P. 1
Politicki sistem Srbije I

Politicki sistem Srbije I

|Views: 4,578|Likes:
Published by Bleda1
politicki sistem srbije
politicki sistem srbije

More info:

Published by: Bleda1 on Jun 30, 2009
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

03/12/2013

pdf

text

original

ODGOVORI NA ISPITNA PITANJA I

1. POCECI USTAVNOSTI U SRBIJI
U početku oruzane borbe, za vreme I srpskog ustanka, u Srbiji nisu postojali centralni organi vlasti. Zajednicki poslovi rešavani su na zasedanjima narodne skupštine. Medjutim ubrzo se osetilo, da pored nje, treba da postoji centralni organ drzavne vlasti koji bi upravljao zemljom i resavao tekuće poslove. U početku ustanka sva vlast se nalazila u rukama ustaničkih vojvoda, odnosno izvirala je iz vojne sile, ali ubrzo se pristupilo stvaranju organa civilne vlasti. Na skupštinama u Ostruznici, Reljinom Brdu i Pečanima, izabrane su sudije kao prvi organi civilne vlasti. 1. septembra 1805. godine, u selu Borku, na Karadjordjevu inicijativu, sazvana je Narodna skupština, na čijem zasedanju je osnovan Praviteljstvujući Sovjet srpski. To je bio prvi centralni organ drzavne vlasti u Srbiji. Brojao je 12 članova, a središte mu je bilo prvo u Smederevu, a potom u Beogradu. Sovjet je vodio računa o: 1. Drzavnim finansijama (prihode od prodatih turskih imanja unosio je u drzavnu kasu). 2. Organizovanju sudstva (donosio je naredbe o osnivanju i uredjivanju sudova). 3. Otvaranu škola. 4. Snabdevanju vojske. Sovjet je po svom osnivanju vršio samo sudsku vlast, a tek kasnije je prosirio krug svog poslovanja. U svakoj nahiji osnovan je po jedan sud, koji je brojao tri sudije i jednog pisara. Sudije je birao narod, ali je izbor zavisio i od volje pojedinih glavara. Postijali su seocki, knezevski, nahijski i Vrhovni sud. Za krivična dela bile su predvidjene tri vrste kazni (novcana, zatvor i batine), ali su od kazne batinanja bili izuzeti trgovci kmetovi i drugi predstavnici vlasti. Svojim radom Sovjet je doprinosio ustavnoj borbi srpskog naroda za slobodu. Uporedo sa oruzanom borbom u Srbiji su izvršene revolucionarne promene u njenom društvenom uredjenju: 1. Ukinut je Spahijski sistem. 2. Zemlja je postala vlasništvo seljaka. 3. Vlast su uzeli imucni zemljoradnici i trgovci. Karadjordje je ometao svaki pokušaj Sovjeta da se izdigne iznad njegove staresinske vlasti. Pod uticajem Rusa, ubrzo je bilo pokrenuto pitanje donošenja Ustava. Nacrt prvog Ustava nove srpske drzave izradio je ruski diplomatski predstavnik u Srbiji Konstantin Rodofinikin, avgusta 1807. godine. Nacrt Ustava je nosio naziv Osnova praviteljstva srpskog. Predvidjao je ustanovljenje novog vrhovnog organa drzavne vlasti, pod nazivom Praviteljstvujuci senat. Bio bi sastavljen od vojvoda i drugih starešina, a Karadjordje bi bio predsednik senata. Ovaj ustavni nacrt radjen je po obrascu drzavnog i društvenog uredjena apsolutisticke Rusije, medjutim ustavni nacrt nije bio potvrdjen od strane ruskog cara, tako da nikada nije stupio na snagu, čime je Karadjordje, razume se bio zadovoljan. Nahijske vojvode zelele su da budu gospodari u svojim oblastima, dok je Karadjordje pak zeleo da bude neograničeni gospodar nad celom zemljom. Ova neslaganja dovela su

do borbe oko prevlasti izmedju Karadjordja i vojvoda. Najveci protivnici bili su mu Jakob Nenadović, Milenko Stojković i Petar Dobrnjac. Zeleci da spreči ponovne pokušaje ograničenja svoje vlasti, Karadjordje je sa svojim prijateljima izradio i izneo pred Sovjet, decembra 1808. godine, ustavni akt od dva člana, koji je skupština prihvatila. Aktom se svi poglavari i sav narod obavezao Karadjordju na poslušnost, a Karadjordje je proglašen za vrhovnog vozda Srbije. Za uzvrat Karadjordje se obavezao da će se očinski brinuti za narod, i da će zapovesti izdavati u dogovoru sa Sovjetom i preko njega. Ova odluka je bila ishitrena, jer je u to vreme bilo neophodno da centralna vlast na čelu sa Karadjordjem bude jaka, kako bi se Srbija uspesno branila od napada turske vojske. Zbog toga, ubrzo, po pitanju drzavnog uredjenja ponovo izbijaju nesuglasice izmedju Karadjordja i starešina, i on januara 1811. godine, saziva skupštinu koja tada prihvata predlog reorganizacije Sovjeta. Donela je novi ustavni akt, kojim je Sovjet bio podeljen na dva dela: 1. Popeciteljstvo (Vlada), koju su činili ministri na celu sa Karadjordjem. 2. Vrhovni zemaljski sud, koji su činili ostali članovi nekadasnjeg Sovjeta. Ovim aktom je ponovo naglašena Karadjordjeva samodrzavna vlast, ali su svim ovim promenama u Srbiji polozeni temelji novovekovne drzavnosti Srbije.

2. ORGANIZACIJA VLASTI PO SRETENJSKOM USTAVU
Da bi ogranicili apsolutističku vladavinu kneza Milosa Obrenovića, narod je zahtevao donosenje Ustava, koji ce tačno odrediti prava i duznosti, kako kneza tako i gradjanina. Grupu narodnih starešina koja je stala iza opozicije narod je nazivao Ustavobranitelji. Opozicioni pokret naročito je uzeo maha u kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji, pod vodstvom Milete Radojkovića. Pobunjeni narod je 1835. godine u Kragujevcu podigao Miletinu bunu. Trazio je da se smanje porezi i ukine kuluk, da se otpuste iz sluzbe rdjave staresine, i da se svakome dozvoli sloboda kretanja i trgovine. Pritisnut ovakvom situacijom Milos je 2. februara 1835. godine sazvao narodnu skupstinu koja je usvojila Sretenjski Ustav. Ustav je izradjen po zapadnoevropskim uzorima, sastavio ga je Dimitrije Davidović, po ugledu na francuski Ustav iz 1791. Formulisao je sve glavne tačke narodnih zahteva, i istovremeno je istakao političku individualnost Srbije (grb i zastava). Po ovom ustavu, drzavni organi vlasti su Drzavni savet i Narodna skupština. Knez i savet zajedno vrše izvršnu i zakonodavnu vlast. Podloge zakona izglasava savet, a knez ima pravo da ga prihvati ili ne, sa tim sto predhodno izglasasan zakon od strane saveta, ne sme da odbije vise od dva puta, ukoliko ga savet dokazima ne ubedi da zakon nije stetan po narod i Ustav. (ipak ima mogucnost apsolutnog veta). Narodna skupstina je izborno telo od 100 deputata i ima ustavotvornu vlast. Kada knez i savet istaknu da je potrebno, u njoj se glasa o potrebi donošenja novog Ustava. Poterebno je da bude prisutno najmanje ¾ deputata da bi odnuka bila donesena, a mora da se donese dvo trećinskom vecinom od ukupnog broja prisutnih. U nadleznosti skupstine je i propisivane poreza i drugih dazbina. Ustav ima i svoj posebni deo koji nosi naziv Opste narodna prava Srbina, u kome se garantuju osnovna lična prava, stalnost činovničke funkcije, penzije...Ipak je ostao obavezan kuluk (za gradjenje gradjevina od opštenarodne koristi).

Ovaj ustav nikada nije stupio na snagu, jer je zbog svoje prevelike demokratičnosti izazvao zestoku reakciju Rusije, Austrije i Turske. Veoma brzo je morao biti ukinut, ali bez obzira na to borba za donošenje ustava se nastavila. To je podrzala Rusija koja je zahtevala da se u Srbiji uspostvi savet koji bi zajedno sa knezom učestvovao u resavanju unutrašnjih političkih pitanja.

3. TURSKI USTAV I VLADA USTAVOBRANITELJA
Pošto Sretenjski Ustav nije urodio plodom, borba za donosenjem Ustava se nastavila. Milos je odugovlačio resavanje ustavnog pitanja, zato sto je u tome video pokušaj ograničavanje svoje vlasti. Opozicija se oslanjala na Rusiju, a Milos na Englesku. Milos je najzad morao popustiti i pristao da se donese tzv Turski ustav, nazvan tako jer je sastavljan u Carigradu. Ustav je objavljen 10. decembra 1838. godine. Nime je ustanovljen drzavni savet od 17 dozivotno biranih članova koje je postavljao knez, ali koje nije mogao da smeni bez odobrenja Porte. Savet je zamisljen kao zakonodavno i nadzorno telo. Ovim ustavom uvedena su četiri ministarstva: 1. Spolnjih poslova 2. Unutrašnjih poslova 3. Pravde 4. Finansija Skupstina nije pominjana jer nju nisu zelele ni Turska ni Rusija, zbog toga sto su racunale da će lakše uticati na clanove saveta, nego sto bi mogle uticati na narodne poslanike. Ukinut je kuluk svake vrste i uvedena je slobodna trgovina, takodje su zajamčena prava činovnika. Autokrati Milošu, ovakvim Ustavom bile su potpuno vezane ruke. Sa ovakvim resenjem Milos se nije mogao sloziti, on se posle godinu dana povlači sa vlasti 1839. godine. Napušta zemlju, ostavivši vlast svom sinu Mihajlu Obrenovoću. Mihajlo Srbijom vlada do 1842. godine (do Vučićeve bune), kada su ustavobranitelji organizovali pobunu i na vlast doveli Aleksandra Karadjordjevića. Period izmedju 1842. i 1858. naziva se period vlade Ustavobranitelja. Za to vreme je poštovan Turski ustav, a da bi se obezbedilo uredno sazivanje skupštine donet je i zakon o Narodnoj Skupštini.

4. NAMESNICKI USTAV I DOBA USTAVNOSTI
Na zasedanju Svetoandrejske skupštine, sa vlasti je zbačen Aleksandar Karadjordjević i na presto ponovo postavljen Miloš Obrenović, koji je vladao do 1860. godine. Za vreme njegove vladavine Srbija je povratila medjunarodni ugled. 1860. godine Mihajlo O. po drugi put dolazi na vlast. Nastojao je da vlada apsolutistički, zbog čega je imao mnogo neprijatelja. Ubijen je 29. maja 1868. godine, a za novog kneza je imenovan maloletni Milan Obrenović (unuk Mihajlovog brata Jevrema). Do njegovog punoletstva drzavom je upravljalo knezevsko namesništvo.

Namesništvo 1869. saziva Narodnu skupštinu na kojoj je odlučeno da Srbija dobije novi Ustav, a iste godine je skupstina izglasana novi Namesnički ustav, koga je Porta prihvatila. Po ovom Ustavu Drzavni savet je brojao od 11 do 15 članova koje bira knez, koji je postao upravni organ, a zakonodavna vlast je preneta na Narodnu skupštinu (mada je knez u vreme krize sam donosio privremene zakone koje je podnosio skupštini na odobrenje). Zakonodavna vlast bila je ograničena knezevim apsolutnim vetom. ¼ Narodnih poslanika bira knez, a ostalo bira narod, knezu je povereno odredjivane vremena i mesta zasedanja Skupštine. Ovaj Ustav je zahtevao neuobičajeno visok kvorum za rad Skupštine, dok je za odlučivanje o nekom pitanju bila potrebna većina poslanika. Ustavom su garantovana neka lična prava i slobode. Prvi put se proglašava sloboda misli, ali sloboda zbora i dogovora, udruzivanja i štampe jos nije osigurana. Pravo glasa imali su samo poreski obaveznici (imovinski cenzus). Na nedostatke Ustava prvi je ukazao Svetozar Marković.

5. POLITICKE INSTITUCIJE PO USTAVU IZ 1888. GODINE
Posle Srpsko-bugarskog rata, u Srbiji je ojačala opozicija, pre svega snaga Radikalne partije. Posle rata dolazi do pregovora izmedju kralja Milana i radikala. Nakon pregovora donet je novi Ustav objavljen 22. decembra 1888.godine, posle čijeg donosenja se kralj Milan odrekao prestola u korist svog sina Aleksandra, čiju vladu karakterisu skandali, promene Ustava i Vlada. Ustav je radjen po uzoru na belgijski Ustav, a zasnivao se na načelima gradjanskog parlamentarizma. Po ovom Ustavu vlast kralja bila je ograničena i on je deli sa Narodnom skupštinom. Zagarantovao je politička prava i tajno glasanje. Skupštini su data široka prava, izmedju ostalog i pravo nadzora nad radom ministara, koji se biraju iz kruga narodnih poslanika parlamentarnom većinom. Postoji i Drzavni Savet u čiji sastav ulazi 16 članova (8 bira kralj, a 8 skupština). Glavna novina je sistem Srazmernog predstavništva, za raspodelu mandata. Proglašeno je i načelo samouprave, tako da su ustanovljene okruzne i sreske skupštine i odbori. Birački cenzus još uvek postoji.

6. DOBA REAKCIJE I POVRACENE USTAVNOSTI
Kralj Aleksandar Obranović je na vlast postavljen još kao maloletan, pa je vlast vršilo namesnistvo u kome je glavnu ulogu igrao Jovan Ristić (liberal). Uz pomoć vojske, Aleksandar je 1894. izvršio drzavni udar, proglasio se punoletnim i otpustio namesnike i vladu. Pošto je dosao na vlast, ukinuo je Ustav iz 1888. i na snagu vratio Ustav iz 1869. godine (Namesnički ustav), i zaveo svoj lični rezim. 19. aprila 1901. godine kralj je bez predhodnog odobrenja Skupštine podario zemlji novi Ustav samoinicijativno. Po novom Ustavu ustanovljeno je dvodomo narodno predstavništvo, sa Senatom kao gornjim domom. Vlada je ne poslanička, Drzavni Savet imenuje kralj i sastoji se od 15 članova (ostaje najviši upravni organ). Ministri ne mogu biti poslanici u Narodnoj skupštini, niti mogu biti birani za senatore, podlezu krivičnoj odgovornosti, a sudi im Senat.

Ustav iz 1901. godine je u prividno parlamentarnim formama skrivao lični rezim, i zato se smatra manje demokratskim od Ustava iz 1888. Aprila 1903. kralj raspušta skupštinu, da bi obezvazio neke zakone i smenio neke ljude u vladi. To izaziva veliko nezadovoljstvo oficira koji maja 1903. upadaju u dvor i na spavanju ubijaju Aleksandra i njegovu zenu. Majskim prevratom zbačena je dinastija Obrenovića i na čelo Srbije doveden je Petar Karadjordjević, on je zbacio Ustav iz 1901. i ponovo vratio na snagu demokratski Ustav iz 1888. godine (pod nazivom Ustav od 1903).

7. NASTANAK PRVE JUGOSLOVENSKE DRZAVE
Vekovna teznja naših naroda bila je da se oslobode i ujedine u jednu drzavu. Za to su sazreli uslovi u toku Prvog svetskog rata, gde su okupirane zemlje od strane Austrougarske bile podvrgnute strahovitom teroru, pljačkama i ubistvima. Nasilno je vršena mobilizacija, i odvodjeni ljudi u Austrougarske fabrike. Takvo stanje nateralo je mnoge napredne ljude kao sto su Ivan Meštrović, Franjo Supilo i Antoje Trunović na progonstvo. Na njihovu inicijativu u Londonu 1915. bio je osnovan Jugoslovenski odbor, tj organizacija koja je predstavljala Jugoslovenske narode u inostranstvu. Ovaj odbor radio je na širenju ideje o oslobodjenju i ujedinjenju Jugoslovenskih naroda. Predsednik ovog odbora bio je Trunović. U ovo vreme srpska Vlada na čelu sa Nikolom Pašićem zeli da ujedinjenje Jugoslovenskih naroda izvrši na čelu sa Srbijom i dinastijom Karadjordjevića. Odbor je bio za stvaranje federativne drzave u kojoj će svi Srbi, Hrvati i Slovenci biti ravnopravni. Ove njihove nesuglasice bile su rešene 20. juna 1917. kada je potpisana Krfska deklaracija, po kojoj će Jugoslovenski odbor i srpska vlada zajedno nastupiti pred saveznicima kao predstavnici Jugoslovenskih naroda. Posle 36 dana pregovora njome je bilo dogovoreno: 1. Da se stvori zajednička drzava pod imenom Kraljevina SHS. 2. Da ta drzava bude Ustavna i parlamentarna monarhija. 3. Da njome vlada kralj iz dinastije Karadjordjevića. 4. Koristilo bi se i čirilično i latinično pismo i bila bi zagarantovana ravnopravnost veroispovesti. Kako se rat blizio kraju sve vise se nazirao raspad AU. Kada je ona konačno bila pobedjena i prinudjena da 3. septembra 1918. godine kapitulira, narodi koji su ziveli u njoj su odlučili da se odcepe i 6. oktobra 1918. u Zagrebu, osnovana je drzava SHS na čelu sa Narodnim većem. Kraljevina Srbija nije priznavala ovu novonastalu drzavu, sve do potpisivanja Zenevske konvencije novembra 1918. kada je prihvaćena ideja o ujedinjenju. Ova odluka nije odmah stupila na snagu, a u medjuvremenu Vojvodina, BIH, Makedonija i CG donose odluku da se ujedine sa Srbijom. Tako je stvorena dr. Drzava na ovom prostoru pod imenom Kraljevina Srbija. Posle oktobarske revolucije Evropu zahvata revolucionarno vrenje, i u tome se mlada drzava SHS nije mogla snaći, pa su njeni predstavnici potrazili pomoć od Belog Dvora. Kao rezultat toga, 1. decembra 1918. doslo je do sporazuma o ujedinjenju ovih drzava u jednu i primeni Zenevske konvencije, pod imenom Kraljevina SHS. Tako je nastala prva Jugoslovenska drzava.

Sto se tice Ustavnog uredjenja Kraljevine SHS, centralni organi vlasi do donosenja njenog prvog Ustava su bili kralj (tacnije prestolonaslednik-regent, koji je umesto starog i bolesnog kralja Petra I Karadjordjevica, sve do njegove smrti, kao namesnik vrsio kraljevsku vlast), Vlada i Privremeno narodno predstavnistvo. Vlada je bila odgovorna kralju, a on je na samom pocetku izgradio svoj dogovor sa Narodnim vecem i za predsednika vlade, umesto Nikole Pasica postavio je Stojana Protica. Vlada je 22. decembra 1918. donela Propise ustavnog karaktera i to o nazivu drzave, njenim amblemima i sastavu Privremenog narodnog predstavnistva (iako su njegov sastav trebali da odrede Narodno vece i predstavnici naroda, to je ovim propisima ipak ucinila Vlada). Privremenom narodnom predstavnistvu poverena je zakonodavna funkcija i zadatak da organizuje izbore za Ustavotvornu skupstinu, kao i da organizuje njen rad. Ubrzo je donet Zakon o izboru Narodnih poslanika za Ustavotvornu skupstinu. U Zakonu stoji da je aktivno biracko pravo opste (medjutim to ne mozemo smatrati tacnim sa obzirom na to da zene i aktivna vojna lica nisu imali pravo glasa). Starosni cenzus za vrsenje aktivnog birackog prava iznosio je 21. godinu, a za pasivno biracko pravo 25. godina, s tim sto se za vrsenje pasivnog birackog prava, kao dodatni uslov zahtevala i pismenost. Svaki cetvrti predstavnik svake izborne jedinice morao je biti kvalifikovani poslanik, odnosno morao je imati fakultetsku ili visu strucnu spremu. Cinovnici i predstavnici opstina nisu mogli istovremeno da budu i poslanici, dok policijski cinovnici nisu imali pravo ni da se kandiduju (nisu imali pasivno biracko pravo). Jedino su ministri i profesori Pravnih fakulteta imali pravo da po izboru za narodne poslanke i dalje ovavljaju i ove svoje delatnosti. Ustavotvorna skupstina je pocela sa radom 1920. godine, te je tada prestalo da postoji Privremeno narodno predstavnistvo od koga je ona preuzela zakonodavnu funkciju. Poslovnik o njenom radu donela je Vlada u obliku Uredbe (a ne ona sama), osim toga kako je predvidjao izborni zakon, kralj je imao mogucnost da je raspusti. Od poslanika se zahtevalo da poloze zakletvu o vernosti kralju, tako da se ne moze govoriti o njenoj stvarnoj suverenosti. Poslovnikom je predvidjeno da predlog Ustava moze podneti najmanje 20 poslanika i to u roku od 10 dana od obrazovanja ustavnog odbora u Skupstini. Ustavni odbor ce razmatrati poslanicki predlog Ustava samo ukoliko se ne slozi sa Vladinim predlogom Ustava u nacelu (Poslovnik je povlascivao Vladin predlog Ustava). Amandman na predlog Ustava takodje je moglo podneti najmanje 20 poslanika. Osim toga, Poslovnik je jos i prekrsio zahtev Narodnog veca da se Ustav buduce zajednicke drzave donese 2/3 vecinom glasova poslanika Ustavotvorne skupstine, kako bi se izbegla majorizacija, predvidevsi da ce se Ustav doneti apsolutnom vecinom od ukupnog broja poslanika (210 glasova).

8. PRAVNA KVALIFIKACIJA PRVE JUGOSLOVENSKE DRZAVE
Kraljevina SHS stvorena je na Zenevskoj konvenciji novembra 1918. Pitanje njene pravne kvalifikacije svodi se na pitanje, da li je ona nova ili stara drzava, s obzirom da je od svih drzava od kojih je formirana, jedino KS imala svoj pravni subjektivitet, dok su ostale drzave pre toga bile u sastavu AU od koje su se otcepile.

Odgovor dajemo sa dva stanovišta, medjunarodnog i ustavnopravnog (unutrasnjeg). Posmatrano sa medjunarodnog stanovišta, ona je stara drzava, jer su ostali na snazi medjunarodni ugovori KS, a sa unutrasnjeg stanovišta ona je nova drzava, jer nije protegnut Ustav KS na teritoriju novonastale drzave, niti je novi Ustav donet po pravilima predvidjenim Ustavom KS. Misljena su podeljena (produzenje Kraljevine Srbije, nova drzava, nedovršena drzava).

9. KARAKTERISTIKE POLITICKOG SISTEMA PO VIDOVDANSKOM USTAVU
Posto je stvorena zajednička drzava, i obrazovana zajednička Vlada, pristupilo se sprovodjenju izbora za Ustavotvornu skupštinu. Krfskom deklaracijom bilo je predvidjeno da se Ustav novoformirane drzave donese 2/3 vecinom glasova Narodnih poslanika Ustavotvorne skupstine, medjutim ovo pravilo nije postovano, a on je, kako je predvidjao poslovnik Ustavotvorne skupstine, donet prostom vecinom glasova (sem toga i ovaj broj glasova je jedva skupljen). Po usvajanju ovog Ustava shodno njegovim zavrsnim odredbama, u ime kralja ga je potvrdio prestolonaslednik-regent. Nakon izvršenih izbora donet je i novi Ustav 28. juna 1921. pod imenom Vidovdanski ustav. Po nacinu donosenja on pripada vrsti Ustavnog pakta. Po njemu: 1. Kraljevina SHS je ustavna, parlamentarna i nasledna monarhija sa unitarističko-centralističkim uredjenjem, na čelu sa dinastijom Karadjordjević. Logično je bilo da bude organizovana kao federacija, ali to nije uradjeno, jer su smatrali da u njoj zivi jedan troimeni narod, i stoga su je zamisljali kao unitarnu drzavu. 2. Zakonodavni organi vlasti su kralj i Narodna skupština koji su ujedno i vrhovni organi vlasti. Ustav je predvidjao postojanje Ministarskog i Drzavnog saveta. (Kralj je bio neprikosnovena ličnost, oslobodjen političke i svake druge odgovornosti, imao je pravo da saziva i raspusta parlament, pravo zakonodavne inicijative, pravo da bira ministre, bio je vrhovni vojni zapovednik i predstavljao je zemlje u inostranstvu). 3. Drzava je bila podeljena na oblasti, a svaka oblast je brojala oko 800 000 ljudi. Oblasti su se delile na okruge, srezove, opštine i zupanije. Tezilo se razvijanju nacionalne i etnicke homogenosti pojedinih teritorija. 4. Bila je zagarantovana privatna svojina (socijalno ekonomska prava), osnovna lična i politička prava (neka uz izvesna ogranicenja). Zvanicni jezik je srpskohrvacko-slovenacki, medjutim posto ovakav jezik ne postoji, podrazumeva se da su smatrali da postoje tri ravnopravna jezika, odnosno, crticu izmedju njih treba posmatrati kao znak jedinstva. Narodna skupstina je obavljala zakonodavnu ulogu zajedno sa kraljem. Bila je jednodoma, odredjena kao predstavničko telo (jasno da to nije bila, jer aktivnim biračkim pravom nisu raspolagali svi gradjani). Kralj je sazivao njena redovna i vanredna zasedanja, otvarao i zaključivao sednice, a ministri su odgovaraki kralju i njoj. Povereno joj je i odlucivanje o promeni Ustava, po sistenu izgradjenom po ugledu na Ustav Belgije iz 1831 godine. Sistem u sebi sadrzi prikriveni referendum i funkcionise tako sto jedan saziv parlamenta usvaja predlog o promeni Ustava, zatim se raspusta, a novoizabrani

parlament usvaja odluku o promeni. Naravno, ovako usvojena promena morala je biti potvrdjena i od strane kralja. Ministri nisu bili samo politicki odgovorni, vec je za njih je bila predvidjena i krivična i gradjanska odgovornost. Krivicno su odgovarali za povredu Ustava i Zakona pri vrsenju svoje sluzbene duznosti, a gradjanska odgovornost je bila predvidjena za stete koje prouzrokuju nezakonitim vrsenjem sluzbe. Trebali bi da odgovaraju samo parlamentu, ali ovde su odgovarali i kralju i parlamentu, pa zato karakterisanje ove drzave kao parlamentarne monarhije nije sasvim adekvatno, jer je ocigledno da se sustina parlamentarizma mnogim ustavnim resenjima negira. Iako je Ministarski savet prvnstveno zamisljen kao upravni organ, ipak su pojedini ministri po kraljevom ovlascenju raspolagali pravom zakonodavne inicijative. Kralj je odobravao funkcionisanje samo one vlade koja je odgovarala njegovim pogledima i postavio je u celoj drzavi oblasne, okruzne i sreske nacelnike, a posle uspostavljanja banovina 1929. godine i banove. Na taj nacin je obezbeio potpuni uvid u celokupnu vlast u zemlji i ostvarivanje svoje centralisticko-unitaristicke politike. Drzavni savet obavlja funkciju Vrhovnog upravnog suda u zemlji, polovinu njegovih članova bira kralj, a dr. polovinu Skupština. Ustavom je garantovana nezavisnost sudstva, postojali su prvostepeni i apelacioni sudovi i jedan Kasacioni sud sa sedistem u Zagrebu. Izglasavanjem Ustava u Kraljevini je otpočeo period parlamentarizma, ali ne onaj u kome je Skupština imala svu vlast, već sistem u kojem je kralj imao sva zakonodavna ovlašćenja. Zato se ovaj period zove Period laznog parlamentarizma. 6. januara 1929. godine mladi Aleksandar Karadjordjevic zavodi svoj licni rezim (Sestojanuarska diktatura). Suspendovao je Ustav i raspustio Narodnu skupstinu navodeci da izmedju naroda i kralja ne moze i ne sme biti vise posrednika. Tako je od ustavne monarhije Kraljevina SHS postala apsolutna nasledna monarhija, Zakonom o kraljevoj vlasti i vrhovnoj drzavnoj upravi. Najbolnija tačka Ustava iz 1921. bila je nerešeno nacionalno pitanje. Posebno tezak polozaj imale su nacionalne manjine, kojima je osporavan nacionalni razvoj. Čak im je zabranjivano da se svojim jezikom sluze na javnim mestima. Svaki pokušaj narodnosti da traze svoja prava bio je osporavan i nemilosrdno proganjan.

10.DIKTATURA I KARAKTERISTIKE POLITIČKOG SISTEMA PO SEPTEMBARSKOM USTAVU
Velika ekonomska kriza izmedju dva rata zahvatila je i Kraljevinu SHS, dostigla je vrhunac u leto 1928. godine kada je na zasedanjima NS stalno dolazilo do sukoba izmedju predstavnika Vlade i opozicije. Najtezi sukob izbio je 20. juna 1928. kada su predstavnici opozicije optuzili Vladu za pljačkanje drzavne imovine. Tada je poslanik Radikalne stranke Punisa Račič, usmrtio vodju Hrvacke seljačke stranke Stjepana Radića i njegovog brata Pavla. To je bio glavni uzrok i povod da kralj Aleksandar 6. januara 1929. zavede monarho fašističku diktaturu kojom je ukinuo Vidovdanski ustav, raspustio NS, zabranio rad političkim strankama, drzavu je podelio na devet Banovina, a drzavi je promenio ime u ime Kraljevina Jugoslavija. Po naredjenju kralja Vladu je obrazovao general Petar Živković koji zavodi diktaturu oslanjajući se na birokratiju, vojsku i policiju.

Donošenju Septembarskog ustava predhodila su dva zakona, oba doneta 1929. godine. Prvi je Zakon o narodnoj vlasti i vrhovnoj drzavnoj upravi kojim je kralj sebe proglasio glavnim nosiocem vlasti u zemlji, a drugi je Zakon i nazivu i podeli Kraljevine na upravna podrucja, kojim je drzava dobila naziv KJ i bila je podeljena na devet banovina. Zanimljivo je to sto banovine nisu nosile istorijske, nego geografske nazive, sa ciljem da se tako učvrste nacionalni unitarizam i drzavni centralizam kako bi se podsticalo *jugoslovenstvo. Banovine su organizovane centralistički, a bana je postavljao kralj i ban je njemu odgovarao. Pod pritiskom unutrašnjih i medjunarodnih okolnosti, vanredno stanje koje je kralj uveo 6. januara 1929. moralo se prekinuti. Kralj je 3. septembra 1931. podario svom dragom narodu novi Ustav, poznat pod imenom Septembarski ili Oktroisani Ustav (oktroisani zato jer ga nije donelo narodno predstavništvo vec ga je oktroisao monarh kao apsolutni suveren). Po ovom Ustavu KJ je odredjena kao nasledna Ustavna monarhija (izostavljeno je *parlamentarna u poredjenju sa Vidovdanskim ustavom), a po obliku uredjenja i dalje je bila unitarna drzava. Kralj je dominantan činilac, on je šef drzave, proglašava zakone, bira jedan broj članova gornjeg doma u parlamentu, saziva i raspušta parlament. Raspolaze pravom zakonodavne inicijative i zakonodavne sankcije, ima pravo da deluje i van Ustava i Zakona, a za njegove radove odgovarali su ministri. Političke institucije po ovom Ustavu pored kralja su: 1. Narodno predstavništvo (dvodomo, sastoji se od Senata i Narodne skupštine). Ova doma su ravnopravna, a članstvo u Senatu nespojivo je sa članstvom u NS. Jednu polovinu Senatora birao je kralj, a drugu polovinu je birao kolegijum sastavljen od istaknutih funkcionera, nisu mogli biti mladji od 40 godina, a mandat im je trajao 6 godina. Narodna skupština je predstavničko telo, poslanici su birani opštim, jednakim i javnim glasanjem na 4 godine. Aktivno biračko pravo stice se sa 21 godinom starosti, a pasivno sa 30. Pravo podnošenja zakonskih predloga pripada svakom članu narodnog predstavništva čiji predlog pismeno pomogne najmanje petina članova Senata ili NS. Senatori i Narodni poslanici su vise bili zastićeni kao gradjani nego kao narodni predstavnici (njihovo imunitetsko pravo je suzeno u odnosu na njegovu uobičajenu sadrzinu). 2. Ministarski savet obavljao je upravnu vlast. Sastojao se od predsednika Saveta i svih ministara (neki su bili bez portfelja (resora), mogao je odgovarati samo kralju, koji je jedino mogao da razresi duznosti članove Saveta. U poredjenju sa Vidovdanskim ustavom, lista ljudskih sloboda i prava je ostala uglavnom nepromenjena, smanjen je samo obim nekih socialno-ekonomskih prava. Zadrzana je administrativno-teritorijalna podela zemlje predvidjena pomenutim zakonom iz 1929. godine.

11.POLITICKE POSLEDICE REVIZIJE USTAVA KJ IZ 1931.
Septembarski ustav menjao se po sistemu Ustavnog pakta, sto znači da pravo ustavotvorne inicijative ima kralj koji o promeni odlučuje sa Narodnim predstavništvom. Ovo odlučivanje u sebi sadrzi prikriveni referendum, stari saziv Narodne Skupštine usvaja predlog o promeni, zatim se raspušta, a promenu Ustava usvaja novoizabrana NS. Za razliku od Vidovdanskog ustava, ovaj Ustav je predvidjao i učešće Senata u

odlučivanju o promeni Ustava. Takodje kralj, u situaciji kada se izmedju domova parlamenta ne moze postići saglasnost, dobija pojačani uticaj prilikom odlučivanja. Ukoliko domovi u dva uzatopna saziva ne postignu saglasnost, kralj će predlog za promenu Ustava ili proglasiti odbačenim ili će pak usvojiti predlog jednog od dva doma. Za vreme svog vazenja Ustav od 1931. pretrpeo je dve promene, koje nisu bile izvršene na način, i po postupku koji je bio Ustavom predvidjen. Prva promena je bila izvršena Uredbom o banovini Hrvatckoj, koja je zapravo predstavljala pravno uobličenje sporazuma Cvetković-Maček, kojim se resavalo tzv Hrvatcko pitanje. Sporazumom je bilo regulisano i pitanje teritorijalnog obima banovine. Predvidjeno je da banovina Hrvatcka uziva i finansijsku samostalnost. Druga revizija je ovog Ustava je ona od 27. marta 1941. godine. Oficiri jugoslovenske vojske su u noći izmedju 26. i 27. matra 1941. izvršili drzavni udar, pohapsili su sve članove Vlade i kneza Pavla, a rano ujutru proglasili mladog kralja Petra II Karadjordjevića za novog jugoslovenskog kralja. Novi predsednik Vlade postao je general Dusan Simonjić. Sporazumom C-M, stvorena je i priznata banovina Hrvatcka, nastala spajanjem Savske, Primorske, delova Dunavske i Vrbaske banovine. Napušta se ideja integrisanja Jugoslovenskih naroda. Drzava je ušla u krizu koja je nastala delovanjem srpskih i slovenačkih političara, po kojima je na ovim prostorima trebalo stvoriti Srpsku i Slovenačku banovinu sa istim ovlašćenjima. Sve ovo mozemo okarakterisati političkim posledicama revizija Ustava od 1931.

12.NASTANAK DRUGE JUDOSLOVENSKE DRZAVE
18. aprila 1941. godine Kraljevina Jugoslavija je kapitulirala, njena vojska se raspala, a vlada i kralj Petar II Karadjordjević su pobegli u inostranstvo. Od tada otpočinje period narodno-oslobodilačke borbe, od jula 1941. podizu se ustanci protiv okupatora širom zemlje i na prvim oslobodjenim teritorijama formiraju se prvi organi nove drzavne vlasti (narodno-oslobodilački odbori). U februaru 1942. godine doneti su tzv Fočanski propisi, prvi propisi o narodnooslobodilačkim odborima. Njima su ovi odbori odredjeni za privremene organe drzavne vlasti, a predvidjeno je postojanje seoskih, opstinskih i sreskih odbora. Jedino se seoski odbori biraju neposredno a ostali se biraju posredno. Septembra 1942. doneti su tzv Krajinski propisi, a po njima odbori nisu vise privremeni vec postaju stalni organi i predstavljaju prelaz ka novoj drzavnoj vlasti i novom poredku. Uvedeni su gradski i okruzni narodnooslobodilački odbori. Značajno je da ovi propisi priznaju zenama aktivno i pasivno biračko pravo. Krajem novembra 1942. godine u Bihaću je odrzano prvo zasedanje AVNOJ-a. Ovo veće sačinjavali su predstavnici svih naroda i političkih stranaka, ali još uvek nije konstituisano kao vrhovni organ. 29. novembra 1943. odrzano je drugo zasedanje u Jajcu na kome su donesene značajne odluke, od kojih su tri najvaznije: 1. AVNOJ se iz opštepolitičkog predstavničkog tela pretvara u najviše zakonodavno telo naroda Jugoslavije, i obrazuje se NKOJ (Nacionalni Komitet Oslobodjenja Jugoslavije), u svojstvu privremene vlade.

2. Zabranjuje se povratak Vladi i kralju u zemlju, dok sam narod o tome ne odluči na posleratnim slobodnim izborima. 3. Jugoslavija se izgradjuje na demokratskom, federativnom principu, sa pravom nacija na samoopredeljenje, uključujući i pravo na ocepljenje i ujedinjenje se drugim narodima. Treće zasedanje AVNOJ-a odrzano je od 7. do 26. avgusta 1945. u Beogradu, na kome je preimenovan u privremenu Narodnu Skupštinu, kojoj je nalozeno da stvori uslove za donošenje novog Ustava, da organizuje izbore za Ustavotvornu Skupštinu i da donese odgovarajuće zakone. Sa tim ciljem doneti su: 1. Zakon o izboru narodnih poslanika. 2. Zakon o Ustavotvornoj Skupštini. 3. Zakon o biračkim spiskovima. 4. Zakon o agrarnoj reformi i kolonizaciji. 5. Zakon o drzavljanstvu. 6. Zakon o štampi. Posle oslobodjenja organizovani su izbori, koji su odrzani 11. novembra 1945. godine, na kojima se narod izjasnio za republiku kao oblik drzavne vladavine. 29. novembra 1945. Ustavotvorna Skupština je na svojoj prvoj sednici proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju (FNRJ).

13. KARAKTERISTIKE ORGANIZACIJE VLASTI PO USTAVU IZ 1946. GODINE
31. januara 1946. godine, Ustavotvorna Skupština je usvojila i proglasila Ustav FNRJ. Ustav je stvaran prema Sovjetskom modelu ustavnosti. Po njemu drzava je federacija, a umesto ranijeg jednog tzv troimenog naroda, sada se ističe postojanje više jugoslovenskih naroda. Zastupljena je jedna ideologija i jedinstvo vlasti (organizacija vlasti na istom teritorijalnom nivou).Treba napomenuti da je načelo demokratskog centralizma bilo za organizaciju vlasti po vertikali.Ustanovljeno je centralno drzavno uredjenje. Posle sukoba političkog vodstva Jugoslavije s politikom SSSR-a, počinje da se trazi sopstveni pravac u izgradni socijalističkog uredjenja Jugoslavije. 1953. godine donet je ustavni Zakon o osnovama društvenog i političkog uredjenja FNRJ i saveznim organima vlasti, koji nije bio potpun, i nije regulisao ustavnu materiju u celini, a sadrzao je suprotna rešenja u odnosu na ona predvidjena Ustavom iz 1946.(demokracki centralizam). Po ovom Ustavnom zakonu osnovu političkog i društvenog uredjenja čine društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju, samooupavljanje u privredi, prosveti, kulturi i u socijalnoj sluzbi. Sva vlast pripada radnom narodu. Samoupravljanje se odrazilo na sastav parlamenta. U predstavničkim telima teritorijalnih jedinica (pored doma koji je konstituisan kao klasično političko predstavništvo), konstituiše se i dom profesionalnog predstavništva koji je bio recezent samo jedne kategorije birača (proizvodjača). Zato se i nazivalo veće proizvodjača. Ustavni zakon napušta podelu drzavnih organa na organe drzavne vlasti i organe drzavne uprave i dosledno usvojenom načelu jedinstva vlasti proglasio Saveznu skupštinu za predstavnika saveznog suvereniteta i najviši organ vlasti

federacije. Ipak sve do 1963. vazio je Ustavni zakon zajedno sa preostalim Odredbama ustava iz 1946.

14.PERIOD SAMOUPRAVNOG SOCIJALIZMA 1953-1992
Posle sukoba političkog rukovodstva Jugoslavije sa politikom SSSR-a, počeo se traziti novi pravac u izgradnji socijalističkog uredjenja. U tom pravcu je donet Ustavni zakon 1953. godine, po kome osnovu političkog i društvenog uredjenja čine društvena svojina nad sredstvima za proizvodnju i samoupravljanje u privredi, prosveti, kulturi i socijalnoj sluzbi. Sva vlast pripala je radnom narodu. Samoupravljanje se odrazilo na sastav parlamenta. Sto se tice predstavničkih tela teritorijalnih jedinica, pored doma koji je konstituisan kao klasično političko pretstavništvo, konstituisan je i dom profesionalnog pretstavništva (veće proizvodjača). Ustavnim zakonom je napustena podela drzavnih organa na organe drzavne vlasti i organe drzavne uprave, a Savezna skupština je proglasena za najviši organ vlasti federacije (dosledno usvojenom načelu jedinstva vlasti). Ustavom iz 1963. godine i formalno počinje period samoupravljanja u Jugoslaviji. Ona se odredjuje kao socijalistička demokratska savezna drzava suverenih i ravnopravnih naroda. Naziv drzave više nije FNRJ nago SFRJ. Izvršna vlast pripada predsedniku republike i Saveznom Izvršnom Veću, koji su za svoj rad odgovorni Saveznoj Skupštini. Uvedeni su Ustavni sudovi republika i Ustavni sud Jugoslavije (Jugoslavija je bila prva socijalistička zemlja u svetu koja je uvela sudove ove vrste). Polovinom šezdesetih godina, u republikama i autonomnim pokrajnama jačaju partikularističke tendencije. Republike i pokrajne sve više zele i ostvaruju nezavisnost u odnosu na federaciju, preuzimajući veliki deo njenih nadleznosti. Republike i pokrajne su praktično donosile odluke na saveznom nivou, jer se nijedno vazno pitanje nije moglo doneti u saveznim organima bez njihove saglasnosti.. Pozicije Republika i AP bitno su izmenjene ustavnim promenama 1967-1974. Ustavne promene u ovom periodu posebno su izmenile polozaj autonomnih pokrajna, koje su dobile svojstva drzavnosti (Ustav, pravo na samoorganizovanje, za zastupljenost u svim organima federacije, na stavljanje veta na odluke u saveznim organima...). To je ozbiljno narušilo drzavnost i suverenost Republike Srbije (u svom sastavu je imala dve AP koje su postale konstitutivni elementi jugoslovenskog federalizma), koja nije mogla ostvariti isti status u federaciji kao ostale federalne jedinice. Medjutim, donošenjem Ustava Srbije 28. septembra 1990. otislo se u drugu krajnost, pa su AP izgubile sve elemente drzavnosti, kao i status konstitutivkog elementa jugoslovenske federacije. Tako su svedene na teritorijalne autonomije u okviru Republike Srbije, postajući tako stvar unutrašnjeg uredjenja drzave Srbije. Ovako radikalna promena statusa AP sluzila je kao jedan od razloga albanskim separatistima na KIM da zaoštre svoj stav u pogledu zahteva za republiku Kosovo. Treba napomenuti, da je najveća novina uvedena Ustavom SFRJ iz 1974. uvodjenje delegatskog sistema (radnici više na glasaju neposredno, već obrazuju svoje delegacije, koje u njihovo ime kao predstavničko telo odlučuju i učestvuju u vlasti). Na taj način radnici su zapravo odvojeni od političkog zivota, jer se praktično ni za sta ne pitaju, a samoupravljanje postaje samo proklamacija, nešto sto u stvarnosti praktično nikada nije ni postojalo.

Na Ustav iz 1974. u dva maha doneto je 48 amandmana (1981. i 1988.), ovaj Ustav bio je jedan od najčvršcih Ustava na svetu, za svaku njegovu promenu zahtevana je saglasnost svih federalnih jedinica i obe AP. Taj Ustav je formalno bio na snazi do 27. aprila 1992. godine, kada je i prestala da postoji SFRJ. Za razliku od Ustava Srbije iz 1963. i 1974. godine, koji su polazili od principa društvenog samoupravljanja i široke decentralizacije, Ustav RS od 1990. ide linijom poljačane centralizacije (nadleznosti u Republičkim organima). Ustavne promene koje su tada sprovedene vodile su ka konfederalizaciji Jugoslavije (stvaranju saveza drzava umesto savezne drzave).

15.SLOM DRUGE JUGOSLOVENSKE DRZAVE
Neuspeh reforme jugoslovenske federacije jasno je ukazivao na slom druge Jugoslavije. Tokom 1990/1991. došlo je do definitivnog razlaza u pogledu budućnosti jugoslovenske zajednice. Posle pobede na izborima vladajuće nacionalističke i separatističke snage u Hrvatskoj najavljivale su otcepljenje od Jugoslavije, sto su Srbi u Hrvatskoj shvatili kao bitno ugrozavanje sopstvenih pozicija u okviru Jugoslavije. (U otcepljenoj Hrvatskoj bili bi samo jedna od nacionalnih manjina). Srbi u Hrvatskoj su avgusta 1990. organizovali referendum na kome su se izjasnili da će, u slučaju da Hrvatska ode iz Jugoslavije, oni ostati u njoj (da će se otcepiti). Ubrzo su Srbi proglasili Krajnu Srpskom autonomnom oblašću, a hrvacke vlasti su zelele da uspostave svoju vlast u Krajni. Nastao je oruzani sukob u aprilu i maju 1991. U maju je JNA dobila naredjenje da obezbedi razdvajanje sukobljenih strana, ali je uskoro i sama bila uvučena u oruzane medjuetničke sukobe u Hrvatskoj i BIH. Predstavnici tri naroda u BIH nisu mogli sporazumeti o budućnosti BIH, i ovde je 1992. doslo do medjuetničkog oruzanog sukoba. Jedinice JNA su se u aprilu i maju iste godine povukle iz Hrvatske i BIH, ali su ratna dejstva u ovim bivšim jugoslovenskim drzavama nastavljena sve do Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. U jesen 1990. u Srbiji je donet novi Ustav, zatim u Hrvatskoj, godinu dana kasnije svoje Ustave donele su i Slovenija i Makedonije, a BIH je takodje proglasila suverenost. CG je novi Ustav proglasila tek u oktobru 1992. Slovenija i Hrvatska su 25. juna 1991. donele formalnu odluku o istupanju iz Jugoslavije. Jugoslovenska drzavna kriza bila je na vrhuncu u leto i jesen 1991. Tokom juna i jula 1991. u razresavanje jugoslovenske krize uključila se i medjunarodna zajednica, intervenišući u pravcu smirivanja, organizujući istovremeno Konferenciju o Jugoslaviji. U novembru 1991. jugoslovenske vlasti su se obratile UN, trazeći da u Hrvatsku budu upućene mirovne snage UN-a, kako bi razdvojile sukobljene strane i obezbedile mir. U decembru 1991. četiri jugoslovenske republike zatrazile su od Evropske zajednice da budu priznate kao nezavisne drzave. Ustav iz 1974. godine smatra se glavnim krivcem za raspad jugoslovenske drzave jer je pogodovao postojećem skrivenom partikularizmu i separatizmu. Doveo je do stvaranja zatvorenih nacionalnih ekonomija u okviru republika i omogućio nihovo uobličavanje u buduće samostalne i nezavisne drzave. Federacija je prestala da bude prvi drzavni subjekt, a njeni organi bili su samo mesta na kojima su se okupljali predstavnici republika

i pokrajna radi cenkanja. Ovim Ustavom republike su sistemacki bile pripremana za otcepljenje. Značajno u tom periodu je to da je Srbija u martu 1989. donela amandmane na sopstveni Ustav iz 1974, kojim je ukinula vlast pokrajnama i zavedena je jedinstvena vlast na celokupnoj teritoriji republike. Proces raspada druge Jugoslavije svakako je ubrzao i raspad Saveza komunista Jugoslavije. Model za otcepljenje ostalim republikama sa separatističkim teznjama dala je Slovenija. On se sastojao iz četiri faze: 1. Samoproglasavanje odredjene federalne jesinice u saveznu drzavu. 2. Raspisivanje referenduma kojim se biračko telo izjašnjava za ili protiv nezavisnosti. 3. Proglasavanje nezavisnosti. 4. Nasilno odcepljenje. Kao krivac u svemu ovome pojavljuje se i Medjunarodna zajednica koja je u januaru 1992. godine počela da priznaje odcepljene republike kao nezavisne drzave u njihovim republičkim granicama. Time je prvi put od svog postojanja (1975. godine) povredjena Deklaracija Helsinske konferencije o nepromenljivosti granica u Evropi.

16.SLABOSTI USTAVA SRJ IZ 1992. GODINE
Početkom maja 1992. Skupština Srbije je donela zakone o izboru narodnih poslanika u Veće republika i u Veće gradjana Savezne skupštine. Izbori su i odrzani 31. maja 1992. Skupština Republike Srbije usvojila je Predlog ustava SRJ 23. aprila 1992. godine. Od ukupno 250 poslanika glasalo je 185. Za predlog su se izjasnila 153 poslanika, 29 je bilo protiv, a 3 su se uzdrzala. Na osnovu predloga i saglasnosti Narodne skupštine RS i Skupštine RCG, Savezno veće Skupštine SFRJ usvojilo je i proglasilo Ustav SRJ 27. aprila 1992. godine. Za prvog predsednika SRJ Savezna skupština je izabrala 15. juna 1992. akademika Dobricu Ćosica. Medjutim, nasleđeno je višegodišnje haotično stanje i duboki jaz između nominalnoustavnog i faktičkog stanja u odnosima država članica. Ustavnom poveljom je izvršena samo ustavnopravna verifikacija zatečenih odnosa političke moći u korist država članica, bez adekvatnih institucionalnih garancija za novu preraspodelu moći u korist zajednice. Perspektive političkog zajedništva Srbije i Crne Gore postajale su sve bledje i neizvesnije. Čini se nespornim da se razlozi degradacije ideje federalizma i ustavne dekadencije u odnosima Srbije i Crne Gore uopšte ne mogu do kraja osvetliti čisto egzegetički, već samo pravno-politikološki, pa i šire društveno, a u krajnjoj liniji i kulturno. Nova drzava je u samom startu naišla na ozbiljne teškoće i prepreke: 1. Nerašćišćeni i neregulisani odnosi sa novonastalim drzavama. 2. Medjunarodni pritisak i uvodjenje sankcija UN-a. 3. Nekoliko stotina hiljada izbeglica i prognanika iz Hrvacke, BIH, KIM. 4. Delovanje albanskih separatističkih snaga na KIM. 5. Agresija NATO-a, bombardovanje Jugoslavije.

6. Velike teškoće u stabilizovanju privrednih troskova i odrzavanju zivotnog
standarda. Vladajuće političke stranke (SPS, JUL, SRS), koje su se do jeseni 2000. u Srbiji nalazile na vlasti nisu mogle da reše nijedno od ovih pitanja, i zato su na izborima izgubile, a pobedu je odnela Demokratska Opozicija Srbije (koalicija 18 političkih stranaka). U zemlji su se desavale korenite promene, kojima se Ustav nije modao prilagodjavati. Gore navedeni problemi, su zapravo i klućni problemi koji nisu na pravi način, i u skladu sa demokrackim promenama biti resavani. Ustav SRJ od 1992. godine, polazi od relativno opšteprihvaćenih federalnih standarda Ustanovljen je model relativno savremene federacije, zasnovane na dva temeljna načela – ravnopravnosti građana i ravnopravnosti republika članica. Takođe, u oblasti odnosa u federalizmu, Ustav SRJ je usvojio rešenja na liniji federalnih standarda utvrđujući izvorni karakter nadležnosti federacije. Pretpostavku nadležnosti u korist federalnih jedinica, princip suprematije saveznog Ustava obezbeđen putem ustavnosudske kontrole, dvodomnost Savezne skupštine itd. Iako je u pogledu obima nadležnosti i instrumenata za njihovo ostvarivanje ustanovio relativno jaku federaciju, ovaj Ustav uveo je određene elemente konfederalizma, koji su, kako se to često isticalo, bili “cena ulaska manje i slabije Crne Gore u dvočlanu zajedničku državu sa mnogostruko većom i jačom Srbijom” i koji su se u praksi funkcionisanja dvočlane federacije sve više širili, čak i na one oblasti u kojima konfederalni mehanizmi nisu bili izričito Ustavom utvrđeni Praksa funkcionisanja bivše federacije potvrđuje da su konfederalni elementi otežavali funkcionisanje saveznih organa, ali ne toliko samim tim što su bili Ustavom predviđeni, koliko činjenicom da su tadašnjim vladajućim političkim garniturama služili kao Ustavno uporište za očuvanje centara vlasti u republikama. Raskorak između respektabilnih Ustavnih ovlašćenja i stvarne političke nemoći saveznih organa bivao je sve veći, a parcijalni interesi političkih centara moći u republikama sprečavali su preraspodelu političke moći u korist federacije. Ustavom nije na pravi način regulisano nacionalno pitanje, a i on se po nekim odredbama nije mogao sloziti sa Ustavima Srbije i CG. Osim toga smatra se autokratskim Ustavom Slobodana Miloševića.

17.RASPAD SRJ, DRZAVNA ZAJEDNICA I OSAMOSTALJENJE CRNE GORE
SRJ je odmah po svom nastanku i konstituisanju ušla u hroničnu krizu. Od sredine devedesetih godina XX veka ona je kako-tako funkcionisala samo na prostoru jedne drzavne članice (Srbije). U CG je istovremeno počeo da jača pokret za nezavisnu CG, koja bi bila medjunarodno priznata, i koja bi, onda, kao nezavisna drzava uredila svoje odnose u okviru saveza nezavisnih drzava. U medjuvremenu je CG učinila niz značajnih koraka u pravcu osamostaljivanja i umesto jugoslovenskog dinara uvela je svoju monetu, kao i svoje carine. Uobličavala je jedan privredni sistem koji je bio potpuno različit od zajednički uredjenog sistema ekonomskih odnosa. Zatim organi CG nisu priznavali savezne organe i njihove propise, a nisu učestvovali ni u finansiranju Federacije.

Nesredjeni odnosi u jugoslovenskoj federaciji bili su smetnja za pristupanje procesu pridruzivanja EU, koja je jasno stavila do znanja da Srbija i CG mogu postati članice EU samo kao jedna drzavna zajednica. Zahvaljujući pritiscima EU, došlo je do Beogradskog sporazuma (sporazum o polaznim osnovama za preuredjenje savezne drzave)., koji su potpisali predstavnici Savezne Vlade i predstavnici Srbije i CG. Zajednička ustavna komisija je nakon više od deset meseci pregovora u januaru 2003. konačno formulisala tekst predloga Ustavne povelje drzavne zajednice SCG, a onda je Savezna skupština 4. februara 2003. usvojila i proglasila Ustavnu povelju, čime je i formalno prestala da postoji SRJ (transformisala se u drzavnu zajednicu SCG). U toku marta 2003. konstituisani su najvisi organi drzavne zajednice, a to su: 1. Predsednik SCG (bira ga Skupština SCG, a on je istovremeno i predsednik Saveta ministara. Predstavlja drzavnu zajednicu u inostranstvu, raspisuje izbore za Skupštinu, član je Vrhovnog saveta odbrane). 2. Skupština SCG (jednodomo predstavničko telo koje čini 136 poslanika, poslanike neposredno biraju gradjani, a oni odlučuju tako što se smatra da je odluka doneta ukoliko za nju glasa većina od ukupnog broja poslanika obe drzavne članice). 3. Savet ministara SCG (čini ga 5 ministarstava i to ministarstvo spoljašnjih i unutrašnjih poslova, narodne odbrane, za medjunarodne ekonomske odose i za ljudska i manjinska prava). 4. Sud SCG (sačinjava podjednak broj sudija iz obe drzavne članice, a bira ih skupština SCG). Osnovni ciljevi prilikom nastanka SCG, prema Ustavnoj povelji bili su: 1. Poštovanje ljudskih prava svih lica u njenoj nadleznosti. 2. Očuvanje i unapredjenje vladavine prava. 3. Uskladjivanje propisa i prakse sa evropskim standardima. 4. Uključivanje u evropske institucije, a naročito u EU. 5. Stvaranje trzišne ekonomije i neometanog zajedničkog trzišta. Drzavna zajednica je tvorevina više konfederalnog nego federalnog tipa. Drzavljanstvo je uredjeno tako da su drzavljani drzava članica istovremeno i drzavljani drzavne zajednice. Referendumom u CG 21. maja 2006.kada su se gradjani CG izjasnili za nezavisnost, završio se proces dezintegracije federativne Jugoslavije koja je otpočela 1991. Svet i Medjunarodna zajednica kao i Srbija su prihvatili i podrzali ovakvu odluku glasaca. Nakon toga Narodna Skupština Republike Srbije je 30. septembra 2006. na posebnoj sednici kojoj su prisustvovali predsednik Republike Boris Tadić, premijer Voislav Koštunica i članovi Vlade, jednoglasno usvojila predlog novog Ustava Republike Srbije, koji je dobio podršku gradjana na referendumu odrzanom 28. i 29. oktobra 2006. na kome je za predlog novog Ustava glasalo 53,04% od ukupnog broja gradjana sa pravom glasa. Ustav se sastoji od preambule i 206 članova grupisanih u 10 delova koji su posebno naslovljeni: 1. Načela ustava 2. Ljudska i manjinska prava i slobode 3. Ekonomsko uredjenje i javne finansije 4. Nadleznosti Republike Srbije 5. Uredjenje vlasti 6. Ustavni sud

7. Teritorijalno uredjenje 8. Ustavnost i zakonitost 9. Promena ustava 10. Završne odredbe

18.CIVILNO DRUSTVO-POJAM I ELEMENTI
Smatra se da izraz civilno društvo potiče od engleskog političkog filozofa Džona Loka, po kome je društvo nezavisno i samostalno političko telo, odvojeno od državne vlasti. Danas se taj izraz upotrebljava za označavanje novog tipa društva koje se radjalo nakon burzuatskih revolucija. Osnov gradjanskog društva je slobodan pojedinac, koji se svesno povinuje državnoj vlasti i zakonima, pod uslovom da je ta vlast legitimna (proizilazi iz volje i pristanka gradjana). Tri najbitnija elementa civilnog društva su: 1. Ljudske i gradjanske slobode i prava (putem njih gradjanin stiče politički i ekonomski subjektivitet). 2. Slobodna privreda . 3. Vladavina prava (vezanost drzavnih organa pravom isto kao i pojedinca). Da bi se svi oblici autonomije društva ostvarili, vlast mora biti legitimna, i mora biti ograničena. Takodje mora postojati nezavisnost sudstva. Civilno društvo predstavlja jednu od bitnijih predpostavki demokratije. Podrazumeva razvoj autonomija i samoorganizovanje zajednice na nivou bez posredovanja države. Drzava definiše samo najšire zakonske okvire za delovane u društvu (pravila ponasanja i aktivnosti). Socijalne acocijacije nastale kao odgovor na totlitarnu kontrolu partijske države traze svoju nezavisnost pretvarajući se u političku opoziciju.

19.EVOLUCIJA LJUDSKIH I GRADJANSKIH PRAVA
Još u antičko doba grčki filozofi (Sofisti) isticali si da je prirodno pravo ljudi jače od vazećih zakona, da se čovek ne bi smeo potčinjavati poretku koji ga moralno ponizava. Stoici su isticali da su svi ljudi obdareni razumom i da su samim tim ravnopravni (ravnopravni su samo slobodni ljudi).Već tada su rodjene ideje o demokratiji i slobodnoj ličnosti, o tome da covek nije samo biološka jedinka, već i individua. U delima mislilaca kasnog srednjeg veka isticu se ideje o slobodnoj svojini, ličnosti i zivotu, medjutim u tom periodu nije se mogao postići značajniji napredak u pravcu ostvarivanja prava, jer je vladao apsolutistički rezim. U 13. i 14. veku u nekim zemljama Evrope počinju se javljati prvi dokumenti koji ustanovljavaju izvesne slobode i prava ljudi, čime je započelo institucionalizovanje ljudskih prava i sloboda, ostvarenih u borbi protiv apsolutizma. Početkom 13. veka od strane engleskog kralja prihvaćena je Velika povelja sloboda (neka vrsta ugovora izmedju plemstva i kralja, kojim je ograničena kraljeva vlast). Njom su utvrdjene odredjene ljudske slobode (kretanja, trgovine, garantovanja imovine). 1689. u Engleskoj je donet Akt o pravima, kojim se priznaju značajna ljudska prava i za obične gradjane, a koja su dotle vazila samo za vlastelu.

Početkom novog veka (17. i 18.veku), javljaju se filozofi koji razvijaju teoriju prirodnog prava i drustvenog ugovora, a čije učenje je imalo ogroman uticaj na razvoj ideja o ljudskim pravima. Teorija prirodnog prava kao i ideja o narodnoj suverenosti najpre su se počele razvijati u Engleskoj, a zatim u Severnoj Americi. 12 .maja 1776. godine u bivšoj engleskoj koloniji Virdziniji, doneta je prva Deklaracija o pravima čoveka koja je sadrzala niz novih prava (sloboda štampe, nepovredljivost ličnosti...). O ljudskim pravima u pravom smislu te reči moze se govoriti tek od uspostavljanja kapitalizma. 4. jula 1776. u Filadelfiji usvojena je Deklaracija nezavisnosti SAD, na čijem početku je zapisano: Mi smatramo očiglednim istinama da su ljudi stvoreni jednaki i da ih je njihov tvorac obdario neotudjivim pravina, medju koja spadaju zivot, sloboda i trazenje sreće. Za vreme Francuske revolucije, 26. avgusta 1789. u Nacionalnoj skupštini je usvojena Deklaracija prava čoveka i gradjanina (1791. je ušla kao uvod u Ustav Francuske). Polazi od toga da su prava čoveka prirodna, neotudjiva i sveta. U ovoj deklaraciji se prvi put u jednom pravnom tekstu govori o čoveku i gradjaninu sa različitim značenjima ova dva pojma. Pojam čovek je širi pojam i obuhvata svako ljudsko biće, bez obzira na drzavljanstvo, nacionalnu i drugu pripadnost, starost, umnu i fizičku sposobnost, dok je pojam gradjanin uzi ali slozeniji pojam (svi gradjani su ljudi, ali nisu svi ljudi gradjani), jer ima vise značenja (ovde je reč o najširem značenju). Tokom 19. veka se nastavlja uporna borba za proširivanje sloboda i prava u koju se tada uključuje i radnička klasa, takodje otpočinje postepeno unošenje Deklaracije o pravima čoveka u ustavne dokumente pojedinih zemalja. Socijalistička revolucija u Rusiji donela je manifest klasnih prava u Deklaraciji radnog i eksploatisanog naroda 1918. U praksi je tezište bilo stavljeno na ostvarivanju socijalnih i ekonomskih prava, dok su klasična gradjanska prava (lična i politička) bila ignorisana. Sredinom 20. veka došlo je do internacionalizacije ljudskih prava. Rasprostranjeno je uverenje da u svim društvima treba da postoje i da se priznaju osnovna ljudska prava i slobode. Reč je o minimalnim standardima u oblasti ljudskih prava koje treba da postignu sve drzave. Tako su ljudska prava iz unutrašnje prebačena u medjunarodnu sveru. Taj proces je otpočeo donošenjem Povelje Ujedinjenih nacija 1945. godine i usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima (na generalnoj skupštini UN-a 1948). Sledeći korak medjunarodne zajednice bila je razrada i dopuna predvidjenih ljudskih prava paktovima o ljudskim pravima (Medjunarodnim paktom o gradjanskim i političkim pravima iz 1966 i Medjnarodnim pakrom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima 1966). Uz medjunarodni pakt o gradjanskim i političkim pravima usvojen je i fakultativni protokol, koji zainteresovane drzave posebno potpisuju i ratifikuju. U vezi sa tim je predvidjeno osnivanje Komiteta za ljudska prava koji mogu da konstatuju da li su ljudska prava povredjena. Takodje, značajni akti na ovom planu su: 1. Evropska Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda 2. Evropska socijalna povelja iz 1965. 3. Američka Konvencija o ljudskim pravima iz 1969. 4. Afrička povelja o pravima čoveka i naroda iz 1981.

20.PODELA LJUDSKIH I GRADJANSKIH PRAVA
Postoji više podela ljudskih prava prema različitim kriteriumima: 1. Podela prema subjektu (nosiocu odredjenog prava), dela se na individualna (čiji je nosilac čovek ili gradjanin) i kolektivna (nosilac ovih prava je grupa, odnosno pripadnik grupe). 2. U zavisnosti od toga da li su ljudska prava samo normativna proklamacija onoga što treba da bude, a čega u stvari nema, ili su činjenice koje postoje u stvarnosti, dele se na formalna i stvarna. 3. Sa stanovišta medjusobnog odnosa izmedju pojedinca (gradjanina) i drzave, dele se na prava negativnog (prava koja su slobodna od svake intervencije države), pozitivnog (ona prava koja omogućavaju gradjanima da od države zahtevaju odredjeno postupanje) i aktivnog statusa (koja se odnose na dozvolu gradjanima da aktivno učestvuju u obavljanju javnih poslova). 4. Prema svom predmetu, dele se na lična, politička, ekonomska, socijalna i kulturna. 5. Prema vremenu nastanka, dele se na prava prve (lična i politička), druge (ekonomska, socijalna i kulturna) i treće generacije (prava naroda, uveo ih je Karl Vasak, njihovi nosioci su odredjeni kolektiviteti, a sadržina im je složena i obuhvata množinu prava kao sto su prava na razvoj, na mir na zdravu okolinu...). Uslov za uzivanje mnogih ljudskih prava u konkretnoj drzavi je drzavljanstvo (ravnopravna veza izmedju odnosne države i pojedinca).

21.LICNA PRAVA
Gradjanska prava se dele na lična i politička prava. U lična prava čoveka i gradjanina se ubrajaju (neka od osnovnih ličnih prava po Ustavu Srbije): 1. Pravo na zivot (član 24.) Ljudski zivot je neprikosnoven, u RS nema smrtne kazne. Zabranjeno je kloniranje ljudskih bića. 2. Dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.) Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite. Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti ako time ne krši prava drugih zajamčena Ustavom. 3. Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25.) Fizički i psihički integritet je nepovrediv. Niko ne moze biti izlozen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim niti naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka. 4. Pravo na slobodu i bezbednost (član 27.) 5. Pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.) 6. Pravo na privatnu ličnost (član 37.) 7. Slobaoda kretanja (član 39.) 8. Nepovredivost stana (član 40.) 9. Tajnost pisama i drugih sredstava opštenja (član 41.) 10. Pravo na zaštitu podataka o ličnosti (član 42.) 11. Sloboda misli, savesti i veroispovesti (član 43.) 12. Sloboda izrazavanja nacionalne pripadnosti (član 47.)

22.POLITICKA PRAVA
Politička prava su razni oblici učešća pojedinca u javnom zivotu zemlje. Medju osnovna politička prava po Ustavu Republike Srbije spadaju: 1. Izborno pravo (član 52.) Svaki punoletan poslovno sposoban drzavljanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako, izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično. Izborno pravo uziva pravnu zaštitu u skladu sa zakonom. 2. Pravo na učešće u upravljanju javnim poslovima (član 53.) Gradjani imaju pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da pod jednakim uslovima stupaju u javne službe i na javne funkcije. 3. Sloboda mišljenja i izražavanja (član 46.) 4. Sloboda medija (član 50.) 5. Sloboda okupljanja (član 54.) 6. Sloboda udruzivanja (član 55.) 7. Pravo na peticiju (član 56.)

23.EKONOMSKA I SOCIJALNA PRAVA
Proizilaze iz promenjene prirode savremene drzave, koja više nije samo pravna i politička ustanova, nego i socijalna i kulturna zajednica. Drzava mora zaštititi pojedinca od društvenih rizika i pruziti svakom gradjaninu minimum zivotnih uslova. Medju osnovna ekonomska prava se ubrajaju: 1. Pravo na imovinu (član 58.) Jamči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrdjenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od trzisne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom. 2. Pravo nasledivanja (član 59.) Jamči se pravo nasledjivana, u skladu sa zakonom. Pravo nasledjuvanja ne može biti isključeno ili ograničeno zbog ne ispunjavanja javnih obaveza. 3. Pravo na rad (član 60.) ...Svakome je pod jednakim uslovima, dostupno radno mesto i funkcija... 4. Pravo na štrajk (član 61.) ...Kolektivna privremena obustava rada radnika radi pritiska na poslodavca ili Vladu da prihvate njihove zahteve... Medju osnovna socijalna prava se ubrajaju: 1. Zdravstvena zaštita (član 68.) ...Svako ima pravo na zaštitu svog psihičkog i fizičkog zdravlja... 2. Socijalna zaštita (član 69.) ...Gradjani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i zivotnih teškoca... 3. Penzijsko osiguranje (član 70.) Penzijsko osiguranje utvrdjuje se zakonom. RS stara se o ekonomskoj sigurnosti penzionera. 4. Pravo na obrazovanje (član 71.) ...Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno, a srednje je besplatno...

24.PRAVA PRIPADNIKA NACIONALNIH MANJINA
Pod nacionalnom manjinom podrazumeva se deo pripadnika jedne nacije koji ima formiranu matičnu drzavu, a koja zivi na teritotiji drzave koju je formirala druga nacija, čija je to matična država. Pod etničkom grupom podrazumeva se deo nacije koji nema formiranu drzavu, a pritom poseduje svest o etničkom poreklu, kulturi, jeziku, tradiciji, istoriji, veroispovesti i običajima. U vezi sa pravima pripadnika nacionalnih manjina bitno je da se odredi koja etnička skupina ljudi ima svojstvo nacionalne manjine, koje su to nacionalne specifičnosti koje treba obuhvatiti manjinskom zaštitom i koji su mehanizmi za sprovodjenje u zivot manjinskih prava. Pripadnicima NM obezbedjuju se posebna prava, čija je svrha očuvanje njihovog nacionalnog identiteta (član 75.) Pripadnicima nacionalnih manjina, pored prava koja su Ustavom zajamčena svim gradjanima, jemče se dodatna, individualna ili kolektivna prava. Individualna prava ostvaruju se pojedinačno, a kolektivna u zajednici sa drugima, u skladu sa Ustavom, zakonom i medjunarodnim ugovorima. Putem kolektivnih prava pripadnici NM, neposredno ili preko svojih predstavnika, učestvuju u odlučivanju ili sami odlučuju o pojedinim pitanjima vezanim za svoju kulturu, obrazovanje, obaveštavanje i sluzbenu upotrebu jezika i pisma, u skladu sa zakonom. Radi ostvarivanja prava na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i sluzbenoj upotrebi jezika i pisma, pripadnici NM mogu izabrati svoje nacionalne savete u skladu sa zakonom. Po Ustavu Srbije, zabranjena je diskriminacija pripadnika nacionalnih manjina i zagarantovana je ravnopravnost u vodjenju javnih poslova. Ustavom RS su garantovana i druga prava pripadnika NM: 1. Zabrana nasilne asimilacije (član 78.) 2. Pravo na očuvanje posebnosti (član 79.) 3. Pravo na udruzivanje i saradnju sa sunarodnicima (član 80.)

25.USTAVNE DUZNOSTI, PRAVA STRANACA, OSTVARIVANJE I ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA
Slobode i prava gradjana neodvojivo su povezani sa njihovim duznostima i obavezama. Bez duznosti ne moze biti ni prava i obrnuto. Ako gradjani ne ispunjavaju svoje duznosti ne moze biti ni društvene zajednice pa samim tim ni ljudskih prava. To proizilazi iz činjenice da čovek ne zivi sam, već u društvenoj zajednici. Medjusobni odnosi ljudi zasnivaju se na uzajamnoj saradnji i solidarnosti, uzajamnom poštovanju ličnosti čoveka i njegovih sloboda i prava. Shvatanje da postoje prava bez duznosti i obaveza vodi samozivosti i isključivosti, sto utiče na slabljenje i razbijanje društvene zajednice. Medju osnovne Ustavne dužnosti i obaveze spadaju: odbrana zemlje, plaćanje poreza, duznost gradjana da se pridrzavaju Ustava i zakona i da časno, odgovorno i svesno obavljaju svoje javne funkcije, duznost pruzanja pomoći drugome u nevolji, duznost čuvanja i unapredjivanja čovekove zivotne sredine, postovanje ljudskih i manjinskih prava drugih...

Sto se tiče prava i duznosti stranaca, Ustavom je uredjeno da se stranac moze izručiti drugoj drzavi samo u slučajevima predvidjenim medjunarodnim ugovorima koji obavezuju, takodje je Ustavom predvidjeno pravo na azil stranom drzavljaninu i licu koje se progoni zbog zalaganja za demokracke poglede, slobodu i prava ljudske ličnosti, za slobodu naučnog ili umetničkog stvaranja. Pored ustavnopranih garancija sloboda i prava veoma su vazni i društveni uslovi (realna mogućnost da se slobode i prava propisani ustavom mogu i ostvariti), pre svega materijalni, politički, a mora se imati u vidu i kulturni nivo svesti ljudi. U drzavi svi su duzni da se pridrzavaju utvrdjenog prava, ali i duznosti. Medjutim, kako se slobode i prava gradjana u praksi često povredjuju, savremeni Ustavi u svetu sadrze odredbe o garancijama i sudskoj zaštiti ovih prava, a redje i o zaštiti pred posebnim drzavnim organom (Ustavnim sudom), naročito u slučajevima kada zakonodavac prekorači Ustavna ovlašćenja.

26.ELEMENTI SLOBODNE PRIVREDE U REPUBLICI SRBIJI
Slobodna privreda je suprotnost privredi zasnovanoj na centralnom drzavnom planiranju. Prema tradicionalnoj liberalnoj doktrini osnovni elementi slobodne privrede pravo privatne svojine i slobodna konkurencija. Prema mišljenju socialdemokrata postoje dva bitna elementa slobodne privrede, a to su jednakost i društveno blagostanje. Smatraju da treba da postoji drzavno vlašništvo nad glavnim privrednim subjektima nacionalne privrede (telekomunikacije, saobraćaj...). Smatraju da drzava treba da obezbedjuje zdravstvenu zaštitu gradjanima i da rešava pitanje nezaposlenosti. Suprotno ovakvom shvatanju socijaldemokrata, političke stranke okupljene oko centra i konzervativnih ideologija smatraju da su osnovna obeležja slobodne privrede slobodno trzište (neometano državnom kontrolom) i privatna svojina. Danas nema demokratske drzave u kojoj je privreda u celini u drzavnoj svojini ili je potpuno slobodna od drzavne regulacije. Predvidjene su mešovite privrede čiji su elementi privatna preduzeća i drzavna kontrola privrede. Osnovna nacela (član82.) Ekonomsko uredjenje u RS počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine. RS je jedinstveno privredno područje, sa jedinstvenim trzištem roba, rada, kapitala i usluga. Uticaj tržišne privrede na socijalni i ekonomski položaj zaposlenih uskladjuje se kroz socijalni dijalog izmedju sindikata i poslodavaca. 1. Sloboda preduzetništva (član 83.) Preduzetništvo je slobodno. Preduzetništvo se moze ograničiti zakonom, radi zaštite zdravlja ljudi, životne sredine i prirodnih bogatstava i radi bezbednosti RS. 2. Položaj na tržištu (član 84.) Svi imaju jednak pravni polozaj na trzištu. Zabranjeni su akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija. Prava stečena ulaganjem kapitala na osnovu zakona, ne mogu biti zakonom umanjena. Strana lica izjednačena su na trzištu sa domaćim. 3. Samostalnost privrednih subjekata je bitno obelezje slobodne privrede. Sloboda privrednih subjekata ima sviju granicu samo u jednakoj slobodi drugih i

u Ustavom utvrdjenim opštim interesima. Nje nema ako je ograničena slobodna konkurencija. Predvidjeno je ograničenje ove slobode u vanrednim prilikama. 4. Ravnopravnost svih oblika svojine (clan 86.) Ustavom Srbije je svojina garantovana nezavisno do oblika svojine. Pravo svojine ne moze uvaziti bez vodjenja računa o društvenoj formi tog prava. Prirodna bogatstva su u drzavnoj svojini, a poljoprivredno i šumsko zemljište, gradsko gradjevinsko zemljište mogu biti u privatnoj i ostalim oblicima svojine (društvenoj, drzavnoj, zadruznoj). Predvidjeno je jedinstveno trzište i zagarantovana je sloboda privrednog delovanja...

27.POJAM I ULOGA POLITICKIH STRANAKA
Političku stranku mozemo definiseti kao dobrovoljno udruzenje gradjana (političkih istomišljenika), čiji je cilj učešce u vlasti, odnosno uticaj na vlast legalnim sredstvima, radi ostvativanja svojih programskih ciljeva. Krajnji cilj svake političke stranke je preuzimanje vlasti putem izbora, kako bi se taj program mogao ostvariti U savremenom demokratskom društvu političke stranke su osnovni oblik institucionalnog, organizovanog i svesnog uticaja društva na drzavnu politiku. Svaka stranka ima svoj program i statut, ona propagira svoje programske ciljeve i političke stavove o raznovrsnim društvenim pitanjima. Cilj je pridobijanje pristalica i mogućih birača, a krajni cilj je osvajanje političke vlasti demokratskim putem. Političke stranke se razlikuju od drugih srodnih institucija koje takodje postoje u sistemu predstavničke demokratije. Razlikuju se od: 1. Interesnih grupa (nemaju jedinstvenu ideologiju, a nemaju ni cilj da osvoje vlast). 2. Političkih pokreta (po sastavu siri od političkih stranaka, bore se za opštenarodni interes). 3. Oruzanih grupa (svoj cilj ostvaruju na nelegalan način, a imaju cilj da osvoje vlast). Odnos države prema političkim strankama može biti ražličit. Država ih ili zabranjuje, ili ignoriše njihovo postojanje ili ih priznaje, a nekad čak inkorporiše (poverava im obavljanje nekih javnih funkcija). Politička stranka nije pravno lice, njena pravna priroda je dvojaka, ona je i udruženje gradjana i državni organ. Kada ostvari svoj osnovni cilj, dodje na vlast, odnosno pobedi na izborima, ona svoje članove postavlja na ključna mesta i sprovodi svoju ideologiju, i logično teži da sto više ostane na političkom vrhu. Parlamentarnu grupu obrazuju poslanici koji pripadaju istoj stranci u parlamentu, radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva. Mogu je obrazovati i pripadnici različitih parlamentarnih stranaka radi ispunjavanja uslova u pogledu minimalnog broja članova parlamentarne grupe koju propisuje skupštinski poslovnik. Poslovnici utvrdjuju obavezu pripadanja poslanika odredjenoj parlamentarnoj grupi. Društvena uloga političkih stranaka je trojaka: 1. Utvrdjivanje opšte volje (formiranje grupe istomišljenika). 2. Biranje i disciplinovanje kandidata (stavljanje najboljih kandidata na odbornu listu).

3. Vaspitavanje i obaveštavanje birača (usmeravanje birača na vazna društvena pitanja).

28.TIPOLOGIJA STRANAKA I STRANAČKIH SISTEMA
Postoji vise podela političkih stranaka: 1. Prema socijalnoj grupi čije interese izrazava stranke delimo na buržoatske (konzervativne, liberalne, radikalne, narodne...) i radničke (socijaldemokratske, socijalističke, komunističke...). 2. Prema karakteru i ciljevima političkog delovanja delimo ih na ideološke (imaju čvrsto i jasno izgradjenu ideologiju koje se pridržavaju, menjaju stvarnost prema sebi) i pragmatske (prilagodjavaju se stvarnosti). 3. Prema širini članstva imamo kadrovske (čine ih odabrani i provereni članovi, u prvom planu im je kvalitet, a ne kvantitet) i masovne (imaju brojno članstvo u širokim narodnim masama). 4. Polazeći od odnosa prema postojećem sistemu dele se na revolucionarne i nerevolucionarne. 5. Na osnovu okupljanja članstva stranke mogu biti političke u uzem smislu (sprovode opšti politički program), nacionalne (okuplja pripadnike nacije i sprovodi njihove ciljeve), konfesionalne, regionalne. 6. Prema stepenu discipline kojem je podvgnuto stranačko rukovodstvo i članstvo delimo ih na čvrste (stroga stranačka disciplina) i labave. Takodje razlikujemo: 1. Sumarnu tipologiju koju je dao Pjetro Virga. On političke stranke deli prema sadrzini programa (ideološke, interesne, revolucionarne, stranke desnice, levice i centra) i prema obliku organizacije (odborske, miliciske, sekcijske i ćelijske). 2. Dihotomu tipologiju koju je dao Moris Diverze. On ih deli na kadrovske (okrenute prevashodno izborima) i masovne (socijalistički i komunistički model). 3. Trihotomu tipologiju dao je Zan Šarlo, koji stranke deli na stranke moćnika (članovi su ugledne ličnosti), stranke običnih članova i stranke birača. Što se tiče tipologija stranačkih sistema, najčešće se uzima klasična podela stranačkih sistema koja polazi od broja političkih stranaka i njihovog medjusobnog odnosa, tako da razlikujemo: 1. Jednostranački sistem (jedna stranka je dominantna i ima politički monopol, druge stranke ili ne postoje, te je ova stranka jedina, ili postoje samo one koje joj ne protivureče, dok su ostale opozicione zabranjene). 2. Dvostranački sistem koji ima tri svoja pojavna oblika, a to su čisti dvostranački sistem (postoji u zemljama u kojima su javno mnjenje i biračko telo ravnopravno podeljeni na dve političke stranke koje se periodično smenjuju na vlasti, ovakav sistem postoji u VB, SAD-u, Australiji i na Novom Zelandu), lazni dvostranački sistem (uprkos postojanju dve političke stranke karakteriše ga odsustvo čvrste parlamentarne većine) i sistem dve i po stranke (postoje dve velike dominirajuće političke stranke i treća manje važna i malobrojna, ali ipak značajna jer moze posluziti kao koalicioni partner jednoj od ove dve u stvaranju koalicione vlade, postoji u Nemačkoj, Belgiji i Kanadi).

3. Višestranački sistem u kojem postoji vise političkih stranaka koje imaju sansu da postanu vladajuće.Takodje ima nekoliko svojih pojavnih oblika, a to su čisti (ni jedna od mnoštva stranaka ne moze da skupi više od 30% glasova na parlamentarnim izborima, a ovaj sistem zastupljen je u Holandiji, Švajcarskoj i Finskoj), polarizovani (više političkih stranaka se grupise oko dve različite stranke ili u dva bloka, sa ciljem bojkotovanja izbora, sa ciljem udruzivanja na izborima ili zbog stvaranja parlamentarne većine), višestranački sa dominirajućom političkom strankom (iz mnoštva se izdvaja jedna nadmoćna i dominantna politička stranka, koja na izborima dobija većinu koja je blizu apsolutnoj većini, ili je apsolutna većina. Ovakav oblik visestranačkog sistema postoji u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Finskoj, Italiji, Francuskoj i Japanu).

29.ORGANIZACIJA I IDEOLOGIJA POLITIČKIH STRANAKA
Za svaku političku stranku od velike vaznosti su njene pristalice i simpatizeri koji iako nisu članovi stranke i deo njene organizacione strukture ipak imaju vaznu ulogu. Pristalice su spoljašnja snaga stranke, jer oni na izborima glasaju za tu stranku. U vezi sa organizacijom političkih stranaka, najbitnija su dva pitanja, a to su: 1. Ko čini političku stranku? 2. Kakva je unutrašnja organizacija političke stranke? Stranku čine članovi stranke, a članstvo se zasniva upisom ili prijemom u političku stranku. Članovi imaju stranačku knjizicu, plaćaju članarinu, imaju odredjena prava i duznosti. Razlikojemo tri vrste stranačkih članova, a to su: 1. Obični članovi (nemaju posebnih zaduzenja). 2. Aktivisti (postrduju izmedju rukovodstva i običnih članova). 3. Rukovodstvo Prema poznatom gvozdenom zakonu oligarhije Roberta Mihelsa, uvek se šačica ljudi izdvoji iz većine, najčešće sa jednim čovekom na čelu. Isto se dešava i unutar političke stranke, i na taj način se formira stranačko rukovodstvo (elita). Članstvo u pojedinim strankama moze biti individualno (direktno) ili kolektivno (indirektno). Sto se tiče unutrašnje organizacije političke stranke, ona je organizacija sastavljena iz niza teritorijalnih organizacionih jedinica koje su vertikalno povezane. Na čelu svake političko teritorijalne jedinice je vrhovni stranački organ-izvršni odbor. Najviši organ stranke je kongres koji čine delegati stranke i koji donosi osnovne programske akte i bira organ stranke koji će biti vrhovni organ. Svaka politička stranka zastupa odredjenu političku ideologiju koja odredjuje njenu idejnu fizionomiju i daje stranci posebnost. Političku ideologiju stranke mozemo odrediti kao skup ideja koje se tiču društva i drzavnog uredjenja. Politička ideologija svake stranke trebalo bi da bude jedinstvena. Program treba da obuhvati konkretne mere i delatnosti koje stranka namerava da preduzme i ciljeve koje želi da ostvari. Program je okrenut praksi dok je ideologija apstraktna. Treba napomenuti i propagandnu delatnost stranaka koja je dvojaka, razlikujemo propagandu i agitaciju. Propagandna delatnost na širenju ideologije predstavlja detaljno predstavljanje stranačkih ideja uzem krugu obrazovanih ljudi, a agitacija je predstavljanje

jedne najvaznije ideje na uprošćen i slikovit način širokim masama birača, sa ciljem da je svako od njih shvati.

30.POLITICKE STRANKE U USTAVNOM SISTEMU REPUBLIKE SRBIJE
Po Ustavu Srbije garantovana je sloboda političkog, sindikalnog i drugog udruzivanja, uz upis u registar kod nadleznog organa. Ovo je najliberalniji mogući sistem nastanka političke stranke (sistem prijave nadležnom organu uprave, bez sistema odobrenja). Predvidjeno je da političke stranke mogu sticati sredstva za svoju delatnost iz članarine, priloga, poklona, legata, zaveštanja, budzeta i drugih izvora, u skladu sa zakonom. Za političke stranke vazi načelo samoorganizovana (svojim osnovnim opštim aktom uredjuju svoje programske ciljeve i unutrašnju organizaciju). Moguća je zabrana osnivanja i zabrana rada političkih stranaka ukoliko su njihove delatnosti usmerene na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje ljudskih i manjinskih prava... O zabranama odlučuju odgovarajući Ustavni sudovi. Prema članu 5. Ustava RS političke stranke ne mogu neposredno vršiti vlast, niti je potčiniti sebi. Jemči se i priznaje uloga političkih staranaka u demokratskom oblikovanju političke vojje gradjana. Osnivanje političkih stranaka je slobodno. Nedopušteno je delovanje političkih stranaka koje je usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka, kršenje zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava ili izazivanje rasne, nacionalne ili verske mržnje.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->