, ponovo treba naglasiti nepostojanje metodologije u određivanju početne

cene za preduzeće koje se nađe na tenderu, što je krajnje neuobičajen slučaj u
postupcima privatizacije društvenog kapitala u zemljama u tranziciji.

Do početne cene se dakle dolazilo nekom vrstom prethodne pogodbe između

potencijalnog vlasnika i KTA, tako što je glavni kriterijum bio koliko je neki kupac
spreman da plati, a da je to minimalno prihvatljivo za KTA.

Suštinsko pitanje koje se može postaviti u vezi sa ovim konceptom privatizacije

je sledeće: da li je baš svako preduzeće na Kosovu bilo bez kapitala, jer se u
319
praksi metod, kao što je spin-off primenjuje po pravilu samo u takvim
slučajevima?

U svojoj osnovi spin-off je neka vrsta metoda prodaje preduzeća po likvidacionoj

osnovi, iako se između ta dva metoda ne može u potpunosti staviti znak
jednakosti, jer, kao što je ranije istaknuto, procena likvidacione ili prinosne
vrednosti kapitala nije obavljana u procesu ovako sprovedene privatizacije.

Uvidom u privatizacije preduzeća po određenim tenderima i ostvarenom cenom

za svako od preduzeća, ne može se sasvim jasno zaključiti da li je preduzeće
prodato po nižoj ili višoj vrednosti od realne.

U narednom prikazu, koji predstavlja samo deo baze informacija koja je

prikupljena o privatizovanim društvenim preduzećima na Kosovu i Metohiji,
izdvojeni su primeri relativno poznatih preduzeća u srpskoj javnosti, čija je
tržišna perspektiva takva da ne bi predstavljao problem ni da posluju u nekom
drugom delu R. Srbije. Reč je o bivšim društvenim preduzećima iz relativno
propulzivnih oblasti u Srbiji i regionu u celini (energetika, prehrana, farmacija,
drumski saobraćaj, putevi, proizvodnja piva, trgovina na malo, tekstilna
proizvodnja, itd.).

Procedura privatizacije je prikazana u narednoj tabeli. Početak privatizacije je

kada se od društvenog preduzeća imovina prebacuje na jedno ili više novih
preduzeća, koja po metodi spin-off ulaze u proces prodaje.

Pored ovih podataka, tabela prikazuje i dostupna imena i/ili šifre kupaca, sa
ostvarenim prodajnim cenama za svako konkretno preduzeće:

Tabela - Primeri transformacije „starih” u „novo/a” preduzeća koja su

privatizovana – kupac, model i prodajna cena
Redni “Staro” preduzeće Novo/a preduzeća Ime ili šifra Prodajna cena
broj kupca/običan (EUR)
ili poseban
spin off
1 “Energoinvest” Priština “Energoinvest Arda Rei / 525.130,00
osigurači” Običan spin off
2 “Žitopromet” Mlinpek,K.Mitrovica IMB Pekara Edi Impex / 404.416,66
Običan spin off
3 “Farmakos” Prizren “Farmakos” Fadilj Softa / 2.310.000,00
Farmacija Običan spin off
4 “Kosovotrans” Mitrovica (bivši Autobuska stanica P 96 / Običan 451.750,00
Kosmetprevoz) “Kosovotrans” d.o.o. spin off
Srbica
5 RO Auto kuća “Kompresor” “Kompresori” d.o.o. Običan spin off 715.000,00
6 “Goša” Fabrika za proizvodnju “Čelični valjci” d.o.o. Običan spin off 555.555,00
rudarske opreme I metalnih Gnjilane, 6.241m2
konstrukcija “Metalac” Gnjilane zemljišta
7 Hotel “Korzo” Peć Hotel “Korzo” d.o.o. Običan spin off 915.000,00
Peć
8 PKB “Pećka pivara” d.o.o. Peć “Pećka pivara” Peć Poseban spin off 11.130.000,00
9 Trgovinsko preduzeće na veliko I malo Robna kuća Običan spin off 715.000,00
“Korenik” Istok “Korenik” d.o.o.
Istok
10 Trgovinsko preduzeće na veliko I malo Hotel Korenik d.o.o. Običan spin off 284.121,00
“Korenik” Istok Đurakovac
11 DP “Staklopan” Beograd, Pogon u Kri Kos Fabrika Običan spin off 485.000,00
Prištini d.o.o. Priština

320
 12 Holding kompanija pamučni kombinat Fabrika Jumko Običan spin off 1.700.000,00
“Jumko” AD Vranje – Pogon u Prištini – d.o.o. Priština
Kosovo polje
13 Holding kompanija pamučni kombinat Yumco Land d.o.o. Običan spin off 277.000,00
“Jumko” AD Vranje – Pogon u Prištini – Priština
Kosovo polje
14 DD “Kosmetput” K.Mitrovica “Trasing industriale” Običan spin off 2.250.000,00
d.o.o. Priština
15 PKB “Kosovovino” Mala Kruša Vinarija “Kosovo P 36 / Običan 2.700.749,00
Vera” d.o.o. spin off
16 DTP “Voćar” Priština “Vrata supermarketi Običan spin off 1.400.111,00
br.1.” d.o.o. Priština
17 DTP “Voćar” Priština “Vrata supermarketi Običan spin off 1.325.000,00
br.3.” d.o.o. Priština
18 DTP “Voćar” Priština “Vrata supermarketi Običan spin off 160.150,00
br.4.” d.o.o. Priština
19 DTP “Voćar” Priština “Vrata supermarketi Običan spin off 250.250,00
br.20.” d.o.o.
Priština
20 DTP “Voćar” Priština “Vrata supermarketi Običan spin off 100.500,00
br.47.” d.o.o.
Priština

Veoma je teško dati i neku grubu ocenu pojedinačno ostvarenih prihoda u

privatizaciji na Kosovu. To je možda moguće uraditi upoređivanjem postignute
cene u privatizaciji za pojedina preduzeća na Kosovu i Metohiji sa postignutim
cenama za slična preduzeća u ostatku R. Srbije ili drugim zemljama regiona.

Osnov za poređenje bi mogla da bude razlika između procenjene i postignute

vrednosti na tenderu, ali kako se procene vrednosti nisu vršile u sklopu
privatizacije na Kosovu, onda je bilo kakav egzaktan zaključak veoma teško dati.

Možda bi se kao najeklatantniji primer ekonomski neadekvatnog modela

privatizacije na Kosovu i veoma niske postignute cene na tenderu mogla istaći
prodaja čuvene “Pećke pivare”, koja je prodata za značajno manju prodajnu cenu
od realne, imajući u vidu kapacitet i dominantnu ulogu ove fabrike piva na
tržištu Kosova i Metohije i neposrednog okruženja.

“Pećka pivara” je po podacima Centra za bonitet Narodne banke Srbije (poslednji

dostupni podaci su iz 1998. godine), bila veoma uspešno preduzeće, koje je i u
bivšoj Jugoslaviji imalo izuzetno jak brend piva. Kao što se može videti iz
prethodne tabele, ova fabrika je prodata kao “novo preduzeće” – “Pećko pivo”
A.D. za samo 11.130.000 evra. Nezvanične informacije govore i o tome da je
poreklo kapitala novog vlasnika veoma problematično.

Poređenjem prodaje „Pećke pivare“ sa privatizacijom drugih pivara u regionu

Zapadnog Balkana nameće se pitanje izbora adekvatnog modela i transparentne
tenderske procedure, posebno iz ugla ostvarenog privatizacionog prihoda. Na
primer, privatizacija pivara u R. Srbiji je donela uglavnom veoma pozitivne
privatizacione prihode i državi i privatnim vlasnicima akcija.

Kao primeri veoma uspešnih privatizacija ističu se kupovina „Apatinske pivare“

od belgijskog “Interbru-a“ i pivare iz Čelareva od strane “Carlsberg-a“. Naravno,
bilo je i skromnih, pa čak veoma niskih cena u privatizaciji pivara (poput
Vršačke i Valjevske), ali je procena da se “Pećka pivara“ prema kvalitetu svog

321
piva i zastupljenosti na tržištu mnogo više mogla porediti sa uspešnim pivarama
u Srbiji (koje su postigle odlične cene u privatizaciji), nego sa onim neuspešnim.

8. Trenutna politička i ekonomska situacija

Kako će se politička situacija na Kosovu i Metohiji odvijati nakon jednostranog

proglašenja nezavisnosti od privremenih institucija vlasti, u ovom trenutku
predstavlja nepoznanicu, uprkos raznim indicijama.

Velike i uticajne zemlje poput Rusije, Kine, Indije i veći deo zemalja članica UN
(preko 150) nisu spremne da priznaju ovu samoproglašenu državu na teritoriji R.
Srbije.

Sa druge strane, najveći deo zapadnih zemalja (SAD i 18 članica EU), ali i neke
manje zemlje su priznale “novonastalu situaciju” (ukupno 69 zemalja je do sada
priznalo “nezavisno Kosovo”). Imajući u vidu političku situaciju u Srbiji,
slobodno se može reći da se nijedna važna stranka nikada neće složiti sa
otcepljenjem pokrajine, odnosno 15 odsto teritorije svoje države.

Trenutno na terenu dejstvuju dve paralelne političke misije, UNMIK i EULEX, od

kojih je prva legalna, dok je druga nelegalna. Planovi o primopredaji nadležnosti
između organa UN i EU su takvi da UNMIK treba da se sve više povlači iz
političkog i ekonomskog života na Kosovu, odnosno da se najveći deo ovlašćenja
prebaci na tzv. Vladu Kosova, dok manji deo nadležnosti treba da preuzme
EULEX.

Kako će dalje teći ekonomski i posebno privatizacioni tokovi, još je veća enigma.
Do sada je KTA u procesu privatizacije imala nadležnosti samo za društvena
preduzeća, dok je državna imovina bar za sada ostala formalno neprivatizovana,
ali suštinski zaposednuta.

Svetska banka je u svom izveštaju iz 2006. godine konstatovala da privatizacija

javnih preduzeća treba da sačeka konačno rešenje statusa srpske pokrajine.
Ipak, funkcionerima UNMIK-a se i po tom pitanju neobično žurilo, pa je tokom
2006. godine raspisan pretkvalifikacioni tender za Trepču, čime se na „mala
vrata“ praktično krenulo u i u taj deo procesa privatizacije.

Sveukupno, proces privatizacije na Kosovu i Metohiji odvijao se stihijski, bez

kontrole pravih vlasnika i bez učešća u tom procesu svih nealbanskih
stakeholder-a.

Ako uopšte i ima nekih efekata privatizacije, onda se slobodno može reći da oni
spadaju u zasigurno najlošije efekte na nekoj teritoriji u Istočnoj Evropi. Prostim
uvidom u stanje života na Kosovu i Metohiji uočava se da građani žive veoma
loše, praktično se izdržavaju iz budžeta UN(MIK-a), EU ili iz sredstava Republike
Srbije, koja je svojim ekonomskim aktivnostima prisutna u onim delovima
Kosova i Metohije u kojima žive Srbi i drugi nealbanci (Romi, Goranci, Bošnjaci).

Sredstva od privatizacije nisu uložena u razvoj, a po svemu sudeći nema ni

osnova za to, jer je 80% prihoda od privatizacije blokirano na računu KTA radi
budućeg namirenja vlasnika i poverilaca subjekata privatizacije.
322
Ako se sa stanovišta ove činjenice posmatra razlog sprovođenja privatizacije na
Kosovu i Metohiji, onda je on potpuno bez smisla.

Ocena je da proces privatizacije koju je sprovodila KTA nije uspeo da pospeši

privlačenje većeg broja stranih investitora (svega 30 odsto prihoda u
dosadašnjem procesu privatizacije predstavljaju strane investicije, ali gotovo
stoprocentno od strane Albanaca sa stranim državljanstvom).

Ukupna neatraktivnost preduzeća na Kosovu i Metohiji i uslova privređivanja za

strane investitore je u procesu privatizacije pogodovala tome da ne postoji
strana, nealbanska konkurencija, što je neposredno pogodovalo jeftinoj kupovini
tih preduzeća. Pošto prihodi od privatizacije nisu namenjeni budžetu, već
vlasnicima i poveriocima, to su i utoliko manje mogućnosti za budući ekonomski
razvoj.

Da zaista mnogo toga nije bilo u redu na polju tzv. IV stuba vlasti na Kosovu i
Metohiji, stubu koji pokriva ekonomski razvoj i rekonstrukciju (koji je u
nadležnosti Evropske Unije), potvrđuje i nedavna kritika uloge Evropske Unije na
Kosovu i Metohiji od strane najvišeg oficira UNMIK-a, portugalskog generala
Raula Kunje, iz čijeg intervjua autor izdvaja sledeće:

„Šta je svih ovih godina Evropska unija postigla na Kosovu na privrednom

polju izuzev što je privatizovala nekoliko preduzeća i dala ih u ruke
nekolicini osoba koje imaju spornu prošlost?
EU je na Kosovu do sada protraćila oko četiri milijarde evra. Od toga je 80
odsto otišlo za savetodavne svrhe i razne infrastukturne projekte, iako,
praktično, nismo izgradili nikakve kapacitete.
Taj novac je upotrebljen jako loše… što znači da se 3,2 milijarde evra
vratilo tamo odakle je došlo, znači u džepove dve ili tri države koje imaju
interes da se zatečeno stanje, kakvo jeste, ne menja...
Ne može se prikrivati da se unutar samog UNMIK-a dešava mnogo toga
spornog, a kad govorimo o velikoj korupciji, ona se odvija prevashodno u
privredi, a ona je na Kosovu u nadležnosti EU.“

Privatizovana preduzeća u najvećem broju slučajeva nisu pokrenula proizvodnju

ili rade sa veoma niskim nivoom aktivnosti. Iz tih razloga se postavlja pitanje koji
je u stvari pravi razlog žurbe da se pokrene i sprovede najveći deo privatizacije
preduzeća na Kosovu i Metohiji, ako su glavni argumenti za njeno otpočinjanje
pre rešenja statusa Kosova bili upravo ekonomske prirode.

Imajući u vidu politička dešavanja na Kosovu i Metohiji u poslednjih nekoliko

godina, najverovatnije je da se argumenti za ubrzano sprovođenje privatizacije
mogu naći samo na političkom terenu. Cenu za nedovoljno legitimnu, izuzetno
brzu, neadekvatnim modelom sprovođenu privatizaciju neće platiti samo država
Srbija, zbog koje se, čini se, ponajviše i žurilo sa tim procesom, već i samo
Kosovo i Metohija. 249

249Pretpostavka je da su čelni ljudi UNMIK-a imali nameru da u proces privatizacije uđu primenom metode
svršenog čina – po sistemu kada se neki proces završi, teško ga je vratiti na početak.
323
 No, na sreću onih koji su sprovodili privatizaciju i posebno onih koji su od nje
profitirali, nekakvog snažnog i organizovanog stava Vlade i javnosti Srbije po
pitanju te privatizacije gotovo da nije ni bilo. Nažalost, cenu ovakvog procesa i
primenjenog modela privatizacije će indirektno platiti svi građani Srbije, ali pre
svega svi građani Kosova i Metohije koji će mnogo duže nego drugi u regionu biti
zatočenici malog broja privilegovanih “pobednika” u privatizaciji 250 .

9. Kosovska Agencija za privatizaciju - KAP

Mandat KPA je zavrsen 30 juna 2008 godine, kada je ustanovljena Kosovska

Agencija za Privatizaciju kao nezavisno telo koje je osnovano od strane Skupštine
Kosova po Zakonu broj 03/L-067 da nastavi sprovođenje postupka privatizacije.

Kosovska Agencija za Privatizaciju (KAP) je uspostavljena kao naslednik

Kosovske Poverilačke Agencije. KAP je preuzela sva prava, imovinu i obaveze
KPA.

Radi postupaka protiv Kosovske Agencije za Privatizaciju osnovana je posebna

Komora koja je isključivo nadležna za sve parnice protiv ove Agencije. Datum
početka rada Agencije je 26 avgust 2008. godine od kada KAP radi i na pripremi
privatizacije preostalih društvenih i državnih preduzeća na Kosovu i Metohiji.

10. Godišnji izveštaj Kosovske agencije za privatizaciju - za 2009. godinu

Tabela - Pregled privatizacije običnim spin-offom do 31. decembra 2009. god.

2009 Krug Krug Krug Krug Krug Krug Krug Krug UKUPNO
Aktivn. 34 35 36 37 38 39 40 41
Spin Off
Kao NP 10 9 9 9 10 10 12 29 98
Prim. Pon. 39 28 34 34 43 27 47 82 334
Na Dan
nadmet.
Dan 7,958,971 2,301,810 3,010,825 6,200,756 1,341,340 2,319,216 27,953,545 7,966,890 59,053,353
nadmet.
Ukup.
pon.
cena/€
Povlačenja 3,284,500 825,467 705,887 3,517,425 316,130 30,240 846,874 214,098 9,740,621
Odbijanja
/€
Uk. 4,674,471 1,476,343 2,304,938 2,683,331 1,025,210 2,288,976 27,106,671 7,752,792 49,312,732
ponuđ.
cena/€
br.NP-a 4 4 3 4 3 3 4 13 38
odbijenih
od
strane
UO,
povučena
Završene 5 5 5 1 3 0 0 0 19
prodaje
NP-a
Prodaje 1 0 1 4 4 7 8 16 41
NP-a na
čekanju

250 Slobodan Aćimović, NSPM 05. maj 2008.

324
11. Kosovska Agencija za privatizaciju - Rezime godišnjeg izveštaja za
2010. godinu

Tabela - Pregled privatizacije sa prihodima do 31. decembra 2010. god. 251

12. Stvarnost ekonomije na Kosovu i Metohiji 252

U poslednje vreme Vlada Republike Srbije neprestano skreće pažnju nosioca

privatizacije na Kosovu i Metohiji na gruba kršenja vlasničkih prava, ne bi li se
oni najnepodnošljiviji nedostaci otklonili. Nažalost, na apele, predloge, čak i
rešenja činovnici Unmika i Albanaca u institucijama privremene samouprave na
Kosovu i Metohiji – nisu reagovali.

Unmik je pored društvenih preduzeća koja se privatizuju, Kosovskoj poverilačkoj

agenciji poverio i upravljanje sledećim javnim preduzećima: Aerodrom Priština,
preduzeća za regionalno grejanje u Đakovici i Prištini, Kosovska energetska
korporacija, Pošta i telekomunikacije Kosova, Unmik železnica, Preduzeće za
vodosnabdevanje, kanalizaciju i navodnjavanje. Ova preduzeća imaju 14.000
zaposlenih i po obimu godišnjeg prometa smatraju se jednim od najznačajnijih
poslodavaca na Kosovu i Metohiji.

Osnivanje Kosovske poverilačke agencije zapravo je pravno distanciranje Unmika

od privatizacije u južnoj srpskoj pokrajini. To je omogućilo Unmiku komfornu
političku poziciju. Odgovornost za sve akcije ima Kosovska poverilačka agencija

251 KAP Godišnji izveštaj str. 5

252 VREME 912, 26. jun 2008. g.
325
koja je potpuno slobodna da se bavi "spornim privatizacijama iz Miloševićeve
ere".

Teoretski, kako smatra Džejms P. Korovalis, Kosovska poverilačka agencija

mogla bi da bude pravno osporena samo u okviru pravnog sistema Kosova, ali
"skorašnji dokazi sugerišu da pravno odvajanje KPA od Unmika ne donosi
Unmiku kompletan imunitet od tužbi protiv Kosovske poverilačke agencije".

Tako su u oktobru 2003. godine dva američka biznismena podigla tužbu u

Njujorku protiv privatizacije jednog američkog preduzeća, koje je, po njihovim
tvrdnjama, već privatizovano.

Reakcija Unmika bila je potpuno drugačija nego kad tužbu ulože Srbi. Naime,
privatizacija je privremeno suspendovana, dok se ne ispita legalnost procesa.

Ovo snažno upućuje na to da Unmik ipak nije u stanju da se pravno distancira od

akcija Kosovske poverilačke agencije.

Strogo pravno gledano, Unmik je donošenjem određenih uredbi prekršio

Rezoluciju 1244 i Ustavni okvir za privremenu samoupravu Kosova i Metohije.
Po ovim dokumentima, specijalni predstavnik UN je taj koji ima pravo da
upravlja društvenom imovinom, ali ne i da raspolaže, odnosno da trajno menja
vlasničku strukturu imovine. Uz to, privatizacija preduzeća u južnoj srpskoj
pokrajini ne samo što je započela, već se sve vreme i odvija bez saglasnosti Srbije,
koja je najveći poverilac u preduzećima na Kosovu i Metohiji.

Na osnovu uredbi Unmika, Kosovska poverilačka agencija je dobila pravo da

privatizuje društvena i javna preduzeća. Jedini izuzetak predstavljaju one firme
koje su se, prethodno, vlasnički transformisale. Srbija je tražila da bude
predstavljena u ovom privatizacionom procesu. Da bi izbegao veće učešće Srba,
Unmik je suspendovao sve zakone i vlasničke transformacije koje su se dogodile
pre 10. juna 1999. Time je, još jednom, potpuno proizvoljno, ali vrlo efikasno
izvršeno "ekonomsko čišćenje" s ciljem da se za uzurpaciju i otimačinu srpske
imovine pribavi nekakav legitimitet.

Konkretno, planom privatizacije koji je prvobitno odobrio lično Mihael Štajner,

Specijalni predstavnik generalnog sekretara UN administracije na Kosovu i
Metohiji, obuhvaćeno je oko 400 preduzeća. U 163 preduzeća vlasnik kapitala i
imovine je niko drugi do Fond za razvoj R. Srbije. Da sve bude još
komplikovanije, na osnovu neizmirenih kreditnih obaveza velika preduzeća
poput "Agrokosova", "Elektrokosmeta", "Trepče" itd. duguju ovom Fondu skoro
250 miliona evra.

S druge strane, aktuelnu privatizaciju društvenih i državnih preduzeća na

Kosovu i Metohiji prati niz kontroverzi i nelogičnosti. Srbija se, pri tom, ništa ne
pita, odnosno sprečava se svaka mogućnost da ona utiče ne samo na proces
privatizacije nego i na tretman svoje imovine u pokrajini.

Jedna od najpogubnijih originalnosti privatizacije na Kosovu i Metohiji je

činjenica da se ne prodaju celokupna preduzeća, već samo njihova aktiva. Kako
prodaja aktive preduzeća nigde nije zakonom zabranjena, tako Kosovska
326
poverilačka agencija ne mora unapred da utvrđuje šta je preduzeće sve imalo i
kakva su njegova dugovanja, već prodaje samo ono što je od preduzeća preostalo
– zemljište, hale, zgrade, mašine i drugu opremu.

Dakle, uredbe o privatizaciji dopuštaju sistematsko kršenje vlasničkih prava, jer

po njima nije neophodno da se utvrđuje poreklo vlasništva nad imovinom koja se
privatizuje.

Posle velikih problema i nedoumica o tome da li je moguće sprovesti privatizaciju

na Kosovu i Metohiji, odlučeno je pod ogromnim spoljnim pritiscima, da se
privatizacija sprovodi po svaku cenu, pa čak i po cenu svesnog kršenja zakona,
uz analize kako da eventualne zakonske konsekvence budu izbegnute.

Pravničke analize koje obrazlažu kako je moguće izbeći posledice kršenja zakona
u privatizaciji, jasno ukazuju da se u taj proces ušlo namerno i svesno, što sve
nezakonitosti koje se tiču privatizacije, čini još težim i beskrupuloznijim.

U pristupu privatizaciji prihvaćeno je da je ona primarni zadatak, bez obzira na

nerešena pitanja koja je onemogućavaju, a da su sve pravne implikacije
sekundarne. U teorijskim analizama, kakva je analiza Saveta za spoljne odnose
Balkan, 2010. konstatuje se da bi Zapad kao i uvek podržavao i privatizaciju
državne imovine, ali se Ujedinjene nacije tome opiru zbog nerešenog statusa
Kosova i osnovnog pitanja o tome ko bi trebalo da ubere ekonomske plodove od
te imovine. Iako je Radna grupa uočila postojeći problem, ona je smatrala da bi on
trebalo da bude ignorisan.

Bez obzira na težinu ovih problema, oni ne treba da budu prepreka za

privatizaciju pošto će biti neznatni u odnosu na probleme velike nezaposlenosti.
Kosovu i Metohiji su potrebna radna mesta i najbolji, odnosno jedini način da se
stvori njihov dovoljan je kroz podsticanje razvoja privatnog sektora.

Unmik smatra da može pravno da omogući jedan deo procesa privatizacije. Na

osnovu Rezolucije 1244 Unmik ima puna ovlašćenja da ustanovi program
privatizacije državne i društvene imovine. Kupci ove imovine treba da dobiju
jasna prava koja oslobađaju tu imovinu za dalje investicije i upotrebu. Pravni
aspekt ovakve prodaje treba da se rasvetli nakon rešavanja pitanja statusa u
procesu neutralne arbitraže, zaključeno je u izveštaju.

Stvari, međutim, ni iz daleka ne stoje tako, budući da Unmik ne može pravno da

omogući ni deo procesa privatizacije, niti ima ovlašćenja da ustanovi program
privatizacije ni društvene, a kamoli i državne imovine.

12.1 Prvi krugovi privatizacije i tužbe:

O karakteru privatizacije na Kosovu i Metohiji pisao je ugledni dnevni list Wall
Street Journal. Sve je počelo kada se američki predsednik Bil Klinton susreo sa
Ahmetom Šaljom, tadašnjim zamenikom direktora KPA i najavio da je
privatizacija na Kosovu i Metohiji – počela. Proces je otpočeo u maju 2003.
godine, raspisivanjem tendera za prvi krug privatizacije.

327
Do septembra je prikupljeno 180 ponuda koje su svečano otvorene u zgradi UN
u Prištini. Među preduzećima koja su se prodavala bila je i "Plastika". Ova
fabrika je proizvodila delove za automobilsku industriju. Prodata je Nedžadu
Krasnićiju za 3,6 miliona evra. Albanci su tada najurili preostale srpske radnike
iz pogona pod optužbom da su bili u paravojnim jedinicama.

Kfor je radnike srpske nacionalnosti štitio neko vreme, ali je ubrzo to prestalo i
oni su bili prepušteni sami sebi. Novi upravljači su stoga imali odrešene ruke da
ugase proizvodnju i prostorije iznajme međunarodnim organizacijama. Ipak,
nakon toga je usledilo potpuno iznenađenje. Nikolas Lambsdorf (Nicholas
Lambsdorff), šef EU stuba IV Unmika, izjavio je da će suspendovati program
privatizacije, pošto je saznao za tužbu u njujorškom sudu protiv Krasnićija.

Bio je to momenat kada je Lambsdorf shvatio da je potcenio pravne posledice

uplitanja u imovinske odnose i vlasnička prava na teritoriji gde celokupno
vlasništvo nije jasno.

Odjednom, ta odluka je bacila svetlo na probleme privatizacije i izazvala lavinu

protesta sa obe strane Antlantika. Šest članova američkog Kongresa pisalo je
Lambsdorfu da su "zapanjeni njegovom odlukom da zamrzne privatizaciju" i
tražili da je nastavi bez odlaganja.

Ipak, Lambsdorf je stao na stranu argumenata koje je iznela Mari Fuči,

direktorka KPA, kada je privatizaciju na Kosovu i Metohiji ocenila kao brzu i
prljavu, koja "uspostavlja sistem koji služi samo Albancima, dok negira prava
etničkih Srba".

Albanci nisu sedeli skrštenih ruku već su napisali peticiju protiv Lambsdorfa i
Fučijeve. Ovi ljudi bili su javno denuncirani, a proces privatizacije zvanično je
nastavljen – posle prekida od dve nedelje.

U prva tri kruga privatizacije prodato je 45 preduzeća na Kosovu i Metohiji, a

onda je privatizacija, ipak privremeno, zastala. Naime, Srbija je iskoristila
diplomatske kanale i protestovala u Ujedinjenim nacijama zato što se na Kosovu
i Metohiji privatizuju preduzeća čiji su vlasnici poznati, kao i zbog toga što se ne
uvažavaju poverilačka prava Srbije, njenih preduzeća i banaka u preduzećima
koja se privatizuju na Kosovu i Metohiji.

Nažalost, slučaj "Plastike" nije bio izolovan. Dok je haranga na Lamsdorfa trajala,
u medije je dospela vest da je i Drvna industrija podnela tužbu Vrhovnom sudu
u Njujorku zbog načina privatizacije. Kada je po drugi put skrenuta pozornost
javnosti, IV stub Unmika priznao je postojanje te tužbe i objavio da odbija
tvrdnje da je EU sama prekinula privatizaciju. Lokalni političari i zvaničnici
odmah su reagovali na te izjave i ponovili da oni nemaju nikakve veze sa bilo
kakvim oblikom suspenzije i napustili sastanke odbora KPA u znak protesta
protiv odluke da se proces prekine, koja je doneta bez njihove potvrde.

Pre nego što je počela treća runda privatizacije, postavljeno je pitanje imuniteta
zvaničnika KPA. Zvanična pozicija EU stuba IV bila je da valja pričekati s ovim
potezom.

328
Goran Bogdanović, član KPA i ministar u vladi privremenih institucija na Kosovu i
Metohiji bio je zatečen do koje mere se ne poštuju načela denacionalizacije i
ekonomski principi uopšte. Srpski predstavnik je na sastanku odbora KPA izneo
sumnju i u transparentnost rada Unmika.

Upoređivanje sistema: Analizu postupaka Unmika sačinio je italijanski

stručnjak za pravne aspekte privatizacije Mateo Tondini (Matteo Tondini) u
studiji „Sistem privatizacije na Kosovu”. Implementiran je mehanizam bez čvrste
pravne osnove koji treba da počiva na konsenzusu vlasnika. To znači traženje
srpskog konsenzusa, prvo pokušajem upoređenja procedura privatizacije sa
srpskim, a onda dolaženjem do saglasnosti o konačnoj sudbini kompanija
privatizovanih po zakonima iz vremena Ante Markovića.

Nije tajna da su sve kompanije pokrivene zajmovima zaključenim tokom

devedesetih godina, tako da privatizacija može dati brzi i održivi način da se
ispune finansijske praznine kompanija. Primenom nečega bliskog metodu srpske
privatizacije, onaj ko pobedi na licitaciji dobio bi 70 odsto vrednosti kapitala
kompanije: tako da bivši radnici mogu da dobiju najviše do 30 odsto. Na taj
način, bivši srpski radnici/vlasnici dobili bi samo deo kapitala.

Administracija Ujedinjenih nacija započela je privatizaciju na Kosovu i Metohiji,

a da se nije potrudila da identifikuje vlasnike, a kamoli da poteze planira na
osnovu njihovog konsenzusa.

Ima li UN dovoljno autoriteta i čvrstu pravnu osnovu da promeni status imovine

radi zaustavljanja pretnji miru i bezbednosti, pita se Tondini i odgovara:

Usvojena procedura, po kojoj imovina može biti preneta bez dozvole, tako što će
se zamrznuti prihodi od njene prodaje i sačekati da se politička situacija
stabilizuje (...) dovela je do nekoliko posledica. Prvo, stvorila je novo i nepoznato
"u ovom regionu" pravo, koje će moći da cirkuliše najmanje 99 godina "vraćajući
se na kraju u ruke istih neidentifikovanih posednika". Drugo i najozbiljnije,
problem nije rešen pa tako će i njegove greške na kraju izbiti na površinu.

Ono što predstavlja međunarodno pravno pitanje jeste mogućnost da

međunarodni službenici imaju imunitet na sudu. Uvođenje lične zaštite od
odgovornosti obuhvatalo bi ne samo troškove postupka (tj. pravne troškove i
troškove pravnih zastupnika), nego bi obuhvatilo i mogućnost da pokrije svaku
štetu ili kompenzaciju koja će biti isplaćena članovima osoblja po savetu
njegovih pravnih savetnika o poravnanju ili rešenju nekog postupka i svih
pravnih troškova ili drugih troškova koji su posledica bilo kojih akcija članova
osoblja u sprovođenju ciljeva i delatnosti KPA. To znači garantovanje zaštite za
svaku ličnu odgovornost i odnosi se i na delovanje preduzeto suprotno pravilima
koja su ustanovljena u relevantnim propisima.

Šta je ponudio Ahtisari: Prema Predlogu za sveobuhvatno rešenje statusa

Kosova i Metohije Specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Martija
Ahtisarija, sva pokretna i nepokretna državna imovina, kao i javna preduzeća,
koja se nalaze na teritoriji južne srpske pokrajine treba da postane vlasništvo
Kosova i Metohije.

329
Ovo nije prihvatljivo za Republiku Srbiju, jer se Kosovu i Metohiji pridaju atributi
suverene države, a ne uvažavaju se višedecenijska ulaganja Republike Srbije,
čak i posle 10. juna 1999. godine.

Treba navesti da su u državnom vlasništvu Republike Srbije na teritoriji Kosova i

Metohije sledeće nepokretnosti: Poljoprivredno, šumsko i građevinsko zemljište –
24.500 ha, Službene zgrade – 1,24 miliona m², Poslovne zgrade – 145.000 m²,
Stambene zgrade – 25.000 m², Objekti posebne namene – 4.000 m², Drugi
građevinski objekti – 750.000 m². Vrednost svih pobrojanih nepokretnosti je
procenjena na 220 miliona evra 2003. godine.

12.2 Vlasnička struktura preduzeća na Kosovu i Metohiji

Na Kosovu i Metohiji je do 1999. godine bilo ukupno 837 preduzeća. Od toga je
39 bilo u državnom vlasništvu, 309 akcionarskih društava i društava sa
ograničenom odgovornošću i 489 društvenih preduzeća, ili društava kapitala sa
većinskom društvenom svojinom.

Struktura kapitala u poslednjem navedenom tipu preduzeća je sledeća: 30%

državni, 15% Fond za razvoj Republike Srbije, 10% preduzeća sa sedištem u
centralnoj Srbiji ili Vojvodini i 5% vlasnici iz bivših republika SFRJ, bez Srbije.

Javna preduzeća Republike Srbije u svom vlasništvu na Kosovu i Metohiji imaju

ukupno 1358 objekata (od toga npr. PTT – 130, Železnice Srbije – 55, EPS -18,
Srbijašume – 45 objekata). Ukupna vrednost ovih objekata se procenjuje na
oko 1,5 milijardi dolara.

Elektroprivreda Srbije: Samo objekti JP EPS na teritoriji Kosova i Metohije

vrede više od tri milijarde dolara. Oko 40 odsto sredstava nekadašnjeg Fonda za
razvoj u bivšoj SFRJ (Republika Srbija je uplaćivala gotovo polovinu novca, tj.
oko 5,5 milijardi dolara) iskorišćeno je za izgradnju i razvoj termoelektrana i
distributivne mreže na teritoriji Kosova i Metohije koja je vlasništvo EPS-a.

Na Kosovu i Metohiji posluju tri javna preduzeća koja se još uvek vode u sistemu
EPS-a (kopovi, termoelektrane i "Elektrokosovo" distribucija), ali EPS nad njima
gotovo da nema nikakvih ingerencija, pošto je sva imovina uzurpirana od strane
tzv. Kosovske energetske korporacije (KEK).

Elektroprivredni sistem na Kosovu i Metohiji je, pre 1999. godine, proizvodio

prosečno 4,2 milijardi kWh godišnje, što preračunato po današnjoj ceni koja
iznosi oko četiri evro-centa za 1 kWh iznosi preko 168.000.000 evra izgubljenog
prihoda godišnje.

EPS i Republika Srbija su i u poslednjih sedam godina imali znatna ulaganja u

održavanje i opremu za energetski sistem na Kosovu i Metohiji. Pored toga, EPS
od 1999. godine izdvaja između 20 i 22 miliona evra na godišnjem nivou za
nadoknade radnicima koji su 1999. godine bespravno ostali bez posla (oko 8.000
Srba i pripadnika nealbanskih zajednica).

330
Trenutno se na spisku radnika koji rade u sistemu elektroprivrede na Kosovu i
Metohiji vodi 5.305 ljudi, od kojih 2.208 radnika živi u pokrajini, a 3.097 je
raseljeno van pokrajine. Na Kosovu i Metohiji je aktivno svega 250 radnika koji
rade na poslovima održavanja sistema distribucije u većinski srpskim
sredinama.

Železnice Srbije: Knjigovodstvena vrednost imovine JP Železnice Srbije iznosi

više od 206 miliona evra (7,81 odsto ukupne vrednosti osnovnih sredstava), ali u
ovom preduzeću procenjuju da je njena tržišna vrednost zapravo nekoliko puta
veća i da iznosi nekoliko stotina miliona evra. Ovo srpsko javno preduzeće već
preko deset godina ne raspolaže ovom imovinom, već je ona ustupljena UNMIK
železnicama (koje su 2005. godine jednostrano i protivpravno promenile naziv u
Kosovske železnice). Tokom 2003. godine, Unmik železnicama je na upotrebu
ustupljena i sva imovina na prostoru severnog Kosova i Metohije, što nije bio
slučaj sa ostalim javnim preduzećima Republike Srbije.

Od imovine Železnica Srbije na Kosovu i Metohiji treba izdvojiti: 330 kilometara

pruge, 570 teretnih vagona, 45 putničkih vagona, 34 lokomotive (19 dizel-
lokomotiva i 15 dizel-motornih vozova), pomoćni voz opremljen najsavremenijom
opremom i 33 železničke stanice – uglavnom renovirane.

Važno je da se napomene da Železnice Srbije od 2001. godine redovno servisiraju

svoje kreditne obaveze (krediti koje je, tokom osamdesetih godina, podigla
tadašnja železničko-transportna organizacija Priština): Svetskoj banci (dva
zajma) – ukupno 33,2 miliona dolara, Pariskom klubu poverilaca – 4,2 miliona
kanadskih dolara, Eurofima – izmireno 1,6 miliona švajcarskih franaka (u
međuvremenu je dospelo još oko 5,5 miliona) i Međunarodnim organizacijama –
plaćeno oko 200.000 evra na ime učešća u radu i članarina.

Pored gore iznesenog, na budžetu srpske železnice je ostalo i 1.245 radnika

(polovina od ukupnog broja železničara srpske nacionalnosti koji su radili na
Kosovu i Metohiji). Jedan deo radnika je prešao u centralnu Srbiju, gde i danas
radi na železnici, a na teritoriji Kosova i Metohije ostalo je 496 radnika koji
svakog meseca primaju platu, kao da i dalje rade.

Telekom Srbija: Ovo preduzeće pretrpelo je velike materijalne gubitke nakon

protivzakonitog isključivanja i uništavanja radio-baznih stanica i druge
telekomunikacione opreme krajem oktobra 2006. godine i kasnije.
Telekomunikaciono regulatorno telo (TRA), organ privremenih organa
samouprave na Kosovu i Metohiji, naložilo je uklanjanje opreme Telekoma Srbija
s argumentacijom da je u pitanju nelegalni operater, pri tom ne uvažavajući
činjenicu da je srpski operater mobilne telefonije za obavljanje svoje delatnosti
1997. godine zakonskim putem dobio licencu za celu teritoriju Republike Srbije
koja je plaćena tadašnjih 125 miliona nemačkih maraka. Na ovaj način je
ugroženo vlasništvo Republike Srbije, ali i grčke kompanije OTE koja je
suvlasnik Telekoma Srbija.

Telekomu Srbija je usled nelegitimne odluke TRA, uništeno 15

telekomunikacionih objekata i naneta materijalna šteta od oko 800.000 evra, a
ugrožena su prava 300.000 pretplatnika (od kojih je više od dve trećine

331
Albanaca). Telekom Srbija je platio sve poreze i takse koji važe na Kosovu i
Metohiji prilikom uvoza tzv. pre-paid kartica i opreme.

U ovom slučaju je uzurpirano vlasništvo Republike Srbije i naneti značajni

materijalni gubici. Prema procenama relevantne nezavisne revizorske kuće,
vlasništvo Telekoma Srbija na teritoriji Kosova i Metohije predstavlja 7,5 odsto
ukupne imovine ovog preduzeća, a pri tom je izgubljeno oko 13 odsto profita.

Ukupna šteta naneta Telekomu Srbija u poslednjih sedam godina na osnovu

oduzimanja imovine, izgubljene dobiti, oduzetih prava i obaveze isplaćivanja
ličnih dohodaka raseljenim bivšim radnicima ovog preduzeća iznosi oko 1,4
milijardi dolara.

JP preduzeće PTT saobraćaja Srbija – Administracija Unmika je svojom Uredbom

br. 1999/12 ovlastila Preduzeće za poštanske i telekomunikacione usluge
Kosova (PTK) osnovano 1999. godine da uzurpira imovinu i pravo obavljanja
delatnosti od srpskog javnog preduzeća koje je do tada obavljalo delatnosti u
oblasti pružanja PTT usluga na teritoriji Kosova i Metohije. Na ovaj način je
uzurpirano preko 130 objekata preduzeća PTT Srbija, od kojih su najveći broj
zgrade pošta u koje je srpsko preduzeće decenijama ulagalo.

NIS Petrol: Jugopetrol kao deo najvećeg srpskog preduzeća za promet i preradu
nafte i naftnih derivata još uvek nema licencu za rad na prostoru Kosova i
Metohije, iako je to u više navrata s pravom traženo.

NIS Petrol-Jugopetrol, poslovna organizacija Kosmet je do 27. juna 1999. godine

imao 172 radnika. Na Kosovu i Metohiji je danas ostalo svega 38 radnika i to u
najvećoj meri na severu pokrajine (ali i u Lipljanu, Šilovu, Babinom Mostu i u
selu Devet Jugovića). Oni koji su radno angažovani, zaposleni su na četiri
benzinske stanice u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku i Štrpcu, dok
za one koji ne rade NIS Petrol-Jugopetrol kontinuirano nastavlja da obezbeđuje
sredstva za pune lične dohotke, topli obrok i regres.

NIS Petrol-Jugopetrol je do 1999. godine u svom vlasništvu imao 31 objekat (25

benzinskih stanica, pet stovarišta, poslovni prostor u Prištini i zemljište u
Podujevu). Odlukom Unmika uzurpirano je vlasništvo ovog preduzeća i
formirano novo preduzeće Kosovo-Petrol. NIS-Petrol Jugopetrol danas raspolaže
imovinom koja se sastoji od četiri benzinske stanice i jednog stovarišta u južnom
delu Kosovske Mitrovice koje je izdato u zakup, usled nepostojanja elementarnih
bezbednosnih uslova za organizaciju normalnog poslovanja.

Holding RMHK "Trepča": Ukupan prosečni prihod ovog preduzeća na godišnjem

nivou do 1999. godine iznosio je oko 200 miliona dolara. Preduzeće je danas
podeljeno po etničkoj liniji. U vlasništvu ovog preduzeća se nalazi više od 30
rudnika, a od tog broja su svega četiri na teritoriji sa većinskim srpskim
stanovništvom. Vlasnička struktura ovog preduzeća je sledeća: Fond za razvoj 55
odsto, radnici 27 odsto i ostali 18 odsto akcija. Svi zaposleni koji su radili u
"Trepči" u junu 1999. godine (3.908 ukupno), primaju naknadu od Republike
Srbije za sve protekle godine. Ukupan dug ovog preduzeća iznosi oko 150
miliona evra. Struktura duga stvorenog do avgusta 2000. godine u milionima
evra:
332
Strani poverioci – Mitilineos – Grčka (50), SCMM-Francuska (2), Tera 90 –
Bugarska (0,5), Šindo – Bugarska(0,3)

Domaći poverioci – dobavljači (30), banke (14,5), Država Srbija (PIO...) – 13,5,
Radnici – 14,5

Vojna imovina: Treba uzeti u obzir i značajnu imovinu na teritoriji Kosova i

Metohije koja je vlasništvo Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Knjigovodstvena
vrednost samo vojnog aerodroma "Slatina" kod Prištine iznosi oko 95 miliona
evra. Kompleksi u okviru pomenutog aerodroma se prostiru na oko 4,5 miliona
m² zemljišta na kome se nalazi 568 građevinskih objekata, od čega 156 objekata
visokogradnje (ukupna površina 47.024 m²).

Srpska vlada procenjuje da obaveze Kosova i Metohije prema Fondu za

podsticanje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih republika i pokrajine Kosovo i
Metohija iznose preko 17 milijardi dolara. S obzirom na to da je Srbija u
sredstvima Fonda učestvovala sa trećinom, može se zaključiti da su potraživanja
Republike Srbije po tom osnovu vredna pet i po milijardi dolara. Prema
podacima Privredne komore Beograda, preduzeća iz Srbije imaju na Kosovu
1.358 objekata, pri čemu samo PTT ima 130, ŽTP 55, EPS 18, a Srbijašume 45.
Imovina ovih 1.358 preduzeća se procenjuje na najmanje 1,5 milijardi dolara.

Država Srbija je, pod pritiskom međunarodne zajednice, preuzela kosovski dug u
ukupnom iznosu od 1,1 milijarde dolara, a u poslednjih nekoliko godina po
osnovu kamata za kosovski dug, već je otplatila 350 miliona dolara. Posle 1999.
sa Kosova i Metohije je izbeglo preko 30.000 srpskih porodica, a vrednost
objekata i njihove imovine koju su tamo ostavili procenjuje se na najmanje četiri
milijarde dolara.

Prema tome, država Srbija po osnovu imovine svojih građana i preduzeća, kao i
obaveza bivšeg Fonda za kreditiranje bržeg razvoja nedovoljno razvijenih
republika i Pokrajine Kosovo i kosovskog spoljnog duga, potražuje najmanje 12,5
milijardi dolara. Da su u pitanju velika potraživanja, potvrđuje i podatak da se
kosovski BDP procenjuje na dve i po milijarde dolara, dok je istovremeno srpski
BDP 22 milijarde dolara, a spoljni dug 14 milijardi dolara 253 .

Prema podacima koji su dostavljeni Privrednoj komori Beograda, preduzeća iz

Srbije raspolažu na Kosovu i Metohiji sa 1.218 objekata. Od toga su oko 500
sagradila sopstvenim sredstvima preduzeća iz Beograda, a iz Vojvodine 140
objekata. Tako, na primer, Korporacija "Lola" ima svoje objekte u Zubinom
Potoku, Lešku, Štrpcu i Vitini, "Termovent" u Orahovcu i Lipljanu. Upravo
primer ovog preduzeća može da ilustruje o kakvom apsurdu i o kojoj vrsti bahate
nezakonitosti je ovde reč. "Termovent" je pre 1990. sagradio dve fabrike koje su
procenjene na 17 miliona dolara. Sada se obe fabrike izdaju pod zakup na deset
godina, dok matična fabrika vraća dugove i tih pogona!?

253 Radi se o ranijim podacima, koji su danas drugačiji, pošto je naš spoljni dug u međuvremenu više nego

dupliran.
333
13. UNMIK – zakup s pravom otuđenja

Uprkos Rezoluciji 1244, Kosovska poverilačka agencija je kao institucija

privremene uprave na Kosovu i Metohiji dobila pravo od Unmika da trajno
promeni pravo svojine, tako što može da tu svojinu da u zakup na 99 godina.

Ovakav zakup svodi se na lišavanje svojinskih prava, gde pravi vlasnik ne

odlučuje ni o zasnivanju ni o prestanku zakupnog odnosa, a gde zakupac ima
pravo da imovinu uzetu u zakup – otuđi. On u sebi sadrži i mogućnost
prenošenja imovine na treća lica, te ima sve karakteristike prava svojine. Dakle,
privatizacijom na Kosovu i Metohiji flagrantno se krši jedan od osnovnih pravnih
principa – da niko ne može preneti na drugog više prava nego što sam ima.
Na ovaj način se narušavaju prava vlasnika i poverilaca preduzeća koja se
prodaju na kosovskim tenderima.

Pitanje svojine nad preduzećima koja se privatizuju je sporno, jer je najpre

trebalo sistemski rešiti pitanje vlasničke strukture preduzeća koja se privatizuju.
Mnoga su osnovana i u njih je decenijama ulagala Republika Srbija, ali i brojni
domaći i strani investitori. Imovina je velike vrednosti, a njeni pravi titulari ne
mogu se ni u kom slučaju zanemariti. Tako na primer, "Ineks ski centar
Brezovica" je od 1973. godine u sastavu beogradskog preduzeća "Ineks –
Intereksport", što je evidentirano i u izvodu iz sudskog registra.

Na Kosovu i Metohiji nije sistemski rešeno ni pitanje potraživanja prema

preduzećima koja se privatizuju: potraživanja preduzeća i banaka iz Srbije,
državni garantovani dugovi, ino-dugovi garantovani od strane banaka iz Srbije,
pitanje povezanih preduzeća, itd.

Kao i oštećeni vlasnici i poverioci su upućeni na sudsko ostvarivanje svojih

prava. Međutim, sudska zaštita svojinskih i prava poverilaca, na koju upućuje
Uredba Specijalnog predstavnika br. 2002/13 o osnivanju posebne komore
Vrhovnog suda Kosova, u praksi ne omogućava i njihovo efikasno ostvarenje.

Ova posebna komora, nadležna za sporove u vezi sa postupcima Kosovske

poverilačke agencije ima mešoviti karakter, tj. čini je pet sudija od kojih su tri
sudije međunarodne, a dve stanovnici Kosova, odnosno Albanci, što je apsolutno
nepovoljno za oštećene strane koje su u praksi najčešće Srbi.

Sudski postupci u kojima se dokazuju svojina i postojanje potraživanja su spori i

neizvesni, što je i osnovni problem, a titulari ne mogu da raspolažu svojim
pravima ni do okončanja ovih postupaka.

I u slučaju da srpski poverioci i vlasnici uspeju da svoja prava dokažu pred

albanskim sudom, sporna tačka je faktička mogućnost nadoknade starim
vlasnicima i poveriocima. Za ovu nadoknadu je namenjeno 80 odsto sredstava od
prihoda od prodaja u procesu privatizacije, koja se do okončanja sudskih
postupaka nalaze blokirana na posebnom računu KPA.

Kosovski proces privatizacije u potpunosti ignoriše pitanje denacionalizacije.

Iako u južnoj srpskoj pokrajini danas ne postoje pravni propisi koji regulišu

334
denacionalizaciju, ne bi trebalo zanemariti pitanje restitucije imovine
nacionalizovane posle Drugog svetskog rata 254 .

Veliki deo nacionalizovanog zemljišta na Kosovu i Metohiji pripada Srpskoj

pravoslavnoj crkvi 70.000 hektara obradivog zemljišta i šuma i 1.181 zgrada, što
joj je Zakonom o agrarnoj reformi iz 1946. i Zakonom o nacionalizaciji iz 1958.
oduzeto.

Ukoliko se proces privatizacije na Kosovu i Metohiji nastavi po principu "zakupa

na 99 godina sa pravom otuđivanja", velike su šanse da će SPC trajno izgubiti
crkveno zemljište, koje se zbog neizvršene denacionalizacije tretira kao društvena
svojina.

Naime, prema optimističnim procenama, svega 30 odsto ukupnih prihoda od

privatizacije predstavljaju strane investicije, a i taj procenat se pretežno odnosi
na investicije etničkih Albanaca. Jedan od razloga za izostanak investitora
drugih etničkih pripadnosti je i taj što KPA savetuje potencijalnim investitorima
da sami izvrše istraživanje preduzeća koje je predmet privatizacije. Loše opšte
stanje bezbednosti na Kosovu i Metohiji onemogućava potencijalne kupce,
naročito Srbe, da postupe po preporukama KPA. Često se događa, recimo, da je
kompletna dokumentacija o radu preduzeća koja se privatizuju najčešće samo na
albanskom jeziku.

Neretko, ima i pritisaka na učesnike tendera koji su nealbanci, čime se postojeća

diskriminacija dodatno pojačava. Takav je slučaj privatizacija hotela "Grand" u
Prištini, za koji je najveću ponudu dala jedna makedonska kompanija i tako
pobedila na tenderu, ali je zbog pretnji i pritisaka odustala od privatizacije, čime
je izgubila pravo da traži položeni depozit.

U izveštaju Kontakt grupe od 02. septembra 2004. apeluje se na Unmik i

privremene institucije da tendere učine transparentnim kao i celokupan proces
privatizacije. Međutim, sama procedura tenderske prodaje "novih preduzeća",
koja su predmet privatizacije, po svojoj prirodi je manje dostupna javnosti od
javne aukcije (licitacije). Tenderska procedura podrazumeva dostavljanje
zatvorenih ponuda, od kojih posebna komisija bira najbolju, dok javna aukcija
podrazumeva nadmetanje ponuđača, što znači da i javnost može da bude
prisutna.

Javnost, u slučaju tenderske prodaje na Kosovu i Metohiji, najčešće ne sazna za

najveću ponudu na tenderu, odnosno ko je novi vlasnik preduzeća. Tako je KPA
samo za prva dva kruga privatizacije objavila na svom sajtu imena novih
vlasnika, dok je za ostale krugove taj podatak nepoznat ili je kupac označen
šifrom (npr. kupac novog preduzeća "Krikos" je pod šifrom "P56", kupac motela
"Dardanija" je pod šifrom "P92".

Nedostatak odgovarajućih informacija, i u velikoj meri isključenje javnosti iz

procesa privatizacije ukazuju na to da transparentnost celog postupka ima samo
deklarativni karakter i otvara veliki prostor za mogućnost zloupotreba...

254 Treba napomenuti da je ovo jedan od osnovnih uslova za pristupanje EU

335
Preuzimajući mandat na Kosovu i Metohiji međunarodna zajednica se obavezala
da će obezbediti ispunjenje minimuma standarda bezbednog, dostojanstvenog i
demokratskog života, koji predviđa sva prava zajemčena priznatim normama
međunarodnog prava. Uzevši u obzir da je EU na Kosovu i Metohiji nadležna za
rekonstrukciju i ekonomski razvoj, a da na Kosovu i Metohiji ne važe ni odredbe
Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, makar u pravu
na život, rad i imovinu, onda se može postaviti pitanje da li su Kosovo i Metohija
pod desetogodišnjom upravom EU ostvarili evropske standarde i tekovine, te koji
stepen „pravne sigurnosti” očekuje i ostatak R. Srbije na putu do tamo.

336
VIII ZAŠTITA ARHIVSKE GRAĐE U POSTUPKU PRIVATIZACIJE 255

Iako je u pitanju jedna veoma ozbiljna tema, vezana za sve napred navedeno u
smislu privatizacije, zaštiti arhivske građe u postupku privatizacije posvećeno je
tako malo pažnje, da je ostala skoro neprimećena u moru ostalih problema
nastalih u toku ovog procesa.

Zastareli Zakon o kulturnim dobrima, 256 koji je na snazi od 1994. godine,

ne tretira privatnu svojinu u duhu tranzicionih zakona i uopšte nije
prilagođavan promenama koje je postepeno nametala tranzicija.
Norme ovog zakona su se mogle primenjivati selektivno, u zavisnosti od
konkretne situacije. Usled te praznine, primenjivala se pravna analogija koja
je pronalažena u nekim drugim pozitivnim propisima.

Možda najveći propust, koji je učinjen u toku privatizacije, a koji je van

domašaja očiju javnosti, jeste taj što je dozvoljeno da se dragocena arhivska
građa društvenih preduzeća, kao deo imovine, preda u posed svakom novom
vlasniku.

Tu se mora staviti primedba i na to da ni arhivistička služba u Srbiji nije

pravovremeno reagovala, pa nije zakonodavcu uputila predlog za izmenu ili
dopunu Zakona o kulturnim dobrima u delu koji se tiče zaštite arhivske
građe društvenog preduzeća do prodaje i nakon prodaje kapitala.

Sa druge strane, mnogi arhivi u R. Srbiji nisu ni bili spremni da preuzimaju

arhivsku građu privatizovanih preduzeća usled nedovoljnog smeštajnog
prostora, što je takođe dokaz o kratkovidosti države u pripremi tranzicionog
procesa. Ipak, čini se da ni arhivska služba uopšte nije shvatila širinu i
dubinu problema zaštite arhivske građe u postupku privatizacije društvenih
preduzeća, kao i posledice, koje će nastati njenom neblagovremenom
zaštitom.

Na osnovu člana 31, stav 1, tačka 2, Zakona o kulturnim dobrima, o

promenama koje su se dešavale kod društvenih preduzeća (prodaja putem
aukcija ili tendera, raskid ugovora o prodaji, imenovanje predstavnika
akcijskog kapitala, otvaranje stečaja i sl.), subjekti privatizacije su bili u
obavezi da zvanično obaveste nadležni državni arhiv.

Kako je Arhiv Užica jedan od retkih koji je pokušao da nešto učini po pitanju
arhivske građe u oblasti za koju je nadležan, uzećemo njihov primer i
zapažanja, jer deluje da je usamljen.

Do informacija o statusnim promenama subjektata privatizacije Arhiv Užica

je isključivo dolazio putem štampanih i elektronskih medija, interneta,

255 M. Dučić, Privatizacija društvenih i državnih preduzeća, raskid ugovora o kupoprodaji i posledice po

arhivsku građu.
256 Zakon o kultrurnim dobrima objavljen u Službenom glasiku R. Srbije, br.71/1994. Kao osnovni i jedini

zakon o zaštiti kulturnog nasleđa, važio je do septembra 2009. godine. Predlog novog Zakona o arhivskoj
građi je u skupštinskoj proceduri, ali se ne očekuju značajnije promene po pitanju zaštite dokumentacije u
postupku privatizacije, s obzirom na fazu ovog procesa, što čini nastalu štetu nepopravljivom, čak i bez
pokušaja da se nešto u tom pravcu učini.
337
Trgovinskog suda, ili ličnog poznanstva sa stečajnim upravnicima, što govori
o temeljnoj neorganizovanosti države po ovom pitanju. Iz navedenog razloga
su akcije Arhiva preduzimane sa zakašnjenjem, što je u neretkim slučajevima
imalo nepopravljivih posledica po arhivsku građu.

Ima mnogo primera loših privatizacija i »loših vlasnika«, koji su se uz ostalo i

prema dokumentaciji kupljenog preduzeća odnosili bahato i bez pažnje.
Skoro svi raskinuti ugovori o privatizaciji na području mesne nadležnosti
Arhiva Užice, kao po pravilu, za posledicu su imali nedovoljno sačuvanu
dokumentaciju, ili čak potpuno uništenu arhivsku građu.

Međutim, bilo je i slučajeva u kojima je promena vlasnika imala i dobar

efekat na zaštitu dokumentacije privatizovanog preduzeća, a jedan od njih je
privatizacija Duvanske industrije Nis. 257

Kako konstatuje arhivski savetnik, nakon privatizacije DIN Niš 2003. godine,
stvoren je tim od 50 ljudi, koji je radio na sređivanju i popisu celokupne
arhivske građe i registraturskog materijala preduzeća, tako da je nakon
obilaska registrature posle tri godine »utisak sveopšteg nemara potpuno
promenio i poprimio izuzetno pozitivne konotacije«.
Osvrćući se kritički na period od 2002. godine, od kada se intenzivirala
privatizacija, moglo se uvideti dosta propusta prilikom odabira kontrole
privatizovanih subjekata. U toku praćenja privatizovanih preduzeća, Arhiv
Užica se prvenstveno opredelio za veća preduzeća (privatizovane registrature),
koja su dobila novog vlasnika, dok su se manja preduzeća sporadično, po
potrebi, kontrolisala. Opravdanja za činjenje ili nečinjenje uvek ima, ali Arhiv
Užica sa jednim arhivistom na terenu nije mogao fizički da prati sve nastale
promene, kao i veliki broj stečajeva društvenih preduzeća koji su u
međuvremenu pokrenuti.

Obzirom da se Ugovor o privatizaciji kapitala, smatra punovažnim kada ga

potpišu kupac subjekta privatizacije i Agencija za privatizaciju, kada nastaju
konkretne tipske obaveze, s tim što ugovorne strane mogu regulisati i druge
međusobne odnose. Nije do sada poznat slučaj u kome je ovim ugovorom
regulisano pitanje zaštite arhivske građe subjekata privatizacije. Tako je
Arhiv ostao i bez prava uvida u sadržaj ugovornih obaveza prilikom prodaje
društvenih preduzeća.

Međutim, prateći uglavnom postupke stečaja, primećeno je kod subjekata

privatizacije kod kojih je došlo do raskida ugovora o privatizaciji, nakon čega
je otvoren stečajni postupak, da i stečajni upravnici često ignorišu obaveze
prema arhivskoj građi i registraturskom materijalu koji su se zatekli u
stečajnom dužniku nakon pokretanja postupka.

O opštem trendu društvene neodgovornosti treba skrenuti pažnju na slučaj

kada je početkom 2006. Agenciji za privatizaciju u Beogradu, upućen dopis u
kome se tražilo da, ova institucija kao odgovorna i ovlašćena strana za
sprovođenje postupaka privatizacije i stečaja, svim akterima stavi do znanja

257 Tekst arhivskog savetnika Ljiljane Đurovic »Čuvanje, zaštita i smeštaj... DIN«, Arhivski glasnik društva
arhivista Srbije za 2009., dvobroj 7- 8, str. 28, 29.
338
da moraju poštovati propise koji regulišu materiju zaštite arhivske građe,
odnosno blaga.

Od Agencije za privatizaciju je veoma brzo dobijen lakonski odgovor,

obrazložen sa nekoliko rečenica. Naime, u odgovoru stoji da se Arhiv obrati
zakonodavcu i da se kroz formu izmene i dopune propisa, koji uređuju zaštitu
arhivske građe, reši uočeni problem nastao kod privatizovanih i drugih
subjekata privatizacionog procesa.

Čini se da je Arhiv Užica bio jedina ustanova koja se obratila Agenciji za

privatizaciju u pokušaju da aktivno rešava probleme arhivskog blaga na
temeljima pažnje dobrog domaćina.

Na osnovu navedenog se može zaključiti da zaposleni u Agenciji za

privatizaciju, ili ne poznaju dovoljno propise za čije su sprovođenje po
Zakonu odgovorni 258 , ili ih samo primenjuju u smislu ekonomskog efekta,
koji je kako se to može oceniti izostao. 259

Čini se da i danas nakon 20 godina od početka sptovođenja postupka

privatizacije nije izvršena značajnija i sveobuhvatnija analiza koja bi pokazala
kakva je i kolika šteta nastala na dokumentaciji onih preduzeća koja su
privatizacijom dobila loše vlasnike i kod kojih je došlo do raskida ugovora.
Činjenica je da su novi vlasnici često bacali i uništavali arhivsku
dokumentaciju bez ikakve kontrole i učešca Arhiva, jer ih je uglavnom i pre
svega zanimala samo tekuća finansijska dokumentacija. U praksi ima
primera uništenja dokumentacije privatizovanog preduzeca od osnivanja,
među kojima su razne kategorije dokumenata organa upravljanja, tehnička
dokumentacija pa i dokumentacija o zaradama zaposlenih. Tako preuzeta
dokumentacija uglavnom ostane nekompletna, a ono što se prvo uoči da
nedostaje su podaci o zaradama radnika, koji su u stvari najtraženija
kategorija dokumenata nakon preuzimanja od strane Arhiva.

Tranziciju, a u užem smislu privatizaciju, kako na ekonomskom planu tako i

na terenu zaštite arhivske građe, do sada je pratilo često nepoštovanje
propisa, bahatost i nedomaćinsko ponasanje. Od samog početka opštih
tranzicionih promena, a kasnije u postupku trajanja privatizacionog procesa,
napravilo se dosta nepopravljivih grešaka i na polju zaštite arhivske građe,
koja je stvarana u pedeset godina socijalistiičkog razdoblja, ali često i duže od
toga.

Kako posao na preuzimanju i zaštiti dokumentacije socijalističkog perioda još

uvek traje, treba istaći određene razloge koji su doprineli navedenoj situaciji:

258 Zakon o stečajnom postupku Sl. gl. R. Srbije, br. 84/2004 i 85/2005) ne pominje posebno arhivsku
građu i registraturski materijal. Pošto arhivska građa predstavlja deo imovine preduzeća, pravnom
analogijom se može lako utvrditi da poslovna dokumentacija jednog preduzeca predstavlja deo imovine
istog, i da se prema njoj mora odnositi kao dobar domacin.
259 Ministar privrede Srbije je doneo Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje

stečajnom masom (Sl. Glasnik R. Srbije, br. 84/2004) kojim se utvrđuje devet nacionalnih standarda, a
upravo deveti nacionalni standard uređuje način, vođenje i čuvanje evidencija i dokumentacije u postupku
vođenja stečaja. U njemu su propisana sva postupanja sa dokumentacijom, od otvaranja postupka do
likvidacije stečajnog dužnika.
339
1. Propisi koji uređuju zaštitu arhivske građe nisu menjani niti prilagođavani
punih 16 godina, iako je za to bilo mnogo razloga.
2. Nedovoljno praćenje tranzicionih promena i odsustvo primene iskustava u
postupku privatizacije državnog i društvenog kapitala iz zemalja iz okruženja.
3. Gotovo nikakva saradnja arhivskih ustanova i Ministarstva kulture po pitanju
primene propisa o zaštiti arhivske građe u procesu tranzicije.
4. Neznatna saradnja arhivskih ustanova Srbije u primeni propisa i odsustvo
razmene iskustava i drugih informacija, osim dobre saradnje arhivskih ustanova
Zapadne Srbije, ukupno 7 Arhiva.
5. Nedostatak komunikacije i saradnje po pitanju primene tranzicionih propisa
sa Agencijom za privatizaciju i drugim nadležnim subjektima.
6. Nespremnost arhivskih ustanova da preuzimaju arhivsku građu pravdajuci to
nedovoljnim smeštajnim prostorom.
7. Konzervativnost, nedovoljna obučenost i nesnalaženje arhivista u tranzicionim
promenama.
8. Nedovoljni novčani i materijalni resursi arhivskih ustanova.
9. Predug period do otvaranja stečajnog postupka,, posebno jer ima dosta
slučajeva da pojedina preduzeća ne rade ni po nekoliko godina, što izaziva
opisane posledice.
10. Nesaradnja Ministarstva kulture i Ministarstva ekonomije (privrede), po
pitanju zaštite arhivske graže privatizovanih preduzeća.

Uz sve navedeno treba istaći i sporadična pozitivna iskustva Arhiva, koja se

pre svega odnose na dobru saradnju sa Trgovinskim sudom, stečajnim
većima i sudijama, kao i sa pojedinim stečajnim upravnicima, koji su glavni i
odgovorni operativci u stečajnom dužniku. Svakako se moraju pomenuti i
stavovi koji su doneti u periodu od 2005. na sastancima podružnice Društva
arhivista Zapadne Srbije, ukupno 7 arhivskih ustanova. Na ovim sastancima
iznosena su nova iskustva i dobijane pravovremene informacije, koje su
svakako olakšale rad arhivistima na terenu čiji je zadatak bio da sačuvaju
arhivsku građu od uništenja.

Tranzicija, koja je srpsko društvo zahvatila pre dvadeset godina, traje i dalje i
neizvesno je kada će biti njen kraj, s obzirom na opisano činjenično stanje.
Ekonomske posledice ovih promena biće i dalje analizirane kako bi se utvrdili
njeni tačni efekti. Nestanak pretežnog modela vlasništva, tj. društvene svojine
u arhivskoj službi nije propraćen na zadovoljavajući način. Takođe, jos uvek
nije urađena ni ozbiljna analiza, koja bi pokazala stvarne efekte zaštite
dokumentacije pretežno socijalističkog perioda. Iako je možda kasno sada se
baviti krivicom ili propustima pojedinaca ili institucija, svakako je potrebno
navesti postojanje širokog spektra odgovornih za ove kolektivne društvene
propuste koji su se desili tokom procesa privatizacije.

Tako je zbog brzopletog i nedovoljno kvalitetno zaokruženog sistema

tranzicionog puta učinjen jedan od najvecih propusta (sada se može reći
možda i svesno) neblagovremenom zastitom arhivske građe koja je nastala u
radu hiljada društvenih preduzeća do momenta njihove privatizacije. Ovde je
važno istaći činjenicu da je među njima bilo i preduzeća koja su postojala od
1884. godine, a čije je arhivsko blago nestalo u bahatosti i nepažnji, ali i
očiglednoj tvrdoglavoj nezainteresovanosti države da čuva svoju istoriju.

340
U tome je zakonodavac propustio period dug 17 godina da donošenjem novih,
ili izmenom postojećih propisa, onemogući prenošenje građe novim
vlasnicima preduzeća, iako se u praksi ipak pokazalo da su nove gazde
najčešće loši domaćini.

Tako postaje očigledno da sadašnja tendencija kojom arhivi pojačanim

nadzorom ili češćim pregledima arhivske građe novih vlasnika, ipak ne
mogu ispraviti sistemske propuste koji su već davno učinjeni
nepovratno i nenadoknadivo, čemu je u mnogome doprineo i bahat
odnos državne uprave nadležne za ovaj proces, kako u ovom, tako i u
mnogim drugim segmentima.

341
ZAKLJUČCI I IMPLIKACIJE ZA BUDUĆA ISTRAŽIVANJA

Postaje jasno da su posledice koje je ostavila privatizacija kako u našoj zemlji,

tako i inače, izuzetno ozbiljne i trajne. Privatizaciju često prate korupcija,
kriminal i razne vrste malverzacija, koje se uvek obavljaju između onih koji su
njeni učesnici na svim stranama, uključujući i službena lica države.

Nesagledive posledice koje ostaju za takvim radnjama često ostaju

neprocesuirane i često za sobom ostavljaju dugoročne posledice, nepoverenje
građana, radnika i investitora u državu. To nadalje izaziva probleme razvoja, jer
ko bi ulagao u društvo u kome nema sigurnosti i izvesnosti. Tako u senci
negativnih primera ostaju i oni retki primeri uspešne transformacije svojine.

Potreba za rešavanjem ovih problema iziskivala je neka zakonska rešenja kojima

bi se na adekvatan način zapretilo onima koji se bave korupcijom i kriminalom u
privatizaciji, time što su države počele da u krivično-pravne propise uvode nova
krivična dela, kojima je ukinuta vremenski oročena zastara, tako da za takva
krivična dela, u zavisnosti od države, period zastarelosti traje od 5, 20, pa i 30
godina, a u nekim državama takva dela nikada ne zastarevaju, upravo iz razloga
njihove društvene štetnosti i opasnosti. Naravno, kada je reč o posledicama, one
veoma često mogu biti nepopravljive i nenadoknadive.

U međuvremenu sve se više govori o porastu broja krivičnih prijava podnetih

radi izvršenja krivičnih dela iz ove oblasti, ali procesuiranje, odnosno broj
rešenih slučajeva takvu tendeciju ne prati.

Za razliku od Republike Hrvatske, koja odnedavno ima zakon po kome krivična

dela učinjena u privatizaciji ne zastarevaju, Srbija takav propis nema. Čini se da
se o njegovom donošenju i ne razmišlja, uprkos bezmalo katastrofalnim
posledicama privatizacije. Kao odbrana stava za nedonošenje ovakvih propisa je
to da su rokovi za zastarevanje ovih krivičnih dela učinjenih u privatizaciji vrlo
dugi – čak 30 godina.

Međutim, po zakonodavstvu Republike Hrvatske, krivičnim delima učinjenim u

privatizaciji smatraju se i nesavesno poslovanje, prouzrokovanje stečaja,
zloupotreba položaja i ovlašćenja u privrednom poslovanju, zaključenje štetnog
ugovora, nedopuštena trgovina, utaja poreza i doprinosa i drugih davanja,
prevara, pronevera, falsifikovanje službenih dokumenata, nesavestan rad u
službi, primanje i davanje mita, izbegavanje carinskog nadzora i slično, odnosno
mnoga dela koja su u brojnim izmenama naših krivičnih propisa jednostavno
izbrisana, a postojala su.

U privatizaciji je, poznato je, bilo spornih slučajeva, a svakako neki od

najpoznatijih su kupovine preduzeća u Vojvodini novcem čije je poreklo sumnjivo
(mahom od trgovine narkoticima, kako je u većini slučajeva prezentirano od
strane nadležnih državnih organa). Tako se danas lica koja su prethodno
predstavljana kao važni investitori transformišu u osumnjičene za organizovani
kriminal, koje tužilaštvo za organizovani kriminal tereti za najteža krivična dela.

Postavlja se pitanje da li se u uređenoj pravnoj državi i tržišnoj ekonomiji može

desiti da pripadnici narko kartela godinama važe za ugledne investitore, odnosno
342
kako je moguće da su privatizacioni propisi učinjeni toliko šupljim da je kroz
njih moglo proći toliko sumnjivog kapitala? Da država nije znala da mogućnost
pranja prljavog novca ne postoji u privatizaciji, to ne stoji, jer su brojne
institucije i pojedinci na sva zvona upozoravali o tome, ali nijedna vlada nije
želela da čuje niti to uredi, već je novac spornog porekla svesrdno prihvatala kao
dragoceni budžetski priliv.

Činjenica je da je privatizacija društvene svojine, u velikom delu okončana, a da

su za prodaju ostala preduzeća za koja se pretpostavlja da nisu interesantna
investitorima. Međutim niko se nije zapitao zašto danas u 2011. godini ima i
preduzeća koja su prečamila punu deceniju u registratorima Agencije za
privatizaciju, a da se niko njima nije ozbiljno bavio niti ih ponudio na prodaju?

Zbog velikog broja raskida kupoprodajnih ugovora, a radi socijalnog mira, država
je posegla za podržavljenjem većinskog kapitala nakon raskida ugovora o
privatizaciji. Svi oni koji žele da činjenice sagledaju realno znaju da je u pitanju
rešenje koje je u svojoj suštini veliki trošak za budžet. Zato treba istaći da danas
imamo preko 630 raskinutih privatizacionih ugovora, odnosno skoro isto toliko
preduzeća koja su barem na neki način vraćena na državne subvencije.

Računica je takva da je, primera radi, od početka godine do danas u Srbiji

privatizovano samo nekoliko preduzeća, a u istom periodu raskinuta su 22
kupoprodajna ugovora. To znači da je u tom periodu došlo do podržavljenja još
22 preduzeća, tj. dobijeno je isto toliko korisnika budžetskih subvencija. Državne
subvencije ovim preduzećima su po svom obimu mnogo puta veće od prihoda od
privatizacije, pa se mora postaviti pitanje odgovornosti što se u godini najveće
budžetske krize masovno proizvode ovakvi budžetki zavisnici?

Kada se raskine privatizacioni ugovor, preduzeće se vraća u nadležnost Agencije

za privatizaciju. To, međutim, nije garancija da će ona uspeti da tom preduzeću
u kratkom roku pronađe novog vlasnika. Tako je oko 200 takvih preduzeća na
kraju završilo u postupku stečaja, koji opet sprovodi Agencija za privatizaciju
kao stečajni upravnik. Ponovo je prodato 117 preduzeća, a Agencija je i dalje
nadležna za još 256 preduzeća u kojima upravljaju zastupnici kapitala do
ponovne privatizacije 260 .

Procenjuje se da je od septembra 2008. do septembra 2010. godine u najvećem

obimu kao posledica loše privatizacije bez posla ostalo 440.000 radnika. Za ovaj
isti period je na prethodnim izborima najavljeno otvaranje 500.000 novih radnih
mesta. Kada se ova dva broja povežu, promašaj procene države u ovom važnom
segmentu je za celih 900.000 izgubljenih radnih mesta.

Prema podacima Nacionalnoj službi za zapošljavanje prijavljeno je oko 730.000

nezaposlenih lica. Brojni ekonomisti s pravom smatraju da ih je bar za polovinu
više, jer se ne prijavljuju Nacionalnoj službi za zapošljavanje svi koji su ostali bez
posla.

260 J. Rabrenović, Politika 02.06.2011.g.

343
Suštinski zaposlenost kod nas kontinuirano opada već 22 godine, a danas nam
je produktivnost na nivou kao pre 31 godine 261 . Zaposlenost raste samo u
zdravstvu, obrazovanju i državnoj upravi, ali ne i u realnom sektoru. Znači ne
doprinosi se, ali se više troši!

Neodrživa nesrazmera zaposlenosti u javnom i privatnom sektoru može se

otkloniti samo povećavanjem broja zaposlenih u prerađivačkoj industriji, što je
stav celokupne stručne javnosti. Samo tako mogu da se ostvare veći poreski
prihodi za lakše finansiranje javnog sektora i održavanje javnog duga, ali naša
ekonomija ne ide u tom pravcu. Dobar deo nastanka i razvoja ovog problema
može se pripisati privatizaciji, čije je promašaje samo jasnije pokazala svetska
ekonomska kriza.

Ukoliko analiziramo ekonomsku politiku i pogledamo rezultate koji su u Srbiji

postignuti do izbijanja svetske ekonomske krize, lako ćemo zaključiti da se u
pogrešnoj ekonomskoj politici kriju fundamentalni uzroci kolapsa srpske
privrede.

Umesto da se posveti izgradnji adekvatne institucionalne infrastrukture za

tržišnu privredu, uspostavljanju vladavine prava i stvaranju optimalnih uslova
za konkurenciju i dugoročno održiv privredni rast, srpska vlast se posle 2000.
opredelila za ekonomsku politiku koja se pokazala izuzetno neuspešnom u svim
državama gde je do tada primenjivana.

Ekonomska politika se bazirala na temeljima Vašingtonskog konsenzusa –

neoliberalnom programu reformi koji su sačinili Međunarodni monetarni fond,
Svetska banka, Ministarstvo finansija SAD i USAID i čiji su osnovni elementi
stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. 262

Stabilizacija je uglavnom svedena na stabilan kurs dinara, tačnije politiku

precenjenog kursa dinara koja poskupljuje domaću robu na inostranom tržištu i
destimuliše izvoz, a podstiče uvoz, pošto strana roba postaje jeftinija.

Radikalna liberalizacija koja je sprovedena odmah na početku, doprinela je

dodatnom „gušenju“ domaće proizvodnje – prosečna uvozna carinska stopa
svedena je na jednocifrenu (u kratkom roku je smanjena na trećinu), a ukinuta
su i gotovo sva vancarinska ograničenja, tako da danas imamo pad u domenu i
carina, i poreza i akciza, uprkos njihovom konstantnom uvećavanju, posebno
kada su u pitanju naftni derivati.

Današnje posledice jasno ukazuju na to da model privatizacije prodajom, u kome

se ostvaruju prihodi, uglavnom, isti ne koriste za privredni razvoj nego za tekuću
budžetsku potrošnju, što je na dugi rok pogubno.

Do izbijanja svetske ekonomske krize, većina društvene imovine je rasprodata, a

najatraktivniji deo, takozvano „porodično srebro“, prešao je u najvećem delu u
ruke stranaca i kriminalaca, a samo malim delom u ruke onih koji su pravi,
odnosno željeni vlasnici – strateški investitori. Uprkos svim prihodima od

261 Miroslav Zdravković, urednik portala makroekonomija

262 dr Jovan B. Dušanić 21.4.2010. godine
344
privatizacije, spoljni dug, koji je krajem 2000. iznosio manje od 11 milijardi
dolara (i pored otpisa 4,7 milijardi dolara) već je u 2008. dostigao 30 milijardi
dolara, a danas približno 35.

Srbija je zabeležila devizni priliv od preko 30 milijardi dolara samo po osnovu

privatizacionih prihoda, donacija i novih zaduživanja u inostranstvu. Približno
isti iznos priliva zabeležen je po osnovu deviznih doznaka iz inostranstva. Taj
priliv je, umesto u razvoj privrede, najvećim delom bio usmeren u potrošnju. U
svim godinama od 2001. potrošnja je u Srbiji veća od BDP-a, što će reći da
jednostavno uvek više trošimo nego što stvaramo. Tako je u 2006. godini
potrošnja bila za neverovatnih 35 odsto veća od BDP-a.

Država se godinama ponašala kao seoski bećar koji ništa ozbiljno nije radio,
osim što je rasprodavao očevinu i zaduživao se kod komšija da bi sve to odmah
„protraćio na bolji život“.

Spoljnotrgovinski deficit, koji je u Srbiji do 2000. bio manji od dve milijarde

dolara godišnje, u prvoj polovini 2008. iznosio je mesečno više od jedne milijarde
dolara. Broj zaposlenih u Srbiji je 2007. godine i u apsolutnom iznosu manji
nego 2001 (sa tendencijom konstantnog pada), a industrijska proizvodnja je za
4,75 odsto manja nego poluratne 1998.

Prema podacima Evropske banke za obnovu i razvoj, u periodu 2000-2007, od

29 zemalja u tranziciji 14 je imalo viši, a tri zemlje sličan rast BDP kao Srbija.
Ovakav rast BDP-a je više nego skroman, imajući u vidu izuzetno nisku
statističku osnovu sa koje se startovalo posle velikog pada BDP-a u devedesetim
godinama, i velikih deviznih priliva kroz privatizaciju, donacije i nova zaduženja i
normalizaciju odnosa sa svetom.

Poražavajuće je to što je sama struktura rasta BDP-a godinama takođe jasno

pokazivala da sa 80 odsto u tom rastu učestvuju sektori trgovine, saobraćaja i
finansijskog posredovanja – tj. sektori koji se po svojoj prirodi ne smatraju
motorima rasta i samim tim ne obezbeđuju stabilan dugoročan i održiv
ekonomski rast.

Domaća proizvodnja je dobrim delom ugušena, a BDP raste iz godine u godinu.

To se može ukratko objasniti na sledeći jednostavan način: Velike količine
uvezenih roba treba prevesti (što generiše rast saobraćaja), te količine robe treba
prodati (što generiše rast trgovine), a pošto stanovništvo nije dovoljno bogato i
platežno sposobno, njemu se odobravaju krediti da bi je kupili (što generiše rast
finansijskog sektora), a što sve zajedno generiše neodrživi razvoj.

Istina da je inflacija od 40 odsto, koliko je iznosila 2001, u narednim godinama

smanjivana i u 2007. svedena na oko 10 odsto, koliko je bila i 3 godine kasnije u
2010. godini. Međutim, teško je smatrati i to nekim uspehom pošto se Srbija na
listi Svetskog ekonomskog foruma, sačinjenoj po visini inflacije u 2007, nalazila
na neslavnom 124. mestu od ukupno 131 rangirane zemlje. I u periodu 2010-
2011. godina mi smo i dalje na 115. mestu od 139 zemalja po stopi inflacije.

Manji pad BDP-a u Srbiji, na početku svetske krize, od mnogih razvijenijih

zemalja, isto tako nije posledica adekvatnih mera kojima je srpska vlada
345
uspešno „parirala“ svetskoj ekonomskoj krizi, nego slabosti naše privrede. Pre
svega zbog malog obima proizvodnje i njene loše strukture i izrazito malog izvoza.

U opsežnom istraživanju koje je uradila grupa slovenačkih ekonomista,

konstatuje se da je najozbiljnija posledica globalne krize bio iznenadni kolaps
svetske trgovine, koji se dogodio između trećeg kvartala 2008. i drugog kvartala
2009, te je pad svetske razmene bio mnogo veći od pada BDP-a. Zbog toga su
globalnom krizom najviše bile pogođene zemlje koje su veliki izvoznici i
proizvođači roba trajnih potrošnih i investicionih dobara. Iz podataka o recesiji
koje oni navode vidimo da je pad BDP-a u drugom kvartalu 2009. u odnosu na
prethodnu godinu iznosio u Nemačkoj 7,1 odsto, u Švedskoj 7 odsto, a u Srbiji
3,5 odsto i Makedoniji 1,4 odsto. 263

Na spisku zemalja po visini BDP u 2009. godini Srbija se nalazila na 63. mestu
sa 5.819,00$, a godinu dana kasnije, Srbija je zabeležila pad za 19 mesta sa
BDP-om od 5.262,00$, tj. 2010. godinu je završila na 82. mestu iza Hrvatske
(44), Crne Gore(75), ali i afričkih zemalja poput Namibije, Bocvane i Surinama. U
2010. su nas pretekle i zemlje poput izolovane Belorusije, Azejrbedzana i
Kolumbije, što je pokazatelj rezultata reformskih procesa.

Obe aktuelne tvrdnje, da je svetska kriza odgovorna za probleme srpske privrede

i da se Srbija uspešno nosi sa njenim posledicama, isto tako su tačne koliko i
tvrdnje bivšeg potpredsednika ekonomskog dela srpske vlade, koje smo slušali
na početku svetske ekonomske krize, da će nas globalna kriza zaobići i da ona,
čak, predstavlja našu razvojnu šansu.

MMF i visoki vladini funkcioneri ekonomske politike u Srbiji saglasni su da je

„iscrpljen dosadašnji model razvoja“, te da su neophodne korenite promene u
ekonomskoj politici, ili tzv. reforma reformi. Ta teza je saopštena tek posle deset
godina dosadašnjeg modela razvoja koji je uporno forsiran i finasiran.

Kako će izgledati nova ekonomska politika za sada nije poznato, ali situacija je
bez promene i u vreme svetske ekonomske krize nastavlja se i sa prodajom
„porodičnog srebra“ i ubrzanim zaduživanjem u inostranstvu.

Državna politika privlačenja investicija je veoma loša, i čini se da puno više košta
nego što donosi. Sve su češći slučajevi u kojima država daje podsticaje koji su
znatno veći od ulaganja investitora. Krajnje su neobični slučajevi u kojima
sredstva na ime podsticaja inostranih investitora države Srbije, tačnije novac
poreskih obveznika, ne samo da investitoru odmah omogući da dobije svoje
ulaganje nazad, nego investitoru od toga preostaje još novca kojim može duži
vremenski period da isplaćuje minimalne zarade zaposlenima.
Slična situacija je i sa Niteksom iz Niša, koji je kupio italijanski Beneton.
Niteksova imovina je plaćena nešto preko 3 miliona eura, a prema nekim
procenama ovaj projekat će prema scenariju sličnom prethodnom državu koštati
možda i oko 20 miliona.

263Neće biti da su srpski ekonomski eksperti bili mnogo uspešniji u ublažavanju posledica svetske
ekonomske krize od ekonomskih eksperata vlada Nemačke i Švedske i da su veće umeće, čak i od naših,
pokazali vladini ekonomski funkcioneri Makedonije, a naročito Albanije, koja je zabeležila pad BDP-a od
samo 0,7 odsto.
346
Sve je više primera u kojima država, kao u slučaju Niteksa, u stvari prodaje
nepokrenu imovinu, bez opreme i radnika i to naziva privatizacijom. To nije
privatizacija, već najobičnija prodaja imovine sa nekim naznačenim budućim
obavezama kupca vezanim za nju. Ipak, niko ne pominje milione evra obaveza
(recimo Niteksa i svih ostalih koje država tako prodaje) koje država preuzima
kako bi kupcu predala preduzeće bez dugova i radnika. Ovakvom tendencijom
stalnih minusa iz procesa privatizacije država može samo da bankrotira i doživi
potpuni kolaps.

Niko ne posmatra sa zabrinutošću ni to da sada polako počinju da se pojavljuju i

negativni rezultati međunarodnih arbitraža i drugih sudskih sporova koje su
pokrenuli investitori, a kojima je Agencija za privatizaciju neosnovano raskinula
ugovor o privatizaciji.

Tako recimo danas Srbi Iliću država mora da isplati tri miliona evra i milion dolara
odštete po osnovu odluke Veća Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu kojom se
se kompaniji "Uniworld Holdings Limited" (UHL) vlasnika Srbe Ilića, američkog
biznismena srpskog porekla, moraju vratiti sve akcije niškog „Srbija turista“ uz to
da mu se isplati odšteta od tri miliona evra i milion dolara sa kamatom.

Ilić je, prema presudi, obavezan da uloži još 3,36 miliona dolara u „Srbija turist“
kako bi ispunio sve obaveze predviđene ugovorom.
Podsećanja radi, Ilić je 2003. godine za 1,1 milion dolara kupio niški „Srbija
turist” u čijem vlasništvu se nalazilo osam hotela i motela, uz investicioni
program od devet miliona dolara za period od tri godine.
Agencija za privatizaciju raskinula je u junu 2006. kupoprodajni ugovor sa njim,
uz obrazloženje da Ilić nije ispunio preuzete ugovorne obaveze ni posle naknadno
ostavljenog roka. Nakon toga Ilić je pokrenuo sudski spor pred Međunarodnim
arbitražnim sudom u Parizu koji je nedavno doneo konačnu presudu u njegovu
korist.
U tom postupku je utvrđeno da je Agencija za privatizaciju nezakonito raskinula
ugovor sa Ilićevom firmom. Međunarodni sud je u presudi konstatovao da ugovor
o kupoprodaji postoji i da je i dalje na snazi, te da je UHL ponovo vlasnik
997.824 akcija, to jest većinski vlasnik „Srbija turista“. Konstatovano je da je
UHL ispunio ugovorne obaveze i da je izvršio obavezu održavanja poslovne
aktivnosti, odnosno da se ukupni prihod „Srbija turista“ u 2004. godini u
odnosu na 2003. godinu povećao za 15 odsto, a u 2005. godini 36 odsto. Ova
Odluka arbitražnog suda je konačna i obavezujuća! 264

U Agenciji za privatizaciju, pak, smatraju da je odluka „u potpunoj suprotnosti

sa propisima Republike Srbije”, dok na svom sajtu objavljuju samo odluku
kojom je Srbija dobila spor za „Putnik”. Naime, Međunarodni arbitražni sud je
pre nekoliko meseci odlučio da je Ilićev „Junivorld” obavezan da isplati Agenciji
za privatizaciju 860.000 dolara povodom raskida kupoprodajnog ugovora za
beogradsko preduzeće „Putnik”.

264 – Advokat Nebojša Stanković, jedan od članova pravnog tima koji je zastupao Ilića pred sudom u Parizu.
347
Sud je u ovom slučaju odlučio da je legitiman raskid ugovora i naplata
bankarske garancije. Agencija za privatizaciju je sredinom jula 2005. godine,
nakon više upozorenja i naknadnih rokova, raskinula sa „Univorld-om”
kupoprodajni ugovor za „Putnik” zato što kupac nije ispoštovao obaveze
investiranja.

Ovde se mora primetiti činjenica da će Srba Ilić sve investicije i kaznu isplatiti od
3 miliona evra, 1 milion dolara i pripadajuće kamate i ostati vlasnik „Srbija
turista“. Treba uzeti u obzir i činjenicu da je država godinama raspolagala
imovinom „Srbija turista“, što često završi neslavno, pa se može pretpostaviti da
će tu Srba Ilić verovatno nači još osnova za tužbe i naknade štete od države po
osnovu postupanja Agencije za privatizaciju sa njegovom imovinom.

Nije dakle sporno da je Agencija za privatizaciju poprilično lagodno raskidala

privatizacione ugovore brojnim investitorima, na potpuno sličan način ne
razmišljajući podrobno o posledicama koje mogu uslediti. Recimo, često se
dešavalo da se jednom investitoru koji je kupio više subjekata privatizacije, zbog
jednog slučaja raskinu svi ugovori. Dokaz za to je pored ostalih i Srba Ilić. Zato
svakako treba postaviti pitanje materijalne odgovornosti, pa i krivične onoga ko
je potpisao stav Agencije da je pronašao razloge za raskide onih ugovora, radi
kojih država mora da plaća milionske odštete i snosi odgovornost? 265

Šta će biti ako tako bude i u brojnim drugim slučajevima, a među kojima ima i
takvih da je investitor Agenciji za privatizaciju dostavio nalaz revizora o
izvršenim investicionim ulaganjima prema ugovoru, a ugovor se od strane
Agencije raskida, jer ona ne prihvata nalaz ovlašćenog revizora ili ga ignoriše.

Autor stoga želi da istakne da ovakvo rukovođenje privatizacijom ne doprinosi

nijednom njenom cilju ili načelu, već samo tome da se shvati da Agencija za
privatizaciju u stvari jede supstancu države, dok se igra sa njenom imovinom.
Koliko tome doprinosi kadrovska politika sadašnjeg direktora i onih koji su
njemu nadređeni tvrdoglavo govore rezultati i činjenice.

Jedan prijatelj autora, poznati ekonomista je neke 2005. godine, dok je autor bio
konsultant u Agenciji, dao nekih 14 preporuka o tome gde Srbija ne sme grešiti
na svom tranzicionom putu. Ove preporuke su bazirane na iskustvu Leszeka
Balcerowicz-a, profesora ekonomije na Warsaw School of Economics (WSE),
bivšeg zamenika premijera i ministra finasija, bivšeg predsednika Narodne banke
Poljske (NBP). Inače profesor Balcerowicz je arhitekta poljske ekonomije i reformi
započetih 1989. godine, pa je stoga moguće analizirati da li smo pali na svim
poljima kojima se ove preporuke bave.

Njegove preporuke glase:

1. Pravosudni sistem – napravite sistem u kome nema puno korupcije, gde se

trgovinski sporovi mogu rešavati vrlo brzo i na više ili manje čist način. Morate
izbegavati po svaku cenu situaciju u kojoj se osumnjičeni u privrednim

265Samo ovaj kiks je verovatno pojeo dobar deo prihoda od privatizacije za ovu godinu, uzevši u obzir da je
prodato samo nekoliko preduzeća u prvih 6 meseci ove godine.
348
sporovima drže godinama u pritvoru pre sudskog postupka (ovo je košmar
poljskog sistema).

2. Nizak porez na dobit. Srpski porezi su očigledno već dovoljno niski. Držite ih
tako! U Poljskoj postoji novi plan da se PDV podigne na 15%, porezi na zarade na
15% kao i porez na dobit preduzeća na 15%, takođe. Zašto da ne odredite 12%
za sva ova tri poreza u Srbiji (da budu na nivou poreza na dobit preduzeća)

3. Veoma jednostavan poreski zakon sa vrlo jasnim pravilima. Investitor

mora da zna tačno koliki će porez da plati. Ne možete imati situaciju da se
poreski zakon može tumačiti drugačije od strane različitih regionalnih poreskih
organa.

4. Niska cena radne snage - jednostavan i jeftin porez na zdravstvo, porez na

penzije (vlade vole da zovu ove poreze "doprinosi", a smešno je što su nacisti zvali
svoje posebne poreze za poljoprivrednike u okupiranoj Poljskoj – upravo
doprinosi)

5. Niski troškovi radne snage su takođe povezani sa lakoćom otpuštanja

radnika, bez posebnih privilegija kao što su porodiljsko bolovanje, bez doprinosa
za radnike kulturnih fondova i drugih. Svi se u tome upoređuju sa Amerikom, ali
to nije ispravno, jer u Americi je lako otpustiti radnike, ali istovremeno je i lako
naći posao, za razliku od naših uslova.

6. Lokalne vlasti igraju veoma važnu ulogu. Oni treba da budu u mogućnosti
da na primer izdaju dozvole za izgradnju, u veoma kratkom vremenskom
periodu.

7. Zapamtite da je mnogo loših zakona koji se odnose naročito na zaštitu

životne sredine. U Poljskoj, na primer, ako vaše preduzeće stvara više od 1 tone
godišnje otpada, morate imati dozvolu da radite takav posao koju vam izdaje
lokalna vlast. To je apsurdan zakon ako se uzme u obzir da jedna velika porodica
verovatno stvara više otpada...

8. Uklonite sve koncesije. Ako neko želi da izgradi drugu fabriku cigareta ili
vinariju ili destileriju, da uvozi vozila, uvozi reciklirani papir, itd. neka to uradi
bez ikakvog uplitanja vlade.

9. Nemojte čak ni razmišljati o stvaranju industrije "nacionalnih šampiona"

ili preduzeća od "strateške važnosti". Na kraju bi samo stvoriti više nereda.
Niko, a naročito ne vlada nije u stanju da napravi dobar izbor takvih sektora. Na
kraju ostatak vaše privrede će subvencionisati takve "šampione". Duboko
verujem da ne postoji industrijska politika koja je najbolja industrijska
politika.

10. Razmislite o posebnim ekonomskim zonama. One su veoma primamljive,

ali zašto cela Srbija nije napravljena kao posebna ekonomska zona?

11. Koristite novac donatora za vaše marketinške kampanje. Koristite

lokalne PR-kompanije da smanjite troškove. Razmislite o promovisanju već
postojećih uspešnih priča.
349
12. Nemojte privilegovati strane investitore. Priuštite i domaćim i stranim
investitorima isti tretman. Jedini izuzetak je početni period kada biste mogli da
napravite veliku međunarodnu priču o nekoj od međunarodnih kompanija koja
investira u Srbiju. Izbegavajte Poljske greške, gde su na primer FIAT-u i
francuskom Telekomu dali veštačku zaštitu, što je na kraju stvorilo velike
probleme za razvoj Poljske automobilske industrije i poljskog Telekoma
(do danas je internet konekcija u Poljskoj jedna od najskupljih na svetu -
zbog koncesione politike)

13. U Poljskoj je postojao veliki biznis popravke nemačkih automobila. Na

stotine malih radionica su zapošljavale desetine hiljada ljudi da popravljaju
pokvarene automobile uvezene iz Nemačke. Proizvođači automobila prinudili su
vladu 2001. godine (ili su možda podmitili vladu) da zatvore poljske granice za
uvoz takvih automobila (pod izgovorom zaštite životne sredine i slično). Na kraju
je takav posao prebačen u Litvaniju, a desetine hiljada ljudi je izgubilo posao u
Poljskoj i od 1. maja 2004 ne postoji način da se ponovo zaustavi takav uvoz, jer
takav koncept uvoza i izvoza ne postoji u EU. Nažalost, velika je šteta već
učinjena i na hiljade ljudi je upropašćeno.

14. Pokušajte da razvijete jednostavan projekat: pomažite pravim

investitorima (domaćim i međunarodnim) od dana kada započnu svoje investicije
u Srbiji. Ako ne možete pomoći, onda barem sagledajte prave probleme realnog
projekta i promenite sve zakone koji im otežavaju život. Svetska banka i USAID-a
bi verovatno bili srećni da plate za takav projekat.

Autor želi da istakne da je u vreme kada su definisane ove preporuke, njih

godinama pokušavao da prezentira onima koji su vodili ekonomsku politiku
(makar kao temu za razmišljanje), ali bez uspeha. Razlog za to je bio da mi
imamo svoj model i da nam tuđa iskustva radi naše specifičnosti uopšte nisu od
koristi.

Gde nas je sve to dovelo? 266

1. Penzije su postale glavni budžetski „problem”, jer masa penzija sve više
pritiska budžetske rashode. Podaci govore da se već sada 50% penzija finansira
iz drugih poreskih izvora. Na ovaj način će se penzijski sistem pre ili kasnije
srušiti, a bez primanja ostati približno 1.7 miliona stanovnika ili skoro ¼
ukupnog stanovništva. Problem penzija tek se zaoštrava jer se broj zaposlenih od
2008–2010. smanjio za 170.000, a samo u 2010. godini do oktobra za 71.000.
To znači i da se uplate doprinosa kontinuirano smanjuju, dok se istovremeno
broj penzionera u 2010. godini povećao za dvadeset hiljada. Na penzije i plate
zaposlenih u republičkom budžetu odlazi oko 68,3% svih rashoda.

2. U zadnjih 10 godina smo imali priliv kapitala od oko 75 milijardi dolara, a sa

tim prilivom smo ostvarili prosečnu stopu rasta od samo 3.6%. U isto vreme su
obaveze po spoljnim dugovima 10-12% u tom istom BDP-u, što ukratko znači da
mi više nismo u stanju da stvorimo dovoljno bogatstva da otplatimo stvorene
dugove, pa ni same kamate po osnovu tih dugova. Prema proceni profesora

266 Analiza profesora Slobodana Komazeca

350
Komazeca već 2012. godine mi ćemo ući u duboku finasijsku krizu, čak grčki
scenario, jer imamo skoro istu budžetsku potrošnju. Za napred pomenutih 75
milijardi dolara priliva niko nema pouzdane podatke gde su utrošeni. Sigurno je
samo da taj priliv nije otišao u investicije, jer da jeste došlo bi do razvoja. Tako u
navedenom periodu stopa neto investicija iznad amortizacije iznosi samo 2-3%
što je više nego nedovoljno. Najcrnji od svih podataka je taj što je najveći deo
ovih priliva otišao na otplate starih kredita. Ovim je potpuno potvrđeno da smo
ušli u dužničku krizu u kojoj moramo uzimati nove kredite da bi otplaćivali
stare. Tako ćemo samo po osnovu obaveza po kamatama bez glavnice morati
godišnje da plaćamo 500 miliona dolara, a kad isteknu grejs periodi ti iznosi će
biti izraženi u milijardama.

3. Poljoprivredna proizvodnja u Srbiji je za 10 godina ostvarila rast od samo

0.9%, a industrijska proizvodnja oko 1%. Ovo je pokazatelj permanentne krize
naše ekonomije, posebno jer je u navedenom periodu uništeno oko 800.000 grla
stoke, što može dati povoda za još negativnije prognoze u narednom periodu. 267

4. Nezaposlenost je u periodu od samo nekoliko godina porasla za 550.000, a

prikazani broj je amortizovan na 440.000 porastom broja zaposlenih u javnom
sektoru. Dakle nezaposlenost je naš izuzetno veliki problem, ali još veći problem
koji se krije iza njega je taj da je približno kao i devedesetih godina od
demokratije u Srbiji pobeglo 200.000 mladih i visokoobrazovanih u inostranstvo.
No najopasniji od svih pokazatelja je stvarna, nefrizirana stopa nezaposlenosti
koja nije 19,2%, već 29%, što je rekordna stopa u regionu, a možda i u Evropi.
Preko toga mi imamo oko 35.000 nezaposlenih visokoobrazovanih kadrova u
zemlji, a u ovom segmentu je najopasniji podatak da je stopa nezaposlenih
visokoobrazovanih kadrova čak 70%. Da situacija bude teža od ukupno zvanično
zaposlenih imamo oko 105.000 onih koji rade, a ne ostvaruju zarade po 6 ili 12
meseci. Danas na jednog zaposlenog, za koga se ne može utvrditi da li je i koliko
plaćen, dolazi 1.6 penzionera, jedno izdržavano lice do 15 godina života i 2
nezaposlena, što čini 4.6 izdržavanih članova društva. Iz ovakve strukture nije
moguće očekivati finasiranje bilo kakve društvene nadgradnje.

5. Nacionalni bankarski sistem je potpuno uništen, čemu je u najvećoj meri

doprinelo gašenje 4 najveće banke, a onda i spuštanje cenzusa, što je dovelo do
masovnog dolaska stranih banaka što je potpuno udavilo domaće bankarstvo,
tako da danas od 34 banke, 27 je u stranom vlasništvu, tj. strane banke drže
92% finasijskog kapitala u našoj zemlji. Na ovaj način je i NBS dovedena do toga
da ima potpuno vezane ruke, jer ne može sprovoditi nacionalnu monetarnu
politiku preko inostranih banaka, a time ni razvojnu ni stabilizacionu politiku u
tim uslovima. Umesto da kao u svim državama koje paze na stabilnost, radi čega
ne dozvoljavaju da strani kapital u bankarskom sektoru pređe 20%, u Srbiji je
potpuno suprotno, pa strane banke u svom interesu vode politiku kojom visokim
kamatama (koje su inače najveće u Evropi) izvlače kapital iz Srbije. Dakle te
banke koje kapital u inostranstvu dobijaju jeftino ovde plasiraju skupo i preko
NBS kupuju hartije od vrednosti na koje naplaćuju visoku kamatu koju izvuku,
a NBS uvedu u gubitak po osnovu kamata na hartije od vrednosti.

267Pretpostavlja se da danas u R. Srbiji ima oko 700.000 građana koji imaju dnevni prihod manji od
2 US Dolara.
351
Autor bi istakao da je sistem restrukturiranja privrede i bankarsta u Srbiji mogao
da se izvede na sasvim drugačiji način, ali po istom principu kako je to inače
rađeno. Dakle princip koji je primenjen je bio likvidacija 4 banke, koje su imale
veći kapital i kolateral od svojih dugova. Njihova međusobna dugovanja su bila
povezana, tako da su one po tom principu imale jedan sistem dugovanja i
potraživanja. Takođe one su bile jedan od najvećih poverilaca privrede sa reklo bi
se skoro 100% obezbeđenim postraživanjima. Po toj logici one bi imale prioritetno
namirenje od prihoda od privatizacije, te bi mogle vršiti otpust radi namirenja od
tih prihoda, a prihode od privatizacije koristiti za dalje plasiranje kapitala i
sprovođenje nacionalne monetarne i razvojne politike. Ovim bi se očuvao naš
bankarski sistem i privreda, koja bi se mogla kreditirati od prihoda od
privatizacije, a ne da bude kao što su ti prihodi išli u budžet radi tekuće potrošnje.
Tako bi se mogla stvoriti revolving baza za kreditiranje privrede iz sopstvenih
izvora i mogla voditi razvojna i stabilizaciona politika pretežno iz sopstvenih
izvora, bez kreditne zavisnosti. Naravno verovatno je da ova sredstva ne bi bila
dovoljna da se sprovedu sve nameravane reforme, ali bi to znatno ublažilo udar
spoljnjeg zaduživanja i ostavilo prostor za dosta manju zavisnost od raznih
faktora. Tako bi na kraju postupanja po ovom modelu, mi i dalje imali srpsko
bankarstvo koje bi se postepeno oporavljalo zajedno sa privredom i jačalo u
međuzavisnosti koja je neophodna za uporedni rast i dovoljnu ekonomsku
nezavisnost. Zašto nije odabran ovakav model vreme će pokazati, kao što je
pokazalo i posledice njegovog neizbora...

6. Budžetski deficit je prema zvaničnim podacima u 2009. godini bio 120

milijardi dinara, u 2010. godini 146 milijardi dinara. Navedeni podaci su
polovično tačni, jer je stvarni budžetski deficit u 2010. godini iznosio 280
milijardi dinara, a u 2011 godini će biti oko 360 milijardi. Razlika je sakrivena u
tome da je ovde prikazan samo deficit države, a nije prikazan drugi deo deficita
koji proističe iz konsolidovanog javnog sektora, sa kojim ukupni deficit čini 360
milijardi. Ovaj ogroman budžetski deficit, ili budžetska crna rupa se popunjava
kreditima koji idu direktno u potrošnju, po sistemu kamata dospeva, mi se
ponovo zadužujemo i upadamo u bezizlazni vrtlog spirale kredit, kamata, kredit
kamata koji nikada neće dovesti do razvoja, ali do finansijskog sloma sigurno
hoće!

7. Kod nas je vođena restriktivna monetarna politika kojoj je glavni cilj bio
stabilnost cena. Za privredu koja je u krizi kao što je naša, to bi se moglo opisati
kao mera kojom se bolesniku koji ima visoku temperaturu daje samo lek za
sniženje temperature, bez toga da se traži i leči uzrok te temperature koji može
izazvati fatalnu posledicu po pacijenta. Ovakva monetarna politika apsolutno
nije usmerena na razvoj.

8. Skorašnji podaci govore da je u R. Srbiji blokirano oko 68.500 preduzeća. Na

naplatu je stiglo 226 milijardi dinara dugova, što može prouzrokovati automatski
stečaj za oko 20.000 preduzeća. Do sada je ugašeno oko 10.000 preduzeća.
Opasan pokazatelj je da preduzeća u R. Srbiji koja se kreditno zadužuju,
kreditna sredstva dobijaju na žiro račune sa kojih bez posebne kontrole
isplaćuju zarade, poreze, doprinose, dobavljače i sl., tako da recimo od 445
milijardi dinara kratkoročnih kredita u preduzećima ostane samo 80 milijardi.
Na ovom primeru možemo utvrditi da i na nivou preduzeća, kao i na nivou

352
države uopšte, 80% novčane mase stihijski ode u tekuću potrošnju i u budžet, a
ne na razvoj i rast.

9. Način kreiranja kursa dinara služi da se veštački podigne pretvoren u evro

inflatorni BDP i da se napravi veštački da nam lični dohodci u eurima rastu,
iako realno nije tako. Na ovaj način se može upropastiti i ono malo preostale
izvozne privrede, jer se tako poskupljuju naši izvozni artikli. Da ovo vuče i druge
negativne efekte i posledice vidi se iz toga što se time stvaraju uslovi da uvozni
lobi dobije vetar u leđa i svojevrstan stimulans, jer je procena da je kurs
nerealan za oko 60%.

10. U spoljnoj trgovini smo napravili katastrofalne rezultate jer smo prerano i
jednostrano otvorili nepripremljenu i u teškoj krizi zatečenu privredu i
ekonomiju. Na ovaj način je privreda momentalno izložena konkurenciji robe
stranog porekla čija je kupovina kreditirana, pa je naša privreda istovremeno
gušena sa dve strane. Tako smo postigli deficit spoljne trgovine od 70 milijardi
dolara, a ukupni BDP nominalno iznosi 45 milijardi.

11. Država se od pocetka 2011. godine prodajom trezorskih zapisa, najčešće u

dinarima na koje je kamata iznosila i iznad 13 odsto, zadužila za 1,38 milijardi
evra. Tako ispada tako da smo za pet meseci uspeli da se zadužimo i potrošimo
više od iznosa koji smo tražili za 51 odsto Telekoma Srbija, što nas verovatno
vodi u situaciju koja je možda i gora od Grčkog scenaria.

Razgovarajući sa ekonomistima o brojnim temama ovog rada, autor je imao

prilike da čuje brojna viđenja situacije, koja su se kretala od toga sve je upravo
tako, do možda je malo previše otvoreno izneto kakvi su rezultati i činjenice, pa i
u kakvoj su vezi oni sa privatizacijom.

Autor se slaže da je faktora koji utiču na stanje u kome se nalazimo mnogo, ali je
zasigurno jedan od najbitnijih ili sa možda najvećim uticajem onaj koji se tiče
privatizacije, jer je privatizacija osnovni činilac sveukupnih zacrtanih reformi.
Ako se jedan ceo privredni sistem ne reformiše, restrukturira i transformiše
efikasno, onda su i posledice takoreći sveukupne i nose najmanje onoliko
prostora koliko je veliki obim i zahvat neuspeha, ali i onaj deo koji taj neuspeh
vuče sa sobom u vidu povezanih posledica i multiplikatora. Rezultati govore za
sebe, činjenice su neumoljive, a temelj ekonomije je na kolenima i grca.

Privatizacija je sprovođena tako da postoji puno primedbi i bumerang efekata,

čime su se mnoga verovanja i predviđanja izjalovili, pa su ostale samo gole
posledice umesto prosperiteta i ekonomskog razvoja.

Činjenica je da je sve napred navedeno jedan širok zahvat povezanih činilaca i

sistema povezanih sudova, koji osciliraju prema ostvarenjima onog za šta su
vezani. Tako je privatizacija poizvela puno efekata koji su negativni, puno
posledica koje su teško popravljive ili nepopravljive, ali i puno onoga što će nam
se prikazati u punom svetlu u narednom periodu, ali za šta je naravno od
izuzetne važnosti da bude posmatrano pravim očima.

Naše pravosuđe, mnogi sudovi i arbitraže koji se već neko vreme bave
predmetima iz naše privatizacije jesu spori, ali će jednog dana svakako dovršiti
353
predmete koje rade. Da li tu leži još jedan naknadni negativni bumerang efekat
vezan za određeni broj raskinutih ugovora o privatizaciji, koji će iziskivati odštete
i druge vidove naturalnog obeštećenja.

Autor bi postavio i pitanje, recimo, šta će se desiti u slučajevima koji su kao onaj
koji je nedavno kupio Beneton, ukoliko bi, što nije nemoguće, prethodni vlasnik
dobio spor protiv Agencije za privatizaciju o nezakonito ili neosnovano
raskinutom ugovoru, a kojim bi tražio pored novčane odštete i vraćanje
privatizovane imovine i kapitala u naturi?

Da li se neko možda usput zapitao kolika bi šteta bila od samo jednog takvog
slučaja? A šta ako takvih slučajeva bude puno više, a time i puno više
internacionalnih investitora i kompanija koji stvarno mogu svojim uticajem
načiniti ogromnu štetu Srbiji? Reklo bi se ne, jer se primer Srbe Ilića sakriva od
javnosti i od same Agencije za privatizaciju, što može ukazati na to da se takvi
slučajevi drže pod tepihom. No koliko je tepih širok i dugačak zavisi od toga šta
se ispod njega krije.

Zato treba istaći da je ekonomija sistem povezanih sudova i da se ništa u

ekonomiji ne može posmatrati izolovano i bez uticaja na nešto drugo, bilo to
vidljivo na prvi pogled ili ne. Ako se zato privatizacija i restrukturiranje stave u
centar ekonomskog zbivanja kao nosilac promena, može se slikovito posmatrati
kao da je početkom privatizacije bačen kamen u mirnu vodu koji stvara
koncentrične krugove koji su međusobno povezani i zavisni. U zavisnosti od toga
koliko je takvih slučajeva koji uznemiravaju vodu postoji, toliko je i uzročno-
posledičnih veza tog dešavanja, a veličina svakog tog kamena je i naznaka koliki
će talas pozitivni ili negativni izazvati. Treba navesti i primer iz prirode u kome
takvo dešavanje, ako je dovoljno veliko može izazvati i cunami, a tako treba
posmatrati sve multiplikatore nastale iz tog procesa.

Iz tog razloga autor nije mogao da se složi sa kolegama da se gro ovih činilaca ne
može staviti u konktekst privatizacije, odnosno da je privatizacija samo jedan od
mnogih činilaca i da ona ne vuče sama po sebi veliku važnost i uticaj na situaciju
u kojoj smo se našli, posebno jer ona neće biti gotova još par godina od trenutka
kada bude prodato poslednje preduzeće, kada će se tek moći konačno sagledati
njen potpun rezultat.

354
Literatura

''A Discussion of Corporate Restructuring, Comments of Gailen Hite'', Stern Joel, Midland
Corporate Finance Journal 2, no.2, 1984
''A Region in Transition'', Annual Meeting and Business Forum 22-23 May, Belgrade,
2005.
Adams, Chris (2001) „Privatising Infrastructure in the South.“ Focus on Trade,
Albina Kecman Šušnjar, Tenderska privatizacija u R. Srbiji, postupak prodaje i
rezultati 2009
An overview of activities and investment, Spotlight on south-east Europe, EBRD, April
2004.
''Aquisitons'', The International M&A and buyouts magazine, May 2005, Issue 247
B92 (2010) „Završiti privatizaciju u 2010“, 9. januar, izvor Tanjug,
http://www.b92.net/biz/vesti/srbija.php?yyyy=2010&mm=01&dd=09&nav_id=402981
Baer, W. (1996). „Changing paradigms and changing interpretations of the public
sector in Latin American economies“, Public Choice, 88, 365-379.
Begović, B. et al. (2008), Korporativno upravljanje - pet godina kasnije, CLDS, Beograd.
Bhide A. (1993), ′The hidden costs of stock market liquidity′, Journal of Financial
Economics 34, pp. 31-51.
Busumtwi-Sam, J. (1996). „Models of economic development in Africa: lessons from the
experiences of Ghana, 1975-95“, Journal of Commonwealth and Comparative Politics,
34, 174-198.
Cerović B (ed.) (2006), Privatization in Serbia: Evidence and Analyses, Centar za
izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u Beogradu, Beograd
Cerović B., Kovačević M. (red.) (2009), Tranzicija u Srbiji i globalna ekonomska kriza,
Naučno društvo ekonomskih nauka sa Akademijom ekonomskih nauka i Ekonomski
fakultet u Beogradu
Chang, H. and Singh A. (1993). „Public Enterprises in Developing Countries and
Economic Efficiency: A Critical Examination of Analytical, Empirical and Policy Issues“,
UNCTAD Review, no 4, Geneva.
Chang, H., Singh A. (1997). „Can large firms be run efficiently without being
bureaucratic?“, Journal of International Development, No.9, 865-875.
Coase, R. (1972), ′Durability and Monopoly′, Journal of Law and Economics, Vol.15,
143-149.
Cook, P. (1997). „Privatization, public enterprise reform and the World Bank: has
Bureaucrats in Business' got it right?“, Journal of International Development, 9, 887-
897.
Cook, P. and Kirkpatrick, C. (eds) (1988). Privatization in Less Developed Countries.
Brighton: Wheatsheaf
''Daunsajzing – strategija transformacije velikih preduzeća'', Petković M., Poslovna
politika, Decembar 1997.
David Hall, 1997, “Restructuring and Privatisation in the Public Utilities - Europe”, u
Labour and Social Dimensions of privatisation and restructuring - public utilities
(water, gas, electricity), International Labour Office (ILO, Geneva, 1998).
''Determining Value: Valuation Models and Financial Statements'', Barker R., Pearson
Education Limited, Harlow, 2001.
“Dla ubogich”, BACZYNSKI, Jerzy (1990) Polityka, Marc 3
Dharan, Baalla, Bufkins, Williams (2004) Enron: Corporate Fiascos and Their
Implications. Foundation Press. ISBN 1-58778-578-1.
http://www.ruf.rice.edu/~bala/files/dharan-bufkins_enron_red_flags.pdf.
Dinkić, Mlađan, 2005: “Konferenciji za novinare”. Blic, 10.03.2005; Strana: 8,
http://82.117.206.29/Develop/vesti.nsf/feaee540dc011162c1256e7d0032cb98/

355
35b82fda05ed6b4fc1256fbf007b3229?OpenDocument
Doing Business in Serbia, Fast Forward, SIEPA, 2003.
Doing Business in Serbia, Fast Forward, SIEPA, 2004.
Doing Business in Serbia, Fast Forward, SIEPA, 2005.
DYSON, J.R., ''Accounting for the non-Accounting students'', Prentice Hall, 2001
“Economies in Transition: Privatization and Related Issues", Djuricin D., Dečje Novine,
Gornji Milanovac, 1994.
EU Market, Serbia and Privatization, May 2005.
EBRD, 2006, “Transition Report 2006”.
''Financial Performance Measures And Shareholder Value Creation: An Empirical Study
For Chilean Companies'', Sandoval E., Journal of Applied Business Research, Summer,
2001., Vol. 17., Issue 3.
Foley, C. F. and R.M. Greenwood (2008), ′Giving Up Control to Pursue Growth: The
Evolution of Corporate Ownership After IPO′, Working Paper Series, SSRN.
Fontaine, J.-M. and Geronimi, V. (1995). „Private investment and privatization in sub-
Saharan Africa“, in Cook, P. and Kirkpatrick, C. (eds) (1995).
Franks, J. R., C. Mayer and S. Rossi (2006), ′Ownership: Evolution and Regulation′,
ECGI - Finance Working Paper No. 09/2003.
''From Competitive Advantage to Corporate Strategy'', Porter Michael, Harvard Business
Review, 1987.
''From state to market: a survey of Emperical studies on privatisation'', MEGGISON,W.
and NETTER, J., Journal of Economics Literature, June 2001
Galal, A. et al. (1992). Welfare Consequences of Selling Public Enterprises: Case Studies
from Chile, Malaysia, Mexico, and the UK. Washington: World Bank.
Gilbert, R. J, Kahn, E. P. (1996) International comparisons of electricity regulation,
Cambridge University Press
Hall, David (2003) Evaluating the impact of liberalisation on public services. March
2005. http://www.psiru.org/reports/2005-03-EU-U-horizeval.doc
Hall, David, Lobina, Emanuele, de la Motte, Robin, 2004: “Making water privatisation
illegal: - new laws in Netherlands and Uruguay”, http://www.psiru.org/reports/2004-
11-W-crim.doc
Haque, M. (1996). „The public service under the challenge in the age of privatization“,
Governance, 9, 186-216.
Harriss, J. et al. (eds) (1995). The New Institutional Economics and Third World
Development. London: Routledge.
Helwege, J. et al. (2005), ′Why Do Firms Become Widely Held? An Analysis of the
Dynamics of Corporate Ownership′, NBER Working Paper No. W11505.
Hemming, E. i Unnithan, N. (1996). „Determinants of privatization levels in developing
countries“, Social Science Quarterly, 77, 434-444.
Hoefle, John, 2001: "Bush's Energy Pirates Are in Global Power Grab", Executive
Intelligence Review, no. 30, August)
http://www.priv.rs
http://www.srbija.gov.rs
Izveštaj o razvoju Srbije u 2008. godini, Republički zavod za razvoj RS, april 2009.
godine
Jalilian, H. i Weiss, J. (1997). „Bureaucrats, business and economic growth“, Journal of
International Development, 9, 877-885
John R. G. and C. R. Harvey (2005), ′The long-run equity risk premium′, Finance
Research Letters, Volume 2, Issue 4, pp. 185-190.
KAP godišnji izveštaji za 2009. i 2010. godinu
Key data and incentives for leading FDI locations, FDI Factfile, 2005.
Kumssa, A. (1996). „The political economy of privatization in Sub-Saharan Africa“,
356
International Review of Administrative Sciences, 62, 75-87.
La Porta R. et al. (1999), ′Corporate ownership around the world′, Journal of Finance
54, pp. 471-517.
La Porta, R. et al. (1997), ′Legal Determinants of External Finance′, Journal of Finance,
Vol. 52, No. 3, pp.1131-1150.
La Porta, R. et al. (1998), ′Law and Finance′, Journal of Political Economy, Vol. 106, No.
6, pp.1113-1155.
Laszlo Lovei, Alastair McKechnie, 2000, “The Costs of Corruption for the Poor - The
Energy Sector”, u Public Policy for the Private Sector, broj 207, april 2000, The WBG.
Law on Privatisation, Government of the Republic of Serbia
Lessons of Experience Series , World Bank Group, Sept 2004
''Menadžment i strategija'', Djuričin D., Janošević S., Ekonomski fakultet, Beograd,
2006.
''Mergers, Acquisitions and Corporate Restructurings", A. Gaughan Patrick, John
Wiley&Sons, Inc., New York
Nebojša Katić, „Nova zakrpa na staroj haljini“, dnevni list Politika, 13. septembtar
2009. godine
“O svojini i svojinskim promenama", Ekonomski zbornik, Srpska akademija nauka i
umetnosti, Beograd, 1997.
Podaci Agencije za privatizaciju od 2002 - 2009. godine
Podaci Saveza samostalnih sindikata Srbije
“Political Ideologies”, HEYWOOD, A., Macmillan Press, 1998
Porta, R. et al. (2002), ′Investor Protection and Corporate Valuation′, Journal of
Finance, Vol. 57, No. 3, pp. 1147-1170.
''Privatising Public Enterprises and Foreign Investment in Developing Countries'' SADER,
Fr., 1988-93 FIAS, 1995
''Privatizacija - nužnost ili sloboda izbora'', Zec M., Mijatović B., Đuričin D., Savić N.,
Jugoslovenska knjiga D.D., Ekonomski institut, Beograd, 1994.
Privatizacija u Srbiji, Zakoni i uredbe, Jugoslovenski pregled, Beograd, 2005.
Privatization in Serbia - Regulations and applications, Yugoslav Survey/Jugoslovenski
pregled, Beograd, 2002.
“Privatisation, principles and practice 1", International Finance Corporation, 1995
Privrednik, broj 154 *, 15 -28. februar 2003.
Projekat „Svillupo“
Restrukturiranje i reorganizacija preduzeća postupku privatizacije, Mr. Sanja Đorđević,
Beograd 2008.
Restrukturiranje i privatizacija kao sistemsko rešenje u tranzicionom periodu privrede
Srbije, Mr. Petar Čelik 2010
Raghavan, Chakravarthi (1999), ‘FDI Is No Panacea for South's Economic Woes.' Third
World Resurgence October/November
Republički zavod za razvoj, 2006, “Analiza poslovanja javnih preduzeća u 2006.
godini”.
Republički zavod za statistiku (2006), Efekti privatizacije na privredni razvoj Srbije
Republički zavod za statistiku i informatiku
"Responsibility Of Employees For Consumers Satisfaction In Small
Enterprises",Djordjević S., Anđelković M., Economic Themes, No. 6., Faculty of
Economics, Niš, 2004.
''Restructuring and Managing the Enterprise in Transition'', Roy L. Crum, Itzak Goldberg,
Economic Development Institute of the World Bank, 1998.
Restructuring in Transition Economies: Ownership, Competition and Regulation, EBRD i
The World Bank, S. Commader, M. Dutz, N. Stern, 2001.

357
Roberto Pedersini, 2005, “Industrial relations in the public utilities”, European
Industrial Relations Observatory,
http://www.eurofound.europa.eu/eiro/2005/02/study/tn0502101s.html.
Rowthorn, B. and Chang, H. (1992). „The political economy of privatization“, The
Economic and Labour Relations Review, 3, 1-17.
Sharon Beder (2003) Power Play: The Fight to Control the World's Electricity. Melbourne
and New York: Scribe Publications and the New Press.
Shleifer, A. and R. Vishny (1997), ′A Survay of Corporate Governance′, The Journal of
Finance 52, pp. 737-783.
Small, Denis ( 2004) “Empire Strikes Back: Spanish Banks Recolonize Ibero-America”,
Economic Intelligence Review, July 2
Sl. glasnik RS 109/09, 05/10, 29/10, 43/10, 46/10, 50/10, 51/10, 64/10, 67/10,
73/10, 74/10, 75/10, 79/10, 84/10, 87/10, 89/10, 97/10, 01/11, 04/11, 12/11.
»Srbija 2012: razvoj, finansijski sistem i konkurentnost«, Djuričin D., Kopaonik biznis
forum, 2006.
"Srbija na pragu novih reformi", "Ozivljavanje privrede i ubrzanje tranzicije", Djuricin D.,
Kopaonik 2004
''Strategijski menadžment'', Todorović J., Djuričin D., Janošević S., Institut za tržišna
istraživanja, Beograd, 2000.
"Strategija konkurentnosti Srbije 2005-2010", Djuricin D., Kopaonik 2005
''Takeovers, Restructuring & Corporate Governance'', J. Fred Weston, Juan A. Siu, Brian
A. Johnson, London, 1999.
The Determinants of Enterprise Restructuring in Transition: An Assesment of Evidence,
S. Djankov. P. Murrell, The World Bank, 2000.
The European Competivness and Transition Report 2003-2004, World Economic Forum,
Oxford University Press, London
''The European Restructuring and Insolvency Guide 2002/2003'', Price Waterhouse
Coopers, White Page, London, 2003.
''The Sum of Parts'' , Oppenheimer and Co, New York, Januar 14, 1981.
“The economics of transition. From Socialists Economy to Market Economy”, LAVIGNE,
Marie, Palgrave, 1999.
Transition Report 2005, EBRD, London
''Upravljanje pomoću projekata'', Djuričin D., Deloite & Touche, Beograd, 2003.
Uredba o metodologiji za procenu vrednosti kapitala i imovine (Službeni glasnik RS,
45/2001 i 45/2002)
Uredba o načinu i uslovima izmirivanja obaveza subjekata privatizacije prema
poveriocima "Službeni glasnik RS", br. 45/06, 108/07, 126/07 i 60/08
Uredba o prodaji kapitala i imovine javnim tenderom (Službeni glasnik RS, 45/2001,
59/2003, 110/2003, 52/2005, 126/2007, 96/2008 i 107/2008)
''USAID Economic Policy for Economic Efficiency Project'', Administrator Training
Seminar, Report, Belgrade, 2002.
V. Krishnaswamy, Gary Stuggins, 2003, “Private Participation in the Power Sector in
Europe and Central Asia: Lessons from the Last Decade”, World Bank Publications.
''Valuation- Measuring and Managing the Value of Companies'', Copeland T., Koller T.,
Murrin J., McKinsey & Company, Inc., Canada, 1991.
''Value-Based Management: Context and Application'', G. Arnold, M. Davis, John Willy
and Sons, Chichester, 2000.
Vesna Pešić, 2006, “Partijska država kao uzrok korupcije u Srbiji”, časopis Republika,
broj 402-405.
Vickers, J. and Yarrow, G. (1988). Privatization: An Economic Analysis. Cambridge, The
MIT Press.
Vogel, S. (1996). Freer Markets; More Rules: Regulatory Reform in Advanced Industrial
358
Countries. Ithaca: Cornell University Press.
Vratuša, Vera (2004) ‘Stavovi o privatizaciji u Srbiji krajem XX i početkom XXI veka, A.
Milić, ur. Društvena transformacija i strategije društvenih grupa: svakodnevica Srbije na
početku trećeg milenijuma, Beograd, ISIFF, ISSBN 86-80269-73-5, 71-110
Vratuša, Vera (2008) „Raskorak između želja i stvarnosti u procesu i projektu
privatizacije i participacije u Srbiji početkom XX veka u uporednoj i longitudinalnoj
perspektivi“, u S. Vujović, ur., Društvo rizika: promene, nejednakosti i socijalni problemi,
ISI FF, Beograd, 135-180, 527-528
WB (1993). The East Asian Miracle: Economic Growth and Public Policy, a WB Policy
Research Report. Oxford: Oxford University Press.
WB (1994). Adjustment in Africa: Reforms, Results and the Road Ahead, Policy Research
Report. Washington, DC: WB.
WB (1995). Bureaucrats in Business: The Economics and Politics of Government
Ownership. Oxford: Oxford University Press.
Zakon o Agenciji za privatizaciju (Službeni glasnik RS, 38/2001 i 135/2004)
Zakon o privatizaciji (Službeni glasnik RS, 38/2001, 18/2003, 45/2005 i 123/2007)
Zingales L. and A. Dyck (2004), ′Private Benefits of Control: An International
Comparison′, Journal of Finance 59, pp. 537-600.
Zingales, L. (1994), ′The value of the voting right: a study of the Milan Stock Exchange
experience′, Review of Financial Studies 7, pp. 125-148.
Živković, B. (2003/04), ′Investor Protection, Corporate Governance Quality and
Takeover Market Amidst Transition′, Scientific Rewiew 31-32, pp. 42-52.
Živković, B. (2004),′Koncentracija vlasništva i problem zaštite investitora′, u zborniku
sa X Miločerskog savetovanja, Savez Ekonomista Srbije, Beograd.
Živković, B. et al. (2005), ′Finansijsko tržište Srbije: 2000–2005′, Kvartalni monitor No.
1, pp. 59-66.

359
O AUTORU:

Petar Čelik je rođen 1974. godine u Bačkoj Palanci. Visoko obrazovanje je stekao
na Fakultetu za trgovinu i bankarstvo „Janićije i Danica Karić“ Univerziteta
Braća Karić u Beogradu, gde je diplomirao 2000. godine.

U svom profesionalnom radu, autor se bavio se privatnim biznisom i radio za

veći broj međunarodnih institucija kao što su OSCE, UN, EU. Godinama je radio
na projektima koje su finasirali Svetka banka, EAR i druge međunarodne
institucije koje finasiraju razvoj privatnog sektora.

Već približno 10 godina u kontinuitetu, autor se bavi razvojem privatnog sektora,

na čemu je radio od 2001-2002. godine u Misiji UN na Kosovu i Metohiji, kao
regionalni koordinator za razvoj privatnog sektora. U tom periodu je u
navedenom svojstvu sa zamenicima specijalnog predstavnika Generalnog
Sekretara UN dolazio u zvanične posete Beogradu, gde je učestvovao u zvaničnim
razgovorima sa vlastima Srbije i SRJ o otvorenim pitanjima u raznim oblastima.

Nakon toga prelazi u Agenciju za privatizaciju gde je proveo 6 godina uspešno

radeći na restrukturiranju i privatizaciji velikih društvenih sistema, na
projektima koje su finasirale Svetska Banka i EAR, gde je već bogato prethodno
iskustvo proširio i produbio, te i pretočio u ovu knjigu.

Autor je smatrao da je dragoceno iskustvo trebalo pretočiti u materijal dostupan

široj javnosti, uzevši u obzir da je u pitanju stalno aktuelna tema, koja vrši
značajan uticaj na živote svih građana i države u celini.

U međuvremenu, autor je magistrirao na Univerzitetu Braća Karić na smeru

Ekonomska diplomatija, gde je kao magistarski rad obradio temu upravo iz ove
oblasti. Rad je odbranio 2011. godine, te je ovaj materijal povezan sa
istraživanjima kojima se autor bavio pre i tokom izrade magistarske teze.

Razlog koji je autora potakao da objavi ovo delo je taj, što tragajući za
literaturom iz oblasti restrukturiranja i privatizacije, nije našao nijednu knjigu
koja na kompletan način zaokružuje privatizaciju, njenu ideju, metodologiju,
sprovođenje, rezultate i posledice, pa je vođen tom idejom sačinio ovaj materijal,
kao osnovu i podsticaj mladim naučno-istraživačkim radnicima da obrađuju
ovakve teme široko, pa da na osnovu šireg aspekta sagledavanja izvedu važne
zaključke. Potreba za tim je upravo iz razloga širokog značaja i uticaja ove teme
na živote svih građana i društva u celini.

Oženjen, otac četvoro dece.

360
361