LANCI ISHRANE

Organska materija sintetisana na jednom stupnju istovremeno predstavlja hranu za kategoriju organizama koja se oznaava imenom potroai. Time dolazimo do veoma znaajnog tipa odnosa odnosa ishrane. Neosporno je da u osnovi polaznu grupu sainjavaju organizmi sposobni da kroz procese fotosinteze sintetiu organsku materiju proizvoai. Od njih u svim pravcima polaze raznovrsne serije potroaa. Svaka od tih serija je istovremeno jedan lanac ishrane linearan niz organizama u kome svaki lan ima tano odreeno sopstveno mesto. Evo kako izgleda jedan lanac ishrane karakteristian, na primer, za jedno jezero: Planktonske alge planktonski raii ukljeva pastrmka kormoran. Zgodan primer jednog drugog, komplikovanijeg lanca ishrane prikazan je na slici 4. Vidimo da se u oba sluaja od osnovnog proizvoaa pa do poslednjeg potroaa, poveava veliina tela. To ukazuje na potrebu da se razmotre kvantitativni odnosi u okviru pomenutih lanaca ishrane. Vano je takoe uoiti i drugu znaajnu osobinu lanca ishrane koja se izraava u brojnim odnosima izmeu lanova koji ga sainjavaju. Poetni lanovi lanca pokazuju i najveu brojnost dok je najmanji broj individua kod zavrnih lanova. Taj brojni odnos se najee oznaava imenom trofika piramida. Na svakom od stupnjeva piramide relativno je jednostavno uoiti aktuelnu koliinu produkovane organske materije biomasu toga stupnja. Meutim, ona je samo trenutna vrednost sloenih procesa sinteze i razgradnje organske materije. Nama je pak, daleko interesantnija koliina organske materije stvorena u izvesnoj jedinici vremena, koja se obino oznaava imenom organski produktivitet ekosistema. Kako doi do tog pokazatelja? PRIMARANA I SEKUNDARNA PRODUKCIJA Pre svega vano je pravilno uoiti da se organska materija na svakom stupnju trofike piramide istovremeno i stvara i troi, to praktino znai da produkcioni proces u ekosistemu obuhvatsa i stvaranje i potronju organske materije. U ranijem tekstu smo istakli da materija krui u ekosistemu, to donosi jednu novu opasnost. Ukoliko bismo samo izmerili ukupnu biomasu na jednu od stupnjeva nae piramide i uzeli je kao merilo produkcije, na osnovu te brojke nita ne bismo zakljuili o tome kojom je brzinom i iz kakve koliine materije ona stvorena iz prostog razloga to je jedna te ista koliina materija mogla vie puta ui u ciklus sinteze i izai iz njega kroz procese razgradnje i mineralizacije (posebno u sluaju organizama iji je ivotni vek kratak npr. zelene alge) ime bi ukupna organska produkcija bila mnogostruko vea od vrednosti do koje smo mi merenjem mogli doi. Problem naoko izgleda nereiv. Meutim, nije. U prethodnom izlaganju naglaeno je da energija samo protie kroz ekosistem u njenom sluaju, ni na koji nain nam ne preti opasnost da ista koliina energije vie puta ue u ciklus i iz njega izae. Sa druge strane, energija je takoe merljiva veliina i moe se izraunati, bilo na svom ulazu u sistem, bilo na svom izlazu iz njega. Ukoliko problem postavimo na taj nain, dolazimo do veoma jednostavnog zakljuka. Jedino na nivou proizvoaa, tj. zelenih biljaka, odigrava se stvarna nova produkcija organske materije, pri emu se vezuje odgovarajua koliina energije koja je ula u ekosistem. Otuda produkciju oznaavamo imenom primarna produkcija.

Na svim ostalim trofikim stupnjevima nae piramide koju sainjavaju potroai nema nikakve nove produkcije, bilo materije, bilo energije. Ti stupnjevi koriste, u vidu hrane, prethodno stvorenu organsku i sa njom vezanu energiju i ona u njihovom telu praktino menja samo oblik. Prema tome, tu promenu oblika organske matrije na stupnjevima potroaa oznaavamo imenom sekundarna produkcija. Ono to je neophodno naglasiti, jeste injenica da od ukupne koliine energije vezane u procesima fotosinteze u novostvorenu organsku materiju (bruto primarna produkcija) izvwstan deo utroe i same zelene biljke za podmirenje sopstvenih ivotnih procesa. Stoga, ostatak energije sa organskom materijom za koju je vezana, predstavlja neto primarna produkcija. Na jednak nain potrebno je razlikovati i neto i bruto sekundarnu produkciju na svakom od trofikih stupnjeva stupnjeva piramide ishrane koje sainjavaju potroai. Jasno je na kraju da e kao konaan rezultat koliina energije ugraena u organsku materiju biti utoliko manja utoliko je stupanj piramide ishrane vii. Vrlo zgodnu ilustraciju prethodnoj tvrdnji daje eksperiment amerikog ekologa Clarkea (1946) koji je pokuao da izrauna produkciju jedne ribarske veoma intezivno koriene oblasti Atlanskog okeana blizu obale Amerike. U skladu sa njegovim nalazima, ukupna koliina Suneve energije koja dospeva svakog dana na m2 povrine okeana iznosi 3 000 000 kalorija. Zelene planktonske alge iskoriavaju za fotosintezu svega 0,3%. Koliina energije koju prima sledei trofiki stupanj planktonske ivotinje koje se hrane algama iznosi 0,015% od poetne vrednosti. Konano ribe koje predstavljaju trei trofiki stupanj primaju svega 0,00025% poetne koliine energije! I na kraju postavlja se logino pitanje: ko su nosioci primarne organske produkcije u vodenim ekosistemima. Odgovor je jasan na bazi prethodnog teksta i glasi svi organizmi koji raspolau sposobnou fotosinteze.

EKOLOKA VALENCA
Postavlja se pitanje kako se organske vrste odravaju u prirodi kada su u svakom trenutku svog postojanja izloene stalno promenljivim uslovima sredine? Na taj nain to svaka od vrsta pokazuje vei ili manji stepen tolerancije u odnosu na promene faktora spoljnje sredine. Meutim, ta tolerancija nije beskonana. Teko je zamisliti vrstu riba koja ivi na temperaturama vode od 4 C i na primer 84 C! Upravo i zbog toga se kae da je tolerancija organizama ograniena u odnosu na obim variranja faktora i razliita od vrste do vrste. Tu toleranciju jedne vrste prema izvesnom faktoru, bolje reeno, amplitudu kolebanja jednog faktora u ijim granicama je mogu opstanak jedne vrste nazivamo ekolokom valencom za taj faktor. Jasno je da ekoloka valenca jedne vrste nije jednaka za sve faktore. Jedna vrsta riba moe iveti u u slovima veoma promenljive temeperature vode, a da pri tom bude ekstremno osetljiva ak i na male promene koliine rastvorljivih mineralnih materija u vodi. U tom smislu, za organizme koje podnose iroka kolebanja jednog faktora, tj. koji imaju iroku valencu za taj faktor, kaemo da su u odnosu na njega eurivalentni. Nasuprot njima nalaze se stenovalentni organaizni sa izuzetno niskom tolerancijom na promene vrednosti jednog faktora tj. sa veoma uskom ekolokom valencom. irina ekoloke valence se ne menja samo od vrste do vrste, ve se menja i u zavisnosti od stupnja razvia iste vrste i po pravilu je najua u ranim stadijumima razvia. Ima

mnogo primera da se vrste koje u odraslom stadijumu preivljavaju u vodama ija je temeperatura ispod 18 C, prirodno se ne razmnoavaju u tim vodama , jer im je razvie larvi i oploenih jaja potrebna via temeperatura. Primer je aran, ukoliko temeperatura vode tokom celog perioda u kome se mresti ne poraste preko 18 C dolazi do resorpcije ikre! Ako izvrimo analizu bilo kog ekosistema ustanoviemo da se ekoloki faktori manje ili vie uzajamno uslovljavaju i da praktino nijedan od njih ne deluje nezavisno od ostalih. Teko je oekivati da e u jednom kompleksnom sklopu svi faktori koji ga sainjavaju imati ba svoje najpovoljnije vrednosti. Takve vrednosti se inae oznaavaju kao optimalne. Daleko je verovatnije da e neki od njih imati vrednosti bliske sve nepovoljnijim gornjim ili donjim granicama ekoloke valence. Takve pak vrednosti oznaavaju se kao pesimum ili pesimalne vrednosti. To nas dovodi do jedne zanimljive situacije. Ako pretpostavimo da u jednom vodenom basenu postoji izvestan skup faktora, u kome svi imaju skoro idelane optimalne vrednosti za opstanak jedne vrste osim jednog, na primer, temperature koja je 40 C jasno nam je da e upravo taj faktor onemoguiti opstanak i razvoj pomenute vrste. Time dolazimo do takozvanog pravila minimuma, koje je jo 1840. godine formulisao uveni hemiar Liebig, a koje u naem sluaju znai mogunost opstanka i napredovanja jedne organske vrste odreuje faktor koji se nalazi najblie pesimumu, ili kako bi se to moglo popularno rai, vrstinu jednog lanca, odreuje njegova najslabija karika. ABIOTIKI FAKTORI VODENE SREDINE Temperatura vode je vrlo znaajan ekoloki faktor za ribe kao organizme sa promenljivom telesnom temepraturom (poikilotermni organizmi). Od temperature vodene sredine prvenstveno zavisi njihova telesna temperatura. Sve ivotne funkcije ribe, kao kretanje, razmnoavanje, rast i ishrana u zavisnosti su od temperature sredine. Kolebanja temperature vode zavise od klime. U toplim klimatskim oblastima temperatura vode je konstantno visoka i iznosi najee od 15-20 C, a esto se penje i vie. Voda u umernim klimatskim oblastima ima visoka temperaturna kolebanja i temeperatura vode zavisi od sezone. Voda hladih klimatskih oblasti ima konstantnu nisku temperturu koja se kree od 0 C do nekoliku stepeni iznad. Na temperaturu slatkih voda utie znatno i nadmorska visina. Najvea kolebanja temperature imaju slatke vode ravnica u umerenim klimatskim podrujima. Ovde temeperatura vode moe da varira od 0 C do preko 25 C i vie. Trajanje visoke i niske temperature vode je kratko. Sa porastom nadmorske visine, temperatura vode je nia, a i kolebanja su znatno manja. Temperatura kao ekloki faktor ima velikog uticaja na druge ekoloke faktore, naroito na sadraj gasova i gustinu. U vezi sa temperaturom vode dolazi i do specifinog rasporeda riba u njoj. Neke vrste kao to su tropske ribe i ribe hladnih klimatskih oblasti, kao i ribe hladnih dubina, gde su mala variranja temperature, ne podnose velika kolebanja temperature (stenotermne vrste). S druge strane, ribe umerenih oblasti u stanju su da podnose visoka kolebanja temperature (euritermne vrste), a to su sve vrste naih slatkovodnih riba. Meutim, i kod naih slatkovodnih riba u vezi sa temperaturom mogu se razlikovati toplovodne i hladnovodne ribe. Prve su aran, linjak, deverika, kara i ostale ribe iz familije Cyprinidae, kao i ribe iz drugih familija kao to su tuka, som, smu i keiga. Ova grupa riba najbolje podnosi temperaturu vode od 17 C do 25 C. Pri tim temeperaturama odigravaju se najintezivnije sve njihove ivotne funkcije. Ve pri temperaturi od oko 7 C one prestaju da se hrane, a na niim temperaturama slabije se kreu, skupljuju se u grupe na dnu u udubljenja i padaju u zimsko mirovanje.

Za ribe naih hladnih voda najpovoljnije su temperature od 12 C do 16 C. Njihova aktivnost potpuno pada na temperaturi vode od 1 do 2 C, a to su kod nas uglavnom ribe iz familije Salmonidae. U vezi sa prilagoenou pojedinih vrsta riba na odreene temperature, karakteristian je i raspored ribljih vrsta u odnosu na nadmorsku visinu. Tako se u naim slatkim vodama u odnosu na raspored vrsta riba formiran dva regiona. U ravnica ive naroito ribe iz familje Cyprinidae, pa se zato i ovaj region zove ciprinidni. U planinskim vodama uglavnom su zastupljene ribe iz familije Salmonidae, pa se ovaj region zove salmonidni. Oba ova regiona podeljena su u podregione, pa se tako razlikuju: gornji, srednji i donji ciprinidni, odnosno salmonidni region. Svaki region karakteriu odreena temperatura vode, kao i drugi faktori to uslovljava i karakterisian sastav faune riba. Donji ciprinidni region u naoj zemlji obuhavata one reke i jezera koje lee na nadmorskim visinama ispod 100 m. Za ovaj region karakteristine su sledee vrste: moruna, jesetra, keiga, pastruga, ukljeva, beli amur, tolstolovik, linjak, kara, mani, crvenperka, ikov, ameriki somi i druge ribe, naroito iz familije Cyprinidae koje se sreu u drugim ciprinidnim regionima. Srednji ciprinidni region obuhavata vode na nadmorskim visinama od 100 do 250 m. Tipine vrste za ovaj region su: aran, mrena, skobalj, klen, som, tuka, smu, deverika, kesega, bucov, sabljar, a mogu se sresti i pojedine ribe iz familije Acipenseridae (keiga i pastruga). Gornji ciprinidni ili mrenski region obuhvata vode koje lee na nadmorskim visinama od 250 do 450 m. U ovom regionu najee su ribe iz familije Cyprinidae kao i ribe iz familije Cobitidae, Gobiidae i Cottidae. Dominantna vrsta u ovom regionu je mrena, pa se zato i ovaj region zove mrenski. Pored nje, ovde su karakteristine i krkua, skobalj, kesega, plavonos, a delimino i deverika. U ovaj region esto zalaze grabljivice kao som, smu kamenjar i mani. Donji salmonidni region obuhavata nae vode na nadmorskim visinama od 450 do 600 m. Karakteristine vrste riba za ovaj region su mladica, glavatica i lipljen, meutim, ovde su este ribe iz familije Cyprinidae, kao klen i skobalj. Srednji salmonidni region obuhavata vode na nadmorskim visinama od 650 do 1 150 m. Tipian predstavnik ovog regiona je potona pastrmka, a pred nje u razliitim geografskim regionima sreu se i druge vrste riba iz iste familije. Osim toga, ovde se sreu ribe iz familije Cyprinidae, koje slue pastrmkama kao hrana. Gornji salmonidni region obuhavata sve nae vode, uglavnom manje rene tokove i planinska jezera koje lee na nadmorskim visinama iznad 1 150 m. U ovom regionu sreu se ribe iskljuivo iz familije Salmonidae. Temperatura vode je jedan od najvanijih regulatora svih ivotnih procesa riba. Od nje zavisi metabolizam riba, duina trajanja embrionalnog razvia, pokretljivost, nain ishrane, a ona regulie i migracije riba. Temperatura kao ekoloki faktor naroito ima velikog uticaja na razmnoavanje riba. Tako od temperature zavisi duina vremena ptrebno za polno sazrevanje riba. Od temperature zavisi i kada e poeti razmnoavanje. U toku mreenja temperatura utie na poetak i duinu mreenja, na sazrevanje ikre i larvi, kao i na razvie mlai. Uopte od temperature zavisi potpun uspeh mreenja. Tako u uslovima hladne klime na severu Evrope, enka arana sposobna je da se mresti tek posle tri godine starosti, dok kod nas ona se mresti posle dve godine, a u Izraelu posle 8-9 meseci. tuka se mresti na temperaturi od 4 do 5 C, a skraenje inkubacije ikre postie se ako se temperatura povea na 10-12 C. Slian je sluaj i kod nekih drugih vrsta riba, ali povienje temperature mora imati granicu jer temperature vie od 12 C tetno deluju na razvitak ikre tuke. Meutim, kod nekih drugih vrsta, kao kod amura i tolstolobika, ako je temperatura nia od 12 C dolazi do propadanja ikre. Slino se deava i

kod arana, ako temperatura vode naglo padne, a ikra je ve poloena, dolazi do propadanja ikre i uginjavanja mlai. Temperatura utie i na druge funkcije organizma. Ve je napomenuto da rast tela i krljuti ima sezonski karakter. Intezitet rada srca takoe je uslovljen temperaturom. Kod jegulje na temperaturi od 30 C broj otkucaja se poveava ak 72 puta u minutu. Intezitet varenja hrane uslovljen je temperaturom. Tako smu na temperaturi od 25 C ima potrebu da se svakodnevno hrani, a na temperaturi od 5 C moe da izdri normalno bez hrane i do 10 dana. Prema tome, temperatura utie i na intezitet rasta. Dokazano je da porast amura u naim uslovima iznosi u toku godine oko 400 g, dok je u uslovima tropske klime nekoliko puta vei. Temperatura je bitan faktor na koji posebno treba obratiti panju pri transportu riba. Tako pri temperaturi od 5 C bez dodatka kiseonika u koliini vode od 100 litara moe se transportovati 50 kg arana i to u toku dva sata. Meutim, pri temperaturi od 20 C u istim uslovima moe se transportovati samo 20 kg ribe. Gustina vode predstavlja veoma znaajan faktor za ivot vodenih organizama. Ona se menja sa koliinom rastvorenih soli ali isto tako u zavisnostimod temperature i dubine. Odnos izmeu gustine i temperature vode je izvarendno reen u prirodi. Naime, voda je najgua (a to znai i najtea) pri temperaturi od 4 C, dok je na svim ostalim temperaturama, i viim i niim, i rea i laka. Taj jedinstveni paradoks praktino omoguuje opstanak vodenih organizama tokom perioda kada spoljanja temperatura spadne ispod 0 C. Povrinski sloj vode se postepeno rashlauje i kao tei tone na dno. Topliji slojevi se kao laki diu i posle hlaenja nanovo tonu na dno. S obzirom na to da donji slojevi dostignu temperaturu od 4 C pri kojoj je voda najtea oni tu i ostaju. Gornji slojevi se i dalje hlade, prelazei postepeno u led koji, poto je takoe laki od vode ija je temperatura 4 C, ostaje na povrini. Zbog toga se vode, ija je dubina vea od 50 do 60 cm, u praksi nikada ne smrzavaju do dna, to je od posebnog znaaja u sluaju ribnjaka. Porastom dubine vode raste pritisak i gustina. Tako na velikim dubinama pritisak moe da iznosi i preko 100 MPa. U moru na svakih desetak metara dubone pritisak se poveava za oko 10 Kpa, dok je u slatkoj vodi drugaije usled manjeg sadraja rastvorenih soli. Tako u slatkoj vodi na oko 300 m dubine pritisak iznosi ok 40 KPa. Ribe koje ive na velikim dubinama poseduju specijalnu prilagoenost na visok pritisak. Ova prilagoenost je izraena u slaboj razvijenosti skeleta i muskulature. Zahvaljujui propustljivosti njihovih tkiva unutranji pritisak odgovara pritisku spoljanje sredine. Za prilagoavanje razliitim dubinama, odnosno gustinama, ribe poseduju osmoregulacione mehanizme. Inae, mali je broj riba koje podnose vee promene dubine, odnosno pritiska. Svetlost. Kao to je ve pomenuto u jednom od ranijih poglavlja, koliina svetlosti opada sa dubinom vode, pri emu je vano istai da ne prodiru jednako sve komponente sunevog spektra. Najvea sposobnost je svojstvena ultraljubiastim zracima (ak do 1 000 m), a najslabija crevenom delu spektra (do oko 20 m). Odnosi svetla u vodi direktno odreuju rasprostranjenje ivog sveta. Gornja osvetljena zona (eufotina zona) je istovremeno prostor maksimalnog inteziteta fotosinteze, a to znai i primarne produkcije organske materije. U ribnjakim uslovima podjednako negativne efekte ima kako preterana, tako i nedovoljna koliina svetla. Budui da se najvea produkcija organskih materija od strane vodenih bilja odvija pri odreenom optimalnom svetlosnom nivou, prejako svetlo u krajnjem ishodu umanjuje, posebno leti, koliinu prirodne hrane. Zimi pak, nedostatak svetla izazvan ledenom korpom smanjuje ili onemoguuje oslobaanje kiseonika od strane biljaka, zbog ega moe da nastupi uginue riba.

Prodiranje svetlosti opada sa dubinom i sa sadrajem resuspendovanih estica u njoj. Voda selektivno proputa razliite zrake svetlosnog spektra. Zato crvena svetlost prodire do oko 200 m, dok plavi deo spektra do 200, a ultraljubiasti ak do 1 000 m dubine. Od koliine svetlosti zavisi rasprostranjenje ivog sveta. Tako je gornji sloj vode pogodan za razvitak bilja, a u veim dubinama sreu se uglavnom bakterije i ivotinjski svet. Ribe veih dubina gde vlada tama poseduju posebne organe koje slue za osvetljavanje okoline. Prozirnost i boja vode se nalaze u direktnoj vezi sa svetlou i takoe zavise i od istoe vode. U principu, slana voda je prozirnija od slatke u veini jezera prozirnost je do 20 metara dok j kod mora i okeana ta vrednost i do 50 metara. Vei broj suspendovanih neorganskih estica, kao i vea gustina planktona po jedinici zapremine, smanjuju stepen prozirnosti vode. Smanjenje prozirnosti vode vetakim ubrenjem esto se koristi u ribnjacima kao oblik odbrane od prejakog svetla. Smatra se da prosena prozirnost vode u dobro odravanom ribnjaku treba da se kree od 20 do 25 centimetara. Boja vode zavisi od resorpcije delova spektra (zato je ista voda plavozelenkasta) ali svakako i od odreenih primesa. Zelenkasta boja , takozvana vegetacijska ukazuje na produktivnost vode u biolokom smislu znaenja te rei. Pokretljivost (strujanje) vode je veoma bitan faktor koji u prilinoj meri utie na sastav i raspored ivog sveta. Kretanjem vode obnavlja se utroen kiseonik prvenstveno u donjim, dubljim slojevima, a istovremeno se menja hemijski sastav i vri slojna redistribucija hranljivih materija. Dok je u tekuim vodama kretanje izazvano prirodnim padom terena, dotle je u stajaim vodam rezultat strujanja izazvanog preteno razmetanjem vodenih slojeva sa razliitim temperaturama. Jedan od uzroka pokretljivosti vode su svakako i vetrovi. Ribe koje ive u brzim renim tokovima poseduju posebne organe koje im omoguuju da odolevaju kretanju vde. Ribe koje polau ikru u tekue vode, njihova ikra ima sposobnost lepljenja, ali neke vrste zakopavaju ikru i mla na velika rastojanja. Pokretljivost vode ima znaaja i za promenu hemijskog reima vode. Vertikalno strujanje vode uslovljava u vodenoj sredini izmenu gasova, temperature i planktona. Hemizam vode objedinjuje u sebi vie znaajnih hemijskih karakteristika vodene sredine: pH vode, sadraj rastvorenih gasova neophodnih za ivot, koncentracija rastvorenih neorganskih odnosno organskih materija, vidi i stepen zagaenosti vode i sl. Pod pH vrednou podrazumeva se stepen kiselosti nekog vodenog rastvora, tj. koncentracija vodonikovih jona u rastvoru. Neutralna voda ni bazna ni kisela, ima pH vrednost pH = 7. Vrednosti manje od 7 su svojstvene za kisele rastvore dok vrednosti vee od 7 karakteriu bazne rastvore. U sluaju ribnjaka optimalne vrednosti pH kreu se izmeu pH = 7 do 8. Uticaj pH vrednosti na upotrebljivost voda sa stanovita gajenja riba u ribnjacima, prikazan je u tabeli 2.2 Razne vrste riba razliito su osetljive na promenu reakcije vode. Obino veina riba vie je osetljiva na kiselu nego na alkalnu sredinu. Kiselost vode nastaje usled nedovoljne koliine kalcijuma, a to se obino javlja u vodama movarnih predela ili tresetita. Kiselost se javlja i usled prisustva kiselina u otpadnim vodama. Na kiselost su osetljivi arani i pastrmke. Alkalnost vode se javlja usled oduzimanja ugljene kiseline pri asimilaciji biljaka ili od prisustva otpadnih voda. Na alkalnost vie su osteljive pastrmke od arana i njegovih srodnika. O odnosu temperature na gustinu bilo je ve govora. Sadraj gasova u vodi je znaajan ekoloki faktor vodene sredine. Za ivot riba posebno je znaajna koliina kiseonika i ugljendioksida. Koliina gasova u povrinskim slojevima vode priblino je u ravnotei sa koliinom gasova u atmosferi. Ukoliko je temperatura konstantna, koncentracija rastvorenih gasova e biti zavisna samo od pritiska. Iz toga proizilazi da e pri razliitim temperaturama koliina rastvorenog gasa u vodi biti razliita. Koliina rastvorenog kiseonika u praksi zavisi od tipa prirodnih voda razumljivo je

da e sadraj kiseonika po litru biti znatno vei u nekom brzom planinskom potoku sa slapovima, nego u plitkom, mirnom, ravniarskom jezeru. Uopte pokreti vode su uslov da se kiseonik iz vazduha lake rastvara u njoj. Skoro da nije potrebno posebno naglaavati sutinsku vanost da se u vodi nalaze rastvorene odgovarajue koliine gasova neophodne za ivot kako bilja, ija fotosinteza je osnovni nosilac primarnog produktiviteta organskih matreija, tako i ivotinja. Aerobne bakterije i procesi truljenja organskih matrija dovode do smanjenja kiseonika u vodi, dok zelene vodene biljke u procesu fotosinteze su glavni snabdevai vode kiseonikom. Koliina kiseonika obino opada ispod zone fotosinteze, a to je naroito na dubinama od 200 do 800 m. Vode siromane kiseonikom su izvorska i vodovodna voda, poto slabo dolaze u kontakt sa vazduhom. Isto tako, manje kiseonika imaju i vode koje su due vreme pokrivene ledom. Nedostatak kiseonika ili njegova nedovoljna koliina, moe da bude uzrok veih poremeaja u zdravlju riba. Poznato je da razliite vrste riba imaju razliitu potrebu za ovim gasom. Obino riblja mla zahteva vee koliine kiseonika. Od ribljih vrsta najvee potrebe za kiseonikom imaju ribe iz familije Salmonidae, dok aran, som, deverika se zadovoljavaju sa malo kiseonika. Tako za arana koliina kiseonika od 3 do 3,5 mg/l zadovoljava minimalne potrebe, dok pastrmka ve pri koliini od 5 do 5,5 mg/l na letnjim temperaturama dolazi u kritiko stanje. Ugljendioksid kao i kiseonik, rastvara se u vodi. Njegova koliina opada do dubine od 50 m, a zatim ponovo raste i najvie ga ima na dubini od 500 do 1 000 metara. Sa stanovita praktinog ribnjakog ribarstva sposobnost biljaka u procesima fotosinteze koriste, osim slobodnog ugljendioksida i CO2 vezan u vidu karbonata i bikarbonata, moze imati veoma negativne posledice zbog injenice da se kao rezultat te reakcije menja pH vode u ribnjaku. Prisustvo rastvorenih mineralnih materija u vodi, naroito soli, kalcijuma, fosfora, kalijuma i gvoa je znaajno za ivot riba. U slatkoj vodi preovlauju soli kalcijumkarbonata, a u morskoj vodi natrijum- i magnezijum-hlorida. U morskoj vodi koncentracija soli je znatno via, tako da vrste adaptirane na ovu sredinu ne podnose slatke vode i obrnuto. Manji broj vrtsa riba moe da se sretne u obe vodene sredine. Sastav i zastupljenost pojedinih rastvorenih neorganskih materija u vodi u tesnoj je vezi sa vrednou pH. Osnovne tipove voda sa stanovita ribarstva odreuje prisustvo sledeih glavnih vrsta rastvorenih soli: klacijum-karbonat natrijum-bikarbonat magnezijum-bikarbonat natrijum-karbonat natrijum-hlorid - krenjake vode - bazne vode - magnezijumske vode - blago kisele vode - slane vode

Osim nabrojanih glavnih tipova, postoji i vie drugih, koji meutim ne dolaze u obzir za produkciju riba. Koliina rastvorenih mineralnih materija u vodi vrlo esto se oznaava kao tvrdoa vode. Kako ne postoji jedinstvena mera za tvrdou, u upotrebi je vie razliitih kriterijuma: engleski stupanj (10mg CaCO3/700 ml vode), francuski stupanj (10mg CaCO3/1 000 ml vode), itd. Prema odnosu na salinitet vode ribe se dela na: morske, slatkovodne, prolazne ribe i ribe boatnih voda.

Morske ribe prilagoene su na ivot iskljuivo u slanoj vodenoj sredini. U slatke vode ne zalaze jer ih ne podnose. Slatkovodne ribe ive i razmnoavaju se u slatkim vodama, ne zalaze u slane vode poto tu sredinu ne podnose. Prolazne ribe ive u morima ili slatkoj vodi, a odlaze u reke ili mora radi polaganja ikre ili ishrane. Ove ribe poseduju osmoregulacione mehanizme koji omoguavaju da bez posledica menjaju sredinu. Takve ribe su jestra i moruna koje ive u morima, a polau ikru u renim tokovima. Meutim, obrnut je sluaj kod jegulje koja ivi u slatkoj vodi, a razmnoava se u morima. Ribe boatnih voda ive oko ua reka ili u donjim tokovima reka pri uu u more. Zagaenost vodenih tokova je svakako jedan od najkompleksnijih problema dananjeg doba. Pod tim pojmom podrazumevaju se promene fizikih i hemijskih osobina nekog vodenog toka, kao rezultat razliitih ovekovih aktivnosti. esto se pojam zagaenosti svodi na primere unoenja u vodene tokove otpadnih voda iz kanalizacije, klanica, eerana, tj. na oblike zagaenja organskim materijama. Istini za volju do ovog moe doi u prirodi i bez posebnog doprinosa oveka, na primer, u sluajevima nagomilavanja velikih koliina opalog lia u mirnijim delovima reka, koje takoe ulazi u procese truljenja organske materije. Osim zagaenja vodenih prostora organskim agensima, od znaaja je pomenuti jo i zagaenja uljima i naftom, otrovnim materijama, neorganskim redukujuim materijalom, radioaktivnim supstancama itd. Negativni efekti zagaenja ne moraju uvek da se direktno iskau u vidu nestanka ribe iz jednog vodenog toka. ak i pad kvaliteta, ili promena kvalitativnog i kvantitativnog sastava riblje faune, u krajnjem sluaju su samo indikatori jednog negativnog procesa koji je zapoeo i za ije zaustavljanje je potrebno mnogo znanja, upornosti i sredstava. BIOTIKI EKOLOKI FAKTORI U dosadanjem razmatranju koje je obraivalo abiotike faktore ivotne sredine, posmatrana su samo ona dejstva koja su po svojoj prirodi fizoka ili hemijska. Meutim u vodi kao ekosistemu deluju i mnogobrojni biotiki faktori koji su uslovljeni delovanjem pojedinih organizama ili celih populacija. Veina njih ne deluje nezavisno sami za sebe, nego su usko povezani sa abiotikim faktorima Meu ivim biima u jednom ekosistemu uspostaavlja se itav kompleks odnosa koji su u osnovi mogu podeliti na odnose izmeu jedinki istih vrsta (intraspecijski) i odnosi izmeu jedinki razliitih vrsta (interspecijski). Glavne kategorije tih odnosa bile bi: Kompeticija Pod ovim pojmom se podrazumevaju svi oblici aktivne ili pasivne konkurencije (takmienja) u procesima zadovoljavanja osnovnih ivotnih potreba. Dejstvo kompeticije je, po prirodi stvari, uvek manje ili vie nepovoljno po oba konkurenta (kompetitiora), bilo da se radi o jedinkama iste vrste bilo pak, o jedinkama ili populacijama razliitih vrsta sa slinim ekolokim zahtevima za hranu, prostor, uslove razmnoavanja i sl. Ono to je od znaaja napomenuti na ovom mestu jeste injenica da pri duem trajanju kompeticija, po pravilu, iskljuuje jednog kompetitora. Dosta jednostavan primer moe se dati u sluaju hrane. Pretpostavimo da u jednoj vodenoj sredini postoji ograniena ukupna koliina odreene vrste hrane. Drugi deo pretpostavke je da tu sredinu naseljavaju dve vrste riba koje se upravo njom hrane. ta e biti konaan rezultat? Ili e obe populacije veoma slabo napredovati (tj. onoliko dobro koliko im data koliina hrane omoguuje), stagnirati, ili e pak jedna populacija, koja se u toj borbi pokae kao slabija, manje sposobna iz niza razloga jednostavno biti konano eliminisana.

Zgodan primer ovakvog tipa kompeticije za istu vrstu hrane nalazimo u odnosu dve vrste riba koje naseljavaju evropska ravniarska jezera naime, i balavac (Acerina cernua) i deverika (Abramis brama) ulaze u otru konkurenciju u ishrani larvama insekata Choronomidae-a. Mutualizam, protokooperacija i komensalizam obuhvataju sve one tipove odnosa izmeu individua ili vrsta koje se odlikuju korisnim rezultatima po oba pola ili po jednog od oba partnera.. Ponekad se prva od nabrojanih kategorija oznaava i imenom simbioza, odreujui time odnos koji se uspostavlja, kao obavezan, stalan i obostrano koristan. Primera simbioze ima izmeu riba jedan od njih je svakako odnos koji se uspostavlja izmeu ajkule i male ribe Naucrates ductor. Ova poslednja stalno sledi ajkulu u njenoj veitoj potrazi za hranom, ali nikada ne postaje nje plen. U izvesnom smislu, prisustvo ajkule je titi i od ostalih potencijalnih neprijatelja. Sa druge strane, ona se hrani parazitima koji se privruju za kou ajkula. Protokooperacija kao tip odnosa u naelu podrazumeva isto to i mutualizam, osim to odnos koji se uspostavlja nije obavezan. Komensalizam oznaava odnose u kojim jedna strana uiva neosporne koristi, dok je druga strana indiferntna tj. niti ima koristi niti tete. Zgodan primer je relacija izmeu ajkule i ribe prilepka (Echeneis naucrates). Kod ove ribe prednji deo leog peraja je izmenjen i pretvoren u vrlo efikasnu pijavku. Ovom pijavkom se Echeneis zalepi za telo ajkule i putuje zajedno sa njom prevljujui na taj nain veoma velika rastojanja. Pri tom se ova riba hrani ostacima ajkulinog plena. Parazitizam oznaava kategoriju odnosa kroz koje jedna individua ostvaruje korist na raun druge individue (domaina) i koja iz tog odnosa trpi samo tetu. Jedan od slikovitih primera je odnos izmeu dve vrste amerikih somova. Jedinke vrste Stegophilus, koje su znatno manjih dimenzija od jedinki vrste Platystoma, ive na taj nain to parazitiraju na krgama, siui krv poslednjih. Kod riba je, taoe poznat vei broj oboljenja izazvanih parazitima od kojih izvestan broj moe da izazove i smrt domaina. Predatorstvo kao odnos praktino obuhvata relaciju grabljivice i plena, svrstavajui se time istovremeno i u odnose ishrane. Po najiroj definiciji predator je svaka ona ivotinjaska vrsta iji se predstavnici hrane ivim jedinkama drugih vrsta. Primera ovakvog odnosa ima mnogo na ovom mestu treba pomenuti odnos izmeu mladice ( Hucho hucho) i skobalja (Chondrostoma nasus) ili neretvljanske glavice (Salmo marmoratus) i ukljeve (Alburnus albidus). O ovom tipu odnosa potrebno je posebno voditi rauna u svim sluajevima vetakog poribljavanja (nasaivanja) vodenih prostora. Ne jednom su ti pokuaji doiveli neuspeh, zbog injenice da je u sredini koja je naseljena, postojao prirodni predator vrste kojom je poribljavanje vreno (npr.tuka ili neka druga grabljiva riba) ime se ukupan napor oveka svao na hranjenje vrste koja uopte nije njegov cilj. S druge strane, predatori imaju znaajnu ulogu u regulisanju gustine populacije jedne vrste, a time praktino modifikuju stepen kompeticije za hranu, prostor i sl. Na kraju, organizovanim lovom ovek ugroava bioloki opstanak mnogih vrsta. Poznato je vie primera, od kojih je dovoljno ilustrativan sluaj sa upotrebom koe (dubinska povlana mrea za lov riba koje ive pri dnu) na naem Ohridskom jezeru. Ovo orue se pokazalo previe efikasnim i ozbiljno ugrozilo riblje naselje veih dubina u prvom redu naselje belvice (Salmothymus ochridanus). Sve manji ulov posluio je kao alarm i time je izbegnuto verovatno unitenje ove plemenite vrste ribe. Prema prostoru i nainu ivota ivi svet vode moe se podeliti na plankton, nekton, neuston i bentos. Plankton ine organizmi koji slobodno lebde u vodi i pasivno su noeni pokretima vode. To su nii biljni i ivotinjski organizmi, pa prema tome razlikujemo fitoplankton i

zooplankton. Od fitoplanktona najznaajniji za ivot riba su zelene alge i bakterije. Zelene alge u procesu fotosinteze stvaraju organsku materiju i otputaju u vodu slobodan kiseonik. Bakterije imaju znaaj kao hrana mlai riba, a mnoge od njih mogu da budu uzronici veoma opasnih oboljenja. Zooplankton ine jednoelijski i nii vieelijski organizmi, koji ine prirodnu hranu mnogim ribama. I meu njima mogu da se nau mnogi oblici koji su u stanju da izazovu razna oboljenja riba. Nekton ine organizmi koji se samostalno pomou organa kreu u vodi. Najkarakteristiniji predstavnici nektona su ribe. Bentos je zajedniki naziv za organizme koji ive na dnu. Oni ine veliki deo prirodne hrane riba. Meu njima su najzaajniji razni oblici vodenih crva, od kojih se mnogi javljaju kao paraziti riba, zatim razni mekuci i insekti. Neuston ine organizmi koji ive na povrini vode. To su razne alge, bakterije, larve insekata i nii raii. I ova zajednica vodenih organizma znaajna je za ivot riba. Pored navednih organizma, za ivot riba su znaajne i makrofitske biljke, kao i mnoge druge vie ivotinje koje ive u vodi ili su bar delimino vezane za nju. Uloga biljaka pre svega ima najvei znaaj to u procesu fotosinteze stvaraju organsku materiju i oslobaaju kiseonik. Mnoge zelene biljke slue i kao hrana ribama, a neke ribe polau ikru na podvodne biljke. I drugi organizmi kao bodljokoci, vodozemci, gmizavci, ptice i sisari, pa i sam ovek, imaju vanu ulogu u ivotu riba. Izmeu njih, njaee postoje odnosi predator plen gde riba moe da ima jednu ili drugu ulogu. Neke ribe se hrane vodozemcima ili njihovim larvama, a isto tako i vodozemci mogu da se hrane ikrom ili mlai riba. Vodene zmije su veliki neprijatelji riba, a isto tako velik broj ptica unitava velike koloine ribe. Ptice uestvuju i u irenju parazitarnih bolesti kod riba. Sisari: vodeni pacov, vidra, kao i sisari koji ive u priobalnom podruju, esto za svoju ishranu koriste ribu, a isto mogu da uestvuju u irenju parazitarnih bolesti riba.