P. 1
Finansije u Biznisu

Finansije u Biznisu

|Views: 5|Likes:
Published by nadica83
Skripta
Skripta

More info:

Published by: nadica83 on Sep 02, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

11/26/2014

pdf

text

original

FINANSIJE U BIZNISU - skripta

-

SADRŽAJ
SADRŽAJ..........................................................................................................2 GLAVA I............................................................................................................4 POLAZNE TEORIJSKE OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.....4 1. DOPRINOS DRUGIH NAUKA AFIRMACIJI FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.........................................................................................................4 1.1 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU............6 1.2 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU NA NIVOU PREDUZEĆA..............................................................................................7 2. FINANSIJSKI MENADŽMENT..................................................................9 2.1 NASTANAK FINANSIJSKOG MENADŽMENTA...........................13 2.1.1 ULOGA LJUDSKOG FAKTORA U NASTANKU FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................................................................15 2.1.2 ZNAČAJ FINANSIJA I FINANSIJSKOG MENADŽMENTA U PROCESU POSLOVANJA.................................................................................16 2.2.2 OSNOVE OSTVARIVANJA I FUNKCIONISANJA KONCEPTA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................................................................19 2.2.3 STRUKTURA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.................21 2.2.4 PLANIRANJE, MERENJE, ANALIZA I UNAPREĐENJE KVALITETA PROCESA FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA..........................23 GLAVA DRUGA.............................................................................................27 OSNOVNE FUNKCIJE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA.....................27 1. MENADŽMENT PROCES I NJEGOVE FUNKCIJE................................27 1.1 FINANSIJSKO PLANIRANJE..........................................................29 1.2 IZBOR KADROVA ZA FINANSIJE I ORGANIZOVANJE FINANSIJSKE SLUŽBE I FUNKCIJA U NJOJ....................................................30 1.2.1 IZBOR I ORGANIZOVANJE KADROVA ................................32 1.2.2 ZADACI FINANSIJSKE SLUŽBE..............................................33 2. FINANSIJSKA KONTROLA.................................................................33

1.3.1 SARADNJA KONTROLNE I RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE PREDUZEĆA..................................................................................34 1.4 FINANSIJSKO RUKOVOĐENJE......................................................35 1.4.1 SARADNJA FUNKCIJE RUKOVOĐENJA S FUNKCIJOM RAČUNOVODSTVA .........................................................................................36 1.4.2 ULOGA RAČUNOVODSTVA U PROCESU INVESTIRANJA38 1.5 FINANSIJSKO ODLUČIVANJE.......................................................39 1.6 FINANSIJSKI MARKETING............................................................41 1.7 FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM........................................43 2. ULOGE MENADŽERA U MENADŽMENT PROCESU.........................45 2.1 MENADŽERSKI I ORGANIZACIONI UČINAK.............................46 2.2 NIVOI I VEŠTINE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA................47 2.3 TEHNIKE FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA.................................49 2.4 TIPOVI I STILOVI MENADŽERA...................................................52 2.5 ŽIVOTNI CIKLUS PROFESIONALNIH MENADŽERA................54 1. VAŽNIJE TEORIJSKO METODOLOŠKE OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA PREDUZEĆA..............................................................................54 1.1 ZNAČAJ ORGANIZACIJE PREDUZEĆA........................................56 1.2 FUNKCIJE PREDUZEĆA..................................................................58 1.3 ORGANIZACIJA FUNKCIJE FINANSIRANJA................................59 1.4 ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE..................61 2. VAŽNIJI TEORIJSKI ASPEKTI FINANSIRANJA PREDUZEĆA........69 2.1 ZNAČAJNIJI OPERATIVNI MODELI FINANSIRANJA PREDUZEĆA U PRAKSI.......................................................................................70 2.2 MOGUĆNOSTI PRIMENE POJEDINIH OBLIKA FINANSIRANJA PREDUZEĆA ILI SPECIFIČNI OBLICI OSIGURANJA SREDSTAVA ZA FINANSIRANJE POSLOVANJA PREDUZEĆA..................................................73

GLAVA I

POLAZNE TEORIJSKE OSNOVE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA
1. DOPRINOS DRUGIH NAUKA AFIRMACIJI FINANSIJSKOG MENADŽMENTA
Razvoj nauke i tehnike svakodnevno podstiče dalji ekonomski i svaki drugi razvoj društva. Namerno se ističe ekonomski razvoj, jer ekonomija je tokom evolucije bila i ostala temelj na kojem se bazirao svaki drugi razvoj, tako da svaki dalji razvoj u budućnosti zavisi od ekonomskog razvoja. Dinamika ekonomskog razvoja nosi sa sobom dinamiku usložnjavanja ili komplikovanja društveno-ekonomskog razvoja. Složenost daljeg društveno-ekonomskog razvoja manifestuje se kroz teškoće regulisanja tog razvoja, tj. upravljanje tim razvojem. Potrebna su znanja i iskustva koja bi omogućila dalji efikasan razvoj u budućnosti, potrebno je sagledati sve moguće opcije i odabrati najbolju (optimalnu). Izbor pogrešne opcije ili varijante, posebno kada se radi o ekonomiji uvek ima negativne posledice. Svaki izbor pogrešne opcije ili pravca i modela znači pogrešno usmeravanje rada mnoštva ljudi, neracionalno trošenje sredstava, gubitke, stagnaciju razvoja, ukratko rečeno nenadoknadive štete. Složenost je posebno velika ako se radi o problemima i razvoju na većim nivoima, npr. ekonomskoj krizi (treba uraditi i sprovesti antiinflacioni program i sl), ili ako se radi o preduzeću, korporaciji koja zapošljava 600.000 i više ljudi (npr. auto kuće Ford, Krajsler i sl) gde svako od zaposlenih (predpostavlja se) ima kući još po jednog ili dva člana, tako da imamo armiju od preko milion ljudi, a svi oni zavise od uprave, menadžmenta. Složenost se posebno izražava kroz uticaje mnoštva faktora kako unutar preduzeća tako i spolja na samo poslovanje. Sve te faktore treba predvideti, planirati njihove uticaje, upravljati njima, jer preduzeće je upućeno na tržište. Tržište je mesto gde se ocenjuje uspešnost našeg rada. U svakodnevnoj borbi za opstanak, na putu ka rastu i razvoju, rizik i neizvesnost su stalni pratioci preduzeća, koji podgrejavaju konkurentsku borbu na tržištu. S druge strane, četiri faktora koji omogućavaju preduzeću rešavanje svih problema i ostvarivanje ciljeva jesu: ljudski faktor, finansije, vreme i informacije.

Možda je trebalo vreme i novac tretirati, ili, bolje reći navesti kao jedan faktor, dok informacije i ljudski faktor (komuniciranje u organizaciji) predstavljaju ugaoni kamen u procesu poslovanja. Međutim, svi ovi faktori su polazna osnova veoma važne aktivnosti/filozofije od koje sve zavisi, a to je upravljanje. Za razumevanje i shvatanje finansijskog memadžmenta (upravljanja finansijama) neophodna su dostignuća drugih nauka, kao što su: kibernatika, opšta teorija sistema, dinamika sistema, teorija organizacije, nauka o finansijama, teorija informacija i naravno teorija odlučivanja . Kada je reč o upravljanju sistemima posebno treba istaći kibernetiku, opštu teoriju sistema i dinamiku sistema. Pojavom kibernetike i sistemskog pristupa stvara se dobra osnova za dalja naučna istraživanja ekonomskih, organizacionih i posebno upravljačkih procesa. Sistemski pristup kao novi naučni metod doprinosi potpunijoj spoznaji strukture i funkcionisanja sistema. Polovinom dvadesetog veka udareni su temelji opšte teorije sistema. Jedna od ključnih predpostavki ove teorije bila je da se sistemi nlaze svuda oko nas. Pojedinci još u počecima razvoja opšte teorije sistema (Kenneth, Boulding, 1956) navodi devet nivoa sistema u univerzumu, izdvajajući kao najvažniji socio-kulturni sistem. Upravo ovaj sistem se isključivo vezuje za ljude i međuljudske odnose. Shodno predhodnoj tezi možemo govorit o sisitemima na raznim nivoima, počev od atoma do univerzuma. Jedna od osnovnih predpostavki kibernetike jeste u tome da se svemir, odnosno realni svet sastoji od materije, energije i informacija. Informacija se dodaje kao komponenta ukupnog realnog sveta, pošto se došlo do saznanja da živi organizmi i sistemi sa upravljanjem, koje je stvorio čovek, ne mogu bez informacije, ali nemogu ni bez odlučivanja. Kibernetiku, kao nauku o upravljanju, karakteriše proučavanje područja koja su zajednička za sve oblasti ljudskog stvaralaštva, u kojima je prisutno kretanje, razvoj i potreba usmeravanja i upravljanja tim razvojem. Kibernetika, kao mlada nauka, potvrdila je svoj značaj u praksi ne samo teorijskim rezultatima, već i velikim doprinosom u rešavanju niza složenih problema. Nauka kontinuirano nastoji pronaći nove načine upravljanja poslovnim sistemima i njihovim podsistemima ka ostvarivanju ciljeva. Posebno nauka nastoji definisati pojave i probleme u procesu upravljanja koje su se poznavale u prošlosti, a koje danas znaju da na neki način iznenade upravljače. Suština učenja kibernetike jeste u njenom stanovištu da je moguće razviti i uspostviti opšti prilaz razmatranju procesa upravljanja u različitim sistemima i rešavanju zadataka u njima. Nastojalo se, pored opštih rasuđivanja metodološkog karaktera, definisati model kvantitativnim opisivanjem procesa, za rešavanje složenih zadataka, koji bi se zasnivao na metodama teorije informacija, teorije dinamičkih sistema i teorije verovatnoće. Analitička rešenja matematičkih modela i optimalizacija nekih problema nisu kvalitetno rešavali probleme funkcionisanja kompleksnih poslovnih sistema i upravljanja njima. Dalji pomaci nauke i saznanja o problemima poslavanja preduzeća ukazivali su na potrebu novog prilaza preduzeću kao sistemu. Shvatilo se da znanja iz domena

kibernetike nisu dovoljna za rešavanje problema u velikim poslovnim sisitemima, potrebno je bilo formulisati novi pristup koji bi kombinovao znanja kibernetike i Opšte teorije sisitema. Opšta teorija sistema ukazala je na nove mogućnosti u tumačenju fenomena funkcionisanja preduzeća. Ova teorija počinje svoj razvoj sa ciljem otkrivanja i definisanja zajedničke osnove i jedinstvenih koncepcijskih okvira za proučavanje različitih sistema (po obliku i sadržaju). Opšta teorija sistema smatra se prekretnicom u naučnoj metodologiji, iz razloga što je njeno učenje izuzetno široko i primenjivo u svim domenima ljudskog stvaralaštva. Predpostavka je da sve nauke za predmet svoga istraživanja imaju sisteme, da se pod pojmom sistema može uključiti sve od atoma do univerzuma. Opšta teorija sistema postaje most između nauka, jednostavno ih spaja, što doprinosi integraciji znanja na kvalitetno višem nivou. Menadžmentu uopšte, time i finansijskom menadžmentu, pored Kibernetike i Opšte teorije sistema doprinos daje i mlada nauka Dinamika sistema. Doprinos ove nauke ogledao se u izučavanju sila koje deluju i kretanja koja one izazivaju u sistemu, preduzeću. Počela je da se razvija na Massachussets Institute of Tehnology krajem 1958. (Rajkov, 1996). Akcenat istraživanja ove nauke bio je na strukturi sistema, uticaju strukture sistema, njegovih parametara i kriterijuma odlučivanja na stabilnost poslovanja. Ovim pristupom rešene su mnoge zablude vezane za ponašanje elemenata sistema i definisana su prvila vezana za regulisanje ponašanja elemenata koja olakšavaju upravljanje sistemima. Dalji pomaci ove nauke, koji su u svakom slučaju dali veliki doprinos, jesu prelazak na istraživanje drugih društveno-ekonomskih sistema, kroz fenomen rasta i opadanja, utvrditi uticaj strukture sistema na njegov rast i razvoj. Zaključak ovih istraživanja bio je da pozitivna kola povratnog dejstva igraju odlučujuću ulogu u procesima rasta. Posebno je važno istaći, kao doprinos ove teorije izgradnju simulacionog modela, koji doprinosi lakšem razumevanju sistema.

1.1 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU
Sistemski pristup izučavanju menadžmenta uopšte, a time i finansijskog menadžmenta, predstavlja veliko olakšanje. Rezultati sistemskog pristupa su primenjivi na sve sisteme, na sve što se istražuje. Pored znanja kibernetike i opšte teorije sistema, nauku interesuje funkcionisanja sistema, funkcionisanje elemenata sistema, njihove uzajamne veze i uticaji, dinamička interakcija kako elemenata u okviru samog sistema tako i sistema sa okruženjem. Interesantno je spoznati sve karakteristike koje se odnose na sistem, kako one funkcionišu kada su elementi,odnosno podsistemi u pitanju. Znamo da je preduzeće jedan od vrlo složenih sistema. Sistem koji je nosilac ukupnog razvoja. Svaki razvoj podrazumeva energiju, stvaranje nove vrednosti, a nove vrednosti se stvaraju radom u organizacijama ili preduzećima. S obzirom na složenost preduzeća kao poslovnog sistema, ali i težnju nauke da istražuje njihovu strukturu i funkcionisanje, uočila se nužnost uprošćavanja i sagledavanja svih elemenata i njihovih funkcija i strukture, zbog čega nauka kao

rešenje i uvodi sistem kako bi lakše definisala sve elemente, njihove osobine i međusobne odnose. Jedna od prvorazrednih karakteristika sistema jeste strukturalnost (postojanje strukture sistema, što znači, da je sistem sastavljen od elemenata ili podsistema i njihovih odnosa). Svi podsistemi kao elementi sistema, s određenog aspekta pojavljuju se kao sistemi, imaju svoju strukturu, dinamiku, ostvaruju komuniciranje sa drugim podsistemima omogućavajući funkcionisanje glavnog sistema. Upravo finansijski menadžment pojavljuje se kao podsistem u okviru preduzeća kao sistema, ali i kao sistem s obzirom na njegovu strukturu, komuniciranje sa drugim podsistemima ili sistemima, dinamiku funkcionisanja, itd. Kao što karakteriše svaki sistem postojanje određenog broja elementa koji čine njegovu strukturu i omogućavaju mu funkcionisanje, tako i finansijski menadžment karakteriše niz elemenata ili funkcija, podsistema (ljudski resursi, računovodstvo, knjigovodstvo i upućenost na niz ostalih funkcija). Sledaća važna karakteristika sistema jeste dinamičnost. Dinamika sistema podrazumeva promenu stanja sisitema pod uticajem mnoštva internih i eksternih faktora. Istovremeno iz ove karakteristike proizlazi dinamička ravnoteža kao vrlo bitna karakteristika. Dinmička ravnoteža ispoljava se dvostruko, u smislu unutrašnje ravnoteže i ravnoteža sistema sa spoljašnjim svetom. Sve predhodno pomenute karakteristike sistema, koliko pomažu razumevanju karakteristika sistema, toliko ukazuju na značaj upravljanja sistemima, posebno na značaj finansisjkog menadžmenta, jer bez finansija nije moguće funkcionisanje sistema. Nužnost postojanja finansija podrazumeva i upravljanje finansijama. Kao tri ključna pitanja koja zaokupljaju savremenu mikroekonomsku teoriju pojedini teoretičari (Slović, 2002) navode: troškove, marketing i finansijsko upravljanje. Već smo istakli da je upravljanje temelj i krov poslovanja u svim privrednim subjektima, dok je upravljanje finansijama u okviru njega glavna nit koja povezuje poslovanje od početka do kraja (glavna poluga). Mnogi autori se bave istraživanjem problema poslovanja sistema/preduzeća, gde neke interesuju ciljevi, drugi se bave problematikom organizacione strukture, treći ravnotežom poslovanja, četvrti problemima prilagođavanja promenama itd. Zaključak iz predhodno pomenutih ciljeva istrživanja mnogih teoretičara, jeste da se svi oni bave parcijalno problemima upravljanja.

1.2 SISTEMSKI PRISTUP FINANSIJSKOM MENADŽMENTU NA NIVOU PREDUZEĆA
Sistemski pristup, kao novi naučni metod, doprineo je sveobuhvatnoj spoznaji strukture i funkcionisanja preduzeća kao nosioca ekonomske aktivnosti. Sistemski pristup omogućava da se shvati, kako složenost preduzeća i njegovo funkcionisanje,

tako i njegova povezanost sa okruženjem. Preduzeće kao sistem sastavljeno je od niza podsisitema međusobno povezanih brojnim vezama i oni su u stalnoj interakciji i međusobnom komuniciranju. Svi podsistemi imaju svoju misiju i ciljeve u okviru samog preduzeća, što ukazuje na njihov različit doprinos funkcionisanju sistema, kao i na mogućnost i potrebu dekomponovanja i hijerarhijskog strukturiranja po značaju. Postojanje relacija između elemenata sistema, omogućava istraživanje strukture i funkcionisanja, sagledavanje suštine pojave, njeno analiziranje, kako bi se doprinelo boljoj organizovanosti sistema u budućnosti. Takođe treba istaći princip integrisaniosti podsistema, pri čemu svaki podsistem mora sadržati elemente potrebne za funkcionisanje. Sagledavanje mnoštva relacija podsistema i raznovrsnosti njihove interakcije, predpostavka je za proučavanje organizacionih fenomena i funkcionisanja finansijskog menadžmenta. S obzirom da sistemski pristup preduzeće tretira kao sistem potrebno je ukazati na njegove važnije karakteristike koje mu daju sistemske osobine (Macura, 2000): • • • • preduzeće je zaokružen socio-ekonomski i društveno tehnički sistem sa nizom ljudskih aktivnosti integrisanih oko određenih ciljeva; preduzeće teži stalnom rastu i razvoju; u okviru preduzeća postoji niz hijerarhijski struktuiranih podsistema; stalnost dinamičke ravnoteže (unutar sistema i sistema sa spoljnim svetom).

Zajednička karakteristika svih sistema/preduzeća jeste postojanje misije i cilja/ciljeva. Kao organizacion sistem, preduzeće je rezultet ljudskog stvaralaštva u procesu organizovanja ljudske reprodukcije. Kao najvažniji prirodni podsistem preduzeća kao sistema, javlja se čovek, koji se pojavljuje u svojstvu organizatora procesa rada, upravljača, rukovodioca, izvršioca radnih procesa i kreatora svih aktivnosti (Macura, 2000). Ciljevi preduzeća ostvaruju se izvršavanjem niza zadataka u procesu rada preduzeća, a zadatke izvršavaju ljudi. Upravo na osnovu izvršavanja zadataka ili uloge koju imaju prilikom izvršavanja zadataka, možemo definisati tri glavne funkcije preduzeća: funkciju upravljanja, funkciju rukovođenja i funkciju izvršavanja. Funkcija upravljanja je na prvom mestu, jer se ona odnosi na sve funkcije. Ova funkcija nastoji obuhvatiti sve aktivnosti, uskladiti njihovo delovanje i usmeriti ka ostvarivnju zajedničkog cilja. Ova funkcija, nakon utvrđenog cilja, njega dalje konkretizuje kroz radne zadatak. Bez obzira o kom se nivou upravljanja radi, na nivou preduzeća kao sistema ili pojedinih sektora kao podsistema, upravljanje ima za cilj da uskladi i usmeri delovanje svih faktora ka zajedničkom cilju. Funkcija rukovođenja nastoji konkretizovani cilj, da prenese na izvršioce pojedince i grupe, dok izvršna funkcija ima zadatak realizovanje, odnosno, izvršavanje raspoređenih zadataka.

2. FINANSIJSKI MENADŽMENT
Finansijski menadžment, najkraće rečeno, jeste, upravljanje novčanim poslovima poslovnog subjekta (preduzeća, organizacije, institucije, itd). Finansijski menadžment je od pojavljivanja novca jedna od osnovnih ljudskih aktivnosti. Zato se finansijski menadžment obično definiše kao proces kreiranja finansijskih uslova za efikasno postizanje odabranih finansijskih ciljeva (opširnije, Merton, 1960). Predpostavlja se da su ciljevi finansijskih menadžera pretežno isti: stvaranje profita, zato se menadžerstvo i tiče efikasnosti i efektivnosti. U tom kontekstu, po tvrdnjama pojedinih teoretičara (Ristić, 1994), svaki menadžer mora da poznaje pet “čuvenih” funkcija finansijskog menadžmenta, i to: • • • • • finansijsko planiranje; finansijska organizacija; izbor finansijskih kadrova; finanisjsko rukovođenje i finansijska kontrola.

Predhodno navedene funkcije, simultano determinišu proces finansijskog menadžmenta, koji se grafički može prikazati na sledeći način, po navodima profesora Ristića, slika br. 1.(Ristić, 1994):

Slika br.1. PROCES FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

FINANSIJ SKO PLANIRA NJE

FINANSIJSK A ORGANIZA CIJA

IZBOR FINAN. KADROVA

FINANSIJ SKO RUKOVO ĐENJE

FINANSIJA KONTROL A

FINANSIJSKA KOMUNIKACIJA

Međutim, svakodnevna praktična iskustva, ukazuju na nedostatak predhodne šeme, jer, bez funkcije odlučivanja, nema pravilnog funkcionisanja nikakvih funkcija, nema očekivanih rezultata poslovanja. Odlučivanje je prisutno u svakoj aktivnosti ili funkciji, npr. planiranje bez odlučivanja bilo bi gubljenje vremana. Uspešno planiranje, ili donošenje dobrog plana podrazumeva alternative, više opcija, zatim izbor najbolje od svih raspoloživih opcija ili alternativa, ali neko treba doneti odluku koju opciju odabrati i primeniti. Kod finansijske organizacije opet odluke i odlučivanje je nezaobilazno. Pri izboru finansijskih kadrova odlučivanje ima poseban značaj, jer se radi o osetljivom poslu, u smislu da pogrešan ili nestručan odabir kadrova može da ima nesagladive posledice. Takođe, u procesu kontrole odlučivanje ima centralni značaj. Ukratko, odlučivanje je posao kojim se daje «pečat» svim poslovima. Predhodna šema dopunjena izgleda kao na slici br.2.

Slika br.2.

PROCES FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Finansijsko planiranje

Izbor finansijskih kadrova

Finansijska organizacij a

Finansijsko rukovođenj e

Finansijska kontrola

Finansijsko odlučivanje

Sudeći po dešavanjima u praksi, predhodno navedenim funkcijam trebalo bi dodati i funkciju predviđanja kao polaznu funkciju. Svaki posao vezan za finansiranje zahteva predviđanje pre bilo kakvog upuštanja u konkretnije radnje, tako da bi, pored predhodnih šest trebalo dodati i sedmu -predviđanje. Organizaciona struktura po, poznatim teoreticarima finansijskog menadžmenta James C. W. H. i John M. W.1, izgleda kao na sledećoj slici: UPRAVNI ODBOR

PRESEDNIK (Glavni izvrsni direktor)

PODPRESEDNIK Finansije (glavni finansijski direktor) PODPRESEDNIK Poslovanje PODPRESEDNIK Marketing

1

James C. Van Horne i John M. Wachowicz (2007), Osnovi finansijskog menadžmenta, Data Status, Beograd.

RUKOVODILAC FINANSIJA Upravljanje gotovinom Upravljanje kreditima Odnosi s investitorima Planiranje poreza Isplativost ulaganja i tsl.

RUKOVODILAC RAČUNOVODSTVA

Računovodstvo troškova Upravljanje troškovima Obrada podataka Glavna knjiga Priprema finansijskih izveštaja

Finansijski menadžment je deo zbivanja u savremenim finansijama. Po klasičnoj definiciji (Solomon, 1963) finansijski menadžment odgovara na tri osnovna pitanja: • • • koja sredstva ima preduzeće ili ih može imati; kakva je struktura i ukupan obim fondova preduzeća i kako će biti finansirani određeni fondovi preduzeća.

“Finansijske komunikacije su, kako se vidi iz grafikona, potrebne da se vide finansijski ciljevi preduzeća, da se načine finansijski planovi, da se organizuju ljudski i finansijski resursi, da se odaberu finansijski kadrovi za ostvarenje postavljenih finansijskih ciljeva i da se obavlja finansijska kontrola u obavljanju finansijskih poslova (Asch, 1989). Komunikacije su od izuzetne važnosti u svim fazama finansijskog menadžmenta, pošto integrišu sve menadžerske funkcije, ili, jednostavnije rečeno, omogućavaju njihovo sinergetsko funkcionisanje. U teoriji finansijskog menadžmenta najveća šansa za povećanje produktivnosti je u znanju iz oblasti finansijskog menadžmenta, finansijskog marketinga i finansijskog inženjeringa, pri čemu se pod produktivnosti podrazumeva efikasnost i efektivnost u obavljanju finansijskog posla sa što manjim obimom angažovanih sredstava. Zato se, s pravom postavlja pitanje: da li je finansijski menadžment nauka ili umetnost? U teoriji i praksi finansijsko menadžerstvo jeste umetnost, ali i organizovano znanje, tj. nauka. U nauci o finansijskom menadžmentu i znanje i umetnost su međusobno kompletirani, zato je i zadatak finansijskog menadžera da obezbedi finansijska ulaganja u preduzeću i da ta ulaganja transformiše kroz menadžersku funkciju u profit. Pri tome, finansijsko preduzetništvo teži stvaranju vrednosti odgovarajućom biznis politikom, inicijativom i rizikom. U savremenim tržišnim ekonomijama upravljanje poslovnim finansijama je složen i atraktivan zadatak jer oplodnja finansijskog kapitala po maksimalnoj stopi rentabilnosti, odnosno po najvećoj mogućoj stopi dobiti, pretstavlja centralni motiv preduzetništva. Na kriterijumu rentabilnosti u finansijskom upravljanju preduzeća faktički se bazira celokupan proces poslovnog, razvojnog i finansijskog menadžerstva (Schlosser, 1989). Zato je i finansijski menadžment jedan od glavnih zadataka

poslovodstva firme u kreiranju i ostvarivanju politike finansijskog plasmana kapitala preduzeća i likvidnosti preduzeća. “Menadžerska revolucija je izvedena onoga trenutka kada je svojina nad kapitalom odvojena od kompetencija vođenja preduzeća. A to znači da je odvojena kompetencija vlasnika od kompetencije profesionalnih upravljača, odnosno menadžera (Porter, 1990 i Filipo, 1984). Vlasnik kapitala može biti svako (pismena i nepismana osoba, stara ili mlada, itd.) kao što se i do kapitala može doći na razne načine, ali znati problemetiku finansija ili biti menadžer za finansije ne može svako. U dalekim vremenima, kada se pojavljuju subkontraktori, kao jedan od prvobitnih oblika organizacije, koji se sastojao od poslodavca i radnika, sve poslove sa finansijama obavljao je isključivo poslodavac . Suština subkontraktora ogleda se u tome da je vlasnik kao jedinka (pojedinac) obavljao sve menadžerske, liderske i preduzetničke aktivnosti. Način, oblici organizacije i orgnizovanja stalno se usavršavaju tako da danas u savremenim (modernim) varijantama imamo nekadašnji sistem subkontraktora ali i korporaciju kao najuniverzalniji oblik organizacije.

2.1 NASTANAK FINANSIJSKOG MENADŽMENTA
Svaki pokušaj definisanja nastanka finansijskog menadžmenta vodi u svet finansija ili pojavu novca. Sudeći po istraživanjima mnogih naučnih radnika i teoretičara, nastanak finansija, i nauke o finansijama vezuje se za pojavu robne proizvodnje i pojavu novca. Na određenom stepenu evolucije, razvoja ljudskog društva, razvoja materijalnih proizvodnih snaga, javlja se robna proizvodnja i roba kao proizvod ljudskog rada namenjen prodaji, odnosno tržištu. Još u doba prvobitne zajednice, ali i pre nje, nije bilo novca, ali život se odvijao. Po nekim teoretičarima prvi oblici ljudskih zajednica bile su horde, kasnije plemena, itd. Pre robne proizvodnje funkcionisala je naturalna razmena, neka roba menjala se za drugu robu. Zbog problema razmene u naturalnoj privredi nastojalo se naći efikasno rešenje koje bi olakšalo proces razmene. Nekada su se kao rešenje prilikom razmene uzimale retke robe kao sredstvo razmene, odnosno roba za koju su se mogle menjati ostale robe, dok se nije pojavio NOVAC. Roba kao proizvod ljudskog rada ima vrednost (što podrazumeva da je u nju uložen određeni ljudski rad, tj. u njoj je opredmećen rad čoveka), upotrebnu vrednost (znači da se može upotrebiti da zadovolji određenu ljudsku potrebu,) i prometnu vrednost (znači da se može menjati za druge robe, tj. za količinu njene vrednosti može se doći do druge robe).2

2

Ovde se samo u najkraćim crtama daju podsećanja i napomene u vezi pomenute materije jer se smatra da su studenti iz drugih disciplina stekli šira i dublja znanja vezana za nastanak robne proizvodnje i pojavu novca.

U naturalnoj privredi dakle, pojedinac je proizvodeći određenu robu (jabuke) razmenom dolazio do ostalih roba (luka, žita, jaja itd.). Ljudi su proizvodili koliko je bilo potrebno njihovoj porodici, nije bilo novca ni tržišta. Pojavom novca u robnoj privredi ljudi lakše obavljaju proces razmene. Ko ima novac može doći do bilo kakve robe koja mu je potrebna. Ljudi počinju proizvoditi više nego što je potrebno njima i njihovoj porodici, jednostavno sve količine jabuka koje proizvedu mogu prodati i doći do novca. Novac ne moraju odmah da ulažu dalje u neku robu ili menjaju za drugu robu, već mogu da planiraju proizvodnju drugih roba, mogu da se organizuju za obavljanje drugih delatnosti, moraju da vode računa kako da ulažu i u kakve nove poslove da ulažu ili da ne ulažu uopšte već da čuvaju novac. Novac je veoma staro pomagalo ljudi. Predpostavlja se (opet na osnovu istraživanja mnogi bivših i sadašnjih teoretičara) da je otprilike oko pre četiri hiljade godina funkcionisao dogovor da se kao sredstvo razmne upotrebljavaju tri metala: srebro, bakar i zlato, i njihove veštačke kombinacije, s tim što su se srebro i zlato nekada upotrebljavali u svojoj prirodnoj kombinaciji koja se zvala elektrum (Galbrajt, 1997). Još se u narodu provlači uverenje da je i Juda prodao Isusa za 30 srebrenjaka. Interesantno je istaći da su od starih vremena za novac vezane i razne manipulacije i prevare, kao npr. smanjivanje težine, promena sadržine metala itd. Po predanju postoji saznanje po kome je Polikrat, tiranin Samosa, već 540 g.p.n.e. varao Spartance ležnim novcem. Dakle, nastanak finansijskog menadžmenta možemo vezivati za nastanak i razvoj finansija. Polazna tačka finasija, po tvrđenju mnogih istraživača, jeste novac. Gde god se pojavljuje novac ili poslovi uz upotrebu novca, tu imamo i finansije, ali imamo i finansijski menadžment. Nužna svakodnevna upotreba novca uslovila je pojavu i značaj finansijskog menažmenta kako danas, tako i u mnogo ranijim periodima. Uvek u transakcijama sa novcem, neko daje, ulaže ili plaća, gubi novac, dok neko dobija, zarađuje itd. Finansije u savremenoj teoriji obuhvataju sve finansijske odnose subjekata u privredi ili ekonomiji. U širokom području novčanih odnosa koje obuhvataju finansije, mogu se izdvojiti tri uže celine: • • • monetarne finansije (novac, krediti, banke, itd.) kao najveći i vrlo važan deo finansija; javne finansije (svi finansijski odnosi javnog sektora) i međunarodne finansije (izučavanje međunarodnog finansiranja).

Nauka o finansijama proučava novčane odnose i aktivnosti vezane za prikupljanje, čuvanje, raspoređivanje i trošenje novčanih sredstava za zadovoljenje brojnih potreba raznih subjekata u raznim oblastima i na raznim nivoima u ekonomiji. Ukoliko se prate i izučavaju novčani odnosi i problemi na nivou određenog preduzeća imamo, mikrofinansije, dok te iste odnose na nivou cele jedne privrede ili celog društva izučavaju makrofinansije .

2.1.1 ULOGA LJUDSKOG FAKTORA U NASTANKU FINANSIJSKOG MENADŽMENTA Uloga ljudskog faktora u nastanku menažmenta i nauke uopšte je temeljna. Bez ljudskog faktora ne bi bilo ni finansijskog, ni bilo kog drugog menadžmenta, ne bi bilo nauke uopšte. Već smo predhodno istakli da koreni nastanka nauke o finansijama i finansijskog menadžmenta vode do pojave novca i robne privrede. Svaka upotreba novca predpostavlja postojanje finansija, ali i postojanje nekakvih potreba i ciljeva. Dok ima potreba, radi se i o njihovom zadovoljenju ili o težnji njihovog zadovoljenja, a samim tim tu su i odluke. Nemoguća je bilo kakava upotreba novca bez odluke nekog. No, da bi novac davali ili uzimali, ili njime nešto plaćali, predhodno taj novac treba imati, stvoriti, ili zaraditi. Sve predhodno izneto, vezano za novac, zavisi od ljudskog faktora-čoveka, što govori kakva je uloga ljudskog faktora u nastanku menadžmenta. Finansijski menadžment je deo opšteg menadžmenta, učenje koje se bavi svim pitanjima vezanim za probleme novca, njegovo stvaranja, tokove, ulaganje, trošenje, brojna i složena delovanja u privredi, tokove profita uopšte, a pre svega za njegovu raspodelu, preraspodelu, oblike, instrumente i subjekte njegovog trošenja, te brojna i složena delovanja u privredi. Korišćenje novca u vrlo razvijenim odnosima u privredi i društvu, kako u rešavanju određenih odnosa, tako i u procesu reprodukcije, samo potvrđuje istinu, da je novac polazna tačka u nauci o finansijama. Kod definisanja finansijskog menadžmenta, kao nezaobilazni faktor, pojam ili kategorija, pojavljuju se finansije ili novac, i upravljanje finansijama, tako da pojašnjenje nastanka ili pojave finansijskog menadžmenta, podrazumeva znanje o nastanku i pojavi novca. U vremenima dok nije bilo novca nije bilo ni robne privrede, nije bilo trgovine ali je bilo razmene, gde su opet veštine ljudi, učesnika u razmeni, igrale veliku ulogu. Dakle u svim etapama evolucije i revolucije, razvoja društva, ljudski faktor ima prvorazrednu ulogu. Pojava novca imala je veliki značaj za dalji razvoj ukupne društvene zajednice, donela je čovečanstvu mnoga olakšanja, ali i mnoge obaveze (u smislu potrebe posedovanja novih znanja vezanih za upotrebu novca, čuvanje itd.), kao važno pomagalo koje je čovek osmislio i stvorio radi lakšeg privređivanja i opšteg funkcionisanja. Prateći pojavu robne privrede i ulogu novca u procesu reprodukcije, možemo reći da se finansijski menadžment javlja sa pojavom i razvojem robne proizvodnje i delovanja zakona vrednosti, odnosno pojavom novca kao opšteg ekvivalenta (shodno

poznatom obrascu N-R-Ni, ili procesa faktora reprodukcije:

R-N-Ri) ili obrascu proširenog oblika odnosa

N-R-P-Ri-Ni Početak i kraj procesa reprodukcije je novac, odnosno, novčani oblik vrednosti sredstava reprodukcije. Svi oblici sredstava reprodukcije u određenom trenutku poprimaju novčani oblik, što upućuje na veći značaj finansijskog menadžmenta, što znači da je upravljanje finansijama, upravljanje celim procesom reprodukcije. Dakle, na početku procesa reprodukcije je čovek sa novcem u rukama i menadžerskim znanjem u glavi, tj. »finansijski menadžer«.
ČOVEK – NOVAC – AKCIJA – ROBA – NOVAC – ČOVEK ili ČOVEK – NOVAC – AKCIJA – NOVAC – ČOVEK

2.1.2 ZNAČAJ FINANSIJA I FINANSIJSKOG MENADŽMENTA U PROCESU POSLOVANJA

Poznato je da su se prvi oblici proizvodnje odvijali na veoma arhaičan prost način, bez ikakve tehnike, kamenicama se lovile životinje, prve alatke su bile jako primitivne, itd. Međutim, predhodno smo pomenuli da je pojava novca značila veliki iskorak za čovečanstvo, nastanak robne privrede. Zbog toga brojni teoritičari u prošlosti ali i danas, u organizacionim strukturama menadžmenta, na prvom mestu ističu proizvodnju. Ako idemo logikom da je poenta svakog procesa produkcije stvaranje nove vrednosti-robe, i da se nova vrednost stvara radom, tj. u proizvodnji, onda se moramo složiti da je proizvodnja ta koja u procesu reprodukcije stoji na prvom mestu. Međutim, pojavom novca i nastankom robne privrede, počinje i proizvodnja većih razmera, proizvodnja za tržište. Ljudi proizvodeći više robe nego što je potrebno za njihove potrebe, nastoje robu prodavati, a da bi mogli ostvariti što bolju prodaju, potreban je marketing. Neki, baveći se funkcionalnom organizacionom strukturom menadžmenta, sve aktivnosti grupišu na sledeći način: • • • proizvodnja marketing i finansije

Dugo je prva i jedina funkcija bila proizvodnja. Kasnije, u robnoj privredi, uviđa se značaj još dve osnovne funkcije: marketing i finansije. Interesantno je da

dugo nije bilo funkcije ljudskih resursa koja se obično dodavala kao četvrta osnovna funkcija u organizaciji. Slika br. 3. (funkcionalna organizaciona struktura menadžmenta).

Slika br.3.
Generalni direktor ili Generalni menadžer

Proizvodnja

Marketing

Finansije Ljudski resursi

Realnost svakodnevnog bavljenja biznisom (praksa) demantuje predhodnu tezu šematski prikazanu, jer bez novca nema nikakvog biznisa, ni dobrog, ni lošeg, tako da finansije uvek moraju imati poziciju broja jedan. Bez novca ne možete napraviti nikakav posao, što potvrđuje prvorazrednu poziciju finansija i finansijskog menadžmenta (upravljanja finansijama). Uloga i pozicija finansijskog menadžmenta u biznisu šematski prikazana izgleda kao na slici br.4.

Slika br.4 Generalni direktor ili generalni menadžer

Finansije

Ljudski resursi

Proizvodna

Marketing

Imajući u vidu suštinu iz brojnih radova koji se odnose na finansijski menadžment i njegov značaj u procesu rada preduzeća, dolazimo do zaključka da bi, kao najbolje rešenje, trebalo objediniti finanisje i ljudske resurse u jednu funkciju, što ćemo prikazati na slici br. 5.

Slika br.5. Generalni direktor ili generalni menadžer

Finansijski menadžment ili (ljudski resursi i finansije i upravljanje njima)

Proizvodna

Marketing

Danas u uslovima privređivanja sredstva rada i predmeti rada kupuju se iz raspoloživih i pribavljenih novčanih sredstava. U samom procesu proizvodnje dolazi do prenosa vrednosti utrošenih sredstava na novi proizvod. Prodajom proizvoda na tržištu stiče se dohodak koji služi za nadoknadu utrošenih sredstava, za formiranje akumulacije, za isplatu ličnih primanja, za poreze i doprinose i ostale zakonske i ugovorene obaveze. Preduzeća su nosioci mikrofinansiranja, dohodka i akumulacije, ali i čitavog spleta finansijskih odnosa u privredi. Zato je finansijski menadžemnt i njegovo organizovanje u privredi veoma važno, budući da su finansijski poslovi novčani izraz svih transakcija. U tom kontekstu, pribavljanje i trošenje finansijskih sredstava jesu centralne tačke finansiranja privrede. Dakle, finansijski menadžment ima središnju poziciju kada je u pitanju finansiranje privrede.

2.2.2 OSNOVE OSTVARIVANJA I FUNKCIONISANJA KONCEPTA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA Finansijski menadžment može se analizrati i istraživati kako sa stanovišta obrazovnih programa koji treba da obezbede stručni profil kadrova za poslove finansijskog menadžmenta, tako i sa aspekta sadržaja osnovnih finansijskih i bankarskih poslova u finansijskoj sferi, koje stručni kadrovi treba da obavljaju na visoko profesionalnom nivou. Obrazovanje stručnih kadrova za poslove finansijskog menadžmenta, ima svoju etičku, društvenu i pedagošku dimenziju. U tom kontekstu činjenica je da programi stručnih nivoa obrazovanja nisu primereni ni prilagođeni realnim potrebama obrazovanja stručnih kadrova za potrebe privrednih subjekata, koji treba da posluju u uslovima i na principima tržišne ekonomije. Na takav zaključak upućuje i površna analiza programa srednjih, viših i visokih škola koje obrazuju kadrove ekonomske struke. “Finansijski menadžment jeste moderna, atraktivna esencijalna ljudska aktivnost biznis sveta, koji preduzetnički misli i rizično dela. U teoriji i praksi finansijskog menadžmenta, “spavaju”, najveće ljudske šanse za permanentno povećanje produktivnosti u znanju, koje implicira efikasnost i efektivnost u realizaciji ciljeva finansijskih poslova sa što manjim obimom angažovanih sredstava i sa što većim kvantumom profita.”(Ristić, 1994).

U finansijskom menadžmentu prvorazrednu ulogu imaju kadrovi-kvalifikovani formalno u obrazovnim institucijama i stručno osposobljeni u praksi. Određene nastavne discipline koje se direktnije bave pitanjima i psihologijom menadžmenta, tek površno i delimično nalaze mesto u inoviranim obrazovnim programima. Za očekivati je da će poslovni zahtevi privrednih subjekata usloviti da obrazovanje za oblast finansijskog menadžmenta bude uže specijalizovano, obuhvatajući širi spektar stručnih znanja iz disciplina: monetarnih i javnih finansija, bankarstva i bankarskih finansija, poslovnih finansija, deviznog poslovanja (politika deviznog kursa, platnog bilansa, deviznog tržišta), inovativnih finansijskih aranžmana; pragmatičnih finansijskih aktivnosti (knjigovodstva, računovodstva, analiza bilansa poslovanja, poslova i instrumenata platnog prometa u zemlji i prema inostranstvu i sl.) Možemo predpostaviti da će se obrazovni programi relativno brzo inovirati i menjati, te je neophodno ukazati na svu širinu pitanja i problema iz sadržaja koja aktuelno pripadaju sferi finansija i finansijskog menadžmenta. Brojne probleme i pitanja treba sagledavati dinamički, primereno zahtevima poslovanja na principima slobodne konkurencije (principima ekonomije oslobođene bilo kakvih uticaja politike). Detaljniji naučni analitički uvid u finansijsku strukturu i finansijske odnose, instrumente i tokove ukazao bi na svu zavisnost ekonomske strukture (u društvenoj reprodukciji) od izgleda i racionalnog funkcionisanja finansijske strukture kao i obrnuto. U takvom sklopu interakcije pokazuje se neophodnim da se i finansijska sfera (u okviru ukupne ekonomske strukture) determiniše na racionalan način, kako u pogledu institucionalnih rešenja, tako i u pogledu mera ekonomske politike koje se primenjuju u toj oblasti. Otuda i potreba da se odrede i jasni principi funkcionisanja tih podsistema, u okviru privrednog sistema kao celine, pri čemu bi ti principi funkcionisanja finansijskog sistema i vođenja odgovarajuće finansijske politike bili iskazani u određenom konceptu i principima finansijskog menadžmenta kako na makro, tako i na mikro nivou. Takav pristup uređenju i funkcionisanju finansija, prevashodno na ekonomski jasnim i racionalnim osnovama, ne može opstati samo na saglasnosti u pogledu načelnog opredeljenja, već zahteva, pre svega, kompetentni stručni kadar koji može izvršiti implementaciju takvog koncepta. Sa stanovišta takve potrebe, ulaganja u stručne kadrove u delu sticanja redovnih znanja ili inovacije znanja, predstavlja stalnu ali sigurnu investiciju bez koje se ne može opstati u tržišnoj ekonomiji i uslovima slobodne konkurencije. Bez obzira što finansijski sistem kao podsistem u okviru ekonomskog sistema, zauzima prvorazrednu ulogu, uslovljen je funkcionisanjem niza ostalih sistema, koji bi trebalo da funkcionišu po principu sinergije zajedno sa finansijskim sistemom. Menadžement u svim obalstima, a posebno finansijama jasno pretpostavlja racionalan ekonomski odnos subjekata prema predmetu upravljanja. Takav odnos pretpostavlja, adekvatne uslove, tržišnu situaciju u kojoj se privredni subjekti susreću u realnim ekonomskim odnosima ponude i tražnje.

Druga važna činjenica koja treba da bude jasno determinisana, jesu imovinsko-pravni odnosi, vlasništvo, kao najizrazitiji motivacioni podsticaj za stalno insistiranje na principima efikasnosti i efektivnosti, što obezbeđuje privatno svojinski odnos, mada se i kod drugih oblika svojine ne može zanemariti interes za racionalnim ponašanjem u poslovnom odlučivanju i privređivanju. Od visokoobrazovanih i stručnih menadžera uvek se očekuje da profesionalnost i etika budu na visokom nivou. Menadžment u oblasti finansija, ili kako je to već naglašeno, potreba za utvrđivanjem racinalnih metoda ponašanja i rada u odlučivanju, proističe iz samog ekonomskog značaja sfere finansija. Taj značaj proizlazi iz činjenice da finansije, gledano i na makro i mikro nivou, ili po pojedinim segmentima, predstavljaju naličje slike ekonomskih odnosa, ili, još direktnije, krvotok (ili neophodnu energiju) za pokretanje i funkcionisanje celokupne privrede. Bez obzira sa kog aspekta sagledavali finansije (sa makro, mezo ili mikro), ili po pojedinim oblastima, stoji zaključak da uvek postoji interaktivan odnos između ekonomske i finansijske sfere. Širina raznovrsnosti institucija, subjekata, aktivnosti, transakcija, instrumenata i mnoštva raznovrsnih veza koje je neophodno pratiti u tim promenama zahtevaju u osnovi dava važna argumenta: • • racionalno determinisan finansijski mehanizam, politiku, mere i instrumente za njegovo funkcionisanje, kompetentne menadžere (i ostalo stručno osoblje-lica sa prethodno stečenim kvalitetnim opštim znanjem, zatim na bazi te osnove naknadna specijalizovana znanja za profesinalno obavljanje poslova u uskom segmentu određene specijalnosti).

Da bi na navedenim vrednostima sistem dao najbolje rezultate, neophodno je da ekonomsko okruženje bude tržišno determinisano. Ukoliko to nije slučaj, utoliko će finansijski mehanizam biti opterećen i sputavan negativnim elementima. Otuda, da bi se mogao planirati i praviti model upravljanja finansijama na bazi racionalnih vrednosti (praktično na idejama kvalitetnog menadžmenta) neophodno je spoznati šta čini globalnu strukturu finansijskog mehanizama, a zatim definisati principe i načela njegovog racinalnog funkcionisanja, kao i delova tog mehanizma.

2.2.3 STRUKTURA FINANSIJSKOG MENADŽMENTA Mada se može izvesti različita formulacija globalne strukture finansijskog mehanizma, ona se u suštini može odrediti sa nekoliko ključnih determinantni.

Finansijski mehanizam, u funkcionisnaju privrednog sistema, čini po svojim institucionalnim determinantama jedinstvo: • • • • finansijskih institucija; finansijskih instrumenata; finansijskih tokova i odgovarajućih mera monetarno-kreditne i fiskalne politike.

Razvijen i efikasan finansijski mehanizam nameće se posebno kao nužnost razvoja privrednog sistema, u kome se polazi od potrebe da tržište i racionalni ekonomski kriterijumi budu u punoj meri prisutni i u finansijskoj sferi. Pri tome, za racionalno funkcionisanje finansijskog mehanizma odlučujući značaj imaju finansijske institucije, finansijski instrumenti, finansijska politika kao i razvijenost finansijskog tržišta u globalu i posebno pojedinih (posebnih) delova. Pre analize pojedinih determinanti koje određuju izgled i strukturu određenog finansijskog mehanizma, treba imati u vidu sva ona obeležja i karakteristike društveno-ekonomskog ambijenta ili okruženja u kojima funkcioniše privredni sistem kao celina. To se pre svega odnosi na sledeće odrednice: • • • • • • • • izgled i strukturu funkcionisanja društveno-ekonomskog sistema; društveno-politički sistem; oblike organizovanja i vlasničku strukturu privrednih subjekta; način finansiranja reprodukcije privrednih subjekata; ulogu i funkcije tržišta u svim njegovim segmentima; stepen razvijenosti sistema ekonomskih odnosa sa inostranstvom; stepen razvijenosti tržišne infrastrukture; politiku razvoja, mere ekonomske politike i dr.

Osnovna pretpostavka koja se odnosi na navedene elemente privrednog sistema jeste da su oni racionalno određeni, te da doprinose na isti način uspešnosti ekonomije privrednih subjekata. Pored ukazanih odrednica koje su bitne za ostvarivanje ciljne funkcije privrednog sistema, za finansijsku sferu od značaja je i način formiranja i sektorski raspored novčane akumulacije i finansijske štednje, jer formiranje i upotreba novčane akumulacije određuje materijalni položaj privrednih subjekata u proizvodnji i reprodukciji. Sa makro stanovišta novčana akumulacija predstavlja razliku između realizovanog novčanog dohotka i izdataka za potršnju (ličnu i opštu). Na mikro nivou, na nivou ekonomije privrednog subjekta, novčana akumulacija predstavlja razliku između novčanih primanja za prodatu robu i usluge i novčanih izdavanja za troškove poslovanja (izuzev za iznos sredstava amortizacije

koja u novčanom izrazu ostaju za interno finansiranje), doprinose, poreze i sl, kao i novčanih izdataka za isplate ličnih dohodaka.3 U odnosu na prethodno rečeno o novčanoj akumulaciji, finanisijska štednja predstavlja razliku između novčane akumulacije i izdataka za investicije u osnovna i obrtna sredstva. U slučaju većih izdataka za investicije od iznosa novčane akumulacije postoji manjak finansijske štednje, a kada su izdaci za investicije manji od raspoložive novčane akumulacije tada se javlja višak finansijske štednje, koji se može ponuditi potencijalnoj novčanoj tražnji koja se javlja na finansijskom tržištu. Imajući u vidu sektorski način formiranja novčane akumulacije i finansijske štednje (finansijski i nefinansijski sektor) evidentno je da su sklonosti ka investicijama pojedinih sektora različite i da će se zavisno od toga na finansijskom tržištu javljati kao tražioci ili poverioci određenih iznosa novčanih sredstava. Asimetrija između formiranja novčane akumulacije, po pojedinim sektorima i potreba za investiranjem, odnosno korišćenjem novčanih sredstava, moguće je prevazilaziti direktnim finansijskim odnosom privrednih subjekata ili posredništvom bankarskih organizacija, koje se javljaju kao nezamenljiv i neizbežan subjekt na finansijskom tržištu. Imajući u vidu uslove u kojima funkcioniše finansijski mehanizam, od značaja je istaći i osnovne karakteristike finansijskog tržišta (u svim njegovim segmentima) jer opredeljuje mobilnost i cirkulaciju raspoloživih novčanih sredstava i kapitala, a time ujedno i racinalnost njihove upotrebe. U sagledavanju razvijenosti i strukture finansijskog tržišta određene privrede, treba imati u vidu da je njegova manja ili veća afirmacija, kao specifičnog odnosa sučeljavanja ponude i tražnje novčanih sredstava, uslovljena: • • • • širinom strukture finansijskih, u tome posebno bankarskih institucija; funkcijom i strukturom finansijskih instrumenata; vrstom finansijskih tokova u odvijanju finansijskih transakcija; izgledom strukture samog finansijskog tržišta.

2.2.4 PLANIRANJE, MERENJE, ANALIZA I UNAPREĐENJE KVALITETA PROCESA FINANSIJSKOG UPRAVLJANJA Kadrovi upravljanja (menadžeri finansijskog poslovanja) posebno oni na većim nivoima, moraju da planiraju i sprovode proces praćanja, procena, analiza i unapređenja procesa upravljanja (upravljačkih aktivnosti, poslova i zadataka), a što je potrebno da bi se: • •
3

postigla usaglašenost aktivnosti; osigurala usaglašenost sistema menadžmenta kvalitetom i

) Visina i sektorski raspored novčane akumulacije i finansijske štednje obavlja se prema posebnoj metodologiji koju utvrđuje Narodna banka.

• stalno unapređivala efektivnost sistema manadžmenta kvalitetom. Upravljanje kvalitetom podrazumeva niz koordinisanih aktivnosti u cilju vođenja preduzeća-organizacije ka kvalitetu i upravljanje njome u tom smislu (videti, Vulanović, i ostali 2001). Upravljanje kvalitetom u finansijskom menadžmentu podrazumeva koordinisanje i usmeravanje svih aktivnosti ljudskih resursa koji rade u finansijama i sa finansijama, ka kvalitetu. Osnovu svih postupaka unapređenja procesa upravljanja čini posedovanje: • • • • tačnih i blagovremenih podataka i informacija; ljudskih resursa osposobljenih za obradu, analizu i čuvanje, podataka i informacija; efikasnih metoda i tehnika za analizu i donošenje odluka o načinu dejstva u cilju unapređenja; opreme i softvera za analizu velikog broja podataka.

Aktivnosti unapređenja kvaliteta procesa rada u finansijskom menadžmentu moraju biti projektovane, obezbeđene resursima i stalno sistemski izvođene. Planiranje procesa unapređenja kvaliteta upravljanja finansijama treba da bude zasnovano na elementima misije, postavljenim ciljevima i utvrđenim politikama, tako da procesi i postupci unapređenja budu ugrađeni u osnovne planove i programe preduzeća kao sistema, a time i u svim ostalim podsistemima. Posebno je važno, sistemskim i planiranim aktivnostima obezbediti da u procesima unapređenja kvaliteta upravljanja bude uključen potencijal svih zaposlenih, na principima Deming-ovog točka (Deming, 1986), kao na sl. 6. [Kvalitet procesa rada svih funkcija, organizacionih jedinica i svih radnih mesta. (Demingov točak)] Slika br. 6.

P

P=planirati I=izvesti [uraditi] K=kontrolisati U=unaprediti I

U

K

Kao glavne operativne zahvate planiranja za unapređenje procesa finansijskog menadžmenta možemo navesti: • proces preispitivanja planiranih aktivnosti rukovodstva; • proces internih provera; • proces analize podataka i • proces izvođenja korektivnih mera. U cilju stalnog unapređenja upravljanja finansijama, preduzeće konstantno mora da poboljšava efektivnost sistema menadžmenta kvalitetom, korišćenjem politike kvaliteta, ciljeva kvaliteta, zatim, rezultatem provera, analize podataka, korektivnih i preventivnih mera i preispitivanjem od strane rukovodstva. »Kvalitet je nivo do kojeg skup svojstvenih karakteristika ispunjava zahteve«. (Vulanović, 2001).

Korektivne mere menadžment najčešće preduzima u vidu otklanjanja neusaglašenosti, ali i uzroka neusaglašenosti da bi se sprečilo njihovo ponavljanje. Potrebno je uspostaviti dokumentovanu proceduru, kojom se definišu zahtevi za: • • • • • • preispitivanje neusaglašenosti; utvrđivanje uzroka neusaglašenosti; utvrđivanje potrebe da se neusaglašenosti ponove; definisanje i primenu nepotrebnih mera; zapisivanje rezultata preduzetih mera i preispitivanje preduzetih mera.

Preventivne mere menadžment preduzima za otklanjanje uzroka potencijalnih neusaglašenosti kako bi se sprečilo njihovo pojavljivanje.

GLAVA DRUGA

OSNOVNE FUNKCIJE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

1. MENADŽMENT PROCES I NJEGOVE FUNKCIJE

Menadžment definišemo kao proces kreiranja i održavanja uslova u kojima pojedinci, radeći u grupama, efikasno izvršavaju zadatke, realizuju planove i ostvaruju definisane ciljeve. Proces menadžmenta je vrlo kompleksan i u njemu se međusobno prepliću brojni činioci. Svi ti činioci moraju međusobno biti usklađeni kako bi sistem menadžmenta funkcionisao kao celina. Osnovni elementi ovog procesa su: ljudi, ideje, novac, vreme, stvari ili sredstva, ali temelj svim faktorima menadžment procesa jesu ljudiski resursi, pa zatim, novac, vreme, itd. Polazeći od ideja, njihovom razradom i analizom, dolazimo do plana, na osnovu koga se predviđa dalji tok aktivnosti i dalje utvrđuje poslovna politika, program, ciljevi, razvija poslovna strategija (Strategijski menadžment). Drugi činilac su stvari i sredstva. Pristupa se organizaciji onoga što je planirano. To podrazumeva uspostavljanje organizacionih struktura, oblika i odnosa (Korporativni menadžment). Treći činilac čine ljudi u organizaciji. Zajedno sa ljudskim faktorom, I treći činilac koji je prisutan od početka do kraja, koji je uslov funkcionisanju svim ostalim činiocima jeste novac. Aktivnosti menadžera u ovoj oblasti usmerene su u tri pravca: • • prvi pravac se odnosi na izbor stručnih i odgovornih saradnika i njihovo usmeravanje, stručno usavršavanje i raspoređivanje; drugi pravac se odnosi na preduzimanje aktivnosti u domenu utvrđenih zadataka, sprovođenje ili realizaciju planiranog i funkcionisanje organizacije (definisanje zadataka, podela uloga, donošenje odluka, koordinacija i sl.). treći pravac odnosi se na kontorlu procesa rada, ocenu rezultata rada, sistem nagrađivanja i kažnjavanja (Operativni menadžment).

U finansijskom menadžmentu (menadžment procesu), u praksi, ni jedna od funkcija se ne može primenjivati nezavisno od ostalih. Menadžer može proći kroz

svih pet-šest funkcija tokom jednog dana i ponoviti sve sledećeg dana, ili pak, menadžer, može provesti mesece u planiranju pre nego što se razvije organizacija i popuni osobljem. Menadžment proces se može stalno ponavljati, a menadžeri stalno biti angažovani u izvršavanju svojih funkcija, pa se zbog toga ovaj proces naziva menadžment proces. Postoje teoretičari (Fajol) koji smatraju da je prva faza procesa upravljanja predviđanje i planiranje ili predviđanje sa planiranjem. Kao autor ovog teksta lično smatram da je predviđanje prva faza ne samo kada se radi o upravljanju već u svim ozbiljnim poslovima. Prvo treba posao predvideti, da li uopšte nešto raditi ili ne, i to je posao logike, koji s finansijskog aspekta ili materijalnog, ništa i ne košta, ali kada krenete u planiranje valja računati na određene izdatke. Izrada plana, stavljanje na papir uvek ima svoju finansijsku stranu. Na osnovu predviđanja kreiraju se planovi. Predviđanje je predhodnica planiranja. Planiranje kao menadžment aktivnost podrazumeva definisanje ciljeva koji se žele ostvariti i strategija ili puteva, metoda kako doći do njih ili ih ostvariti. Menadžer je odgovoran za uklapanje svih ciljeva u jedinstven cilj organizacije. U procesu pozicioniranja ciljeva, menadžeri takođe oblikuju planove koji će pomoći svima da se na vreme usmere ka ciljevima. Supervizor ustanovljava kratkoročne ciljeve i planove, na primer: šta grupa treba danas da obavi. Menadžeri srednjeg nivoa moraju mnogo više da razmišljaju o ciljevima i planovima za naredne mesece i godine Izvršni menadžeri oblikuju ciljeve i panove za celu organizaciju i oni obično obuhvataju period od 1 do 5 godina. Organizovanje podrazumeva poslove: definisanja zadataka; podelu uloga; utvrđivanje mera i merenja rezultata; utvrđivanje pravila rada, uključujući komunikacije, odlučivanje i rešavanje konflikata. U svakoj organizaciji se postavlja pitanje šta ko radi. Kada menadžeri izvršavaju organizacionu funkciju, tada oni donose odluke. Oni snose odgovornost za specifične zadatke i dužnosti koje se izršavaju tako da organizacija može da ostvari svoje ciljeve. Organizovanje takođe podrazumeva uspostavljanje odnosa između zadataka i pozicija. Ovi odnosi određuju koje će pozicije biti prioritetne u odnosu na druge i koje će zavisiti od drugih. Kadrovi su najjednostavnije rečeno, faktor od kojega sve zavisi u svakoj organizaciji. Organizacija su ljudi (ljudski resursi). Pozicije u organizacionoj šemi imaju malo efekta sve dok ih ne popune pojedinci koji su kvalifikovani da obavljaju dužnosti koje su sadržane tom pozicijom. Kada menadžeri popune ove pozicije, tada može početi posao. Rukovođenje - pošto su planovi definisani i usvojeni, organizovanje odrađeno, organizacija je spremna za funkcionisanje (sprovođenje). Funkcionisanje (ili odgovornost za funkcionisanje) je na menadžerima i ona se izvršava funkcijom rukovođenja. Menadžeri rukovode (komanduju ili daju instrukcije) zaposlenima. Rukovođen je alokacija ponašanja pojedinaca i grupa u toku rada ka definisanom

cilju. Menadžeri ne samo da moraju biti eksperti u oblasti kojom rukovode već moraju posedovati veštine komuniciranja, efikasno povezivati motivaciju i rukovođenje. Jedna od veoma važnih aktivnosti organizacije koja ima za cilj kontrolisanje da li svi članovi organizacije dobro rade svoj posao, da li se posao odvija po planu i ciljevi ostvaruju u skladu sa planiranim jeste kontrola. Neko mora budno da prati i proverava da li se stvari odvijaju po planu, da li ima odstupanja, ako ih ima da se informacije o činjeničnom stanju blagovremeno dostavljaju menadžmentu kako bi se preduzele korektivne i druge akcije. Odlučivanje podrazumeva izražavanje stava (stručnog, emotivnog, naučnog, prijateljskog, i tsl.) pod uticajem emocija, znanja, mudrosti i veštine, o određenoj pojavi, poslu, rezultatima bilo svojim ili tuđim, u verbalnom ili pismenom obliku.

1.1 FINANSIJSKO PLANIRANJE
Finansijsko planiranje definišemo kao, posao kompetetnih pojedinaca, menadžera, timova ili instrument poslovne politike kojim se vrednosno (najčešće u novcu ili drugim vrednosnim parametrima) iskazuju (dakle na papiru brojkama i slovima) razne vrste planova. Obično svaki posao koji se planira ima i svoju finansijsku stranu i valja je na vreme predvideti i planirati. Ukratko, finansijsko planiranje je predviđanje i planiranje priliva i odliva novčanih sredstava. Finansijsko planiranje ima informativno-koordinirajući značaj, na bazi informacija o finansijskom poslovanju organizacije/preduzeća, jer na njemu se koordiniraju sve finansijske aktivnosti u procesu i donose mnoge finansijske odluke. Poslovi finansijskog planiranja obuhvataju izradu mesečnih, kvartalnih, godišnjih, petogodišnjih (srednjoročnih) i dugoročnih finansijskih planova, utvrđivanje planova materijalnih troškova i amortizacije, planova realizacije, planova prihoda i rashoda, planova investicija, kreditnih planova, zatim, raznih predračuna (poreza i doprinosa, cena, i ostalih zakonskih i ugovornih obaveza). S vremenskog aspekta finansijske planove u praksi delimo na: • • • kratkoročne; srednjoročne i dugoročne finansijske planove.

Kratkoročni finansijski planovi donose se obično (planiraju se finansijske aktivnosti u različitim vremenskim intervalima) na period do godinu dana,

srednjoročni se donose na rokove finansiranja do pet godina i dugoročni finansijski planovi se donose za finansiranja aktivnosti na rokove duže od pet godina dana. Sam proces izrade finansijskih planova (odnosno finansijski plan) obuhvata sve važne ekonomske i finansijske pokazatelje, obim i strukturu finansijskih sredstava, troškove, amortizaciju, cene, investicije, akumulaciju, finansijske tokove, udruživanje sredstava, zajednička ulaganja, stepen likvidnosti, novčana primanja i novčane izdatke, izvore finansiranja, itd. Kao instrument poslovne politike, finansijsko planiranje podrazumeva planiranje finansijskih tokova, usklađivanje potreba za finansijskim sredstvima, predviđanje nabavke potrebnih sredstava, rasopređivanje i usmeravanje raspoloživih sredstava, predviđanje i planiranje vraćanja sredstava, zatim, planiranje kadrova, vremena itd. Kratkoročno planiranje najčešće se odnosi na finansiranje tekućih poslova i obaveza, dok se dugoročno planiranje najčešće odnosi na veća investiciona ulaganja. Plan novčanih tokova obuhvata stanje novčanih sredstava na početku godine, prilive i odlive sredstava tokom godine i stanje novčanih sredstava na kraju godine.

1.2 IZBOR KADROVA ZA FINANSIJE I ORGANIZOVANJE FINANSIJSKE SLUŽBE I FUNKCIJA U NJOJ
Prema većini teoretičara finansija i finansijskog menadžmenta finansijska funkcija je osnovna funkcija poslovanja. Finansijska funkcija obuhvata poslove pribavljanja, plasiranja, obrti, uvećavanja i vraćanja finansijskih sredstava i međusobne odnose subjekata tokom ovih poslova. Pod funkcijom se obično podrazumeva više povezanih poslova i postupaka predviđenih (ili kojima se obavlja) za obavljanje određenih zadataka. U proteklim vremenima finansijska funkcija se tretirala zajedno sa računovodstvenom, međutim, finansijska funkcija podrazumeva novčano poslovanje, dok je računovodstvena funkcija knjigovodstveno evidentiranje finansijskog poslovanja. Računovodstvena funkcija je informativna baza i podrška finansijskoj funkciji, jer shodno zakonu i zakonskim aktima knjigovodstveno evidentira sve finansijske transakcije i putem pojedinačnih ili zbirnih izveštaja dostavlja informacije organima upravljanja. Praksa ukazuje na potrebu organizaovanja finansijske funkcije na nivou preduzeća, što je praksa u mnogim privredama, dok je u dosta privreda finansijska funkcija objedinjena sa računovodstvenom i tretira se kao služba za finansije i računovodstvo. Informaciono-računovodstveni sistem trebalo bi da daje informacije, neophodne za odlučivanje finansijskoj službi na svim nivoima preduzeća. Finansijska i računovodstvena funkcija po prirodi svojih zadataka i sredstava upućene na intezivnu međusobnu saradnju. Finansijska funkcija ne može nirmalno

funkcionisati u koliko ne koristi informacije računovodstvene funkcije. Ukoliko gledamo na njihovu povezanost sa aspekta raspolaganja novčanim sredstvima, onda računovodstvena funkcija ima kontrolu nad finansijskom funkcijom. Međusobna saradnja ove dve funkcije potrebna je posebno kada su u pitanju neka plaćanja obaveza ili naplata potraživanja, zatim kontrola tokova finansijskih sredstava, donošenje finansijskih planova i definisanje finansijske politike. Dakle, utvrđivati koja od ove dve funkcije ima primat u procesu poslovanja preduzeća nije jednostavno, s obzirom na njihovu međusobnu povezanost, ali ipak prednost treba dati finansijskoj funkciji. Saradnja između ove dve funkcije najčešće se odvija cirkulacijom dokumentacije o kretanju novca, usklađivanje knjigovodstvene evidencije i finansijskih zahteva i potreba. Organizacija finansijske organizacije/preduzeća. funkcije uslovljena je veličinom

U manjim preduzećima poslove finansijske funkcije obavlja direktor/glavni menadžer, dok poslove vezane za plaćanja, kontrolisanja kretanja dokumentacije, obračune kamata i sl. radi računovodstvo. Blagajničke poslove takođe obavlja knjigovodstveno-računovodstvena služba s tim što direktor/glavni rukovodilac ima direktan nadzor nad njima. U srednjim preduzećima finansijske poslove obavlja posebna finansijska služba, dok u velikim preduzećima zbog obima i složenosti poslova, finansijska funkcija se organizuje u obliku sektora.

Glavni menadžer finansijskog sektora koordiniranje rada finansijske funkcije sa drugim funkcijama i upravom preduzeća koordinacija rada odeljenja finansijskog sektora kreiranje finansijske politike zastupanje preduzeća u finasijskim poslovima sa drugim subjektima (poveriocima i dužnicima)

Odeljenje za pribavljanje i upotrebu finasijskih sredstava pribavljanje finansijskih sredstava korištenje finansijskih sredstava uspostavljanje strukture kapitala kontrola racionalne upotrebe sredstava osiguranje imovine usklađivanje rokova obaveza i izvora

Odeljenje planiranja i analize finansijsko planiranje finansijska analiza finansijsko informisanje Odeljenje ličnih dohodaka obračuni ličnih dohodaka analitička evidencija o ličnim dohodcima Odeljenje likvidature kontrola blagajne kontrola novčanih dokumenata Odeljenje portfelja evidencije hartija od vredn Odeljenje blagajne blagajnički poslovi

Odeljenje platnog prometa plaćanje obaveza naplata potraživanja vođenje evidencije platnog prometa

Devizno odeljenje devizni platni promet

Organizovanje finansijske funkcije u velikim preduzećima na nivou sektora šematski prikazano izgleda kao na slici br.7. (izvor, Ristić, 1994). 1.2.1 IZBOR I ORGANIZOVANJE KADROVA Izbor i organizovanje kadrova za svaku službu i u svakoj organizaciji ima primarni značaj. Pravilan izbor i alokacija ljudskih resursa u finansijskom menadžmentu podrazumeva efikasnu podelu rada od koje zavisi dalje poslovanje. Ukratko rečeno podela rada znači rastavljanje radnih zadataka ili posla na manje operacije i njihova raspodela izvršiocima posla, onima koji trebju da odrade posao. Umesto da pojedinac radi kompletan posao on se raspodeljuje na manje operacije (manje zadatke) i obavlja ga više lica. Ako izbor i organizovanje ljudskih resursa posmatramo sa aspekta efikasnosti i efektivnosti, lako je uočiti direktnu zavisnost visoke efikasnosti i efektivnosti od podele rada. Posao izbora i organizovanja ljudskih resursa najčešće podrazumeva: planiranje ljudskih resursa, regrutovanje, selekciju, socijalizaciju, obuku i usavršavanje, procenu učinka, unapređenja, premeštaje, degradiranja, nagrađivanja i razrešenja. Za svaki posao, svako radno mesto, treba planirati adekvatan kadar. Predhodno se tačno preciziraju uslovi potrebni za određeno radno mesto i prema njima se traži (putem oglasa, službi za zapošljavanje, itd.) profil kadra. Posle

usvajanja plana novih kadrova sledi regrutovanje novih ljudi. Nakon provere (testiranjem i razgovorima) njihovih sposobnost radi se selekcija u smislu radnih mesta. Posebno ponekad može biti problematična socijalizacija novih kadrova u novu sredinu, što opet moraju rešavati menadžeri rukovodioci. Posle socijalizacije u novu radnu sredinu sledi faza doobuke i usavršavanja, gde se novi ljudi upoznavaju sa novim poslovima i stiču nova praktična znanja. Faza procene učinka, rada pojedinaca je veoma bitna, jer od nje zavisi ishod svih narednih faza (nagrađivanja, kažnjavanja, degradiranja, premeštaja i razrešenja. 1.2.2 ZADACI FINANSIJSKE SLUŽBE Sudeći po pisanju brojnih teoretičara iz područja finansija podeljena su mišljenja da li je finansijska služba (neki je poistovećuju sa finansijskom funkcijom) jedna od najznačajnijih ili je najznačajnija, služba od koje zavisi funkcionisanje svih ostalih službi. Ipak se treba složiti sa drugom konstatacijom, tj. da je finansijska služba najznačajnija u svakoj organizaciji, ili još jasnije rečeno, zajedno sa službom upravljanja ljudskim resursima, ova služba čini temelj svake organizacije/preduzeća. U teorijskim pristupima pojavljuju se nedoumice oko toga da li ova služba treba da bude potpuno odvojena od ostalih službi ili ne, dok praksa upućuje na samostalnost ove službe. Zadaci finansijske službe (organizovane kao samostalne službe) u preduzeću jesu: obezbeđivanje finansijskih sredstava za normalno poslovanje, istovremeno prateći obaveze prema izvorima, vrši naplatu potraživanja, planira priliv i odliv novčanih sredstava, vodi brigu i evidenciju o kreditiranju, brine o likvidnosti preduzeća, obavlja devizne poslove, poslove sa platnim prometom, sprovodi internu kontrolu, informiše organe upravljanja itd. Potrebna sredstva finansijska služba obezbeđuje zaduživanjem kod drugih preduzeća, banaka i ostalih finansijskih organizacija.

2. FINANSIJSKA KONTROLA
Kontrolni proces je kontrolisanja rada i rezultata rada, u smislu poređenja sa predhodno definisanim parametrima, omerima ili standardima, i merenje odstupanja. Rezultati se ažurno dostavljaju onome ko odlučuje po rezultatima. Prvo moramo definisati kontrolni proces da bi smo lakše definisali kontrolu. Kontrolni proces sprovode kontrolori (osposobljeni pojedinci) ovlašteni od strane (ili članovi) neke institucije, službe ili komisije. Dakle, kontrolu možemo posmatrati kao instituciju, službu, sektor ili komisiju zakonski definisanu. Na osnovu predhodnog opšteg pristupa kontroli, finansijska kontrola je plansko, organizovano i stručno proveravanje/kontrolisanje finansijskog poslovanja, i istovremeno utvrđivanje stanja. Finansijska kontrola je organizovana stručna delatnost usredsređena na ispitivanje i ocenjivanje poslovanja firme, stanja i kretanja finansijskih sredstava i odstupanja u procesu plasiranja/korištenja, tj. sagledavanje ne/pravilnosti u finansijskom poslovanju.

Finansijskom kontrolom se najjednostavnije sagledava uspeh rada određenog preduzeća. Sva sredstva bilo kog privrednog subjekta ili preduzeća izražavaju svoju vrednost u novcu, pa se finansijskom kontrolom efikasno sagledavaju rezultati poslovanja, pravilnosti u finansijskom poslovanju i uspešnost poslovne politike preduzeća. Zadaci finansijske kontrole najčešće su (mada po potrebi mogu biti i posebni i specijalni): kontrola finansijskog poslovanja, kontrola materijalnog poslovanja, kontrola nabavki, kontrola prodaje, kontrola osnovnih i obrtnih sredstava, kontrola sredstava posebnih namena, kontrola sredstava zajedničke potrošnje. Da bi proverila ispravnost, tačnost i zakonitost predhodno pomenutih poslova finansijska kontrola obavezno pregleda poslovne knjige, kontroliše završni račun, periodične obračune, izveštaje sredstava i zvora sredstava, blagajničko poslovanje, izveštaje o raspodeli ukupnog prihoda i dohodka, izveštaje i dokaze zakonskih i ugovornih obaveza, isplate ličnih primanja i ostalu internu dokumantaciju po potrebi, koja može da utiče na rezultate rada. Najčešće je usredsređena na finansijsko računovodstvo, knjigovodstvo i blagajničko poslovanje. Postoje razni oblici i vrste finansijske kontrole, dok se najčešće deli na: • • • • internu i eksternu-gledano s aspekta nosioca same kontrole; kontrolu privrednih i vanprivrednih organizacija-gledano prema objektu; stalnu, periodičnu i povremenu-gledano sa vremenskog aspekta i predhodnu i naknadnu-prema fazama u kojima se sprovodi.

U odnosu na proces toka rada najkraće kontrolu možemo podeliti na: predkontrolu, kontrolu u toku i kontrolu po završetku rada. Predkontrola ima za cilj da utvrdi da li su svi pripremni radovi odrađeni, i da li posao može početi na vreme, kontrola u toku kontroliše sam proces rada da ne bi došlo do odstupanja u samom procesu rada i kontrola na kraju kontroliše rezultate procesa rada, ali i rezultate sprovođenja prethodne dve kontrole.

1.3.1 SARADNJA KONTROLNE I RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE PREDUZEĆA Saradnja kontrolne i računovodstvene funkcije preduzeća u procesu poslovanja je neminovna i od nje zavisi funkcionisanje svih ostalih funkcija. Intezivna ili aktivna saradnja po važnim pitanjima ove dve funkcije odvija se na razne načine: • • • s obzirom da i računovodstvo obavlja kontrolnu funkciju saradnja ove dve funkcije je jedinstvena; izveštaji o knjigovodstvenom stanju omogućavaju kontrolu i reviziju, tj. omogućavaju provere podatka, i poređenje sa stvarnim stanjem; tačnost i ažurnost knjigovodstva olakšava rad kontroli;

dokumentacija je objekt kontrole kao i knjiženja i druge evidencije; • obračun i isplata ličnih dohodaka stalno su pod kontrolom; • inventarizacija je u stvari kontrola i stvarnog i knjigovodstvenog stanja; • periodični obračuni i zaključni računi kontrola su poslovanja, kako pojedinačnih funkcija, tako i svih organizaoionih jedinica; • informacije o finansijskoj situacijiobezbeđuju se putem kontrole i funkcija koje doprinose datoj situaciji; • knjigovadstvena analiza kontrola je poslovanja, što se vidi kroz knjigovodstvene evidencije; • računovodstvo daje sve podatke koje zatraži interna kontrola, pa čak i one koje kontrola ne traži a koji su neophodni za njen dalji rad. Pasivna saradnja između navedenih funkcija je važna u procesu poslovanja preduzeća i ona se takođe odvija na više načina: • • dok računovodstvo daje niz pokazatelja, kantrolna funkcija otkriva i uzroke tih pokazatelja, pa i odgovornosti ili zasluge pojedinaca koji su radili na njima. kontrolišu se troškovi (u radnim nalozima, organizacionim jedinicama, po funkcijama, u obračunima proizvodnje i realizacije, kalkulacijama, periodičnim obračunima i zaključnom računu). kontrolišu se normativi (materijala, rada, fiksnih troškova, zaliha, korištenja kapaciteta, izostanaka itd.). kontrolišu se i količine (proizvodnje, realizacije, zalihe, sati rada itd.). vrednosti (nabavki, proizvodnje, realizacije, ušteda, šteta, kala, rastura, kvara, loma ,itd,). kontrolišu se cene (u nabavci, u prodaji, u proizvodnji, odstupanje od planiranih cena, posledice promena u cenama itd. kotrolišu se rokovi (radnih naloga, isporuka, plaćanja itd.).

• • • • •

1.4 FINANSIJSKO RUKOVOĐENJE
Finansijsko rukovođenje je veoma važan deo finansijskog upravljanja, koji podrazumeva niz aktivnosti kojima se utiče na pojedince ili grupe u cilju njihovog usmeravanja i podsticanja da urade određene poslove. Finansijsko upravljanje kao širi pojam je proces planiranja, izbora i organizovanja ljudskih resursa, kontrolisanja, rukovođenja i odlučivanja u procesu kreiranja finansijskih uslova za efikasno postizanje odabranih finansijskih ciljeva. Finansijsko rukovođenje podrazumeva usmeravanje svih zaposlenih koji rade na poslovima sa novcem ili u finansijskim službama ka ostvarenju finansijskih ciljeva,

ciljeva definisanih u procesu finansijskog planiranja. Ako bismo pokušali apostrofirati i sažeti u tri grupacije veštine finansijskog menadžmenta, to su: • • • tehničke; konceptualne i humane.

Pod tehničkim veštinama finansijskog menadžmenta podrazumevaju se osnovna tehnička znanja rada sa finansijama-novcem (finansijskim instrumentima, institucijama i subjektima). Konceptualne veštine menadžmenta/menadžera odnose se na poznavanje organizacijskih poslova, predviđanja i sl, dok humane veštine podrazumevaju rad sa ljudima i međuljudske odnose. Svi zaposleni u finansijama, ne samo rukovodioci suočavaju se sa finansijama preduzeća i trebalo bi da poseduju potrebna znanja. Menadžeri rukovodioci ne upravljaju finansijama, finansijama najčešće upravlja poslovodni odbor, sastavljen od menadžera raznih sektora, a mnogi od njih nemaju nužno formalno obrazovanje iz oblasti finansija. Svi menadžeri pojedinih sektora, članovi poslovodnih odbora treba da znaju kako se upravlja finansijama kao jednim od ključnih resursa preduzeća. Svi menadžeri bez obzira da li su na poziciji rukovodioca ili članovi poslovodnih odbora trebalo bi da budu osposobljeni za sledeće poslove: • • • • kompletnu analizu finansijske funkcije preduzeća; izradu finansijskih projekata preduzeća uz procenu inflatornih i poreskih efekata; analizu i procenu stanja na finansijskom tržištu, posebno odnos između finasijskog tržišta i tržišta roba i usluga i razumevanje finansisjkih propisa i publikacija u cilju efikasnijeg komuniciranja sa finansijskim institucijama i drugim subjektima na finansijskom tržištu.

1.4.1 SARADNJA FUNKCIJE RUKOVOĐENJA S FUNKCIJOM RAČUNOVODSTVA U predhodnim delovima knjige isticano je na više mesta da se sve odluke u finansijskom menadžmentu donose na osnovu informacija. Jasno je da su odluke efikasnije i kvalitetnije, što su informacije na kojima se baziraju kvalitetnije (kvalitat informacije podrazumeva-tačnost, ažurnost, sigurnost itd.). Donošenje pravih odluka u finansijskom menadžmentu bez valjanih informacija iz računovodstva nemoguće je. Aktivna saradnja između pomenute dve funkcije odvija se konstantno, na različite načine i zbog različitih ciljeva. • odluke rukovodilaca se temelje na podacima knjigovodstva i

• • •

• • • •

računovodstva. Znači od informacija dobijenih iz računovodstva zavisi posao rukovodilaca, dok s druge strane pogrešne odluke rukovodilaca odražavaju se na rad računovodstva. za potrebe rukovođenja svakodnevno se koriste podaci analitičkog knjigovodstva (o materijalu, inventaru, gotovim proizvodima, troškovima itd., a za duža vremenska razdoblja, mesec dana i duže, koriste se podaci i informacije glavnog finansijskog knjigovodstva. dvosmernost saradnje izražena je preko dokumentacije (informacije u obliku dokumenata ili pisanoj formi), rukovodioci potpisuju dokumentaciju i odgovaraju za njenu ispravnost. obračun i isplatu ličnih dohodaka radi računovodstvo, dok je odgovornost za ovaj posao na rukovodiocima kao i briga o kadrovima. odgovaraju i za inventarizaciju, zatim i za ustanovljene razlike kada prelaze normative (kala, loma, kvara, rastura itd.); evidencija i praćenje troškova prvenstveno služi rukovodiocima, kako za operativno ocenjivanje normativa i planova, tako i za učinak ljudi i organizacionih jedinica (količinom i kvalitetom). periodični obračuni i zaključni računi daju rukovodiocima pre upravljača skicu poslovanja preduzeća; informacije o finansijskoj situaciji proučavaju rukovodioci i podnose ih upravljačkim strukturama; finansijske planove rukovodioci podnose organima upravljanja na odobrenje; u sklopu opšte analize poslovanja, knjigovodstvena analiza ima posebno važno mesto, zbog podataka kojima raspolaže i njihove tačnosti.

Pasivna saradnja između funkcije rukovođenja i računovodstva odvija se konstantno i na različite načine: • jasno je da u samom računovodstvu postoji rukovođenje, ali i iznad njega (računovodstva); jer i na njega deluje inventivnost i predviđanje rukovodioca, tačni proračuni i odabiranje racionalnih metoda. jedan od načina pasivne saradnje odvija se kroz pripreme i odabiranje između više alternaltivnih rešenja. saradnja između ove dve funkcije odvije se i kroz organizatorske sposobnosti: odabiranje saradnika, podela rada, odabiranje metoda i alternativa, pripreme itd. sposobnost koordinacije; ljudi, organizacionih jedinicama,

• • •

• • •

funkcija itd. organizovani nadzor i redovna kontrola deluje na kvalitet rada. redovna analiza svakog posla otklanja smetnje i loše uticaje. rukovodioci osposobljavaju kadrove, kako za tekuće poslove (za veću proizvodnost rada), tako i za buduće rukovodioce (zamenu).

1.4.2 ULOGA RAČUNOVODSTVA U PROCESU INVESTIRANJA Donošenje investicionih odluka u preduzeću je posao neizvodljiv bez učešća finansijskog menadžmenta. Finansijski menadžment raspolaže ili mora da raspolaže svim informacijama neophodnim za donošenje investicionih odluka. Već je govoreno da većina (ili sve ) važne informacije vezane za finanisje preduzeća dolaze iz računovodstva. Aktivna saradnja funkcije investiranja sa računovodstvom ispoljava se na više načina i s različitim interesima: • • • • • • • • • • • investiranje zavisi od stanja novčanih i materijalnih sredstava, te potraživanja i obaveza. računovodstvo obavlja blagajničke poslove i podmiruje obaveze za investicije (ako nije finansijska funkcija odvojena). vodi knjigovodstvenu evidenciju investicija (osnovnih sredstava, ličnih dohodaka, troškova itd.). računovodstvo osigurava sigurnost, pregledom i kontrolom dokumenta, knjiži ih i čuva, a evidencije sravnjuje. obračunava i isplaćuje lične dohotke. organizuje i sprovodi inventarizaciju materijala za investicije, investicije u gradnji, uključujući i obaveze i potraživanja. evidentira i prati troškove za investicije počev od radnih naloga i kalkulacija do obračunske situacije i računa, odnosno izvršenja investicionog programa. periodični obračuni i zaključni račun obuhvataju i sva inventarisanja u toku vremenskog razdoblja, kako po strukturi sredstava, tako i prema izvorima ulaganja. od finansjske situacije zavise daljnja investiona ulaganja. u fnansijskom planu vidno mesto imaju investiciona ulaganja, rokovi porasta kapaciteta, finansijski efekti ulaganja itd. knjigovodstvena analiza obuhvata i investicione programe, kako realizaciju tih programa i zbog čega se odstupilo.

Pasivna saradnja funkcije investiranja i računovodstva takođe je višestruka i dosta značajna u investicionim procesima: • u samoj razvojnoj politici preduzeća, investicije su glavna

• •

briga, jer se o njima ne može govoriti površno i na kratak rok. u dugoročnoj, srednjoročnoj i godišnjoj poslovnoj politici investicje su značajan faktor, bilo da se radi o novim objektima, madernizaciji, proširenju kapaciteta, ili o kadravima. interne rezerve su uvek moguće (najčešće se postižu uvođenjem više reda i discipline u procesu rada: proširenjem uskih grla, povećanjem proizvodnosti rada, smanjivanjem izostanaka, boljom stimulacijom itd.) racionalno izvođenje investicionog programa, direktno je uslovljeno podacima i informacijama iz računovodstav itd.

1.5 FINANSIJSKO ODLUČIVANJE
Predhodno smo u delu finansijskog rukovođenja istakli da je finansijsko upravljanje širi i značajniji pojam od rukovođenja. Finansijsko upravljanje podrazumeva upravljanje na osnovu finansija direktno i celim poslovanjem indirektno, kroz razne odluke. Poseban značaj imaju finansijske odluke kada se radi o raspodeli dobiti, zatim, kada su u pitanju finansijska načela: racionalno finansiranje, likvidnost, sigurnost, rentabilnost, udruživanje sredstava i donošenje odluka po pitanju njih. Finansijsko upravljanje i odlučivanje su u uskoj međuzavisnosti i povezanosti. Pod odlučivanjem se obično podrazumeva deo finansijske politike koji se bavi stručnim vođenjem poslovne politike kroz proces donošenja odluka. Ako načelo racionalnog finansiranja podrazumeva pribavljanje finansijskih sredstava tako da se uspostavi najbolja kombinacija između sopstvenih i tuđih izvora, donošenje odluke koju kombinaciju odabrati svakako ima veliku odgovornost. Donositi odluke u koje poslove ulagati, tj. koji poslovi obezbeđuju najveću zaradu (uvećanje uloženih sredstava) i ulagati u njih, što podrazumeva načelo rentabilnosti, svakako nije jednostavno i to ne može svako raditi. Takođe donošenje odluke o tome koji su poslovi najsigurniji, tj. obezbeđuju vraćanje uloženih sredstava i ostvarivanja profita uz najniži nivo rizika (što podrazumeva princip sigurnosti) posao je menadžera profesionalaca. Od odlučivanja o svim pitanjima vezanim za finansijsko poslovanje zavisi i likvidnost preduzeća, tj. da raspoloživim finansijskim sredstvima, u svakom trenutku, isplati dospele obaveze plaćanja. Uspešna finansijska i poslovna politika preduzeća počivaju na odlučivanju i finansijskoj snazi preduzeća. Finansijska snaga preduzeća podrazumeva sveukupnost finansijskih odnosa koji proizlaze iz racionalnog pribavljanja, korištenja i vraćanja finansijskih sredstava, a koji se upravo ostvaruju na načelima racionalnosti, rentabilnosti, sigurnosti i likvidnosti. Finansijska snaga preduzeća je trajna sposobnost finansiranja i plaćanja, tj. očuvanja i uvećavanja imovine (Ristić, 1994). Kao osnovna, sudeći po pisanju poznatih teoretičara iz ove oblasti, izdvajaju se sledeća područja finansijskog menadžmenta:

• • •

Odlučivanje o investiranju; Odlučivanje o finansiranju i Odlučivanje o kapitalu (imovini).

DEFINISANJE PROBLEMA MERENJE REZULTAT A

PRIKUPLJA NJE PODATAKA

PRIMENA SOLUCIJE RAZVOJ ALTERNATI VNIH SOLUCIJA

IZBOR OPTIMALN E SOLUCIJE PREDVIĐA NJE POSLEDICA

SLIKA BR.8. OSNOVNI MODEL FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA

Finansijsko odlučivanje ima strateški značaj ako se radi o finansiranju projekata ili poslova od strateškog značaja za preduzeće, jer u tim situacijam menadžment donosi odluku koji način finansiranja odabrati, koji od svih mogućih izvora sredstava odabrati, odlučiti o izboru optimalnog. Operativne finansijske odluke odnose se na manje finansijske izdatke, na finasiranje operativnih poslova, na finansiranje aktivnosti koje su u funkciji realizacije

strateških planova i projekata. Operativne odluke vezuju se za finansiranje poslova po operativnim planovima. S vremenskog aspekta gledano sve odluke finansijskog menadžmenta možemo podeliti na: • dugoročne; • srednjoročne i • kratkoročne. Dugoročne odluke su odluke koje se donose na duže vremenske periode (preko pet godina i duže), odlučivanje o obezbeđivanju finasiranja na duge staze, vraćanje sredstava na duge rokove, odnosno, odlučivanje po dugoročnim planovima. Aspekt vreme i značaj koji dugoročne odluke imaju za poslovanje preduzeća, aspekti su koji približavaju strateške i dugoročne odluke. Srednjoročne odluke odnose se na periode poslovanja od godine do pet godina i kratkoročno odlučivanje odnosi se na poslovne poduhvate do godinu dana. Kod odlučivanja u finanasijskom menadžmentu treba razlikovati poslovno odlučivanje (donošenje poslovnih odluka) i upravljačke odluke (odlučivanje organa upravljanja ili donošenje odluka od strane organa upravljanja). Odluke tipa (usvajanje ili promena statuta preduzeća, zatim odlučivanje o razvojnoj politici, poslovnoj politici, prodaja preduzeća, zajednička ulaganja, pripajanje preduzeća nekom drugom većem preduzeću i sl.) donose vlasnik/ci preduzeća ili većinski vlasnici, u zavisnosti kako je preduzeće organizovano, ali na osnovu predloga menadžmenta. Upravljanje se služi podacima računovodstva, počev od samog donošenja planova/planiranja, do analize njihove realizacije, npr. o stanju novčanih sredstava, materijalnih sredstava, potraživanja i obaveza. Menadžerske odluke i izveštaji tipa periodični obračuni i zaključni računi podnose se organima upravljanja na usvajanje i odobrenje, zatim informacije o finansijskoj situaciji i položaju preduzeća podnose se organima upravljanja na analizu i njihovo odlučivanje. Finansijski planovi, posle svih propisanih procedura izrade podnose se organima upravljanja na usvajanje. Zaključak ovog dela jeste da sve odluke menadžmenta ipak podležu određenoj rezenziji, reviziji ili “vetu” od strane vlasnika. Ni kod finansijskog menadžmenta ne smeju se zaboraviti izvorni principi menadžerske revolucije “razdvajanja funkcije vlasništva od funkcije upravljanja ili upravljačkih funkcija”.

1.6 FINANSIJSKI MARKETING

Finansijski marketing podrazumeva aktivnosti koje podstiču i obezbeđuju lakše prikupljanje, distribuciju i alokaciju novčanih sredstava. Znajući da »market« znači tržište, a »ing« aktivnosti, finansijski marketing možemo tretirati kao niz aktivnosti na finansijskom tržištu koje doprinose efikasnijem i efektivnijem zadovoljavanju ciljeva subjekata. Finansijski marketing kao aktivnost ili funkcija obično je organizovan i funkcioniše u okviru finansijske funkcije preduzeća, mada u zavisnosti od organizacione strukture i veličine preduzeća, kao i vlasničkih odnosa može biti organizovan kao posebna funkcija. S obzirom da se delovanje finansijske funkcije ispoljava kroz pribavljanje finansijskih sredstava za normalno funkcionisanje preduzeća, njihovo racionalno korištenje i kontrolu, finansijski marketing je u direktnoj povezanosti sa finansijskom funkcijom u smislu logističke podrške. U širem kontekstu zadaci finansijskog marketinga odnose se na široko područje poslovanja, počev od izrade planova potrebnih sredstava, preko definisanja rokova, vraćanja uloženih sredstava, naplate dospelih potraživanja, praćenja priliva i odliva sredstava, ocenjivanja investicionih projekata, procene rizika itd. do analize i ocene dobiti. (videti, Ristić i ostali). Značaj i uloga finansijskog marketinga posebno dolazi do izražaja kada je u pitanju obezbeđenje izvora finansiranja. Izvori finansiranja mogu biti razni, dok kao glavna podala može se navesti podela na: • • sopstvene i tuđe izvore.

Od finansijskog marketinga očekuje se da doprinese jasnom definisanju i analizi odnosa između politike finansiranja sopstvenim i politike finansiranja tuđim sredstvima, što se direktno odražava na stabilnost finansijske politike preduzeća. Samofinansiranje odražava politiku jačanja finansijske snage preduzeća. Kod finansiranja tuđim sredstvima finansijski marketing ima posebnu odgovornost i obaveze, s obzirom da je raspolaganje tuđim resursima vremenski i samim uslovima dobijanja, strogo ogrničeno. U složenim uslovima poslovanja na finansijskom tržištu kada se rizici povećavaju, raste kamatna stopa, stopa inflacije, povećava se rizik naplate potraživanja i sl., onda se otvara problem neutralisanja, prebacivanja i pokrića rizika, i tada dolazi do izražaja finansijski marketing. Uloga i značaj finansijskog marketinaga u tim okolnostima ispoljavaju se kroz prikupljanje informacija sa finansijskog tržišta i poslovnog okruženja, doprinoseći: stvaranju fondova za pokriće rizika, prebacivanju rizika na osiguravajuće kuće plaćanjem premija, zatim, pretvaranju krtkoročnih u dugoročne kredite i sl. Finansijski marketing treba da doprinese prikupljanju novčanih sredstava u skladu s planiranim sredstvima.

Proces finansijskog marketinga odvija se kroz pet faza ili njegovo funkcionisanje možemo podeliti na pet nivoa funkcionisanja. U prvoj grupi poslova aktivnost finansijskog marketinga podrazumeva poslove oko utvrđivanja količine raspoloživih novčanih sredstava i planiranje potrebnih novčanih sredstava. U drugoj grupi poslova finansijski marketing radi na pribavljanju novčanih sredstava za finansiranje tekućeg poslovanja i rešavanju stalnih problema finansiranja. Kao treća faza delovanja finansijskog marketinga ističe se inkorporiranje problema finansiranja, kao trajnog zadatka finansijske funkcije preduzeća u okviru koje finansijski marketing insistira na iznalaženju optimuma sredstava potrebnih za tekuće poslovanje (po obimu, strukturi i dinamici) i na istraživanju racionalnih izvora sredstava za investicije. U ovim poslovima zadatak finansijskog marketinga je da analizira: • izvore sredstava; • tekuće obaveze; • novčana sredstav i • zalihe (videti, Ristić, 1994). • U četvrtoj grupi poslova razrešavaju se problemi zaliha robe i kupaca, i tako uspostavlja koordinacija finansijske i komercijalne funkcije (prodaja roba na kredit itd.). Petu grupu poslova finansijskog marketinga čine poslovi vezani za vraćanje tuđih sredstava u cilju očuvanja likvidnosti i solventnosti. U ovom kontekstu finansijski plan treba da predvidi izvore sredstava potrebnih da se vrate dugovi i izmire dospele finansijske obaveze u vidu kredita, dok finansijska politika treba da sagleda racionalnost i opravdanost obnavljanja kratkoročnih kredita, konvertovanja kratkoročnih kredita u dugoročne i sa fiksnim rokovima dospeća. Veoma važna uloga finansijskog marketinga jeste analiza finasijskih ulaganja u obrtna sredstva i efektivnost pojedinih izvora sredstava (sopstvena, kreditna i zajmovna) u odnosu na ostvarene rezultate poslovanja. Takođe je važno ispitivanje izvora finansiranja i tako inicirajući odgovor na pitanje kako se finasira povećana poslovna aktivnost preduzeća i kako se osiguravaju veća investicijska ulaganja u budućnosti.(Detaljnije videti Ristić, 1994, 445).

1.7 FINANSIJSKI INFORMACIONI SISTEM
Sa aspekta preduzeća kao sistema, finansijski informacioni sistem predstavlja podsistem, zadužen za obezbeđivanje i dostavljanje informacija finansijskom menadžmentu i menadžmentu preduzeća kao sistema.

»Finansijski informacioni sistem firme u kome se odvija finansijsko poslovanje i raspolaganje sredstvima ima zadatak da snabdeva upravljački sistem informacijama iz novčanog i kreditnog sistema, tržišta novca, mogućnosti udruživanja sredstava i sl. (Ristić, 1994, 417)«. Od brojnih informacija važnih/interesantnih za finansijski informacioni sistem, kao važnije možemo navesti informacije o: • • • • • • • • ukupnoj finansijskoj situaciji preduzeća; likvidnosti i solventnosti; finansijskim prihodima, rashodima, raspodeli i akumulaciji; transferu sredstava, zaliha i potraživanja; novčanim tokovima, prilivu, odlivu i stanju; tokovima finansiranja, interno i eksterno finansiranje; mogućnostima udruživanja sredstava; obimu i strukturi potraživanja i dugovanja preduzeća itd.

Finansijske informacije prvenstveno su potrebne onima koji donose finanisijske odluke, tj. finansijskom menadžmentu. Finansijski informacioni sistem može se organizova kao posebna finansijska služba u okviru preduzeća. Za finansijski menadžment od posebnog značaja su informacije o finansijskoj situaciji firme, o likvidnosti, rentabilnosti poslovanja i ulaganja, o stanju depozita i o novčanim tokovima, o stanju dugovanja i potraživanja, o finansiranju tekuće reprodukcije i razvoja preduzeća. Posebno su važne informacije iz područja finansijske i računovodstvene funkcije, toliko da se smatraju osnovom finansijskog odlučivanja. Sama činjenica da se sve odluke temelje na informacijama, govori koliki i kakav značaj informacije imaju u procesu odlučivanja. Kvalitet odluke direktno je zavisan od kvaliteta informacije/a na kojima se odluka zasniva/donosi. U procesu donošenja finansijskih odluka poseban značaj imaju informacije o odnosu novčanih sredstava i potraživanja prema tekućim obavezama; o odnosu sopstvenih sredstava i ukupnog duga, zatim, o odnosu dobiti prema ukupnoj realizaciji, odnosu dobiti prema sopstvenim sredstvima i odnos dobiti prema ukupnim sredstvima. Finansijsko informisanje ima zadatak da pruži blagovremene i precizne informacije iz domena osnovnih aktivnosti finansijskog menadžmenta, tj. sa područja finansijskog planiranja, finansijske organizacije, finansijske analize i finansijske kontrole. »Finansijsko informisanje u skladu sa ciljevima finansijske funkcije i finansijske politike ima za zadatak da pruži blagovremene i precizne informacije sa područja finansijskog planiranja, finansijske analiza, isplate finansijskih obaveza i naplate potraživanja, kontrole finansijskih dokumenata, korišćenja sredstava i izvora finasiranja, kamatnih stopa na tržištu novca i kapitala, tržišne vrednosti hartija od vrednosti, deviznih kurseva, zajedničkih ulaganja, sanacije itd.« (Ristić, 1994, 419).

2. ULOGE MENADŽERA U MENADŽMENT PROCESU
Predhodne definicije opisuju menadžere kao glavne vođe, lidere, planere, organizatore i kontrolore. Ukratko rečeno, svaki menadžer, od najnižeg nivoa, od poslovođe do generalnog direktora ili topmenadžera, preuzima na sebe veći broj uloga i izvršava zadatke, kako bi usmerio organizaciju ka njenim definisanim ciljevima. Menadžer ne radi sam već u timu, uz pomoć drugih ljudi. Ovde se izraz “ljudi” ne odnosi samo na podređene i supervizore, već i na sve ostale menadžere u organizaciji. Menadžeri rade i sarađuju sa svakim, na svim nivoima, unutar ili van organizacije, koji mogu da doprinesu ostvarenju ciljeva poslovne jedinice (sektora) ili celokupne organizacije. Uz rad usmeren ka organizacionim ciljevima, menadžeri rade i na ostvarivanju ličnih ciljeva. I najzad, u svkaoj organizaciji, menadžeri treba međusobno da sarađuju u cilju formulisanja organizacionih dugoročnih ciljeva i planiranja njihovog ostvarenja. Oni takođe sarađuju međusobno kako bi sebi obezbedili precizne informacije koje su im potrebne za izvršenje zadataka. Menadžeri moraju biti pouzdani i odgovorni, jer su zaduženi da nadgledaju uspešno izvršavanje zadataka. Obično su vrednovani na osnovu toga koliko kreiraju ostvarenje zadataka. Menadžeri su, takođe, odgovorni za akcije svojih podređenih. Uspeh ili promašaj podređenih direktan je odraz uspeha ili neuspeha menadžera. Prirodno, svi članovi organizacije, uključujući i one koji nisu menadžeri, odgovorni su za izvršavanje svojih zadataka. Menadžeri su, međutim, odgovorni ne samo za sopstveni rad, već i za rad drugih. Od menadžera se očekuje da ostvare veće rezultate od drugih članova organizacije; odgovorni su za veću realizaciju i raspodelu resursa u toku realizacije. Menadžeri uspostavljaju ravnotežu među konkurentnim ciljevima, odnosno rešavaju pitanje prioriteta različitih ciljeva i potreba. Mnogi menadžeri, na primer, svakodnevne zadatke organizuju po principu prioriteta – najvažnije stvari se odmah izršavaju, dok se manje važni zadaci ostavljaju za kasnije. Na ovaj način vreme menadžera je mnogo efektivnije iskorišćeno. Kako je organizacija sastavljena od ljudi koji se unutar organizacije često sukobljavaju oko ciljeva i efikasnijeg načina njihovog realizovanja, menadžeri su posrednici u ublažavanju konflikata. Rasprave unutar organizcije mogu negativno da utiču na moral i produktivnost i mogu postati toliko neprijatne i uznemiravajuće da kompetentni radnici napuštaju organizaciju. Ovakva događanja ometaju rad na sprovođenju ciljeva jedinice ili pak cele organizacije, te zbog toga menadžeri povremeno treba da preuzmu ulogu posrednika kako bi razrešili nastale nesuglasice. Ovo zahteva izuzetnu veštinu i puno snalažljivosti, a menadžeri koji olako shvataju ovakve sukobe i nemarno se odnose prema njima, mogu biti zaprepašćeni činjenicom da su oni doprineli pogoršanju situacije.

Menadžeri donose strateške odluke. Ni u jednoj organizaciji ne teče sve jednostavno i skoro da ne postoji ograničenje u broju i vrstama problema koji mogu da nastanu: finansijske poteškoće, problemi sa ljudima, različita mišljenja po pitanju organizacione politike, itd. Menadžeri su ti od kojih se očekuje da iznađu rešenja za teške probleme i da sprovode svoje odluke čak i ako su nepopularne. Kratak opis ovih menadžerskih uloga pokazuje da menadžeri moraju često da menjaju poslovne pozicije, da budu spremni za potrebnu ulogu u dato vreme. Menadžer na određenoj poziciji u preduzeću prima naređenja od predpostavljenih ali ta ista naređenja po potrebi prenosi na niže nivoe, tako da je istovremeno i nadređen i podređen. Upravo, sposobnost prepoznavanja odovarajuće uloge koju treba odigrati i spremnost na promene uloga, jedan je od znakova uspešnog menadžera.

2.1 MENADŽERSKI I ORGANIZACIONI UČINAK
Koliko uspešno jedna organizacija postiže svoje ciljeve, zadovoljava društvene obaveze, ili i jedno i drugo, zavisi od toga koliko dobro menadžeri u toj organizaciji obavljaju svoj posao. Ako menadžeri ne obavljaju svoj posao dobro, organizacija neće uspeti da ostvari svoje ciljeve. Kao što menadžeri funkcionišu unutar organizacije, tako i organizacije funkcionišu unutar većih društava. Učinak preduzeća je ključni faktor za učinak društva ili nacije (Stoner, 1989). Koliko dobro menadžeri obavljaju svoj posao iskazuje se kroz menadžerski učinak. Menadžerski učinak je predmet mnogih diskusija, analiza u SAD i mnogim drugim državama. Postoje i menadžerski i organizacioni učinak. Menadžerski učinak je mera efikasnosti i efektivnosti menadžera i pokazuje koliko dobro menadžer utvrđuje i postiže odgovarajuće ciljeve. Organizacioni učinak pokazuje koliko dobro organizacije u društvu obavljaju svoje poslove, i takođe postiče živu diskusiju. Dva koncepta, koja mnogi podržavaju, formulisao je Peter Drucker, jedan od najcenjenijih autora u oblasti menadžmenta. Po ovome Druckeru učinak menadžera se može meriti pomoću dva kriterijuma: efikasnost i efektivnost. Po njemu, efikasnost znači “raditi sve stvari ispravno”, a efektivnost znači “raditi pravu stvar”. Efikasnost–odnosno, sposobnost da se stvari urade korektno–je koncept “ulazizlaz”. Efikasan menadžer je onaj koji postiže rezultate (izlaz) koji odgovaraju ulaganjima (ulaz) (rad, materijal i vreme). Menadžeri koji mogu da minimiziraju troškove resursa, koje koriste radi ostvarivanja svojih ciljeva, su efikasni. Efikanost je sposobnost da se odaberu odgovarajući ciljevi: efektivan menadžer je onaj koji odabere prave stvari koje treba obaviti. Menadžer koji odabere neodgovarajući cilj – proizvodnju samo velikih automobila, kada je tražnja za malim automobilima velika–je neefektivan čak i ako se veliki automobili proizvode sa maksimumom efikasnosti. Nikakva efikasnost ne može kompenzirati nedostatak efektivnosti.

Menadžerske sposobnosti zahtevaju učinak koji je podjednako efikasan i efektivan. Po Druckeru efektivnost je ključ uspeha preduzeća.

2.2 NIVOI I VEŠTINE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA
U praksi u organizacijama postoje različiti nivoi menadžmenta, ali kao optimalno rešenje prihvataju se tri nivoa. Menadžeri prve linije, srednji nivo menadžmenta i top menadžment. Top menadžment je vrh upravljanja ili glavni rukovodioci, što znači top menadžment može predstavljati jedna ili više osoba. Nivoe menadžmenta prate odgovarajuće veštine i znanja. Ako pokušamo sve veštine menadžmenta grupisati shodno aspektu sličnosti, funkcionalnosti i značaju, kao osnovne možemo navesti sledeće veštine: • • • tehničke veštine; humane i konceptualne veštine.

Pod tehničkim veštinama podrazumevaju se veštine i sposobnosti korištenja propisanih stručnih i zakonskih veština i normi. Dalje, tehničke veštine znače posedovanje osnovnih znanja o poslu kojim treba upravljati (npr. posedovati osnovna znanja o monetarnim finansijam u koliko ste na rukovodećeoj funkciji u nekoj centralnoj banci; ili posedovanje osnovnih znanja o javnim finansijama se podrazumeva u koliko ste menadžer u javnim finansijama). Humane veštine podrazumevaju sposobnosti rada sa ljudima, znati, spoznati međuljudske odnose i upravljati njima. Bihejvioristički pristup procesu upravljanja upravo doprinosi spoznaji humanih veština, a bihejvioristički pristup ukratko rečeno podrazumeva učenje svih nauka koje u središtu svoga učenja imaju ljudsko biće. Konceptualne veštine najjednostavnije rečeno su zbir tehničkih i humanih veština. Konceptualne veštine su koordinacija aktivnosti na najvišem nivou preduzeća. Kod upravljanja finansijama često puta presudnu ulogu ima moć onih koji donose odluke-odlučuju. Moć je sposobnost uticati na druge, ili sposobnost nametanja svojih mišljenja drugima. Vrlo blizak pojam moći jeste vlast. Vlast kao pravo na komandovanje i naređivanje, najvećim delom zasniva se na funakcionalnoj moći. Funkcionalana moć, kako joj sam naziv govori, stiče se ili dobija određenom funkcijom, sastavljenom od niza zakonskih prava i ovlaštenja ali i obaveza. Npr. prava svakog direktora ili rukovodioca u državnoj upravi strogo su definisana zakonom i drugim internim aktima, kojih se pojedinac strogo treba pridržavati prilikom vršenja funkcije.

Autoritativna moć ili moć pojedinca, stiče se svakodnevno nepisanim pravilima. Biti korekten, pomoći saradniku savetom, podučiti ga poslu, jednostavno, izdizanje znanjem, korektnošću i kulturom iznad saradnika, znači stvaranje autoritativne moći. Totalna moć podrazumeva »zbir« dve prethodne moći, ili dodavanjem autoritativne na funkcionalnu gradi se totalna moć. Danas u preduzećima, sa finansijama se susreću, ne samo finansijski direktori ili menadžeri i službenici računovodstva, već i drugi članovi menadžmenta. Međutim, ostali članovi upravljačke strukture preduzeća koji se susreću sa finansijama, u suštini predstavljaju onaj deo kadra preduzeća, koji se profesionalno stara o svakodnevnoj finansijskoj situaciji preduzeća ali ne upravljaju finansijama. Sama upravljačka struktura finansijama zavisi od ukupne organizacione strukture menadžmenta preduzeća. Finansijama preduzeća najčešće upravlja pslovodni odbor sastavljen od direktora raznih sektora, koji nužno ne poseduju formalno obrazovanje iz finansija, ali zato obavezno završavaju posebne programe o upravljanju finansijama. Posebnim programima polaznici se osposobljavaju za sledeće funkcije: • • • • procene odnosa između finansijskog tržišta i tržišta roba i usluga; potpunu analizu finansijske situacije preduzeća; izradu finansijskih projekata preduzeća uz ocene inflatornih poreskih efekata i razumevanje zvaničnih, zakonskih finansijskih publikacija kao i komuniciranje sa finansijskim institucijama.

Učenje na ovim programima stiče se kroz predavanja (o teorijskim aspektima finansija i upravljanja njima); izradu studija slučaja; zatim, kroz pripremu finansijskih analiza; lociranje i definisanje problema i rešavanje konkretnih zadataka od strane kandidata. Sadržaji ovih programa najčešće se odnose na materiju iz područja: • finansijskog knjigovodstva i finansijske analize i • finansija preduzeća. • U ovom prvom delu kandidati bi trebalo da stiču znanja u oblasti analize finansijskih izveštaja, završnih računa i protoka novca u preduzeću. Takođe uče kako da koriste stečena znanja, odnosno da pomoću njih identifikuju probleme, rešavaju ih a sve u cilju povećanja finansijskog učinka preduzeća. Posebni programi obrazovanja namenjeni su prevashodno poslovodnom i rukovodećem kadru iz svih sektora kompanije, osim finansijskog. Ovi programi imaju za cilj osposobljavanje kadrova za donošenje odluka od opšteg interesa preduzeća, pomoću finanisijskih informacija.

2.3 TEHNIKE FINANSIJSKOG ODLUČIVANJA
Postoje razne tehnike odlučivanja koje se koriste u različitim okolnostima i menadžeri su ti koji trebaju odabrati najbolju tehniku ili metod u cilju kvaliteta odluka. Da bi mogli odabrati najbolju od više raspoloživih tehnika za donošenje odluka (operacionalna istraživanja, drvo odlučivanja, breinstorming, SWOT-analiza, TOWS-matrica, BCG-matrica4 i dr.), menadžeri moraju poznavati prednosti i nedostatke svih raspoloživh tehnika. U današnjim uslovima poslovanja odlučivanje se odvija uz veliku neizvesnost i rizik, zbog čega se i koriste razne tehnike, koje bi smanjile rizik prilikom donošenja odluka. Operacionalna istraživanja podrazumevaju izbor optimalne solucije i donošenje odluka koristeći matematičke modele. Od već raspoloživih modela proverom se nastoji odabrati najbolji model, ubaciti u njega raspoložive podatke i doneti odluku. Drvo odlučivanja koristi se pretežno kada menadžment treba doneti niz odluka u određenom roku, gde ishod svake naredne odluke, zavisi od predhodne (trenutne). Kod finasiranja projekta na pet i više godina, jasno je da treba doneti mnoštvo kraćih, operativnih odluka od kojih zavisi konačan ishod. Može se ispostaviti da plan finansiranja treba prekinuti nakon prve godine ili izmeniti ili odustati od projekta itd. Breinstorming tehnika podrazumeva učešće više kompetetnih menadžera u donošenju odluke, i to ne samo iz sopstvene organizacije, već i izvan nje. U slučaju kada menadžment pomoću breinstorming tehnike nastoji rešiti dilemu (treba doneti odluku) da li uopšte finansirati neki projekat ili rešiti problem koji se pojavio u toku finansiranja, proces je sledeći: pozivaju se menadžeri svih nivoa menadžmenta iz organizacije da prisustvuju zajedničkom donošenju odluke, pozivaju se dokazani eksperti i izvan organizacije, dogovaraju se pravila rada u smislu da svako ima pravo na pojedan predlog-ideju, ozbiljnost ideja, da nema diskusija između predlagača, zatim od svih iznetih ideja sistemom eliminacije odabrati najbolji predlog. Karakteristike i značaj SWOT-analize proizlaze dobrim delom iz značenja samih reči spojenih u nazivu ove tehnike (S-strengths-snaga; W-weaknesses-slabost; O-opportunities-mogućnost i T-threats-opasnost). SWOT analiza obično se koristi kada je u pitanju donošenje strateških odluka, odluka na duže vremenske periode ili odluka o finansiranju strateških projekata. Menadžeri koji donose odluke, u samom procesu odlučivanja, tj. pre donošenja odluke, trebaju obratiti pažnju na snagu, slabosti, mogućnosti i opasnosti koje prete preduzeću trenutno i koje će pratiti samu realizaciju projekta.

44

BCG-Boston Consulting Group, poznata američka konsultantska korporacija.

Menadžeri odlučuju na osnovu informacija, finansijskih izveštaja koji trebaju tačno prikazivati poslovanje preduzeća, kako bi menadžment mogao na što sigurnijoj osnovi donositi odluke. “Stanje i organizovanost računovodstva i finansija su redovno pouzdani pokazatelji ukupnog stanja u preduzeću”(Mihić, 2004). TOWS matrica, kao tehnika ili sredstvo odlučivanja akcenat stavlja na iste aspekte kao i SWOT-analiza ali obrnutim redosledom. Menadžment kod korištenja ove tehnike nastoji prvo pribaviti valjane informacije o opasnostima koje se mogu javiti prilikom finansiranja određenih projekata. Posle analize i ocene svih opasnosti, menadžment na osnovu raspoloživih informacija sagledava mogućnosti, zatim, opet na osnovu informacija analizira slabosti preduzeća da bi adekvatno definisao snagu preduzeća i doneo odluku. Pre donošenja konačne odluke menadžment uz pomoć matematike, statistike i kompjutera pokušava, različitim kombinacijama predhodnih pokazatelja doneti što kvalitetniju odluku. BCG-matrica kao sredstvo odlučivanja omogućava menadžmentu dolazak do važnih informacija za donošenje odluka. Naime radi se o tome da menadžment preko ove matrice dolazi do informacija o tržišnoj poziciji praduzeća, pokazatelja o povećanju tržišnog učešća, povećanju obima proizvodnje i sl.. Posle prikupljenih valjanih informacija menadžment može donositi odluku da li ući u proces finanisranja. Ali pored svih prednosti predhodno pomenutih tehnika i sredstava, finansijski menadžment preduzeća ne može kvalitetno odlučivati bez računovodstvenih informacija. Može se slobodno reći da je računovodstvo preduzeća glavni izvor informacija za finansijsko odlučivanje. Jednostavno upravljane finansijama, projektovanje informacionog sistema, organizovanje i upravljanje ukupnim poslovanjem preduzeća nezamislivo je bez računovodstva. U okviru računovodstva u zavisnosti od subjekata koji koriste računovodstvene informacije razlikujemo finansijsko i upravljačko računovodstvo. Subjekti izvan preduzeća (javni i privatni sektor, inostranstvo, itd.) koji imaju interesa prema određenom preduzeću (investitori, kreditori, vlada i vladin sektor, its.) preferiraju informacije finansijskog računovodstva, dok menadžment preduzeća koristi informacije i jednog i drugog. Pored navedenih postoje i druge metode provere poslovanja prikupljajući informacije, u cilju efikasnog odlučivanja kao npr. revizija finansijskih izveštaja, metoda racio brojeva i sl.

INFORMACIJE

NEKVANTITATIV NE INFORMACIJE

KVANTITATIVNE INFORMACIJE

Računovod stvene informacije

Neračunovodstvene informacije

Informacije za spoljne korisnike

Informcije za unutrašnje korisnike

Slika br. 9: podela informacija

U okviru računovodstva poseban značaj ima knjigovodstvo kao podfunkcija ili manja funkcija u okviru računovodstva, zatim, računovodstveno planiranje, računovodstvena kontrola i računovodstveno analiziranje. (videti, Petković, 2003).

KNJIGOVODSTVO

FINANSIJSKO KNJIGOVODSTV O

POGONSKO KNJIGOVODSTVO

BILANS STANJA

BILANS USPEHA

OBRAČUN TROŠKOVA I UČINAKA

AKTIVA

PASIVA

PRIHODI

RASHODI

A>P DOBITAK A<P GUBITAK

P>R DOBITAK P<R GUBITAK

Predhodna šema pokazuje da knjigovodstvo ažurno i tačno prati sve poslovne promene s finansijskog aspekta u poslovnim knjigama i daje informacije menadžmentu odgovornom za donošenje odluka. Od validnosti informacija dobijenih iz računovodstva direktno zavisi kvalitet odluka.(videti, Petković,isto).

2.4 TIPOVI I STILOVI MENADŽERA
U zavisnosti od šireg eksternog okruženja, šire društvene zajednice, vrste delatnosti, složenosti pojedinih poslova, mogu se profilisati i različiti tipovi menadžera i stilovi menadžmenta. S bihejviorističkog aspekta procenjivano, možemo izdvojiti četiri tipa ili stila menadžera: • diktator (autokratski stil);

• • •

birokrata (dobroćudni autokrata); čovek iz viših slojeva (konsultativni stil) i izvršilac (demokratski stil), (videti, Dulčić, 2002).

Diktator (ili autokratski stil) kao menadžer istorijski posmatrano, bio je najčešći tip rukovodioca u oblasti finansijskih usluga (prvenstveno u bezbednosti i osiguranju, a manje u bankarstvu). S obzirom na to da su mnogi menadžeri prodaje i regionalni menadžeri birani iz redova uspešnih finansijskih sektora, većinu ovih menadžera karakterisao je diktatorski stil. Diktator smatra da postoje dva glavna načina motivacije zaposlenih, nagrada ili kazna. Kazna varira od javnih kritičkih primedbi i ponižavanja do pretnji otpuštanjem s posla. Nagrada je obično finansijsko nagrađivanje ili javno priznanje. Ovakav menadžer treba da preduzme neke ozbiljne korake ako ne želi samo da uspe već i da “uživa u tome” dok neki od njih su: • • • treba da proceni svoje ponašanje i svoje stavove u odnosu na sebe i na svoje podčinjene; da ustanovi ciljeve i uspostavi ponašanje koje će mu omogućiti da bude što efikasniji rukovodilac; da sastavi plan kako ostvariti ciljeve, i da se istog pridržava.

Menadžera sa birokratskim stilom, osim izvan bankarstva, koje nagrađuje “izbegavanje rizika” i tradicionalno ponašanje, vrlo malo je kao rukovodilaca. Razlog tome je što veoma mali broj birokrata ima fleksibilnost i potrebnu hrabrost da učini ono što treba da se učini. Ultra birokrata menadžer ili rukovodilac nastoji da bude krut i da uvek sledi pravila zato što su stvorena iz dobrih razloga. On retko rizikuje i ne želi da se ističe iz gomile. On će najčešće biti u oblasti operacija gde su i njegove veštine i njegovi stavovi odgovarajući i od pomoći. On ne želi da bude vođa. Menadžeri konsultativnog stila najčešće dolaze iz viših slojeva.Ovaj tip menadžera ima bazično, ali ne i kompletno poverenje u svoje podređene saradnike, koristi njihove ideje i stavove, dozvoljava njihovo učešće u odlučivanju i vodi široku poslovnu politiku. Menadžeri demokrate- najčešće su izvršioci na rukovodećim pozicijama. Na mnogo načina izvršilac – demokrata predstavlja idealnog rukovodioca. Menadžeri ovog tipa imaju maksimalno poverenje u svoje saradnike, pa i podčinjene, prihvataju konstruktivne ideje i mišljenja svojih podređenih i podstiču grupni, konsultativni način donošenja odluka. Ovaj stil se može nazvati “sistem učešća u upravljanju i rukovođenju” (Stoner, 1989).

2.5 ŽIVOTNI CIKLUS PROFESIONALNIH MENADŽERA
Kod razvoja ličnosti za menadžment treba praviti razliku između životnog ciklusa i profesionalne karijere. Životni ciklus profesionalnih menadžera počinje od samog rođenja, dakle, nezaobilazan je i za profesionalnu životnu karijeru. U cilju što boljeg pojašnjenja ove teme poslužićemo se grafičkim prikazom. Do tridesetih godina menadžeri odrastaju i obrazuju se, stiču razna formalna i neformalna znanja, zapošljavaju se i dalje rade na stručnom usavršavanju, mnogi se žene ili udaju, počinju svoja teoretska, predhodno stečena znanja, primenjivati u praksi. Već posle tridesete, zahvaljujući svojim teoretskim i praktičnim znanjima, rešavaju svoja materijalna pitanja (kupuju kuće, stanove, lokale, itd. unovčavaju znanja) negde do četrdesetpete. Posle četrdesetpete, do pedesetpete godine (u svim ovim etapama individualizam je jako prisutan) dobro su došli u svaku korporaciju, jer se predpostavlja da imaju i formalno teoretsko i praktično znanje i da su pritom rešili stambeno i ostala slična pitanja. Posle pedesetpete biologija počinje da radi svoje, počinje menažerima usporavati psihofizičke sposobnosti i u ovoj životnoj fazi menadžeri su dobrodošli kao savetnici do kraja radne karijere. U Japanu u manjim procentima, samo za pojedince koji su dali veliki doprinos korporaciji u toku svoga rada, omogućen je i dalji angažman u svojstvu ambasadora korporacije. Ambasadori korporacije su pojedinci profesionalci koji i posle radne životne karijere rade za korporaciju kao njeni ambasadori u svetu.

1. VAŽNIJE TEORIJSKO METODOLOŠKE FINANSIJSKOG MENADŽMENTA PREDUZEĆA

OSNOVE

Aktivnost finansijskog menadžmenta preduzeća trebala bi biti usmerena ka usklađivanju finansijskih poslova preduzeća (potreba, principa i uslova) i finansijskog tržišta i tržišta kapitala. Na nivou preduzeća donose se osnovne odluke o transakciji realnih sredstava ili investicija i tekuće likvidnosti ili dohodka, i alokaciji gotovine, dok je na nivou tržišta kapitala najveći problem s vrednovanjem i komercijalizacijom akcija. Međutim, ako preduzeće kao akcionarsko društvo ima za cilj maksimiranje sredstava akcionara onda i preduzeće mora maksimirati svoju tržišnu vrednost. Tržišna vrednost zavisi od trenutnih prinosa i trenutne vrednosti očekivanih prinosa u budućnosti, koji opet zavise između ostalog od faktora: kamatne stope i raspodele rizika budućih prinosa. Finansijska teorija to jednostavno objašnjava korelcijom između finansijske strukture akcionarskog društva i tržišne vrednosti, što znači da postoji određena finansijska struktura kod koje je vrednost preduzeća najveća. U savremnim uslovima poslovanja finansijski menadžment ima veliki značaj iz razloga što stalno i istovremeno daje odgovor na važna pitanja:

• • •

kojim sredstvima preduzeće raspolaže; kako ih preduzeće formira i kako do njih dolazi i kakav je i koliki nivo fondova preduzeća, kakva je njihova struktura i kako se finansiraju ti fondovi.

Zadatak finansijskog menadžmenta, u predhodnom kontekstu ogleda se u usklađivanju finansijskih operacija preduzeća, tekuće likvidnosti i investicija, potom i alokacije gotovine, zatim transakcije realnih sredstava i tržišta kapitala (vrednovanje preduzeća i komercijalizacije akcija), (videti, Kovač, 1980). Ukoliko preduzeće kao akcionarsko društvo ima za cilj maksimizaciju sredstava akcionara, onda mora preduzeće maksimirati svoju tržišnu vrednost. Zato je veoma važno pitanje povezivanja profita, rizika i vremena, s aspekta finansijskog menadžmenta konkretno kod: • • • • • • finansiranja preduzeća u različitim fazama poslovanja; postizanja optimalne strukture kapitala firme; vrednovanja preduzeća; dividendi i cene akcija i prinosa; gotovinskih tokova i likvidnosti i finansijskog planiranja.

Finansijski menadžment mora poznavati čitavu paletu finansijskih instrumenata za finansiranje novih privatnih, javnih i mešovitih preduzeća, (Samuels, 1988) kao što su: kapitalni ulog (trajna nepovratna sredstva), subvencije, krediti, fondovi za razvoj, riziko-kapital, lizing, zajednička ulaganja i akcije, koja bi na osnovu profita i rizika, povećala svoju imovinu (Samuels, 1988). Finansijski menadžment mora dobro poznavati unutrašnje (računovodstvene, investicione) i spoljne finansijske uslove. Odluke finansijskog menadžmenta su dugoročnije povezane s velikim neizvesnostima (rizikom), zbog čega je izuzetno važno kod finansijskog menadžmenta međusobno povezivati prinose (profit), vreme (dugi, srednji i kratki rok) i neizvesnost (rizik). Finansijski menadžment je široka oblast, tako da ćemo ukazati samo na neka područja koja bi mogla biti od interesa, posebno za preduzeća u procesu prestrukturiranja i provere novih strateških odluka poslovanja. Značajna područja finansijskog menadžmenta su: • finansiranje preduzeća u fazama osnivanja, razvoja i propadanja (problemi finansiranja preduzeća u različitim fazama životnog ciklusa, novi izvori finansiranja, nove finansijske inovacije, …); optimalna struktura kapitala preduzeća (razmer između investiranja i finansijskih alternativa, optimaliazcija imovine, akcionara, uticaj investicionih mogućnosti na zaduživanje…);

• •

vrednovanje preduzeća (opšti principi vrednovanja, različite metode vrednovanja, na primer, knjigovodstvena vrednost, procenjena vrednost prinosa, kombinovani metod srednjih vrednosti….); politika dividendi (uticaj politike dividendi na cenu akcija i prinosa, tržište kapitala i uticaj na vrednost akcija, politika dividendi i investiranje; kratkoročna politika gotovinskih tokova i likvidnosti (potražnja za novcem, kratkoročno planiranje finansija u preduzeću…);

Menadžeri za finansije ili finansijski menadžeri treba da imaju opšta znanja iz područja organizacije, funkcionisanja preduzeća, poslovnog komuniciranja i sl.

1.1 ZNAČAJ ORGANIZACIJE PREDUZEĆA
Ukratko rečeno, organizacija je proučen, isplaniran i na naučnoj osnovi postavljen rad, gde su poslovi striktno podeljeni, uloge podeljene, radna mesta definisana i organizaovana, dokumentacija propisana sa precizno određenim rokovima, kako za kretanje same dokumentacije tako i ukupnog poslovanja. Organizacija to su ljudi, preduzeće to su ljudi. Organizacija je dvoje i više ljudi, stitine, hiljade itd., koji rade zajednički na ostvarivanju nekog cilja/ciljeva. Početkom dvadesetog veka razvijaju se oblici organizacije, koji u nešto modifikovanim oblicima egzistiraju i danas. Sve oblike organizacije preduzeća s institucionalanog aspekta možemo grupisati u četiri grupe: • • • • inokosna preduzeća; društva lica; društva kapitala i zadruge.

S aspekta poslovanja danas u vreme XXI-og veka, savremene varijante organizacije su (kompanije privatne i državne, partnerstva, multinacionalne kompanije, preduzeća, razni organizacioni oblici državne uprave, i sl.). S aspekta uključivanja na inostrana tržišta i sami proces globalizacije imamo sledeće organizacione oblike (nacionalna, internacionalna, multinacionalna i transnacionalna preduzeća). Organizacija nekog posla ili organizacija nekog preduzeća nije isto. Posao treba i može da organizuje svaki rukovodilac, ali ne može svaki da postavlja organizaciju preduzeća. Opis posla rukovodilaca podrazumeva organizuju posla, pa otuda i shvatanja da rukovoditi znači uvoditi novu organizaciju. Treba praviti razliku između organizaovanja i organizacije. Organizovanje je proces, dok je organizacija kategorija koja već postoji i funkcioniše po unapred definisanim

pravilima. Postavljanje organizacije predpostavlja specijalizaciju, što znači da je postavljaju za to specijalizaovana lica. Dobra organizacija obično se formira tako što specijalisti za saradnju postavljajući organizaciju zajedno s ljudima koji će raditi u njoj, kombinujući tako iskustvo i kritike s polja, s poznavanjem stvari i razumevanjem specifičnosti iznutra. Ne postoje tipske organizacije, jer kad bi one postojale, ne bi trebali specijalisti, dok s druge strane postoje tipski poslovi, npr. knjigovodstvo, administracija, itd. Dobra organizacija omogućava laku podelu rada, dok dobra podela rada opet omogućava specijalizaciju, a specijalizacija ubrzava rad. Osim brzine specijalizacija omogućava i zapošljavanje nedovoljno kvalifikovanih kadrova. Kada su poslovi specijalizovani, lakše se usavršavaju radni postupci, jer svaki radnik ima više vremena za razmišljanje i uže područje za istraživanje, čineći tako poslove manje složenim. Specijalizacija poslova u organizaciji (preduzeću) zavisi od veličine preduzeća. U velikim preduzećima specijalizacija je nužna i neminovna, dok u malim preduzećima često nepotrebna a neki put i nemoguća, jednostavno, jedan čovek obavlja više poslova u protivnom ne bi bio dovoljno zaposlen. a) USVAJANJE ORGANIZACIJE PREDUZEĆA Pre uvođenja određene organizacije procesa poslovanja preduzeća kao sistema, i organizacije finansijskog poslovanja, kao podsistema, veliki deo vremena zahtevaju pripreme. Bolje pripreme garantuju i bolju organizaciju. Posle detaljnog proučavanja i analize određenog modela organizacije u pismenoj formi, zatim posle prikupljanja primedbi, predložena organizacija se redovnim putem prezentira organima upravljanja koji donose odluku o njoj. Posle usvajanja određene organizacije ona postaje interni zakon, obavezan za sve članove organizacije i po njemu moraju postupati svi sektori organizacije. Organizacija u principu bi morala biti stalana, jer uhodavanja i navikavanje na organizaciju olakšava rad izvršiocima posla. Svaka promena u organizaciji koja menja navike zaposlenih ima negativne posledice na zaposlene, stvarajući od iskusnih radnika novajlije, od manje stručnih početnike.

b) DINAMIKA ORGANIZACIJE Dinamičnost organizacije se ogleda u potrebi da ona prati razvoj preduzeća. Malo preduzeće sa vrlo dobrom organizacijom posle izvesne tačke razvoja, prerastajući u srednje preduzeće mora da menja postojeći koncept organizacije. U malom preduzeću zaposleni se međusobno poznaju, posebno rukovodeće strukture, pa je i način poslovanja, rukovođenja i međusobne saradnje zaposlenih drugačiji nego u velikim preduzećima gde bez dobre organizacije nema efikasnog rukovođenja. Ako neko malo preduzeće zapošljava pedesetak radnika, npr. praćenje službenih putovanja i isplata troškova po njima ne zahteva posebne napore a time i poseban referat ili sektor, ali ako preduzeće zapošljava dvesto hiljada ljudi onda za praćenje službenih putovanja i evidentiranja izdataka po njima zahteva poseban sektor sa određenim brojem zaposlenih koji će raditi na navedenim poslovima. Ili ako preduzeće u roku od mesec dana prima oko desetak dopisa, rukovodilac ih zna napamet, od kog stižu kome su tačno namenjena, kako su rešeni i gde su odloženi. Ali ako preduzeće prima dnevno po tristo i više dopisa onda mora postojati posebna organizaciona jedinica

koja će raditi poslove prijema, evidencije, signiranja, raspodele, ekspedicije i odlaganja pošte. Dinamika organizacije preduzeća odnosi se i na dinamiku organizacije pojedinih funkcija i na njihovu međusobnu saradnju. U slučajevima kada se organizacija preduzeća menja, funkcijama ostaje isti cilj, samo se prilagođavaju novim prilikama.

1.2 FUNKCIJE PREDUZEĆA
Kao što svaki sistem ima svoje podsisteme, ili živi organizam ima svoje delove koji obavljaju različite funkcije, tako i preduzeće (kao veoma složen oblik organizacije) ima svoje organizacione delove, u kojima ljudi sa određenim sredstvima obavljaju svoje funkcije. Funkciju možemo posmatrati kao parcijalni zadatak vezan za neku ličnost ili organ, u sklopu neke veće celine, zaviseći od nje. Funkciju kao produkt podele rada možemo definisati kao: skup istovrsnih ili sličnih radnih operacija u određenom području rada u preduzeću, i deo su ukupnog zadatka preduzeća. Ako bismo podelu rada u preduzeću prikazali u dve dimenzije, onda bi horizontalna podela bila po radnim mestima i organizacionim jedinicama, a vertikalna po funkcijama. Od toga koliko menadžeri uspevaju da usklade rad svih funkcija u preduzeću, uz primenu svih ekonomskih načela, zavise rezultati poslovanja celog preduzeća. Bez obzira na jednakost uslova poslovanja, ono preduzeće koje ima bolje organizovane funkcije, moći će bolje iskoristiti konkretne uslove poslovanja i naravno postići bolje rezultate. Menadžment preduzeća treba prilagođavati funkcije preduzeća uslovima kako eksternim tako i internim. Tako npr. funkcije (proizvodnja i kontrola) trebale bi unapređivati interne uslove, dok npr. funkcije (prodaje i nabavke) trebaju se prilagođavati eksternim faktorima u cilju što boljeg iskorištavanja. U literaturi postoje različiti pristupi kada je u pitanju nabrajanje funkcija i njihovog redosleda važnosti u određenom preduzeću. Sudeći po literaturi, npr. u proizvodnom preduzeću (organizaciji) može se definisati više od dvadeset funkcija grupisanih u četiri grupe i to: • • • • osnovne; pomoćne; zajedničke i opšte.

Na primeru proizvodnog preduzeća u osnovne funkcije po litereturi spadaju: nabavna, proizvodna i prodajna.

Kao pomoćne navode se: kadrovska, finansiranje, investiranje, transport i uskladištenje. Za pomoćne funkcije karakteristično je da se rasprostiru po celom preduzeću (npr. finansiranje i kadrovska funkcija) ali su i nerazdvojne od osnovnih (npr. investiranje, transport, i sl.) nerazdvojne su od proizvodnje i kupoprodaje. Pod zajedničkim funkcijama opet po literaturi podrazumevaju se: planiranje, organizovanje, izvršenje, kontrola i analiza. Svaka funkcija na određeni način je povezana ili bolje reći sadrži u sebi, jednostavno zavisna je od navedenih pet zajedničkih funkcija. Svaka funkcija podrazumeva planiranje, organizaciju rada na izvršenju, izvršenje planova, kontrolu samog procesa izvršenja i analizu svih postupaka i rezultata rada. U opšte funkcije često se svrstava osam funkcija: upravljanje, rukovođenje, istraživanje i razvoj, interna raspodela, evodentiranje, informisanje, računovodstvo i opšta funkcija. U ovu poslednju, opštu funkciju grupišemo sve one funkcije koje nismo naveli u četiri predhodne grupe a prisutne su u preduzeću, kao npr. pravni poslovi, sigurnost, ekonomsko-tehnički poslovi, itd. Postoje i oni naučni radnici koji navode mnogo manje funkcija, ističući samo najbitnije, ne zato što ima manje ili više važnijih, već zbog toga što više funkcija povezuju u jednu (npr. nabavnom funkcijom obuhvataju i transport i uskladištenje). Opet, po literaturi, postoje i oni autori, koji s aspekta vertikalne klasifikacije, kao osnovne funkcije preduzeća izdvajaju: • upravljanje; • rukovođenje i • izvršavanje. Nastojeći da izvuku zajednički imenilac, brojnih podela funkcija preduzeća, od više autora, posebno u današnjim uslovima poslovanja, upravo se finansije pojavljuju (finansijska funkcija), kao zajednički imenilac svih ostalih funkcija. Teza, koja nabavnu, proizvodnu i prodajnu funkciju navodi kao osnovne, a kadrovsku i finansijsku funkciju u pomoćne, nije dobra. Ljudski faktor i finansije osnovni su faktori svake funkcije preduzeća.

1.3 ORGANIZACIJA FUNKCIJE FINANSIRANJA
Značaj finansijske funkcije u svakom preduzeću dolazi do izražaja, posebno u situacijama kada se teže dolazi do kapitala i u tim sistuacijama njome se bave svi rukovodioci. Ova funkcija ima svoje zakonitosti od kojih zavisi ukupno poslovanje preduzeća. Kao što se u praksi sredstva mogu transformisati u novac, u robu, u potraživanja i tsl., tako se i izvori mogu transformisati u obaveze prema dobavljačima, u bankarske kredite, u poslovni fond i tsl.

U svim pomenutim transakcijama postoje pravila i zakonitosti, svaka stavka ili sredstvo u aktivi ima svoj izvor u pasivi. Pasiva već sama po sebi predstavlja obaveze, a obaveze imaju i svoje rokove dospeća. Ako se pazi na ročnost obaveza i izvora sredstva preduzeće će uvek biti solventno, moći će na vrijeme da plati dospele obaveze. Sredstva se u aktivi vode kao osnavna i obrtna. Obrtna mogu imati razne stepene likvidnosti (mogu se lako pretvoriti u novac), dok se u osnovna sredstva ulaže novac (novčana sredstva), koji se (koja se) ne može i ne mora odmah vraćati, a to su ili dugoročni krediti od banaka ili vlastita sredstva (ostvarena kroz dohodak) unijet u poslovni fond za tu svrhu. Kod ulaganja u obrtna sredstva, ne može se gledati formalno na postotak likvidnosti, nego na procenu praktičnih mogućnosti. Složenost funkcije finansiranja ogleda se u činjenici da je kapital skup i riskantan, budući da se brzo i lako može transformisati u oblik koji se ne može naplatiti ili unovčiti u željenom ili ugovorenom roku. Složenost ove funkcije npr. povećava se stalnom inflacijom, bez revalorizacije obrtnih sredstava. Tako, npr. materijal kupljen pre godinu dana za 100 d, izađe iz magacina (izda se) u proizvodnju po ceni od 100 dinara, dok novu količinu koju nabavljamo za skladište moramo platiti 120 dinara. Za razliku od 20 dinara treba obezbediti sredstva koja treba platiti dobavljaču. Poslovni fond se ne povećava istim tempom, a cirkulacija obrtnih sredstava se ne može toliko ubrzati, posebno ako postoji rizik vezan za naredne nabavke. Proces poslovanja mora da se odvija i dalje, moraju se ostvarivati ciljevi: profit, rast i razvoj, a što je nemoguće bez finansija i finansijskog menadžemnta. Zadaci funkcije finansiranja u procesu poslovanja preduzeća su suštinski. U predhodnom delu rada pojašnjena je razlika funkcije finansiranja i računovodstvene funkcije, bez obzira što obe funkcije mogu biti u jednoj organizacionoj jedinici i pod jednim rukovodstvom, jer takva organizacija zavisi, od veličine preduzeća i raspoloživih kadrova, odnosno od organizacije ljudskih resursa i upravljanja njima. Koliko finansijska funkcija koristi podatke računovodstva, a koliko računovodstvo koristi podatke finansijske funkcije, jako je osetljivo pitanje. Zadatke finansijske funkcije možemo grupisati u sledeće grupe: pribavljanje sredstava, čuvanje i vraćanje, zatim transformaciju ili preobražavanje sredstava i izvora. (Turk, 1969). Pribavljanje sredstava • • pvenstveno iz poslovnog fonda bankarskim kreditima, dugoročnim (za osnovna i za obrtna sredstva) i kratkoročnim (samo za obrtna sredstva);

• • • •

pribavljanje sredstava iz drugih izvora: dugoročnih (za osnovna i za obrtna sredstva) i kratkoročnih (za obrtna sredstva); čuvanje finansijskih sredstava; vraćanje financijskih sredstava bankama i ostalim poveriocima; transformisanje finansijskih sredstava, npr. u plaćen materijal, u nedovršenu proizvodnju, gotovi proizvodi, zatim potraživanja u robu itd.

Transformaciju (ili preobražavanje) finansijskih sredstava imamo, npr. kad bankarskim kreditom platimo dospele obaveze prema dobavljačima. Organizacija funkcije finansiranja podrazumeva izvršavanje svih zadataka ove funkcije kroz tri etape, počev od finansijskog planiranja, izvršavanja i analize. Jednostavno svi poslovi finansiranja moraju biti isplanirani, a što je planirano treba i izvršiti, dok analiza na kraju potvrđuje da li je posao dobro odrađen. Potrebe finasijskih sredstava planiraju se najčešće po organizacionim jedinicama ili sektorima, po strukturi (npr. koliko je sredstava potrebno za osnovna, koliko za obrtna sredstva, koliko za posebne namene itd.), zatim planiranje dinamike pojedinačno po vrstama. Struktura izvora finansijskih sredstava najčešće u praksi izgleda: • • • • sopstveni; bankarski izvori; zajednička ulaganja; ostali izvori.

Planovi finansiranja izvršavaju se kroz plasmane finansijskih sredstava (ulaganja i trošenje sredstava) i korištenje izvora sredstava (pribavljanje ili osiguranje). Organizacija finansijske funkcije za obavljanje tih poslova služi se informacijama i podacima raznih organizacionih jedinica, sektora ili službi, kao što su finansijska operativa, blagajna s likvidaturom, devizna služba, služba finasijskog nadzora, finansijska analiza, itd. Ovaj posao ne obavlja se bez uredne dokumentacije i slobodnih evidencija. Dokumentacija se odmah i (prethodno) kontrolše. Sva se zapažanja evidentiraju, jer će se koristiti, kako za planiranje u buduće, tako i za analizu. Posebno se organizuje evidencija i operativa na prilivu i odlivu financijskih sredstava, na plaćanju obaveza i naplati potržvanja.

1.4 ORGANIZACIJA RAČUNOVODSTVENE FUNKCIJE
U prošlim, ne tako davnim vremenima, u mnogim preduzećima, u okviru računovodstvene funkcije funkcionisala je i finansijska funkcija i funkcija

evidentiranja. Danas, kao glavne funkcije u okviru računovodstva funkcionišu knjigovodstvo, finansijska analiza, obračuni, završni računi i sl. Računovodstvo prati i proučava sve osnovne funkcijske procese u preduzeću, dakle, investicione, kadrovske, nabavne, proizvodne, prodajne i finansijske. Računovodstvo je posrednik između osnovnih funkcijskih procesa i upravljanja. Računovodstvo sa knjigovodstvenom evidencijom je centralno mjesto gde se sakupljaju svi podaci o poslovnim procesima vrednosno izraženi. Kroz ažurnost knjigovodstva vidi se ukupno završeno poslovanje preduzeća, dok s druge strane knjigovodstveni izveštaji o poslovanju preduzeća doprinose efikasnijem planiranju budućeg poslovanja. Knjigovodstvo vodi evidenciju sredstva i obaveza, daje informacije o finansijskom i materijalnom položaju preduzeća, o rezultatima ukupnog poslovanja. Zadatak knjigovodstva ima dvodimenzionalni karakter: analitičko knjigovodstvo (materijalno-robno) prikazuje stanje pojedinačnih promena svakog dana, dok finansijsko iskazuje stanje promena vrednosno po zaključenju knjiženja na kraju meseca ili tromesečja ili godine. Postoje i evidencije neophodne za donošenje operativnih odluka, npr. podaci robnog knjigovodstva, dok glavno knjigovodstvo pretežno obezbeđuje mesečne (ponekad i tromesečne i godišnje) izveštaje, a može i kroz bilanse stanja i bilanse uspjeha. Važno je napomenuti da su informacije dobijene iz računovodstva zasnovane na egzaktnim podacima, proknjiženim na osnovu urednih dokumanata i proverene tačnosti. Složenost funkcije računovodstva manje zavisi od složenosti poslovanja preduzeća a više od nepoznavanja i nerazumevanja ostalih funkcija, pogotovo onih koje ne osećaju i ne vide neposrednu korist od računovodstva u svom funkcionisanju, jer ne znaju da korist imaju posredno, preko viših organa rukovođenja i upravljanja, u dužim vremenskim periodima i prilikom donošenja krupnih pos1ovnih odluka. Dok sve druge evidencije služe operativi, i organima rukovođenja, računovodstvo je predmet i eksternih kontrola i revizija, i zbog toga ima javnu funkciju. Raščlanjivanjem knjigovodstva, analitika je detaljnija, operativnija i dolazi se do podataka za manje vremenske intervale, čak svakog radnog dana, a što je sintetika uža, gubi se preciznost i operativnost, a i podaci kasne, i obično se koriste u ređim vremenskim intervalima, tromesečno, šestomesečno, defetomesečno i eventualno mesečno. Složenost funkcije računovodstva ogleda se i u prikupljanju podataka, dok neke od prepreka koje se pojavljuju ispoljavaju u: • • zakašnjenju dokumentacije baš onih funkcija koje se javljaju kao kritičari računovodstva; prilikom kontrole podataka nalazi se isuviše grešaka što opet oduzima i vreme i snagu računovodstvu, jer ostale funkcije

nemaju tako podešenu (u formularima i obrascima) automatsku kontrolu, kao princip ko duguje i koliko, i ko potražuje i koliko, (da bi se dokument dao bez ijedne greške). Kad se u računovodstvu naiđe na grešku, ona se mora odmah ispraviti, jer bez toga ne može se dalje ići, bez obzira na vreme i rokove (tehnika storniranja je samo nužno zlo). Kad se isprave sve greške u dokumentaciji koja dolazi u računovodstvo, mnogo se skraćuje vreme rada i rokova u računovodstvu. Nova tehnika i tehnologija u svakom slučaju doprinela je bržem radu računovodstva ali praksa potvrđuje da problem nije bio u tehnici, već u kašnjenju i netačnosti dokumentacije (problem je u ljudskom faktoru). Danas i pored najsavremenijih računara dokumentacija i informacije kasne, jednostavno nepotpune i netačne informacije pohranjuju se u računare, što izaziva velike probleme. Vraćanje dokumenta na ispravku ili doradu zahteva određeno vreme i rokovi se odmah ne mogu ispoštovati. Iz predhonog proizlazi da složenost rada u samom računovodstvu proizlazi s jedne strane iz njegove funkcionalne tačnosti, a, s druge strane, od neodgovornosti onih koji rade na obradi dokumantacije kao polazne osnove računovodstva. Struktura zadataka računovodstvene funkcije, ukratko grupisanih, jeste sledeća: • • • • • • • • • • • • • prikaz knjigovodstvenog stanja i kretanja; obavljanje blagajničkog poslovanja (i ako to ulazi u područje finansijske funkcije); podmirivanje obaveza i naplaćivanje potraživanja (opet poslovi iz finansijske funkcije); vođenje knjigovodstva (glavno i analitičko); priprema knjigovodstvene dokumentacije; obračun ličnih dohodaka i njihove isplate; organizovanje i sprovođenje inventarizacie; evidentiranje i praćenje troškova; sastavljanje periodičnih obračuna; sastavljanje zvršnih računa (bilans stanja, bilans uspeha, izveštaji o poslovanju itd.); obezbeđivanje informacija o finansijskoj situaciji i položaju preduzeća); sastavljanje finasijskih planova i sprovođenje knjigovodstvene analize.

Računovodstvo, zajedno sa informacionim sistemom, daje informacije u toku poslovanja i naknadne informacije neophodne za planiranje i donošenje odluka. Pored pedhodne grupacije zadataka računovodstvene funkcije u literaturi se susreću i druge grupacije (videti, Janošević, 1971): • • • određivanje sistema i postupaka;. evidentiranje uopšte i evidentiranje troškova; revizija interna i ekstena;

• •

analiza i interpetacija izveštaja i sastavljanje predračuna i nadzor pomoću njih.

Organizacija rada računvodstvene funkcije uslovljena je promenama u sveri zakonodavnopravne regulative i tehničko-tehnološkim promenama. U praksi postoje razlike organizacije računovodstvene funkcije između preduzeća, jer ona (organizacija računovodstvene funkcije) zavisi od kadrova koji su organizovani za rad u računovodstvu. Zahvaljujući opštem tehničko-tehnološkom progresu preduzeće se povećava, uvodi savremenu opremu, itd., tako da i u računovodstvo dolaze novi, školovaniji kadrovi, pa se mijenja i podjela rada. U principu, osnovna tehnologija je ista: podaci (dokumentacija) se prikupljaju, obrađuju (proveravaju, ispravljaju, vraćaju, dopunjuju), knjiže, iz knjigovodstva se pripremaju informacije (organima rukovođenja i organima upravljanja) i prikupljaju podaci o oceni tih informacija. Na rad računovodstva odražavaju se svi organizacioni instrumenti onih funkcija čije se delovanje reflektuje u računovodstvu. Drugim rečima, nema besprekornog funkcionisanja organizacije računovodstva ako nisu i ostale funkcije dobro organizovane, ako nemaju dobro odabrane instrumente i, što je najvažnije, ako funkcijama ne upravljaju sposobni ljudi. Principe organizacije računovodstvene sfunkcije možemo svrstati u četiri grupe: • • • • racionalnost; pouzdanost; usklađenost i podjelu rada.

Računovodstvo mora biti racionalno, opremljeno-mehanizovano samo onoliko koliko je racionalno s obzirom na obim i poslovanje preduzeća, koliko je neophodno zbog donošenja optimalnih odluka. Iracionalno je i skupo tražiti pokazatelje na osnovu kojih se ne donosi nikakva odluka. U racionalnost spada i ekanomičnost računovadstvene funkcije. Računavodstvo prvenstveno mora znati kalkulaciju i dobro proceniti svaki njen element, da visina ulaganja bude adekvatna efektima, da vodi računa o iskorištenju kapaciteta, o troškovima održavanja i efektima koji će se odrazati na dohodak preduzeća. Ekspeditivnost je samo racionalno korištenje i vremena i sposobnosti, i raspoloživih snaga u korist svih ostalih funkcija u preduzeću. Upravo po ekspeditivnosti računovodstva ostale funkcije svakodnevno ocenjuju rad računovodstva. Veoma važna odlika računovodstva jeste pouzdanost, koja proizlazi iz rada isključivo na temelju dokumentacije. Budući da je računovodstvu kontrola specijalnost, dokumentacija mora biti proverena i uredna, a poslovi ažurni.

Pauzdanost i korisnost podataka rastu s ažurnošću, a opadaju s neažurnošću, posebno u računovodstvu. Računavodstvo mora biti usklađeno sa svim funkcijama, njegavi podaci usklađeni sa završnim računom, a završni račun sa stvarnim stanjem imovine i obaveza, s ostvarenim rezultatima, sa upravljačkim odlukama itd. Računovodstvo je povezano sa svim funkcijama u preduzeću, preko dokumentacije, iz svih funkcija pristiže dokumentacija u računovodstvo. Računovodstvo u svojim knjigama ima podatke o radu i učinku svih funkcija, jer su tu evidentirani svi poslovni događaji koji se vrednosno izražavaju. Podela rada u računovodstvu je mnogo bitna ali ona zavisi od podele rada u ostalim organizacionim jedinicama, odnosno funkcijama, i to ne samo u formi dohotka, gdje se često kompenzuju pozitivni i negativni rezultati, nego i u analitičkim evidencijama gde se svakog trena mogu i moraju zapaziti postupci što će se negativno odraziti na dohodak, posredno ili neposredno, odnosno na učinak preduzeća budući da svaki rad nemora biti propraćen dohodkom. U koliko bi se zanemarila podela rada, što je preduzeće veće ili što je njegova delatnost složenija, u toliko se neprimetno kompenzuju pozitivni i negativni efekti, što znatno umanjuje mogući učinak. Unapređenje računovodstvene funkcije obuhvata: ljudski faktor, uslove rada i opremu. Računovodstvo je uvek akcenat stavljalo na tačnost, brzinu rada, na rokove i radnu disciplinu. Nekada su u računovodstvu radili kadrovi sa nižim formalnim obrazovanjem, sticali znanja na poslu i radili sa slabom opremom, dok danas novi kadrovi dolaze sa jako visokim formalnim obrazovanjima, stalno se usavršavajući kroz razne kurseve i seminare. U praksi se uvek traži više pedantnosti i snalažljivosti nego što to daju teoretska znanja. Kadrovi specijalizovani za računovodstvene poslove stalno moraju pratiti promene zakonodavno-pravne-prirode, pratiti tehničkotehnološke i druge promene s obzirom da je ova funkcija oslonac celokupnog poslovanja preduzeća. Ipak, glavni nosilac unapređenja je ljudski faktor. Uslovi rada u ovoj službi često se definišu Pravilnikom o organizaciji računovodstva, koji postaje obaveza za sve zaposlene, tako da računovodstvo ne mora moliti za dokumentaciju ili rokove, jednostavno oni koji treba da dostave dokumentaciju su u obavezi da to urade, u suprotnom slede sankcije. Oprema-mehanografija je veoma korisna, ali ne po svaku cenu. Za novu, savremenu opremu, treba pripremiti kadrove u svim segmentima ove funkcije. Prednosti savremene opreme su : brža obrada podataka, dostavljanje, pohranjivanje, čuvanje, itd. Važno je istaći da su oprema i ljudi nerazdvojivi s tim što ljudski faktor ima prednost.

a) Saradnja računovodstva s kadrovskom funkcijom Aktivna saradnja računovodstva i kadrovske službe je višestruka i odvija se kroz brojne aktivnosti a zbog ostvarivanja različitih ciljeva: • • • knjigovodstvo omogućava kadrovskoj službi uvid u stanje novčanih sredstava, potraživanja i obaveza, daje uvid i u blagajničko poslovanje, uvid u lična primanja radnika; informacije o izvršavanju obaveza zbog likvidnosti preduzeća; kadrovska služba (funkcija) direktno uslovljava rad računovodstva (kadrovi su briga kadrovske službe u svim sektorima i funkcijama preduzeća, svi oni pa i u računovodstvu u samom dolasku u preduzeće sretaju se sa kadrovskom službom, primaju se u radni odnos, unapređuju, otpuštaju s posla itd.). Posao koji se tretira kao zajednički posao kadrovske i računovodstvene funkcije jeste računovodstvo ličnih dohodaka; dokumenta od uticaja na lična primanja radnika dostavljaju se iz kadrovske funkcije, a kontrolišu se, knjiže i čuvaju u računovodstvu. Evidencije o izostancimna, gubicima radnog veremena itd., moraju biti usklađene (dani, sati i dnevnice); obračun i isplata ličnih dohodaka redovnih, zatim reklamacije itd; saradnja kroz inventarizaciju radi određivanja komisija i produžetaka radnog vremena; saradnja kroz periodične obračune proizvodnje i obračune realizacije; u periodičnim obračunima u zaključnom računu veliki deo je posvećen radnoj snazi, proizvodnosti rada, ličnim primanjima i standardu zaposlenih; finansijska situacija zanima, ne samo rukovodioce, nego i sve radnike jer od toga zavisi i uspeh i isplata ličnih dohodaka. u finansijskom su planu lični dohoci važna stavka, kao i izostanci s posla, gubici radnog vremena itd. knjigovodstvena analiza obuhvata i radnu snagu i lične dohotke.

• • • • • • •

Pasivna saradnja računovodstvene i kadrovske službe, takođe je višestruka, svakodnevna je i nužna, u cilju efikasnog poslovanja: • • • • kadrovska služba pribavlja i računovodstvu kadrove, prvenstveno za rukovodeće poslove i propisane profile (obrazovanje, radno iskustvo, itd.); obrazovanje (stalno i povremeno) rukovodilaca i radnika; fluktuacija radnika, uzroci i posledice; nagrađivanje prema radu, normativni akti, rukovodioci, stimulacija, evidencije, isplata, reklamacije itd.

• • •

proizvdnost rada, radna disciplina, fluktuacija, izostanci, gubici radnog vremena, rneđuljudski odnosi, rukovodioci, organizatori, uslovi rada itd. životni i kulturni standard (stanovi, restorani, odmarališta, priredbe i s1.). unapređenje procesa upravljanja (informativni seminari, predavanja, radna disciplina, izbori i td.).

b) Saradnja računovodstvene i finansijske funkcije Aktivna saradnja računovodstva i finansija predstavlja jedan od glavnih izvora suštinskih informacija za finansijski menadžment i najčešće se odvija kroz: • • • • • • razmenu informacija o stanju i kretanju novčanih i materijalnih sredstava, te potraživanja i obaveza. Ove informacije osnova su za donošenje odluka u finasijskoj funkciji-finansijama; blagajničko poslovanje (posao je finansijske funkcije) samo radi isplate radnika u toj službi; podmirivanje obaveza takođe je posao finansijske funkcije a što se opet evidentira u knjigovodstvu; sva knjigovodstva utiču na finansijsku funkciju, jer se tu vidi angažovanost (struktura) sredstava i utvrđuje likvidnost preduzeća, pa i brzina obrtanja sredstava; sva se dokumenta finansijske funkcije pregledaju, knjiže i čuvaju u računovodstvu, a evidencije se redovno usklađuju; dok je obračun ličnih dohodaka čisto računovodstveni posao, sama isplata istih odvija se u okviru finansijske funkcije, jer u njenoj nadležnosti je obezbeđivanje novca, što je veoma težak posao; saradnja je neminovna i kroz inventarizaciju blagajne, deviza, sredstava, potraživanja i obaveza; evidencija troškova od radnih naloga i kalkulacija do obračuna proizvodnje i obračuna realizacije; izrada periodičnih obračuna i zaključnog računa, vrednosno iskazivanje i njihovo poređenje s finansijskim planovima; informacje o finansijskoj situaciji preduzeća, finansijska funkcija preuzima iz računovodstva. sastavljanje finansijskih planova podrazumeva dobru saradnju računovodstvene i finansijske funkcije. sve knjigovodstvene analize vrednosno se iskazuju, tako da su opet deo financijske funkcije.

• • • • • •

Pasivna saradnja između računovodstvene i finansijske funkcije odvija se kroz knjigovodstvenu evidenciju, jer svi zadaci finansijske funkcije evidentiraju se u knjigovodstvu kao npr.:

• • • • •

obezbeđivanje-pribavljanje sredstava (poslovni fond, banke i drugi izvori); čuvanje i vraćanje finansijskih sredstava; obrtanje sredstava u nabavku, razna plaćanja i podmirivanja sopstvenih potreba; menjanje-preobražavanje izvora finansijskih sredstava; praćenje i evidentiranje priliva i odliva sredstava, itd.

Osnovni zadaci finansijske funkcije osim same evidencije utiču na funkcionisanje računovodstvene funkcije i samim tim što obezbeđuju sredstva za njeno funkcionisanje (plate zaposlenih, kupovina opreme, itd.). c) Saradnja računovodstvene funkcije i funkcije organizovanja Aktivna saradnja ili povezanost računovodstva i funkcije organizovanja odvija se na više načina, u više smerova i zbog različitih ciljeva: • • • • • organizacija poslovanja celokupnog preduzeća u velikoj meri zavisi od stanja novčanih i materijalnih sredstava ; koncept organizacije i njegovo uspostavljanje zavisi direktno od podataka knjigovodstva (njihove tačnosti, ažurnosti, preglednosti, itd.); sam koncept vođenja i čuvanja dokumentacije takođe je povezan s organizacijom; evidencija troškova i kalkulacije takđe zavise od koncepta organizacije; periodični obračuni i zakljčini račun važan su oslonac za organizaciju, jer otkrivaju i njene slabosti, odnosno dobre strane.

Valja napomenuti da i pasivna saradnja navedene dve funkcije utiče na proces finansijskog menadžmenta i upravljanje na nivou preduzeća: • • • • od organizacije zavisi u mnogome ekonomičnost poslovanja (biraju se sredstva, obrasci, dokumentacija, postupci itd.); direktna saradnja ove dve funkcije odvija se i kroz podelu rada i razgraničenje odgovornosti; saradnja se ostvaruje, takođe, kroz sinhronizaciju rada u funkcijama i organizacionim jedinicama; otklanjanje neusklađenosti u okviru same organizacije rada.

2. VAŽNIJI PREDUZEĆA

TEORIJSKI

ASPEKTI

FINANSIRANJA

U uvodu knjige istaknuto je da bez novca nema poslovanja, jednostavno poslovanje preduzeća kao savremenog oblika organizovanja proizvodnje, ili konverzije resursa (inputa) u proizvode (output) nezamislivo je bez novca. Preduzeća novcem pribavljaju-kupuju sve elemente neophodne za poslovanje (predmete rada, sredstva za rad i radnu snagu), ali novac treba imati, obezbediti ga predhodno, što je mnogo teže od same potrošnje, odnosno kupovine sredstava potrebnih za proces rada. Sve poslove i postupke koje menadžment sprovodi u vezi nabavke/obezbeđenja sredstava (novca) neophodnih za rad možemo nazvati finansiranjem. Sredstva za finansiranje poslovanja mogu se obzbediti iz sopstvenih i tuđih izvora. U zavisnosti da li preduzeće finansijska sredstva angažuje za finansiranje tekućeg poslovanja ili ih ulaže u proširivanje postojećeg obima poslovanja razlikujemo finansiranje u širem i finansiranje u užem smislu. Finansiranje u užem smislu podrazumeva nova finansijska ulaganja u proces rada, dok finansiranje u širem smislu podrazumeva promene u strukturi sredstava. (Ristić, 1994, 425). U zavisnosti da li preduzeće sredstva koristi za finansiranje trajnih ili povremenih potreba razlikujemo trajno i povremeno finansiranje. Da bi preduzeće moglo bes problema finansirati svakodnevno poslovanje, izvršavati svakodnevne obaveze, mora imati na raspolaganju trajne izvore sredstava, tj. imati sredstva koja može trajno koristiti. Sredstva za finansiranje ovakvih potreba preduzeća obezbeđuju iz vlastitih fondova, koji se formiraju izdvajanjem sredstava iz dohodka. U procesu poslovanja preduzeća povremeno se javljaju potrebe za dodatnim sredstvima, u cilju finansiranja nekih vanrednih ili dodatnih obaveza, koje se finansiraju iz alternativnih ili povremenih izvora. Kod finanansiranja u vidu kredita, pozajmljena sredstva vlasniku-poveriocu sredstava donose zaradu u vidu kamate. Kamata je aktivna i reguliše se unapred ugovorom, te se ovakav oblik finansiranja može nazivati aktivnim finansiranjem. Preduzeća koja koriste sredstva na ovakav način, plaćaju kamatu za korištenje sredstava, i s njihovog aspekta ovo finansiranje je pasivno finansiranje.

Kada preduzeće proces poslovanja finansira sopstvenim sredstvima radi se o internom finansiranju, dok finansiranje procesa poslovanja tuđim sredstvima nazivamo eksternim finansiranjem. (Ristić, 1994, 426). U zavisnosti od brojnih faktora (izvora finansiranja, cilja upotrebe sredstava, uslova pod kojim se finansiranje odvija, niza zakonodavno-pravnih normi i sl.) u praksi postoje brojni oblici finansiranja: • • • • • • • • • • • • • • samofinansiranje; finansiranje udruženim sredstvima; neposredno finansiranje; finansiranje učešćem; finansiranje obvezicama; finansiranje avansom i pretplatom; finansiranje iz obaveza; kompezaciono finansiranje; finansiranje iz sanacije; finansiranje putem cesije; finansiranje lizingom; finansiranje iz fondova za kreditiranje; finansiranje vrednosnim papirima i finansiranje kreditiranjem.

Finansiranje sopstvenim sredstvima nazivamo i unutrašnjim finansiranjem, dok finansiranje tuđim sredstvima nazivamo spoljnim finansiranjem.

2.1 ZNAČAJNIJI OPERATIVNI MODELI FINANSIRANJA PREDUZEĆA U PRAKSI
Samofinansiranje, kao osnovni oblik finansiranja, podrazumeva finansiranje iz sopstvenih sredstava. Sopstvena sredstva preduzeća obezbeđuju iz: dohodka, amortizacije i sopstvenih fondova. Stopa samofinansiranja preduzeća predstavlja odnos sopstvene novčane akumulacije i ukupnih ulaganja u investicije, ili stopa samofinansiranja predstavlja stepen pokrivenosti ukupnih ulaganja u investicije, sopstvenom akumulacijom, s tim što investiciona ulaganja mogu biti u osnovna i obrtna sredstva. (Ristić, 1994,430). Finansiranje udruženim sredstvima podrazumeva da više preduzeća ili privrednih subjekata, udružuje sopstvena sredstva radi zajedničkog finansiranja nekog posla ili projekta, tj. ostvarivanja cilja (profit, rast i razvoj, i sl.). Finansiranje udruživanjem sredstava je relativno noviji oblik finansiranja, koji podrazumeva sporazumno, u formi ugovora, dogovaranje o udruživanju sredstava. Neposredno kreditiranje, kao oblik finansiranja podrazumeva postojanje poslovne saradnje između subjekata ili poslovnih partnera. Mora postojati veza, u smislu preduzeće daje kredit svom radniku za gradnju kuće ili kupovinu stana.

Znači neposredno kreditiranje pretežno se odvija između poslovnih partnera u cilju finansiranja predmeta poslovanja. Jednom od partnera potrebna su sredstva/kredit za finansiranje povećanja proizvodnje. (Videti, Ristić, 1994, 434). Finansiranje učešćem, kao noviji oblik finansiranja, podrazumeva proces finansiranja, gde jedno preduzeće ili privredni subjekt raspolaže trenutno slobodnim novčanim sredstvima i ta sredstva ustupi poslovnom partneru kome su sredstva/novac potrebna za trenutno fnansiranje. Tačno je i da se ova sredstva daju u nepovrat, ali važno je navesti da se nadaju besplatno (i nema besplatnih sredstava ili kreditiranja bez obaveze vraćanja sredstava). Cena ovih sredstava je učešće preduzeća ili subjekta koje je dalo sredstva u raspodeli rezultata poslovanja poslovnog partnera, u visini datih ili odobrebih sredstava. Jednostavnije rečeno finansiranje učešćem je finansiranje ulogom ili ulozima, gde subjekti koji imaju slobodna sredstva, ista ulažu u proces rada drugog subjekta, ali onog subjekta sa kojim imaju nekakvo iskustvo, imaju relaciju poslovnih partnera, kojem su sredstva preko potrebna a oni ipak da ostvare neku zaradu preko profita poslovnog partnera u čiji su posao uložili novac. Finansiranje obveznicama podrazumeva proces dolaska do sredstava neophodnih za finansiranje, emisijom obveznica, kako i sam naziv govori. Naime preduzeće da bi došlo do potrebnih sredstava, odlučuje se za izdavanje obveznica. Preduzeća koja izdaju obveznice trebala bi imati u svojim fondovima propisane sume sredstava, pokriće ili mogu pribaviti garanciju od drugog preduzeća ili banke. Finansiranje avansom je takovo finansiranje, gde se unapred daje novac, za neku robu ili usluge. Subjekti kojima treba određena roba ili usluge, mogu budućem dobavljaču ili proizvođaču te robe ili usluge, kao budući kupci ili korisnici, ili možda dužnici, uplatiti unapred određena sredstva, kojim proizvođač finansira proizvodnju. Avansna sredstva su samo deo sredstava koje budući korisnik određene robe u napred uplaćuje proizvođaču. Finansiranje pretplatom i nema neke bitnije razlike od avansa, jer ovde se radi o predplati u napred za određene robe ili usluge. Pretplata u napred može biti u celosti ili delimična. Finansiranje iz obaveza kako mu sam naziv govori, podrazumeva finansiranje posla iz obaveza prema dobavljačima/u ili poveriocu. Znači određeni subjekti ciljano ne izmiruju obaveze prema dobavljačima kako bi ta sredstva (tuđa sredstva na sopstvenom računu) uložili u sopstveni posao. Ovakav oblik finansiranja dovodi do pojave nelikvidnosti u privredi, zbog čega i nije poželjan. Kompenzaciono (ili kompenzatorsko) finansiranje je najčešće finansiranje gde se u pojedinim slučajevima (ostvarivanje nekog strateškog cilja, ili ubrzati proces proizvodnje, ili doći do jako deficitarnih i skupih sirovina neophodnih za proizvodnju) od šireg interesa, nekom privrednom subjektu, proizvođaču nadoknađuje deo troškova procesa poslovanja. U okviru kompenzacionog finansiranja treba apostrofirati i dotacije, subvencije, premije regrese i sl., jer sve ove mogućnosti finansiranja, kao pomoćni oblici finansiranja, definišu se i odvijaju u okviru određenih zakonskih regulativa.

Obezbeđivanje finansiranja nekim od ovih načina, primenjuje se u slučajevima kada određeni privredni subjekt/preduzeće, nije u mogućnosti da samo obezbedi finansiranje poslovanja, a njegovo poslovanje ima širi privredni ili državni značaj. Dotacija je oblik pomoći, gde bi trebalo da se sredstva dodeljuju bespovratno (besplatno, ali to ne postoji u praksi) uvek iza dotacija stoji određeni cilj ili interes. Dotacija može biti namenska (daje se tačno za određene svrhe) ili bez precizno utvrđene namene, i u tim slučajevima ona ulazi u ukupan prihod preduzeća. I ostali oblici predhodno pomenuti imaju ista svojstva. (videti, Ristić, 436). Sanaciono finansiranje (ili finansiranje sanacije)-kako sam naziv govori ovde se radi o finansiranju preduzeća kada dođe u tešku situaciju, situaciju nelikvidnosti, zahvaljujući gubicima tokom poslovanja. Zadatak menadžmenta u ovim situacijama jeste da obezbedi, pronađe sredstva neophodna za rešavanje problema nelikvidnosti. Upravo pronalaženje sredstava za finasiranje gubitaka preduzeća i njegovog ozdravljenja, naziva se sanaciono finasiranje. Njačešće se u praksi sredstva za sanaciju obezbeđuju tzv. sanacionim kreditom, koji je u suštini investicioni kredit. Finansiranje cesijom podrazumeva obezbeđivanje finansijskih sredstava prodajom potraživanja, u skladu sa zakonskom regulativom. U suštini cesija je ugovor kojim određeni subjekt, poverilac, tj. ustupilac ili cedent, prenosi ili bolje reći prodaje svoje potraživanje prema nekom licu/subjektu (cesusu), trećem licu (cesionaru), licu koje kupuje potraživanje. Sva prava u vezi određenog potraživanja koje je predmet ugovora, potpisivanjem ugovora o cesiji, prelaze sa lica nosioca potraživanja (cedenta) na lice koje je kupilo potraživanje (cesionara). Finansiranje lizingom u suštini znači da određeno preduzeće, kome su potrebna novčana sredstva, do njih dolazi davanjem u zakup ili iznajmljivanjem, opreme, mašina, automobila, aviona, kamiona, brodova, itd. Zakupac putem lizinga dolazi do potrebne opreme, za koju po ugovoru plaća naknadu davaocu/vlasniku iste. Pojedini teoretičari (Ristić, 1994, 438) finansiranje lizingom, kao jedan od savremenih oblika finansiranja, tretiraju kao nadopunu mehanizama samofinansiranja i finasiranja preko tržišta. Finansiranje emitovanjem vrednosnih papira podrazumeva, da privredni subjekti/preduzeća u nameri da dođu do finansijskih sredstava emituju vredniosne papire, najčešće u formi certifikata i obveznica. “Certifikati su vrednosni papiri o udruženim sredstvima između firmi, koji nastaju na bazi zajedničkih ulaganja i po osnovu kojih se učestvuje u dohodku preduzeća koja su izdala certifikate” (Ristić, 1994,441). O vrednosnim papirima detaljnije je pisano u poglavlju ove knjige »Finansijski instrumenti«. Kreditno finansiranje u današnjim uslovima finansiranja predstavlja jedan od značajnijih oblika finansiranja. Kreditno finansiranje u suštini podrazumeva dužničko poverilački odnos, gde jedan subjekt, daje drugom subjektu, sredstva po strogo ugovorom definisanim uslovima, uz obavezu vraćanja i plaćanja kamate (cene pozajmljenih sredstava) na određeni rok ili period. »Kredit je imovinsko pravni odnos između dva lica-kreditora i dužnika, pri čemu kreditor (poverilac) ustupa dužniku svoj novac ili robu za određeno vreme i pod određenim uslovima, dok je dužnik obavezan

da ugovorom predviđene obaveze reguliše po isteku roka, tj. da vrati pozajmljeni novac ili robu, uz plaćanje ugovorene kamate« (Ristić, 1994, 441). Bitna dva aspekta kod kreditiranja su obaveza vraćanja u ugovorenom roku i obavezno plaćanje kamate/cene u toku kreditiranja. Krediti se mogu pojavljivati u različitim oblicima u praksi, tako da imamo i različite aspekta podele kredita. Najčešći aspekti podele i vidovi kredita su: • • • • podela prema obliku u kojem se daje kredit (novčani i naturalni); prema ekonomskoj nameni (proizvođački i potrošački); prema upotrebi sredstava (krediti za obrtna sredstva i osnovna sredstva) i podela prema roku vraćanja (kratkoročni, srednjoročni i dugoročni).

2.2 MOGUĆNOSTI PRIMENE POJEDINIH OBLIKA FINANSIRANJA PREDUZEĆA ILI SPECIFIČNI OBLICI OSIGURANJA SREDSTAVA ZA FINANSIRANJE POSLOVANJA PREDUZEĆA
Mogućnosti primene pojedinih oblika finansiranja poslovanja preduzeća zahtevaju menadžment koji zna da upravlja razvojnim projektima i koji će istovremeno omogućiti pristup tržištu kapitala. U vreme kada se u svetu sve veći broj zemalja uključuje u svetske finansijske tokove i kada je konkurencija na međunarodnom finansijskomtržištu sve veća, pristup međunarodnom tržištu kapitala je otežan. Razmatrajući mogućnosti primene pojedinih oblika direktnog investiranja i ugovornih aranžmana u finansiranju preduzeća u budućnosti, interesantne su zakonske odredbe o stranim ulaganjima, koje definišu načine ulaganja stranog kapitala. Od svih oblika ulaganja stranog kapitala, kao oblika finansiranja preduzeća, u perspektivi mogli bi biti posebno interesantni svojinski oblici zajedničkih ulaganja. Svojinski oblici zajedničkih ulaganja. Strani ulagač može sa domicilnim partnerom, bilo fizičkim, bilo pravnim licem, ulagati kapital u skladu sa zakonom. Suština kod ovakvog ulaganja je da strani ulagač gubi pravo vlasništva nad sredstvima koja uloži u mešovito preduzeće, ali dobija pravo suvlasništva nad tim preduzećem. Ono što je uložio postaje vlasništvo preduzeća. Za vreme trajanja ugovora, stranom ulagaču pripadaju tzv.članska prava (pravo na dobit, upravljanje, rukovođenje itd.), a po prestanku rada preduzeća, pripada mu pravo da učestvuje u raspodeli neto vrednosti imovine preduzeća.

Sledeći način osiguranja sredstava u perspektivi za finansiranje preduzeća je tajmšering. Tajmšering podrazumeva kupoprodaju vremena, jednu ili više nedelja na određeni broj godina, odnosno kupoprodaju vremenskih deonica, sticanje vlasništva ili vlasništvo nad određenim smeštajnim objektom u određenom vremenu. Tajmšering je, moglo bi se reći, kombinacija akcijskog i zajmovnog kapitala, što se smatra najrasprostranjenijim načinom finansiranja hotelskih projekata. Zajmom se uspostavlja kreditni odnos koji kod tajmšeringa proizlazi iz obaveze investitora da kupcu vremenske deonice u narednom periodu ugovorom vraća uložena sredstva upravo kroz vreme korišćenja smeštaja, za koje je kupac dao novac. Akcionarstvodeoničarstvo podrazumeva vlasnički odnos. Kod tajmšeringa isti vlasnički odnos sadržan je u pravu kupca vremenske deonice da je može prodavati. Da bi sistem tajmšeringa mogao pravilno da funkcioniše, mora se prethodno, kroz zakonske institucije na nivou države, definisati sistem svojinskih odnosa. Time-share delatnost postepeno postaje značajan izvor prihoda i kasnije za mnogobrojne davaoce usluga (arhitekte, gradjevinare, proizvodjače nameštaja i opreme, odsiguravajuća društva, banke), bilo da su u pitanju sasvim novi time-share projekti bilo pretvaranja, prilagođavanja postojećih hotelskih i drugih objekata za smeštaj u time-share objekte ili komplekse. U Velikoj Britaniji često dolazi do pretvaranja starih poznatih objekata (dvoraca i sl.) u time-share objekte. "Broom Paik", kuća Lorda Kitchenaera, danas je "Country Club" sa 19 apartmana, restoranom, dvoranom za igru, sobama za bilijar i karte, salonom za prikazivanje filmova i sl. Izdaje se kao time-share objekat na 30 goading (Vujović, 2000). Time-share daje turističkoj privredi Srbije mogućnost da se određena društvena sredstva i sredstva građana, kao i sredstva stranih fizičkih i pravnih lica, pribave, odnosno obezbede i prenosom prava korišćenja turističkih objekata (prodajom namenskih deonica). Kada su u pitanju strana lica kao ugovorni partneri, povoljnosti time-share bile bi: • • • • • • unapred pribavljanje deviznih sredstava; konverzijom u dinare obezbeđuju se sredstva za ulaganje u turističku privredu (sredstva koja nisu kreditna-opterećena kamatom i sl.). Kolika bi se sredstva na ovaj način pribavila, teško je proceniti, posebno kad su u pitanju devizna sredstva, jer to zavisi od niza faktora: uspešnog poslovanja; valorizacije na tržištu pravih time-share projekata i dokazivanja ekonomskog i društvenog doprinosa tog novog koncepta odmora kao sastavnog dela turizma

U Srbiji je radi pribavljanja dodatnih kvalitetnih sredstava za izgradnju smeštajnih objekata kroz time-share u turizmu i njihovog racionalnog (namenskog) trošenja, svojevremno donesen Zakon o pravu vremenskog korišćenja turističkog objekta (Vujović, isto), kojim je određena namena sredstava dobijenih davanjem turističkog objekta na vremensko korišćenje. Po istom zakonu sredstva dobijena kroz time-share imaju karakter investicionih sredstava preduzeća u turizmu i mogu se koristiti samo za ulaganje u izgradnju, rekonstrukciju i adaptaciju turističkih objekata.

Vezani poslovi su sledeći mogući način osiguranja sredstava za finansiranje projekata preduzeća. Preduzeća u okviru turističke privrede Srbije bi mogla u skladu sa zakonskim odredbama, preko nadležnih državnih organa-preko vezanih poslova sa inostranstvom, finansirati izgradnju i renoviranje smeštajnih objekata. "Vezani posao je, dakle, takva konstrukcija razmene roba i usluga, pri kojoj se kupovina u jednom pravcu povezuje sa kupovinama u drugom pravcu (uvoz i izvoz). Na osnovu ovako fiksirane obaveze, poslovi u jednom i drugom pravcu mogu se obavljati vremenski i finansijski potpuno nezavisno" (Vujović, 2000). Struktura vezanih poslova u praksi najčešće obuhvata sledeće aktivnosti: • • • • • kontrakupovine, offset razmenu, barter poslove, buy-bach posao i switch poslove. (Vujović, isto).

Kontrakupovina podrazumeva tri ugovorna odnosa, i to: ugovor o izvozu, ugovor o uvozu i ugovor o kontrakupovini. Dobar primer kontrakupovine kod nas predstavlja robna razmena sa Libijom, gde se uvoz nafte plaćao radom građana Srbije u Libiji. (Vujović, isto). Primer za to kako bi se kontrakupovinom moglo osigurati finansiranje izgradnje smeštajnih objekata u turizmu Srbije, izgledao bi ovako (uz pretpostavku da se opet radi o poslovima uvoza libijske nafte): • prvi ugovorni odnos bio bi izme|u ministarstava gradjevinarstva i energetike, sa jedne strane i Ministarstva za turizam, sa druge strane, a ugovaralo bi se plaćanje nafte uvezene iz Libije uslugama smeštaja u određenoj turističkoj destinaciji, u objektima odgovarajuće kategorije; drugi ugovorni odnos jeste odnos libijskog turoperatora i naših preduzeća u turizmu, kojim se osigurava dinamika korišćenja turističkih usluga (u Srbiji) i isporuka nafte iz Libije; treći ugovorni odnos jeste odnos zaključen između uvoznika i izvoznika nafte.

• •

U ovom primeru naša ministarstva za energetiku i gradjevinarstvo bi za vrednost dobijene nafte gradila i renovirala smeštajne objekte i osiguravali isporuku električne energije i grejanje (stvar dogovora) preduzećima u turizmu, dok bi naša preduzeća u turizmu za vrednost uvezene nafte osigurala libijskom turoperatoru boravak u određenoj destinaciji u trajanju od, naprimer, dva meseca godišnje u sezoni u periodu od (x) godina.

Offset razmena predstavlja svojevrsnu varijantu kontrakupovine. Obično se javlja kod kupovine aviona za potrebe civilnog vazduhoplovstva. Celokupna nabavka

se ostvaruje uz pomoć kreditnog aranžmana, s tim što se avans plaća u gotovom. Ostali kreditni deo (po odbitku avansa) otplaćuje se domaćim isporukama, i to (Vujović, isto): • • • isporukom komponenata opreme domaćih proizvođača za ugradnju u proizvod koji se kupuje za domaće potrebe, isporukom komponenata za taj proizvod namenjen izvozu u druge zemlje van zemlje kupca i isporukom dugačke liste domaće robe i usluga stranom prodavcu ili njegovim kooperantima.

Od vezanih poslova za preduzeća u turizmu (za finansiranje izgradnje smeštajnih objekata i renoviranje) veoma su interesantni barter poslovi. Reč je o izuzetno složenim kompenzacionim poslovima, sa više učesnika i više roba i usluga u praksi u svetu. Ovi poslovi se pretežno zaključuju na nivou vlada (država) kao generalni sporazum o razmeni roba i usluga. Dakle, kod barter poslova, pravi se konkretan ugovor sa spiskom učesnika i velikom listom roba i usluga, i uz odgovarajući bankarski aranžman. Konkretan ugovor između vlada kasnije prati više ugovora o konkretnim poslovima uvoza i izvoza. Na primeru Kina-Srbija to bi izgledalo ovako: kinesko ministarstvo naftne industrije sklapa ugovor kojim se ugovara plaćanje investicionih radova srpskih firmi u Kini, isporukom razne robe iz Kine. Konkretno preduzeće u turizmu može sa liste roba repromaterijala potrebnog za gradnju smeštajnog objekta, uzeti ono što je za njega interesantno i platiti uslugama ili zatvoriti dug (na primer, dug građevinskog preduzeća "Rad" Beograd Kinezima, s tim da preduzeće "Rad" renovira komplet smeštajne objekte određene turističke destinacije). Sledeći od vezanih poslova koji je interesantan za preduzeća u turizmu jeste buy-bach posao. Reč je o složenom poslovnom aranžmanu. Ovaj posao traje dosta dugo, zahteva dosta dokumenata. Najčešće predmet ovakvih trgovinskih aranžmana i ugovornih odnosa su prenos tehnologije i opreme, praćen odgovarajućim bankarskim i finansijskim aranžmanima. Izvoz opreme, po pravilima ovoga posla, obavlja se uz pomoć dugoročnog kredita, od 10-15 godina, a kupac po ugovoru plaća ugovorni avans. Kreditirani deo za uvezenu opremu, kupac otplaćuje proizvodima. Konkretno, moguć primer izgledao bi ovako: preduzeće iz Beograda uveze opremu za prodaju, plati avans po ugovoru sklopljenom sa uvoznikom, a kreditirani deo plaća proizvodima. Strani prodavac uvezene opreme traži za to kvalitet adekvatan prodatoj opremi koji naša preduzeća recimo nemogu obezbediti. Ali, da bi se posao obavio, tu su usluge naših hotelijera u raznim destinacijama. U vrednosti kojoj npr. hotelijer sa Brezovice uslugama otplati opremu koju je strani dobavljač isporučio našem preduzeću "X" iz Beograda, preduzeće gradi nov smeštajni objekat hotelijeru. Rizik u vremenu kod ovih poslova obično se rešava bankarskim garancijama i osiguranjem. Sledeći od vezanih poslova bili bi swit poslovi i oni u spoljnotrgovinskim poslovima najčešće obuhvataju robnu i valutnu arbirtražu, s poentom na kursu valuta i razne robe. Kursne razlike između čvrstih i mekih valuta omogućuju zaradu na disažiji kod mekih valuta. Primera radi, ako neki izvođač investicionih radova iz Srbije, na kraju završetka radova npr. u Rumuniji ostvari zaradu od 2 miliona dolara, naplativu u lejima, a proda je "Inexu" preduzeću u Srbiji za 25% disažija i 2% provizije, "Inex" plaća razliku u dinarima izvođaču radova i za potraživanje kupuje

opremu u Rumuniji koja je potrebna za renoviranje smeštajnih objekata. Ili "Inex" može za zaradu na razlici iznosa valuta da kupi bilo koju robu, proda je u zemlji ostvari zaradu koju koristi za gradnju novih smeštajnih objekata ili renoviranje postojećih. Govoreći o mogućnostima investiranja i ugovornim aranžmanima u finansiranju perspektivne izgradnje i modernizacije smeštajnih objekata u turizmu Srbije, neophodno je u kraćim crtama pojasniti pravila finansiranja. Najčešće, pravila finansiranja se dele na vertikalna i horizontalna pravila finansiranja. Preduzeća u turizmu treba da se pridržavju, ovih pravila i da ih koriste. Kao moguće oblike osiguranja sredstava za finansiranje, hotelijeri ili preduzeća u turizmu mogu da koriste faktoring i forfeting. Ovde je reč o kupoprodaji potraživanja. Kod forfetinga se forfetiraju samo srednjoročna i dugoročna potraživanja, što im daje prednost za finansiranje investicija, dok se faktoring isključivo upotrebljava za kratkoročna kreditiranja, najčešće obrtnih sredstava. Kod faktoringa je reč o kupoprodaji potraživanja sa rokom do 90 dana, a najduže do 120 dana. Za finansiranje preduzeća ili hotelijera u turizmu, ovi oblici su interesantni zato što za naplatu otkupljenog potraživanja hotelijer može uvek prodati svoj atraktivan proizvod, a to je smeštaj u određenoj destinaciji sa izuzetnim prirodnim lepotama.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->