Mesta stradanja i antifaistike borbe u Beogradu 194144.

Prirunik za itanje grada

Prirunik za itanje grada
uredili Rena Rdle i Milovan Pisarri

Mesta stradanja i antifaistike borbe u Beogradu 194144.

Mesta stradanja i antifaistike borbe u Beogradu 194144.

Prirunik za itanje grada

Impresum
Publikacija: Mesta stradanja i antifaistike borbe u Beogradu 1941-44. Prirunik za itanje grada Izdava: Milan Radanovi, Jurija Gagarina 109, Beograd Urednitvo: Milovan Pisarri (Pisari), Rena Rdle (Redle) Autori: Olga Manojlovi Pintar, Milan Radanovi, Milovan Pisarri, Nenad Lajbenperger, Enzo (Enco) Traverso Autori tekstova u apendiksu: Ilija Malovi, Nataa Lambi, Petar Atanackovi Prevod: Milena Popovi Lektura i korektura: Aleksa Golijanin Grafiko oblikovanje: kart tampa: Pekograf, Beograd Tira: 700
Svi tekstovi su objavljeni pod licencom Autorstvo-Nekomercijlno 3.0 Srbij (CC BY-NC 3.0 RS) Dozvoljeno je: - deliti, umnovti, distribuirti i jvno soptvti delo - remiksovti i prerditi delo Pod sledeim uslovim: - Autorstvo: Morte d nvedete ime izvornog utor n nin koji je odreen od strne izvornog utor ili dvoc licence (li ne tko to ete sugeristi d vs podrv ili odobrv ve korienje del). - Nekomercijlno: Ne moete d koristite delo u komercijlne svrhe. Bez uticj n: - Odricnje: Od svkog ugovornog uslov moe d se odstupi, ko dobijete dozvolu nosioc utorskog prv. - Jvni domen: Ako je delo, u celini ili delimino, u jvnom domenu, po merodvnom prvu, licenc ne moe d promeni sttus tog del. - Ostl prv: Licenc ne utie n slede prv: - Prv nstl iz zkonskih ogrnienj utorskog prv; - Morln prv utor; - Prv lic poveznih s delom ili s korienjem del, ko to su, prvo n lini ivot i lini zpis ili prvo n privtnost.

Npomen
Prilikom svkog korienj ili distribuirnj del, morte jsno d predoite drugim ugovorne uslove pod kojim je delo licencirno. Njbolji nin je link prem ovoj internet strni: http://creativecommons.org/licenses/by-nc-sa/3.0/rs/

Publikacija je realizovana uz podrku Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe a producirana je od strane Fonda B92 u okviru projekta Poseta Starom sajmitu Staze. www.starosajmiste.info

Skraenice Indeks mesta Indeks ulica

300 302 304

Indeks fotografija 306 Biografije 308

Predgovor 6 Umesto uvoda Enco Traverso - Istorija i seanje: antinomski par? 10 Nenad Lajbenperger, Olga Manojlovi Pintar, Milovan Pisari, Milan Radanovi

Mesta stradanja i antifaistike borbe u Beogradu 194144.

Prvi krug terora Uspostavljanje faistikih zakona i institucija 34 Sedita i zatvori okupacione uprave i kvislinkog aparata: Stari Grad Palilula 38 Progon Jevreja: Palilula Dorol 84 Antifaistiki otpor irenje ustanka 104 Otpor u Beogradu: Vraar 105 Drugi krug terora Logori 134 Banjiki logor i Topovske upe: Banjica Vodovac 135 Logor na Sajmitu: Staro sajmite Ue 176 Trei krug terora Mere odmazde 209 Stratita: Okolina Beograda

212

Osloboenje Beograda Kontinuitet borbe 230 Borbe u centru: Palilula Stari Grad

232

Apendix: Petar Atanackovi, Nataa Lambi, Ilija Malovi Osnovne odrednice o faizmu i antifaizmu 264

Predgovor

Svrha ove publikacije je da bude orue u rukama svih onih koji nisu ravnoduni prema dogaajima u Beogradu tokom faistike okupacije 19411944. godine i koji ele da se angauju protiv zaboravljanja, utanja i falsifikovanja tog mranog perioda istorije. U uverenju da se rtve zloina rasistikog genocida, poinjenog od strane faista i njihovih pomagaa, ne smeju zaboraviti, cilj nam je da razvijemo savremenu praksu seanja, koja se ne ograniava na slubene komemoracije, i koja bi mogla biti dostupna i vana mlaim generacijama. Zbog ponovnog uspona faistikih pokreta i stranaka irom Evrope, sve vie se ukazuje potreba za analizom i uvidom u drutvenoekonomske uslove faizacije drutva, te ideologiju i mehanizme faistike politike. Usled diskreditacije komunistikog pokreta od strane vladajue klase kapitalistikih drava, nakon nestanka dravnih socijalizama u Evropi, na povrinu je isplivala politika rehabilitacija profaistikih snaga, koja izokree istorijske injenice o antifaistikom otporu. Stoga je vrlo vano da u svetlu tih savremenih deavanja, podstaknemo seanje na ogorenu borbu mladih i radnika Beograda organizovanih u antifaistikom otporu. Oni su svoju borbu izneli pod nezamislivo tekim okolnostima, u okupiranom gradu i zemlji, odrali su je i vodili sve do osloboenja od strane Narodno-oslobodilake vojske i Crvene armije. Nema sumnje da je na ovu temu ve napisano mnogo znaajnih studija, bez kojih ova knjiga ne bi ni mogla postojati; njih preporuujemo na odgovarajuim mestima u naoj publikaciji. Posebnost ove publikacije lei u transpoziciji istorijske grae u formu istorijskog vodia kroz prostor jednog grada. Za nastanak ove istoriografske metodologije zasluna je sama praksa. Autorke i autori ove publikacije su se proteklih nekoliko godina u okviru inicijative Poseta Starom sajmitu starosajmiste.info intenzivno suoili s kontroverznim odnosima koje ovo drutvo ima prema istoriji koncentracionog logora Sajmite i ideologiji faizma. Kao sastavni deo proizalih aktivnosti, organizovane su javne posete mestima terora i antifaistike borbe u Beogradu i okolini. To iskustvo i tada proizvedeni materijali posluili su kao osnova za razvoj ove publikacije.

Publikacija je podeljena u tri celine: teorijski uvod u opte probleme istoriografije; praktini deo, koji se sastoji od tematskih organizovanih tura kroz izabrane delove grada Beograda; i sveobuhvatni pojmovnik o faistikoj ideologiji, antifaizmu i pravnim merama protiv zloinaca. Publikaciju otvara prilog Enca Traversa (Enzo Traverso), koji donosi promiljanja o odnosu izmeu linog seanja i istoriografije, kao i o javnoj upotrebi i politici istorije. Tekst je, uz ljubazno doputenje autora, preuzet iz knjige Il passato: istruzioni per luso. Storia, memoria, politica, i preveden sa italijanskog na srpski jezik. Vodi kroz grad, sa prostorno-tematski uokvirenim turama i tekstovima Milana Radanovia, Olge Manojlovi Pintar, Milovana Pisarija (Milovan Pisarri) i Nenada Lajbenpergera, ini glavni deo prirunika. Taj deo je podeljen u Tri kruga terora i Dve linije otpora. Zatvori i institucije okupacione uprave u centru grada formiraju prvi krug terora. Tura Stari Grad-Palilula vodi do zatvora Gestapoa, specijalne policije i sedita raznih faistikih organizacija, i objanjava mehanizme aparata faistikog terora i njegovu propagandu. Tura Palilula-Dorol daje uvid u ivot Jevreja pod antijevrejskim zakonima. Drugi krug terora formiraju logori na periferiji tadanjeg Beograda: Banjiki logor, Topovske upe i logor Sajmite. To poglavlje se uglavnom bavi Holokaustom, genocidom nad Romima i represijom nad antifaistikim borcima. Trei krug terora formira se od mesta egzekucija i masovnih streljanja izvan grada, kao to su Jajinci i Jabuka. Drugo poglavlje se odnosi na antifaistiku borbu u okupiranom gradu. Jedna staza vodi na Vraar, a druga prema lokacijama borbe za osloboenje u centru Beograda, sve do Groblja oslobodilaca Beograda. Treba naglasiti da je u izboru lokacija vanu ulogu imao kriterijum prostorne blizine i povezanosti. Zato smo se, osim u sluaju mesta za streljanja nadomak Paneva i sela Jabuka, ograniili na teritoriju Beograda, tako da, naalost, sigurno jednako vana istorija Zemuna nije ula u ovo izdanje. Za svako mesto terora ili otpora dat je uvodni tekst, koji sadri osnovne informacije. U prilozima se nalazi vei broj istorijskih dokumenata, pisama, pria i biografija ljudi koji su stradali i borili se na odreenom mestu. Neki od tih dokumenata su objavljeni prvi put, kao, na primer, svedoanstva o stradanju Roma iz Marinkove Bare i Jatagan Male. Apendix sadri pojmovnik, to jest, pregled osnovnih pojmova u vezi s faizmom i antifaizmom, koji su sastavili Petar Atanacko-

vi, Ilija Malovi i Nataa Lambi. Na samom kraju publikacije se nalazi registar ulica i mesta. Kako se moe itati ova publikacija? Iako je podeljena po lokacijama, ova knjiga se moe itati hronoloki, od poetka prema kraju, kao klasina istorijska studija. Ali, jo bolje se moe iskoristiti kao vodi i, zavisno od interesovanja, kao predlog za obilazak opisanih mesta. Ova publikacija je pre svega zamiljena kao vodi za strunjake, nastavnike, istoriare, aktiviste i sve one koje ele da organizuju posete mestima koja svedoe o otporu i faistikim zloinima u Beogradu. Predstavljeni materijali i predloene ture mogu im posluiti kao orijentiri i graa za pripremu i osmiljavanje sopstvenih obilazaka. Zahvaljujemo se svima koji su nam dali strune savete i podrku, izali u susret i pomogli u prikupljanju informacija, istorijskih dokumenta i fotografija. Zahvaljujemo se Dragou Petroviu i Zorici Nataj iz Arhiva Jugoslavije, Slobodanu Mandiu i Isidori Stojanovi iz Istorijskog arhiva grada Beograda, Biljani Stani iz Muzeja grada Beograda, Vojislavi Radovanovi i Branki Didi iz Jevrejskog istorijskog muzeja, Veselinki Kastratovi i Radovanu Cukiu iz Muzeja istorije Jugoslavije, Milanu Koljaninu, Oliveri Milosavljevi, Sneani Vici, Draenu Viciu, Vesni Maslaak, Beati Niman, Mariji Vasiljevi i Stanki ivanovi. Rena Rdle i Milovan Pisarri

Enco Traverso

Istorija i seanje: antinomski par?

Priseanje
Istorija i seanje nastaju iz iste tenje i imaju isti cilj: elaboraciju prolosti. Meutim, izmeu njih postoji hijerarhija. Seanje, kako bi rekao Pol Riker (Paul Ricur), predstavlja neku vrstu matrice1. Istorija je naracija, pisanje o prolosti u skladu s metodom i pravilima zanata, umetnosti i, reeno izmeu mnogo navodnika, nauke; to je pisanje o prolosti koje nastoji da odgovori na pitanja koja postavlja seanje. Istorija, dakle, nastaje iz seanja, ali se potom osamostaljuje, distancirajui se u odnosu na prolost, na koju gleda, kako kae Oukot (Oakeshott), kao na prolost u sebi.2 Istorija je na kraju seanje pretvorila u jedno od svojih polja istraivanja (savremena istorija je dokaz za to). Istorija XX veka, koja se naziva i istorijom sadanjeg vremena, analizira svedoanstva aktera prolosti i ukljuuje oralnost meu svoje izvore dajui joj isti znaaj koji imaju arhivski izvori i ostali materijalni i pisani dokumenti. Istorija, dakle, nastaje iz seanja i predstavlja jednu njegovu dimenziju. Potom ga, zauzimajui autorefleksivnu poziciju, pretvara u jedan od svojih predmeta. Prust (Marcel Proust) je i dalje obavezni orijentir u svakom razmiljanju o prolosti. U komentarima dela U potrazi za izgubljenim vremenom, Valter Benjamin (Walter Benjamin) istie injenicu da francuski romanopisac nije opisao ivot onakvim kakav je bio, ve onakvim kakvog ga se sea onaj ko ga je proiveo. Nastavlja potom svoje izlaganje uporeujui Prustovo nevoljno seanje koje opisuje kao delovanje spontanog priseanja (Eingedenken), u kojem je seanje omot, a zaborav sadraj s Penelopinim poslom, gde dan uniti ono to je stvorila no. Svakoga jutra, po buenju, u ruci jedva drimo tek po koju resu ilima proivljenog postojanja, onakvog kakvog ga je u nama istkao zaborav.3 Budui da crpi materijal iz proivljenog iskustva, seanje je preteno subjektivno, ostaje vezano za dogaaje kojima smo prisustvovali, iji smo svedoci ili protagonisti bili, kao i za utiske koje su oni ostavili u naem umu. Seanje je kvalitativno, jedinstveno, ne obazire se na poreenja, kontekstualizaciju, uoptavanja. Ne treba

10

da prui dokaze osobi koja se sea. Prolost ispriana od strane svedoka osim ako on svesno ne lae za njega e uvek predstavljati istinu, to jest jedan deo prolosti koja je u njemu skladitena. Zbog svog subjektivnog karaktera, seanje nikada nije stalno; pre lii na otvoreno gradilite, u stanju je neprekidne transformacije. Osim toga, prema Benjaminovoj metafori, Penelopino platno se svakodnevno preobraava usled zaborava, koji neprekidno vreba, da bi se ponovo pojavilo kasnije, katkad mnogo kasnije, istkano u razliitom obliku u odnosu na prethodno seanje. Meutim, nije samo vreme ono to nagriza i slabi seanje. Seanje je i konstrukcija: uvek je proeto naknadno steenim znanjima, razmiljanjima koja prate dogaaje, kao i drugim iskustvima koja poklapaju prvo iskustvo, menjajui seanje na njega. Tipian primer jesu ljudi koji su preiveli nacistike logore. Boravak u Auvicu isprian od strane nekog logoraa, Jevrejina i komuniste, esto je razliit pre njegovog raskida s partijom i u kasnijem periodu. Ranije, tokom pedesetih i ezdesetih godina, na videlo bi izlazio prvenstveno njegov politiki identitet, injenica da je u logor poslat kao antifaista; kasnije, od osamdesetih godina nadalje, on bi se predstavljao kao jevrejski logora, svedok unitenja evropskih Jevreja, koji je bio progonjen upravo zato to je Jevrejin. Oigledno je da bi bilo apsurdno pokuati utvrditi koje je od ova dva svedoanstva, koje ista osoba daje u dva razliita trenutka svoga ivota, istinito, a koje je lano. Oba su tana i autentina, ali svako od njih osvetljava jedan deo istine proete senzibilitetom, kulturom i, moglo bi se dodati, ponekad ideolokim, identitetskim predstavama o sadanjosti. Ukratko, seanje, bilo ono individualno ili kolektivno, uvek predstavlja vienje prolosti kroz prizmu sadanjosti. U tom smislu, Benjamin je definisao Prustov postupak kao prezentifikaciju (Vergegenwrtigung).4 Bilo bi iluzorno smatrati ono to je bilo (das Gewesene) nekom vrstom nepomine take, kojoj bismo se mogli pribliiti preko aposteriorne mentalne rekonstitucije. Ono to je bilo u velikoj je meri oblikovano sadanjou jer upravo seanje odreuje dogaaje: prema Benjaminu, re je o kopernikanskom obrtu u vienju istorije.5 Ovakav stav biva potvren u njegovim teorijskim razmiljanjima u delu Passagen-Werk, u kojem razmatra ukrtanje (Telescopage) prolosti sa sadanjou, i pri tom dodaje da upravo sadanjost polarizuje dogaaje (das Geschehen) delei ih na prethodnu i potonju istoriju. Istorija, nastavlja Benjamin, nije samo nauka, ve je, nita manje od toga, i jedan vid seanja (Eingedenken).6 U istom duhu, Fransoa Artog

11

(Franois Hartog) nedavno je skovao pojam prezentizam, kako bi opisao situaciju u kojoj je sadanjost postala horizont. To je sadanjost koja, bez budunosti i bez prolosti, shodno svojim potrebama neprekidno stvara i jedno i drugo. 7 Istorija, koja u sutini nije nita drugo nego deo seanja, podsea Riker, uvek se pie u sadanjosti. Da bi postojala kao polje znanja, ona ipak mora stei autonomiju u odnosu na seanje, ali ne tako to e ga odbaciti, ve tako to e ga drati na distanci. Kratak spoj izmeu istorije i seanja moe imati pogubne posledice po rad istoriara. Vaan primer ovog fenomena predstavlja rasprava koja se poslednjih godina vodi oko pitanja jedinstvenosti genocida nad Jevrejima.8 Upliv ovog spornog pitanja u delokrug istoriara nuno zavisi od tokova jevrejskog i evropskog seanja, od injenice da se to pitanje nalo u sreditu javne sfere, kao i od njegove interakcije s tradicionalnim praksama istraivanja, koje su se morale suoiti s autobiografijama i audiovizuelnim arhivima u kojima su prikupljena svedoanstva ljudi koji su preiveli nacistike logore. Iako se ovakva kontaminacija istoriografije seanjem pokazala izuzetno plodnom, ne treba zaboraviti jednu metodoloku konstataciju, koja je koliko banalna toliko i sutinska: seanje istoriju ini jedinstvenom, budui da predstavlja nain rekonstrukcije prolosti koji je duboko subjektivan i selektivan, koji esto ne potuje hronoloke podele, i kojeg ne zanimaju rekonstrukcija celine i sveukupna racionalizacija. Seanje karakterie percepcija prolosti koja je neizbeno veoma jedinstvena. Tamo gde istoriar vidi samo jednu fazu nekog procesa, aspekt neke sloene i promenljive situacije, svedok moe videti najvaniji dogaaj, stvar koja je preokrenula neiji ivot. Istoriar moe da deifruje, analizira i objasni sauvane fotografije iz logora Auvic: zna da su oni koji izlaze iz voza deportovani Jevreji, da je ovek u uniformi koji ih posmatra oficir esesovac koji e uestvovati u njihovom razvrstavanju, kao i da veliki broj osoba na tim fotografijama ima pred sobom jo samo nekoliko sati ivota. Nekom svedoku e pak iste ove fotografije rei mnogo vie. Podsetie ga na ono to je oseao, na zvuke, glasove, mirise, strah i oseaj izgubljenosti koji su ga pratili po dolasku u logor, na dugi i naporni put u stranim uslovima; verovatno e u mislima opet videti dim iz krematorijuma, drugim reima, obuzee ga slike i seanja koji su u potpunosti jedinstveni i nedostupni istoriaru, osim ako mu sve to nije ispriano a posteriori,

12

to bi u njemu izazvalo empatiju koja se ipak ne moe uporediti s empatijom koju svedok dogaaja iznova osea gledajui sliku. U oima istoriara, logora (Hftling) na fotografiji predstavlja anonimnu rtvu. Meutim, za roaka, prijatelja, drugog logoraa, ta ista fotografija budi seanje na jedan potpuno jedinstven svet. Za nekoga ko sve to posmatra sa strane ova fotografija pak predstavlja samo kako bi rekao Zigfrid Krakauer (Siegfrid Kracauer) stanje neslobode.9 Skup ovakvih uspomena kreira deo jevrejskog seanja. To seanje istoriar ne moe ignorisati, mora ga potovati, analizirati i razumeti, ali se njemu ne sme potiniti. On nema pravo da jedinstvenost ovog seanja pretvori u normativnu prizmu za pisanje istorije. Njegov se zadatak pak sastoji od toga da jedinstvenost proivljenog iskustva upie u sveobuhvatni istorijski kontekst, pokuavajui da objasni uzroke, okolnosti, strukturu, optu dinamiku tog iskustva. To znai uiti iz seanja, ali i podvrgnuti ga objektivnoj, empirijskoj proveri na osnovu dokumenata i injenica, razreavajui, ako je potrebno, protivrenosti i izbegavajui zamke koje to seanje postavlja. Ovo moe pomoi seanju da postane preciznije, da dobije jasnije okvire, da postane zahtevnije, ali i da rasvetli ono to se ne moe svesti na injenine elemente.10 Ukoliko postoji apsolutna jedinstvenost seanja, jedinstvenost istorije uvek e biti relativna.11 Za nekog poljskog Jevrejina, Auvic predstavlja neto zastraujue posebno: nestanak ljudskog, drutvenog i kulturnog univerzuma u kojem je roen. Istoriar koji to ne uspe da shvati nikad nee moi da napie dobru knjigu o Holokaustu, ali rezultat njegovog rada ne bi bio mnogo bolji ni kad bi izvukao zakljuak kako to, na primer, ini ameriki istoriar Stiven Kac (Steven Katz) da je genocid nad Jevrejima jedinstven u istoriji.12 Prema Eriku D. Hobsbomu (Eric J. Hobsbawm), istoriar ne sme izbei obavezu univerzalizma: Istorija napisana samo za Jevreje (ili za Afroamerikance, Grke, ene, proletere, homoseksualce, itd.) ne moe biti dobra istorija iako moe uteiti one koji je piu.13 Istoriarima koji koriste usmene izvore esto je jako teko da pronau ispravnu ravnoteu izmeu empatije i distance, izmeu priznavanja jedinstvenosti proivljenog iskustva i njegovog stavljanja u opti okvir.

13

Razdvajanje pojmova
Istorija i seanje ine antinomski par naroito poev od prvih decenija 20. veka, kad su paradigme klasinog istoricizma zapale u krizu i istovremeno ponovo dovedene u pitanje u filozofiji (Bergson), u psihoanalizi (Freud) i u sociologiji (Halbwachs). Do tog trenutka, seanje je smatrano subjektivnim supstratom istorije. Za Hegela, istorija (Geschichte) poseduje dve komplementarne dimenzije, objektivnu i subjektivnu: s jedne strane stoje dogaaji (res gestae), a s druge pria o njima (historia rerum gestarum); drugim reima, ono to se dogodilo (das Geschehene) i istorijska naracija o tome (Geschichtserzhlung).14 Seanje prati odvijanje istorije poput slukinje zatitnice jer predstavlja njenu unutranju osnovu (Inhalt), dok i seanje i istorija pronalaze svoje ispunjenje u Dravi, iju sutinsku racionalnost pisana istorija (proza Istorije 15) odraava poput ogledala. Kontrolu koju Drava sprovodi nad prolou Hegel predstavlja u alegorijskoj formi sukoba izmeu Hronosa, boga vremena, i Zevsa, boga politike. Hronos ubija svoju decu. Guta sve ono to nae na svom putu, ne ostavljajui tragove za sobom. Meutim, budui da je Zevs tvorac Drave, koja je u stanju da u istoriju pretvori sve ono to je Mnemozina, boginja seanja, uspela da sakupi posle razarajueg prolaska vremena, on uspeva da nadjaa Hronosa. U Fenomenologiji duha seanje definie istorinost Duha (Geist), koji se ispoljava istovremeno kao pamenje (Erinnerung) i kao pokret interiorizacije (Er-Innerung), dok Drava predstavlja njegov spoljanji izraz.16 Po Hegelu, samo narodi koji imaju Dravu, dakle, samo narodi koji su sebi obezbedili pisanu istoriju, poseduju seanje. Ostali narodi narodi bez istorije, to jest, vanevropski svet koji nema dravnu prolost i pripovest o njoj kodifikovanu pisanom formom ne mogu da prevaziu stadijum primitivnog seanja, sainjenog od slika i nesposobnog da se pretvori u istorijsku svest.17 Iz toga proizlazi dvostruko vienje istorije kao prerogativa Zapada i kao sredstva dominacije. Ne samo da istorija pripada iskljuivo Evropi, nego ne moe ni postojati osim kao apologetska pria o moi,18 to jest, kao ono to je Benjamin nazvao istoricistikom empatijom prema pobednicima.19 Kriza istoricizma, dovoenje u pitanje evrocentrine paradigme u epohi dekolonizacije, a potom i pojava potinjenih klasa kao politikih subjekata, ipak su odvojili istoriju od seanja. Istorija se demokratizovala ruei granice Zapada i monopol vladajuih

14

elita; seanje se emancipovalo i prekinulo podaniki odnos prema pisanoj formi. Odnos izmeu istorije i seanja preinaen je u odnos dinamike tenzije. Ova tranzicija nije bila ni linearna ni brza i, na izvestan nain, jo uvek nije okonana. U poslednjih tridesetak godina, istoriari su proirili prostor iz kojeg crpe svoje izvore, ali i dalje daju prednost arhivima, koji ostaju skladite tragova prolosti koje uva Drava. Nije proteklo mnogo vremena otkako su potinjeni priznati kao istorijski subjekti i postali predmet izuavanja, a jo je novijeg datuma pokuaj da se saslua njihov glas. Godine 1963, Fransoa Fire (Franois Furet) je mislio da e moi da ukljui nie klase u istoriju iskljuivo s kvantitativnog stanovita, uzimajui ih u obzir kao brojeve i bezimene elemente, izgubljene u demografskim i sociolokim izuavanjima, to jest, kao entitete koji su osueni da ostanu bez glasa.20 U sutini, za ovog velikog Tokvilovog (Tocqueville) potovaoca, klase radnika uvek su bile narod bez istorije. Promena se odigrala tokom ezdesetih godina. Prvo veliko delo iz oblasti drutvene istorije potinjenih klasa, Stvaranje engleske radnike klase, Edvarda P. Tompsona (The Making of the English Working Class, Edward P. Thompson), izalo je upravo 1963. godine, delo Istorija ludila u doba klasicizma Miela Fukoa 1964. godine (LHistoire de la folie a lage classique, Michel Foucault), dok se knjiga Sir i crvi Karla Ginzburga, koja predstavlja poetak mikroistorije, jer rekonstruie univerzum jednog mlinara u Furlaniji u 16. veku, pojavila 1976. godine (Il formaggio e I vermi, Carlo Ginzburg).21 Analogno prethodno reenom, ene, za istoriografiju, imaju istoriju tek nekih tridesetak godina.22 U prethodnom su periodu iz nje bile iskljuene, po istom osnovu kao Hegelovi narodi bez istorije. Studije poznate pod nazivom Subaltern Studies nastale su u Indiji poetkom osamdesetih godina. Njihov cilj je da se ponovo napie istorija, ali ne kao delo Engleske u Indiji, ni kao delo indijskih elita nastalih pod kolonijalnom vlau, ve kao istorija potinjenih, istorija naroda iji tihi glas (small voice) treba sasluati. To je glas koji nam proza o kontraustanku, koja se uva u dravnim arhivima, ne moe vratiti, upravo iz razloga to se njen zadatak sastoji od toga da taj glas ugui.23 Upravo se u kontekstu irenja istorijskih izvora i ponovnog dovoenja u pitanje tradicionalne istorijske hijerarhije, seanje pojavljuje kao novi prostor za pisanje o prolosti.

15

Prvi koji je kodifikovao dihotomiju izmeu emocionalnih fluktuacija seanja i geometrijskih konstrukcija istorijske naracije bio je Moris Albvaks (Maurice Halbwachs), u svom, sad ve klasinom, delu o kolektivnom seanju. On je uoio kontradiktorni karakter izraza istorijsko seanje, koji spaja dva, po njemu, antinomska termina. Za Albvaksa, istorija poinje tamo gde se zavrava tradicija i razgrauje drutveno seanje,24 jer bi u protivnom izmeu njih postojao neizbeni kontinuitet. Istorija podrazumeva pogled spolja na dogaaje iz prolosti, dok seanje aktera implicira bliski odnos s isprianim deavanjima. Seanje slui da ovekovei prolost u sadanjosti, dok istorija smeta prolost u vremenski poredak koji je zatvoren, ureen i organizovan na osnovu racionalnih postupaka koji su suta suprotnost subjektivnosti i oseanjima koji karakteriu proivljeno iskustvo. Seanje proima razliite epohe, dok ih istorija razdvaja. Na kraju, Albvaks suprotstavlja raznolikost seanja, koje je vezano i za pojedince i za grupe koji ga prenose i razrauju unutar datih drutvenih okvira,25 unitarnom karakteru istorije, koja se javlja i kao nacionalna i kao univerzalna istorija, ali iskljuuje istovremeno postojanje razliitih reima temporalnosti unutar iste naracije.26 Ukratko, Albvaks suprotstavlja pozitivistiku istoriju nauno izuavanje prolosti, bez interferencije sa sadanjou subjektivnom seanju zasnovanom na proivljenom iskustvu pojedinaca i grupa. Radikalizujui svoj ugao posmatranja, on poredi granicu koja razdvaja istoriju i seanje s podelom koja suprotstavlja matematiko vreme Bergsonovom proivljenom vremenu.27 Istorija ignorie subjektivnu percepciju prolosti dajui prednost konvencionalnoj, bezlinoj, racionalnoj i objektivnoj periodizaciji (stoga on kao primer istoriografskog dela navodi Drejovu (Dreyss) Chronologie universelle, objavljenu u Parizu 1853. godine).28 Ovoj dihotomiji ne tako davno ponovo je pribegao Josef Hajim Jerualmi (Yosef Hayim Yerushalmi), koji se, u svojstvu istoriara, predstavlja kao parvenu usred jevrejskog sveta. U zajednici okovanoj religijom, slika prolosti oblikovala se kroz vekove zahvaljujui ritualizovanom seanju koje ustanovljava modalitet i ritam jevrejske temporalnosti odvojene od sveta koji je okruuje. Usled toga, jevrejska istoriografija nastaje iz raskida s jevrejskim seanjem, jedinom stvari koja je u prethodnom periodu Jevrejima obezbeivala kontinuitet (u smislu identiteta i predstave o sebi) unutar jevrejskog sveta. Ovaj raskid obeleen je emancipacijom koja je pokrenula proces kulturne asimilacije usmerene prema

16

spoljanjem svetu i izazvala, unutar zajednice, krah stare drutvene organizacije usredsreene na sinagoge. Ukljuena u sekularizovani svet i prilagoena vremenskim podelama svetovne istorije, jevrejska istoriografija iji je nastanak obeleilo osnivanje kole Wissenschaft des Judentums u Berlinu poetkom 19. veka nuno je morala, zbog svog naina istraivanja, izvora i ciljeva, da naini raskid s jevrejskim seanjem.29 Antinomiji izmeu istorije i seanja ponovo je dao znaaj francuski naunik Pjer Nora (Pierre Nora), koji je zasluan za obnavljanje istoriografske rasprave o seanju, poetkom osamdesetih godina. On je usvojio Albvaksovu tezu iako je ponudio problematinije vienje postupaka pisanja istorije. Seanje i istorija, objanjava Nora, ni u kom sluaju nisu sinonimi, zato to su po svemu suprotstavljeni jedno drugome. Seanje je ivot i ta injenica ga izlae dijalektici pamenja i zaborava, nesvesnoj svojih naknadnih deformacija, osetljivoj na svaku upotrebu i svaku manipulaciju, podlonoj dugom skrivanju i iznenadnom oivljavanju. A ovakva veza koja se proivljava u veitoj sadanjosti ne moe se izjednaiti s istorijom, koja predstavlja prikaz prolosti koji, ma koliko bio problematian i nedovren, nastoji da bude objektivan i retrospektivan, zasnovan na distanci. Seanje je afektivno i magino, ono sakralizuje uspomene, dok je istorija laiko vienje prolosti, na osnovu kojeg se konstruie kritiki diskurs. Seanje ima posebnu vokaciju, vezanu za subjektivnost pojedinaca i grupa, dok je vokacija istorije univerzalna. Seanje je apsolutno, dok istorija zna samo za relativno.30 Polazei od ove konstatacije, Nora moe da pojmi jedan jedini odnos izmeu istorije i seanja: odnos analize i rekonstrukcije seanja u skladu s metodima drutvenih nauka, kojima pripada istorija. U takvoj perspektivi, on je zapoeo jedan krajnje ambiciozan istoriografski projekat: rekonstrukciju nacionalne istorije oko mesta seanja: od teritorija do oblika reljefa, od simbola do spomenika, od gastronomije do institucija, od Jovanke Orleanke do Ajfelove kule. Iako nisu pratioci iskljuivo seanja, sakralizacija, mitizacija i zaborav su opasnosti koje neprekidno vrebaju i predstavljaju pretnju ak i za pisanje istorije, tako da je veliki deo moderne i savremene istoriografije upao u tu zamku. Norin poduhvat se ne ogluuje o ovo pravilo, pridajui meu mnogobrojnim mestima seanja vrlo skroman znaaj kolonijalnoj prolosti Francuske. Po Periju Andersonu (Perry Anderson), najstroem meu Norinim kritiarima, njegov izdavaki poduhvat svodi francuske kolonijalne ratove,

17

od osvajanja Alira do poraza u Indokini, na prikazivanje egzotinih sitnica koje su se mogle nai na Svetskoj izlobi 1931. godine. Kakvu vrednost imaju mesta seanja ako zanemaruju Dijen Bijen Fu (Din Bin Ph, Vijetnam)?.31 Istorija ne samo da ima praznina, kao to ih ima i seanje, ve moe biti konstruisana i tako da pronae razlog svog postojanja u brisanju drugih istorija, u negiranju drugih seanja. Kako je naglasio Edvard Said (Edward Said), izraelska arheologija, koja za cilj ima da rasvetli hiljadugodinje tragove jevrejske istorije Palestine (neki su u tome videli nacionalnu arheoreligiju), raskopala je tlo s istom estinom s kojom su buldoeri unitili materijalne tragove arapske prolosti u Palestini.32 S druge strane, trebalo bi uzeti u obzir i uticaj istorije na samo seanje, budui da ne postoji seanje koje bi bilo doslovno, autentino i nekontaminirano: uspomene bivaju neprekidno iznova elaborirane posredstvom seanja upisanog u javni prostor, podvrgnutog kolektivnom nainu razmiljanja i uslovljenog dominantnim naunim paradigmama u predstavljanju prolosti. To je dovelo do pojave hibrida neke autobiografije spadaju u ovu kategoriju koji seanju doputaju da revidira istoriju stavljajui u prvi plan njene nerasvetljene take i priblina uoptavanja, dok istoriji dozvoljavaju da ispravi varke seanja primoravajui je da se pretvori u autorefleksivnu analizu i kritiki diskurs. Delo Potonuli i spaseni Prima Levija33 artikulie istoriju i seanje kroz jednu novu vrstu naracije koja se ne da svrstati ni u jednu kategoriju, ve se temelji na stalnom prelasku s istorije na seanje i obrnuto. U svojoj autobiografiji, Pjer Vidal-Nake (Pierre Vidal-Naquet) iznosi vlastita seanja s preciznou istoriara koji proverava svoje izvore i seanje podvrgava obavezi davanja dokaza, iako ova autobiografija ima formu retrospektivnog izvetaja, esto veoma kritiki napisanog. Nije re samo o njegovoj ivotnoj prii, kako navodi u pogovoru, ve on u obzir uzima i prepisku izmeu svojih roditelja, a delo se pre svega temelji na injenici da je, kao istoriar, dobro poznavao itavu tu epohu. Upravo zato se moe rei, pie autor, da je u pitanju istorijsko delo, ali i delo koje govori o seanju, to jest, istorijsko delo iji sam ja istovremeno i autor i predmet.34 Ova dva primera oigledno ne karakterie dihotomija koju su ustanovili Albvaks, Jerualmi i Nora, zato to istovremeno pripadaju i istoriji i seanju.

18

Empatija
Opozicija izmeu istorije i seanja veoma je prisutna i u istoriografiji nacionalsocijalizma, kako je to jasno pokazala, sredinom osamdesetih godina, prepiska izmeu dvojice velikih istoriara, Martina Brozata (Martin Broszat) i Saula Fridlendera (Saul Friedlnder).35 Iznosei argumente u korist istorizacije nacizma koja bi mogla da prekine upornu tenju da se, iz moralnih razloga, izoluje period izmeu 1933. i 1945. godine, Brozat je predloio nauni metod koji je u stanju da se oslobodi mitskog seanja rtava.36 Seanje ljudi koji su preiveli Holokaust svakako izaziva potovanje, ali bi po njegovom miljenju trebalo da ostane van izvora kojima se istoriari slue i da ne utie na njihov rad. Pred radikalnim pozitivizmom takvog pristupa, postavlja se pitanje da li on moda u sebi krije deo proivljenog i afektivnog seanja prisutnog u nemakoj posleratnoj istoriografiji, a naroito u istoriografiji nacizma koju je razvila generacija Hitlerove omladine.37 Nezavisno od miljenja o rezultatima njegovog rada koji su esto vrlo znaajni namee se jedna konstatacija: zajednika osobina radova velike veine nemakih istoriara jeste upravo iskljuivanje rtava nacizma iz polja njihovog istraivanja, da ne kaemo, iz njihovog epistemolokog okvira. Ta karakteristika se sauvala i u delima istoriara nove generacije, koji su najee usredsreeni na analizu ubilake nacistike mainerije, ali su pri tom veoma retko zainteresovani za svedoanstva rtava. U ovoj istoriografiji rtve uvek ostaju negde u pozadini, anonimne i bez glasa.38 Na ovaj se problem moe gledati i iz drugaije perspektive. Zar potiskivanje mranog perioda nacizma u posleratnoj Nemakoj potiskivanje nacistikih zloina i pitanja odgovornosti kao jedan od svojih efekata nije imalo injenicu da su u neku vrstu tabua pretvorena bombardovanja koja su unitila nemake gradove? Re je o temi koja je donedavno bila zanemarena i u knjievnosti, i u kinematografiji, i u istoriografiji. Upravo je to hipoteza koju je izneo Vinfrid Georg Zebald (Winfried Georg Sebald), po kojem odsustvo bilo kakve javne rasprave i knjievnih dela koji bi se bavili temom ove kolektivne traume zavisi od toga to narod koji je u svojim logorima ubijao i do smrti muio milione ljudskih bia nikako nije mogao da od pobednikih sila trai da polau rauna o politiko-vojnoj logici koja je nametnula unitenje nemakih gradova.39

19

Dovoenje istorije i seanja u radikalnu opoziciju predstavlja, dakle, opasnu i diskutabilnu operaciju. Dela koja su napisali Albvaks, Jerualmi i Nora doprinela su rasvetljenju dubokih razlika koje postoje izmeu istorije i seanja, ali bi bilo pogreno kad bi se na osnovu toga izveo zakljuak o njihovoj nespojivosti ili potpunoj razdvojenosti. Njihova interakcija stvara polje tenzija unutar kojeg se pie istorija. Amos Funkenstein je verovatno u pravu kad kae da se u taki u kojoj se sreu istorija i seanje javlja trea instanca, koju naziva istorijskom sveu.40 Prepiska s Brozatom je za Saula Fridlendera bila polazite za plodno razmiljanje o okolnostima u kojima nastaje istorijsko delo. Istoriar ne pie zatvoren u kuli od slonovae, zatien od buke spoljanjeg sveta, niti ivi u hladnoj prostoriji, daleko od ovozemaljskih strasti. On je uslovljen drutvenim, kulturnim i nacionalnim kontekstom, a ne moe izbei ni uticaj svojih linih seanja i nasleenog znanja, kojih se moe osloboditi ne tako to e ih negirati, ve tako to e se truditi da u odnosu na njih zauzme neophodnu, kritiku distancu. Iz ove perspektive, njegov zadatak se ne sastoji od toga da se odrekne seanja, linog, individualnog i kolektivnog, ve da ga posmatra s distance i da ga smesti u iri istorijski kontekst. U delatnosti istoriara postoji, dakle, transfer koji utie na izbor predmeta istraivanja, pristup i odnos prema njemu, tako da je dobro da istoriar bude svestan te injenice. Fridlender stoga definie pisanje istorije, a za to mu je kao inspiracija posluio jezik psihoanalize, kao in perlaboracije (on, naime, koristi pojam working through, koji predstavlja prevod nemakog pojma Durcharbeitung). Hronoloka distanca koja istoriara odvaja od predmeta njegovog istraivanja stvara neku vrstu tita, ali oseanja, koja se, esto na nepredvidiv nain i sasvim iznenada, pojave tokom njegovog rada, mogu samo da unite ovu vremensku dijafragmu.41 Ova empatija vezana za individualno iskustvo samog istoriara ne proizvodi nuno samo negativne efekte. Ona se moe pokazati i korisnom, ali samo pod uslovom da je istoriar svestan njenog prisustva i da ume da je savlada. 42 Fridlenderovo delo predstavlja dobar primer perlaboracije. U knjizi Nacistika Nemaka i Jevreji, ukljuio je splet pojedinanih sudbina u sveobuhvatnu istorijsku naraciju o Nemakoj u periodu koji je prethodio Drugom svetskom ratu. Bio je, dakle, u stanju da prevazie tradicionalnu podelu prisutnu u prouavanju nacizma: naime, s jedne strane, postojala su istraivanja, sprovedena uglavnom u arhivima, koja su bila usredsreena na ideologiju

20

i strukture reima, dok je, s druge strane, postojala rekonstrukcija prolosti zasnovana iskljuivo na seanju samih rtava, bez obzira na to da li se to seanje uvalo u mnogobrojnim knjigama svedoanstava ili u vizuelnim i zvunim arhivima. Fridlender je pokuao da objedini ove dve perspektive s ciljem da izvri globalnu rekonstrukciju istorijskog procesa. Ukljuio je glasove rtava u naraciju koja bi se u protivnom svela iskljuivo na analizu politikih i administrativnih odluka. 43 Uprkos pozitivistikom stavu, i nemaki istoriari iz generacije Hitlerove omladine, to jest, istoriari roeni izmeu 1925. i 1930. godine (Martin Broszat, Hans Mommsen, Andreas Hillgruber, Ernst Nolte, Hans-Ulrich Wehler, itd.), pokazuju tenju da uspostave neku vrstu empatinog odnosa prema protagonistima prolih dogaaja, pri emu takav odnos podrazumeva lina seanja. Istraivanja iz oblasti istorije svakodnevnog ivota tokom nacizma (Alltagsgeschichte) u najveem broju sluajeva pruaju drutvenu sliku unutar koje rtve jednostavno nestaju.44 Neka druga dela nisu uspela da izbegnu zamke apologetskog pripovedanja. Po Andreasu Hilgruberu (koji je 1945. godine bio mladi vojnik Vermahta), kad opisuje poslednju godinu Drugog svetskog rata, istoriar mora da se identifikuje sa sudbinom nemakog naroda naistoku, kao i s oajnikim i skupim naporima nemake vojske[...], iji je cilj bio da ovu populaciju odbrani od osvete Crvene armije, kolektivnih silovanja, arbitrarnih egzekucija i nebrojenih deportacija, kao i da sauva prohodnost kontinentalnih i pomorskih puteva koji su Nemcima s istonih teritorija omoguavali da bee ka zapadu.45 Meutim, kako podsea Habermas, tokom poslednje ratne godine, estoki otpor Vermahta bio je i neophodni uslov za nastavak deportacija u nacistike logore, u kojima su gasne komore i dalje radile. Istoriografija se tradicionalno ne predstavlja u formi polifonine prie iz jednostavnog razloga to su iz nje iskljuene potinjene klase, a rezultat toga je injenica da se pripovedanje o prolosti svodi na priu pobednika. Upravo je to istoricizam koji je kritikovao Benjamin uoavajui da njegov metod lei u jednostranoj empatiji prema pobednicima. 46 Istini za volju, ova empatija Einfhlung klasinog istoricizma nije uvek sinonim za apologiju.

21

Neki je odbacuju, kao, na primer, Ijan Kero (Ian Kershaw) u Hitlerovoj biografiji, za koju kae da predstavlja delo istoriara strukturaliste.47 Svoj izbor obrazlae koliko odsustvom znaaja Hitlerovog privatnog ivota, koji bi svaku empatiju sveo na prihvatanje njegovih politikih planova, toliko tenjom da napravi razliku izmeu svoga dela i Hitlerove biografije koju je prethodno napisao Joakim Fest (Joachim Fest). Impresioniran Hitlerovom demonskom veliinom, Fest mu je na kraju, mada verovatno nije imao tu nameru, dodelio znaajno mesto u panteonu nemakih heroja.48 Drugi istoriari su zauzeli stav koji karakterie kritika empatija koja je pre izvor nemira nego izvor identifikacije (pre bi se moglo govoriti o heteropatskom pribliavanju nego o empatiji) 49 koja pomae da se shvati ponaanje protagonista istorije a da se pri tom za njih ne nalazi opravdanje. Upravo je takav napor uinila Hana Arent (Hannah Arendt) kako bi prodrla u mentalni svet SS-potpukovnika Adolfa Ajhmana (Adolf Eichmann), ali taj napor nisu razumeli niti su joj ga oprostili u vreme objavljivanja njenog eseja o banalnosti zla. 50 Iste vrste je i mikroistorijsko delo Kristofera Brauninga (Christopher Browning), koji je pokuao da shvati na koji nain i kroz koje faze su obini ljudi, pripadnici 101. rezervnog bataljona nemake policije u Poljskoj 1941. godine, uspeli da se pretvore u profesionalne masovne ubice.51 Lutanja jednosmerne empatije, liene kritike distance u odnosu na svoj predmet utoliko su ea ukoliko se polifonija protagonista gasi, guei interakciju izmeu suprotstavljenih seanja u javnom prostoru i dajui samo jednom glasu mogunost da se uje. Ako je u Aliru nezavisnost brzo dovela do stvaranja zvanine istorije oslobodilakog rata, zaborav u Francuskoj nije mogao veno trajati. Pre ili kasnije, morao je ustupiti mesto istoriji napisanoj na osnovu razliitih seanja. Seanje vezano za kolonijalnu Francusku, za pieds-noirs, za harkis, za alirske doseljenike i njihovu decu, kao i seanje vezano za alirski nacionalni pokret, iji mnogobrojni predstavnici i danas ive u egzilu, ukrtaju se u seanju na Alirski rat, koje ne dozvoljava da se istorija pie na osnovu jednostrane empatije, empatije koja iskljuuje drugu stranu. Rekonstrukcija ovakve istorije nuno se vri pod budnim i kritikim okom mnotva paralelnih seanja koja postoje u javnoj sferi. Ova interakcija meu seanjima primorala je ak i zloince da izau iz sveta tiine i iznesu svoju verziju prolosti.52 Ukratko, kako bi to rekao Dejvid N. Majers (David N. Myers), istorija i seanje stupaju u interakciju kao fluktuirajue kategorije unutar dinamikog polja.53

22

U Italiji je memorijalni aspekt istoriografije dosta drugaiji. Dord L. Mos (George L. Mosse), jedan od najplodnijih istoriara koji se bavio faizmom posle Drugog svetskog rata, nedugo pre smrti uputio je pohvalu svome kolegi Rencu de Felieu (Renzo De Felice), koji je poznat kao autor monumentalne Musolinijeve biografije. Po Mosu, najvea De Felieova zasluga jeste upravo njegova empatija u odnosu na zaetnika faizma, odnosno to to je pokuao da ga sagleda iznutra i da zamisli nain na koji je sam Musolini shvatao svoje postupke. 54 U svojoj autobiografiji Mos je ispriao da se u mladosti jednom prilikom naao vrlo blizu Musolinija. Bilo je to 1936. godine kada je s majkom boravio u Firenci. Savez izmeu faistike Italije i nacistike Nemake bio je tek sklopljen i izazvao je izvesnu uznemirenost meu nemakim Jevrejima izbeglim u Italiju, koji su strahovali da e biti predati nacistikim vlastima (na kraju je i dolo do masovnog proterivanja Jevreja 1938. godine, kada su u Italiji doneti rasni zakoni). Mosova majka je zbog toga odluila da Musoliniju pie i od njega zatrai zatitu, podseajui ga pri tom na finansijsku pomo koju mu je pre dolaska na vlast obezbedio njen mu, moni berlinski izdava u periodu Vajmarske republike. Kratki telefonski razgovor koji je Musolini obavio s njegovom majkom ne bi li je umirio, po Mosu, navodno otkriva kakav je bio Musolinijev karakter ili u najmanju ruku injenicu da je oseao neku vrstu zahvalnosti. 55 Za razliku od Mosa, De Felie nije priao anegdote o italijanskom diktatoru, ve je pokuao da istrai Musolinijevu linost u vie tomova njegove biografije, koja predstavlja obimno delo napisano sa empatijom koja je, kako su godine prolazile, sve vie rasla. Nedugo pre svoje smrti De Felie je objavio veoma kontroverzno delo pod naslovom Crveno i crno, u kojem daje svoje tumaenje poslednje faze Musolinijevog puta njegove uloge u italijanskom graanskom ratu od 1943. do 1945. godine. Po njegovom miljenju, Musolini je, svidelo se to nekome ili ne, prihvatio Hitlerov projekat iz patriotskih razloga: bilo je to pravo polaganje rtve na oltar odbrane Italije.56 Ova teza poznata je i francuskim istoriarima; jedno vreme ju je zastupao Rober Aron (Robert Aron), koji je Viijev (Vichy) reim predstavljao kao tit koji je zemlju branio od nesrea koje bi donela potpuna okupacija 57 (i tako doprineo da se izbegne sudbina koja je zadesila Poljsku). Istoriari koji su prouavali faistiki kolonijalizam obelodanili su postojanje dokumenata koje je De Felie u svojim obimnim arhivskim istraivanjima ignorisao. Italijanski diktator u njima

23

pokazuje drugu stranu svog karaktera tako da ovi dokumenti doprinose da se u drugaijem svetlu sagledaju i Musolinijev oseaj zahvalnosti i portvovanost. Musolini je 8. jula 1936. godine uputio telegrafsku poruku Rodolfu Gracijaniju (Rodolfo Graziani), jednom od vojnih oficira s najveom odgovornou tokom rata u Etiopiji, s direktivom kojom mu je dao ovlaenje da zapone i sistematski vodi politiku terora i istrebljenja pobunjenika i njihovih sauesnika u narodu. Bez zakona desetostruke odmazde rana nee biti zaleena na vreme.58 Dajui primer velike patriotske posveenosti, Gracijani nije oklevao da upotrebi hemijsko oruje kako bi uguio otpor Etiopljana, dok e mu Musolini, u znak zahvalnosti, priznati zasluge i imenovati ga, u jesen 1943. godine, ministrom odbrane Italijanske socijalne republike. Upravo uvidom u mnogobrojne dokumente ove vrste neki italijanski istraivai uspeli su da rekonstruiu istoriju faistikog genocida u Etiopiji 193536. godine. Meutim, priznanje ovog genocida predstavlja iskljuivo istoriografsko dostignue, i to relativno novijeg datuma. To je ipak neto to jo uvek nije prodrlo u kolektivno seanje Italijana. Sve u svemu, seanje na rat u Etiopiji ostaje seanje na jednu naivnu i nevinu avanturu, koju dobro opisuju rei uvene pesme iz tog perioda Maleno crno lice, koja je prepuna kolonijalnih stereotipa. Niz istorijskih okolnosti (krize, ratovi i diktature prisutni u Etiopiji do dana dananjeg, kao i malobrojna etiopska emigracija u Italiji, zemlji koja nikada nije predstavljala mesto na kojem bi se mogla formirati afrika intelektualna i politika elita) onemoguio je da glas etiopskih rtava nae svoje mesto u italijanskom narativu o ovom genocidu. Uprkos svim naporima, istoriografija nikada nee moi da popuni praznine osakaenog seanja. U najboljem sluaju, ona e postati, kao u Nemakoj, istorija u kojoj emo imati zloine bez rtava ili potpuno anonimne rtve bez identiteta i bez lica. Mi nismo uli priu o tom ratu od saboraca Hailua ebedea (Hailu Chebbede), jednog od predvodnika etiopskog pokreta otpora; poznate su nam samo fotografije na kojima italijanski vojnici pokazuju njegovu glavu kao trofej. 59 Treba se nadati da e postkolonijalne studije ubrzo uspeti da razbiju ovu neodrivu dijalektiku izmeu istorije i seanja. U svom poslednjem delu History. The Last Thing Before the Last, Zigfrid Krakauer koristi dve metafore kako bi opisao istoriara. Prva, koja govori o lutajuem Jevrejinu, poziva se na pozitivistiku

24

istoriografiju. Poput Funesa, heroja uvene Borhesove (Borges) prie, Asuero (Assuero, Ahasver) koji je za sobom ostavio mnoge kontinente i epohe, ne moe da zaboravi nita i osuen je da se neprekidno kree pod bremenom uspomena, tog ivog seanja na prolost, iji je nesreni uvar. Izaziva saaljenje, ne otelovljuje nikakvu mudrost, nikakvo seanje koje bi predstavljalo vrlinu ili pouku, ve samo homogeno i prazno hronoloko vreme.60 Druga metafora, koja govori o prognaniku moglo bi se rei i o strancu, prema definiciji Geroga Zimela (Georg Simmel) prikazuje istoriara kao figuru ija je karakteristika ekstrateritorijalnost. Kao to je prognanik razapet izmeu dve zemlje, stare i nove domovine, tako je i istoriar razapet izmeu prolosti koju istrauje i sadanjosti u kojoj ivi. On, dakle, ima obavezu da zauzme ekstrateritorijalnu poziciju, koja predstavlja ravnoteu izmeu prolosti i sadanjosti. 61 Kao to je prognanik uvek autsajder u zemlji koja ga prima, tako je i istoriar uljez u prolosti. Meutim, kao to prognanik moe da ostvari prisnost sa zemljom u kojoj boravi i ka njoj uputi kritiki pogled, koji je istovremeno i pogled spolja i pogled iznutra, sainjen i od pripadanja i od distance, tako i istoriar moe to nije pravilo, ve mogunost temeljno poznavati neku prolu epohu i rekonstruisati njene karakteristike na jasniji nain nego to su to mogli savremenici, i to zahvaljujui svom retrospektivnom pogledu. Njegova vetina lei u tome to na minimum svodi prepreke prouzrokovane distancom i maksimalno iskoriava epistemoloke prednosti koje iz toga proizlaze. Budui da je ekstrateritorijalni hoda preko granice (Grenzgnger), istoriar je dunik seanja, ali on i deluje na njega, budui da doprinosi njegovom formiranju i usmeravanju. Upravo zato to ne ivi zatvoren u kuli od slonovae, ve uestvuje u ivotu civilnog drutva, on daje doprinos stvaranju istorijske svesti, a samim tim i kolektivnog seanja (koje je mnogostruko i nuno konfliktno i proima sva drutvena tkiva). Drugim reima, njegov rad doprinosi oblikovanju onoga to Habermas naziva javnom upotrebom istorije.62 Re je o konstataciji na kojoj ne treba insistirati: nemake, italijanske i panske rasprave o faistikoj prolosti, francuske rasprave o Viiju i o kolonijalizmu, argentinske i ileanske rasprave o nasleu vojnih diktatura, evropske i amerike rasprave o robovlasnitvu ova lista nema kraja daleko prevazilaze granice istorijskog istraivanja. Ulaze u javnu sferu i pozivaju se na sadanjost.

25

Ovaj esej je nastao u okviru seminara organizovanog od strane institucije koja se bavi istraivanjem sudbina nestalih za vreme argentinske vojne diktature, i uvanjem seanja na njih. Objavljen je u knjizi Enca Traversa, Il passato: istruzioni per luso. Storia, memoria, politica, (Ombre corte, Verona, 2006) pod naslovom Storia e memoria: una coppia antinomica?, (str.17-39), i, uz ljubazno doputenje autora, za potrebe ove publikacije preveden s italijanskog na srpski jezik.

fusnote
1 Paul Ricur, La mmoire, lhistoire, loubli, Seuil, Paris 2000, 106 (prevod na italijanski: La memoria, la storia, loblio. Preveli D. Iannotta, Raffaello Cortina, Milano 2003). Slian stav je prethodno energino branio Patrick H. Hutton, History as an Art of Memory, University Press of New England, Hannover, N. H. 1993. 2 Michael Oakeshott, Rationalism in Politics and Other Essays, Meuthen, London 1962, 198. 3 Walter Benjamin, Zum Bilde Prousts, u Walter Benjamin, Illuminationen. Ausgewhlte Schriften, Suhrkamp, Frankfurt 1977, 386. 4 Isto, 345 (u ital. prevodu, 37). 5 Walter Benjamin, Das Passagen-Werk, Suhrkamp, Frankfurt 1983, Bd. I, 490 (prevod na italijanski: Parigi, capitale del XIX secolo. Preveo E. Gianni, Einaudi, Torino 1986) 6 Isto, 588. 7 Franois Hartog, Rgimes dhistoricit. Prsentisme et experince du temps, Seuil, Paris 2003, 126. 8 Ovde ponovo iznosim ramiljanje koje sam ve predoio u svom eseju La singolarit di Auschwitz. Ipotesi, problemi e derive di un dibattito, u: Marcello Flores (prir.), Nazismo, fascismo, comunismo. Totalitarismi a confronto, Bruno Mondadori, Milano 1998, 303325. 9 Siegfried Kracauer, Die Photographie, u: Siegfried Kracauer, Das Ornament der Masse. Essays, Suhrkamp, Frankfurt 1977, 32 (La fotografia, u: Siegfried Kracauer, La fabbrica del disimpegno, preveo na italijanski C. Groff, Lancora del mediterraneo, Napoli 2002, 6175); isti autor, Theory of Film, Oxford University Press, New York 1960, 14 (prevod na italijanski: Film. Il ritorno alla realt fisica, Il Saggiatore, Milano 1962).

26

10 Videti Dominick LaCapra, History and Memory. In the Shadow of the Holocaust, u: Dominick LaCapra, History and Memory after Auschwitz, Cornell University Press, Ithaca 1998, 20. 11 Jean-Michel Chaumont, Connaissance ou reconnaissance? Les enjeux du dbat sur la singularit de la Shoah, u Le Dbat, 82, 1994, 87. 12 Steven Katz, The Uniqueness of the Holocaust: The Historical Dimension, u: Alan S. Rosenbaum (prir.), Is the Holocaust Unique? Perspectives on Comparative Genocide, Westview Press, Boulder 1996, 1938. 13 Eric J. Hobsbawm, Identity History is not Enough, u: isti autor, On History, Weidenfeld & Nicolson, London 1997, str. 277 (La storia dellidentit non basta, u: isti autor, De Historia, preveli razni autori, Rizzoli, Milano 1997). 14 G. W. F. Hegel, Vorlesungen ber die Philosophie der Geschichte, Suhrkamp, Frankfurt 1986, 83 (Introduzione alle lezioni sulla filosofia della storia, prevod na italijanski, La Nuova Italia, Firenze 1963). 15 Isto. 16 G. W. F. Hegel, Phnomenologie des Geistes, u: isti autor, Gesammelte Werke, vol. 9, Felix Meiner Verlag, Hamburg 1980, 433 (prevod na italijanski: Fenomenologia dello spirito, vol. 2, La Nuova Italia, Firenze 1973, 305). Videti i komentare koje je napisao Jacques dHondt, Hegel. Philosophe de lhistoire vivante, Puf, Paris 1987, 349350. 17 V. Hegelova razmiljanja o Africi, koju on jednostavno iskljuuje iz svog istraivanja, budui da ne predstavlja deo istorijskog sveta (es ist kein geschichtlicher Weltteil): G. W. F. Hegel, Vorlesungen ber die Philosophie der Geschichte, cit., 129. 18 Up. Ranajit Guha, History at the Limit of World-History, Columbia University Press, New York 2002 (La storia ai limiti della storia del mondo, preveo na italijanski R. Stanga, Sansoni, Milano 2003, 6063). 19 Walter Benjamin, ber den Begriff der Geschichte, u: Illuminationen, cit., 254 (ital. prev. Tesi di filosofia della storia, u: isti autor, Angelus Novus, cit., 78). 20 Franois Furet, Pour une dfinition des classes infrieures lpoque moderne, u Annales ESC, XVIII, 3, 1963, 459. Ovaj pasus je kritikovao Carlo Ginzburg, Il formaggio e i vermi. Il cosmo di un mugnaio del 500, Einaudi, Torino 1978, XIX. 21 Edward P. Thompson, The Making of the English Working Class, Vietor Gollancz, London 1963 (Rivoluzione industriale e classe operaia in Inghilterra, preveo na italijanski B. Maffi, Il Saggiatore, Milano 1969); Michel Foucault, Histoire de la folie lge classique, Gallimard, Paris 1964 (Storia della follia nellet classica, preveo na italijanski F. Ferrucci, Rizzoli, Milano 1978); Carlo Ginzburg, Il formaggio e i vermi, op. cit. 22 Michelle Perrot, Les femmes ou les silences de lhistoire, Flammarion, Paris 2001. 23 Ranajit Guha, The Prose of Counter-Insurgency, u Subaltern Studies, 2, 1983, 142 (La prosa della conto-insurrezione, u: R. Guha, G. Ch. Spivak, Subaltern Studies. Modernit e (post)colonialismo, priredio S. Mezzadra, Ombre Corte, Verona 2002), i isti autor, The Small Voice of History, u Subaltern Studies, 9, 1996, 112. 24 Maurice Halbwachs, La mmoire collective, Albin Michel, Paris 1997, 130 (La memoria collettiva, priredio P. Jedlowksi, Unicopli, Milano 1987). O Halbwachsu, up. Patrick H. Hutton, History as an Art of Memory, cit., 7390. 25 Maurice Halbwachs, Les Cadres sociaux de la mmoire (1925), Albin Michel, Paris 1994, (italijanski prevod I quadri sociali della memoria, Ipermedium, Napoli 1997). 26 Maurice Halbwachs, La mmoire collective, cit., 136. 27 Isto, 157. V. naroito Henri Bergson, La perception du changement, Presses Universitaire de France, Paris 1959. 28 Maurice Halbwachs, La mmoire collective, cit., 161. 29 Yosef H. Yerushalmi, Zakhor. Jewish History and Jewish Memory, University of Washington Press, Seattle 1982 (Zakhor. Storia ebraica e memoria ebraica, preveo na italijanski D. Fink, Pratiche, Roma 1983), poglavlje 4. 30 Pierre Nora, Entre histoire et mmoire. La problmatique des lieux, in isti autor (prir.), Les lieux de mmoire. I. La Rpublique, Gallimard, Paris 1984, XIX. Za zanimljivu

27

analizu ovog pristupa, koja postavlja paralelu izmeu istorije i seanja, uz opoziciju izmeu toplih i hladnih drutava koju je postavio Lvi-Strauss, up. Dominick LaCapra, History and Memory. In the Shadow of the Holocaust, cit., 1822. 31 Perry Anderson, La pense tide, Seuil, Paris 2005, 53. 32 Edward Said, Freud and the Non-European, Verso, London 2003. Definiciju arheologije kao nacionalne religije razvio je Neil Asher Silberman, Structurer le pass. Les Israliens, les Palestiniens et lautorit symbolique des monuments archologiques, u: Franois Hartog, Jacques Revel (prir.), Les usages politiques du pass, ditions de lEhess, Paris 2001. 33 Primo Levi, I sommersi e i salvati, Einaudi, Torino 1986. 34 Pierre Vidal-Naquet, Mmoires. I. La brisure et lattente 19301955, Seuil La Dcouverte, Paris 1995, 12. 35 Martin Broszat, Saul Friedlnder, A Controversy about the Historicization if the National-Socialism, u New German Critique, 44, 1988, 85126. 36 Isto, 48. 37 Up. Nicolas Berg, Der Holocaust und die westdeutschen Historiker. Erforschung und Erinnerung, Wallstein, Gttingen 2003, 420424, 613615. 38 Up. Ulrich Herbert, Deutsche und Jdische Geschichtsschreibung ber den Holocaust, u: Michael Brenner, David N. Myers (prir.), Jdische Geschichtsschreibung heute. Themen, Positionen, Kontroversen, C. H. Beck, Mnchen 2003, 247258. 39 V. Winfried G. Sebald, Luftkrieg und Literatur, Fischer, Frankfurt 2001, 21 (Storia naturale della distruzione, preveo na italijanski A. Vigliani, Adelphi, Milano 2004, 27). 40 Amos Funkenstein, Collective Memory and Historical Consciousness, u History & Memory, I, 1, 1989, 11. Videti takoe od istog autora: Perception of Jewish History, University of California Press, Berkeley 1993, 3 i 6. 41 Saul Friedlnder, Trauma, Transferece and Working Through in Writing the History of the Shoah, u History & Memory, 1, 1992, 3959. Od istog autora videti takoe: History, Memory, and the Historian. Dilemmas and Responsabilities, u New German Critique, 80, 2000, 3 5. 42 Dominik LaKapra (Dominick LaCapra) je analizirao na veoma otrouman nain potencijalne prednosti ovog empatinog nemira (empathic unsettlement) u kritikom istraivanju traumatinih dogaaja (Writing History, Writing Trauma, John Hopkins University Press, Baltimora 2001, 41). U jednom drugom eseju, LaKapra ukazuje na dva bazina pravila kojih se treba pridravati: empatija prema egzekutoru podrazumeva priznavanje injenice da u posebnim okolnostima svako moe poiniti ekstremna dela, dok empatija prema rtvi podrazumeva potovanje i saoseanje koji ne znai ni identifikaciju ni govorenje umesto drugih (Tropisms of Intellectual History, u Rethinking History, vol. 8, 4, 2004, 525). 43 Saul Friedlnder, Nazi Germany and the Jews, I. The Years of Persecution 19331939, Harper & Collins, London 1997 (La Germania nazista e gli ebrei, 1. Gli anni della persecuzione 19331939, preveo na italijanski S. Minucci, Garzanti, Milano 2004). 44 O radovima istoriografske kole koju je vodio Martin Broszat u Institut fr Zeitgeschichte u Minhenu, up. Martin Broszat (prir.), Alltagsgeschichte. Neue Perspektive oder Trivialisierung?, Oldenbourg, Mchen 1984. Delo nastalo unutar ove kole koje se pak ogluuje o ovu tendenciju napisano je od strane istoriara novije generacije. U pitanju je Detlev J. K. Peukert, Inside Nazi Germany. Conformity, Opposition and Racism in Everiday Life, Penguin Books, London 1987. 45 Andreas Hillgruber, Zweierlei Untergang. Die Zerschlagung des deutschen Reiches und das Ende des europischen Judentums, Siedler, Berlin 1986, 2425. 46 Walter Benjamin, ber den Begriff der Geschichte, u Illuminationen, cit., 254 (italijanski prevod Tesi di filosofia della storia, cit., 78). Gianfranco Bonola i Michele Ranchetti prevode Benjaminov pojam Einfhlung kao emotivna identifikacija (v. njihove Lemmi, u: Walter Benjamin, Sul concetto di storia, prir. G. Bonola i M. Ranchetti, Einaudi, Torino 1997, 169171).

28

47 Ian Kershaw, Hitler 18891936 Hubris, Allen Lane, London 1998, XII (Hitler 1889 1936, preveo na italijanski A. Catania, Bompiani, Milano 1999). 48 Isto, 24. Implicitno se upuuje na Joachin Fest, Hitler. Eine Biographie, Ullstein, Frankfurt 1973 (Hitler. Una biografia, italijanski prevod, Garzanti, Milano 1999). 49 Dominick LaCapra, Writing History, Writing Trauma, cit., 41. 50 Hannah Arendt, Eichmann in Jerusalem. A Report on the Banality of Evil, Penguin Books, London 1963 (La banalit del male. Eichmann a Gerusalemme, preveo na italijanski P. Bernardini, Feltrinelli, Milano 1995). Za drukiju interpretaciju i kontekstualizaciju ove knjige up. Steven E. Aschheim, Hannah Arendt in Jerusalem, University of California Press, Berkeley 2001. 51 Christopher Browning, Ordinary Men. Reserve Police Batallion 101 and the Final Solution in Poland, Harper & Collins, London 1992 (Uomini comuni. Polizia tedesca e soluzione finale in Polonia, preveo na italijanski L. Salvai, Einaudi, Torino 1999). 52 Up. Gnral Aussaresses, Services spciaux. Algrie 19551957, Perrin, Paris 2001. 53 David N. Myers, Selbstreflexion im modernen Erinnerungsdiskurs, u: Michael Brenner, Davis N. Myers (prir.), Jdische Geschichtsschreibung heute, cit., 66. 54 George L. Mosse, Renzo de Felice e il revisionismo storico, u Nuova Antologia, 2206, 1998, 181. 55 George L. Mosse, Confronting History. A Memoir, The University of Wisconsin Press, Madison 2000, 109 (Di fronte alla storia, preveo na italijanski G. Ferrara degli Uberti, Laterza, Roma 2004, 135). 56 Renzo de Felice, Rosso e nero, Baldini e Castoldi, Milano 1995, 114. 57 Robert Aron, Histoire de Vichy, 19401944, Fayard, Paris 1954 (prevod na italijanski: La Francia di Vichy 19401944, Rizzoli, Milano 1972). 58 Citirano u: Angelo del Boca, I gas di Mussolini. Il fascismo e la guerra dEtiopia, Editori Riuniti, Roma 1996, 75. U Musolinijevoj biografiji, De Felice nije zainteresovan za masakre koja je italijanska vojska poinila u Etiopiji (Mussolini il duce. Gli anni del consenso 19291936, Einaudi, Torino 1974, esto poglavlje, 597756). O De Feliceu i o ratu u Etiopiji, up. Nicola Labanca, Il razzismo coloniale italiano, u: Alberto Burgio (prir.), Nel nome della razza. Il razzismo nella storia dItalia 18701945, Il Mulino, Bologna 2000, 158159. 59 Ove fotografije su objavljene u: Angelo del Boca, I gas di Mussolini, cit., 115116. 60 Siegfried Kracauer, History. The Last Things Before the Last, Oxford University Press, New York 1969, 157 (Prima delle cose ultime, preveo na italijanski S. Pennisi, Marietti, Casale Monferrato 1985, 125). 61 Isto, 83. (prevod na italijanski, 6769). V. Georg Simmel, Exkursus. ber den Fremden, u Soziologie. Untersuchungen ber die Formen der Vergesellschaftung, Duncker & Humblot, Berlin 1988, 509512 (Excursus sullo straniero, u: isti autor, Sociologia, preveo na italijanski G. Giordano, Edizioni di comunit, Torino 1998, 580584). 62 Ovaj izraz je skovao Jrgen Habermas, Vom ffentlichen Gebrauch der Historie, u publikaciji vie autora Historikerstreit, Piper, Mnchen 1987, 243255 (Luso pubblico della storia, u: Gian Enrico Rusconi, (prir.), Germania nazista: un passato che non passa. I crimini nazisti e lidentit tedesca, preveli razni autori, Einaudi, Torino 1987, 98109).

29

30

Mesta stradanja i antifaistike borbe u Beogradu 194144.

Nenad Lajbenperger, Olga Manojlovi Pintar, Milovan Pisari, Milan Radanovi

31

PRVI KRUG TERORA

3232

br.1

Aprilsko bombardovanje, 1941.

33

Uspostavljanje faistikih zakona i institucija

Od prvih dana okupacije u Srbiji je uspostavljen strog reim, iji su ciljevi bili zastraivanje stanovnitva i onemoguavanje svakog vida otpora i razvoja ustanikih aktivnosti, kao i potpuna izolacija, a zatim i unitenje celokupnog jevrejskog stanovnitva. Uspostavljena organizacija vojne i civilne uprave odvijala se preko sedam tromih vojno-politikih i ekonomskih centara nemake moi, ije su se ingerencije preplitale, a esto i direktno sudarale. Centralnu poziciju u tom sloenom aparatu je zauzimao vojni zapovednik, koji je vlast sprovodio preko oblasnih, okrunih i mesnih komandantura (feldkomandanture, krajskomandanture i ortskomandanture). Tokom 1941. godine, na mestu vojnog zapovednika su se smenjivali generali Ferster (Helmuth Frster), reder (Ludwig von Schrder), Dankelman (Heinrich Danckelmann), Beme (Franz Bhme) i Bader (Paul Bader). Okupacione vlasti su ve 1. maja uspostavile i civilnu upravu u Srbiji, koju je inio Savet komesara na elu sa Milanom Aimoviem, nekadanjim ministrom unutranjih poslova u vladi Milana Stojadinovia. Indikativno je da Nemaka nije dozvolila osnivanje Ministarstva spoljnih poslova, onemoguavajui konstituisanje Srbije kao samostalnog subjekta u meunarodnim odnosima. Veoma brzo nastavio je sa radom i predratni upravni aparat organizovan kroz banovine (Dunavsku, Moravsku i Drinsku), sreska naelstva i optinske uprave. Tokom maja meseca ponovo je uspostavljena andarmerija i obnovljen rad sudova i poreske uprave. Nezadovoljne irokim razvojem ustanka u Srbiji tokom leta 1941. godine, okupacione vlasti su 29. avgusta umesto Saveta komesara formirale Vladu nacionalnog spasa, na elu sa generalom Milanom Nediem. Sve vreme rata, kvislinka vlada je bila aktivni subjekat u sistemu represije. Donoenjem itavog niza naredbi, dekreta, uredbi i odluka, ona je legitimisala ideologiju nacionalsocijalizma, a pruanjem policijske i vojne pomoi oruanim snagama Treeg rajha omoguavala funkcionisanje nacistikog reima u Srbiji. Pored ljudi koji su uzeli direktno uee u radu kolaboracionistike vlade, posebno istaknutu ulogu i pomo saradnji sa okupatorom su pruali Aleksandar Cincar Markovi (nekadanji ministra spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije i potpisnik pristupanja Jugoslavi-

34

Nemaka pobednika parada ispred Skuptine, april 1941.

br. 2

35

je Trojnom paktu) i Dimitrije Ljoti, voa faistike organizacije Zbor. Sistem prinude koji je od prvih dana obuhvatio civilno stanovnitvo, ograniio je kretanje, zabranio javna okupljanja i predvideo streljanja talaca u sluaju napada na nemake vojnike. Ukinuto je i pravo graana na raspolaganja tednim ulozima i depozitima poloenim pre 18. aprila 1941. godine. Pored optih represivnih odredbi, koje su vaile za sve stanovnike Srbije, nacisti su posebnim merama podvrgli Jevreje i Rome. Samo etiri dana po ulasku nemakih trupa, 16. aprila 1941, nareeno je registrovanje svih Jevreja i Roma, a tri dana kasnije otpoelo njihovo obeleavanje i izdvajanje u javnom prostoru obaveznim noenjem ute trake i Davidove zvezde, odnosno natpisa Ciganin. Do 13. jula u Beogradu je registrovano 9.435 Jevreja i 3.050 Roma. Kako je 1. januara 1941. u Beogradu ivelo 11.780 Jevreja, mogue je zakljuiti da se pozivu nacista nije odazvalo 2.345 ljudi. Na teritoriji nekadanje Moravske banovine u isto vreme je registrovano 843 Jevreja, od toga 177 emigranata, a u Banatu oko 4.000. Na Kosovu je registrovano oko 550 Jevreja. Kvislinke vlasti su u isto vreme obavezane da sastave takozvane Ciganske liste, u kojima bi Romi sa stalnim boravkom bili jasno razdvojeni od nomadskih ergara. Tokom prolea 1941. godine svim Jevrejima i Romima je nametnuta obaveza prinudnog rada na raiavanju ruevina aprilskog bombardovanja. Istovremeno im je zabranjeno meanje sa arijevcima ulazak u pozorita, bioskope, muzeje, parkove, tramvaje i na pijace van odreene satnice, kao i leenje u bolnicama sa ostalim graanima. Zabranjeno im je korienje radio aparata, telefona, friidera. Naredbom od 30. maja oni su obavezani da prijave celokupnu imovinu, nakon ega su im oduzeta sva graanska prava. Za manje od mesec dana od poetka rata, Jevreji i Romi su se nali u svojevrsnom getu bez zidova, pod stalnim nadzorom policijsko-bezbednosnog aparata. Kljunu ulogu u sprovoenju prvih mera progona imala je Operativna grupa Policije bezbednosti i Slube bezbednosti (Einsatzgruppe Sipo und SD, skraeno EG), na elu sa SS pukovnikom dr Vilhelmom Fuksom (Wilhelm Fuchs). U isto vreme zapoela su i prva zatvaranja i ubijanja politikih protivnika. Izvrena su u Banatu, nad osobama koje su bile osumnjiene za organizaciju demonstracija 27. marta, a u skladu sa uputstvima generala Kanarisa (Wilhelm Canaris) i Hajdriha (Reinhard Heydrich) o razbijanju britanske obavetajne mree u Srbiji. Pro-

36

vale, interniranja i nadzor komunista bili su oteani. Naime, posle formiranja vlade Duana Simovia, saradnici komunista u kabinetu ministra dr Srana Budisavljevia uspeli su da unite kartoteku, koju je uredno vodilo Antikomunistiko odeljenje predratne policije. Tako je detaljna arhiva, nastajala kroz dugogodinji nadzor i progon komunista, ostala van domaaja nacista. Iako je predlagano hitno hapenje panskih boraca i njihovo interniranje i pokrenuta inicijativa o obnovi Suda za zatitu drave, vaei sporazum Treeg Rajha sa Sovjetskim Savezom je onemoguio sprovoenje drastinih mera. Sistematska hapenja su usledila posle 22. juna, kada su posebno mesto u represivnom aparatu zauzela odeljenja zaduena za nadzor komunista i masona.
O.M.P.

37

Sedita i zatvori okupacione uprave i kvislinkog aparata

Stari Grad - Palilula

Atentat na ora Kosmajca, Zmaja od Noaja 5 videti stranu 70

3. Sedite i zatvor Specijalne policije Obiliev venac 4

2. Okruno rukovodstvo Princ Eugen Palata Riunione 1. Sedite i Trg Republike 3 zatvor Gestapoa Dom vojske

4. Veanje petorice komunista Terazije

5. Zatvor Gestapoa Trg Nikole 9. Pritvoreniko Paia odeljenje Opte dravne bolnice Dorda Vaingtona 19 8. Zatvor Specijalne policije uina 7

7. Antimasonska izloba Svetozara Markovia 46

6. Sedite faistike organizacije Zbor Krunska 12

Povezano mesto: Atentat na ora Kosmajca, Zmaja od Noaja 5 videti stranu 70

38

1. Sedite i zatvor Gestapoa

Brae Jugovia 19, danas Centralni dom Vojske Srbije

br.3

Sedite Gestapoa, Ratniki dom, danas Dom vojske

U zgradi nekadanjeg Ratnikog doma, koja se nalazi na uglovima Ulice brae Jugovi, Francuske, Simine i Ulice Emilijana Josimovia, tokom nemake okupacije Beograda, bilo je smeteno sedite Gestapoa. Zapravo, u Ratnikom domu bilo je sredite Operativne grupe Policije bezbednosti i Slube bezbednosti (Einsatzgruppe Sicherheitspolizei und Sicherheitsdienst, skraeno Einsatzgruppe Sipo und SD), na ijem se elu nalazio SS-pukovnik Vilhelm Fuks (Wilhelm Fuchs). Operativna grupa imala je est odseka i bila je podreena Glavnoj upravi za bezbednost Rajha u Berlinu (RSHA), kao i Upravnom tabu vojnog zapovednika Srbije. U njenom okviru nalazilo se stotinjak oficira (mahom iz SS jedinica), slubenika, tumaa i drugih specijalista. Njena glavna delatnost svodila se na suzbijanje politikih i ideolokih protivnika Treeg Rajha, u koje su spadali i Jevreji i Romi. Delatnost ove strukture podrazumevala je i kategorisanje uhapenika i odabiranje talaca za masovna streljanja. Ta struktura bila je nadlena za logore, pri kojima je imala specijalne odrede (SS-Sonderkommando), koji su sainjavali upravu logora. U obavetajnom i egzekutivnom pogledu Operativna grupa je imala na raspolaganju kvislinku Specijalnu policiju.

39

U drugoj polovine januara 1942. godine, u okviru reorganizacije nemake okupacione i srpske kvislinke uprave u Srbiji, celokupna struktura Operativne grupe skoncentrisana je u ruke novoimenovanog Zapovednika policije bezbednosti i slube bezbednosti (Befehlshaber der Sipo und SD, skraeno BdS), SS-pukovnika Emanuela efera (Schfer). Pored BdS, uspostavljen je i Zapovednik policije poretka (Befehlshaber der Ordnungspolizei, skraeno BdO). Tu funckiju obavljao je potpukovnik Andreas Maj (May). Bds i BdO bile su direktno podreene novoustanovljenom nadletvu Vieg voe SS i policije, odnosno SS generalu Augustu fon Majsneru (von Meyszner), koji e na toj funkciji ostati sve do marta 1944. godine. U tom periodu, Majsner e skoncentrisati u svojim rukama sve nemake policijsko-bezbednosne slube, ali i kvislinku policiju i oruane snage, postajui tako najvanija i najodgovornija karika u okupiranoj Srbiji. Okosnica aparata BdS bio je njegov IV odsek, odnosno Gestapo ili Tajna dravna policija. Naelnik tog odseka bio je SS major, Bruno Zatler (Sattler). Pod njegovim rukovodstvom bilo je nekoliko referata: za Komunistiku partiju Jugoslavije i Narodnooslobodilaki pokret, za Jugoslovensku vojsku u otadbini (ravnogorski etniki pokret), za masone, za rusku emigraciju i za Jevreje. Kroz referat za Jevreje, ili referat IV B4, na ijem se elu nalazio SS-porunik Fric trake (Fritz Stracke), Gestapo je rukovodio interniranjem jevrejskih i romskih ena i dece u logor Sajmite, kao i istrebljivanjem Jevreja u duegupki u prolee 1942. godine. U podrumu zdanja u Ulici brae Jugovi 19 bio je smeten jedan od dva zatvora Gestapoa u Beogradu, pri emu je zatvor u Ratnikom domu bio manjeg kapaciteta. Taj zatvor nije sauvan u izvornom obliku, jer su nakon Drugog svetskog rata njegove prostorije adaptirane u biblioteku Doma vojske. Izuzetak ini samo mali deo nekadanjeg zatvora, ispod glavnog ulaza u zgradu, to jest, ispod stepenita. Takoe, nakon Drugog svetskog rata izmenjen je enterijer prostorija koje su sluile agenturi Gestapoa. Dvorite iste zgrade je tokom prolea 1942. godine sluilo za parkiranje duegupke.
M.R. i M.P. Literatura: Branislav Boovi, Podzemna borba. Specijalne organizacije Gestapoa za borbu protiv NOP-a, Beograd, 1964; Muharem Kreso, Njemaka okupaciona uprava u Beogradu, 19411944, Beograd, 1979, str. 91; Sima Begovi, Logor Banjica, 19411944, III, Beograd, 1989, str. I/39-40; Milan Koljanin, Nemaki logor na Beogradskom sajmitu, Beograd, 1992, str. 2122, 6768.

40

Druga sedita nemakog okupacionog sistema

Za teritoriju Uprave grada Beograda, nemaki okupator je kao organ okupacione uprave oformio 599. oblasnu vojno-upravnu komandu (Feldkommandatur 599). Njeno sedite se nalazilo na Trgu republike 3 (tada, Kneev spomenik). Komanda je u Beograd stigla 15. aprila i smetena je u zgradu predstavnitva kompanije Radio-Philips (palata Riunione). Njena nadlenost se u teritorijalnom pogledu poklapala sa dotadanjom jugoslovenskom administrativnom jedinicom, koja je nosila naziv Uprava grada Beograda (UGB), a sainjavali su je Beograd, Zemun i Panevo. Ve poetkom okupacije iz sastava UGB izdvojeno je Panevo, a u jesen 1941. izuzeti su grad Zemun i optina Beanija. Komandatura je imala zadatak da kontrolie kako UGB i njene optine sprovode akta koja je donosila kvislinka vlada. U zgradi dananjeg Stomatolokog fakulteta u Rankeovoj 4, u neposrednoj blizini Karaorevog parka, tokom okupacije bilo je sedite nemake vojne policije: Feldandarmerije (Feldgendarmerie), koja je bila u sastavu nemakog Vermahta (Wehrmacht). Feldandarmerija je kontrolisala promet ljudi na okupiranim podrujima, obezbeivala potovanje zabrane kretanja za vreme policijskog asa, uestvovala u obezbeivanju javnog prostora, patrolirala naseljenim mestima, hvatala dezertere. Takoe, Feldandarmerija je sauestvovala u zloinima jedinica Vermahta i SS na okupiranim teritorijama. U Beogradu su se nalazila i sedita najviih organa okupacione vlasti u Srbiji. Vojni zapovednik za Srbiju (Militrbefehlshaber in Serbien) bio je rukovodilac nemakog okupacionog sistema u Srbiji i nadzornik rada kvilinskih vlasti, koje su mu formalno bile podreene. Vojni zapovednik, koji je slubeno imenovan 22. aprila 1941. godine, bio je potinjen komandantu za jugoistonu Evropu Vilhelmu Listu (Wilhelm List), ije se sedite nalazilo u Solunu. Vojnom zapovednikom bila su podreena i dva taba: komandni tab, koji je bio nadlean za poslove vojnog karaktera, i upravni tab, koji je bio nadlean za sve poslove vezane za civilno stanovnitvo. Na elu ovog drugog taba, koji je 1941. godine imao vanu funkciju tokom akcija odmazdi nad civilima i interniranja Jevreja i Roma, nalazio se SS-Gruppenfhrer Harald Turner. Tokom 1941. godine, na mestu vojnog zapovednika e se smenjivati general Helmut Ferster (Helmuth Frster), Ludvig fon reder (Ludwig von Schrder) i Hajnrih Dankelman (Heinrich Danckelmann). Sedite vojnog zapovednika se nalazilo do 9. maja 1941. godine u prostorijama zgrade Berze rada, a kasnije, sve do kraja okupacije, u zgradi Narodne skuptine. Usled irenja partizanske borbe u celoj Srbiji i nemogunosti nemake okupacione uprave da ugue ustanak, general Vilhelm List je poetkom jeseni odluio da pregrupie nemake snage u Srbiji. Tada je imenovao generala Franca Bemea (Franz

41

Bhme), za opunomoenog komandanta u Srbiji, koji je takoe obavljao funkciju vojnog zapovednika, ali sa punom kontrolom nad svim nemakim organima i sa zadatkom da po svaku cenu uniti partizanske snage. Beme e ostati u Srbiji samo dva meseca. Krajem 1941. godine na njegovo mesto dolazi general Paul Bader. Po reima istoriara Kristofera Brauninga (Chistopher Browning), vojni zapovednik, ef upravnog taba Harald Turner, generalni opunomoenik za privredu Franc Nojhauzen (Franz Neuhausen), ef Einsatzgruppe Sipo und SD Vilhelm Fuks, kao i opunomoenik Ministarstva inostranih poslova Treeg Rajha u Srbiji Feliks Bencler (Felix Benzler), bili su najmoniji i najuticajiniji ljudi u okupiranoj Srbiji. Zbog toga, kao i zbog injenice da je meu njima esto dolazilo do nesuglasica, Brauning koristi za njih izraz Pet kraljeva Srbije.
M.P. i M.R.

Literatura: Muharem Kreso, Nemaka okupaciona uprava u Beogradu 19411944, Beograd, 1978, str. 70106; Jaa Romano, Jevreji Jugoslavije 19411945: rtve genocida i uesnici NOR, Beograd,1980, str. 58-59; Zbornik NOR-a, tom XII, knj.11941, 4243, 6061, 128129 i 304308; Milan Koljanin, Nemaki logor na Beogradskom sajmitu 1941-1944, Beograd, 1992, str. 2425, 28, 5254 i 132; Christopher Browning, Faithful months: essays on the emergence of the Final Solution, (Revised Edition), New York London, 1991, str. 6869; Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 19411944, Beograd, 2006, str. 244.

Povezane prie:

Paljenje nemakog vojnog kamiona i streljanja

Akcija paljenja nemakog vojnog vozila ispred zgrade u Siminoj 23 ilustrativan je primer delovanja omladine organizovane u Savezu komunista Jugoslavije (SKOJ). Isto tako, kazivanje o toj diverziji omoguava nam da stradanje aktera te akcije prikaemo kao paradigmu stradanja komunistike omladine u ratnom Beogradu. Dve skojevke, uenice petog razreda Druge enske gimnazije, Zorka Boovi i Nada Anastasijevi, zapalile su kamion Vermahta u

Siminoj ulici, 26. jula 1941. Nemaki vojnici koji su posmatrali taj prizor sa prozora susedne zgrade, krenuli su u poteru za skojevkama i uspeli su da uhvate Zorku Boovi, da bi je potom predali Gestapou, dok je Nada Anastasijevi uspela da pobegne. Prilikom istrage agenti Gestapoa ustanovili su da se Zorka druila sa skojevcem Elijazom Almozlinom, koga gestapovci nisu pronali, ali im je Almozlinova upletenost u akcije diverzija posluila za streljanje preko stotinu Jevreja. Najpre je 27. jula 1941. vojni zapovednik Srbije naredio da se strelja 100 talaca, uglavnom Jevreja, zbog neuspele potrage za Elijasom Almozlinom, za koga su bili ubeeni da je uticao na Zorku Boovi da zapali nemako vozilo. Od predstavnika jevrejske zajednice

42

Bruno Zatler
Bruno Zatler je pre izbijanja Drugog svetskog rata, tokom 1930-ih, bio aktivni pripadnik politike policije (od 1928) i lan NSDAP (od 1931). Nakon dolaska nacista na vlast bio je zaduen za progone pristalica leviarskih organizacija (komunisti, socijaldemokrate, anarhisti, sindikalisti), da bi 1938. pristupio SS-jedinici Gestapoa i Slubi bezbednosti rajhsfirera SS. U Beograd je br. 4 doao februara 1942. i uz manje prekide ostao do oktobra 1944. Jedan je od najodgovornijih za zloine nad jevrejskim stanovnitvom u Beogradu i Srbiji 1942, a posebno za zloine nad zatoenicima Jevrejskog logora Zemun (logor na Sajmitu). Uhvaen je od strane sovjetske obavetajne slube u Berlinu 1947. i tajno prebaen u Sovjetski Savez. Na tajnom procesu odranom u Narodnoj Demokratskoj Republici Nemakoj, 1952, osuen je na doivotnu robiju. Iz nepoznatih razloga, Zatler je pogubljen u zatvoru Lajpcig-Mojsdorf 1972.godine. M.R.
Literatura: Beata Niman, Moj dobri otac. ivot sa njegovom prolou, Beograd, 2012.

u Beogradu zatraeno je da preda Almozlina, a kako to nije uinjeno, 27. jula su sakupljeni jevrejski mukarci na Tamajdanu, od kojih je izdvojeno 120 talaca. Sledeeg dana pojavilo se saoptenje u Novom vremenu da je streljano 122 Jevreja i komunista. Ovakve brutalne odmazde imale su za cilj da zastrae stanovnitvo i da ga odvrate od oslobodilake borbe, kao i da za glavne krivce za brutalnost okupatora proglase Jevreje i komuniste. Isto tako, okupator je pokuao da razjedini i unese dodatni nemir u redove jevrejske zajednice koja jo uvek nije bila svesna traginog ishoda koji joj je bio namenjen. Ipak, predstavnik nemake vojno-obavetajne slube, potpukovnik Kuhotek, pisao je 31.

jula da je to streljanje ostavilo na Beograane dubok utisak, ali je posumnjao da e se na taj nain spreiti dela sabotae, predviajui da e streljanja talaca koji nisu uestvovali u akcijama protiv okupatora dovesti do kulminacije nezadovoljstva stanovnitva. Zorka Boovi je nakon isleivanja u zatvoru Gestapoa premetena u logor Banjica. Iako je imala samo 16 godina, streljana je 17. oktobra 1941. Prema seanju preivelih drugarica iz logora, iako je bila svesna da je vode na streljanje, ova mlada devojka je pokazala hrabrost pred upravnikom logora, Svetozarom Vujkoviem. Nada Anastasijevi uspela je da se prebaci u Kosmajski NOP odred. Nakon povlaenja odreda prema

43

Roen je 1891. godine u nemakom gradu Leunu. lan nacionalsocijalistike partije od 1930. godine, a pripadnik SS od 1932. Godine 1936. postaje visoki funkcioner u pruskom Ministarstvu finansija, pod komandom Hermana Geringa. Poetkom Drugog svetskog rata slui u Poljskoj i Francuskoj, da bi aprila 1941. godine, na Hitlerovu elju, bio postavljen kao ef Upravnog taba vojnog zapovednika Srbije. Turnerova politika zasnovala se na dva temeljna br. 5 stuba: s jedne strane, od poetka je insistirao na izgradnju sprskog kvislinkog administrativnog i policijskog aparata, za razliku od drugih visokih oficira u okupacionom sistemu, koji nisu verovali u lojalnost srpskih kolaboracionista; s druge strane, sproveo je politiku unitenja svih nepouzdanih elemenata, a naroito Jevreja. U avgustu i septembru 1941. godine, tri puta je pokuao da kod nemakog opunomoenika Ministarstva inostranih poslova u Beogradu, Feliksa Benclera, izdejstvuje deportaciju svih Jevreja iz Srbije u Rumuniju, Poljsku i Rusiju, ali u tome nije imao uspeha. Tokom masovnih streljanja beogradskih jevrejskih i romskih mukaraca u jesen iste godine, Turner je tesno saraivao sa generalom Bemeom, stavljajui na raspolaganje zarobljenike odreene za streljanje. Njegova ovlaenja e biti smanjena dolaskom vieg komandanta, SS generala Augusta Majsnera, u januaru 1942. godine. Sueno mu je u Beogradu 9. marta 1947. godine i osuen je na smrt streljanjem.
M.P.
Literatura: Christopher Browning, The Path to Genocide. Essays on Launching the Final Solution, Cambridge 1992, str. 128129.

Harald Turner

Sandaku, zarobljena na reci Uvac od strane pripadnika kvislinke Srpske dravne strae, januara 1942. Doterana je u zatvor u Uice odakle je nakon etiri meseca prebaena u logor u apcu. Iz logora je putena zahvaljujui novcu njene porodice. Vratila se u Beograd i nastavila ilegalni rad. Prepoznata je na ulici od jednog agenta, otrgla se od njega i pobegla. Posle toga je napustila Beograd i stupila u Jablaniki NOP odred, u jesen 1942. Poginula je u borbi sa etnicima kod Stuble u Jablanici, 26. juna 1943. Elijas Almozlino, zajedno sa ocem Nisimom, majkom Terezom, bratom

Josifom i sestrom Reom, stupili su poetkom avgusta 1941. u aanski NOP odred. Elijas je ubrzo, tokom avgusta 1941, zarobljen i streljan od strane Nemaca u okolini aka. Njegov otac Nisim je novembra 1941. uhvaen i ubijen od strane etnika u Ovarskoj klisuri. Brat Josif je poginuo 3. avgusta 1942. kao borac Druge proleterske brigade, kod Kupresa, u borbi protiv ustaa. Njihova majka Tereza poginula je kao bolniarka na Sutjesci, maja 1943. Rat je preivela jedino sestra Rea, borkinja Druge proleterske brigade.
M.R.

44

Literatura: -, . , 19411944 , (. . , . ), , 1974, . 266-279; , (. .), , 1975, . 118119, 131132; 1941-1945, III, , 1984, . I/164, 172, 174; Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, III, Beograd, 1989, str. II/140; Jaa Romano, Jevreji Jugoslavije 19411945: rtve genocida i uesnici NOR-a, Beograd, 1980, str. 316; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 19411944, (pr. E. Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. I/537.

45

2. Okruno rukovodstvo Princ Eugen

Palata Riunione, Trg Republike 3
Na teritoriji Uprave Grada Beograda 1941. godine, posle odvajanja Paneva i Zemuna iz njegovog predratnog administrativnog sastava, ivelo je nekoliko hiljada domaih Nemaca, odnosno folksdojera (Volksdeutsche). Uprkos raznim procenama, po kojima se njihov broj kretao od oko 10.000 do ak 20.000, u samom gradu verovatno nije ivelo vie od 5.000 domaih Nemaca, ne raunajui nekoliko hiljada Nemaca i Austrijanaca koji su se zatekli u Beogradu po izbijanju rata. U aprilskom ratu, nemaka narodna grupa (Deutsche Volksgruppe) uestvovala je tako to je sledila uputstva svog pronacistikog rukovodstva, okupljenog u Nemakom kulturnom savezu ili Kulturbundu (Schwbisch-Deutscher Kulturbund), i aktivno pomagala trupe Treeg rajha. Kao i drugde, veina folksdojera se i u Beogradu odmah stavlja u slubu okupatora. Posle dogovora izmeu komesarske vlade Milana Aimovia i predstavnika nemake narodne grupe iz Banata, 14. juna 1941. godine doneta je uredba po kojoj se Banat ukljuuje u administrativno-upravni sistem okupirane Srbije, ali se istovremeno folksdojerima daje pravo na samoupravu. Na osnovu toga, nemaka narodna grupa bila je organizovana kao neka vrsta drave u dravi. Imala je svoju vlast u Banatu i uivala je poseban poloaj u okupiranoj Srbiji. Na administrativnom planu, bila je podeljena na est okruga, od kojih se pet nalazilo u Banatu a jedan je obuhvatao Beograd i Srbiju. Ovaj poslednji okrug nosio je ime Princ Eugen (Prinz Eugen) i bio je podeljen na dva odseka, grad Beograd i Srbiju. Odseci su se dalje delili na lokalne jedinice: nahberaft (Nachbarschaft, susedstva), sastavljena od 80-100 folksdojerskih porodica, i kameradaft (Kameradschaft, druina), sa po 10-15 porodica. Okruno rukovodstvo za Beograd i Srbiju (Kreisleitung Prinz Eugen) nalazilo se na dananjem Trgu Republike, u zgradi poznatoj kao palata Riunione, u kojoj su se nalazila i druga sedita okupacionog aparata. Imalo je deset uprava: tabnu, administrativnu, planersku, za propagandu i tampu, pravnu, kulturnu, zdravstvenu, socijalnu, za privredu i zanatstvo i vojni referat. Na njegovom se elu nalazio Kristijan Briker (Christian Brcker), predratni rukovodilac Kulturbunda na teritoriji Uprave

46

Defile folksdojerske omladine na Terazijama, 17. avgust 1941.

br. 6

Grada Beograda. Sedite Kulturbunda, koji je i tokom rata predstavljao politiki vrh nemake narodne grupe, nalazilo se u ulici Kneginje Ljubice 34, u zgradi u kojoj se ranije nalazio Savez Jevrejskih optina Jugoslavije. Zgrada je, u okviru konfiskacije celokupne imovine Jevreja, zauzeta od strane nemakih vlasti i predata Kulturbundu krajem 1941. ili poetkom 1942. godine. Pored Kulturbunda, nemaka narodna grupa delila se na Doje manaft (Deutsche Mannschaft), koja je bila vojna organizacija mukih odraslih lanova, Doje jugend (Deutsche Jugend), omladinsku organizaciju, Doje arbajtsdinst (Deutscher Arbeitsdienst), nemaku radnu slubu, i Doje frauenaft (Deutsche Frauenschaft), organizaciju nemakih ena. Sve organizacije su tokom rata prikupile veliku materijalnu pomo za ratne napore Treeg rajha. Pripadnici nemake narodne grupe u Beogradu su uivali razne privilegije. Za njih je bilo otvoreno preko 30 dobro snabdevenih prodavnica, kao i posebne zdravstvene, kulturne i prosvetne institucije. Uvoenjem antisemitskih mera u prolee 1941. godine, folksdojeri postaju komesari jevrejskih radnji, koje su kasnije otkupili ispod cene od Generalnog opunomoenika za privredu i, kako se tada govorilo, sprovodili arizaciju, postajui tako legitimni vlasnici. Takoe, od generalnog opunomoenika su ispod cene otkupili i konfiskovanu jevrejsku imovinu, ukljuujui i stanove u

47

br. 7

Defile folksdojera prolazi pored tela petorice obeenih na Terazijama, 17. avgust 1941.

koje su se useljavali, imanja i drugo. Na ime ratne odtete, kvislinka vlada im je isplaivala velike sume novca. Iz tih razloga, kao i zbog injenice da je okupacionom aparatu bila potrebna pouzdana radna snaga, ali i zbog budueg poloaja Beograda i Srbije u planovima nacistikog novog poretka, nemake su vlasti podsticale priliv folksdojera iz Banata. Tokom rata, njihov se broj u Beogradu popeo na preko 25.000 osoba. Radili su kao prevodioci, oferi, pomono osoblje, poverenici u privrednim organizacijama, u obavetajnim slubama i naroito u policijskim i vojnim formacijama. U tom smislu, ve u maju 1941. godine u Beogradu formiran je odred Doje manaft (Hauptabteilung DM Sd), sa etiri bataljona i 1.800 ljudi. Komandant je bio Jozef Maral (Joseph Sep Marschall), a ljudstvo su inili vojni obveznici od 21 do 50 godina iz Beograda i Zemuna, koji nisu bili angaovani u drugim vojnim jedinicama. Tokom obuke, koja je trebalo da traje deset meseci, ovaj odred je obavljao policijsku dunost u Beogradu. Takoe, folksdojeri su inili vojnu formaciju za zatitu privrednih objekata (Werkschutz), u kojoj su uestvovali i mnogi belogardijski emigranti. Ova formacija je bila u slubi nemakog dravnog preduzea Hermann Gring Werke, ija se filijala nalazila u Pariskoj 13, koja je od poetka okupacije stavila pod svoju kontrolu najznaajnije industrije u Beogradu i unutranjosti zemlje. Po mnogim svedoenji-

48

ma, pripadnici nemake narodne grupe bili su i u sastavu 64. Rezervnog policijskog bataljona, jedinice koja je bila direktno potinjena efu upravnog taba vojnog zapovednika i koja je uestvovala u streljanjima Jevreja i Roma, u obezbeivanju logora, kao i u mnogim akcijama protiv partizana u Beogradu i u Srbiji. Od 1942. godine, folksdojeri e biti znatno masovnije zastupljeni u nemakoj policiji. Mnogi e postati i pripadnici 7. SS divizije Princ Eugen. Pribliavanjem oslobodilakih snaga u jesen1944. godine, skoro svi folksdojeri su pobegli iz Beograda, zajedno sa nemakom vojskom u povlaenju. Izuzetak dranju domaih Nemaca tokom Drugog svetskog rata, inilo je nekoliko predratnih komunista i antifaista, koji su se opredelili za narodnooslobodilaku borbu. U Zemunu je nekoliko nemakih porodica aktivno pomagalo NOB, dok su neki od njih stupili u redove NOV: porodica Devald (Dewald, Tomas, Franciska i sinovi Aleksandar, Tomas mlai i Tereza), braa Jozef i Herman oner (Joseph i Hermann Schner), Jozef Lajbenperger (Joseph Leibensperger), brat i sestra Oto (Otto) i Georgina Burger, bivi jugoslovenski reprezentativac u fudbalu Jozef Giler (Joseph Gller) i drugi.
M.P. Literatura: Muharem Kreso, Njemaka okupaciona uprava u Beogradu 1941 1944, Beograd 1979, str. 2932, 101102, 122, 138140; Petar Kaavenda, Nemci u Jugoslaviji 19181945, Beograd 1991, str. 3133 i 155163; Beograd u ratu i revoluciji 19411945, knj. I, Beograd, 1984, str. 93, 110, 117; Zloini faistikih okupatora i njihovih pomagaa protiv Jevreja u Jugoslaviji, Beograd 1952, str. 1, 4849. Izvori: AJ, 110612, od 90 do 94, 148, 149, 150.

49

3. Sedite i zatvor Specijalne policije

Obiliev venac 4
Sedite kvislinke politike br.8 policije, odnosno sedite Obiliev venac 4, Stazom otpora u centru predratnog IV (antikomuniBeograda, avgust 2011. godine stikog) odeljenja Opte policije Uprave grada Beograda (UGB), tokom 19411944. nalazilo se na Obilievom vencu 4, u novoj zgradi UGB, koja je bila u funkciji od kraja 1930-ih (stara zgrada UGB, takozvana Glavnjaa, oteena je u aprilskom bombardovanju). Kvislinka politika policija bila je poznata tokom okupacije pod novim zvaninim nazivom: Specijalna policija. Specijalna policija je zauzimala trei i etvri sprat i mansardu zgrade. Jedan od dva zatvora Specijalne policije u Beogradu, nalazio se na vrhu zgrade na Obilievom vencu 4. U istoj zgradi nalazili su se kabineti Dragog Jovanovia, efa svih policijskih organa u Beogradu, i njegovog pomonika Miodraga orevia, linosti od velikog poverenja nacistikog okupatora. Obojica su igrali kljune uloge u sprovoenju represivnih mera nad lokalnim stanovnitvom koje nije bilo naklonjeno okupatoru. U zgradi su bili smeteni i Administrativno odeljenje, Inspektorski

Glavnjaa
Krajem tridesetih godina prolog veka, Uprava grada Beograda premetena je u petospratnu zgradu na Obilievom vencu 4. Dotadanje sedite Uprave grada Beograda nalazilo se na mestu zgrade dananjeg Prirodno-matematikog fakulteta (preciznije, deo zgrade PMF-a koji potpada pod Hemijski fakultet) na Studentskom trgu 16 (ugao sa Ulicom Filipa Vinjia). Ta zgrada je podignuta sredinom 19. veka i bila je najpre sedite Srpske policije (odmah do te zgrade, na Studentskom trgu 12, nalazila se zgrada Turske policije), neposredno

pred kraj otomanske vlasti u Beogradu. U sastavu te zgrade, koja je kasnije doziivana, bio je smeten zatvor. Ta lokacija, koja je ukljuivala sedite policije i zatvor, ostala je poznata pod nazivom Glavnjaa, pod kojim se i danas pominje kao iezli toponim, ali i termin koji je uao u vokabular kao sinonim za zatvore pod monarhistikim reimima na naem podneblju. Tokom meuratnog razdoblja, kroz taj zatvor je proao veliki broj pripadnika revolucionarnog radnikog i studentskog pokreta (lanovi i simpatizeri zabranjene KPJ). Glavnjaa je sruena krajem 1953.
M.R.

50

odsek, policijska straa, Odeljenje za strance i, u prizemlju, Centralna prijavnica, u kojoj su overavana lina dokumenta. Kako je istakao Sergije Golubjev, jedan od protagonista tog policijskog aparata, promenom naziva iz Opte u Specijalnu policiju hteo se naglasiti specijalni znaaj ove policije, koja je imala prvenstveni zadatak da se bori protiv komunistikog pokreta. Specijalna policija je tako postala najbrojnije i najvanije odeljenje policijskog nadletva Beograd. Struktura Specijalne policije gotovo u potpunosti je bila nasleena od strukture predratne monarhistike politike policije, s tim da je ukupan broj pripadnika tog represivnog aparata tokom okupacije uvean, kao i da su pojedini istaknuti predstavnici predratnog IV (antikomunistikog) odeljenja poetkom okupacije postavljeni na sloenije dunosti. Tako je, na primer, predratni ef IV odeljenja Opte policije UGB, Svetozar Vujkovi, imenovan za upravnika logora Banjica. Pomonik upravnika Banjikog logora bio je ore Kosmajac, policijski podnadzornik. Obojica su upameni kao surovi batinai u meuratnom razdoblju. Tokom okupacije njihova zloinaka aktivnost znaajno je intenzivirana. Prema evidenciji zabeleenoj u Banjikim knjigama, mogue je ustanoviti priblian broj uhapenika Specijalne policije koji su prosleeni u logor na Banjici (4.076), mada je realno pretpostaviti da taj broj nije konaan, iako je priblian. Meutim, to nikako ne znai da raspolaemo konanim brojem uhapenika Specijalne

Mrtvaci na odsustvu
Najuspeliji primer literarnog transponovanja iskustva muenja u zatvoru na Obilievom vencu 4, proizaao je iz pera austrijskog knjievnika srpskog porekla, Mila Dora (pravo ime, Milutin Doroslovac), koji je rukovodio Centralnim srednjokolskim aktivom SKOJ-a u Beogradu, i koji je uhapen 27. marta 1942. Re je o romanu Tote auf Urlaub, (Mrtvaci na odsustvu, Stuttgart, 1952). Kako istiu hroniari NOP-a u Beogradu, Doroslovac je uhapen na uglu Junog bulevara i Ustanike

ulice (tada, Ulica vojvode Gligora). Zahvaljujui intervenciji Doroslovevih imunih roditelja, Milutin je prebaen u Zavod za prinudno vaspitanje omladine, logor u Smederevskoj Palanci, koji je bio pod kontrolom faistike organizacije Zbor i kvislinkih organa (videti: Sedite faistike organizacije Zbor, Krunska 12). U tom mestu za izolaciju i prevaspitanje postojale su mnogo vee mogunosti da se izbegne smrt nego u logoru Banjica. Umro je 5. decembra 2005. u Beu. M.R.
Literatura: Milo Dor, Mrtvaci na odsustvu, Novi Sad, 1987; Milo Dor, Mrtvaci na odsustvu, Beograd, 2002.

51

policije, jer nisu svi njihovi uhapenici postali banjiki logorai: jedan deo je ubijen u istranom postupku (ili je izvrio samoubistvo), mnogo vei broj uhapenika je puten nakon istrage, dok je izvestan broj streljan, a da prethodno nije boravio u logoru na Banjici, ve je izveden na gubilite neposredno iz zatvora. Na osnovu nekih poznatih primera, mogue je govoriti o spremnosti agenture Specijalne policije da potedi smrti pojedine pripadnike ili simpatizere NOP-a, koji su bili zatoenici zatvora Specijalne policije ili logora Banjica, u zamenu za velike sume novca koji je dobijan od porodica uhapenika. Odmah treba napomenuti da nije svaka intervencija te vrste vodila ka oslobaanju uhapenika, kao i to da su primeri uspenih intervencija bili pojedinani. Na osnovu tvrdnji Slobodana Papokaa, uhapenika Specijalne policije i zatoenika logora Banjica, koji je spasen zahvaljujui materijalnim mogunostima njegove porodice, moemo zakljuiti da je u toj vrsti podmiivanja posredovao etniki vojvoda Kosta Peanac. Na osnovu jedne predstavke Milorada Mojia, generalnog sekretara organizacije Zbor, koja je usmerena protiv Boidara Bearevia, efa IV (antikomunistikog) odeljenja Specijalne policije, saznajemo da sve intervencije koje se vre kod Bearevia, idu preko njegove tetke Jele Vasiljevi, vlasnice gostionice sa karakteristinim nazivom Nova Evropa, na Obilievom vencu 12.
M.R.
Literatura: , 1941, , 1998, . 7378; Sima Begovi, Logor Banjica, 19411944, III, Beograd, 1989, str. II/327328; , . , - , 19411944, , (. ), , 1974, . 105117.

Dragomir - Dragi Jovanovi kvislinki komesar Beograda

Roen je u Poarevcu 1902. Vaio za jednog od najpoverljivijih saradnika nemakog okupatora u Beogradu i Srbiji. Drutvenu promociju doiveo je jo u Kraljevini Jugoslaviji, uprkos brojnim sumnjienjima za korupciju i policijsku brutalnost. Policijsku karijeru je zapoeo krajem 1920-ih u beogradskoj policiji, kada je krae vreme obavljao dunost efa grupe agenata u policijskoj slubi pri Dvoru, a potom kao policijski agent u Upravi grada Beograda. Nakon otputanja iz slube zbog pronevere, ponovo je vraen na dunost, ali ovog puta u Zagreb, odakle je

52

br. 9

otputen iz slube 1933. Nakon ponovnog vraanja u policijsku slubu, kao slubenik jugoslovenske politike policije, u dva navrata (1936,1937) boravio je u Berlinu, gde ga je zavrbovala nemaka obavetajna sluba. Uestvovao je u obezbeivanju posete kneza Pavla Karaorevia Berlinu, 1939. Iste godine je postao pomonik upravnika grada Beograda. Nakon nemake okupacije, po povratku u Beograd, ve 22. aprila 1941. imenovan je od strane nemakog okupatora za izvanrednog komesara za grad Beograd, kao lice zadueno za obnavljanje i koordinisanje rada policijskih slubi u glavnom gradu, to je ukljuivalo i reorganizaciju politike policije, koja je, prema Jovanovievoj zamisli, nazvana i ustrojena kao Specijalna policija. Jovanovi je bio imenovan od strane okupatora i za predsednika beogradske optine. Na osnovu politike pozicije, operativne uloge i line inicijative, jedan je od najodgovornijih ratnih zloinaca u Srbiji tokom nemake okupacije, u okviru kvislinkog korpusa. Sve do 3. oktobra 1944, kada je napustio Beograd, najneposrednije je saraivao u obezbeivanju sadejstva nemakih okupacionih snaga sa kvislinkim represivnim aparatom. Uhapen je od strane saveznika u Bergencu u Austriji, da bi 12. maja 1945. bio izruen jugoslovenskim vlastima. Sueno mu je 1946, u procesu koji se vezuje za ime generala Dragoljuba Mihailovia. Osuen je na smrt. Prema zvaninoj verziji, streljan je 17. jula 1946.
M.R. Literatura: , , , 1995; , 1941, , 1998; , , , 2003.

br. 10

Kvislinka vlast: Dragomir-Dragi Jovanovi i Milan Nedi

53

Boidar Bearevi agent Specijalne policije

Roen je 1910, u Desimirovcu pokraj Kragujevca. Policijsku karijeru je zapoeo poetkom 1930-ih u Kragujevcu, da bi 1940. preao na rad u IV (antikomunistiki) odsek Opte policije Uprave grada Beograda, gde mu je ef bio Svetozar Vujkovi. Krajem iste godine je postao vrilac dunosti efa IV odseka (nakon Vujkovievog smenjivanja). Nakon okupacije imenovan je od strane Dragog Jovanovia za komesara IV odseka Specijalne policije, s ciljem suzbijanja Narodno-oslobodilakog pokreta i Komunistike partije Jugoslavije u Beogradu. Bearevi je bio najistaknutiji agent u strukturi Specijalne policije, iako je nominalni ef tog aparata bio Ilija Paranos. Lino je vodio isleivanja i muio uhapenike, a odgovoran je i za insistiranje na brutalnim merama isleivanja od strane njemu podreene agenture. Izruen je jugoslovenskim vlastima od strane Britanaca 1946. Osuen je na smrt 28. oktobra 1949.
M.R.
Literatura: , , , 1995; , 1941, , 1998; , , , 2003.

br. 11

Povezane prie:

Janko Jankovi saradnik NOP-a i ef kartoteke Specijalne policije

Blagoje Nekovi, sekretar PK KPJ za Srbiju, koji je rukovodio pokretom otpora u Beogradu od septembra 1941. do septembra 1943, odravao je neposredno kontakte sa simpatizerima KPJ, koji su bili angaovani u tabovima neprijateljskih organizacija u Beogradu. U Gestapou je to bio Toma Devald, pripadnik nemake narodnosne grupe (folksdojer) i predratni

simpatizer KPJ, a u tabu Ruskog zatitnog korpusa to je bio Vladimir Mirkovi, takoe simpatizer KPJ. Ipak, najznaajniji saradnik NOP-a u Beogradu, kada je re o licima koja su bila angaovana u neprijateljskom policijskom aparatu, bio je Janko Jankovi, predratni slubenik Uprave grada Beograda, a tokom okupacije ef kartoteke Specijalne policije. Neposredno nakon napada Nemake na Sovjetski Savez, 22. juna 1941, Gestapo i Specijalna policija planirali su otpoinjanje opsene akcije hapenja komunista u Beogradu i Srbiji, koja je trebala da otpone ve 23. juna (pripreme za akciju, u vidu rekonstrukcije unitenih spiskova

54

komunista, otpoele su pre napada na Sovjetski Savez). Za tu nameru okupatora i njegovih saradnika saznao je Janko Jankovi, obavestivi o tome PK KPJ za Srbiju. Pokrajinski komitet je istog dana izdao direktivu da svi lanovi KPJ u Beogradu i Srbiji preu u ilegalu. Tom preventivnom merom spasen je velik broj partijskih aktivista koji e uskoro postati nosioci pokreta otpora u Beogradu. Blagoje Nekovi je ostavio vlastiti sud o znaaju rada Janka Jankovia. On je pristao na saradnju sa Komunistikom partijom zato to je bio takav ovek, poten. Bio je sportista, fudbaler, a otiao je u policiju jer nije zavrio kolu. Na njega je presudno uticao njegov roak Nemanja Markovi da pristane da radi za nas. Celokupna porodica Markovi, a Jankova majka je bila Markovi, svi su bili komunisti. Nekovi se viao sa Jankoviem u Ulici Vele Nigrinove 13 na Crvenom krstu. Sa Jankom

Jankoviem sam se viao u stanu njegove sestre od tetke Bose orevi, na moju ili njegovu inicijativu, ali se on skoro svakog dana sastajao u istom stanu sa Branom Perovi, a da se nisu nikad videli. On je bio u jednoj sobi, gde je Bosi predavao materijale iz policije, a ona ih je potom davala Brani, koja je to sve prepisivala i vraala Bosi, a ona Janku. Prepisana policijska dokumenta Brana je donosila meni. To su bila vana policijska dokumenta: dostave, sasluanja, izjave koje su tog dana ili noi dostavili agenti policije ili ispriali komunisti i drugi uhapenici. Iz tog aktuelnog materijala moglo se videti ko su pijuni, dostavljai, provalnici ili heroji koji su pali u ruke policije. Tu su bile policijske i gestapovske direktive i nareenja o tome kako se boriti protiv komunista, zatim podaci o rasporedu agenata i raznih policajaca po raznim punktovima u Beogradu za hvatanje komunista i planovi policije za akcije protiv naeg pokre-

br. 12

55

ta u Beogradu i Srbiji. Znao sam kako se svaki uhapenik ponaao u rukama neprijatelja, i to skoro neposredno posle sasluanja. Sve je to bilo od neprocenjive koristi za odbranu od neprijateljskih udaraca i za uspenu borbu protiv njegovih planova za demoralizaciju i razbijanje partijskih organizacija. Kada je uhapena Vera Mileti, u Mosorskoj 9 na Vodovcu, agenti Specijalne policije su u skrovitu u kojem je boravila pronali originalne policijske zapisnike sa sasluanja uhapenih komunista, na osnovu ega je zakljueno da u Specijalnoj policiji postoji neko ko sarauje sa komunistima. Pored toga, kod Vere Mileti policija je prilikom hapenja pronala cedulju pisanu rukom Janka Jankovia, to je bio jasan dokaz da je ovaj saraivao sa NOP-om. Jankovi je uhapen 8. oktobra 1943. U istranom zatvoru boravio je neuobiajeno dugo, sve do 17. aprila 1944, kada je prebaen u logor na Banjici. SS-pukovnik

Emanuel efer, ef BdS, traio je 17. oktobra da se Jankovi sprovede nemakoj policiji bezbednosti, tako da je sutradan Jankovi zajedno sa Cvetkom Crnjakom ustupljen Nemcima. Janko Jankovi, Cvetko Crnjak i Duan Jovanovi streljani su od strane Srpske dravne strae, 27. aprila 1944. u Marinkovoj bari. Janko Jankovi roen je 1909. u Kragujevcu. U Beogradu je iveo u Ulici Milana Rakia 28 (tada: Mirijevski put). Ulica Janka Jankovia u Jajincima od 1976. memorijalizuje ovog antifaistikog borca.
M.R. Literatura: , . , , 2011, . 51, 55, 57, 61, 95; 19411945, III, , 1984, . II/488470; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 1941-1944, (pr. E, Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. II/523, 526; , , 18722003, , 2003, . 149; , III, (. ), , 2004, . I/313.

Organizatorka atentata na ora Kosmajca: Jelena etkovi

Jelena etkovi, krojaka radnica (roena 1916. na Cetinju), postala je sekretarka MK KPJ za Beograd u januaru 1942. Njen zadatak je bio da obnovi rad Mesnog komiteta, ija je struktura bila ugroena posle hapenja najistaknutijih organizatora KPJ i NOP-a u Beogradu, kao i da organizuje nastavak borbe protiv faista u glavnom gradu. Jedna od

najznaajnijih akcija koja je organizovana zaslugom Jelene etkovi bio je atentat na zamenika upravnika logora Banjica i ozloglaenog agenta Specijalne policije, ora Kosmajca. Za datum izvoenje ove akcije Jelena je odredila 6. mart 1942. Meutim, Jelena etkovi je uhapena na sastanku u stanu Svetlane Krsti u Svetogorskoj 43 (tada, Ulica ora Klemansoa; zatim Ulica Ive Lole Ribara 19461997), 3. marta 1942. Jelena je prilikom istrage surovo muena, jer je policija saznala da je

56

ona rukovodila beogradskom organizacijom KPJ. Nekoliko dana nakon atentata na Kosmajca, policija je saznala da je Jelena glavna organizatorka te akcije, to je dodatno intenziviralo njeno muenje. Meutim, i pored injenice da je postala nepokretna i na ivici smrti, zbog teke povrede kime i upornog batinanja po stopalima, islednici nisu uspeli da je nateraju da iznese saznanja o organizaciji KPJ u Beogradu. Poznato je da je Jelena doznala da je atentat na Kosmajca uspeno obavljen. Paralisana od tekog muenja, prebaena je u ebetu u Banjiki logor, 11. aprila 1942, gde je boravila godinu dana u tekim uslovima. Streljana je 14. maja 1943. Proglaena je za narodnog heroja 5. jula 1952. Ulica Jelene etkovi na Starom Gradu od 1946. nosi ime po hrabroj antifaistkinji.

Komisija za spomenike i nazive ulica i trgova pri Skuptini grada Beograda, 2002. godine je predloila preimenovanje Ulice Jelene etkovi, ali ovaj predlog sreom nije uvaen.
M.R. Literatura: , (. .), , 1975, . 116; 19411945, III, , 1984, . II/390393.

br. 13

Muenje Nadede Puri

Specijalna policija je 17. novembra 1941. otkrila skladite tehnike MK KPJ za Beograd, u stanu Nadede Puri, aktivistkinje KPJ i slubenice Ministarstva finansija. U stanu Nadede Puri u Njegoevoj 73 bila je uskladitena velika koliina propagandnog materijala KPJ namenjenog daljoj distribuciji. Nakon to je Specijalna policija uhapsila dvojicu distributera ilegalnog materijala, jedan od njih je

tokom muenja priznao da se skladite tehnike nalazi u stanu Nadede Puri i da je ona jedna od organizatorki tehnike MK KPJ. Nadeda je uhapena narednog dana, u zgradi Ministarstva finansija, jer je zbog opreznosti stanovala kod svoje sestre. Umrla je u zatvoru Specijalne policije na Obilievom vencu 4, 27. novembra 1941, usled brutalne torture koju su nad njoj sprovodili agenti, pre svega ivadin Miloradovi. Brutalne metode istrage nad Nadedom su dodatno intenzivirane zbog njene odlunosti da policiji ne saopti nijedan podatak koji bi mogao ugroziti

57

druge saradnike partijske tehnike. Svirepo muenje je trajalo devet dana, do smrti. Prema seanju Slobodana Papokae, komuniste uhapenog u toku policijske akcije otkrivanja skladita u Njegoevoj 73, koji je takoe postao zatvorenik Specijalne policije, Nadeda je bila ve na samrti kada ju je ugledao pretuenu i bespomonu u jednoj od soba za muenje. Bila je sva u modricama, razderane haljine, krvava po licu, na ivici usana curila joj je krv, a niz bradu tekla bela pena. Agent joj je priao, zgrabio za kosu, podigao joj glavu u pravcu nas da nas vidi, da bi neto rekla o nama dvojici. Poto ona nije nita ni ula, niti ta oseala, izneli su je iz sobe i nastavili sa batinanjem sve troje u istoj sobi u kojoj su nas prethodno tukli. Nadeda Puri (roena 1903. u Valjevu) proglaena je za narodnog heroja 6. jula 1953.

Ulica Nade Puri u naselju Mirijevo od 1980. memorijalizuje ovu hrabru uesnicu Narodno-oslobodilakog pokreta u Beogradu, rtvu faistikog terora i narodnog heroja.
M.R. Literatura: , . , - , 19411944, , (. ), , 1974, . 105117; , (. .), , 1975, . 149150; Narodni heroji Jugoslavije, III, (ur. P. Kaavenda, D. ivkovi), Beograd-Titograd, 1983, str. II/133134; , III, (. ), , 2004, . II/541.

Povezana mesta: Njegoeva 73, dom Nadede Puri, skladite tehnike MK KPJ, videti na mapi Antifaistiki otpor u Beogradu, str. 107

58

br. 14

4. Veanje petorice komunista

Terazije

59

Veanje petorice komunista na Terazijama, 17. avgusta 1941. godine, izvedeno je u cilju zastraivanja stanovnika glavnog grada, zarad manifestovanja svemoi okupatora i njegovih pomagaa, ali i zbog meusobnog ohrabrivanja nacistikog okupatora i domaih faista usled sve uestalijih atentata, diverzija i sabotaa koje su preduzimali komunisti u Beogradu. Dva dana nakon ubistva 42 banjika logoraa i zatoenika zatvora Specijalne policije kao i 14 metana sela Skela pokraj Obrenovca (odmazda, koja je podrazumevala i veanje, izvrena je zbog ubistva jednog nemakog porunika i trojice podoficira, 14. avgusta 1941, u ovom selu, od strane boraca Posavskog NOP odreda), usledilo je novo veanje. Inicijator i glavni organizator veanja u centru Beograda bio je SS-major Karl Kraus, prvi ef beogradskog Gestapoa, dok je njegov glavni pomaga bio ef Uprave grada Beograda, Dragi Jovanovi. Egzekuciju je naelno odobrio general Hajnrih Dankelman, vojni zapovednik Srbije, a izvrenje je povereno Ajnzackomandi (Einsatzkommando) i Specijalnoj policiji. Na sastanku kod Dankelmana, Kraus i njegov pretpostavljeni konstatovali su da se Beograani, uprkos preduzetim merama, nisu umirili i da se u gradu nastavljaju akcije protiv okupacione sile i komesarskog upravno-policijskog aparata. To iziskuje sprovoenje egzemplarne odmazde u Beogradu radi efektnog zastraivanja stanovnitva. Kraus se energino zalagao da to bude veanje u centru grada. Dankelman je na narednom sastanku zakljuio da rtve odmazde treba jasno oznaiti kao krivce iz komunistikih redova, kako se ne bi izazvao opti revolt i uzburkala nacionalna oseanja stanovnitva. rtve su odabrane meu nedavnim uhapenicima Specijalne policije i Gestapoa. Uhapenik Gestapoa, lien slobode samo dan pre egzekucije, zvao se Milorad Pokrajac, uenik VII razreda gimnazije, roen 1924. u Vinkovcima, gde je iveo do 22. juna 1941. kada je izbegao u Beograd (prethodno su ustae u Vinkovcima, aprila 1941, ubile njegovog oca Nikolu). Uhapen je zbog pokuaja atentata na nemakog narednika u Dositejevoj ulici, neposredno pred zgradom u kojoj je stanovao. Od etiri uhapenika Specijalne policije, dvojica su bili radnici iz Beograda, a dvojica zarobljeni partizani, seljaci iz kosmajskog sreza. Jovan Jankovi, roen u Donjoj Morai u Crnoj Gori 1920, bio je zaposlen u krojakoj radnji Mladena Lakovia u Ulici kneza Mihaila 9. Poput Pokrajca, uhapen je svega jedan dan pre pogubljenja. Jankovi je takoe pokuao atentat, ali na agenta Specijalne policije ivotu Jeremia, 14. avgusta 1941, u Bulevaru kralja

60

br. 15

Aleksandra, u blizini erma. Naime, Jankovi i njegov prijatelj Milan Miljanovi, takoe krojaki radnik, nameravali su da se osvete agentu Jeremiu zbog hapenja njihovog druga Dragutina Stojnia, organizatora SKOJ-a na podruju Zvezdare (Lipov lad). Jankovi je uhapen nakon to mu je zakazao pitolj kojim je nameravao da izvri atentat, dok je Miljanovi uspeo da pobegne. Svetislav Milin, obuarki radnik, roen 1915. u Maradiku pokraj Iriga, uhvaen je od strane Gestapoa 30. jula 1941. Poto je kod njega pronaen revolver, osumnjien je kao potencijalni izvrilac izvesnih teroristikih akata. Nakon hapenja predat je Specijalnoj policiji. Njegov brat, Sava Milin (obojica su ivela u iznajmljenom stanu u Ulici Osmana ikia 16 na Paliluli), takoe obuar, uhapen nedugo nakon Svetislava, streljan je kao banjiki logora 9. marta 1942. Ratko Jevi, itelj sela Drlupe na Kosmaju, borac Kosmajskog NOP odreda, roen 1913, uhapen je u rodnom selu od strane andarmerije desetak dana nakon to se odmetnuo u umu. Nakon hapenja, 9. avgusta 1941, andarmi su ga prosledili Upravi grada Beograda, to jest, Specijalnoj policiji. Velimir Jovanovi, itelj sela Parcane na Kosmaju, takoe borac Kosmajskog NOP odreda, roen 1893, uhvaen je 3. avgusta 1941. kao pripadnik seoske partizanske strae, prilikom prolaska kolone vozila kroz Parcane, u kojoj su se nalazili visoki predstavnici okupacione i kvislinke vlasti, meu kojima Karl Kraus i Dragi Jovanovi.

61

Mesto koncentracije zatoenika predvienih za egzekuciju bio je zatvor Gestapoa. Pokrajac se ve nalazio u tom zatvoru, Milin je premeten iz Banjikog logora, a ostala trojica su dopremljena iz zatvora Specijalne policije u noi izmeu 16. i 17. avgusta. Prema svedoenju Aleksandra Matia, zatoenika zatvora Gestapoa, petorica komunista, ija su mrtva tela upotrebljena za stravian mizanscen u glavnoj gradskoj ulici, muena su pred egzekuciju. U ranim jutarnjim asovima zatvorenici su pojedinano izvoeni u unutranje dvorite zatvora gde su pogubljeni iz revolvera. Potom su tela ubijenih prevezena na Terazije i obeena na elektrine stubove. Nedelja 17. avgusta 1941. poela je za stanovnike Beograda jezivim prizorom. Petorica obeenih, odevenih u pocepanu odeu, izoblienih lica, visila su na banderama na kojima su mirnodopski transparenti pozivali na konjske trke, dok je na jednom transparentu stajala parola: Kraft durch Freude (Snaga kroz radost). Jedini poznat primer glasnog javnog protesta na Terazijama, povodom veanja petorice komunista, upriliio je slikar Savo Popovi, poznat po slobodoumnim stavovima (vaio je za jednog od retkih deklarisanih anarhista u Beogradu). On je potom sproveden u istrani zatvor, gde je podvrgnut torturi. Umro je 10. avgusta 1943. od posledica policijske torture. Istog dana, terazijama je prodefilovala povorka folksdojera iz Zemuna sa nacistikim obelejima, koji su se zaputili na miting nacifikovanih pripadnika nemake zajednice iz Zemuna, Beograda i Paneva, kod Vukovog spomenika.
M.R.
Literatura: , 1941, , 1998, . 290304; Vladimir Rozi, Likovna kritika u Beogradu izmeu dva svetska rata, Beograd, 1983, str. 409.

Spomenici
Petorica graana obeenih na Terazijama imaju dva spomen obeleja u Beogradu. Jedno od njih se nalazi na samim Terazijama, ispred Igumanove palate na adresi Terazije broj 31. Podignuto je 1983. godine od strane grada i graana Beograda i sastoji se iz dva dela. Prvi deo je spomenik ovalnog oblika sa urezanim prizorima veanja i stihovima Vaska Pope ispisanim u krug oko

njega: Recite zemljokradicama da pod ovom naom zvezdom voke smrti vie ne sade, jer e ih pojesti voe. Spomenik je delo vajara Nikole Jankovia. Drugi deo je bronzana spomen ploa koja se nalazi ispred spomenika i uklopljena u trotoar na kojoj se nalazi tekst sa objanjenjem kome je spomenik posveen i sa imenima svih pet obeenih. Drugo spomen obeleje se nalazi na Novom groblju u Beogradu, u okviru Spomen groblja palih

62

Pismo nemakog pilota Helmuta S.

O atmosferi koja je u leto 1941. vladala u Beogradu svedoi pismo nemakog pilota Helmuta S. pisano izvesnom Ginteru iz Hamburga, krajem avgusta 1941. Oseam se kao da sam pao padobranom u neprijateljsko vrako gnezdo. Grad je razruen i spaljen (nesentimentalne tuke). Prljav. Jo sve mirie na paljevinu. Ljudi se neverovatno kreu i samo vuku hranu, meso i njihove kokosove orahe lubenice. Kad letim i posmatram iz vazduha ovu zemlju, izgleda mi vrlo pitoma, ali nije tako, dragi moj Ginter. Neprijatno se ovde ovek osea. Tako su bili divni pariski dani prema ovome to se ovde dogaa. Ovaj grad je zaista poludeo. Pogledi mrki i izazivaki. To nije udo jer smo ih strano udesili bombardovanjem. Ali ve dva meseca ovde prate revolveri i gore nai kamioni. Ne znam ta hoe ti njihovi fanatini deaci kada pale novine i garae ili kad vre atentate na feldvebele. Oajnika ludost. Ali to nije tako prosto: sino sam imao veeru i svi se ale da se neprijatno oseaju u ovome gradu. Jedva ekaju da ponovo poletimo, pa makar i na Istok. Imam takav oseaj kada uvee izlazim iz automobila kao da e mi svakog asa neki grubi Balkanac sruiti metak u glavu. Kako bi to bila glupa smrt, poginuti od kuruma nekog fanatinog nacionaliste. Dragi Ginter, ti si stari ratnik, ali tako neto nisi doiveo. Nespokojstvo kida polako ivce. Postaje suvie vrelo leto u ovome gradu na jugu Evrope.
Literatura: Jovan Marjanovi, Srbija u Narodnooslobodilakoj borbi: Beograd, Beograd, 1964, str. 147148.

boraca u okupiranom Beogradu. Sastoji se od makete trga Terazije, na kojoj se nalazi pet stilizovanih stubova sa kandelaberima. U podnoju svakog kandelabra se nalazi mermerna ploa sa imenom jednog od obeenih, a u sredinjem delu makete je ispisano Terazije, 17 VIII 1941. Autori projekta za ceo kompleks Spomen groblja su arhitekte Bogdan Bogdanovi i Svetislav Liina 1959. godine. Posle Drugog svetskog rata postojao je i spomenik na Centralnom

groblju, gde su obeeni bili sahranjeni pre prenosa na Novo groblje. Bio je u obliku piramide ispred koje se nalazila humka ograena betonskim obsegom. U gornjem delu spomenika nalazila se crvena zvezda petokraka.
N.L. Literatura: . , , , 1999, 22; : - , (. . ), , 1964, 49; , II, 2005, 3233, 35; Dokumentacija RZZZSK, spomen obeleja Vodovca.

63

5. Zatvor Gestapoa
Trg Nikole Paia
U zgradi nekadanjeg Okrunog suda (za Beogradski okrug) na dananjem Trgu Nikole Paia (tada: Ulica kralja Aleksandra 5), nalazio se zatvor Gestapoa. Zapravo, podrumske prostorije nekadanjeg sudskog zatvora iskoriene su za novoformirani zatvor Gestapoa. Zgrada je teko stradala u saveznikom bombardovanju u prolee 1944. Stoga je uklonjena nakon Drugog svetskog rata, da bi se napravio prostor za Trg Marksa i Engelsa (od 1997, Trg Nikole Paia). U unutranjem dvoritu te zgrade vrena su pojedinana streljanja prvih zatoenika Gestapoa, tokom leta 1941, neposredno pre formiranja logora Banjica (9. jul 1941). Meu pogubljenima su bili i petorica komunista obeenih na Terazijama 17. avgusta 1941. godine. Prvi zatoenici zatvora Gestapoa bili su komunisti, meu kojima je bilo i onih koji su lieni slobode jo pre 22. juna 1941, nakon ega su otpoela prva masovna hapenja komunista. Moda najpoznatiji komunistiki zatoenik tog zatvora bio je Mustafa Golubi (18911941), jugoslovenski revolucionar i sovjetski obavetajac, koji se 1940. tajno obreo u Beogradu, nakon gotovo dve decenije ivota u emigraciji. Uhapen je 7. juna 1941, u kui porodice Vinjevac u Ulici Milana Rakia (tada, Mirijevski put). Manje je poznato da je u tom zatvoru poetkom 1942. bio zatoen i muen narodni heroj Stjepan (Stevan) Filipovi. I pored svih metoda muenja primenjenih nad Filipoviem, njegovi muitelji ostali su uskraeni za saznanja koja su prieljkivali. Pored komunista, koji e sporadino biti mueni i isleivani u tom zatvoru tokom celog rata, kroz zatvor Gestapoa proao je i odreeni broj probritanski orijentisanih osoba, pristalica predratnih graanskih partija, kao i pripadnika ravnogorskog etnikog pokreta, ali i izvestan broj stranaca. Pored Mustafe Golubia, meu istorijskim linostima koje su bile zatoene u tom zatvoru treba pomenuti i dvojicu beogradskih Jevreja: slikara i izdavaa Pavla Bihalia (18921941), pokretaa leviarskog izdavakog preduzea Nolit i Gecu Kona (18731941), vlasnika knjiare u Ulici kneza Mihajla 12 i najznaajnijeg izdavaa u Kraljevini Jugoslaviji. Milan Petrovi, ekonomista iz Beograda, koji je jedno vreme boravio u zatvorenikoj eliji sa Konom, pominje njegove poslednje rei, pre nego to su se rastali: E, moj sinko, ti e moda da se

64

Zgrada nekadanjeg Okrunog suda

br. 16

izvue, ali meni spasa nema. Ako doeka da vidi brata Iliju, pozdravi ga. Ilija Petrovi (18951942), prevodilac i autor prvog srpsko-engleskog renika, objavljenog upravo u izdanju Gece Kona, nije doekao da primi ove pozdrave. Zarobljen je 22. decembra 1941, kao komesar Poarevakog NOP odreda. Streljan je kao banjiki zatoenik, marta 1942, u znak odmazde za ubistvo agenata Specijalne policije, ora Kosmajca i Obrada Zalada. Linost Gece Kona je u kvislinkim glasilima, napose u Novom vremenu, predstavljena u uvredljivom kontekstu, kao simbol koji je eksploatisala antisemitska propaganda. Kao takav predstavljen je i na takozvanoj Antimasonskoj izlobi. Prema nepotpunim podacima, Kon je krajem 1941. deportovan u Austriju, nakon ega je ubijen. Nemaki okupator je tokom 19411942. ubio i Gecinu suprugu Lujzu, kao i kerke Elviru i Malvinu i njihove mueve. Na osnovu sauvanih svedoanstava preivelih zatoenika, poznato je da su u tom zatvoru vrena teka muenja zatvorenika. Naveemo najpre svedoenje dr Ljubomira ivkovia, lekara koji je uhapen juna 1941. i koji je svedoio upravo o muenju Mustafe Golubia, koga je poznavao sa studija u Beu, gde je Golubi boravio u emigraciji, poetkom dvadesetih godina. Noge su mu bile crne do koljena, a na stopalima je imao velike plikove pune krvi, po cijelom tijelu modrice, hodati uopte nije mogao. Naveemo i svedoenje dr Dragomira Karajovia, lekara iz Kraljeva, koji je uhapen 30. oktobra 1941. kao simpatizer NOP-a, da bi u tom zatvoru boravio do 14. februara 1942. Kao lekaru bilo mu je dozvoljeno da povremeno pregleda bolesnike i da se uz pratnju kree od elije do elije. Jednog dana pozvali

65

su ga da ukae pomo zatvoreniku Nikoliu iz Jagodine. Nikoli je leao u lokvi krvi, polusvestan, deformisane glave i lica. Dr Karajovi je previo pretuenog uhapenika, ali je on nakon 48 sati izdahnuo. U januaru 1942. u zatvor je dovedena grupa od desetak Jevreja iz Nia. Svi su bili puni uboda i rana. Stajali su bez kaputa, samo u kouljama, na mrazu i snegu, u zatvorskom dvoritu. One koji su od iznemoglosti padali, gestapovci su nemilosrdno tukli. Sledeeg dana su ih uputili u logor na Sajmitu.
M.R.
Literatura: Sima Begovi, Logor Banjica, 19411944, III, Beograd, 1989, str. I/5759; , , , 1992, 2009. Izvori: AJ, MG-2278, Seanje dr Ljubomira ivkovia.

Povezane prie

Hapenje ure Strugara

Predratni aktivista revolucionarnog pokreta na Beogradskom univerzitetu i lan Mesnog komiteta KPJ za Beograd od 1938, advokatski pripravnik, uro Strugar, nakon okupacije Beograda izabran je za lana Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Ujedno obavljajui dunost lana MK KPJ za Beograd, Strugar je preao u dublju ilegalu (stanovao je u Ulici Gria Milenka 88, pod lanim imenom), odakle je uestvovao u formiranju oruanih grupa i rukovodio akcijama prikupljanja oruja i sanitetskog materijala i prebacivanjem antifaista u Kosmajski NOP odred. Nekoliko dana nakon to je postao sekretar MK KPJ za Beograd, uro Strugar je 22. septembra 1941. zakazao sastanak Lajou Jou, sekretaru Drugog rejonskog komiteta, koji je privre-

meno obavljao tu dunost, umesto dr Nenada Parente, uhapenog 18. septembra. Policija je saznala za stan u ulici Gria Milenka 88 kao ilegalni punkt, i postavila je zasedu. Kada su se Strugar i Jo sreli, prili su im agenti Specijalne policije i jedan od njih, Branislav Grkovi, prepoznao je Strugara, jer ga je ranije hapsio. Strugar je udario Grkovia i pokuao da bei, ali su agenti zapucali za njim i ranili ga u nogu i potom ga odveli u zatvor Specijalne policije na Obilievom vencu. Lajo Jo je uspeo da pobegne policiji. Prema reima Blagoja Nekovia, tadanjeg sekretara PK KPJ za Srbiju, sa seditem u Beogradu, Lajo Jo se posle Strugarevog hapenja uplaio da mu neemo verovati da ga on nije izdao pa je ubrzo iz Zemuna prebegao u Maarsku. Sutradan je partijska organizacija Beograda saznala da je Strugar pao u ruke policiji. Narednog dana Cana Babovi se sastala sa Jankom Jankoviem, slubenikom Specijalne

66

Hapenje asovniarskog radnika Aleksandra Ignjatovia

Na osnovu prijave Mihaela umahera, vlasnika asovniarske radnje na Terazijama 24, 17. septembra 1941. uhapen je Aleksandar Ignjatovi, radnik u umaherovoj radnji. Tokom istrage u oblinjem zatvoru Gestapoa na Trgu Nikole Paia, Ignjatovi je priznao da je u razgovoru sa umaherom i drugom dvojicom radnika nemakog porekla, istog dana, u radnji na Terazijama 24, izjavio da uopte ne veruje izvetajima Vermahta o stanju na Istonom frontu, da je pobeda Rusije sigurna, da komunisti ubijaju nemake vojnike u itavoj okupiranoj Evropi, da je ispravno ubijati nemake vojnike, da smatra ispravnim to Srbi vre akte sabotae i diverzije na vozovima, da se ubijanjem nemakih vojnika teti nemakom Vermahtu i da je to ispravno, kao i da je oskudicu ivotnih namirnica u Srbiji izazvala nemaka vojska. Na pitanje zato je tako govorio, Ignjatovi je odgovorio: Jer sam umaheru hteo da dam na znanje da Nemaka nikada nee pobediti. Na konstataciju islednika da tako izneseni stavovi predstavljaju komunistiku propagandu i hukanje stanovnitva protiv okupacione armije, Ignjatovi je odgovorio potvrdno. Aleksandar Ignjatovi (roen 1921. u Somboru) zbog ovako iznesenih i ponovljenih stavova streljan je 12 dana nakon hapenja, 29. septembra 1941.
M.R. Literatura: , , , , 1981, . 266268.

policije i aktivnim simpatizerom KPJ, koji je obavestio da se Strugar izvanredno dri u istrazi, iako je podvrgnut muenju. Strugar je potom prebaen u zatvor Gestapoa. I tokom istrage u tom zatvoru, Strugar je ostao istrajan u preziru prema muiteljima. Poznate su njegove rei koje je izgovorio islednicima: Psi jedni, znam mnogo, ali vam nita neu rei. Ubijen je u toku istrage, nepoznatog datuma, oktobra 1941. uro Strugar (roen 1912. u Donjem Ceklinu pokraj Cetinja), proglaen je za narodnog heroja 9. maja 1945.

Ulica ure Strugara od 1946. do 1997. nosila je naziv po ovom istaknutom organizatoru antifaistike borbe u okupiranom Beogradu. Danas ulica nosi predratni naziv: Carigradska.
M.R.
Literatura: 19411945, III, , 1984,. I/242; Narodni heroji Jugoslavije, III, (ur. P. Kaavenda, D. ivkovi), Beograd-Titograd, 1983, str. II/230; , . , , 2011, . 35; , III, (. ), , 2004, . II/804.

67

Spomen obeleja
Mesto nekadanjeg zatvora Glavnjaa, zgrade na Obilievom vencu broj 4 i Trgu Nikole Paia broj 1, kao i zgrada u uinoj broj 7, obeleene su kao mesta u kojima su se nalazili zatvori za vreme kraljevine Jugoslavije i nemake nacistike okupacije. Sva etiri obeleja, pored osnovnog teksta, sadre i unificiranu sliku cveta. Autor obeleja je vajar Milorad Tepavac Tepo. On je bio pobednik konkursa, raspisanog povodom proslave pedesete godinjice KPJ (SKJ), za izradu znaka-simbola za obeleavanje istorijskih mesta iz Revolucije i NOB-a na podruju grada Beograda. Bilo je predvieno da se u okviru proslave najpre obelee lokacije Glavnjae i zatvora za politike zatvorenike na Adi Ciganliji, zgrada u uinoj 7, kao i mesto na Koutnjaku na kojem je policija 1940. godine pucala u masu, za vreme izleta radnike, studentske i srednjokolske omladine. Kasnije je taj znak trebalo stavljati na sva nova spomen obeleja i dodavati na ona ve postavljena. Obeleje u obliku cveta u svom negativu formira stilizovanu petokraku.
N.L.
Literatura: , II, 2005, 33; J. Sekuli, Obeleavanje istorijskih mesta iz NOB-a u Beogradu, Urbanizam Beograda 3 (1969), 1819.

Spomen obeleje ispred PMF-a, mesto zatvora Glavnjaa

br. 17

68

6. Sedite faistike organizacije Zbor

Krunska 12

br. 18

Dimitrije Ljoti i suprunici Dragojla i Milovan Popovi izlaze iz Zavoda za prinudno vaspitanje omladine

Faistika organizacija Zbor, pod rukovodstvom Dimitrija Ljotia, osnovana je 1935. Nemaki okupator je nakon okupacije Srbije zabranio delovanje svih politikih partija, osim Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor (poetkom okupacije ta organizacija menja naziv u Narodni pokret Zbor). Nemaki okupator je obezbedio prostorije toj organizaciji u Krunskoj 12 (od 19511997, Ulica Proleterskih brigada). Prethodno sedite organizacije Zbor nalazilo se u Njegoevoj 1. Sedite Zbora bilo je obezbeeno prisustvom naoruanih pristalica te partije, vojno organizovanih u okviru stranake formacije, pod nazivom Srpski dobrovoljaki korpus (SDK), koja se neposredno nalazila pod komandom nemakih oruanih snaga, to znai da je SDK bila formacija srpskih faistikih dobrovoljaca u okviru nemake okupacione vojske. Pripadnici SDK 19411944. uestvuju u borbi protiv partizana (NOVJ) u skoro svim regionima u Srbiji, dok od 1943. uestvuju u borbama protiv ravnogorskih etnika (JVuO), da bi tokom 1944. u nekoliko navrata sadejstvovali sa ravnogorskim etnicima u borbama protiv partizana.

69

br. 19

Milovan Popovi (prvi sleva) u drutvu sa etnicima

Pripadnici faistike organizacije Zbor su tokom okupacije, pored delovanja u okviru SDK, participirali u kvislinkim vladama, Specijalnoj policiji, kvislinkom upravnom i propagandnom aparatu, kao i u nemakoj obavetajnoj slubi. Poslednji organizovani pripadnici Zbora i SDK, napustili su Beograd 8. oktobra 1944, uz logistiku pomo nemakog okupatora, zaputivi se preko teritorije NDH ka Sloveniji.
M.R.
Literatura: , 19341945, , 1984, . 131, 299300.

Povezane prie:

Atentat na zamenika upravnika logora Banjica

ore Kosmajac (19031942) je bio istaknuti predratni agent politike policije Kraljevine Jugoslavije, IV (antikomunistiko) odeljenja Opte policije, represivnog aparata za politiki progon komunista. Kosmajac je ostao upamen kao jedan od najprepoznatljivijih nosilaca

torture nad komunistima u istranom zatvoru Uprave grada Beograda (Glavnjaa), koji se nalazio na Studentskom trgu 16. Sauvana su brojna svedoenja u kojima rtve policijske torture teko terete Kosmajca kao notornog batinaa. Kao podnadzornik agenata Uprave grada Beograda, Kosmajac je jula 1941. imenovan za zamenika upravnika logora Banjica, Svetozara Vujkovia, predratnog efa Antikomunistikog odseka UGB. Kosmajac je bio pripadnik faistike organizacije Zbor Dimitrija Ljotia. Sauvano

70

Zavod za prinudno vaspitanje omladine

Zavod za prinudno vaspitanje omladine bio je specijalni logor za izolaciju i ideoloku indoktrinaciju prokomunistike omladine, formiran od strane kvislinkih vlasti u Smederevskoj Palanci, 22. septembra 1942. Osnivanje logora bilo je omogueno Uredbom o prinudnom vaspitanju omladine (15. jul 1942), koju je potpisao predsednik kvislinke vlade Milan Nedi. Tom uredbom Ministarstvo prosvete je bilo ovlaeno da zajedno sa Ministarstvom unutranjih poslova formira logor. Uredbom je bilo propisano da prinudno vaspitanje traje od 6 do 24 meseca, to je dopunom uredbe (16. januar 1943) produeno do 3 godine. Tokom dve godine postojanja logora, kroz to mesto za izolaciju prolo je 1.270 omladinaca i omladinki, od kojih je skoro polovina bila iz Beograda (mahom aktivisti i aktivni simpatizeri srednjokolske organizacije SKOJ-a). Zatoena omladina je bila podvrgnuta sistematskom ideolokom prevaspitanju, koje su vrili logorski vaspitai pripadnici organizacije NP Zbor. Ipak, ideoloka indoktrinacija nije bila uspena, osim kod vrlo malog broja prinudno konvertiranih

je pismo Milorada Mojia, generalnog sekretara organizacije Zbor, u kojem Moji sugerie Kosmajcu da prestane da javno nosi zboraku znaku: Kao pravi zbora, smatram da e shvatiti znaaj ovoga nareenja, tim pre to ti po svojstvu svoje dunosti vri hapenja nosei na reveru znaku Zbora, ime se daje utisak da za sva hapenja dolazi inicijativa od pokreta Zbor. Prvi pokuaj ubistva Kosmajca odigrao se krajem avgusta 1941, u bifeu Milana Sikimia u Ulici Kneginje Ljubice 13, kada su njegova braa Obrad i Nikola Sikimi neuspeno pokuali da otruju Kosmajca, sipajui mu otrov u pie. Ponovni pokuaj ubistva Kosmajca bio je uspean. Atentat na ora

Kosmajca i agenta Specijalne policije, Obrada Zalada, 6. marta 1942. izvrili su pripadnici skojevske udarne grupe: Mili Martinovi, obuar, Branko Bulat, mehaniar, uro Maeri, bravar i Nikola Strineka, kroja. Bili su to mladii od 19 do 25 godina, sva etvorica poreklom sa Korduna. Zadatak da obrazuje udarnu grupu za izvoenje atentata na Kosmajca dobio je Petar Risti, lan Mesnog komiteta KPJ za Beograd, od Jelene etkovi, sekretarke komiteta. Atentatori su se dogovorili da postave zasedu Kosmajcu i Zaladu u ulicama kojima oni prolaze na putu od zgrade u kojoj su stanovali, u Ulici cara Uroa 17, do Glavnjae. Atentat je izvren izmeu zgrade u

71

zatoenika. Zatoenici su bili izloeni izgladnjivanju, hladnoi i tekom fizikom radu, dok su neposluni bili izloeni i fizikoj torturi. Pokuaji bekstva bili su sankcionisani upuivanjem uhvaenih begunaca u logor na Banjici, nakon ega je veina deportiraca streljana. Logor se nalazio pod naoruanom straom pripadnika Srpske dravne strae (oko 50 straara), dok je redovnu kontrolu nad logorom obavljao IV antikomunistiki odsek beogradske Specijalne policije. Upravnik logora bio je Milovan Popovi, asistent na beogradskom Filozofskom fakultetu i simpatizer pokreta NP Zbor (poginuo je 1945. kao pripadnik JVuO), dok je zamenica upravnika logora i upravnica enskog dela logora bila Popovieva supruga, Dragojla Ostoji Popovi, lanica NP Zbor (umrla je u emigraciji u SAD tokom 1990-ih).
M.R.
Literatura: , : 19421944, , 1981; , 19421944, Beograd 2010.

Ulici Zmaja od Noaja 5 i zgrade koja se nalazi na uglu ove ulice, ali numeriki pripada Ulici cara Uroa 14. Prema seanju Stevana Joviia, jedinog preivelog lana MK KPJ za Beograd iz tog razdoblja, jedna drugarica preruena u Slovakinju, stajala je pred stanom Kosmajca sa kantama mleka, i kada je ovaj krenuo, ona je lupom kanti dala znak drugovima koji su ekali u zasedi. Slubeno glasilo faistikog pokreta Zbor, Naa borba, okarakterisalo je atentat na Kosmajca i Zalada kao muko ubistvo sjajnih nacionalista i odlinih slubenika. Na sahrani Kosmajca i Zalada okupili su se istaknuti saradnici okupatora, a oprotajni govor odrao je upravnik grada Dragi Jovanovi. Atentatori su 9. maja 1942, nakon muenja u istranom postupku,

deportovani iz istranog zatvora Specijalne policije u logor Banjica. Prema seanju nekadanjeg zatoenika banjikog logora, Milomira Mievia, gestapovski major Herbert Jung je nakon prispea etvorice atentatora posetio eliju u kojoj su mladii bili smeteni. Major Jung je zatraio da stupe korak napred ona dvojica koja su pucala na policijske agente. Maeri i Martinovi su mirno stali pred njega. Gestapovski major ih je zatim upitao da li im je ao to su ubili ljude iste nacionalnosti. Jedan od atentatora je odgovorio da oni i nisu bili ljudi, a da im je nacionalnost bila batinaka. Drugi je zapitao Junga da li ponekad razgovara sa svojom saveu to skupa sa svojim zemljacima izvrava naloge po kojima se strelja 100 Srba za

72

odmazdu za jednog ubijenog nemakog vojnika. Uskoro su se i ostala dva atentatora prikljuila i poravnala sa svojim drugovima u istu vrstu, elei da pokau da izmeu njih etvorice ne treba praviti nikakvu razliku, bez obzira na to ko je pucao u policijske agente, a ko uvao strau u pobonim ulicama. etvorica atentatora su streljani na stratitu na Jajincima, 11. avgusta 1942. U znak odmazde zbog atentata na Kosmajca i Zalada, kao i na policijskog inovnika iz Paneva, Alojza Krala, folksdojera koji je ubijen u Panevu 5. marta 1942, streljano je 150 komunista iz Paneva i Beograda, po nareenju SS generala Augusta Majsnera, zapovednika nemake vojno-okupacione uprave. Tog dana je iz logora na Banjici izvedeno 96 zatoenika, koji su zatim streljani u Jajincima, u znak odmazde zbog atentata na dvojicu agenata Specijalne policije. Tri ulice u beogradskoj optini Vodovac komemoriu trojicu atentatora na Kosmajca: Ulica Milia Martinovia u Kumodrau (od 1986), Ulica Branka Bulata na Banjici (od 1986) i Ulica ure Maeria na Vodovcu (od 1989).
M.R. Literatura: , 19341945, , 1984, . 172, 180;

19411945, III, , 1984, . I/289, 308; Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, III, Beograd, 1989, str. I/138139, 145, 238; II/128; , , , 1962, . 3542; , , - , 19411944, , (. ), , 1974, . 14; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 19411944, (pr. E. Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. I/400401; (. ), III, , 2004, . I/73, 261, 488.

Povezano mesto: Zmaja od Noaja 5, atentat na ora Kosmajca, videti na mapi Sedita i zatvori okupacione uprave i kvislinkog aparata, strana 38

73

7. Antimasonska izloba
Svetozara Markovia 46

br. 20

Otvaranje Antimasonske izlobe, 22.oktobar 1941. godine

Izloba delovanja masona, Jevreja i komunista poznata kao, Antimasonska izloba predstavljala je najzapaeniju propagandnu manifestaciju antisemitskog i antikomunistikog karaktera u okupiranom Beogradu. Izloba je organizovana u punoj saradnji okupacionog i kvislinkog propagandnog aparata. Kako navodi istoriarka Nadeda Petrovi, radi pripremanja izlobe u julu 1941. formiran je radni komitet antimasonske izlobe od sedam lanova. Novinar Stevan Klui i Lazar Proki (predratni profaistiki propagandista i novinar blizak Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici (JRZ) Milana Stojadinovia, izdava profaistikih listova Signal i Nova zora, a za vreme okupacije ef Odseka za propagandu Predsednitva vlade) postali su direktori izlobe, a ore Peri ef propagande komiteta (posle obrazovanja Nedieve vlade postao je ef dravne propagande). Peri je jo 19251927, zajedno sa Momirom Nikoliem, bio vlasnik Politikog glasnika, asopisa bliskog dvorskim krugovima i jednog od glasila koje se borilo protiv parlamentarizma. On je 1936. bio jedan

74

br. 21

Konferencija za tampu povodom izlobe

od vlasnika nedeljnog informativnog asopisa Politika smotra i direktor agencije Avala. etvrti lan komiteta bio je publicist i autor broure Masonerija i Jugoslavija, Milan Bani. Tri preostala lana bili su pomonik efa policije Beograda, Miodrag orevi, saradnik zborakih glasila i lan Ljotievog Zbora, Mihailo Bali i Milovan Popovi, asistent na Filozofskom fakultetu u Beogradu, poznati antikomunistiki publicista, koji je 1942. postao upravnik logora za prokomunistiku omladinu u Smederevskoj Palanci. Komitet je radio u etiri sekcije. Na elu sekcije za propagandu, koja je bila najproduktivnija, nalazio se Lazar Proki, mada je formalno njen ef bio ore Peri. Proki je ujedno bio autor idejnog projekta izlobe. Ostale tri sekcije bile su: antikomunistika, antimasonska i antijevrejska. Propagandna sekcija je obavila najvei deo posla oko tehnike pripreme izlobe, ukljuujui angaovanje nekoliko desetina slikara, crtaa i drugih tehnikih saradnika, oko izrade ilustrovanog materijala za izlobu (uglavnom je re o saradnicima iz redova ruske antikomunistike emigracije koji su bili angaovani u okviru ateljea slikara Stepana Koljesnikova). Lazar Proki je koordinisao urednitva Novog vremena i Obnove oko publikovanja pisanog propagandnog materijala i fotografija sa izlobe. Propagandna sekcija je tokom priprema i trajanja izlobe, tampala 19 broura antisemitske, antikomunistike, antimasonske i profaistike sadrine. Delatnost Radnog komiteta, osobito propagandne sekcije, bila je pod kontrolom nemakih okupacionih vlasti, koje su finansijski pomogle organizovanje izlobe, obezbedivi gotovo polovinu sredstava neophodnih za njenu realizaciju. Sveano otvaranje izlobe bilo je planirano za 23. avgust 1941, ali je izloba otvorena dva meseca kasnije, 22. oktobra 1941, zbog intenzivne aktivnosti NOP-a u Beogradu u letnjim mesecima 1941. Milan Nedi, predsednik kvislinke vlade, posetio je izlobu

75

27. oktobra 1941. Prethodno su, na dan otvaranja, izlobi prisustvovali lanovi kvislinke vlade i predstavnici nemake okupacione uprave. Kvislinke vlasti su preduzele niz mera u cilju obezbeivanja masovne poseenosti izlobi. Organizovane su kolektivne posete uenika srednjih i osnovnih kola, dravnih inovnika i radnika. Posetioci su bili privueni, izmeu ostalog, toplim prostorijama (u vreme nezapameno otre zime), ali i primamljivim poklonima jubilarnim posetiocima (novo vuneno ebe, dve kokoke, kilogram masti, paket eera, metar drva za ogrev). Izloba je zatvorena 19. januara 1942. Prema podacima iz kvislinke tampe izlobu je navodno posetilo preko 80.000 posetilaca. Realizacija izlobe se podudara sa vrhuncem masovnih represalija u Srbiji. Prema reima istoriara Milana Koljanina, jedan od glavnih zadataka izlobe bio je da prui ideoloko opravdanje za masovne represalije, meu kojima su i one usmerene protiv Jevreja.
M.R.
Literatura: , , 1941-1942., , XVIII, , 1971, . 77-108; Milan Koljanin, Antisemitski stereotipi i propaganda u Srbiji 1941-1942., Istorija 20. veka, 1/2003, Beograd, 2003, str. 83-118.

Pokuaj diverzije na takozvanoj Antimasonskoj izlobi

Kvislinke vlasti su 1941. organizovale propagandnu izlobu antisemitskog i antikomunistikog karaktera, koja je kolokvijalno bila poznata kao Antimasonska izloba, zbog injenice da je organizovana u seditu masonske loe u Ulici Svetozara Markovia 46 (tada: Garaaninova 8), ali i zbog realne antimasonske konotacije jednog dela postavke. Partijska organizacija MK KPJ za Beograd odluila je da 31. avgusta 1941. postavi eksploziv u prostorije u Ulici Svetozara Markovia 46 u kojima se bila postavljena izloba. Akcijom je rukovodio Mihajlo Pjevac, molerski radnik. S obzirom na to da je Vladimir Rajkovi, zaposlen kao radnik na izlobi, poznavao raspored prostorija u izlobenoj zgradi, planirano je da on postavi eksploziv, dok bi ostala dvojica

uesnika (Mihajlo Pjevac i Aleksandar Pavlovi) bili obezbeenje. Rajkovi se kolebao da ue u zgradu traei da on ostane napolju, a da postavljanje eksploziva obavi neko drugi. U tom prepiranju primetila ih je straa zapucavi na trojicu komunista, koji su uspeli da pobegnu zahvaljujui tome to je Mihajlo Pjevac bio naoruan i uzvratio vatrom. Rajkovi je prilikom bekstva ranjen u lakat. Nedugo potom, Rajkovi je uhapen, pod nerazjanjenim okolnostima. Svi oni e, nakon istrage u zatvoru Specijalne policije, stradati kao banjiki logorai.
M.R. Literatura: 19411945, III, , 1984,. I/238240; , 1941. 1942, - , 19411944, , (. ), , 1974, . 6568. Izvori: IAB, BL-190, Seanje Anke Kumanudi; IAB, BL-750, Seanje Petra Nikezia.

76

8. Zatvor Specijalne policije

uina 7

Rudarsko - geoloki fakultet, uina 7

br. 22

Zatvor Specijalne policije u uinoj 7 koristio se u veoj meri kao mesto za izolaciju od kraja 1942, usled nedovoljnih kapaciteta zatvora Specijalne policije na Obilievom vencu 4. Ovaj zatvor je naroito bio u funkciji tokom 1944. Zatvor je nastao adaptacijom nekadanje konjike kasarne Vojske Kraljevine Jugoslavije. Imao je desetak elija, nastalih pregraivanjem jedne velike kasarnske prostorije i nekoliko kancelarija za islednike. elije u ovom

Povezane prie:

Hapenje Vojislava Vukovia i Fani Politeo

Zahvaljujui sugestiji Miloja Milojevia, tada najznaajnijeg autoriteta na muzikom planu u Beogradu, roditelji Vojislava Vukovia (roen 1910, u Pirotu) pomirili su se s injenicom da se njihov sin nee baviti muzikom samo uzgredno, ve da e mu muzika postati ivotno opredeljenje. Vojislav je diplomirao na prakom Dravnom konzervatorijumu i doktorirao na Filozofskom fakultetu

Karlovog univerziteta. U Pragu je razvio afinitet ka avangardnoj (etvrttonskoj) muzici. U prakoj sredini dolazi do njegove idejno-politike radikalizacije, tako da na Karlovom univerzitetu pristupa najrevolucionarnijem delu studenata komunistima. Pored obimnih studija, Vukovi se u Pragu posvetio i stvaralakom radu. Nakon povratka iz Praga, Vojislav se kao organizovani komunista ukljuio u rad ilegalne KPJ. Uesnik je svih javnih manifestacija koje je organizovala KPJ u Beogradu, ukljuujui i zabranjene demonstracije, na kojima je po pravilu intervenisala andarmerija (esto uz upotrebu oruja), ali i kulturne manifestacije

77

zatvoru nisu imale dnevnu svetlost, niti bilo kakve otvore i bile su osmiljene za dodatno slamanje zatoenika, boravkom u mraku, nesnosnom vruinom i nedostatkom vazduha. Poznato je da su u ovom zatvoru 25. decembra 1942. mueni suprunici Vojislav Vukovi i Fani Politeo-Vukovi. Oboje su umrli tog istog dana. Nakon Drugog svetskog rata, zatvor u uinoj 7 preuzela je UDB-a NR Srbije. Prvih posleratnih godina u zatvoru su bili izolovani predstavnici okupacione vojne uprave, kojima je sueno u Beogradu. Nakon 1948. u ovom zatvoru borave pripadnici prosovjetske komunistike opozicije (takozvani ibeovci), ponekad zajedno sa zatoenim Nemcima, o emu postoje svedoenja u memoarskoj literaturi. Zgrada u uinoj 7 je 1952. ustupljena Rudarsko-geolokom fakultetu, koji se i danas nalazi na toj lokaciji. M.R.
Literatura: Branislav Boovi, Podzemna borba. Specijalne organizacije Gestapoa za borbu protiv NOP-a, Beograd, 1964; Muharem Kreso, Njemaka okupaciona uprava u Beogradu, 19411944, Beograd, 1979, str. 91.

u okrilju Beogradskog univerziteta, gde je KPJ takoe ilegalno delovala i gde je imala snano uporite. Pod uticajem Burianovog avangardnog pozorita D-34, Vukovi je inicirao formiranje prvih radnikih i omladinskih recitatorskih horova u Beogradu. Revolucionarno-vaspitni karakter recitatorskih horova, iji su nastupi, zahvaljujui njegovom zalaganju, bili uprilieni u reprezentativnim javnim prostorima (1935 1938), zasmetao je politikoj policiji, koja je nastojala da zabrani javna izvoenja tih horova. Pored toga, Vukovi je bio hapen i proganjan od strane politike policije. I pored politike nemilosti kojoj je bio izloen, njegov nesumnjivi struni autoritet omoguio mu je da se profesionalno afirmie. Postao je profesor u muzikoj koli Stankovi, a potom i dirigent simfonijskog

orkestra Radio Beograda (napustio je posao dirigenta nakon to je 1940. Stanislav Krakov, desniarski intelektualac profaistike orijentacije, postao upravnik Radio Beograda). Vukovi se iz Praga vraa kao formiran leviarski intelektualac. U tom pogledu, on je u drugoj polovini tridesetih godina u Beogradu bio jedinstvena intelektualna pojava: muzikolog, kompozitor, dirigent, doktor filozofskih nauka, pokreta progresivnih javnih glasila, organizator javnih manifestacija. Vukovi je jedan od najznaajnijih srpskih muzikologa prve polovine 20. veka. Kao idejno formirani marksista nastojao je da istoriju muzike tumai kroz prizmu dijalektikog materijalizma, to jest, kroz prizmu marksistike teorije (po emu je takoe jedinstven meu beogradskim savremenicima). Kao kompo-

78

zitor znaajan je kao jedan od prvih domaih kompozitora koji su razvili afinitet ka modernoj, ali i avangardnoj (etvrt-tonskoj i atonalnoj) muzici. O linosti Fani Politeo znamo vrlo malo. Fani je bila rodom iz Splita (roena 1911). Studirala je istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu, gde je diplomirala 1937. Bila je aktivistkinja Omladinske sekcije enskog pokreta i lanica redakcije asopisa ena danas. Vojislav Vukovi i slikar i komunista Josip Benkovi, krili su se u skrovitu u Ulici Save Tekelije 4 na Vraaru, od kraja juna 1941. do decembra 1942. Fani Politeo nije ivela u ilegalnosti, iako je i ona, kao i lanovi njene porodice, stradala i bila zlostavljana tokom poslednjeg pokuaja hapenja Vukovia i Benkovia. Njihovo skrivanje bilo je uslovljeno injenicom da su kao angaovani komunisti i antifaisti bili poznati politikoj policiji, jo u predratnom razdoblju. Nakon to je Specijalna policija uspela da uhapsi velik broj aktivista NOP-a u okupiranom Beogradu, tokom 19411942, Vojislav i Fani bili su prisiljeni da neprestano odlau odlazak na slobodnu, partizansku teritoriju. Nije im bilo omogueno da realizuju tu zamisao zbog estog prekidanja kontakta sa aktivistima NOP-a koji su bili zadueni za prebacivanje ugroenih komunista na slobodnu teritoriju, iako je najvie partijsko rukovodstvo trailo da njih dvoje budu prebaeni na podruje pod kontrolom partizana. Vukovi je tokom boravka u ovoj kui, to jest, u skrovitu na ovoj adresi, nastavio sa

br. 23

Vojislav Vukovi i Fani Politeo

stvaralakim radom. Znaajno je pomenuti da su neke od kompozicija stvorenih tokom skrivanja u ovoj kui, ilegalnim putem dospele do Vrhovnog taba i potom bile izvoene na slobodnoj teritoriji. Specijalna policija imala je dojavu o boravku Josipa Benkovia na ovoj adresi, ali ne i o tome gde se krije Vukovi, iako je Vukovi neretko preruen izlazio iz kue. U nekoliko prethodnih navrata pretresali su porodinu kuu Vukovia, u oblinjoj Ulici vojvode Dragomira 7. Policija je ukupno 12 puta pretresala kuu u Ulici Save Tekelije 4. Oko ponoi 24. decembra 1942, agenti Specijalne policije ponovo su upali u kuu. Zatekli su Fani Politeo i njene roake koji su legalno iveli u kui. Izgledalo je kao da su to jedini stanovnici kue. Zajedno sa Benkoviem, Vojislav je ve bio u sklonitu. Agenti su traili, preturali po sobama i tavanu, lupali po zidovima i patosu. Nakon neuspele

79

br. 24

Kua u ulici Save Tekelije 4 na uburi

pretrage, policija je uhapsila Fani i povela je kao taoca, smatrajui da e je muenjem prisiliti da prizna gde se krije Benkovi. Nakon toga Vukovi i Benkovi su se izvukli iz sklonita i uurbano poeli da spaljuju ilegalni materijal. Nameravajui da promene ilegalni stan, oko 5 sati ujutro pokuali su da preskoe ogradu dvorita, nakon ega ih je doekala paljba iz automatskog oruja. Benkovi je uspeo da se prebaci preko ograde, doepa ulice i otrgne smrti. Vojislav je pao, zadobivi osam rana. Ranjenog i onesveenog, agenti su ga prebacili u zatvor Specijalne policije u uinoj 7. U zatvoru se ve nalazila Fani, koja je cele noi tuena i podvrgavana mukama. Prema svedoenju preivelih zatvorenica, ruka joj je bila slomljena, glava unakaena, nije mogla da govori. Vojislav je takoe bio podvrgnut brutalnom prebijanju, iako je bio teko ranjen. Prema svedoenju nekadanjih zatvorenika, leao je u hodniku u lokvi krvi. Specijalna policija je potom pokuala da

prebaci Vojislava i Fani u pritvoreniko odeljenje Glavne vojne bolnice, kako bi im ukazivanjem lekarske nege privremeno produili ivot, do ponovnog isleivanja. Meutim, na putu do bolnice oboje su umrli, 25. decembra 1942. Specijalna policija je uhvatila Josipa Benkovia ve sutradan, 26. decembra 1942. Streljan je kao banjiki logora ,19. februara 1943. Muzika kola Dr Vojislav Vukovi u Kondinoj 6 i ulica Vojislava Vukovia na Senjaku od 1946. komemoriu ovog istaknutog antifaistikog borca i kompozitora. U Ulici vojvode Dragomira 7 nalazi se spomen ploa sa natpisom.
M.R. Literatura: , , , I, , 1967, . 934; Milan , , 1872 2003, , 2003, . 167.

Povezano mesto: Ulica Save Tekelije 4, hapenje Vojislava Vukovia i Fani Politeo, videti na mapi Antifaistiki otpor u Beogradu, strana 107

80

9. Pritvoreniko odeljenje Opte dravne bolnice

Dorda Vaingtona 19
U ulici Dorda Vaingtona 19 nalazilo se pritvoreniko odeljenje Opte dravne bolnice. Iz ove bolnice, kao i iz ginekolokog odeljenja Opte dravne bolnice u Ulici Miloa Pocerca 14, pobeglo je nekoliko zatvorenica. Na primer, bekstva Vere Lazovi, Vere Vrebalov, Mitre Mitrovi i Natalije Hadi 28. avgusta 1941, organizovao je Verin brat Gruja, pomou dvojice straara. Tri komunistkinje su bile prebaene u Lisiiji potok, odakle su uskoro otile u partizane. Gruja Lazovi i njegovi saradnici krili su dvojicu andarma 20 dana, da bi 16. septembra, u pokuaju da se prebace iz Beograda u partizane, bili su uhapeni na ukarici. Narednog dana uhapeni su i neki uesnici u skrivanju dvojice andarma, tako da je broj uhapenih iznosio 14 lica. Svi oni su streljani do kraja godine, kao banjiki logorai. MK KPJ za Beograd je 29. jula organizovao spasavanje Aleksandra Rankovia, lana Politbiroa CK KPJ, uhapenog dva dana ranije od strane Gestapoa. Formirano je pet udarnih desetina sa
br. 25

Povezane prie:

Radomir Markovi Gembe

Metalski radnik Radomir Markovi Gembe bio je jedan od najaktivnijih komunistikih omladinaca u okupiranom Beogradu 1941. Sredinom jula 1941. agenti Specijalne policije prepoznali su i uhapsili Markovia u parku na Terazijskoj padini. Markovi je u zatvoru Specijalne policije simulirao dizenteriju, kako bi bio prebaen u pritvoreniko odeljenje Opte dravne bolnice u Ulici Dorda Vaingtona 19. Uspeo je da pobegne andarmima prilikom
br. 26

81

ukupno 38 uesnika, za izvoenje akcije koja je otpoela u jutarnjim asovima. Akcijom su neposredno rukovodili Milo Matijevi i uro Strugar. Da bi neometano uli kroz glavna vrata bolnice, izvrioci akcije su vodili vezanog saborca, kako bi izgledalo kao da policijski agenti dovode hapenika. Nakon to je deurni andarmerijski narednik, koji je straario na ulazu, posumnjao u nameru prispelih koji su bili na korak od ulaza, pokuao je da ih zaustavi orujem, ali je Duan Gruba, uesnik akcije, zapucao i ubio ga. Pucnji su odjeknuli bolnicom. uo ih je i Aleksandar Rankovi, koji nije znao da e akcija biti izvedena tog dana. Ubrzo su se u bolesnikoj sobi, u kojoj je Rankovi bio izolovan, pojavila petorica naoruanih komunista koji su potom sproveli zatoenika van zgrade. Istovremeno, uesnici akcije su pod kontrolom drali dvorite bolnice i nekoliko okolnih ulica. Sutradan, 30. jula, na Novom groblju je organizovana sahrana andarmerijskog narednika Aranela Jovanovia, stradalog u akciji, uz prisustvo najznaajnijih predstavnika kvislinke uprave. Pogrebna povorka krenula je iz zgrade Uprave grada Beograda na Obilievom vencu 4. Istog dana Gestapo i Specijalna policija organizovali su raciju u beogradskom VIII kvartu, kada je privedeno preko stotinu lica. Uline racije, pretrese stanova i privoenje navodno sumnjivih lica, faisti su nastavili i narednih dana.
Radomir Markovi Gembe (u sredini) u radionici

br. 27

82

U izvetaju Ministarstvu spoljnih poslova Treeg Rajha, opunomoenik ministarstva u Beogradu, Feliks Bencler, piui o dogaajima u gradu krajem jula 1941, zakljuio je: Opasnost od opteg komunistikog ustanka moe se za sada smatrati otklonjenom, ali se, naprotiv, svakako mora raunati na dalja teroristika dela i atentate, sve dok poslednji komesar ne bude likvidiran, jer komunisti se ogoreno bore, a umiru stisnute pesnice i sa osmehom na licu.
M.R.
Literatura: 1941-1945, III, , 1984, . I/225-226, 293, 298; , (. .), , 1975, . 56, 254, 559; , 1941, , 1998, . 240258; , , 19411944. , (. ), , 1974, . 5660.

sprovoenja iz bolnice u zatvor Specijalne policije. Nakon bekstva sklonio se u stan porodice svog prijatelja Petra Gromika, u Ulici ernievskog 17 (tada: Moskovska) na uburi. Seajui se posle rata Markovievog boravka u stanu njegovih roditelja, Gromiko je kazao: Preko dana Gembe je bio na tavanu nae kue, jer je u istoj zgradi gde smo iveli, stanovao i otac Nikole Kalabia, Milan Kalabi, major kvislinke andarmerije, te su andarmi vrlo esto dolazili u nau kuu u kojoj je moja majka bila nastojnica. Nou je Gembe spavao dole u naem stanu, s tim da ako neko zazvoni na kapiji, dok se kapija otvori, imao je vremena da se prebaci u ulicu Orlovia Pavla. Udarna grupa skojevaca predvoena Radomirom Markoviem izvrila je atentat na Svetozara Vujkovia, upravnika logora Banjica, 5. avgusta 1941, kod arene uprije na Avalskom drumu. Teko ranjeni Vujkovi preiveo je atentat. Markovi je ve

sredinom avgusta 1941. postao borac Posavskog odreda NOP. Poginuo je 29. novembra 1941, u bici na Kadinjai. Ulica Radomira Markovia u naselju Jajinci od 1976. nosi naziv po ovom beogradskom ilegalcu i srbijanskom partizanu.
M.R. Literatura: , , , 3, (. ), , 1972, . 143168; , , , , 1981, . 253254; (. ), III, , 2004, . I/361, II/645.

Povezana mesta: arena uprija, atentat na Svetozara Vujkovia, videti na mapi Banjiki logor i Topovske upe, strana 135
83

Progon Jevreja
Palilula - Dorol

6. Menora u plamenu Plato ispred Leopoldove kapije

Kalemegdan

Dorolski Dunavski kej

4. Spasavanje jevrejske dece Josefa i Roze Ben Avrama

ugao Visokog Stevana i Dubrovake

3. Prva beogradska gimnazija

Cara Duana 61 Drinieva 8

2. Skrivanje Huga Klajna

5. Jevrejska bolnica
Visokog Stevana 2

1. Sedite policije za Jevreje Dorda Vaingtona 21

Povezano mesto: Plato ispred Leopoldove kapije na Kalemegdanu

84

br. 28

Fiegdijska arija ispred Tamajdana

br. 29

Odvoenje banatskih Jevreja

br. 30

br. 31

Beogradski tramvaj sa natpisom V (Victory) i Zabranjeno za Jevreje

85

1. Sedite Policije za Jevreje

Dorda Vaingtona 21
Dok su Gestapo i vojni zapovednik za Srbiju u aprilu i maju 1941. izdavali antisemitske naredbe, srpske vlasti su imale zadatak da se staraju da Jevreji potuju novi zakonodavni poredak. To je eksplicitno bilo navedeno i u lanu 21, Naredbe od 30. maja 1941, koja se odnosi na Jevreje i Cigane, a koji glasi da su srpske vlasti odgovorne za izvrenje nareenja sadranih u ovoj Naredbi. Zbog toga je u okviru Uprave grada Beograda, tanije Specijalne policije, formiran Odsek za Jevreje i Cigane (VII Odsek Specijalne policije), poznat u poetku i kao komesarijat za Jevreje, Policija za Jevreje i Jevrejska policija. Njegov rad je od poetka bio usko povezan s radom Gestapoa, odnosno s Jevrejskim referatom u beogradskom Gestapou, na ijem se elu nalazio SS-porunik Fric Strake (Fritz Stracke). Takoe, VII Odsek je bio u direktnom kontaktu s Drugim referatom II Specijalnog odseka Odeljenja za dravnu zatitu u Ministarstvu unutranjih poslova, odnosno referatom za Jevreje, Cigane, masone i druge internacionalne organizacije (I referat je bio nadlean za komuniste), na ijem su se elu nalazili Duan Vujii i Sava apinac. Sedite VII Odseka nalazilo se na drugom spratu u zgradi Poarne komande na Tamajdanu, do jula 1941, kada se preselilo u zgradu Palilulske narodne kole, u ulici Dorda Vaingtona 21, gde se ve nalazilo sedite III kvarta policije. Na elu VII Odseka nalazio se komesar Jovan Joca Nikoli. S njim je radilo jo nekoliko agenata; meu njima su bili Ljubinkovi, Martinovi, orevi Ceka, Boievi, Nikola Nikoli i drugi. U VII Odseku je moralo da radi i nekoliko Jevreja, uglavnom na sreivanju kartoteke i na drugim administrativnim poslovima. Za nadzornika rada VII Odseka, nemake vlasti su postavile svog komesara. Prvi komesar je bio gestapovac Oto Vincet (Otto Winzet), koga je ve u maju zamenio Austrijanac Egon Zabukoek (Sabukoschek). Kasnije su tu funkciju obavljali gestapovac Kara i SS-turmfirer Ken. Pored dravnih finansijskih sredstava, poevi od 1. juna 1941, Specijalna policija, ukljuujui i VII Odsek, dobijala je svakog meseca 16.000 dinara za suzbijanje jevrejsko-komunistike akcije. Novac je obezbeivao Gestapo, koji ga je prikupljao od obaveznih kontribucija nametnutih Jevrejskoj zajednici.

86

Pismo ike Alkalaj

Ljubljeni moj Davide, Sad polazimo svi u logor. Biemo svi zajedno. uvaemo se i deliemo sudbinu zajedniki, ako eli da sam i dalje hrabra i jaka, onda te preklinjem, da bude i ti hrabar do kraja i da ne misli na nas. Zna vrlo dobro da ja nisam kukavica. Utopljeni smo dobro, nita ne brini. Acka u ti uvati ko svoje oi. Ne brini nita, mi smo ene izdrljive i to emo izdrati. Beskrajno te voli i misli samo na tebe tvoj sin Acko i tvoja do groba verna ika. p.s. Svi te moji ljube
JIM, k. 20, 1

8/XII-1941 9 sati ujutro

Pismo Godel Berte, pre polaska u logor

Draga moja mila djeco! Ovo su moda poslednje rei koje upuujem Vama moja mila djeco u oi moga polaska u logor. Stara sam i iznemogla usled mnogih trzavica koje sam pretrpela u zadnje vreme. Vi ste mladi pa ako Vam Bog ivote pokloni opet e te biti sretni sa svojim vjernim drugaricama. Ali ja sigurno ove patnje u ovoj zimi neu preivjeti. Zato da znate da su moje misli dokle god u me- ni ivot postoji samo kod Vas bile i samo sam eljna bila da Vas jo jedna vidim, al nije mi sueno bilo. Tvoja Rua kako vjerno i potovano izdrala je kraj mene do zadnjeg asa, i ako Vam Bog da da se u ivotu naete budite sretni i zadovoljni do kraja svoga ivota. Njoj zahvaljujem da sam izdrala ove teke dane. Da je mogla ona bi i dalje ostala uzame ali i od nje su me odvojili. Zato ostavljam ta god imadem jo u kui njoj a ako ona hoe moe da se deli s Vama. Ako se vratim i budem sretna da Vas jo jednom zagrlim za mene e na vas uvjek biti mjesta to znam pouzdano. Sada neu vie da piem jer rei ime moj bol mogla opisati nemam i zato moja djeco ostajte mi sretni sa svojim milima Ljubi Vas u duhu Vaa Mama
JIM, k. 20 87 87

Od 19. aprila, pored toga to su nadgledali da li svi Jevreji nose utu traku, da li ulaze u javne prostorije, koriste tramvaj, idu na pijacu pre deset sati ujutro i potuju sva nova pravila, vaan zadatak VII Odseka bio je i registracija svih Jevreja i jevrejskih radnji. Imajui u vidu celokupnu strukturu jevrejske populacije, VII Odsek je vodio svakodnevnu evidenciju Jevreja odreenih za prinudni rad i njihovu raspodelu po grupama, iji je glavni zadatak bio ienje Beograda od ruevina posle aprilskog bombardovanja, ali koje su radile i na pristanitu i na eleznikoj stanici pri istovaru municije i drugih stvari, ali i drugde. Komesar Jovan Nikoli je svakih petnaest dana slao Gestapou detaljan izvetaj o radu VII Odseka. Od 7. juna, nedelju dana posle Naredbe koja je izjednaavala Jevreje i Rome, VII Odsek je poeo i sa registrovanjem Roma. Na dan 10. avgusta 1941, nekoliko dana pre dolaska banatskih Jevreja i osnivanja logora Topovske upe, VII Odsek je u Beogradu registrovao 9.561 Jevreja i 679 jevrejskih radnji (koje su ve bile pod kontrolom nemakih komesara), kao i 3.050 Cigana. Od jeseni 1941, odnosno, od poetka masovnog ubijanja mukih Jevreja, VII Odsek, kako bi najbolje nastavio sa svojim radom o evidenciji Jevreja odreenih za prinudni rad, redovno je od komande logora Topovske upe dobijao izvetaje i spiskove o Jevrejima transportovanim za Nemaku, odnosno, o ubijenim Jevrejima. Solomon Altarac, jedan od Jevreja koji su morali da rade u VII Odseku, saradnik NOP-a, koji je 1941. radio upravo na kartoteci u Policiji za Jevreje, svedoio je da mu je komesar Jovan Nikoli lino naredio da na poleinu svako dobijenog kartona stavi oznaku LS i datum navodnog odvoenja; oznaka je znaila Logor streljan. To je potvrdio jo jedan svedok, Moa Simonovi, takoe saradnik NOP-a, koji je tada bio ofer komesara Jovana Joce Nikolia. Ispred zgrade u Dorda Vaingtona 21, na ijem se mestu danas nalazi vrti, izmeu 8. i 13. decembra, po nareenju okupatorskih snaga, sakupljeni su svi preostali beogradski i banatski Jevreji, uglavnom ene i deca, koji su kamionima prebaeni na Sajmite. Posle njihovog interniranja, VII Odsek je nastavio svoj rad uglavnom traei skrivene Jevreje, u saradnji s drugim odsecima Specijalne policije i Gestapoom, sve do prolea 1943, kada je ukinut. Sve vreme postojanja tog odseka, na njegovom elu nalazio se Jovan Joca Nikoli.
M.P.
Literatura: Branislav Boovi, Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu 19411944, (Drugo dopunjeno i izmenjeno izdanje), Beograd, 2012, str. 7074, 222223, 236238, 241252; isti autor, Beograd pod komesarskom upravom, Beograd, 1998, str. 69; Milan Koljanin, Nemaki logor na Beogradskom sajmitu, Beograd, 1992, str. 22; eni Lebl, Do konanog reenja. Jevreji u Beogradu, 15211942, Beograd 2005, str. 290294. Izvori: Isak Eskenazy, Doivljaji za vreme nacizma, JIM k. 22-76-1, str. 11; AJ, 110-593-153, 154, 159 i 160.

88

2. Skrivanje Huga Klajna

Drinieva 8

br. 32

Nakon to su predstavnici nemake vojno-okupacione uprave naloili formiranje Jevrejske bolnice na Dorolu, u Ulici Visokog Stevana 2, dr Hugo Klajn (18941981) postao je lekar te bolnice, to jest, upravnik nervnog odeljenja. Oktobra 1941, kada je zapoelo najmasovnije hapenje jevrejskih mukaraca u Beogradu, dr Klajn je odluio da simulira samoubistvo: popio je veliku dozu veronala da bi potom bio smeten u Vojnu bolnicu. U bolnici ga je primio kolega dr Jordan Tasi. Nakon to su lekari povratili svesti dr Klajna, zaveli su ga kao bolesnika sa tekom depresijom. O tim dogaajima dr Klajn je posle rata svedoio u razgovoru sa publicistom Miloem Jevtiem: Posle nekoliko dana doao mi je kolega Tasi i kazao: Nemci tragaju za Jevrejima, ne moe vie da ostane ovde. I onda su me prebacili u duevnu bolnicu, u kojoj sam ja nekad bio lekar, kao bolesnika. Posle kratkog vremena i tamo su doli Nemci. Onda me je supruga prebacila kod tasta, koji je na Dedinju imao vilu. Tu sam ostao sve dok nisam pustio dugaku bradu. Tako preruenog, supruga Stana uri-Klajn prebacila je mua kod prijateljice Radmile Viacki, u Drinievu 8, nakon ega je Olga Timotijevi dr Klajnu nabavila lanu legitimaciju na ime Uroa Klajia. Radmila je znala koga krije. Nemci su svuda bili objavili: ko krije Jevreje bie streljan. A policija je dolazila, bile su racije, obino nou. I kad su oni gledali tu legitimaciju, moj otisak prsta, zagledali mene, zagledali fotografiju, strepeo sam da

89

ne kau mora da doe na proveru. To bi bio kraj. Na sreu, toga nije bilo. Dr Klajn je svake veeri, bez obzira na opasnost, izlazio u etnju okolinom oblinje Bajlonijeve pijace. Srea to me nisu prokazali ljudi koji su me presretali na ulici, pa me, iako sam bio preruen, poneko i poznao. Ali, da je meu tim ljudima bio neki antisemita, da je neko otrao da me prijavi, ne bih ostao u ivotu. U isto vreme, obino ispred njega, etala je i Klajnova supruga Stana, sa sinom Ivanom. esti pretresi i pokuaji agenata Gestapoa da od Stane doznaju gde joj se nalazi suprug, zavravali su se time da im je Stana pokazivala Klajnova pisma, pisana navodno u Italiji, uspevajui da uveri agente da se njen suprug zaista nalazi u toj zemlji. Stanina uverljivost morala je biti velika, jer nisu traili omote, koverte pisama, nisu je proveravali ni pratili. Dr Klajn je nekoliko godina skrivanja i izolacije izdrao i zahvaljujui tome to je znanja iz psihoanalize primenio na sebi (Klajn je 1918, nakon specijalizacije iz psihijatrije na Bekom univerzitetu, sluao predavanja Sigmunda Frojda i Viktora Tauska). Napetosti, straha i depresije oslobaao se zapisujui misli, oseanja, slobodne asocijacije, pratei pomno, u meri u kojoj je to mogue, svoju svest i podsvest. Pri svakom susretu sa suprugom davao bi joj nove rukopise koje je ona odnosila i slagala u fijoku Klajnovog pisaeg stola, u njihovom stanu na Kalemegdanu. Meutim, 18. oktobra 1944, neposredno pred povlaenje nemake vojske iz Beograda, Nemci koji su stanovali u delu zgrade u kojoj se nalazio stan Klajnovih, u Ulici Tadeua Kouka 24 (tada, Ulica marala Pilsudskog) zapalili su zgradu, tako da je tada izgorela celokupna dokumentacija Huga Klajna, ukljuujui i njegov ratni dnevnik. Zavretak rata za Klajna je znaio kraj preruavanja, skrivanja, samovanja i samim tim doneo mu je ogromno olakanje. Meutim, u isto vreme, to je bio i trenutak bolnog saznanja da mu je cela porodica, koja je ostala da ivi u Vukovaru, pobijena u ustakom logoru Jasenovac. Hugo Klajn (roen 1894. u Vukovaru) umro je 1981. u Beogradu, gradu u kojem je iveo od 1919. Ulica Huga Klajna na Beanijskoj kosi od 1990. nosi naziv po ovom poznatom pozorinom reditelju, dramskom pedagogu i pioniru psihoanalize u Srbiji.
M.R.
Literatura: Milo Jevti, Hugo Klajn, Teatron, 4/1975, Beograd, 1975, str. 7380, Beograd, 1975; , 18941981: , (. -, ), , 2006, . 2123; , , , 2010, . 173176; , , 18722003, , 2003, . 361.

90

3. Prva beogradska gimnazija

Cara Duana 61
Prva beogradska gimnazija bila je jedna od najznaajnijih institucija u ivotu mnogih beogradskih, a posebno jevrejskih porodica. Naime, od sedamdesetih godina 19. veka, veina Jevreja koja se kolovala u Beogradu pohaala je upravo tu kolu. Tokom prvih sto godina postojanja, gimnazija je esto menjala prostorije u kojima se odvijala nastava, da bi na stogodinjicu osnivanja, kolske 193839. godine, bila useljena u novu zgradu na Dorolu, u Duanovoj ulici, u kojoj se i danas nalazi. Samo tri godine kasnije, neposredno po ulasku trupa Vermahta u Beograd, u tu istu zgradu smetena je nemaka kasarna, a nastava izmetena na nekoliko lokacija u gradu. Od prolea 1941. godine meu uenicima gimnazije vie nije bilo Jevreja. Tokom etiri godine okupacije poginulo je i ubijeno 147 uenika Prve muke beogradske gimnazije, a ak dve treine palih u ratu bili su njeni jevrejski aci. U vremenu socijalistike Jugoslavije gimnazija je nosila ime Narodnog heroja Moe Pijade. Meu uenicima Prve beogradske gimnazije 1941. godine bio je i Geron Kapon, koji je ostavio vano svedoenje o prvim ratnim danima u Beogradu. Juna 1941. godine bio sam petnaestogodinji deak u okupiranom Beogradu, nosio utu traku sa Davidovom zvezdom, oko ruke i, umesto u kolu, iao na prinudni rad. Kako se seao pet decenija kasnije, Geron je, shvatajui bezizlaznost poloaja u kojem su se nali beogradski Jevreji, odluio da se domog-ne italijanske okupacione zone. Za to su mu bila potrebna nova dokumenta. Posle neuspenog pokuaja falsifikovanja ake legitimacije, pomo je potraio u svojoj gimnaziji. Ugrabih trenutak kada me niko nije mogao videti sa mojom utom trakom, i uoh u zgradu. Oklevao sam neodluan na koja vrata da zakucam, a onda se hrabro uputih pravo naem direktoru. Geron Kapon je svedoio kako su mu direktor gimnazije Spasenije Prica i profesor Ivan Pijuk bez rei izdali lani dokument na ime Georgio Kaponi, kojim su sakrili njegov jevrejski identitet i omoguili mu da pobegne iz okupiranog Beograda. Prezime Kaponi zadrao sam i u internaciji, u Italiji, gde sam bio do 1943, a potom i u Izraelu, sve do dananjeg dana. I neu ga menjati. Jer to malo i, koje je taj plemeniti ovek, na direktor Prica, dodao mom prezimenu Kapon, spasilo mi je ivot. Ubrzo posle tog dogaaja direktor Prica je bio penzionisan, zato to se nije pokazao kao dovoljno lojalan novim vlastima. Spasenije Prica je 1991. godine proglaen za Pravednika meu narodima.
O.M.P.
Literatura: Geron Kaponi, Moj direktor Spasenije Prica, u: Prva beogradska gimnazija Moa Pijade, 18391989, Beograd, 1989, str. 368369.

91

4. Spasavanje dece
Ugao Visokog Stevana i Dubrovake
Porodica BenAvrama je pre nemake okupacije ivela u Jevrejskoj 13. Porodicu su inili Saul BenAvrama, njegova supruga Ester, njihovo troje dece: Hajm (19), Roza (12) i Josef (10), kao i njihova baka Barbara. Saul BenAvrama i njegov stariji sin Hajm, kao odrasli Jevreji, bili su primorani da obavljaju teke poslove ienja ruevina nakon aprilskog bombardovanja, pri emu su bili izloeni poniavanjima i maltretiranju od strane nacista. Saul i Hajm su lieni slobode u leto 1941. Porodica nije saznala kada su i gde ubijeni. Pretpostavlja se da su, zajedno sa ostalim odraslim jevrejskim mukarcima iz Beograda, stradali kao zatoenici logora Topovske upe. Na Dorolu, u neposrednoj blizini porodice BenAvrama stanovao je obuar Pal amboki, Maar poreklom iz Kanjie, koga su sugraani zvali ika Pavle, koji se nakon izuenog zanata u Beu, poetkom 20. veka, doselio u Beograd. Pavle amboki je imao obuarsku radnju na uglu Ulice Visokog Stevana i Dubrovake. Pavle je imao veliki broj prijatelja na Dorolu, odnosno na Jaliji, u kraju koji je bio nastanjen siromanim jevrejskim stanovnitvom. Deak Josef BenAvrama pomagao je ika Pavlu u raznoenju obue muterijama. Poetkom okupacije, Pavle je kao znalac nemakog pozvan u Gestapo za prevodioca. Prema seanju Josefa BenAvrama, koje je zabeleio publicista Milan Fogel, Pavle je pomagao svojim sugraanima koliko je mogao, a kada je poelo odvoenje dorolskih Jevreja, odnosno ena i dece, u logor na Starom sajmitu, Pavle je doao da ih isprati, jer nikako nije mogao da prihvati da e u logor biti odvoena i deca. Pavle je predloio Ester BenAvrama da nju i njenu decu skloni na sigurno. Ester nije htela da baka Barbara sama ode u logor, ali je prihvatila da Pavle skloni decu. Pavle je zamolio svoju poznanicu Vidu (naalost, u literaturi se ne navode njeno puno ime i prezime), koja je stanovala u blizini Bajlonijeve pijace, da primi decu, to je ona bez zadrke prihvatila. Kako navodi Milan Fogel, Pavle je svojevremeno pomagao i svom mlaem kolegi, obuaru Joci iriu, koji je bio sklon alkoholu. iri je doznao da je Pavle sklonio dvoje jevrejske dece i poeo je da ga novano ucenjuje. Kako bi zatitio decu, Pavle je odluio da ih skloni iz Beograda. Najpre je februara 1942. omoguio ilegalno

92

prebacivanje male Roze u Banat, u Novi Kneevac, gde su iveli Pavlovi roaci, koji su prihvatili jevrejsku devojicu. Josef je jo neko vreme ostao kod tetka Vide, Pavlove prijateljice, ali poto je Pavle i dalje bio izloen ucenjivanju od strane iria, zapretila je opasnost da deak bude otkriven, a Pavle uhapen od strane okupacionih vlasti, zbog pomaganja u skrivanju Jevreja. Poto avgusta 1942. Pavle nije uspeo da ubedi iria kako nema novca kojim bi isplatio ucenu, iri se zaputio u Gestapo. Pavle je potajno pratio iria na putu do Ratnikog doma, u Ulici brae Jugovia, gde se nalazilo sedite Gestapoa. Nakon to se uverio da se iri zaista zaputio ka zgradi Gestapoa, pourio je da pronae malog Josefa. Pavle i deak su se odmah zaputili ka vozu koji je saobraao ka Panevu. Zahvaljujui injenici da je Pavle kao prevodilac radio u Gestapou, niko ga prilikom legitimisanja nije zapitao ko je deak koga vodi sa sobom. Njih dvojica su se potom zaputili ka Novom Kneevcu, gde se Josef na kratko susreo sa sestrom Rozom, koju e ponovo videti tek nakon osloboenja, da bi potom preli Tisu i sklonili se u Kanjiu, u Pavlovo rodno mesto, gde su doekali osloboenje. Pal amboki je 1995. proglaen za pravednika meu narodima. Josef BenAvrama je posle rata uzeo prezime amboki, u znak zahvalnosti Pavlu ambokiju, koji je njemu i njegovoj sestri spasio ivot.
M.R.
Literatura: M. Fogel, M. Ristovi, M. Koljanin, Pravednici meu narodima Srbija, Beograd, 2010, str. 3438.

93

5. Jevrejska bolnica
Visokog Stevana 2

br. 33

Aprilske i majske naredbe vojnog zapovednika za Srbiju iskljuile su Jevreje i Rome iz javnog ivota. Jedna od njih je predvidela da zdravstveni radnici jevrejskog porekla ne mogu vie da rade u javnim bolnicama, kao i da jevrejsko stanovnitvo ne moe vie koristiti usluge javnih bolnica i ambulanata. Zbog toga, nemake vlasti su ve u aprilu naredile da se obrazuje posebna jevrejska zdravstvena sluba. Za direktora ove nove institucije, izabran je dr Isak Ekenazi, poznati beogradski lekar, dok se za rad u njoj prijavilo 66 lekara, 24 studenta medicine, 6 apotekara i 26 bolniarki. Uprava jevrejske zdravstvene slube bila je smetena u zgradi Saveza jevrejskih optina, u ulici Kneginje Ljubice 34. U suterenu iste zgrade, obrazovana je glavna ambulanta. Druge ambulante koje su sluile samo za opte preglede osnovane su u zgradi Oneg abata u Jevrejskoj ulici i u akenaskoj sinagogi u Kosmajskoj ulici. Jo jedna privremena ambulanta nalazila se na Tamajdanu, pri seditu VII Odseka Specijalne policije (Policije za Jevreje), sa zadatkom da utvrdi eventualno prisustvo bolesti kod ljudi koji su svakodnevno morali da se tamo okupljaju radi upuivanja na rad, odreujui na taj nain da li su sposobni za rad ili ne (konana odluka je pripadala VII Odseku).

94

Nareenje o obaveznom prijavljivanju Jevreja

Nemake vlasti su 16. aprila 1941. naredile svim beogradskim Jevrejima da se 19. aprila prijave gradskoj policiji u zgradi poarne komande na Kalemegdanu radi registracije, u suprotnom e biti streljani. Kvislinki aparat tada jo nije bio formiran, tako da su na registraciji radili agenti policije, koji su se kolektivno, zajedno s lokalnim vlastima, odmah stavili u slubu okupatora. Posle registracije, tokom koje su Jevreji dobili utu traku sa natpisom Jude i peatom Uprave Grada Beograda, Jevreji oba pola, izmeu 14 i 60 godina starosti, odreeni su za prinudni rad. Prva grupa od 39 ljudi, upuena je na rad ve 21. aprila 1941. Formiranjem Policije za Jevreje, koja je bila nadlena i za organizaciju radnih grupa, Jevreji su bili rasporeeni u sedam reona (kvartova), na ijem se elu nalazio stareina, koji je rukovodio radovima na terenu pod njegovom nadlenou. Policija za Jevreje je svakodnevno, na osnovu nastalih potreba, slala spiskove ljudi odreenih za rad. Grupe prinudnih radnika obino su brojale od 25 do 35 ljudi, a glavni poslovi na kojima su radili bili su raiavanje ruevina nastalih posle aprilskog bombardovanja, iskopavanje leeva rtava bombardovanja, popravka ulica i kanalizacije, otkopavanje i odravanje javnih klozeta, istovar i utovar lepova na pristanitu. Radno vreme je bilo od 7.30 do 17 asova, sa kratkom pauzom, a nedeljom od 8 do 12 asova. Posle velike eksplozije municije na eleznikoj stanici u Smederevu 5. juna 1941. godine, usled ega je poginulo vie od 2.500 hiljade graana, upuena je iz Beograda grupa od 600 Jevreja na raiavanju ruevina. Na Kalemegdanu, na platou ispred Leopoldove kapije, nalazilo se zbirno mesto lokalnog reona.
M.P.
Literatura: Lazar Ivanovi, Teror nad Jevrejima u okupiranom Beogradu 19411942, Godinjak grada Beograda, knj. XIII-1966, str. 295297; eni Lebl, Do konanog reenja. Jevreji u Beogradu, 15211942, Beograd, 2005, str. 303305; Zloini faistikih okupatora i njihovih pomagaa protiv Jevreja u Jugoslaviji, Beograd, 1952, str. 17.

Plato ispred Leopoldove kapije, videti na mapi strana 84

95 95

U svakom beogradskom reonu, odnosno kvartu, po jedan lekar je bio rasporeen da bi pomagao nepokretnim osobama ili u hitnim sluajevima. Krajem juna ili poetkom jula, formirana je i Jevrejska bolnica, u zgradi Jevrejskog enskog drutva, u ulici Visokog Stevana broj 2. Za naelnika bolnice izabran je dr Buki Pijade. Zahvaljujui dr Sergijeu Ramzinu, direktoru saniteta beogradske optine, kao i Srpskom crvenom krstu, bolnica je snabdevena najosnovnijim sredstvima potrebnim za rad: gvozdenim krevetima, lekovima i sanitetskim materijalom. Lekari su doneli svoj lini inventar, odnosno medicinske instrumente, elektrine aparate, dva rentgenska aparata, itd.; takoe, apotekari su doneli lekove koje su mogli da na vreme izvuku iz svojih apoteka. Pored svih specijalistikih odeljenja koja su imale tadanje bolnice, u Jevrejskoj bolnici postojale su lekarske komisije koje su preuzele rad privremene ambulante na Tamajdanu. esto su one izdavale potvrde o bolesti sasvim zdravim ljudima odreenim za rad, kako bi im obezbedili vreme neophodno za organizovanje bekstva iz Beograda. Bolnica je imala ukupno oko 100 mesta za bolesnike, ali je njen rad, mada od poetka veoma dobro organizovan, morao ubrzo da se proiri. Naime, bolnica je najpre postala azil za fizike i duevne invalide, starce i nemone, dok je polovinom avgusta, kad su iz Banata isterani svi Jevreji i deportirani u Beograd, morala da primi izvestan broj bolesnih ili starih banatskih Jevreja, dok su ostali bili

Povezane prie:

Porodica Kalef
Slovenka Antonija Ograjenek upoznala se krajem dvadesetih godina sa Jakovom Kalefom, uspenim jevrejskim trgovcem konfekcijskom robom, izdankom mnogolane sefardske porodice, koja je generacijama ivela u Beogradu. Antonija je udajom prihvatila da pree u jevrejsku veru, dobivi ime Dona. Kalefovi su u braku dobili dve kerke, Matildu i Rahelu. Jakov se ne-

koliko godina nakon venanja teko razboleo i do kraja ivota ostao vezan za invalidska kolica. Nedugo nakon nacistike okupacije, stan Kalefovih u Ulici gospodara Jovana rekviriran je za potrebe okupatora, dok je radnja Kalefovih u Kolarevoj ulici dobila nemake vlasnike. Porodica je ostala bez sredstava za ivot i, poput ostalih Jevreja, izloena najpre diskriminaciji, a potom brutalnom progonu. Kako bi izbegli hapenje i deportaciju u logor, Dona se sa kerkama smestila u jednu baraku na Koutnjaku. Njen mu je kao teak invalid bio smeten

96

Oduzimanje imovine Jevrejima

Ekonomska pitanja bila su nadlenost generalnog opunomoenika za privredu u Srbiji, odnosno biveg nemakog konzula u Beogradu, Franca Nojhauzena, ije se sedite nalazilo u zgradi Komande vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u Zemunu do poetka 1943. godine, a kasnije u nekoliko bivsih ministarstvih zgrada u Beogradu Za razliku od vojnog zapovednika, on je bio lino odgovoran samo Rajhmaralu Hermanu Geringu (Gring), dok je vojnom zapovedniku u Srbiji bio potinjen samo u vojnim i neprivrednim poslovima. Njegov zadatak je bio da organizuje i vodi privredu u Srbiji. Generalni opunomoenik je zato imao vanu ulogu u upuivanju zatoenika na prinudni rad u rudnike u Srbiji. U okviru te ustanove postojao je poseban odsek koji je upravljao konfiskovanom jevrejskom imovinom. Prodajom jevrejske imovine najveim delom kua i zemlje, koje su uglavnom kupovali domai Nemci i pripadnici kvislinkog aparata finansirano je izdravanje logora na Sajmitu. Sva imovina koja se jo nalazila pod upravom generalnog opunomoenika, prodata je vladi Milana Nedia, 28. avgusta 1942. godine, koja je tom prilikom izdala Uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji, iji tekst glasi: 1. Imovina onih Jevreja, koji su 15 aprila 1941 bili dravljani bive Kraljevine Jugoslavije ili bili bez dravljanstva, ako se nalazi na srpskom podruju, pripada Srbiji bez ikakve naknade. Od ovoga se izuzima imovina Jevreja bivih pripadnika Nemakog rajha, sada bez dravljanstva. 2. [] Ako je Jevrejin, ija imovina na osnovu 1 pripadne Srbiji, obavezan da, na osnovu zakonskih propisa daje izdravanje treem licu, Srbija ne jami za zahteve o izdravanju, koji posle pripadanja imovine budu dospevali. Ali Srbija moe sa nejevrejskim licima koja imaju prava na izdravanje i svoj redovni boravak u zemlji, o visini tih potraivanja zakljuiti poravnanje. [] 4. U sluajevima sumnje da li jedna imovina potpada pod udar ove Uredbe odluuje Ministar finansija. Njegova odluka je konana i protiv nje nema mesta pravnom leku. M.P.
Literatura: Muharem Kreso, Nemaka okupaciona uprava u Beogradu 19411944, Beograd, 1978, str. 119122; Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina. Kolaboracija u Srbiji 19411944, Beograd, 2006, str. 244.

97 97

smeteni prvenstveno u staroj sinagogi u Avramovoj ulici i u zgradi Oneg abata, kao i po privatnim jevrejskim kuama. Uslovi u bolnici bili su teki, naroito posle dolaska Jevreja iz Banata. Hrane je bilo nedovoljno, a bolesnici su bili smeteni i po hodnicima. Nije jasno da li je ispred jevrejske bolnice bila straa, ali sudei po raspoloivim svedoanstvima verovatno nije. Ipak, nemake kontrole u bolnici bile su svakodnevne. Gestapovci su tokom tih kontrola birali pacijente za koje su smatrali da se moraju vratiti u logor, iako ih nisu pregledali. Jevrejska bolnica je radila i tokom postojanja logora Topovske upe i Sajmite. Iz ta dva logora, a naroito sa Sajmita, nemake vlasti su u nju prebacivale teke bolesnike. U sluaju Sajmita, najvie je bilo starih ena i dece, uglavnom obolelih od zapaljenja plua ili uha, izgladnelih, promrzlih, punih konih infekcija. Prebacivanje bolesnih logoraa postalo je ee poetkom 1942, kada je nekoliko stotina njih prebaeno u bolnicu. Polovinom marta, pred poetak likvidacije, u bolnici je bilo oko 700-800 ljudi, to bolesnika, to osoblja, to njihovih porodica. U bolnicu su prebaeni i oni bolesnici koji su jo leali u dravnim bolnicama, kao na primer u duevnoj bolnici. Kao i logorai na Sajmitu, i bolesnici i osoblje bili su ubeeni da e biti transportovani negde u Poljsku.

u Jevrejskoj bolnici na Dorolu. Jakov Kalef je zajedno sa ostalim bolesnim i nemonim ljudima koji su bili smeteni u Jevrejskoj bolnici ubijen u kamionu pokretnoj gasnoj komori (duegupka) marta 1942. Dona Kalef je potraila pomo svetenika Andreja Tumpeja, lazariste poreklom iz Slovenije, koji je bio upnik hrama Svetog irila i Metodija, u Poekoj 35 na ukarici. Andrej Tumpej je znao da su Matilda i Rahela po ocu Jevrejke, kao i da je Dona udajom napustila katoliku veru, ali je odluio da njihovoj majci naini lanu krtenicu u kojoj je pisalo da su Matilda i Rahela kerke

hrianke, ne navodei ime i veru njihovog oca, sugeriui na taj nain da su Donine kerke vanbrana deca. Matilda je postala Lidija, a Rahela je ponela ime Breda, dok je Dona ponovo postala Antonija Ograjenek, sad kao navodna izbeglica iz Slovenije. Devojice su se iz barake na Koutnjaku preselile u samostan u Poekoj ulici, gde su boravile tri meseca. Potom su Dona i devojice, koristei nov identitet, preselile na tavan jedne zgrade na Senjaku, pokraj Hipodroma. Kako bi prehranila kerke, Dona je odlazila u selo Draevac pokraj Obrenovca, gde je u zamenu za malo hrane obavljala seoske poslove.

98

Pismo Stele iz Jevrejske bolnice, pre polaska u logor

Draga Vera i Dane, piem ti poslednje moje rei jer neznam dali emo se videti jue sam vas ekala ali uzalud. Pozdravi sve poznate drugove tvoje roditelje Glediku i sve drugarice koje ja poznajem moe biti da u ostati u bolnicu sa mamom bolnica se nalazi u Visokog Stevana 2 raspitaj se za nas mi kako smo uli idemo za Sajmite a odatle kud Bog da ljubi tebe i Daneta i uvek misli na tebe Stela
JIM, k. 20.

99 99

Likvidacija svih bolesnika i zdravstvenog osoblja jevrejske bolnice poela je 18. marta 1942. Kraj oko bolnice bio je blokiran od strane nemakih straara i ljotievaca. Po seanju jednog oevica, Jedan veliki kamion, sive boje, sa jednim ogromnim sandukom i vratima na zadnjem delu dolazio je po nekoliko puta dnevno pred bolnicu i postavljao se tako na ulaz bolnice da se sa ulice nisu uopte mogla videti lica koja ulaze u kamion, to jest, kamion je svojim zadnjim delom bio prispojen na ulaz bolnice sa otvorenim dvokrilnim vratima, tako da su lica direktno iz zgrade ulazila u kamion. Kamion je iao ulicom Tadeua Kouka i Cara Duana preko Slavije u pravcu Autokomande, pa do Jajinaca. Posle likvidacije Jevrejske bolnice, duegupka je nastavila svoj zloinaki rad u logoru Sajmite. Izvesno vreme posle likvidacije bolnice, u zgradi je bila stacionirana jedna nemaka vojna bolnica.
upnik Tumpej nije zaboravio Matildu i Rahelu i nakon njihovog odlaska iz samostana. Upisao ih je u gimnaziju Matija Ban na ukarici. Iako je direktor kole, Orthaber, Folksdojer, znao za njihovo jevrejsko poreklo, izaao je u susret upnikovoj molbi i nikom do kraja rata nije otkrio pravi identitet sestara Kalef. Prema reima Brede (Rahele) Kalef, u poetku pohaanja kole dolazilo je do munih momenata, kada bi Breda preula prozivanje njenog novog imena od strane nastavnika. Mirno sam sedela sve dok me neka od drugarica ne bi opomenula, mislei da sam zaspala. Takoe, u svom autobiografskom kazivanju, Breda Kalef (1930) opisuje i oskudicu i glad tokom godina okupacije, svedoei o munom iskustvu devojice koja je u momentu osloboenja imala svega etrnaest godina. Bez materijalnih sredstava za ivot, bila sam primorana da po dubokom snegu odlazim u umu po drva kako bi smo se bar malo ogrejale. Ovo sam uvek inila sa strahom da me uvar ume ne primeti. Za hranu sam brala koprive, koje su nam, uz kukuruzno brano, bila glavna hrana. Kako nam je boravite na tavanu bilo blizu ukarike eleznike stanice, nou sam odlazila da kradem ugalj iz vagona, uprkos tome to su ih uvali naoruani nemaki vojnici. Odlazila sam i amcem preko Save, na Adu Ciganliju, da skupljam suvo granje za ogrev. Na reci sam bila svedok jezivih prizora, jer su niz vodu plovili unakaeni leevi. upnik Tumpej je tokom okupacije bio hapen i zatvaran od strane Gestapoa, zbog sumnjienja da pomae Jevrejima u prikrivanju identiteta. Naime, Tumpej je omoguio izradu lanih dokumenata dvema Jevrejkama koje su se spremale da odu na rad u Nemaku, kako bi sauvale ivote. Meutim, na beogradskoj eleznikoj stanici prepoznao ih je jedan folksdojer i

100

Po reima bolniara Morica Marcija Levija, koji je radio u bolnici i u uspeo da se spasi pre likvidacije, I to je bio logor (...). To se odnosi naroito na onaj period kada je u toj bolnici bilo oko 700-800 bolesnika.
M.P.
Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na Beogradskom sajmitu, Beograd, 1992, str. 121122; Jelena Iah Hidvegi, Izvuena iz transporta za Treblinku, Mi smo preiveli: Jevreji o Holokaustu, (pr. Aleksandar Gaon), Beograd 2001, str. 351355; Jaa Romano, Jevreji Jugoslavije 19411945. rtve genocida i uesnici Narodooslobodilakog rata, Beograd, 1980, str. 6566; eni Lebl, Do konanog reenja. Jevreji u Beogradu, 15211942, Beograd, 2005, str. 309310. Izvori: Isak Eskenazy, Doivljaji za vreme nacizma, JIM k.22-76-1, str. 810; rukopis Moric Marci Levi, JIM, fond pokloni Holokaust; AJ, 110593166, 171, 175.

br. 34

Zbirno mesto na Kalemegdanu, na platou ispred Leopoldove kapije

Jevreji odreeni za prinudni rad raiavaju ruevine posle bombardovanja, april 1941.
br. 35

101

prijavio ih nemakoj policiji. Dve ene su uhapene i tokom muenja u istrazi otkrile su ko im je dao lana dokumenta. upnik je pred gestapovcima, iako je bio izloen torturi, tvrdio kako nije znao da su u pitanju Jevrejke i kako je mislio da je re o katolkinjama, koje su u ratnom meteu izgubile dokumenta. Na kraju su gestapovci ipak pustili Andreja Tumpeja iz zatvora. Dona Kalef i njene kerke bile su svedokinje stradanja gradskog stanovnitva tokom saveznikog bombardovanja u prolee 1944, kao i tekih borbi za osloboenje grada, oktobra iste godine, koje su bile najintenzivnije upravo na ukarici.

Rahela (Breda) Kalef je nakon rata zadrala ime pod kojim je preivela nacistiku okupaciju i Holokaust. Breda Kalef e potom postati svetski poznato ime jedne operske primadone. Andrej Tumpej je 2001. proglaen Pravednikom meu narodima.
M.R. Literatura: Breda Kalef, Zahvalna sam muzici, Mi smo preiveli: Jevreji o Holokaustu, 3, (ur. Aleksandar Gaon), Beograd, 2005, str. 380384; M. Fogel, M. Ristovi, M. Koljanin, Pravednici meu narodima Srbija, Beograd, 2010, str. 7779.

102

6. Menora u plamenu
Dorolski Dunavski kej

br. 36

Meu svim spomenicima otpora i stradanja u Beogradu posebno se izdvaja Menora u plamenu, skulptura koju je izradio vajar Nandor Glid i koja je 1990. godine postavljena na dorolskom Dunavskom keju, u neposrednoj blizini tamonjeg sportskog centra. Predstavljajui jedan od glavnih simbola judaizma i jevrejskog naroda menoru, zahvaenu plamenom, zajedno sa ljudskim figurama ta skulptura je spomenik svim Jevrejima stradalim u Beogradu tokom Drugog svetskog rata. Upeatljivim scenama uasa i snanom, izrazito jasnom simbolikom, ona nedvosmisleno podsea na sve strahote Holokausta. Spomenik je postavljen na Dorolu, poto su Jevreji u velikom broju iveli u tom delu grada. Nandor Glid, i sam Jevrejin, koji je izgubio porodicu u Holokaustu, istakao se svojim umetnikim predstavljanjem stradanja Jevreja tokom Drugog svetskog rata jo pre podizanja ovog spomenika. Izmeu ostalog, njegovi spomenici se nalaze i na prostorima nekadanjih logora Mauthauzen i Dahau.
N.L.
Literatura: M. Rajner, Jevrejska groblja u Beogradu, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja 6 (1992), str. 214.

103

Antifaistiki otpor

br. 37

Uhapeni u Martovskoj provali 1942. godine

104 104

105 105

irenje ustanka
Operacija Barbarosa je kljuno uticala na kulminaciju napete atmosfere u Srbiji, kao i na rasplamsavanje ustanka. Samo tokom jula meseca Ministarstvo unutranjih poslova je registrovalo 220 sabotaa i vie desetina ustanikih grupa, posle ega je Feliks Bencler, poslanik nemakog Ministarstva inostranih poslova u Beogradu upozoravao Berlin da se komunistiki napadi nastavljaju i da postoji opasnost od opteg komunistikog ustanka. Okupator je u to vreme u Srbiji nastavio egzemplarna streljanja i veanja (u Beogradu, Uicu, Prnjavoru, Aranelovcu, Kragujevcu, apcu i drugim mestima). Meutim, i pored surovih mera odmazde koje su sprovodili pripadnici Vermahta i srpske andarmerije, ustanak se nezaustavljivo irio. Ve 21. jula, Zapovednik Vermahta za Jugoistok, feldmaral Vilhelm List (Wilhelm von List), boravio je u Srbiji zahtevajui preduzimanje najotrijih represivnih mera. U takvoj atmosferi, ef Upravnog taba Harald Turner je 28. jula sugerisao da se za slamanje ustanka u zapadnoj Srbiji upotrebe masovna streljanja, iseljavanje i raseljavanje Mave, kao i likvidiranje inteligencije, nezadovoljnika, Jevreja i Cigana. Ubrzo su poela masovna hapenja, ali borba se nastavila. Feldmaral List je 5. septembra 1941. izdao novu naredbu Vojnom zapovedniku Srbije u kojoj je zahtevao da se srpski ustaniki pokret brzo i konano uniti. Nedelju dana kasnije (12. septembra) general Dankelman, kao Vrhovni zapovednik Srbije, naredio je da se pohapse svi aktivni oficiri, podoficiri, svi Jevreji i Cigani, jer svi oni rade protiv Nemaca, tajno, kao pijuni i obavetajci neprijatelja Nemake. Represalije koje su vrene tokom leta, pokazale su se, meutim, kao kontraproduktivne. Kako pie istoriar Kristofer Brauning (Christopher Browning), umesto pacifikacije, straha i povlaenja, one su kod mirnih i politiki indiferentnih, a ak i kod lojalnih graana, stvarale oseaj gorine i oaja, vodei ih direktno u redove ustanika. Tokom avgusta meseca u Srbiji je ubijeno 30 nemakih vojnika, 23 je ranjeno, 1 nestao, a ve prvih dana septembra 275 ih je zarobljeno.
O.M.P.

106

Antifaistiki otpor u Beogradu

Vraar
8. Eksplozija u stanu Jelene Cvetkovi Patrijarha Varnave 17 7. Atentati na agente Specijalne policije Branievska 9 1. Atentat na predsednika beogradskog odbora faistike organizacije Zbor Novopazarska 48

2. Ilegalna tamparija Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Daniareva 24

3. Dom porodice Parenta Sazonova 70

Povezana mesta: Dom Nadede Puri, skladite tehnike, Njegoeva 73, videti stranu 57 Hapenje Vojislava Vukovia i Fani Politeo, Save Tekelije 4, videti stranu 77

5. Eksplozija u ilegalnom stanu Lazara Simia i ele Baruh Hadi Milentijeva 68

4. Tajna mansarda Internacionalnih brigada 73

6. Sedite i tamparija Pokrajinskog komiteta KPJ umatovaka 130

107

1. Atentat na predsednika beogradskog odbora faistike organizacije Zbor

Novopazarska 48
Krajem septembra 1941. Stanislav Ocokolji, lan srednjokolskog aktiva SKOJ-a dobio je zadatak da ispita vreme u koje iz zgrade u Novopazarskoj 48 izlazi vaan lan faistike organizacije Narodni pokret Zbor, dr Velimir Danilovi, predsednik mesne organizacije Zbora za Beograd, s obzirom da je Ocokolji iveo na istoj adresi. Nakon dobijenih podataka, 1. oktobra 1941, u ranim jutarnjim asovima, lanovi udarne skojevske grupe saekali su Danilovia ispred zgrade i otvorili vatru na njega. Danilovi se sruio na plonik, a izvrioci atentata nesmetano su se udaljili. Meutim, Danilovi je preiveo napad, iako je bio teko ranjen. Napad na Danilovia izvrila je grupa uenika koju su inili Slobodan Tomi, Vlastimir Tomovi, Duan Vitas i Radovan Simi, koja je ve sutradan, 2. oktobra, izvrila atentat na agenta Specijalne policije Miloa Pajia, a uskoro i atentat na policijskog agenta Petra Simia u Ulici Milana Rakia 1 (tada, Mirijevski put), zatim na policijskog agenta Tou Markovia, kao i na tumaa nemake komande Pecojevia, na koga je pucano 9. oktobra, ali koji je preiveo napad. Pripadnici ove udarne grupe dejstvovali su prema uputstvima Marije Raki, lanice MK SKOJ-a za Beograd, krojake radnice (streljana je kao banjika logoraica 17. decembra 1941). Svi pripadnici udarne grupe bili su vrlo mladi. U trenutku okupacije jo su pohaali gimnaziju. O poslednjim danima Radovana Simia (roen 1924. u Miloevcu pokraj Smedereva), u ambulanti logora Banjica, svedoenje je ostavio banjiki logora Tiosav Nikoli, koji je ovog mladia upamtio kao potpuno ispoenog bolesnika, sa tekim telesnim povredama. Poslednjeg dana pred smrt, Simi je poverio Nikoliu da je uestvovao u nekoliko atentata i da mu nije ao to umire. Simi je trebalo da bude prebaen u partizane tokom oktobra, ali kurirska veza, koja je trebalo da sprovede u partizanski odred, nije dola u zakazano vreme. Posle toga se sklonio u Mladenovac, gde su ga uhapsili legalizovani etnici, koji su ga predali Specijalnoj policiji, koja ga je pustila na slobodu zbog nedostatka dokaza. Uspeo je da se zaposli kao dobavlja auto delova za okupatora, kako bi otklonio

108

podozrivost policije, ali je uskoro bio prepoznat od strane tumaa Pecojevia. Simi je umro 27. aprila 1942. u logoru Banjica, od posledica policijske torture. Slobodan Tomi je sredinom oktobra 1941. uspeo da se prebaci na slobodnu teritoriju.
M.R.
Literatura: 19411945, III, , 1984, . I/288; Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, III, Beograd, 1989, str. I/136137.

2. Ilegalna tamparija Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju

Daniareva 24

br. 38

Razgovor sa Vladimirom i Ratkom Blagojevi ispred kue nekadanje tamparije, prilikom javnog obilaska Stazom otpora na Vraaru 2011. godine

tamparija CK KPJ na Banjikom vencu 12 prestala je sa radom 31. avgusta 1943. Usled veoma kratkog roka za iseljenje iz kue, u koju su se potom uselili nemaki vojnici, radnici u ilegalnoj tampariji, Slobodan Jovi i Branko onovi, uspeli su da iznesu malu tamparsku mainu Boston, pomou koje su nastavili rad u sklonitu u Daniarevoj 24 (tada, Krajinska 36; od 19492004, Milutina Blagojevia) na uburi, u kui porodice automehaniara Milutina Blagojevia i njegove supruge Ratke, u kojoj se pret-

109

hodno nalazilo spremite materijala tehnike Pokrajinskog komiteta. Jovi i onovi su preli da ilegalno ive u kui porodice Blagojevi krajem oktobra 1943. Boravili su u podzemnom skrovitu, iju su konstrukciju izradili Vuko i Predrag Ivkovi, u radionici edomira Marjanovia, u Kolubarskoj 20 na Duanovcu, prema nacrtu rukovodioca tehnikog aktiva PK KPJ za Srbiju, panskog borca Svetislava Kanakog. U podzemno sklonite, koje se sastojalo od dve vee i jedne manje prostorije, ulazilo se iz kupatila, kroz otvor ispod pei, zahvaljujui sloenom mehanizmu za skrivanje i otvaranje ulaza u sklonite. U ovoj tajnoj tampariji, pored letaka i drugog propagandnog materijala, tampano je nekoliko poslednjih brojeva Glasa Jedinstvenog narodno-oslobodilakog fronta Srbije, zvaninog glasila NOP-a u Srbiji (brojevi: 67/1943, 14/1944). Uprkos mnogobrojnim hapenjima i unitenju partijskih organizacija u Beogradu 19411943, partijska tehnika je zahvaljujui odlinoj organizaciji nesmetano radila do 28. jula 1944. Tek tada, manje od 3 meseca pred osloboenje Beograda, policija je uspela da uhapsi Svetislava Kanakog, glavnog organizatora tehnike. Sutradan, 29. jula, otkrivena su ilegalna sklonita u Daniarevoj 24, Garibaldijevoj 4, Velikomoravskoj 7, Ustanikoj 24 (tada, Vojvode

Povezane prie:

Mehaniarska radionica edomira Marjanovia

Kolubarska 20

110

br. 39

Gligora), Stevana Prvovenanog 69, kao i tehnika radionica PK KPJ za Srbiju u Kolubarskoj 20. Pripadnici Specijalne policije, Gestapoa i kvislinke andarmerije, 28. jula 1944. blokirali su okolne ulice i opkolili kuu u Daniarevoj 24. Policajci su upali u kuu i poeli da tuku Ratku i Milutina. Ratku su kundacima ugurali u policijska kola, ne dajui joj da se oprosti od etvorogodinjeg sina Vladimira. Dok su policajci udarali po zidovima i podu traei ulaz u tajno sklonite, onovi i Jovi su palili poverljiva dokumenta koja su se tamo nalazila, da bi, nakon to je policija otkrila ulaz u sklonite, runim bombama i revolverima zapoeli borbu, pruajui otpor do poslednjeg metka. Ova dvojica dugogodinjih najboljih prijatelja, kada su shvatili da e pasti u ruke policiji, istovremeno su ispalili poslednji metak jedan u drugoga. Specijalna policija je sem Milutina i Ratke privela i Milutinovu sestru Katarinu. Sutradan je u istom stanu uhapena Ana Sedlar-Popovi, koja je, ne znajui za upad policije, dola da preuzme tampani materijal, kao deo svog redovnog zadatka. Svi oni su teko mueni u zatvoru Specijalne policije, da bi septembra 1944. svi bili streljani, osim Katarine Blagojevi.

U mehaniarskoj radionici edomira Marjanovia u Kolubarskoj 20, zabaenoj ulici na Duanovcu, tokom veeg dela okupacije Beograda, bila je smetena tehnika radionica PK KPJ za Srbiju, u kojoj su najvie bili angaovani braa Vuko i Predrag Ivkovi, koji su formalno bili zaposleni kod Marjanovia. Zahvaljujui injenici da je Marjanovi bio simpatizer NOP-a, kao i odlinoj opremljenosti njegove radionice bravarskim i stolarskim alatom, ali i tehnikom umeu brae Vukovi, tehnika PK KPJ bila je vaan inilac pokreta otpora u Beogradu. U ovoj radionici izraivani su pojedinani predmeti za svakodnevnu upotrebu, ija namena nije mogla izazvati sumnju, u kojima su

ugraivane tajne pregrade za prenos ilegalnog materijala. Isto tako, u radionici su izraivani peati za krivotvorenje linih dokumenata, kao i maine za umnoavanje tampanog materijala (getetneri). Najkompleksniji poslovi u radionici bili su vezani za izradu montanih konstrukcija od drveta i drugih materijala, koje su inile sastavni deo tajnih skrovita u stanovima u kojima su iveli ilegalci. Najznaajniji radovi ove vrste obavljeni su za potrebe tajnih skrovita PK KPJ za Srbiju u Garibaldijevoj 4, na Painom brdu, u kui Steve i Ane Stevanovi, kao i u Daniarevoj 24 na uburi, u kui Milutina i Ratke Blagojevi, gde je od oktobra 1943. bila smetena tamparija Pokrajinskog komiteta.

111

Na zidu kue porodice Blagojevi 1948. postavljena je mermerna spomen ploa u znak seanja na pogibiju Slobodana Jovia, Branka onovia i stradanje Milutina i Ratke Blagojevi. Ratkin i Milutinov sin Vladimir i njegova porodica, i danas ive na ovoj lokaciji. Oni su izmestili spomen plou sa spoljnog zida koji gleda na ulicu u hodnik porodine kue (tako da ova ploa vie nije vidljiva prolaznicima), zbog skrnavljenja od strane nepoznatih lica voenih antikomunistikim motivima. Tekst sa ove spomen ploe glasi: U ovoj kui bilo je stovarite hartije tamparije Centralnog komiteta Komunistike partije Jugoslavije od 1941. godine i tamparija Pokrajinskog komiteta Komunistike partije Jugoslavije za Srbiju od polovine 1943. godine. Ovde su poginuli narodni heroji Branko onovi i Slobodan Jovi. Ovde su uhvaeni i kasnije streljani Milutin Blagojevi i Ratka Blagojevi. Mesni komitet Komunistike partije Srbije za Beograd, jula 1948. godine. Na mestu stare mermerne ploe, postavljena je nova metalna tabla sa sledeim natpisom: Ovu kuu su podigli i u njoj iveli i iz nje 1944. god. na

Prema Vuku Ivkoviu, konstrukcija za tajni ulaz u tampariju (u Daniarevoj 24) bila je veoma sloena. Pe od kupatila stajala je na jednom betonskom postolju, i pritiskom na dugme iznutra, pe bi se pomerila i oslobaala otvor kroz koji se silazilo dole u tampariju. () Sklonite u Garibaldijevoj 4 nalazilo se ispod kaljeve pei. U njemu su mogli da ive i rade dva oveka. Steva i Ana Stevanovi streljani su kao banjiki logorai 7. septembra 1944, u Marinkovoj bari. U kui Stevanovia u Garibaldijevoj 4 povremeno su ilegalno boravili najvii rukovodioci PK KPJ za Srbiju: najpre Blagoje Nekovi, tokom 1942, a potom Ivan Stamboli, 1943. Rukovodilac tehnikog aparata Pokrajinskog komiteta bio je Svetislav Kanaki, metalski radnik

(roen 1911. u Bavanitu), uesnik panskog graanskog rata. Vuko Ivkovi je ostavio karakteristino svedoenje o Kanakom: Za mene i za ostale drugove koji su radili u Beogradu pod njegovim rukovodstvom Kanaki je bio komesar i komandant. On nam je davao zadatke, obavetavao o situaciji na bojitima, podizao moral u najteim situacijama i stvarao viziju o novom ivotu po osloboenju od okupatora. To nam je davalo snage da ne posustanemo, da svoje zadatke uspeno i na vreme izvravamo i da matamo o novom ivotu na slobodi. Svetislav Kanaki uhvaen je 28. jula 1944. u Gornjomilanovakoj ulici, na umicama. Kako istie Blagoje Nekovi, misteriozno je njegovo hvatanje. On nije mogao da izdri, ostavio je tehniku i prekrio

112

pogubljenje odvedeni borci za slobodu Ratka i Milutin Blagojevi. U njoj su herojskom smru ivote izgubili Slobodan Jovi i Branko onovi. Porodica Blagojevi. Ulica Milutina Blagojevia na uburi, od 1949. do 2004. nosila je naziv po ovom antifaisti. Ulica Branka onovia na Vodovcu, do 2002. nosila je ime po ovom revolucionaru. Ulica Slobodana Jovia u Jajincima od 1976. nosi ime po ovom revolucionaru.
M.R.
Literatura: 19411945, III, , 1984, . II/580581; : - - , (. ), , 1964, . 56; , III, (. ), , 2004, . II/194, 704.

sva pravila konspiracije, prosto iz nervoze, to nije smeo da uradi. Bio je otkriven, a izdrao je teke uslove ilegalnog rada od 1941. Prilikom hapenja Kanaki je najpre pokuao da prui otpor orujem. Shvativi da je to uzaludno, pucao je sebi u grudi. Meutim, metak nije pogodio srce, tako da je uhapen kao teak ranjenik. Pored toga, Kanaki nije stigao da upotrebi kapsulu sa otrovom, koja je pronaena kod njega prilikom hapenja. Ubrzo su bila otkrivena podzemna sklonita u Daniarevoj 24, Garibaldijevoj 4, Velikomoravskoj 7, kao i partijski stanovi u Ustanikoj 24 (tada, Ulica vojvode Gligora), Ulici Stevana Prvovenanog 69, kao i radionica PK KPJ za Srbiju u Kolubarskoj 20.
M.R.

Literatura: , , 19411944., , VIII, , 1961, . 177184; , , , 1941 1944, , (. ), , 1974, . 90101; , , 19411944, , 1971, . 396; , (. .), , 1975, . 144145.

Povezana mesta: Banjiki venac 12, Ilegalna tamparija, Kolubarska 20, Radionica edomira Marjanovia, videti na mapi Banjiki logor i Topovske upe, strana 135

113

3. Dom porodice Parenta

Sazonova 70
Porodica svetenika Miloa Parente ivela je u Beogradu, u Sazonovoj 70 (od 19521997, Filipa Filipovia) na uburi, od 1927. Milo Parenta (roen 1867. u Islamu Grkom, pokraj Benkovca) i njegova supruga Zorka, imali su etvoro dece: Olgu, blizance Gordanu i Nenada i mlau kerku Tatjanu. Svi oni su bili pristalice ili neposredni uesnici NOP-a u Beogradu (Milo Parenta je umro 1942). Do 22. juna 1941, PK KPJ za Srbiju koristio je stan porodice Parenta kao sigurnu lokaciju za odravanje sastanaka. O stanu su vodile brigu Olga Parenta i njene kerke. Takoe, KPJ je koristila za ilegalne sastanke stan dr Nenada Parente i njegove supruge Slavke Mori-Parenta, u Ulici Jovana Rajia 2 na Crvenom krstu, zahvaljujui injenici da Specijalnoj policiji nije bilo poznato da je Nenad lan KPJ, jer nije bio hapen niti evidentiran kao komunista pre Drugog svetskog rata. Dr Nenad Parenta (roen 1913. u Zadru) bio je jedan od najistaknutijih organizatora KPJ u II gradskom rejonu (Zapadni Vraar, Dedinje, Banjica). Doktor Parenta je bio zaposlen u vojnoj bolnici na Topideru. U blizini bolnice, u kasarnama, neposredno nakon okupacije Beograda, nemaki okupator je oformio prijemni logor za zarobljene vojnike Vojske Kraljevine Jugoslavije. Doktor Parenta je uestvovao u pomaganju bekstva zatoenim vojnicima. Uhapen je 18. septembra 1941, od strane agenata Specijalne policije Radana Grujiia i Nikolaja Gubareva, na ciglani ianski, u trenutku kada je trebalo da se sastane sa krojaem Radoslavom Ilkiem, koga je policija ve bila uhvatila i koji je usled brutalnog muenja odao dr Parentu. Posle neuspelih pokuaja da od dr Parente doznaju traene podatke o organizaciji MK KPJ za Beograd, agenti Specijalne policije, Dragi Jovanovi i Nikolaj Gubarev, odveli su ga u nepoznatom pravcu gde je ubijen, 20. septembra 1941. Nenad Parenta je 27. novembra 1953. proglaen za narodnog heroja. Slavka Mori-Parenta, supruga dr Nenada Parente, tokom okupacije saraivala je u tehnici PK KPJ za Srbiju. Do odlaska u partizane 1943, Slavka je boravila u kui porodice Savi u Ulici Danke Savi 15 kod Cvetkove pijace, zatim u kui porodice Anaf u Ulici Internacionalnih brigada 73, na Neimaru, i potom u kui porodice Stevanovi u Garibaldijevoj 4, na Painom brdu. Preivela je rat.

114

Olga Parenta, inovnica u Ministarstvu graevina (roena 1894. u Biskupiji pokraj Knina), uhapena je 5. jula 1944, nakon ega je muena u zatvoru Specijalne policije u uinoj 7 na Paliluli. Iz zatvora je odvedena na streljanje 28. avgusta 1944. Gordana Parenta (roena 1913. u Zadru), inovnica Agrarne banke, uhapena je 10. maja 1944. Narednog dana umrla je u zatvoru Specijalne policije, od posledica muenja. Ulica dr Nenada Parente u beogradskom naselju Jajinci od 1976. nosi naziv po ovom komunistikom i antifaistikom borcu.
M.R.
Literatura: , (. .), , 1975, . 133, 142; Narodni heroji Jugoslavije, III, (ur. P. Kaavenda, D. ivkovi), Beograd-Titograd, 1983, str. II/7172; , , 19411944., , VIII, , 1961, . 177184; , III, (. ), , 2004, . I/229, II/670.

br. 40

Gordana Parenta, pripadnica Narodno-oslobodilakog pokreta u Beogradu, ubijena u zatvoru Specijalne policije u uinoj 7, 11. maja 1944.

115

4. Tajna mansarda
Internacionalnih brigada 73
Porodica Anaf preselila se 1939. iz Poarevca u Beograd. Ova sefardska porodica generacijama je ivela u Srbiji, a daljim poreklom bila je iz Soluna. Porodica je kupila kuu na Neimaru, u Ulici Internacionalnih brigada 73 (tada, Ulica kraljevia Tomislava), u delu grada u kojem su jevrejske porodice bile vrlo retko naseljene. Upravo ta okolnost, kao i injenica da su Anafovi iveli povueno, u kui sa zasebnim dvoritem, dodatno je doprinela da porodica preivi rat i stradanja. U porodinoj kui iveli su Isak, otac, koji je umro neposredno pred rat, majka Flora i njihovi sinovi Marko, Solomon i Hajim. Zajedno s njima u kui ivela je i Markova supruga Slavka Gavrilovi. Marko je iveo u Beogradu jo od 1928, kada je upisao studije medicine na Beogradskom univerzitetu. Kua Anafovih postala je jo pre rata sigurno utoite za komuniste progonjene od strane politike policije, zahvaljujui tome to je Solomon Anaf, student Pravnog fakulteta, bio organizovani komunista, kao i injenici da su Anafovi bili u mogunosti da sauvaju privatnost u novom okruenju. Solomonov brat Marko, lekar, bio je aktivni simpatizer KPJ. Njihov mlai brat, Hajim, postao je nemaki zarobljenik u Aprilskom ratu. Preiveo je rat u zarobljenikim logorima u Nemakoj. Marko Anaf je takoe bio uesnik kratkotrajnog Aprilskog rata, ali je uspeo da izbegne zarobljavanje i da se nakon kraeg boravka u Crnoj Gori vrati u Beograd, uspeno izbegavajui susret sa predstavnicima okupacione sile. Nakon povratka u Beograd, Marko je odluio da napravi tajno sklonite u porodinoj kui. Tome je pogodovala okolnost da je kua imala mansardu, tako da je postojala mogunost izrade sklonita u prostoru izmeu spoljnih zidova mansarde i krova. Marko je najpre doao na ideju da naini skrovite za namirnice koje je dobavio uoi rata, predoseajui mogunost nestaice i vrlo izvesne okupacije. Takoe, Marko je prethodno uspeo da nagovori Blagoja Nekovia da partijska organizacija izdvoji sredstva za namirnice koje bi bile smetene u kui Anafovih, bez opasnosti da policija dozna za to skladite. Krajem aprila odluih da sve ranije kupljene namirnice za kuu, kao i partijske, sklonim na neko skrovito mesto. Izabrao sam upljinu na mansardi pored sobe na levom delu stana, kad se gleda

116

prema ulici. Da bih uao u upljinu, iskoristio sam niu za pe, koja je bila u sklopu sobe, a predstavljala zapravo deo mansardske upljine. Otvorio sam deo zida, tako da sam relativno lako mogao ui u upljinu dugu oko tri metra. U nju sam uvukao dakove i ostale pakete s namirnicama. Da bi sebi olakao posao, napravio sam drveni okvir za otvor i odgovarajui poklopac. Posle upotrebe stavljao sam preko poklopca malter i bojio bojom zida. Kasnije, kada je odneta sva hrana koja je pripadala Partiji, na deo hrane sam premestio u glavno, novo sklonite. Tada sam zazidao ne samo poklopac ve i niu, jer je mogla da podstakne pretraivae, prilikom pretresa kue ili provale, na pomisao o postojanju upljina kao mogueg sklonita. Sada su zidovi bili ravni, a pe je postavljena ispred zazidane nie. Upravo e ova poslednja okolnost omoguiti da novo sklonite ostane neotkriveno u vreme kada je policija intenzivno pretresala kuu. Okolnost da je Marko Anaf bio rezervni oficir Vojske Kraljevine Jugoslavije, kao i injenica da je odbio da se registruje kao pripadnik jevrejske zajednice, iako je odbijanje registracije podrazumevalo represalije, uslovili su da je bio prinuen da skoro sve vreme okupacije provede u kui, vrlo retko izlazei napolje, ne pojavljujui se ak ni u dvoritu, jer niko nije smeo znati da se Marko nalazi u kui. Solomon je prestao da boravi u kui nakon otpoinjanja masovnog hapenja komunista, posle 22. juna 1941. Kui bi navraao vrlo retko, uglavnom boravei kod prijatelja. Uskoro, poetkom jula, Solomon je postao borac Kosmajskog partizanskog odreda. Svaka nesmotrenost, pa i sluajnost, znaila je smrt. Da je tako, moglo se proitati na svakom zidu i plotu. Majka i Slavka ubeivale su me da su se svi Jevreji prijavili, stavili utu traku i mirno rade. Lekari ak rade u bolnici. esnaesti je juni, a ja sam sm pod smrtnom presudom, bez isprava, bez sklonita. Svako me moe prokazati i kraj. Samo treba da stavim utu traku i reio sam sve! Rekao sam im: ako se prijavim i osetim opasnost, a umeu je osetiti na vreme, izmau im, a vi ete platiti ceh. Ne, to ne dolazi u obzir. Marko je pretpostavljao da postoje i druge upljine izmeu spoljnih zidova mansarde i krova. Odluio je da potrai skrovito mesto koje bi mu posluilo kao ulaz u jednu takvu upljinu. Popeo se na tavan, koji je bio vrlo nizak, i puzei dospeo do najudaljenijeg dela tavana, gde je pronaao ulaz u jednu od upljina, u kojoj e potom nainiti novo sklonite, to e njemu i njegovoj majci, Jevrejima koji su odluili da se sakriju u vlastitom domu, spasiti ivote.

117

Usled sve eih racija na ulicama, nonih upada Specijalne policije i Gestapoa u zgrade i stanove, policijskih blokada celih kvartova, uvoenja spiskova stanara u stambenim zgradama, kua Anafovih je postala pribeite brojnih komunista koji su iveli u ilegalnosti. Svi oni su boravili na mansardi, dok su u parteru stanovale Markova supruga Slavka, njena sestra Nada Gavrilovi i njihova roaka Milana Pali, kao legalne stanarke. Slavkina dunost je bila da pri upadu policije u kuu razmesti postelje, skloni tavanske merdevine, dok su se Marko, njegova majka i ilegalni stanari koji bi se zatekli u kui u isto vreme penjali na tavan i potom, neprimetno, sputali u sklonite. Ulaenje i sputanje u upljinu sklonita moralo se izvesti u potpunom mraku i bez ikakvog uma. Svako osvetljavanje prostora, kao i najslabiji dodir crepova leima, prilikom puzanja po tavanu, osetilo bi se s ulice, koja nije bila udaljena vie od osam do deset metara, a time bi se upozorilo na mesto koje treba pretraiti. Preko noi je uglavnom bila gluva tiina. Osim toga, sve se moralo brzo izvesti, jer su Gestapo i Specijalna policija upadali najveom moguom brzinom u stanove i svako odugovlaenje da im se otvori izazvalo bi opasnu sumnju. Jedna vest, proitana u kvislinkoj tampi, izazvala je ogromnu uznemirenost u kui. Kao i svakog dana i tog jutra, 10. oktobra 1941, itajui i prelistavajui Novo vreme, pade mi u oi lanak ispisan masnim slovima: Srpski naoruani odred unitio komunistiku bandu kod Sopota, a u podnaslovu: Ubijeno dvadeset komunista, a etrdeset uhvaeno. Marko tada jo nije znao da je meu stradalim partizanima bio i njegov brat Solomon. Meutim, ve 12. oktobra u Novom vremenu objavljen je tekst u kome se apostrofira upravo pogibija Solomona Anafa, u cilju navodnog dokazivanja antisemitske teze o tobonjoj zaveri boljevizma i svetskog jevrejstva. Jue smo proitali izvetaj o unitenju jedne komunistike bande kod Sopota. U toj borbi u kojoj je ubijeno ili uhvaeno 66 crvenih bandita, junaki je pao na elu svog srpskog naoruanog odreda peadijski potpukovnik Velimir Jovanovi. S druge strane, na elu komunistike bande ubijen je kao voa Isak Solomon Anaf, advokat iz Poarevca. (...) Jevrejin Isak Solomon Anaf protiv srpskog potpukovnika Velimira Jovanovia. Meunarodni olo protiv srpskog domaina, nacionaliste i junaka. Kominterna protiv Srbije. Uskoro je Marko proirio sklonite, tako to je pronaao jo jednu upljinu izmeu krova i spoljanjeg zida mansarde. Novootkriveno sklonite bilo je dugo oko pet metara. irina je iznosila, u osnovi

118

oko sedamdeset santimetara. Zid prema sobi bio je od cigala, to je kasnije igralo presudnu ulogu za na spas. U novootvoreno sklonite premetam svu rezervnu hranu. (...) Da bi se omoguila bolja komunikacija izmeu partera i mansarde putem elektrinog zvona, uveo sam novu liniju, te se sada iz predsoblja u parteru moglo zvoniti na mansardu. Taster je bio sakriven u jednoj od fioka ormana. Fioka je bila napunjena pasuljem. U sluaju da se otvori ne bi se moglo ni naslutiti da se u njoj nalazi taster. Kada je bilo potrebno, Slavka bi otvorila fioku i zazvonila, dajui nam odgovarajui znak: da treba da se umirimo, ako je sluajno neko od poznanika ili prijatelja (koji nisu znali da se krijem u kui) doao u posetu, ili da se sklonimo, ako se radilo o nekom sumnjivom licu. Ako smo bili u sklonitu, te nismo mogli uti zvono, Slavka bi odreenim brojem udaraca, u odgovarajui zid, davala potreban znak, to se veoma dobro ulo. Kada bi posetioci otili, davala bi znak da smo bezbedni. Kada je zapoelo odvoenje jevrejskih ena i dece u logor na Sajmitu, 14. decembra 1941, to se kao vest ubrzo pronelo Beogradom, Marko je odluio da njegova majka Flora takoe pree u ilegalnost. Poto je Flora bila evidentirana kao Jevrejka, Slavka je zamolila Markovog kolegu dr Berovia sa Prve interne klinike da pod lanim imenom smesti njegovu majku u bolnicu. Berovi se bez rei sloio i ona je primljena. Meutim, posle sedam-osam dana, Berovi je pozvao Slavku i posavetovao da je treba to pre odvesti, da ne doe do nesree: Ona pria svata: o kui u kojoj su se krili mnogi komunisti, da je njen sin poginuo na Kosmaju.... andari su u meuvremenu dolazili da je trae, i da pokupe njene stvari. Slavka im je rekla da je ona otila pre mesec dana u Maarsku, da su joj stvari na mansardi, pa neka ih uzmu. Kako stvari nisu vredele, otili su ne uzevi nita. U toku leta nije dolo nijednom do nonog pregleda stana, odnosno provere stanara. Tek krajem jeseni, jedne noi, doli su agenti i andarmi, pregledali sve prostorije i proverili legalnost prisutnih stanara i ubrzo otili. Naravno, ja sam se bio sklonio. Ali, kada je majka prela u ilegalnost, stvar se umnogome komplikovala. Trebalo je majci nabaviti pravu legitimaciju s njenom slikom, kojom bi se mogla u kritinim trenucima bez opasnosti koristiti. Poto smo doveli majku kui, reili smo da bude prijavljena kao stanarka na mansardi pod imenom Jelene Gavrilovi. Prijavljivanje je bilo nuno, jer se bez njega nije moglo, po eventualnoj potrebi, prei u neki drugi stan. Na taj nain, ona

119

je pod novim imenom, u samoj kui legalizovana kao stanarka, ali kao linost za susede i ostale ona nije postojala. Krajem decembra 1942. agenti Specijalne policije i Gestapoa prvi put su pretresli kuu. Pretres kue bio je detaljan, ukljuujui i tavan, ali agenti nisu uspeli da pronau nita sumnjivo, pogotovo ne ulaz u sklonite, u kojem su se nalazili Marko, njegova majka i Slavka Parenta. Nakon toga, sve do leta 1943, stanari kue u Ulici Internacionalnih brigada 73 bili su mirni. Tridesetog jula 1943, u pono, trgnuo me je iz sna dug, prodoran zvuk zvona. uvi zvono, skoih sa kaua, spakovah posteljinu, probudih majku, brzo donesoh lestvice i rekoh joj da se popne na tavan i saeka me. Zatim se vratih u njenu sobu, uredih i njene posteljne stvari, sklonih lestvice u predsoblje, jednim skokom dohvatih se ivice tavanskog otvora, digoh se gore odupirui se nogama o zid, zatvorih poklopcem otvor tavana i povedoh paljivo majku prema otvoru sklonita. Sve se to svrilo u punom mraku najvie za dva minuta. Nedugo potom, nepoznati ljudi, za koje je Marko osnovano pretpostavljao da su agenti Specijalne policije, popeli su se na mansardu, a zatim i na tavan, i poeli da pretrauju prostorije. Otvarali su poklopac tavana, osvetljavali, odlazili, ponovo se vraali. Uskoro poee dopirati do nas tupi udari s druge strane mansarde; rueni su neki zidovi. Ovo me je dotuklo i nestajala je svaka nada za mogui spas. U stanu su bile same Slavka i Nada. Kada je otvorila ulazna vrata, u dvoritu je bilo desetak agenata, a pred kapijom jo toliko. Naoruani su bili i mitraljetama. Njih nekoliko je ulo u trpezariju. Jedan od njih, u kome je prepoznala Bearevia, rekao je: Gospoo, u kui postoji sklonite, mi to tano znamo. Kazao nam je dr Lalevi, koga vi dobro poznajete. Pokaite nam gde je sklonite. Slavka je bila zaprepaena, skoro demoralisana sigurnim i jasnim podacima koje je Bearevi bez uvijanja izneo. Meutim, Slavka je u nainu na koje je Bearevievo pitanje formulisano naslutila da oni, zapravo, ne znaju gde se sklonite tano nalazi, jer da znaju ne bi imali potrebu da postavljaju jedno takvo pitanje. Slavka je ostala uporna u tvrenju da u kui nema nikakvog sklonita, zbog ega je sprovedena u zatvor Specijalne policije na Obilievom vencu, gde je bila izloena batinanju. Slavka je shvatila da postoji samo jedan nain da zavara policiju i da tako bude poteena daljeg muenja. Nakon to je shvatila da e je policijski batinai prebijati ako nastavi da porie saznanje o sklonitu, odluila je da zavara policiju tako to im je saoptila da sklonite, ipak, postoji i da e im

120

ona kazati gde se nalazi, pri emu je imala na umu niu u koju je Marko ranije sklanjao namirnice i koju je kasnije zazidao. Slavka je privremeno uspela da zavara agente, iako su oni bili razoarani saznanjem da nisu otkrili podzemni bunker sa tamparijom, u kojoj se krije partijsko rukovodstvo, kako su zamiljali sklonite u kui Anafovih. Za sve to vreme, Marko i Flora su se nalazili u sklonitu, oslukujui glasove i zvukove, strahujui da budu otkriveni. Skoro goli, na kolenima u poluleeem poloaju, sluali smo buku glasova u dvoritu, tupkanje brojnih nogu u penjanju i silaenju po drvenim stepenicama. Snani i tupi udari, usled ruenja zidova, odjekivali su kuom. To bi se za kratko vreme utialo, da bi se opet na drugom kraju uli novi udari i ljudi koji su neto govorili, dovikivali se. U rano jutro tog prvog dana, sve se nekako utialo, mada sam oseao da u kui ima nekog. Da li su u kui Slavka i Nada nisam znao, ali u svakom sluaju opasnost nije bila prola, inae bi se Slavka javila. Uskoro je poelo sve iz poetka. Boravak agenata Specijalne policije i njihova pretraga za sklonitem (poto nisu poverovali do kraja Slavkinim tvrdnjama) trajao je petnaest dana. Svih tih petnaest dana inilo mi se kao intenzivan, gust, kontinuiran komar (a za moju majku verovatno jo vei) u kome su se smrtonosna uzbuenja smenjivala s krajnjom iscrpljenou, s podsvesnom ivotinjskom opreznou, psihikom otupelou. Sklonite nije bilo pripremljeno za blokadu, jo manje za odbranu. Nije bilo ni odee, ni posteljine, niti namirnica koje bi se mogle direktno koristiti, a to je najvanije, ni vode. U sklonitu, odmah ispod crepova, vladala je nesnosna vruina, to je pojaavalo e. esma je bila na mansardi. Da bi se dolo do nje, od trenutka kada bih sa izvesnom verovatnoom procenio da nikoga nema na mansardi, dok bih dospeo do nje, moralo bi proi bar dva minuta. Za to vreme agenti bi se mogli popeti i ja bih ih tamo zatekao. Ne samo to sam silazei, mogao da zateknem agente na mansardi, ve ako bi naili, ne bih ni u kom sluaju mogao da se povuem s mansarde, a da me ne primete, izgledalo mi je da je izlazak na vodu bio ravan samoubistvu. Marko se isprva nadao da e agenti napustiti kuu istog ili narednog dana, jer bilo je oigledno da nemaju predstavu gde je sklonite, ali kako se u kui buka nije smirivala ni narednih dana, a e je postajala sve nesnosnija, Marko je odluio da rizikuje. Ne seam se da li je to bilo drugog ili treeg dana. Reih se da izaem na mansardu po svaku cenu i da donesem vodu. Pre nego to sam poao, oslunuo sam da li su agenti na mansardi. uo sam

121

ih. Saekah da siu to sam zakljuio po odgovarajuem batu koraka. Tada zgrabih bocu od litre, koju sam naao u sklonitu, uoh u cevastu upljinu arkade, popeh se u visinu tavana, spustih dasku poklopca, izaoh na tavan, dospeh do otvora i podigoh tavanski poklopac. Stavih bocu meu zube, pa se uhvatih za ivicu okvirne daske tavanskog otvora i spustih paljivo na pod sobe. Kada sam napunio bocu, pooh istim putem natrag. Sada sam morao s punom bocom u zubima skoiti na visinu od dva metra i dvadeset, uhvatiti se za ivicu otvora i uspuzati na tavan. Agenti Specijalne policije koji su boravili u kui petnaest dana, svakodnevno su pretraivali kuu, buili zidove, ruili pregrade. Jednog dana, verovatno etvrtog ili petog od dolaska, dvojica od njih popela su se na tavan. To je bila prva poseta posle prve noi koja nas je direktno ugroavala. Poeo je pretres samog tavana, u ijem je produetku bio kamuflirani daani poklopac koji je zatvarao ulaz u sklonite. Tavan je imao najvie 40m. U tako malom prostoru dvojica pretraivaa bi mogla lako da dou do kamufliranog zida i da otkriju da nije od cigala, ve od dasaka. Na pojedinim mestima postojale su uske pukotine kroz koje sam mogao da nazrem agente. U stvari, oni su bili na nekoliko metara, a povremeno su se pribliavali na manje od jednog metra od nas, tako da sam uo i motrio sve to su govorili i radili. Oni su sistematski dizali daske tavanskog poda traei skriveni ilegalni materijal. Na tavanu su se zadrali skoro tri sata. Svakog asa se moglo oekivati da otkriju kamuflirani zid; svakog asa su mogli, dolazei do ivice tavana, da odozgo, sluajnim dizanjem samo jednog crepa ili ivine daske poda, otkriju prostor u kome smo se mi nalazili. Agenti su se povukli iz kue posle petnaest dana. Milana je ubrzo nakon toga putena iz zatvora Specijalne policije, a nekoliko meseci kasnije, 20. januara 1944, putena je i Slavka. Marko i Flora su izali iz sklonita da bi preko dana boravili na mansardi, ali su nastavili da spavaju u sklonitu, sve do osloboenja grada. Na kui je posle rata postavljena spomen ploa, koja je uklonjena 1990-ih, kada je na mestu stare kue podignuto novo zdanje, koje dimenzijama i oblikom podraava staru kuu. Tekst na spomen ploi je glasio: U ovoj kui drane su sednice Pokrajinskog komiteta Komunistike partije Jugoslavije za Srbiju pre rata i u toku rata. Marko Anaf je krajem 1940-ih hapen kao navodni pristalica Rezolucije Informbiroa i boravio je u logoru na Golom otoku. Tokom posleratnih decenija radio je kao profesor na Medicinskom fakul-

122

tetu Univerziteta u Beogradu. Umro je 2010. u Beogradu, nedugo nakon to je napunio 100 godina.
M.R.
Literatura: Marko Anaf, Tajna mansarde na Neimaru, Beograd, 1984; Jaa Almuli, ivi i mrtvi. Razgovori sa Jevrejima, Beograd, 2002, str. 93113.

123

5. Eksplozija u ilegalnom stanu Lazara Simia i ele Baruh

Hadi Milentijeva 68
Poetkom avgusta 1941. u stanu inenjera Ivana Periia u Hadi Milentijevoj 68, na Neimaru, dolo je do eksplozije u kojoj su povreeni korisnici Periievog stana, lanovi ilegalne KPJ, inenjer Lazar Simi i njegova supruga Raela-ela Baruh, prilikom izrade eksploziva za diverzije. ela je bila je jedno od estoro dece porodice Elijaha i Buline Baruha, koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji revolucionarnog radnikog pokreta u Beogradu. Godine 1936. bila je prinuena da zbog siromatva napusti studije hemije i zaposli se u tekstilnoj fabrici Elka. Naredne godine uestvovala je u organizaciji trajka u toj fabrici na Dorolu, u Ulici cara Duana 12, zbog ega je uhapena. Provela je osam meseci u zatvoru, ali je na sudu osloboena odgovornosti kao maloletno lice. Po izlasku iz zatvora udala se za inenjera Lazara Simia, takoe pripadnika KPJ, koji je imao slina iskustva kao aktivista revolucionarnog pokreta na Beogradskom univerzitetu. Lazar je kao inenjer bio zaposlen u firmi el. Poetkom okupacije postao je saradnik organizacije kojom je rukovodio Mate Vidakovi.

Povezane prie:

Slikar i revolucionar
Bora Baruh (19111942) jedan je od znaajnih predstavnika socijalnog realizma u jugoslovenskoj umetnosti izmeu dva Svetska rata. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, meutim, uskoro je napustio pravniki poziv i potpuno se posvetio slikarstvu. Slikarskim usavravanjem je presudno doprineo njegov boravak u Parizu (19351938), gde je bio angaovan u delatnosti KPJ u emigraciji, iji je sedite se nalazilo u ovom gradu. Studije slikarstva bile su samo paravan za Borinu partijsku delatnost koja
Bora Baruh, autoportret

124

br. 41

Eksplozija u Hadi Milentijevoj 68 bila je izazvana neispravnom recepturom za proizvodnju eksploziva. Lazar i ela bili su teko ranjeni. Eksplozija je teko otetila kuu u kojoj su boravili. Nedugo nakon eksplozije ranjeni Lazar i ela uhapeni su od strane nemakih vojnika i potom sprovedeni u pritvoreniko odeljenje Opte dravne bolnice. Prema seanju savremenika Laza je imao teke povrede i ogluveo je od snane eksplozije, dok je ela oslepela i, s obzirom da je po itavom telu imala velike opekotine, svi u bolnici su sumnjali da e ostati iva. Rane su zarastale,

Rahela-ela Baruh i an-Klod Baruh (sin Raelinog brata Bore Baruha). Fotografija je nastala krajem 1930-tih

br. 42

e naroito doi do izraaja nakon otpoinjanja panskog graanskog rata, kada je Bora dobio angaman na slanju dobrovoljaca u paniju. Ipak, njegova politika aktivnost nije ostala neotkrivena i on je krajem 1938, zajedno sa suprugom Elvirom i sinom anom-Klodom, proteran u Jugoslaviju. U Beogradu se Bora u potpunosti posvetio slikarstvu. Imao je samostalne izlobe u Beogradu (1938) i Zagrebu (1939) i uestvovao je na kolektivnim godinjim izlobenim smotrama. Za nepunu deceniju ostvario je znaajan opus od oko 400 slika i crtea. Kao i braa Isa i Joa, ukljuio se u ilegalni politiki rad, zbog ega su braa vie puta hapena. Na osnovu odluke Uprave grada Beograda,

Bora i Joa su 18. januara 1940. zajedno sa 26 komunista iz Beograda, deportovani u logor za komuniste u Bilei, u kojem su privremeno bili izolovani i komunisti iz drugih delova Jugoslavije. U aprilskim danima 1941, kada je Beograd bio izloen bombardovanju od strane nemake vojne avijacije, lanovi porodice bili su prinueni, poput mnogih stanovnika Beograda, da potrae utoite u seoskim naseljima, juno od grada. Borina supruga Elvira ostavila je svedoenje kako je izgledao njihov prvi susret nakon jednomesene razdvojenosti, nakon to su se ona i njen sin vratili u Beograd. Zatekla sam ga obeleenog. Ve je morao da nosi utu traku. Bili su to tuni dani.

125

ali lekari su morali Lazi da amputiraju prste jer je pretila opasnost od dobijanja gangrene. On je sve to gledao bez anestezije. Veoma brzo sluh mu se vratio, dok ela i dalje nita nije videla. Specijalna policija je preduzela sve kako bi izolovala Lazara i elu i onemoguila eventualnu akciju spasavanja. Poetkom oktobra prebaeni su u logor na Banjici. Prema seanjima savremenica iz enske sobe smrti u logoru, straari su elu izneli na rukama jer je bila nepokretna zbog

tekih opekotina. Stavili su je da sedne uza zid, i poduprli, jer nije mogla ni da sedi i tako su je streljali. Lazar i ela streljani su istog dana, 4. oktobra 1941.
M.R.
Literatura: Mirjana Beli-Korokin, Radivoje Davidovi, Povest o brai Baruh, Beograd, 1988, str. 108113; Sonja Baruh, Majci sam krila istinu o pogibiji dece, Mi smo preiveli: Jevreji o Holokaustu, II, (ur. Aleksandar Gaon), Beograd, 2003, str. 305306; , (. .), , 1975, . 136, 161.

Bora je po ceo dan radio na raiavanju ruevina i otkopavanju leeva, zajedno sa ostalim beogradskim Jevrejima. Bilo je strano oprati taj zadah koji se irio od svega toga. Oskudevali smo u svemu, ak i u toploj vodi. Pa, ipak, kad bi se malo odmorio, Bora je sedao za tafelaj. Bora je bio prinuen da zajedno sa drugim beogradskim Jevrejima uestvuje u raiavanju ruevina u Smederevu. Meutim, odluio je da pobegne s tog prinudnog rada, jer su Jevreji koji su obavljali takve poslove bili nadzirani od strane naoruane nemake strae i bilo im je zabranjeno slobodno kretanje. Uskoro se vratio u Beograd, gde je pronaao utoite kod prijatelja, koji su ga skrivali, iako je pruanje utoita Jevrejima i komunistima

bilo strogo kanjivo. Uskoro je, poetkom avgusta 1941, preao na Kosmaj i uestvovao u formiranju Kosmajskog NOP odreda. Nakon propasti Uike republike i povlaenja glavnine partizanskih snaga, Bora je ostao pri tabu Valjevskog NOP odreda, koji je dobio teak zadatak da se vrati na matini teren i ponovno povede gerilsku borbu, oslanjajui se na podrku lokalnog stanovnitva. Zarobljen je od strane takozvanih legalizovanih etnika, 18. marta 1942. Bora Baruh je sproveden u logor na Banjici, 2. jula 1942. Streljan je nakon dva dana, 4. jula 1942. Nakon osloboenja, Bulina Baruh je doznala za traginu sudbinu svoje petoro dece. Zemni ostaci Ise i Joe sahranjeni su u Beogradu, 3. juna 1946, na Novom groblju. Grobovi

126

6. Sedite i tamparija Pokrajinskog komiteta KPJ

umatovaka 130
Nakon okupacije, prvo ilegalno sedite Pokrajinskog komiteta (PK) KPJ za Srbiju bilo je smeteno u kui Lepe Krul-Stradal u umatovakoj 130, ispod Crvenog krsta. Sedite PK KPJ, nakon avgusta 1941, premeteno je u dom Ljubice uek, u Bulevaru osloboenja 187 (tada umadijska ulica ili Avalski drum), ali su u kui Lepe Krul-Stradal i dalje povremeno boravili Spasenija-Cana Babovi, Ljubinka Milosavljevi i Blagoje Nekovi. Sestra Lepe Krul-Stradal, Olga Krul, deportovana je u logor Banjica 11. aprila 1942, nakon to su agenti Specijalne policije zakljuili da je istraga nad njom uzaludna, jer uporno je odbijala da prizna bilo kakvu povezanost sa ilegalnom organizacijom KPJ. Streljana je 14. maja 1943. tamparija PK KPJ za Srbiju bila je poetkom juna 1941. smetena u kui Ljubice i Cirila ueka, u tadanjoj umadijskoj ulici 187. Na spratu su stanovali vlasnici kue, a u parteru je bila smetena tamparija. Ispod stepenita napravljeno je sklonite za tamparsku mainu, koja je aprila 1941. bila zakopana u dvoritu kue u umatovakoj 130. Navodni zakupac stana bio je dr Radomir Geri, a Brana Perovi je fiktivno bila njegova supruga. Pored njih dvoje,
ele, Bore i Bele, banjikih logoraa, ostali su nepoznati, jer je nemaki okupator poetkom 1944. sproveo iskopavanje i spaljivanje zemnih ostataka sa stratita u Jajincima. Ulica princa Evgenija od 1946. nosi naziv Ulica brae Baruh. Na taj nain odata je poast stradanju jedne revolucionarne beogradske porodice, iako je u nazivu ulice izostavljena asocijacija na sestre Baruh.
M.R. Literatura: Mirjana Beli-Korokin, Radivoje Davidovi, Povest o brai Baruh, Beograd, 1988; Sonja Baruh, Majci sam krila istinu o pogibiji dece, Mi smo preiveli: Jevreji o Holokaustu, II, (pr. Aleksandar Gaon), Beograd, 2003, str. 301316., Mirjana Beli-Korokin, Radivoje Davidovi, Bora Baruh, 1911-1942, Beograd, 1998.

127

za rad u tampariji odreen je Vladeta Popovi-Pinecki, student medicine i panski borac, koji je tu iveo ilegalno. U toj tampariji tampani su prvi brojevi glasila KPJ, Proleter, nakon okupcije zemlje. Meutim, ve 23. juna 1941, Specijalna policija, na elu sa orem Kosmajcem, upala je u kuu na Avalskom drumu, na osnovu anonimne dojave da je vlasnik kue Ciril uek organizovani komunista. Brana Perovi je uspela da na brzinu sakrije tamparski materijal, zahvaljujui tome to se Kosmajac okomio na Vladetu Popovia, koga je prepoznao kao predratnog hapenika. Pretres je obavljen povrno, tako da tamparija nije bila otkrivena. Pored Popovia, agenti su uhapsili i dr Radomira Geria i vlasnika kue, Cirila ueka. U kui su ostale Brana Perovi i Ljubica uek i njih dve su nastavile rad. Dok je Brana tampala, Ljubica je uvala strau. To je trajalo do poetka septembra 1941, kada je tamparija prestala sa radom, a stan postao sedite PK KPJ za Srbiju. Ciril uek je streljan kao banjiki zatoenik 29. avgusta 1941. Vladeta Popovi (roen 1911. u Svrljigu) streljan je 18. jula 1941. Dr Radomir Geri, izbegao je streljanje, kada je sa jo pedeset zatoenika banjikog logora bio odveden u Skelu pokraj Obrenovca, 15. avgusta 1941, zahvaljujui injenici da je izdvojen sa jo estoricom zatoenika koji su iz Skele vraeni u logor na zahtev Specijalne policije, jer nad njima jo nije bila zavrena istraga (manjak talaca Nemci su nadomestili streljanjem lokalnih seljana). Od sedmorice vraenih zatoenika samo je dr Geri preiveo rat. Njegove uspomene na streljanje u Skeli i na Banjiki logor predstavljaju dragoceno svedoanstvo o faistikim zloinima u okupiranoj Srbiji. Kua u umadijskoj 187 postala je sedite PK KPJ za Srbiju, gde je najee boravio Blagoje Nekovi, organizacioni sekretar PK KPJ za Srbiju, do odlaska na slobodnu teritoriju 1943. Nekovi je 1942. naao nove zakupce stana u umadijskoj 187: Miroslava Pavlovia, umarskog inenjera, sa suprugom Ljubicom, njenim sestrama Danicom i Nevenkom, i Vladimirom Lonarom, takoe inenjerom. Svi oni bili su pripadnici NOP-a. Svi su uhapeni 9. oktobra 1943, jer je Specijalna policija od prethodno uhapenog Vasilija Buhe doznala za adresu kue na Avalskom drumu. Svi oni su, ukljuujui i Ljubicu uek, streljani 1944. Ljubica uek je streljana kao banjika zatoenica 7. septembra 1944, na Jevrejskom groblju, od strane kvislinke andarmerije.
M.R.
Literatura: , (. .), , 1975, . 142; , 1941. , , VIII, , 1961, . 161167; 19411945, III, , 1984, . I/156, 172; , 1941, , 1998, . 289; , : , , 2011, . 49; : - - , (. ), , 1964, . 60; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 19411944, (pr. E, Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. I/372.

128

Spomen ploe

U julu 1948, Mesni komitet Komunistike partije Srbije za Beograd postavio je spomen ploe na zgrade u ulicama Internacionalnih brigada broj 73, umatovakoj broj 130 i Bulevaru osloboenja broj 187, koje govore da je u tim kuama boravio Pokrajinski komitet Komunistike partije Jugoslavije za Srbiju. Na spomen ploi u umatovakoj se pominje i da je u kui radio narodni heroj Aleksandar Rankovi, a na spomen ploi u Bulevaru osloboenja da se u kui nalazila i tamparija Pokrajinskog komiteta. Sveanom otkrivanju ploe u Bulevaru osloboenja prisustvovali su Petar Stamboli, Svetozar Vukmanovi Tempo i predstavnici politikih i drutvenih organizacija iz tog dela grada.
N.L.
Literatura: : - - , (. . ), , 1964, str. 54, 60, 93; Dokumentacija RZZZSK, spomen obeleja Vodovca, spomen obeleja Vraara.

129

7. Atentati na agente Specijalne policije

Branievska 9
Aktiv skojevaca sa podruja Cvetkove pijace, 13. avgusta 1941. izvrio je prvi pokuaj ubistva agenta Specijalne policije, ivojina Jovanovia, koji je uestvovao u hapenjima skojevaca sa Zvezdare. U organizovanju atentata uestvovali su krojaki radnici Duan Rajkov i Milan Brankovi, stolarski radnik Vasilije Todorovi i uenik IX muke gimnazije Radovan osi. Meutim, prilikom izvrenja akcije, u ranim jutarnjim asovima, dok su pripadnici borbene grupe ekali da agent Jovanovi izae na ulicu iz svog stana u Ulici gospodara Vuia 220, iznenada se iz Dobriline ulice pojavila nekolicina andarma, koji su prili Rajkovu i potom ga uhapsili. Kada je to primetio, Radovan osi, koji je bio u obezbeenju akcije, signalizirao je ostalim uesnicima da se to pre udalje. Duan Rajkov je sproveden u zatvor Specijalne policije. Streljan je kao banjiki logora. Grupa mlaih metalskih radnika, pripadnika SKOJ-a, ranije okupljena oko Radomira Markovia Gembea, koji se ve nalazio u redovima boraca Posavskog NOP odreda, izvrila je ponovni pokuaj atentata na agenta Specijalne policije, ivojina Jovanovia, 29. avgusta 1941, ispred njegovog stana. Agent je bio ranjen u noge i trbuh, ali je preiveo. Jedan od retkih izvrilaca atentata u okupiranom Beogradu, koji je preiveo rat, Miroslav Mirkovi, svedoio je o iskustvu mladih ljudi koji su se neposredno pred izvrenje atentata po prvi put susretali sa orujem i borbenim iskustvom. Mirkoviu je najpre polovinom avgusta 1941. sugerisano da bude izvrilac atentata na Boidara Bearevia, efa IV antikomunistikog odeljenja Specijalne policije. Bearevi je putovao na posao slubenim automobilom od Autokomande ka Slaviji i dalje ka Obilievom vencu. Atentat je trebalo izvesti na raskru Bulevara osloboenja (tada: umadijska ulica) i Ulice Frana dEperea. Mirkovi je bio snabdeven motociklom, bombama i revolverom, a planirano je da u njegovoj blizini boravi nekolicina naoruanih omladinaca radi obezbeenja akcije. Meutim, planirana akcija je obustavljena, a Mirkovi se uskoro razboleo. Nakon izlaska iz bolnice prihvatio je da izvri atentat na agenta Specijalne policije, Miloa Pajevia, poznatog policijskog muitelja. Dogovoreno je da omladinci Petar

130

Gromiko i Dimitrije Dimitrijevi budu u Mirkovievom obezbeenju. Zamiljeno je da se atentat na agenta Pajevia izvri na raskru Branievske i Dragaevske (danas, Ulica patrijarha Varnave), to jest u Branievskoj 9. Ujutro ustadoh, zaudo prilino smiren. Poao sam na mesto izvrenja akcije. Dogovorio sam se s Dimom i s Perom da se tamo naemo u 7.50 asova. Rasporedili smo se i ekali. U 8 asova pojavio se agent, ali na nae veliko zaprepaenje, u drutvu dva andarma. Propustio sam ih da prou. Odmah sam se sastao sa drugovima. Konstatovali smo da je pod ovakvim uslovima uspeh nesiguran. To bi bilo samoubistvo. Reili smo da akciju ponovimo sutradan... No sam proveo u tekom komaru. Poao sam izjutra ponovo na sastanak na isto mesto kao i jue. Tu su ve bili drugovi. Izmenjali smo nekoliko rei, kratak dogovor. Danas akciju moramo izvriti bez obzira koliko ih bude. Danas smo ve spremniji, reeni smo na sve. Rasporedili smo se... Pogledah na onu stranu odakle agent treba da naie i odjednom uzdrhtah. Iao je prema meni. Bio je u drutvu sa jednim starijim ovekom, vrlo krupnim. Dadoh Peri znak rukom. Zaklonih se iza zida. ekao sam da prou kako ne bih ispao sumnjiv. im su samo za korak proli, krenuh za njima. Revolver mi je bio zadenut za pojas i otkoen. Priao sam agentu s lea i opalio u njega tri metka, jedan za drugim. Sva trojica uesnika ove akcije su preivela rat.
M.R.
Literatura: , : , , 1964, . 157; , , 1941-1944, , 1971, . 257-258, 265-267; 19411945, III, , 1984, . I/213; , , , , 1981, . 255; : 19411944, (. ), , 1964, . 7480.

131

8. Eksplozija u stanu Jelene Cvetkovi

Patrijarha Varnave 17

Ulica Filipa Kljajia, sada patrijarha Varnave, javni obilazak Stazom otpora na Vraaru, 2011. godine
br. 43

U tadanjoj Dragaevskoj 17 (19462002, Ulica Filipa Kljajia), na Vraaru, u stanu Jelene Cvetkovi, odjeknula je eksplozija koju je izazvao Mate Vidakovi, panski borac, koji se 1941. vratio u Jugoslaviju, nakon bolnikog oporavka u Sovjetskom Savezu, sa specijalnim zadatkom da radi u korist sovjetske obavetajne slube. Opravdano se pretpostavlja da je Vidakovi, kao strunjak i iskusni diverzant, bio zaduen za izradu eksplozivnih sredstava namenjenih diverzijama usmerenim protiv okupacione vojne sile. Pretpostavlja se da je Vidakovi neoprezno rukovao hemikalijama za izradu eksploziva, tako da mu je eksplozija teko otetila ake, dok je njegova saradnica Milica uvakovi zadobila povrede po licu i glavi. Nakon eksplozije, u stan u kojem je boravio, stigli su agenti Specijalne policije i uhapsili ranjenog Vidakovia, vlasnicu stana Jelenu Cvetkovi i njenu kerku Danicu Cvetkovi. Milica uvakovi je na vreme uspela da pobegne iz stana u Dragaevskoj ulici i da se skloni kod poznanika. Pripadnici Specijalne policije i Gestapoa nisu znali da se pod imenom Mitra Dobanovia, lica koga su uhapsili, krije Mate Vidakovi, obuarski radnik, dugogodinji aktivista revolucionarnog radnikog pokreta, interbrigadista, koji je poetkom tridesetih robijao tri godine kao komunista. Mesni komitet KPJ za Beograd dobio je zadatak da organizuje spasavanje Vidakovia iz pritvorenikog odeljenja Opte dravne bolnice (dananji Institut za plune bolesti u okviru Klinikog centra). Meutim, Vidakovi je nedugo potom vraen u zatvor Gestapoa, tako da su pripadnici udarne grupe zatekli praznu sobu kada su pokuali da organizuju njegovu otmicu. Mate Vidakovi (Mitar Dobanovi) streljan je 15. avgusta 1941, u Skeli pokraj Obrenovca, kao jedan od 42 streljana zatoenika beogradskih zatvora i logora

132

Banjica, zbog smrti etvorice nemakih vojnika, koji su u tom selu ubijeni prethodnog dana. Danica Cvetkovi je 28. avgusta 1941. odvedena iz logora Banjica od strane Nemaca, nakon ega joj se gubi svaki trag. Pretpostavlja se da je Danica prva streljana zatoenica tog logora. Jelena Cvetkovi je streljana 14. maja 1943, kao banjika zatoenica, nakon dvogodinjeg iekivanja smrti. Milica uvakovi je nakon eksplozije uspela da se skloni kod prijateljice Vere Tripkovi, da bi joj Vera ubrzo pronala sigurno utoite kod Dimitrija Kneeva u Timokoj 2 na Crvenom krstu, gde je boravila oko mesec dana, leei zadobijene rane. Milica je potom preruena napustila Beograd. Krajem septembra 1941. postala je borkinja Ozrenskog NOP odreda, a zatim je prela u Topliki odred. Poetkom 1942. uhapena je u Prokuplju i internirana u logor na Crvenom krstu u Niu. Poto ni Specijalna policija, niti logorske vlasti nisu otkrile njen pravi identitet, Milica se nadala da e biti putena iz logora, a i zato to je nosila bebu. Meutim, Milica je bila prinuena da se porodi u zatoenitvu (drugarice iz logorske sobe dale su njenom sinu ime elimir). Nedugo pre nego to e Milica biti streljana, logorske vlasti su odluile da njeno dete predaju Drutvu Crvenog krsta. Nije bilo teko pretpostaviti kakva sudbina eka Milicu. Nakon bekstva grupe zatoenika iz nikog logora, logorske vlasti su odluile da Jovanka Popovi (kako je glasilo lano Miliino ime) bude streljana za odmazdu. Miliin sin predat je njenom ocu, zemunskom proti izbeglom u Beograd. Milica je streljana 15. decembra 1942, na stratitu Bubanj pokraj Nia. Njen suprug, Konrad ilnik, istaknuti partizanski rukovodilac, ubijen je od strane etnika 4. marta 1944. Njihov sin elimir ilnik, poznati je filmski reditelj. Jedna ulica u beogradskom naselju Crveni krst je od 1970. do 1997. godine nosila je naziv Ulica Mate Vidakovia, po revolucionaru roenom 1907, u selu Prkovci pokraj Vinkovaca. Jedna ulica u zemunskom naselju Nova Galenika od 1967. nosi naziv Ulica Milice uvakovi, po ovoj revolucionarki, roenoj 1911, u Pakracu.
M.R.
Literatura: , (. .), , 1975, . 136, 720; , , , , 1981, . 174, 224 225; 19411945, III, , 1984, . I/158159; Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, III, Beograd, 1989, str. I/116, 120, 122; . , , , 1983, . 213217; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 19411944, (pr. E. Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. I/70; (. ), III, , 2004, . I/63, 490.

133

Drugi krug terora

Logori
Tokom etiri godine okupacije, u Srbiji je uspostavljen sloeni sistem logora. Prema istraivanjima istoriara Milana Koljanina, u njemu su centralne pozicije zauzimala dva logora u Beogradu (Prihvatni logor Banjica i najpre Jevrejski, a zatim Prihvatni logor Zemun), koji su funkcionisali sve vreme trajanja okupacije. Pored njih, na teritoriji Beograda su organizovani i privremeni logori: u leto 1941. godine logor Topovske upe, zatim logor Organizacije TOT, kao i pred sam kraj rata formirani logor u Miliia ciglani. Svi oni su imali izuzetno vano mesto i ulogu u mrei organizovanog nasilja u Srbiji koju su inili i Prihvatni logor Ni na Crvenom krstu, dva logora u apcu (Privremeni logor u Jarku i Prolazni logor na Senjaku) i logor u Velikom Bekereku (Petrovgradu, dananjem Zrenjaninu). Posebno vano mesto za nemaku ratnu industriju imali su takozvani radni logori u Boru, Kostolcu i Trepi, kao i logori na poljoprivrednim dobrima u Banatu. Zatoeni mukarci i ene sa teritorije Balkana, su iz logora u Srbiji brojnim transportima prebacivani u radne i koncentracione logore irom Treeg rajha sve do sredine 1944. godine. Nedieva tampa je sve vreme rata snano propagirala odlazak radne snage u Nemaku i sa oduevljenjem ispraala transporte radnika izvetavajui o njihovom veselom i uspenom ivotu u radnim logorima.
O.M.P.

134 134

3. Logor Topovske upe Tabanovaka 1 2. Hapenje kurirki Bukumirovi Mokroluka 7 4. Hapenje Roma u Marinkovoj bari Peke Pavlovia

1. Logor Banjica Pavla Juriia turma 33

Povezana mesta: arena uprija Pokuaj atentata na Svetozara Vujkovia Banjiki venac 12 Ilegalna tamparija Kolubarska 20 tajna radionica Mosorska 9 kua porodice Parezanovi
135

br. 44

Rodbina zatoenih logoraa ispred Banjikog logora. Fotografiju je kriom nainio poznati foto-reporter Rista Marjanovi (1885-1969)

br. 45

Vezena maramica iz Banjikog logora

136

1. Logor Banjica
Pavla Juriia turma 33
Jedno od centralnih mesta u sistemu represije na Balkanu tokom Drugog svetskog rata bio je Banjiki logor u tim danima zvanino nazivan Logor Dedinje. Tokom etiri ratne godine kroz njega je prolo preko 30.000 zatoenika. U logorskim knjigama su sauvani podaci o 23.637 logoraa i ubistvu 4.286 mukaraca, ena i dece. Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa je utvrdila da je do aprila 1944. ubijeno 8.756 banjikih logoraa. Kako logorska administracija nije precizno voena i mnogi zatoenici i zatoenice nikada nisu registrovani, taan broj ljudi koji su proli kroz Banjicu do danas nije utvren. Odmah po ulasku nemakih trupa, na teritoriji Beograda je organizovan strog sistem nadziranja graana. U skladu sa njim, ve tokom maja meseca 1941. godine izneti su prvi predlozi o nunosti izgradnje logora u kojem bi bili izolovani pojedinci i grupe ocenjeni kao politiki nepouzdani i opasni. Prvobitna ideja da se takav logor organizuje u zgradi zatvora na Adi Ciganliji je odbaena zbog loe bezbednosti tog podruja. Zgrada kasarne biveg 18. peadijskog puka na Vodovcu izabrana je kao najpogodnija za takvu namenu. Odluku o formiranju logora su doneli organi nemake uprave i Gestapoa, a realizovao ef srpske dravne bezbednosti

Povezane prie:

Leontina Kraus
Penzionerka Leontina Kraus, tokom 1942. napisala je nekoliko protestnih pisama (potpisanih njenim punim imenom i prezimenom) predsedniku kvislinke vlade, Milanu Nediu, u kojima izraava indignaciju prema postupcima kvislinkih vlasti i iskazuje nadanje u pobedu komunistikog pokreta. Uhapena je 20. decembra 1942. U obrazloenju naredbe za njeno hapenje, koje je potpisao ef Specijalne policije, Ilija

Paranos, stoji: Leontina Kraus je idejna i potpuno izgraena komunistkinja koja svoje komunistiko ubeenje javno izlae i sebe predstavlja kao beskompromisnog komunistikog privrenika. U komunizmu vidi jedini spas i sreniju budunost oveanstva i smatra da je komunizam kao ideja i praktina organizacija od najvee vrednosti za ljudstvo. Kao nepomirljivi komunista, Leontina je pod svojim punim potpisom upuivala predsedniku srpske vlade nekoliko pisama u kojima otvoreno zahteva demisiju srpske vlade i predaju vlasti komunistima, za koje tvrdi da su jedino sposobni i nauno

137

Dragomir Dragi Jovanovi, koji je postavljen i za Upravnika grada Beograda. Adaptacija logora je jo bila u toku, kada su 9. jula dovedene prve grupe uhapenika. Prema projektu inenjera Milana Janjuevia, ceo prostor je izolovan i obezbeen pet metara visokim zidom i straarskim kupolama. Bio je to drugi po redu logor otvoren u Srbiji. Prvi je smeten u panevaku fabriku svile, po kojoj je i dobio ime Svilara, odmah po napadu Nemake na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. Logor Dedinje je organizovan za prihvat zatoenika koji su, kao antifaisti, dovoeni sa teritorije cele Srbije i Balkana, za razliku od logora Topovske upe, koji je bio predvien za smetaj mukaraca Jevreja i Roma i koji je, samo nekoliko stotina metara dalje, poeo da radi mesec i po dana kasnije. U isto vreme, u Banjiki logor su zatvarani jevrejske ene i deca, koji su kasnije prebaeni u logor na Sajmitu. Logor Dedinje se prvih meseci nalazio pod upravom vojne komande za grad Beograd, da bi od februara 1942. preao pod nadlenost komandanta SS-a i policije generala Augusta fon Majsnera. Na mestu komandanta logora najdue se zadrao oficir Gestapoa Vili Fridrih (Willy Friedrich). U poslednjoj fazi postojanja logora (od jula 1944. godine) njime je komandovao porunik Beker (Becker), prethodno komandant Prihvatnog logora Zemun. Pomonik komandanta logora Banjica bio je po surovosti uveni folksdojer
odreeni za zavoenje svoga reima u svetu. Leontina je uhapena kao pretnja ivotnim interesima kvislinke tvorevine i velika opasnost za red i bezbednost u zemlji. Svrstana je u I kategoriju banjikih zatoenika, to je podrazumevalo iekivanje sigurne smrti, poto nema uopte izgleda da eli da se popravi i odrekne komunistikog shvatanja. Leontina Kraus nije bila organizovana komunistkinja, niti je bila pripadnica pokreta otpora. Pred Drugi svetski rat, nakon odlaska u penziju, upisala je studije na Beogradskom univerzitetu, gde je u dodiru sa pripadnicima revolucionarnog studentskog pokreta prihvatila komunistike ideje. Leontina Kraus (ro. 1881. u Bikupcu, pokraj Novog Marofa) streljana je 7. jula 1943. u Jajincima. U znak uspomene na ovu hrabru enu jedna ulica na Banjici ponela je 1994. naziv Ulica uiteljice Leontine Kraus.
M.R. Literatura: , (. .), , 1975, . 170173; , , 18722003, , 2003, . 226.

138

Svedoanstva iz duegupke: stradanje porodice Trajkovi

Vera Trajkovi

Svetolik Trajkovi

Milena Trajkovi

Miroslav Trajkovi

Sloboda Trajkovi

Sredinom januara 1941. Specijalna policija je dola u posed pisma koje je Ivo Lola Ribar, lan Vrhovnog taba Narodnooslobodilake vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, uputio svojoj devojci Slobodi Trajkovi. Potom je policija doznala da su Slobodin otac Svetolik Trajkovi i brat Miroslav, poznati beogradski apotekari i vlasnici apoteke Car Duan, koja se nalazila na Trgu Republike, pomagali partizanski pokret velikim koliinama lekova i sanitetskog materijala. Nakon toga Specijalna policija je u stanu porodice Trajkovi, u Bulevaru despota Stefana 1, uhapsila Svetolika Trajkovia (1881), njegovu suprugu Milenu (1892), njihovog sina Miroslava (1916) i kerke Slobodu (1918) i Veru (1920). Agenti Specijalne policije su pokuali da prisile Slobodu da napie pismo Loli Ribaru, koje bi ga navelo da doe u Beograd. Ona je to odluno odbila. Nakon isleivanja u zatvoru Specijalne policije, njih petoro su februara 1942. postali banjiki logorai. Svih petoro su ugueni u pokretnoj gasnoj komori, 9. maja 1942. Tog dana na isti nain je ubijeno 225 zatoenika Banjikog logora. Meu ubijenima bilo je 25 Jevrejki sa decom, dok je najvei broj ubijenih poticao iz redova zarobljenih partizana. Sauvano je jedinstveno svedoenje Filipa Marjanovia, studenta prava i borca Uikog NOP odreda, koji je bio svedok ovog zloina: Pozvali su nas, a Vujkovi je rekao da ne uzimamo odela, ve da iziemo u donjem veu. Poto duegupka nije mogla sve da nas primi, pola je prvo grupa od 100 ljudi, a ostali su ekali da
139 139

br. 46 - 50

Peter Kriger (Peter Krieger), a ef logorskog saniteta dr Jung (naveden u literaturi pod imenom Herbert i Erwin Jung). Sauvana su svedoenja o tome kako je upravo dr Jung ubijao iz pitolja zatvorenike, koji bi nesrenom igrom sudbine ostali ivi nakon streljanja. Uprava u logoru Banjica je podeljena tako to je jedna treina pripala srpskoj policiji i bila pod nadlenou Uprave grada Beograda i Ministarstva unutranjih poslova Nedieve vlade, dok je ostali deo kontrolisao Gestapo. Za efa logora postavljen je brutalni islednik Svetozar Vujkovi, nekadanji ef IV antikomunistikog odseka beogradske policije. Njegov pomonik bio je najpre agent ore Kosmajac, a zatim Prvoslav Odovi, Vidosav Jevti i Radomir arapi. Meu osobljem logora po zlu su ostali zapameni kljuari Milan Kobiljski Lala, Radovan Gudelj, Milan Trifunovi i Obrad Beli. Straa koja je obezbeivala logor je najpre bila meovita, da bi jedno vreme prela u nadlenost Nedieve Srpske dravne strae. Pred kraj rata nju je, meutim, u potpunosti obavljala nemaka policija. Uspostavljena dvojna uprava logora bila je samo privid, jer je sve kljune odluke izdavao i odobravao Gestapo. Istina, predstavnicima Specijalne policije je bilo dozvoljeno da po sopstvenoj inicijativi hapse i dovode zatoenike, ali ne i da sami odluuju o eventualnim otputanjima iz logora. Takav je bio sluaj sa grupom od 152

Pokuaj atentata na Svetozara Vujkovia

arena uprija
Udarna grupa skojevaca, petorica metalskih radnika iz fabrika Nestor i Mikron, organizovanih oko metalskog radnika Radomira Markovia Gembea pripremila je u ranim jutarnjim asovima 5. avgusta 1941. atentat na Svetozara Vujkovia, upravnika logora Banjica i predratnog efa IV (antikomunistikog) odeljenja Opte policije. Za izvrenje atentata odreena je lokacija arene uprije, koja se nalazila iznad dananjeg stadiona Crvena zvezda, na uglu Bulevara osloboenja i Ulice

generala Pavla Juriia turma (od 19492004 Ulica Veljka Lukia Kurjaka; tada, Avalski drum). Izvrioci atentata pucali su na Vujkovia koji je motociklom dolazio iz grada na posao u logoru (bio je u prikolici motocikla). Kod arene uprije put skree, tako da je motociklista morao da uspori vonju. Omladinci su bacili bombu na vozilo, ali prerano. Jedan od omladinaca hteo je da puca iz revolvera, ali se metak zaglavio u cevi. Voza koji je prevozio Vujkovia je poginuo u napadu, dok je Vujkovi ranjen. Izvrioci atentata su pomislili da je i Vujkovi ubijen, nakon ega su se udaljili. Veina uesnika atentata je

140

se kamion vrati iz Jajinaca. Sa mnom u drutvu nalazili su se otac i sin iz apoteke Trajkovi. Stari Trajkovi imao je u reveru otrov, za koji Nemci nisu znali i ponudio je meni i svom sinu da uzmemo i ne dozvolimo da budemo mueni. Ja sam odmah pristao, ali me njegov sin odgovorio, rekavi da je bolje da umremo ovako. Posluao sam Miroslava, ali stari Trajkovi nije hteo i uzeo je otrov... Bio je mrtav ve na drugom kilometru. U duegupki smo bili jako zbijeni, jedan pored drugoga. Poeo je proces guenja. Negde tri minuta posle zatvaranja vrata su se ponovo otvorila. Ja sam prozvan i uo sam svoje ime kao iz daleka.
IAB, BL-627, Seanje Filipa Marjanovia

Marjanovi je osloboen intervencijom svoga brata, preko ure Tripkovia, efa Nedievog kabineta, uz veliki novani iznos. Ulica porodice Trajkovi na Banjici i Ulica Slobode Trajkovi u naselju Medakovi od 1986. uvaju uspomenu na ovu beogradsku porodicu stradalu u ratu.
M.R.
Literatura: , (. .), , 1975, . 167168, 172; , , , 19301941, (. ), , 1983, . 333336; Sima Begovi, Logor Banjica, III, Beograd, 1989, str. I/183; IvoLola Ribar, Ratna pisma, (pr. Jozo Petrievi), Zagreb, 1978, str. 122123; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora Beograd-Banjica, 19411944, (pr. E. Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. I/316-318, 331; (. ), III, , 2004, . II/622, 705; , , 18722003, , 2003, . 129.

Pismo Ive Lole Ribara Slobodi Trajkovi Najdraa, jedina moja! Piui ovo pismo ja se pouzdano nadam optimista sam kao i uvek! da te ono nikad nee stii ve da emo se nas dvoje videti i uvek ostati zajedno. Jer ovo pismo zato je i pisano. U mom ivotu postoje samo dve stvari: moja sluba naem svetom cilju, i moja ljubav prema tebi, najdraa moja. Nau sreu i ivot koji smo hteli nismo, kao ni milioni drugih, mogli ostvariti izolovano, ve samo preko nae borbe i nae pobede. I zato su te dve stvari u sutini, u meni samom, jedno. Znaj, duo, da si ti jednina koju sam voleo i koju volim. Sanjao sam i sanjam o naoj zajednikoj srei onakvoj ka-

141 141

intelektualaca koji su u novembru 1941. godine optueni i zatvoreni kao masoni. Meu njima su bili Aleksandar Beli, Aleksandar Deroko, Milo uri, Mihailo Ili, Petar Kolendi, Viktor Novak, Veljko Petrovi, Vasa ubrilovi, Jovan Erdeljanovi, Risto Stijovi, Aleksandar Leko, Nikola Vuli, Ivan aja, Tihomir orevi. Plaei se negativnih efekata zatvaranja tako velikog broja intelektualaca, nemake vlasti su dopustile njihovo putanje iz logora tokom naredna dva meseca. Srpska Specijalna policija, kojom su rukovodili Ilija Paranos i Boidar Bearevi, nije privela najvei broj zatoenika u logor Banjica, ali je procentualno najvei broj privedenih od strane Specijalne policije ubijen. Naime, smrtna presuda je izvrena nad treinom onih koje su uhapsili srpski agenti. Prema Banjikim knjigama logoraa, od 4.456 privedenih, ak 1.409 je ubijeno.

ubrzo uspela da ode u partizane (rat je preiveo samo Milan Posavac), dok je Mihailo Francezi uhapen poetkom 1942, da bi potom bio stradao kao banjiki logora, 9. maja 1942. Radomir Markovi Gembe poginuo je 29. novembra 1941, kao partizan Posavskog NOP odreda u bici na Kadinjai.
M.R. Literatura: , (. ), , 1967, .41; 19411945, III, , 1984, . I/210; , : , , 1964, . 133; , , 18722003, , 2003, . 82.

Hapenje Vukice Mitrovi

Vukica Mitrovi (roena 1912. na Svetom Stefanu), tekstilna radnica, bila je lanica KPJ od 1933. Prilikom masovnog hapenja aktivista MK

KPJ za Beograd (1935) uhapena je i Vukica. Tada je po prvi put iskusila torturu politike policije Kraljevine Jugoslavije. Poznato je da su je tada batinali i izlagali razliitim oblicima muenja, upravo Svetozar Vujkovi, njegov saradnik ore Kosmajac. Na osnovu injenice da Vukica nita nije priznala u istranom postupku, Sud za zatitu drave je morao da je oslobodi optube. Naredne godine Vukica je postala lanica MK KPJ za Beograd i lanica Uprave sindikata tekstilaca, a 1937. lanica PK KPJ za Srbiju. Ponovo je uhapena 1938. i ponovno je muena u Glavnjai, ali je policija bila primorana da je pusti iz pritvora zbog nedostatka dokaza. Vukica je pre 1941. bila deo jezgra MK KPJ u Beogradu, ivei neprestano u ilegalnosti, menjajui mesta prebivanja (sa suprugom, Andrijom Habuom, takoe tekstilnim radnikom i komunistom, ivela je pred rat ilegalno u eleznikoj 1 u arkovu). Nakon okupacije, prela je u dublju ilegalu, koristei lane

142

kvu smo eleli, o srei dostojnoj slobodnih ljudi. To je jedina prava srea, jedina koju smo eleli. Ako primi ovo pismo ako dakle ja ne doivim taj veliki as, nemoj mnogo tugovati, najdraa. U svetu u kome bude tad ivela, nai e uvek iv, najbolji deo mene, i svu moju ljubav prema tebi. Za tebe sam siguran da e tvoj put biti prav i onakav kakav mora da bude. Na njemu, na putu ivota, nai e osvetu i sreu. Mnogo, mnogo te volim jedina moja! I elim da nikad ne dobije ovo pismo, ve da zajedno s tobom doekam veliki as pobede. elim da te svojom ljubavi uinim onako srenom kao to zasluuje. Uvek tvoj Ovo pismo napisano je neposredno pre nego to je Ivo Ribar saznao za hapenje Slobode Trajkovi i njene porodice, o emu je 3. avgusta 1942. obavestio Tita: Meu hiljadama naih rtava u Beogradu, nalazi se i moja dobra drugarica. Ona je, kao to zna, od zimus bila u logoru. Devetog maja su je oni krvnici umorili sa itavom njenom porodicom: roditeljima, bratom i mlaom sestrom, i to na zvjerski nain koji su poeli u zadnje vrijeme da praktikuju masovno tamo dolje usmrtili su ih otrovnim gasovima. Imala je svega 24 godine i dobro smo se slagali. Ivino pismo nije poslano Slobodi. Pronaeno je u Ivinoj zaostavtini nakon njegove pogibije. Porodica Ribar je ivela u Francuskoj 32. U ratu su stradali Tonka Ribar i njeni sinovi, Ivo i Jurica. Tonka je ubijena u leto 1944. u Kupinovu, gde se krila od potera okupatora, Jurica je poginuo prilikom borbi za osloboenje Kolaina, oktobra 1943, dok je Ivo poginuo 27. novembra 1943. na Glamokom polju. Ulica Lole Ribara od 1946. do 1997. nosila je ime po ovom istaknutom beogradskom antifaisti. Gradske vlasti odluile su 1997. da izmene naziv ulici ije ime je 51 godinu podseao na Ivu Ribara. Ulici je vraen naziv Svetogorska, iako je ovaj naziv bio u opticaju tokom kvislinke uprave, poslednje dve godine okupacije.
M.R.

143 143

Od 9. jula 1941. do 4. oktobra 1944. u logoru su bili utamnieni ljudi 19 razliitih nacionalnosti, razliite verske pripadnosti, zanimanja, obrazovanja. Zatoeni su bili pripadnici i simpatizeri graanskih partija i pokreta Drae Mihailovia, dirisovci (zemljoradnici koji nisu predali traene koliine itarica Direkciji za ishranu), masoni, probritanski orijentisani intelektualci. Pored politikih zatvorenika, posebnu grupu su inili kriminalci. Meutim, svakako najsuroviji tretman u logoru su imali komunisti i lanovi i simpatizeri Narodno-oslobodilakog pokreta. Zatvorenici su pripadali svim generacijama, a svakako najstranije podatak predstavlja injenica da je u logoru bilo 22 dece ispod 7 godina, 26 dece uzrasta izmeu 7 i 14 godina, kao i 76 dece stare izmeu 14 i 17 godina. Najvei broj logoraa sa Banjice pogubljen je streljanjem na stratitima koja su se nalazila na obodu grada (u Jajincima, Jabuci, Skeli, Trostrukom Surduku, Malom Poarevcu, Mladenovcu, Marinkovoj bari, na Novom groblju), ali to nije bio i jedini nain vrenja egzekucija. Izvestan broj banjikih zatoenika ubijen je u kamionu duegupki, iako je on prevashodno bio namenjen za egzekucije logoraa sa Sajmita. Preiveli svedoci su se seali da
isprave na ime Ljubice Matkovi (najee je boravila u partijskom stanu u Pinjskoj 12). Kao lanica MK KPJ za Beograd bila je vrlo aktivna u planiranju i organizovanju diverzija protiv okupatora i atentata na predstavnike kvislinkog represivnog aparata. Uhapena je 1. oktobra 1941. zahvaljujui izdaji Duana Grubaa, lana MK KPJ, koji je uhapen 30. septembra. Gruba je nakon muenja u zatvoru prihvatio da sarauje sa policijom. Lino je doveo agente na lokaciju koja mu je bila poznata kao mesto okupljanja lanova Mesnog komiteta, u Vinogradarskoj ulici. Tom prilikom policija je ubila Davida Pajia, koji je pokuao da se orujem suprotstavi policajcima, a Vukica je, pokuavi da pobegne, ranjena u glavu. Vukica je najpre odvedena u zatvor Gestapoa, da bi nedugo potom bila izolovana u zatvoru Specijalne policije na Obilievom vencu 4 (gde se ve nalazio njen brat Ratko), gde je dva i po meseca bila podvrgnuta intenzivnoj torturi. Meutim, zapisnik spremljen za njeno sasluanje ostao je prazan. Islednici su u njenom dosijeu mogli jedino da konstatuju da nije htela nita da govori o svom partijskom radu. Uvidevi da od nje nee nita saznati, policija je Vukicu na nosilima prebacila u logor na Banjici, 16. decembra 1941. Streljana je sutradan na stratitu u Jajincima. Marija Vukovi antalat, zatoenica Specijalne policije, svedoila je o okolnostima Vukiinog premetanja u Banjiki logor. Doao je straar i rekao joj da pokupi stvari i poe na Banjicu. Hteo je da je ponese, jer

144

su u kamion marke Zaurer ukrcane Jevrejke sa decom koje su bile utamniene na Banjici, kao i jedan broj komunista, njihovih simpatizera i lanova porodica. U samom dvoritu logora su vrena i pojedinana ubijanja. Deo logoraa i logoraica koji nisu ubijeni ili otputeni, upuivan je na rad u rudnike u Boru, Kostolcu i Trepi, ili je velikim transportima prebacivan u logore Auvic, Mauthauzen i Ravensbrik, kao i u logore u Norvekoj i Grkoj. Poslednji transport sa Banjice je otiao u Mauthauzen 26. septembra 1944, odvodei 700 logoraa. Pretpostavlja se da je preko Banjice u logore po Evropi upueno izmeu sedam i osam hiljada zatoenika. Organizovani u sekcije logoraa, oni su u posleratnim danima uvali uspomenu na strane dane i njihove prijatelje koji nisu uspeli da preive. Po zavretku rata, zgrade nekadanjeg logora su predate na korienje Jugoslovenskoj narodnoj armiji. U njima je otvorena i Vojna akademija. U delu zgrade je 1969. godine ureen muzej, u kojem je predstavljen surovi sistem okupacije, kao i autentian izgled logorakih soba, koje su nosile brojeve 3, 25 i 26. Tada je skuptina grada Beograda postavila i spomen obeleje ispred zgrade logora,
nije mogla da hoda, ali ona to nije dozvolila, nego je ila na kolenima. Vukica Mitrovi je bila jedna od prvih ena Jugoslavije koja je proglaena za narodnog heroja (9. maja 1945). U ratu je stradao i Vukiin suprug, Andrija Habu, jedan od istaknutih organizatora NOP-a u okupiranoj Srbiji (roen 1913. u Svetoj Mariji na Muri, pokraj akovca). Andrija je 18. juna 1944. izvrio samoubistvo u selu Brezovica pokraj Ljubovije, kako bi izbegao zarobljavanje od strane etnika. Ulica Vukice Mitrovi na uburi, od 1946. nosi ime po ovoj revolocionarki. Na zidu zgrade u Ulici Vukice Mitrovi 2, u godinama nakon Drugog svetskog rata, postavljena je mermerna spomen-ploa sa bronzanom plaketom, koja je odraavala njen lik. Tokom vremena spomen-ploa je napukla i teko oteena, da bi pre desetak godina bila uklonjena, pri emu nije zamenjena novom ploom. Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica pri Skuptine grada Beograda 2002. predloila je preimenovanje Ulice Vukice Mitrovi, ali ovaj predlog sreom nije uvaen.
M.R.

Revolucionarka urelina-uka Dini

uka Dini je roena 1913. u Donjem Konjuvcu pokraj Leskovca. Opismenila se tek kao devojka u Leskovcu, gde je pohaala takozvanu domaiku kolu, nakon ega je otila u Ni da izui pletenje. Zaposlila se u lokalnoj fabrici za

145

koje je uradio vajar Kolja Milunovi. Ulazna partija muzeja je ureena 1982. godine. Danas je Muzej Banjikog logora deo Muzeja grada Beograda i uva izuzetno bogatu dokumentacionu grau, plakate, fotografije, line predmete i crtee logoraa.
O.M.P.
Literatura: Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, 12, ISI, Beograd, 1989; Logor Banjica: Logorai, knjige zatoenika Koncentracionog logora Beograd-Banjica 19411944. III, (pr. Evica Mickovi i Milena Radoji), Beograd, 2009; Mesta stradanja rtava faistikog terora na podruju grada Beograda, Beograd, april 2008.

preradu koe, nakon ega se 1937. ukljuila u revolucionarni radniki pokret. S obzirom da su ona i njen suprug, Filip Kljaji, kao aktivisti zabranjene KPJ bili vie puta hapeni u Niu, krajem 1940. pronali su bezbednije okruenje u Valjevu. Aprila 1941. upuena je na partijski rad u Beogradu. Uesnica je sabotaa i diverzija protiv oruane sile nemakog okupatora u Beogradu, u leto i jesen 1941. Nakon takozvane martovske provale 1942, uestvuje u obnovi i reorganizaciji MK KPJ za Beograd, iji postaje lan. Uhapena je 20. septembra 1942. Specijalna policija je odmah posumnjala u njen identitet, iako policijski batinai nisu ni najbrutalnijim metodama bili u stanju da je nateraju da prizna pravi identitet i da oda mreu svojih saradnika. Prema seanjima savremenica, koje su bile s njom u istranom zatvoru, uki su pri sasluavanju izlomili i noge i ruke. Tukli su je ilom po ustima vie asova, zatim su joj stavljali glavu izmeu nogu, a ruke i noge vezivali lancima i tako obeenu tukli. Bila je potpuno deformisana. Nita nije priznala i nikog nije odala. Svojim dranjem je dovodila do besa islednika. U dosijeu uke Dini, koji

su sainili agenti Specijalne policije, ostao je zabeleen trag o njenoj hrabrosti i reenosti da izdri muenje po cenu neizdrivih patnji i smrti: I pored svih sredstava nije htela da prizna ni svoje pravo ime. Vodimo je kao Mirjanu Obradovi. Ali ko je ona u stvari? Na suoenjima sa drugim uhapenicima, govorila je samo: Ja ih ne poznajem! To je sve to je pristala da kae na sasluanjima. Nakon prividnog zaleenja rana u pritvorenikoj bolnici, uka je vraena u zatvor Specijalne policije, marta 1943, da bi 28. marta bila prebaena u logor Banjica. Nedugo potom, 25. maja 1943. streljana je pod imenom Mirjana Obradovi. Proglaena je za narodnog heroja 6. jula 1945. Njen suprug, takoe posthumni nosilac Ordena Narodnog heroja, Filip Kljaji, politiki komesar Prve proleterske brigade, poginuo je 5. jula 1943. u Zvorniku. Ulica uke Dini na Zvezdari od 1950. nosi naziv po ovoj hrabroj antifaistkinji.
M.R. Literatura: , (. .), , 1975, . 139; Narodni heroji Jugoslavije, III, (ur. P. Kaavenda, D. ivkovi), Beograd-Titograd, 1983, str. I/190, 385; , III, (. ), , 2004, . I/258.

146

Svetozar Vujkovi upravnik logora Banjica

Roen je u Beogradu 1898. U policijsku slubu stupio je 1924. kao agent Odeljena opte policije Uprave grada Beograda. Imenovan je 1935. za efa IV (antikomunisti-kog) odseka Odeljenja opte policije (politika policija) u Beogradu. Lino je isleivao i muio uhapene komuniste. Pretpostavlja se da je odgovoran za smrt izvesnog broja uhapenika. Uz njegovog zamenika, ora Kosmajca, ostao je upamen kao najbeskrupulozniji i najbrutalniji agent politike policije u meuratnom Beogradu. Krajem 1940. privremeno naputa slubu. Imenovan je za upravnika logora na Banjici 5. jula 1941, na predlog Dragog Jovanovia. Najodgovorniji je za zavoenje tekog reima u logoru. Lino je nareivao muenja logoraa. Neposredno je odreivao taoce za streljanje. Teko je ranjen u atentatu koji su na njega pokuali da izvre pripadnici NOP-a u Beogradu, 5. avgusta 1941. Povukao se iz Beograda zajedno sa pripadnicima kvislinke strukture, poetkom oktobra 1944. Izruen je jugoslovenskim vlastima od strane saveznika 27. jula 1945. Osuen je na smrt 4. novembra 1949.
M.R.
Literatura: , , , 1995; , 1941, , 1998; , , , 2003.

br. 51

Poslednja egzekucija zatvorenika Banjikog logora

je izvrena samo 20 dana pre osloboenja Beograda, odnosno etiri dana pre nego to je logor prestao sa radom. Na streljanje na jevrejskom delu Novog groblja tada je izvedena i dr Rahela Mii, roena Levi, uhvaena kao lekar hirurg u partizanskoj bolnici u Krupnju i dovedena na Banjicu 30. maja 1944. Izvedena je sa erkom Verom i estomesenim sinom Veroljubom, koga je uspela da prebaci preko grobljanskog zida. Rodbina je spasila deaka koji i danas ivi u Beogradu. Doktorka Rahela Mii i njena etvorogodinja erka su ubijene.
O.M.P.

147

2. Hapenje kurirki Bukumirovi

Mokroluka 7

br. 52

Kua u kojoj su ivele sestre Bukumirovi danas, Mokroluka 7

Nakon hapenja Vasilije Buhe, lana PK KPJ za Srbiju, 5. oktobra 1943. u Mosorskoj 9 na Vodovcu, dolo je do masovnih hapenja pripadnika NOP-a u Beogradu. Ve prvog dana u zatvorsku eliju u zatvoru Specijalne policije u uinoj 7, u kojoj se nalazio Vasilije Buha, ubaeni su agent Specijalne policije, koji je izigravao uhapenika, i jedan pritvorenik, koji je sledeeg dana trebalo da izae iz zatvora, po kojem je Buha uputio poruku Jovanki BukumiroviBogdanovi, koja je radila kao kurirka PK KPJ za Srbiju, zajedno sa sestrom Srbijankom Bukumirovi. Sestre Bukumirovi, Jovanka i Ruica, zakupile su kuu u Mokrolukoj 7, u Marinkovoj bari, u leto 1943, za potrebe organizacije KPJ. U ovoj kui ilegalno je boravila njihova sestra Srbijanka, za kojom je tragala Specijalna policija. lanovi porodice Bukumirovi (majka, etiri kerke i sin Miroslav) prethodno su iveli u Zahumskoj 53 na Zvezdari (negde se pominje i Hadi erina 7). Svetislav Kanaki, rukovodilac tehnikog aparata Pokrajinskog komiteta, dao je nalog da se napravi tajno sklonite u Mokrolukoj 7. U kuhinji i jednoj sporednoj prostoriji iskopano je sklonite,

148

koje je vodilo do obale Mokrolukog potoka, koji je proticao neposredno pokraj kue, tako da je postojala mogunost da se u sluaju upada policije pobegne niz korito potoka. U ovoj kui odravani su sastanci PK KPJ za Srbiju, a u njoj je uvan deo partijske tehnike. im je policija saznala za poruku Vasilija Buhe iz zatvora, 6. oktobra 1943, uhapsila je Jovanku Bukumirovi-Bogdanovi i Ruicu Bukumirovi-urovi, da bi sutradan bilo otkriveno sklonite u kui Bukumirovia, u kojoj je pronaena njihova mlaa sestra Srbijanka (prilikom sprovoenja do policijskog automobila kojim je prebaena u zatvor, Srbijanka je pokuala da pobegne, ali je uskoro uhvaena), dok je njihova sestra Vidosava uhapena kada je dola da opskrbi sestre hranom, poto su agenti Specijalne policije postavili zasedu u kui. Posle istrage i muenja u zatvoru u uinoj 7, Ruica, Jovanka i Srbijanka Bukumirovi sprovedene su 29. decembra 1943. u

Povezane prie:

Upad u sklonite u kui porodice Parezanovi

Vera Mileti, lanica Okrunog komiteta KPJ za poarevaki okrug, odlukom Blagoja Nekovia, sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, avgusta 1943. prebaena je u Beograd na rad u obnavljanju Mesnog komiteta KPJ za Beograd, na dunosti privremene sekretarke MK KPJ. Vera Mileti je stanovala kod Miroljuba (Miroslava) i Olivere Parezanovi u Mosorskoj 9 (tada, Lastina) na Vodovcu, gde se od ranije nalazilo skladite tehnike PK KPJ i odakle se propagandni materijal, tampan u ilegalnoj tampariji na Banjikom vencu 12, delio svim organizacija-

ma KPJ u Srbiji. Na tom poslu Parezanovii su radili od 1941. Uoi dolaska Vere Mileti u dom Parezanovia, Blagoje Nekovi je naloio da se za Miletievu izgradi podzemno sklonite u njihovoj kui. Pored toga, pred odlazak na slobodnu teritoriju, Nekovi je Miroljubu Parezanoviu predao na vezu dva Slovenca, Pavla Pregela, zaposlenog u predstavnitvu Philippsa i Ivana Svetela, radio-telegrafistu koji su imali zadatak da naprave radio-stanicu i obue Parezanovia u radio-telegrafiji. Ovaj plan osujetilo je policijsko hapenje. Na osnovu dostave Lazara Doia, ranijeg aktiviste NOP-a, nakon hapenja otvorenog saradnika Specijalne policije, dolo je do upada policije u kuu Parezanovia u noi izmeu 4 i 5. oktobra 1943. Kada je policija naila, Vera Mileti se povukla u sklonite, ali je

149

logor na Banjici. Vidosava nije boravila u logoru, ve je putena iz zatvora Specijalne policije. Jovanka je pre prebacivanja u logor jedno vreme boravila u pritvorenikom odeljenju Glavne vojne bolnice, zbog rana i ozleda tokom muenja u istranom zatvoru. Jovanka i Srbijanka nita nisu priznale agentima Specijalne policije o organizaciji tehnike i kurirske slube PK KPJ za Srbiju, u kojoj su bile angaovane, tako da je zahvaljujui njihovoj reenosti da izdre muenje zaustavljeno dalje hapenje aktivista NOP-a. U logoru su zajedno boravile do 8. juna 1944, kada su razdvojene: Ruica je smetena u sobu 37, a Jovanka i Srbijanka u sobu 38 (takozvana soba smrti), gde ih je zatekla prozivka za odvoenje na streljanje, 7. septembra 1944. Tom prilikom prozvana je Srbijanka Bukumirovi (roena 1920. u etonju pokraj Petrovca na Mlavi), koja je streljana istog dana na Jevrejskom groblju, sa 12 drugih komunistkinja, od strane kvislinke Srpske dravne strae. Prilikom prozivke, koju je sproveo pomonik komandanta logora, Peter Kriger (koji je nekoliko dana pre toga krvniki tukao ene u sobi smrti), one kojima je bilo namenjeno streljanje bile su mirne i pribrane. Brzo su se oprostile sa drugaricama i izale. U hodniku, u guvi, tui i opiranju, izdvojio se Srbijankin glas: Ubipolicija ostavila u stanu zasedu, i im se Vera pojavila iz sklonita, bila je uhapena. Tog dana, Vasilije Buha, lan PK KPJ za Srbiju, ne znajui za upad Specijalne policije u kuu Parezanovia, navratio je u Mosorsku 9, pa je i on uhapen. Uskoro je u kuu u Mosorskoj 9 navratio i Svetislav Kanaki, rukovodilac aktiva tehnike PK KPJ za Srbiju. Meutim, za razliku od Buhe, on je bio naoruan, tako da je pruivi oruani otpor agentima Specijalne policije uspeo da izbegne hapenje. Policija je zahvaljujui primeni brutalne torture uspela da primora Veru Mileti i Vasilija Buhu na saradnju, usled ega je uhapeno oko 40 aktivista NOP-a koji su saraivali u obnavljanju MK KPJ za Beograd. Uhapenici su upueni u zatvor Specijalne policije u uinoj 7. Kod Miroljuba Parezanovia pronaena je ceduljica na osnovu koje su policajci ustanovili planove za izradu radio-stanice. Potom su uhapeni Pavle Pregel, Ivan Svetel i njihov saradnik Maks Mikovi. Pregel je streljan kao banjiki logora 16. aprila 1944, a Svetel i Mikovi su sa Banjice upueni u Mauthauzen. Ivan Svetel je preiveo rat. Miroljub i Olga Parezanovi su deportovani u Banjiki logor 12. aprila 1944, nakon estomesenog boravka u istranom zatvoru u kom su mueni. Miroljub Parezanovi (roen 1920. u Osijeku), inovnik Optine grada Beograda, streljan je 8. juna 1944. Olivera-Olga Pare-

150

jajte, mi znamo zato ginemo... Va kraj je blizu... Vaa deca e vas prezirati i stideti se.... Prilikom izvoenja iz logora izvikivala je parole u slavu KPJ, zbog ega je pretuena, a u marici je pokuala zubima da odrei kanap s ruku jednog druga, zbog ega je ponovo pretuena, neposredno pred streljanje. Istog dana Jovanka je uspela da poalje pismo majci, u kojem je opisala poslednje trenutke sestre Srbijanke. Jovanka Bukumirovi (roena 1910. u etonju) ubijena je 11. septembra 1944, u hodniku logora Banjica od strane zamenika upravnika logora, Radomira arapia, prilikom napada golorukih ena na straare i upravu logora, uoi izvoenja na streljanje. Ruica Bukumirovi-urovi ostala je na Banjici do rasformiranja logora, 3. oktobra 1944. Inae, Ruica se 1941. vratila u Beograd iz Uica, gde je ivela, nakon pogibije njenog supruga, Velie urovia, profesora uike gimnazije i partizanskog borca, koga su ubili pripadnici Srpskog dobrovoljakog korpusa (Ljotievci), u zatvoru u Bajinoj Bati, 19. januara 1942. Ulica sestara Bukumirovi u Vinjikoj banji od 1977. memorijalizuje stradanje Srbijanke i Jovanke Bukumirovi, ali i uee cele porodice Bukumirovi u antifaistikoj borbi i socijalistikoj revoluciji.
M.R.

zanovi (roena u Grackom pokraj Velesa) streljana je 7. septembra 1944. Buha je tokom istranog postupka usled muenja otkrio policiji sedite PK KPJ za Srbiju u tadanjoj umadijskoj 187, nakon ega je uhapeno etvoro aktivista koji su iveli u kui porodice uek. Vasilije Buha (roen 1913. u Mostaru) streljan je 7. septembra 1944. Prema seanjima pojedinih banjikih logoraa, Buha je u logoru uspeo da se u odreenoj meri nametne autoritetom visokog partijskog rukovodioca, to je imalo za posledicu uspostavljanje kolektivnog duha i veeg stepena solidarnosti meu zatoenicima u skupnoj sobi u kojoj

je boravio, iako je logoraima bilo poznato da je usled muenja u istrazi odao policiji gotovo celu mreu saradnika. Vera Mileti (roena u Petrovcu na Mlavi 1920) streljana je 7. septembra 1944. na Jevrejskom groblju u Beogradu, kao banjika logoraica.
M.R. Literatura: 19411945, III, , 1984, . II/ 468469; , - . , 19411944 , (. ), , 1974, . 147150; Logor Banjica: logorai. Knjige zatoenika koncentracionog logora BeogradBanjica, 19411944, (pr. E, Mickovi, M. Radoji), III, Beograd, 2009, str. II/391, 516, 518.

151

Pismo Srbijanke i Jovanke Bukumirovi iz logora Banjica, 10. juna 1944.

Draga mamo, Rua nije vie sa nama u sobi. Premetena je cela druga kategorija. Ovde je ostala samo prva, nas 34 na broju. Prekjue je poelo streljanje. U etvrtak predvee je izvedeno 10 drugova iz I kategorije. Jue u isto vreme, isto toliko. Ne znam kada e da dou i po nas. Ako budu reili da likvidiraju prvo mukarce, mi emo iveti moda jo osam dana. A moe da nam se desi da odemo i danas. Nemoj da se zavarava i veruje onima koji su te do sada lagali i koji e te lagati i dalje. Znam da e ti biti teko da primi sve to, ali ipak pokuaj da bude hrabra i da izdri. Imaj uvek na umu da mi nismo jedine i da je pre nas otilo tako mnogo njih. To isto vai za Vidu, Radu i Desu. Mogu da vas prevare da smo otile na rad, ali u to nikako ne verujte. (Ne verujem da e moi, ali ipak pokuaj preko ujka Milutina, ako je tu, ili nekog drugog, da nam se stavi zabrana na streljanje, ukoliko ne budemo likvidirane pre nego to dobije ovo pismo). Ako ne uspete nita, ostanite nam zdravo i radujete se skoroj slobodi. Tebe i ostale mnogo, mnogo vole i ljube Srba i Joka Moju deurliju mnogo pozdravite i recite da budu dobri. Sve to moemo od stvari ostaviemo Rui, ako ostane itava. Mnogo pozdrava mome Flaueru. voli sve Joka

152

Pismo Jovanke Bukumirovi-Bogdanovi iz logora Banjica, 8. septembra 1944.

Draga mamo i svi ostali. Sino iznenada, kada smo se najmanje nadale, dooe da izvode za streljanje. Prozvali su 12, a meu njima i nae Srpe. Ja sam oekivala da e i mene posle nje, i podignem se da se spremim. Meutim, on prestade i ree ovima da izlaze. Tog momenta mi je bilo strano. Ona se obue i ree: Zdravo. Poljubismo se na brzinu. Pola je gordo dignute glave, kao i uvek to ide. Ja sam nesvesno ila za njom do pola sobe, a onda, kada se zatvorie vrata iza poslednje, prislonih uho. U hodniku gde su im vezivali ruke na lea, prolomi se Srbin glas: ivela Komunistika partija! Dobila je batine. Napolju, pri ulasku u Maricu, opet je vikala, neke su je prihvatile. Otile su za tri do pet minuta iz sobe. Mi smo ostale u tiini i mraku, da oslukujemo odlazak Marice. Posle toga smo oekivale da se vrate i za nas, jer su njih odveli u 10 i po asova, a raunale smo da e nas ove noi sve streljati. Meutim, oni su nas ostavili za danas, to znai 24 asa da ih oekujemo. Da nije Srba otila pre mene, moda bi mi tee bilo. Ovako, skoro i eznem da odem za njom. Eto tako sino i danas provodimo vreme. Ruu sam videla, ona je ula iz njene sobe i zna kako joj je, plakala je. ta joj mogu, veeras e joj biti jo tee ako i ja odem. A svakako u otii, jer su sad poeli ene da streljaju. Ako si ostala itava posle ove srede, nisi srena ni malo. Ali svejedno, i drugi su decu izgubili, pa i ti e podneti koliko moe. Sve mnogo pozdravi, a naroito moju deicu koja e nas sigurno ekati, kao i ujku to ekaju. Mi tako moramo, a vi isto tako. Glavno je da je sve drugo dobro. Sve vas mnogo, mnogo voli vaa Joka. Ako ostane iv moj Flauer i njemu aljem mnogo pozdrava.

153

br. 53

Srbijanka Bukumirovi

154

Jovanka Bukumirovi

br. 54

Portreti Srbijanke i Jovanke Bukumirovi nastali su 11. juna 1944. u logoru Banjica. Autorka crtea je Mira Jovanovi Jaza, banjika logoraica, streljana 11.septembra 1944. na Jevrejskom groblju.

155

Ilegalna tamparija CK KPJ na Banjikom vencu

tamparija CK KPJ radila je u Beogradu tokom znaajnog perioda okupacije, vie od dve godine, od 1. avgusta 1941. do 31. avgusta 1943, a da nije bila otkrivena od strane okupacionih i kvislinkih vlasti, kao ni od strane faistikih policija (Gestapo i Specijalna policija). Tajna tamparija CK KPJ bila je smetena, u posebno zidanoj zgradi, u prolee 1941, na Banjikom vencu 12, pod nadzorom Svetozara Vukmanovia Tempa. Vlasnik kue, Branko Maksimovi, poklonio je zemljite, a kua je sazidana sredstvima KPJ. Uz pomo tamparskog radnika Branka onovia, Vukmanovi je u Zemunu neposredno nakon okupacije kupio modernu tamparsku mainu Viktorija. Istovremeno je kupljena jedna mala maina Boston, za PK KPJ za Vojvodinu, ali je zbog nemogunosti da tamo bude premetena, ta maina ostala u kui na Banjikom vencu. Pre nabavke tamparske maine, uporedo sa zidanjem kue, u martu 1941. bila je kupljena moderna rotoprint maina na elektrini

pogon, koja je mogla da odtampa oko 10.000 otisaka za sat vremena. Ta maina je bila smetena u stanu jednog simpatizera KPJ, na koga nije sumnjala policija, ali je ovaj u strahu od mogue racije i eventualnog hapenja lanova njegove porodice, odluio da demontira mainu, deo po deo, i onda ih razbacao na periferiji grada. tamparijom CK KPJ je do poetka jula 1941. rukovodio Vukmanovi (tada je tamparija bila smetena u podrumu kue Branka i Dane Maksimovi u Ulici ora Vajferta 4 na Neimaru (tada, Ulici kralja Zvonimira; od 19462004, Ulica Ognjena Price), da bi nakon njegovog odlaska iz Beograda tampariju preuzeo Ivan Milutinovi, lan Politbiroa CK KPJ. Milutinovi je tamparijom rukovodio do sredine septembra 1941, kada je otiao na slobodnu teritoriju, nakon ega je rukovoenje tamparijom preuzeo Blagoje Nekovi, sekretar PK KPJ za Srbiju. Kua na Banjikom vencu 12 bila je spremna za useljavanje stanara i tamparije u julu 1941. Za zakupca stana KPJ je odredila mladog lekara, Mila Bokovia, asistenta na Bakteriolokom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji se vratio sa studija u Italiji 1940. i stoga nije bio poznat policiji kao organizovani komunista. Poto je zakupac stana pred susedima trebalo da odaje utisak mirnog i porodinog oveka, a dr Bokovi je

tamparska maina koja je bila izloena u Muzeju ilegalnih tamparija 156

br. 55

br. 56

Karton Branka onovia, grafikog radnika i ilegalca

bio neoenjen, odlueno je da kao njegova navodna supruga u javnosti figurira studentkinja medicine Zagorka Jovanovi. Meutim, da bi se to realizovalo, trebalo je izmeniti Zagorkin identitet, s obzirom da je u predratnom razdoblju bila hapena kao aktivistkinja revolucionarnog studentskog pokreta. Nabavljena je lana venanica, a zatim i lana legitimacija za Zagorku, na osnovu ega je mogla da obezbedi originalnu linu kartu na ime supruge dr Bokovia. Trea stanarka kue bila je Ljubica onovi, sestra tampara Branka onovia, koja je bila prijavljena kao kuna pomonica branog para Bokovi. etvrti i peti stanari kue bili su grafiki radnici Branko onovi i Slobodan Jovi, koji su ilegalno stanovali u kui i radili u tajnoj tampariji. Njih dvojica su bili najbolji drugovi jo iz predratnog razdoblja kada su zajedno radili u tampariji Zadrunog saveza. Prilikom useljavanja u

kuu i montiranja tamparije, unete su i vee koliine hartije za tampanje, boja, kao i ostali materijal. Maine i elektrine instalacije montirali su Branko i Slobodan. U tampariji su, pored maina i tamparske opreme, bili smeteni i dva kreveta, odreene koliine konzervirane hrane i oruje. Unoenje tamparskog materijala u tampariju i iznoenje odtampanog materijala, obavljala je Zagorka Jovanovi, koja je predavala odtampani materijal Miladi Rajter na zakazanoj adresi (po pravilu na ulici, u prolazu). Takoe, izmeu Zagorke i Milade svakodnevno je vrena obazriva razmena pisama i predavanje rukopisa za tampanje. Ako nije bilo razmene nikakvog materijala, sastanak se zavravao vianjem, to je bio znak da je na obe strane, i u tampariji i u ekspediciji, sve u redu. Materijal je obino noen u korpama, deijim kolicima ili u zembiljima za pijacu. Radi to boljeg

157

obezbeenja, u ovom poslu, Zagorki i Ljubici, koja se povremeno u njega ukljuivala, esto su pomagali Branko Maksimovi, a ponekad i onovi i Jovi. Oni bi ili ispred njih, na odreenom rastojanju, i na svakom raskru obavetavali ih o tome da li je dalji pravac bezbedan, to jest, da li su uoili patrolu andarmerije. Inae, Milada Rajter je stanovala pod izmenjenim identitetom u Vitanovakoj 19a. Odtampani materijal Milada Rajter bi odnosila do centralne ekspedicije u Mosorskoj 9, u kuu Olivere i Miroslava Parezanovia, odakle se materijal delio svim organizacijama KPJ u Srbiji. Naime, taj materijal preuzimale su u kui Parezanovia Slavka Mori-Parenta i Srbijanka Bukumirovi, da bi ga potom predavale kuririma okrunih komiteta i tabova partizanskih odreda. Izvestan deo tampanog materijala prosleivan je u Hrvatsku i Makedoniju. Tokom dvogodinjeg rada ove tamparije odtampana je velika koliina raznovrsnog materijala (leci, bilteni Glavnog taba, sedam brojeva Glasa Jedinstvenog narodno-oslobodilakog fronta Srbije, Proleter za 1942, brojni proglasi KPJ, kao i broure: Istorija SKP(b), Osnove lenjinizma, Klasa proletarijata i partija proletarijata). O tehnikoj opremi ovih izdanja jedno vreme starao se likovni umetnik ore Andrejevi Kun, koji je jedno vreme ilegalno stanovao u kui na Banjikom vencu 12. Pored toga, Kun je za vreme boravka u tampariji nainio precizna kliea u drvetu, za razne

nemake isprave, peate, line karte i druga dokumenta. Tokom 1943. dolo je do promena u ivotu ljudi koji su radili u tampariji ili saraivali u njenom radu. Jo poetkom jula 1942, odlukom CK KPJ, dr Milo Bokovi, koji je dva puta pozivan da se javi u Gestapo, morao je da napusti Beograd pod lanim imenom Vinko Tomaevi. Namera je bila da preko Zagreba putuje u Vrhovni tab NOVJ u Bosni. Usled policijskih racija i intenziviranih progona komunista, iz Beograda je u prolee 1943. otila u partizane vea grupa ilegalaca, meu kojima su bili pripadnici aparata koji je radio na raznoenju materijala tampanog u Banjikom vencu 12 (Zagorka Jovanovi, Brana Perovi, ore Andrejevi Kun, Milada Rajter, Slavka Mori-Parenta i drugi). U tampariji su kao ilegalci ostali Branko onovi i Slobodan Jovi, sa novim stanarima, vlasnicima kue Danom i Brankom Maksimoviem. tamparija na Banjikom vencu 12 prestala je sa radom 31. avgusta 1943. Toga dana Nemci su saoptili svim stanarima u ulici Banjiki venac da moraju napustiti svoje domove u roku od tri dana, kako bi se u njih smestili nemaki oficiri. U kuama je morao da ostane sav nametaj i drugi inventar. Nemaki oficiri koji su boravili u ovoj zgradi nisu uspeli da primete nita sumnjivo i da naslute da u kui postoje tajne odaje s podzemnim sklonitem, u koje se ulazilo kroz jedan plakar. Usled veoma kratkog roka za iseljavanje, onovi i Jovi uspeli su da iznesu malu tamparsku mainu Boston, pomou koje su

158

br. 57

Karton Slobodana Jovia, grafikog radnika i ilegalca

nastavili rad u podzemnom sklonitu u domu porodice Blagojevi na uburi, gde su preli krajem oktobra 1943. nakon odlaska Dane i Branka Maksimovia u partizane. onovi i Jovi boravili su u Daniarevoj 24 do 28. jula 1944, kada su poginuli herojskom smru. U kui na Banjikom vencu 12, formiran je 1950. Muzej ilegalnih tamparija, koji je ukinut 2000, bez obrazloenja, i pored injenice da su u njemu bili izloeni vredni eksponati iz vremena borbe protiv faistikog okupatora, u jednom autentinom prostoru. Kua u kojoj se nalazio muzej prela je u privatno vlasnitvo, dok je celokupan fond muzeja premeten u depo Muzeja grada Beograda.
M.R.

Literatura: , , , III, , 1956, . 499522; Ranka Vasiljevi-Bonjak, tamparije NOP-a u Beogradu, 19411944., Vojnoistorijski glasnik, 2/1975, Beograd, 1975, str. 6594; , (. .), , 1975, . 145, 155; 19411945, III, , 1984, . II/408412; Narodni heroji Jugoslavije, III, (ur. P. Kaavenda, D. ivkovi), Beograd-Titograd, 1983, str. I/104105; , III, (. ), , 2004, . I/227.

Povezana mesta: Banjiki venac 12, Ilegalna tamparija CK KPJ Mosorska 9, Kua porodice Parezanovi arena uprija, pokuaj atentata na Svetozara Vujkovia

159

3. Logor Topovske upe

Tabanovaka 1

br. 58

Topovske upe pred poetak Drugog svetskog rata

Nacistiki logor Topovske upe formiran je u Beogradu na prostoru dananje Autokomande u leto 1941. godine. Na obodu grada, na mestu gde je 1897. godine osnovano artiljerijsko vebalite i kasnije smetena vojna kasarna, ali ipak u neposrednoj blizini jedne od prvih urbanizovanih gradskih etvrti, poznate kao inovnika kolonija, ograen je prostor za smetaj talaca. Logor je poeo sa radom u avgustu 1941. godine, kada su u njega dovedeni prvi taoci iz Beograda i Banata. U izuzetno loim higijenskim uslovima, tokom leta i jeseni, u prostorijama nekadanje kasarne zatvoreno je oko 6.000 Jevreja i 1.000 do 1.500 Roma. Pre njihovog zatvaranja u istim zgradama je bilo smeteno oko 1.200 srpskih izbeglica iz Nezavisne Drave Hrvatske. Oni su bili prinueni da napuste privremeni smetaj tokom leta i ostave prostor nekadanje kasarne za utamnienje jevrejskih i romskih talaca. Naime, od ulaska okupatorskih snaga u Srbiju zapoeo je proces registrovanja i obeleavanja Jevreja i Roma. Neposredno posle invazije Nemake na Sovjetski Savez i irenja ustanka u Srbiji, sprovedena su i prva masovna hapenja Jevreja. Najsistematinije su izvedena u Banatu, gde su u logore u Velikom Bekereku, Novom Beeju i Panevu zatvoreni mahom mukarci, koji su

160

nekoliko dana kasnije prebaeni u Beograd. Radilo se o oko 3.300 ljudi, koji su smeteni po jevrejskim domovima i u Akenaskom hramu u Kosmajskoj ulici danas ulici Marala Birjuzova 19. Njihovo interniranje u logor Topovske upe poelo je istovremeno sa masovnim hapenjima beogradskih Jevreja, 22. avgusta 1941. godine. Za razliku od mukaraca koji su smeteni u logor Topovske upe, jevrejske ene i deca koji su utamnieni u tom periodu su zatvarani u logor na Banjici. Logor Topovske upe, ili kako je nazivan u nekim dokumentima iz tog perioda Jevrejski logor Beograd, imao je nemaku komandu i strau i nalazio se pod upravom Jevrejskog referata Gestapoa. Vojnici Vermahta su bili direktno ukljueni u akcije zatvaranja i nadgledanja Jevreja i Roma u Srbiji i iskljuivo oni su vrili masovne egzekucije, dok su srpska andarmerija i Specijalna policija pruale logistiku podrku i pomagale pri hapenjima i odvoenju u logore. Prividna uprava u logoru je preputena samim Jevrejima. Prostor Topovskih upa bio je nedovoljan za smetaj ogromnog broja zatoenika (u proseku oko 1.400), a uslovi ivota ishrana i smetaj ispod svakog ljudskog dostojanstva. Porodicama je bilo omogueno da poseuju zarobljene i donose im hranu, kako bi se dodatno smanjili trokovi izdravanja logoraa. Prema svedoenju Eve orevi, lekarke iz Paneva mogue je rekonstruisati kako su izgledali poslednji dani ljudi zatoenih u Topovskim upama. Naime, njen otac je iz logora Topovske upe odveden na streljanje u blizini sela Jabuka i ubijen u oktobru 1941. godine. Oca je viala u Topovskim upama svakodnevno prilikom poseta, kada su mu ona i majka donosile hranu. Viali su se kroz pukotine dasaka, kroz koje im je otac dodavao poruke. Poslednja koju je poslao je sadrala rei: Nikad se ne zna ta e sudbina doneti. Vi se drite zajedno, budite dobre, budite potene, a nikada se ne zna ta e biti. Prema seanju Eve orevi, poslednjeg dana boravka oca na Autokomandi, ona je uspela da na kratko ue u logor i vidi prenatrpane prostorije sa slamaricama u kojima su iveli zatvorenici. uvar, folksdojer iz Paneva, dozvolio joj je da toga dana zagrli i poljubi oca poslednji put. Likvidacije talaca zatoenih u Topovskim upama su vrene gotovo svakodnevno tokom jeseni 1941. godine, na nekoliko lokacija u neposrednoj blizini grada. Arhivska dokumenta sadre podatke o streljanjima grupa Jevreja iz Topovskih upa u mestu Trostruki surduk kod Surina, u blizini eleznike stanice Jajinci u Rakovici, kao i u Deliblatskoj peari. Najmasovnije likvidacije zato-

161

enika su vrene na stratitu kod sela Jabuka u blizini Paneva i na nekadanjem vojnom strelitu kod sela Jajinci, ispod Avale. Bile su deo kaznenih mera generala Bemea, koje su obuhvatile streljanja civila u apcu, Uicu, Kraljevu, Kragujevcu. Koliko su egzekucije bile masovne svedoi i podatak da su daleko prevazilazile postojeu birokratsku organizaciju popisa rtava. Stoga je pred streljanja u Kraljevu i Kragujevcu bilo potrebno sprovesti administrativne izmene, kako bi se uspostavila precizna kontrola broja streljanih. Pored Jevreja, u periodu od 26. do 31. oktobra 1941, u logor Topovske upe su dovedene i brojne grupe romskih mukaraca. Oni su uhapeni u velikim racijama koje su sprovedene u romskim naseljima u Marinkovoj bari, Jatagan mali, na Bulbuderu, arkovu, uburi, Painom brdu, Mirijevu, Vinjici, Boleu. Hapenja Roma su vrili andarmi po nalogu Specijalne policije, koja je bila obavezana da izradi Ciganske liste. Nacisti su naredili jasno razgranienje izmeu Roma koji su imali stalno mesto boravka i ergara, koje su izdvojili kao potpuno neprihvatljivu socijalnu grupu. Prilikom hapenja nisu, meutim, pravljeni izuzeci. Gotovo svi Romi koji su dovedeni u Topovske upe su streljani na stratitima u Jajincima i Jabuci, tako da nakon masovnih ubistava u oktobru i novembru u logoru na Automokandi nije ostalo vie od 200-300 Jevreja i, kako se navodi u literaturi, izvestan broj Roma. Poslednji zatoenici logora su krajem novembra premeteni, najpre da kao fizika radna snaga rade na ureenju logora na Sajmitu, da bi tu doekali kamion duegupku, u martu 1942. godine. Posle zavretka rata prostor Topovskih upa dodeljen je Jugoslovenskoj narodnoj armiji i tu je smetena Vojna radionica. Sa mape grada gotovo je potpuno izbrisano seanje da je upravo na tom mestu postojao logor. U okviru obeleavanja desetogodinjice ustanka, na jednoj od zgrada u kompleksu nekadanjeg logora, postavljena je spomen ploa sa imenima poginulih radnika u toku rata, ali nigde nije napomenuto koja je bila namena prostora tokom leta i jeseni 1941. godine. Nepune tri decenije kasnije, 1979. godine otvorena je struna diskusija o nainu memorijalizacije celog prostora i postavljeno pitanje: da li treba sauvati autentine objekte logora ili na njihovom mestu podii adekvatno spomen obeleje? Tom prilikom je izraen elaborat na osnovu kojeg je Zavod za zatitu spomenika izneo predlog da se ceo prostor utvrdi

162

kao nepokretno kulturno dobro. Konstatovano je da prostor nekadanjeg logora ima komemorativni i kulturno-istorijski znaaj i stoga je predviena revitalizacija prostora i njegovo korienje u edukacione i izlobene svrhe. Prostor logora Topovske upe je obeleen tek 2006. godine, skromnom bakarnom ploom u formi svitka, koju je prema zamisli arhitekte Aleksandra Neaka uradio vajar Milorad Vukanovi Miel i koja je nekoliko puta oteena. Danas prostor ima status dobra pod prethodnom zatitom.
O.M.P.
Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Valter Manoek, Holokaust u Srbiji, vojna okupaciona politika i unitavanje Jevreja 19411942, Beograd, 2007; Venceslav Glii, Teror i zloini nacistike Nemake u Srbiji 19411944, Beograd, 1970; Beograd u ratu i revoluciji, III, Beograd, 1984. Branko Petranovi, Srbija u Drugom svetskom ratu, 19391945, Beograd, 1992; Nenad arkovi, Prolazni logor Topovske upe, Naslee, 10/2009, str. 103112 (7494/ 8848); Danijela Jovanovi, Romi u Jevrejskom logoru Zemun, Balkanski knjievni glasnik, broj 5, dostupno na internet stranici: http://balkanwriters. aforizmi.org/broj5/danijelajovanovic5.htm; poslednji pristup 15. septembar 2012; Transkript voenja na stratite Jabuka u okviru projekta Poseta Starom sajmitu, dostupno na: http://starosajmiste.info/userfiles/files/transcripts/vodjenje_transkript_jabuka_pancevo.doc, poslednji pristup 15. septembar 2012.

Prostor na kojem se nalazio logor je privatizovan posle 2000 godine. Deo je otkupio koncern MPC, dok je vei deo prostora dospeo u vlasnitvo kompanije Delta Real Estate, koji je naknadno preuzeo Delta holding. Iako su neko vreme postojale tvrdnje zvaninika da novi vlasnici pristaju da obelee prostor logora i podravaju inicijative da se on memorijalizuje, u prolee 2012. godine, kada je objavljen poetak radova na preureenju prostora u impozantni trgovinski centar, u javnosti nije bilo ni jedne rei o nainu obeleavanja mesta logora.

Topovske upe danas

br. 59

163

Pismo iz Topovskih upa

Draga Antoniette Beograd Evo doao je as moe biti poslednje vienje a uvek se nadam da emo biti zajedno za uvek ali ta e takav ti je ivot molim te Antoniette da se pridrava na moje poslednje pismo i to da ti je svetinja. Dakle kako sam ti kazao ako bude bilo da doe vreme da se oslobodim vie te ne dam korak jedan da ide sama jer ne mogu bez tebe ako pak idemo na drugom svetu i tamo u te ekati. Dakle zna sada i to ima sada da ini sve potrebe da moe doi do kontakta sa mnom ako ne iz bliza makar za reetke za sekund da se vidimo pozdravi svima naima ljubi [neitljivo] tebe ljubim hiljadu puta Tvoj Solomon 16/Oktobar 1941 T. upa Beograd Izvor: JIM, 24-2A-1/9

164 164

Pismo oca Marijane Kalderon-Sibinovi supruzi Fani i deci

26/X 941 Draga Fanika i mila moja deica! Evo nekoliko rei da progovorim sa Vama. Jue si sigurno sa Merikom bila dole sa rukom, ali me nisi nala poto sam radio na stanici Beograd [neitljivo] a rasporeen u grupi koja ima stalan rad ve sa delom grupom jedan dan radim ovde a drugi da tamo. Pokuaj i ti da napravi molbu da kao arijevka moli da ti puste mua jer su mnoge ene to uinile a meu njima i ga Brai. Idi kod iste se raspitaj kako je to uradila i gde je molbu predala. Ako pak idem sa kakvim transportom, a ti budi hrabra i uzdaj se u Boga i deicu mi sauvaj, te ako Bog da bolje vreme onda emo opet biti sretni sa naom deicom. Draga moja Merika budi dobra sluaj mamiku i uvki Joiku isto onako kao da sam ja kod kue. Ti Fanika budi sada jaka i budi deci otac i majka i gledaj da to mogue manje trpe. Ostajte mi svi tri sa mnogo mnogo poljubaca va Tatika

165 165

Svedoanstvo Alfreda Kazesa

Kad sam sproveden sa ostalim mojim drugovima u logor Topovskih upa na dan 18. oktobra zatekao sam oko 100 Jevreja. To su bili uglavnom neke zanatlije, nekoliko staraca i lekara i uprava (...) Na sam dan 18. oktobra skupljeno je blizu 3.000 Jevreja. U toku sledeih dana produilo se sa pojedinanim skupljanjem zaostalih Jevreja u Beogradu i oni su dovoeni u logor u manjim grupama, tako da je u svemu bilo blizu 4.000 Jevreja iz Beograda u logoru kod Topovskih upa. Prvih sedam dana svi smo mi iz logora ili na rad oko 6 sati ujutro i vraali se uvee izmeu 5 i 7 sati. Za ovih prvih sedam dana niko nije bio likvidiran i mogli smo dobijati hranu iz varoi od svojih srodnika kao i primati kratke posete koje su trajale 5 minuta. Ali ve krajem oktobra otpoelo je odvoenje Jevreja iz logora kamionima u veim grupama od 100 do 300. Redovno je uoi odvoenja uvee dolazio trake ili neko drugi iz Gestapoa odnosno jevrejske policije i izdavao nareenje koliko Jevreja treba da se spremi za put sutra dan ujutro. Sami Jevreji iz uprave bili su duni da odrede lica koja e sutra dan ii na put odnosno streljanje i zatim je neko od Jevreja iz uprave uvee prozivao odnosno saoptavao onim Jevrejima koji su trebali da idu na put. Ujutro ve oko 6 sati stizalo je od 3 do 6 kamiona i obino oko 9 asova natovareni svaki sa po 40 do 50 Jevreja odlazili su u pravcu Paneva. Koliko smo mi mogli u logoru da se obavestimo kamioni su vozili do skele na Dunavu kod panevakog mosta, tu ih istovarali i zatim se vraali prazni u Beograd. Zatim smo bili uli da su svi ti Jevreji streljani nege pored puta izmeu sela Jabuke i Panevakog rita u blizini nekog aerodroma. Kad su odvoene manje grupe iz logora onda su obino dozvoljavali da se ponesu line stvari, dok prilikom odvoenja veih grupa to nisu dozvoljavali, mada i to nije uvek tako bilo. Odvoenje Jevreja vreno je kamionima preduzea Ferberajaft. I tako je to ilo sve do moga bekstva iz logora 11. novembra, kada je u svemu ostalo u logoru najvie oko 200 do 300 Jevreja. Za svo vreme dok sam bio u logoru kod Topovskih upa nismo dobijali nikakvu hranu od okupatorskih vlasti. Savez jevrejskih optina svakoga dana spremao nam je supu za ruak vrlo slabe hranljivosti i to na svakog otprilike po pola litre.

166 166

Supa je bila vodenjava, bez masti i sa vrlo malo zaprke. Sem toga neredovno smo dobijali po 150 do 200 grama peninog crnog hleba dnevno, a u poetku prvih dana dobijali smo ujutro nezaslaenu crnu kafu. Na smetaj u samome logoru bio je vrlo rav. Uglavnom smo bili smeteni u dve vee zgrade koje su u prizemlju imale konjunice a na spratu po dve sobe. Leali smo jedan do drugoga porebarke gusto zbijeni jedan do drugoga. U konjunicama pored leaja na samom patosu bili su izgraeni od dasaka leaji u visini konjskih jasli. Kada je izvesan broj Jevreja iz logora bio likvidiran prvih dana novembra meseca, onda su poeli dovoditi kamionima u veim grupama cigane iz Beograda i iz unutranjosti i smetati ih na mesta likvidiranih Jevreja. Cigani su bili grupisani u jednoj konjunici i jednoj sobi na spratu a bilo ih je oko 1.000. Seam se da je bilo Cigana iz Poarevca, Vranja, Nia itd. im su Cigani stigli odmah su poeli i njih zajedno sa Jevrejima transportovati kamionima na skelu kod panevakog mosta. Kada sam ja pobegao iz logora nije bilo vie ni jednog Cigana. Prilikom odvoenja Cigana nisu pravljeni nikakvi spiskovi niti su oni pojedinano po imenu odreivani da se spreme za put, nego su ih izdvajali po grupama od 50 do 200. (...). Prilikom lagerisanja beogradskih Jevreja mukoga pola starijih od 14 god. od 18 oktobra od 1941. god. pa nadalje u logor kod Topovskih upa nisu oduzimane line stvari, novac i druge dragocenosti. Meutim logorska nemaka straa vrlo je esto upadala u konjunice i sobe nou i oduzimala satove, naliv pera, novac i druge stvari. To su mahom radili u pijanome stanju uz pucanje iz puaka. Vrlo je bila esta pojava da se nemaka logorska straa opijala u straari, orgijala i tako pijana uz pucnjavu nasrtala na pojedine Jevreje. Bilo je i pojedinih tua Jevreja, ali su mnogo vie tukli Cigane. (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 18. aprila 1945. godine.
AJ, 110-593-161, 162

167 167

Uspomena na Topovske upe

Svie! Poinje jo jedan hladan, maglovit, novembarski dan, pun patnji, muke i bola. Tiina svuda vlada! Nigde nikoga nema, samo se na vlanom tlu nejasno ocrtavaju sjenke dveju silueta, koje idu put Autokomande. Visoka, vitka ena svojih 28 godina vodi za ruku malu sedmogodinju djevojicu. Dijete se plai sumraka i tamnih senki njemakih straara, koji s vremena na vreme provire iza kojega ugla, no majka, ne obazirui se na njihova dobacivanja i ironian smjeh, koji naruava tiinu hlade jesenje zore, ide dalje, brzim koracima. U okolini logora vlada mrtva tiina. Nema nigde nikoga, sem straara koji stoji na ulazu i budno motri da se ne bi neko priunjao logoru. Vreme prolazi. Polako poinju pristizati ene, u nadi da e donesena hrana i rublje biti primljeno i predano zatoenicima logora. Sa zebnjom u srcima oekivale su komandira logora, okorelog, gnusnog gestapovca o ijem je raspoloenju zavisilo da li e stvari biti primljene, ili ne. Stojei i ekajui, ene su stajale kraj ograde i gledale u logor ne bi li vidjele svojih. Kraj jednog dela ograde, opletenog bodljikavom icom stajale su dve poznate nam osobe. Mlada majka je donekle mogla videti situaciju u unutranjosti logora. Mravi, bledi i izmueni ljudi hodali su iz barake u baraku, bacajui tune poglede ka ogradi i oekujui da e ugledati nekog svog. Djevojica, koja je stajala kraj majke, povie radosnim glasom: Tata! Ka ogradi je prilazio visok, mrav, mukarac na koga se odnosio taj veseli uzvik djeteta. Ugledavi ga, majka prie blie, no ne sasvim blizu da ih ne bi Nemci opazili. Kako si? Idete li na rad danas? Jeli koji transport otiao? Oh, dokle emo biti u takvoj neizvjesnosti!? tako ga je ona obasipala pitanjima na koje je ovoj jedva stizao da odgovara. Posle nekoliko trenutaka prie jedan stari sasvim blizu ograde i primi prueni paketi od jedne stare bake. Istoga momenta, primetivi ga dojuri jedan gestapovac, odvratna lica i vikom na starog besnim glasom Lezi, pseto jedno. Svi prisutni koji su se nalazili u blizini ovog okorelog gnusnog zloinca, plaljivo se udaljie, a stari nemono lee u ono blato. Nemilosrdnik ga poe tui kundakom i gaziti ga potko-

168 168

vanim izmama. Starac se previjao od bolova, ne izustivi ni jedne rei. Stare izmuene, glau izmorene kosti pucale su pod teretom debelog zlikovca. Djete prativi grozan tok dogaaja poe plakati. -Mila, nemoj plakati, ree joj mati blago, uklanjajui je od ograde, a i samoj joj suze navree na oi. Prooe dva sata u oajnom iekivanju. Najzad komandant ree da danas hrana nee biti primljena jer je zbog preanjeg prestupa ceo logor kanjen. Svi postupci u logoru bie pogorani. Bolan jauk ena, koje su nasilno htele predati hranu, polako se gubio u daljini. Nisu se vraali pokunjeno kuama, u iekivanju sutranjeg dana, kada e ponovo doi i okuati sreu. Meu tim tuim narodom nalazila su se i majka sa djevojicom (...). Beograd, 20. I. 1949 g.
JIM, k. 24-2A-1/12

br. 60

Eva orevi pria o svom ocu, koga je poslednji put videla u logoru Topovske upe. Javni obilazak stratita kod Jabuke u okviru Poseta Starom Sajmitu, decembra 2011.

169

Svedoanstvo Vukosave Bimbai

30 oktobra 1941. godine oko 5 sati u jutro u dvorite kue u ulici Varvarinskoj br. 15 upala su dva policajca srpska. Jedan od njih je bio visok i suvonjav star oko 40 god. a drugi je bio omanji i demekast i za tog drugog seam se da je imao zlatne zube. Oni su doli da pokupe sve mukarce starije iz te kue i tako su uli u moji stan u kome smo bili ja i moj mu Bimbai Vojislav, Ciganin, kome su naredili da se odmah obue to je on i uinio a zatim su ga poveli sa sobom skupa sa ostalima iz dvorita a u svemu ih je bilo estorica. Poto su ih izveli na ulicu ovoj dvojici andarma prikljuila su se jo dvojica koja su ekala na ulici pred kuom, a onda su odveli moga mua i ostale u kvart u Ibarsku ulicu, gde su ostali najkrae vreme a potom su ih odveli u Auto komandu gde su se zadrali svega jedan dan, a zatim su koliko sam ula u selo Jabuku kod Paneva. Dodajem da je mome muu rekao onaj stariji policajac koji je vrio hapenje, da e se moj mu odmah vratiti samo dok potpie u kvartu da e da ide na seu drveta u Adu Ciganliju. Moj mu prilikom odlaska poneo je sobom jedno ebe i jastuk, dok je na njemu bilo polovno odelo i polovni kaput zimski, moj mu je bio po zanimanju muzikant, star je bio 51 godinu, roen u selu Crnika, srez Kragujevaki, vere pravoslavne, dece nismo imali, niti smo izdravali nekog drugog (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 4. juna 1945. godine.
AJ, 110-273-147

170 170

4. Hapenje Roma u Marinkovoj bari Peke Pavlovia

Sve naredbe izdate od maja 1941. godine i kasnije, koje su se odnosile na Jevreje, odnosile su se i na Rome. Zabranjeno im je da se bave ureivakim poslovima, da poseuju pozorita, bioskope, kabaree i varijetee ili da rade u njima. Izjednaeni poloaj Jevreja i Roma potvren je naredbom od 30. maja, koja se odnosi na Jevreje i Cigane. Hiljade Roma u Beogradu su tako morale da nose ute trake s natpisom Ciganin, zabranjen im je ulaz u javne prostorije i tramvaje i propisan obavezni prinudni rad. Na dan 11. jula 1941. godine, vojni zapovednik za Srbiju nareuje da radi uklanjanja izvesnih otrina, koje su nastale u sprovoenju moje Uredbe u pogledu Jevreja i Cigana od 30. maja 1941, sa srpskim dravljanima ciganskog porekla koji mogu dokazati da su njihovi preci nastanjeni u Beogradu od pre 1850, ne treba postupati po istoj uredbi. Od tog trenutka, progon se odnosio samo na takozvane ergare, odnosno na sve Rome koji nemaju stalni boravak; drugim reima, na sve one koji nisu mogli da dokau svoje beogradsko poreklo. Uglavnom je bila re o najsiromanijem delu romske populacije, koja je, u celini gledano, ionako inila najsiromaniji deo beogradske populacije. Upravo njihovo ekonomsko stanje, kao i njihova drutvena izolacija, spreili su bilo kakav pokuaj njihovog bekstva u unutranjost ili u inostranstvo, kao i njihovo skrivanje u samom Beogradu. Krajem oktobra 1941. godine, nemaki vojnici, srpska andarmerija i agenti Specijalne policije sproveli su racije u svim romskim naseljima u Beogradu (Jatagan mala, ubura, Marinkova bara, Bulbulder, Paino brdo) i okolini Beograda (Mirijevo, Resnik, Vinjica, arkovo, Obrenovac), s ciljem da uhapse i interniraju sve romske mukarce u logor Topovske upe. Velika hapenja i streljanja Roma poela su ve u oktobru, ali racije su imale karakter masovnog i totalnog unitenja romske muke populacije, isto kao i u sluaju jevrejskih mukaraca. Nemake jedinice su imale zadatak da opkole odreenu lokaciju, dok su srpski andarmi i policajci ili od kue do kue i hapsili Rome. Na dan 28. oktobra 1941, u etiri ujutro, nemaki vojnici su opkolili Marinkovu baru, u kojoj se nalazilo jedno vee romsko naselje. Srpski andarmi XI reona (kvarta) i policajci, obino njih trojica, poeli su da iz svake kue odvode romske mukarce. Kako ne bi

171

Svedoanstvo Drage Leki

Moj mu Mika Leki, muzikant, odveden je prilikom masovnoga kupljenja cigana u Marinkovoj Bari dana 28. oktobra 1941. god. u pola etiri sata ujutru iz kue Peke Pavlovia 32. U kuu su dola dva naa policajca, dva agenta i dva nemaka vojnika. Jedan od agenata zove se Duli, blie podatke ne znam, dok drugi agent mislim da se zvao Selja i za njega takoe nemam blie podatke. Dvojicu straara ne poznam ali se seam da je jedan od njih bio visokog rasta, i da je imao veliki mlade vie desne usne. Naredili su mome muu da se obue i da poe sa njima. Moj mu se obukao, na sebi je imao novo crno odelo, nove cipele, nov zimski kaput a pored toga sobom je poneo dva para vea i jedan ilim za pokrivanje, to je sve unapred spremio poto smo znali da policija kupi cigane. Mog mua su stavili u autobus koji je pun cigana stajao pred kuom, i odveli ga sa ostalima u Auto komandu, gde je ostao dva dana a ta je dalje bilo sa njime ja ne znam. (...) Moj mu je bio star 40 godina, rodom je iz Uba, vere pravoslavne a u Beogradu je bio nastanjen preko 20 godina. (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 5. juna 1945. godine.
AJ, 110273132

172 172

dolo do uzbuenja, govorili su im da e ih odvesti na prinudni rad na sei ume na Adi Ciganliji i da e se vratiti u roku od nekoliko dana. Ponekad su im govorili da e ih odvesti u oblinju andarmerijsku stanicu radi sasluanja i da e ih pustiti odmah nakon toga. Meutim, mnogi su znali da e biti internirani u logor Topovske upe: ene su zato svojim muevima, sinovima i oevima esto spremale neto obue i hrane. Samu raciju je vodio Bora Jankovi, komandir lokalne andarmerijske stanice, koja je bila smetena u osnovnoj koli Branislav Nui. Pored ulice Peke Pavlovia, u kojoj su iveli iskljuivo Romi, racija je obuhvatila i sve susedne ulice: Trubarovu, Jae Ignjatovia, Volnikovu, Vojvode Luneta, Pavla Orlovia, Toplice Milana, Kostolaku, akona Avakuma, Stevana Prvovenanog, Milutina Petrovia, Zajcovu, Kneza Pavla, Tikveku i druge. Mnoge od njih i danas nose iste nazive, a naseljene su Romima. Svi uhapeni odvoeni su u andarmerijsku stanicu, gde su ostali tek sat vremena, a zatim u oblinji logor Topovske upe. Po svedoenjima njihovih ena, njima se ve treeg dan po odvoenju gubi svaki trag, a veruje se da su streljani u Jabuci, prvih dana novembra, u okviru velikih odmazdi zbog partizanskih napada na nemake jedinice. Sudbina najsiromanijih Roma iz Beograda zadesila je i Rome iz drugih delova Srbije. Dana 11. decembra 1941, u Leskovcu je streljano 300 Roma; na Bubnju, u Niu, poetkom februara 1942, streljana je grupa od 23 Roma, a godinu dana kasnije jo 43. U Kruevcu je streljano 70 Roma, a u Kragujevcu, 21. oktobra 1941. godine, njih oko 250, od kojih su mnogi su bili maloletnici. U apcu je kaznena ekspedicija streljala 150 Roma. Procenjuje se da je tokom jeseni 1941. u celoj okupiranoj Srbiji bilo streljano oko 2.500 romskih mukaraca. Mnogi Romi su proli i kroz druge logore. U Beogradu, pored Topovskih upa, zabeleene su mnoge osobe romske nacionalnosti internirane u logoru na Banjici. Neto vie od mesec dana posle odvoenja romskih mukaraca, 11. decembra 1941. godine, nemaki vojnici su ponovo opkolili Marinkovu baru, a srpska andarmerija je ponovo ila od kue do kue, ali sada da bi uhapsila ene i decu. Kao to je bio sluaj s mukarcima, sakupili su ih u andarmerijskoj stanici u koli Branislav Nui, da bi ih odatle prebacili kamionima na Sajmite i smestili u paviljon broj 2, zajedno s romskim enama i decom iz drugih delova grada Beograda. Prema podacima koja je prikupila Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa, od oko 600 romskih ena i dece interniranih na Sajmitu, najmanje

173

Svedoanstvo Sibinke Jankovi

Decembra meseca 1941. god. odveden je u logor na sajmite kao Ciganin moj unuk Mita Vasiljevi, star 3 god., ro. u Beogradu, dete iz zakonitog braka moje umrle keri Ruice Vasiljevi i Todora Vasiljevia koijaa, iz Beograda, koji je oteran u logor oktobra 1941. god., i iji sam sluaj zasebno prijavila. Odveden je iz Orlovia Pavla br. 2 skupa sa babom po ocu Vukosavom Vuki (prezime iz drugog braka) stara 50 godina, ro. u Beogradu, vere pravos., narod. srpske. Imenovani su u logoru proveli oko 2 i po meseca i tu umrli. Kako sam obavetena od kominica koji su skupa sa mojim unuetom i njegovom babom bili u logoru, Vukosava Vuki je umrla od posledica koje su nastupile poto je tukao jedan Nemac u logoru, a dete je umrlo od gladi i zime. (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 30. juna 1945. godine.
AJ, 110-273-208

174 174

237 je bilo puteno do poetka marta 1942. godine, jer su uspeli da dokau da su njihovi preci nastanjeni u Beogradu od pre 1850. godine. U njihovom spasavanju, kljunu ulogu je imala sestra Matilda, Jevrejka koja je bila odreena za nadzornicu paviljona broj 2. Ostale ene i deca umrli su tokom zime zbog hladnoe, gladi i bolesti, ili su bili pogubljeni, zajedno sa Jevrejima, tokom prolea 1942.
M.P.
Literatura: Dragoljub Ackovi, Romi u Beogradu, Beograd, 2009, str. 241300; Milan Koljanin, Nemaki logor na Beogradskom sajmitu 19411944, Beograd, 1992, str. 39, 46; Danijela Jovanovi, Romi u Jevrejskom logoru Zemun 19411942, If Not Now, When...? International Conference. The Future of the Site of the Old Fairground Staro sajmite in Belgrade. 10th to 12th of May 2012. An introductory Conference-Reader, str. 2338. Izvori: AJ, 11027371, 75, 115, 132, 189, 202, 234, 247, 262, 281, 284, 286, 288; 110613 od 539 do 541.

175

Logor na Sajmitu
Staro sajmite Ue

br. 61

1. Jevrejski logor Zemun, Staro sajmite 2. Prihvatni logor Zemun, Staro sajmite 3. Sabirni logor Organizacije Tot, Ue
176 176

Legenda: Centralna kula Do jula 1942. godine komanda logora, kao i jevrejska uprava. Upravna zgrada Komanda strae. Od sredine jula 1942. godine, u njoj se nalazila komanda Prihvatnog logora, koja je tada premetena iz centralne kule. Jugoslovenski paviljoni Smetaj logoraa i kuhinja. U paviljonima broj 1 (2100m) i 3 (najvei, 5100m) bile su smetene jevrejske ene i deca; u paviljonu broj 2 (2100m) Romi; u paviljonu broj 5 (1620m), koji je bio ograen icom i odvojen od drugih paviljona, jevrejski mukarci dovedeni iz Topovskih upa; u paviljonu broj 4 (1620m) bila je smetena kuhinja. Izmeu drugog i treeg paviljona nalazili su se nunici, odnosno nunike jame pod vedrim nebom, ukupno 12. Zadubina Nikole Spasia (Spasiev paviljon, paviljon Nikole Spasia) Bolnica i apoteka. Turski paviljon Kupatilo (ukupno deset tueva) i mrtvanica. Maarski paviljon Od maja do poetka novembra 1942. godine, za vreme postojanja Prihvatnog logora, sluio je kao mesto za batinanje i ubijanje zatoenika. Italijanski paviljon Magacini za hranu i stolarska radionica. ehoslovaki paviljon Magacin u kojem su drane line stvari (obua, odea, itd.), koje su Jevreji doneli sa sobom. Drugi paviljoni Paviljon Stefanovi, Rumunski paviljon, Ribarski paviljon, Filipsov paviljon i Nemaki paviljon imali su razne namene tokom postojanja Jevrejskog logora i Prihvatnog logora.

Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na Beogradskom sajmitu 19411944, Beograd, 1992; istorijske slike logora i drugi materijal mogu se nai na sajtu www.starosajmiste.info; snimak logorskog kompleksa u aprilu 1945. godine, http://resources.ushmm.org/film/display/ detail.php?file_num=3683 (od min. 4:14), poslednji pristup: 15.09.2012.

177

br. 62

Ulaz u logor Sajmite

br. 63

Centralna kula danas

178

br. 64

Porodica Demajo ispred Nemakog paviljona 1940.godine. enika, Samuilo i njihovo troje dece Solomon, Jelena i Isak stradali su kao zatvorenici logora, koji e biti uspostavljen na ovom mestu krajem 1941. godine. Cela porodica je uguena u pokretnoj gasnoj komori maja 1942, u poslednjem transportu logoraa.

Logor na Sajmitu Staro sajmite

Logor Zemun, u posleratnoj literaturi i javnosti imenovan kao Logor na Beogradskom sajmitu ili Logor Sajmite, bio je, pored banjikog, najvei logor na teritoriji Beograda za vreme Drugog svetskog rata. U toku nepune tri godine u logoru na Sajmitu je zatvoreno gotovo 40.000 mukaraca, ena i dece. U prvoj fazi postojanja, koja je trajala od 8. decembra 1941. do 10. maja 1942. godine, funkcionisao je kao Jevrejski logor Zemun. Tokom tih pet meseci, prema razliitim procenama, u njega je dovedeno od 6.400 do 11.000 prevashodno jevrejskih ena i dece i 600 romskih ena i dece. Milan Koljanin koji je najpreciznije analizirao funkcionisanje logora je utvrdio da broj 6.400 predstavlja najpribliniju procenu zatoenih i stradalih Jevreja i Jevrejki na Sajmitu. Gotovo svi jevrejski zatoenici logora su ubijeni, bez obzira na starost i pol. U periodu posle maja 1942, kada je logor preimenovan u Prihvatni logor, a njegova funkcija izmenjena, dobio je centralnu ulogu u sistemu eksploatacije radne snage s cele teritorije Balkana. Utamnieni borci i civili iz ustanikih predela sa velikog dela Balkana (Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Grke i Albanije) upuivani su iz Prihvatnog logora Zemun na prinudni rad u brojne nacistike logore od Norveke i Nemake do Poljske i Austrije. Od maja 1944. godine logor je preao u nadlenost Nezavisne Drave Hrvatske i u septembru mesecu konano prestao sa radom.
179

1. Jevrejski logor Zemun

Jevrejske ene i decu koji su ostali u Beogradu i gradovima Srbije posle masovnih egzekucija mukaraca u jesen i zimu 1941. godine, okupator je nameravao najpre da izoluje u geto u ciganskoj etvrti Beograda ili u posebno izgraen logor. Naime, tokom leta, te prve godine okupacije, planirana je izgradnja velikog logora na Savi u blizini apca, kod sela Zasavica. Kako se, meutim, poetkom jeseni predvieni teren pokazao kao nepodesan, zbog plavljenja reke, prihvaena je ideja da se jevrejske ene i deca smeste u paviljone beogradskog Sajma uzoraka. Iako je podelom Jugoslavije leva obala Save kod Beograda pripala Nezavisnoj Dravi Hrvatskoj, prostor Sajmita je izdvojen iz jurisdikcije hrvatskih vlasti i predat na upravu beogradskom Gestapou. Nemakoj Organizaciji Tot je krajem oktobra poveren rad na njegovom preureenju i pripremi za prihvat nekoliko hiljada zatoenika.

Povezane prie:

Hilda Daj

Hilda Daj je roena 1922. godine u Beu, u jevrejskoj akenaskoj porodici. Za vreme Kraljevine Jugoslavije, porodica Daj otac Emil, majka Augusta i mlai brat Hajnc preselila se u Beograd. Na poetku Drugog svetskog rata, Hilda je bila studentkinja na prvoj godini arhitekture. Njen otac bio je potpredsednik Predsednitva jevrejske zajednice u Beogradu, koje su u aprilu 1941. godine uspostavile nemake vlasti, s ciljem da sprovodi njihove naloge. Hilda je u to vreme poela da dobrovoljno radi u Jevrejskoj bolnici. Na dan 8. decembra 1941.

180

br. 65

Beogradski sajam

br. 66

Sajam je bio prvi ureeni prostor na levoj obali Save i prvi prelazak Beograda na prostor koji je vekovima predstavljao niiju zemlju izmeu Austrije i Turske, Srbije i Austro-Ugarske. Sveano je otvoren 11. novembra 1937. godine. Nacionalni paviljoni Italije, Maarske, Rumunije, ehoslovake, Turske, Nemake, kao i izlobene postavke Francuske i Holandije, trebalo je da graanima Jugoslavije prikau najnovija privredna dostignua evropskih drava. Filips (Philips) je upravo na beogradskom Sajmu emitovao prvi televizijski program na Balkanu. Tu su odravani redovni sajmovi uzoraka koji su privlaili veliki broj posetilaca iz cele Jugoslavije. Niko od posetilaca nije tih godina mogao ni da pretpostavi da e upravo velelepne sajamske paviljone okupacione vlasti iskoristiti kao prostor u koji e smestiti najvei logor u okupiranoj Srbiji.
Literatura: Ljiljana Blagojevi, Novi Beograd, Osporeni modernizam, Beograd, 2007.

181

Jevreji koji su doekali zimu u Beogradu, veinom ene, deca i stariji ljudi, dobili su 7. decembra 1941. godine pozive da se okupe ispred zgrade Specijalne policije za Jevreje, u dananjoj ulici Dorda Vaingtona 23, kako bi bili prebaeni u Logor Zemun. Napomenuto im je da ponesu najnuniju odeu i posteljinu, pribor za jelo, kao i hranu za tri dana. Posebno je naglaeno da ponesu kljueve stanova sa tano ispisanim adresama koje e predati na odlasku. U logoru, koji je dobio naziv Judenlager Semlin, Jevreji su smeteni u jugoslovenske nacionalne paviljone, koji su nosili brojeve 1, 3 i 5, dok su romske ene i deca smeteni u paviljon broj 2. Turski paviljon je pretvoren u kupatilo i mrtvanicu, dok su u paviljon Nikole Spasia smetena logorska bolnica i apoteka. Komanda logora, kao i jevrejska uprava, bili su smeteni u sajamskoj kuli, koja je predstavljala centralni objekat sa kojeg se vijorila nacistika zastava. Pored graana koji su se odazvali pozivu, u logor je ve 9. decembra prebaena i grupa Jevrejki iz

godine, kada je poelo interniranje jevrejskih ena i dece na Sajmitu, prijavila se da krene u prvim transportima za logor, smatrajui da e tamo njen rad biti najpotrebniji. Dan pre odlaska, poslala je kolskoj drugarici Nadi Novak jedno pismo, u kojem objanjava svoju odluku. Iz logora, u kojem je radila u ambulanti kao bolniarka, poslala je jo tri pisma: jo jedno Nadi i dva prijateljici Mirjani Petrovi. Ta etiri pisma predstavljaju najdragoceniji izvor informacija o uslovima u logoru Sajmite, ali i duboko razmiljanje o samom Holokaustu. Hilda, Mirjana i Nada susrele su se nekoliko puta u januaru 1942. godine, u jednoj kafani za obalske radnike u ulici Brae Krsmanovia, kod mosta Kralja Aleksandra (danas Brankov most). Tokom tih susreta Hilda je uspela da svojim prijate-

ljicama preda pisma (osim prvog, upuenog Nadi, koje joj je dostavio nepoznati ovek). Naime, u tom periodu, logoraice, meu kojima i Hilda, morale su da pod straom preko zaleene Save prenose bolesnike iz logora do pomenute kafane i tamo ekaju kola iz Jevrejske bolnice, koja bi bolesnike prebacila u ulicu Visokog Stevana 2. Tokom prvog susreta, Hilda i Mirjana su mogle da razgovaraju, ali ve narednog puta straar je zabranio svaki kontakt izmeu logoraica i osoba u kafani. Preko zaleene Save, prenosila su se i tela mrtvih logoraica, kojih je ve u januaru 1942. godine svakodnevno bilo sve vie. Hilda i njena porodica ubijeni su u prolee iste godine u duegupki.
M.P. Literatura: Jaa Almuli, Jevrejke govore, Beograd, 2005, str. 126 128.

182

Kladovski transport
Neto vie od 1.200 (prema nekim istraivaima ak 1.370) Jevreja koji su izbegli sa teritorije Treeg Rajha, krajem 1939. godine krenulo je Dunavom iz Bea i Bratislave ka Crnom moru i Palestini. Njihovo putovanje je zaustavljeno posle manje od mesec dana (sredinom decembra 1939.) na granici Jugoslavije i Rumunije, u Prahovu, nakon odbijanja Rumunije da im dozvoli prolaz bez sertifikata za useljenje u Palestinu i injenice da je led na Dunavu u potpunosti onemoguio svaku plovidbu. Mesecima smeteni u Kladovu, oni su u septembru 1940. prebaeni u abac, provincijski gradi koji je brojao oko 16.000 stanovnika i u kojem je ivela mala, ali ugledna jevrejska kolonija. Ironijom sudbine, isti brodovi koji su mesecima pruali utoite jevrejskim izbeglicama na Dunavu (Car Duan, Kraljica Marija i Car Nikola II), iskorieni su za prevoz nemakih iseljenika koji su posle nemako-sovjetske podele interesnih sfera avgusta 1939, prebacivani iz Besarabije, severne Bukovine i Dobrude na teritoriju Treeg Rajha. Neposredno pred napad Nemake na Jugoslaviju, oko dve stotine mlaih ljudi iz Kladovskog transporta (kako je u istoriografiji zapamena ta najbrojnija grupa jevrejskih emigranata u Jugoslaviji) dobilo je potrebnu dokumentaciju i prebaeno preko Grke za Palestinu. Veina, koja je okupaciju doekala u apcu, zatvorena je 15. jula u novoosnovani Jevrejski logor u apcu. Bila je to prva grupa Jevreja koji su masovno internirani na teritoriji Srbije. Mukarci iz Kladovskog transporta su streljani u okviru kaznenih mera generala Bemea 12. i 13. oktobra 1941, u blizini sela Zasavica kod apca, dok su ene sa decom prebaene u logor na Starom sajmitu i tamo pogubljene tokom prolea 1942. Posmrtni ostaci nekoliko stotina Jevreja iz Kladovskog transporta ubijenih kod Zasavice nisu spaljeni u akciji Sonderkommando 1005. Oni su ekshumirani posle rata i 1959. godine preneti u kosturnici na sefardskom Jevrejskom groblju u Beogradu.
O.M.P.
Literatura: Gabriele Anderl, Walter Manoschek, Neuspelo bekstvo, Jevrejski Kladovo transport na putu za Palestinu 19391942, Beograd, 2004; Kladovo transport, Zbornik radova sa okruglog stola Kladovo transport, oktobar 2002, Beograd, 2006. http://www.forgacspeter.hu/english/films/The+Danube+Exodus/14, poslednji pristup: 15. avgust 2012.

183 183

banjikog logora, kao i Jevreji koje su bugarske vlasti kao izbeglice vratile u Srbiju. Dva dana kasnije na Sajmite je doveeno i oko 600 Roma. Po izvetaju Opunomoenog i komandujueg generala u Srbiji, do 15. decembra u logor je smeteno 5.281 lice, a poetkom 1942. godine jo 200-300 osoba iz Topovskih upa. Naelnik taba rasputene Jugoslovenske vojske Bogoljub Ili, 31. decembra 1941. godine izvestio je Duana Simovia i vladu u Londonu da Jevreja vie nema u Beogradu. U toku naredna tri meseca u logor Zemun su dovedeni i Jevreji iz abakog logora, Nia, Kosovske Mitrovice, Kragujevca i Novog Pazara. Jevrejski logor na Sajmitu bio je sabirni, ali je, kako se navodi u literaturi, po tipu definisan kao koncentracioni logor, pod upravom Policije bezbednosti i Slube bezbednosti. Finansiran je od prodaje jevrejske imovine, kojom je raspolagao tab generalnog opunomoenika za privredu u Srbiji, Nojhauzena. Upravnik i zamenik Jevrejskog logora su bili SS podoficiri Herbert Andorfer i Edgar Enge. Pored nemake uprave, Jevrejima je bilo preputeno odravanje reda u logoru. Poput koncentracionih logora u Nemakoj i Poljskoj i on je imao organizovanu logoraku samoupravu. Najtei i najloiji uslovi ivota u logoru bili su u paviljonu u koji je smeteno oko 600 Roma. Bile su to uglavnom lanovi porodica onih Roma koji su streljani tokom jeseni 1941. U prostoriji koja je prokinjavala, gotovo bez grejanja, ivele su ene sa decom koja su gladovala. Romska deca nisu dobijala ni dnevna sledovanja mleka, koja su obezbeivana ostaloj deci u logoru. Romi u logoru nisu imali svoju samoupravu. Za njih je od strane Jevrejske uprave odreena logoraica Jevrejka, ije puno ime nije na alost zapameno. U svedoenjima preivelih pominje se samo kao medicinska sestra Matilda, ena koja se sa puno panje i ljubavi brinula o romskoj deci. U seanjima logoraa je ostao zapamen dogaaj kada je kumovala bebi koju je upravo donela na svet, dajui joj ime Logorka. Sestri Matildi je od januara 1942. pomagao mladi Stevan Kosti, koji je bio komandir paviljona zaduen za odravanje reda. Prema izvetaju koje je Gradskom poglavarstvu Beograd maja 1942 poslao v. d. Predstavnik jevrejske zajednice u logoru, tokom zime i prolea je umrlo 56 Roma, to je gotovo 10% zatoenih. Postotak umrlih Roma do poetka prolea moda je bio i dvostruko vei. Romi su sahranjivani pored logorske ograde, u velikoj kreani kraj Save, ili su njihova tela predavana beogradskoj optini, koja ih je sahranjivala na gradskim grobljima. Sestra Matilda je

184

odigrala kljunu ulogu u putanju Roma iz logora, jer je uspevala da nabavi potvrde o njihovom stalnom boravku, kojima je dokazivala da se nije radilo o ergarima. Na taj nain, veina zatoenih Roma je do aprila 1942. godine napustila logor. Prema sauvanoj dokumentaciji, 6. februara 1942. godine u logoru je bilo 76 odojadi, 1.136 dece ispod 16 godina i 4.442 osobe preko 16 godina. Nemake vlasti, koje su oekivale razbuktavanje ustanka, u prolee 1942. godine bile su reene da pripreme logore u Srbiji za utamnienje vie desetina hiljada ustanika. Stoga je, u skladu sa zakljucima Konferencije u Vanezeu, na kojoj je dogovoren nain unitenja Jevreja u Evropi, doneta i odluka o konanom reenju jevrejskog pitanja u Srbiji. O tome je odlueno u samom vrhu nacistike elite u Berlinu, ali na inicijativu i uz sugestije lokalnih nemakih okupacionih vlasti u Srbiji. Prema nekim svedoenjima, general Bader, kao i Opunomoenik Ministarstva inostranih poslova u Srbiji, Feliks Bencler (Felix Benzler), bili su odluni da pre prolea isprazne logor na Sajmitu, tako to bi najpre reili pitanje relativno male Jevrejske populacije. Oni su predlagali preseljenje preostalih Jevreja u logore u Rumuniji ili Poljskoj, ali u Berlinu je odlueno da se Jevreji iz Srbije likvidiraju u samom Beogradu. Kako su veinu zarobljenih predstavljale ene i deca, odlueno je da se za egzekucije upotrebi kamion marke Zaurer,

Predstavnitvo jevrejske zajednice

Kao i u Nemakoj, gde su nacisti odmah po dolasku na vlast rasformirali postojea jevrejska drutva i organizacije, tako su i u Srbiji, po ulasku trupa Vermahta, zabranjene jevrejske institucije koje su funkcionisale u vreme Kraljevine Jugoslavije. U Beogradu je osnovano Predstavnitvo jevrejske zajednice, preko kojeg je ostvarivan kontakt izmeu jevrejskih stanovnika Srbije i novouspostavljene vlasti. Predsednik Predstavnitva bio je najpre Benjamin Flajer, a kasnije Emil Daj, dok je sekretar bio Samuel Demajo. lanovi Predstavnitva su uivali odreene povlastice, ali ih nisu uvek koristili. Na primer, kerka Emila Daja, mlada studentkinja arhitekture, Hilda, bila je jedna od prvih koji su se prijavili na poziv vlasti 7. decembra 1941. i sa ostalim enama i decom prebaena u logor na Sajmitu. Iako je mogla da odloi odlazak u logor, ona je smatrala svojom dunou da pomogne sunarodnicima u nevolji i dobrovoljno pomae u logorskoj bolnici, ije su osoblje inili sami zatvorenici, a ne pripadnici SS-a.

185

koji je na teritoriji Poljske i Sovjetskog Saveza korien za likvidacije Jevreja, osoba sa posebnim potrebama i mentalno obolelih. Ubijanje ugljenmonoksidom u kamionu je, prema Himlerovim procenama, predstavljalo manji stres za egzekutore nego to je to bilo streljanja ena i dece. U Beogradu su za smrtonosnu vonju logoraa od Sajmita do Jajinaca bila zaduena dvojica podoficira, Vilhelm Gec i Ervin Majer (Wilhelm Gtz i Erwin Meyer). Dnevno je u kamionu duegupki prevoeno od 70 do 300 zatoenika, koji su verovali da kreu put logora u Poljskoj i Rumuniji. Poto bi kamion napustio logor i preao reku Savu, cev auspuha je povezivana sa unutranjou kamiona i tokom putovanja du oboda Beograda, ugljenmonoksid bi uguio ljude u kamionu. Cele porodice su se dobrovoljno javljale verujui da konano odlaze iz pakla koji je logor Zemun za njih sigurno predstavljao. Naime, tokom izuzetno hladne zime 19411942, dnevno je umiralo i po 20-30 logoraa, koji su prebacivani preko zaleene Save, kako bi njihova tela bila sahranjena na Jevrejskom groblju u Beogradu. U uslovima potpune nestaice hrane i nekvalitetne vode, hiljade ena, dece i staraca su se smrzavali i bolovali u krajnje neadekvatno ureenim paviljonima. Stoga je preseljenje doekivano s nadom da donosi promenu na bolje. ene i deca iz logora Zemun nisu bili prve rtve kamiona duegupke u Srbiji. Bolesnici koji su se nalazili u Jevrejskoj bolnici u ulici Visokog Stevana, u periodu od 19. do 22. marta, ubijeni su u vonjama koje su dva puta dnevno ile do Jajinaca. Radilo se o 700-800 Jevreja tekih bolesnika i osoblju bolnice, meu kojima su se nalazili i oni koji su prethodno bili smeteni u improvizovanoj bolnici u prostorijama nekadanjeg jevrejskog kulturnog drutva Oneg abat, u dananjoj Jevrejskoj ulici na Dorolu. Mrtva tela bolesnika i lekarskog osoblja su zakopavali srpski zatvorenici, u unapred pripremljene rake u Jajincima, dok su nemaki straari iz Policije poretka uvali mesto ukopa. U jesen i zimu 194344, njihovi leevi su spaljeni kako bi bili izbrisani i poslednji dokazi o postojanja Jevreja na ovim prostorima, ali i svaki trag o poinjenim zloinima. Neposredno po likvidiranju bolesnika iz Jevrejske bolnice, na red su doli logorai u Zemunu. U logoru se, na dan 31. marta, nalazilo 5.293 zatoenika. ef BdS, Emanuel efer i ef Gestapo Zatler, upoznali su komandanta logora Andorfera sa planom koji je podrazumevao korienje duegupke. Do 10. maja je ubijeno 5.200 Jevreja. Kamion je vozio svoje rtve svakodnevno do Jajina-

186

Svedoanstvo Radisava Pavlovia

Za vreme okupacije radio sam u fabrici Ikarus, kao mehaniar. Prelazio sam svakodnevno iz Beograda vozom, a koji put i kamionom, poto stanujem u Beogradu. Jedno popodne u zimu 19411942. godine, dana i meseca se ne seam tano, video sam Jevreje (poznao sam ih po traci koju su nosili preko ruke) kako na nosilima prenose leeve, koji su bili uvijeni u beo arav preko zaleene Save, sa logora na Sajmitu na drugu beogradsku obalu Save. Video sam dalje da je na beogradskoj obali stajao veliki kamion u koji su ve bili utovareni leevi isto tako uvijeni u belo platno. Moglo ih je biti 20-30 leeva. Prolazio sam peice pored kamiona, propeo se na prste (nalazio sam se na jednoj maloj uzbrdici) pa sam tako mogao da opazim leeve u kamionu. Video sam isto tako na suprotnoj obali Save jo izvestan broj leeva poreanih koji su verovatno takoe trebali da budu utovareni u kamion.
Svedoanstvo izneto pred DK 28. aprila 1947. godine.
AJ, 110-385-600.

187 187

ca, nekada i po tri puta dnevno. Deca su sa radou doekivala Geca i Majera, koji su im donosili bombone, sigurna da sa njima odlaze na neko bolje mesto. Rukovodilac Jevrejskog referata u Ministarstvu inostranih poslova Treeg rajha, Franc Rademaher (Franz Rademacher), 29. maja 1942. godine je zapisao je da jevrejsko pitanje u Srbiji vie nije aktuelno. Sada je to samo stvar sreivanja pravnih pitanja u vezi sa imovinom. Dve nedelje kasnije, na sastanku sa generalom Baderom, Komandujuim i Opunomoenim generalom u Srbiji, zapovednik Policije bezbednosti i Slube bezbednosti, efer, izvestio je da u Srbiji vie ne postoji jevrejsko pitanje. Logor je bio spreman za prihvat novih zatoenika.
O.M.P.
Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Otpor u icama, III, Beograd, 1969; Jovan Bajford, Staro sajmite, Mesto seanja, zaborava, sporenja, Beograd, 2011; Danijela Jovanovi, Romi u Jevrejskom logoru Zemun, Balkanski knjievni glasnik, broj 5, David Albahari, Gec i Majer, Beograd, 2008; http://www.semlin.info/; http://www. starosajmiste.info/sr2012/, poslednji pristup 15. septembra 2012, Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina, Kolaboracija u Srbiji 19411944, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006.

Emanuel efer (Emanuel Schfer)

Roen 1900. godine u ekom gradu Hluinu (nemaki, Hultschin). Policijsku karijeru je zapoeo 1925. godine, u Potsdamu. Godine 1933. postaje ef policije u Breslauu, a iste godine ulanjuje se u nacionalsocijalistiku partiju. Postaje tada pripadnik SA formacija a i slubi bezbednosti SS (Sicherheitsdienst des Reichsfhrers-SS, ili SD). Poetkom Drugog svetskog rata, efer je imenovan efa Ajnsacgrupe II, tokom ratnog pohoda u Poljskoj. Kasnije, sve do kraja 1941. godine, obavlja vane policijske funkcije u Katovicama i Kelnu, gde nadgleda prve deportacije Jevreja iz tih gradova u Nisko, Loc i Rigu. U januaru 1942. godine, Rajhard Hajdrih (Reinhard Heydrich) ga postavlja za efa Policije bezbednosti i Slube bezbednosti u Srbiji (Befehlshaber der Sicherheitspolizei und des Sicherheitsdienstes, skraeno Befehlshaber Sipo und SD ili BdS); bio je to period reorganizacije okupacionog aparata, u kojem e u Srbiju doi i Bruno Zatler (Bruno Sattler), novi ef beogradskog Gestapoa, i August Mejsner (Meyszner), vii voa SS i policije. efer je na prolee 1942. godine nadgledao likvidaciju jevrejskih ena i dece interniranih na Sajmitu, posle ega je saoptio Berlinu: Srbija je bez Jevreja! Zbog uloge u zloinima poinjenim nad Jevrejima u Poljskoj i Srbiji, Emanuel efer je osuen u Nemakoj na est i po godina zatvora. Umro je 1974. godine.
M.P. Literatura: Christopher Browning, Fateful Months. Essays on the Emergence of the Final Solution (Revised Edition), New York-London, 1991, str. 7275; Valter Manoek, Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i unitavanje Jevreja 19411942, Beograd, 2007, str. 185.

br. 67

188

etvrto pismo Hilde Daj, upueno Mirjani Petrovi, poetkom februara 1942.
Mila moja, Nisam ni mogla da pojmim da e na susret, mada sam te oekivala, da ostavi, naini u meni takvu buru oseanja, da unese jo vie nemira u ovo haotino stanje moje due koja ne moe nikako da se smiri. Svim filozofiranjima je kraj na ianoj ogradi i realnost, kakvu vi van nje ne moete ni izdaleka da zamislite jer biste od bola urlali, prua se u potpunosti. Ta realnost je nenadmana, naa beda ogromna, sve fraze o jaini duha padaju pred suzama od gladi i zime; sve nade o skorom izlasku gube se pred jednolinom perspektivom pasivnog bivstvovanja koje ni po emu na svetu ne lii na ivot. To nije ni ironija ivota. To je njegova najdublja tragedija. Moemo da izdrimo ne zato to smo jaki, nego stoga to nismo svakog trenutka svesni svoje beskrajne mizerije u pogledu svega, svega sto sainjava na ivot. Ve smo tu skoro devet nedelja i jo sam pomalo pismena, jo umem pomalo da mislim. Svako vee, bez izuzetka, itam tvoja i Nadina pisma i to mi je jedini trenutak kada sam neto drugo, ne, samo Lagerinsasse. Robija je zlato prema ovome, mi ne znamo ni zato, ni na to, ni na koliko smo osueni. Sve na svetu je divno, i najbednija egzistencija van logora, a ovo je inkarnacija sviju zala. Svi postajemo zli jer smo gladni, svi postajemo zajedljivi i brojimo jedan drugom zalogaje, svi su oajni a ipak se niko ne ubija jer smo svi skupa jedna masa ivotinja koju prezirem. Mrzim nas sve jer smo svi jednako propali. Blizu smo sveta, a tako udaljeni od svih. Ni sa kim nemamo veze, ivot svakog pojedinca napolju tee isto tako dalje, kao da se pola kilometra dalje ne odigrava klanica est hiljada nevinih. Svi smo jednaki po svome kukaviluku i vi i mi. Dosta! Ja ipak nisam takav nejunak kao to bi po ovome mogla da sudi. Podnosim sve to mene pogaa lako, bezbolno. Ali ta okolina. To je ono to me nervira. Ljudi mi idu na ivce. Ni glad od koje plae, ni zima pri kojoj ti se voda u asi i krv u ilama sledi, ni smrad latrina, ni koava, nita nije tako odvratno kao gomila koja zasluuje saaljenje, a ti joj ne moe pomoi, nego se staviti iznad nje i prezreti je. Zato taj svet

189 189

govori uvek samo o onome to vrea njegova creva i ostale organe vrlo cenjenog kadavera. A propos, pre neki dan smo ureivali leeve, bilo ih je 27, u turskom paviljonu, i to sve u front. Meni nita vie nije odvratno, ni moj prljavi posao. Sve bi se moglo samo kad bi se znalo ono to se ne moe saznati kada e se otvoriti kapije milosti. Kakve li namere imaju sa nama? U stalnoj smo napetosti: hoe li nas streljati, dii u zrak, transportovati u Poljsku? To je sve sporedno! Sadanjost samo treba preskoiti, nije nimalo prijatna, nimalo. Sada je pola tri, deuram celu no u ambulanti (svaku etvrtu no) u paviljonu kalju u horu i uje se kloparanje kie sa krova. Ovde u ambulanti pui se furuna dozlaboga, ali ko se dima ne nadimi Ovo je moj najuzbudljiviji dan u logoru. eleti neto toliko pa da se to ispuni vie je nego srea. Moda emo se jednom ivi izvui odavde u jedan sreniji ivot, jer to tako strano, mada ve malokrvno elimo. Mirjana, moja draga, mi smo roblje zarobljeno, mnogo manje jo od toga, mi nismo ni koliko gubavci, mi smo jedna prezrena i gladna horda, a kad i pored toga ovek ugleda malo ivota, a to si ti, oseti toliko novih ivotnih sokova da struje u njemu. Samo, da, ovo veno samo otrgnuti se posle toga od ivota toliko je bolno i gorko da ni more suza prolivenih nije dovoljno merilo. Kako mi je tek sada teko. Plaem i svi se smeju: Zar ti koja vue kao mukarac sme da plae kao sentimentalna iparica! Ali ta u kad mi je tako grozno teko pri dui. To je refren koji celu no ponavljam. Znam da nema izgleda da emo skoro izai, a napolju ste ti i Nada, jedino to me vezuje za Beograd, koji po nekoj neshvatljivoj kontradikciji istovremeno strano mrzim i strano volim. Ti ne zna, kao to ni ja nisam znala, ta to znai biti ovde. elim ti da nikad ne sazna. Ve kao dete bojala sam se da me ne zakopaju ivu. I ovo je neka vrsta prividne smrti. Hoe li posle nje biti nekog vaskrsenja? Nisam nikad toliko mislila na vas dve kao sada. Stalno razgovaram sa vama i elim da vas vidim jer ste vi za mene onaj izgubljeni raj. Ljubi vas vaa logorka
JIM, k-24-2-3/1. Sva pisma Hilde Daj dostupna su na sajtu http://www.semlin.info/

190 190

Svedoanstvo arlote osi ro. Alfandari

(...) Sve beogradske Jevrejke sa decom kao i Jevrejke iz Banata nalazile su se u paviljonu br. 3 tu je moglo biti oko 5.000 lica. U paviljonu br. 5 nalazile su se ene Jevrejke koje su bile dovedene iz unutranjosti, naroito ih je mnogo bilo iz apca. U tom je paviljonu moglo biti 2.000 dua. Pored toga u jednom paviljonu broja se ne seam tano bile su smetene i Ciganke koje su ivele po jo gorim uslovima nego mi. 15 dana posle naeg dolaska u logor hrana se naglo pogorala. Nemci su prestali da nam izdaju hleb, ve su nam izdavali proje oko 120 do 150 gr. na 24 asa. Proja je bila veoma rava, ravo meana i ravo peena tako da se esto nije mogla jesti. esti su bili sluajevi da hranu nismo primali po 48 sati, a zatim bi obarili neki sitan promrzao krompir i svaka je od nas dobila po etiri do pet komada za ruak i veeru. Na Sajmitu nije bio sproveden beogradski vodovod. Nemci su nekim cevima crpli vodu i pili, jer druge nije bilo. Voda je bila sasvim prljava i uta i zbog nje su bili esti sluajevi proliva. Leaji su bili strahovito pretrpani, na svaku od nas dolo je najvie pola metra irine za leanje. Naroito je opasno bilo peti se uskim stepenicama na drugi i trei sprat i bili su esti sluajevi da su ene naroito starije i slabe od rave hrane padale sa stepenita ili sa poslednjeg sprata i teko se povredile pri tome, a bilo je i smrtnih sluajeva usled pada. Klozeti su bili ispod svake kritike. Na osam hiljada dua bilo je svega nekoliko jama tako da se uvek moralo ekati na red. (...) Najstranije je bilo nou kada su mala deca muena od gladi i zime plakala i molila majke da im daju hrane, ili da ih bolje pokriju. To je trajalo cele noi i mnogi od nas nisu mogli trenuti od alosti i bola zbog te nevine dece. Jo je mnogo gore bilo majkama koje nisu bile u stanju da im pomognu. Zima je te godine bila uasna. Naroito je januar mesec bio hladan, a pored toga duvala je vrlo esto koava, tako da nije bilo skoro nikakve razlike u temperaturu spoljne i one u paviljonu. Vlaga koja se nahvatala po zidovima (u paviljonu se pralo rublje, deca, kupale ene, suilo rublje) pretvorila se u led i svi su zidovi izgledali kao da su graeni od leda. Vetar i sneg ulazili su kroz oteene zidove u paviljon. Bilo je tri

191 191

pei, ali se one uopte nisu oseale. esto drva nije bilo, a kad su ih davali, davali su ih loeg kvaliteta i sirova. Bili su vrlo esti sluajevi promrzavanja pojedinih delova tela, a bilo je i nekoliko sluajeva da su ene naene promrzle mrtve. (...) Zdravstveno stanje interniraca je bilo oajno. Od rave hrane, zime, uzbuenja i briga svet je naglo propadao. Ja sam za dva meseca boravka u logoru izgubila 24 kilograma teine, a tako je manje ili vie bilo i sa svim ostalima. Umiralo je dnevno proseno 5 do est lica. Leeve su smetali u Turski paviljon, a kada bi se nakupio izvestan broj odnosili su ih u Beograd i sahranjivali na sefardskom groblju (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 14. maja 1947. godine.
AJ, 110-385-608, 609.

192 192

Svedoanstvo Natalije Obradovi iz Marinkove bare

Polovinom decembra 1941. god., datuma se tano ne seam, oterana sam iz Mokroluke-produetak, bez broja, kao Ciganka u logor na Sajmite sa decom i to: Javorka udata Stoki, dom. stara 23 godine, ro. u Jagnjilu srez Smed. Palanka, i njena deca: Stojna, stara 6 god., Zagorka, stara 2 god., Radomir, star 1 god., svi roeni u Beogradu, vere pravoslavne, narod. srpske, deca iz zakonitog braka sa Mladenom Stokiem, kovaem iz Beograda. U logoru sam ostala 2 i po meseca, dok je moja erka sa decom ostala puna 3 meseca. Pored ostalog to smo u logoru trpeli ja i moja erka smo bile i fizike zlostavljane od strane Krausa, nadzornika i to: mene je jednom prilikom udario pesnicom po licu i izbio mi 2 zuba kad sam ekala na sledovanje hleba a on je posumnjao da sam ja ve primila, a moju erku je u dva maha tukao korbaem zato to se nije mogla odvojiti od dece kada je trebala da iznosi sa ostalima mrtve iz logora. Odvoenje moje i moje porodice izvrio je neki Nikola, andar podnarednik iz XI kvarta visok, krupan, crn, star oko 30 god., seam se da je imao veliki nos. (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 2. jula 1945. godine.
AJ, 110-273-192.

193 193

Svedoanstvo Leposave Ili iz Jatagan male

Nekoliko dana posle prve racije andarmi su ponovo doli u romske kue u Jatagan mali. Neto silom, neto obeanjem da e nas decu i ene odvesti kod brae i mueva koji su navodno bili odvedeni na Adu Ciganliju da seku drva, sakupili su i nas preostale i odveli u logor na Sajmite, koji je pre toga bio namenjen samo Jevrejima. Tu su nas, ene, decu i mukarce koji su izbegli prvu raciju smestili u peti paviljon, Jevreje koji su ranije u njemu bili smestili su u esti. ivot je bio uasan, hranu smo dobijali svaki etvrti dan. Davali su nam ostatke hrane koju su jeli nemaki vojnici. To sam primetila po tome to se u onom bukuriu koji su nam davali da jedemo moglo razlikovati nekoliko jela. Kako sa sobom nismo poneli nikakve posude za jelo sipali su nam u ake. Oni koji su dobili vodnjikavu smesu, ponekad i vrelu, morali su da je popiju odjednom kako im ne bi iscurila. Komadi hleba ili proje dobijali smo svaki etvrti dan. Skupljali smo razne otpatke hrane koji su se mogli jesti. Jednom sam pored same iane ograde primetila ubuali komad hleba i ne razmiljajui o posledicama koje su nam bile predoene, a bila sam i jako gladna, prila sam ogradi i taman kad sam htela da ga podignem zazvidao je metak. U prvom trenutku nisam ni shvatila da su na mene pucali, toliko sam se uplaila. Tek kasnije sam u cokuli osetila neto toplo i lepljivo i shvatila sam da sam ranjena. Verovatno od straha, bol uopte nisam oseala, ali mi se cokula i dalje punila krvlju. To ubualo pare hleba ostalo je da lei nedirnuto. Ranu od tog faistikog metka imam i danas. Ne boli me, ali kad malo vie peaim ili kad e neka promena vremena osetim neki tup bol koji me podseti na to kako se nekad za buavu koru hleba mogao izgubiti ivot. Samoubistva u logoru su bila esta. Gladni, po cii zimi, oskudno odeveni, Romi su bili prinueni da preko zaleene Save nose drva za nemaku kuhinju. Seam se da je bilo nekoliko pokuaja bekstva iz logora, koja su Nemci osujetili puanim mecima.
Literatura: Dragoljub Ackovi, Romi u Beogradu, Beograd, 2009, str. 250251.

194 194

br. 68

Staro sajmite 2011.

195

br. 69

Maarski paviljon - paviljon smrti. U njemu su komandant logorske policije Borisav Bane Velikovi i stareina logora Radivoje Kisi muili i ubijali zatvorenike.

br. 70

Bane Velikovi, Radivoje Kisi i Milan Vukasovi, zloinci sa Sajmita.

Komanda Prihvatnog logora: Upravnik logora Ernest Beker (1) i Sulcer (5) igraju ah ispred zgrade uprave. Ostali na slici su Karlo (2), zamenik komandanta Rajcig (3) i tefan Karkovi (4).

196 196

2. Prihvatni logor Zemun

Posle ubijanja jevrejskih zatoenika, nova funkcija Logora Zemun bila je prikupljanje radne snage za uspeno funkcionisanje nemake privrede. Istovremeno, logor je trebalo da slui i kao stalni izvor talaca koji bi bili streljani u akcijama odmazdi i zastraivanja civilnog stanovnitva. Tokom prolea i leta 1942. godine, u akcijama smirivanja ustanka na tromei Srbije, Bosne i Crne Gore, kao i na Kozari, Kordunu i Baniji, ustae su nastavile sa politikom masovnog ubijanja i progona srpskog stanovnitva, dok su nemaki okupatori interniranjem radno sposobnog stanovnitva akumulirali svee snage za svoju privredu. Stoga je zahtevano da se hitno isprazne postojei logori u Beogradu, kako bi bili u mogunosti da prime nove zatoenike. Iz logora na Banjici 1.700 logoraa je prebaeno na radu u Norveku, dok su jevrejski zatoenici logora na Sajmitu ubijani u kamionu duegupki. U skladu sa potrebama industrije Treeg Rajha za radnom snagom, tokom 1942. godine dolo je do promene strategije nacista na Balkanu u odnosu prema ustanicima. Odlueno je, naime, da se streljaju samo oni zarobljenici koji su uhvaeni sa orujem u ustanikim akcijama, dok su svi ostali prebacivani u lokalne sabirne logore, a odatle dalje u Nemaku i pripojena podruja na rad. Ta promena je direktno uticala i na funkcionisanje logora u Zemunu. Prvi zatoenici sa ustanikih teritorija dovedeni su u logor 4. maja 1942, dok su poslednji Jevreji jo uvek bili ivi i ograeni icom u paviljonu broj 5. Tokom narednih meseci, poveanje broja logoraa je uslovilo uspostavljanje saradnje sa sistemom ustakih logora
br. 71

197

Jasenovac, koji je preuzimao radno nesposobne, stare i iznemogle robijae i likvidirao ih u Donjoj Gradini, neposredno po prispeu. Istovremeno su radno sposobni logorai iz ustakih logora preko Sajmita prebacivani u koncentracione logore u Treem Rajhu i samoj Srbiji (u rudnike u Trepi i Boru, kao i na poljoprivredna dobra Organizacije Tot, u Banatskom Brestovcu, Banatskom Vlajkovcu i na adi Ostrovo kod Klievca na Dunavu). Pored pripadnika Narodno-oslobodilakog pokreta sa teritorije NDH i partizanskih odreda iz Srbije, u logoru su se u tom periodu nali i pripadnici etnikih jedinica, koje su Nemci smatrali za nepouzdane i probritanski orijentisane. U jednom trenutku, u avgustu 1942. godine, general August fon Majsner Vii voa SS-a i policije je ak izvestio da je logor na Sajmitu zatvoren zbog pretrpanosti. Ogroman broj zatoenika sumorno je delovao na graane Beograda. Milan Nedi se alio generalu Baderu i generalu Leru (Lehr) krajem leta 1942. godine, da na stanovnike Beograda veoma muno deluju krici zarobljenika iz logora. Kako je istakao, posebno su uznemirujue bile glasine, inae lane, da se svake veeri Srbi iz logora duegupkom odvoze u Jajince. Predsednik vlade narodnog spasa nije, meutim, ni jednom reju reagovao nekoliko meseci ranije, kada je kamion prevozio jevrejske graane Beograda i Srbije, koji su mahom bili ene i deca. Na elu Prihvatnog logora najpre se nalazio SS kapetan Ferster (Frster, kasnije streljan zbog korupcije), koga je zamenio SS kapetan Majneke (Meinecke). Logorska komanda je bila u nadletvu zapovednika Policije bezbednosti i Slube bezbednosti BdS u Srbiji, SS pukovnika Emanuela efera odnosno efa beogradskog Gestapoa, SS majora Bruna Zatlera. Strau u logoru su i dalje vrili pripadnici Vermahta, koje je na krae vreme 1942. zamenio Ruski zatitni korpus.

Ruski zatitni korpus

Pripadnici ruske emigracije koji su se otvoreno stavili na stranu nemakih nacista, formirali su tokom Drugog svetskog rata Ruski zatitni korpus, ija je aktivnost bila usmerena na pomaganje nacistima u borbi protiv antifaista. Pored kolaboracionistikih policijskih snaga i institucija folksdojera, kao i Srpskog dobrovoljakog korpusa i Srpske dravne strae, Ruski zatitni korpus je predstavljao jednu od najznaajnijih vojnih formacija na teritoriji Srbije koje su se stavile u slubu okupatora.
O.M.P. Literatura: Aleksej Timofejev, Rusi i Drugi svetski rat u Srbiji, uticaj SSSR-a i ruskih emigranata na dogaaje u Jugoslaviji 19411945, Beograd, 2011.
198

Odravanje reda u logoru je povereno samim zatvorenicima. Stareine logora najee su bile osobe iz redova Jugoslovenske vojske koji su se prikljuili etnikom pokretu, dok su logorsku policiju inili mahom zatvoreni kriminalci. Uslovi ivota u logoru bili su tako teki da je u jednom izvetaju izneta tvrdnja da je u odreenim periodima na Sajmitu dnevno umiralo i do 100 osoba. Muenja i batinanja su bila svakodnevna, a Maarski paviljon tada je prozvan paviljon smrti. U njemu su komandant logorske policije Borisav Bane Velikovi i stareina logora Radivoje Kisi muili i ubijali zatoenike. Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa je neposredno po zavretku rata sakupila veliki broj svedoenja o muenju u logoru i ulozi koju su pripadnici logorske policije imali u njima. Prihvatni logor Zemun je predstavljao jednu od kljunih taaka u transportu zatvorenika sa Balkana u druge logore u Evropi. Izvestan broj zatoenika je prebaen u logor Mauthauzen, dok su grupe partizana zarobljene posle IV i V neprijateljske ofanzive preko Sajmita transportovane u logor Auvic. Seanja preivelih, koji su, uglavnom sa teritorije Bosne, Hercegovine i Dalmacije, prebacivani na Sajmite govore o stranoj gladi i torturi kojima su svakodnevno bili izloeni. Profesor Jakov Salei je svedoio o grupi logoraa koji su posle bitke na Sutjesci upueni najpre u Prihvatni logor Zemun, a odatle u Auvic. Od oko est stotina zarobljenih ranjenika i bivih tifusara, rat su preivela samo estorica. U februaru 1944, Prihvatni logor Zemun je postao deo nemakog represivnog aparata u NDH, mada je to neformalno bio jo od januara 1943, kada se naao pod komandom Opunomoenog nemakog generala u Hrvatskoj. Kraj rata je bio sve blii, a posebno muno na logorae je delovalo bombardovanje saveznika, u kojem je poginulo 190 ljudi. Bombardovanja Beograda 1617. aprila 1944. godine, koje je imalo je za cilj unitavanje mostova na Savi i Dunavu u Beogradu, zbog nepreciznosti bombardera dovelo je do traginih posledica. Mesec dana posle tog dogaaja, nemaka uprava je logor predala hrvatskoj policiji, koja ga je napustila u septembru 1944. Utvreni broj rtava Prihvatnog logora Zemun, u koji su ukljueni i umrli i ubijeni u logoru Organizacije Tot na Uu i na adi Ostrovo, iznosi 12.884 ljudi. Prvo spomen obeleje rtvama logora na Sajmitu je podignuto 7. jula 1951. godine na Beanijskoj kosi, na mestu na kojem je ekshumirano 3.600 leeva. Na spomen ploi je zapisano: U vreme od 1941. do osloboenja Beograda, faistiki okupator je na ovom mestu, posle zverskog muenja u logoru na Sajmitu, streljao preko 8.000 najboljih sinova i keri naeg naroda. Tada je na Jevrej-

199

skom groblju u Zemunu, na mestu ukopa 6.500 ubijenih logoraa Prihvatnog logora Zemun, podignuto jo jedno spomen obeleje. Na Jevrejskom groblju u Beogradu je 1952. godine podignut impozantni spomenik Bogdana Bogdanovia, Jevrejima ubijenim u Drugom svetskom ratu, koji je finansirala Jevrejska optina, u isto vreme kada su otvorena jo etiri spomen obeleja u Jugoslaviji (u Zagrebu, Sarajevu, akovu i Novom Sadu). Na taj nain su komemorisana mesta na kojima su vrena pogubljenja, odnosno na kojima su sahranjena tela ubijenih logoraa. Na mestu samog logora, prva spomen ploa je postavljena na zid jedne od zgrada, na tridesetogodinjicu osloboenja Beograda, 1974. Deceniju kasnije, ploa je uklonjena prilikom postavljanja nove, koja i danas stoji na mestu nekadanjeg Rumunskog paviljona. Podigli su je Predsednitvo Mesnog odbora SUBNOR-a i Mesna zajednica Staro sajmite, a otkrio tadanji gradonaelnik Beograda, Bogdan Bogdanovi. Ploa sadri informaciju o 40.000 ubijenih logoraa. Skuptina grada Beograd je 1987. donela odluku da se prostor uredi kao kulturno dobro Staro sajmite Logor Gestapoa i da svedoi o vremenu kada je u Beogradu postojao jedan od najsurovijih logora na ovim prostorima. Poslednja intervencija na prostoru Starog sajmita bilo je podizanje spomenika Miodraga Popovia, 22. aprila 1995. U kontekstu ratova koji su voeni na teritoriji socijalistike Jugoslavije tokom devedesetih godina, ostalo je nejasno kojim je rtvama taj spomenik posveen.
O.M.P.
Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Otpor u icama, III, Beograd, 1969; Informacija o spomeniku kulture Staro sajmite Logor Gestapoa, Beograd, avgust 2010; Jovan Bajford, Staro sajmite, Mesto seanja, zaborava, sporenja, Beograd, 2011; http://www.semlin.info/; http://www.starosajmiste.info/sr2012/, poslednji pristup 15. septembra 2012, Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina, Kolaboracija u Srbiji 19411944, Helsinki odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd 2006.

Novi poetak
Po zavretku Drugog svetskog rata, Staro sajmite je delimino obnovljeno i u njegove zgrade su useljene omladinske radne brigade, koje su radile na izgradnji Novog Beograda. Meutim, od 1950. godine, prostor je predat na upotrebu umetnicima. U nekadanjim logorskim zgradama uinjen je pokuaj da se vezivanjem tog prostora za umetnost prevazie njegova tragina prolost. Tada su ateljee na Sajmitu dobili Mia Popovi, Vera Boikovi, Lazar Vozarevi, Neboja Vukovi, Olga Jevri i mnogi drugi. U ateljeu Mie Popovia 1954. godine odigrana je i prva predstava ekajui Godoa u Jugoslaviji, poto je zvanino izvoenje u Beogradskom dramskom pozoritu zabranjeno. U kontekstu Novog Beograda, koji je u ideolokoj matrici socijalizma oznaen kao prostor novog poetka i jedan od centralnih simbola

200

socijalistike Jugoslavije, umetnika kolonija je trebalo da donese novi smisao traumatinom istorijskom nasleu. Kao grad koji je oznaio poetak nove ere u istoriji jugoslovenskih naroda, Novi Beograd je postao reprezentativni prostor na kojem su locirane najvanije institucije drave palata Saveznog izvrnog vea i zgrada Drutvenopolitikih organizacija, ali i posebno znaajna institucija Muzeja savremene umetnosti. U kasnijim planovima, upravo je prostor u blizini nekadanjeg logora predlagan za mesto podizanja Vojnog muzeja, Opere ili neke druge institucije, sa ciljem da svedoi o autentinom kulturnom konceptu na kome je formirana Jugoslavija. Bilo je to prostorno ostvarenje lekorbizijeovske ideje o revolucionarnoj ulozi arhitekture, koja aktivno menja drutvo i pojedinca u njemu. Socijalistika Federativna Republika Jugoslavija, formirana kao drava pomirenja, koja je nastala na traginom iskustvu Drugog svetskog rata, pokuavala je da kroz komemorativnu praksu usaglasi tragina seanja i osigura perspektivu zajednike budunosti. Upravo stoga su neki od najznaajnijih projekata memorijalizacije prolosti postali i kljuna mesta sukobljavanja tokom poslednje decenije postojanja zemlje.
O.M.P. Literatura: Jovan Bajford, Staro Sajmite, Mesto seanja, zaborava i sporenja, Beograd, 2011; Aleksandar Ignjatovi, Olga Manojlovi Pintar, Prostori selektovanih memorija: Staro sajmite u Beogradu i seanje na Drugi svetski rat, Kultura sjeanja: 1941, Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, (ur. Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljevi) Zagreb, 2008, str. 95113. Pavle Ugrinov, Tople pedesete, Beograd, 1990.

Spomenik rtava Genocida

Spomenik rtava genocida je otkriven 22. aprila 1995. godine izmeu kompleksa nekadanjeg logora i reke Save, a povodom proslave pedesete godinjice osloboenja od faizma. Izveden je prema zamisli vajara Miodraga Popovia. Re je o bronzanoj apstraktnoj kompoziciji iz dva dela, visokoj 10 metara.
Literatura: - -, , 2010, ( 1.6)

br. 72

201

br. 73

Plakat Organizacije Tot

202

br. 74

Logorai u logoru Organizacije Tot

3. Sabirni logor Organizacije Tot

Ue
Na uu Save u Dunav, u neposrednoj blizini Gestapovog zloglasnog logora Zemun, tokom Drugog svetskog rata je funkcionisao i logor Organizacije Tot (Organisation Todt), u kojem je bilo zatoeno vie hiljada ljudi. Formiran je 1942. godine i zatvoren posle saveznikog bombardovanja Beograda, 1617. aprila 1944. godine. Na teritoriji okupirane Srbije, Organizaciji Tot su ve tokom 1941. povereni neki od najznaajnijih projekata. Naime, oekujui iroki
Pogled sa Kalemegdana na logor OT
br. 75

203

otpor svih slojeva stanovnitva, nacisti su ve tokom leta 1941. zapoeli sa izradom planova o formiranju logora, koji bi primio sve sumnjive, nepodobne i one koji su se orujem suprotstavljali novom reimu. Prvi planovi za izgradnju veeg logora u Srbiji polazili su od ideje da se na obali Save kod sela Zasavica, u blizini apca, podigne sabirni logor, koji je trebalo je da primi 50.000 do 500.000 zatoenika (prema nekim izvorima plan je podrazumevao izgradnju ak dva logora, jednog za Jevreje i Rome i drugog za Srbe). Organizaciji Tot je poverena izgradnja logora kod Zasavice, koja je, meutim, veoma brzo stopirana. Teren izabran za podizanje logora pokazao se kao nepodesan zbog plavljenja Save, te su nemake okupacione vlasti bile prinuene da trae novo reenje. Opunomoeni i Komandujui general u Srbiji Beme je 28. oktobra 1941. naredio obustavu radova na izgradnji logora u Zasavici i istovremeno zapoinjanje radova na preureenju beogradskog Sajma u Logor Zemun. Bio je to prvi angaman OT u Beogradu. Tokom novembra meseca na Sajmitu su delimino popravljena oteenja nastala prilikom dizanja u vazduh mosta kralja Aleksandra, od strane jugoslovenske vojske u povlaenju, i izraeni boksovi, odnosno kreveti na tri do etiri sprata. Tokom novembra i prvih dana decembra 1941, na realizaciji projekta su radili i jevrejski logorai

Organizacija Tot
Neposredno po dolasku nacista na vlast u Nemakoj, zapoeo je proces jaanja vojno-inenjerske organizacije zaduene za velike projekte izgradnje zemlje, koja je vremenom preuzimala sve znaajniju funkciju u ratnoj industriji. Organizacija je dobila ime po svom osnivau dr Fritzu Todtu i u godinama pred izbijanje rata regrutovala je preko 1.700.000 Nemaca u vojnocivilnim poslovima. Predstavljala je veoma vanu kariku u lancu prinudnog rada. Po nainu organizacije, hijerarhizacije, pa ak i same reprezentacije, odnosno nainu obeleavanja ranga i pozicije svojih pripadnika, OT se gotovo nije razlikovala od ustrojstva vojske, za koju je vremenom sve vie radila. Poto je njen osniva poginuo u avionskoj nesrei 1942. godine, centralna linost je postao Albert per. Tokom naredne dve godine Organizacija je zapoljavala gotovo milion i po ljudi, pri emu je procenat strane radne snage, a posebno ratnih zarobljenika stalno rastao. Oni su bili angaovani na poslovima utvrivanja vojnih objekata, kao i na poljoprivrednim dobrima. Na okupiranim teritorijama OT je radila na projektima izgradnje velikih objekata. Prisilni rad je u ratnim godinama postao osnov privredne proizvodnje i stoga je pozicija ove organizacije bila od izuzetnog znaaja.

204

iz Topovskih upa, koji nisu likvidirani u masovnim streljanjima krajem jeseni iste godine. Nepunih godinu dana kasnije, OT je u neposrednoj blizini logora Zemun formirala svoj logor, adaptacijom prihvatnog logora koji je 1940. podignut za smetaj nemakih izbeglica. Naime, pred izbijanje Drugog svetskog rata, u vremenu velikih migracija stanovnitva Evrope, brojni transporti su prevozili putnike koji su beali od nacistikog reima u potrazi za sigurnou. Uporedo sa Jevrejima, koji su masovno naputali Trei Rajh, posle septembra 1939. je tekao proces useljavanja Nemaca sa istoka. Odredbe Sporazuma o nenapadanju izmeu Sovjetskog Saveza i Nemake omoguavale su, naime, preseljenje nemakog stanovnitva posle pripajanja Besarabije i Bukovine Sovjetskom Savezu. Njihovo putovanje Dunavom je prekidano kod Kladova i Beograda, gde su na uu Save u Dunav nemaki iseljenici provodili izvesno vreme. Kraljevina Jugoslavija je na uu Save u Dunav omoguila izgradnju prihvatnog logora za smetaj nemakih izbeglica, koje su dalje putovanje nastavljale brodovima ili vozovima iz Zemuna. Na istom prostoru u kojem su bile smetene nemake izbeglice dve godine ranije, Organizacija Tot je tokom prve polovine 1942. uredila logor koji je funkcionisao nezavisno od Gestapovog Prihvatnog logora Zemun. Sistem drvenih baraka, sa centralnim prostorom za smotre i okupljanja logoraa, koji je podseao na koncentracione logore podignute u Nemakoj i Poljskoj, bio je predvien za smetaj prinudnih radnika. U njega su prvo zatvoreni partizani iz Dalmacije i Bosne, kao i uhapeni komunisti. Kao fiziki najsnaniji i najizdrljiviji, oni su podvrgnuti reimu lekarskog nadzora i donekle boljoj ishrani nego to je to bilo u Prihvatnom logoru Zemun, kako bi se pripremili za rad. Prvih 2.500 ljudi je prebaeno u logor Organizacije Tot 25. i 31. avgusta 1942. Odatle je trebalo da budu upueni na rad u Nemaku. Nepuna dva meseca kasnije, oni su u dva velika transporta upueni u Norveku, 19. oktobra 1942. i 19. januara 1943. Posle toga, Sammellager, kako je bilo zvanino ime logora, rasformiran je na neodreeno vreme. Po zatvaranju logora na Uu, tokom 1943. godine, barake su posluile za privremeni smetaj vojnika 13. oruane brdske SS divizije Handar. Posle kraeg vremena, isti prostor je ponovo pretvoren u zarobljeniki logor, u koji su zatvoreni pripadnici Narodno-oslobodilakog pokreta sa teritorije NDH, koji su dobili status ratnih zarobljenika. U narednim mesecima, Durchgangslager Semlin (Prolazni logor Zemun) je menjao ime: Dulag 413,

205

Dulag 420, Dulag 172. Tu su, pored ostalih, bili smeteni i italijanski i sovjetski ratni zarobljenici, kao i partizani iz Bosne. (Partizani koji su uhvaeni van teritorije NDH u prvo vreme nisu imali status ratnih zarobljenika i stoga su smetani u logor Semlin.) Pored logora na uu Save u Dunav, Organizacija Tot je rukovodila i logorom na Ostrovakoj adi. Nekoliko stotina logoraa sa Sajmita (u svedoenjima oevidaca se pominje brojka od 800 ljudi) upueno je tamo na seu ume. Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa prikupila je svedoanstva o prevoenju leperom logoraa iz Zemuna na Ostrovaku adu. Posle obavljenog posla, u Zemun je, po jednom svedoenju, vraeno samo 200 ljudi, dok je po drugom preivelo samo 86 zatoenika. Ostali su umrli od difterije i iscrpljenosti, ili bili ubijeni. Prema svedoenjima logoraa, na ostrvu kod Dubovca, na seu ume su dovoeni i Jevreji koji su tu likvidirani i potom sahranjivani u masovnim grobnicama. Kao komandant logora na Dunavu pominjao se izvesni Najster, esesovac iz Kovina. Na Ostrovakoj adi ljudi su spavali pod nadstrenicama, ograenim bodljikavom icom. Na dva kraja logora nalazile su se mitraljeska gnezda visoka 4 metra. Pored partizana dovedenih iz logora u Zemunu i Petrovgradu, u posebne barake su bili smeteni crnoberzijanci. Ljudi su bili prinueni da pod strogim reimom torture rade bez prestanka i piju vodu iz Dunava. Prema seanjima preivelih, od iscrpljenosti, difterije i torture dnevno je umiralo i do 20-30 zarobljenika, koji su sahranjivani u masovnim grobnicama. Smatra se da je u filijalama logora na Sajmitu (logoru Organizacije Tot na Uu i na adi Ostrovo) ivot izgubilo ukupno 2.248 zatoenika.
O.M.P.
Literatura i izvori: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Organizacija Tot, Vojna enciklopedija, VI, Beograd, 1973, str. 442; AJ, Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa, AK Vojvodine, Banat II grupa Logori 110667; 110668719.

206

Logor Miliia ciglana

Prilikom saveznikog bombardovanja Beograda aprila 1944. godine, teko su oteena oba nacistika logora koja su se nalazila na levoj obali Save. U Prihvatnom logoru Zemun, koji je bio pod nadlenou Gestapo-a, kao i logoru Organizacije Tot, koji je u tom trenutku nosio naziv Dulag 172, poginulo je vie stotina zarobljenika. U narednim mesecima preiveli zatoenici logora Zemun (logor na Sajmitu) prebaeni su u logor na Banjici, dok su zatoenici Dulaga 172 prebaeni u novoformirani prihvatni logor u Beogradu, na Bulbuderu, u ciglani Ilije Miliia. Do kraja maja 1944. godine logor je postojao s donekle promenjenim imenom, Dulag 172 Beograd. Bio je to poslednji logor koji je u toku rata funkcionisao na teritoriji grada. Nalazio se u Ulici Svetog Nikole iznad dananje Gradske bolnice. U njemu je, prema podacima Istorijskog arhiva Beograda, bilo nekoliko hiljada zatvorenika, uglavnom partizana iz Dalmacije i Bosne. Oko pet stotina ih je umrlo u samom logoru.
O.M.P. Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 1941 1944, Beograd, 1992; Organizacija Tot, Vojna enciklopedija, VI, Beograd, 1973, str. 442.

Povezano mesto: Ulica Svetog Nikole, Miliia ciglana

207

TREI KRUG TERORA

208 208

Mere odmazde
Masovna ubijanja civila koja su u Srbiji nastavljena tokom leta i jeseni 1941. godine, bila su usklaena s naredbom generala Kajtela (Wilhelm Keitel), vrhovnog komandanta oruanih snaga Treeg rajha, od 16. septembra 1941. godine. Kajtelova naredba je upuena komandama na Istonom frontu i Balkanu i njome je, kao primer-no pokajanje, za ivot jednog ubijenog nemakog vojnika bila odreena smrtna kazna za 50100 komunista, u cilju suzbijanja komunistikog pokreta u zauzetim oblastima. Posebno je naglaeno da nain izvrenja mora da povea zastraujue dejstvo. Nekoliko dana kasnije, 28. septembra 1941, Kajtel je proirio nareenje, apostrofirajui kao mogue grupe talaca i politike grupacije oko nacionalistikih i demokratsko-graanskih krugova. Kako je priznao na suenju u Nirnbergu, smatrao je da na istoku (na teritoriji Sovjetskog Saveza) i Balkanu ivot ne znai nita i da samo najtea kanjavanja mogu da proizvedu prave efekte. Novopostavljeni vojni zapovednik u Srbiji, general Franc Beme, proirio je Kajtelovu razmeru sto za jednog ubijenog nemakog vojnika, predviajui sankcije za ubistvo ne samo vojnika, ve i folksdojera. O surovom odnosu prema stanovnicima okupirane Srbije, najbolje svedoe odredbe sledee naredbe: 1) U Srbiji je, na osnovu balkanskog mentaliteta i proirenosti komunistikog i prikrivenog nacionalnog ustanikog pokreta, potrebno naredbe OKW sprovoditi u najotrijem obliku. Brzo i bezobzirno savlaivanje srpskog ustanka prilog je koji ne treba potcenjivati za nemaku konanu pobedu. 2) U svim mestima razmetaja vojske u Srbiji udarnim akcijama i bez odlaganja, uhapsiti kao taoce sve komuniste i kao takve sve sumnjive muke stanovnike, sve Jevreje, i odreeni broj nacionalistiki i demokratski nastrojenih stanovnika. Taocima i stanovnitvu objasniti da e pri napadima na nemake vojnike ili na folksdojere, taoci biti ubijeni. (...) Beme je naredio da egzekucije talaca, svuda gde je to mogue, sprovode delovi trupa koje su imale gubitke. Za mesta koja su pruala otpor predvieno je spaljivanje, a za uhvaene komuniste momentalno veanje ili streljanje.

209

General Beme je kao Glavnokomandujui Vermahta i Vrhovni zapovednik u Srbiji, dopunio Kajtelovu naredbu i u pogledu izbora talaca, a u skladu s merama koje su u Srbiji ve propisali Turner i Dankelman. Prema miljenju istoriara Valtera Manoeka (Walter Manoschek), on je bez izriitog nareenja pretpostavljenih, uzeo Jevreje, neovisno od njihovog politikog opredeljenja, kao svoju grupu talaca, iako o njima nije bilo govora u nareenjima o prikupljanju i streljanju talaca generala Kajtela niti Lista. Oznaeni kao unutranji neprijatelji i remetioci reda i mira, oni su monstruoznom zamenom teza okrivljeni za represalije koje su usledile. Sam Milan Nedi je u brojnim govorima pozivao graane da ustanu u odbranu svojih ognjita od komunistikih pljakaa, razbojnika i odmetnika. Iako su sasluavanja i zatvaranje politikih protivnika, Jevreja i Roma zapoela i pre kapitulacije jugoslovenske vojske, kolaboracionistika vlada je kroz snaan propagandni aparat masovna ubijanja predstavila javnosti kao odmazdu zbog razvoja ustanka u Srbiji i kao meru zatite. Bio je to i nain da se diskredituju ideje internacionalizma, koje su identifikovane sa delovanjem komunista, masona i Jevreja. Istovremeno je nemakim vojnicima koji su se dobrovoljno prijavljivali za streljake vodove i ubijali na stotine, ak i hiljade civila, njihovo zaduenje predstavljano kao nuna osveta i, shodno tome, kao deo redovnih vojnikih aktivnosti. U svedoenju jednog od uesnika streljanja civila u Srbiji 1941, datom 1962. godine, stoji: Bilo mi je ve tada jasno da je kod delinkvenata bilo rei o Jevrejima i Ciganima, ali koji su morali da budu streljani, da bi se suprotstavilo partizanskoj aktivnosti. Ova mera je s jedne strane trebalo da deluje zastraujue, a s druge strane, da bude odmazda za ve uinjene zloine partizana. (...) O svim tim zbivanjima zakljuujui mogao bih da izjavim sledee: ja tada nisam bio svestan da sam u sprovoenju ovog nareenja inio neto neoveno ili nepravedno. Bio sam vaspitan da izvravam nareenja i prema tadanjem shvatanju nisam imao pravo da ova nareenja odbijem. Isticanje veze komunista i Jevreja, kao glavnih protivnika nacionalsocijalizma, u vreme napada na Sovjetski Savez je vojnicima Vermahta bilo predstavljeno kao svojevrsno objanjenje nunosti otvaranja Istonog fronta. Istovremeno su kroz sistem nedievske propagande, kreiranjem predstave o judeo-komunistikoj zaveri, graani Srbije postavljani u direktnu opoziciju prema sugraanima Jevrejima, Romima i komunistima koji su oznaeni kao pokretai ustanka. Kriminalizaci-

210

ja Jevreja, Roma i komunista je trebalo da u javnosti normalizuje sistematsko ubijanje i zastraivanje. Atmosfera straha i beznaa, koja je zavladala u Srbiji posle masovnih ubistava civilnog stanovnitva u jesen 1941, stalno podgrevana od strane nedievskog propagandnog aparata, proizvela je muk u zemlji. Glavnina partizanskih snaga je krajem 1941. godine prela u Bosnu i Crnu Goru, gde su u toku naredne tri godine voene glavne akcije protiv okupatora i njihovih saveznika. Aktivnosti lokalnih partizanskih odreda, posebno na jugu Srbije, kao i diverzantske akcije u gradovima, odravali su plamen antifaistike borbe posle poraza ustanka u decembru 1941, ali nisu uspevale da angauju znatne nemake vojne snage.
O.M.P.

211

Stratita
Okolina Beograda

4. Trostruki surduk Jevrejsko groblje, Ledine

212

1. Stratite kod sela Jabuka Put Panevo-Jabuka

3. Mesto streljanja Marinkova bara Centralno groblje 5. Rakovica i ostala stratita Patrijarha Dimitrija, Zelenjak

2. Stratite Jajinci 11. km Avalskog puta

213

br. 76

Razgovor o rasistikim napadima na romsko stanovnitvo u selu Jabuka tokom 2010. godine. Memorijalni kompleks stratita kod Jabuke.

1. Stratite kod sela Jabuka

Put Panevo -Jabuka
Prve egzekucije civilnog stanovnitva na teritoriji dananje Srbije zapoele su u Banatu jo u toku Aprilskog rata, odnosno i pre kapitulacije jugoslovenske vojske. U Alibunaru, Petrovgradu i Panevu folksdojeri su u periodu od 12. do 23. aprila ubili preko 90 ljudi. Najstranije je svakako bilo veanje i streljanje 36 graana koje je sprovedeno na gradskom groblju u Panevu, 22. aprila 1941. Posle streljanja na panevakom groblju, u grupnim i pojedinanim egzekucijama su ubijene hiljade Srba, Jevreja i Roma iz Banata kako lokalnog stanovnitva, tako i logoraa iz Topovskih upa i banjikog logora. Masovna ubijanja civila su nastavljena tokom leta i jeseni 1941. godine, ali su, za razliku od zloina u Panevu, sprovoena daleko od oiju javnosti. Upravo je u Banatu u tom periodu postojalo jedno od najveih stratita civila u celoj Srbiji. Nalazilo se u neposrednoj blizini sela Jabuka, kod Paneva, i prema procenama Dravne Komisije za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa, tu je streljano vie od deset hiljada ljudi. U izvetaju koji je nemaki porunik Valter (Walther) podneo 1. novembra 1941. godine, opisano je jedno od nekoliko masov-

214

Neprikladno korienje memorijalnog kompleksa. Redovno takmienje lovakih drutava Srbije, fotografisano jula 2011. godine

br. 77

nih streljanja kod Jabuke (tada pod imenom Apfeldorf ), koje se dogodilo 27. ili 30. oktobra. Prema Valterovim reima, odabrano je veoma pogodno mesto za egzekucije, jer je blizina Dunava onemoguavala beanje talaca, ravnica je osiguravala dobar pregled, a peani teren relativno lako kopanje raka za masovne grobnice. Stratite su za vreme ubijanja obezbeivala 3 mitraljeza i 12 strelaca. Kako bi se zadrala tajnost operacije, u vreme streljanja zatvoren je saobraaj na putu Panevo-Jabuka. Prema Valterovom izvetaju, streljanje je obavljeno relativno brzo: Najvei deo vremena otpada na kopanje grobova, dok se samo streljanje vrlo brzo svrava (100 ljudi za 40 minuta). vrsto uveren u potrebu da to jasnije dokae predanost poslu koji je obavio, Valter je pokuao da svojim opservacijama unapredi metodologiju posla kojim se bavio: Streljanje isprva nije ostavilo utisak na moje vojnike. Ali, drugog dana ve se moglo primetiti da pojedinci nemaju nerava da vre streljanja due vreme. Moj lini utisak je da se za vreme streljanja ne javlja nikakav duevni otpor, ali se to javlja kasnije kada ovek uvee na miru o tome razmilja. U leto 1944. ekshumirani su leevi ljudi streljanih tri godine ranije i tako je onemoguena dalja istraga po zavretku rata. Tela streljanih su spaljena u akciji unitavanja dokaza o masovnim pogubljenjima pod nazivom Specijalna komanda 1005. Na mestu masovnih egzekucija u blizini Jabuke neposredno po zavretku rata je podignuta spomen piramida. Prema zamisli arhitekte Neboje Delje, 1981. godine je ureen memorijal koji je postao jedno od centralnih mesta obeleavanja rtava faistikog terora u Banatu. Na spomen ploi postavljenoj u okviru memo-

215

rijalnog kompleksa upisani su stihovi Vaska Pope: Zvezda je na poetku, zvezda je na kraju, crvene nae brazde.
O.M.P.
Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, 1-2, Beograd, 1989; Mesta stradanja rtava faistikog terora na podruju grada Beograda, (elaborat), Beograd, april 2008; Milan Todorovi, Ladislav Feldei, Stratite kod Paneva, grobnica deset hiljada rodoljuba, Panevo, 1985; Sran Boovi, Divizija Princ Eugen, Panevo, 2011.

Franc Beme (Franz Bhme)

Roen je u austrijskom gradu Celtveg (Zeltweg) 1885. godine. Postao je oficir u austrougarskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata i sluio u austrijskoj vojsci do Anlusa, kada postaje visoki oficir Vermahta i uestvuje u invaziji Poljske i Francuske. U inu generala 18. Armijskog korpusa, Franc Beme je
br. 78

upuen 16. septembra 1941. u Srbiju,

s posebnim ovlaenjima, dobijenim od Hitlera lino, u guenju borbe protiv Nemaca, koja je tada bila u punom jeku. Beme je imao svu izvrnu vlast, odnosno potpunu mo nad nemakim vojnim i civilnim ustanovama u Srbiji. Posle njegovog nareenja o streljanju 100 civila za svakog ubijenog i 50 za svakog ranjenog nemakog vojnika, i to prvenstveno Jevreja i komunista, sledile su masovne odmazde: vie od 1.000 talaca je bilo streljano krajem septembra u Mavi, zatim 2.200 Jevreja i Roma u prvoj polovini oktobra, zbog napada u Topoli, 2.200 Jevreja i Roma krajem oktobra i poetkom novembra, zbog napada kod Valjeva, i oko 4.500 krajem oktobra u Kraljevu i Kragujevcu. U samom Beogradu je tokom oktobra 1941. godine streljano 4.750 lica. Franc Beme je ostao u Beogradu sve do poeka decembra 1941. godine, kada na njegovo mesto dolazi general Pol Bader (Paul Bader). Kraj rata je doekao u Norvekoj, gde je bio na elu svih nemakih vojnih snaga. Tada je uhapen od strane saveznika i uvrten meu optuene Nirnberkog suda, zbog zloina poinjenih u Srbiji. Izvrio je samoubistvo u zatvoru, 29. maja 1947. godine. General Beme je najodgovorniji za masovne zloine koje je Vermaht poinio u jesen 1941. u Srbiji, ukljuujui i istrebljenje mukih Jevreja i Roma.
O.M.P.
Literatura: Christopher Browning, Fateful Months. Essays on the Emergence of the Final Solution (Revised Edition), New York London, 1991, str. 4556; Muharem Kreso, Njemaka okupaciona uprava u Beogradu 19411944, Beograd, 1979, str. 166; Valter Manoek, Holokaust u Srbiji. Vojna okupaciona politika i unitavanje Jevreja 19411942, Beograd, 2007, str. 21.

216

Egzekucije u Panevu
Surovo smaknue 36 ljudi izvedeno je teatralno pred okupljenim graanima. Sauvan je vei broj fotografija i dokumentarni film, koji je snimio kamerman Gotfrid Kesel (Gottfried Kessel), na kojima je zabeleeno veanje i streljanje na Pravoslavnom groblju. Cela akcija je javnosti predstavljena kao kazna zbog pogibije nemakog vojnika (mada je prema tumaenjima svedoka, smrt vojnika prilikom proslave Hitlerovog roendana dva dana ranije bila posledica nesrenog sluaja). Kako su prva sasluavanja i hapenja uesnika i organizatora demonstracija od 27. marta u Panevu zapoela nekoliko dana ranije, jasno je da se nije radilo o odmazdi, ve o smiljenom kanjavanju politikih neprijatelja, odnosno o zastraivanju stanovnitva. Seanje na demonstracije od 27. marta, u kojima je demoliran izvestan broj nemakih radnji i jasno iskazan odijum javnosti prema pristupanju Trojnom paktu, kod dela folksdojera je iskorieno kao povod za ubijanja civilnog stanovnitva. Centralna linost javne egzekucije bio je lokalni limar Herman Brum, koji se dobrovoljno javio da izvri veanje svojih sugraana.
O.M.P. Dokumentarni film Gotfrida Kesela (Gottfried Kessel), o streljanju u Panevu 22. aprila, dostupan je na internet adresi: http://www.youtube.com/watch?v=F j24C962oX8&feature=related, poslednji pristup: 12. septembra 2012.

217 217

Puke na gotovs osvetite se!

Jedan od naina da se prevlada otpor strelaca prema inu koji su izvrili predstavljala je podela plena. Prema izjavi jednog od austrijskih straara, koji je uestvovao u streljanju izvrenom 9. oktobra 1941, vojnici koji su uestvovali u egzekucijama su kasnije danima pozivani da za svoje supruge ili verenice uzmu neto od nakita koji je sakupljen posle streljanja talaca. Akciju streljanja 9. oktobra, detaljno je opisao u svom izvetaju porunik Lipe. Najpre je konstatovao da su zatvorenici izdavanjem aova i drugih alata za rad obmanuti da idu na rad (...) i istakao da je Raspoloenje zatvorenika za vreme prevoza i pripreme, bilo dobro. Radovali su se odlasku iz logora, jer im smetaj nije bio po volji. Zatvorenici su bili zaposleni 8 km od mesta streljanja, te su docnije dovoeni prema potrebi. Porunik Lipe je svoj izvetaj zavrio reima: Streljanje se zavrilo u 18.30 asova. Nita naroito nije se tada dogodilo. Jedinice su se zadovoljno vratile u svoje kvartire. Navedena konstatacija postaje jasnija kada se ima u vidu da su se vojnici za streljake vodove dobrovoljno javljali i da su jedni drugima postavljali pitanje: Ide li na streljanje Jevreja? Porunik Lipe je izdavanjem naredbe za pucanje: Puke na gotovs osvetite se!, kod vojnika podsticao oseaj opravdanosti i nunosti streljanja civila.
O.M.P. Literatura: Valter Manoek, Holokaust u Srbiji, vojna okupaciona politika i unitavanje Jevreja 19411942, Beograd, 2007.

218 218

Svedoanstvo Jovana ajna

O berbi kukuruza 1941. g. jednoga dana datuma se ne seam pozvali su nas u gradsku policiju sa nareenjem da idemo da kopamo rake. Odveli su nas toga dana nas 36 Cigana na jabuki put i tu nam zapretili da nikoma nita ne govorimo jer emo biti streljani. Naredili su da kopamo jamu koja je bila od prilike 15-20 koraka dugaka i 3-4 koraka iroka i duboka oko 1 metar. Oko 10 asova nemaka vojska dovela je na tri kamiona oko 100120 lica meu kojima Srba, Cigana i Jevreja a rtve su dovedene iz pravca Beograda. (...). rtve su postrojene po 20 od prilike licem okrenute prema raci pa poto su boljima skinuta odela i obua to je jedan od nemakih vojnika svakome na lea stavljao neki krug u koji su posle vojnici gaali. Kad su postreljali sve dovedene rtve onda su nam naredili da ih sloimo jedne pored druge u dva ili tri reda pa smo ih onda zatrpali. Od prisutnih izvrilaca ovog zloina poznao sam jedino jedno lice, (...). Ovaj policajac je svojeruno ubio jednoga od rtava, koji mu se obratio sa molbom da ga ne strelja navodei da se oni poznaju i da ima petoro ili estoro dece (...). Streljanje ostalih rtava izvrila je nemaka vojska. Mi smo svaki dan kopali samo po jednu jamu i to onoliku koliku su nam naredili obzirom na broj rtava, koje se imaju da streljaju. U pojedinoj jami bilo je vode zbog blizine Tamia pa su izvrioci zloina poreane rtve posuli kreom nato smo mi posle iste zakopali. Da li je pre mog prvog izlaska neko kopao jame ja to ne znam. Ja sam bio jedno 6-7 puta u razmacima i raunam da je za to vreme pobijeno oko 1500-1600 rtava (...). Znam da su izvrioci zloina stvari odelo i obuu skinute sa rtava donosili u optinu i delili ove ovdanjim Nemcima. (...).
Svedoanstvo izneto pred DK, 22. januara 1945. godine.
AJ, 110-691-106.

219 219

br. 79

Streljanje na vojnom strelitu u blizini sela Jajinci

2. Stratite Jajinci
11. km Avalskog puta
Neposredno po zatvaranju prvih talaca, nemake okupacione vlasti u Srbiji su odredile posebna i izolovana mesta za egzekucije civila. Sistematske akcije odmazde i kontinuirani rad dva logora na teritoriji Beograda uticali su, meutim, na donoenje odluke o izdvajanju jednog centralnog mesta za pogubljenja talaca i zatoenika u okolini grada. Bive vojno strelite u blizini sela Jajinci, ispod Avale, izabrano je kao najpodesniji prostor kako za pogubljenja desetina hiljada ljudi, tako i za sahranjivanja onih koji su ubijeni ugljenmonoksidom u kamionu duegupki. Okolna gusta uma i postojanje nasipa i grudobrana, inili su ceo prostor adekvatnim za neometana streljanja. U periodu od jeseni 1941. do jeseni 1943. godine, Jajinci su postali sinonim za najvee stratite na teritoriji okupirane Srbije, na kojem je, prema zvaninim, iako najverovatnije nepreciznim podacima, ubijeno i sahranjeno 80.000 mukaraca, ena i dece. Na stratitu u Jajincima streljani su ljudi zbog svoje nacionalne, etnike i religijske pripadnosti, oni koji su nacistikim zakonima obeleeni da kvare istotu rase, kao i ideoloki nepri-

220

br. 80

Spomen park Jajinci

jatelji faizma. Tokom zime 1943/1944 njihova tela su ekshumirana i spaljena. Na taj nain, nacisti su pokuali da uklone tragove svog krvavog boravka na ovim prostorima i izbriu materijalne dokaze o postojanju ljudi koje su ubili. Zarobljenici osueni na smrt dovoeni su u Jajince Avalskim drumom iz beogradskih zatvora i logora. Po izlasku iz kamiona, rtve su, uskom, krivudavom stazom, sprovoene do mesta egzekucije. Na putu do stratita nekada bi satima ekali ispod nadstrenica improvizovanih baraka, do trenutka kada bi doao red za njihovo pogubljenje. Streljanja su vrili vojnici Vermahta, dok je posao kopanja raka u koje su sahranjivana tela streljanih i uguenih ugljenmonoksidom preputen radnicima Novog i Centralnog groblja. Masovne grobnice su kopane za sto do tri stotine (nekada i vie) leeva. Prema svedoenjima datim posle rata, Nemci su sputali tela u rake i posipali tankim slojem zemlje, da bi posao zakopavanja dalje nastavljali beogradski grobari. Beivotna tela je pre ukopa pregledao lekar gestapovac Herbert Jung (u literaturi naveden i kao Ervin Jung), koji je izdavao naredbe za ubijanje preivelih, koje je nekada i sam likvidirao. Komandant stratita u Jajincima je bio pripadnik Gestapoa, izvesni folksdojer po imenu

221

Eugen. Pored vojnika Vermahta, streljanja u Jajincima je vrio 64. policijski rezervni bataljon, koji je bio zaduen i za uvanje logora Banjica, kao i za izvravanje masovnih egzekucija na mestima u okolini Beograda. Posebno vano mesto u hijerarhiji 64. policijskog bataljona imali su upravo folksdojeri, koji su uzeli aktivno uee u svim akcijama policijskih jedinica. Od 8. novembra 1943. do 2. aprila 1944. godine, u iste barake ispred kojih su zatoenici ekali trenutak pogubljenja, smeteni su logorai koji su odreeni da izvre ekshumacije i spaljivanja leeva streljanih. Njihov rad je predstavljao deo operacije iskopavanja i unitavanja tela ubijenih Sonderkommando 1005, koju su u celoj istonoj Evropi, od maja 1942. godine, vrile specijalne jedinice SD, pod komandom SS Standartenfhrera Paula Blobela (Paul Blobel). U skladu sa Hajdrihovim (Reinhard Heydrich) planom o prikrivanju zloina i brisanju tragova masovnih ubistava, sve do kraja rata trajala je organizovana akcija spaljivanja leeva miliona ubijenih ljudi u istonoj Evropi. Organizacija cele akcije je poverena Blobelu jednom od najodgovornijih za masakr u Babijem Jaru kod Kijeva, kada je za samo dva dana, krajem septembra meseca 1941, ubijeno 33.771 jevrejskih mukaraca, ena i dece. Paul Blobel je zbog svojih zloina osuen na Nirnberkom suenju i obeen 1951. godine. Prvo spomen obeleje kojim su komemorirane rtve ubijene i sahranjene u Jajincima postavljeno je 7. jula 1951. godine, u okviru obeleavanja desetogodinjice ustanka. Obeleje su inili reljef vajara Stevana Bodnarova i osnova ije je idejno reenje uradio arhitekta Leon Kabiljo. Okolni prostor je ureen po projektu arhitekata Branka Bona i Brane Mirkovia i sveano otvoren 20. oktobra 1964. godine, u vreme proslave dvadesetogodinjice osloboenja Beograda. Spomen park u Jajincima je postao jedno od centralnih mesta komemoracije rtava Drugog svetskog rata u Socijalistikoj republici Srbiji i Beogradu. Preureen je 1988. godine, kada je u njegovom centralnom delu, na mestu najvee grobne rake, postavljen spomenik Vojina Stojia. Krajem osamdesetih godina 20. veka, Srpska pravoslavna crkva je pokrenula inicijativu da se na prostoru memorijalnog parka Jajinci podigne crkva. Neka od objanjenja nunosti njenog podizanja polazila su od tvrdnje da selo Jajinci nema svoju crkvu, dok su druga isticala da je upravo podizanje hrama jedini nain da se sauva seanje na rtve koje su tu ubijene tokom rata. Iako je ova ideja

222

naila na neodobravanje nadlenih institucija za zatitu spomenika kulture, 1993. godine je projekat dobio potrebne dozvole za poetak gradnje. Izgradnja crkve Svetog Kirila i Metodija zapoela je 2002. godine po nacrtima arhitekata Borisa Podreke i Branislava Mitrovia. To je jedan od prvih objekata koji nije predstavljao kopiju srednjevekovnih crkava, ve originalan arhitektonski izraz. Do danas crkva nije zavrena.
O.M.P.
Literatura: Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Mesta stradanja rtava faistikog terora na podruju grada Beograda, Beograd, april 2008; Nenad arkovi, Spomen park Jajinci/ Memorial Park Jajinci, Beograd, 2009.

Sonderkommando 1005
U Beogradu je akcijom unitavanja tela ubijenih rukovodio Gustav Vilhelm Templ (Gustav Wilhelm Tempel), u koordinaciji sa SS majorom Brunom Zatlerom. Prema svedoenju koje je Dravnoj komisiji za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa dao Momilo Damnjanovi iz sela Vrhovca, koji je bio prinuen da radi na iskopavanju leeva, u Jajincima su svakoga dana formirane po dve kamare na kojima je spaljivano najpre 700, a kasnije i do 1.200 tela. Zatvorenicima je nareeno da sve pronaene dragocenosti u toku rada obavezno predaju nemakim vojnicima. Posebne grupe logoraa su odreene da raspu pepeo spaljenih po okolnim poljima, poto bi ga prethodno pregledali, kako bi sauvali eventualne ostatke plemenitih metala. Momilo Damjanovi je uspeo da pobegne sa trojicom zatoenika posle 36 dana rada na monstruoznom poslu spaljivanja leeva ubijenih u Jajincima. Ostali zatvorenici koji su inili nebeski odred (pored petorice logoraa sa Banjice, sa kojima je doveden Damjanovi, inilo ga je 55 Jevreja i 35 Roma) ubijeni su kada su u Jajincima lomae pogaene.
O.M.P.
Literatura: Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, 1-2, Beograd, 1989; Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992.

223

Svedoanstvo Hedvige Schnhein

(...) Transporti su odlazili jednim ogromnim automobilom potpuno zatvoreni, sive boje. U automobilu je moglo stati po 100 lica 10 redi po 10 lica. U njemu nije bilo sedita. Auto je stajao uvek ispred zemunskog ulaza u logor nije nikad ulazio u sam logor. Nismo mogli da utvrdimo u kom pravcu odlazi. Onima koji su bili odreeni za transport nareeno je ili bolje ljubazno savetovano da najvrednije stvari ponesu sa sobom, a da sve ostalo briljivo upakuju i na paketu stave svoju tanu adresu. Te upakovane stvari internirci su neposredno pred odlazak donosili do pred sam kamion, koji je uvek iao iza velikog sivog automobila, i SS-ovci su ubacivali te pakete u kamion. Odmah posle toga nareeno je internircima da uu u automobil, pa su se i automobil i kamion zajedno krenuli u nama nepoznatom pravcu. Tako su ti transporti odlazili skoro svakog dana. Obino nedeljom i praznicima nije bilo transporta, ali je bilo dana kada je automobil dolazio dva puta. ofer sivog automobila ulazio je esto u sam logor, skupljao decu oko sebe, milovao, uzimao u naruja i delio im bombone. Deca su ga veoma volela i uvek kad bi on doao trala su mu u susret po bombone. Niko u logoru nije slutio da ljudi odlaze u smrt. vrsto se verovalo da se radi o preseljenju u neki radni logor. (...).
Svedoanstvo izneto pred DK 19. aprila 1947. godine.
AJ, 110-385-396

Svedoanstvo Momila Damnjanovia

im smo doli u Jajince nas su okovali i jedan nemaki porunik odrao nam je kao jedno malo predavanje, rekavi nam: da mi radimo jedan posao koji je koristan za Nemaki Rajh i da emo za to biti nagraeni, ali ako ko od nas pokua da bei bie odmah streljan. Kako je ve bilo vee, to su nas zatvorili u jednu sobu, gde je bilo 90 lica od kojih 55 Jevreja i 35 Cigana. Od njih smo saznali da emo raditi na iskopavanju i spaljivanju leeva lica streljanih u Jajincima.

224 224

Sutradan smo bili izvedeni iz sobe i poeli smo da radimo, pod nadzorom i uputstvom Nemaca. Na posao se sastojao u tome to smo iskopavali rake i iz raka vadili leeve. Leeve smo stavljali na kameru kao to se reaju drva, t.j. prvo jedan red, pa onda popreko drugi i tako redom. Do veera smo uspeli da napravimo kameru koja je bila iroka 4 metra, jer su bila stavljena dva lea jedan do drugoga obino glava do glave, a dugaka 7 do 8 metara, dok je bila visoka oko 2 do 3 metra. Na kameru je stalo oko 700 leeva. Ovako veliki broj leeva mogao je da stane na tako malom prostoru, jer su leevi bili suvi. Sama kamera, lomaa, bila je podignuta od zemlje za jedno pola metra i mi smo tu stavljali drva a preko drva posipali motorsko ulje; kada je to bilo gotovo onda smo lomau potpaljivali. Ulje smo dosipali sve dotle, dok se vatra ne razgori. Poto je lomaa poela da gori nas prebroje i tada smo ili na veeru. Veeru smo dobijali iz samog logora na Banjici i nju su donosili Nemci poto niko drugi nije imao pristupa. Kako je verovatno Nemcima izgledalo da posao ne ide brzo to su nam sutradan naredili da napravimo dve lomae. Isto smo ovako postupili i radili i treeg dana po mome dolasku u Jajince. etvrtoga dana Nemci su bili doneli jedan vagonet. Na tome vagonetu su bila postavljena etiri stuba, koji su otprilike na sredini spajali u jedan visok oko metar i po; na tome stubu je bila postavljena jedna gvozdena poluga dugaka oko 6-7 metara, pa na njenom prednjem delu nalazila se jedna vea lopata. Ova poluga mogla je i da se okree levo i desno. Kada su doneta ova kolica onda je prvo napravljena manja lomaa i na nju su ovim kolicima stalno donoeni leevi i bacali na lomau. Ovaj je posao obavljan na ovaj nain: na 3 do 4 metra od same lomae bile su postavljene ine, na koje je bio postavljen vagonet sa napravama kako sam ve rekao. Tada bi se gornja poluga sputala napred i na lomau bi bila stavljena po dva lea. Poto bi se poluga ispravljala leevi bi bili podignuti i tada bi se vagonet pribliio lomai pa bi se lopata okrenula i leevi bi padali na vatru. Na ovaj nain je posao iao mnogo bre, tako da je moglo dnevno da se spali po 1200 leeva. Ovako smo radili sve do moga bekstva a ja sam pobegao posle 36 dana. ()
Svedoanstvo izneto pred DK 1945. godine.
AJ, 110-613-468,469.
225 225

Spomenik na Centralnom groblju

br. 81

3. Streljanja u Marinkovoj bari

Centralno groblje, Zaplanjska ulica 47/a
U delu Vodovca poznatom kao Marinkova bara, u kojem se danas nalazi Centralno groblje, od sredine 1943. godine vrena su streljanja logoraa iz logora Banjica. U to vreme prestala je praksa streljanja u Jajincima, da bi neto kasnije zapoeo proces ekshumiranja tela ubijenih i njihovog spaljivanja. To, meutim, nije znailo da je okupator, uz svesrdnu pomo kvislinkog aparata, prestao sa masovnim egzekucijama. Streljanja su nastavljena u Marinkovoj bari i na Novom groblju. Pogubljenja u Marinkovoj bari su, prema podacima iz izvora, vrena od 27. jula 1943. do 2. oktobra 1944. godine. Izvrena su 11 puta, nad grupama koje su brojale od 8 do 27 ljudi. Streljanja u Marinkovoj bari nisu vrili pripadnici Vermahta, kao na ostalim stratitima, ve pripadnici beogradske Specijalne policije, odnosno Srpske dravne strae. Pokuavajui da prikriju svoje zloine, izbegavali su da angauju radnike sa groblja i primoravali zatvorenike da sami kopaju rake, u koje su kasnije zakopavana njihova tela. Nadzor nad pogubljenjima u Marinkovoj bari vrili su nemaki oficiri i upravnik logora na Banjici, Svetozar Vujkovi. Na Centralnom groblju je 1973. godine postavljen spomenik streljanima u Marinkovoj bari, autora Momila Krkovia. Spomenik istog autora podignut je i kod sela Mali Poarevac, kao obeleje mesta na kojem je ubijeno 129 logoraa sa Banjice. Spomenik Svetovid je podignut 1969. godine, ali je izmeten 1983, zbog izgradnje autoputa Beograd-Ni. Interesantno je da su oko centralnog spomenika porodice streljanih vremenom podizale individualne spomen ploe svojim ubijenim roacima.
O.M.P.
Literatura: Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, 12, Beograd, 1989; Mesta stradanja rtava faistikog terora na podruju grada Beograda, Beograd, april 2008.

226

4. Trostruki surduk
Jevrejsko groblje, Ledine
Na obodu dananjeg naselja Ledine na Novom Beogradu, na mestu koje je za vreme rata bilo poznato pod imenom Trostruki surduk, u ranu jesen 1941. izvreno je streljanje 240 civila, koji su na istom mestu i sahranjeni. Istraivai dovode u vezu ovo mesto izmeu Beanije i Surina sa sudbinom 187 Jevreja koji su upisani u knjige Banjikog logora i, prema zvaninoj dokumentaciji, 14. septembra odvedeni u jevrejski logor Zemun (koji u to vreme jo uvek nije poeo sa radom). Kako je, po seanjima dr Stefana elinea, ta grupa u nemakoj kartoteci dobila oznaku Crni jaha, to je bila ifra za smaknue, jasno je da su svi ljudi iz nje ubijeni. Prve podatke o zloinu je u martu 1945. godine prikupila specijalna Anketna komisija koja je istraivala zloine poinjene u logoru na Sajmitu, u okviru Dravne komisije za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa, na elu sa sudijom Milanom Gavriem. Komisija je ekshumirala grobnicu i pronala ostatke 240 mukaraca srednjih godina. Dve decenije po zavretku rata, na Dan osloboenja Beograda 20. oktobra 1964, mesto monstruoznog zloina je obeleeno skromnom spomen ploom, na kojoj je ispisan sledei tekst: Na ovom mestu, februara 1942. godine, okupator je streljao 350 rodoljuba Jevreja. Meu streljanima je najvie ena i dece, koji su pali kao rtve faistikog zloina. Udruenje borakih organizacija NOR-a Optine Novi Beograd, 20. oktobar 1964. Javnosti su tako predoene netane informacije o broju rtava, njihovoj polnoj pripadnosti i starosti, kao i datum pogubljenja. Skuptina grada Beograda je 1992. proglasila mesto streljanja na Ledinama za Jevrejsko groblje, koje je dobilo status kulturnog dobra.
O.M.P.
Literatura: Jovan Bajford, Proputena prilika, Peanik, http://pescanik.info/content/ view/2476/130/; Milan Koljanin, Nemaki logor na beogradskom Sajmitu 19411944, Beograd, 1992; Sima Begovi, Logor Banjica 19411944, 12, Beograd, 1989; Mesta stradanja rtava faistikog terora na podruju grada Beograda (Elaborat), Beograd, april 2008.

227

5. Rakovica i ostala stratita

Patrijarha Dimitrija, Zelenjak
Pored navedenih glavnih stratita, u Beogradu i okolini postoje jo neka mesta na kojima su Nemci vrili masovna streljanja. Re je o lokacijama koje istoriografija jo nije obeleila, i koja su vezana prvenstveno za likvidaciju Jevreja i Roma zatoenih u logoru Topovske upe. Fragmentarna graa o njima, koju ine prvenstveno svedoanstva oevidaca, potvruje vanost tih lokacija za istoriju i seanje na stradanja u Beogradu i ukazuje na potrebu daljih istraivanja. Poetkom oktobra 1941. godine, izmeu osam i devet sati ujutro, osam nemakih kamiona je stiglo do lugarske kue na mestu zvanom ardak, oko pet kilometara posle Deliblata, u pravcu Vrca. Pet kamiona, nakon to su iz njih iskrcani civili, vratilo se u Beograd; u ostala tri kamiona nalazili su se nemaki vojnici, oruje, municija i razne vrste alata. Tada su vojnici odvojili mlae i fiziki sposobnije i naredili im da iskopaju velike rupe, u jednoj dolini udaljenoj stotinjak metara od lugarske kue, rekavi im da e one posluiti za izgradnju zemunica u kojima e boraviti tokom see ume, zbog ega su ih i odvezli tamo. Oko 12 asova, i ostali civili su odvedeni u istu dolinu i poelo je njihovo streljanje iz pukomitraljeza i drugog runog oruja. Posle izvrenog zadatka, nemaki vojnici su ruali i odmorili se oko lugarske kue, ekajui nova nareenja. Pauza nije dugo trajala: oko 17 sati, stiglo je jo pet kamiona punih Jevreja, i vojnici su izvrili jo jedno streljanje. Tri dana posle streljanja, poto je jedan lugar prijavio prisustvo leeva u dolini, mesna policija je naredila nekolicini Roma da zakopaju leeve. Prvi dan su angaovana dvojica, a ve drugi i trei dan etvorica. Prema njihovim svedoenjima, bilo je ukupno dvanaest raka, veliine 2 x 2 x 2 m, a streljani su uglavnom mukarci izmeu 20 i 40 godina starosti. Tokom zakopavanja, dvojica policajaca koji su vrili nadzor naredili su da se skinu satovi sa ruku streljanih. U junu 1944. godine, grupa Roma iz Sonderkommanda 1005 je u roku od nekoliko dana morala da iskopa i spali leeve. Poznato je da je u blizini Deliblata, u pravcu Kovina, izvreno streljanje 180 Jevreja, koje se pominje u citiranom izvetaju porunika Lipea. Tana lokacija nije nikad utvrena. Iako postoje neke indicije da je ovo streljanje izvreno u ardaku, to bi znailo da je re o istom streljanju o kojem su prikupljena gore navedena svedoanstva, ne moe se utvrditi radi li se o istom dogaaju ili ne. Takoe, neke druge indicije ukazuju na to da su u pitanju dva potpuno razliita streljanja. Svedoanstva govore da je tokom masovnih streljanja na putu Panevo-Jabuka, u septembru ili oktobru 1941, kad je u roku od
228

nedelju dana streljano od 1.200 do 1.300 ljudi (od kojih, prema svedoenjima, oko 600-700 Jevreja i pripadnika druge narodnosti, najverovatnije romske), nekoliko streljanja izvreno i u blizini sela Mramorak, desetak kilometara severozapadno od Deliblata. Mnogo blie gradu Beogradu, izvreno je jo jedno masovno streljanje o kojem postoje svedoanstva oevidaca. 14. oktobra 1941. godine, oko est ujutro, nemaki vojnici su opkolili mesto zvano Zelenjak, ispod kamenoloma udaljenog oko 150 metara od manastira u Rakovici. Mesto su od ranije poznavali, jer su ga u leto 1941. desetak dana koristili kao strelite. Naredili su radnicima u kamenolomu, kao i seljacima koje su zatekli na njivama, da se vrate svojim kuama i da iz njih ne izlaze, niti da gledaju kroz prozor, jer e u protivnom biti streljani. Oko podneva streljana je prva grupa Jevreja. Oevidac koji je iz stanice Jajinci, udaljene oko 150 metara od Zelenjaka, gledao taj prizor, posvedoio je da je grupa koju je video brojala oko 10-15 ljudi i da su se plotuni ponovili tokom tog dana ukupno 27 puta. Nemaki streljaki vod bio je postrojen prema raci, prethodno iskopanoj od strane samih rtava, koje su tokom streljanja bile okrenute prema brdu. Na odreeni znak kad bi vojnik koji je stajao po strani spustio crveni barjak tri vojnika bi pucala u jednu osobu. rtve su padale u raku, koja je bila duga oko 15 metara, na lakat iskopana, a iroka po krajevima 3 do 4 metra, a po sredini 8 metara. Streljanje se zavrilo oko 16 asova, a do 18 zakopani su svi leevi (njih oko 400). Posle nekoliko dana, ljudi iz oblinjeg Resnika, radnici iz kamenoloma, kao i svedoci ija su svedoanstva ovde navedena, otili su na lice mesta i videli hrpu zemlje, visine oko 25 centimetara, iz koje su izranjali delovi odee, ali i delovi ljudskih tela. Naime, kako potvruju svedoci, do tada su psi ve poeli da vade iz rake delove leeva rtava. U martu 1944. godine, ovde, kao i na svim drugim lokacijama, leevi su iskopani i spaljeni od strane Sonderkommanda 1005. Svedoanstva govore da je u istom periodu izvreno makar jo jedno masovno streljanje, u okolini potoka Bubanj, iza Kumodraa.
M.P.
Izvori: AJ, 110-908-771, 772, 773, 774, 775, 776, 777, 778; AJ, 110-384-625, 110-593-161,162, 177.

eleznika stanica Jajinci, iz koje je oevidac posmatrao streljanje u Rakovici.

br. 82

229

Osloboenje Beograda

Kontinuitet borbe
Graani nedievske Srbije su tokom tri ratne godine bili izloeni nizu sterotipnih predstava, u kojima su proskribovani svi vidovi internacionalizma: od jugoslovenstva i komunizma, do masonerije i kapitalizma. alost zbog raspada Jugoslavije, koja je jasno ispoljavana tokom prvih meseci okupacije, odbaena je u delu javnosti pod uticajem snane indoktrinacije kvislinkog reima. Saveznika bombardovanja Beograda (njih ukupno jedanaest, od aprila do septembra 1944. godine), u kojima je stradalo gotovo 1.200 graana, a preko 5.000 povreeno, iskoriena su kao krucijalni dokazi ispravnosti saradnje s nacistima. Posledice okupacije su se posebno teko osetile na selu, gde su borbe partizanskih i etnikih snaga voene gotovo svakodnevno. Upravo je tu postalo jasno da je snani antikomunizam kljuno definisao heterogeni etniki pokret i odveo u saradnju sa deklarisanim kvislinzima i okupatorima. Povratak partizanske, tada ve Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije u Srbiju, usledio je u septembru 1944. godine, kada

230 230

je zapoela Beogradska operacija. Naime, tokom boravka Josipa Broza Tita u Moskvi, od 21. septembra 1944. godine, dogovoreno je zajedniko vojno napredovanje jedinica Narodnooslobodilake vojske i partizanskih odreda Jugoslavije i Crvene armije kroz Srbiju. tavie, dozvola Nacionalnog komiteta osloboenja Jugoslavije i Vrhovnog taba izdata Vrhovnoj komandi Crvene armije, da privremeno boravi na teritoriji Jugoslavije, predstavljala je jedan od najvanijih konstitutivnih dogaaja budue drave. Bio je to dalekosean politiki potez, koji je povuen u cilju priznanja NKOJ kao nove jugoslovenske vlade. Istovremeni povratak Narodnooslobodilake vojske i ulazak Crvene armije, bili su kljuni faktori ukljuivanja Srbije u socijalistiku Jugoslaviju, u situaciji kada su se i posle priznanja AVNOJ-a na Teheranskoj konferenciji i dalje javljale ideje o podeli Jugoslavije i povratku monarhije. Beogradska operacija je objedinila dve vojske 10. oktobra, kod Velike Plane. Odluna bitka je zapoela dva dana kasnije i trajala do 20. oktobra 1944. godine, kada je Beograd konano osloboen. U toku Beogradske ofanzive poginulo je priblino 3.000 vojnika NOVJ i 1.000 crvenoarmejaca. Posle 1.287 dana okupacije grad je zapoeo novi period svoje istorije. Danas, posle gotovo sedam decenija od zavretka Drugog svetskog rata, u individualnom i kolektivnom pamenju on i dalje predstavlja jedan od centralnih inilaca identiteta. Nain vrednovanja ratnih dogaaja i njegovih uesnika snano definie politike stavove, ideoloke okvire i etike principe drutva. Stoga seanje na herojstva i tragedije koji su obeleili ratne godine, predstavlja najsnaniju branu od relativizacije i rehabilitacije zloina i zloinaca.
O.M.P.

231

Borbe u centru
Palilula Stari Grad

232 232

7. Zauzimanje palate Albanija Kneza Mihaila 2 2. Teror nad civilnim stanovnitvom Vase arapia 22 6. Zauzimanje Osnovne kole Kralj Aleksandar Deanska 6 5. Borba u Kosovskoj Ugao Kosovske i Nuieve

1. Groblje oslobodilaca Beograda, Jevrejsko Groblje i Novo Groblje Mije Kovaevia 1/ Ruzveltova 50

4. Zauzimanje hotela Splendid Dragoslava Jovanovia 5 3. Zauzimanje bloka zgrada ministarstava Nemanjina 22-26

Povezano mesto: Ruzveltova 35 diverzija u garai Ford

233

1. Groblje oslobodilaca Beograda, Jevrejsko Groblje i Novo Groblje

Mije Kovaevia 1 / Ruzveltova 50
Groblje oslobodilaca Beograda je formirano 1954. godine, preko puta ulaza u Novo groblje. U njega su poloeni posmrtni ostaci boraca NOVJ i Crvene armije, koji su oktobra 1944. godine poginuli u borbama za osloboenje Beograda. Veina njih je prvobitno bila sahranjena u blizini mesta pogibije, da bi kasnije bili preneti na ovo groblje. Autori projekta groblja su arhitekta Branko Bon i inenjer hortikulture Aleksandar Krsti. U groblje se ulazi kroz kapije koje se nalaze na istonoj strani. One su deo zida, koji na sebi, sa spoljne strane, ima reljefe sa scenama borbi. Autor reljefa je vajar Radeta Stankovi. Sa unutranje strane zida nalaze se ispisana imena jedinica koje su uestvovale u osloboenju Beograda i brojevi poginulih i sahranjenih boraca NOVJ i Crvene armije. Groblje je ureeno parkovski, sa pojedinanim i grupnim grobnicama, obeleenim ploama sa imenima sahranjenih ili njihovim poznatim podacima. U dnu parkovskog dela groblja, gde su ureeni grobovi poginulih crvenoarmejaca, nalazi se figura crvenoarmejca koju je izradio vajar Antun Augustini. Godine 1988, ispred spomen groblja je postavljena skulptura partizana, koju je izradio vajar Radeta Stankovi.

br. 83

Groblje oslobodilaca Beograda

234

U okviru sefardskog jevrejskog groblja, 1952. godine je podignut spomenik Jevrejima iz Srbije stradalim tokom Drugog svetskog rata. Te godine je Jevrejska zajednica uz finansijsku pomo drave organizovala podizanje pet spomenika Jevrejima rtvama faistikog terora (u Zagrebu, akovu, Sarajevu, Novom Sadu i Beogradu). Pored desetak spomen obeleja koja su do tada podigle lokalne jevrejske zajednice u Jugoslaviji, navedeni spomenici su predstavljali retke primere zvaninog obeleavanja jevrejskih rtava u celoj Evropi tokom prvih posleratnih godina. Autor spomenika u Beogradu je Bogdan Bogdanovi, a tekst na njemu (na srpskom i na hebrejskom jeziku) glasi: Jevrejskim rtvama faizma i palim borcima iz Narodne Republike Srbije 19411945. Forma centralnog dela spomenika direktno asocira na Mojsijeve tablice, dok su u njegove pristupne zidove doslovno ugraeni delovi poruenih jevrejskih kua sa Dorola i fragmenti nadgrobnih ploa sa starog jevrejskog groblja na Paliluli. Ovaj spomenik je prvo ostvarenje Bogdana Bogdanovia, a znaajno je i poto predstavlja zaokret memorijalne jugoslovenske skulpture od socrealizma ka socijalistikom estetizmu. U podnoju spomenika je 28. septembra 2010. poloena urna Bogdana Bogdanovia. Na beogradskom Novom groblju je 1959. godine ureeno Spomen groblje boraca poginulih u okupiranom Beogradu 19411944. go-

br. 84

Spomenik jevrejskim rtvama faizma i palim borcima

235

dine. Projekat su uradili arhitekte Bogdan Bogdanovi i Svetislav Liina. Zamisao je bila da se na jednom mestu nau borci streljani, ubijeni ili umrli muenikom smru za vreme okupacije u Beogradu. Sakupljeni su posmrtni ostaci iz Marinkove bare, zajednikih grobnica na Novom groblju i sa drugih mesta. Prostor je ureen parkovski. U centralnom delu se nalazi masovna grobnica, u koju su smeteni posmrtni ostaci 1057 boraca. Nad njom je travnata humka u obliku piramide, na ijem vrhu se nalazi bakarna buktinja. Ispred humke se nalaze dve velike spomen ploe, koje svedoe o samom kompleksu i palim borcima, a na celom prostoru su rasporeene mermerne ploice sa imenima palih boraca. U jednom delu kompleksa nalazi se i spomenik rodoljubima obeenim na Terazijama 1941. godine.
O.M.P. i N.L.
Literatura: . , , , 1999, str. 2224; : - - , (. . ), , 1964, str. 2728, 49; , II, 2005, str. 35-37. Olga Manojlovi Pintar, Aleksandar Ignjatovi Prostori selektovanih memorija: Staro sajmite u Beogradu i seanje na Drugi svetski rat, Kultura sjeanja: 1941, Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, (ur. Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljevi) Zagreb 2008, str. 95113.

236

Spomenik austrijskim Jevrejima stradalim u Kladovskom transportu

Beograd ima mnogo spomen obeleja razliitih vrsta i oblika kojima je obeleio dogaaje koji su se u njemu deavali tokom Drugog svetskog rata. Kao prestonica, dobio je i nekoliko obeleja opteg znaaja, koji nisu vezani samo za njegovu prolost, ve i za iri prostor, ak i za dogaaje koji se nisu odigrali u njemu. Jedno od takvih spomen obeleja nalazi se na Sefardskom jevrejskom groblju u Beogradu. Re je o kosturnici u koju su 1959. godine preneti posmrtni ostaci oko 800 jevrejskih rtava, veinom pripadnika takozvanog Kladovskog transporta. Spomenik i kosturnicu je podigla Jevrejska optina iz Bea, prema projektu arhitekte Anrija Meulama. Kladovski transport je naziv za grupu Jevreja koja je iz Bea, preko Jugoslavije, pokuala da ode za Palestinu, ali ih je rat zatekao u Srbiji. Mukarci su streljani 12. i 13. oktobra 1941. godine u Zasavici kod apca i tamo su prvobitno sahranjeni, dok su ene i deca stradali kasnije na Sajmitu (odnosno u duegupki).
N.L. Literatura: M. Rajner, Jevrejska groblja u Beogradu, Zbornik Jevrejskog istorijskog muzeja, 6 (1992), str. 214. br. 85

237

Ratujem.

br. 86

br. 87

Fotografije Viktora Zavaruhina, vojnika Crvene armije, iz 1941. i 1944. godine.

U prvim posleratnim danima na nekoliko beogradskih trgova obeleena su mesta na kojima su sahranjeni vojnici Crvene armije. Pored prvog spomen obeleja podignutog na mestu sahrane crvenoarmejaca na tadanjem Pozorinom trgu, danas Trgu Republike, 28. oktobra 1944, skromni spomenici su podignuti i na Slaviji i Autokomandi. Nekoliko zgrada obeleeno je spomen ploama koje su svedoile da su se upravo u tim delovima grada vodile odlune borbe. Spomenici su sjedinjavali krst i petokraku i predstavljali prve primere prostornih znamenja socijalizma u Srbiji. Ti spomenici su mapirali pejza seanja, u kojem su pali borci Crvene armije, proglaeni za heroje i muenike socijalistike zajednice u nastajanju. Poginuli vojnici Crvene armije su sveano sahranjivani u prisustvu graana, uz opela svetenika Srpske pravoslavne crkve i govore politikih komesara. Na Groblje oslobodilaca Beograda, koje je sveano otvoreno na desetogodinjicu osloboenja, 1954. godine, preneta su tela vojnika Narodnooslobodilake vojske Jugoslavije i vojnika Crvene

238

Armije koja su se nalazila u brojnim grobnicama po celom gradu. Meu njima su bili i posmrtni ostaci vazduhoplovnog majora Viktora Zavaruhina, koji je sa snagama Crvene armije i Narodnooslobodilake vojske uestvovao u oslobaanju Beograda. Dva meseca kasnije on je poginuo pri oslobaanju Budimpete. Po sopstvenoj elji, sahranjen je u Beogradu, u januaru 1945, u grobnicu sovjetskih vojnika kod Vukovog spomenika. Pisma koje je Viktor Zavaruhin slao sa fronta, a koje i danas uvaju lanovi njegove porodice u Rusiji, malo govore o tekom ivotu crvenoarmejaca. Kratke reenice koje je ispisivao odraavale su njegovu elju da sazna kako izgleda ivot u pozadini. Gotovo sve su bile napisane u formi pitanja. O svojim iskustvima i razmiljanjima nije pisao. Sve ih je saeo u jednu re: Ratujem.
O.M.P.
Literatura: Olga Manojlovi Pintar, iroka strana moja rodnaja Spomenici sovjetskim vojnicima podizani u Srbiji 19441954, Tokovi istorije, 12/2005, str. 134145. Olga Manojlovi Pintar, (Ne)vidljiva mesta seanja, spomenici crvenoarmejcima u Srbiji, Osloboenje Beograda 1944, Zbornik radova, Beograd, 2010, str. 545553.

Povezane prie:

zamena delova, podmazivanje i punjenje automobila gorivom. Odluku o diverziji doneo je Mesni komitet KPJ, a izvrilac je bila

Diverzija u garai Ford

U leto 1941. pripadnici udarnih grupa beogradskih komunista izazvali su dvadesetak poara u objektima koji su sluili kao servis okupatora. Najvei broj poara podmetnut je u objektima za odravanje, parkiranje i popravku automobila okupacionih oruanih snaga. Najpoznatija takva diverzija izvrena je 16. jula 1941. u garai Ford, u Ruzveltovoj 35 (tada, Grobljanska), u kojoj se nalazio nemaki armijski automobilski park. U garai u Ruzveltovoj obavljani su servisni pregledi,

partijska organizacija na Bulbulderu, koju su mahom inili radnici u fabrici tekstila Moravija. Udarnu grupu predvodio je firmopisac Dragutin Lenard. Akcija je izvedena tako to su pripadnici udarne grupe iznenadili nemake straare oko objekta i potom zapalili cisterne sa gorivom. U poaru je izgorelo 25 automobila i 10 autobusa, dok je vei broj vozila bio oteen. Potpuno su izgoreli radionica za opravke, skladite rezervnih delova i vea koliina goriva. Plamen koji se uzdigao nad zapaljenom garaom mogao se videti iz svih delova grada. Istog dana podmetnut je poar i u privatnoj garai Ljubivoja Periia, koja je radila za potrebe

239

br. 88

Firmopisaka radionica Ljubomira Lenarda, drugi zdesna.

okupatora, u Kneza Miloa 1. Nedugo potom, 20. jula, zapaljeno je nekoliko nemakih vozila parkiranih ispred autoservisa koda, u Vukice Mitrovi 34, dok je 22. jula ubaena bomba u garau u Zahumskoj 26. Nakon nekoliko dana, 26. jula, podmetnut je poar u drugom objektu garae Ford, u Admirala Geprata 35, kada je izgorelo 18 automobila nemake vojske. Sledeeg dana zapaljena je garaa u Masarikovoj 3. Veina uesnika akcije paljenja garae u Ruzveltovoj 35, uhapena je 1941, nedugo nakon neuspelog pokuaja paljenja takozvane Antimasonske izlobe. Vladimir Rajkovi, uesnik pokuaja diverzije na Antimasonskoj izlobi, iako ranjen tom prilikom, uspeo je da se domogne stana porodice Lenard, u ulici Vojvode Brane 10 na Bulbulde-

ru. Nedugo potom, na putu ka lekaru, uhapen je Rajkovi, koji je prilikom policijske istrage odao sve uesnike paljenja garae Ford i pokuaja diverzije na Antimasonskoj izlobi, za koje je znao, meu njima ak i svoju suprugu Radmilu. U noi izmeu 4. i 5. septembra 1941, policija je u stanu porodice Lenard uhapsila brau Dragutina i Ljubomira Lenarda, kao i aktivistkinje Cvijetu Miloevi i Mariju Paji, koje su se zadesile u njihovoj kui. Svi oni e potom postati zatoenici logora Banjica. Iste noi uhapena je i Radmila Rajkovi. Nekoliko aktivista KPJ na Bulbulderu uspelo je da pree u ilegalnost, meu njima i Vojislav Crnjanski. Meutim, Specijalna policija je privela majku Crnjanskog, koja je ivela u porodinoj kui u Rtanjskoj 9.

240

Ljubomir Lenard (roen 1913. u Segedinu) streljan je 16. septembra 1941, samo jedan dan nakon dolaska na Banjicu. Dragutin Lenard (roen 1918. u Mukaevu) obeen je u krugu Banjikog logora, 20. novembra 1941, zajedno sa sedmoricom logoraa zbog pokuaja organizovanja bekstva iz logora. Na zidu nekadanjeg objekta garae u Ruzveltovoj 35, tokom pedesetih godina prolog veka postavljena je mermerna spomen ploa koja je komemorisala brau Lenard. Spomen ploa uklonjena je tokom devedesetih, u vreme rekonstrukcije prethodnog objekta.
M.R.

Dragutin Lenard

br. 89

Stradanje Radmile Rajkovi

Radmila Rajkovi uhapena je kao bremenita. Dovedena je u logor Banjica iz zatvora Specijalne policije, 15. oktobra 1941. Prema podacima iz arhive Banjikog logora, odvedena je zbog poroaja u pritvoreniko odeljenje Glavne vojne bolnice, 20. maja 1942, gde je rodila ker Duicu. Vraena je u logor 16. oktobra 1942. Njena kerka je odlukom Specijalne policije prebaena u sirotite. Od svih banjikih logoraa i logoraica upravo je Radmila najdue boravila u tom logoru: ukupno 1.062 dana. Radmila Rajkovi (roena 1918. u Belici) streljana je 11. septembra 1944, na Jevrejskom groblju u Beogradu, u poslednjoj grupi od 26 banjikih zatoenica.

Tom streljanju prethodi jedan od najupeatljivijih dogaaja iz prolosti logora Banjica. Naime, Radmila i druge zatoenice, znajui da ih vode na streljanje, odluile su da goloruke prue otpor straarima i upravi logora, u hodniku, nakon to budu izvedene iz sobe 38. Iako su znale da taj in nee rezultirati bekstvom, zbog injenice da je nemogue pobei iz same zgrade logora, ove hrabre ene odluile su da prue otpor njihovim ubicama i muiteljima. Ovaj dogaaj mogue je rekonstruisati na osnovu seanja nekadanje zatoenice Anke Kumanudi, koja je preivela rat i koja tom prilikom nije bila odreena za streljanje, na osnovu seanja Petra Nikezia, oca Marka Nikezia, koji je kao talac boravio u logoru, kao i na osnovu lapidarnih policijskih izvetaja. Kada su zatoenice bile prozvane, u sobi

241

groblje, gde su ih streljali pripadnici kvislinke Srpske dravne strae. Ulica Radmile Rajkovi na Paliluli, od 1970. do 2004. je nosila naziv po ovoj komunistkinji i antifaistkinji. Ovoj ulici je vraen prethodni naziv, Ulica Nikodima Milaa.
M.R.
Literatura: , , 19411944, , 1971, . 252256; 19411945, III, , 1984,. I/162, 238, 240, 293; : - , (. ), , 1964, . 27.

br. 90

Radmila Rajkovi

je odjeknuo snaan uzvik: ivela komunistika partija Jugoslavije! uli su se i drugi poklii i andarske psovke. Odmah su izvedene u hodnik na vezivanje. I tada su se slono bacile na pripadnike logorske uprave, Petera Krigera i Radomira arapia, kao i na logorske straare koji su pokuali da ih veu i sprovedu u kamione u logorskom dvoritu. Nekoliko zatoenica je oborilo Krigera i poelo da ga dave, a ostale su s porcijama u rukama poele da udaraju agente Specijalne policije i andarme. Ubrzo su se zauli pucnji straara. Radomir arapi, zamenik upravnika logora Svetozara Vujkovia, ubio je iz revolvera etiri zatoenice na licu mesta. Ostale su bile ranjene, pretuene i izbodene noevima koje su nosili straari (oni tom prilikom nisu bili naoruani vatrenim orujem), a zatim potrpane u kamion i sprovedene na Jevrejsko

Povezano mesto: Ruzveltova 35, diverzija u garai Ford

242

2. Teror nad civilnim stanovnitvom

Vase arapia 22
Pretposlednjeg dana prisustva nemakih vojnika na hrbatu beogradskog brega, 18. oktobra 1944, kada je ve bilo oigledno da je okupator uzalud branio mostobran na Savi, oekujui proboj nemake vojske iz pravca Smedereva i Grocke (koja je u meuvremenu razbijena na prilazima Beogradu), kada su pripadnici NOVJ i Crvene armije zauzeli desnu stranu Terazija i Ulicu brae Jugovia, nemaki vojnici su primorali stanovnike zgrade u Ulici Vase arapia 22 da siu u podrum, nakon ega su minirali zgradu. Tom prilikom ubijeni su 21 stanovnik ove zgrade i 2 prolaznika koji su se sklonili u nju. O tom zloinu objavljen je tekst u Politici, u jednom od prvih izdanja nakon osloboenja. Petospratna zgrada u Vasinoj ulici broj 22 do Klasne lutrije je zgrada pod ijim ruevinama lee 23 nevine rtve kojima nacistiki zlikovci, upadajui u zgradu da je miniraju, nisu dali da izau iz podruma, nego su ih odgurnuli u stranu, postavili mine i digli kuu u vazduh. Na osnovu saoptenja Dravne komisije za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa poznata su imena 21 stanara zgrade (od 6 do 49 godina starosti) stradalih u miniranju ovog stambenog objekta. Takoe, u saoptenju komisije pominje se da su u istoj zgradi poginule jedna ena i njena kerka od tri godine. One su se u podrumu nale sluajno, sa ulice, te ih niko nije znao po imenu. Jedino se doznalo da je mu te ene bio poslastiar, a da je i on nastradao negde prilikom borbi za osloboenje grada. U saoptenju se istie da su nemaki vojnici sa uperenim revolverima oterali u podrum stanare zgrade, zatvorili i zakljuali podrumski kapak i nakon toga minirali zgradu. Na Studentskom trgu (tada, Kraljev trg), u produetku Ulice Vase arapia, nemaki okupator je poslednjih dana okupacije zapalio nekoliko stambenih i javnih zgrada. U saoptenju Dravne komisije istie se kako su nemaki vojnici 18. oktobra 1944. zapalili stambenu zgradu na Studentskom trgu 20, dok su se stanari nalazili u podrumu, pa su ostali ivi samo zahvaljujui tome to su na vreme osetili da kua gori, te izleteli kako je ko stigao na ulicu pod paljbom mitraljeza i bacaa. Tom prilikom izmeu ostalih stvari mnogobrojnih stanara ove kue, izgoreli su i razni umetniki predmeti kao i zbirka umetnikih slika Blagoja A. Pania, sopstvenika

243

kue, najvea privatna zbirka umetnikih slika na Balkanu (po reima pokojnog profesora Bogdana Popovia). Isto tako, nemaki vojnici su 18. oktobra 1944. zapalili ili minirali stambene zgrade na Studentskom trgu 22, 6 i 8. Pre nego to e minirati zgrade 6 i 8, nemaki vojnici su obili zakljuanu kapiju kue br. 8, gde su se bili sklonili stanari susedne prizemne kue br. 6, upali unutra sa dva velika sanduka mina koje su poeli odmah montirati, a stanarima naredili da siu svi u podrum. Tek na molbe nekih stanara, koji su znali nemaki, zloinci su odveli ove ljude oko 70 lica u Feldkomandu, gde su ih zadrali izvesno vreme, a potom oterali prema Savskoj padini. Jedno lice zadrali su u Feldkomandi i za njegovu sudbinu se ne zna. Zgrade su poruene do temelja. Zgrada na Studentskom trgu 8 imala je est spratova i bila je u vlasnitvu Srpske pravoslavne crkve. Takoe, okupator je poslednjih dana okupacije minirao i stambenu zgradu na Studentskom trgu 9 i zapalio zgradu Univerziteta (dananja zgrada Filolokog fakulteta) na Studentskom trgu 3, kao i zgradu Kolarevog narodnog univerziteta na Studentskom trgu 5. U ovom delu grada, okupator je planirao da izvri miniranje i drugih zgrada, ne tedei ivote stanara koji su se nali zateeni izmeu dve vatre. U pomenutom tekstu u Politici, navodi se kako je berberin ura Petrovi iz Ulice kralja Petra 54 spasio oko 250 osoba iz susedne zgrade u Ulici Zmaja od Noaja. Na inicijativu berberina Petrovia hrabri ljudi (su) probijali zidove izmeu pojedinih zgrada, prenosili ene i decu preko dasaka postavljenih na prozorima kua pod kiom kuruma i eksplozijom granata, izlaui svakog trenutka svoj ivot opasnosti i tako uspeli da ih spasu iz podruma i zgrada koje su gorele. Okupator je u ovom navratu zapalio i estospratnu zgradu u Ulici Zmaja od Noaja 11. Na osnovu saoptenja Dravne komisije za utvrivanje zloina okupatora i njegovih pomagaa, doznajemo da su nemaki vojnici 15. oktobra 1944. namerno granatirali zgradu u Ulici cara Uroa 6. U saoptenju se istie da su nemaki vojnici doli kod sopstvenika zgrade i naredili mu da sa svim stanarima ide u podrum iz koga niko ne sme izlaziti. Naredba je odmah izvrena. Celog tog dana, kao i naredna dva dana, vie puta su u kuu dolazile sline patrole i pretresale kuu od podruma do tavana. I kad su se uverili da su u zgradi samo ene, deca i starci, ispalili su na kuu devet granata iz topa na Kalemegdanu.

244

Zgrada Beogradskog univerziteta na Studentskom trgu, zapaljena 18. oktobra 1944

br. 91

U Ulici cara Uroa 20 zapaljena je sinagoga Bet Jisrael, podignuta 1908. Takoe, nemaki vojnici su zapalili stambenu zgradu u Ulici cara Uroa 24, i minirali jo jednu u Ulici cara Uroa 54. Ipak, najvei broj civilnih zgrada, koje su namerno minirane ili zapaljene poslednjih dana okupacije, nemaki okupator je unitio u Ulici Tadeua Kouka (tada, Marala Pilsudskog) na Kalemegdanu. Nemaki vojnici su, kako se navodi u izvetaju Dravne komisije, zapalili zgrade u Ulici Tadeua Kouka 24 i 25, nakon to su isterali stanare ovih zgrada na ulicu, tvrdei da je na njih pucano iz ovih zgrada. Kada su provalili u zgradu na broju 25, nemaki vojnici su tvrdili da je iz ove kue takoe na njih pucano, pa su sve stanare izveli na Kalemegdan da ih, kako su govorili, streljaju. Stanari su preklinjali i molili da ih potede, (govorei) da su to sve neborci, veinom ene i deca, te su ih na jedvite jade Nemci pustili da se vrate kui po stvari. Ali, kada su stigli iz zgrade iz koje su malopre izvueni, videli su na najvee uivanje nemakih vojnika da iz njihovih stanova na sve strane lie plamen i prodire njihovu imovinu. Na ovaj nain je 15 porodica ostalo bez krova nad glavom. Nemaki vojnici su 17. oktobra 1944. provalili u zgradu u Ulici Tadeua Kouka 26. Kapija je bila zakljuana kad su se uli jaki udarci. Pre nego to je nastojnik zgrade Milenko Antonijevi stigao da otvori kapiju nemaki banditi su je ve sekirama razvalili i jurnuli uz stepenite. Vikali su da je iz kue pucano na njih. Nare-

245

dili su ukuanima da niko ne sme izai na ulicu jer e u suprotnom odmah biti streljan. Na ovo su se stanovnici zgrade malo umirili, mislei da je opasnost prola, jer su se zloinci uverili da iz kue nije pucano. Meutim, malo posle toga, iz stana u parteru poeo je da lie plamen uz stepenite i poar se naglo irio. Svet se naao u neprilici i oajanju: ako izae na ulicu bie streljan, ako ostane u kui nai e smrt u plamenu. Iz zapaljene zgrade razleteli su se krici i dozivanja u pomo. Sreom, stanovnici susedne zgrade pritekli su u pomo: iz dvorita su namestili neke stepenice i stolove, te kroz prozore, uz najveu opasnost, izvukli nesrene susede iz zapaljene kue. U istoj ulici, na broju 31, takoe je zapaljena stambena zgrada. U izvetaju Dravne komisije navodi se paljenje zgrade u Ulici Tadeua Kouka 32. U podrumu velike, masivne zgrade u Marala Pilsudskog 32 bilo je sakupljeno na dan 17. oktobra mnogo ena, dece i mukaraca iz iste zgrade kao i iz najbliih okolnih zgrada. Oko podne u kuu je upala jedna vea grupa razjarenih nemakih bandita. Nastojnika kue, Nikolia, koji je izaao pred njih, ubili su iz puaka, a enama i deci naredili su da napuste zgradu. Svet iz podruma je morao da gazi preko samrtnika.
M.R.
Izvori: , , XLI, 11802, , 25. 11. 1944, . 3; . , 733, , 1945, . 210218.

3. Zauzimanje bloka zgrada ministarstava

Nemanjina 22-26
Na podruju glavne eleznike stanice, u bloku zgrada ministarstava u Nemanjinoj ulici i na ukarici, istovremeno su se odvijale estoke borbe jedinica NOVJ (6, 16. i 28. divizija) i Crvene armije (4. mehanizovani korpus, 73. gardijska i 236. divizija) protiv nemakih snaga. Borci 6. proleterske i 28. udarne divizije osvajali su sprat po sprat u zgradama ministarstava, da bi 18. oktobra saterali neprijateljske vojnike u zgradu Ministarstva saobraaja. Navodimo deo seanja Bude Ninkovia, uesnika ovih borbi. Dva sovjetska tenka naila su Nemanjinom ulicom od Slavije prema eleznikoj stanici. Nemci su jo drali stanicu i sve zgrade

246

br. 92

Sarajevska ulica, 12.oktobar 1944.

do ugla Ulice Miloa Velikog i Nemanjine, a naroito su bili dobro utvreni u bivem Ministarstvu saobraaja, ogromnoj zgradi na uglu ovih dveju ulica. Pored toga, Nemci su u pomenutim ulicama zaposeli duboke rovove. Prvi od ova dva sovjetska tenka skrenuo je u Ulicu Miloa Velikog prema Mostaru, ali Nemci su iz zgrade Ministarstva saobraaja bacili na njega boce sa zapaljivom smesom i zapalili ga. Tenk je planuo, a zatim eksplodirao. Ispod zapaljenog vozila poeli su da izlaze crvenoarmejci, koji su sainjavali posadu. Prvi koji je izaao bio je poliven benzinom. Planuo je kao buktinja i potrao prema drugom tenku koji je zastao u Nemanjinoj ulici. Nemci su s prozora velike zgrade pripucali iz mitraljeza. Crvenoarmejac je pao pokoen, ali je i dalje goreo. Drugi tenk je uniten topovskom granatom. Mitraljeski rafal oborio je i drugog tenkistu koji je pokuao da se spase. Jedinice NOVJ i Crvene armije su 19. oktobra zauzele zgradu Ministarstva saobraaja, nastavljajui borbu u pravcu reke Save.
M.R.
Literatura : ore J. Orlovi, esta lika proleterska divizija Nikola Tesla, Beograd, 1990, str. 441.

247

Beograani u borbama za osloboenje

U literaturi se najee navodi da je oko 2.000 stanovnika Beograda, pripadnika ilegalnih grupa u okupiranom gradu, uzelo uea u borbama za osloboenje grada. Najvei broj njih naoruan je neposredno nakon to bi u kvartove i ulice u kojima su iveli prodrli pripadnici NOVJ i Crvene armije. Ipak, nekoliko stotina njih, koji su bili naoruani, neposredno su sadejstvovali sa jedinicama NOVJ i crvenoarmejcima u toku njihovog prodora ka utvrenim neprijateljskim takama u centru grada. Nemali broj pripadnika ovih ilegalnih grupa stradao je tokom tekih ulinih borbi u Beogradu, 1420. oktobra 1944. O znaaju njihovog borbenog angamana svedoio je nekadanji borac 6. like proleterske divizije, Lazo Radakovi. U svim tim borbama ginuli su i stareine i borci, ali brojno stanje kao da se nije menjalo. ak je u nekim jedinicama i raslo. esto se dogaalo da u ravnopravnoj borbi neke nae i nemake grupe, koja traje ve satima, odjednom doe do preokreta. Iznenada, iza lea Nemaca, odjeknuli bi pucnji. Otpor Nemaca bio je savladan, a iz podruma ili kua izlazila bi trojka skojevaca naoruana pukama, automatima pa ak i mitraljezima. Istog dana bi se svrstala u jedinicu kojoj su pomogli da slomi otpor neprijatelja. ak ih niko nije popisivao. Kratko upoznavanje i odmah nastavljanje borbe. esto se deavalo da omladinac iskoi pred prednje delove naih jedinica, govorei: Ne tamo, drugovi, tamo su se utvrdili, imaju mitraljez, idemo sa ove strane pa emo ih napasti s lea. Uloga

br. 93

Sahrana vojnika Crvene armije na Trgu Republike, oktobra 1944. godine

248

lanova Partije, skojevaca, omladine i veine Beograana u borbama za osloboenje Beograda bila je veoma velika i znaajna. Pokazivali su gde se kriju Nemci, bili su nam vodii, nosili su ranjenike, donosili municiju, ukljuivali se u borbene redove naih jedinica. Pomagali su unitavati grupe Nemaca koje su ostale skrivene po podrumima, tavanima i u raznim sklonitima. Bilo ih je koji su istog dana poginuli.
Literatura: , , . , , 1991, . 272.

Povezane prie:

Spasavanje Savskog mosta

U noi izmeu 19 i 20. oktobra, jedinice 1. proleterske divizije i 4. gardijskog motorizovanog korpusa zapoele su borbe za Kalemegdansku tvravu, gde su se utvrdili ostaci nemake vojske izmeteni iz dela grada koji gravitira ka Dunavu. Posle artiljerijske pripreme, u kojoj su uestvovali i brodovi rene flotile Crvene armije, zajednikim juriima jugoslovenskih i sovjetskih boraca osvojeno je nemako uporite na Kalemegdanu. Nemaki vojnici (oko 1.600) povukli su se u odsudnom trenutku sa tvrave i savskog pristanita na levu obalu Save. Iako je nemaki pukovnik Jungenfeld naredio da se Savski most porui odmah po prelasku poslednjih nemakih tenkova, posle ukljuivanja elektrinih vodova, do eksplozije nije dolo, ak ni u drugom pokuaju, iz neobjanjivih razloga. Uitelj Miladin Zari, koji je stanovao u blizini mosta, u Karaorevoj 69, presekao je provodnike nakon

to su nemaki vojnici privrstili eksploziv na stubove mosta, i time spasao most od unitenja. Nemaki inenjerci, koji su se nalazili na suprotnoj obali, verovatno su smatrali da je Zari jedan od njihovih minera, tako da je on neometano ostvario svoju zamisao. Nekoliko asova nakon toga, inenjersko-minerska eta 13. gardijske brigade Crvene armije razminirala je most, pa su se preko mosta prebacile jake snage NOVJ, pod snanom neprijateljskom vatrom. Nemci su i dalje nastojali svim snagama da ugroze most. U suton 20. oktobra, uputili su kamion natovaren eksplozivom, koji je bio zatien od strane etiri samohodna artiljerijska vozila, ka poetku mosta sa zemunske strane. Meutim, i ovaj pokuaj je propao. Kamion i dva samohodna orua uniteni su direktnim pogocima sovjetskih topova, dok su se ostala dva samohodna vozila povukla ka Zemunu.
M.R. Literatura: 19411945, III, , 1984, . II / 619620; Beogradska operacija, (pr. D. A. Volkogonov, Sekula Joksimovi), Beograd, 1989, str. 304.

249

br. 94

Smotra na Trgu Republike, 20. oktobar 1944.

4. Zauzimanje hotela Splendid

Dragoslava Jovanovia 5
Borci Prvog bataljona Osme crnogorske brigade, 17. oktobra 1944. dobili su zadatak da zauzmu blok zgrada u Ulici Dragoslava Jovanovia (tada, Dvorska), kako bi se omoguilo zauzimanje neparne strane Terazija (desna strana Terazija ka Kolarevoj ulici). Prethodnog dana jedinice NOVJ i Crvene armije zauzele su zgradu Glavne pote i Skuptinu. Dotadanji prodori oslobodilakih snaga prema jezgru grada bili su umnogome uslovljeni ueem sovjetskih tenkova u borbama, da bi za dalji tok borbi za oslobaanje najstarijeg dela grada bile karakteristine uline borbe za svaku zgradu. U zavrnoj fazi ulinih borbi, u centru grada, primat preuzimaju jedinice NOVJ. Potpomognuti sa nekoliko sovjetskih tenkova T-34, borci Prvog bataljona Osme crnogorske brigade uspeli su da se probiju do bloka zgrada u Ulici Dragoslava Jovanovia i da potisnu nemake vojnike prema zgradama na desnoj strani Terazija. Iz zgrade Starog dvora, koju su zauzele jedinice NOVJ, nije bilo mogue prei u zgradu agencije Putnik, u Ulici srpskih vladara 37, jer su, kako svedoi Pero Raievi, borac Osme crnogorske brigade, Nijemci bili zazidali i utvrdili sve ulaze i kapije, dok je prodor preko Tera-

250

zija i neosloboenim delom Bulevara kralja Aleksandra (od Skuptine do palate Igumanova) bio nemogu, jer su Nemci ovaj potez tukli estokom vatrom. Nakon toga doneta je odluka da se po svaku cenu zauzme desna strana Terazija, sve do Igumanove palate i dalje prema Kolarevoj. Svedoenje o ovim borbama ostavio je Novo Matunovi, borac Osme crnogorske brigade. Zahvaljujui pozadinskim radnicima iz bloka u Ulici Dragoslava Jovanovia, mi smo na zgradi hotela Splendid prebacili osam redova konopaca u irini od etiri metra, na koje smo postavili daske i tako napravili visei most, preko koga su prela sva tri naa voda, jaine oko sto boraca. Oni su, pored ostalog, nosili i oko petnaest kilograma eksploziva. Preko spojenih krovova hotela Splendid i zgrade agencije Putnik, borci Osme crnogorske dospeli su do zgrade u Ulici srpskih vladara 41, u kojoj sa danas nalazi Ministarstvo rada i socijalne politike, a kojoj se tada, prema svedoenju Matunovia, nalazilo preko stotinu nemakih vojnika. Kad su doli na krov te zgrade, drugovi su zapalili tapin u koji je bio montiran eksploziv i pustili kantu s eksplozivom niz krov. Kanta je u momentu pala u dvorite i eksplodirala. Zagluujua eksplozija unitila je nemaki tab sa mnotvom vojnika.
M.R.
Literatura: , . I , . , , 1978, . 216; 19411945, III, , 1984, . II/619.

br. 95

Ugao Nemanjine i Kneza Miloa, oktobar 1944. godine.

251

5. Borba u Kosovskoj
Ugao Kosovske i Nuieve
Poto je prodor ka Terazijama u pravcu palate Albanija bio zaustavljen kod Starog dvora i nemogu iz pravca Skuptine, du Bulevara kralja Aleksandra, kao to je bio nemogu i prodor prema Nuievoj, a potom prema Terazijama, iz pravca Deanske budui da je i Deanska bila izloena snanoj nemakoj vatri, kao i nezauzeti deo Bulevara kralja Aleksandra odlueno je da Trei bataljon Osme crnogorske brigade prodre u pravcu Nuieve zauzimanjem Kosovske ulice. U visini Vlajkovieve neprijatelj je doekao vatrom borce Treeg bataljona, koji su nadirali Kosovskom ulicom iz pravca Glavne pote. Svedoenje o zauzimanju Kosovske ulice ostavio je Jovo Kasalica, borac 2. ete 1. bataljona Osme crnogorske brigade. Zauzimali smo ulaz po ulaz, zgradu po zgradu. U tome su nam pomagali hrabriji stanovnici ulice, koji su sprovodili borce i odeljenja kroz dvorita i podrume zgrada. Tako smo izbjegli vatru du ulice i pribliavali se neprijatelju. Mnogo su nam pomogli i u otkrivanju neprijateljskih vojnika skrivenih u podrumima zgrada. O nastavku borbi svedoio je Milan Pavlovi, komandant 1. bataljona Osme crnogorske brigade. Tako smo u toku noi 1617. oktobra izbili na ugao Kosovske i Paieve. Iz zgrade br. 1 reljefno smo osmotrili cio sistem neprijateljske odbrane du Paieve ulice, sve do Terazija. Na samoj raskrsnici bio je protivtenkovski top kojim su Nijemci kontrolisali Deansku ulicu u pravcu Bulevara kralja Aleksandra. Du itave Paieve ulice, od Terazija do Ulice majke Jevrosime, bili su iskopani rovovi za stojei stav. Rovovi su bili naikani neprijateljskim vojnicima. Istovremeno kada je prethodnica 1. bataljona doprla do Nuieve ulice iz pravca Kosovske, borci 4. bataljona Osme crnogorske brigade probili su se do Ulice majke Jevrosime. Desno od njih, jedinice Prve proleterske brigade zauzele su prostor do zgrade Politike. Milan Pavlovi se sa jo dvojicom boraca prebacio iz Kosovske 1 u zgradu prekoputa, u Kosovskoj 4. Prethodno je sugerisao da se na krov zgrade u Kosovskoj 1 dovede jedno mitraljesko odeljenje, koje bi dejstvovalo po posadi topa na raskru Nuieve i Deanske. Preavi ulicu, trojica partizanskih boraca su se popeli na vrh zgrade u Kosovskoj 4 i osmotrili nemake poloaje u rovovima. Sae-

252

kali su da se na vrhu Kosovske 1 pojavi mitraljesko odeljenje i onda otvorili vatru na nemake vojnike u rovovima du Nuieve ulice. Nijemci su se, vukui mrtve i ranjene, rovom povlaili prema Terazijama. Ubrzo je na raskrsnicu, kod onog topa, dola tanketa koja je sipala vatru na sve strane. Iz nje je pogoen i na niandija na arcu u Kosovskoj 1 (epan Pavievi). Neprijatelj je uspio da povue top sa raskrsnice, a zatim se u pravcu Terazija povukla i tanketa. (...) U meuvremenu je Petar Pejovi otiao iz zgrade i, pored onih rovova, Paievom ulicom, krenuo prema Terazijama, bez mog znanja. U situaciji u kakvoj sam bio mogao sam u tom trenutku komandovati samo neposredno glasom. Preglednost je inae bila izvanredna. Kada sam ugledao Pejovia da stoji nasred Paieve ulice, u neposrednoj blizini Terazija, i razgovara s nekim civilom ispred jedne viespratnice, povikao sam da se skloni s ulice i odmah vrati. U tom asu uo sam samo jedan pucanj, od Terazija. Pejovi je pao kao pokoen. Istog trenutka pored mene je udarila topovska granata u betonsku ogradu, ne znam odakle, i ranila me. U nekoj od susjednih zgrada komesar bataljona pronaao je civilnog ljekara koji me je previo. Borac Osme crnogorske brigade, Pero Perovi, opisao je poslednje asove Milisava urovia. Jo od svanua 17. oktobra peo se na visoke zgrade na uglu Kosovske, iznad raskrsnice, da osmotri dejstvo neprijatelja i sklop blokova zgrada, ulica i raskrsnica. Silazio je brzo i, sa uglova ulica, posmatrao, as dvogledom, as golim okom, navraao u tab na krae konsultacije pa opet silazio i vraao se. Uspeo je da doe i do 2. ete koja se po delovima iz zauzete kole Kralj Aleksandar (Deanska 6) probijala dalje ka Albaniji da bi sa prve linije ocenio neprijateljska dejstva i podstakao 2. etu na dalje prodiranje. Vratio se u tab bataljona, kratko zadrao i, poslednji put, neto posle 11 asova, izaao na ugao Kosovske i Deanske ulice. Nemaki snajperista nije propustio priliku. Ranjen u elo pao je na komandant. Jo dok je davao znake ivota, preneli smo ga u prizemlje zgrade iza ugla Kosovske ulice i odmah pozvali lekara iz oblinjeg sanatorijuma u Paievoj ulici. Ali, sve je bilo uzalud... Pomoi vie nije bilo. Dok se kratko vreme komandant borio sa smru, iz podruma i stanova dolazili su graani iz Kosovske i Kondine ulice, donosili zavoje i drugi sanitetski materijal. A kad smo mrtvog komandanta stavili na nosila, okitili su ga cveem, iz vazni i saksija, i suzama ga otpratili. Milisav urovi (roen 1912. u Zagradu pokraj Nikia), borac Osme crnogorske brigade Prve proleterske divizije, uesnik mno-

253

gih znaajnih partizanskih bitaka 19411944, ukljuujui Bitku na Neretvi i Bitku na Sutjesci, proglaen je za narodnog heroja decembra 1951. Ulica Milisava urovia na Vodovcu, od 1989. nosi naziv po ovom narodnom heroju.
M.R.
Literatura: , , . , , 1978, . 225226; . , . , . , , 1978, . 232238; , , . , , 1978, . 251252.

6. Zauzimanje Osnovne kole Kralj Aleksandar

Deanska 6, danas Muzika kola Mokranjac
Poslednjih asova 16. oktobra, etvrti bataljon Osme crnogorske brigade preao je Nuievu ulicu. Poruivi nekoliko dvorinih zidova, borci 4. bataljona izbili su na Deansku ulicu (od 19571997, Ulica Moe Pijade), naspram Osnovne kole Kralj Aleksandar. U ranim jutarnjim asovima 17. oktobra, borci 2. ete krenuli su u juri ka zgradi kole, na opte iznenaenje neprijatelja. Raskrsnica Deanske i Nuieve ulice, tuena jakom nemakom vatrom, izjutra 17. oktobra delila je na 4. bataljon na odvojenu 2. etu koja je prodrla u kolu Kralj Aleksandar i na glavninu bataljona, zaustavljenu jakom neprijateljskom vatrom. Prva i pratea eta zaustavljene su u Kosovskoj ulici, a 3. eta u Ulici majke Jevrosime, odakle se upadima preko Paieve, probijala kroz dvorita, istim pravcem kojim je prethodne noi prodrla 2. eta do kole Kralj Aleksandar. Odmah po svanuu, 17. oktobra, pratea eta je postavila teke mitraljeze na visoke zgrade iznad raskrsnice, za dejstvo du Deanske ulice u pravcu bioskopa Balkan i Ratnikog doma. Desno smo se naslanjali na jedinice Prve proleterske brigade koje su prodirale ka zgradi Politike. Oko 15 asova istog dana, iz pravca Skuptine, Kosovskom ulicom pristigla su dva tenka Crvene armije. Sa raskra Deanske i Nuieve tenkovi su neutralisali nemake poloaje sa leve strane

254

Deanske ulice. To su iskoristili su borci 3. ete, kako bi pretrali Deansku ulicu i pridruili se saborcima iz 2. ete, koji su se nalazili u koli preko puta. Nakon to je pao mrak, intenzivirani su napori za prodor ka Terazijama i Kolarevoj, kako bi borci 4. bataljona Osme crnogorske brigade izbili naspram palate Albanija. Borci 2. i 3. ete doekani su nemakom vatrom iz pravca Terazija, u dva pasaa koji povezuju slepu umievu ulicu sa Terazijama. Obilaskom branjenih pasaa, borbene grupe i odeljenja prodirali su kroz dvorine zgrade, preko pregradnih zidova, probijanjem zidova i tavana, uz stalno penjanje, silaenje i pentranje. Mnogo prepreka u toj dugoj noi borci su uporno savlaivali, i tek u svanue 18. oktobra, obe ete su izbile na suprotnu stranu bloka zgrada, na Terazije, tamo gde red zgrada savija ka Kolarevoj.
M.R.
Literatura: . , . , . , , 1978, . 232238.

7. Zauzimanje palate Albanija

Ulica kneza Mihaila 2
Zavrno sa 19. oktobrom 1944, neprijateljske formacije, branei savski mostobran, kontrolisale su deo grada koji gravitira ka Savi: ukaricu, elezniku stanicu, blok zgrada ministarstava u Nemanjinoj, Savamalu, Terazijsku padinu, Zeleni venac, Varo kapiju i Kalemegdansku tvravu. U centralnom delu grada krajnje uporine take koje je drala nemaka vojska bile su hotel Moskva, hotel Balkan, leva strana Terazija u pravcu Kolareve, palata Albanija i Ulica kneza Mihaila. Jedinice NOVJ i Crvena armija kontrolisale su podruje izmeu trga Slavija i Ulice kneza Miloa, desnu stranu Terazija, Narodno pozorite i Ratniki dom na Trgu Republike. Pred kraj dana, jedinice 6. proleterske divizije i 21. slavonske brigade 28. udarne divizije NOVJ, sa snagama 13. gardijske mehanizovane brigade Crvene armije, uspeli su da unite preostala neprijateljska uporita u bloku ministarstava, hotelima Moskva i Balkan. U noi izmeu 19. i 20. oktobra zauzeto je i nemako uporite u palati Albanija, koje je dominiralo gradom, budui da je bilo smeteno u tada najvioj zgradi u Beogradu, visokoj 53 metra (13 nadzemnih spratova), izgraenoj 1939.

255

br. 96

Uniten tenk ispred palate Albanija, oktobar 1944.

256

Koristei vatru i pritisak jedinica Prve proleterske brigade sa desne strane, kao i prodor nekoliko tenkova Crvene armije na Terazije, prvi proboj u palatu Albanija, s leve strane, izvrila je grupa boraca 4. bataljona Osme crnogorske brigade, na elu sa komandirom 2. ete, Momom Jokiem i desetarima Milanom Booviem, Mlaom Cimbaljeviem i pukomitraljescem koji je ostao upamen pod imenom Miladin Petrovi. Oni su prodrli u palatu kroz ulaz iz Ulice kneza Mihaila 2, nakon ega je ubrzo, kroz isti ulaz, prodrla i druga, neto brojnija grupa. Gotovo istovremeno u zgradu je prodrla i grupa boraca 4. (kraljevakog) bataljona Prve proleterske brigade kroz ulaz iz Kolareve, iz pravca zgrade Jugoexporta. Pri prebacivanju boraca 2. ete 4. bataljona Osme crnogorske brigade, na brisanom prostoru, ranjena su tri borca, a po ulasku u zgradu, na stepenitu, jo dvojica. Nemci su napadali kroz oba ulaza. Nastala je ogorena borba bombama i bliskim rafalima na stepenitima i kroz sobe, od sprata do sprata. Preko nemakih leeva, stepenitem su grabile borbene grupe 2. ete ka ravnom krovu zgrade, na kojoj su likvidirali poslednju nemaku posadu, koja je uporno branila visoku zgradu. (Pero Perovi) Ilija Prelevi, borac 4. bataljona Osme crnogorske brigade ostavio je kratak opis borbi u zgradi. Nijemci se ilavo brane, sobu po sobu, sprat po sprat. Na ulazu, pored lifta koji ne radi, lee dva mrtva Nijemca, a na stepenitu, oslonjen na gelender, jo jedan. Svuda gomila aura i tragovi borbe. Negdje izmeu treeg i etvrtog sprata borci me opominju da ima jo Nijemaca koji, skriveni, pucaju u lea naih boraca. Tako su iz prostorija na treem spratu, koje gledaju prema Kolarevoj, iznenadili nae drugove: trojicu su ubili, a etvrtog ranili. Na etvrtom su se iz jedne prostorije pojavili njemaki pukomitraljezac i njegov pomonik. Predali su se. O prodoru 3. bataljona Prve proleterske brigade u palatu Albanija svedoio je Jago ari: Na bataljon bio je ve odavno posjeo red zgrada u istonom dijelu Kolareve ulice i nekoliko puta je pokuavao da pretri ulicu i upadne u palatu. Meutim, svaki put je bio odbijen preciznom mitraljeskom vatrom. Sada je, pod snanom vatrom sovjetskih tenkova, bataljon u jednom skoku pretrao Kolarevu ulicu, uhvatio se zgrade Albanije i zapoeo borbu prsa u prsa sa njemakim braniocima. Dogaalo se da se nai borci nalaze na petom ili na treem spratu zgrade, a Nijemci na drugom ili na etvrtom spatu. Za likvidaciju pojedinih dijelova zgrade borci su pijucima probijali meuzidove, ubacujui rune bombe kroz napravljene rupe. Borbe su se vodile i po stepenitima. Najjaa odbrana zgrade bila je u prizemlju.

257

Na zgradi je nakon neutralisanja nemakog mitraljeskog gnezda bila istaknuta jugoslovenska zastava, to je bio znak da je Beograd slobodan. Ovaj smeli poduhvat, koji je oznaio da je Beograd osloboen, izvrila su trojica boraca 2. ete 4. bataljona 8. crnogorske brigade 1. proleterske divizije, na elu sa, kako se obino navodi, Miladinom Petroviem, koji su se probijali kroz zgradu, neutraliui neprijateljske vojnike. Do vrha zgrade Petrovi je ostao sam, jer su njegovi pratioci bili pogoeni. U literaturi se istie kako je Miladin Petrovi nakon isticanja zastave bio ubijen od strane jednog ranjenog nemakog vojnika. Takoe, u literaturi se njegovo ime navodi kao Mladen Petrovi. Postoje i utemeljenije tvrdnje, po kojima Miladin Petrovi nije poginuo prilikom zauzimanja palate Albanija, ve na Sremskom frontu, ali ga se njegovi ratni drugovi s ponosom sjeaju i dobro pamte njegov podvig (Joka Brajovi). Meutim, prema tvrdnjama Miodraga Petrovia iz Beograda, pravo ime borca koji je neutralisao neprijateljski poloaj i istakao zastavu na vrhu Albanije bilo je Dobrivoje, a ne Miladin (iako ak i na spomen ploi, koju su 1990. podigli borci Osme crnogorske brigade na palati Albanija u Kolarevoj ulici, stoji Miladin Petrovi). Dobrivoje Petrovi, roen 1925. u selu Paljuvi pokraj Uba, prikljuio se Osmoj crnogorskoj brigadi 1944, i poginuo je 1945. na Sremskom frontu, u blizini sela akovci. Vredi napomenuti da je u borbama oko Trga Republike i palate Albanija od strane Nemaca unitio nekoliko sovjetskih tenkova sa posadama. Tokom iste noi zauzeti su i hoteli Moskva i Balkan, kao i padina koja gravitira ka reci Savi (Terazijska padina, Zeleni venac, Savamala), dok se neprijatelj povukao ka Savskom mostu, preavi na levu obalu reke.
Literatura: . , . , . , , 1978, . 241; , , . , , 1978, . 262; Joka Brajovi, Osma crnogorska u Beogradskoj operaciji, Za pobedu i slobodu: Beogradska operacija. Uesnici govore, Okrugli sto, 18. oktobar 1984, (ur. Ivan Matovi), Beograd, 1985, str. 114; , , . , (. ), IIV, , 1986, . III/289; 19411945, III, , 1984, . II/619; Beogradska operacija, (pr. D. A. Volkogonov, Sekula Joksimovi), Beograd, 1989, str. 301.

258

259

br. 97

Osloboenje Beograda

260

261

br. 98

262

263

Apendix
Osnovne odrednice o faizmu i antifaizmu
Petar Atanackovi Antifaizam Ilija Malovi Faizam 278 265

Nataa Lambi Pravne mere prema faistikim zloincima i njihovim rtvama Skraenice 300 Indeks mesta 302 Indeks ulica 304 Indeks fotografija 306 Biografije 308 290

264

Antifaizam
Petar Atanackovi

Antifaizam spada meu kljune istorijske pojmo-

jasno da se faizam ne moe pacifikovati i da ga izostanak otpora na njegovom trijumfalnom putu samo hrani i osnauje. panija 1936. bila je prva taka na kojoj je antifaistiki pokret demonstrirao svoj otpor: iako se ta dramatina epizoda zavrila porazom antifaista, ona je ostala inspirativan primer celom antifaistikom bloku u njegovim kasnijim, u poetku takoe neuspenim, ali zatim sve uspenijim borbama protiv faizma. U Jugoslaviji je, zahvaljujui velikom broju sporova sa tadanjom italijanskom dravom, faizam od samog njegovog poetka bio manje ili vie paljivo praen i od njega je ve tokom dvadesetih godina prolog veka postojala izvesna bojazan. Savremenici su pisali da su duboka drutvena i politika kriza u toj zemlji (socijalno bespue), kao i slabost radnikog pokreta, doveli na vlast jedan marginalni pokret, finansiran od strane krupnog kapitala i organizaciono potpomognut od strane vojske. Tu analizu upotpunjavala je i ocena posmatraa da faistiki pokret predstavlja mranu pojavu, to se ogledalo i u injenici da je omoguavao drutvenom talogu (fukari) da izbije u prvi plan. Meutim, opasnost od faizma pre svega je viena u njegovom drutveno homogenizujuem uticaju i ekspanzionistikom karakteru, u emu se, naravno, i ogledala pretnja za tadanju jugoslovensku dravu. Pratilo se i delovanje italijanskog antifaistikog pokreta, pre svega onih grupa koje su delovale u emigraciji, kao to su bile Concentrazione antifascista (osnovana u Parizu), Giustizia e libert i druge. Meutim, nakon 1933. godine i dolaska nacionalsocijalista na vlast u Nemakoj, panja jugoslovenske javnosti sve vie je okrenuta Nemakoj, dok se Italiji i italijanskom faizmu posve-

ve XX veka. Njegova borba na ivot i smrt sa faizmom, koja je trajala vie od 20 godina, mobilisala je desetine miliona ljudi i ostavila dubokog traga u drutvima na svim kontinentima. Iako je antifaizam u tom sukobu odneo pobedu, zbog ega se i moe tvrditi da istorijske forme faizma (to jest, faizam u onom obliku u kojem je postojao pre 1945) nemaju budunost, to ne znai da je pretnja od faizma nestala i da se, samim tim, antifaizam moe prepustiti ropotarnici istorije. Ako bi se pokualo na jednostavan nain pruiti odreenje antifaizma, moglo bi se rei da taj pojam obuhvata sve one pokrete, organizacije i grupe, kao i ideologije dakle, i prakse i teorije koje se suprotstavljaju faizmu i nacizmu, (neo)faistikom i (neo)nacistikom pokretu i njihovim ideolokim obrascima. Istorijski posmatrano, antifaizam se javlja u periodu izmeu dva svetska rata, kao odgovor na pretnju od faizma. Budui da se faizam odlikovao militarizmom i ekspanzionizmom, antifaizam je u svojim poecima istupao kao izrazito antiratni, to jest, pacifistiki pokret, ali je od vremena panskog graanskog rata (19361939), a naroito sa izbijanjem Drugog svetskog rata, antifaistiki pokret zauzeo borbenu poziciju: iz tog vremena je ostala poznata reenica iz deklaracije francuskog Komiteta intelektualaca antifaista (Comit de vigilance des intellectuels antifascistes), osnovanog posle sukoba faista i leviara 6. februara 1934. u Parizu: Mir e biti totalan ili ga nee biti. Zauzimanje borbenog stava prema faizmu imalo je veliku vanost, jer je polovinom tridesetih godina postalo

265

uje daleko manja panja. Razlozi za takav odnos javnosti verovatno lee u shvatanju savremenika da bi, bez trijumfa nacista u Nemakoj, faizam ostao samo italijanski fenomen i da se ideja faizma kao univerzalnog pokreta, neke vrste desniarskog ekvivalenta meunarodnom komunizmu, sa Berlinom kao svojom Moskvom, ne bi razvila. Od tog vremena zapaa se politika polarizacija, to jest, podela na antifaiste i faiste i u Jugoslaviji: leviarski krugovi (od KPJ, preko drugih levih politikih grupa, do nezavisnih intelektualaca) bili su od samog poetka antifaistiki orijentisani i to su esto i jasno manifestovali, dok je u takozvanim graanskim krugovima antifaizam bio uglavnom slabaan, tih, esto neprepoznatljiv, svodei se na moralno, ali ne i politiko opredeljenje. Neretko se to antifaistiko opredeljenje u graanskim krugovima povlailo pred glasnim komunistikim ispoljavanjem antifaizma, pre svega usled bojazni od samog komunizma. irenju svesti o opasnosti koju nosi faizam, to jest, svesti o znaaju antifaizma, u Jugoslaviji je, kao i u drugim delovima Evrope, najvie doprinelo izbijanje graanskog rata u paniji. Ipak, prema oceni istoriarke Olivere Milosavljevi, ni jedan dogaaj nije razliitije interpretiran i o njemu nije razliitije pisano, nego to je to bio sluaj sa panijom. Prema ideolokim razlikama su ocenjivani i uzroci graanskog rata, njegov tok i konani rezultati: levica je nastupala u borbenom tonu, uviajui istorijski znaaj tog sukoba, graanski krugovi su dogaaj ispratili sa izvesnom dozom bojazni, razoarenja i defetizma, dok su faistiki krugovi u svemu videli boljeviku zaveru protiv panskog naroda i utoliko su slavili konani trijumf panskih faista.

Upravo u takvom odnosu razliitih drutvenih grupa prema graanskom ratu u paniji, mogu se traiti osnove buduih odnosa prema okupaciji Jugoslavije i pitanju antifaistikog otpora. Naime, nije dugo prolo, a to pitanje opredeljenja za jednu ili drugu stranu postalo je od presudne vanosti za sve politike aktere u zemlji. Posle kratkotrajnog Aprilskog rata, Jugoslavija je bila okupirana od strane sila Osovine, a razliiti delovi njene teritorije postavljeni su u neke nove, meusobno esto razliite kontekste; ipak, bez obzira na to koji je bio status tih oblasti, njima je bila namenjena vrlo slina sudbina u okviru novog nacistikog i faistikog poretka na jugoistoku Evrope. Srbija je u tom smislu trebala da bude po svaku cenu pacifikovana i da kao zemlja od drugorazrednog znaaja bude integrisana u nemaki privredni prostor. Za pomo u realizaciji tog plana okupacione vlasti su u Srbiji nale odreen broj raspoloenih saradnika, veinom svojih ideolokih istomiljenika i predstavnika starih struktura moi, koje su sa manjim ili veim uspehom, ali jednako oduevljeno, sluile ideji uklapanja Srbije u novi evropski poredak. S druge strane, okupacija je izazvala i otpor, koji je nakon napada nacistike Nemake na SSSR i proglasa KPJ od 4. jula 1941. dobio organizovanu formu. Svega tri dana nakon poziva na ustanak protiv okupatora u Srbiji je dolo do prvih borbi, koje su se zatim u toku leta i jeseni proirile i rezultirale oslobaanjem velikog dela zemlje. Tek je velika ofanziva okupatorskih i kvislinkih snaga u novembru iste godine uspela da slomi otpor. Zbog toga se vie od dve i po godine (od kraja 1941. do leta 1944) Srbija nalazila u drugom planu antifaistikog

266

pokreta otpora u Jugoslaviji epicentar borbe protiv okupatora od tada se nalazio u Bosni i graninim delovima Hrvatske i Crne Gore. Ipak, otpor se u Srbiji nikada nije u potpunosti ugasio: na podruju istone i june Srbije delovale su partizanske jedinice, a u gradovima, naroito u Beogradu, brojne grupe ilegalaca, koje su svojim odvanim aktima (sabotaama, diverzijama, likvidacijama, produkovanjem propagandnog materijala u ilegalnim tamparijama, itd.) neprestano uznemiravale okupatora i kolaboracionistike snage. U jesen 1944. centar borbi prenet je konano na podruje Srbije, a zatim je zajednikim dejstvom Narodno-oslobodilake vojske i Crvene Armije osloboena cela njena teritorija. Kao i u drugim delovima Jugoslavije, nosioci otpora bili su preteno radniki slojevi i komunisti takozvano graanstvo, iako moda nezadovoljno, veinom je utke i pasivno posmatralo razvoj dogaaja. Iako je meu graanstvom, kao i u lanstvu graanskih politikih organizacija, postojao znatan broj antifaista, tek je manjina uzela aktivnog uea u pokretu otpora. Zato se i moe rei da su se pre rata izraena pasivnost i rezignacija razvojem dogaaja u Evropi, jasno ispoljile i u toku samog rata. Nakon okonanja rata dolo je do obnavljanja jugoslovenske drave, iako je pod vostvom KPJ nova zajednica dobila potpuno novi izgled. Nova Jugoslavija, kao i svaka druga drava uostalom, izgradila je posebnu (novu) legitimacijsku osnovu, budui da je

ona u svakom pogledu predstavljala nedvosmislen prekid u odnosu na preanju (to srpsku, to jugoslovensku) tradiciju. Utemeljenje, to jest, ishodinu taku te nove legitimacije predstavljala je upravo antifaistika borba 19411945 godine: ona je inila grau kojom se predstavljala i pravila komunistika istorija uspeha. Stoga je iskustvo antifaistike borbe iz Drugog svetskog rata, njegovo neprestano isticanje i negovanje seanja na njega, postalo deo dravne politike i dominantne kulture seanja u Jugoslaviji posle 1945. godine.
Literatura: Volfgang ider, Faizam, Istorija: leksikon pojmova, (pr. Rihard van Dilmen), Beograd, 2010, str.192; Marko Risti, Intelektualci pred problemom rata, Pravna misao, april 1936; Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma. 1. Percepcija faizma u beogradskoj javnosti 19331941, Beograd, 2010, str. 33; Ivo Andri, Raanje faizma, Beograd, 1995; Erik Hobsbaum, Doba ekstrema, Beograd, 2002, str. 92; Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, Bonn, 2010, str. 137; Holm Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Beograd, 2009, str. 371; Heike Karge, Steinerne Erinnerung versteinerte Erinnerung. Kriegsgedenken in Jugoslawien (19471970), Wiesbaden: Harrassowitz, 2010; Gal Kirn, Robert Burghardt, Jugoslovenski partizanski spomenici. Izmeu revolucionarne politike i apstraktnog modernizma, Jugolink, 2/2012, str. 720.

267

Anti-antifaizam

Politike promene

prevrednovanje rtava i poinilaca iz vremena Drugog svetkog rata, ime se zapravo rehabilituju faistiki pokreti i njihove ideologije. Kljuni element anti-antifaizma jeste izraeni antikomunizam. Njime se, s jedne strane, u potpunosti izjednaavaju antifaizam i komunizam, dok se, s druge strane, odbacuju sve vrednosti socijalistikog drutvenog ureenja. Na taj nain se uskrauje svaki legitimitet socijalistikoj epizodi u istoriji zemalja istone i jugoistone Evrope, ime se nastoji diskreditovati i odbaciti i sam antifaizam. U Srbiji je anti-antifaistika politika deo optih istorijsko-revizionistikih tendencija, koje su poele da se ispoljavaju sredinom osamdesetih godina prolog veka, postale su opteprisutna pojava u toku devedesetih, ali snaan zamajac dobile su tek nakon politikih promena 2000. godine. Njega odlikuju, s jedne strane, pokuaj diskreditovanja Narodno-oslobodilake borbe, partizanskog pokreta i vrednosti antifaizma, kao pogubnih po srpsku naciju i dravu, kao i pratee brisanje javnog seanja na antifaistiku borbu u Drugom svetskom ratu. S druge strane, anti-antifaistika politika vodi rehabilitaciji ratnih zloinaca, faista i saradnika okupatora. Tokom devedesetih godina dolo je do tihe rehabilitacije etnikog pokreta, koji je poeo da se prepoznaje kao drugi antifaistiki pokret otpora, a ta politika se nastavila jo intenzivnije nakon 2000. godine. Anti-antifaistiki diskurs postao je dominantan kako u javnoj sferi (medijima, politici, itd.), tako i u nastavi i udbenicima istorije. Rehabilitacija je kulminirala 2004, kada su izmenama zakonskih okvira etnici pravno izjednaeni sa pripadnicima partizanskog pokreta, nakon ega je usledilo pokretanje niza

nakon kraja Hladnog rata dovele su i do promene odnosa prema Drugom svetskom ratu, faizmu i antifaizmu u svim evropskim dravama. Do tada dominantni narativ o antifaizmu bio je uzdrman, dok je u bivim socijalistikim zemljama poelo njegovo prilagoavanje nacionalno obojenoj politici novih reima. Takva prerada prolosti, inspirisana namerom pravdanja nekih uih nacionalnih ili politikih ciljeva, naziva se istorijskim revizionizmom. Jedan od glavnih alata kojima operie istorijski revizionizam jeste anti-antifaizam. Anti-antifaizam je termin kojim se oznaava negiranje i/ili odbacivanje antifaistike tradicije Drugog svetskog rata i antifaistikih vrednosti uopte, i kojim se vri prerada prolosti u skladu sa potrebama novih politikih elita. Termin Anti-Antifa se prvi put javlja 1972. u Nation Europa, asopisu osnovanom od strane biveg pripadnika SS, Artura Erharta (Arthur Ehrhardt), u pokuaju da se antifaizam diskredituje kao represivna ideologija i politika represije. Zato je taj izraz, u uem smislu, svojstven za neonacistiki pokret u Evropi, dok se, u irem smislu, njime oznaava specifina dravna (ili od strane dravnih struktura potpomognuta) istorijsko-revizionistika politika prerade seanja u evropskim zemljama, nakon sloma blokovske podele sveta 19891990 godine. Anti-antifaizam u osnovi predstavlja meavinu politikih impulsa i pseudonaunih pokuaja diskreditovanja antifaistikih vrednosti i tradicije antifaizma, po emu anti-antifaizam stoji u uskoj vezi sa teorijom o totalitarizmu. Njime se relativizuju faistiki zloini, rehabilituju kolaboracionisti i vri

268

revizija sudskih presuda iz perioda 19451946 godine. Pored toga, politika anti-antifaizma u Srbiji otvoreno nastoji da prevrednuje i rehabilituje kvislinki reim Milana Nedia, kao i faistiki pokret Zbor Dimitrija Ljotia, nastojei da ih prikae kao rtve komunistikog terora ili rtve istorijskih okolnosti, stradalnike za nacionalnu stvar, praktino kao heroje jednog vremena, kojima treba odati priznanje za njihovu rtvu. Anti-antifaizam u Srbiji ima podrku u dominantnim politikim i kulturnim krugovima, meu razliitim strankama, u krugovima naunika, meu knjievnicima, novinarima i drugim javnim linostima.
Literatura: Todor Kulji, Anti-antifaizam, Antifaizam pred izazovima savremenosti, (ur. Milivoj Belin, Petar Atanackovi), Novi Sad, 2012, str. 5568; Todor Kulji, Istoriografski revizionizam u poslesocijalistikim reimima,

Balkanski raomon. Istorijsko i literarno vienje raspada SFRJ, Beograd, 2002; Todor Kulji, Prevladavanje prolosti: uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, 2002; Sran Miloevi, O antikomunizmu kao izvoru legitimacije i ideolokom sadraju tranzicionih drutava, Antifaizam pred izazovima savremenosti, (ur. Milivoj Belin, Petar Atanackovi), Novi Sad, 2012, 7178; Milan Radanovi, Zakonodavna politika Vlade Republike Srbije (20042011) u slubi revizije prolosti. Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji, Antifaizam pred izazovima savremenosti, (ur. Milivoj Belin, Petar Atanackovi), Novi Sad, 2012, 81110; Milan Radanovi, Istorijska politika u Srbiji nakon 2000. godine, Izgubljeno u tranziciji. Kritika analiza procesa drutvene transformacije, (ur. Ana Veselinovi, Petar Atanackovi, eljko Klari), Beograd, 2011, 258303; Dubravka Stojanovi, Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadanjosti Srbije, Beograd, 2010.

Antifaistiki Antifaistiki front ena je organizacija front formirana 6. decembra ena 1942, u Bosanskom (AF) Petrovcu, sa ciljem
da intenzivira ukljuivanje enskog dela jugoslovenske populacije u Narodno-oslobodilaku borbu, kao i da bolje organizuje njihove aktivnosti u pokretu otpora u Jugoslaviji. Delatnosti AF su se kretale od prikupljanja razliitih vrsta pomoi za partizanske jedinice, organizovanja analfabetskih, higijenskih i drugih kurseva za stanovnitvo, do obuka za bolniarke u borbenim jedinicama. Delujui na taj nain, AF je izrastao u jednu od najsnanijih organizacija u okviru Narodno-oslobodilakog pokreta, budui da je u partizanskim

odredima i jedinicama Jugoslovenske armije u toku Drugog svetskog rata uea uzelo oko 100.000 ena (od kojih je 25.000 poginulo), dok je preko 2 miliona ena bilo na druge naine ukljueno u pomaganje pokreta otpora. Meu najistaknutijim predstavnicama AF su bile Spasenija Cana Babovi, Vida Tomi, Mitra Mitrovi i druge. AF je posle rata odigrao znaajnu ulogu u razliitim oblastima delovanja, od zakonodavne politike (uea u izradi zakona koji su se ticali porodinog prava, prava ena i dece, itd.), preko uea u procesu obnove i izgradnje, do organizovanja niza prosvetno-kulturnih aktivnosti, na celom podruju Jugoslavije. Nakon 1950, AF postepeno posustaje u svojim

269

aktivnostima, preteno zbog toga to je poela da izostaje podrka iz vrha KPJ. Na kongresu odranom 1953. godine, dolo je do konanog gaenja organizacije. Prema tvrdnjama pojedinih aktivistkinja AF, organizacija je praktino uguena pod pritiskom politikog vrha Jugoslavije, koji je u njoj, navodno, poeo da prepoznaje pretnju po svoju tadanju politiku.

Literatura: Istorija SKJ, Beograd, 1985, str. 241, 333; Seanje je borba, (pr. Dako Milinovi i Zoran Petakov), Novi Sad, 2011, str. 56; Gordana Stojakovi, Skica za portret: Antifaistiki front ena Vojvodine 19421953, Partizanke. ene u narodnooslobodilakoj borbi, (pr. Dako Milinovi i Zoran Petakov), Novi Sad, 2010, str. 1338; edomir Popov, Formiranje AF-a 1942. godine, Godinjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, 6/1961, str. 955.

Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije (AVNOJ)

AVNOJ je predstavljao krovnu politiku organizaciju Narodno-oslobodilakog pokreta (NOP) u Jugoslaviji u toku Drugog svetskog rata, a osnovan je 26.

borbi za osloboenje, te je iznet stav da se obnova starog sistema u Jugoslaviji mora spreiti. Politika linija zacrtana na prvom zasedanju, do kraja je razvijena na Drugom zasedanju AVNOJ-a u Jajcu, 29. i 30. novembra 1943. godine. Trenutak za zasedanje je bio dobro izabran, jer je krajem 1943. partizanski pokret bio snaniji nego godinu dana pre toga i kontrolisao je velik deo jugoslovenske teritorije. Snaga i iroka baza NOP -a bili su jasno vidljivi i u samom sastavu AVNOJ-a, u kojem su sedeli istaknuti lanovi KPJ, predstavnici drugih politikih partija, kao i brojne istaknute linosti predratne Jugoslavije. Na zasedanju u Jajcu, AVNOJ se konstituisao u privremeni zakonodavni organ (skuptinu) NOP i doneo je Deklaraciju, ije su odluke imale dalekosene posledice za budui politiki razvoj Jugoslavije. Deklaracijom je osnovan Nacionalni komitet osloboenja Jugoslavije (NKOJ), koji je bio jedna vrsta vlade, zatim je doneta odluka o oduzimanju prava vladi u emigraciji da ubudue predstavlja jugoslovenske narode i zabrana kralju da se vrati u zemlju do zavretka rata. Pored toga, Deklaracijom je predvieno da se Jugoslavija mora obnoviti na federalnim osnovama i da e o buduem ureenju zemlje odluiti sam

novembra 1942. Ranije, u toku iste godine, zapoelo je sistematsko osnivanje Narodno-oslobodilakih odbora (na lokalnom i regionalnom nivou), koji su predstavljali nove upravne organe na onim delovima jugoslovenske teritorije koje je kontrolisao partizanski pokret. Sledei logian korak bilo je osnivanje centralnog narodno-oslobodilakog odbora, to jest, neke vrste provizorne skuptine, koja bi politiki predstavljala NOP. Odluka o osnivanju takvog tela, koje je nazvano Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije (AVNOJ), doneta je u oktobru 1942, a osnivako zasedanje AVNOJ-a odrano je 26. novembra iste godine u Bihau. Iako su izostale krupne politike odluke, na prvom zasedanju je doneto nekoliko dokumenata Rezolucija o osnivanju i Proglas AVNOJ-a narodima Jugoslavije koji e se pokazati znaajnim, jer su u njima istaknute odgovornost kraljevske vlade za poraz u aprilu 1941. i uloga partizanskog pokreta u

270

narod. AVNOJ je doneo i neke dalje odluke, izmeu ostalog, o dodeli ina marala Josipu Brozu Titu i potvrdu odluka Osvobodilne fronte Slovenije i Zemaljskog antifaistikog vijea narodnog osloboenja Hrvatske o prikljuenju Istre i drugih delova Italije, u kojima su veinu stanovnitva inili Jugosloveni. AVNOJ je 710. avgusta 1945. godine u Beogradu odrao svoje Tree zasedanje, na kojem se transformisao u Privremenu narodnu skuptinu. Pored lanova AVNOJ-a, u privremeno zakonodavno predstavnitvo uli su, prema dogovoru izmeu NKOJ i vlade u emigraciji, i svi oni poslanici posled-

njeg saziva jugoslovenske Skuptine (izabrani na izborima 1938), koji se ni na koji nain nisu diskreditovali u toku rata. Tako transformisani AVNOJ doneo je niz znaajnih zakonskih akata i pripremio je izbore za Ustavotvornu skuptinu u novembru 1945. godine.
Literatura: Istorija SKJ, Beograd, 1985; Holm Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Beograd, 2009; Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, Bonn, 2010; Branko Petranovi, Srbija u Drugom svetskom ratu 19391945, Beograd, 1992; Branko Petranovi, Istorija Jugoslavije 19181988, knjiga 2, Beograd, 1988.

Komunistika partija Jugoslavije (KPJ)

Komunistika partija Jugoslavije je prvobitno osnovana u aprilu 1919. na kongresu u Beogradu, pod nazivom Socija-

relativno malu politiku snagu u tom razdoblju, represija reima prema komunistima nikada nije prestala, a u razdoblju diktature (19291934) ak je i pojaana, tako da su rtve represije bili i mnogi istaknuti predstavnici KPJ. U meuratnom razdoblju KPJ je bila razdirana brojnim unutranjim konfliktima i nesuglasicama. Politika opredeljenja (naroito oko takozvanog nacionalnog pitanja) esto su se menjala, a esto su se smenjivala i rukovodstva KPJ. Od 1919. do 1941, na mestu sekretara KPJ bili su Filip Filipovi i Sima Markovi (obojica u nekoliko navrata), uro akovi i Jovan Malii, Milan Gorki i Josip Broz Tito. Tek sa dolaskom Josipa Broza na elo KPJ (1937), kada je dolo do smene generacija, usledila je stabilizacija stanja u partiji. U trenutku izbijanja rata (aprila 1941), KPJ je brojala oko 8.000 lanova, uz oko 30.000 lanova Saveza komunistike omladine Jugoslavije (SKOJ).

listika radnika partija Jugoslavije (komunista). Pod tim imenom partija je delovala do svog drugog kongresa, u junu 1920, kada je promenila naziv u Komunistika partija Jugoslavije (KPJ). Nakon uspeha na optinskim izborima (u prolee 1920) i izborima za Ustavotvornu skuptinu (novembra 1920), partija se nala pod pritiskom reima, zastraenim jaanjem komunista. Radi suzbijanja delovanja KPJ, Vlada Kraljevine SHS je 30. XII 1920. donela Obznanu, kojom je svaki oblik propagiranja komunistikih ideja stavljen van zakona. Represija reima dostigla je vrhunac donoenjem Zakona o zatiti drave, 2. avgusta 1921, kojim je delovanje komunista izjednaeno sa terorizmom. KPJ je ilegalno nastavila sa aktivnostima u toku narednih dvadeset godina: iako je predstavljala

271

Iako je vojska Kraljevine Jugoslavije pretrpela poraz u Aprilskom ratu, KPJ je ve 15. aprila 1941. pozvala jugoslovenske narode na nastavak borbe. Na savetovanju odranom u Zagrebu, u maju 1941, doneta je odluka da se zaponu pripreme za oruani ustanak, a odgovarajui trenutak za poetak borbe je nastupio nakon napada nacistike Nemake na SSSR (22. juna 1941). Rukovodstvo KPJ je 4. jula izdalo proglas, kojim je pozvalo jugoslovenske narode na poetak ustanka, a prve oruane akcije poele su ve tri dana kasnije u Srbiji. Krajem jula dolo je do ustanka u Hrvatskoj i BiH, a zatim i u ostalim delovima Jugoslavije. Okolnost da je neposredno pre toga pokrenut veliki napad nacistike Nemake na SSSR i da je zbog toga nemaka Komanda prebacila veinu snaga sa Balkana na Istok, ila je na ruku ustanicima. Otpor okupacionih snaga na koji su nailazili u prvim mesecima ustanka nije bio naroito snaan, tako da su za kratko vreme, to treba zahvaliti i velikom poletu meu stanovnitvom, to jest, raspoloenju za borbu, uspeli da oslobode velike oblasti irom zemlje. Pre svega, osloboen je velik deo Srbije, a centar osloboene teritorije nalazio se u Uicu, zbog ega je ta teritorija nazvana Uikom republikom. S druge strane, uslovi za borbu nisu bili ni malo jednostavni, jer je teritorija Jugoslavije bila podeljena meu razliitim okupacionim silama, koje su uvele svoje granine kontrole, itd, to je znatno oteavalo komunikaciju meu ustanicima u razliitim delovima zemlje. Nedostajali su naoruanje, municija, oprema, odea, a ni osposobljenost za borbu nije bila naroito velika. Pored toga, geografski faktor je takoe igrao znaajnu ulogu, jer se nain borbe razlikovao u brdovitim krajevima zemlje (koji su vie

pogodovali gerilskom ratovanju) od onih u ravnici. Poseban sluaj su bile gradske sredine, u kojima je tipino partizansko ratovanje bilo nemogue. U gradovima su lanovi KPJ delovali kao urbana gerila, organizujui ilegalne tamparije i sigurne stanove za smetaj, rasturajui propagandni materijal, izvodei sabotae i napade na istaknute saradnike okupatora (predstavnike reima, detektive, itd.), neprestano se skrivajui pred poterama razliitih policijskih slubi. Prvih meseci okupacije posebnu metu ilegalaca predstavljale su likvidacije agenata jugoslovenske politike policije, koji su preli u slubu okupatora, kao i unitavanje policijskih datoteka o aktivistima KPJ iz predratnog perioda. Stanje je u svim gradovima bilo vrlo slino, ali je u Beogradu situacija bila daleko najsloenija, pre svega zbog velike koncentracije razliitih policijskih slubi: budui da je Beograd bio centar nemake okupacione uprave, u njemu su svoje ispostave imali i SS i Gestapo i Specijalna policija Nedievog reima. Nakon to su u jesen 1941. nemake snage pokrenule veliku ofanzivu na osloboenu teritoriju u zapadnoj Srbiji, i poto je istovremeno dolo do sukoba izmeu partizanskog i etnikog pokreta (koji su do tada delovali zajedniki), rukovodstvo KPJ je odluilo da se partizanske snage povuku iz Srbije i da se centar borbe prenese u Bosnu. Pod utiskom sukoba sa etnicima, koji je imao jasno politiku pozadinu, KPJ menja svoju politiku i odluuje da istovremeno vodi i borbu protiv okupatora i revolucionarni rat za preuzimanje vlasti. Prvu manifestaciju te nove politike predstavljala je odluka o formiranju udarnih proleterskih brigada, koje su zamiljene, s jedne strane, kao mobilne jedinice koje nee biti

272

formirane po teritorijalnom principu i koje nee delovati samo na jednom ogranienom geografskom podruju, ve svuda gde se za tim ukae potreba, a s druge strane, kao jedinice koje e biti sastavljene iskljuivo od radnika i lanova KPJ, te e ujedno biti i garant sprovoenja politike KPJ. Prva proleterska brigada formirana je 21. decembra 1941, u mestu Rudo, u Bosni. U kasnijoj fazi rata KPJ je ublaila svoju revolucionarnu politiku, uviajui znaaj voenja narodnofrontovske politike za stvaranje ire baze za razvijanje pokreta otpora u Jugoslaviji. Istovremeno, narodnofrontovska politika je pruala daleko bolju legitimacijsku osnovu za politiku koju je vodila KPJ. Izraz izmenjene orijentacije u politici KPJ bilo je formiranje Antifaistikog vea narodnog osloboenja AVNOJ 1942. godine u Bihau. Zahvaljujui, izmeu ostalog, i toj promeni politike, do kraja 1943. Narodno-oslobodilaki pokret je uspeo da stekne masovnu bazu, da zabelei brojne uspehe u borbi, kao i da stekne priznanje od strane Saveznika. Iako je KPJ kasnije bila prinuena na neke kompromise (saradnja sa vladom u emigraciji, itd.), to nije znatnije uticalo na promenu njene pozicije Narodni front osnovan je u toku Drugog svetskog rata (pod imenom Jedinstveni narodno-oslobodilaki front JNOF), sa ciljem omasovljenja

unutar NOP. Naprotiv, pokazalo se da je, uprkos brojnim iskuenjima, grekama, povremenim porazima i velikim rtvama, KPJ uspela da u toku etiri godine uspeno koordinira Narodno-oslobodilaku borbu (NOB), koja je na posletku rezultirala osloboenjem Jugoslavije od okupatora i, kasnije, politikim trijumfom Narodnog fronta (politike koalicije koju je predvodila KPJ). Time je, u toku 26 godina, KPJ prela dug put od zabranjene i progonjene politike organizacije, do vladajue politike grupe u Jugoslaviji.
Literatura: Istorija SKJ, Beograd, 1985; Marie-Janine Calic, Geschichte Jugoslawiens im 20. Jahrhundert, Bonn, 2010; Beograd u ratu i revoluciji 12, Beograd, 1984; Mila obanski, Zvonimir Golubovi, ivan Kumanov, Novi Sad u ratu i revoluciji 19411945, knjiga 1, Novi Sad, 1976; Branko Petranovi, Srbija u Drugom svetskom ratu 19391945, Beograd, 1992; Branko Petranovi, Istorija Jugoslavije 19181988, knjiga 2, Beograd, 1988.

Narodni front Jugoslavije (NOF)

stvaranja to ire baze pokreta otpora i to breg ostvarenja zajednikog cilja osloboenja zemlje. Nakon rata Narodni front je nastavio da igra slinu ulogu, okupljajui u svom sastavu sve one organizacije i grupe ija je politika nesumnjivo bila antifaistika i koje je trebalo ukljuiti u izgradnju nove vlasti, a koje nisu mogle ili nije ni trebalo da budu integrisane u KPJ. Ta politika Narodnog fronta, kao optenarodne politike organizacije, potvrena je na prvom

pokreta otpora, to jest, aktivnog ukljuivanja u Narodno-oslobodilaku borbu svih onih grupa i pojedinaca koji su se razlikovali u politikom pogledu od KPJ (kao jezgra partizanskog pokreta). Zamisao je bila da se politike razlike prevaziu, zarad

273

kongresu NOF-a u avgustu 1945. godine. U okviru Narodnog fronta nalazile su se sindikalne organizacije, AF, SKOJ (tada pod imenom USAOJ), kao i pojedine politike partije (deo HRSS, Savez zemljoradnika, Narodna seljaka stranka, Jugoslovenska republikanska stranka, Socijalistika stranka Jugoslavije). Nakon 6. kongresa KPJ (1952), na kojem je dolo do znaajnih promena u nainu delovanja KPJ, kao i do izmene naziva u Savez komunista Jugoslavije (SKJ), promene su zahvatile i Narodni front. Na svom etvrtom kongresu, u februaru 1953, NOF je transformisan u Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije (SSRNJ). SSRNJ je zamiljen kao samostalna, masovna politika organizacija, koja je trebala da poslui kao politika tribina, u

iji rad bi bili ukljueni najiri delovi jugoslovenske javnosti. NOF (kasnije SSRNJ) imao je u Jugoslaviji vrlo specifinu ulogu, jer je na samom njegovom postojanju i delovanju koje je bilo usklaeno, ali ne i identino sa politikom i delovanjem KPJ poivao koncept posebnog politikog (socijalistikog) pluralizma u socijalistikoj Jugoslaviji, a kojim se isticala njegova superiornost u odnosu na model koji je preovladavao u zemljama real-socijalizma.
Literatura: Istorija SKJ, Beograd, 1985; Holm Zundhausen, Istorija Srbije od 19. do 21. veka, Beograd, 2009; Branko Petranovi, Srbija u Drugom svetskom ratu 1939 1945, Beograd, 1992; Branko Petranovi, Istorija Jugoslavije 19181988, knjiga 2, Beograd, 1988.

Narodno-oslobodilaki pokret (NOP), Narodno-oslobodilaka borba (NOB) i Narodno-oslobodilaki rat (NOR)

Narodno-oslobodilaki pokret je naziv za masovni antifaistiki pokret otpora u Jugoslaviji, kojim je rukovodila KPJ. Naziv pokreta trebalo je da ukae na njegov optenarodni karakter i njegovu masovnost, budui da iako predvoen od strane komunista nije okupljao iskljuivo komuniste ili radnike, ve je imao masovno uporite u jugoslovenskom drutvu. Njegov glavni cilj je bio osloboenje Jugoslavije od faistikih okupatora i kvislinga, kako bi se sprovela socijalna revolucija i stvaranje novog drutva po principima iji je nosilac bila KPJ.

Poetnu udarnu snagu NOP inili su Narodno-oslobodilaki partizanski odredi Jugoslavije (NOPOJ), odnosno partizanske oruane snage na teritoriji Jugoslavije (osim Slovenije, u kojoj je Osvobodilna fronta slovenskega naroda delovala autonomno), koje su se 1941. borile protiv faistikih okupatora i kvislinga. U januaru 1942, posle formiranja Prve proleterske narodno-oslobodilake udarne brigade (21. decembra 1941), NOPOJ e biti preimenovan u Narodno-oslobodilaku partizansku i dobrovoljaku vojsku Jugoslavije (NOP i DVJ), a u novembru iste godine dobie definitivni naziv, Narodno-oslobodilaka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije (NOV i POJ). Te promene su oznaavale i promenu unutar oruanih snaga NOP: od malih partizanskih odreda, koji su 1941. bili nosioci narodno-oslobodilake borbe, stvorena je vojska koja e na kraju rata brojati oko 800.000

274

boraca. NOP je pored oruane borbe delovao i na razvijanju vrednosti antifaizma i socijalne pravde u narodu, kroz mreu ilegalnih tamparija, deljenje letaka i drugog materijala, pomaganje stanovnitvu na osloboenim teritorijama, itd. Masovno uee naroda u NOP, neprekidna opta borba protiv svih faistikih okupatora i kvislinga, kao i injenica da ga je KPJ samo vodila, ine ga jedinstvenim fenomenom meu svim pokretima otpora u celoj Evropi u Drugom svetskom ratu. Borba jugoslovenskih naroda protiv okupacije koju je NOP predvodio od 1941. do 1945. godine, oznaena je pojmom Narodno-oslobodilaka borba (NOB) ili Narodno-oslobodilaki rat (NOR). U kontekstu antifaistike borbe u Drugom svetskom ratu

u Evropi, NOB je dala kljuni vojni i moralni doprinos konanoj pobedi nad faizmom: s jedne strane, Hitler i njihovi saveznici uvek su pomno pratili ratnu situaciju u Jugoslaviji, a s druge strane, za osloboenje zemlje se borio sam narod, to predstavlja najiskreniji i najvaniji vid bilo koje antifaistike borbe.
Literatura: Branko Petranovi, Istorija Jugoslavije, knj. 2, Narodnooslobodilaki rat i revolucija, Beograd, 1988; isti autor, Revolucije i pokreti otpora u Evropi: 19391945, Skopje, 1985; Oslobodilaki rat naroda Jugoslavije, knj. 1 i 2, (pr. Velimir Terzi), Beograd, 1963;,Ratna seanja iz NOB: 19411942 (15), (pr. Radomir Petkovi), Beograd, 1981; Bogdan Zeli, Prva proleterska: elna kolona NOB-a, Beograd, 2011; Jovan Marjanovi, Ustanak i Narodnooslobodilaki pokret u Srbiji 1941, Beograd, 1963.

Savez komunistike omladine Jugoslavije (SKOJ)

SKOJ je predstavljao omladinsku organizaciju KPJ (koja se u to vreme jo nazivala Socijalistikom radnikom partijom Jugoslavije). SKOJ je

su i fiziki likvidirani. Meu stradalima od represije reima nalazila su se i sedmorica sekretara SKOJ-a: Paja Marganovi, Mijo Oreki, Janko Mii, Pero Popovi Aga, Josip Kolumbo, Josip Debeljak i Zlatko najder. Uoi izbijanja Aprilskog rata 1941. godine, SKOJ je brojao 30.000 lanova, a u danima neposredno pred poetak ustanka, brojno stanje je bilo skoro udvostrueno i iznosilo je 50.000 lanova. lanovi SKOJ-a su u prvim mesecima nakon poetka ustanka najagilniji borci Narodno-oslobodilakog pokreta, naroito u veim gradskim sredinama, gde su bili nosioci gerilskih akcija (sabotaa, diverzija, likvidacija). Krajem rata, pored SKOJ-a, osnovan je i Ujedinjeni savez antifaistike omladine Jugoslavije(USAOJ), kao organizacija koja je trebala da okupi sve one progresivne i antifaistiki

osnovan na konferenciji 10. oktobra 1919. u Zagrebu, a inicijativu za osnivanje dali su socijalistiki opredeljeni studenti iz Zagreba i Beograda, kao i studenti-povratnici iz Francuske, koji su jo 1918. u Parizu osnovali grupu Jugoslovenska socijalistika omladina. U meuratnom razdoblju SKOJ je predstavljao jedan od najaktivnijih delova KPJ, zbog ega je esto bio na udaru jugoslovenskih vlasti. Represija protiv SKOJ-a je pogotovo dola do izraaja u vreme estojanuarske diktature (19291934), kada je velik broj istaknutih lanova bio osuen na dugogodinje zatvorske kazne, a mnogi

275

opredeljene delove jugoslovenske omladine. USAOJ je kasnije promenio naziv u NOJ (Narodna omladina Jugoslavije), a 1948. godine dolo je do stapanja SKOJ i NOJ u jednu organizaciju, koja je od 1963. delovala pod nazivom Savez omladine Jugoslavije (SOJ), a od 1974. kao SSOJ (Savez socijalistike omladine Jugoslavije).

Literatura: Istorija SKJ, Beograd, 1985; Seanje je borba, (pr. Dako Milinovi i Zoran Petakov), Novi Sad, 2011, str. 5354; Petar Kaavenda, SKOJ i omladina u narodnooslobodilakoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije 19411945, Beograd, 1975.

panski graanski rat 1936-1939 i jugoslovenski panski borci

panski graanski rat zauzima jedno od glavnih mesta u antifaistikoj kulturi seanja, jer je upravo taj sukob predstav-

panski graanski rat, u kojem je voena nemilosrdna i neravnopravna borba izmeu faistikih pobunjenika, koje su podravale i naoruavale Italija i Nemaka, i republikanskih snaga (meu kojima su bili anarhisti, socijalisti, komunisti, republikanci, liberali, itd.), podravanih jedino od strane SSSR i Meksika, privukao je veliku panju meunarodne javnosti. Hiljade ljudi osetile su vanost tog sukoba i na razliite naine podravale republikanske snage ili im se dobrovoljno prikljuile u borbi protiv faista. Iskustva steena u ovom ratu mnogi od njih su kasnije bili u prilici da primene u borbi protiv faizma na drugim frontovima (u Francuskoj, Italiji, Jugoslaviji, itd). U paniji su se borile, iz nje izvetavale i o ratu pisale mnoge poznate linosti onog vremena, izmeu ostalog i Dord Orvel, Ernest Hemingvej, Pablo Neruda, Luii Longo i drugi. Meu hiljadama dobrovoljaca u panskom graanskom ratu bilo je i izmeu 1.300 i 1.600 Jugoslovena (taan broj nije nikada precizno utvren). Odlazak za paniju se odvijao preko organizacija KPJ u samoj Jugoslaviji, ali su takoe vrbovani i jugoslovenski emigranti, iako je jugoslovenska vlada nastojala da na svaki nain onemogui odlazak dobrovoljaca za paniju. Jugosloveni su se borili u razliitim

ljao prvi veliki obraun antifaistikih i faistikih snaga u Evropi. Iako je rat zavren porazom antifaista, panska epizoda predstavljala je veliku inspiraciju antifaistima u njihovim buduim borbama. Politike napetosti, koje su u paniji postojale od kraja dvadesetih godina XX veka, poele su da se zaotravaju nakon izbora 1936. godine, na kojima je trijumfovala lista Narodnog fronta. Rezultati izbora uticali su na antirepublikanske snage (monarhiste, pripadnike Falange i drugih desniarskih i reakcionarnih grupa, krugove u vojsci i Katolikoj crkvi) da ponu pripreme za nasilnu promenu vlasti. U julu 1936. izbila je vojna pobuna u panskom delu Maroka, to je bio znak za vojne jedinice u drugim delovima panije da zaponu sa dravnim udarom. Meutim, u veini gradova dravni udar je osujeen akcijom razliitih leviarskih milicija i delova vojske koji su ostali lojalni republikoj vladi. Taj trenutak je oznaio poetak graanskog rata, koji je trajao skoro tri godine i odneo na stotine hiljada ivota.

276

jedinicama u okviru Internacionalnih brigada, preteno u bataljonu Dimitrov i u kasnije organizovanoj 129. internacionalnoj brigadi. Meu borcima u paniji bili su, izmeu ostalih, i Koa Popovi, Peko Dapevi, Kosta Na, Petar Drapin, Blagoje Parovi, Gojko Nikoli, Otmar Kreai, Veljko Kovaevi, Veljko Vlahovi i mnogi drugi kasniji uesnici NOB i istaknuti politiari i vojni komandanti u Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata. Iskustva steena u panskom graanskom ratu bila su od velike koristi jugoslovenskim komunistima u vreme ustanka protiv okupatora 1941. godine, a upravo su veterani graanskog rata u paniji zauzimali kljune pozicije u Narodno-oslobodilakoj vojsci i partizanskim odredima Jugoslavije. Jedna od prvih odluka nemakih i kvislinkih vlasti u Beogradu bila je uperena upravo protiv panskih boraca, kako su se nazivali jugoslovenski veterani panskog graanskog rata. U skladu s direktivom generala SS, Hajnrih Miler (Heinrich Mller), koji je uoi poetka napada na SSSR poslao svim podrunim nadletvima na okupiranim teritorijama tajno

nareenje da se preventivno uhapse svi komunisti, nemake i kvislinke vlasti su se 22. juna 1941, u Beogradu, dogovorile da e srpska policija, uz pomo Vermahta, istog dana poeti sa hapenjem svih komunista i panskih boraca u gradu i u celoj Srbiji. Uhapene je trebalo sprovesti u zatvor na Adi Ciganliji, a zatim prebaciti u logor. Akcija, koja je trajala od 22. do 24. juna, rezultirala je hapenjem 198 lica u samom Beogradu, dok su u celoj Srbiji i u Banatu, Vermaht, lokalne komande i policija uhapsile ukupno 713 osoba. Za njih e nekoliko dana kasnije biti formiran Banjiki logor.
Literatura: Istorija SKJ, Beograd, 1985; Nai panci: zbornik fotografija i dokumenata o ueu jugoslovenskih dobrovoljaca u panskom graanskom ratu 19361939, (ur. Ale Bebler) Ljubljana, 1962; Nai panci, Sarajevo, 1984; Veljko Kovaevi, Ratna sjeanja, Beograd, 1989; Hju Tomas, panjolski graanski rat, 12, Rijeka, 1980; Gojko Nikoli, Korijen, stablo, pavetina, Zagreb, 1981; Antifaizam pred izazovima savremenosti, (ur. Milivoj Belin, Petar Atanackovi), Novi Sad, 2012; Branislav Boovi, Beograd pod komesarskom upravom, Beograd, 1998.

277

Faizam
Ilija Malovi

Faizam je autoritarni politiki pokret koji se javlja izmeu dva svetska rata, u gotovo svim evropskim

nicima, jednopartijski politiki sistem izgraen oko jedne partije i neprikosnovenog voe, korporativni ekonomski sistem koji bi sluio ublaavanju klasnih razlika nastalih usled nejednakog odnosa prema sredstvima za proizvodnju, antiprosvetiteljstvo, militarizam i ekspanzionizam. U Nemakoj, vie nego u Italiji, ovi elementi su se kombinovali sa rasistikom i antisemitskom retorikom. Postoji vie teorija i pristupa koji tumae razloge nastanka i karakter faizma, meu kojima su najpopularniji sledei: Liberalno-buroaski pristup kao kljuni za razumevanje faizma uvodi termin totalitarizam, gde se socijalizam i faizam izjednaavaju. Ovde se akcenat stavlja iskljuivo na politiku stranu reima, pre svega tehnike vladanja u socijalistikim i faistikim drutvima. Leviarski pristup insistira na ekonomskim odnosima i odnosima u sferi rada, koje namee zakon razvoja kapitalistikog sistema, kao glavne determinante nastanka ove ideologije. U poslednje vreme, kao posledica banalizacije i relativizacije faizma, veoma je popularan persona-listiki odnos prema ovom pokretu, koji ga poistoveuje sa biografijama njegovih najeksponiranijih protagonista. Kao i skoro sve zemlje Evrope, i Srbija je imala svoje faistike pokrete i partije. Najpoznatija meu njima je sigurno Jugoslovenski Nacionalni Pokret (JNP Zbor) Dimitija Ljotia. Ovaj pokret je svoju ideologiju morao da prilagodi seljakoj ekonomskoj strukturi, tako da je faistike ideje kombinovao sa religijskim i klasino konzervativnim sadrajem. Zborai su na svojim skupovima pozdravljali

kapitalistikim zemljama, pri emu u Italiji i Nemakoj dolazi na vlast. Sam termin potie od latinske rei fascio, to je oznaavalo sveanj prua sa sekirom u sredini, simbol centralistike vlasti u Rimskom carstvu. Ovaj pokret je posluio kao inspiracija za formiranje i delovanje srodnog pokreta u Nemakoj, koji je sebe nazivao nacionalsocijalistikim, a iji je osniva bio Adolf Hitler. Po karakteru, to je bio sitnoburoaski pokret, nastao iz protesta protiv drutveno-ekonomskog propadanja srednjih slojeva, izazvanog krizom kapitalistikog sistema. Kao svoje glavne protivnike ova ideologija je navodila socijalizam, kao revolucionarni pokret radnike klase, i liberalnu demokratiju, kao zastupnika plutokratskog drutvenog sistema. Pored srednje klase, koja je pokretu donela masovnost, on privlai i druge drutvene grupe nezadovoljne ishodom Prvog svetskog rata, naroito one sa nacionalistikim predznakom. Faisti su sebe voleli da proglaavaju revolucionarnim pokretom, obeavajui korenite promene, ali su u stvarnosti inili sve da drutvena struktura i ekonomski sistem ostanu netaknuti. Napadajui postojei ekonomski sistem, faisti ne napadaju privatno vlasnitvo ve ga ak smatraju osnovom za ouvanje ekonomske i drutvene stabilnosti i vrsto se zalau za ouvanje socijalne hijerarhije, tradicionalnih autoriteta, patrijarhalne porodice i militarizovane drave. Zajednike crte svih oblika faizma jesu stavljanje kolektiviteta iznad pojedinca i njegovih prava, primena terora u obraunu sa neistomilje-

278

Hitlerove ekonomske uspehe, oslovljavali se meu sobom sa drue, pozdravljali se podizanjem ruke kao nacisti, kao svoja obeleja isticali rune i kukaste krstove, Ljotia oslovljavali sa voo, a preko svojih glasila vodili snanu antisemitsku kampanju. Faizam se, takoe tokom tridesetih godina XX veka, pojavljuje i kod hrvatske politike emigracije, koja stvara

ustaki pokret, zatim kod nemake nacionalne zajednice u Vojvodini, preko organizacije Kulturbund, kao i kod maarskih nacionalista.
Literatura: Dave Renton, Fascism: Theory and Practice, London, 1999; Kevin Passmore, A Very Short Introduction, Oxford, 2002; Marija Bogdanovi i Aljoa Mimica, Socioloki renik, Beograd, 2007.

Antikomunizam i antidemokratinost

Antikomunizam je politiki

Jevreja na domau politiku, kulturu i privredu, doi i do vee socijalne pravde, boljeg vrednovanja rada i na njemu zasnovanih dobara, kao i do drutvenog jedinstva klasa, to e dovesti do nestanka komunizma kao politike alternative. Pored antikomunizma, negiranje demokratije jedan je od osnovnih elemenata faistike ideologije. Pored toga, odnos prema demokratiji pravi razliku izmeu dve buroaske ideologije, klasinog konzervatizma, zasnovanog na bezrezervnoj veri u ovo politiko ureenje, i faizma, koji ga smatra degradiranim i prevazienim. Od trenutka formiranja prve proleterske drave u svetu, SSSR, antikomunizam postaje opsesija gornjih drutvenih slojeva evropskih drava. Revolucionarni pritisak, noen entuzijazmom zbog pobede u Rusiji, vie se ne moe suzbiti tradicionalnim metodama izvrne vlasti, smatrala je evropska buroazija. Naime, u trenucima krize kapitalistikog sistema, najvei broj pripadnika srednjeg drutvenog sloja gubi poverenje u tradicionalne graanske partije, kao i u liberalnodemokratski parlamentarni sistem. Od tog trenutka, on za graanski sloj postaje zastareo, prevazien i neefikasan. Razoaranje u demokratiju vodi ka prihvatanju faistike alternati-

stav usmeren protiv ideja, politikih pokreta i pojedinaca koji zastupaju socijalnu pravdu, jednakost, radniku dravu i internacionalnu klasnu solidarnost. On moe imati razliite idejne korene, tako da razlikujemo: religijski, liberalno-demokratski, socijaldemokratski, konzervativni i faistiki antikomunizam. Kljuni aspekt faistike ideologije bio je upravo antikomunizam, kao glavna politika odrednica sitnoburoaskog socijalnog sloja, koji je inio osnovu pokreta usmerenog na afirmaciju privatne svojine, nacionalizma i graanskog morala, to se u potpunosti podudaralo i sa interesima krupnog kapitala. Ideje o klasnoj jednakosti, ukidanju privilegija nastalih iz naina raspodele drutvenog bogatstva i radnikoj dravi, za faiste su bile krajnje neprihvatljive. Odmah po dolasku na vlast, faisti ukidaju radnike partije i formiraju logore za politike neistomiljenike, gde se meu prvima zatvaraju komunisti. Jevreji su bili oznaeni kao glavni promoteri komunizma, kao roeni revolucionari, bez oseaja za pripadnost naciji i dravi. Faisti su tvrdili da e im se smanji ogroman uticaj domaih i inostranih

279

ve, oliene u dravi zasnovanoj na diktaturi, permanentnom vanrednom stanju, autoritarnom nacionalizmu, teroru i militarizmu. Takva drava se inila snanijom i sposobnijom da sauva hijerarhiski drutveni poredak, steena prava i svojinu. Antidemokratinost je bila vezivna nit svih faistikih pokreta u Evropi, od Osvalda Mozlija (Oswald Mosley) u Engleskoj do Kodreanua (Corneliu Codreanu) u Rumuniji i Ljotia u Srbiji. Vienje alternative demokratiji, meutim, bilo je neto drugaije. Pored korporatizma i stalekog ureenja drutva, koji su im bili zajedniki, faisti u Italiji govore o totalitarnoj dravi kao vrhovnoj vrednosti (stato),

za naciste u Nemakoj to je autoritarna drava, u ijem se sreditu nalazi narod (Volk), dok se na istoku nudi tradicionalna patrijarhalno-plemenska zajednica.
Literatura: Faizam i neofaizam. Zbornik izlaganja na meunarodnom znanstvenom simpoziju, (pr. Ivan Prpi i Duan Bilendi), Zagreb, 1976;,Lacko Miklo, Faizam u istonoj i srednjoj Evropi: prilog optoj definiciji faizma, Marksistika misao, br. 3, 1986; Robert Kuhl, Oblici graanske vladavine Liberalizam Faizam, Beograd, 1978; Todor Kulji, Faizam, Beograd, 1985; Palmiro Toljati, Lekcije o faizmu, Beograd 1970.

Antisemitizam

Pojam antisemitizam predstavlja sve oblike

od tog tradicionalnog neprijateljstva prema Jevrejima, koje poiva na religijski zasnovanoj antipatiji, moderni antisemitizam iz devetnaestog veka predstavlja sekularnu ideologiju, u kojoj se artikuliu konkretni politiki i ekonomski interesi, i on poiva na rasnim, a ne na religijskim premisama. Neodvojivi deo antisemitizma je i verovanje u svetsku jevrejsku zaveru, opisanu u falsifikovanom pamfletu Protokoli sionskih mudraca. Svoju krajnju metastazu rasistiki antisemitizam doivljava u okviru faistikog pokreta koji se oslanjao na ve postojeu antisemitsku tradiciju, ali joj pridodaje i rasistike ideje uvijene u paranaunu oblandu. Mit o Jevreju koji stoji iza revolucije, plutokratije, feminizma, anarhizma, seksualnih i umetnikih sloboda postaje okosnica ideologije faistikih pokreta predstavljajui dodirnu taku njegove kritike kapitalizma i komunizma.
Literatura: Aleksandar Molnar, Antisemitizam kao oblik rasizma, Nova srpska politika misao, posebno izdanje 1, 2002; Todor Kulji, Faizam, Beograd, 1985.

netrpeljivosti prema Jevrejima, kao jednom od semitskih naroda, i prostire se od mrnje do organizovanog i institucionalnog progona. Termin je u svojoj knjizi Pobeda jevrejstva nad germanstvom skovao radikalni nemaki urnalista Vilhelm Mar (Wilhelm Marr) 1879. godine, da bi razluio to oseanje od tradicionalnih hrianskih formi netrpeljivosti prema judaizmu. Pojam nikada nije obuhvatao odnos prema nekom drugom narodu koji govori semitskim jezikom. Antisemitizam nije usamljena i izolovana pojava, ve je uvek deo ireg misaonog kompleksa, konzervativnog i autoritarnog pogleda na svet. Kada se za kriterijum uzme nain manifestacije, treba razlikovati tradicionalni antijudaizam od modernog antisemitizma. Za stari antijudaizam bila je karakteristina mrnja prema Jevrejima, kao izdancima lane i pogrene vere u Boga i bogoubicama. Za razliku

280

Antiprosvetiteljstvo

Prosvetiteljstvo

stva, s tim to je on radikalizuje. Idejama prosvetiteljstva faizam suprotstavlja ekstremni nacionalizam, iracionalizam, misticizam, slepu veru u nepogreivost autoriteta, kolektivizam i apologiju sile. Tog dana je, moe se rei, umro Hegel, pisao je nacistiki pravni teoretiar Karl mit (Carl Schmitt), mislei na dan kada je Adolf Hitler postao kancelar Nemake, to je po njemu oznailo definitivni trijumf antiprosvetiteljstva u Evropi. Bitan segment borbe protiv prosvetiteljstva jeste i insistiranje faista na iracionalizmu, koji postaje svojevrstan teoloki koncept. Na mesto graanina dolaze sledbenik ili neprijatelj, u zavisnosti od rasnog materijala koji nose u krvi, a borba izmeu njih dobija mitske razmere. Svaka vrsta privatnosti se ukida, a ideologija postaje sveprisutna u ljudskom ivotu.
Literatura: Endru Hejvud, Politike ideologije, Beograd, 2005; er Luka, Razaranje uma: put iracionalizma od elinga do Hitlera, Beograd, 2006; Todor Kulji, Faizam, Beograd, 1985.

je opti duhovni i misaoni pokret evropskog graanstva, koji se javlja u XVIII veku, usmeren protiv svake vrste prinude dogmatskog autoriteta, predrasuda i praznoverja, a za trijumf kritikog uma u umetnosti, nauci i politici. Prosvetiteljstvo je bilo ideja vodilja svim socijalnim revolucijama. Kako je poelo da stie svoje poklonike, nailazilo je i na otre kritiare, a najuporniji meu njima bili su oevi evropske konzervativne misli, De Mestr (Joseph de Maistre), De Bonal (Louis de Bonald) i Edmund Berk (Edmund Burke). Polazei od pretpostavke o nesavrenosti ljudske prirode, konzervativci u prosvetiteljstvu vide poetak haosa, bezakonja i moralne degradacije, naglaavajui neophodnost postojanja autoriteta, hijerarhijske organizacije drutva i tradicije. Od samog pojavljivanja na istorijskoj sceni, faizam se oslanja na klasino konzervativnu kritiku prosvetitelj-

Antihumanizam

Sa irenjem socijaldarviniz-

Ova antihumanistika etika polazila je od nekoliko premisa: postoje nejednakosti izmeu ljudskih bia, odreene prirodnim faktorima; nisu tane tvrdnje da izmeu ivotinja i ljudskih bia postoje radikalne razlike; moralne osobine se nasleuju genetski; za nastanak odreene rase presudni su bioloki faktori, a ne oni klimatski ili socijalni; drava ima obavezu da preuzme brigu o rasnoj higijeni kroz segregaciju i sterilizaciju. Poetkom XX veka u lekarskim krugovima, izmeu ostalog i pod uticajem, poinje da se naglaava ideja o zdravlju kao najviem moralnom principu. To je neminovno vodilo do dehu-

ma i jaanjem njegovog uticaja na nauku, medicinu i politiku, krajem XIX i poetkom XX veka, ideje o biolokoj nejednakosti ljudi zadobile su veliki broj pristalica i postale najvaniji oslonac doktrini eugenikog pokreta, a kasnije i faizma. Socijaldarvinizam, klasini antisemitizam, kao i iskustvo Prvog svetskog rata, posle kojeg je svet pomislio kako je ve video sve strahote i katastrofe koje je ovek sposoban da poini, doprineli su pojavi svojevrsnog moralnog relativizma, koji svoj finalni oblik dobija u nacistikom odnosu prema ljudskom ivotu.

281

manizacije i kriminalizacije bolesti. Dovoenjem u direktnu vezu socijalno patolokih pojava, kao to su kriminal, alkoholizam ili prostitucija, i navodnog biolokog propadanja rasnog materijala odreenog naroda, trebalo je pruiti opravdanje za radikalne mere koje su primenjivali nacisti. Ve u julu 1933. godine, samo nekoliko meseci posle dolaska na vlast, nacisti donose Zakon o obaveznoj sterilizaciji. Posledica tog zakona bila je sterilizacija preko 300.000 ljudi zbog

njihovih navodnih naslednih nedostataka, koji su ukljuivali ne samo uroene psihike i fizike bolesti, ve i alkoholizam. Bila je to generalna proba za ono to je ekalo Jevreje nekoliko godina kasnije.
Literatura: Daniel J. Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni delati, Beograd, 1998; Vladimir Petrovi, Od borbe protiv bolesti do borbe za ouvanje rase biopolitika dimenzija (ne)dovrene modernizacije srpskog i jugoslovenskog drutva, Istorija XX veka, br. 2, 2008.

Anticiganizam

Anticiganizam je relativno novi pojam

u lokalne logore, koji kasnije postaju koncentracioni logori za Rome. Berlin-Marcan (Berlin-Marzahn) i drugi logori za Rome (Zigeunerlager), koje su nacisti osnovali izmeu 1935. i 1938. godine, bili su preliminarna faza na putu ka logorima smrti Auvic (Auschwitz), Zaksenhauzen (Sachsenhausen) i Dahau (Dachau). Romi su bili rtve progona svuda gde su faisti doli na vlast, kao i njihove vojne sile. Tako se sabirni logori za Rome formiraju i u faistikoj Italiji, a zatim i u drugim zemljama okupiranim od strane Nemake. Jedno od znaajnijih mesta stradanja Roma jeste i logor Jasenovac, formiran od strane ustakog reima u Hrvatskoj. Odmah po poetku nemake okupacije Srbije poinje progon Roma i Jevreja. Naredbom od 30. maja 1941. godine, Jevreji i Romi se iskljuuju iz javnog i privrednog ivota i obavezuju na registraciju u posebne spiskove (Judenregister i Zigeunerlisten). Uvodi se i prisilni rad, a propisuje se i obavezno noenje utih traka. U svemu tome uestvuju i lokalne kvislinke vlasti, prvo Komesarska uprava, a zatim i Nedieva vlada sa svojom policijom. Ubrzo se formira i Odeljenje za Jevreje i Cigane.

za staru drutvenu pojavu, za mrnju, marginalizaciju i progon Roma u svetu. Istorija ovog naroda prepuna je nasilnih migracija, izbeglitva i ponovnog naseljavanja novih prostora. Oduvek su bili opaani kao stranci, skitnice, kriminalci, tako da jo od XIV veka u evropskim zemljama nalazimo zakonske odredbe koji su doputali diskriminaciju Roma. Prema definiciji European Commission against Racism and Intolerance (ECRI, Evropska komisija protiv rasizma i netolerancije) iz 2011, anticiganizam je specifina forma rasizma, ideologija koja je zasnovana na rasnoj superiornosti, forma dehumanizirajueg i institucionalnog rasizma uzgajana istorijskom diskriminacijom, koja se, pored ostalog, izraava nasiljem, govorom mrnje, eksploatacijom, stigmatizacijom i najeklatantnijom vrstom diskriminacije. Istrebljenje Roma bilo je deo programa Nacionalsocijalistike partije Nemake. Odmah po dolasku na vlast nacisti donose propise i zakone o rasnoj pripadnosti, gde se Romi prepoznaju kao rasni problem za Nemaku. Posle toga, u celoj zemlji lokalni policijski odredi poinju da zatvaraju Rome

282

rtve genocida nad Romima (Porajmos), kao i njihove porodice, kako u Srbiji tako i u celoj Evropi, nikada nisu obeteene za patnje koje su doivele tokom Drugog svetskog rata.
Literatura: Dragoljub Ackovi, Romi u Beogradu: Istorija, kultura i tradicija Roma u Beogradu od naseljavanja do kraja XX veka, Beograd, 1999; Bora Kuzmanovi, Stereotipi o Romima i etnika distanca prema Romima, Sociologija, Vol. XXXIV,

br.1, str. 119126, 1992a; Vladan Jeremi i Rena Rdle: Anticiganizam i klasni rasizam u Evropi, na stranici http://pokret.net/ cms/index.php?page=anticiganizami-klasni-rasizam-u-evropi, poslednji pristup 15. septembra 2012; ECRI, General Policy Recommendation No.13, Council of Europe, Strasbourg, 2011, http://www. coe.int/t/dghl/monitoring/ecri/activities/ gpr/en/recommendation_n13/e-RPG%20 13%20-%20A4.pdf, poslednji pristup 17. decembra 2012.

Eugenika

Eugeniki pokret bio je kvazinauka o istoi rase

sare Lombroso) teorija o roenom zloincu. Eugenika je poetkom XX veka bila veoma popularna, tako da se neke eugenike ideje mogu nai i kod liberalno i socijaldemokratski orijentisanih mislilaca, ali je svoj vrhunac ipak doivela sa usponom nacistike Nemake. Nacisti su otvoreno propagirali neophodnost dravne intervencije u eliminaciji, kako su govorili, bolesnih, inferiornih i nasledno optereenih osoba. Popularnost ovih ideja tokom tridesetih godina XX veka nije zaobila ni Srbiju i njene naune krugove, tako da se kod manjeg broja intelektualaca pojavljuju rasistike ideje. Najbolji primeri za to su razmiljanja antropologa Branimira Malea i dvojice lekara, Svetislava Stefanovia i Stevana Ivania, lanova Jugoslovenskog higijenskog zavoda.
Literatura: Aleksandar Molnar, Narod, nacija, rasa: istorijska izvorita nacionalizma u Evropi, Beograd, 1997; Ilija Malovi, Eugenika kao ideoloki sastojak faizma u Srbiji 1930-ih godina XX veka, Sociologija, sv. 1, 2008.

i rasnom odabiranju (rasisti su je zvali nauka o rasnoj higijeni), a svoju doktrinu oblikovao je, s jedne strane, pod uticajem darvinizma, a s druge pod uticajem klasinog rasizma iz XIX veka. Eugenika poiva na pretpostavci da nisu svi ljudi jednako vredni, da postoje ljudi koji su inferiorni, oni koji nisu vredni ivota, i oni superiorni, koji stvaraju kulturu i uvaju moralne vrednosti. Pokret je, oslanjajui se na lamarkizam, naglaavao presudan znaaj genetskog naslea u odreivanju fizikih i mentalnih sposobnosti, ali i moralnih osobina, kao to su hrabrost, potenje, solidarnost. Mentalno i fiziki hendikepirane osobe posmatrane su kao inferiorne, nie, beskorisne jedinke, koje predstavljaju drutveni balast. Pored bolesnih i invalida, u grupu tetnih spadale su i neevropske rase i narodi, naroito uta rasa i Jevreji. Da bi nauno dokazali ekstremne tvrdnje o inferiornosti i superiornosti, neki naunici su merili ljudske lobanje i druge delove ljudskog tela, za ta je najpoznatiji primer Lombrozova (Ce-

283

Klerikalizam

Klerikalizam je naziv za politiki i kulturni

formacija generala Franka (Francisco Franco). U takvim uslovima raa se i termin klerofaizam. Klerofaizam kao koncept naroito biva izraen u istonoj Evropi, gde se kod rumunskih, jugoslovenskih ili maarskih faista, vie nego u razvijenom faizmu, naglaava klasini konzervativni i religijski sadraj. Deo svetenstva Srpske pravoslavne crkve slagao se sa filozofskim i politikim stavovima pokreta Zbor, iji je voa bio pravoslavni mistik i faista, Dimitrije Ljoti. Protivljenje individualizmu, demokratiji, ateizmu i naroito komunizmu, pribliio je pojedine svetenike i teologe toj faistikoj organizaciji. Najistaknutiji meu njima bio je vladika iki, Nikolaj Velimirovi.
Literatura: Jovan Byford: Potiskivanje i poricanje antisemitizma: seanje na vladiku Nikolaja Velimirovia u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi, Beograd, 2005; Olivera Milosavljevi, Savremenici faizma: percepcija faizma u beogradskoj javnosti 19331941, Beograd, 2010.

koncept koji se zalae za dominantan uticaj crkve i dogmatskih crkvenih uenja na kulturni, politiki i privatni ivot. Posle Francuske revolucije, taj pokret postaje popularan u konzervativnim krugovima kao reakcija. On se suprotstavljao talasu revolucionarnih ideja, koje su podrazumevale potpunu sekularizaciju drutva. Od samog poetka njihovog pohoda na vlast, faiste podravaju razliiti delovi hrianske crkve. Ta podrka se vremenom poveavala, kako je pokret postajao uticajniji. Premda je u okviru faistikog pokreta, naroito onog u Nemakoj, postojala uticajna antiklerikalna struja, crkveni krugovi su u faizmu prepoznavali pokret koji moe da spasi hriansku Evropu od komunista, Jevreja i masona. To naroito dolazi do izraaja u uslovima direktnog sukoba faizma sa levim politikim idejama, kao to je bio graanski rat u paniji, gde se katoliki kler direktno stavio u slubu oruanih

Koncentracioni logori

Koncentracioni logori su vrsta zatvora za politike pro-

otpor tog naroda. Pored ovih, poznati su i logori za ratne zarobljenike i civile za vreme Prvog svetskog rata. U tim logorima izgubilo je ivot hiljade Srba, Rusa, Italijana i drugih. Odmah po dolasku na vlast, nemaki nacisti poinju sa progonom politikih protivnika, ali i Jevreja i Roma. Krenuvi u obraun sa ovim drutvenim grupama, poinju da formiraju i prve koncentracione logore, kao to su Dahau, Mathauzen i Buhenvald. U poetku to nisu bili logori smrti, koji e se formirati za vreme Drugog svetskog rata, ve radno-kazneni logori.
Literatura: E. Kogon, Drava SS-a: sistem njemakih koncentracionih logora, Zagreb, 1982; Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, New York, 1985.

tivnike, vojne zarobljenike ili civilno stanovnitvo lieno slobode zbog svoje religijske ili nacionalne pripadnosti, pri emu se u vreme ratnih sukoba civili liavaju slobode i da bi sluili kao taoci. Ovakav vid zatvaranja ljudi krajnje je nehuman, a zatvorenici se hapse bez pojedinane krivice i pojedinane sudske odluke. Iako je taj oblik tretiranja ljudi bio poznat i ranije, koncentracioni logori se prvi put masovno primenjuju u Burskom ratu, u kojem je engleska vojska zatvarala u logore bursko stanovnitvo, nastojei da takvim represivnim merama slomi

284

Logori Posle Vanzejske konferencije (Wannseekonferenz) u unitenja januaru 1942. godine, poinje
projekat unitenja evropskih Jevreja u logorima smrti, koji su Nemci eufemistiki zvali konano reenje jevrejskog pitanja u Evropi (Endlsung der Judenfrage). Proces je bio precizno organizovan, a sastojao se od hapenja, transporta, ubijanja gasom, kremiranja i industrijske prerade delova leeva (zlatnih zuba i proteza, kostiju za sapune, kose za tekstilnu industriju, itd.). Nacisti su u okupiranoj Poljskoj i drugim mestima, od 1942. do 1944, poeli da rasputaju prethodno formirana geta, deportujui civile u logore smrti, koji su za tu namenu bili opremljeni

gasnim komorama i krematorijumima. Prva ubijanja u gasnim komorama poela su u logoru Helmno (polj., Chemno, nem., Kulmhof), u koji su prebaeni Jevreji iz Loskog geta. Pored toga, logori za istrebljenje Jevreja, Roma i slovenskog stanovnitva sa okupiranih podruja bili su i Belzec, Sobibor, Treblinka, Majdanek i Auvic-Birkenau. Dalje deportacije slede i iz ostalih okupiranih teritorija, a intenziviraju se s napredovanjem nemake armije u Sovjetskom Savezu.
Literatura: J. Daniel Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni delati, Beograd, 1998; George Mosse, Do konanog reenja. Istorija rasizma u Evropi, Beograd, 2005; Milan Koljanin, Represija kao sistem: logori u okupiranoj Srbiji 19411945, Hereticus, 1, 2007.

Nacionalizam, Nacionalizam se definie kao politiki imperijalizam i princip koji se zalae kolonijalizam za poklapanje politikih (dravnih) i etnikih granica, a formira se oko etnike zajednice na najveem stepenu razvoja nacije. Naciju ini stanovnitvo koje se ujedinjuje oko nacionalnih mitova, zajednike tradicije, zajednikog kolektivnog seanja, masovne javne kulture, teritorije, institucionalno zajamenih prava, te oseaja solidarnosti sa drugim pripadnicima. Glavne odlike nacionalizma su shvatanje da je svet podeljen na nacije, da je takav poredak pravedan i prirodan, da svaka nacija ima svoju individualnost i istoriju, da je nacija izvor politike moi i da je uslov ovekove slobode pripadnost odreenoj naciji. Takoe, nacionalizam insistira na tome da je sudbina nacije izraz sudbine pojedinca i da je njegova dunost da svoje interese potpuno podredi interesima nacije. Nacionalizam se odrava i

prenosi na nove generacije preko nacionalnih simbola (grb, zastava, nonja), obiaja i ceremonija, koji podstiu nacionalne oseaje irokih narodnih masa i podseaju na istorijsku trajnost, muenitvo i junatvo nacije i njenih pripadnika. Postoji mnogo tipologija nacionalizma, meu kojima je poznatija Velerova (Hans-Urlich Wehler) tipologija nacionalizma prema razvojnim fazama. Nacionalizam se tu deli na: Integrativni: drava nacionalizmom integrie razliite etnike grupe u jedinstvenu naciju (primer je prva faza oblikovanja francuske i amerike nacije); Ujediniteljski nacionalizam: od posebnih delova jedne nacije stvara se, ujedinjenjem u nacionalnu dravu, jedinstvena nacija; Secesionistiki: razbijanjem monih vienarodnih imperija stvaraju se posebne nacije;

285

Preneeni: model formiranja nacije koji je vaio za Evropu, primenjuje se na azijske i afrike etnike zajednice. Za evropske drave karakteristian je imperijalistiki nacionalizam, dok se nacionalizam u Aziji i Africi moe nazvati antikolonijalistikim. Termin imperijalizam dolazi od latinske rei imperium, to znai vrhovna vlast, carstvo i velika drava. U politikom govoru pojavljuje se sredinom XIX veka i njome se prvo oznaavaju pristalice Napoleona Bonaparte, a kasnije njegovog sinovca Napoleona III (imperialistes). Imperijalizam je tenja odreene imperije da kulturno, politiki i ekonomsko potini to je mogue vie etnikih grupa i politikih zajednica, a iroki zamah dobija s velikim geografskim otkriima, olakavanjem komunikacije izmeu Evrope i udaljenih kontinenata, irenjem industrijske proizvodnje i stvaranjem nacionalnih drava. Da bi prikrila tenje za hegemonijom nad drugim nacijama i ekonomskom eksploatacijom, imperija koristi nacionalizam kao svoje ideoloko opravdanje. U tu svrhu koriste se i tvrdnje o civilizatorskoj i emancipatorskoj misiji imperije. Kao ideoloko opravdanje imperija zna da sebi pripie i ulogu mirotvorca, koji uvodi

red i mir u ratom zahvaena podruja ili ulogu zatitnika odreene religijske grupe, u odnosu na neku drugu. Klasian vid imperijalizma je kolonijalizam, koji oznaava osvajanje teritorija, ekonomsku eksploataciju stanovnitva i pljaku sirovina, koje su poinile evropske zemlje u novootkrivenim teritorijama Azije, Amerike i Afrike. Zbog smanjenja teritorija koje je bilo mogue ekonomski eksploatisati, usled sve veeg broja zemalja sa kolonijalnim ambicijama, dolazi do meuimperijalistikih sukoba, koji rezultiraju Prvim svetskim ratom. Ovakav vid politikog, vojnog i ekonomskog terora svoje najotrije kritiare je naao meu marksistiki orijentisanim teoretiarima, koji primeuju da je imperijalizam neraskidivo vezan za logiku kapitala, za njegovu potrebu za stalnom ekspanzijom i novim sirovinama i tritima.
Literatura: Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam, Istorija-forme-posledice, Novi Sad, 2002; Ernest Gelner, Nacije i nacionalizam, Novi Sad, 1998; Antoni Smit, Nacionalni identitet, XXvek, Beograd, 1998; Roza Luksemburg, Akumulacija kapitala, prilog ekonomskom objanjenju imperijalizma, Beograd, 1955; Vladimir I. Lenjin, Imperijalizam kao najvii stadijum kapitalizma, Beograd, 2011.

Okultizam i kult smrti u faizmu

Okultizam predstavlja verovanje u okultne sile, koje svoja znanja crpi iz navodno drevnih spisa

nih pesnika i politiara. Inspirisana staronemakim mitovima s jedne i rasistikim i antisemitskim teorijama s druge strane, ova tajna drutva postaju nukleus tek nadolazeem pokretu nacionalsocijalizma. Iako ne treba precenjivati uticaj ovakvih udruenja, budui da je faizam nastao u specifinim drutveno-ekonomskim uslovima poetkom XX

i neguje diskurs koji se odlikuje specifinim nainom govora, miljenja i simbolikog izraavanja. Za vreme Drugog rajha, irom Nemake poinju da se formiraju neobina udruenja intelektualaca, romanti-

286

veka, ne moemo prevideti da su neki od vodeih ljudi ovog pokreta svoju borbu za istou nemake rase poeli upravo u tim krugovima. Proslave i manifestacije u Treem rajhu bile su zasiene drevnim simbolima: runama, svastikama, mistifikacijom krvi, ljudskog tela, vatre, svetla, te specifinim pozdravima. Neka od poznatijih udruenja okultnog karaktera u Nemakoj bila su Udruenje Tule, iji su lanovi bili Rudolf Hes (Hess) i Alferd Rozenberg (Rosenberg), kao i Vagnerov bajrojtski krug (Der Bayreuther Kreis). Posmatrajui faistiku ideologiju, njenu manifestaciju, propagandu i ceremonije, veoma lako se uoava specifian pogled na smrt i rtvovanje. Krajem XIX veka, u uskim krugovima antisemitske i nacionalistike inteligencije u Nemakoj, oivljavaju pangermanski kultovi koji veliaju herojsku smrt. Valhala, Dvorana palih, postaje ekvivalent hrianskom rajskom vrtu sa svojih 540 vrata u Odinovom mitolokom gradu Gladshajmu. Esesovci su verovali da posle

bitke bog Odin alje Valkire, koje biraju najhrabrije meu poginulima, i odvode ih u Valhalu. To verovanje imalo je za svrhu da izazove prezir prema smrti kod ratnika, podigne borbeni moral i uini ih idealnim ideolokim orujem nesposobnim za racionalno rasuivanje. Kult smrti je bio izraen i kod drugih faistikih pokreta, pa i kod onog u Srbiji, koji se po mistifikaciji heroizma nije mnogo razlikovao. Tekstovi koranica Srpskog dobrovoljakog korpusa, oruanog krila srpskog faizma, prepuni su prizivanja smrti, dobrovoljnog muenitva i velianja mladosti koja se gasi za rod i Novo doba. Naroita panja se poklanjala organizovanju sahrana poginulih, na kojima je redovno govorio Dimitrije Ljoti.
Literatura: Houston Stewart Chamberlain, Poeci rasnog svetonazora, Theoria, god. XXXIX, br. 3, 1996; Aleksandar Molnar, Obraun Alfreda Rozenberga sa hrianstvom, Filozofija i drutvo, God. XVII , br. 1, 2006, Todor Kulji, Smrt kod levice i desnice: prilog kritici antitotalitarne tanatologije, Filozofija i drutvo 22, 4, 2011.

Radni logori i istrebljenje kroz rad

Po osloboenju Evrope od faizma, oko 10 miliona ljudi prisiljenih da rade za

falnih uslova za ivot i muenja. Jo od formiranja prvih logora za politike zarobljenike, prisilan rad je bio mera represije i kanjavanja. Satelitske drave su aktivno pomagale Nemakoj u tom prisiljavanju ljudi na robovski rad, tako to su organizovale propagandu, transport, ustupale oruane formacije za obezbeenje i hapenje ljudi, pravile spiskove onih koje treba poslati u logore. Uslovi rada su svuda bili stravini, ali su se opet znaajno razlikovali, u zavisnosti od toga da li je bila re o radnicima iz zapadne Evrope, Sovjetskog Saveza ili Jevrejima.

nemaku ekonomiju tokom Drugog svetskog rata, vratilo se svojom kuama. Korienje prinudnog rada, kao naina da se nadomesti manjak radne snage, poprimilo je do tada neviene razmere. Radnici su dolazili iz oko dvadeset zemalja, koje su bile pod kontrolom faistikih sila ili su bile njihovi sateliti, a dve treine od ukupnog broja poticalo je iz istone Evrope. Ogroman broj ljudi umire u tom procesu eksploatacije, od posledica tekog rada, gladi, katastro-

287

Organizacija ivota i rada, koji se nisu mogli izdrati u duem periodu, u logorima za ratne zarobljenike i civile na teritoriji pod kontrolom Treeg Rajha, bila je deo koncepta unitenje kroz rad (Vernichtung durch Arbeit), koji su formulisali najvii zvaninici faistike drave, Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) i Albert per (Albert Speer), u dogovoru sa Adolfom Hitlerom. Prosean ivotni vek zatvorenika, u takvim uslovima, bio je etiri meseca, a od rada nisu bila poteeni ni deca, stari i bolesni. Rezultat je bila Rasizam je pogled Rasizam i na svet zasnovan na teorija kulturne uverenju da je rasa superiornosti presudni inilac u odreivanju mentalnih i moralnih osobina ljudskih bia, to dalje slui kao osnova za odreenje njihovog drutvenog poloaja. Nepromenjljive fizike karakteristike (boja koe, oiju, itd.) postaju osnov za klasifikaciju vrednosti ljudskog ivota. Iako se ova ideja razvijala kroz vekove, rasizam se jasno profilie u XVIII i XIX veku, kada izrasta iz dva korena: s jedne strane raaju ga imperijalizam i kolonijalizam evropske belake drave porobljavaju i ekonomski eksploatiu zemlje u kojima veina stanovnika ima drugaiju boju koe. Tako teorija o kulturnoj, tehnikoj i mentalnoj superiornosti slui kao ideoloko opravdanje za brutalnu pljaku i osvajanje, ime se pravi razlika izmeu civilizovanih i necivilizovanih naroda. S druge strane, podsticaj rasizmu daje slepa i doslovno shvaena vera u prirodne nauke, koje se naglo razvijaju u XIX veku. Pojavljuju se nove discipline, kao sto su frenologija i fiziognomika, pomo kojih rasizam nastoji da nauno dokae svoje stavove.

smrt miliona ljudi, iji su se ivoti smatrali bezvrednim najvie Jevreja i Slovena, ali i homoseksualaca i nemakih komunista.
Literatura: Herbert Ulrich, Hitlers Foreign Workers: Enforced Foreign Labour in Germany Under the Third Reich,. Cambridge, 1997; Forced Labor, Shoah Resource Center, The International School for Holocaust Studies, na stranici: http://www1. yadvashem.org/odot_pdf/Microsoft%20 Word%20-%206625.pdf, poslednji pristup 15. septembar 2012.

Krajem XIX veka dolazi do kljune promene ovog koncepta: rasisti odustaju od identifikacije rase samo sa fizikim odlikama. Boja koe, kvalitet kose, rast i fizike karakteristike uopte, postaju irelevantne za definisanje rase; distinktivnu funkciju sada preuzima krv, koja kulturne i civilizacijske razlike pretvara u bioloke. Bez ikakvih konkretnih dokaza, jedna rasa se prikazuje kao inferiorna, a druga kao superiorna. Naglo se poveava broj inferiornih rasa, bez obzira na to to neke od njih imaju belu boju koe, a Jevreji i Sloveni postaju zasebne rase, sutinski suprotstavljene Arijevcu, ekvivalentu rasne istote i kvaliteta. Time se otvara irok prostor za faistiku skalu kvaliteta naroda Evrope, po kojoj rasno inferiorne treba drutveno eliminisati ili marginalizovati. Od samog poetka kolonijalnih osvajanja javila se potreba da se porobljavanje naroda, ekploatacija njihove radne snage i otimanje prirodnih resursa racionalizuju. Dolazei u dodir s narodima ija je tehnologija bila manje razvijena od njihove, kolonizatori su tu nejednakost pokuali da pripiu

288

navodnim prirodnim razlikama, koje jedne odreuju kao gospodare, a druge kao robove. Jedno od veoma uticajnih pseudonaunih objanjenja ove pojave bila je i teorija o kulturnoj superiornosti Evropljana nad starosedeocima Afrike, Azije i Australije. U XVIII veku, u tu svrhu poinje da se koristi termin civilizacija, koji oznaava vii stadijum u kulturnom razvoju oveka u odnosu na divljatvo, i koji se vremenom razvija u pravu ideologiju, koja e insistirati da na planeti postoje divlji i civilizovani narodi, da meu njima postoje bitne razlike, kao i da oni civilizovani imaju za zadatak da pripitome one koji to jo uvek nisu. Francuska je, recimo, kolonizovala narode koji su iveli u Africi i Aziji, tvrdei da je to njena civilizatorska misija (mission civilisatrice). Tome doprinosi i socijalni evolucionizam, kao i shvatanje da se ljudsko bie i njegov intelekt evolutivno razvijaju od primitivnog ka civilizovanom. Re

primitivan nije obavezno peorativna, ali postaje opasno ideoloko oruje kada se koristi kao epitet uz pojmove kao to su mentalitet (teorija o primitivnom mentalitetu), um, drutvo, kultura, svest ili ponaanje. Na to se kasnije oslanjaju i otvoreno rasistike teorije, koje tvrde da je divljatvo neizleivo, a daljom radikalizacijom dolazi se do zakljuka da su neke rase ak tetne i opasne. Adolf Hitler je tvrdio da su sve velike imperije i civilizacije propale zbog toga to su u svoj rasni kod pustile gene niih, primitivnih rasa. Da se to ne bi desilo i Nemakoj, bilo je neophodno eliminisati ili porobiti rase koje su bioloki nesposobne da stvaraju kulturu.
Literatura: Aleksandar Molnar, Narod, nacija, rasa: istorijska izvorita nacionalizma u Evropi, Beograd, 1997; George Mosse, Do konanog reenja. Istorija rasizma u Evropi, Beograd, 2005; an Poarije, Istorija etnologije, Beograd, 1999.

Ubijanje bolesnika

Godinama pre dolaska nacista na vlast, u Nemakoj je postojalo

i sterilisanja pravno regulisali. Najpoznatiji su Nirnberki zakoni i Zakon o prevenciji genetski poremeenih potomaka. Od 1939. godine, zapoinje i takozvani program eutanazije, pod komandom Hitlera lino; otrovnim gasom je likvidirano oko 90.000 Nemaca koji su ocenjeni kao nepodobni za ivot, zbog mentalnih ili fizikih nedostataka. Taj program je privremeno obustavljen 1941. godine, ali je posluio kao poligon za uvebavanje konanog reenja.
Literatura: Robert S. Vistric, Hitler i holokaust, Beograd, 2004; Daniel J. Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni delati, Beograd, 1998; Eric Ehrenreich, The Nazi Ancestral Proof: Genealogy, Racial Science and the Final Solution, 2007.

Drutvo za rasnu higijenu (Deutsche Gesellschaft fr Rassenhygiene), koje je otvoreno zagovaralo sterilizaciju mentalno i fiziki bolesnih osoba, kao i iskorenjivanje polnih bolesti i narkomanije. Sva nastojanja ovog drutva ostala su na nivou pukog teoretisanja, sve dok se nije pojavila politika opcija dovoljno ekstremna da ideje eugeniara pone da sprovodi u delo. Takav politiki pokret bio je NSDAP. Kada je ta partija preuzela poluge politike moi u Nemakoj, eugenika je postala zvanina zdravstvena politika. Od 1933. godine donosi se niz zakona koji su ceo projekat ubijanja, hapenja

289

Pravne mere prema faistikim zloincima i njihovim rtvama

Nataa Lambi
Nakon iroko rasprostranjenog nasilja nad odreenim drutvenim grupama u Drugom svetskom ratu, zloina koji do tada nije imao ime (V. eril, avgust 1941), trebalo je stvoriti novu politiku i pravnu praksu koja e odgovoriti na novu situaciju. Meunarodni vojni tribunal u Nirnbergu (20. XI 1945 1. X 1946) bio je prvi meunarodni tribunal koji je korien kao mehanizam za utvrivanje odgovornosti i kanjavanje poinilaca zloina u posleratnom periodu. Pravila suenja nastala su kombinovanjem anglosaksonskog i kontinentalnog pravnog sistema. Svaka od velikih sila (SAD, Sovjetski Savez, Francuska i Velika Britanija) dale su sudiju, zamenika i tuilaki tim. Predstavnici politikog, diplomatskog, ekonomskog i vojnog vrh nacistikog reima (ukupno 24), optueni su za ratne zloine i zloine protiv ovenosti, podsticanje agresije i sudelovanje u drugim zloina protiv mira. etvrta taka, za uestvovanje u zaveri, dodata je da bi se u optunicu mogli ukljuiti zloini koji su bili u skladu sa nacistikim zakonodavstvom pre rata, ali i da bi u buduim suenjima postojala pravna osnova za procesuiranje individualnih sluajeva. Kao zloini protiv ovenosti tada su oznaeni: ubistvo, istrebljivanje, porobljavanje, deportacije i progoni, na politikoj, rasnoj i religijskoj osnovi. U optunici je upotrebljena i re genocid, ali u deskriptivnom smislu, jo uvek ne kao definisani pravni termin. Nakon glavnog suenja, trebalo je uspostaviti pravne principe, na

osnovu kojih bi se nastavili procesi drugim zloincima. Zaotreni odnosi poetkom Hladnog rata prekinuli su organizovanje zajednikih sudskih procesa. Pred zasebnim vojnim tribunalima nastavljeno je procesuiranje nie rangiranih zvaninika i oficira (straara u koncentracionim logorima, policajaca, pripadnika streljakih odreda (Einsatzgruppen) i lekara koji su izvodili medicinske eksperimente. Obnova pravosudnog sistema bila je bitan deo procesa denacifikacije, tako da su, od decembra 1945. godine, nemaki sudovi vodili procese u vezi sluajeva kada su rtve bili Nemci (na primer, sluajevi eutanazije). U zoni SAD, organizovano je Dvanaest naknadnih procesa (9. XII 1946 13. IV 1949), dok je Tokijski tribunal (29. IV 1946 12.XI 1948) sudio japanskim ratnim zloincima. Tokom 1946. godine, sudski procesi protiv kolaboracionista odrani su u Norvekoj, Francuskoj, Holandiji, SSSR, Finskoj, Rumuniji i drugim zemljama. Sueno je i u zemljama u kojima su se zloini desili u ehoslovakoj, Sovjetskom Savezu, Maarskoj, Rumuniji, Poljskoj, gde je Rudolf Hes (Hss), komandant logora Auvic, osuen na smrt (1947, Krakov). Uporedo sa suenjima, na kojima je optuen vrlo mali broj poinilaca, za odbeglim nacistima su tragala mnoga dravna tela (Kancelarija za posebne istrage u SAD), ali i privatne organizacije i istraitelji/ ke. Pripadnici Izraelske slube bezbednosti su u Argentini uhvatili Adolfa Ajhmana (Adolf Eichmann, maj 1960), jednog od glavnih tvoraca i izvritelja ideje konanog reenja, koji je, posle januara 1942, kao naelnik Odeljenja za jevrejska pitanja u Gestapou, koordinirao deportacije Jevreja na istok i kontrolisao

290

otetu jevrejsku imovinu. Sueno mu je tokom 1961, u Jerusalimu. Proglaen je krivim po svih petnaest taaka optunice (izmeu ostalog, za zloine protiv jevrejskog naroda i za zloine protiv ovenosti) i osuen je na smrt. Obeen je 1. juna 1962. U Jugoslaviji je, na Drugom zasedanju AVNOJ-a (novembar 1943), osnovana Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa, iji je zadatak bio dokumentovanje zloina, objavljivanje prikupljene grae i kanjavanje odgovornih. Ona je najintenzivnije radila od osloboenja do sredine 1946. godine. Zakon o krivinom delu protiv naroda i drave donet je u avgustu 1945. godine. Na osnovu njega je sueno voi etnikog pokreta Dragoljubu Mihailoviu i grupi od jo 23 optuena lica, pred Vojnim veem Vrhovnog suda FNRJ, od 10. VI do 15. VII 1946, u Beogradu. Mihailovi je proglaen krivim po osam taaka optunice i osuen na smrt, uz gubitak graanskih prava i oduzimanje imovine. Streljan je 17. VII 1946. Kanjeni su svi kvislinzi i Nemci koji su uhvaeni u zemlji, ali mnogi su ipak izbegli suenja i pravdu u Italiji, Musolini i njegovi najblii saradnici bili su streljani, a zatim obeeni (1945), ali nije bilo nijednog sudskog procesa.

Sudovi (esto ad hoc) u Francuskoj, Holandiji, Norvekoj, Velikoj Britaniji, Grkoj, sudili su visokim vojnim oficirima i politiarima za krivina dela koja u vreme izvrenja nisu bila predviena zakonom, uz esto izricanje najteih kazni smrtnih kazni ili doivotnog zatvora. Usled nedostatka odgovarajue pravne procedure, posleratna suenja za izdaju i/ ili ratne zloine u Evropi verovatno nisu imala formu koja bi, po dananjim merilima, zadovoljila kriterijume pravinog suenja, ali su smatrana neophodnom merom denacifikacije i kanjavanja odgovornih.
Literatura: Hana Arent, Izvori totalitarizma, Beograd, 1998, Hana Arent, Eichmann u Jerusalimu, Beograd, 2000; Alan Levy, Nazi Hunter: The Wiesenthal File. New York. 2002; Mettraux, Gunal, editor. Perspectives on the Nurnberg Trial, London, 2008; S. Neovi Stvaranje nove Jugoslavije 1941 1945, Beograd -Ljubljana, 1981; Zoran Stojanovi, Meunarodno krivino pravo, Beograd, 2006; William A. Schabas, Genocide in International Law: The crime of crimes, Cambridge, 2000; Miodrag Zeevi, Dokumenta sa suenja Ravnogorskom pokretu: 10. juni 15. juli 1946, knjige 13, Beograd, http://www.znaci.net/00001/60. htm, 2001; Efraim Zuroff, Occupation, Nazi-hunter: The Continuing Search for the Perpetrators of the Holocaust, 1994.

Dravni revizionizam

Dravni revizionizam je institucionalizovana politika praksa koja

(nerealan) istorijski kontekst. Pod uticajem ideologije autoritarnog nacionalizma i dogme o nacionalnom jedinstvu, u tenji za konstruisanjem novog identiteta, u Srbiji je uoblien novi vrednosni sistem. Kroz negaciju jugoslovenskog iskustva izvrena je revizija istorijskih predstava, a otklonom od komunizma i socijalizma

je motivisana istorijskim revizionizmom, prekrajanjem istorije iz ideolokih/ politikih razloga, da bi se tako iskrivljena istorijska istina prilagodila potrebama sadanjeg trenutka ili da bi se savremeni motivi stavili u odreen

291

reinterpretiran je i pojam faizma. Simboli antifaizma su potisnuti iz javnog prostora. Dan antifaistikog ustanka naroda Srbije (7. jul) ukinut je jo 2001, a ulice i trgovi, dravne institucije i kole koji su nosili imena po istaknutim uesnicima/ cama NOB su preimenovani. Nakon 2000, drava je postala jedan od vodeih nosilaca revizionistike prakse. Dva zakona, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, takozvani Zakon o izjednaavanju prava partizanskih i ravnogorskih boraca (2004), i Zakon o rehabilitaciji (2006, dopunjen 2011), pravno su potvrdili izmenjenu percepciju zbivanja u Drugom svetskom ratu. Prvi zakon je u pravnom pogledu izjednaio partizanske i etnike veterane Drugog svetskog rata. Drugi zakon je predvideo rehabilitaciju svih koji su osueni iz ideolokih i politikih razloga, iako nema merila pomou kojih sud to moe da utvrdi. U procesu za rehabilitaciju Dragoljuba Mihailovia dovodi se u pitanje legitimitet pobednikog Vrhovnog suda FNRJ i ispravnost presude i kazne, iako je, bez obzira na revizionistiku retoriku o montiranim procesima, istraeno i nauno verifikovano da praksa etnikog pokreta za vreme Drugog svetskog rata nije bila antifaistika ve kolaboracionistika. Novi zakonski okvir je postao institucionalni mehanizam za kolektivnu istorijsko-politiku rehabilitaciju kvislinkih snaga. Do sada je rehabilitovano nekoliko stotina ljudi, meu njima i Momilo Jankovi (2011), ministar u Nedievoj vladi, potpisnik mnogih represivnih zakonskih odredbi (na primer, Uredba o prekim sudovima). Formirane su i dve komisije Komisija za pronalaenje zemnih ostataka generala Mihailovia i Dravna ko-

misija za pronalaenje i obeleavanje tajnih grobnica u kojima se nalaze posmrtni ostaci streljanih posle osloboenja 1944 koje ilustruju spregu predstavnika akademskog istorijskog revizionizma i drave u politikoj funkcionalizaciji prolosti. Veliki uticaj na irenje i normalizaciju radikalno izmenjene slike prolosti imaju i Srpska pravoslavna crkva, istorijska publicistika, naroito udbenici, i mediji.
Literatura: Aleksandar Sekulovi, Pravni i srodni aspekti rehabilitacije Drae Mihajlovia, http://www.rex.b92.net/sr/ovogmeseca/tribineDebate/story/4424/Tribina+i+debata%3A +NEMA+REHABILITACIJE+za+ratne+zlo% C4%8Dince+i+saradnike+okupatora+.html; Milan Radanovi, Sudska rehabilitacija ministra Momila Jankovia kao vaan korak u politikoj rehabilitaciji snaga srpskog kvislintva, http://www.starosajmiste.info/blog/sudskarehabilitacija-ministra-momcila-jankovicakao-vazan-korak-u-politickoj-rehabilitacijisnaga-srpskog-kvislinstva/; Milan Radanovi, Zakon o rehabilitaciji i njegova primena kao paradigma istorijskog revizionizma u Srbiji, Antifaizam pred izazovima savremenosti, (pr. Milivoj Belin i Petar Atanackovi), Novi Sad, 2012. http://www.csi-platforma.org/sites/csiplatforma.org/files/publikacije/Antifasizampred-izazovima-savremenosti.pdf; Miodrag Zeevi, Dokumenta sa suenja Drai Mihailoviu, http://www.znaci.net/00001/60.htm; Olivera Milosavljevi, Politika zloupotreba prolosti: Rehabilitacija, relativizacija, faizacija, transkript izlaganja na tribini Alternativne kulturne organizacije, Novi Sad, 10.maj 2012, transkript, OM.; Todor Kulji, Anti-antifaizam, Godinjak za drutvenu istoriju, sveske 13, Beograd, 2005, http://csi-platforma. org/sites/csi-platforma.org/files/tekstovi/ kuljic-todor-antiantifasizam.pdf; Todor Kulji, Prevladavanje prolosti, uzroci i pravci promene slike istorije krajem XX veka, Beograd, 2002, www.helsinki.org.rs/serbian/doc/ Ogledi03.pdf; , , , LX, 137/2004, , 2004; ,

292

 , 33/2006, , 2006, tekst zakona http:// www.komunikacija.org.rs/komunikacija/ casopisi/Hereticus/V_1/15/download_ser_lat; arko S. Jovanovi, Uporednost oslobodi-

lakog i graanskog rata, Tokovi. asopis Instituta za noviju istoriju Srbije, 12/1993, Beograd, 1993, str. 181186.

Genocid

Izraz genocid (gr., , pleme; lat., caedere, ubiti)

je, od 1991. Na suenjima pred MKSJ dokazana je genocidna namera u izvrenju zloina u Srebrenici (1995), u kojem je, prema evidenciji udruenja preivelih, ubijeno 8.372 osobe, mahom Bonjaka/ kinja. Posle sukoba u Ruandi, osnovan je Meunarodni krivini sud za Ruandu (oktobar 1994). Genocidna namera je dokazana u presudi an Pol Akajeu (Jean-Paul Akayesu), gradonaelniku grada Tabe (septembar 1998). Rimskim statutom (17. VII 1998) osnovan je Meunarodni krivini sud, trajno meunarodno sudsko telo koje sudi u sluajevima genocida, zloina protiv ovenosti i ratnih zloina, kada je neko od tih krivinih dela uinjeno na teritoriji neke od zemalja koje su prihvatile Statut, ili je delo uinjeno od strane njihovog dravljanina. Rimski statut je do danas potpisala 121 drava, koje su se time obavezale da e njegove principe predvideti svojim krivinim zakonodavstvima. Nisu ga potpisale, izmeu ostalih, SAD, Kina, Indija i Izrael. Danas se termin genocid odnosi i na ubistvo vie od million Jermena u Osmanskom Carstvu, izmeu 1915. i 1917. godine.
Literatura: I. W. Charny (Ed. in Chief ). Encyclopedia of Genocide, Vol. 12. Santa Barbara, California, 1999; H. Fein, Genocide: A Sociological Perspective, Newbury Park, California, 1993; I. L. Horowitz, Taking Lives: Genocide and State Power, New Brunswick, New Jersey, 1997; Konvencija o prevenciji i kanjavanju zloina genocida na adresi: http://www.unhchr.ch/ html/menu3/b/p_genoci.htm; L. Kuper,

prvi put je upotrebljen kao ilustracija obrazaca dravnog nasilja nad odreenim drutvenim grupama u Drugom svetskom ratu, u knjizi Rafaela Lemkina Vladavina sila Osovine u okupiranoj Evropi (1944). U meunarodnom pravu genocid je sankcionisan Konvencijom o spreavanju i kanjavanju genocida, koju je Generalna skuptina UN usvojila 9. XII 1948. Konvencija definie genocid kao napad drave na civile, s namerom da se uniti, u celini ili delimino, nacionalna, etnika, rasna ili verska grupa, kroz: Ubijanje lanova/ca grupe; Nanoenje tekih telesnih ili duevnih povreda pripadnicima/cama grupe; Smiljeno nametanje tekih ivotnih uslova pripadnicima/ cama grupe, sraunatih da dovedu do njenog fizikog unitenja; Spreavanje raanja u okviru grupe; Nasilno premetanje dece iz jedne grupe u drugu. Prvo meunarodno sudsko telo koje je osnovano sa mandatom da sudi u sluaju genocida bio je Meunarodni krivini sud za bivu Jugoslaviju, osnovan UN Rezolucijom 827 (25.V 1993). Pored genocida, njegov Statut obuhvata i teka krenja enevske konvencije, krenje zakona i obiaja ratovanja i zloine protiv ovenosti, izvrene na teritoriji bive Jugoslavi-

293

Genocide: Its Political Use in the Twentieth Century, New Haven, 1981; R. Lemkin, Axis Rule in Occupied Europe. Washington, DC, 1944; Meunarodni krivini sud za bivu Jugoslaviju, na adresi http://www.icty.org; Meunarodni krivini sud za Ruandu, na adresi: http://www.ictr.org; Stanton, G. H.

The Eight Stages of Genocide, Washington, D.C. forthcoming; Statut Meunarodnog krivinog suda, na adresi: http://www. un.org/law/icc; Totten, S., W. S. Parsons

Holokaust

Holokaust je re koja u originalu oznaava

podrka. Nakon tog sastanka, izgraeni su logori smrti, uglavnom na teritoriji Poljske, iji je jedini cilj bio pogubljenje zatvorenika i zatvorenica. Masovna ubistva sprovoena su trovanjem ugljen-monoksidom, kao to je sluaj likvidacije u logoru Sajmite, ili gasom ciklon-b ili streljanjem. Godine 1933, u Evropi je ivelo preko devet miliona Jevreja dve treine njih je ubijeno tokom Holokausta. U okupiranoj Srbiji, ukljuujui i Banat, u Holokaustu je ubijeno priblino 16.000 Jevreja i Jevrejki (11.000 iz Srbije, 3.800 iz Banata i 1.100 izbeglica, mahom iz Austrije) ili skoro 90% predratnog jevrejskog stanovnitva u tim oblastima. U posleratnom periodu, Holokaust je u kulturi seanja marginalizovan, u okviru ireg diskursa, koji je u Jugoslaviji u prvi plan stavljao antifaistiki otpor i narodnooslobodilaku borbu. To je dovelo do toga da se genocidna politika prema Jevrejima esto previdi i poistoveti sa drugim nacistikim ratnim zloinima nad civilnim stanovnitvom. Jake revizionistike tendencije u srpskom drutvu (lako dostupna antisemitska literatura, est antisemitizam kod mladih, jaanje neonacistikih drutvenih tendencija) podseaju nas na vanost kulture seanja. Zbog spreavanja istorijskog revizionizma, Krivini zakoni veine zemalja imaju definisanu kaznu za zloin negiranja Holokausta. Srbija nije usvojila takav zakon. Nakon iskustva Holokausta, u

rtvu spaljivanjem (gr., ; , potpuno i , spaljen). Termin se odnosi na smiljeno, sistematsko i dravno kontrolisano unitenje (progon i ubistvo) Jevreja tokom Drugog svetskog rata. Isti dogaaj Jevreji oznaavaju reju oa, katastrofa, stradanje. Termin, u irem smislu, obuhvata i progone i unitenje drugih drutvenih grupa, zbog rasne inferiornosti (Romi), politikih i ideolokih razlika (komunisti, socijalisti, sindikalisti), religioznih razlika (Jehovini svedoci) i drugih nepoeljnih identitetskih svojstava (osobe sa invaliditetom i homoseksualci). Prema odredbama Nirnberkih zakona (Zakon o graanima Rajha i Zakon o zatiti nemake krvi i nemake asti, oba iz 1935), Jevreji su izgubili graanska prava, pravo na obrazovanje, pravo na rad u dravnim institucijama, ak i pravo na boravak na javnim mestima. Od 1939, Nemci su, uz pomo kvislinkih aparata, primenjivali ove zakone u svim okupiranim zemljama. U Srbiji su oni doneti u aprilu i maju 1941. Konano reenje (nem., Die Endlsung) naziv je plana za sistematsko istrebljenje evropskih Jevreja. Iako su se masovna ubistva deavala i ranije, detaljan plan o fizikoj likvidaciji Jevreja napravljen je na sastanku u Vansiju (20. I 1942), na kojem je obezbeena neophodna logistika

294

meunarodnom krivinom pravu je, Meunarodnom konvencijom o prevenciji i kanjavanju zloina genocida (1948), definisana zatita odreenih drutvenih grupa nad kojima se sprovodi smiljeno, sistematsko i dravno organizovano nasilje. (Detaljnije: odrednica genocid).
Literatura: Jovan Bajford, Staro sajmite: Mesto seanja, zaborava i sporenja, Beograd, 2011. http://www.rs.boell. org/downloads/Staro_sajmiste_-_Jovan_Bajford_72_dpi.pdf; Doris Bergen, War & Genocide: A Concise History of the Holocaust, Lanham, 2003; Branislav Boovi, Stradanje Jevreja u okupiranom Beogradu, 19411944, Beograd, 2004; Richard Breitman, The Architect of Genocide: Himmler and the Final Solution, New York; Christopher R. Browning, Fateful Months: Essays on the Emergence of the Final Solution, London, 1985; Ward Churchill, A Little Matter of Genocide. Holocaust and Denial in the Americas, 1492 to the Present, San Francisco, 1997; Lucy S. Dawidowicz, The War Against the Jews, 1933-1945. New York, 1975; Martin Gilbert, The Holocaust: A History of the Jews of Europe During the Second World War, New York, 1986; Danijel

Jona Goldhagen, Hitlerovi dobrovoljni delati. Obini Nemci i Holokaust, Beograd, 1998; Israel Gutman, editor, Encyclopedia of the Holocaust, New York, 1990; Raul Hilberg, The Destruction of the European Jews, New Haven, 2003; Steven Katz, The Holocaust in Historical Perspective: The Holocaust and Mass Death before the Modern Age, New York, 1994; Milan Koljanin, Struktura i delovanje policije nacistike Nemake u okupiranoj Srbiji 19411944, Istorija 20. veka, vol. 29, no. 3, pp. 143-156, 2011; eni Lebl, Do konanog reenja: Jevreji u Beogradu 15211942, Beograd, 2001; Primo Levi, Zar je to ovek, Beograd, 2005; Walter Manoschek, The extermination of Jews in Serbia, U. Herbert (ur.) National Socialist extermination policies: contemporary German perspectives and controversies. Oxford, 2000. (prevod http:// www.znaci.net/00001/178_9.pdf ); Jaa Romano, Jevreji Jugoslavije 19411945, rtve genocida, uesnici NOR-a, Beograd, 1980; United States Holocaust Memorial Museum, The Holocaust. Holocaust Encyclopedia. http://www.ushmm.org/ wlc/en/?ModuleId=10005143, poslednji pristup 20. jula 2012; Leni Yahil , The Holocaust: The Fate of European Jewry, 19321945, New York, 1990.

Porajmos

Termin porajmos (romski, porrajmos, pharrajimos,

sprovoenja rasnih zakona. U svojoj studiji je utvrdio da su Romi iz Indije arijevske rase, koja je iskvarena dugim meanjem i proglasio 90% Roma iz Nemake polutanima, koji su bili posebno opasni za drutvo, zbog svoje asocijalne prirode i kriminaliteta koji im je pripisan poreklom. Grupno zatvaranje Roma poelo je u julu 1936. Izbijanje rata je pokrenulo masovne represije. U logorima irom zemlje, Romi su bili prisiljeni na rad. Sloboda kretanja im je bila ukinuta. Bili su podvrgnuti sistematskoj sterilizaciji. U januaru 1943, doneta je naredba o deportovanju Roma na istok i o oduzimanju njihove imovine. U teoriji

unitenje) odnosi se na nacistiku politiku istrebljenja romskog stanovnitva tokom Drugog svetskog rata. Zakoni upereni protiv Roma vaili su u delovima Nemake i pre 1933. godine, ali je skup radikalnih rasnih zakona stvorio osnovu za sistematske progone, koje je sprovodila Centralna kancelarija Rajha za spreavanje ciganske poasti (osnovana 1936). Dr. Robert Riter (Ritter), direktor Centra za istraivanje rasne higijene pri Ministarstvu zdravlja, ispitivao je nain ivota i fizike karakteristike Roma, da bi utvrdio kojoj grupi pripadaju, zbog

295

su bili poteeni Romi iste ciganske krvi, zatim oni koji su se integrisali u drutvo, kao i oni koji su se dokazali u nemakoj vojsci. U praksi su izuzeci bili retki. U novembru 1943, Himler je izdao naredbu koja je Rome, u tretmanu u koncentracionim logorima, izjednaila sa Jevrejima. U okupiranoj Srbiji, Romi su streljani tokom 1941. i poetkom 1942. godine, u logoru Topovske upe. ene i deca su bili zatvoreni u logoru na Sajmitu. Taan broj ubijenih Roma u Srbiji se ne zna. Procenjuje se da je ubijeno do 12.000 ljudi. Ne zna se taan broj ubijenih Roma u Evropi. Brojke variraju, jer ne postoje precizni predratni podaci. Procenjuje se da je ubijeno do 30% celokupne populacije, to jest, od 130.565 do pola miliona ljudi, po nekima i vie. Savezna Republika Nemaka formalno je priznala genocid nad Romima tek 1982. godine, tako da Romi prvobitno nisu bili ukljueni u Zakon o odteti (1949). Formalne dravne inicijative u vezi sa istragom genocida nad Romima i reparacije preivelima dole su od vajcarske, koja je osnovala komisiju za istraivanje, kao i Rumunije, iji se predsednik Trajan

Basesku izvinio (oktobar 2007), delom i na romskom jeziku, zbog uloge Rumunije u deportovanju Roma u logore smrti.
Literatura: Janos Barsony, Facts and Debates: The Roma Holocaust in Pharrajimos: The Fate of the Roma During the Holocaust, ed. Janos Barsony and Agnes Daroczi, New York, 2008.; Isabel Fonseca, Bury Me Standing: The Gypsies and their Journey, New York, 1995; Ian Hancock, Responses to the Porrajmos: The Romani Holocaust in Rosenbaum, Alan S., ed., Is the Holocaust Unique? Boulder & Oxford, 1996; Ian Hancock, Romanis and the Holocaust: Reevaluation and an Overview, The Historiography of the Holocaust, New York, 2004; Donald Kenrick, & Grattan Puxon, The Destiny of Europes Gypsies, New York, 1972; Leh Mruz, 2002, Neseanje nije zaboravljanje: Cigani-Romi i Holokaust, Kultura: asopis za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, br. 103/104, str. 97121, http://www.zaprokul.org.rs/Media/Document/CasopisKultura/1639.pdf; The International School for Holocaust Studies u Shoah Resource Center, Gypsies, lanak, http://www1.yadvashem.org/odot_ pdf/Microsoft%20Word%20-%206324. pdf; State Museum of Auschwitz-Birkenau, Memorial Book: The Gypsies at AuschwitzBirkenau, Munich, 1993.

Relativizacija faistikih zloina

Nakon sloma evropskog socijalizma radikalno je izmenjena kultura seanja na

da se odgovornost lokalnih kolaboracionista svede na minimum, uprkos brojnim istorijskim izvorima koji rasvetljavaju njihovo uee u kolaboraciji, zloinima i realizaciji Holokausta, kao i normalizacija ideologije ravnogorskog etnikog pokreta, koji se predstavlja kao jedan od dva meusobno sukobljena antifaistika pokreta, dok se kolaboracija sa okupacionim snagama i zloini nad civilima zaboravljaju. Odgovornost lokalnih kvislinkih vlasti za Holokaust se preutkuje. Uprkos tome to je Beograd imao jedan od

Drugi svetski rat. Zbog potrebe nacionalistike ideologije za kontinuitetom sa nacionalnim elementima prolosti, politike elite i revizionistika inteligencija nametnuli su nove obrasce seanja, koji relativizuju zloine faista, rehabilituju kvislinge i koji sve to je antifaistiko odbacuju kao totalitarno. Prekrajanje istorije Drugog svetskog rata u dananjoj Srbiji odlikuje tenja

296

najteih okupacionih reima u Evropi, Nedi je u udbenicima predstavljen kao ovek velikog ugleda kod Srba, koji je spasavao bioloku supstancu srpskog naroda. Ublaena je i ocena uloge Dimitrija Ljotia i Srpskog dobrovoljakog korpusa, koji su bili glavni pomagai Nemcima u masovnim hapenjima i zloinima. U potrebi da se domaa kolaboracija odvoji od de facto kompromitujueg faizma, da bi se stvorila nacionalizovana verzija antifaizma, Draa Mihailovi i ravnogorski etniki pokret su predstavljeni kao jedini zastupnici srpskih nacionalnih interesa i pokretai antifaistikog otpora. Pitanja kolaboracije i zloina nad civilima se ili ne pominju ili ih prati niz opravdavajuih argumenata. Potpuno je zanemarena injenica da je, makar svojom pasivnou, cela drutvena elita 1941. de facto podrala faizam. Apel srpskom narodu, kojim se pozivalo na kolaboraciju i unitenje komunista, koji su se borili protiv faistikog okupatora i kvislinga, potpisale su 533 osobe. Kada se ima u vidu ovako iroki krug kolaboracije, jasni su motivi relativizacije i obesmiljavanja istorije ovog perioda. Odnos prema Jevrejima i Romima nikada nije rasvetljen, najpre zbog politike seanja posle osloboenja, koja je akcenat stavljala na nadetniku antifaistiku borbu, a zatim zbog nacionalistikog dravnog revizionizma, koji je injenice iz Drugog svetskog rata koristio pre svega radi isticanja rtve srpskog naroda. Naredbe uperene protiv Jevreja, Roma i

komunista potpisivao je Dragi Jovanovi, predsednik optine i upravnik grada Beograda, ija slika i dalje visi na zidu Gradske skuptine. Rezultat sistematskog istorijskog revizionizma su mlade generacije, odgojene na nacionalistikim idejama istorijske superiornosti srpskog u odnosu na druge balkanske narode, slepe za sve neprijatne istine o nama, poev od Judenfrei Srbije iz 1942. do preutanog srebrenikog genocida 1995.
Literatura: Dubravka Stojanovi, Udbenici istorije kao ogledalo vremena, u: Ratnitvo, patriotizam, patriarhalnost, (ur. V.Pei, R.Rosandi), Beograd, 1994; Milivoj Belin, U susret 9. maju, Danu pobede nad faizmom, CZKD, 3. maj 2012, http:// www.rex.b92.net/sr/ovogmeseca/tribineDebate/story/4424/Tribina+i+debata%3 A+NEMA+REHABILITACIJE+za+ratne +zloince+i+saradnike+okupatora+.html; Novosti iz prolosti znanje, neznanje, upotreba i zloupotreba istorije, Beogradski centar za ljudska prava, 2010, http:// bgcentar.org.rs/index.php?option=com_c ontent&view=article&id=738%3Anovo sti-iz-prolosti-istorijske-iluzije-zablude-o-prolosti-i-njihov-uticaj-na-drutvoi-politiku&catid=81&Itemid=1; Olivera Milosavljevi, Potisnuta istina, Kolaboracija u Srbiji 19411944, Beograd, 2006; Petar Atanackovi (ur.), Nacija kao problem ili reenje, istorijski revizionizam u Srbiji, Novi Sad, 2008, www.csi-platforma.org/sites/ csi-platforma.org/files/publikacije/nacijei-revizionizam.pdf; Sulejman Bosto, Tihomir Cipek, Olivera Milosavljevi, Kultura sjeanja:1941. Povijesni lomovi i svladavanje prolosti, Zagreb, 2008. http://library.fes. de/pdf-files/bueros/sarajevo/06043.pdf; arko S. Jovanovi, Kolaboracija u Srbiji 19411945.godine, Beograd, 2001.

297

Restitucija

Ovaj termin se danas u Srbiji odnosi na povraaj

ega je malobrojnim Jevrejima, koji su to traili, imovina vraena, ali im je kasnije ponovo oduzeta u procesu nacionalizacije. Ne moe se tano utvrditi koliko je imovine oduzeto, jer je veliki broj dokumenata nestao. Prema procenama Aleksandra Lebla, bez naslednika je ostalo 22.000 ljudi, to jest, oduzeta je imovina oko 5.500 etvorolanih porodica. Deklaracija iz Terezina (2009), koja regulie povraaj oduzete jevrejske imovine na globalnom nivou, predvia povraaj imovine i korienje imovine bez naslednika za finansiranje jevrejskih zajednica (Grka) ili razliitih reparacionih programa (Makedonija, Nemaka). Ona nema obavezujui karakter, ali pokazuje moralni odnos drava prema rtvama Holokausta. Potpisale su je sve zemlje EU, SAD, Rusija, Izrael, kao i sve bive jugoslovenske republike. Osim Srbije.
Literatura: Agencija za restituciju, www. restitucija.gov.rs; Zakon o vraanju oduzete imovine i obeteenju, Slubeni glasnik RS, br. 72/2011, 28.09.201; Zoran Janjetovi, Pitanje odtete rtvama nacizma u jugoslovensko-nemakim odnosina posle drugog svetskog rata, Beograd, 1991, http:// www.drustvosns.org/nemacka%20manjina/janjetovic/Z.%20Janjetovic,%20 Pitanje%20odstete%20zrtvama%20 nacizma%20u%20jugoslovensko-nemackim%20odnosima.pdf

imovine licima kojima je ova oduzeta merama eksproprijacije, kroz agrarnu reformu, konfiskacije, sekvestracije i nacionalizacije, u periodu 1945. do 1990. godine (lat., restitutio, vraanje u preanje stanje, nadoknada), dok sam proces restitucije regulie Zakon o vraanju oduzete imovine i obeteenju (2011). Prema vaeem Zakonu o restituciji, koji spada u korpus revizionistikih zakona, naslednici Milana Nedia danas trae povraaj njegove imovine, pri emu to pravo ne mogu da ostvare naslednici njegovih rtava, pre svega Jevreja, zato to zakon ne obuhvata period 19411945, to jest, ne ukljuuje jevrejsku imovinu oduzetu tokom Holokausta. Progon Jevreja zapoet je u maju 1941, a Nedievo odeljenje za Jevreje, koje je servisiralo nemaku okupacionu vlast u konanom reenju jevrejskog pitanja, vodilo je rauna o jevrejskoj imovini. U avgustu 1942, kada su svi Jevreji u Srbiji ubijeni, vlada je donela uredbu koju su potpisali svi lanovi kabineta, a kojom se imovina Jevreja oduzima bez ikakve naknade i postaje vlasnitvo Srbije. Tree zasedanje AVNOJ-a i prvo zasedanje posleratne Narodne Skuptine Jugoslavije ponitili su sve akte okupatora i kvislinkih vlasti, na osnovu

298

299

Skraenice Organizacije i pojmovi:

AF Antifaistiki front ena AVNOJ Antifaistiko vee narodnog osloboenja Jugoslavije CK KPJ Centralni komitet Komunistike partije Jugoslavije DK Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa ECRI - European Commission against Racism and Intolerance EU Evropska unija FNRJ Federativna Narodna Republika Jugoslavija GESTAPO - Geheime Staatspolizei JRZ Jugoslovenska radikalna zajednica JVuO Jugoslovenska vojska u otadbini KPJ Komunistika partija Jugoslavije MK KPJ Mesni komitet Komunistike partije Jugoslavije MKSJ - Meunarodni krivini sud za bivu Jugoslaviju NKOJ - Nacionalni komitet osloboenja Jugoslavije NOB Narodno-oslobodilaka borba NOF Narodni front Jugoslavije NOJ - Narodna omladina Jugoslavije NOP Narodno-oslobodilaki pokret NOPOJ - Narodno-oslobodilaki partizanski odredi Jugoslavije NOP i DVJ - Narodno-oslobodilaka partizanska i Dobrovoljaka vojska Jugoslavije NOR Narodno-oslobodilaki rat NOV i POJ - Narodno-oslobodilaka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije NSDAP - Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei OT Organizacija Tot (Todt) PK KPJ Pokrajinski komitet Komunistike partije Jugoslavije RSHA - Reichssicherheitshauptamt SAD Sjedinjene Amerike Drave SDK Srpski dobrovoljaki korpus SDS Srpska dravna straa SIPO und SD - Sicherheitspolizei und Sicherheitsdienst SKOJ Savez komunistike omladine Jugoslavije SOJ - Savez omladine Jugoslavije SS - Schutzstaffel SSOJ - Savez socijalistike omladine Jugoslavije

300

SSSR Savez Sovjetskih Socijalistikih Republika SSRNJ - Socijalistiki savez radnog naroda Jugoslavije UGB Uprava grada Beograda UN Ujedinjene nacije USAOJ - Ujedinjeni savez antifaistike omladine Jugoslavije

Arhivi i muzeji:
AJ Arhiv Jugoslavije IAB Istorijski arhiv grada Beograda JIM Jevrejski istorijski Muzej MGB Muzej grada Beograda MIJ Muzej istorije Jugoslavije

Autori:
M.P. Milovan Pisarri M.R. Milan Radanovi N.L. Nenad Lajbenperger O.M.P. Olga Manojlovi Pintar

301

Indeks mesta
Albanija, Zauzimanje palate, 255 Antimasonska izloba, 74, 76 Atentat na Svetozara Vujkovia, 83, 135 Atentat na predsednika organizacije Zbor, 108 Atentati na agente Specijalne policije, 130 Autokomanda, 160 Banjica, Logor 137 Borba u Kosovskoj, 252 Centralni dom Vojske Srbije, 39 Centralno groblje, 226 Diverzija u garai Ford, 239 Dom porodice Parenta, 114 Eksplozija u ilegalnom stanu Lazara Simia i ele Baruh, 124 Eksplozija u stanu Jelene Cvetkovi, 132 Groblje, Centralno, 226 Groblje, Jevrejsko, 227, 234 Groblje, Novo, 234 Groblje oslobodilaca Beograda, 234 Groblje, Sefardsko jevrejsko, 235 Hapenje kurirki Bukumirovi, 148 Hapenje Roma u Marinkovoj bari, 171 Hapenje Vojislava Vukovia i Fani Politeo, 77 Huga Klajna, Skrivanje, 89 Ilegalna tamparija CK KPJ, 156 Ilegalna tamparija PK KPJ, 109, 135 Jevrejska bolnica, 94 Jevrejski logor Zemun, 180 Jevrejsko groblje, 227, 234 Kalemegdan, 84, 95 Logor Banjica, 137 Logor, Jevrejski, Zemun, 180 Logor Miliia ciglana, 207 Logor Sajmite, 176 Logor Topovske upe, 160 Logor Organizacije Tot, 203 Mehaniarska radionica edomira Marjanovia, 110 Miliia ciglana, Logor, 207 Novo Groblje, 234 Okruno rukovodstvo Princ Eugen, 46

302

Organizacije Tot, Logor, 203 Palata Riunione, 46 Parenta, Dom porodice, 114 Parezanovi, Sklonite u kui porodice, 135, 149 Plato ispred Leopoldove kapije, 84, 95 Prihvatni logor Zemun, 197 Pritvoreniko odeljenje Opte dravne bolnice, 81 Prva beogradska gimnazija, 91 Rudarsko geoloki fakultet, 77 Sajmite, Logor, 176 Sedite i zatvor Gestapoa, 39 Sedite i zatvor Specijalne policije, 50 Sedite faistike organizacije Zbor, 69 Sedite Policije za Jevreje, 86 Sedite i tamparija Pokrajinskog komiteta KPJ, 127 Sefardsko jevrejsko groblje, 235 Skladite tehnike MK KPJ, 57, 58, 107 Sklonite u kui porodice Parezanovi, 135, 149 Skrivanje Huga Klajna, 89 Spasavanje dece, 92 Spasavanje Savskog mosta, 249 Spomenik austrijskim Jevrejima stradalim u Kladovskom transportu, 237 Spomenik jevrejskim rtvama faizma i palim borcima, 235 Spomenik obeenima na Terazijama, 62 Spomenik Menora u plamenu, 103 Spomenik rtava Genocida, 201 Stratite Jabuka, 213, 214 Stratite Jajinci, 220 Stratita Rakovica i ostala stratita, 228 Streljanja u Marinkovoj bari, 226 Tajna mansarda, 116 Teror nad civilnom stanovnitvom, 243 Topovske upe, Logor, 160 Zatvor Gestapoa, 64 Zatvor Specijalne policije, 77 Zauzimanje bloka zgrada ministarstava, 246 Zauzimanje hotela Splendid, 250 Zauzimanje Osnovne kole Kralj Aleksandar, 254

303

Indeks ulica
Avalski put, 220 Banjiki venac, 135, 156 Brae Jugovia, 39 Branievska, 130 Cara Duana, 91 Daniareva, 109 Deanska, 254 Dragoslava Jovanovia, 250 Drinieva, 89 Dubrovaka, 92 uina, 77 Dorda Vaingtona, 81, 86 Hadi Milentijeva, 124 Internacionalnih brigada, 116 Jabuka, 214 Kneza Mihaila, 255 Kolubarska, 110, 135 Kosovska, 252 Krunska, 69 Ledine, 227 Marinkova bara, 171, 226 Mokroluka, 148 Mosorska, 149 Mije Kovaevia, 234 Nemanjina, 246 Njegoeva, 57, 58, 107 Novopazarska, 108 Nuieva, 252 Obiliev venac, 50 Panevo, 214, 217 Patrijarha Dimitrija, 228 Patrijarha Varnave, 132 Pavla Juriia turma, 137 Peke Pavlovia, 171 Ruzveltova, 234, 239 Save Tekelije, 77 Savski most, 249 Sazonova, 114 Staro sajmite, 176

304

Svetog Nikole, 207 Svetozara Markovia, 74 arena uprija, 83, 135 umatovaka, 127 Tabanovaka, 160 Terazije, 59 Trg Nikole Paia, 64 Trg Republike, 46 Trostruki surduk, 227 Ue, 203 Vase arapia, 243 Visokog Stevana, 92, 94 Zaplanjska, 226 Zelenjak, 228 Zmaja od Noaja, 38, 70, 72

305

Indeks izvora fotografija

br. 1: IAB br. 2: IAB br. 3: privatna kolekcija br. 4: privatna kolekcija br. 5: IAB br. 6: AJ br. 7: AJ br. 8: fotografija Vladan Jeremi br. 9: IAB br. 10: AJ br. 11: AJ br. 12: IAB br. 13: MIJ br. 14: AJ br. 15: AJ br. 16: privatna kolekcija br. 17: fotografija Rena Rdle br. 18: AJ br. 19: AJ br. 20: AJ br. 21: AJ br. 22: fotografija Rena Rdle br. 23: IAB br. 24: IAB br. 25: fotografija Rena Rdle br. 26: IAB br. 27: IAB br. 28: JIM br. 29: JIM br. 30: JIM br. 31: JIM br. 32: fotografija Rena Rdle br. 33: JIM br. 34: Bundesarchiv Bild 101I-185-0112 34, CC sharealike attribution br. 35: IAB br. 36: fotografija Rena Rdle br. 37: IAB br. 38: fotografija Vladan Jeremi br. 39: fotografija Rena Rdle br. 40: IAB br. 41: JIM br. 42: IAB br. 43: fotografija Vladan Jeremi br. 44: IAB br. 45: MIJ br. 46: IAB br. 47: IAB br. 48: IAB

306

br. 49: IAB br. 50: IAB br. 51: AJ br. 52: fotografija Rena Rdle br. 53: IAB br. 54: IAB br. 55: MGB br. 56: MGB br. 57: MGB br. 58: privatna kolekcija br. 59: fotografija Rena Rdle br. 60: fotografija Vladan Jeremi br. 61: JIM br. 62: IAB br. 63: fotografija Rena Rdle br. 64: privatna kolekcija br. 65: JIM br. 66: IAB br. 67: IAB br. 68: fotografija Rena Rdle br. 69: IAB br. 70: AJ br. 71: AJ br. 72: fotografija Lena Saiger br. 73: AJ br. 74: IAB br. 75: IAB br. 76: fotografija Vladan Jeremi br. 77: fotografija Lidija Mirkovi br. 78: IAB br. 79: IAB br. 80: fotografija Rena Rdle br. 81: fotografija Rena Rdle br. 82: fotografija Rena Rdle br. 83: fotografija Rena Rdle br. 84: fotografija Rena Rdle br. 85: fotografija Rena Rdle br. 86: privatna kolekcija br. 87: privatna kolekcija br. 88: IAB br. 89: IAB br. 90: IAB br. 91: IAB br. 92: IAB br. 93: IAB br. 94: IAB br. 95: MGB br. 96: MIJ br. 97: MIJ br. 98: MIJ

307

Autorke i autori
Petar Atanackovi (1979), diplomirao i magistrirao istoriju u Novom Sadu. Od 2010. ivi i ne radi u Potsdamu, Nemaka. Nenad Lajbenperger (1979), istoriar, zaposlen u Republikom zavodu za zatitu spomenika kulture Beograd. Oblasti interesovanja i istraivanja su mu: istorija Jugoslavije; obrasci i manifestacije seanja na oruane sukobe; panski graanski rat i njegova povezanost sa Jugoslavijom i njenim stanovnicima; lokalna istorija Zemuna i Srema. Nataa Lambi, feministika i antiratna aktivistkinja. Ilija Malovi, diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek za sociologiju sa temom antisemitske ideje u Srbiji od dobijanja nezavisnosti 1878. do uspostavljanja kvislinke vlasti 1941. godine. Ostale oblasti interesovanja su sociologija politike, desni politiki pokreti i ideologije, istorija eugenikog i rasistikog pokreta. Nastavnik je sociologije u XIII Beogradskoj gimnaziji. dr Olga Manojlovi Pintar, istoriarka, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, lanica Foruma za primenjenu istoriju. dr Milovan Pisarri (1980), doktorirao istoriju na Univerzitetu u Veneciji. Bavi se stradanjima civila u XX veku, Holokaustom, nacionalizmima, pri emu je u sreditu njegove panje prostor Balkana. Saradnik je na projektu Poseta Starom sajmitu od 2012. godine i lan je Foruma za primenjenu istoriju. Milan Radanovi, apsolvent istorije i stolar. Objavio nekoliko radova na temu istorijskog revizionizma. Rena Rdle (1970), umetnica i radnica u kulturi, diplomirala na Akademiji umetnosti u Kaselu, Nemaka. Od 2003. godine ivi i radi u Beogradu. Zajedno sa sociologom i novinarom Dirkom Auerom inicijatorka je projekta Poseta Starom sajmitu starosajmiste.info. Oblasti njenog interesovanja su politika i umetnost. lanica je Foruma za primenjenu istoriju, www.fpi.rs, primenjenaistorija@gmail.com. Enzo Traverso (1957) istoriar, profesor je politikih nauka na Universit de Picardie Jules Verne u Amiens i na cole des Hautes tudes en Sciences Sociales u Parizu.

308

309

CIP - , 343.819.5(497.11)1941/1944(082) 329.13(497.11)1941/1944(082) 341.322.5(497.11)1941/1944(082) 355.1-058.65(497.11)1941/1944(082) MESTA stradanja i antifaistike borbe u Beogradu : 1941-44. : prirunik za itanje grada / [Olga Manojlovi Pintar ... [et al.] ; uredili Milovan Pisarri (Pisari), Rena Rdle (Redle) ; prevod Milena Popovi]. Beograd : M. Radanovi, 2013 (Beograd : Pekograf). - 314 str. : ilustr. ; 26 cm Tira 700. - Str. 6-8: Predgovor / urednici. - Biografije autora: str. 314. - Napomene i bibliografske reference uz svako poglavlje. Registri. ISBN 978-86-916435-0-8 1. -, , 1966- [] a) - 1941-1944 - b) - 1941-1944 - c) - - 1941-1944 - COBISS.SR-ID 196788236

310

311

312