P. 1
Lanci Ishrane, Abioticki i Bioticki Faktori

Lanci Ishrane, Abioticki i Bioticki Faktori

|Views: 3,078|Likes:
Published by aurora007
Lanci ishrane
Lanci ishrane

More info:

Categories:Types, School Work
Published by: aurora007 on Mar 25, 2013
Copyright:Attribution Non-commercial

Availability:

Read on Scribd mobile: iPhone, iPad and Android.
download as DOC, PDF, TXT or read online from Scribd
See more
See less

10/29/2013

pdf

text

original

LANCI ISHRANE

Organska materija sintetisana na jednom stupnju – istovremeno predstavlja hranu za kategoriju organizama koja se označava imenom “potrošači“. Time dolazimo do veoma značajnog tipa odnosa – odnosa ishrane. Neosporno je da u osnovi polaznu grupu sačinjavaju organizmi sposobni da kroz procese fotosinteze sintetišu organsku materiju – proizvođači. Od njih u svim pravcima polaze raznovrsne serije potrošača. Svaka od tih serija je istovremeno jedan lanac ishrane – linearan niz organizama u kome svaki član ima tačno određeno sopstveno mesto. Evo kako izgleda jedan lanac ishrane karakterističan, na primer, za jedno jezero: Planktonske alge – planktonski račići – ukljeva – pastrmka – kormoran. Zgodan primer jednog drugog, komplikovanijeg lanca ishrane prikazan je na slici 4. Vidimo da se u oba slučaja od osnovnog proizvođača pa do poslednjeg potrošača, povećava veličina tela. To ukazuje na potrebu da se razmotre kvantitativni odnosi u okviru pomenutih lanaca ishrane. Važno je takođe uočiti i drugu značajnu osobinu lanca ishrane koja se izražava u brojnim odnosima između članova koji ga sačinjavaju. Početni članovi lanca pokazuju i najveću brojnost – dok je najmanji broj individua kod završnih članova. Taj brojni odnos se najčešće označava imenom “trofička piramida“. Na svakom od stupnjeva piramide relativno je jednostavno uočiti aktuelnu količinu produkovane organske materije – biomasu toga stupnja. Međutim, ona je samo trenutna vrednost složenih procesa sinteze i razgradnje organske materije. Nama je pak, daleko interesantnija količina organske materije stvorena u izvesnoj jedinici vremena, koja se obično označava imenom “organski produktivitet ekosistema“. Kako doći do tog pokazatelja? PRIMARANA I SEKUNDARNA PRODUKCIJA Pre svega važno je pravilno uočiti da se organska materija na svakom stupnju trofičke piramide istovremeno i stvara i troši, što praktično znači da produkcioni proces u ekosistemu obuhvatsa i stvaranje i potrošnju organske materije. U ranijem tekstu smo istakli da materija kruži u ekosistemu, što donosi jednu novu opasnost. Ukoliko bismo samo izmerili ukupnu biomasu na jednu od stupnjeva naše piramide i uzeli je kao merilo produkcije, na osnovu te brojke ništa ne bismo zaključili o tome kojom je brzinom i iz kakve količine materije ona stvorena – iz prostog razloga što je jedna te ista količina materija mogla više puta ući u ciklus sinteze i izaći iz njega kroz procese razgradnje i mineralizacije (posebno u slučaju organizama čiji je životni vek kratak – npr. zelene alge) čime bi ukupna organska produkcija bila mnogostruko veća od vrednosti do koje smo mi merenjem mogli doći. Problem naoko izgleda nerešiv. Međutim, nije. U prethodnom izlaganju naglašeno je da energija samo protiče kroz ekosistem – u njenom slučaju, ni na koji način nam ne preti opasnost da ista količina energije više puta uđe u ciklus i iz njega izađe. Sa druge strane, energija je takođe merljiva veličina i može se izračunati, bilo na svom ulazu u sistem, bilo na svom izlazu iz njega. Ukoliko problem postavimo na taj način, dolazimo do veoma jednostavnog zaključka. Jedino na nivou proizvođača, tj. zelenih biljaka, odigrava se stvarna nova produkcija organske materije, pri čemu se vezuje odgovarajuća količina energije koja je ušla u ekosistem. Otuda produkciju označavamo imenom primarna produkcija.

Na svim ostalim trofičkim stupnjevima naše piramide koju sačinjavaju potrošači – nema nikakve nove produkcije, bilo materije, bilo energije. Ti stupnjevi koriste, u vidu hrane, prethodno stvorenu organsku i sa njom vezanu energiju i ona u njihovom telu praktično menja samo oblik. Prema tome, tu promenu oblika organske matrije na stupnjevima potrošača označavamo imenom sekundarna produkcija. Ono što je neophodno naglasiti, jeste činjenica da od ukupne količine energije vezane u procesima fotosinteze u novostvorenu organsku materiju (bruto primarna produkcija) izvwstan deo utroše i same zelene biljke za podmirenje sopstvenih životnih procesa. Stoga, ostatak energije sa organskom materijom za koju je vezana, predstavlja “neto primarna produkcija“. Na jednak način potrebno je razlikovati i neto i bruto sekundarnu produkciju na svakom od trofičkih stupnjeva – stupnjeva piramide ishrane – koje sačinjavaju potrošači. Jasno je na kraju da će kao konačan rezultat količina energije ugrađena u organsku materiju biti utoliko manja – utoliko je stupanj piramide ishrane viši. Vrlo zgodnu ilustraciju prethodnoj tvrdnji daje eksperiment američkog ekologa Clarkea (1946) koji je pokušao da izračuna produkciju jedne ribarske veoma intezivno korišćene oblasti Atlanskog okeana blizu obale Amerike. U skladu sa njegovim nalazima, ukupna količina Sunčeve energije koja dospeva svakog dana na m2 površine okeana iznosi 3 000 000 kalorija. Zelene planktonske alge iskorišćavaju za fotosintezu svega 0,3%. Količina energije koju prima sledeći trofički stupanj – planktonske životinje koje se hrane algama – iznosi 0,015% od početne vrednosti. Konačno ribe – koje predstavljaju treći trofički stupanj – primaju svega 0,00025% početne količine energije! I na kraju postavlja se logično pitanje: ko su nosioci primarne organske produkcije u vodenim ekosistemima. Odgovor je jasan na bazi prethodnog teksta i glasi – svi organizmi koji raspolažu sposobnošću fotosinteze.

EKOLOŠKA VALENCA
Postavlja se pitanje kako se organske vrste održavaju u prirodi kada su u svakom trenutku svog postojanja izložene stalno promenljivim uslovima sredine? Na taj način što svaka od vrsta pokazuje veći ili manji stepen tolerancije u odnosu na promene faktora spoljšnje sredine. Međutim, ta tolerancija nije beskonačna. Teško je zamisliti vrstu riba koja živi na temperaturama vode od 4 ºC i na primer 84 ºC! Upravo i zbog toga se kaže da je tolerancija organizama ograničena u odnosu na obim variranja faktora i različita od vrste do vrste. Tu toleranciju jedne vrste prema izvesnom faktoru, bolje rečeno, amplitudu kolebanja jednog faktora u čijim granicama je moguć opstanak jedne vrste – nazivamo ekološkom valencom za taj faktor. Jasno je da ekološka valenca jedne vrste nije jednaka za sve faktore. Jedna vrsta riba može živeti u u slovima veoma promenljive temeperature vode, a da pri tom bude ekstremno osetljiva čak i na male promene količine rastvorljivih mineralnih materija u vodi. U tom smislu, za organizme koje podnose široka kolebanja jednog faktora, tj. koji imaju široku valencu za taj faktor, kažemo da su u odnosu na njega eurivalentni. Nasuprot njima nalaze se stenovalentni organaizni sa izuzetno niskom tolerancijom na promene vrednosti jednog faktora – tj. sa veoma uskom ekološkom valencom. Širina ekološke valence se ne menja samo od vrste do vrste, već se menja i u zavisnosti od stupnja razvića iste vrste i po pravilu je najuža u ranim stadijumima razvića. Ima

mnogo primera da se vrste koje u odraslom stadijumu preživljavaju u vodama čija je temeperatura ispod 18 ºC, prirodno se ne razmnožavaju u tim vodama , jer im je razviće larvi i oplođenih jaja potrebna viša temeperatura. Primer je šaran, ukoliko temeperatura vode tokom celog perioda u kome se mresti ne poraste preko 18 ºC dolazi do resorpcije ikre! Ako izvršimo analizu bilo kog ekosistema ustanovićemo da se ekološki faktori manje ili više uzajamno uslovljavaju i da praktično nijedan od njih ne deluje nezavisno od ostalih. Teško je očekivati da će u jednom kompleksnom sklopu svi faktori koji ga sačinjavaju imati baš svoje najpovoljnije vrednosti. Takve vrednosti se inače označavaju kao optimalne. Daleko je verovatnije da će neki od njih imati vrednosti bliske sve nepovoljnijim gornjim ili donjim granicama ekološke valence. Takve pak vrednosti označavaju se kao pesimum ili pesimalne vrednosti. To nas dovodi do jedne zanimljive situacije. Ako pretpostavimo da u jednom vodenom basenu postoji izvestan skup faktora, u kome svi imaju skoro idelane optimalne vrednosti za opstanak jedne vrste – osim jednog, na primer, temperature koja je 40 ºC – jasno nam je da će upravo taj faktor onemogućiti opstanak i razvoj pomenute vrste. Time dolazimo do takozvanog pravila minimuma, koje je još 1840. godine formulisao čuveni hemičar Liebig, a koje u našem slušaju znači mogućnost opstanka i napredovanja jedne organske vrste određuje faktor koji se nalazi najbliže pesimumu, ili kako bi se to moglo popularno raći, čvrstinu jednog lanca, određuje njegova najslabija karika. ABIOTIČKI FAKTORI VODENE SREDINE Temperatura vode je vrlo značajan ekološki faktor za ribe kao organizme sa promenljivom telesnom temepraturom (poikilotermni organizmi). Od temperature vodene sredine prvenstveno zavisi njihova telesna temperatura. Sve životne funkcije ribe, kao kretanje, razmnožavanje, rast i ishrana u zavisnosti su od temperature sredine. Kolebanja temperature vode zavise od klime. U toplim klimatskim oblastima temperatura vode je konstantno visoka i iznosi najčešće od 15-20 ºC, a često se penje i više. Voda u umernim klimatskim oblastima ima visoka temperaturna kolebanja i temeperatura vode zavisi od sezone. Voda hladih klimatskih oblasti ima konstantnu nisku temperturu koja se kreće od 0 ºC do nekoliku stepeni iznad. Na temperaturu slatkih voda utiče znatno i nadmorska visina. Najveća kolebanja temperature imaju slatke vode ravnica u umerenim klimatskim područjima. Ovde temeperatura vode može da varira od 0 ºC do preko 25 ºC i više. Trajanje visoke i niske temperature vode je kratko. Sa porastom nadmorske visine, temperatura vode je niža, a i kolebanja su znatno manja. Temperatura kao ekloški faktor ima velikog uticaja na druge ekološke faktore, naročito na sadržaj gasova i gustinu. U vezi sa temperaturom vode dolazi i do specifičnog rasporeda riba u njoj. Neke vrste kao što su tropske ribe i ribe hladnih klimatskih oblasti, kao i ribe hladnih dubina, gde su mala variranja temperature, ne podnose velika kolebanja temperature (stenotermne vrste). S druge strane, ribe umerenih oblasti u stanju su da podnose visoka kolebanja temperature (euritermne vrste), a to su sve vrste naših slatkovodnih riba. Međutim, i kod naših slatkovodnih riba u vezi sa temperaturom mogu se razlikovati toplovodne i hladnovodne ribe. Prve su šaran, linjak, deverika, karaš i ostale ribe iz familije Cyprinidae, kao i ribe iz drugih familija kao što su štuka, som, smuđ i kečiga. Ova grupa riba najbolje podnosi temperaturu vode od 17 ºC do 25 ºC. Pri tim temeperaturama odigravaju se najintezivnije sve njihove životne funkcije. Već pri temperaturi od oko 7 ºC one prestaju da se hrane, a na nižim temperaturama slabije se kreću, skupljuju se u grupe na dnu u udubljenja i padaju u zimsko mirovanje.

Za ribe naših hladnih voda najpovoljnije su temperature od 12 ºC do 16 ºC. Njihova aktivnost potpuno pada na temperaturi vode od 1 do 2 ºC, a to su kod nas uglavnom ribe iz familije Salmonidae. U vezi sa prilagođenošću pojedinih vrsta riba na određene temperature, karakterističan je i raspored ribljih vrsta u odnosu na nadmorsku visinu. Tako se u našim slatkim vodama u odnosu na raspored vrsta riba formiran dva regiona. U ravnica žive naročito ribe iz familje Cyprinidae, pa se zato i ovaj region zove ciprinidni. U planinskim vodama uglavnom su zastupljene ribe iz familije Salmonidae, pa se ovaj region zove salmonidni. Oba ova regiona podeljena su u podregione, pa se tako razlikuju: gornji, srednji i donji ciprinidni, odnosno salmonidni region. Svaki region karakterišu određena temperatura vode, kao i drugi faktori što uslovljava i karakterisičan sastav faune riba. Donji ciprinidni region u našoj zemlji obuhavata one reke i jezera koje leže na nadmorskim visinama ispod 100 m. Za ovaj region karakteristične su sledeće vrste: moruna, jesetra, kečiga, pastruga, ukljeva, beli amur, tolstolovik, linjak, karaš, manić, crvenperka, čikov, američki somić i druge ribe, naročito iz familije Cyprinidae koje se sreću u drugim ciprinidnim regionima. Srednji ciprinidni region obuhavata vode na nadmorskim visinama od 100 do 250 m. Tipične vrste za ovaj region su: šaran, mrena, skobalj, klen, som, štuka, smuđ, deverika, kesega, bucov, sabljar, a mogu se sresti i pojedine ribe iz familije Acipenseridae (kečiga i pastruga). Gornji ciprinidni ili mrenski region obuhvata vode koje leže na nadmorskim visinama od 250 do 450 m. U ovom regionu najčešće su ribe iz familije Cyprinidae kao i ribe iz familije Cobitidae, Gobiidae i Cottidae. Dominantna vrsta u ovom regionu je mrena, pa se zato i ovaj region zove mrenski. Pored nje, ovde su karakteristične i krkuša, skobalj, kesega, plavonos, a delimično i deverika. U ovaj region često zalaze grabljivice kao som, smuđ kamenjar i manić. Donji salmonidni region obuhavata naše vode na nadmorskim visinama od 450 do 600 m. Karakteristične vrste riba za ovaj region su mladica, glavatica i lipljen, međutim, ovde su česte ribe iz familije Cyprinidae, kao klen i skobalj. Srednji salmonidni region obuhavata vode na nadmorskim visinama od 650 do 1 150 m. Tipičan predstavnik ovog regiona je potočna pastrmka, a pred nje u različitim geografskim regionima sreću se i druge vrste riba iz iste familije. Osim toga, ovde se sreću ribe iz familije Cyprinidae, koje služe pastrmkama kao hrana. Gornji salmonidni region obuhavata sve naše vode, uglavnom manje rečne tokove i planinska jezera koje leže na nadmorskim visinama iznad 1 150 m. U ovom regionu sreću se ribe isključivo iz familije Salmonidae. Temperatura vode je jedan od najvažnijih regulatora svih životnih procesa riba. Od nje zavisi metabolizam riba, dužina trajanja embrionalnog razvića, pokretljivost, način ishrane, a ona reguliše i migracije riba. Temperatura kao ekološki faktor naročito ima velikog uticaja na razmnožavanje riba. Tako od temperature zavisi dužina vremena ptrebno za polno sazrevanje riba. Od temperature zavisi i kada će početi razmnožavanje. U toku mrešćenja temperatura utiče na početak i dužinu mrešćenja, na sazrevanje ikre i larvi, kao i na razviće mlađi. Uopšte od temperature zavisi potpun uspeh mrešćenja. Tako u uslovima hladne klime na severu Evrope, ženka šarana sposobna je da se mresti tek posle tri godine starosti, dok kod nas ona se mresti posle dve godine, a u Izraelu posle 8-9 meseci. Štuka se mresti na temperaturi od 4 do 5 ºC, a skraćenje inkubacije ikre postiže se ako se temperatura poveća na 10-12 ºC. Sličan je slučaj i kod nekih drugih vrsta riba, ali povišenje temperature mora imati granicu jer temperature više od 12 ºC štetno deluju na razvitak ikre štuke. Međutim, kod nekih drugih vrsta, kao kod amura i tolstolobika, ako je temperatura niža od 12 ºC dolazi do propadanja ikre. Slično se dešava i

kod šarana, ako temperatura vode naglo padne, a ikra je već položena, dolazi do propadanja ikre i uginjavanja mlađi. Temperatura utiče i na druge funkcije organizma. Već je napomenuto da rast tela i krljušti ima sezonski karakter. Intezitet rada srca takođe je uslovljen temperaturom. Kod jegulje na temperaturi od 30 ºC broj otkucaja se povećava čak 72 puta u minutu. Intezitet varenja hrane uslovljen je temperaturom. Tako smuđ na temperaturi od 25 ºC ima potrebu da se svakodnevno hrani, a na temperaturi od 5 ºC može da izdrži normalno bez hrane i do 10 dana. Prema tome, temperatura utiče i na intezitet rasta. Dokazano je da porast amura u našim uslovima iznosi u toku godine oko 400 g, dok je u uslovima tropske klime nekoliko puta veći. Temperatura je bitan faktor na koji posebno treba obratiti pažnju pri transportu riba. Tako pri temperaturi od 5 ºC bez dodatka kiseonika u količini vode od 100 litara može se transportovati 50 kg šarana i to u toku dva sata. Međutim, pri temperaturi od 20 ºC u istim uslovima može se transportovati samo 20 kg ribe. Gustina vode predstavlja veoma značajan faktor za život vodenih organizama. Ona se menja sa količinom rastvorenih soli ali isto tako u zavisnostimod temperature i dubine. Odnos između gustine i temperature vode je izvarendno rešen u prirodi. Naime, voda je najgušća (a to znači i najteža) pri temperaturi od 4 ºC, dok je na svim ostalim temperaturama, i višim i nižim, i ređa i lakša. Taj jedinstveni paradoks praktično omogućuje opstanak vodenih organizama tokom perioda kada spoljašnja temperatura spadne ispod 0 ºC. Površinski sloj vode se postepeno rashlađuje i kao teži tone na dno. Topliji slojevi se kao lakši dižu – i posle hlađenja nanovo tonu na dno. S obzirom na to da donji slojevi dostignu temperaturu od 4 ºC pri kojoj je voda najteža – oni tu i ostaju. Gornji slojevi se i dalje hlade, prelazeći postepeno u led koji, pošto je takođe lakši od vode čija je temperatura 4 ºC, ostaje na površini. Zbog toga se vode, čija je dubina veća od 50 do 60 cm, u praksi nikada ne smrzavaju do dna, što je od posebnog značaja u slučaju ribnjaka. Porastom dubine vode raste pritisak i gustina. Tako na velikim dubinama pritisak može da iznosi i preko 100 MPa. U moru na svakih desetak metara dubone pritisak se povećava za oko 10 Kpa, dok je u slatkoj vodi drugačije usled manjeg sadržaja rastvorenih soli. Tako u slatkoj vodi na oko 300 m dubine pritisak iznosi ok 40 KPa. Ribe koje žive na velikim dubinama poseduju specijalnu prilagođenost na visok pritisak. Ova prilagođenost je izražena u slaboj razvijenosti skeleta i muskulature. Zahvaljujući propustljivosti njihovih tkiva unutrašnji pritisak odgovara pritisku spoljašnje sredine. Za prilagođavanje različitim dubinama, odnosno gustinama, ribe poseduju osmoregulacione mehanizme. Inače, mali je broj riba koje podnose veće promene dubine, odnosno pritiska. Svetlost. Kao što je već pomenuto u jednom od ranijih poglavlja, količina svetlosti opada sa dubinom vode, pri čemu je važno istaći da ne prodiru jednako sve komponente sunčevog spektra. Najveća sposobnost je svojstvena ultraljubičastim zracima (čak do 1 000 m), a najslabija crevenom delu spektra (do oko 20 m). Odnosi svetla u vodi direktno određuju rasprostranjenje živog sveta. Gornja osvetljena zona (eufotična zona) je istovremeno prostor maksimalnog inteziteta fotosinteze, a to znači i primarne produkcije organske materije. U ribnjačkim uslovima podjednako negativne efekte ima kako preterana, tako i nedovoljna količina svetla. Budući da se najveća produkcija organskih materija od strane vodenih bilja odvija pri određenom optimalnom svetlosnom nivou, prejako svetlo u krajnjem ishodu umanjuje, posebno leti, količinu prirodne hrane. Zimi pak, nedostatak svetla izazvan ledenom korpom smanjuje ili onemogućuje oslobađanje kiseonika od strane biljaka, zbog čega može da nastupi uginuće riba.

Prodiranje svetlosti opada sa dubinom i sa sadržajem resuspendovanih čestica u njoj. Voda selektivno propučta različite zrake svetlosnog spektra. Zato crvena svetlost prodire do oko 200 m, dok plavi deo spektra do 200, a ultraljubičasti čak do 1 000 m dubine. Od količine svetlosti zavisi rasprostranjenje živog sveta. Tako je gornji sloj vode pogodan za razvitak bilja, a u većim dubinama sreću se uglavnom bakterije i životinjski svet. Ribe većih dubina gde vlada tama poseduju posebne organe koje služe za osvetljavanje okoline. Prozirnost i boja vode se nalaze u direktnoj vezi sa svetlošću i takođe zavise i od čistoće vode. U principu, slana voda je prozirnija od slatke – u većini jezera prozirnost je do 20 metara – dok j kod mora i okeana ta vrednost i do 50 metara. Veći broj suspendovanih neorganskih čestica, kao i veća gustina planktona po jedinici zapremine, smanjuju stepen prozirnosti vode. Smanjenje prozirnosti vode veštačkim đubrenjem često se koristi u ribnjacima kao oblik odbrane od prejakog svetla. Smatra se da prosečna prozirnost vode u dobro održavanom ribnjaku treba da se kreće od 20 do 25 centimetara. Boja vode zavisi od resorpcije delova spektra (zato je čista voda plavozelenkasta) ali svakako i od određenih primesa. Zelenkasta boja , takozvana “vegetacijska“ ukazuje na produktivnost vode u biološkom smislu značenja te reči. Pokretljivost (strujanje) vode je veoma bitan faktor koji u priličnoj meri utiče na sastav i raspored živog sveta. Kretanjem vode obnavlja se utrošen kiseonik prvenstveno u donjim, dubljim slojevima, a istovremeno se menja hemijski sastav i vrši slojna redistribucija hranljivih materija. Dok je u tekućim vodama kretanje izazvano prirodnim padom terena, dotle je u stajaćim vodam rezultat strujanja izazvanog pretežno razmeštanjem vodenih slojeva sa različitim temperaturama. Jedan od uzroka pokretljivosti vode su svakako i vetrovi. Ribe koje žive u brzim rečnim tokovima poseduju posebne organe koje im omogućuju da odolevaju kretanju vde. Ribe koje polažu ikru u tekuće vode, njihova ikra ima sposobnost lepljenja, ali neke vrste zakopavaju ikru i mlađ na velika rastojanja. Pokretljivost vode ima značaja i za promenu hemijskog režima vode. Vertikalno strujanje vode uslovljava u vodenoj sredini izmenu gasova, temperature i planktona. Hemizam vode objedinjuje u sebi više značajnih hemijskih karakteristika vodene sredine: pH vode, sadržaj rastvorenih gasova neophodnih za život, koncentracija rastvorenih neorganskih odnosno organskih materija, vidi i stepen zagađenosti vode i sl. Pod pH vrednošću podrazumeva se stepen kiselosti nekog vodenog rastvora, tj. koncentracija vodonikovih jona u rastvoru. Neutralna voda – ni bazna ni kisela, ima pH vrednost pH = 7. Vrednosti manje od 7 su svojstvene za kisele rastvore dok vrednosti veće od 7 karakterišu bazne rastvore. U slučaju ribnjaka optimalne vrednosti pH kreću se između pH = 7 do 8. Uticaj pH vrednosti na upotrebljivost voda sa stanovišta gajenja riba u ribnjacima, prikazan je u tabeli 2.2 Razne vrste riba različito su osetljive na promenu reakcije vode. Obično većina riba više je osetljiva na kiselu nego na alkalnu sredinu. Kiselost vode nastaje usled nedovoljne količine kalcijuma, a to se obično javlja u vodama močvarnih predela ili tresetišta. Kiselost se javlja i usled prisustva kiselina u otpadnim vodama. Na kiselost su osetljivi šarani i pastrmke. Alkalnost vode se javlja usled oduzimanja ugljene kiseline pri asimilaciji biljaka ili od prisustva otpadnih voda. Na alkalnost više su osteljive pastrmke od šarana i njegovih srodnika. O odnosu temperature na gustinu bilo je već govora. Sadržaj gasova u vodi je značajan ekološki faktor vodene sredine. Za život riba posebno je značajna količina kiseonika i ugljendioksida. Količina gasova u površinskim slojevima vode približno je u ravnoteži sa količinom gasova u atmosferi. Ukoliko je temperatura konstantna, koncentracija rastvorenih gasova će biti zavisna samo od pritiska. Iz toga proizilazi da će pri različitim temperaturama količina rastvorenog gasa u vodi biti različita. Količina rastvorenog kiseonika u praksi zavisi od tipa prirodnih voda – razumljivo je

da će sadržaj kiseonika po litru biti znatno veći u nekom brzom planinskom potoku sa slapovima, nego u plitkom, mirnom, ravničarskom jezeru. Uopšte pokreti vode su uslov da se kiseonik iz vazduha lakše rastvara u njoj. Skoro da nije potrebno posebno naglašavati suštinsku važnost da se u vodi nalaze rastvorene odgovarajuće količine gasova neophodne za život kako bilja, čija fotosinteza je osnovni nosilac primarnog produktiviteta organskih matreija, tako i životinja. Aerobne bakterije i procesi truljenja organskih matrija dovode do smanjenja kiseonika u vodi, dok zelene vodene biljke u procesu fotosinteze su glavni snabdevači vode kiseonikom. Količina kiseonika obično opada ispod zone fotosinteze, a to je naročito na dubinama od 200 do 800 m. Vode siromašne kiseonikom su izvorska i vodovodna voda, pošto slabo dolaze u kontakt sa vazduhom. Isto tako, manje kiseonika imaju i vode koje su duže vreme pokrivene ledom. Nedostatak kiseonika ili njegova nedovoljna količina, može da bude uzrok većih poremećaja u zdravlju riba. Poznato je da različite vrste riba imaju različitu potrebu za ovim gasom. Obično riblja mlađ zahteva veće količine kiseonika. Od ribljih vrsta najveće potrebe za kiseonikom imaju ribe iz familije Salmonidae, dok šaran, som, deverika se zadovoljavaju sa malo kiseonika. Tako za šarana količina kiseonika od 3 do 3,5 mg/l zadovoljava minimalne potrebe, dok pastrmka već pri količini od 5 do 5,5 mg/l na letnjim temperaturama dolazi u kritičko stanje. Ugljendioksid kao i kiseonik, rastvara se u vodi. Njegova količina opada do dubine od 50 m, a zatim ponovo raste i najviše ga ima na dubini od 500 do 1 000 metara. Sa stanovišta “praktičnog“ ribnjačkog ribarstva sposobnost biljaka u procesima fotosinteze koriste, osim slobodnog ugljendioksida i CO2 vezan u vidu karbonata i bikarbonata, moze imati veoma negativne posledice – zbog činjenice da se kao rezultat te reakcije menja pH vode u ribnjaku. Prisustvo rastvorenih mineralnih materija u vodi, naročito soli, kalcijuma, fosfora, kalijuma i gvožđa je značajno za život riba. U slatkoj vodi preovlađuju soli kalcijumkarbonata, a u morskoj vodi natrijum- i magnezijum-hlorida. U morskoj vodi koncentracija soli je znatno viša, tako da vrste adaptirane na ovu sredinu ne podnose slatke vode i obrnuto. Manji broj vrtsa riba može da se sretne u obe vodene sredine. Sastav i zastupljenost pojedinih rastvorenih neorganskih materija u vodi u tesnoj je vezi sa vrednošću pH. Osnovne tipove voda sa stanovišta ribarstva određuje prisustvo sledećih glavnih vrsta rastvorenih soli: klacijum-karbonat natrijum-bikarbonat magnezijum-bikarbonat natrijum-karbonat natrijum-hlorid - krečnjačke vode - bazne vode - magnezijumske vode - blago kisele vode - slane vode

Osim nabrojanih glavnih tipova, postoji i više drugih, koji međutim ne dolaze u obzir za produkciju riba. Količina rastvorenih mineralnih materija u vodi vrlo često se označava kao “tvrdoća“ vode. Kako ne postoji jedinstvena mera za “tvrdoću“, u upotrebi je više različitih kriterijuma: engleski stupanj (10mg CaCO3/700 ml vode), francuski stupanj (10mg CaCO3/1 000 ml vode), itd. Prema odnosu na salinitet vode ribe se dela na: morske, slatkovodne, prolazne ribe i ribe bočatnih voda.

Morske ribe prilagođene su na život isključivo u slanoj vodenoj sredini. U slatke vode ne zalaze jer ih ne podnose. Slatkovodne ribe žive i razmnožavaju se u slatkim vodama, ne zalaze u slane vode pošto tu sredinu ne podnose. Prolazne ribe žive u morima ili slatkoj vodi, a odlaze u reke ili mora radi polaganja ikre ili ishrane. Ove ribe poseduju osmoregulacione mehanizme koji omogućavaju da bez posledica menjaju sredinu. Takve ribe su jestra i moruna koje žive u morima, a polažu ikru u rečnim tokovima. Međutim, obrnut je slučaj kod jegulje koja živi u slatkoj vodi, a razmnožava se u morima. Ribe bočatnih voda žive oko ušća reka ili u donjim tokovima reka pri ušću u more. Zagađenost vodenih tokova je svakako jedan od najkompleksnijih problema današnjeg doba. Pod tim pojmom podrazumevaju se promene fizičkih i hemijskih osobina nekog vodenog toka, kao rezultat različitih čovekovih aktivnosti. Često se pojam zagađenosti svodi na primere unošenja u vodene tokove otpadnih voda iz kanalizacije, klanica, šećerana, tj. na oblike zagađenja organskim materijama. Istini za volju do ovog može doći u prirodi i bez posebnog doprinosa čoveka, na primer, u slučajevima nagomilavanja velikih količina opalog lišća u mirnijim delovima reka, koje takođe ulazi u procese truljenja organske materije. Osim zagađenja vodenih prostora organskim agensima, od značaja je pomenuti još i zagađenja uljima i naftom, otrovnim materijama, neorganskim redukujućim materijalom, radioaktivnim supstancama itd. Negativni efekti zagađenja ne moraju uvek da se direktno iskažu u vidu nestanka ribe iz jednog vodenog toka. Čak i pad kvaliteta, ili promena kvalitativnog i kvantitativnog sastava riblje faune, u krajnjem slučaju su samo indikatori jednog negativnog procesa koji je započeo i za čije zaustavljanje je potrebno mnogo znanja, upornosti i sredstava. BIOTIČKI EKOLOŠKI FAKTORI U dosadašnjem razmatranju koje je obrađivalo abiotičke faktore životne sredine, posmatrana su samo ona dejstva koja su po svojoj prirodi fizočka ili hemijska. Međutim u vodi kao ekosistemu deluju i mnogobrojni biotički faktori koji su uslovljeni delovanjem pojedinih organizama ili celih populacija. Većina njih ne deluje nezavisno sami za sebe, nego su usko povezani sa abiotičkim faktorima Među živim bićima u jednom ekosistemu uspostaavlja se čitav kompleks odnosa koji su u osnovi mogu podeliti na odnose između jedinki istih vrsta (intraspecijski) i odnosi između jedinki različitih vrsta (interspecijski). Glavne kategorije tih odnosa bile bi: Kompeticija – Pod ovim pojmom se podrazumevaju svi oblici aktivne ili pasivne konkurencije (takmičenja) u procesima zadovoljavanja osnovnih životnih potreba. Dejstvo kompeticije je, po prirodi stvari, uvek manje ili više nepovoljno po oba konkurenta (kompetitiora), bilo da se radi o jedinkama iste vrste – bilo pak, o jedinkama ili populacijama različitih vrsta sa sličnim ekološkim zahtevima za hranu, prostor, uslove razmnožavanja i sl. Ono što je od značaja napomenuti na ovom mestu jeste činjenica da pri dužem trajanju kompeticija, po pravilu, isključuje jednog kompetitora. Dosta jednostavan primer može se dati u slučaju hrane. Pretpostavimo da u jednoj vodenoj sredini postoji ograničena ukupna količina određene vrste hrane. Drugi deo pretpostavke je da tu sredinu naseljavaju dve vrste riba koje se upravo njom hrane. Šta će biti konačan rezultat? Ili će obe populacije veoma slabo napredovati (tj. onoliko dobro koliko im data količina hrane omogućuje), stagnirati, ili će pak jedna populacija, koja se u toj borbi pokaže kao slabija, manje sposobna iz niza razloga – jednostavno biti konačno eliminisana.

Zgodan primer ovakvog tipa kompeticije za istu vrstu hrane nalazimo u odnosu dve vrste riba koje naseljavaju evropska ravničarska jezera – naime, i balavac (Acerina cernua) i deverika (Abramis brama) ulaze u oštru konkurenciju u ishrani larvama insekata Choronomidae-a. Mutualizam, protokooperacija i komensalizam – obuhvataju sve one tipove odnosa između individua ili vrsta koje se odlikuju korisnim rezultatima po oba pola ili po jednog od oba partnera.. Ponekad se prva od nabrojanih kategorija označava i imenom “simbioza“, određujući time odnos koji se uspostavlja, kao obavezan, stalan i obostrano koristan. Primera simbioze ima između riba – jedan od njih je svakako odnos koji se uspostavlja između ajkule i male ribe Naucrates ductor. Ova poslednja stalno sledi ajkulu u njenoj večitoj potrazi za hranom, ali nikada ne postaje nje plen. U izvesnom smislu, prisustvo ajkule je štiti i od ostalih potencijalnih neprijatelja. Sa druge strane, ona se hrani parazitima koji se pričvršćuju za kožu ajkula. Protokooperacija kao tip odnosa u načelu podrazumeva isto što i mutualizam, osim što odnos koji se uspostavlja nije obavezan. Komensalizam označava odnose u kojim jedna strana uživa neosporne koristi, dok je druga strana indiferntna – tj. niti ima koristi niti štete. Zgodan primer je relacija između ajkule i ribe prilepka (Echeneis naucrates). Kod ove ribe prednji deo leđog peraja je izmenjen i pretvoren u vrlo efikasnu pijavku. Ovom pijavkom se Echeneis zalepi za telo ajkule i putuje zajedno sa njom prevljujući na taj način veoma velika rastojanja. Pri tom se ova riba hrani ostacima ajkulinog plena. Parazitizam – označava kategoriju odnosa kroz koje jedna individua ostvaruje korist na račun druge individue (domaćina) i koja iz tog odnosa trpi samo štetu. Jedan od slikovitih primera je odnos između dve vrste američkih somova. Jedinke vrste Stegophilus, koje su znatno manjih dimenzija od jedinki vrste Platystoma, žive na taj način što parazitiraju na škrgama, sišući krv poslednjih. Kod riba je, taođe poznat veći broj oboljenja izazvanih parazitima od kojih izvestan broj može da izazove i smrt domaćina. Predatorstvo – kao odnos praktično obuhvata relaciju grabljivice i plena, svrstavajući se time istovremeno i u odnose ishrane. Po najširoj definiciji predator je svaka ona životinjaska vrsta čiji se predstavnici hrane živim jedinkama drugih vrsta. Primera ovakvog odnosa ima mnogo – na ovom mestu treba pomenuti odnos između mladice ( Hucho hucho) i skobalja (Chondrostoma nasus) ili neretvljanske glavice (Salmo marmoratus) i ukljeve (Alburnus albidus). O ovom tipu odnosa potrebno je posebno voditi računa u svim slučajevima veštačkog poribljavanja (nasađivanja) vodenih prostora. Ne jednom su ti pokušaji doživeli neuspeh, zbog činjenice da je u sredini koja je naseljena, postojao prirodni predator vrste kojom je poribljavanje vršeno (npr.štuka ili neka druga grabljiva riba) – čime se ukupan napor čoveka svao na hranjenje vrste koja uopšte nije njegov cilj. S druge strane, predatori imaju značajnu ulogu u regulisanju gustine populacije jedne vrste, a time praktično modifikuju stepen kompeticije za hranu, prostor i sl. Na kraju, organizovanim lovom čovek ugrožava biološki opstanak mnogih vrsta. Poznato je više primera, od kojih je dovoljno ilustrativan slučaj sa upotrebom koče (dubinska povlačna mreža za lov riba koje žive pri dnu) na našem Ohridskom jezeru. Ovo oruđe se pokazalo previče efikasnim i ozbiljno ugrozilo riblje naselje većih dubina – u prvom redu naselje belvice (Salmothymus ochridanus). Sve manji ulov poslušio je kao alarm i time je izbegnuto verovatno uništenje ove plemenite vrste ribe. Prema prostoru i načinu života živi svet vode može se podeliti na plankton, nekton, neuston i bentos. Plankton čine organizmi koji slobodno lebde u vodi i pasivno su nošeni pokretima vode. To su niži biljni i životinjski organizmi, pa prema tome razlikujemo fitoplankton i

zooplankton. Od fitoplanktona najznačajniji za život riba su zelene alge i bakterije. Zelene alge u procesu fotosinteze stvaraju organsku materiju i otpuštaju u vodu slobodan kiseonik. Bakterije imaju značaj kao hrana mlađi riba, a mnoge od njih mogu da budu uzročnici veoma opasnih oboljenja. Zooplankton čine jednoćelijski i niži višećelijski organizmi, koji čine prirodnu hranu mnogim ribama. I među njima mogu da se nađu mnogi oblici koji su u stanju da izazovu razna oboljenja riba. Nekton čine organizmi koji se samostalno pomoću organa kreću u vodi. Najkarakterističniji predstavnici nektona su ribe. Bentos je zajednički naziv za organizme koji žive na dnu. Oni čine veliki deo prirodne hrane riba. Među njima su najzačajniji razni oblici vodenih crva, od kojih se mnogi javljaju kao paraziti riba, zatim razni mekušci i insekti. Neuston čine organizmi koji žive na površini vode. To su razne alge, bakterije, larve insekata i niži račići. I ova zajednica vodenih organizma značajna je za život riba. Pored navednih organizma, za život riba su značajne i makrofitske biljke, kao i mnoge druge više životinje koje žive u vodi ili su bar delimično vezane za nju. Uloga biljaka pre svega ima najveći značaj što u procesu fotosinteze stvaraju organsku materiju i oslobađaju kiseonik. Mnoge zelene biljke služe i kao hrana ribama, a neke ribe polažu ikru na podvodne biljke. I drugi organizmi kao bodljokošci, vodozemci, gmizavci, ptice i sisari, pa i sam čovek, imaju važnu ulogu u životu riba. Između njih, njačešče postoje odnosi predator – plen gde riba može da ima jednu ili drugu ulogu. Neke ribe se hrane vodozemcima ili njihovim larvama, a isto tako i vodozemci mogu da se hrane ikrom ili mlađi riba. Vodene zmije su veliki neprijatelji riba, a isto tako velik broj ptica uništava velike koločine ribe. Ptice učestvuju i u širenju parazitarnih bolesti kod riba. Sisari: vodeni pacov, vidra, kao i sisari koji žive u priobalnom području, često za svoju ishranu koriste ribu, a isto mogu da učestvuju u širenju parazitarnih bolesti riba.

You're Reading a Free Preview

Download
scribd
/*********** DO NOT ALTER ANYTHING BELOW THIS LINE ! ************/ var s_code=s.t();if(s_code)document.write(s_code)//-->