Fakultet za primenjenu ekologiju Futura

Tema: Izvori, vrste i posledice zagaivanja zemljita

Avramovi Vesna 14/08 Radovanovic Jelena 09/08

Decembar,2010

SADRAJ
-UVOD -1.NASTANAK ZEMLJITA -2.ZAGADJENJE ZEMLJITA -2.1 IZVORI ZAGAENJA ZEMLJITA -2.2 NAINI I VRSTE UGROAVANJA I ZAGAIVANJA ZEMLJITA -2.3 ZAGAENJE ZEMLJISTA OTPADNIM MATERIJAMA -2.4 ZAGAENJE ZEMLJISTA TEKIM METALIMA -2.5 ZAGAIVANJE ZEMLJITA TALOENJEM ZAGAUJUIH MATERIJA IZ VODE -2.6 ZAGAIVANJE ZEMLJITA POSREDSTVOM ZAGAENE VODE - 2.7 ZAGAIVANJE ZEMLJITA PRI POLJOPRIVREDNOJ PROIZVODNJI -3. OTPAD - 3.1OBRADA INDUSTRIJSKIH OTPADA -3.2 OBRADA I DEPONOVANJE VRSTIH OTPADA IZ NASELJA -4.NAJOPASNIJI ZAGAIVAI -5.ZAKLJUAK

Zabrinutost zbog zagaenja zemljita potie prvenstveno iz zdravstvenih razloga, zbog direktnog kontakta sa kontaminiranim zemljitem, isparenja tih kontaminenata, kao i zbog zagaenja povrinskih i podzemnih voda. Mapiranje lokacija zagaenog zemljita je veoma vremenski i novano zahtevan zadatak, koji ukljuuje hidrologiju, geologiju, hemiju kao i odreeno kompjutersko znanje.

UVOD
Zemljite je osnovni deo svakog ekosistema. Plodnost zemljita je sposobnost zemljita da biljke snabdeva vodom, mineralnim supstancama i naravno kiseonikom. Pored toga to od osobina zemljita zavisi koliko e biljke u procesu fotosinteze proizvesti organskih materija i to se u njemu odvija razlaganje istih, ono slui i kao stanite mnogim ivim organizmima. Promene fizikih, hemijskih i biolokih osobina dovode do smanjenja plodnosti zemljita i mogu uticati na funkcionisanje celog ekosistema. To se moe pokazati na primeru lanca ishrane, kada neka jestiva biljka raste u zemljitu koje je zagaeno npr. tekim metalima. Te biljke ovek i ivotinje unose kao hranu u organizam, ne razmiljajui gde je ta biljka rasla i pod kojim uslovima. Sve to moe ostaviti posledice u organizmu na krae ili due vreme, zavisno od vrste zagaenja. Teki metali najee dospevaju u zemljite preko atmosfere. Kada metali dospeju u zemljite poinje proces zakiseljavanja pri emu dolazi do vee pokretljivosti jona metala, a samim tim i do njihovog akumuliranja u biljkama. Ako je , recimo, pH <6,5 u zemljitu se poveava pokretljivost kadmijuma, za pH < 5,5 poveava se pokretljivost kod nikla, mangana, kobalta i aluminijuma, a za pH < 4 i kod olova i bakra. Bakar je neophodan za rast biljaka, ali je veoma tetan u poveanim koncentracijama. Olovo se taloi u ljudskim kostima, kadmijum moe biti kancerogen. Jedan od izvora zagaivanja zemljita je i poljoprivreda. Zemljite se zagauje direktim unoenjem hemijskih sredstava. Pesticidi se ukljuuju u lanac ishrane i dolazi do njihovog nakupljanja u pojedinim tkivima. Prvo dolazi do nagomilavanja pesticida u biljkama i zastupljenost im je razliita u razliitim delovima biljaka, a to zavisi od vrste biljaka i pesticida. Kasnije, preko biljaka, ti pesticidi dospevaju do oveka. U industrijskim gradovima dolazi do pojave kiselih kia to dovodi do unitavanja zelenog pokrivaa,a i materijalnih dobara. Teko je obnoviti zemljita koja su zagadjena kiselim kisama. Cesto se preko zagadjenog zemljista zagadjuju povrsinske i podzemne vode, sto je bio razlog za zatvaranje mnogih korisnih bunara. Narocito u poljoprivrednim regionima zbog povecanog koriscenja hemijskih sredstava. Kada se zagade povrsinske vode lako dolazi do pomora akvaticnog sveta na tom mestu, a kod tekucih voda i nizvodno. A tu su i deponije. Kod nas u Srbiji je mnogo divljih deponija, a mogu se sresti i pored puta, reka ili slicno. Dobro organizovana deponija zahteva ukljucivanje opstine i odvajanje vece kolicine novcanih sredstava. Preko deponije se pored zemljista zagadjuju i podzemne vode raznim organsikim i neorganskim jedinjenjima, procednim vodama itd. Dolazi i do zagadjivanja atmosfere raznim gasovitim jedinjenjima, kada dolazi i do sirenja neprijatnih mirisa. Kod divljih deponija je cesta pojava glodara koji su prenosioci raznih zaraza. Mere zastite, ukratko, podrazumevaju smanjenje upotrebe zagadjujucih materija u poljoprivredi, dobro organizovanje deponija, zasadjivanje biljaka koje su u stanju da upijaju zagadjujuce materije, pa i otrovne. Na primer, ljubicica moze da zivi u zemljistu

bogatim arsenom. I slicne druge akcije koje imaju za cilj ocuvanje zemljista. Za sve ovo je potrebna dobra volja drzave, koja u nasem slucaju jos uvek nije spremna na takve poduhvate, a nema ni osnovne zakone vezane za zastitu zivotne sredine. Da nije zalosno bilo bi smesno, ali tako je.

Kontaminacija zemljita (zagaivanje zemljita) je izazvano prisustvom ksenobiotika (delo ljudskih ruku), hemikalija kao i svih promena u prirodnom okruenju tla. Ova vrsta zagaenja obino potie od kidanja podzemnih rezervoara, primene pesticida , filtracije zagaene vode u slojeve zemljita, eksploatacije ulja i nafte, dopiranjem otpada sa drugih povrina ili direktnim uticajem industrijskog otpada. Zagaujue hemikalije su najee nafta, ugljovodonici, rastvarai, pesticidi, olovo, kao i drugi teki metali. Pojava ovog fenomena je povezana sa stepenom industrijalizacije kao i sa intenzitetom upotrebe hemikalija. Nastanak zemljista Zemljita predstavljaju smesu organskog I neorganskog materijala.estice koje je ine kreu se od koloidnih,koje su jako vane za kavalitet i osobine zemljita.do razmera grubih disperzija.U sastav zemljista ulaze organske I neorganske materije ,voda I gasovi.Sve ove komponente su u stanju dinamike ravnotee. Zemljite je sredina koja neposredno uestvuje u razvoju ivog sveta na Zemlji jer prua niz hranljivih materija biljkama,a one kroz lanac ishrane,I ivotinjama. Zemljite je osnova poljoprivredne proizvodnje, a time i opstanka ljudskog roda.Predstavlja inzvaredno znaajno prirodno dobro ali koje se stvara i obnavlja veoma sporo.Da bi se formirao sloj zemljita debeo 2 do 3 cm, potrebno je 200 do 1000 godina. Zemljite je jedan od osnovnih preduslova ivota na zemlji.Ono utie I na razvoj celokupne civilizacije jer je izvor mnogih minerala,mikroelemenata,,energije,kompletne biocenoze na zemlji..Medjutim zemljite se sve vise smanjuje I degradira emu doprinosi njegovo zauzimanje I pretvaranje u neprirodno zemljiete. Istraivanjem se konstatovalo da u izvore zagadjenja zemljita spadaju zagadjivanja iz vazduha(emisije iz tehnoloskih procesa emisije usled sagorevanja fosilnih goriva,kao I emisije iz saobracaja) ,zagadjivanje otpadnim vodama(otpadne vode iz tehnoloskih procesa,otpadne vode iz domainstva,vode zagadjene usled poljoprivredne delatnosti,komunalne vode),zagadjivai prisutni u tekuoj I podzemnoj vodi zagadjuju zemljita sa kojima je ta voda u dodiru.Zagadjivanje vrstim otpadom(otpad iz procesa industrijske proizvodnje,komunalni otpad,kao I otpad koji nastaje u procesu poljoprivredne proizvodnje). Kada uzronici dospeju u zemljite na bilo koji nain njihova dalja sudbina zavisi od niza fizikih,hemijskih I biolokih faktora ciji se uticaji prepliu.Vrlo je vaan oblik jedinjenja u kojim se ovi zagadjivai nalaze,kao I osobine samog zemljita(vegetacija,obrada,klimatski uslovi) U faktore zagadjenja spadaju jos I moderna obrada,osiromaenje biljnog fonda,povrinska I dubinska eksplatacija mineralnih I energetskih resursa,prekomerno

navodnjavanje I drugi brojni faktori. Priroda I tehnologija radnih procesa I operacija na dosadanjem nivou tehnike neadekvatna je u odnosu na potrebe zatite ivotne sredine.Posle ovako rizicnih vrsta zagadjenja ostaju samo neravne ,bioloki sterilne povrine.Dolazi do degradacije velike povrsine zemljita. Zemljite ili tlo predstavlja posebnu prirodnu tvorevinu koja obuhvata vrst povrinski sloj Zemlje, karakteristian za biosferu. Nastaje kao rezultat dejstva klimatskih (naroito temperature, vode, vazdunih strujanja i Zemljine tee) i drugih fizikih faktora i ivih organizama na geoloku podlogu Zemlje (stene). Od ivih organizama, u procesu stvaranja zemljita naroito su znaajni biljni organizmi, kao i ivotinje. Ostaci uginulih organizama u razliitim fazama razgradnje i mineralizacije ulaze u sastav zemljita. Na taj nain ono istovremeno predstavlja i product aktivnosti ivih bia i ivotnu sredinu, odnosno specifian kompleks ekolokih faktora (edafski faktori). Ovaj sloeni system obuhvata sve tri faze- vrstu, tenu i gasovitu. Zemljite je veoma znaajno za ive organizme i oveka. Kao i vazduh i voda, i zemljite u osnovi spada u obnovljiva prirodna bogatstva. Ali, s obzirom na ogranienu ukupnu koliinu I izuzetno spor proces nastajanja, kao i neprekidno zagaivanje i neracionalno korienje od strane oveka, zemljite ipak treba smatrati ogranienim, odnosno neobnovljivim prirodnim bogatstvom.

2.ZAGADJENJE ZEMLJITA
2.1 IZVORI ZAGAIVANJA ZEMLJITA
Kada govorimo o potencijalnim izvorima i o nainu zagaenja zemljita onda to zagaenje moe dospjeti putem : 1. Zagaenja iz vazduha, atmosfere emisije iz tehnolokih procesa, emisije usled sagorijevanja fosilnih goriva, stambenih zgrada, emisije uslijed izduvnih gasova automobila, emisije uslijed sagorijevanja biomase, uma i td. Zagaivai u obliku gasova, para, aerosola, praine dospijevaju na povrinu zemlje spiranjem sa padavinama, a aerosoli i estice direktno sedimentacijom. 2. Zagaenja iz otpadnih voda - otpadne vode iz tehnolokih procesa, otpadne vode iz domainstva, vode zagaene uslijed poljoprivredne djelatnosti i td. Zagaivai prisutni u tekuoj i podzemnoj vodi zagauju zemljita sa kojima je ta voda u dodiru. 3. Zagaenja vrstim otpadom iz privrede, domainstva i poljoprivrede to predstavlja jedan od najznaajnijih naina zagaenja. Kada zagaivai dospiju u zemljite na bilo koji od navedenih naina, njihova dalja sudbina zavisi od niza fizikih, hemijskih i biolokih faktora iji se uticaji isprepliu.Vrlo je znaajan oblik jedinjenja u kome se ovi zagaivai nalaze, zatim je tu i vrlo vaan faktor osobine samog zemljita (vegetacija, obrada zemljita, klimatski uslovi i td). Glavnu stetu zemljistu nanose zagadjenje tla i vazduha, erozija, salinizacija, prekomerna urbanizacija i poplave, a za njegovu zastitu ne postoji zajednicka strategija Sveta, iako ti

problemi svakog dana poprimaju sve vece razmere, i neposredno prete unistenju zivota na Zemlji. U Italiji je, na primer, 45 procenata obale izbetonirano, za Spaniju narocit problem predstavlja isusivanje tla, a kada su u pitanju zemlje istocne Evrope na njihovim teritorijama izrazena je erozija tla, 35 procenata zemljista Poljske je preterano kiselo, a u 40 procenata litvanskog zemljista zabelezena je visoka koncentracija teskih metala. Opasnost za svet danas predstavlja gubitak agro-biodiverziteta i to, pored ostalih faktora, zbog upotrebe pesticida, pa cak i djubriva. Upotreba pesticida i djubriva u poljoprivredom, zagadjivanje tla otpadom i iz atmosfere samo su neki od akutnih problema s kojim se suocava Svet. Poslednjih godina kao veoma opasan neprijatelj zemljista pojavile su se takozvane kisele kise.Smatra se da je poslednjih godina natopljeno preko 10 miliona hektara u Evropi i Severnoj Americi.Na ovim povrsinama znacajno su umanjeni poljoprivredni prinosi, doslo je do katastrofalnog susenja suma i ozbiljne ugrozenosti zivota sveta u jezerima. Erozija zemljista predstavlja ispiranje i odnosenje najsitnijih i najplodnijih cestica iz rastresite podloge.Erozija zemljista je prirodan proces koji se moze ubrzati nekontrolisanom secom suma i pogresnim koriscenjem zemljista.Usled ovakvih postupka cesto dolazi do ubrzane erozije, koja je veoma ozbiljan i ponekada nepovratan process. Osnovni razlog zbog koga se gubi i smanjuje prostranstvo obradivih povrsina je, pre svega erozija, zbog koje se godisnje prakticno gubi 25.000 hektara samo na tlu Srbije, dok u svetu se smatra da erozija godisnje pojede vise od 50 miliona hektara, a ponekada i mnogostruko vise. Borbu sa erozijom i bujicnim poplavama treba shvatiti ozbiljno, jer su u pitanju stete ogromnih razmera.Srbija spadaju u red zemalja koje su veoma ugrozene erozijom.Ovo najbolje potvrdjuju cinjenice da su mnogi nasi krajevi potpuno stali bez rastresitog pokrivaca.Kao faktor koji bi trebalo ovo da spreci, jedan deo odgovorosti snose i mnogi objekti za odbranu od bujicnih poplava i erozije, koji su izgradjeni, pre vise od cetrdeset godina, i sa danasnjeg aspekta imaju neadekvatne konstrukcione elemente za zastitu, i sprecavanje erozije.

2.2 Naini i vrste ugroavanja i zagaivanja zemljita

ovek svojim aktivnostima neprekidno smanjuje ukupnu povrinu zemljita. Ovo se naroito odnosi na poljoprivredno zemljite koje postaje sve ugroenije. Osnovne ovekove aktivnosti koje najvie degradiraju tlo u prvom redu se odnose na irenje gradova, izgradnju industrijskih kompleksa i saobraajnica i deponovanje otpadnog materijala. Velike povrine zemljita izloene su intenzivnom procesu erozije. Erozija nastaje kao posledica see uma, raznih graevinskih i hidrotehnikih zahteva itd. Sve vee korienje hemijskih sredstava u poljoprivredi (mineralnih ubriva, raznih sredtava za zatitu bilja, odnosno pesticide, deponovanja vrstih otpadaka itd.) dovodi do znatnog zagaivanja poljoprivrednog zemljita. Jedan od znaajnih faktora ugroavanja zemljita predstavljaju i otpadne vode, kojima razne tetne materije dospevaju u zemljite. Sve vee zagaivanje vazduha takoe

deluje na pogoravanje kvaliteta zemljita. Kao posledica intenzivnog procesa aerozagaivanja obino najpre strada vegetacija, a potom i samo zemljite. Ovim putem u zemljite dospevaju i znatne koliine radionuklida. Korienje ruda, naroito iz povrinskih kopova, predstavlja ozbiljnu opasnost za plodna poljoprivredna zemljita. Velike deponije rudne I industrijske jalovine, kao i intenzivan process industrijalizacije, ugroavaju i neprekidno smanjuju postojee obradive povrine. Prema vrstama oteenja, ugroena zemljita se dele na etiri osnovne kategorije: - jalovine, odnosno zemljini materijal nastao nasipanjem ili deponovanjem materijala iz rudnikih ili industrijskih pogona; - flotacioni materijal, koji obuhvata rastvorene i nerastvorene materijale nataloene radom reka, zajedno sa otpadnim industrijskim vodama; - urbano i industrijsko zemljite, koje vie ne slui poljoprivrednoj proizvodnji; - aerosedimenti, odnosno estice organskog i neorganskog porekla, dospele vazdunim strujanjem i atmosferskim talozima. Meu najznaajnije zagaujue materije zemljita ubrajaju se sumporni gasovi, oksidi azota, olovo, cink, bakar, aldehidi i dr. Pojava kiselih kia i suenja uma predstavlja ozbiljnu opasnost za umske i poljoprivredne ekosisteme i samo zemljite. Posebnu opasnost za zemljite, naroito u zoni veih saobraajnica, predstavljaju i izduvni gasovi motornih vozila.

2.3 Zagaivanje zemljita otpadnim materijama

Razliite vrste otpadnih materija, kojih u poslednje vreme ima sve vie, ozbiljno ugroavaju zemljite. Efekti dejstva raznih zagaujuih materija umnogome se razlikuju, to zavisi od njihove koliine, porekla i hemijskog sastava. S obzirom na posledice, otpadne materije se mogu grupisati na razliite naine. Prema poreklu i sastavu mogu se podeliti na sledee kategorije: - razgradivi otpaci organskog porekla, preteno iz poljoprivredne proizvodnje, - sagorivi organski otpaci koji nisu podloni brzom raspadanju (hartija, koa, guma, drvo, tekstil), - neorganski nesagorivi otpaci (staklo, metal, keramika), - ostaci spaljivanja raznih vrsta sagorivih materija (ljaka, pepeo, zgura), - kabasti predmeti (stari automobile, ambalaa, odbaeni graevinski materijali), - ostaci procesa preiavanja voda i gasova (talog, mulj, vrsti otpaci), - vrsti otpaci iz hemijske industrije (razna hemijska sredstva, boje, deterdenti), - otpaci od preraevine ruda (jalovina, ljaka, ugljena praina). Poseban znaaj u zagaivanju zemljita i ivotne sredine imaju razne vrste industrijskog otpada, kao i radioaktivni otpaci, ije se koliine neprekidno poveavaju. Ogroman broj hemijskih supstanci sve vie optereuje zemljini prostor. tetno dejstvo na kvalitet zemljita imaju i deponije pepela, jalovine, ljake, zatim raznovrsni toksini materijali koji se koriste u industriji i poljoprivredi: lakovi, boje, pesticide, herbicidi, mineralna ubriva. Posle korienja ugja, nafte, zemnog gasa, gvoa i drugih mineralnih sirovina peostaju znatne koliine otpadnih materijala. Razni sintetiki materijali, koji se ne razgrauju, predstavljaju veliku opasnost za ivotnu sredinu i zemljite.

Danas ovih elemenata ima daleko vie u poljoprivrednom zemljitu, iako ih u matinom supstratu na kome je zemljite formirano nije bilo u takvom sadraju. Uzrok tome je sve vei broj industrijskih postrojenja. Sve je vie topionica metala i termoelektrana iz ijih dimnjaka izlaze velike koliine pojedinih metala u vidu gasova, gari, dima. Svi oni, najee padavinama, dospevaju u zemljite zagaujui ivotnu sredinu i unitavajui vegetaciju. Pored dospevanja tekih metala u zemljite matinog supstrata, od koga se ono i obrazuje tokom pedogeneze, i drugi izvori njihovog unoenja moraju se imati u vidu. Industrijska postrojenja zagauju vazduh tekim metalima, a samim tim zagaenje se prenosi na zemljite i vodu. U blizini topionica za preradu metala i termoelektrana neretko se primeuju oteenja biljaka i zemljita. Znatan deo tekih metala dospeva u zemljite primenom hemijskih sredstava u industrijskim i poljoprivrednim procesima. To su na primer olovo (Pb), iva (Hg), nikl (Ni) i arsen (As). Izvori unoenja tekih metala u zemljite mogu da budu i neka mineralna ubriva i pesticidi. Mnogi teki metali unose se sredstvima za zatitu biljaka, a gradsko smee (komunalni otpad) se sve vie pominje kao potencijalni izvor ovih elemenata. Do danas je u biljnim tkivima utvreno prisustvo oko 70 elemenata. Opravdano je pretpostaviti da se u njima nalazi svih 88 elemenata koji prema dosadanjim saznanjima uestvuju u izgradnji Zemlje. Njihova zastupljenost u biljkama je razliita i zavisi od unutranjih i spoljanjih inilaca. Elementi koji ulaze u sastav biljaka nemaju isti znaaj. Neki su neophodni jer bez njih biljke ne mogu normalno da zavre svoj ivotni ciklus, drugi mogu da deluju stimulativno, dok jedna grupa elemenata, posebno teki metali, pri veim koncentracijama deluju toksino na biljke.

2.4 Zagaivanje zemljita taloenjem zagaujuih materija iz vazduha

Velike koliine zagaujuih materija dospevaju iz vazduha i tokom vremena taloe se na povrini zemljita. Ovaj proces je naroito izraen u blizini velikih industrijskih centara, ali se zagaujue materije vazdunim strujanjima esto prenose i na znatnija odstojanja. Industrijska postrojenja, pre svega termoelektrane i hemijska industrija, proizvode ogromne koliine otpadnih materija, od kojih su mnoge toksine za iva bia. Meu ovim materijama nalaze se velike koliine ai i pepela. Posredstvom vazduha te materije dospevaju u okolno zemljite i u vode. Posebnu opasnost po ivi svet predstavljaju otpadne materije iz hemijske industrije. Lancima ishrane, odnosno mreom lanaca ishrane, one dospevaju u okolne ekosisteme i zemljite i izazivaju razne kumulativne i toksine efekte (teki metali, pesticide..)

2.5 Zagaivanje zemljita posredstvom zagaene vode

Mnoge zagaujue materije putem atmosferskih padavina, ispiranjem zemljita ili renim tokovima dospevaju i do udaljenijih podruja od mesta nastanka. Zagaujue materije, meu kojima ima i toksinih, esto se nagomilavaju delujui toksino na sav ivi svet. Mnoge od njih putem navodnjavanja dospevaju u poljoprivredna zemljita. Prilikom isparavanja vode dolazi i do znatnog nagomilavanja ovih materija, to poveava njihovu koncentraciju. Plavljenjem zemljita zagaujue materije dospevaju u mnoge nezagaene ekosisteme.

2.6 Zagaivanje zemljita pri poljoprivrednoj proizvodnji

Korienjem mineralnih ubriva, u zemljite se unose najznaajniji mikroelementi: azot, fosfor i kalijum u obliku soli, ime se znaajno utie na poveanje prinosa kultura. Iako biljke koriste velike koliine tih ubriva znatan deo ostane neutroen.ukoliko se ove koliine ne iskoriste ni tokom narednih sezona, one esto ostaju trajno vezane u zemljitu. Katkada putem vode dospevaju u dublje slojeve Zemlje, gde u obliku nitrata mogu opasno da zagade i podzemne vode. Stoga prekomerna upotreba mineralnih ubriva, a takoe i pesticide, predstavlja ozbiljnu opasnost za zemljite i ivi svet. Nestruna primena moe usloviti i zakiseljavanje zemljita (sva ubriva su fizioloki kisela), kao i zagaivanje povrinskih voda. Posebnu opasnost po zemljite i ivi svet predstavlja prekomerna primena pesticide, jer su oni toksine materije.

3. Otpad
Sa razvojem civilizacije otpad postaje sve vaniji problem. Samo u Velikoj Britaniji se godinje baci oko 70 miliona tona otpada godinje, to iznosi vie od tone po glavi stanovnika. Otpad je zagaiva vazduha, vode i zemljita. Za ljude, otpad koji se gomila predstavlja opasnost po zdravlje, ne samo time to pojedine vrste otpada trule, ve i zato to predstavlja izvor hrane za pacove, buve i druge prenosioce zaraznih bolesti. Otpad uzrokuje tzv. ambijentalno zagaivanje jer rui okolinu i neprijatno mirie. Zagaenost zemljita tekim metalima nije lako utvrditi i razlikuje se kod razliitih tipova zemljita. Prisustvo nekog jedinjenja, u odreenoj koliini, ne mora izazvati poremeaj u biljnoj proizvodnji kod jednog tipa zemljita, ali njegovo prisustvo u drugom tipu zemljita, moe smanjiti kvalitet i koliinu prinosa.

3.1 Obrada industrijskih otpadaka

U procesu industrijske proizvodnje nastaju znatne koliine otpadnih materija. Koliine i vrsta tih materija zavise od industrijske grane, vrste sirovina i primenjene tehnologije. Znatne koliine otpada nastaju i pri korienju energetskih sirovina, posebno fosilnih goriva (uglja, nafte, zemnog gasa). Nain deponovanja industrijskog otpada zavisi od vrste i prirode otpada, hemijskog sastava, agregatnog stanja, mogunosti razgradnje, koliine itd. U izvesnim sluajevima otpaci iz industrije se jednostavno deponuju, u drugim se ponovo koriste prilikom reciklae, a nekada se unitavaju (spaljivanjem i sl.). Industrijski otpaci se dele na vrste i tene.

Teni otpaci sadre visoke koncentracije otpadnih materija, mulj, kao i znatne koliine vode. vrsti industrijski otpaci sadre velike koliine nemetala, mineralne soli, ljaku itd., te se drugaije deponuju nego teni otpad. Teni industrijski otpad se deponuje na razliite naine. Jedan od naina predstavlja njegovo izlivanje u duboke buotine u zemlji, zatim pakovanje u burad i odlaganje u more. Prema hemijskoj prirodi, industrijski otpad se moe podeliti na organski i neorganski. Shodno hemijskoj prirodi primenjuju se i odgovarajui postupci, posebno kada je re o tenom industrijskom otpadu. Mineralni talog iz otpadnih voda se izdvaja postupcima zgunjavanja, reagensima, obradom, postupkom mehanikog uklanjanja vode, termikim suenjem ili deponovanjem. Za obradu organskih taloga iz otpadnih voda postoji itav niz postupaka: zgunjavanje, anaerobno ili aerobno razlaganje, tehnika obrada i suenje, obrada reagensima, spaljivanje, mehaniko uklanjanje vode, deponovanje ili njihovo korienje. vrste materije dobijene prilikom obrade industrijskog taloga i tenih otpadaka obino se deponuju na odreenim mestima na povrini zemlje.

3.2 Obrada i deponovanje vrstih otpadaka iz naselja

Intenzivnom urbanizacijom neprekidno se poveavaju koliine otpadnih materija (ovek dnevno produkuje od 0,5 do 1,8 kg otpadaka). Pri tom poseban problem predstavlja bezbedno deponovanje i obrada vrstih otpadaka iz gradova. Iako postoje razliiti postupci deponovanja i unitavanja urbanog smea, nijedan od postojeih postupaka nije u celosti dovoljno efikasan. Osnovni postupci koji se danas primenjuju za uklanjanje i preradu urbanog otpada su: kontrolisano sanitarno deponovanje, kompostiranje (postupsk recikliranja i obrade organskih otpadaka radi dobijanja vetakog ubriva), spaljivanje, fermentacija (postupak razgradnje organske materije na mineralne i neagresivne sastojke), recikliranje (postupak izdvajanja odreenih sirovina i njihovog ponovnog vraanja u proizvodnju) i kominucija (mlevenje smea i isputanje u kanalizaciju zajedno sa vodom). Naalost, deponije u veini gradova su otvoreni prostori, koji praktino predstavljaju izvore zaraze, poara, praine i drugih vrsta zagaivanja. Da bi se smanjile ili izbegle ove opasnosti, koriste se sanitarne deponije u kojima se deponovano smee prekriva slojem zemlje. Jedan obezbeivanja prostora i potrebe smanjivanja koliine otpada za deponovanje, zahteva iznaleenje odgovarajuih tehnologija. U tom cilju usavravanje tehnologije prerade otpadaka ide u pravcima: - proizvodnje sa to manjom koliinom otpadnih produkata, - razvoja proizvodnih sistema bez otpadnih produkata i - korienje otpadaka kao sekundarnih sirovina. Navedeni postupci ne mogu se primeniti u svim sluajevima deponovanja otpadaka jer u pojedinim sluajevima, kao kod radioaktivnih izotopa, jo uvek nisu razvijene tehnologije njihovog bezbednog deponovanja ili prerade za ponovno korienje. S obzirom na ekoloke ili ekonomske aspekte bezbedno deponovanja, najracionalnije je usavravanje postojeih postupaka proizvodnje sa to manje otpadnih produkata. U novije vreme tei se razvijanju proizvodnih sistema koji praktino ne bi davali otpatke ili bi minimalno zagaivali ivotnu sredinu. Takvi proizvodni sistemi se nazivaju zatvorenim ciklusima proizvodnje. Pored smanjivanja zagaenja, ovakvim postupcima se postie i znatna

uteda sirovina i energije. Sa ekoloke i ekonomske take gledita od posebnog je znaaja primena postupaka koji kao sekundarne sirovine koriste razne otpadne produkte industrije. Na ovaj nain se mnoge materije ponovo vraaju u proizvodni ciklus.

4. NAJOPASNIJI ZAGAIVAI
Kadmijum (Cd) Kod brojnih biljnih vrsta intenzitet transporta kadmijuma u nadzemnim organima je u korelaciji sa njegovom koncentracijom u hranljivoj podlozi. Kadmijum usvojen iz hranljive podloge uglavnom se zadrava u korenu. Udeo ovog elementa u stablu i listovima biljaka je priblino isti ali manji od njegove koncentracije u podzemnom delu biljke. Neke biljke (detelina) imaju sposobnost da akumuliraju kadmijum usvojen iz zemlje. U semenu itarica, gajenih na jako kontaminiranim zemljitima, najee ne prelazi 1mg/kg suve materije. Ovaj element najvie se apsorbuje u paradajzu, salati i spanau. Kod pomenutih vrsta, koncentracija kadmijuma u vegetativnim nadzemnim organima moe iznositi i do 160mg/kg. Vee koncentracije u biljkama inhibiraju metabolizama gvoa, izazivaju hlorozu i time smanjuju intenzitet fotosinteze. Isto tako, visoke koncentracije kadmijuma inhibiraju disanje i transport elektrona u procesu oksidativne fosforilacije. Kadmijum inhibira transpiraciju kao i pokrete elija zatvaraica stominog aparata. Olovo (Pb) Najvei zagaivai prirode olovom su motorna vozila. Nakupljanje olova u biljkama, u blizini autoputeva zavisi od udaljenosti biljaka od saobraajnice, pokrovnosti zemljita biljkama, duine trajanja vegetacije, pravca i intenziteta vetra. Intenzitet kontaminacije biljaka olovom smanjuje se njihovom udaljenou od velikih saobraajnica. Biljke olovo u neorganskom obliku slabo usvajaju i premetaju u nadzemne organe, izuzev na kiselim zemljitima. Organska jedinjenja olova, veoma se brzo usvajaju i transportuju u nadzemne delove biljaka. Taloenje olova kod veine biljaka intenzivnije je u korenu u odnosu na nadzemne delove. Velika mo korena u akumulaciji olova mogla bi da bude i jedan vid zatite nadzemnog dela. Olovo u veim koncentracijama inhibira izduavanje korena i rast listova, inhibira proces fotosinteze, utie na morfoloko-anatomsku grau biljaka... Smatra se da penica i soja imaju relativno visoku tolerantnost prema olovu. Spana se ubraja u osetljive biljke. Kod ove biljne vrste ve pri koncentraciji od 10mg/kg suve materije, prinos se znaajno smanjuje. iva (Hg) Sva jedinjenja ive su izuzetno toksina za biljke i ivotinje. Fitotoksinost ive ne predstavlja vei ekoloki problem. Koncentracija pri kojoj se uoavaju simptomi vika ive na biljkama znatno je iznad onih koji se u normalnim uslovima nalaze u zemljitu. Sem toga, pristupanost ive u zemljitu za biljke je obino niska. Smatra se da koren predstavlja prepreku veem nakupljanju ive u izdanku. Prema ispitivanjima, Beauforda (1970) akumulacija ive u korenu je dvadeset puta vea nego u izdanku. Koncentracija ive u biljkama kree se u proseku od 10 do 200ng/g suve materije, a u blizini nalazita ive od 500 do 3.500ng/g. Kod ita, koncentracija ive je od 3 do 10 puta nia u zrnu nego u slami. U zrnu jema i penice, koncentracija ive se kree

oko 1 do 2ng/g suve materije. iva naruava grau biomembrana i menja aktivnost enzima ime naruava razmenu materija i inhibira rast i razvie biljaka. Hrom (Cr) Koncentracija za biljke pristupanog hroma u veini zemljita je niska, ime se moe objasniti njegov mali udeo u biljkama. Koncentracija hroma u suvoj materiji biljaka u proseku kree se od 0,2 do 4mg/kg. Biljke koje uspevaju na serpentinskim zemljitima mogu da sadre i do 100mg/kg (Brooks, 1987). Koncentracija hroma u korenastom povru i u veini krmnih biljaka kree se od 0,01 do 1mg/kg. U zrnu ita, utvrena je koncentracija od 1,7mg/kg, a u branu i hlebu koji su dobijeni od njega, 0,23, odnosno 0,17mg/kg (Pais 1980). Vee koncentracije hroma deluju toksino na biljke. Najei simptomi vika hroma su hloroza i zaostajanje u rastu. Vee koncentracije mogu da utiu i na klijanje semena, vodni reim, sadraj elemenata i pigmenata hloroplasta (Stankovi 1992). Nikal (Ni) Prosean sadraj nikla u biljkama iznosi od 0,1 do 5mg/kg suve materije. Lie obino ima najvei sadraj nikla, mlai delovi imaju vei sadraj od starijih, a seme vei sadraj od slame. Karvanek i Bohmova (1966), prouavali su sadraj nikla u liu 44 sorte spanaa i ustanovili da se kree od 1,5 do 3mg/kg suve materije. Nikal, za razliku od olova i kadmijuma, ima dobru pokretljivost kako u ksilemu tako i u floemu i u znaajnoj koliini se nakuplja u plodovima i semenu. Uoeno je da viak nikla izaziva hlorozu koja podsea na hlorozu izazvanu nedostatkom gvoa. Nikal nepovoljno utie ne samo na pokretljivost, odnosno translokaciju gvoa, ve i na samo njegovo usvajanje. Nichoelas i Thomas (1954) ispitali su uticaj nikla na porast paradajza i ustanovili da koncentracija od 15 do 30 milivala izaziva hlorozu, naroito kod mladih listova. Kod ovsa dolazi do nekroze a kod penice, suncokreta i kukuruza do smanjenja rasta. Postoje, meutim, neke biljke, kao to je Alyssum, koje za nomalan rast i razvie zahtevaju nikal. Bakar (Cu) Pokretljivost bakra u biljkama je osrednja. Ascedentni transport i reutilizacija u velikoj meri zavise od stepena obezbeenosti biljaka ovim elementom. Ako ga nema dovoljno, premetanje iz korena u nadzemne organe, kao i iz starijih listova u mlade, neznatno je. Iz listova penice koja je obilno obezbeena bakrom u toku nalivanja zrna, premeta se 70% bakra u zrnu. Nasuprot tome, iz listova kojima nedostaje bakra, premetanje je svega 20%. Koncentracija bakra u biljkama kree se od 5 do 30mg/kg u suvoj materiji. Ukoliko je njegov udeo u suvoj materiji lista manji od 4mg/kg, smatra se da biljke nisu u dovoljnoj meri obezbeene, sadraj preko 20 do 100mg/kg ukazuje na veliku koncentraciju ovog elementa. Osetljivost biljnih vrsta na njegov nedostatak je razliita. U izrazito osetljive biljke ubrajaju se ovas, penica, ozimi i jari jeam, lucerka, duvan, spana. Tipini znaci nedostatka bakra su venjenje, uvijanje listova, odumiranje mladih listova, nekroza, hloroza, smanjenje porasta i prinosa. Do toksinog dejstva ovog elementa dolazi ako je njegov ukupan sadraj u zemljitu od 25 do 40mg/kg i ako je pri tome pH vrednost zemljita ispod 5,5. Moe se rei da se velika koliina bakra javlja u kiselim zemljitima. Bakru, kao ekolokom iniocu, treba

pokloniti odgovarajuu panju imajui u vidu ne samo potrebe biljaka i ivotinja za ovim elementom, ve i injenicu da je u veim koncentracijama veoma toksian. Cink spada u grupu elemenata ija je pokretljivost u biljkama osrednja. Njegovo premetanje iz starijih u mlae organe naroito je sporo kod nedovoljne obezbeenosti cinkom. U sluaju kada je njegova koncentracija u spoljanjoj sredini visoka, taloi se u korenu. Koncentracija cinka u suvoj materiji biljaka kree se od 1 do 10.000mg/kg suve materije, u proseku 30 do 150mg/kg, najee 20 do 50mg/kg. Pri koncentraciji od 10 do 20mg/kg moe se raunati sa latentnim, pa ak i akutnim nedostatkom cinka. Zbog viestruke uloge u razvoju biljaka, nedostatak cinka izaziva velike promene, kako u razmeni materija, tako i u morfolokoj i anatomskoj grai biljaka. Od biljaka, na nedostatak cinka naroito su osetljivi kukuruz i jabuka. Cink se ubraja u umereno toksine metale. Njegova toksinost za biljke manja je od bakra. Znaci velike koncentracije cinka kod biljaka najee se javljaju na kiselim tresetnim zemljitima, na zemljitma koja su nastala iz matinog supstrata bogatog cinkom, kao i u okolini rudnika i topionica cinka. Vidljivi simptomi vika ovog elementa javljaju se kada njegova koncentracija u suvoj materiji prelazi 300 do 5.000mg/kg. U ovim sluajevima, kod biljaka dolazi do nieg rasta, smanjenja korenovog sistema, obrazovanja sitnih listova i nekroze listova. Arsen (As) U biljkama koje se koriste u ishrani sadraj arsena nalazi se u granicama normale, osim ako nisu gajene na kontaminiranom zemljitu. Sadraj arsena u biljkama je obino znatno nii nego u zemljitu. Njegova koncentracija u suvoj materiji biljaka u proseku se kree od 1 do 7mg/kg suve materije. U ekstremnim uslovima zabeleena je koncentracija od 3.460mg/kg suve materije. Nakupljanje, a samim tim i toksinost ovog elementa, vea je na kiselim zemljitima, posebno ako je pH vrednost zemljita manja od 5. Na teim zemljitima ree dolazi do njegovog toksinog dejstva nego na peskovitim, jer se kod prvih arsen bolje vezuje. Osetljivost biljaka na visoke koncentracije arsena je razliita. U najosetljivije vrste spadaju pasulj, lucerka i uopte leguminoze, dok su tolerantne vrste krompir, paradajz i argarepa. U prirodi se veoma retko moe uoiti fitotoksino dejstvo visokih koncentracija arsena ili njegovo nepovoljno dejstvo na prinos biljaka. Poto je koncentracija arsena u biljkama niska, njegovo ulaenje u lanac ishrane preko biljaka je neznatno. Selen (Se) Kapacitet nakupljanja selena kod pojedinih biljaka znaajno se razlikuje. Velikom sposobnou nakupljanja selena odlikuju se razliite vrste roda Astralagus (Leguminosae), Conopsis (Compositae), Stanleya (Cruciferae) i Xylorhiza (Compositae). Koncentracija selena u njima kree se od 10mg/kg suve materije (Adriano 1986). U drugu grupu biljaka mogu se ubrajati vrste rodova Aster, Atriplex, Mentizelia i Sideranthus. Koncentracija selena u njima iznosi nekoliko stotina mg/kg. Selen nije neophodan element za vie biljke. Stimulativno dejstvo niskih koncenracija na rast biljaka se ne iskljuuje. Njegovo toksino dejstvo je predmet detaljnijeg prouavanja.

Ogromne koliine selena inhibiraju rast i izazivaju hlorozu. Ovaj element se najvie akumulira u takama rasta i semenu. Kod mnogih biljaka pojava mirisa belog luka ukazuje na prekomerno nakupljanje selena. Bor (B) Koncentracija bora u biljkama vea je nego u zemljitu. U suvoj materiji biljaka njegovo uee u proseku se kree od 2 do 70mg/kg. Monokotiledone biljke obino sadre 2 do 5mg/kg, a dikotiledone 20 do 80mg/kg. Koncentracija ovog elementa naroito je visoka u generativnim organima, praniku, plodu i igu, u listovima i to posebno u rubnom delu lista. Bor se ubraja u elemente koji su neophodni biljkama. Njegov nedostatak, naroito kod dikotiledonih biljaka izaziva velike fizioloke i morfoloke promene. Prevelika koliina bora takoe izaziva fizioloke i morfoloke promene kod biljaka. Otpornost biljaka prema visokim koncentracijama bora je razliita. Najosetljivije su smokva, breskva, pasulj i vinova loza. Srednje tolerantne su kukuruz, luk, argarepa, paradajz, duvan i krompir, a najtolerantnije su eerna repa i pamuk. Od biljaka, avokado ima najveu koncentraciju bora 7 10mg/kg u sveem obliku, zatim stono voe 1,43,5mg/kg, kotiavo i bobiasto voe 0,3-2,4mg/kg. itarice sadre od 1-5ppm bora. Toksino dejstvo bora ispoljava se ako je njegovo uee u suvoj materiji biljaka vei od 100 do 1.000mg/kg. Fluor (F) Usvajanje fluora korenom je pasivan, difuzan proces. Biljke mogu da ga usvajaju i preko nadzemnih organa. Usvajanje fluora preko lista proporcionalno je njegovoj koncentraciji u atmosferi duini ekspozicije, a u velikoj meri zavisi i od vlanosti vazduha. Sadraj fluora u suvoj materiji biljaka kree se u proseku od 2 do 10mg/kg. Neke biljne vrste sposobne su da akumuliraju mnogo vee koliine. Kamilica u proseku sadri oko 100, pa i do 180mg/kg suve materije. Kod biljaka koje su rasle na jalovini rudnika, ili su gajene na visokim koncentracijama fluora u hranljivoj podlozi, najvei sadraj ovog elementa utvren je u korenu. Njegova koncentracija u semenu kod biljaka Festuca rubra i Minuartia verna bio je ak 4 puta vei nego u listovima. Raspodela fluora u listovima monokotiledonih biljaka takoe je specifina. U listovima trava njegov sadraj je vei u vrnom delu nego u osnovi lista. Kamelije su izuzetak jer mogu akumulirati jedinjenja fluora od 100mg/kg i vie. Vee doze izazivaju smanjenje produkcije organske materije i morfoloko-anatomske promene. Fluor deluje i na disanje biljaka, stimulativno ili inhibitorno. Simptomi toksinog dejstva fluora uoavaju se na najmlaim listovima, na vrhu ili po ivicama lista. Oteeni delovi lista mogu poprimiti razliite boje, utu, mrku ili ljubiastu.

6. ZAKLJUAK
Prilikom razmatranja naina zagaivanja zemljita treba imati u vidu da se mnoge zagaujue materije nalaze u procesu neprekidnog kruenja kroz razne komponente ivotne sredine- vazduh, vodu, zemljite i iva bia. One se na pojedinim mestima obino zadravaju i nagomilavaju. Neophodno je dobro poznavanje ovih procesa i blagovremeno uklanjanje tih materija iz daljeg procesa kruenja. Pored preventivnih mera, odnosno postupaka spreavanja prodora zagaujuih materija u okolnu ivotnu sredinu i zemljite, niz mera mora da bude usmeren na uklanjanje deponovanih materija u zemljitu, posebno

onih toksinih. Da bi se zemljite moglo na pravi nain zatititi, moraju se dobro poznavati izvori, vrste i koliine zagaujuih materija, kao i njihovo tetno dejstvo.

LITERATURA -1. Ivo Savi, Veljko Terzija ekologija i zastita zivotne sredine za I razred srednjih strucnih skola -2.omon A. ermati,Dragan S. Veselinovi,Ivan .Gretic,Dragan A. Markovic, ivotna sredina -3. http://af.unmo.ba/Zagadivanjeizatitazemljista.pdf -4. http://www.geografija.net/zastita_zemljista.pdf -5. http://sr.wikipedia.org/sr