Univerzitet “Braća Karić”

Fakultet za trgovinu i bankarstvo

“Janićije i Danica Karić“

REGIONALANA DIPLOMATIJA

Seminarski rad

Beograd, 2009.
SADRŽAJ
1.REGIONALNA DIPLOMATIJA?

2. REGIONALNE INTEGRACIJE ?

3. VRSTE REGIONALNIH INTEGRACIJA

3.1. Sprazum o preferencijalnoj trgovini

3.2. Zona slobodne trgovine

3.3. Carinska unija

3.4. Zajedničko tržište

3.5. Jedinstveno tržište

3.6. Megatržište

4. NAJUTJECAJNIJE REGINALNE INTEGRACIJE U SVETU

4.1. Evropska unija

4.2. Evropska zona slobodne trgovine (EFTA)

4.3. Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA)

4.4. Zajednica nezavisnih država (ZND)

4.5. Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC)

4.6. Severnoamerička integracija (NAFTA)

4.7. Andska itegracija (CAN)

4.8. Južnoamerička integracija ( MERCOSUL)

4.9. Amrička zona slobodne trgovine (FTAA)

4.10. Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju (SAARC)

4.11. Asocijacija zemalja jugoistočne Azije (ASEAN)

4.12. AFTA ( ASEAN zona slobodne trgovine)

4.13. Azijsko- pacifička ekonomska kooperacija ( APEC)

4.14. Zajedničko tržište Istočne i južne Afrike (COMESA)

4.15. Afrička ekonomska zejednica (AEC)

4.16. Afrička unija (AU)

5. ZALJUČAK

2
UVOD

Danas postoje različite vrste saradnji između suverenih država. Uzrok svake saradnje je
globalizacija , koja podstiče međunarodne odnose i doprinosi njihovoj raznovrsnosti. Da bi
smo o saradnji između država govorili na globalnom nivou, moramo prvo početi od jedne
zemlje i njenog regiona. Od toga kako i kakve, kvalitativne i kvantitativne, odnose uspostavlja
sa zemljama u svom regionu, zavisiće i njen nastup na globalnoj sceni. Osim bilateralne i
multilateralne saradnje, uviđamo da su sve tešnjiji i institucionalizovani oblici ekonomske,
finansijske, tehnološke, bezbedonosne i druge saradnje između regiona pojedinih država
(pokrajina, republika), država u okviru formiranih regionalnih ekonomskih integracija
(grupacija), i samih regionalnih integracija.
Najistaknutiji među svim vidovima regionalnih odnosa i saradnji su svakako ekonimski
odnosi. Nastajanje brojnih regionalnih integracija postao je globalni megatrend. Kao
ekonomisti svi smo svesni veličine i moći tržišta, visine protoka kapitala, zatim usluga, radne
snage i drugog među zemljama u savremenom svetu. Upravo ova pojava, popularno rečeno
fenomen je,i pored ostalog, predmet regionalne diplomatije.

3
1.REGIONALNA DIPLOMATIJA?

Regonalana diplomatija ( regional diplomacy) je relativno nov vid multilateralne diplomatije,

koja je nastala pojavom regionalnih ekonomskih integracija , a razvijala se i razvija paralelno
sa odvijanjem regionalnih integracionih procesa i inicijativa u savremenom svetu. Njena
uloga i uticaj u savremenom diplomatskom svetu je sve veća, kako na plitičkom i
ekonomskom, tako i na svakom drugom planu.
Ekonomska globalizacija očituje se favoriziranjem novih entiteta, regionalnih unija, koje su
bolje prilagođene razvojnim tokovima. Tokovi razmene organizuju se oko vise atraktivnih
polova koji su okupljeni integracijskih trgovačkih i ekonomskih sporazuma. U Severnoj
Americi je to NAFT-a, u Latinskoj tj. Južnoj Americi je MERCOSUL, u Aziji je ASEAN, a u
Evropi je to EU, koja prednjači među postojućim sporazumima.
Regionalne integracije su postale nezaobilazan subjekat međunarodnih odnosa i
međunarodnog prava, spoljne politike, diplomatije i diplomatskih odnosa u savremenom
svetu. Bez njihovog političkog i diplomatskog aganžmana ne može se razmatrati ni rešavati
niti jedno otvorno svetsko pitanje, plitičke, bezbedoniosne, ekonomske, ekološke i druge
prirode.
Regionalna diplomatija obuhvata veoma širok spektar međunarodnih odnosa koji se
uspostavljaju aktivnošću regionalnih integracija, a naručito između :

• Država članica regionalne integracije;

• Regionalne integracije i neke druge države izvan integracije;
• Samih reginolnih integracija;
• Regionalnih integarcija i globalnih integarcija;
• Regionalnih integracija i međunarodnih, međudržavnih i nevladinih organozacija i
drugo.

Regionalne integracije se bave i pitanjima spoljne politike u meri u kojoj su države članice
prenele svoja ovlašćenja na njih, vezano za tu vrstu aktivnosti.
Središta regionalnih integracija, kao što su Brisel ( Evropska unija), Montevideo
(MERCOSOUL), Džakarta (ASEAN), Etiopija( Afročka unija) i dr., postala su istaknuti
globalni centri multilateralne diplomatije, odnosno posebni centri diplomatskih misija i
predstavništava država članica takvih regionalnih ekonomskih integracija, ali i država koje
imaju interes za uspostavljanje saradnje na diplomatskom nivou sa takvim integracijama.1
Tako danas Srbija ima diplomatsku misiju pri Evropskoj uniji.

1
Prof. dr David Dašić, SAVREMENA DIPLOMATIJA, Beograd, 2008 god.

4
2. REGIONALNE INTEGRACIJE ?

U savremenim vokabularima reč „integracija“ ( lat. integrio) najčešće se povezuje sa

progresom , pravednošću, uzajamnom koristi, dobrim upravljanjem i zdravom zajednicom. Za
neke je pak reč „integracija“ ratnička reč, pa se čak povezuje i sa nasiljem.2
Proces regionalne ekonomske integracije započeo je svoj intezivan razvoj nakon Drugog
svetskog rata. Od tada pa do danas, ovaj proces se nezaustavljivo širio na sve delove sveta,
uporedo sa trendom globalizacije.
Regionalne integracije su, u stvari, proizvod globalne međuzavisnosti privreda i džava u
savremenom svetu. Po svom karakteru predstavljaju institucionalnu formu međusobnog
političkog , ekonomskog, tehnološkog , pravnog, kulturnog i drugog povezivanja dve ili više
zemalja na širem ili užem regionu.
Zemlje unutar regionalnih integracija znatno brze povećavaju obim izvozno-uvoznih
transakcija. Svaka od postojućih regionalno ekonomskih integracija u svetu su otvorene,
rivalski ali i partenrski orijentisane, sa težnjom da bude što veća. Bitno je navesti da , ma
koliko velika i moćna, svaka integracija je zavisna od ostatka sveta. U toku je proces
međusobnog povezivanja postojućih regionalnih integracija.

Regionalne integracije :
• postiču brži protok dobara i usluga
• eliminišu granične probleme
• obezbeđuju slobodnu trgovinu na prostoru , ograničenom datom integracijom
• ostvaruju ekonomske prednosti većeg tržišta
• direktno i indirektno pozitivno utiču i na mnoge druge sfere društvenog života, kao što
su kultura, umetnost, obrazovanje ili slično.3

Regionalne integarcije su, u stvari, karika u lancu sve veće međuzavisnosti država i aktera
svetske ekonomske, privredne i tržišne scene.
Regionalizacija predstavlja regionalnu koncentraciju privrednih tokova, a regionalizam je
politički processaradnje i koordinacije privrednih politika među zemljama.

2
Prof. dr David Dašić, PRINCIPI INTERNACIONALNE EKONOMIJE, Beograd, 2005 god.
3
Prof. dr David Dašić, SAVREMENA DIPLOMATIJA, Beograd, 2008 god.

5
3. VRSTE REGIONALNIH INTEGRACIJA

Zavisno od toga kakav je ekonomski, trgovinski i finansijski sadržaj među njima, susrećemo
se sa različitim oblicima regionalnog integrisanja država.

3.1. Sprazum o preferencijalnoj trgovini

Sprazum o preferencijalnoj trgovini predstavlja najelementarniji oblik ekonomskog

integrisanja dve ili više zemalja. ( Preferencial Trade Agreement).
Potpisivanjem ove vrste sporazuma, zemlje se obavezuju da u međusobnoj trgovini
primenjuju niže carinske stope od onih koje primenjuju u trgovini sa trećim zemljama.

3.2. Zona slobodne trgovine

Zona slobodne trgovine ( Free Trade Area) je oblik ekonomske integarcije koji uspostavlja
grupa zemalja potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini ( free trade agreement). Primer
zone slobodne trgovine su EFTA i NAFTA. Sporazum o slobodnoj trgovini može da sadrži
izuzeće za neke proizvode.
Carine slobodne zone (tarif free trade) odnose se samo na robe sa sertifikacijom, da su
proizvedene u zemlji članici.

3.3. Carinska unija

Carinska unija predstavlja najčešći oblik ekonomske integracije. Polazi od ukidanja carina i
svih drugih ograničenja između zemalja članica ali i od usklađene zajedničke carinske plitike
prema zemljama nečlanicama.

3.4. Zajedničko tržište

Zajedničko tržište je viši oblik integrisanja u odnosu na carinsku uniju, što znači da preuzima
sve njene karakteristike i dodatno uljučuje i slobodni kretanje rada i kapitala između zemalja
članica. To je ujedno i veći stepen liberalizacije jer se slobodno razmijenjuju robe i usluge i
slobodno je kretanje proizvodnih fakora. Prvo moderno zajedničko trzište stvoreno je 1957.
Godine, u zemljama Zapadne Evrope, poznato kao Zajedničko Evropsko Tržište ZET, ( ECM,
European Common market).

3.5. Jedinstveno tržište

Ovo je najrazvijeniji oblik regionalne integarcije (single market). Za razliku od zajedničkog

tržišta, u njemu umesto više nacionalnih valuta, kao sredstvo plaćanja i prometa funkcioniše
samo jedna valuta, uz jedinstveno regulisanje funkcionisanja banaka i drugih finansijskih
institucija. EU je od zajedničkog tržišta stvorila jedinstveno, sa jednom valutom, euro-m, koje
funkcioniše od januara 2002 godine.

3.6. Megatržište

Megatržište predstavlja tržišnu formaciju koja se stvara širenjem postojuće regionalne

integracije na račun nekog nacionalnog tržišta ili kroz odgovarajuće oblike trgovinske i druge
saradnje između postojećih regionalnih integracija . Veoma je gegrafski rasprostranjeno i
predstvlja megatrend u savremenom svetu. Planira se stvaranje mega tržišta čitave Amerike.

6
4. NAJUTJECAJNIJE REGINALNE INTEGRACIJE U SVETU

4.1. Evropska unija

Počeci EU vezuju se za period od Drugog svetskog rata. Upravo, ratna razaranja i ubijanja
dovela su do stvaranja ideje o evropskoj integraciji , u želji da se ona tim zauvek prekinu i
spreče.
Oblikovanje EU je započeto kroz formiranje tri evropske zajednice:
• Evropska zajednica za ugalj i čelik ( ECSC);
• Evropska ekonomsk zajednica (EEC) i
• Evropska zajednica za atomsku energiju (EUROATOM).4

Proces evropske integracije formalno je lansiran 9. maja 1950. godine,, kada je francuski
ministar inostranih poslova ( Robert Schiman) zvanično predložio stvaranje Evropske
zajednice za ugalj i čelik ( European Coal and Steel Community) ECSC.

ECSC je osnovalo šest evropskih sržava : Francuska, Njemačka, Belgija,Holandija i

Luksemburg; Pariskim ugovorom 18. aprila 1951. godine.
Ovim ugovorom utvrđeno je formiranje zajedničkog tržišta u sektoru uglja i čelika, ukidanje
carina i stvaranje jedinstvene carinske tarife prema zemljama nečlanicama.
Krajem 1954. godine ECSC i Velika Britanija su zaključili sporazum o međusobnoj saradnji.

EEC ( European Economic Community) , Evropsku ekonomsku zajednicu je osnovalo šest

članica ESCS, potpisivanjem posebnog Rimskog ugovora, koji je stupio na snagu 1januara
1958. godine. Cilj osnivanja bio je uspostavljanje opšteg zajedničkog tržišta, koje
podrazumeva ukidanje carina i restrikcionih kvota u trgovini između članica.

EUROATOM , Evropsku zajednicu za atomsku energiju, posebnim Rimskim ugovorom, koji

je stupio na snagu 1.januara 1958. godine, sa zadatkomda realizuje bolju saradnju u
specifičnom privrednom sektoru.
Uspešnost Evropske zajednice , dala je postreh i drugim zemljama da se pridruže. Pa su tako
1973.godine pridružile se i Danska, Irska i Velika Britanija. Pridruživanje se nastavlja, pa se
1981.godine pridruzila Grčka, a 1986. Godine Španija i Portugal.

EU ( European Union), Evropska unija, uspostavljena je 7.februara 1992.godine, Ugovoron o

Evropskoj Uniji koji je u Holandskom gradu Mastrihtu zaključilo 12 Evropskih zemalja. Te
zemlje su : Belgija, njemačka, Francuska, Italija, luksemburg, Holandija, Danska, Irska,
Velika Briatnija, Grčka, Španija i Portugalija. Ovaj ugovor je stupio na snagu 1993.godine.
Na samitu EU, održanom u Kopenhagenu u decembru 2002.godine, doneta je odluka o
proširaivanju EU sa 10 novih država. Te države su: Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija,
Mađarska, Estonija, Litva, Litvanija, Malta i Kipar.
U skladu sa Atinskim sporazumom , u EU je 1.maja 2004.godine primljeno još 10 država, pa
se broj njenih članica popeo na dvadeset pet. Posle, tačnije 1.januara 2007.godineprimljene
Bugarska i Rumunija, pa sada EU ima 27 članica.5
4
Prof. dr David Dašić, SAVREMENA DIPLOMATIJA, Beograd, 2008 god.

5
Prof. dr David Dašić, SAVREMENA DIPLOMATIJA, Beograd, 2008 god.

7
Ustav za Evropu definiše Eu kao „uniju naroda i država Evrope“, otvorenu za sve Evropske
države. Na neformalnom sastanku održanom u Lisabonu 19. Oktobra 2007.godine evropski
lideri su usvojili konačni tekst Reformskog sporazuma EU, nazvan Lisabonski sporazum.
Ovim sporazumom revidirne su sporne političko- pravne tačke iz neprihvaćenog nacrta ustava
za EU.
Unutar EU imamo tri glavne institucije : Evropski parlament ( European Parlament), Savet
EU ( Council of the European Union) i Evropska komisija ( European Comission).
Evropski parlament predstavlja građane EU i ono ga direktno biraju. Savet EU čine
pojedinačne države članice. Evropska komisija nastoji da podrži interese unije kao
celine.Vitalnu ulogu u funkcionisanju EU imaju imaju Sud pravde i Oditorski sud. Sem ovih
onstitucija tu su i brojna druga tela , kao npr. Evropski obdusman, Evropska Centralna banka i
mnoge druge.
Početak procesa priključena EU zavisi od procene Evropskog saveta, da li i u kojoj meri
buduča članiva ispunjava kriterijume propisane 1993.godine u Kopenhagenu. Prema
Jugoistočnoj Evropi Eu sprovodi proces stabilizacije i asocijacije do prijema u EU. Nakon
zaključivanja sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sledi kao krajnji rezultat je Sporazum o
stabilizaciji i pridruživanju, koji bi trebalo Eu da zaključi sa svakom pojedinačnom državom
Zapadnog balkana. Države kandidati za prijem u EU su Hravtska, Makedonija i Turska.
Države potencijalni kandidati za prijem u EU su Albanija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina i
Srbija ( sa Kosovom i Metohijom). Srbija kao ekonomski i politčki prioritet je postavila
punopravno stupanje u članstvo EU. 8.oktpobra 2007.godine Srbija je parafirala Sporazum o
stabilizaciji i pridruzivanju EU, a potpisala , uz predhodnu saglasnost svih 27 članica,
29.aprila 2008.godine. Sada se očekuje da srbija dobije ormalno status kandidata za članstvo u
EU i da sredinom 20114.godine bude primljena iu EU. Ostvarivanje ovih ciljeva zavisi od
poštivanja „Kopenhagenskih kriterijuma“ i „Helsinških principa“. Osim toga Srbija će morati
da otvori svoje tržište , reši problem javnih preduzeća i velikih državnih kompanija , sa
monoplističkim položajom. Poseban zahtev je usklađivanje zakonodavstva Srbije sa pravom
EU.Eu je otvoren oblik ekonomske integracije za sve Evropske i druge zemlje, u skladu sa
utvrđenim uslovima za prijemu EU.

4.2. Evropska zona slobodne trgovine (EFTA)

Evropska zona slobodne trgovine ( European Free Trade Association) je internacionalna

ekonomska integracija, osnovana 1960.godine u cilju podsticanja slobodne trgovine i
ekonomske integracije. Akuelne članice su Švajcarska, Noverška, Island i Lihtenštajn.6

4.3. Centralnoevropska zona slobodne trgovine (CEFTA)

Centralno-evropska zona slobodne trgovine ( Central Europen Free Trade Agreement)

osnovana je 21.decembra 1992.godine u Krakovu ( Poljska). Onovala su je Poljska, Mađarska
i Čehoslovačka. Kasnije su pristupile i Slovenija, Rumunija, bugarska, Hrvatska i makedonija.
Osnovni ciljevi stvaranja bili su konsolidovanje demokratije i tržišne ekonomije u tim
zemljama kao i zajednička mobilizacija za pristup u institucije zapadne Evrope. Poljska,
Mađarska, Češka, Slovačka i Slovenija pristupile su EU, a Rumunija i Bugarska su 2007.
godine napustile su sporazum. Sadašnje članice su republike bivše SFRJ , bez Slovenije , sa
Albnijom i Moldavijom. CEFTA se u praksi pokazala kao veoma efikasan mehanizam za brže
propajanje EU.

6
Prof. dr David Dašić, PRINCIPI INTERNACIONALNE EKONOMIJE, Beograd, 2005 god.

8
4.4. Zajednica nezavisnih država (ZND)

Čine je 11 bivših Sovjetskih republika : Ruska federacija, Ukrajina, Belorusija, Moldavija,

gruzija, Jermenija, Azerbejđan, Kazahistan, Uzbekistan, Tađikistan i Kirgizija. Glavni cilj
stvaranja, bio je da se ublaže i smanje negativne posledice raspada SSSR i da novostvorene
države uspostave međusobne političke, ekonomske, kulturne i druge saradnje.

4.5. Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju (BSEC)

BSEC (Black See Ekonomic Cooperation) osnovan je na inicijativu Turske u Istambulu

1992.godine, pristupom 11 zemalja Crnomorskog regiona. Osim trgovinskih i ekonomskih
pitanja, potencijalna područja saradnje su zaštita životne sredine i infrastruktura. Predstavlja
drugo največe izvorište nafte i prirodnog gasa u svetu, posle regiona Golfa.

4.6. Severnoamerička integracija (NAFTA)

Uspostavljena je 12.decembra 1992.godina, potpisivanjem Sporazuma severnoameričkoj

slobodnoj trgovini , između Sjedinjenih Američkih Država, kanade i Meksika, koji je stupio
na snagu 1.januara 1994.godine.
Sporazumu o severnoameričkoj slobodnoj trgovini predhodio je biletaralni spoarzum između
SADi Kanade o međusobnoj slobodnoj trgovini. NAFTA je stvorena radi bržeg ekonomskog
napredka SAD, Meksika i Kanade i unapređenja slobodne trgovine između njih. To je
otvoreni vid ekonomske integracije, ali svaka članiva ima pravo veta na prijem novih članova.
S obzirom na njenu uspešnost postala je magnet za srane investivije iz celog sveta. Upravo je
ona ojačala globalnu poziciju Severne Amerike u američkoj hemisferi i u celom svetu.
Strateški cilj ekonomske integracije NAFTA je stvaranje zone slobodne trgovine na prostoru
čitave američke hemisfere (FTAA), ali i proširenje kooperacije sa grupacijom APEC-a i svim
članicama WTO.

4.7. Andska itegracija (CAN)

Pet Južnoameričkih država : Bolivija, Čile, Kolumbija, ekvador i Peru potpisalo je 1969.
godine kartagena sporazum radi poboljšsanja životnog standarda svojih naroda kroz
integraciju. Kartagena sporazumom je pokrenut Proces andske integracije , poznat kao Andski
pakt (Andean pakt). Andska grupa je 1992.godine formalno premenila naziv u
Zajednicu Andskih zemalja (Community of Andean Nations), CAN, a sada se
naziva Andsko zajedničko trzište ANCOM. Danas sa MERCOSUL-om
predstavlja jedan od dva glavna trgovinska bloka u Južnoj Americi.

4.8. Južnoamerička integracija ( MERCOSUL)

MERCOSUL (Mercado Comum do Sul ) je regionalni trgovinski sporazum između Brazila,

Argentine, Paragvaja i Urugvaja, kao najznačajniji segment ukupnog procesa ekonomske i
političke inzegracije južne Amerike. Osnovan je sporazumomAsunsiona (Paragvaj), 26. marta
1991.godine. Ovaj sporazum unapređen je protokolom iz Ouri Preto (Minas Žerais), čime je
postao carinska unija. Bolivija, Čile, Ekvador i Peru imaju trenutno status pridruženog člana,

9
kao i CAN. Meksiko ima status države posmatrača. Sedište je i Montevideu (Urugvaj), danas
prestiznom diplomatskom centru Južne Amerike.

4.9. Amrička zona slobodne trgovine (FTAA)

Američka zona slobodne trgovine ( The free trade area of The Americas) ili ALCA je mogući
novi oblik globalne interregionalne ekonomske integracije koji bi obuhvatio čitavu Američu
hemisveru. Inicijativa za stvaranje lansirana je decembar 1994.godine u Majamiju, gdje
dogovoren slobodan protok roba . Održani su još mnogi samiti, sledeći se planira u Trinidadu
i Tobagu.

4.10. Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju (SAARC)

Južnoazijska asocijacija za regionalnu saradnju , osnovana je 1985.godine u cilju da

promoviše blagostanje naroda južne Azije, poboljša kvalitet njegovog života i ubrza
ekonomski rast. Članice SAARC su Bangladeč, Butan, Indija, Maldivska ostrva, Nepal,
Pakistan i Šri lanka. Sedšte je u Katmandu ( Nepal).

4.11. Asocijacija zemalja jugoistočne Azije (ASEAN)

Asocijacija zemalja jugoistočne Azije ( Association of Southeast Asian Nations), je

ekonomska i politička integracija zemalja tog područja. Osnovale su je 1967.godine, Bankok,
Indonezija, Malezija, Filipini, Singapur i Tajland. Kasnije su se pridružileVijetnam, Laos,
Mijanmar, Kambođa i Burnej Darusalam . Obuhvata trgovinu, investicije, usluge, finansije,
poljoprivredu, šumarstvo, komunikacije, transport i turizam. Na samitu 2007.godine
predviđeno je unapređivanje ASEAN integracije kroz izgradnju zajednice u ime mira,
progresa i prosperiteta njihovih naroda. Sedište je u Đakarti.

ASEAN zona slobodne trgovine osnovana je januara 1992.godine . stvorena je radi jačanja
konkurentske sposobnosti ASEAN članica u razmerama svetskog trzišta kroz eliminisanje
carinskih tarifa, podsticanje ekonomskog razvoja, kao i proširivanje zone slobodne trgovine.

4.13. Azijsko- pacifička ekonomska kooperacija ( APEC)

Azijsko- pacifička ekonomska kooperacija ( Asia-Pacific Economic Coopertaion) osnovana je

1989.godine kao odgovor na sve veću međuzavisnost azijsko-pacifičkih ekonomija i održivi
razvoj. Članice su 21 država : Australija, Burnej, Kanada, Čile, Kina, Indonezija, Japan, Juzna
Koreja, Malezija, Meksiko, Novi Zeland, Papua Nova Gvineja, Peru, filipini, Ruska
federacija, singapur, Tajvan, Tajland, SAD i Vijetnam, tj. Zemlje koje se nalaze na obalama
Tihog okeana i između njih.

4.14. Zajedničko tržište Istočne i južne Afrike (COMESA)

Zajedničko tržište Istočne i južne Afrike(Common marcet for Estern and Southern Africa),
uspostavljeno novembra 2000. godine , čini 21 država: Angola, Burundi, Komorska Ostrva,
kongo, Đibuti, Egipat, Etireja,Etiopija, Kenija, Madagaskar, Malavi, Mauricijus, Nambija,

10
Ruanda, Sejšelsk ostrva, Sudan, Svazilend, Tanzanija, Uganda, Zymbija i Zimbabve.
Osnovana je radi boljeg korišćenja raspoloživih prirodnih i ljudskih potencijala.

4.15. Afrička ekonomska zejednica (AEC)

Na samitu održanom u Abuđi ( Nigerija) , juna 1991.godine potpisan je sporazum o

uspostavljanju Afričke ekonomske zajednice. Ciljevi su unapređenje ekonomskog, socijalnog
i kulturnog razvoja, ubrzanje afričke ekonomske integracije i povečanje ekonomskog rasta.

4.16. Afrička unija (AU)

Afrička unija (African Union) osnovana je 8.jula 2002.godine, na samitu održanom u

durbanu. Jedina zemlja koja nije njen član je Maroko. Osnovana je po uzoru na EU, na
postojučim multilateralnim i bilateralni odnosima između zemalja članica. Strateški ciljevi su
ostvarenje večeg jedinstav među afričkim zemljama, odbraba suvereniteta, posticanje
političke, ekonomske i socijalne integracije, itd. Ostvarivanjem ovih ciljeva Afrika bi mogla
da zauzme strateško mesto koje joj pripada, prema potencijalima kojima raspolaže, kako na
ekonomskoj tako i na političkoj sceni.

11
5. ZALJUČAK

Kada sagledamo proces od ideje nastanka regionalnih integracija, pa samim tim i regionalne
diplomatije, pa do danas jasno je da je njihov razvoj jako brz i nezaustavljiv, tj. da njihovo
vreme tek dolazi. Sve manji broj će biti zemalja , tzv. slobodnih strelaca, koje ne pripadaju
niti jednoj integraciji. Glavna ideja o dugoročnom političkom, ekonomskom, kulturnom i dr.
prosperitetima se samo dopunjije. Trend gloalizacije,koji je još u uzlaznoj putanji, neosporivo
će da prate i regionalne integracije, a sa njima i regionalna diplomatija.
Zagovornici regionalnih integracija veruju da se ekonomski razvoj integrisanih zemalja
ubrzava, stimulisanjem i ekspanzijom proizvidnje na racionalnijaim osnovama, povečanjem
razmene među zemljam članicama, ostvarivanjem koristi od međusobne konkurencije i
uštedom deviznih sredstava.
Regionalnim integracijama se ostvaruje povečanje obima razmjene, ubrzava se ekonomski
razvoj i raste stepen blagostanja.
Kako od svega u šta uložimo određen trud očekujemo pozitivne rezultate, tako očekujemo i
od regionalnih integracija. Svako integrisanje se vodi time da će dovesti do određenih
planiranih efekata, radi kojih je i nastala.
Ti efekti se mogu podeliti na statičke i dinamičke efekte.
Statički efekti:

• Efekti stvaranja trgovine,

• Efekti na proizvodnju,
• Efekti na potrošnju,
• Efekti na odnose razmjene.

Dinamički efekti:
• Povečanje konkurencije
• Postizanje optimuma proizvodnje
• Efekte na investicije

Efekti stvaranja trgovine nastaju usled ukidanja carina, što za sobom povlači bolje
iskorištavanje resursa. Efekti na proizvidnju manifestuju se kretanjem od proizvođača sa
višim prema proizvođaču sa nižim troškovima proizvodnje. Efekti na potrošnju se ogledaju
smanjenjem ili ukidanjem carina, čime se omogućuje supstitucija skupljih domaćih sa
jeftinijim uvoznim proizvodom. Efekti na odnose razmene istče pojednostavljen proces, bez
barjera među zemljama članicama.
Dinamički efekat povečanja konkurencije otvara velike mogučnosti za specijalizaciju što
podrazumeva niže troškove proizvodnje i koncentaraciju jedne zemlje na sektore u kojima
ona uživa konkurentsku prednost.
Optimum proizvodnje postiče se izborom odgovarajuće i kvalitetne tehnologije preduzeća.
Efekt na investicija ima uticaj na opseg i veličinu investicija.
Ekonomska globalizacija očituje se favoriziranjem novih entiteta, regionalnih unija koje su
bolje prilagođene razvojnim tokovima. Tokovi razmene organizuju se oko više atraktivnih
polova koji su centri ekonomskih integracija kao npr. u Severnoj americi NAFTA-om, u
Latinskoj tj. Južnoj Americi je MERCOSUL, u Aziji je ASEAN, a u Evropi je to EU, koja
prednjači među postojućim sporazumima.
Regionalne integracije su postale nezaobilazan subjekat međunarodnih odnosa i
međunarodnog prava, spoljne politike, diplomatije i diplomatskih odnosa u savremenom
svetu.

12
LITERATURA

1. Prof. dr David Dašić, SAVREMENA DIPLOMATIJA, Beograd, 2008 god.

2. Prof. dr David Dašić, PRINCIPI INTERNACIONALNE EKONOMIJE,
Beograd, 2005 god.
3. Henry Kissinger, DIPLOMACY, 1994.god.
4. www.srbija.gov.rs
5. www.eu-upplysningen.se
6. www.seio.sr.gov.yu
7. www.becei.com

13
PRILOG

Добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ:

– Потпуно је јасно да Србија не може формално добити статус кандидата све док се
Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) не примени у пуној снази, а до тога
ће доћи после завршетка сарадње с Хашким трибуналом. Независно од тога,
аплицираћемо за чланство у ЕУ, то је важан политички чин, о томе смо разговарали са
колегама из региона пре неколико дана у Београду. Нећемо престати да све време
радимо оно што је само на нама, укључујући остварење амбициозног задатка који смо
сами себи задали, а то је усвајање 200 "европских закона" годишње.
Извештај Владе Србије о напретку у процесу европских интеграција:

– На последњој седници Владе направљена је прва анализа рада у процесу европских

интеграција на основу Националног плана интеграција (НПИ), документа који је
усвојен у октобру 2008. Србија никада није урадила више на пољу усклађивања својих
прописа са европским од онога што је постигнуто у протеклих шест месеци. То посебно
важи за Владу, која је утврдила чак 49 од предвиђена 64 закона. На седници одржаној 5.
фебруара усвојено је још пет закона са те листе. Дубоко сам уверен у то да ћемо до маја
усвојити све законе са те листе. Наш веома амбициозни циљ је да до краја 2012. наши
закони у потпуности буду усаглашени са законима ЕУ. Да бисмо га остварили, Влада и
Народна скупштина морају предлагати и усвајати отприлике 200 "европских закона"
годишње и зато ће промена Пословника о раду парламента бити драгоцена. НПИ је ту
да непристрасно проверава наш колективни напредак. Под великим оптерећењем су
била и много тога су урадила министарства финансија, правде, пољопривреде,
шумарства и водопривреде, инфраструктуре, животне средине. Остала су имала мање
посла или су мање урадила. Велики проблем је и мањак људи квалификованих за овај
посао. Довољно таквих кадрова нема ниједно министарство, а нарочито она за
пољопривреду и инфраструктуру. Промениле су се и околности у односу на оне када је
НПИ писан, буџет је због кризе рестриктиван, мање је новца и могућности за нова
радна места. Морамо да одредимо колико је нових људи потребно за послове европских
интеграција, какви су нам профили потребни, колико кадрова морамо да
преквалификујемо, колико мора да иде на обуку, што овде у Србији, што у
институцијама ЕУ и земаља чланица. Тај фамозни српски административни капацитет,
за који за сада добијамо похвале, мора се даље и што брже градити.

Средства која ће ове године бити издвојена за послове у вези са интеграцијама:

– У нето износу нећемо имати већи буџет у односу на 2008. годину. Не верујем да ћемо
моћи да запослимо више од неколико десетина нових људи. Очигледно ћемо морати да
извршимо ребаланс постојећих ресурса. Очекујем да ћемо имати тачну цифру потреба и
трошкова за отприлике два месеца. Знаћемо колико људи ради и које су додатне
инвестиције могуће. Ове године ћемо морати да урадимо много више него прошле, са
готово идентичним ресурсима. Ипак, такво стање неће моћи да траје у недоглед.

Када се може очекивати одговор Брисела на кандидатуру Србије, која ће бити

поднета вероватно у априлу:

– Настављамо консултације око подношења кандидатуре јер је важно да тај чин, који је
политичке природе, буде примљен са одобравањем у целој ЕУ. Нема много смисла да

14
тражимо чланство ако нема јасне перспективе следећег корака. Свима је јасно да Србија
не може добити званични статус кандидата све док ССП не буде примењиван у пуној
снази бар неколико месеци. Да се не би губило време, ми смо већ кренули да
примењујемо тај споразум, што је била снажна порука европским партнерима, која их
је, како су ми сами пренели, импресионирала. Када се испуне политички услови да
Савет министара ЕУ донесе формалну одлуку о примени ССП-а, ми ћемо већ имати
акумулирано искуство примене, то јест бићемо земља која је спремна да буквално
одмах добије статус кандидата. Влада је оформила све органе за праћење примене тог
споразума. Ми смо у техничком, царинском, законодавном и институционалном смислу
већ предузели све кораке предвиђене ССП-ом. Значи, покушавамо да максимално
убрзавамо ствари, да не чекамо већ да грабимо напред. Оног тренутка када примена
Споразума буде одблокирана, процес добијања званичне кандидатуре ће ићи веома
брзо, јер ми нисмо чекали већ смо све кораке предузели раније. Наравно, остаје
проблем сарадње с Хагом, то јест оцена главног тужиоца Сержа Брамерца да у
потпуности сарађујемо с тим судом. Од тога ће зависити одговор Брисела.

Значај регионалне сарадње, па и сарадње са институцијама Косова, за европске

интеграције:

– На недавно одржаном регионалном састанку представника земаља западног Балкана,

овде у Београду, никаквог Косова није било и оно није ни поменуто. Фокусирали смо се
на питања око којих можемо изградити консензус, што не значи да питање Косова не
оптерећује наше односе са суседима који су га признали. Унутар ЕУ постоји консензус:
европске интеграције Србије и решавање статуса Косова су два одвојена процеса.

Изјаве званичника из Брисела да би кооперативност Београда према питању

Косова убрзала пут ка чланству у ЕУ:

– Европске интеграције нас никада неће довести до пузајућег признања независности

Косова. Али ЕУ очекује од Србије да изврши унутрашње реформе и заврши сарадњу са
Хагом, а када се говори о регионалној сарадњи може се само говорити о земљама
чланицама УН, које све земље ЕУ признају, што наравно није случај са такозваним
Косовом. Имали смо проблем у ЦЕФТА (Споразум о слободној трговини на Балкану),
где је био покушај да се делегација и ознака Унмик/Косово, замени са Република
Косово, и то без икаквих консултација са земљама чланицама Споразума. То није
прихватљиво за Србију. На Влади смо постигли договор о томе да потпредседник Владе
за економију Млађан Динкић пошаље писмо протеста председнику Комесаријата
ЦЕФТА, да министар финансија Диана Драгутиновић пошаље протест шефу Унмика
Ламберту Занијеру, а ја европском комесару Олију Рену. Спремни смо да разговарамо с
колегама с Косова, али под окриљем Резолуције 1244 и само уз присуство Унмика. Од
нас нико не може да тражи да успоставимо односе са самим собом, односно с нашом
јужном покрајином.

Постоји ли опасност да ће се такве ситуације понављати:

– Не заборавите да је у ОЕБС потребан консензус за пријем нових чланица. У ЦЕФТА

је такође потребно да се сви сложе да би неке ствари биле промењене. Разговарали смо
са председником Регионалног савета за сарадњу у Сарајеву, који је под притиском неких
земаља да промени начин на који Косово учествује у регионалним иницијативама и ми
смо недвосмислено рекли да Србија не може да прихвати тако нешто. У европској

15
политици је најважније бити стабилан и предвидљив партнер и да све решавате мирним
начином. Србија је јасно ставила до знања да никада неће признати Косово зарад
европских интеграција и то је свима јасно. Србија је веома важан део регионалних
интеграција, тако да баш због питања регионалне стабилности они никакво признање
Косова неће тражити од нас.

Да ли ће Косово у исто време када и Србија постати кандидат за чланство у ЕУ:

– За нас је валидна Резолуција 1244 Савета безбедности. Косово не признаје пет

чланица ЕУ, а за напредак ка ЕУ било кога је потребан консензус, то смо и сами
искусили.

Визна либерализација:

– Визна либерализација је технички процес који није оптерећен политиком. Чини ми се

да се у последње време о европским интеграцијама превише размишља на лобистички
начин. То нас одвраћа од рада на себи. А европске интеграције су у суштини питање
дубоких реформи нашег друштва, за добро наших грађана и наше земље. Само тако се
добијају и трајни успеси у односима са Бриселом.

Центар за популаризацију науке и технологије:

– Било је почетних неспоразума око идеје да се направи центар за популаризацију науке

и технологије у једној од зграда Музеја 25. мај. Знам да су неки читаоци "Данаса"
изразили забринутост и желео бих да разјасним ту ситуацију. Ни на који начин не
желимо да укинемо било који део Музеја, нико неће дирати Кућу цвећа. Једна
пространа зграда Музеја сада нема ни сталну поставку ни озбиљну посећеност.
Највише људи је у ту зграду ушло када смо у њему прошле године организовали
Фестивал науке. Према истраживањима јавног мњења, две трећине грађана се слаже са
идејом да се тај комплекс ојача формирањем центра за популаризацију науке и технике.
О томе сам разговарао с министром културе Небојшом Брадићем, као и са
председником Србије Борисом Тадићем. Уверен сам да ћемо наћи прихватљиво решење
за све. Наглашавам да ће Музеј Југославије опстати и да овом иницијативом не желимо
да избацимо било кога или извршимо колективну амнезију.

16