P. 1
115937392 JOVAN F TRIFUNOSKI Ispitivanja U Bitoljsko Prilepskoj Kotlini Jovan F Trifunoski

115937392 JOVAN F TRIFUNOSKI Ispitivanja U Bitoljsko Prilepskoj Kotlini Jovan F Trifunoski

|Views: 52|Likes:
Published by Nenad Belic

More info:

Published by: Nenad Belic on Sep 03, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

05/22/2014

pdf

text

original

JOVAN

F.

TRIFUNOSKI,

Skopje

ISPITIVANJA U PRILEPSKOJ

BITOLJSKOKOTLINI

I. OPŠTE

NAPOMENE

Oblast ovih ispitivanja čini veliku geografsku celinu. Izdužena je od severa prema jugu. Na zapadu je zagrađena masivima Peristera, Drve­ nika i Buševske planine. Sa istoka kotlinu zagrađuju masivi Nidže, Selečke i Babune planine. Na severu je masiv Dautice. Samo prema jugu ne postoji prirodna granica. Na toj strani oblast je otvorena i čini celinu sa Lerinskom kotlinom, koja se nalazi u Grčkoj. Od severa prema jugu (do jugoslavensko-grčke granice) Bitoljsko-prilepska kotlina duga je 74, a od zapada prema istoku široka je 28 km. Sela u Bitoljsko-prilepskoj kotlini obilazio sam svakog leta od 1951. do 1957. godine radi antropogeografskih i etnografskih ispitivanja. 1 Rezultati tih proučavanja, kada budu sređeni, štampače se u posebnoj knjizi. Sada objavljujem kraći prilog: on pruža izvesnu pretstavu o karakterističnim etnografskim osobinama te oblasti i doprinosi boljem poznavanju etničkih prilika u ovom delu naše zemlje. Do sada na pomenutom proučavanju Bitoljsko-prilepske kotline nije rađeno. U tom po­ gledu nisu proučavane ni okolne oblasti, izuzev Marijova. 2 Makedonci u Bitoljsko-prilepskoj kotlini pretstavljaju naročitu et­ ničku grupu. Oni se razlikuju od Makedonaca u okolnim oblastima. Ne samo nošnjom, što pada u oči, nego se razlikuju i drugim crtama života. Ta razlika je oštrija prema susedima na istoku — Tikvešanima; na jugo­ istoku — Marijovcima; i na severoistoku - stanovnicima u slivu Babune. Ali razlike prema susednim Makedoncima na zapadu — Demirhisarcima i Prespanima, zatim na jugu — Lerincima, i na severozapadu — Porečanima su manje izrazite.
1 Za vreme ekskurziranja po Bitoljsko-prilepskoj kotlini i prikupljanja podataka nailazio sam na predusretljivost mnogih seljaka. Svima njima na ovom mestu toplo zahvaljujem. - Izlaganja u radlu mogu se pratiti pomoću topografske karte Bitoljskoprilepske kotline, listovi »Prilep-Bitolj« i »Resan-Kruševo«, raz. 1 :100.000. 2 Mislim da će odeljci u ovom prilogu moći poslužiti za docniju obradu detaljnijih monografija o pojedinim etnografskim pitanjima.

629

II. O B L A S T

I

STANOVNIŠTVO

1. — U Bitoljsko-prilepskoj kotlini, ako se pogleda u celini, jasno se izdvajaju tri različita dela po izgledu, visini, donekle i po uslovima za život. To su n i z i j a oko reke Crne sa prosečnom visinom od 590 me­ tara, p o b r đ e visoko oko 670 metara, i k o t l i n s k i o k v i r čije se najveće visine kreću od 1.450 do 2.600 metara. Pomenuta tri dela su različiti po veličini: na niziju dolazi oko 4 5 % , na pobrđe 20°/o, i na kotlinski okvir 3 5 % od ukupne površine oblasti (oko 1.212 kvadratnih kilometara). 2. — U svima svojim delovima Bitoljsko-prilepska kotlina je relativno dobro naseljena. U njoj leže tri gradska i 208 seoskih naselja. Gradska naselja su Bitolj u južnom, Prilep u severnom i Kruševo u severozapadnom delu oblasti. Seoska naselja delimično su veoma stara, svakako srednjevekovna. Ali postoje i mlađa sela najviše osnivana u toku 18. i 19. veka. U tom vremenskom periodu po Bitoljsko-prilepskoj kotlini naseljavani su mnogi makedonski i nešto strani pretstavnici poreklom iz raznih bližih i daljih oblasti. Krajem 19. i na početku 20. veka bilo je u Bitoljsko-prilepskoj kotlini živog narodno-oslobodilačkog pokreta. U njoj je izbio i poznati Ilindenski ustanak 1903. godine. Tada su naselja ove oblasti mnogo stradala od turske vojske i od grupe pljačkaša predvođeni pojedinim Arba­ nasima. Oni su za odmazdu palili makedonska sela i varošicu Kruševo. Tada je pobijeno dosta nevinog sveta. Mnogi stanovnici, da bi se spa­ sili, morali su se otseliti iz Bitoljsko-prilepske kotline. Slični događaji zahvatili su ovu oblast i u prvom svetskom ratu. Tada je nastradalo dosta stanovnika u okolini Prilepa, 3 zatim je porušen znatan broj sela u Bitoljskom polju i u podnožju Peristera. 4 Uprkos toga naselja ove ob­ lasti, izuzev cincarskih sela, kasnije su se većim delom brzo obnovila. Današnje stanovništvo u selima Bitoljsko-prilepske kotline storo sa 8 0 % je slovensko-makedonsko. Među Makedoncima ima vrlo malo muslimana (Torbeša) naseljenih samo u četiri naselja. Ta naselja su: Debrešte, Lažane, Trnovci i Peštalevo. 5 Ostali Makedonci su pravo­ slavne vere. Osim Makedonaca, po selima ima pretstavnika i drugih narodnosti Cincara (ili Vlaha), Turaka i Arbanasa. Izuzev Arbanasa, ostale grupe su veoma male. Cincari žive u Malovištu, Gopešu. 6 MagaGodine 1915. Bugari su u selu Dolgaecu kod Prilepa streljali i obesili oko 180 Makedonaca. Tada su takođe Bugari u susednoj Gostiražni streljali 80 Makedonaca. Takvih streljanja bilo je još u selima Stroviji, Margaru, Zrzu itd. 4 0 raseljavanju seoskih naselja videti J. T r i f u n o s k i : Raseleni sela vo Bitolsko-prilepskata kotlina. Godišen zbornik na Filozofskiot fakultet na Univezitetot, prirodno-matematički oddel, kn. 11, Skopje 1958., str. 135-157. 5 Više obavještenja o muslimanskim Makedoncima videti J. T r i f u n o s k i : Za Torbešite vo Bitolsko-prilepskata kotlina. Godišen zbornik na Univerzitetot, pri­ rodno-matematički oddel, kn. 9. Skopje 1956., str. 145-160. 8 Za Cincare u Gopešu videti J. T r i f n n o s k i : Gopeš, ranija cincarska varošica u okolini Bitolja. Godišen zbornik na filozofskiot fakultet na Univerzitetot, prirodnomatematički oddel, kn. 10, Skopje 1957., str. 259-267.
3

630

revu, Trnovu, Nižepolju blizu Bitolja, zatim u Aldancu i Vrboecu blizu Kruševa. Među Cincarima ima i nekoliko sarakačanskih porodica. 7 Pretstavnici turskog stanovništva sada žive u sedam poljskih sela. Ta sela su: Đermijan, Kremenica, Medžitli, Budakovo, Musinci, Kanatlarci i Erekovci sva u bitoljskom delu kotline. 8 Muslimanskih Arbanasa ima u dvadeset i sedam sela. Od njih petnaest sela leže u bitoljskdm, a dvanaest sela leži u prilepskom delu kotline. 9 U selu Trnovu kod Bitolja i u varošici Kruševu ranije je postojala grupa pravoslavnih Arbanasa. 10 Cigana kao seoskih stanovnika u ovoj oblasti skoro nema. Većinu makedonskog stanovništva u Bitoljsko-prilepskoj kotlini pretstavljaju rodovi čiji su preci došli iz drugih oblasti. Najglavnija je za­ padna i sjeverozapadna struja doseljavanja. U toj struji pada u oči zna­ tan broj doseljenika poreklom i z o b l a s t i k o j e s e n a l a z e u A r b a n i j i : okolina Korče, Podgrađeca, Elbasana, Đinokastra i Golo Brdo. Tih doseljenika ima u selima: Veleselu, Voćanu, Dobromiru, Žabjanu (bitoljskom), Karamanu, Kravarima, Mogili, Oreovcu, Porodinu, Ramnu, Selcu (kruševskom), Tepavcu, Trapu, Trnu itd. 11 Zatim ima doseljenika i z o k o l i n e O h r i d a i S t r u g e (u selima: Beloj Crkvi, Budakovu, Belušinu, Go divlju, Gornjem Selu, Erekovcu, Kanatlarcu, Krivogaštanu, Logovardiju, M. Konjaru, Novom Lagovu, Presilu, Ropotovu, Svetom Todoru, Crničanu). i z o k o l i n e D e b r a s a m i j a č k i m k r a j e m (u selima: Berancu, Vašarejci, G. Konjaru, G. Carliji, Gostiražni, Dabnici, Drenovcu, Žabjanu kod Prilepa, Zrzu, Kravarima, Margaru, Nebregovu, Oreovcu, Prilepecu, Ropotovu, Sve­ tom Mitranu, Šlep ču), i z P r e s p e ( u selima: Velušinu, Dihovu, Kanini, Klepaču, Nošpalu, Pašinom Ruvcu, Šelevercu), i z D e m i r H is a r a i l i Ž e l e z n i k a (u selima: Biljaniku, Birinu, Vašare jci, Vr­ boecu, G. Aglarcu, Dedebalcu, Dobromiru, Krušejanu, Novacima, Ribarcu, Trnovcu, Crnoecu), iz P o r e č a (u selima: Brajilovu, Galičanu, Debreštu, Lažanu, Peštaljevu, Riljevu, Ropotovu, Slivju, Sredoreku, Stroviji) i i z K i č e v i j e ( u selima: Biljaniku, Budakovu, Gneotinu, Dedebalcu, Zrzu). Tako se ovde vidi snažno kretanje Makedonaca uglavnom od zapada i severozapada prema istoku i jugoistoku. Druge oblasti iz kojih potiču makedonski doseljenici su: Jegejska Ma­ kedonija na jugu (okolina Lerina, Kostura, Vodena, Meglen) i Marijova na jugoistoku. Makedonaca i z J e g e j s k e M a k e d o n i j e ima u
7 Sarakačani do 1930. godine bili su stočarski nomadi. Pomenute godine naselili su se u Nižepolju (7 k ) , Malovištu (6 k) i Bitolju (3 k). 8 Ranije je Turaka bilo i u drugim selima Bitoljsko-prilepske kotline: Živojnu Golemom Konjaru, Malom Konjaru, Ivanjevcu, Srpcu, Dedebalcu, Aglarcu, i Šelevercu. 9 Sela sa arbanaškim stanovništvom nalase se na kotlinskom okviru pretežno za­ padnom ili na dodiru okvira polja. Videti J. T r i f u n o v s k i : Šiptarskoto naselenie vo selata na Bitolsko- prilepskata kotlina. Spisanie »Prilozi«, sv. 3, Bitola, 1963., str. 17-20. 10 Videti J. T r i f u n o s k i : Varošica Kruševo. Glasnik Etnografskog instituta SAN, knj. I V - V I , Beograd 1957., str. 185-200. 11 J. T r i f u n o s k i : Slovenski iselenici od Albanija naseleni vo Bitolsko-prilepskata kotlina. Prirodno-matematički fakultet, Godišen zbornik kn. 14, Skopje 1963., str. 253-263.

631

selima: Bistrici, Velušinu, G. Aglareu, D. Aglareu, D. Orizaru, Dragošu, Žabjanu (bitoljskom), Živojnu, Lažecu, Lopatici (kod Bonča), Kravarima, Malom Ruvcu, Novacima, Paralovu, Pašinom Ruvcu, Podmolu, Porodinu, Puturusu, Ribarcima, Senokosu. Sovicu, Crnovcu itd. Doseljenika i z M a r i j o v a ima u selima: Berancu, Bratindolu, Dabnici, Dalbegovcu, Dobruševu, Dolnenu, Erekovcu, Mojnu, Oreovu (kod Suvodola), Starom Lagovu, Cumovu. Bilo je mestimičnog doseljavanja i iz drugih naših krajeva. Bitolj i Prilep, napredni gradovi ove oblasti, velikom snagom privlače seosko stanovništvo. Zato u Bitolju, pored brojnih Makedonaca, nase­ ljavalo se još dosta Cincara, zatim ima nešto Turaka i Arbanasa. Prilep, međutim, bio je privlačniji samo za naseljavanje makedonskog sveta. Mnogi makedonski rodovi preseljavali su se i iz jednog sela u drugo. Zato neki od tih rodova zovu se po poslednjem selu odakle su došli. U sklopu unutrašnjeg kretanja, kao i doseljavanja stanovništva iz drugih krajeva, javlja se jedan upadljiv proces individualnog pomeranja muškaraca. U pitanju je dolaženje u ženinu kuću i njen rod. Prema is­ pitivanjima na terenu ustanovljeno je preko stotinu rodova domazetskog porekla. Osnovni motiv ovoj pojavi bio je sticanje imanja. Posele prvog svetskog rata u poljskim selima Bitoljsko-prilepske kot­ line bili su naseljavani i kolonisti: iz Dalmacije, Bosne, Like i Srbije. Njih je malo u selima Aleksandrovu (sada Slavej), Baču, Biljaniku, Berovcu, Dobromiru, Žabjanu (bitoljskom), Žitošu, Đermijanu, Kravarima, Kutleševu, Logovardiju, Miloševu (sada Presil), Novacima, Novom La­ govu, Optičarima, Petrovu, Ribarcu, Trapu. Za vreme drugog svetskog rata i iza toga veći deo tih stanovnika iselio se u Srbiju i Vojvodinu. 12 U dužem procesu kretanja stanovništva iz viših naselja ka nižim, započetom u 18. veku, Bitoljsko-prilepska kotlina je u mnogome postala i etapna oblast. Preko nje prelaze iseljenici prvenstveno iz viših ob­ lasti na zapadu i sverozapadu ka istoku, severu i jugu. Ovo kretanje preko Bitoljsko-prilepske kotline kadkada je bilo sporije, sa zadrža­ vanjem u njoj i po nekoliko generacija. U novije vreme iz ove oblasti neprekidno se iseljavaju i drugi stanov­ nici. Turci, Arbanasi i Torbeši odlaze u Tursku. Zbog tih iseljavanja od 1954. godine ostala su pusta neka planinska sela. Pojedini Makedonci iz okoline Bitolja iseljavaju se u Ameriku i Australiju gde imaju rođaka pečalbara. III. PRIVREDNE PRILIKE

Privredna aktivnost stanovništva u selima Bitoljsko-prilepske kotline nosi dva bitna obeležja. To su: velika raznovrsnost i usitnjenost. Svako domaćinstvo bavi se po pravilu raznim granama privređivanja. Neki stanovnici traže zaradu i izvan svojih naselja, pa i izvan kraja.
12 Viđeti J. T r i f u n o v s k i : Dalmatinska kolonistička naselja u Prilepskom po­ lju. Glasnik Srpskog geografskog društva, sv. XXXVIII, br. 2, Beograd 1958., str. 140-141.

632

Zemljoradnja je osnovna privredna grana i ona je glavno zanimanje većine stanovnika. Domaćinstva u selima koja leže na kotlinskom dnu imaju žita za hranu preko ćele godine, pa im izvesna količina preostaje i za prodaju. Ali prinos od žita u selima na kotlinskom okviru nije dovo­ ljan da snabde hlebom do iduće žetve sve stanovnike. Osobito je slaba zemlja na golom istočnom kotlinskom okviru. Više od 3/4 domaćinstava spadaju u kategoriju sa manje od 5 hektara poseda. Bitoljsko-prilepska kotlina u pojedinim svojim delovima podesna je za gajenje i drugih kultura: povrća, bostana, duvana, vinove loze, še­ ćerne repe itd. Veći prostori pod povrtarskim kulturama leže oko Bitolja, Prilepa, zatim na hatarima sela Bučina, Vodana, Bele Crkve, Bis­ trice. U tim delovima, koji su najplodniji u celoj oblasti, nalaze se ja­ zovi i vade. Kao odlični odgajivači bostana važe Turci sela Kanatlarca, Erekovca i Musinca. Duvan i vinova loza rasprostranjeni su u zoni pobrđa na temenima i padinama kosa. Širenje duvana posle prvog i drugog svetskog rata oz­ načilo je izvesnu revoluciju kod stanovništva: grade se nove kuće, jača uloga zemljoradnje, poboljšava se standard života itd. U onim godinama kada je stara vinova loza dobro rađala (do druge polovine 19. veka) sta­ novnici nisu imali dovoljno sudova: tada su čak kopali jame u kojima su muljali grožđe. Po tim jamama u bitoljskom selu Podmolu jedan deo atara dobio je ime »Kopanki«. Takve jame postoje i u selu Bonču. Do početka 20. veka stočarstvo je u svim selima ove oblasti bilo važ­ nije zanimanje nego što je slučaj danas. Tada su pašnjaci oko naselja bili prostraniji, a postojale su seoske ispaše i na masivima okolnih planina. Priča se o pojedinim makedonskim stočarima koji su imali po nekoliko stotina glava stoke, naročito ovaca, koza i konja. Takvi su bili: Burnazovci u Sovicu, Ćerekari u Kostincu (imali su 12.000 ovaca) Kaleškovci u Grumazu, Kolčakovci u Živojnu, Menkini u Ribarcu (imali su 600 ovaca i 30 goveda), Tantuševci u Bonču, Šarenpilkovci i Pašinom Ruvcu, Suklevci u Krušejanu i još mnogi drugi. Stanovnici u poljskim selima gajili su mnogo goveda i bivola. Stočarstvo je bilo dobro razvi­ jeno još kod Turaka u selu Kremenici, kao i kod pojedinih Cincara u selu Nižepolju i u varošici Kruševu. Od prvih decenija ovog veka stočarstvo sa mnogobrojnom stokom počelo je opadati. Na to su uticali sve veći razvoj zemljoradnje, zatim ratovi i deobe kućnih zadruga. Sada od 50 do 70 ovaca i oko 10 goveda je najveći broj stoke koji imaju pojedina domaćinstva. Ostala domaćin­ stva imaju znatno manje stoke. Ovce su i sada najviše zastupljene. Zatim po broju dolaze goveda i svinje. Magarci se gaje u ograničenom broju. Stanovnici nekih sela u bitoljskom delu kotline dosta gaje guske (Turci u selu Medžitliji, Makedonci u selu Lažecu i drugi). Zanatska radinost je dobro razvijena u gradovima Bitolju i Prilepu. Ali postoje pojedine zanatlije i u većim seoskim naseljima: Debreštu, Krivogaštanu, Dobruševu, Kanatlarcu itd. U tim selima vidi se po neka krojačka, kovačka, kolarska, potkivačka i berberska radnja. Ovi zanati 633

u manjoj meri podmiruju potrebe seoskog stanovništva. Ima i »maj­ stora« koji grade kuće. Putem kurseva osposobio se jedan broj mladih traktorista. U nekim selima Bitoljskog polja zimi je razvijeno pletarstvo. Od trske, koju seku u močvarama oko Crne (hatari sela Ribarca i Logovardija), seljaci pletu »roguzini«. 13 Njih prodaju u Bitolju. Lov u selima Bitoljsko-prilepske kotline nema veći privredni značaj, iako je prilično raznovrstan. Najviše je koristi od lova na zečeve i na vodene ptice. U Bitoljskom i Prilepskom polju i močvarama love se divlje patke i guske. Savremeniji način lova puškom i uz pomoć lovač­ kih pasa uticao je na to da je stari način lovljenja pomoću zamki i dru­ gih sprava skoro isčezao. U torbeškom selu Trnovcu ne postoji skoro ni jedno domaćinstvo bez lovačke puške i lovačkog psa. Do pre dve-tri godine, kada je znatnim delom isušeno veliko Ribarsko blato u Bitoljskom polju, leti je ribolov bio veoma razvijen. 14 U nekim selima (Novacima, Logovardiju, Optičaru, Ribarcima, Gneotinu, Brodu, Kravarima, Trnu) 1 5 i u samom Bitolju tada je bilo profesional­ nih ribara. I sad postoji ribolov, ali u manjoj meri. Poglavito se lovi sredinom leta kada blato oko Crne presušuje. Za lov riba upotrebljavaju se mreže, udice, zagradi i koševi. Glavna riba za lov je šaran (»krap«). U manjoj mjeri love se crvenoperka, skobal, klen i jegulja. U makedonskim selima u slivu Šemnice, desne pritoke Crne i u pod­ nožju Peristera do skoro je bila dobro razvijena pečalba (radili su u Rumuniji, Bugarskoj, Srbiji, Americi). 16 Zaradom u pečalbi u godi­ nama po oslobođenju od Turaka Makedonci su u prvom redu kupovali zemlju od aga i begova. Pojedinci, koji su došli do veće zarade, kupo­ vali su i više zemlje. Pečalba je uticala na podizanje životnog standarda. Zbog toga mnoga bitoljska sela, za razliku od prilepskih, u kojima pe­ čalbe nije bilo, imaju lepe i uređene kuće, zatim ljudi se bolje nose. U pečalbarska sela rado se udaju devojke iz drugih naselja. Domaća radinost i u ovoj našoj oblasti je u izvesnom opadanju. Ona uglavnom podmiruje pojedine kućne potrebe i sastoji se u predenju i preradi vune, tkanju i pletenju (ćilimi, džemperi, čarape), zatim u pre­ radi grožđa, pa u preradi stočnih proizvoda i drugih sirovina. Žene u cincarskim selima poznate su po tkanju ćilimova. I arbanaške žene dosta tkaju sukno za muška odela i pletu čarape.
13 »Roguzini« se pletu najviše u ovim bitoljskim selima: Puturusu, Dalbegovcu, Deđebalcu, Aglarcu, Dobromiru, Meglencu i Novacima. 14 J. T r i f u n o s k i : Ribarsko Blato. »Nauka i priroda«, god. IX, Beograd 1956., str. 74-76. 15 U selu Novacima 1956. g. bilo je četrdeset profesionalnih ribara. Jedan ribar u toku dana mogao je da ulovi 30 kg. ribe. 16 I. C v i j i ć: Balkansko Poluostrvo i južnoslavenske zemlje, knj. II, Beograd 1931., str. 158.

634

IV. NARODNA NOŠNJA Nošnja je glavno obeležje po kome se Makedonci Bitoljsko-prilepske kotline smatraju posebnom etničkom grupom. Ženska nošnja je naročito živopisna i bogata. Makedonska nošnja u selima ove oblasti razlikuju se od nošnje u okolnim oblastima. Jedino prema jugu ona donekle izlazi izvan granica proučene oblasti, pošto se i Makedonci u okolini Lerina nose uglavnom isto. Ivično planinsko selo Grumazi na jugoistoku ima nošnju marijovsku. Krajem 18. i u prvoj polovini 19. veka, kada se doselio znatan deo stanovnika u ovu oblast, verovatno je svaka grupa nosila nošnju kraja iz koga je došla. Ali nošnje starih krajeva postepeno su iščezavale i prilagođavale se novim prilikama. Ko je šta od doseljenika doneo u nošnju danas se ne može ustanoviti. Isto tako ne može se utvrditi ni šta je nastalo po ugledanju na nošnju iz susednih krajeva. 0 narodnoj makedonskoj nošnji u Prilepskom polju, koja se nosila pred kraj turske vladavine, znamo iz jednog kratkog opisa J. H. V as i l j e v i ć a.17 Tada je uglavnom takva bila makedonska nošnja i u Bitoljskom polju. 18 Nekoliko podataka o ženskoj nošnji ove oblasti ima i u jednom radu J. C v i j i ć a.19 U sadašnjoj narodnoj ženskoj i muškoj nošnji zastupljeni su samo oni delovi koji su se pokazali praktični za ovdašnje prilike i seoski život. Upotreba ukrasa je umerena. Nema ni znatnijih razlika između letnje i zimske nošnje. Haljetci za praznične dane su od bolje materije, noviji i čistiji. Po nekim haljetcima kod ženske nošnje može se odrediti da li je jedna ličnost devojka ili nevesta. Posle drugog svetskog rata počele su da se vrše razne promene u nošnji Makedonaca i pripadnika ostalih narodnosti. Te promene rezul­ tat su izmena u ekonomskim i kulturnim prilikama. Sada skoro u svima selima ne može se videti muškarac ili žensko potpuno u doskorašnjoj narodnoj nošnji. Na mongima je po nešto iz varoške nošnje: ma­ rama, bluza, kaput, obuća itd. Ipak žene bolje čuvaju narodnu nošnju nego muškarci i devojke. Prelaz na varošku nošnju više maha uzeo je kod mladića i devojaka u selima oko Bitolja, a manje u selima oko Prilepa i Kruševa. Svako treba da ima najmanje dva para rublja i odela: jedan par za svakidašnju upotrebu, drugi par za praznike. Odelu neveste poklanja se velika pažnja. Nevesta se po lepoti odela i nakita izdvaja od ostalih žena. Dosta se pazi na kićenje i oblačenje neveste ne samo na dan venčanja, nego i u toku čitave prve godine, odnosno do rođenja prvog deteta. Izrada platnenih delova nošnje je domaći ženski posao. Ima dosta žena koje umeju same da kroje i da šiju. Ali suknene delove odela pre17 18 18

J. H. V a s i l j e v i ć : Prilep i njegova okolina. Beograd 1902., str. 177-181. Ibid., str. 175. J. C v i j i ć : Nav. delo, str. 158. 635

težno izrađuju terzije. Šivanje se vršilo rukom. Od skoro u svakom selu upotrebljavaju se i šivaće mašine. Žene peru rublje svake sedmice, naj­ češće subotom. Svako odraslo žensko čeljade ima svoj sanduk u kome drži odela u čistoći i redu. Živopisnost nošnje zadivljuje posmatrača, naročito kad posmatra ženski svet u kolu. Od svih haljetaka najviše se ističe bogato vezena ženska košulja. U ženskoj nošnji muslimanskog stanovništva skidanje žara i feredže pretstavljalo je veoma važan preobražaj. Inače kod svih Turaka nošnja je jednaka. I kod njih prodiru pojedini delovi varoške nošnje. — Arba­ nasi uglavnom imaju nošnju koju su nosili i u oblastima iz kojih su se doseljavali. — Cincari sa nošnjom uvek su se izdvajali od stanovnika u ostalim selima. Njihova je nošnja više gradska. V. D R U Š T V E N I ŽIVOT

1. — Zbog privrednih i društvenih prilika, u selima Bitoljsko-prilepske kotline do prvih desetina 20. veka Makedonci su živeli u čestim k u ć n i m z a d r u g a m a.20 To su bile ekonomske jedinice od većeg broja članova, povezanih krvnim srodstvom. Velike zadruge od po 30, 40, 50 i više čeljadi sada su iščezle, ali su ostale u živoj uspomeni u na­ rodu. Tako se pamte velike zadruge u ovim selima: Zajkovska u Selcu (kod Prilepa); Đerekarska u Kostincu; Karafilovska, Slepecovska i Šamakovska u G. Aglarcu; Lukovska u Beloj Crkvi; Orešanska u Dolnenu (imala je 70 čeljadi); Pašolovska u Klepaču; Petakovska u Trapu; Pecevska u Berancu; Popovska u Crničanu; 21 Santevska u Novacima; Trkaleska u Zapoložanu; Tutundžiovska u Žabjanu (prilepskom); Uzunovska u Lažecu; Šarkovska u Obršanu; Suklevska u Krušejanu (imala je 90 čeljadi) i u mnogim drugim selima. Imalo je čak slučajeva da se či­ tavo selo sastojalo samo od 5-6 zadružnih kuća, koje su brojale po 20 do 40 čeljadi (na primer, u Gornjem Aglarcu). Nažalost nema nikakvog opisa zadruge u ovom kraju iz starijeg vremena. Na osnovu stroge hijerarhije i podele rada, članovi zadruge privre­ đivali su sve što je zajednici bilo potrebno. Starešina zadruge i njegova žena vodili su nadzor nad životom i radom svih članova zadruge. Zato su zadrugari bili dužni njima da ukazuju punu pažnju i poštovanje. Ni jednom članu zadruge nije bilo dozvoljeno da vodi posebnu ekonomiju. Ako pojedinac nešto steče morao je da unese u zadružnu imovinu. De­ šavalo se da je neki od članova zadruge lenština ili rasipnik. Njemu se davao deo imanja i on se izdvajao iz zajednice. Đeobe zadruga često se vrše naročito od drugog svetskog rata do danas. Na njihovo razbijanje uticali su mnogi činioci, koji utiču i u mnogim drugim našim krajevima. Posebno važan činilac je propis o doUporediti J. C v i j i ć : nav. delo, str. 158. Ova zadruga podelila se 1945. godine. Tada je imala 45 čeljadi i za njih su pri­ likom obeda postavljane tri sofre.
21 20

636

delivanju zemljišnog maksimuma. Zbog toga su se, za poslednjih neko­ liko godina, brzo izdelile i poslednje veće zadruge. Sada najveće zadruge imaju po 10, retko 15 članova. One se nalaze u selima: Bonču, G. Čarliji (Stojkovska zadruga), Grumazi (zadruga Đorđa Kaleševskog), Sekiranu (Micevska i Stojanovska zadruga), Sovicu (zadruga Petra Delova), Topolčanu, Crničanu itd. Mnogi mlađi ljudi izjavljuju da život u kućnoj zadruzi danas nije podesan. Ima slučajeva da se i sin jedinac posle ženidbe odeli od oca. Zato se često po selima kaže: »Sega maž i žena kuća«. Deobe mirnim putem su rede. Zadružni i porodični život uopšte sve više preživljava osetan preo­ bražaj. Među ukućanima je danas sve više slobode i otvorenosti, a sve manje nekadašnje skučenosti i pokornosti. Prelaz iz starog života u nov još nije završen. Zato je dosta trenja, čak i preterivanja s ove ili s one strane. U selima gde su placevi oko kuća prostraniji, kuće odeljenih zadrugara podizane su obično pored stare kuće. Na taj način kuće stanovnika ranije iste zadruge sada su skoncentrisane u jednom kraju sela. Ovo je više slučaj u nižim delovima kotline gde sela nisu jako zbijena. Na kotlinskim okvirima odeljeni zadrugari podižu kuće u raznim krajevima sela, tj. tamo gde nađu podesnog mesta. U nekim makedonskim selima ove oblasti od skora su se javile manje predvojene zadruge. Nastale su na ovaj način: u matičnim planinskim selima u susednom Poreču ili Demir Hisaru živi jedan deo čeljadi, a drugi deo živi na kupljenom imanju u Prilepskom ili Bitoljskom polju (na primer, zadruga Pavleska u selu Sarandinovu; zadruga Poposka u selu Biljaniku). Ali svi znaci navode da neće trebati mnogo vremena kada će se veze između predvojenih zadruga sasvim prekinuti. Arbanasi i sada dobrim delom žive u zadrugama. Po jednu njihovu veću zadrugu video sam u planinskim selima: Borinu (u rodu Izeirovci), Zlokućanu (u rodu Keče), Kišavi (u rodu Limanovci), Ostrecu (u rodu Šuljaj), Snegovu (u rodu Mustafaj), Starom Zmirnovu (u rodu Ferzolar). — Zadruge kod Turaka i Cincara su osobito retke: čim u jednoj porodici odrastu sinovi oni se brzo dele. 2. - Sve porodice zajedničkog porekla po muškoj liniji čine r o d . Narodni naziv za ovaj pojam kod Makedonaca je »soj«. Bitna obeležja roda su: rodovska egzogamija, zajedničko prezime i slava. Ima rodova vrlo velikih, čiji pripadnici nisu se mnogo iseljavali. To su skupine od 20, 30 i više kuća. Takvi rodovi su: Milevci (35 k) u Loznanu, Pejčinovci (35 k) u Đavatu, Kozarovci (31 k) u Slepču, Popovci (31 k) u Crničanu, Seremetkovci (30 k) u Beloj Crkvi, Ćekovci (28 k) u Puturusu, Orešani (28 k) u Dolnenu, Baltovci (24 k) u Margaru, Mickovci (24 k) u Zagoranu, Kolarovci (21 k) u Svetom Mitranu, Anđelevci (20 k) u Selcu blizu Kruševa itd. Ima rodova koji broje i po jednu do dve porodice. Prezimena makedonskih rodova su raznovrsna. Po o s n i v a č i m a zove se najveći broj rodova. Navodimo samo nekoliko: Tomevci, Stevanovci, Momirovci u selu Galičanima; Jolevci, Jovevci, Malinkovci, 637

Milevci u selu Štavici kod Bonča; Markovci, Kuzmanovci, Micevi u selu Malom Ruvcu; Cvetkovci, Grujovci u selu Erekovcu itd. Po m e s t u p o r e k l a zovu se: Oriđanci, u Trapu i Gornjem Selu, Jablaničani u Budakovu, Resanci u PojeŠevu, Prespanovci u Pašinom Ruvcu i Dihovu, Brsjakovci (došli iz Demir Hisara) u Zagoranu, Mijakovci u Dobrovenu i G. Konjaru, Kičevci u Bučinu, Porečani u Galičanu, Kosturčani u Crnoecu, Kajlarovci u D. Aglarcu, Marijovci u Živojnu itd. Po z a n i ­ m a n j u p r e d a k a zovu se: Terziovci u Debreštu, Kolarovci u No­ vacima, Samardžiovci u Brodu, Majstorovci u Bonču (»starite bile kovači«), Cifčiovci u Lozananu, Gavazovci u N. Zmirnovu. Ima i mnogo rodova čija su imena (»paramani«) postali po n a d i m c i m a : Tresiglaovci u Lopatici (kod Bonča), Partalkovci u Kadinom Selu, Palikućinci u Riljevu, Ržanoslamovci u D. Čarliji, Kopiljakovci u Dupjačanu, Prostiženovci u Mogili, Šejtanovci u Graješnici, Jadilebovci u Logovardiju, Duvnimaglovci u Godiljevu, Blagodušovci u Vođanu, Esenkovci u Selcu kod Prilepa, Čergovci u Debreštu, Pukalovci u Lopatici (sliv Šemnice) itd. Cincarski rodovi imaju ova prezimena: Janaći, Čunga, Mustrik, To ti, Džele u Gopešu; Rome, Gata, Čoda, Capo, Gramosli, Zogi, Cigarida u Malovištu; Gušo, Mihalaći, Duka, Minga u Trnovu; Zoga, Kota, Dafin, Tahula, Biče, Kiča, Čelo, Čile u Magarevu; Cana, Tona, Pula u Nižepolju; Taško, Guča, Goga, Grca u Aldancu; Lega, Babuška, Grošar u Vrboecu. Cincarski rodovi danas nisu veliki po broju domova jer su se ti stanovnici od prvog svetskog rata mnogo iseljavali. Veći rodovi Turaka su: Tekešenlar, Pileler, Suljišler, Amzalar, Softalar, Čočanlar u Kanatlarcu; Mačeler, Toskalar, Amedalar, Ramanlar, Kalaflar, Muslar u Kremenici; Ariflar, Rušanlar, Saitler, Ipčeler, Gegalar, Redžolar u Medžitliji. - Veći arbanaški rodovi su Mataj, Balaj, Šuljaj, Likaj, Locaj, Asanaj u Ostrecu; Came, Pale, Keče, Astafe, u Zlokućanu; Ljuma, Karčar, Selimovci u Kišavi; Veliovci, Usovci, Ramčevci u Crnilištu; Dešati, Derala, Hoti u G. Žitošu itd. Rodovi postaju deobom zadruga. Ranije su seoski stanovnici mnogo držali do srodstva (sve do sedmog pojasa). Tada su rodovi bili manji pa se bolje znalo koja je porodica od kod roda. Sada uglavnom posle tri generacije počinje da se gubi osećanje o srodstvu. — Ugledni preci poje­ dinih rodova i sada su u narodnom sećanju. U Kostincu kazuje se o nekom Nestoru Ćerekaru; u selu Pašinom Ruvcu o nekom Božin-paši (od njega je rod Pašovci); u Riljevu o nekom Karadži; u G. Orizaru o nekom Gruji Aršinku; u Mogili o nekom Dimku Mogličetu (poznat borac protiv Turaka); 2 2 u Selcu kod Kruševa o nekom Risti (postoji mesto Ristea Stapalka). Bilo je poznatih predaka pojedinih rodova još kod Arbanasa (Maljo Kapidan u Lažeču, Braim Boljukbaša u Saždevu, Ismail Boljukbaša u Presilu), Turaka (Musa-odža u Kremenici) i Cincara (Paligora u Malovištu).
23 Dimče Mogilče poticao je od roda Sarvanovci, koji danas ne postoji u tom selu (svi su prešli u Bitolj). O Dimčetu postoji i narodna pesma.

638

Š. - S e l o sačinjavaju svi njegovi stanovnici. Sela su u mnogo slu­ čajeva sastavljena od stanovnika raznih rodova i porekla. Ima i dosta sela čiji su stanovnici razne narodnosti. Ipak kod svih stanovnika jednog sela vremenom se javilo osećanje da čine jednu seosku zajednicu. Mnogobrojna sela Bitoljsko-prilepske kotline su zbijenog tipa. Grupisanost kuća je veća u selima koja leže na neravnom zemljištu. U sva­ kom selu izdvaja se središni deo. Tu se nalaze kuće starijih i imuć­ nijih rodova. Kuće skorašnjih doseljenika i siromašnijih ljudi nalaze se po ivičnim krajevima naselja. Jedno selo sastoji se od dve i vise mahala, koje su ublizu. Mahala je prema tome izdvojen skup kuća. Njeni sta­ novnici u pojedinim slučajevima pripadaju samo jednom rodu. Neka sela u Bitoljsko-prilepskoj kotlini ranije su imala drukčija imena od sadašnjih. Tako Topolčane zvalo se Pločane. Medžitlija ra­ nije se zvala Mogilica. Aldance ranije se zvalo Stari Dol. Čumovo ranije se zvalo Malomolci, Gabalovci ranije se zvalo Lavci. Veleselo ranije se zvalo Velevo Selo. Vašarejca ranije se zvala Akgidželi. Pašino Ruvce ra­ nije se zvalo Ruvce. Dragožane ranije se zvalo Drogrižani. G. Aglarce ranije se zvalo Alialar, a D. Aglarce Imerler. Poješevo ranije se zvalo PozdeŠ. Kadino Selo ranije se zvalo Kadi Ćoj. Musince do 1912. godine zvalo se Musa Oba. Donje Alince do pomenute godine zvalo se Ali Oba. Erekovce ranije se zvalo Erekler. Selo Tursko ranije se zvalo Medovo itd. Svako selo ima svoj poseban hatar. U njemu se nalaze oranice, bašte, livade i pašnjaci. Hatar jednog sela odvojen je od hatara okolnih na­ selja obično nekom dolinom, putem ili kakvim uzvišenjem. Ali granice seoskih hatara nisu uvek bile stalne. Dešavalo se da su stanovnici jednog sela kupovali zemlju u hataru drugog sela. Tako se pomerala granica između njihovih hatara. Pomeranje granice hatara rede se dešavalo u planinskim selima. Za vreme Turaka i u ovoj oblasti postojao je opšte poznati običaj: da je selo, na čijem se hataru nade ubijen čovjek, moralo platiti krvarinu. Tako se krajem 18. veka desilo na hataru sela Zaploško (sada ne postoji) kod Prilepa. Siromašni stanovnici toga sela nisu mogli da plate krvninu; platili su je stanovnici Prilepa. Otada potes na kome je nađen ubijen čovek i pripada Prilepu. 2 3 Slično se dogodilo još između sela Korenice i Krivogaštana, zatim između sela Godivlja i Turskog (potes Godivski kamenj) itd. Svako selo ima zajedničkog čuvara polja. Njegova je dužnost da obi­ lazi hatar i da vodi računa da se nigde ne nanese šteta. Ipak su poljske štete prilično česte. Sporovi oko njih većinom rešavaju se tako što se zainteresovani nagode mirnim putem. Čuvar polja dobija platu od svake kuće prema veličini poseda. U selima gde ima više vinograda izabire se i »padar«. Njegova dužnost traje uglavnom od početka avgusta do kraja septembra.
28

J. T r i f u n o s k i : Raseleni sela vo Bitolsko-prilepskata kotlina, str. 151.

639

Državna granica između Jugoslavije i Grčke predvojila je hatare ne­ kih sela. Tako je selo Krušoradi ostalo u Grčkoj, dok je znatan deo njegovog hatara pripao Jugoslaviji. To zemljište (oko 100 ha) sada obra­ đuju seljaci iz Živojna. Posle povlačenja pomenute granice selo Kilava ostalo je u Jugoslaviji, dok je od njegovog hatara oko 60 ha (»trista po­ goni«) pripalo Grčkoj. To zemljište sada obrađuju stanovnici grčkih sela Opsirine i Svete Petke. Državna granica ostavila je takođe u Grčkoj oko 40 ha zemlje od našeg sela Medžitlije i jednu trećinu hatara od našeg sela Kremenice. Tu zemlju Medžitlije sada obrađuju stanovnici grčkog sela Negočana, a zemlju Kremenice sada obrađuju stanovnici novoosno­ vanog grčkog sela Kavkaza. Ako neki domaćin želi da proda svoju kuću i zemlju on to prvo saopštava srodnicima i prijateljima. Ukoliko niko od njih ne želi da kupi ponuđeno imanje, tek tada on ga nudi drugim kupcima. Ipak u novije vreme od ovog načina prodavanja ima dosta otstupanja. Prilikom većih poljskih radova po selima održavaju se mobe i pozjamice. Redovno su zajednički poslovi još gradnje i opravljanje seos­ kih puteva, mostova, podizanje škola i slično. Ima slučajeva da se za­ jednički grade i kuće. U prvom svetskom ratu porušeno je mnogo kuća u bitoljskim selima. Nastradalim stanovnicima ukazivali su hitnu pomoć rođaci i stanovnici iz drugih sela. Za nekoliko godina, gde je bilo pot­ rebno, sagrađene su nove kuće.

VI. SLAVE I S A B O R I 1. — Makedonsko stanovništvo Bitoljsko-prilepske kotline grupiše se u srodnične celine i po p o r o d i č n i m s l a v a m a.24 Naziv slava ušao je u upotrebu u novije vreme; stariji je naziv »den«, a ponegde čuje se i služba. 25 Ove slave padaju uglavnom na praznike zimske po­ lovine godine. Zato se u razgovoru za porodičnu slavu kaže »zimski den«. Kao slave dolaze u obzir ovi praznici: Nikoljdan, Arhanđelovdan, Petkovdan, Mitrovdan, Vavedenje i sv. Đorđe »posen«. Rede se jav­ ljaju kao porodične slave: sv. Vrači (Čarlivci u Dobruševu), sv. Sava (Neškovi u selu Kanini), »Merkulija( (Trpkovci u Topolčanu), »Varvara«, »Martinija«. U pojedinim selima gotovo svi stanovnici imaju istu porodičnu slavu: sv. Nikolu slave svi stanovnici Grumaza i Meglenca; sv. Arhanđela slavi najveći deo stanovnika u selu Malom Mramoranu; Mitrovdan slavi veći deo stanovništva u Birinu. V. Gospođu slavi veći deo stanovništva u Margaru. Mnogo je veći broj sela u kojima su slave raznovrsne. Slave mogu biti vrlo raznovrsne u velikim selima u kojima ima doseljenika sa raznih strana (Mogila, Dobruševo, Krivogaštane itd).
24 Prilikom proučavanja porekla stanovništva i ustanovljenju srodnosti među pojedinim porodicama ove oblasti od velike je pomoći poznavanje njihovih slava. 25 U selu Podmolu zabeležio sam da za porodičnu slavu kažu i »star den«.

640

Gosti, koji su pozvani, dolaze uoči slave, a neki i na sam dan slave, oni donose kolač, flašu sa rakijom i po nešto mlađim članovima doma­ ćinstva (jabuke, bonbone i slično). Gostima se odmah nudi rakija, meze i kafa. Trpeza sa raznim jelima postavlja se u najvećoj sobi. Na dan sv. Nikole mora biti ribe. Neki običaji u vezi sa slavom sada se napuštaju. Kao u ostalim našim oblastima tako i u selima Bitoljsko-prilepske kotline bilo je menjanje porodične slave. A toga ima i sada. Zet oba­ vezno prima slavu kuće u koju je ušao. Slava se menjala i kada je neko posinjen, kada se u nekoj porodiei »ne drže« deca itd. Sada se mogu ut­ vrditi one promene slave koje su izvršene u novije vreme. — U selima Dobrovenu. Đermijanu, Lažecu, koja leže blizu jugoslavensko-grčke granice, ima po nekoliko makedonskih rodova bez porodične slave. U selima sa starijim makedonskim stanovništvom zapaža se da većina rodova slavi istu slavu (na primer, u Topolčanu, Trapu, Drenovcu, Prisadu, Veleselu itd). Iz toga moglo bi se pretpostaviti, da su nekada u tim selima svi rodovi slavili istog sveca, pa da je ta jednostavnost razbi­ jena dolaskom doseljenika. Sličnu pojavu utvrdio je i M. F i l i p o v i ć u okolini današnjeg Titovog Velesa. 26 2. — Svako makedonsko i cincarsko naselje ima i posebnu s e o s k u s l a v u ili »panađur«. Za razliku od porodične slave, seoske slave veći­ nom padaju u letnju polovinu godine. Zato u razgovoru za njih stanov­ nici kažu »leten den«. U mnogim selima, kao i po drugim oblastima, crkvena slava je ujedno i seoska. 27 Na seoske i crkvene slave dolazi narod iz bliže i dalje okoline. Tada je broj gostiju veći nego o poro­ dičnim slavama. U selu Radoboru 1956. godine o seoskoj slavi na Pavlovdan svako domaćinstvo imalo je od 20 do 50 gostiju. Najpoznatiji su sabori u ovim selima: u Zrzu na Petrovdan, u Velušinu na Đurđevdan, u Topolčanu na Spasovdan, u Nebregovu na drugi dan Uskrsa, u Golemom Konjaru na drugi dan Duhova, u Stroviji na Ilijindan, u Trnovu na dan Velike Gospođe, u Moglili i Mažučištu na dan Cara Konstantina i Carice Jelene itd. Na seoskim saborimi pruža se prilika za viđenje i razgovor između srodnika, upoznavaju se momci i devojke. Za vreme Turaka ovi sabori često su korišćeni i za dogovor po opšte narodnim pitanjima. Ima primera da su se menjale i seoske slave. Tako je u Podmolu ranije seoska slava bio sv. Todor. Kasnije tu slavu stanovnici su napustili i sada naselje slavi Mitrovdan. U Paralovu ranije je ćelo selo slavilo M. Gos­ pođu. I ti stanovnici kasnije su tu slavu napustili i sada slave Đurđev­ dan. U Nebregovu ranije se slavio sv. Nikola »leten«, a sada se slavi drugi dan Uskrsa. U Berovcu ranije se takođe slavio pomenuti sv. Ni26 M. F i l i p o v i ć : Severna veleška gela. Naselja i poreklo stanovništva, k n j . 28., Beograd 1935., str. 528. 27 Tako je u selima: G. Aglarcu, Radoboru, Vašarejci, Dobruševu, Lozmanu, Topol­ čanu itd. - Sličnu pojavu utvrdio je i M. Filipović u okolini Titovog Velesa (Etno­ loške beleške iz severnih veleških sela. Glasnik Etnografskog muzeja, knj. VII, Beo­ grad 1932., str. 70).

4 1 ZBORNIK ZA NAR. ŽIVOT I OBIČAJE

641

kola, a sada se slave Duhovi. U Vranjevcu kod Bitolja do sredine 19. veka ćelo selo je slavilo sv. Todora (u julu), a otada slavi se Mitrovdan itd. Državna granica između naše države i Grčke od 1912./1913. godine odvojila je sela u okolini Lerina na jugu od sela u okolini Bitolja na severu. Dotada su seljaci iz južnog dela ove oblasti posećivali sabore u selima lerinske okoline kao i obratno. Makedonci iz lerinskih sela Krušoradi, Opsirine, Svete Petke, Setine, Kleština, Sakuleva, Negočana, Ramalije, Banice i drugih rado su dolazili na sabore u ovim bitoljskim selima: Dragošu na Ilijindan, Graeinici na Atanasovdan, Baču na dan M. Gospođe, Živojnu na Spasovdan itd.

VII. D R U Š T V E N I

OBIČAJI

1. — Svaki bračni par želi da ima dece. I u ovoj oblasti više se želi muški nego ženski porod, jer je muškarac »temelj na kueata«, a žensko je »tuđo«. U svakom selu često se vide roditelji koji imaju 3 do 5 žive dece. Da bi mogle roditi nerotkinje vrše razne običaje, zatim posećuju lekare i banje. Deci se daju različita imena. Po nekad se daju imena po dedi, babi ili po nekom drugom od kućnih članova koji su umrli. Ako je, na primer, ded živ unučetu se ne daje njegovo ime: veruje se da se dva ista imena u jednoj kući ne trpe. Zabeležio sam nekoliko ličnih imena koja su u običaju kod Makedonaca, Cincara Turaka i Arbanasa. Muška imena kod Makedonaca, pored drugih, su: Anđele, Atanas, Bogoja, Bojko, Božin, Veljan, Velko, Grozdan, Grujo, Damnjan, Đimo, Zdrave, Ivan, Ilija, Đorđija Janaćija, Jane, Karadža. Krste, Kuzman, Jo­ van, Josif, Lazar, Lozan, Mitre, Najdo, Naum, Nestor, Petko, Petre, Rade, Riste, Ruse, Sekula, Simon, Slavko, Smile, Srbin (selo Vašarejca), Stepan, Strezo, Stojan, Stojko, Temeljko, Trajan, Todor, Cvetko itd. Ženska imena su: Darinka, Desanka, Elica, Jana, Letka, Ljubica, Marija, Menka Milica, Mitra, Olgica, Pisana, Radmila, Stojna, Sirma, Stamena, Cvetana itd. Kakva su bila imena predaka današnjih makedonskih stanovnika može se videti po rodovskim prezimenima i iz pojedinih topografskih imena. U topografskim imenima sreću se ova imena: Jovan (Jovanoa padina u selu Sovicu), Petko (Petkov kamen u Korenici), Srbin (Srbinoa Straga u Živojnu), 28 Pavle (Pavlea čuka u Bonču), Boško (Boškoec u Marulu), Milenko (Milenkoa čuka u Baču) Atanas (Atanaskoa niva u Kosinu), Bogdan (Bogdanoa bara u Lažanu), Božin (Božinica u
88 Po imenu Srbin danas se zovu pojedini rodovi (Srbinovci) u više sela ove ob­ lasti: Debreštu, Danbegovcu, Novacima, Oreovu (kod Suvodola), Gornjem Selu, Vrbjanu, Bukovu, Velušinu itd.

642

Galičanu), Stanko (Stankovo trio u Vođanima), Stojan (Štojanov dol u Drenovcu), Andon (Andonovo gnojište u Bratindolu), Apostol (Apostoloj nivje u Nižepolju), Damjan (Damjanica u Crnoecu) itd. Muška imena kod Cincara, pored drugih, su: Aleksa, Atanas, Đorđe, Janko, Košta, Mihail, Naum, Nikola, Ničo, Petre, Spiro, Taško, Todor, Unco, Šterjo itd. — Imena Turaka i muslimanskih Arbanasa uglavnom su ista. Zabeležio sam ova njihova imena: Abaz, Adem, Alim, Amed, Baftijar, Bajram, Biljal, Demir, Durmiš, Kamber, Memet, Mustafa, Nebija, Nezir, Nijaz, Osman, Ramadan, Rustem, Salija, Sait, Selman, Sinan, Usejin, Fazlija, Ćazim, Saban, Šerif itd. 2. — Brakovi se sklapaju najviše između devojaka i momaka istog sela ako je ono veliko ili između susednih naselja. Devojke se nerado udaju u udaljena mesta. Zatim devojka iz poljskih naselja nipošto se ne bi udala u planinsko selo gde su teži uslovi rada i ljudi slabijeg ekonom­ skog stanja. A iz planinskih sela devojke rado se udaju u polje ili u gra­ dove. U ovom kraju pravilo je da se svaki muškarac oženi, a žensko da se uda. U selima po ivici Bitoljsko-prilepske kotline stupa se u ženidbene veze i sa stanovnicima susednih krajeva. Tako muškarci iz Grumaza i Dobromira rado se žene sa Mirijovkama. Seljaci iz Birina često se žene sa Demir-Hisarkama. Seljaci iz Đavata žene se sa Prespankama. Do 1912./13. godine stanovnici naših sela kraj sadašnje jugoslavenskogrčke granice sklapali su bračne veze sa Makedoncima u okolini Lerina. Kada se dovede nevesta iz drugog kraja, onda ona brzo menja raniju nošnju. Brzo je dolazilo do ženidbenih veza između starosedeoca i doseljenika. Od toga nisu se odvajali i srpski doseljenici iz Dalmacije, okoline Pirota i iz drugih oblasti. U selu Miloševu (sada Presil) ima nekoliko srpsko-makedonskih domaćinstava. U selu Đermijanu slučaj je isti. Prvih go­ dina posle drugog svetskog rata mladići iz pojedinih prilepskih sela že­ nili su se sa devojkama iz Srbije (to sam video u Pletvaru, Kutleševu itd). Kod seoskog stanovništva do skoro stariji ukućani birali su devojku, odnosno momka. Pri izboru pridavao se značaj ugledu kuće budućeg bračnog druga, pazilo se na imovinsko stanje, vrednoću i lepotu devojke ili momka. Bivalo je da su se momak i devojka prvi put viđali tek pri­ likom venčanja. Ovakvo stanje i sada postoji kod Arbanasa, delimično i kod Turaka. Kod Makedonaca stanje u ovom pogledu sada se mnogo izmenilo. Momci i devojke sastaju se nedeljom i praznikom obično u glavnom delu sela. Tu se upoznaju i zabavljaju. Zatim upoznavanje između momaka i devojaka vrši se pazarnih dana u obližnjim gradovima i na seoskim saborima. Ženi se i udaje po starešinstvu. Mlađa sestra obično ne može se udati pre starije. U običaju je da se momci žene veoma mladi, najčešće od 17 do 19 godina. Govori se, da je prestario momak koji je prešao 25 godinu. 643

Kod Makedonaca ima slučajeva da je devojka za 2 do 5 godina starija od momka za koga se udaje (selo Mojno, Prilepec i druga). Ponekad se de­ šava da devojka sama pobegne za momka. I iz bogatijih kuća devojke se udaju za siromašnije momke. Svadbe se obavljaju najviše u toku jeseni i na početku zime. Za svadbe pozivaju se rođaci i prijatelji. Glavni funkcioneri u svatovima su: kum, stari svat i dever. Kum je onaj koji je krstio mladoženju. Dever je neo­ ženjen brat mladoženjin ili neki rođak. Na svadbu se ide konjima i ko­ lima. Nije određeno koliko treba svatova. Posle venčanja nastaje gošćenje, pevaju se svatovske pesme i igraju narodna kola. Tada dolaze i nezvani ljudi iz istog sela kao i iz okolnih naselja. Razvod braka u svim makedonskim selima ranije je bio velika retkost. Sada razvoda brakova ima više, ali ipak ne u tako velikom broju. Nes­ lozi u braku su krivi svekrva i svekar, zatim do razvoda dolazi kada je snaja nerotkinja i drugo. Kod Turaka i Arbanasa česte su svadbe sa pelivanima. Na osobitom glasu su pelivani iz turskog sela Kanatlarca. Kod Arbanasa dešava se da se dvojica braće ožene dvema sestrama, i tako su braća međusobom i pašenozi, a njihove žene međusobno su sestre i jetrve. Ima i toga da se dvojica ožene uzajamno udajući jedan drugom sestru: izvrši se neka vrsta razmene. Razvodi brakova kod Arbanasa i Turaka su najređi. Kod muslimanskog seoskog stanovništva žena je i sada prilično pod­ činjena i povučena. Ne ide nigde sama, već u pratnji nekih članova iz kuće. Na putu, pri susretu, ona se sklanja u stranu i ponekad stoji dok putnik ne prođe. U slučaju da su žene same kući one izbegavaju raz­ govor sa nepoznatim. Za vreme turske vladavine dešavalo se da su se Turci i muslimanski Arbanasi ženili makedonskim devojkama. Oni su njih većinom otimali. Saznao sam da su se u selu Kremenici u Bitoljskom polju Turci, koji su bili silom preseljeni kao samci iz Anadola, oženili Makedonkama iz Marijova. 29 Pornenutih slučajeva bilo je i u onim selima gde su živeli izmešani Makedonci i Arbanasi (Oreovu kod Suvodola, Lažecu, Belušinu, Žitošu). Dolazilo je do bračnih veza još između Torbeša i Arbanasa. U Bitoljsko-prilepskoj kotlini bilo je ponekad bračnih veza i između Makedonaca i Cincara. Od takvih mešotitih brakova potiču današnji ro­ dovi: Taseski i Cap arci u selu Malovištu; Manola, Maco i Stojoski u selu Trnovu itd. 3. - Kod Makedonaca mrtvac se oblači u novo odelo i on se drži u kući sve do sahrane. Na pratnju ljudi se ne pozivaju, već dolaze ko god hoće. Sahrana se može izvršiti u novom grobu ili u grobu nekog srod29 J. Cvijić na jednom mjestu navodi da nigde nisu žene tako često »odbegavale Tur­ cima i primale islam kao u Marijovu« (nav. delo, str. 161). - Godine 1953., kada sam posetio Kremenicu, sa mnom su bile dve studenlkinje. One su imale priliku da kod Turkinja u sanducima vide stare marijovske košulje, koje se danas više ne nose, ali su ih njihove majke i babe nosile.

644

nika. Kada se sahranjuje u starom grobu,, nađene kosti se skupe u platno , pa se stave kod nogu novog pokojnika. Posle četrdeset dana daje se glavni pomen na grobu. Skoro svako makedonsko selo ima svoje groblje, a u mešovitim se­ lima svaka verska grupa ima svoje groblje. Seoski rodovi u grobljima imaju posebne parcele. Obično su hrišćanska groblja u blizini sela i oko crkve. Tako je u selima: Korenici, Svetom Mitranu, Podinu, Zagoranu, Marulu i mnogim drugim. U nekim slučajevima današnja groblja nalaze se pored crkvišta i na mestima gde su se poznavali grobovi od starijeg, kasto neslovenskog stanovništva. Ti stari grobovi negde se i sada vide na površini zemlje. Po selima Bitoljsko-prilepske kotline ima mnogo starih grobova. Bilo je i toga da su dva i više sela imala zajedničko groblje. Ali su to bila mala sela, među sobom veoma blizu. Tako su Nošpal i Gornja Čarlija, zatim Trap i Donja Čarlija, pa Dalbegovci, Gornje Aglarce i Donje Aglarce imala zajednička groblja. Danas svako od tih sela ima svoje po­ sebno groblje. Malo makedonsko selo Kosino ima dva groblja: u jednom se sahranjuju stanovnici Gornje, a u drugom stanovnici Donje mahale. Dva groblja ima i makedonsko selo Tepavci. 30 Za muslimanska groblja (turska, arbanaška i torbeška) vredi isto pra­ vilo: sva su pored glavnijih puteva u blizini sela. Muslimani svoje umrle sahranjuju po propisima islama. Ti se propisi kod njih i danas drže dosta dobro. Veliko tursko selo Kanatlarci ima četiri groblja. Jedno se zove derviško. Po pričanju kanatlarskih Turaka, najpre je bilo osnovano ono njihovo groblje koje leži pored puta za susedno selo Marul. Na svojim ekskurzijama po Bitoljsko-prilepskoj kotlini imao sam pri­ like da vidim mnogo groblja. Zajednička osobina i pravoslavnih i musli­ manskih groblja je velika zanemarenost. Retko negde groblja su ogra­ đena. U selu Krivogaštanu video sam 1956. godine kako u groblju pase stoka. U ovoj oblasti na pojedinim mestima ima i usamljenih grobova. Nekima od njih stanovništvo je ukazivalo izvesno poštovanje. Najpoznatiji takav grob nalazi se u pomenutom turskom selu Kanatlarcu. 3 1 U njemu je sahranjen Memed-baba, predak roda Tekešenlar. Taj grob mnogo se posećuje u avgustu. Tada tu dolaze i hrišćani iz okoline.
V I I L NEKA VEROVANJA

Opšte je verovanje da na pojedinim mestima u zemlji ima zakopanog blaga. Zato se dešava da neki seljaci vrše iskopavanja. Takva iskopa­ vanja vršena su na usvišenju Kale ili Gradište u selu Oreovu (kod Suvodola), na mestu Rudini u selu Galičanu, na mestu Kamberici u selu Prilepecu, na mestu Tvrđi grad u selu Crničanu, na mestu Bedem u selu Čepigovu, na mestu Plačkoec u selu Bučinu itd.
30 U groblju sela Dobrovena, na ulazu Crne u Marijovsku klisuru, sahranjeno je dosta srpskih i ruskih vojnika poginulih u prvom svetskom ratu. 81 Uporediti T i h . R. Đ o r đ e v i ć : Naš narodni život, knj. X, Beograd 1934., str. 102/3.

645

Dosta je voda koje se smatraju lekovitim. Takvih voda ima u selima: Topolčanu (Petočna i Ndedelska voda), Crno-buki (Lekovita voda), Poješevu (Petočna voda), Belušinu (Blaga voda) Selcu kod Kruševa (Preobraždija), Godivlju (Nedelska voda), Kutleševu (Petočnica), Zrzu (Ilina voda), Birinu (Manastirska česma), Bučinu (Nedelska voda), Brajilovu (Petočna voda) itd. Veruje se da te vode lece bolesne oči, bolesti kože i drugo. Na takve vode stariji muškarci i žene dolaze u određene dane. Posetioci kod tih voda ostavljaju znakove za sebe. Kraj crkava, džamija, starih grobova ima tabuisanih drveta koja niko ne seče. Veruje se, da kad bi ko posekao takvo »bakafsko« drvo doživeo bi nesreću. U selima Bučinu, Volkovu, Drenovcu, Ivanjevcu i drugim nalazi se po jedan veliki kamen sa udubljenjima. U tradiciji se navodi, da su ta udubljenja trag od kopita Šarca Marka Kraljevića. Po Kraljeviću Marku potiču i mnogi nazivi mesta: Markoa vrata u Kažanu, Markoi kuli u Ma­ lo vištu, Markovo kale u Bukovu, Markoa crkva u Drenovcu, Markovo gumno u Dupjačanu i Dolnenu, Markoa noga u Gabalovcu, Guri Markut u Saždevu i drugi. U Bitoljskom i Prilepskom polju često pada grad i to većinom u toku jula. Štete od grada su velike. Jednog dana 1955. godine grad je naneo veliku štetu po ćelom hataru sela Topolčana, dok su hatari okolnih sela ostali pošteđeni. Stariji ljudi u suseđnom Trojkrstu ovu pojavu do­ vodili su u vezu sa sahranjivanjem nekog vanbračnog deteta (»kopile«). Tako se objašnjava padanje grada i kod seljaka u Donjem Aglarcu.
IX. R A N I J I AGRARNI ODNOSI

Makedonci skoro u svim selima ove oblasti ranije su najvećim delom bili čifčije. Počifličavanje sela vršili su pojedini Turci i Arbanasi. Oni su pomoću nasilja, zaduživanjem, sticanjem izvesnih zasluga u rato­ vima i na druge načine krajem 18. i u toku 19. veka oduzimali zemlju od hrišćana Makedonaca. Na taj način oni su se povrh spahija nametnuli seljacima za prave gospodare. Vlasnici čiflika živeli su u Bitolju i Prilepu. Ali je bilo čiflik-sahibija Arbanasa čija su mesta stalnog življenja bili Debar, Korča, Kolonja, Leskovik u južnoj Arbaniji, zatim Tirana i Prizren. 3 2 Vlasnici čiflika po selima imali su kule. U njima su preko godine boravili njihovi zastup­ nici. Oni su kontrolisali rad seljaka i prikupljali određeni deo proizvoda. Čifčije, koji su ostajali bez zemlje i bez svojih kuća, često su se kretali iz jednog sela u drugo.
38 Pojedini Arbanasi iz Debra imali su čiflike u selima: Riljevu, Svetom Mitranu, Birinu, Lažanu (ti Arbanasi bili su ođ poznatog đebarskog roda Agoli), T^urskom, Mužujčištu, Ropotovu, Žabjanu (prilepskom), Sarandinovu, Belom Polju, Krušejanu, Vrbjanu itd. U selu Sovicu imali su čiflike neki Arbanasi iz Tirane i Kolonje. U selu BaČu imao je čiflik Arbanas Rustem-paša iz Leskovika u južnoj Arbaniji. U selu Grumazu imao je čiflik jedan Arbanas iz Korče. Tri brata Arbanasa iz okoline Prizrena imali su čiflike u selu Marulu itd.

646

Zanimljivo je izneti da su u po nekim selima Bitoljsko-prilepske kot­ line pomoću kupovine, bili stvorili čiflike još pojedini Cincari. Od bitoljskih Cincara imali su čiflike: Ćir Anaćija u Bonču, zatim Janaćija Nalče i Đorđe Đinale u Bačinu, Kočo Ljalja u D. Čarliji, Jorgači u Bistrici, Altiparmakovi u Bratindolu. Od kruševskih Cincara imali su čiflike: Kapka u Dabjanu, Jovan Bošnjak u Lokvenu, Janačija Kalinalče u Krušejanu, Todor Lega u Vranču i drugi. Makedonci su počeli kupovati tursko-arbanaške posede tek pred kraj turske vladavine (»od kako izlaze komitlokot«), a naročito po oslobođe­ nju od Turaka 1912. godine. Otkupljivanje se vršilo novcem od prodate žive stoke ili novcem dobijenim na radu u pečalbi. Čifčije su otkupljivali one delove zemlje koje su obrađivali. Prodaja čiflika vršila se i preko posrednika. Jedan deo čiflik-sahibijske zemlje posle prvog svetskog rata državna vlast je besplatno dodelila starim seljacima čifčijama. Begovske i aginske kule, mnoge u ruševinama, dokaz su ranijeg čiflik-sahibijskog perioda. Očuvani su i pojedini nazivi za njive po ranijim turskim ili arbanaškim vlasnicima. Takvi nazivi su: Adžibežica u Radoboru, Adžimulica u Mogili, Turska livada u Vašarejci, Selmanica u Galičanima. Ćerin-begova korija u Bučinu. Mustafini slogoi u Godivlju, Asanica u Veselčanu i još mnogi drugi. Ukidanjem čifčistva počeo je period slobodnog raspolaganja obra­ divim površinama. U pojedinim poljskim selima stanovnici se nisu mogli brzo ekonomski podići. Takvo stanje trajalo je uglavnom do kraja dru­ gog svetskog rata.

X.RAZNO

Nekadašnji stanovnici u Bitoljskom i Prilepskom polju, zbog poplava i baruština oko Crne i njenih pritoka, pravili su naselja, hramove i grob­ lja na nasutim humkama, zvanim »tumbi« (negde se čuje i naziv »mogila«). 33 Takve nasute humke sa ostacima od starina danas postoje u mnogim poljskim selima ove oblasti. Ja sam humke ili tumbe ustanovio u obim naseljima: pet u Mogili, četiri u Dobruševu, tri u Logovardiju, po dve u G. Aglarcu, D. Aglarcu, Dobromiru, Nošpalu, Radoboru, Ribarcu; po jedna u Bistrici, Gabalovcu,Gneotinu, G. Oriza.ru, Dalbegovcu, Kanini, Karamanu, Kremenici, Trapu, Trnu, Porodinu, Srednjem Egriju. U mnogim selima Bitoljsko-prilepske kotline postoje predanja o neka­ dašnjoj »čumi«. U Donjem Aglarcu u Bitoljskom polju zabeležio sara tradiciju koja navodi, da nekada »na sekade biela čuma« i da »narodot begal od selata«. Jednom u Donjem Aglarcu čuma naročito »biela po decata do 12 godini«. Tada su naselje zaorala »dva brata so dva vola
88 Uporediti M. G r b f ć . . . : Porodin kod Bitolja, kasnoneolitsko Tumbi. Glasnik SAN, k n j . X I , sv. 4, Beograd 1960., str. 457.

naselje

na

647

bliznaci«. Kada je vladala čuma u Bonču stanovnici noću nisu smeli boraviti u svojim kućama. Seljaci iz Bučina »koga tepala čuma« bežali su na mesto Bobišta »vo planina«. Jednom je u selu Čumovu »čuma utepala 90 nevesti«. U selu Riljevu postoje »čumini grobišta« itd. Do 1912. godine sadašnja bitoljska sela Sović, Živojno, Bermijan i Bač pretstavljali su deo Lerinske kaže. Stanovnici ovih sela pripadaju etni­ čkoj grupi zvanoj M o š t a n i. Kako se priča, ova grupa širi se od pomenutog Baca na severu (kraj korita Crne sa desne strane) do Surovića sada u Grčkoj na jugu. Stanovnici ovih četiri sela bračne veze sada ve­ ćinom sklapaju među sobom. Prosvećenost nije ista u svima delovima Bitoljsko-prilepske kotline. Kod Makedonaca planinci najviše zaostaju u prosvećenosti (na primer, Grumazi, Sović, Birino itd.). Ima neprosvećenih starijih stanovnika i u poljskim selima u kojima je čifčiski život bio veoma ukorenjen (selo Radobor). Kod Turaka i Arbanasa stanje je lošije. Prosveta po selima ove oblasti delimično se dizala i pre oslobođenja od Turaka: kod Cincara i pojedinih Makedonaca. Ali glavno prosvećivanje počelo je posle prvog, a naročito posle drugog svetskog rata. Sada ne postoji skoro ni jedno selo u kome posljednih godina nije otvorena škola. Običaj gostoprimstva je dobro očuvan u većem broju sela. Dati pro­ lazniku hranu i primiti ga na prenoćištu smatra se kao dužnost. Najgostoprimljiviji su Arbanasi i Turci. Ko je imućniji ima i naročito odelenje za goste. Kod Makedonaca u pogledu gostoprimstva redovno se ističu planinska sela (naročito Grumazi) i uopšte sela koja leže dalje od gradova. U planinskim selima domaćin smatra za čast da ima gosta. U poljskom selu Dedebalcu postoji makedonski rod Dokturovci. Nji­ hov »dedo Ujo pravel ilači za narod« i po tome je ostalo pomenuto ime. lijo je bio veoma poznat »za dalak, krv i sekakvi bolesti«. On je uspešno vršio i razne spoljne operacije. — Od pojedinih bolesti ranije su lečili još Miajle Siljanovski iz sela Sekirana i Janče iz sela Lopatice (u slivu Šemnice). Kada se počne graditi kuća mora se zaklati nešto kao žrtva (obično jagnje). To se zove »kurban«. A kada se na kući podigne krov tada do­ maćim majstorima daje »bakšiš« čarape, marame, rede i košulje. Ovo sam gledao u bitolskom selu Dalbegovcu. 34 Kada je nova kuća gotova pazi se da dan uselenja bude nedelja ili ponedeljak. Tada prvo ulazi muško dete. U više sela ove oblasti postoje potočare koje stanovnici iskoprišćuju. Njih ima na Šemnici, Dragoru, Zlokućanskoj reci itd. Potočare većinom su sa jednim vitlom. Mnoge potočare najbolje rade s proleća i s jeseni kada ima dovoljno vode. Jedna takva potočara za 24 časa može da samelje oko 300 kgr žita.
34 U Bitoljskom i Prilepekom polju najviše zidaju kuće majstori iz poznatog đemir-hisarskog sela Smileva, zatim iz Prespe i iz okoline Debra i Struge (Torbeši).

648

U Bitoljsko-prilepskoj kotlini ranije su bile raširene i v e t r e n j a č e , koje je pokretao vetar. Jedna vetrenjača nalazila se u središnom delu oblasti na granici atara današnjih sela Marula i Štavice. To mesto na jednoj uzvisini sada se zove Vetra vodenica. Druga vetrenjača nalazila se u selu Bučiira pri izlasku Crne uz Demir-hisarske klisure. To se mesto zove Vetrena vodenica (poznaju se temeljni delovi zidova od te vetrenjače). U narodu se pamti da su ranije u ovu oblast često dolazili pljačkaši iz Arbanije. Tako je malo makedonsko selo Metimir u prvoj polovini 19. veka napalo oko 400 kačaka Arbanasa iz debarskog kraja. Oni su najpre opljačkali sve domove, spalili selo i pobili mnoge Makedonce. Po ubijenim seljacima sada su ostali topografski nazivi Đorev grob i Đinev rid. Prilikom spaljivanja starog sela Metimira vino iz podruma poteklo je kao reka sve do Šemnice. Posle pomenutog događaja današnje selo ob­ novila su tri preživela domaćinstva.

649

III

NEKROLOZI

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->