SPI SKRIPTA

By: M4

1. AMERI KI RAT ZA NEZAVISNOST I NASTANAK SAD (1760.1789.)

1607. osnovana prva britanska kolonija u Americi- Vird inija. Sredinom 18. veka Britanija je u Americi imala 13 kolonija. 1756.-1763. rat Britanije i Francuske zbog kog Britanija name e poreze Americi i izaziva nezadovoljstvo u kolonijama. -Do 1760. kolonije su bile kao jedinice lokalne samouprave a onda je kralj D ord uspostavio apsolutisti ki odnos prema njima. -1773. Bostonska ajanka (izazvana nezadovoljstvom kolonista zbog nametanja poreza na aj) posle koje vlada tra i da se raspusti skup tina Masa usetsa a kralj izjavljuje da su kolonisti otpadnici od krune. -Kolonije su odr avale Kontinentalne kongrese: 1. 5.septembar 1774. u Filadelfiji. Odluka da se kolonisti ne oporezuju bez njihovog pristanka. 2. 15.maj 1775. D ord Va ington je izabran za vrhovnog komandanta. 1775.-1783. Rat za nezavisnost. 3. 4.jul 1776. Deklaracija nezavisnosti; Tomas D eferson; 13 kolonija. -Pariskim ugovorom je dogovoreno da e Francuzi pomagati Amerikancima u ratu na kopnu i na moru (Lafajet, Sen-Simon). I neki Poljaci su se borili na strani Amerikanaca (Tadeu Ko u ko). -Bitke: 1775. Leksington (pobeda Amerikanaca), Konkord (pobeda Britanca). 1781. Jorktaun (pobeda Amerikanaca). -1783. mir u Versaju- Britanija je priznala nezavisnost kolonijama. -1789. I Ustav SAD-a po kom je SAD savezna republika na elu sa predsednikom. Zakonodavno telo je Kongres a ine ga Senat i Predstavni ki dom. I predsednik je D ord Va ington. (zatim: D on Adams, Tomas D eferson, D ejms Medison...) -Ustavna konvencija odr ana je u Filadelfiji da bi se uredili odnosi izme u kolonija. -Javile su se dve grupacije: Federalisti- za Ustav, Antifederalisti- protiv Ustava.

2. REVOLUCIJA U FRANCUSKOJ (1789.-1794.(1799.))

U drugoj polovini 18.veka Francuska je feudalno-apsolutisti ka dr ava. Stale i: sve tenstvo, plemstvo i tre i stale . Revolucija predstavlja prelazak od feudalizma ka kapitalizmu. U Francuskoj vlada Luj XVI (1774.-1792.) -5.maj 1789. Luj XVI u Versaju saziva Skup tinu dr avnih stale a, posle 150 godina. -17.jun 1789. tre i stale sam saziva Narodnu skup tinu jer je bio nezadovoljan odlukom da u Skup tini dr avnih stale a svaki stale ima po jedan glas jer bi tako uvek bio nadglasan od strane sve tenstva i plemstva iako je bio najbrojniji. -Za vo u revolucije izabran je Mirabo. -14.jul 1789. pad Bastilje- predstavlja pad apsolutizma i po etak organizovanja bur oaske vlasti. (Oplja kani su Arsenal i Dom invalida). 1

-Revolucijom je rukovodila krupna bur oazija. Njena oru ana snaga bila je Narodna garda. -4.avgust 1789. ukinut je feudalni poredak, ali je delimi no ipak postojao do 1793. -26.avgust 1789. Deklaracija prava oveka i gra anina; ukinuta je nejednakost po poreklu, postojala je samo nejednakost po imovnom stanju. -1791. Ustav Francuske; po njemu je Francuska ustavna monarhija, podeljena je na departmane, uveden je metri ki sistem i zavedena je centralizacija. -Politi ki klubovi: Jakobinci- sitna bur oazija; Maksimilijan Robespjer- bio je demokrata, za radikalnu revoluciju. Kordeljeri- sitna bur oazija i gradska sirotinja; Mara, Danton, Eber. irondinci- srednja bur oazija. Fejani- krupna bur oazija. -1792. rat sa Austrijom, Pruskom i Engleskom. Za rat su se zalagale ekstremna desnica i umerena levica. 20.septembar 1792. bitka kod Valmija. -10.avgust 1792. kralja su zbacili sa vlasti jakobinci i narod. (21.januara 1793. kralj je pogubljen). -Septembar 1792. Prva Francuska republika. Proglasio je Konvent, vladaju a klasa su irondinci. -31.maj 1793. jakobinci su uz pomo sankilota izvr ili dr avni prevrat. Jul 1793.- jul 1794. Jakobinska diktatura. Jakobinci su uveli princip jedinstva vlasti (svu vlast imao je Konvent). Slu ili su se terorom da bi sa uvali zemlju. -1793. Montanjarski Ustav; Francuska je republika; cilj vlade je sre a svih. Ovaj Ustav je bio previ e demokratski i nikada nije stupio na snagu. -Kod jakobinaca se javljaju 2 frakcije: -umereni- zastupaju interese nove bur oazije, Danton. -besni- zastupaju interese pariske sirotinje, protiv Komiteta janog spasa. -26.oktobar 1793. poslednja sednica Konventa. -27.jul 1794. pogubljen je Robespjer, pad jakobinske diktature. -1795. Novi Ustav kojim se ja a centralizam. SANKILOTI- bezli an, prete no gradski pokret radne sirotinje(trgovci, zanatlije, sitni preduzetnici). Te e za egalitarnom demokratijom, da se izravnaju interesi naroda, podr avaju rat.

3. NAPOLEONOVI RATOVI I EVROPA

Posle pada jakobinske diktature, zavladala je reakcija (Termidorska reakcija). Ovaj re im titi interese krupne bur oazije. Konvent ukida mnoge socijalno-ekonomske mere donete u korist irih dru tvenih slojeva. 1795.-1799. Vladavina direktorijuma. Oktobar 1795.- razi ao se Konvent. Vlast ima 5 direktora (termidorci- bur oazija kojase u toku Revolucije obogatila). Ratuje se sa Turskom, Austrijom i Engleskom. -Francuska, na elu sa Napoleonom, pobe uje Austriju. 1797. mir u Kompoformiju. Austrija je Francuskoj ustupila deo Belgije i sevrnu Italiju. -Da bi se Britaniji oduzela Indija, Napoleon kre e preko Egipta 1798. i zauzima Kairo ali je ekspedicija na kraju bila neuspe na. -9.novembar (18.brimer)1799. Direktorijum podnosi ostavku i predaje vlast trojici konzula. Napoleon je bio prvo konzul. 2

-Maj 1804. Napoleon postaje car Francuske. -Pobe uje austrijsku vojsku u Italiji i Nema koj. 1801. mir u Linevilu. -1802. mir u Amijenu sa Engleskom. Mir e potrajati do 1803. -1805.bitka kod Trafalgara. Engleski admiral Nelson je potukao francusku flotu. Francuzi osvajaju Be i 1805. kod Austerlica pobe uju austrijsko-rusku vojsku. 1805. mir u Po unu. Austrija se odrekla Venecije, Istre i Dalmacije od koji e Napoleon 1809. stvoriti Ilirske provincije. -1806. Napoleon obrazuje Rajnski savez i iste godine prestaje da postoji Dubrova ka republika. -1806. u bitkama kod Jene i Auer teta je pora ena Pruska. Od poljskih teritorija, koje su bili deo Pruske, Napoleon obrazuje Var avsko vojvodstvo. -1807. mir u Tilzitu sa Rusijom. -1806. Napoleon progla ava kontinentalnu blokadu kojom zabranjuje trgovinske odnose sa Engleskom i zbog toga e ratovati sa Engleskom, Austrijom i Rusijom. 1809. mir u enbrunu sa Austrijom. 1812. pohod na Rusiju. Napoleon prelazi reku Njemen. Na elu ruske armije bio je Kutuzov. Bitke kod Smolenska i Borodina (7.avgust 1812.) nisu ispunile Napoleonova o ekivanja. U septembru je u ao u Moskvu ali ruski car nije hteo da pregovara i Napoleon se povla i. -1813. Bitka naroda kod Lajpciga. Tada su se protiv Francuske udru ile Engleska, Pruska, Austrija i Rusija. 1814. saveznici ulaze u Pariz a Napoleon je proteran na Elbu. Na presto dolazi Luj XVIII. -1815. Napoleon se vra a i vlada 100 dana. U bici kod Vaterloa potukla ga je savezni ka vojska i proteran je na Sv. Jelenu gde je umro 1821. -1815.-1830. Period Restauracije. Za vreme Restauracije dvor i plemstvo su poku ali da uspostave stanje i odnose pre revolucije. Rojalisti su do li u sukob sa kraljem koji 1816.raspu ta Skup tinu. 1824. na presto dolazi Karlo X i izdaje zakon za krivce protiv religije. 1830. i on raspu ta Skup tinu. Be ki kongres 1814. -princip legitimiteta Rusija- sa uvala Besarabiju i Finsku, dobila veliki deo Var avskog vojvodstva od kojeg je stvorena kraljevina Poljska. Francuska- svedena na granice iz 1792. Engleska- poseduje Helgoland, Maltu, Cejlon, Kapu, Trinidad i Gijanu dok je Republika jonskih ostrva pod njenim protektoratom. Austrija- poseduje Venciju, vra ene su joj Lombardija, Galicija, Dalmacija, Boka, Dubrovnik, deo Hrvatske i Slovenije (Ilirske provincije). Pruska- dobila Rajnske provincije, Vestfaliju, vedsku, Pomeraniju i deo Saksonije. Nema ka- ostala razjedinjena, postojao je Nema ki savez od 34 monarhije i 4 slobodna grada koji je bio pod uticajem Austrije. Italija- ostala razjedinjena: Kraljevina Sardinija (Pijemont), Kraljevina dveju Sicilija (Napuljska kraljevina), Papska dr ava, Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstva Parma, Modena i Luka. Svi delovi, osim Pijemonta, bili su pod vla u strane dinastije ili pod dominacijom Austrije. Od Belgije i Holandije je stvorena Nizozemska kraljevina. Norve ka je preuzeta od Danske i priklju ena vedskoj. vajcarska je pro irena, ini konfederaciju od 22 kantona. Na Be kom kongresu im je priznata trajna neutralnost, 3

1815. Sveta alijansa- Rusija, Pruska, Austrija. Obrazovana je da bi uni tavala liberalne pokrete. Veliku ulogu je imao austrijski ministar spoljnih poslova- Meternih. Pristupile su joj Engleska, Turska, papa a kasnije i svi evropski vladari. -1820. revolucija u paniji. 1822. u Veroni, na kongresu Svete alijanse, dogovoreno je da tu revoluciju ugu e Francuzi. 1823. zba eni su liberali i zaveden je apsolutizam. -1820. revolucija u Kraljevini dveju Sicilija, poku aj da se u Italiji uspostavi ustavni re im. 1821. interveni u Austrijanci i revolucija je ugu ena. -1821. revolucija u Gr koj protiv turske vlasti. Na strani Grka su bile velike sile (Engleska, Francuska, Rusija). 1827. bitka kod Navarina- uni tena je turska flota. -1828.-1829.- Rusko-turski rat, zavr en je mirom u Jedrenu kojim je Gr ka dobila nezavisnost a Vla ka, Moldavija i Srbija autonomiju. -1830. ustanak u Poljskoj. Ugu ili su ga Rusi. -1830. Julska revolucija u Francuskoj. Zba ena je Restauracija (1815.-1830.), uni tena je vlast feudalno-apsolutisti ke reakcije. Za kralja je progla en Luj Filip Orleanski. -1832. u Engleskoj Gornji dom Parlamenta usvaja zakon o izbornoj reformi koja zbli ava aristokratiju i imu nu bur oaziju. -1834. obrazovan je Carinski savez, obuhvatao je 18 dr ava Nema kog saveza (Pruska, Bavarska, Virtemberg...) 1835. prva elezni ka pruga (Nirnberg-Firt).

4. REVOLUCIJE 1848.
1848. veliki deo Evrope bio je tahva en revolucijom. Uzroci revolucionarnih pokreta bili su razli iti u raznim zemljama, ali je u osnovi svih tih pokreta bola potreba da se uspostavi ravnote a izmedju br eg razvoja kapitalisti kih proizvodnih snaga i dru tvenih odnosa koji su bili feudalni. Sam karakter revoluvionarnih pokreta zavisio je od stupnja dru tveno-politi ke razvijenosti odredjene zemlje. Negde su pokreti imali ja e izra eno socijalno a negde nacionalno obele je. Otuda su se revolucije, koje su se javile u Francuskoj,Nema koj, Austriji i Italiji medjusobno razlikovale po ciljevima i rezultatima. Revolucije je izbila 1848. ali su je pripremili ranije dogadjaji. Ustanci radnika u Francuskoj i Nema koj tridesetih i etrdesetih pokazali su da je taj deo dru tva nezadovoljan postoje im poretkom. Opozicione struje iz redova bur oazije zahtevale su ve e politi ke slobode i u e e u upravljanju dr avom. U Austriji i Nema koj postojale su suprotnodti izmedju feudalne i apsolutisti ke privrede. Ostalo je nere eno i nacionalno pitanje u Austriji i pitanje ujedinjrnja Nema ke i Italije. Ekonomski polo aj irih dru tvenih slojeva bio je pogor an nerodnim godinama i trgova ko industrijskom i finansijskom krizom 1847. U Francuskoj i Nema koj sve su e i mitinzi protiv skupo e i pekulacija. Ekonomska borba radni ke klase stapala se sa politi kom borbom sitne, srednje, a delom i krupne bur oazije protiv vladavine veleposednika i finansijskih magnata. U ovim okolnostima i najmanji povod mogao se pretvoriti u revoluciju. To se dogodilo februara 1848 u Francuskoj, gde je najpre izbila revolucija.

Revolucija u Francuskoj
U Francuskoj je feudalni dru tveni poredak bio ukinut revolucijom(1789-1794). Povratak plemi a emigranata i stare dinastije Burbona 1815. godine, ipak nije zna io i vra anje feudalnog poretka. Re im restauracije(1815-1830) ukinula je Julska revolucija 1830. godine, koja je na vlast dovela krupnu bur oaziju Francuske. Nije izvr ena demokratizacija politi kog ivota, niti se pobolj ao ekonomski polo aj radnika, seljaka i 4

sitne bur oazije. Krupna bur oazija je o uvala i monarhiju na elu sa Lujem Filipom Orleanskim, a visoki izborni cenzus li io je bira kih prava sve slojeve francuskog dru tva, osim veleposednika i krupne bur oazije. Zato su revolucionarni dogadjaji u Parizu, februara 1848. dobili karakter borbe za dalju demokratizaciju bur oaskog dru tva. Predsednik vlade Gizo je dao ostavku, ali to nije smirilo revolucionare.Ustankom radnika, sitne i srednje bur oazije u Parizu, zba ena je julska monarhija i progla ena republika. Republikanska vlada morala je da donese izvesne mere u korist radnika i pariske sirotinje. Progla ena je sloboda tampe, op te pravo glasa, pravo na udru ivanje itd. Osnovane su nacionalne radionice za nezaposlene pariske radnike. Vlada je formirala pla eni ku vojsku. Revolucionarna vlada je odlu ila da ne poma e revolucije u drugim dr avama. Nastupila je velika ekonomska kriza, a revolucionari su se podelili na dva tabora: bur oaski i proleterski. Bur oaski tabor nije bio jedinstven, za razliku od peoleterskog. Najistaknutiji bur oaski revolucionar bio je Lamartin. Na izborima za ustavotvornu skup tinu bur oazija, iako nejedinstvena, odnela je ubedljivu pobedu. Poku aj bur oazije da ukine nacionalne radionice izazvao je ustanak pariskih radnika(proletera), juna 1848. To je bila prva samostalna proleterska revolucija u istoriji. Bur oazija je poverila generalu Kavenjaku da ustanak ugu i. Ugu njem radni kog ustanka zavedena je bur oaska diktatura. Donet je republikanski ustav i progla eno je op te pravo glasa. Krajem 1848. godine Napoleon III pobedjuje na predsedni kim izborima. Republika je sa uvana jo nekoliko godina, ali je i ona ukinuta kada je sinovac Napoleona I, Napoleon III izvr io dr avni udar i zaveo Drugo carstvo u Francuskoj(18521870). Tako je strah od zahteva radni ke klase odveo itavu bur oaziju Francuske u tabor kontrarerevolucije. Revolucija 1848. u Francuskoj zavr ena je neuspehom radni ke klase a nisu ostvareni ni zahtevi sitne bur oazije i selja tva.

Revolucija u Nema koj

Nema ka je posle Be kog kongresa ostala podeljena na nekoliko desetina dr ava. Ta razjedinjenost je usporavala kapitalisti ki preobra aj Nema ke i omogu avala da se na vlasti u nema kim dr avama odr e reakcionarni feudalno-apsolutisti ki re imi. Zato su u dogadjajima 1848. u Nema koj dominirala dva osnovnan zahteva nema ke bur oazije, koju su podr avali seljaci i malobrojni radnici: 1.Ujedinjenje Nema ke 2.Ukidanje feudalnih ostataka u privredi i u dru tvenim odnosima. Revolucija u Francuskoj prenela se najpre u Nema ku. Revolucija je po ela u Badenu. U nizu nema kih dr ava revlucionarne snage su,1848. godine, primorale vladare da donesu ustave i da sazovu parlament. Obrazovane su uglavnom liberalne vlade. Mladi Oto fon Bizmark je bio energi ni reakcionar. Sazvan je i op tenema ki parlament u Frankfurtu, koji je po eo da ve a o nema kom ujedinjenju. Medjutim, revolucionarne snage u Nema koj bile su slabe i razjedinjene. Kada je ugu en pokret radnika u Francuskoj nema ki vladari na elu sa pruskim kraljem, ugu ili su pokret u svojim zemljam ukinuli ustave, raspustili liberalne vlade i povratili staro stanje. Nema ka je ostala i dalje razjedinjena, na vlasti je ostalo plemstvo, ali su u svim dr avama ukinuti feudalni odnosi na selu ime je omogu en br i kapitalisti ki razvoj. Revolucija je izbila i u Pruskoj. Revolucionarne bur oaske snage su formirale vladu, ali je vlada bila slaba i neodlu na.

Revolucija u Austriji
U Austriji je revolucija izbila 13. marta 1848.godine. Vi e od 30 godina upravljao je reakcionarni kancelar knez Meternih. Liberalna bur oazija je tra ila pro irenje politi kih prava i dono enje ustava. Seljaci su eleli da se oslobode feudalne zavisnosti dok je radni ka klasa tra iila pobolj anje svog socijalnog polo aja. Austrija je bila mnogonacionalna dr ava. Kod pot injenih naroda sa razvojem kapitalizma oja ala je i doma a bur oazija. Ta bur oazija je zahtevala nacionalnu ravnopravnost u obliku politi ke autonomije, a Madjari su zahtevali dr avnu nezavisnost. Revolucija je po ela u prestonici Be u. Bur oazija je uz pomo ostalih slojeva, osim plemstva, primorala cara da otpusti Meterniha, da obrazuje liberalnu vladu i obe a ustav. Ustav je donet. Austrija je postala ustavna monarhija sa dvodomnim parlamentom, ali ustavom nije dozvoljeno op te pravo glasa. Odredjen je veliki cenzus. To je zadovoljilo bur oaziju, ali su radnici , studenti i sitna bur oazija eleli dalju demokratizaciju politi kog i dru tvenog ivota. Krupna bur oazija se pla ila produbljivanja revolucije i bila je spremna na kompromis sa carem. Kada je vlada re ila da po alje vojsku protiv revolucionara u Ugarskoj, radnici i studenti su se suprotstavili. No,u redovima revolucionara nije postojalo jedinstvo. Zato je vladina vojska surovo ugu ila pokret, pobiv i nekoliko hiljada revolucionara. Vlada je sve snage upotrebila da ugu i revoluciju u Madjarskoj. Na vlast je umesto Ferdinanda I, do ao njegov sinovac Franc Jozef.

Revolucija u Madjarskoj
Za vreme revolucionarnih dogadjaja u Be u, javili su se revolucionarni pokreti i u drugim zemljama Habzbur ke monarhije. Ti pokreti su imali nacionalno obele je. Ustali su Italijani , esi, Hrvati, Srbi u Ugarskoj. Za Habzbur ku monarhiju bila je najopasnija revolucija u Italiji i Madjarskoj. U Madjarskoj revoluciji glavnu ulogu je imalo liberalno plemstvo, koje nije htelo da prizna nacionalna prava drugih naroda Ugarske. Vodja Madjarske revolucije Lajo Ko ut zahtevao je punu nezavisnost Madjarske. Ali kako Ko ut nije priznavao nacionalna prava ostalih naroda Ugarske, Izazvao je protiv sebe te narode, posebno Srbe i Hrvate. Time je umanjen izgled za uspe nu borbu Madjara protiv Austrijskog centralizma. Po to se be ki dvor izmirio sa neodlu nom be kom bur oazijom i svoju stranu pridobio pokret Hrvata i Srba, uputio je vojsku protiv Madjara. Madjari su otpo eli energi nu borbu, uspe no su odbili austrijsku vojsku i 1849. proglasili nezavisnost Ugarske. Tada je austrijski car zatra io pomo Rusije. Ruski car Nikola I uputio je vojsku na Ugarsku i revolucija je bila ugu ena. Pre nego to je ugu ena Madjarska revolucija, ugu ena je revolucija u Italiji i savladni su nemiri u Pragu, gde je zasedao Sveslovenski kongres.

Revolucija u Italiji
Italija je u 19. vek u la razjedinjena. Ve i dep severne Italije-Lombardija i Venecija- bio je pod austrijskom vla u. I u nekoliko italijanskih dr ava vladale su dinastije stranog porekla. Takve su bile Napuljska kraljevina ili Kraljevina dveju Sicilija i VojvodstvaToskana, Parma, Modena i Luka. Rimom i rimskom obla u vladao je papa. Samo je u Pijemontu ili Kraljevini Sardiniji vladala doma a savojska dinastija. U svim Italijanskim dr avama vladali su feudalni re imi. Italijanska bur oazija i seljaci eleli su da se oslobode feudalizma, da se izvr e liberalne bur oaske reforme i da se Italijanske dr ave 6

ujedine. Ujedinjenje Italije propagirala je nacionalna-revolucionarna organizacijaMlada Italija, ije su vodje bili Garibaldi i Macini. U Italiji su i pre 1848. zahtevane reforme. U nekim italijanskim dr avama odredjene bur oaske reforme su izvr ene. U Januaru 1848. na Siciliji je izbio ustanak za nezavisnost. Vodje ustanka bili su La Maza i La Farina. Kralj Ferdinand II (kralj Obeju Sicilija) bio je prinudjen da prihvati ustav. Ovaj ustanak pokrenuo je i ustanike u drugim itlijanskim dr avicama. Karlo Alberto bio je primoran da donese ustav, a papskoj dr avi bila je obrazovana prva svetovna vlada i donet ustav. To je uticalo na austrijski deo Italije(Venecija Lombardija). Kada je stigla vest o revoluciji u Be u, gradjani Milana su ustali i isterali austrijsku vojsku. U Veneciji je progla ena republika. Dogadjaji u Lombardiji i Veneciji pokrenuli su na akciju i Pijemont. Pod pritiskom javnog mnjenja kralj je, marta 1848, objavio rat Austriji. Garibaldi je obrazovao odrede dobrovoljaca, a u rat su stupile Napuljska kraljevina, Toskana i Vatikan. Italijanskom vojskom zapovedao je pijemontski kralj Karlo Alberto. Operacije su vodjenje veoma neodlu no i italijani su pora eni kod Kustoce. Karlo Alberto je zaklju io primirje, zbog ega je narod negodovao. U Rimu je izbio ustanak, papa je pobegao i progla ena je republika. Kralj Pijemonta bio je prinudjen da nastavi rat 1849. Italijani su ponovo potu eni (kod Novare), pa je Karlo Alberto napustio presto i Italiju. Papa Pije IX se vratio u Rim uz pomo Francuske, a napuljski kralj je ugu io revoluciju u svojoj dr avi. Italijanska bur oazija nije bila sposobna da primora italijanske vladare na odlu an rat sa Austrijom i na ujedinjenje. Italija je ostala i dalje razjedinjena, ali su ipak ukinuti feudalni odnosi.

5. BRITANSKA SPOLJNA POLITIKA U 19.VEKU

Sredinom 19.veka Britanija je zauzimala 1.mesto medju industrijskim zemljama sveta.Pedesete i sezdesete godine predstavljaju period ekonomskog uspona koji se manifestovao u zavrsetku industrijske revolucije i u konacnoj pobedi fabricke proizvodnje.Sredinom 19.veka Engleska odlucno usvaja nacelo slobodne trgovine,tj.nemesanja drzave u industrijsku i trgovacku delatnost.Politicki zivot,pak,odvija se u znaku suparnistva dveju gradjanskih stranaka:vigovske(liberalne) i torijevske(konzervativne).Vigovci su zastupali interese srednje,tj.industrijske burzoazije i liberalnih krugova,zemljoposednicke i finansijske aristokratije.Torijevci su bili stranka krupnih zemljoposednika i krupne burzoazije.Pedesete i sezdesete godine su u znaku prevlasti liberala na celu sa Dzonom Raselom,Henrijem Palmerstonom i Viljemom Gledstonom. Drugu polovinu 19.veka obelezila je vladavina kraljice Viktorije(18371901) i po njoj je ovaj period nazvan viktorijanskim dobom. Spoljna politika Iskoriscavanje kolonijalnih zemalja postalo je snazan izvor dodatne akumulacije za britansku industriju i trgovinu.Osnovno politicko nacelo na kome se zasnivala britanska spoljnopoliticka aktivnost,bilo je "sjajna izolacija" u Evropi i "odresene ruke" u kolonijalnim podrucjima.Izolacija i nemesanje u evropske probleme bili su odredjeni nacelom tzv.ravnoteze snaga.Britanija je krajnje energicno ustala protiv ruskog pokusaja da razbijanjem Turske poremeti ravnotezu na Balkanu i Istoku,jer je to ugrozavalo njene strateske,privredne i politicke interese.Na drugoj strani,nije se protivila pokretima za ujedinjenje italije i Nemacke,jer su ti pokreti,kao pokreti liberalne burzoazije,bili ideoloski prihvatljivi. 7

Jacanju kolonijalne moci Britanije narocito je doprineo predsednik vlade vigovac lord Palmerston,koji je surovo ugusio ustanke u indiji i Novom Zelandu.Indija je bila najznacajnija britanska kolonija,pa je nazivana "draguljem u engleskoj kruni".Posle prokopavanja Sueckog kanala 1869.jaca britanski interes za Afriku.Od ostalih vanevropskih pitanja,paznju britanske spoljne politike najvise je privlacio gradjanski rat u SAD-u.Vezana ekonomskim interesima za juznjacke plantazere,britanska finansijska i industrijska burzoazija bila je naklonjene juznjackoj konfederaciji. Od sredine 19.veka jedan deo engleskih kolonija je uzivao siroku autonomiju.Krajem 19.veka u broj samoupravnih kolonija ulaze:Kapska kolonija i Natal u juznoj Africi,Kanada u severnoj Americi,Novi Zeland i Australija.Samoupravne kolonije su se pocele zvati "dominioni".To su bile prvenstveno agrarne zemlje.Pored dominiona i Indije,Engleska je vladala jos i drugim kolonijama:grupama ostrva u Zapadnoj Indiji,koje je ona prisvojila u epohi nagomilavanja,pa onda velikim oblastima u Africi,do kojih je vecinom dosla krajem 19.veka,i mnogobrojnim ostrvima u Okeaniji.Tokom 70-tih,80-tih i 90-tih godina 19.veka Englezi su u Africi stekli prostrane teritorije:Egipat,Istocni Sudan,Ugandu i Keniju,Nigeriju,Zlatnu obalu,Becuanu i Rodeziju.U Aziji je 70-tih god. 19.veka zauzela Beludzistan,a 80-tih Burmu.Eksploatacija kolonija je britanskoj burzoaziji donosila ogromne zarade.Britanija je zavladala glavnim stategijskim tackama na najvaznijim morskim putevima i tako odrzavala veze se svojim kolonijama.

6. KRIMSKI RAT 1853. 1856.

Uzroci: U 19. veku moc Osmanlijskog carstva znacajno opada, uprkos reformama i podrsci svih velikih sila, cija je zvanicna politika bila ocuvanje carevine i sprecavanje sukoba i razmirica koje bi nastale njegovim raspadom. Ruski car Nikolaj II je prvi poceo sa razmatranjima poduhvata ukoliko bi takva politika bila napustena. U razgovorima sa ministrom inostranih poslova Aberdinom 1844. i britanskim poslanikom Sejmurom 1853. u Sankt Peterburgu izlozio je svoju zamisao o deobi Osmanlijskog carstva prema kojoj bi Rusija trebalo da zauzme podunavske knezevine, a Britaniji bi pripao Egipat. Krit prepusta Francuzima, dopusta austrijskom garnizonu dolazak na Dardanele, a ruski garnizon salje na Bosfor. 1853. premijer Britanije je Aberdin. U medjuvremenu car se ukljucio u razmirice izmedju grckih pravoslavnih i katolickih monaha oko ritualnih i svojinskih prava (prava nad svetim mestima u Palestini), pri cemu je Grcka pravoslavna crkva ocekivala pomoc od Rusije, a Napoleon III zastupao katolike. Sukob se zaostravao tokom citave 1852. i pretio da preraste u francusko-ruski rat za prevlast i prestiz jer su obe zemlje podrzavale svoje crkve, a Turci su pokusavali da umire obe strane. Nikolaj je pokusao da pripreti Porti da zauzme proruski stav. Odvojene rasprave izmedju Rusije s jedne, i Turske i Britanije sa druge strane, omogucile su Napoleonu da zakljuci cvrst francusko-britanski savez. - 1853. Nikolaj I mobilise dva vojna korpusa (jednostrani cin) i planira objavu rata Turskoj pre nego sto ijedna od sila uspe da joj priskoci u pomoc. Iste godine knez Menjsikov odlazi u Carigrad da bi od sultana dobio formalno priznanje prava na zastitu hriscanskih zajednica u Osmanlijskom carstvu (dobijena sporazumom u KucukKajnardziju 1774.), ali posto od toga nije bilo nista zbog uticaja britanske diplomatije i ratobornog Menjsikovog stava, Rusi nisu dobili sta su hteli, pa se diplomatski odnosi izmedju Sankt Peteburga i Porte prekidaju. Car reaguje nepromisljeno i salje vojsku u rumunske knezevine (Vlasku i Moldaviju), zaposeda turske teritorije, sto je neumitno vodilo ratu. 8

- Turci zbog okupacije gube strpljenje i objavljuju rat Rusima u oktobru 1853, a zapadne sile cekaju do februara 1854. i objavljuju rat Rusiji nakon sto izostaje odgovor na postavljeni ultimatum o povlacenju vojske iz rumunskih knezevina. - Britanci su hteli postojanost Osmanlijskog carstva kako bi imali kopneni put za Indiju i sprecili Rusiju da postane mediteranska sila. Napoleon III bio je vise zainteresovan za cvrst savez sa Britancima koji bi pruzio medjunarodni ugled Drugom carstvu kako bi ono moglo da opstane. - Prvi veliki sukob izmedju Rusije i Turske desio se kod Sinopa, na juznoj obali Crnog mora, 30.11.1853, kad je flota komandanta ruske mornarice admirala Nahimova unistila tursku mornaricu. - Prva znacajna bitka ovog rata desila se na reci Almi u septembru 1824. poraz Rusa od strane saveznika. 1855. saveznici izvrsili desant sa 55.000 vojnika na juznoj obali Krima. Jedini stvarni uspeh u ratu bila su sevastopoljska utvrdjenja (napravljena od strane ruskog generala Todlebena) koja su grad uspela da ocuvaju citavih godinu dana, pa Sevastopolj konacno pada u septembru 1855 (odlucujuci momenat). Nakon pada Sevastopolja, Rusija prinudjena na mir u Parizu 1856, po kome je morala ne samo da se odrekne pretenzija na Carigrad i podunavske knezevine, vec se lisila i jednog dela Besarabije, prava da drzi ratnu mornaricu na Crnom moru, a priznala je slobodnu plovidbu Dunavom. Krimski rat u punom smislu prikazao slabost Rusije i zaostalost njene vojne tehnike savremeni i brzi saveznicki parobrodi sa elisama versus ruski jedrenjaci i brodovi sa veslima. Postavlja se pitanje neophodnosti Krimskog rata: postojali su stvarni interesi, koji su se mogli postici i na drugi nacin. Za Nikolaja I ovo je bio sveti rat u kom je on ratovao za dobro pravovernika, dok su Francuska i Britanija (prva velika bitka posle Vaterloa) stale na stranu nevernika. Nikolaj I nije nameravao da unisti Osmanlijsko carstvo, vec da ucestvuje u podeli kada se ono konacno raspadne. U rat je uvucen svojim brzopletim i jednostranim potezima, zbog cega ruski uticaj u Srednjoj Evropi trajno slabi, a njenu moc u Istocnoj Evropi ogranicava do daljnjeg. - Za Francusku i Britaniju, Krimski rat je bio staticna i lose isplanirana akcija, tako da pobeda posle dve godine borbe nije donela ocekivanu radost. Nesposobnost komandanata u toku Krimskog rata, gubici i neuspesi doveli su do opadanja podrske britanskog naroda (jedino uspon Florens Najtingejl), Donji parlamentarni dom izglasao je nepoverenje vladi u januaru 1855, tako da je pacifista Aberdin koji nikad i nije podrzavao rat, dao ostavku. Na njegovo mesto dolazi Palmerston, pod cijim vodjstvom zemlja i izlazi iz Krimskog rata i zajedno sa Francuskom uspeva da Rusiji nametne uslove mira. - Austrija je u Krimskom ratu bila neutralna, zahvaljujuci austrijskom grofu Buolu, ministru spoljnih poslova. Neutralna je i Pruska.Str.359 Cinjenica da je mirovni kongres odrzan u Parizu oznacava ponovni vrhunac francuske moci.

7. FRANCUSKO-PRUSKI RAT I PARISKA KOMUNA

Francusko-pruski rat 1870-1871. je poslednja i najveca greska Drugog carstva i sa najdalekoseznijim posledicama. Moze se smatrati licnim Napoleonovim promasajem jer je vodjenje politike prepustio nesposobnim ministrima vojvodi od Gramona i predsedniku vlade Olivijeu. Ne samo da je njime okoncano 9

ujedinjenje Nemacke, vec je iz njega Nemacka izasla kao vojno najmocnija svetska sila, mada je Britanija zadrzala primat na moru. Neposredan uzrok rata bio je pitanja nasledsva spanskog prestola. Posle revolucije 1868. sacuvana je monarhija, ali nije bilo pretendenata, pa je spanski dvor mesto prestolonaslednika ponudio princu Leopoldu Hoencolern-Zigmaringenu, koju je on odbio. Bizmark je u ovoj ponudi video priliku za ostavenje svojih zamisli (ujedinjenje Nemacke), pa je Leopold ponovo razmislio i pristao, sto je u Francuskoj objavljeno 1870. godine. Francuzima se to nije dopalo (pretpostavljala se Bizmarkova zavera iza kandidature Hoencolerna), a i sam francuski ministar spoljnih poslova, Gramon, bio je antipruski nastrojen. Iako je Bizmark smatrao povlacenje Leopoldove kandidature velikim diplomatskim promasajem, pruski kralj Vilhelm I odlucuje da se ipak prikloni francuskim zeljama. Francuzi, nesvesni velicine svoje pobede, pocinju da traze pismeno izvinjenje i potvrdu prijateljstva dve zemlje; Gramon preteruje u zahtevu od pruskog kralja da vise nece nikad dopustiti Leopoldu da razmislja o prihvatanju krune, na sta je Vilhelm I odgovorio objasnjenjem da takvo obecanje ne moze da pruzi. (ambasador Benedeti u Emsu, upotreba stampe za raspaljivanje nacionalnih strasti). Francuska je 19.7. objavila Pruskoj rat, ocigledno da bi zastitila svoju cast i ugled. Napoleon je zeleo levu obalu Rajne i prvi uocio opasnost od Nemackog ujedinjenja, a Prusi su rat vodili kao oslobodilacki i njim je trebalo da preostale cetiri juzne nemacke drzave postanu deo buduceg carstva. Bizmark je odlucio da rat zapocne bas 1870. godine, jer je velika reforma regrutnog sistema Francuske bila tek delimicno zavrsena. Kljucna bitka ovog rata bila je bitka kod Sedana 2.9.1870. kad je pruska vojska u potpunosti razbila francusku. Car Napoleon III je zarobljen i objavljeno je zbacivanje Carstva, kao i proglasenje Trece francuske republike. Privremena republikanska vlada predlozila je Pruskoj mir, na koji Bizmark pristaje pod uslovom da Francuska prizna potpuno ujedinjenje Nemacke i da joj ustupi Alzas i Loren, na sta Francuzi ne pristaju nastavljaju se neprijateljrstva i u septembru 1870. pruske trupe opkoljuju Pariz. Preliminarni mir potpisan je 1871. posto vlada Narodne odbrane nije imala snage za nastavak rata; u maju mir postaje konacan i prema njegovim odredbama, Francuska je izgubila Alzas i Loren i morala je da plati 5 milijardi zlatnih franaka na ime odstete. Usled lose procene i neprimerenog osecanja povrede casti, ministri su Napoelona III uvukli u rat u kom je njegovo carstvo palo za manje od dva meseca.

Neuspeo rat sa Pruskom i izuzetno tezak ekonomski polozaj doveli su 18. marta 1871. godine do narodnog ustanka protiv burzoazije u Parizu. Ustanak se veoma brzo pretvorio u prvu proletersku revoluciju obrazovanjem tzv. Pariske komune = Prva proleterska revolucija u istoriji, kad je radnicka klasa Pariza uspostavila vlast i pocela upravljati politickim i privrednim zivotom grada; trajala je 72 dana, 19.marta 28.maja 1871. Rezultat je produbljivanje drustvenih suprotnosti koje su se narocito zaostrile pri kraju Drugog Carstva, a ispoljile se u njegovom brzom slomu i nesposobnosti burzoazije da zastiti nacionalne interese Francuske pred stranom najezdom, u njenoj spremnosti na nacionalnu izdaju radi odbrane klasnih interesa zatim u saznanju pariskog proletarijata, da se sve vise produbljuje jaz izmedju njega i vladajucih slojeva. To je dovelo do organizovanja radnicke klase, naoruzavanja i stvaranja vojne organizacije (konstituisanja Nacionalne garde sa izborom komandnog kadra i Centralnog komiteta kao vrhovnog rukovodstva) do pokusaja dizanja ustanka za vreme blokade Pariza 31.X 1870. i 22.I 10

1871. i do drugih socijalno-ekonomskih zahteva koji su vodili Komuni. Na pokusaj versajske vlade da razoruza nacionalnu gardu, narod Pariza pod rukovodrstvom CK Nacionalne garde odgovorio je ustankom 18.III, zavladao Parizom, raspisao i proveo izbore 26.III, a 28.III proklamovao Komunu koju su sacinjavali radnici ili priznati predstavnici radnicke klase, tj. Izabrani opstim pravom glasa, odgovorni i u svako doba smenjivi odbornici podeljeni u 10 komisija. Bila je radno, zakonodavno i izvrsno telo. Iako je kratko trajala i bila angazovana vojnim poslovima, izvrsila je mnoge drustvene reforme koje su dale pravac buduceg socijalistickog razvitka: ukinula je stajacu vojsku i zamenila je naoruzanim narodom, uvela izbornost svih cinovnika u organima vlsti, prosveti i sudstvu, odredila visinu maksimalne plate, povecala niske plate, odvojila crkvu od drzave i sklu od crkve, uvela besplatnu nastavu, pristupila reformi skolstva, metoda i karaktera nastavem zabranla gonjenje za dugove i odgodila i odgodila placanje kirija u dugova, ukinula nocni rad, zabranila kazne i globbe na zarade radnika i sluzbenika, pocela rekviziciju stanova, itd.kao najvaznije, sve naupstene radionice i preduzeca i one koju su prestale da rade, predala je na upravljanje radnicima; oni su prvi put u istoriji obrazovali radnicke savete i doneli statute. Vodjstvo se delilo na manjinu, uglavnom clanovi prve internacionale, i vecinu , blankisti i novi jakobinci; najaktivniji su bili socijalisti, clanovi Internacionale: Varlen, Leo Frakel, Ranvije, Teis i blankisti Delekliz, Tridon idr. Podlegla je pred udruzenim snagama versajske reakcije koju su pomogli Prusi u tzv. Krvavoj nedelji 21-28.V 1871; porazena je usled nadmocnosti neprijatelja i neposojanja zrelih drustveno-ekonomskih uslova za pobedu proleterske revolucije i zbog slabosti, tj. Blagosti prema neprijatelju, nejedinstvenog rukovodstva, slabosti vojen organizacije, nedovoljnog uspostavljanja veza sa unutrasnoscu. Posto nije mogla sama da ugusi pobunu, vlada Trece Republike izbacena je iz Pariza i sklonjena u Versaj, zatrazila je pomoc pruske vojske , koja joj je omogucila prodor u prestonicu. Pobuna je surovo ugusena, a poginulo je oko 30.000 komunara.

8. UJEDINJENJE ITALIJE
U Italiji nije bilo konfederacije ve su sve dr ave bile nezavisne. Italijanski nacionalisti imali su jasnije definisanu situaciju protiv koje je trebalo ustati. Austrija je zauzela dve najbogatije i najautenti nijih pokrajina u Italiji Lombardiju i Veneciju. Revolucije koje su izbile u Italiji 1831. uglavnom su bile usmerene na zahteve za promenu vlade u pojedinim dr avama centralne Italije. U februaru nemiri su izbili protiv vladara u Parmi i Modeni, a u Bolonji nastao je pokret koji je te io da ukine svetovnu vlast pape. Posle smrti pape Pija VIII koji je bio proaustrijski orijentisan, 1831. god. Izabran je Grgur XVI. Me utim vladao je kao njegovi prethodnici. U Bolonji je izabrana revolucionarna skup tina, ali nju je kao i vladu (privremenu vladu ujedinjenih italijanskih pokrajina) raspustila Austrija posle vojne intervencije kao i one u Parmi i Modeni. Stara tajna dru tva, na elu sa karbonarima bila su obezglavljena posle 1831. uzepe Macini, jedan od mla ih karbonara planirao je osnivanje novog tajnog dru tva ije bi lanstvo bilo mla e i odlu nije predano borbi za ujedinjenje Italije. Prvi put je italijanski nacionalizam dobio jasan cilj. Oslobo enje od Austrije i sva tentva i ujedinjenje u demokratsku republiku. Macini je svoje tajno dru tvo nazvao Mlada Italija i cilj ovog udru enja bio je da irom Italije okuplja grupe idealista koji su prihvatali Macinijevu nacionalisti ku ideju i koji bi bili spremni za revoluciju. Vlasti u Sardiniji (Pijemontu) otkrile su zaveru 1932. god. I Karlo Alberto je ugu io pokret u 11

korenu. Macini je pre ao u vajcarsku i 1834. poku ao da napadne Pijemont preko Savoje, ali nije uspeo. U Italiji etrdesetih godina se razvio druga iji nacionalisti ki pokretneogvelfizam koji se zalagao za obnovu Italije na osnovu papskog uticaja. Vode a li nost ovog pokreta bio je Vin enco oberti. On se zalagao za povratak suvereniteta italijanskih prin eva i ujedinjenje u konfederalnu dr avu pod vrhovnom vla u pape. Posebno su njegove ideje bile zna ajne 1846. kada je papa postao pije IX. U oktobru 1847. on je zajem io slobodu tampe u Pijemontu i talas liberlaizacije se pro irio celom Italijom. 12. januara 1848. izbija revolucija na Siciliji sa zahtevom da ona dobije autonomiju od Napuljske kraljevine. Mesec dana kasnije kralj Ferdinand II je prinu en da odobri ustav. U februaru i martu ustavi su uvedeni svuda u Italiji. 4 marta se Karlo Alberto suo io sa injenicom da je nemogu e zaustaviti reforme pa je uveo statuto. 14. marta donesen je pravi ustav, dodu e ograni en. Austrijske pokrajine su sada bile jedine koje nisu imale nikakav oblik predstavni ke vlade. 18. marta izbila je revolucija u Milanu. U toku uvenih pet dana uli nih borbi civili su ratovali sa vojskom koja je bila pod komandom Radeckog, i potom se on povukao. Vo a revolucije u Milanu bio je Karlo Kataneo. Smatrao je da je za Italiju najbolje da bude federalna republika. Poslednjeg dana petodnevne revolucije odneta je pobeda i u Veneciji. Tamo nji lider bio je Danijele Manin. Venecijanci su proglasili obnovljenu republiku Svetog Marka, a Manin je postavljen za predsednika. Istog dana Pijemont je objavio rat Austriji. Pijemont je 30 maja odneo pobedu kod Goita, ali je u junu stiglo austrijsko poja anje i 24. juna Radecki je odneo pobedu kod Kustoca. 9. avgusta je potpisan mir kojim je Karlo Alberto izgubio pravo an austrijske provincije. Papina izdaja nacionalne ideje izazvala je nestabilnosti u Papskoj dr avi. U februaru 1849. ustavotvorna skup tina progla ava Rimsku republiku koja e opstati u prvih 6 meseci 1849. Na elu dr ave je bio trijumvirat (predsedavao Macini). U martu 1849. Karlo Alberto je ponovo napao Austriju. U bitci kod Novare Pijemont je opet pora en, i po potpisivanju mira Pijemont je morao da plati veliku ratnu od tetu. Karlo Alberto je prepustio presto svom sinu Vitoriju Emanuelu II. Evropskw katoli ke snage su se zaverile da obnove papsku vlast. Francuska se u aprilu iskrcala u Italiju ali nije uspela da osvoji Rim. U odbrani se istakao uzepe Garibaldi. Njegova vojska je odolevala sve do jula 1849. kada se Garibaldi zajedno sa 5000 vojnika povukao. Republikanski uspesi 1848./49. su u mnogome doprinele daljem ujedinjenju Italije. Kamilo Kavur postaje najzna ajnije ime u Pijemontu. On je bio ministar trgovine od 1859. Putovao je po Francuskoj i Engleskoj i upoznao vode e politi ke li nosti. Od 1847. god. izdaje list Rizor imento (preporod).1852. Postaje predsednik vlade Pijemonta. On je nekoliko godina smatrao da ujedinjenje Italije predstavlja opasnu pustolovinu. Tek e 1859. poverovati da je mogu e stvoriti ujedinjenu Italiju. Smatrao je da je za to neophodno negovanje dobrih odnosa sa Britanijom i Francuskom. Ipak u Krimskom ratu Kavur nije odmah hteo da im pritekne u pomo . Pijemont je u ao u rat tek posle pritiska iz Londona i Pariza, kada je Vitorio Emanuele zapretio da e postaviti novu vladu. Kavur je bio zabrinut potpisivanjem saveza 2. decembra 1854. izme u Francuske, Britanije i Austrije vezane za diplomatsku podr ku protiv Rusije. Zato on sklapa savez sa Britanijom i Francuskom u januaru 1855. Pomo ovim silama je omogu ila Kavuru da do e na pariski mirovni kongres 1856. Kada je na kongresu pokrenuto Italijansko pitanje, Klarendon (ministar spoljnih poslova Francuske) je rekao da nebi bilo potrebe za stranim trupama u Papskoj dr avi 12

kada bi papa reformisao vladu. Iako Kavur nije uspeo da pripoji nove teritorije Italiji stvorio je jake veze i zato je bio izuzetno zadovoljan. Godinu dana posle kongresa dogodio se poslednji poku aj republikanske pobune. Karlo Pizakane je 1847. je krenuo u pohod na Napulj i oslobodio zatvoreni ko ostrvo. Macini je bio u vezi sa njim i potpomagao je pobunu, ali je ona ugu ena. Posle Krimskog rata francuski car je hteo da pomogne ujedinjenje Italije. Kavur se sastao sa Napoleonom u Plombijeru i dogovorili su se oko borbe protiv Austrije. Zauzvrat sklopljen je brak k erke Vitorija Emanuela sa carevim ro akom eromom, kao i oblasti Nica i Savoja. Po ev od prole a 1858. Kavur je godinu dana pripremao sve za rat .Taj rat je vo en u okviru 2 velike bitke kod Ma ente 4.juna i solferina 24. juna 1859. Napoleon je tada re io da okon a rat iako Venecija nije bila oslobo ena. Mir je zaklju en u Vilafranki 11. juna a potvr en u Cirihu 10. novembra i po njemu je Napoleon dobio Lombardiju koju je ustupio Pijemontu. Kavur je u znak protesta podneo ostavku. U jesen posle sporazuma u Vilafranki parlamenti Toskane, Parme i Modene izglasali su ujedinjenje sa Pijemontom. Kada se vratio na vlast, u januaru 1860. Kavur je prisajedinio papsku provinciju Romanju Italiji, ali je Savoju i Nicu morao da prepusti Francuskoj. 6. maja 1860. Garibaldi je sa ekspedicijom hiljade krenuo na Siciliju. 11. maja iskrcali su se na Siciliju kod Marsale, uprkos protivljenju Kavura. Posle bitke kod Kalatafimija po eli su da pristi u dobrovoljci u Garibaldijevu etu i krenuli su na Palermo. On je u aoo u Palermo 27. maja. Ubrzo je zauzeo celo ostrvo. Uprkos o ekivanjima Kavura da e se Sicilija pripojiti Pijemontu to se nije desilo. U to vreme Garibaldijev uticaj je bio najve i na Italijanskoj politi koj sceni. Kavur je tada poslao etu koja je porazila papsku vojsku kod Kasterfildarda 18. septembra. Pod kontrolom Pijemonta Tada je bila cela Italija izuzev Rima i Venecije. Odr an je plebiscit u Napulju i Na Siciliji i tada su se oni pripojili Pijemontu. Kavur Je postao prvi predsednik vlade Italije 6.juna 1861. Ubrzo je umro. Garibaldi je sakupio vojsku i krenuo na Rim. Rikazoli je pao sa vlasti 1862., a Garibaldija je u avgustu 1862. napala je kraljevska vojska i pobedila kod Aspromonte. Tek 1866 Italija je u savezu sa Pruskom napala Austriju i pretrpela veliki poraz na bojnom polju kod Kustoce juna 1866., ali je zahvaljuju i pobedi Pruske dobila Veneciju. Garibaldi je okupio vojsku i 1867. krrenuo na Rim ali je pora en kod Mentane. Na kraju je 1870. godine prisajedinjen i Rim posle povla enja Francuza posle bitke kod Sedana .

9.UJEDINJENJE NEMACKE
U Nema koj 1830 jo preovladava Meternihova politika, odnosno uverenje da je za o uvanje bezbednosti dru tva neophodno brzo i odlu no suzbijanje liberalnih i nacionalisti kih te nji.U nekim ve im nema kim dr avama izbile su demonstracije i nemiri vo eni julskom revolucijom u Francuskoj. Zahtevali su uvo enje ustava . U Hanoveru je na vlasti bio Viljem IV i donesen je ustav veoma ograni enih mo i. Posle smrti Viljema IV 1837. presto pripada Ernestu Avgustu. Njegovi prvi koraci su bili ukidanje ustava iz 1833. i otpu tanje profesora sa Getingenskog univerziteta. Ujedinjenje Nema ke u to vreme je bilo malo ostvariv cilj. U maju 1832. u Hambahu se sastao veliki broj nacionalista okupljenih oko ideje ujedinjene Nema ke. Njihova ideja je bila ne samo nacionalisti ka, ve i republikanska to se 13

Matarnihu nije svidelo. Poku avao je da ugu i nacionalizam daju i ve a ovla enja konfederaciji koja je bila jedina svenema ka institucija. Nacionalisti su u Frankfurtskoj skup tini sve vi e videli svog neprijatelja. U aprilu 1833. poku ali su oru jem da osvoje Frankfurt ali je pobuna ugu ena. Meternih je marta 1834. sazvao kongres nema kih ministara u Be u i ponovo ih uverio u nu nost suzbijanja revolucionarnih ideja. Pruska je na politi kom planu odigrala negativnu ulogu pod vladavinom Fridriha Vilhelma III koji je na vlasti ostao do 1840. Meternih je uticao na vladu Fridriha Vilhelma III preko Johana Ansilona. On je bio u itelj prestolonaslednika koji je 1840. postao kralj Fridrih Vilhelm IV. Bez obzira na to to je nekim potezima razo arao nema ke nacionaliste on je i dalje imao najve e izglede da preuzme nema ku krunu, pod uslovom da velikonema ka stranka, koja je htela da isklju i Austriju, postigne uspeh. Februara 1847. Fridrih se odlu io za uvo enje ustava. Sazvao je u Berlinu op te stale e koji su se sastojali od 8 provinciskih stale a. Me utim zbog brojnih nesuglasica kralj je iste godine raspustio ovo telo. Kada su iz Pariza stigle vesti o revoluciji 1848. izgledalo je da e se ostvariti san o ujedinjenju Nema ke. U martu 1848. su se svuda odr avale demonstracije sa zahtevima za liberalnim reformama. Uvedeni su ustavi, formirane liberalne vlade, obe ane reforme i gra anske slobode. estog dana sukoba u Berlinu Fridrih Vilhelm je objavio da je spreman da stane na elo ujedinjene nema ke i da Pruska treba da preraste u Nema ku. Odmah je usvojena zastava od strane skup tine u Frankfurtu i zapo eta je priprema izbora za nema ki parlament.(Forparlament). Skup tina se sastala 18. maja ali nisu uspeli ni ta zna ajno da urade. Johan stric cara Ferdinanda postao je carski regent. I pored toga Frankfurtsa skup tina nije imala upori te u narodu to se vidi na primeru lezvig-Hol tajn. Prvi poraz revolucija je do ivela na austrijskoj teritoriji gde se stara vlast vratila u Be . U oktobru, posle Be kih doga aja Fridrih Vilhelm je raspustio vladu i zamenio je ultrakonzervativnom. Raspu tena je ubrzo i Pruska revolucionarna skup tina i monarh je nametnuo despotsku vlast. Frankfurtski parlament je kona no odlu io da Nema ka bude demokratsko federalno carstvo i izglasao je isklju enje svih habzbur kih teritorija. Sve u svemu revolucija 1848. nije nacionalistima donela nijednu zna ajnu pobedu. Dva doga aja iz 1858. pru ila su tra ak nade. Progla eno je da je Fridrih Vilhelm du evno oboleo njegov brat Vilhelm postaje princ-regent. Na o tim izborima za Landtag liberali su odneli ubedljivu pobedu. Vilhelm je smatrao da je neophodno sprovesti radikalnu vojnu reformu ali je landtag to odlo io.U septembru 1862. Vilhelm na elo vlade postavlja Ota Fin Bizmarka. Njega je prevashodno zanimala spoljna politika. Prvi zna ajan doga aj odigrao se 1863. kada je do lo do poljske pobune protiv Rusije. Bizmark je pru io podr ku Rusiji da bi obezbedio pomo u ujedinjenju. Potom ube uje Vilhelma I da pripoji lezvig i Hol tajn. Ubrzo je pruska zaratila sa Austijom. 1866. Prusi su pobedili i u bitci kod Sadove istakao se Helmut fon Motke. Mirom u pragu 23. avgusta Pruskoj su pripojene Hanover, Hesen-Kasel, Nasau, Frankfurt, lezvig i Hol tajn. Stvoren je severnonema kisavez pod pruskim vo stvom. Predsednik je bio Vilhelm I, kancelar je bio Bizmark, a reihstag je izabran na izborima na osnovu op teg prava glasa. Da bi ujedinio i ju ne nema ke dr ave Bizmark je morao da na e zajedni kog neprijatelja i to je bila Francuska. Francuska je napadnuta 1870. i u bitci kod Sedana 1. septembra je pora ena. Pruski kralj progla en je za cara Nema ke u Sali ogledala u 14

Versaju 18. januara 1871. U frankfurtu 10. maja 1871. potpisan je mir i pripojene su provincije Alzas i Loren U poslednjoj fazi ujedinjenja pripojena je i bavarska tako to je Bizmark podmitio Bavarskog kralja Ludviga II.

10. RUSIJA I ISTOCNO PITANJE

Istocno pitanje je tokom vremena imalo razlicita znacenja (odbrana od turske najezde, reformisanje i civilizovanje Turske), ali je sustina bila u ukidanju turske vlasti na Balkanu i podeli nasledstva Otomanske imperije izmedju balkanskih drzava. Rusija, ne samo sto je zelela da potisne Tursku iz Evrope, vec je tezila da u svojim rukama vidi Carigrad i moreuze i da izadje na otvoreno Sredozemno more. Pomaganjem ustanaka balkanskih naroda i ratovanjima sa Turskom, Rusija je zelela da osigura prevlast na Balkanu, cega su se ostale velike evropske sile i plasile. Njihove interesne sfere preklapale su se na Balkanu. Velika istocna kriza je diplomatski naziv za ratne sukobe velikih sila (rat Rusije i Turske 1877-1878), ratove i ustanke u Osmanskoj imperiji (pocev od ustanka u Hercegovini jula 1875.god. pa preko rata Srbije i Crne Gore protiv Turske (1876), do manjih ustanaka u Bugarskoj i Makedoniji), koji su okoncani potpisivanjem Berlinskog mirovnog ugovora. Ruski car je, pod uticajem ideja moskovskih panslavistickih krugova koji su zeleli da Turska bude izbacena iz Evrope, aprila 1877.god. objavio rat Turskoj. Budipestanskom konvencijom, zakljucenom nekoliko nedelja ranije, Austrija je bila umirena (ostace neutralna, pod uslovom da joj se dozvoli okupacija Bosne i Hercegovine). Rusija je verovala da ce vrlo brzo poraziti Tursku. Ali prilikom opsade Plevne, zadrzala ih je sjajna turska odbrana i borbe su se nastavile do zime 1877/1878. Posle pada Plevne ruske trupe su nastavile pohod prema Carigradu. Zbog britanske intervencije, zakljucen je Sanstefanski mir, pre nego sto je Rusija stigla do Carigrada. Sanstefanskim mirom formirana je Velika Bugarska i obezbedjena ruska prevlast na Balkanu, sto se velikim silama nije dopadalo, pa je doslo do revizije Sanstefanskog mirovnog ugovora na Berlinskom kongresu.

11. POLITICKI ZIVOT U RUSIJI U 2.POLOVINI 19.VEKA

Posle Krimskog rata(1853-1856)zapocelo je novo razdoblje u istoriji Rusije.Savremenici su prve godine vladavine Aleksandra II nazvali epohom oslobodjenja-drustvo se oslobadjalo stega vladavine Nikolaja I i osvajalo prostore slobode.Oslobodjenje seljaka je bila najvaznija od stecenih sloboda.Ova seljacka reforma izazvala je lanac drugih reformi,kojima se menjao ne samo nacin zivota,nego i znacajni segmenti ustrojstva Carstva.To se razdoblje,s toga,i naziva epohom velikih reformi.Ukidanje kmetstva i oslobodjenje 23 miliona seljaka predstavljalo je kljucnu i najvazniju reformu u nizu drugih koje su ostvarene za vladavine Aleksandra II.Ta krupna politicka,ekonomska i socijalna reforma postala je istorijski imperativ Rusije,promena koja je bila neophodna za dalji opstanak Imperije. DUHOVNO-POLITICKA KLIMA UOCI REFORMI Probudjena i politizovana javnost Rusije(javnost je obuhvatala plemstvo,svestenstvo,vise gradske slojeve i tzv.obrazovano drustvo)imala je znacajnu 15

ulogu najpre u iniciranju,a kasnije u pokretanju reformskih poduhvata,pa i u njihovom ostvarenju.Smrt Nikolaja I pri kraju vec izgubljenog Krimskog rata izazvala je olaksanje u drustvu i nadu drustveno-politicke misli u lepsu buducnost Rusije.Postujuci monarhisticko uredjenje,preovladjivao je stav:"sila vlasti-caru,sila misljenjanarodu".Drustvo je ocekivalo promene,javnost je trazila obnovu,ali iz drustva nisu odmah pokretane inicijative i preduzimane akcije da se stanje promeni.U Rusiji su vekovima naucili da promene ocekuju od "dobrog cara",pa i posle Nikolajeve smrtinije bilo drustvene samodelatnosti kojom bi javnost izborila pravo da ucestvuje u resavanju opstih drzavnih i drustvenih problema.Prve pol.mere koje je sprovodio Aleksandar II bile su protivrecne.Promenio je kljucne licnosti u vladi,ali je smenio i neke ministre koji su bili skloni seljackoj reformi,pa je tako sve vraceno u polazni polozaj.Stampu i univerzitet je oslobodio nekih stega iz poslednjih godina vladavine Nikolaja I, ukinuta su i ograni|enja za putovanja u inostranstvo. U liberalnim, intelektualnim krugovima smatralo se da je Aleksandar II neodlu|an. Drustvo se ipak budilo i politizovalo, i u uslovima cenzure , poznati inteltektualci pisali su o postojecim drustvenim problemima. Prvo, najvaznije, najteze i najbolnije bilo je seljacko pitanje. O njemu se nije smelo ni pisati , ni govoriti, ali je u intelektualnim krugovima raznih politickih opredeljenja postepeno stvarana saglasnost da se ovaj vid ropstva mora ukinuti i da se seljacima mora dati sloboda. Najpoznatiji medju spisima o tome bio je "zapis o oslobodjenju seljaka u Rusiji " , napisao ga je liberalni intelektualac i visoki drzavni sluzbenik Konstantin Kavelin. - Kruzoci na univerzitetima i neka struca udruzenja intelektualaca vodili su rasprave o stanju u Rusiji. Uprkos znatnih idejno-politickih razlika izmedju jos neizdiferenciranih grupacija, postignuta je siroka saglasnost koja se ogledala usledecim zahtevima: sirenje prosvecivanja, omeksavanje cenzure, izgradnja zeleznikih pruga, razvoj industrije, "razumna raspodela ekonomskih snaga" (pod kojom se podrazumevalo ukidanje kmetstva). Sve usvemu, javlja se uverenje da je neophodna reformatorska politika. Za odluku da se pristupi reformama bilo je znacajno i to sto su dva clana iz porodice cara afirmisala reforme: veliki knez Konstatin Nikolajevic i Jelena Pavlovna. - Naime, Rusija se sredinom 19.veka suocavala sa sledecim problemima: unutrasnja kriza, zaostajanja u odnosu na velike sile i gubitak uticaja na medjunarodnoj sceni. Aleksandar II se odlucio za reformu. Njegov manifest oslobodjenju seljaka procitan je 1861. godine. Time je zauvek ukinuto kmetstvo u Rusiji. Socijalno-politicka sadrzina reformi obuhvata dva kompleksa medjusobno povezanih aspekata reformi: Gradjanska prava i time nastali socijalno-politicki status oslobodjenih seljaka i uspostavljanje novog drustvenog uredjenja na selu, ukidanjem Spahijske vlast nad seljacima i novim uredjenjem seoske samouprave. U redovima plemstva i medju inteligencijom izdvajaju se dva krila: Konzervativno nastoji da ocuva i povrati privilegije plemstva, suprostavlja se zathevima za promenom drzavnog ustrojstva; liberalno- zahteva dublje i dalekosezne reforme, koje bi u pravima i obavezama izjednacile sve stanovnike Carstva, uspostavile demokratsko narodno predstavnistvo- kako u lokalnoj samoupravi, tako i za celu zemlju. Pocele su da se oglasavaju i neke revolucionarne grupe sa krajnje radikalnim zahtevima. - Poljski ustanak 1863.godine je snazno uzdrmao Carstvo i objedinio Rusko drustvo oko vlasti usled patriotskog talasa koji je i izazvao. Reforme se nastavljaju: 16

1. Zemska reforma- izabrani su predstavnicki organi lokalne samouprave 2-Reforma sudstva 1864 godine bila je najradikalnija i najdoslednija od svih reformi tog vremena, doprinela je formiranju gradjanjske odgovornosti i civilizovanog pravnog ponasanja - znacajan korak u uspostavljanju vladavine prava 3. Reofme finansija, obrazovanja i stampe 4. Vojna reforma- reorganizacija vojnih uprava, smanjenje brojnosti oruzanih snaga, opsta vojna obaveza Liberalniji metodi vladavine Aleksandra II- popustanje drustvenih stega, napredak uslobodi stampe, veca uloga javnosti, napredak obrazovanja, pravedniji sud, korak u nastajanju vladavine prava, predstavnicki organi vlasti na lokalnom i regionalnom nivounisu za Aleksandra bili motivisani liberalno - demokratskim vrednostima, vec sredstvo za stabilizaciju Carstva i odrzavanje samodrzavlja. Ali , on ostaje upamcen kao veliki reformator koji je Ruskom narodu doneo prava gradjanstva i time priblizio Rusiju Evropskom socijalno-politickom modelu , mada je postojalo nezadovoljstvo reformama. - Njegov naslednik Aleksandar III je vodio reakcionarnu, kontrareformsku politiku u svim oblastima drustvenog zivota(skostvo, sudstvo, cenzure, vojska). Takodje razuzdani nacionalizam i verska netrpeljivost su bitne odlike njegove politike, kao i antisemitizam. Represivnom politikom on je uspostavio carsko samodrzavlje. Osnovnim politickim smerom , Aleksandar III je dolazio u raskorak sa drzavnim interesima i drustvenim potrebama, posle reformske Rusije, suocene sa istorijskim izazovom na kraju 19. veka. U novi vek Rusija nije mogla da stupi sa politikom i vrednostima okrenutim ka srednjem veku.Zakljucak: Istorijski procesi tokom druge polovine 19. veka doveli su do znacajnih promena u Rusiji. Velike reforme tokom 1960-tih godina uspostavile su nove institucije i omogucile razvoj privrede, obrazovanja, nauke i kulture. DOslo je do modernizacije. To omogucava prikljucenje Rusije Evropskim kretanjima i njen postanak znacajnog faktora Evropske politike. Reforme, pak, nisu dodirnule samodrzavno politicko ustrojstvo, sta vise Aleksandar III pokusava da zaustavi reforme i upostavi apsolutizam u svom nekadasnjem vidu. Dakle, u drugoj polovini 19. veka u Rusiji se smenjuju periodi reformi i kontrareformske politike. - Aleksandar I (1801-1825) - Nikolaj I 1825-1855 - Aleksandar II 1855.-1881 - Aleksandar III (1881-1894) -Nikolaj II (1894-1917)

17

12. ISTOCNO PITANJE I SRBIJA

Glavni ucesnici u ratovima protiv turske samostalno I sporazumno su Austrija I Rusija, sirenje oslobodilackog pokreta dovelo je do internalizacije istocnog pitanja u duhu evropskih integracija. Istocno pitanje se odnosi na polozaj zemalja koje su pod turskom vlascu I sukob evropskih sila oko tog prostora.Milos je prosirivanjem I obezbedjenjem prava Srbije sto vise ojaca svoju vlast I poveca svoju ekonomsku moc. -Hatiserif 1830.-Srbija kao vazalna knezevina u okviru Osmanlijskog carstva. -Hatiserif 1833.-Srbiji je uvraceno 6 nahija koje je Srbija izgubila 1813. -1835. Sretenski ustav-njega samostalno donosi knez I pokusava njime da resi ustavno pitanje -1838.-Ustav u Carigradu u vidu sultanovog hatiserifa=turskom ustavu kojim je ustanovljen uz kneza drzavni savet od 12 clanova. -jun 1862 kod cukur-cesme u Beogradu, turski vojnici su ubili jednog srpskog decaka, da bi se sprecio srpsko-turski rat velike sile su na konferenciji u KanhiluKanhilui (jula 1862) u malim ustupcima zadovoljile Srbe. -Sultanov ferman o povlacenju turske vojske iz garnizona izazvan teskim polozajem turske 1867. Poslednji turski vojnici tokom aprila napustili su Beograd, Sabac, Smederevo I Kladovo.Ovaj dogadjaj je znacio nestanak turske vlasti nad Srbijom. Od 1875. nastaju ustanci sirom Balkana, dok Turci vrsili modernizaciju Rusko turski ratovi nastali su kao posledica velike istocne krize loja je pocela sa izbijanjem srpskog ustanka u Hercegovini 1875. -Ulazak Srbije I Crne Gore u rat 1876., a glavni komadant srpskih jedinica bio je general Cernajev,. -Bitka kod Djunisa, poraz srpske vojske, mir 1877. -Rusija pocinje rat protiv Turske, Srbija ponovo ulazi u rat, Crna Gora nije ni izlazila.. -Bitke kod Fundine. Vucieg Dola, Meduna ,Spuze- uspesne -Posle pada Jedrena 1878. dolazi do San-stefanskog mira, cime je Srbiji predvidjeno malo teritorijalno uvecanje I stvaranje Velike Bugarske -Zbog jednostranog resenja istocnog pitanja dolazi doBerlinskog kongresa 1878, Srbiju je predstavljao ministar Jovaan Risic, Srbiji je priznato teritorijalno uvecanje- NISKI, VRANJSKI, PIROTSKI I TOPLICKI, I priznata je nezavisnost, kao I Crnoj Gori I Rumuniji, ali je Srbija ostala nezadovolljna zbog okupacije Bosne I Hecegovine. -Kosovo I prostor Makedonije postaju deo nacionalnog interesa. Bugarska biva podeljena na Knezevinu Bugarsku I Istocnu Rumeliju.

13. BERLINSKI KONGRES

odrzan u Berlinu 1878, posle rusko-turkog rata 1877-1878 radi revizije San Stefanskog mirovnog ugovora, povoljnog za Rusiju. Berlinskim kongresom predsedavao je nemacki kancelar Oto fon Bizmark. Plod kongresa je Berlinski ugovor zakljucen 13.VII 1878. koji su potpisale 6 velikih sila ( Britanija, Italija, Francuska, Nemacka, Rusija, A-U) I Turska. Naime, Rusija je posle pobede nad Turcima diktirala uslove mira (Sanstefanski) i oblikovala ga prema svojim interesima: Srbija, Crna Gora i Rumunija izlaze iz vazalnog polozaja prema Turskoj i dobijaju nezavisnost, Rumunija vraca Rusiji deo Bearabije koji joj je bio ustupljen posle ruskog poraza u Krimskom ratu, a kao nadoknadu dobija Dobrudzu. Najdiskutabilnija tacka ugovora je stvaranje 18

nove drzave, Knezevine Bugarske, koja je nominalno bila u vazalnom polozaju prema sultanu. Ruska vlada je nastojala da u Bugarskoj prevlada njen uticaj kako bi imala potpunu kontrolu nad Balkanom i odakle bi u buducnosti ponovo, mnogo lakse izbrsila prodor prema Istanbulu. U Aziji Rusija dobija Kars, Batum i Ardagan. Austro Ugarska i Britanija protivile su se stvaranju velike Bugarske jer bi ona zahvatala polovinu Balkana i previse bi se priblizila Istanbulu. Zato su zahtevale da se izvrsi revizija Sanstefanskog ugovora na jednom medjunarodnom kongresu, na sta je Rusija, sama i izolovana, morala da pristane, posto se i Nemacka za to opredelila. U Petrogradu je odluceno da se pre medjunarodnog kongresa Britanija izjasni u kojoj meri ona zeli a se izmeni Sanstefanski ugovor i na stetu Rusije. Britansko-ruski sporazum po tom pitanju zakljucen je 30. maja 1878.godine. Bugarska je svedena na tri puta manju teritoriju od one koja je bila predvidjena Sanstefanskim ugovorom, jer su joj pripali samo krajevi severno od planine Balkan. Britanija je 4. juna potpisala ugovor sa Turskom i obavezala se da ce braniti preostalu tursku teritoriju u Aziji u slucaju ruskog napada. Kao kompenzaciju za te usluge, Turska je Britaniji ustupila ostrvo Kipar. Bugarsko pitanje je bilo glavna tacka konferencije i reseno je prema odredbama prethodnog britansko-ruskog sporazuma Sanstefanska Bugarska podeljena je na tri dela, Makedonija je i dalje ostala u turskom posedu, oblast na jugu od planine Balkana ostala je teritorija turske pod imenom Istocna Rumelija, ali je pri tom dobila siroku autonomiju. Austro-Ugarska je dobila pravo da kao mandatorka kongresa okupira BiH I u njima zavede red, a u Novopazarskom Sadzaku da drzi svoj garnizon. Okupiranjem BiH koja je formalno i dalje bila u sastavu Turske, osigurala je da se BiH ne prisajedini Srbiji. Potvrdjena je nezavisnost Srbije (koja je teritorijalno prosirena niski, vranjski, toplicki i pirotski okrug), Crne Gore (dobila izlaz na more i gradove Niksic, Podgoricu, Kolasin, Bar i Ulcinj) i Rumunije (Severna Dobrudza) koje su bile priznate i po odredbama Sanstefanskog ugovora.

14. GRCKI USTANAK I STVARANJE NEZAVISNE DRZAVE

Na pocetku 19.veka najveci deo teritorije danasnje Grcke bio je pod Osmanlijskim carstvom, dok su juzni i ostrvski delovi prvo bili pod vlascu Mletacke republike. Jonska ostrva su i dalje ostala organizovana samoupravna, zavisna teritorija, sve dok Francuska nije ukinula Mletacku republiku. Tu oblast zatim preuzimaju Rusi, a 1815. Britanci. Od sredine 18.v. na Egeju se razvija trgovacka mornarica, sto dovodi do privrednog napretka, a na pocetku 19.v. javljaju se i revolucionarna drustva, od kojih je najznacajnije Filiki Eterija (Drustvo prijatelja), osnovano 1814. u Odesi, koje je predvodio Aleksandros Ipsilantis. Njihov prividni cilj bilo je unapredjenje grcke kulture, ali je, u stvari, stremila ka stvaranju novovizantijskog, grckog carstva. Grcki ustanak poceo je aprila 1821.god. na Peloponezu, sa koga je 1819. zbog rata sa Ali-pasom osmanlijska vojska povucena. Na prve nemire Osmanlije reaguju na Uskrs 1821. pokoljom predstavnika fanarske elite u Carigradu, ukljucujuci i patrijarha. Grcki ustanak cini nekoliko neuskladjenih pokreta bez vrhovnog vodje, ali on ipak postize uspehe i siri se na ostrva i kopno. Trgovacki brodovi i pirate pruzaju pomoc ustanicima, dok filheleni skupljaju novac, dobrovoljce i uticu na svoje vlade. U julu vrhovnu komandu preuzima Dimitrios Ipsilantes, koji je ustanovio Senat Peloponezaprvu opstu skupstinu predstavnika raznih krajeva oslobodjene Grcke u Epidauru. Cilj 19

senata bio je donosenje ustava, koji je jan. 1822. i proglasen. Svaka oblasna vlast drzala je nominalnu sopstvenu teritoriju, vojsku i vladu na cijem se celu nalazio mladji, na Zapadu obrazovani fanarioti. Vlast je takodje bila opunomocena da podigne zajam u Londonu. Ustanak se nastavlja kroz 1823. kada dolazi i Bajron (sa novcem od zajma). God. 1824. Turci uspevaju da povrate najveci deo kopna, a pocetkom 1825. zauzimaj Krit i isrcavaju se na Peloponez. God. 1826. slobodna Grcka svedena je na vladu u Nauplionu, nekoliko ostrva, Atinu i Misolongiju. Grci su zvanicno zatrazili intervenciju velikih sila, koje su se Londonskim ugovorom (jul 1827) obavezale da ce zaustaviti borbe i postici primirje izmedju Grka i sultana, pri cemu su bili naklonjeni ideji o autonomnoj upravi pod osmanskim suverenitetom. Nominalna grcka vlada u Nauplionu je sazvala skupstinu delegata, koja je maja 1827.god. sastavila novi ustav sa dvodomim zakonodavstvom i izvrsnim guvernerom koji je bio biran na 7 god. (prvi guverner-Joanis Kapodistrijas), dok su britanski komandanti preuzeli odbranu teritorije. Cinjenica da su se Grci i dalje drzali i sve veci pritisak evropske javnosti naterali su sile da otpocnu intervenciju. Naredile su svojim sredozemnim eskadrama da uspostave primirje. U oktobru 1827. saveznicki brodovi uplovili su u zaliv Navarino i napali turskoegipatsku flotu.Zbog poraza u ovom boju, u aprilu 1828. car je ojavio rat i poslao vojsku u Grcku. Velika Britanija i Francuska dogovorile su se da na Peloponez posalju vojnu ekspediciju. Do kraja godine Peloponez i Kikladi su dosli pod protektorat triju sila. U martu 1829. 3 sile su se slozile da osnuju ograniceno autonomne knezevine Grcke, koje bi placale godisnji danak sultanu. Nakon Jedrenskog mira (1829) Britanija je pocela da zahteva punu samostalnost Grcke i februara 1830. novim Londonskim ugovorom Grcka postaje nezavisna i suverena, ali sa Francuskom, Rusijom i Britanijom kao zastitnicama.Njena severna granica prostirala se nesto severnije od Istma. Na celu Grcke se od februara 1828. nalazio Kapodistrijas.On je obezbedio severnu granicu, koja je isla od Arte na zapadu do Valosa na istoku. Vodio je pregovore sa silama o buducem statusu Grcke, koje su na kraju odlucile da ona bude nasledna, ustavna monarhija. Priznale su vladu u Nauplionu, a za kralja odredile Otona, mladjeg sina filhelenskog bavarskog kralja. Jula 1832. Carigrad priznaje nezavisnost, a kralj u Nauplion stize februara 1833.god.

15. NASTANAK MODERNE RUMUNIJE I BUGARSKE

Vla kom i Moldavijom vladali su kne evi sa sultanom kao sizerenom.Te ili su centralizovanju vlasti, nasuprot rumunskom feudalnom plemstvu, bojarima, koji su zeleli da ocuvaju svoje privilegije.Oni, na osnovu svog zemlji nog poseda u estvuju i u dr avnoj slu bi. Bojari nisu bili jedinstveni. Srazmerno veli ini poseda imali su i razli it politi ki uticaj. I svestenstvo je bilo podeljeno. Parohijski sve tenici bili su selja kog porekla, a vi e sve tenstvo bojarskog i gr kog porekla. Crkva je bila veliki zemljoposednik. Zemlja je bila prete no u vlasni tvu manastira. Sredinom 18. veka ukinuto je kmetstvo, ali su od tada seljaci izgubili ve inu svojih, uglavnom sitnih, poseda. Ponovo su postli vezani za zemlju, ali ovog puta naknadama i radnim obavezama za kori enje bojarske zemlje. Polo aj irokoh slojeva selja tva je po etkom 19.veka bio veoma te ak. Srednji sloj je postojao u gradovima, ali je bio bez velikog uticaja. Trgovinom i zanatstvom bavili su se Grci i Jevreji, cije su privilegije bile odredjene sistemom kapitulacija. Sistem kapitulacija odredjivao je prva hri ana stranaca u Turskoj. 20

Politi ke prilike pre ustanka i tok ustanka

Uplitanje Napoleonove Francuske u imenovanje rumunskih kne eva 1806.godine dovodi do ruske okupacije kne evina koja je trajala do 1812. Zahvaljujuci napadu Napoleona na Rusiju, Turka vra a svoj uticaj u kne evinama, koji je,medjutim, trajao samo do sloma Napoleona, usled ega Rusija postaje najuticajnija sila u Moldaviji i Vla koj, uprkos zvani noj vrhovnoj vlasti Turaka. Strah rumuna od Turaka slabi. Rumuni postaju spremniji za ustanak. Grcki ustanicki pokret,heterija, pod vodjstvom Aleksandra Ipsilantija, zeli da borbu protiv Turske zapo ne u rumunskim kne evinama i uz rumunsku pomo . Planovi za ustanak zavr eni su 1820. godine. Moldavski knez, Mihail Suc, prihvatio je uce e u ustanku, za razliku od vla kog kneza Aleksandra Suca, koji nije dao podr ku Ipsilantiju Ipak, Ipsilanti je imao podr ku u Vla koj uod strane nekih vode ih bojara i Tudora Vladimireskua, sitnog bojara iz Oltenije (oblast u Vla koj). Vladimiresku je imao sopstvenu grupu ustanika. Posle smrti Aleksandra Suca 1821. godine, bojari (oni koji su za ustanak) formiraju namesni tvo i ovla uju Vladimireskua da predvodi ustanak u Vlaskoj. Ustanak je poceo u Olteniji, a u isto vreme Ipsilanti ulazi u Moldaviju i zauzima Ja i (prestonica Moldavije). Vladimiresku opseda Bukure t (prestonica Vla ke), a kao pomo opsadi, Ipsilanti kre e iz Ja ija sa svojim vojskom, ra unaju i na pomo Rusije. Naime, Ipsilanti se nadao da ce Rusija poslati svoje trupe u Jasi, da bi se sa uvala Moldavija, dok on poma e u opsadi Bukure ta. Ali, Rusi im nisu pomogli, tako da je cela stvar propala. Turci su, ne pitaju i Ruse, zauzeli obe kne evine. Ipsilanti i Vladimiresku su se povukli u planine. U povlacenju im se i vojska raspala. Heteristi su, sumnjaju i u lojalnost Vladimireskua, poslali istog Bogu na istinu. Turci su postavili svoje kne eve na vlast u Vla koj i Moldaviji. Medjutim, Rusi ponovo ele prevlast u kne evinama, to su i izdejstvovali Akermanskom konvencijom i ratom sa Turskom koji je zavr en 1829. Jedrenskim ugovorom. Kne evi su birani do ivotno pod Ruskim uticajem, Turskoj je ostavljeno samo proglasenje kneza u Carigradu, godisnji danak i sistem kapitulacija.

Ujedinjenje kne evina

Sredinom 19.veka jaca rumunski unionisti ki pokret. Sultan 1857. saziva ad hoc skup tine. U Moldaviji unionisti ke te nje bile su slabije nego u Vla koj, pa je posle izbora u skup tini postojala antiunionisti ka ve ina. Ipak, intervencijom Napoleona III i kraljice Viktorije izbori su ponovljeni i stvorena je skup tinska ve ina opredeljena za uniju dveju kne evina pod stranim knezom. Pariskim ugovorom 1858. godine stvorene su Ujedinjene kne evine Moldavije i Vla ke. Ovo re enje bilo je polovi no, jer potpuno ujedinjenje kne evina nije postignuto. Ugovorom je potvrdjen sultanov suverenitet (progla enje kneza i godi nji danak), ali su stvorene nove uporedne ustanove. Obe kne evine imaju po jednog izbornog kneza. Knez je vladao zajedno sa Ministarskim savetom koji je birala zakonodavna skup tina. Zakonodavna vlast je bila zajedni ka. Knez je vladao do ivotno , a birala ga je skup tina koju su birali gradjani obe kne evine. Ukinut je bojarski stale i njihove povlastice. Dalje ujedinjenje bilo je neminovno. 1857. godine Aleksandar Jon Kuza izabran je za Moldavskog kneza. Po to zamisao o izboru istog kneza preovladala u obe kne evine, ubrzo je Kuza izabran za zajedni kog kneza, sto su zate ene velike sile priznale samo kao izuzetak.

21

Na redu je bilo dono enje zajedni kog ustava, ali sultan je 1861. dozvolio samo stvaranje personalne unije, a krajem te godine i formiranje zajedni ke vlade i skup tine, ali samo za vreme Kuzine vladavine. Kuza je iste godine proglasio ujedinjenje Rumunije. Kuza nije imao sopstvenu stranku koja bi parirala Konzervativcima i Liberalima u kojima su preovladjivali jedini preostali bojari (nasledni bojari). Bojari zemljoposednici bili su konzervativci, a bojari koji su u li u trgovinu i industriju doprineli su stvaranju bur oazije i propagiranju liberalnih ideja. 1863. godine Kuza za predsednika vlade postavlja vodju liberala Kogalni eanua da sprovede korenite reforme. Kogalni eanu je Zakonom o nacionalizaciji oduzeo posede crkvi uz odredjenu od tetu. Kuza je doneo i Statut kojim je uspostavljena dvodomna skup tina, pot injena vladi.Izvr io je i agrarnu reformu. Seljaci su postali potpuni vlasnici zemlje, oslobodjeni svih da bina i obaveza. Uspostavio je potpun obrazovni sistem sa dva univerziteta; u Bukure tu i Ja iju.Crkva je stavljena pod kontrolu vlade. Kuzin polo aj je postepeno slabio. eleo je da re i pitanje nasledstva priznavanjem svog nezakonitig sina. Vodja opozicije, Jon Bratijanu izveo je prevrat. Kuza je 1866. godine napustio zemlju. Kne evine su sada bile obavezne da se odvoje. Ipak, Bratijanu je uz odobravanje Napoleona III tragao ta novim knezom. Najbolje je bilo da to bude stranac. Knez Karl od Hoencolerna Sigmaringena postao je rumunski knez Karol I. Rumunija je progla ena jednom i nedeljivom. Karol je preko novoformirane vlade doneo novi ustav, po ugledu na belgijski. Dr ava je postala nasledna monarhija sa dvodomnom skup tinom. Knez je imao velika ovla enja. Zakonodavnu vlast su delili skup tina i knez. Ustav iz 1866. bio je prakti no manifest rumunske nezavisnosti. Iako je Turska protestvovala velike sile nisu ni ta u inile i time pre utno priznale tada nji polo aj Rumunije. Sultan je imao samo simboli nu vlast. Bratijanu je formirao Narodnu liberalnu stranku koja bila za prorusku i antiosmanlijsku politiku. Konzervativci su najve eg neprijatelja videli u Rusiji

16. GRA ANSKI RAT U SAD (1861.-1865.)

Teritorijalno pro irenje SAD-a po inje odmah posle sticanja nezavisnosti (1783). 1803. ameri ka vlada je kupila od Napoleona francusku koloniju Luzijanu. Za razliku od industrijski razvijenih severnih dr ava SAD-a sa slobodnim kapitalisti kim odnosima, u ju nim dr avama u prvoj polovini 19. veka jo su postojali robovlasni ki odnosi. Ju nja ki robovlasnici su eleli da se u to ve em broju novih dr ava uspostavi ropstvo i te dr ave zatim u lane u SAD kao robovlasni ke dr ave. Time su nameravali da steknu ve inu u Senatu, budu i da je svaka dr ava u ovaj zakonodavni dom slala po dva predstavnika. Ovo su severnjaci nastojali da spre e, pa se 1818/19. izme u Severa i Juga javlja politi ki sukob, kome je povod bio zahtev za prijem robovlasni ke dr ave Misuri u uniju. Kongres je odlu io da se ubudu e pored jedne robovlasni ke dr ave u uniju uvek primi i jedna slobodna dr ava i da se ropstvo mo e iriti samo ju no od 30 i 30` severne geografske irine. Tako je rascep unije odlo en. Do ponovnog sukoba doslo je 1848. kad su neke nove dr ave na Dalekom zapadu, a me u njima i Kalifornija, zatra ile prijem u uniju. I ovom prilikom je izbegnut otvoren sukob i rascep unije jer je Kongres odlu io da se Kalifornija primi u uniju kao slobodna 22

dr ava i da se donese zakon koji bi na celoj teritoriji SAD ju njacima omogu io da odbegle robove gone, hvataju i vra aju gospodarima. Na predsedni kim izborima 1860. pobedio je Abraham Linkoln, predstavnik republikanske partije i protivnik ropstva, to ju njaci nisu hteli da prihvate. Zato je cepanje unije postalo neizbe no. Izdvajanje iz SAD prva je proglasila Ju na Karolina 20. decembra 1860. Tokom januara i februara 1861.godine na isti na in je postupilo jo 10 ju nih dr ava. Otcepljene dr ave obrazovale su Konfederaciju ju nih ameri kih dr ava. Sukobom njenih trupa i trupa vernih uniji 12.aprila 1861.po eo je gra anski rat. Sever i Jug su u rat u li sa nejednakim snagama. Severne dr ave su imale 22 miliona stanovnika, a ju ne 10, od kojih etiri miliona crnih robova. Ali u vojnim sukobljavanjima do kraja 1861. i tokom 1862.godine vojne snage ju nih dr ava nanele su nekoliko te ih poraza vojsci Severa. Osim toga, vladu Konfederacije ju nih ameri kih dr ava priznale su Engleska i Francuska. Linkoln je odlu io da sve snage unije anga uje u borbi sa Jugom. 1862. doneo je Akt o homstedima, po kojem je svaki otac porodice koji je u estvovao u ratu sticao pravo da od dr ave dobije posed od 60 hektara zemlje, pod uslovom da ga sam obra uje. Zatim je 1863. svim crncima na teritoriji SAD dao slobodu. Svako zaposedanje ju nja ke teritorije koje ostvare trupe unije, istovremeno je zna ilo osloba anje crnaca na toj teritoriji. Linkoln je zaklju io da bi to pre trebalo poraziti vojsku Konfederacije na Zapadnom frontu i prese i njenu teritoriju na dva dela. Komandant oru anih snaga Severa, general Grant, odmah je sve snage usmerio na osvajanje tri saobra ajna vora, prelaza na Misisipiju, preko kojih je odr avana veza izme u isto nih i zapadnih delova Konfederacije. Lako je ovladao Nju Orleansom i Memfisom, ali se oko Viksburga vodila estonedeljna bitka u kojoj su obe strane imale na hiljade rtava. Najzad, u julu 1863. Viksburg je pao u ruke Grantovih trupa. Konfederacija je bila prese ena na dva dela, isto ni i zapadni. Posle zauzimanja Viksburga Grant je nastavio ofanzivu na Zapadnom frontu. Zajedno sa trupama generala ermana tokom 1864. i po etkom 1865. porazio je u vi e bitaka izmorene i oslabljene trupe Juga. ermanova vojska decembra 1864. godine uspe no zavr ava ratni pohod od severozapada na jugoistok i zauzima luku arlson na Atlantiku. U toku zime 1865. ermanova armija se uputila prema severu , kroz Ju nu i Severnu Karolinu. Cilj ovog pohoda je bio da se odse e vojska Konfederacije, koju je Grant potiskivao sa severa. Po etkom aprila 1865. vojska Konfederacije je obustavila borbe i predala se oru anim snagama Severa. Linkoln koji je po drugi put pobedio na izborima(1864), eleo je da obnovi dr avno jedinstvo ne poni avaju i pora ene ju njake. Ali to na Jugu mnogi nisu shvatili i cenili, a posebno oni koji nisu hteli da se pomire sa ukidanjem ropstva. Najzna ajniji rezultati: -Ukinuto ropstvo na Jugu. -Osuje ena secesija, o uvano jedinstvo dr ave. -Zavedena vojna diktatura na Jugu zbog toga to je koriste i federativno ure enje Jug donosio zakone po kojima su osporavana prava crna kom stanovni tvu.

23

17. RAZVOJ KOLONIJALIZMA U SVETU DO 1914.

Tipovi kolonija Sve kolonije mogu se grubo podeliti na tri osnovana tipa: naseljenicke kolonije, trgovacke kolonije I kolonijalna carstva. Pod naseljenickim kolonijama podrazumevaju se naseobine Evropljana kje su imale poseban odnos prema metroplolama. Primer: engleski posedi u Americi. Trgovacke kolonije bile su trgovacka uporista na oblama ili sirem zaledju, osnovana od privatnih, privilegovanih trgovackih kompanija. Primer: engleski posed Singapur. Kolonijalna carstva obelezavaju podrucja sire dominacije, neposredne dominacije ili protektorata. Primer: Indija. Etape kolonijalizma do 1914. Prva etapa. Od velikih geografskih otkrica do pocetka 19. veka. Akcenat je na americkom kontinentu. Osvajanja u Africi I Aziji si jos uvek beznacajna, Ova etapa se zavrsila kada je Amerika stekla nezavisnost. Druga etapa. Od dvadesetih do osamdesetih godina 19. veka. Akcenat je na osvajanjima u Africi I Aziji a glavnu rec vode Engleska I Francuska. Od posebnog ce znacaja biti engleske I francuske akcije u ostalim delovima Afrike ali ce to samo biti uvod u glane sukobe u pitanjima podele Afrike I sa drugim pretendentima, narocito onim novim medju kojima je Nemacka vrsila jak pritisak. Do osamdesetih godina su kolonijalna osvajanja toliko odmakla das su se pocele opasnije priblizavati granice interesnih sfera pojedinih kolonijalnih sila pa je postalo jasno da pitanje daljeg kolonijalnog sirenja nije pitanje pojedinacnih inicijativa I uspeha vec medjusonog sporazumeanja ne samo vodecih kolonijalnih sila, vec I sila koje tek sada pokazuju zainteresovanost za kolonije. Treca etapa. Obelezena nastankom imperijalizma. U prvoj fazi od 1882 do 1890. odvijaju se dogovori o raspodeli I preraspodeli pojedinih kolonijalnih podrucja. Pri kraju 19. veka pocinje I realizacija ovih planova. Upravo ova faza donosi vidljive momente narastanja imperijalistickih sukoba. S jedne strane, pri zaposedanju delova Afrike I Azije doslo je do sukoba I tamo gde je postojao prethodni kompromis. S druge strane dolazi do sukoba sa silama koje tek pocinju da isticu svoje interese a to su Japan I SAD.

18. BRITANSKE I FRANCUSKE KOLONIJE

Engleska. Politika Velike Britanije imala je dva bitna cilja: osvajanje novih trzista I izvora sirovina I zaposedanje I kontrolisanje najznacajnijih strateskih punktova na velikim pomorskim komunikacijama. U okviru ovog drugog cilja Englezi su u prvoj polovini 19. veka dosli u posed nekih veoma vaznih pomorskih baza: 1819. kupili su Singapur, 1838. Turci su im dozvolili da zaposednu Aden, 1840. anektirali su Novi Zeland, 1842. Kini su oduzeli Hong-Kong. U Sredozemlju su od ranije drzali Gibraltar, Jonska ostrva I Maltu. Britanska kolonijalna politika se u prvoj plovini devetnaestog veka najsnaznije ostvarivala u Indiji, Kini, Burni, Avganistanu I Kanadi a u nesto manjoj meri u Austraili I tropskoj I juznoj Africi (Nigerija, Zlatna Obala, Kapland) Francuska. Francuska ekspanzija izazvala je zestok otpor Engleza. Prve teskoce Englezi su im pravili vec prilikom vracanja onih kolonija koje su zaposeli za vreme revolucionarnih I napoleonovskih ratova, a koje je Becki kongres ipak presudio Francuskoj: Senegal, Martinik, Gvadalupe, Gvajana. 1830. Francuska je krenula u pohod na Alzir I osvojila ga 1847. Francusko osvajanje Alzira bilo je jedno od vaznih izvorista surenjivosti I netrpeljivosti izmedju Engleske I francuske. Engleska je cinila sve da spreci ulazak Francuza u Maroko I Tunis. Francuska je osvojila Madagaskar I ostrva oko njega (Grand Basam, Gabon I Asinik), Markiska I Drustvena ostrva u Tihom okeanu. 24

19. SUKOBI VELIKIH KOLONIJA PRED PRVI SVETSKI RAT

Za period kolonijalizma uoci Prvog svetskog rata karaktristicno je izrastanje kolonijalnih aspiracija Italije I Nemacke I novo zaostravanje sukoba interesa izmedju Engleske I Francuske. Italija. Prva meta Italije bio je Tunis. Tunis je 1881. zaposela Francuska I to je dovelo do zategnutih odnosa izmedju Italije I Francuske. Posto se osetila ugrozenom od strane Francuske Italija se okrenula Nemackoj. Medjutim, pre nego sto je stupila u bilo kakav savez sa Nemackom morala je da revidira svoju politiku prema Austriji tj. morala je da se odrekne pretenzija na austrijske pokrajine naseljene italijanima. Tako je 1892. Italija usla u Trojni savez. Medjutim, Italija nije mogla cvrsce da se angazuje u ovom savezu jer je iz ekonomskih razloga morala da odrzava veze sa Engleskom. Na slabljenje italijanske politicke aktivnosti u Trojnom savezu uticalo je I poboljsanje odnosa sa Francuskom kao I zaostravanje odnosa izmedju Engleske I Nemacke. Italija je tako pocetkom 20. veka ponovo istakla svoje teznje prema Austriji, Jadranskom moru, Balkanu I Albaniji. Nemacka. Nemacka je u vreme Bizmarkove politike bila okupirana odrzavanjem ravnoteze u Evropi sto je Engleskoj odgovaralo jer je na taj nacin Frnacuska bila pod kontrolom. Engleska I Nemacka se sukobljavaju onog trenutka kada Nemacka krece da gradi svoje kolonijalno carstvo u Africi. Osamdesetih godina je zauzela JZ Afriku, Kamerun, Togo, I Afriku, devedesetih godina presekla vezu izmedju engleskih poseda u J Africi I poseda u dolini Nila. Takodje je ucestvovala u dizanju Bura protiv Engleske. Krajem 19. veka Nemacka pocinje sa ostvarivanjem svojih interesa na istoku. Engleskoj nisu odgovarali nemacki pregovori sa Turskom ali posto je u to doba bila u opasnosti s jedne strane od rata sa Burima na jugu Afrike a s druge strane od ruske ekspanzije nije mogla da se odupre Nemackoj u ovoj fazi. Na dalekom istoku Nemacka je ucestvovala u podeli Kine I dobila je skoro celu pokrajinu Sandun. I Tihom okeanu je dobila veci deo ostrva Samoa a od Spanije se kupila Marijanska I Karolinska ostrva. Engleska I Francuska. Zategnuti odnosi zbog suprotstavljenosti interesa u Africi. Francuzi iz svog dela Konga dolaze do jezera Cad. Francuska dobija ekvatorijalnu Afriku a zbog Egipta se sukobljava sa Engleskom. Madagaskar postaje francuska kolonija. Engleska I Francuska sklapaju ugovor o Z Africi: Engleska zadrzava Nigeriju do Cadsog jezera, Francuskoj je priznat deo SZ Afrike I Madagaskar.

20. USPON SAD I ULAZAK U SVETSKU POLITIKU

Monreova doktrina amerika amerikancima vlada sna no ameri kom politikom nakon gra anskog rata. Po zavr etku rata nastaje veliki ekonomski razvoj zemlje. I bele e se svega dve, tri epizode spoljnih odnosa: jedna sa Meksikom 1867. i problem pred Havanom 1898. Prema Latinskoj americi stav pokrovitlja ekonomija probija robu na strana tr i ta. Iz trgovinskih, strate kih i idealisti kih pobuda, a delom iz gordosti na svoju snagu SAD se bacila u bujnu prekomorsku ekspanziju. SAD pod Arturom i Kliblendom postaju svesni svog polo aja i grade flotu.  1890. Bela eskadra (ratna flota) postaje nacionalni ponos. Veliki izvoz ih okre e svetu. 1867. kupovina Aljaske.  Sukob s Nema kom oko ostrva Samoa, na kraju veka SAD i Britanija preuzimaju kontrolu. 1887 na Havajima dobijaju luku Perl Harbez  1898 Havaji prelaze pod ameri ku zastavu. 25

 1889 prva panameri ka konferencija. Nakon gra anskog rata izbija sukob s Britanijom oko u e a njene ratne flote na strani Juga, koga su podr avali Torijevci. Hamilton Fi ministar spoljnih poslova SAD ovaj problem re ava pred arbitra nim sudom 1. veliki me unarodni sud sa sredi tem u enevi. SAD dobija spor i od tetu. Spor SAD i Kanada re en arbitra om.  1895. sukom Britanije i Venecuele oko granica re ava se uz arbitra u SAD. U zadnjem desetle u 19. veka imperijalisti ki duh uzima vode u ulogu u svim velikim narodima.  1893. Klivlend predsednik protivnik ekspanzije. Ameri ko- panski rat za Kubu Kuba je sve vreme po panskom upravom tiranskom i svirepom. panci ostvaruju na nju trgovinski monopol.  1895. oze Marti podi e ustanak i izbija rat Kubanaca protiv panaca Amerika izbegava ume anost, ali gubi veliko tr i te i kapital koji je bio ulo en. Ameri ka javnost negoduje zbog rata i na ina na koji se on vodi.  1896. Valerio Valer nastoji ugu iti pobunu pretvara neke gradove u logore.  1897. polovica stanovni tva Havanske oblasti umire  1898. je ve oko 200.000 panskih vojnika na Kubi  1898. potopljen ameri ki vojni brod Mejn (Main) u Havanskoj luci ne zna se ko ga je potopio da li panci ili Kubanci.  11. aprila 1898. Mek Kinli (predsednik) zatra io odobrenje Kongresa za stupanje u rat.  1. maja po ele borbe Amerikanci uni tavaju panjolsku flotu. Rat je ujedinio Ameriku i bio je zavr en za 6 nedjelja, u njemu se proslavio Teodor Ruzvelt. Mir potpisan u Parizu.  1900. reizbor Mek Kinlija. Amerika postaje svetska sila.  1901. Teodor Ruzvelt dolazi na vlast: spoljna politika. 1. dobijanje novih poseda 2. poku aji u diplomatiji Spoljna politika postaje politika Otvorenih vrata javnog i transparentnog pregovaranja o svim interesima Amerike. Baziraju se na Panamu i izgradnju kanala kojim bi skratili put svojim ratnim brodovima.  1903. izazivaju pobunu u Panami i ona postaje nezavisna republika, a Amerikanci dobijaju koncesiju na izgradnju kanala. pansko-ameri ki rat uvodi Ameriku na svetsku politi ku scenu, ali ona tek nakon 1. svetskog rata postaje vode a svetska sila. Amerika od nezavisnosti do novije istorije dobija sve sporove na me unarodnoj politi koj sceni.

21. RADNICKI I KOMUNISTICKI POKRET PRE I SV. RATA

Radnicki pokret pojavljuje se pre marksizma, neposredno nakon rusenja feudalnog poretka I njegove politicke vlasti. Marksisticka misao se razvija u XIX veku I postaje integralni deo istorijskog kretanja i snaga revolucionarnih pokreta. Vaznije radnicke pobune: Lionski ustanci 1831. i 1834. godine, ustanak sleskih tkaca 1844, cartisticki pokret u Engleskoj, revolucija 1848, Pariska komuna. Vec prvi, spontani koraci proletarijata, na teorijski i prakticno nedoradjene nacine, ukazuju na klasu koja nije zadovoljna svojim polozajem i koja sa njim ne zeli da se miri. U spoznaji 26

inferiornosti svog polozaja u odnosu na burzoaziju, bore se za likvidaciju klasnog drustva. U Lionskim ustancima javljaju se politicki zahtevi, u Engleskoj se stvaraju radnicki savezi (tredjunioni), proletarijat se dovodi i do politicke borbe zahtevima za istim pravom glasa, reformom izbornog sistema i parlamentarnim reformama. Cartizam -pokret radnicke klase. Vladajuca klasa Engleske je strahovala od parlamentarne reforme, kao sto je i vladajuca klasa Francuske zazirala od socijalne revolucije. Postoje suprotnosni interesa burzoazije i proletarijata, kao bitna klasna protivrecnost. Period od kraja XVIII do sedamdesetih godina XIX veka obelezen je dogadjajima koji predstavljaju burzoaske revolucije, zatim rast proleterkog pokreta, ali i dalje borbu burzoaske opozicije. Mada nisu svi zadaci proletarijrata za samostsalno politicko istupanje i za sopstvene ciljeve bili snazni simptomi novih politickih kriza. Jacanje radnickih pokreta i klasnih sukoba pretilo je da promeni i osnovni karakter revolucionarnih situacija. Burzoazija je mogla racunati na podrsku masa samo ukoliko saradjuje sa radnickim pokretom, jer bi jedino tako mogla da ispuni svoje imperijalisticke tendencije. Novi uslovi politickog organizovanja, koji su omogucili prebacivanje politickih borbi na legitimni teren, dovode i do stvaranja jakih radnickih organizacija i politickih partija. Uvlacenje radnistva u institucionalizovani politicki zivot imalo je dvostruku posledicu: infiltracija predstavnika proletarijata u burzoaski politicki sistem (uzdrmati ga) i infiltracija burzoaskih elemenata u radnicki pokret (povratno dejstvo). Novo popriste politickih borbi postao je parlament, koji nije bio nesto vise od politicke tribine, nego i sredstvo za promenu politickih garnitura burzoaske klase. Sa napretkom imperijalizma, taktika otvorenog suzbijanja radnickog pokreta morala je da se zameni taktikom posrednog uticaja preko njegovih sopstvenih predstavnika, odnosno frakcija koje su se naturale radnickom pokretu. Radnicki pokret raste i sve jace se organizuje, prolazi kroz formalnu demokratizaciju. Klasni sukobi se zaostravaju, ali na novom nivou otkad je proletarijat politicki subjekt. Teske uslove u kojima se nasao radnicki pokret u Francuskoj posle Komune, burzoazija je iskorisila da onemoguci samostalno politicko istupanje radnicke klase. Isticao se Barbere (propagirao osnivanje sinikalnih saveza i kooperativnih organizacija). Predstavnici socijalisticke misli bili su Ged i Lafarg, koji su predlagali ucesce proletarijata u poltickoj borbi za obrazovanje Radnicke stranke. Ona nije mogla da spreci prodor sitnoburzoaskih elemenata (Brus, Malon), poznatih kao posibilisti, prema svojoj oportunistickoj taktici ogranicavanja na ono sto je moguce. Novi momenat u razvijanju radnickog pokreta u Francuskoj bio je organizovanje radnicke frakcije u parlamentu, podstaknuto uspesima socijalista na izborima 1893. U drugacijim uslovima, ali sa slicnim tendencijama, javice se radnicki pokret i partijsko organizovanje u Nemackoj. Socijalisti Bebel i Libkneht. Izbori za Rajhstag 1890. pokazali su opste jacanje levih grupacija. Slucaj Mileran Pitanje odnosa radnickih partija prema burzoaskim partijama i vladama. Bernstajn je zastupao politiku saveza sa burzoaskim strankama i opovrgavao mogucnost stvaranja jedinstvene taktike radnickog pokreta kapitalizam nije vodio zaostravanju klasnih sukoba, vec novim odnosima koji su omogucavali da se ka socijalizmu ide putem reformi. Ged je bio protiv ne moze se biti socijalista i stititi interese burzoazije u isto vreme. Potreba za srednjim resenjem. 27

Socijalisti za ukidanje stajace vojske i opste razoruzenje naroda. Iznose prava svih naroda na samoopredeljenje. Pitanje: kako da se kriza koja nastaje ratom iskoristi za revolucionarno svrgavanje burzoazije i pobedu proletarijata. Pitanje o stavu prema ratu nije se moglo odvojitii od pitanja zadatka proleterske borbe protiv kapitalizma i imperijalizma.

22. RUSKO-JAPANSKI RAT I REVOLUCIJA 1905.

Rusko-Japanski rat (1904-1905) trebalo je da po proceni nekih Ruskih politicara preusmeri unutrasnja nezadovolsjtva i da spreci revoluciju, ali su tok i ishod rata nju ubrzali. U stvari, Rusija nije zelel|a taj rat ali ga je svojom politikom ekspanzije omogucila. Pogresna procena drzavnog i vojnog rukovodstva Rusije o vojnoj moci Japana vodila je osionom ponasanju Rusije na dalekom Istoku i grubom prenebregavanju Japanskih interesa. Takvo ponasanje vodilo je i medjunarodnoj izolaciji Rusije. Neposeredni povod za rat bilo je odbijanje Rusije da izvrsi preuzete obaveze( prema Rusko-Japanskom sporazumu iz marta 19o2 godine) da utri etape evakuise svoju vojsku iz Mandzurije. Umesto toga, Nikolaj II maja 1903 godine odlucuje da se Mandzurija ukljuci u sferu Ruskog politickog i vojnog uticaja i da se prekine evakuacija Ruskih snaga. Posle priprema svoje vojske, Japan se odlucuje za rat. Januara 1904. godine Japan prekida diplomatske odnose sa Rusijom, a dva dana kasnije (u noci 26.1.1904. godine) japanski brodovi su bez objave rata, napale Ruske brodove u luci Port-Artur. Rat je pokazao Rusku nespremnost u vojnoj pogledu. Posto je Japanska flota potopila vecinu Ruskih brodova i zapocela opsatu Port-Artura, Japan je zagospodario na moru i njegovi brodovi su iskrcali vojsku na Korejskom poluostrvu odakle su napadali Ruske snage duz Korejsko-Mandzurske granice. Rusija je trpela poraz za porazom. Krajem 1904 godine Japan zauzima Port-Artur sto je oznacilo iskod rata. Konacni poraz u ratu na kopnu, Rusija je dozivela u borbama pod mugdenom februara 1905 godine. Porazi uovom ratu povecali su postojece nezadovoljstvo politikom Cara Nikolaja II Romanova sto prerasta u revoluciji. Zato je Car odlucio da prihvati posredovanje Americkog predsednika T.Ruzvelta za prekid rata i za pregovore o miru. Rusko-Japanski mirovni pregovori vodjeni su u Portsmantu leta 1905 godine. Posle dugih i teskih pregovora prihvatili su usledece uslove:1. Rusija se odrekla sfera uticaja u Kini i u Koreji; 2. Priznala je da je Koreja u sferi uticaja Japana; 3. Ustupila je Japanu poluostrvo Ljantong sa Port_Arturom i juznu polovinu sahalina. Poraz u ratu je oslabio uticaj Rusije na dalekom Istoku , a Japan postaje ozbiljna vojno-politicka sila. Ovo je bila prva pobeda jedne Azijske drzave u novom veku , sto ce imati kasnije dalekosezne posledice. Revolucija 1905 godine Zeleci da ocuva Carsko samodrzavlje poslednji ruski car Nikolaj II je odbaciovao reforme, kao i njegov otac Aleksandar III Romanov. To dovodi do velikih socijalnopolitickih zbivanja; zahtevi za promenama, studenstki protesti , radnicki strajkovi, pobune seljaka, medjunacionalni antagonizmi. Nije bilo ko ordinacije u ovim nemirima, oni su se desavali odvojeno i paralelno ali uz medjusobne uticaje.

28

Ovu revoluciju mnogi nazivaju prvom Ruskom revolucijom, mada ona nije donela nikakve promene u politickoj organizaciji, ali je dovela do radilaizovanja zahteva i politizovanja masa. Tok revolucije i "krvava nedelja" Radnicka organizacija je odlucila da u nedelju 9.1.1905.preda caru zalbe,molbe o poboljsanju radnickog zivota.Oni su se 9.1.u nedelju kretali ka Zimskom dvorcu,bilo je oko 300 000 ljudi.Vodja je bio Gapon,noseni su transparenti sa natpisom:"Vojnici,ne pucajte u narod!"Medjutim,pucano je u masu,stradalo je dosta ljudi."krvava nedelja" je kako mnogi ocenjuju pocetak ruske revolucije.Znacaj radnika od tada se pojacava.Tako revolucija postaje preteca opasnost."Krvava nedelja" je uzdrmala vekovni kult u narodu o "dobrom caru",ocu naroda.Studentski protesti se nastavljaju,a postoje i atentati na sluzbene funkcionere i careve rodjake. Inteligencija zahteva zakonodavni parlament i ustav.car obecava uspostavljanje jednog predstavnickog organa,a prihvata se naziv "Drzavna duma".Prvo se vode rasprave da li ce taj organ ograniciti samodrzavlje i ,na kraju,car prihvata Dumu koja postaje izabrano savetodavno predstavnicko telo.Postavlja se pitanje o nacinu izbora dume. Oktobra 1905.nastupa generalni politicki strajk-sve je obustavljeno(zeleznice,posta...). 17.oktobra 1905.car daje Manifest,koji sadrzi elemente ustava i kojim se uspostavljaju gradjanska prava i politicke slobode.To je znacajan korak u ogranicavanju samodrzavlja,ali se Manifest ne sprovodi.Ponovni neredi. Zatim nastupa decembarski politicki strajk.Masovni svenarodni pokret bio je slomljen. Zbivanja u Rusiji 1905. imaju revolucionarna obelezja.Nastaju stranke(socijalisticke,liberalno-demokratske,monarhisticke). politicke

23. STVARANJE VOJNIH SAVEZA- TROJNI SAVEZ I ANTANTA

Vo ena eljom da potpuno izoluje Francusku, Nema ka je te ila da na svoju stranu privu e Rusiju i Austro-Ugarsku, pa je sa njima 1872. godine sklopila tzv. Trojecarski savez (na sastanku 3 cara nema kog Vilhelma I, ruskog Aleksandra II i austrougarskog Franje Josifa I). Me utim taj savez nije bio vrst zbog suprotnosti izme u Rusije i Austro-Ugarske, tj. Njihovog rivalstva na Balkanu. Rusija e se udaljiti od saveznika tokom velike Isto ne krize, posebno na Berlinskom kongresu. Sve je to upu ivalo Nema ku na prijateljstvo sa Austrijom, to e dovesti do potpisivanja Nema ko-Austrijskog ugovora o njihovom me usobnom savezu 1879. godine. Nema ki prodor na istok svesrdno je podr avala jedino Austro-Ugarska. Ona se i sama zanosila sli nim eljama, samo u ne to ograni enom obimu: da pokori balkanske slovenske zemlje i preko Soluna obezbedi izlaz na Egejsko more. Ta podudarnost te nji utvr ivala je i ja ala njihovo savezni tvo. Me utim, tre i lan saveza, Italija, strahovala je od tih planova. Ipak, zbog zauzimanja Tunisa od strane Francuske, orijentisala se ka Nema koj i Austro-Ugarskoj, bez obzira na ranije nesporazume sa Habzbur kom monarhijom. Godine 1882. Italija je sa dve germanske carske zemlje zaklju ila tzv. Trojni Savez (ili savez centralnih sila) 29

prema kojem su Nema ka i Italija jedna drugoj obe alle vojnu pomo u slu aju rata sa Francuskom. Sve tri lanice obe ale su da e u slu aju rata sa drugom dr avom ostati neutralne i pru ati jedna drugoj vojnu pomo . U drugoj polovini 19. veka Rusija i Franciska su se na le u najve oj meri usamljene, pa ih je ta injenica postepeno zbli avala. Izme u 1891. i 1893. Rusija i Francuska su sklopile nekoliko ugovora, me u kojima je najva nija bila vojna konvencija (me usobno se poma u ukoliko jednu od njih napadne Nema ka). Do zbli avanja Engleske sa Rusijom trebalo je ekati vi e godina po to su one bile u netrpeljivosti zbog suprotstavljenih interesa na Dalekom istoku. Sve ve a opasnost od Nema ke naterala je Englesku da ne e na ina kako da re i sporna pitanja sa Rusijom. Po etkom 20. veka, Francuskoj je zbog istovetnih interesa bilo neophodno zbli avanje sa Engleskom. U aprilu 1904. postignut je sporazum za re avanje glavnih kolonijalnih sporova. Francuska je priznala da Egipat spada u interesnu sferu britanskog kolonijalnog carstva, a britanija je pristala da Francuska zauzme Maroko. Pregovori za stvaranje bloka Antante (Francuska, Rusija, Engleska) uspe no su zavr eni 1907. god. Stvaranjem dva bloka suprotstavljenih dr ava, sukob globalnih svetskih razmera bio je na vidiku.

24. EVROPSKE KRIZE I KONFLIKTI UOCI I SV. RATA

Nema ki imperijalizam je do iveo stvaranje bloka antante kao gubitak mo i i okru ivanje otad bine.Od 1905. god. Nema ka je stalno poku avala da razbije to okru enje i ra unala je sa ratom na 2 fronta protiv Francuske i Rusije. Prva Marokanska kriza (1905 1906.) tuma ena je kao dobra prilika (Rusija je bila zauzeta doga anjima u Aziji, a Francuska je ustuknula pred izazovom). Do svetskog sukoba ipak nije do lo jer nisu bili stvoreni povoljni uslovi u samoj Nema koj (protivljenje socijal-demokratske stranke). Posle prevrata iz 1903. godine Srbija je oslonac nalazila u Rusiji, a samim tim i u ostalim lanicama Antante, pa je nova srpska spoljna politika za Austro- Ugarsku bila potpuno neprihvatljiva. Iz toga se rodio sukob i zbog toga e i Srbija biti uvu ena u I svetski rat. Srbija je dr ala centralni deo balkana i zato je izme u ostalog Austro-Ugarska imala nameru da uni ti samostalnost srpske dr ave. Bitnu prekretnicu u me unarodnim odnosima predstavlja aneksija Bosne i Hercegovine (1908.), doga aj koji je direktno vodio ratnom sukobu izme u 2 bloka velikih sila. PODSE ANJE: Na balkanske politi ke doga aje veliki uticaj imala je Mladoturska liberalna revolucija Kemal-pa e Ataturka 1908. godine. To je stvorilo dobru politi ku kliu da Austrija u oktobru iste godine anektira Bosnu. U jesen 1908. godine sastali su se Austro-Ugarski ministar Erental i ruski ministar spoljnih poslova Izvoljski, kojinnje tom prilikom pristao da Austrija anektira Bosnu i Hercegovinu, ime je Austro-Ugarska prekr ila odredbe Berlinskog ugovora. Srbija je silama potpisnicama Berlinskog kongresa uputila protestnu notu tra e i nadoknadu ukoliko Evropa prizna aneksiju. Ti zahtevi nisu bili uva eni. Pored Srbije najve i otpor aneksiji pru ila je Rusija, a potom i Turska u kojoj je progla en bojkot austrougarske robe. Engleska, Francuska i Italija bile su naklonjene Srbiji, ali se nisu usu ivale da u tom trenutku ratuju sa Austro-Ugarskom. Do svetskog rata ni ovoga puta nije do lo jer je rusija u zadnjem trenutku izbegla direktno me anje. U drugoj marokanskoj krizi (1911.) vlada rejha se povukla pred intervencijom Velike Britanije, a ni nema ki saveznici nisu bili spremni za rat. Nemci su krenuli u trku 30

u naoru avanju, sa te i tem na ja anju suvozemnih snaga. Javno mnenje je bilo pripremljeno i ekao se samo dobar povod. Pristizale su vesti da su Rusija i Francuska spremne za rat, dok je Austro-Ugarska zapadala u sve o trije sukobe sa Italijom, koja se rukovodila samo svojim naju im interesima, i Rumunijom koja je sve vi e klizila ka Antanti. Sve se vi e govorilo o Srbiji kao o zemlji koja ugro ava interese centralnih sila, i ekao se samo povod. Taj povod se desio 28.juna 1914. u Sarajevu kada je Gavrilo Princip, pripadnik organizacije mlada Bosna ubio prestolonaslednika monarhije, nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju. Be ki dvor je optu io srpsku vladu za atentat, koji je shva en kao odli an povod za po etak ve dugo nameravanog rata. 28. jula 1914. Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji i tako po inje I svetski rat.

25. SRPSKA REVOLUCIJA- PRVI SRPSKI USTANAK

Po okon anju austrijsko-turskog rata Svi tovskim ugovorom o miru 1791. godine, srpske stare ine na elu sa arhimandritom Stevanom Jovanovi em poku ali su da izdejstvuju samoupravu za Srbiju. Po tom proglasu Srbija bi imala veliku autonomiiju, ali ipak ti zahtevi nisu ostvareni. Ipak Srbima je data amnestija za u e e u Austrijsko.turskom ratu, jani arima je zabranjen povratak u beogradski pa aluk, i dodeljene su neke povlastice narodu. Me utim jani ari se nisu mirili sa ovim odredbama pa su 15. decembra 1801. izvr ili prevrat, zbacili i ubili beogradskog vezira Mustafapa u. etiri dahije: Aganlija, Ku uk Alija, Mehmed-aga Fo i i Mula Jusuf u vrstili su svoju odmetni ku vladavinu i ukinuli sve samoupravne povlastice i zaveli nasilni ki re im, to je podstaklo Srbe na otpor. Po to Porta nije priznavala dahijsku vlast ustanak je u po etku predstavljao legitimni in. Neposredan povod za ustanak bila je Se a knezova sa po etka 1804. godine kada je pogubljeno vi e od 70 vi enijih Srba. Ubrzo potom, na sretenje 1804. na zboru u Ora cu za vo u ustanka je izabran Kara or e Petrovi iako je prvoditno za to mesto predlo en Stanoje Glava koji je to odbio. Na skup tini u Ostru nici od 24. aprila do 3. maja ustanici su odredili svoje zahteve. Me u kojima je bila neajva nija odredba da se dahije proteraju i vrate povlastice Srbima. Porta donosi odluku da po alje Be ir-pa u u Srbiju da smiri stanje, dahije poku avaju da pobegnu ali u no i izme u 24. i 25. jula Ustanici ih ubijaju. Posle toga Sultan prihvata vra anje na staro stanje, ali ustanici to odbijaju i tada po inje otvorena botrba protiv sultanove vojske. Sultan je poslao Hafiz-pa u sa velikom vojskom da ugu i ustanak, ali su oni pretrpeli veliki poraz kod Para ina i Ivankovca 6.- 8. avgusta. To je bila prva ve a bitka srpske i sultanove vojske posle nekoliko vekova i prva ve a bitka prvog srpskog ustanka. Vodili su je Milojko Stojkovi i Kara or e. Posle ove bitke sprovode se opse ne mere u naoru avanju i tra enji se podr ka od neke velike sile (Austrije, Rusije ili Francuske). Te 1805. godine formiran je i praviteljstvuju i sovjet. 1.jula 19806. godine Petar I ko sklapa tzv. I kov mir sa Turskom, ali on nije stupio na snagu po to je Turska vojska pre zaklju enja ovog mira zapo ela napade. Na Mi aru 1. avgusta 1806. godine Srpska vojska je izvojevala najve u pobedu satrv i vojsku Kulin Kapetana. U septembru iste godine sklopljeno je primirje. Tada je srpski polo aj bio veoma povoljan po to su Rusi zaratili sa Turskom 18. 12.1806. Tada je do lo do saveza Srbije sa Rusijom i dogovor o zajednoj borbi protiv Turske. Potom nastupa period primirja koji traje sve do po etka 1809. Za to vreme u srbiji su doneti prvi ustavni 31

akti 1808., a u okviru praviteljstvuju eg sovjeta formirana su pope iteljstva (ministarstva). 1809. Rusija ponovo ulazi u sukob sa Turskom i Srbi tada kre u u sna nu ofanzivu. Me utim, zbog nesuglasica me u srpskim vo ama, Srbi (Stevan Sin eli ) kod ni a trpe poraz. 1810. giodine Srbi uz pomo Rusa vra aju izgubljene teritorije. Od ove godine Rusi upadaju u nepovoljnu suituaciju, jer po inje priprema Francuza i Austrijanaca na pohod na Rusiju. Zbog toga 16. maja 1812. godine Rusi sklapaju sa Turskom u Bukure tu. U 8. ta ki ovog mira obezbe ena je amnestija za srbe. Ovim sporazumom srbija je prakti no vra ena na granice iz 1804. god. Ubrzo Turci kre u sa sna nom vojskom na Srbiju i za kratko vreme zauzimaju izgubljene teritorije i zavode stra an teror u Srbiji.

26. POSTANAK KNEZEVINE SRBIJE

Po Gu anju prvog ustanka Turci su zaveli stra an teror na teritoriji Srbije pa su se Srbi podigli na oru je, prvo sredinom septembra 1814. Had i-Prodanova buna, a zatim (na Cveti)11. aprila 1815. godine u Takovu podignut je Drugi Srpski Ustanak na elu sa Milo em Obrenovi em. Ovaj ustanak je po karakteru bio druga iji od prvog, Milo se borio samo da ib imao bolju pregovara ku poziciju, i posle manjih biltaka do lo je do sporazuma izme u Milo a i (Mara li-Ali pa e)Mara lije. Tim sporazumom vra ena su srbima prava zagarantovana 8. ta kom Bukure tkog mira. Tim privilegijama Srbija dobija samoupravu, a Milo postaje vrhovni srpski knez. Potom, po to je odbio da deli vlast, Milo se surovo obra unava sa svojim protivnicima, pa tako ubija i Kara or a 13.jula 1817. Milo je 6. novembra 1817. godine dobio u skup tini titulu naslednog kneza, ali Porta na to nije pristala Me utim, ubrzo dolazi do dosta nepovoljnog razvoja doga aja za Tursku, pa ona, pod pritiskom Rusije, biva primorana da na pregovorima u Akermanu, leta 1826. prihvati da uredi srpsko pitanje hati erifom. Ubrzo potom izbio je rat Rusije i Turske, pa je srpsko pitanje zapalo u drugi plan. Rat je okon an Jedrenskim mirom 2. septembra 1829. Porta se obavezala da izvr i obaveze Akermanske konvencije u roku od mesec dana. Time su vra ene i 6 nahija koje je Kara or e osvojio. Sultan je ve 18. septembra izdao akt o samoupravi, koji je ratifikovan 2. decembra 1829. u Beogradu. Kona no 1830. godine Turci izdaju Hati erif kojim se priznaje samouprava Srbiji, i Milo u garantuje nasledno kne evsko pravo. Tim hati erifom garantuje se i vra anje 6 pomenutih nahija, ali su one pripojene Srbiji tek maja 1833.

27. MILETINA BUNA I DONOSENJE SRETENJSKOG USTAVA

Pobuna protiv kneza je bilo od po etka njegove vlade. Po etkom 1825. godine izbija buna koja se iri na vi e nahija pod vo stvom Miloja Popovi a aka. Oni su se bunili protiv kne evskog zuluma. U borbi protiv pobunjenika istakao se Toma Vu i Peri i i ugu io je ustanak. Posle ove bune bilo je jo nekoliko manjih koje nisu toliko zna ajne. Kada je Srbija dobila samoupravu, i kada je re eno pitanje 6 nahija, nezadovoljstvo je kulminiralo. Po hati erifu Milo je bio obavezan da radi sa skup tinom sastavljenom od narodnih starre ina, ali on o tome nije vodio mnogo ra una. Zbog toga je u januaru 1835. godine nekoliko uglednih ljudi an elu sa Miletom Radojkovi em diglo bunu protiv kneza i po lo na Kragujevac. Toma Vu i Peri i ih je pustio u grad pod uslovom da ne ulaze u knezev konak. Zahvaljuju i tom potezu buna nije dobila krvav 32

karakter nego je ispala vi e kao ozbiljna demonstracija. Ipak na Milo a je veoma uticala, jedno vreme je ak pomi ljao i na bekstvo. Obe ao je sazivanje skup tine za Sretenje i ure enje pitanja ustava. To se doista i dogodilo. Knez je naa sretenjskoj skup tini doneo ustav koji je izradio njegov sekretar Dimitrije Davidovi . Po ustavu Savet bi trebalo da deli sa knezom zakaonodavnu i izvr nu vlast. Narodna skup tina bi se sastajala jednom godi nje da odobri bud et i sastavi peticiju sa narodnim zahtevima. To davanje liberalnog ustava Srbiji, izazvalo je dosta negodovanja u Rusiji i Turskoj. Pitalo se ta e Srbiji ministarstva, trobojna zastava, i smatralo se da je ustav iznu en od strane ustanika. Rusija i Turska su zatra ile sedan osnovni zakon kojim bi se ograni ila Milo eva vladavina, a ne ustav sa elementima dr avnosti. Zbog toga Milo je bio prinu en da povu e ustav, to je za njega li no predstavljalo veliki uspeh. Rusai su insistirali da se u Srbiji formira savet u okviru koga e biti do ivotno birani lanovi i koji e raditi nezavisno od Milo a. U isto vreme do lo je do formiranja ustavobranitelske opozicije koju su sa injavali Toma Vu i Peri i , Avram Petronijevi i Jevrem Obrenovi . Izlo en pritiscima sa svih strana Milo je popustio i pristao da se spremi novi ustav. Posle dugih pregovora koji su vo eni u Carigradu, 10. decembra 1838. donet je novi ustav koji us uglavnom izradili turski i ruski predstavnici. On je stoga nazvan turski ustav. Glavna uredba ovog ustava je bilo stvaranje sovjeta od 17 do ivotno biranih lanova koji su mogli biti smenjeni samo po pristanku Porte. Skup tina nije bila predvi ena. To je dovelo do toga da Milo samo 2 meseca po dono enju ustava napusti Srbiju. Njega je nasledio sin Milan, ali umesto njega stvarnu vlast je imalo namesni tvo sa injeno od Tome Vu i a, Avrama Petronijevi a i Jevrema Obrenovi a.

28. VLADA USTAVOBRANITELJA

Po smrti kneza Milana na presto dolazi milo ev mla i sin, Mihailo koji je tada imao 16 godina. Njegov polo aj je bio dosta te ak jer se mr nja sa njegovog oca prenela na njega. Javila se jaka stranka pristalica Aleksandra, Kara or evog sina. Porta je postavila Vu i a i Petronijevi a za Mihailove savetnike, ali ih je on uz pomo porodice smenio i proteraou inostranstvo. Kada su se vratili 1842. godine do lo je do novog prevrata. Potpomagani od turskih vlasti, Vu i i Petronijevi su ve u leto 1842. digli bunu protiv kneza Mihaila. Knez je morao naglo da se povla i i 26. avgusta je pobegao u Zemun. Ustavobraniteljji su brzo sazvali narodnu skup tinu da izaberu novog kneza. Na skup tini je 2. septembra za kneza izabran upravo Aleksandar. Porta je odmah prihvatila ovaj izbor, ali Rusija nije. Zato je odre en novi izbor. Na novoj skup tini 18. juna 1843. ponovo je izabran knez Aleksandar. U ovom periodu ipak prakti no su vladali ustavobranitelji. Oni su te ili da se Srbija sredi i kulturno unapredi. Ve 1844. donesen je gra anski zakonik. Najve e zasluge oko dono enja ovog zakonika idu Jovanu Had i u. Potom 1853. godine donosi se zakonik o gra ansko sudskom postupku. Tada je i izvr ena organizacija sudova sa ciljem da se stvori pravna dr ava. Ustavobranitelji su u velikoj meri unapredili i prosvetu. Najzna ajnije je unapre enje Liceja (osnovan 1838.) u univerzitetZa njihovo vreme otvoreno je preko 200 novih kola. U spoljnjoj politici ustavobranitelji su se sve vi e udaljavali od Rusije. Sa druge strane gradili su odnose sa francuskom vladom i Engleskom. Predsednik vlade u ovo vreme je bio Ilija Gara anin koji je stvorio na ertanije 1844. godine u kome je izlo e plan spoljne politike Srbije za naredne godine. Pored njega u stvaranju nacionalnog programa istkli su se Adam artoriski , i Fran esko Zah. Po ovom programu Srbija bi trebalo da bude centar ujedinjenja balkanskih naroda. 33

Utavobranitelji su ipak imali dosta protivnika. Najvi e zapam ena je buna koja je izbila 1844.. Nju je izveo Stojan Jovanovi Cuki . Tu bunu je ugu io Vu i i zaveo pravu strahovladu. Sve su se e e javljali pritisci oko uspostavljanja narodne skup tine koja Turskim ustavom nije bila predvi ena. Tako se sastala Petrovska skup tina 1848. i na njoj je ustanovljeno da se skup tina mora sazivati svake godine.

29. SVETOANDREJSKA SKUPSTINA

Godine 1857. otkrivena je jos jedna zavera protiv kneza Aleksandra. Namera zaverenika bila je da se zbaci knez Karadjordjevic i na presto vrati Milos Obrenovic. Predvodnici afere su prvo osudjeni na smrt, a zatim pomilovani na dozivotnu robiju. Porta se poslednji put umesala u unutrasnje dogadjaje u Srbiji primoravajuci Kneza da izruci zaverenike Porti i da penzionisane clanove Saveta reaktivira. Tako su se Vucic i Garasanin, u prolece 1858. god. vratili na najvise drzavne polozaje; Vucic kao predsednik Saveta, a Garasanin kao ministar unutrasnjih dela. Knezeva vlast i licni ugled sasvim su popustili. Kraj njegove vladavine je bio izvesniji nego ikad. Porta je jedva docekala priliku da moze da oseti svoju snagu, a nalazila je podrsku kod Francuske, koja je otvoreno osudjivala knezevu politiku, a donekle i kod Rusije. Austrija i Engleska su drzale knezevu stranu, a Pruska je bila neutralna. Teske prilike u Srbiji mogla je da popravi samo nova Narodna skupstina. Uprkos protivljenju Kneza i Porte, Garasanin je najzad uspeo da izdejstvuje sazivanje skupstive u novembru 1858. god. Na osnovu zakona donetog samo za tu priliku skupstina se sastojala od vecine izabranih clanova i relativno malog broja skupstinara po polozaju. Obe struje u opoziciji, i konzervativna i liberalna, slozile su se u zahtevu da se skupstina sazove, ali su im ciljevi bili razliciti. Svetoandrejska skupstina se okupila 30. novembra 1858. god. Predsedavao je Misa Atanasijevic, bogati beogradski trgovac i stari konzervativac, dok je za njegovog zamenika bio izabran Stevca Mihajlovic, poverenik kneza Milosa. Sekretari su bili liberali Jevrem Grujic i Jovan Ilic. Liberali, jedna grupa mladih ljudi skolovanih na strani, pripremali su zakon o Narodnoj Skupstini po kojem je skupstina trebalo da se sastaje svake godine sa odredjenim zakonodavnim ovlascenjima u pitanjima drzavnog budzeta i ministarske odgovornosti. Ovom projektu usprotivili su se konzervativci, pa je moralo da se nadje srednje resenje. Drzavni savet je ostao najvise zakonodavno telo, a skupstina je dobila samo savetodavnu ulogu. Na dan 10. dec. 1858.god. skupstina je zatrazila ostavku kneza Aleksandra. Posle jednog dana razmisljanja Aleksandar Karadjordjevic se sklonio u Beogradsku tvrdjavu, pod zastitu turskog pase. Sutradan je skupstina i zvanicno proglasila zbacivanje kneza Karadjordjevica i na presto vratila kneza Milosa Obrenovica. Do povratka Milosevog u Srbiju, imenovano je namesnistvo, koje su cinili: Ilija Garasanin, Stevca Mihajlovic i I. Ugricic. Knez Milos je sa knezom Mihajlom stigao u Beograd 25. jan.1859.god. Do tada je cekao potvrdu svog izbora od Porte.

30. UVODJENJE PARLAMENTARNOG SISTEMA U SRBIJI 19.VEK

1858. Svetoandrejska skup tina 1869. sazvana je Narodna skup tina koju je vodio Jovan Risti , donet je ustav kojim je uvedena stalna narodna skup tina, nema pravo zakonodavne inicijative, knez bira tre inu poslanika 34

1878. od sticanja samostalnosti u Srbiji nastaju i prve politi ke stranke, a to su:  Radikalna partija 1881. njene vo e su bili Adam Bogosavljevi , Nikola Pa i i Pera Todorovi . Ciljevi: op te bira ko pravo, za izborne sudove, op tinsku samoupravu, neposredne i progresivne poreze i parlamentarnu vladavinu, protiv samovolje vladara. Podr avaju je seljaci u po etku, a po etkom XX veka postaju bur oaska partija. Pozivaju se na Svetozara Markovi a u svojim po etcima.  Liberalna partija nastavlja politi ko delo liberalnih grupa iz sredine XIX veka, oslanjaju se na bur oaziju, zala u se za ve a ustavna prava i ja anje uticaja narodnog predstavni tva, za slobodnu konkurenciju u prvrednom ivotu i unutra nje reforme. Najzna ajniji Jovan Risti , ako vas ne to vi e zanima pitajte Simketa  Naprednja ka partija okuplja deo ustavobranitelja mladokonzervativci podr ava ih bagata trgova ka bur oazija. Ciljevi: ista ustavnost zapadno evropskog tipa, vi e li nih sloboda, a manje demokratije (za bur oaziju i gospodu, a manje za seljake) politika kneza odnosno kralja Milana. Vo e Milutin Gara anin i Stojan Novakovi Radikali su uzeli zna ajnu ulogu u dizanju Timo ke bune i zbog toga su bili proganjani (npr. Nikola Pa i ), timo ka buna je bila ugu ena to je zna ilo poraz radikala. 1888. nakon neuspeha u ratu s Bugarima, Kralj je primoran da donese novi ustav, koji se zasnivao na na elima gra anskog parlametarizma 1893. maloletni kralj Aleksandar je izvr io dr avni udar i ukinuo ustav iz 1888. i osna io ustav iz 1869. 1901. kralj je podario Srbiji novi ustav. Nakon ovog ina jedan deo radikal saradjuje s kraljem, a drugi deo formira Samostalnu radikalnu partiju. Posle majskog prevrata narodna skup tina je vratila ustav iz 1888. Na razvoj parlametarizma nakon prevrata uti u tri inioca politi ke stranke, vojska i dvor. 1903. osnovana nova Srpska socijaldemokratska partija

31. VLADAVINA MILANA OBRENOVICA

S obzirom na to da je kao maloletan progla en za kneza, Namesni tvo vlada u njegovo ime, odnosno Blaznavac, Jovan Risti i Jovan Gavrilovi . Namesni tvo radi na promeni ustava bez dozvole Turske, a i zakon o namesni tvu nije dozvoljavao promenu ustava dok je vladar maloletan. 29. juna 1869. novi ustav je usvojen! Njime je garantovano vladarsko pravo dinastiji Obrenovi . Kako bi se u vrstila vlast uvedeno je protekciona tvo, od koga se Srbija nikada vi e ne e osloboditi. Razvio se i nepotizam. I dok je u zemlji vladao mir, Svetozar Mileti je u Vojvodini napao namesni tvo za izdaju nacionalnih interesa Srba. Knez Milan je stupio na presto 10.8.1872., ali je namesni ki re im prekinut tek posle smrti Milivoja-Petrovi a Blaznavca. Novu vladu formirao je Jovan Risti , ali ne zadugo jer je knez na vlast doveo konzervativce i vladu je formirao Marinovi . Sredinom jula izbio je bosansko-hercegova ki ustanak. Knez Milan je po nagovoru velikih sila spre avao direktno anga ovanje Srbije, jer su se one pla ile da Rusija ne pro iri svoj uticaj me u hri anima u Turskoj. Ali pod uticajem Crne Gore i kneza Petra Kara or evi a na ustanike Milan je shvatio da se mora anga ovati, kako iz nacionalnih tako i iz dinasti kih razloga. Godine 1876. proklamacijom je objavio rat Turskoj. Turci su potukli Srbe sredinom oktobra kod unisa. Posd pritiskom Rusije zaklju eno je primirje bez 35

teritorijalne tete po Srbiju, i tako je zavr en prvi srpsko-turski rat koji e ostati velika ljaga na liku kneza Milana. Godine 1877., aprila meseca, Rusija je objavila rat Turskoj. Ne to kasnije Srbija i Crna Gora tako e stupaju u rat, a srpska vojska zauzima Pirot, Belu Palanku, Caribrod (Dimitrovgrad), Ni , Leskovac i Vranje. Marta 1878. potpisan je mir u San Stefanu. Njime je priznata nezavisnost Rumuniji i Srbiji, i stvorena je nova dr ava Sanstefanska Bugarska, a Srbija i Crna Gora su dobile teritorijalna pro irenja. Velike sile su odbile da priznaju ovakvo komadanje Turske, i zato je revidiran Sanstefanski mir i do lo je do Berlinskog kongresa (skup sedam evropskih zemalja Nema ke, Austro-Ugarske, Italije, Francuske, Engleske, Rusije i Turske od 13. juna do 13. jula 1878.). On je zavr en usvajanjem ugovora koji ima 64 lana. lanom 34. priznata je nezavisnost kne evine Srbije, a u lanu 36. odre ene su nove granice srbije sa pro irenjima na 4 okruga: ni ki, pirotski, vranjski i topli ki. Najve i udar na Srbiju bila je okupacija Bosne i Hercegovine koju je trebalo da izvede Austro-Ugarska. Srbija je bila obavezna da izgradi eleznicu dolinom Morave, koja e dovesti zemlju na ivicu ekonomskog kraha. Razo aran Ruskim pona anjem, knez se okretao Austriji. Jovan Risti , vo a liberala,na predstavnik na Berlinskom kongresu i veliki rusofil morao je sa liberalima da si e sa vlasti, a novu vladu je formirao Milan Piro anac vo a naprednja ke stranke(konzervativaca). Godine 1881. ministar finansija u Piro an evoj vladi, edomilj Mijatovi , ro ak kneza Milana, sa dozvolom kneza, a bez znanja piro anca, sklopio je tajnu konvenciju izme u Srbije i Austro-Ugarske, kojom se Srbija zapravo odrekla svoje nezavisnosti, a sve radi obezbe enja dinasti kih prava Obrenovi a. Godine 1882. knez Milan se proglasio za kralja i srbiju za kraljevinu. Tako je postao prvi srpski kralj posle Kosova. Po to je radikalna stranaka zauzela o tru opoziciju prema kralju, nije trebalo puno da se eka da me u njima izbije sukob. Nakon progla enja kraljevine izvr eni su izbori na kojima su radikali odneli apsolutnu pobedu, ali kralj umesto da njima da mandat za sastav vlade, poveri vladu Nikoli Hristi u reakcionaru, koji, potom raspusti skup tinu. 1 Hristi eva vlada donosi odluku da se od narodne vojske povu e oru je, sa motivacijom da e joj se dati savremenije pu ke. Radikali su u tome videli kraljev poku aj da razoru a narod, te su u narodu razvili veliku propagandu protiv davanja oru ja. U crnore kom okrugu, u isto noj srbiji, novembra 1883. izbija pobuna. Najpre u Boljevcu, potom u Skoko Banji i Knja evcu. Intervencijom redovne vojske buna je u krvi ugu ena, mnogi radikali su pogubljeni i pozatvarani, a vo a radikala Niola Pa i uspeo je da pobegne u Bugarsku. Kada su posle timo ke bune, mnogi radikali pobegli u Bugarsku, bugarska vlada im je dozvolila da se stacioniraju pored same srpsko-bugarske granice, koju su oni esto prelazili. To je dovelo do zahla enja srpsko-bugarskih odnosa. Godine 1885. kralj Milan je objavio rat Bugarskoj (u septembru), a ve u novembru biva pora en kod Slivnice. Rat je zavr an mirom u Bukure tu (marta 1886.) bez teritorijalnih promena. Godine 1889. kralj, histerik i depresivac je re io da abdicira. Koraci koje je preduzeo oko svoje abdikacije sadr e sve protivre nsti koje su ga okupirale. U namesni tvo (za sina Aleksandra) je izabrao Jovana Risti a, Jovana Belimarkovi a i Kostu Proti a, a nijedan od njih nije bio naprednjak. Zatim je tra io da bude ispla en od dr ave na ime kraljevske apana e, koju bi primao da je ostao na vlasti. Tim novcem je isplatio kockarske dugove.
1

Ovde je pitanje 36. timo ka buna zbog logi nog sleda stvari.

36

Paralelno sa tim on je zemlji 1888. godine podario jedan od najdemokratskijih ustava (Po uzoru na belgijski). Ovim ustavom je bio zaveden parlamentarni sistem, zakonodavnu vlast dele kralj i skup tina, izborni cenzus je minimalan, tajno i neposredno glasanje, uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika po dva intelektualca sa fakultetskom spremom na svaki okrugm, sloboda tampe, govora i udru ivanja, nezavisnost sudova i op tinska i sreska samouprava. Od abdikacije Milan je iveo na relaciji Be -Srbija a kad je ljubav uvenula, a novac prokockan, ponovo je po eo da se me a u politi ki ivot. Poma e sinu Aleksandru u prevremenom preuzimanju vlasti, posta e vrhovni komandant vojske, pre ive e Ivandanjski atentat 1899., a sve to da bi do iveo da njegov sin naredi da ga ubiju ako poku a da pe e granicu Srbije. Umro je u Be u 1901., a sahranjen je u manastiru Kru edol.

32. SRPSKI POKRET U UGARSKOJ 1848.

Srbi su se solidarisali sa revolucionarnim pokretom ali su I oni zeleli da ostvare svoj nacionalni program. Aprila 1848. jedna delegacija novosadskih gradjana, koju je predvodio Djordje Stratimirovic, pojavila se pred Ugarskim saborom u Pozunu sa Zahtevanjima, u kojima je trazeno priznanje srpske nacionalnosti I jezika. Kosut je istakao da u Madjarskoj postoji samo madjarska nacija I da ce spor sa Srbima ako zatreba resiti macem. Na to su Srbi odgovorili spaljivanjem maticnih knjiga po crkvama koje su od 1843. morali da vode na madjarskom jeziku. Doslo je i do agrarnih pobuna koje je ugusila carsko-madjarska vojska, sto je jako pogorsalo srpsko-madjarske odnose. Razilazenje sa Madjarima dovedeno je do vrhunca na Majskoj skupstini u Sremskim Karlovcima 1848. Na Skupstini je proglaseno ujedinjenje Srema, Banata, Backe, Baranje I dela Vojne granice u Srpsku vojvodinu. Za srpskog vojvodu izabrane je Stevan Supljikac. Karlovacka mitropolija proglasena je za patrijarsiju, a za patrijarha je proglasen karlovacki mitropolit Josif Rajacic. Izabran je Glavni odbor koji je uz patrijarha upravljao Vojvodinom pripremajuci srpski narod na oruzani otpor madjarskoj vladi. Najzesce borbe su vodjene kod Sentomasa (danasnji Srbobran). Razvoj ovih dogadjaja tokom 1848/49. zavisio je od opstih okolnosti u kojima je tekla revolucija u Habzburskoj monarhiji. Kada je doslo do raskid Beckog dvora sa Madjarima I do otvorene borbe protiv madjarske revolucije, pokret Srba u Ugarskoj stvaio se na stranu Austrije. Medjutim, kada je madjarska revolucija ugusena car je zaveo centralizam tako da je Srpska vojvodina ostala samo po imenu.

33. ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE

Tokom carinskog rata nastaju nove krize na Balkanu. Mlado-turska revolucija Kemalpase Ataturka pod parolom da je Osmanlijsko carstvo vrati Osmanlijama I zahtev da se Turskoj vrate zemje oduzete Berlinskim ugovorom iz 1878. imale su za posledicu aneksiju.. Iz bojazni da ovo ne znaci kraj njene okupacije na Balkanu, jer je Bosna I Hercegovina bila formalno u sastavu Turske ona (Austro-Ugarska)se odlucila na aneksiju. Neposredniji nagovestaj aneksije javlja se januara 1908. povodom jubilarne sezdesete godisnjice stupanja na presto cara Franje Josifa. Izmedju politickih clanova kojima bi se obelezio taj jubilej, pominjalo se I proglasavanje statusa o uvodjenju parlamentarnog rezima u Bosni I Hercegovini, sto je prakticno znacilo da ce parlament prethoditi aneksiji. Izvrsena aneksija direktno se suprostavila odlikama Berlinskog kongresa I oznacavala je prekrajnje granice Evrope. Bec je hteo da ojaca svoj polozaj na 37

Jadranu I Balkanu, a I preokrene tok juznoslovenskog pokreta koji je u Beogradu bio sve privlacniji. Svu propagandu oko aneksije pratiloje isticanje toboznih namera Srbije. Aneksija se pravdala VISOKOKULTURNIM I POLITICKIM CILJEVIMA. Prijemna proklamacija narodu Bosne I Hercegovine sadrzavala je niz obecanih prava, sloboda I zastita, postovanje svih gradjanskih prava, licna sloboda, sloboda vere, imovna sigurnost, osigurana cast, obicaji, neprovedivost stana, tajnost pisama, pa I siroka politicka prava , pravo okupanja, drzava zborova,sloboda stampe. Aneksija omogucavala privrednu eksplotaciju Bosnee I Hercegovine, obezbedjivala je zaledje Austrijskoj dalmaciji I otezavala je je srpske nacionalno-oslobodilacke planove. Srbija je u to doba bila u nezgodnoj situaciji ( sa Crnom gorom odnosi su prekinuti zbog bombaske afere, a sa bugarskom zaostreni zbog pretenzija na Makedoniju) te je vlada objavila protestnu notu, koja je svojom mlakoscu bila predmet ostre kritike I ni najmanje nije odgovarala opstem narodnom raspolozenju. Prva koja je priznala aneksiju bila je Turska/ 1909. Srbija je predlozila autonomiju pod vlascu Turske, ali taj predlog nije dobio medjunarodnu podrusku. Rusija nije mogla u novi rat te je morala prihvatiti aneksiju. Srbija je bila primorana da jednom izjavom datu u Becu, u martu1909, prizna cin aneksije.

34. NASTANAK CRNOGORSKE DRZAVNOSTI

Nastanak crnogorske dr avnosti vezuje se za trojicu crnogorskih vladara, a to su Petar II Petrovi Njego , knez Danilo i knez Nikola. Petar II Petrovi Njego vlada od 1830 do 1851bitno za njega je re i da shvata da se Crnoj Gori treba vratiti svetovna vlast i razgrani iti od duhovne. Knez Danilo ro en 25. maja 1826. 1851. postaje vladar i to nakon duge tradicije crkvenih vladara prvi svetovni. 1. marta 1852 crnogorski zbor odlu io je da Crna Gora bude nasledna kne evina sa svetovnim vladarom. Ovo je odlu eno na predlog Rusije. Porta trpi crnogorsko odmetanje iz obzira prema Rusiji koja se postavila kao pokrovitelj C.G. i uzima pravo da posreduje za C.G. Porta ovu odluku Zbora ne priznaje. Knez Danilo se suprotstavlja izdajnicima vrlo energi no i ulazi u sukobe s Turcima. 1852. prepadom zauzima abljak. Na Ruski nagovor vra a grad, ali odnosi s Turcima ostaju lo i i u decembru iste godine Omer pa a je stegao od Hercegovine i Albanije novu kne evinu. Austrijanci poma u Crnu Goru. 31. januara1853. Austrijanci daju ultimatum Turskoj da prekine neprijateljstvo s C.G. koji Turska prihvata. 14. marta 1856. na Pari kom kongresu posle krimskog rata turski izaslanik izjavljuje da Turska C. G. smatra svojim sastavnim delom, a Rusi se nisu imali pravo buniti. 19. maja 1856. Knez Danilo je uputo protest Porti zbog ovoga. Danilo se obratio i Napoleonu III za pomo . 1857. odlazi i u slu benu postu u Pariz i bio je lepo primljen. To je izazvalo negodovanje Be a i Petrograda. 1855. donet je nov zakonik i nastojao je da stvori pravnu dr avu. 1857. novi ustanak protiv Turaka u okolini Trebinja. Knez Danilo tra i me unarodno priznanje i razgrani enje s Turskom. Porta tra i da iz knez prizna kao vrhovnu vlast, a Knez obratno. 1. maja 1858. izbija otvoreni sukob i kod Grahova crnogorska vojska koju je vodio kne ev brat Mirko, nanosi potpun poraz Turcima, ali ih ne goni dalje. Napoleon III alje pomo u C.G. i pohvale za juna ki podvih u bitci i asno pona anje nakon nje. 38

1858. formira se komisija za razgrani enje, ali zbog sukoba Austrije sa Francuskom i Italijom prestaje s radom. 1860. u aprilu Crna Gora je odlukom komisije razgrani ena s Turskom i dobija ne veliki posed, ali je priznata kao posebna oblast i Knez Danilo kao nasledni vladar Crne Gore. Potvrdu ovog priznanja je stekla 1878. na Berlinskog kongresu.

35. SRPSKO-TURSKI RAT

Nastao je kao posledica tzv. velike istocne krize koja je pocela izbijanjem srpskog ustanka u Hercegovini jula 1875-"Nevesinjska puska". Do izbijanja ratova Srbije i Crne Gore protiv Turske , ustanici u Hercegovini oslobodili su dosta teritorije.Ulaskom Srbije i Crne Gore u rat krajem juna 1876.prestaje narodni ustanak,a ustanicke jedinice ulaze u vojne formacije zaracenih strana.Glavni komandant srpskih jedinica postaje ruski general Cernjajev.Srbija nije bila najspremnija za rat,ali je prevladalo antitursko raspolozenje u narodu.Srpska vojska je porazena kod Djunisa od brojcano nadmocnije turske vojske.Na intervenciju velikih sila,izmedju Srbije i Turske zakljucen je mir u martu 1877.Izgubljeni rat izazvao je zrtve i materijalna razaranja sto je proizvelo i veliko nezadovoljstvo u narodu. Mir je potrajao samo do aprila 1877.kada je Rusija zaratila protiv Turske.Tada Srbija ponovo ulazi u rat sa Turskom,dok Crna Gora nije ni prekidala rat sa Turskom od 1876.Srpska vojska je,posle velikih borbi,uspela da zauzme Nis,Pirot,Prokuplje,Kursumliju,Leskovac i Vranje.U januaru 1878.Rusi su zauzeli delove planine Balkan i poceli napredovati ka Carigradu(Istanbulu).Posle pada Jedrena,Turska je u martu 1878.bila primorana da potpise mir u San-Stefanu.Prema odredbama ovog ugovora trebalo je da se stvori Velika Bugarska na podrucju od Crnog mora do reke Drim u Albaniji i uvecana Crna Gora.Srbiji je dato teritorijalno uvecanje znatno manje nego sto je oslobodila njena vojska.novni tvu(1867-1876).

37. POLITICKE STRANKE U SRBIJI DO 1914.

Kao posledica dru tveno ekonomskog razvoja i uklapanja u zajednicu evropskih liberalnih dr ava, u Srbiji je osamdesetih godina izvr eno organizovanje politi kih stranaka. Politi ke grupacije stare Kne evine Srbije propovedale su na ela gradjanskih sloboda onako kako ih je formirala liberalna bur oazija na Zapadu.

Liberalna stranka
Formalno je organizovana 1881. godine, na osnovu Zakona o udru enjima i zborovima. Liberali su radili na uvodjenju liberalnih reformi u dr avnoj upravi. Program te stranke proglasio je Narodnu skup tinu za jednu od najsvetijih ustanova srpske dr ave i predstavnicom volje srpskog naroda. Ona je trebalo da bude sastavljena samo od poslanika izabranih narodnom voljom. Narodnu skup tinu niko nije mogao ukinuti, niti u njenom pravu ograni iti. Bez njenog pristanka nisu se mogli doneti nikakvi zakoni o vlasti kneza srpskog, o savetu, mkinistrima, najvi em sudu. Liberale su podr avali bogati trgovci, bogati seljaci i vi e sve tenstvo. Vodja liberala bio je Jovan Ristic. List liberala bila je Srbija.

39

Napredna stranka
Proistekla je iz grupe mladjih konzervativaca, koja je ustvari bila direktan nastavlja Ustavobranitelja. ef stranke bio je Milutin Gara anin, dok je Milan Piro anac bio predsednik prve naprednja ke vlade (1880 1883). Gara anin je kao ministar unutra nji dela doprineo slobodi tampe. U svom programu naprednjaci su isticali da dinastija treba da stoji ispred svake ustavne borbe. Zalagali su se za liberalne slobode (govora,pisanja, tampe,udru ivanja): tra ili su ministarsku odgovornost, pravo slobodnih izbora,potpunu sudsku nezavisnost, op tinsku samoupravu. Naprednjaci su u spoljnoj politici tra ili stvarno priznanje nezavisnsoti Srbije i u vr ivanje bratskih veza medju slovenskim narodima. Napredna stranka raspu tena je 1896. po to ju je predhodno odbacio kralj Aleksandar Obrenovi , iako je ona do tada va ila kao dvorska stranka.

Narodna radikalna stranka

To je prva politi ka stranka u Srbiji koja je imala svoj statut, organe i lanove sa odredjenim pravima i du nostima. Na skupu od 8. januara 1881. stranka je uzela zvani no ime Narodna radikalna stranka, a osniva i su se deklarisali kao pristalice socijalisti kih ideja Svetozara Markovi a. Istovremeno stranka je izradila svoj program, statut, formirala mesne, sreske i okru ne odbore nad kojima je stajao Glavni odbor. Te i te radikalnog programa bilo je na politi kim pitanjima. Radikali su isticali da je njihov cilj da obezbede unutra narodno blagostnje i slobodu, a spolja dr avnu nezavisnost i oslobodjenje i ujedinjenje ostalih delova Srpstva.U svom programu zalagali su se za sklapanje saveza sa drugim balkanskim dr avama,a u spoljnoj politici tra ili su oslonac u Rusiji. Najuticajnija li nost ove stranke bio je Nikola Pa i . Pod dejstvom radikalske agitacije protiv reorganizacije vojske i zbog nezadovoljstva selja tva izbila je u isto noj Srbiji Timo ka buna 1883.Kralj Milan re io je da novonastalu situaciju iskoristi za obra un sa svojim politi kim protivnicima. Intervencijom redovne vojske buna je u krvi ugu ena , mnogi radikalski prvaci ubijeni i pozatvarani, a vodja radikala Nikola Pa i na ao se u izbegli tvu. Posle bune i dugogodi nje zastoja u radu Radikalna stranka postepeno se udaljavala od siroma nijih slojeva dru tva i sve je vi e oko sebe okupljala imu nije seljake i gradjane. List radikala bila je Samouprava.

Socijalisti ka stranka
1895. godine grupa ljudi koja je izdavala list Zanatlijsk savet pokre e list Socijaldemokrat, u kome objavljuje politi ki program Socijalisti ke stranke. Zala u se za potpunu narodnu samoupravu, op te pravo glasanja, da skup tinu sa injavaju samo poslanici koje je narod izabrao.

38. USTAVNI RAZVITAK SRBIJE DO 1914. Sretenjski ustav

Hati erifom iz 1830. Milo je potvrdjen za kneza Srbije, a unutra nje konstituisanje Srbije postalo je pitanje o kome odlu uje srpski narod. Vuk Karad i je savetovao Milo u da se narodu da ustav. Kada je Milo odlu io da donese ustav, to nije bilo zbog Vukovih saveta, ve je knez ustavom eleo da potisne ulogu Saveta. Dimitrije Davidovi je na zahtev kneza pripremio nacrt ustava, koji je sve ano progla en na Sretenjskoj narodnoj skup tini 1835. godine. Ustav je Narodnoj skup tini davao velike nadle nosti, ali Milo je na taj na in hteo da nadle nosti Saveta potisne nadle nostima 40

skup tine, jer je smatrao da se skup tinom mo e lako manipulisati. Skup tina se trebala sastojati od sto deputata iz svih okruga Kne evine Srbije. Narodna skup tina odredjuje danak, kontroli e finansije. Imala je pravo da se ali knezu ukoliko neko iz Saveta kr i ustav,zakon ili prava Srba. Svaki Srbin jednak je pred zakonom, sve veroispovesti su slobodne, zagarantovana je nepovredivost privatne svojine. Ovaj ustav garantovao je gradjanske slobode kakvih nije bilo ni u Evropi. Zato je ovaj ustav okarakterisan kao revolucionaran, republikanski, a i stav evropskih sila dosta je doprineo suspenndovanju ovog ustava.

Turski ustav iz 1838. godine

Turski ustav bio je mnogo manje dare ljiv u pogledu gradjanskih sloboda u odnosu na predhodni. Ipak, garantovana je nepovredivost privatne svojine, sudjenje isklju ivo po zakonu, sloboda trgovine. Inicijatori ovog ustava bili su Ustavobranitelji. Vlast je podeljena na zakonodavnu, izvr nu i sudsku. Ovaj ustav je najkarakteristi niji po tome to je Savetom ograni io vlast kneza. Knez ni ta nije mogao uraditi bez odobrenja Saveta. Uvedena je neka vrsta vlade od tri pope itelja(unutra njih dela, pravosudja i finansija) i plus jedan pope itelj kne eve kancelarije. Nadle nost Saveta bila je i u sastavljanju nacrta zakona koje je knez samo trebao da potpi e. lanova Saveta bilo je 17, prema broju okruga u Srbiji. Knez Milo nije eleo da vlada po tom ustavu pa je abdicirao. Turski ustav ne pominje narodnu skup tinu, ali Porta dozvoljava da se srpski narod po svojoj tradiciji sastaje u skup tinama radi svojih dogovora. Po to je posle odlaska Mihajla Obrenovi a Srbija ostala bez kneza, samo je, tradicionalno, narodna skup tina mogla izabrati novog. Po nalogu Ustavobranitelja, sazvana je skup tina i za novog kneza izabran je Aleksandar Karadjordjevi . Na taj na in, skup tina je o ivela; ako ne kao zvani na dr avna ustanova, onda kao tradicionalna srpska ustanova.

Ustav iz 1869. godine

Aleksandar Karadjordjevi bio je nesposoban vladar i bezna ajna istorijska li nost. Za vreme njegove vladavine stvarnu vlast imala je oligarhija ustavobranitelja stvorena Turskim ustavom. Knez Mihajlo, do av i na vlast posle Svetoandrejske skup tine 1858. poku ao je da vlada apsolutisti ki tako da je ve ustaljena skup tina bila prva na udaru. Posle atentata na njega, na vlast dolazi namesni tvo. Postavlja se pitanje dono enja ustava zbog zaostalosti i dalje va e eg Turskog ustava. Namesni tvo je dobilo saglasnost skup tine za promenu ustava. Novi ustav je donet 1869. godine. Skup tina postaje dr avotvorni element. Ona nema suverenitet, podredjena je vladi i knezu. Medjutim, skup tina dobija zakonodavna prava. Svaki zakon se razmatra i odobrava u skup tini. Ono to je najzana ajnije je to to je ovaj ustav donet bez me anja Porte. Pojavila se i politi ka tampa. Svetozar Markovi je kritikovao ovaj ustav, jer ovaj ustav ne predvidja lokalnu smoupravu. Markovi ka e da su odluke skup tine samo predlozi vladi, prema ovom ustavu. Markovi tra i da narod bude suveren. Radikali su po etkom osamdesetih kritikovali ovaj ustav, odnosno preveliku mo vlade. Radikalski nacrt ustava Odredjuje narod kao jedinog suverena i izvor svake vlasti. Zala e se za ustavnu naslednu parlamentarnu monarhiju, slobodu okupljanja, zbora. Svi Srbi imaju jednaka prava na vr enje javnih poslova; razlike mo e biti samo po sposobnostima. Ovaj nacrt ustava, uticao je na stvaranje i sadr aj ustava iz 1888.

41

Ustav iz 1888. godine

Ovaj ustav bio je rezultat slabljenja obeju politi kih protivnika: kralja Milana i radikala, te je predstavljao kompromis medju gradjanskim strankama. Ozna io je politi ku pobedu gradjanstva koje je potisnulo kralja i zavelo sistem ustavne parlamentarne monarhije. Po ustavu iz 1888. godine, kome je obrazac bio belgijski ustav, u Srbiji je zaveden parlamentarni re im. Zakonodavnu vlast dele kralj i narodna skup tina, koja odlu uje i o dr avnom budzetu. Uvedeno je tajno i neposredno glasanje, a izborni cenzus bio je minimalan. Svaki kraljev akt mora potpisati nadle ni ministar koji tako postaje i odgovoran za taj kraljev akt. Narodnu skup tinu sa injavaju samo poslanici koje narod sam bira. Ranije je i vlada imala odredjen broj svojih poslanika Narodna skup tina bira predsednika,2 podpredsednika i sekretara. Da bi se omogu io ulazak inteligencije u skup tinu uvedena je institucija kvalifikovanih poslanika po dva intelektualca sa fakultetskom spremom na svaki okrug. Ustavom su zagarantovana demokratska gradjanska prava i slobode: sloboda tampe, zbora i udru ivanja, nezavisnost sudova, uvedena op tinska i sreska samouprava.

Aleksandar Obrenovi
este promene u Namesni tvu, izbori koji nisu vodili potpunoj ve krnjo skup tini, nestabilnost dr avnih institucija, sukobi izmedju radikala i liberala kulminirali su dr avnim udarom 1893. godine. Kralj Aleksandar se proglasio punoletnim i preuzeo vr enje kraljevske vlasti. To nije uradio on sam ve njegova oficirska okolina koja je po nalogu kralja Milana ostala nepromenjena. Uz pomo svog oca Milana, Aleksandar je 1894. izveo novi dr avni udar kojim je ukinuo ustav iz 1888. i vratio na snagu ustav iz 1869. godine. U estale promene vlade, kursa spoljne politike, pritisci na inovni ki aparat, doveli su do neuspe nog Ivanjdanskog atentata na kralja Milan 1899. godine i osude radikala zbog navodnog u e a u njemu. Neo ekivana kraljeva enidba 1900. godine sa Dragom Ma in, dvorskom damom kraljice Natalije, izazvala je trenutnu promenu spoljne i unutra nje politike sa osloncem na radikale i Rusiju. U nameri da sti a nezadovoljstvo u zemlji, Aleksandar 1901. donosi Ostroisani ustav, koji uvodi, srpskoj tradiciji stran, dvodomni skupstinski sistem. Uskoro je Aleksandar izveo jo dva dr avna udara (mart 1903).

39. MAJSKI PREVRAT 1903.

U vojsci je sve vi e raslo raspolo enje da treba zbaciti Obrenovi e. injenica da je kralj Milan mrtav dodatno im je olak avala akciju. Austrija, zbog kraljeve rusofilske politike, nije bila zainteresovana da ga titi. Rusija, pak nije imala u njega previ e poverenja, a i zbog porodi nih skandala, smatrala ga je potpuno izblamiranim i elela je da se on ukloni. Iako je kraljica Draga bila njen agent, Rusija je bila spremna da je rtvuje. Posebno ako se imaju u vidu glasine da je kralj imao nameru da se razvede. Iako je mnogo to ta od nezadovoljstava u zeemlji dopiralo do kralja, on kao da nije bio svestan ozbiljnosti situacije. Evo ta je prethodilo majskom prevratu... 1. april 1893. kralj Aleksandar se proglasio punoletnim i preuzeo je vr enje kraljevske vlasti 9. maj 1894. Uz pomo oca Milana, Aleksandar je izveo novi dr avni udar ukinuv i ustav iz 1888. 1899. godine desio se neuspeli Ivandanjski atentat na Milana. 1900. Aleksandar se eni Dragom Ma in, dvorskom damom kraljice Natalije. 42

1901. Kralj Aleksandar donosi oktroisani ustav (me avina ustava iz 1869. i 1888. , a jedina novost je bila uvo enje dvodomog parlamenta Senat i Skup tina). U martu 1903. Aleksandar je izveo jeo dva dr avna udara, pa su usledile martovske demonstracije gra anstva, radnika i studenata. Martovske demonstracije pru ile su moralnu podr ku zaverenicima na elu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevi em Apisom, da u no i 29. maja / 11. juna 1903. godine ubiju u dvoru (stari dvor) kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Pored njih poginuli su predsednik vlade CincarMarkovi , vojni ministar Milovan Petrovi , kralji ina bra a, ministar unutra njih dela Velimir Todorovi i jo nekoliko ljudi. Novi kralj je postao Petar I Kara or evi

40. CARINSKI RAT SRBIJE I AUSTRO-UGARSKE 1906-1911

Posle Majskog prevrata 1906. ponisteni su politicki I privredni ugovori Srbije I AustroUgarske sklopljeni za vreme austrofilske politike Obrenovica. Nastojeci da se oslobodi ekonomske I politicke zavisnosti od Austro-Ugarske, Srbija se povezala sa Trojnom Antatantom koju su cinile Rusija, Francuska I Engleska. Da bi ojacala naoruzanje Srbija je narucila topove iz Francuske I to je bio povod da Austro-Ugarska objavi rat Srbiji 1906. Madjarska agrarna revolucija pretvorila je Dvojnu monarhiju u glavnog izvoznika stoke. Austro-Ugarsku je posebno nerviralo povezivanje Bugarske I Srbije koje je konkretizovano ugovorom iz 1905. Zabranjen je uvoz stoke I agrarnih proizvoda iz Srbije I izvoz u Srbiji industrijskih proizvoda. Resenje je ipak pronadjeno I iz SVINJARSKOG RATA. Srbija je izasla ojacana, naime resenje je nadjeno u koriscenju Dunava kao plovnog puta, zeleznice prema Solunu zbog izlaska na trzista Sredozemlja I zapadne Evrope. Zajmovina iz Francuske, Engleske I Rusije Srbija je obezbedila opstanak tokom rata I ta pomoc je dovela do otvaranje fabrika I razvijanja poljoprivrede. Nastojanje Srbije da se oslobodi ekonomski od Austro-Ugarske imalo je za posledicu potcinjavanje Francuskom kapitalu. Carinski rat se zavrsio 1911. zakljucivanjem novog AUSTRIJSKO-SRPSKOG TRGOVINSKOG UGOVORA.

41. PRVI I DRUGI BALKANSI RAT

-Italija se u septembru 1911. krenula je u osvajanje turske provincije Tripolisa u severnoj Africi. U italijansko-turskom ratu se pokazala unutrasnja slabost Turske sto je otvorilo opet istocno pitanje I prostor za akciju balkanskih drzava. -Balkanski savez-cilj-okoncavanje turske vladavine na balkanu I prosirenje teritorija balkanskih drzava. -Idejni tvorac-srpski politicar Milovan Milovanovic -Sporna tacka-Makedonija I njena podela -Srbija I Bugarska su posle pet mucnih meseci potpisale saveznicki ugovor u martu 1912. uz posrednistvo Rusije. U savez su pristupile Crna Gora I Grcka. -Oktobar 1912.-Srbija I Crna Gora potpisuju politicku vojnu i konvenciju o saradnji ratu protiv Turske -Srbija je Bugarskoj priznalo pravo na oblasti istocno od Rodopa I reke Strume, a Bugarska Srbiji severno I severozapadno od Sar planine, za spornu oblast(izmedju Ohridskog j. I Egejskog mora, izmedju Rodopa I Sare) predvidjena je autonomija -Glavni elemenat balkanskih vojski bio je seljak. PRVI BALKANSKI RAT u oktobru (8) I krece od Crne Gore. Srbi-Kumanovo, Bitolj, Kosovo, Vardarska Makedonija, veci deo Albanije Crnogorci-Berane, Bijelo Polje, Pec, Djakovica, Plav, Gusinje, Skadar(uz pomoc Srba) 43

Bugari-zaustavljeni kod Jedrena, ali uz pomoc Srba potisnuli Turske iz jedrenskog utvrdjenja Grci-Engleska Makedonija, Solun, Epir, Krit Srpska vojska:-vrhovni komadant-Kralj Petar I -nacelnik general staba-R. Putnik Komadanti:Prestolonaslednik Aleksandar, general Stepa Stepanovic, general Bozidar Jankovic Da bi ogranicila srpske uspehe I napredovanje u Albaniji. Austro-Ugarska je uz pomoc Italije I velikih sila proglasila nezavisnost Albanije 28. novembra 1912., a za prvog vladara proglasen je nemacki princ Vid 30 maja 1913.-Londonski ugovor -turska se odrekla svih teritorija ba Balkansko poluostrvu zapadno od linije EnosMidija -Srbiji nije dozvoljeno da izadje na Jadransko more -Grcka je dobila Solun, Krit I ostrva u Egejskom moru -Albanija je stavljena pod medjunarodnog protektorat, a Bugarska se osecala ostecena Austrija je uporno trazila da se gradovi Prizren, Djakovica, Pec, Debar pripoje Albaniji, ali u tome nisu uspeli, ali je Srbiji presecen izlaz na more, a Crna Gora je izgubila Skadar, koji su zaposele vojkske velikih sila. Austro-Ugarska je opak privukla Bugarsku na svoju strnu I to je pokusavala sa otalim balkanskim silama, ali je prema Srbiji imala kategorican stav. DRUGI BALKANSKI RAT Srbija I Grcka 1.juna 1913. stvaraju novi savez kome se kasnije prikljucila i Crna gora. -Bbugarska vojsa je izvrsila napad na srpsku na reci Bregalnici 29. i 30. juna -Srpskoj vojsci su prisle grcka I crnogorska, a ubrzo su protiv Bugarske zaratile I Turska I Rumunija.. -Posle fantasticne srpske ppobede Rumunia prodire u juznu Dobrudzu, istovremeno prelazi Dunav I napreduje prema Sofiji. Turska osvaja Jedrene. -Srpska vojska general Zivojin Misic - pomocnik Radomir Putnik -Bukureski mir10. avgust 1913. -Srbija je osvojila- severni deo Sandzaka, Vardarska Makedonija, Kosovo -Crna Gora-Berane, Bijelo Polje, Pljevlja, Rozaj. Plav, Gusinje, Pec, Djakovicu, Tuzi I deo Skadarskog jezera. -Grcka-Egejska Makedonija I deo Trakije -Rumunija- juzni Dobridzu -Turska- zapadna Trakija I Jedrene Srbija I Crna Gora posle Bukureskog mira uspostavljaju zajednicku granicu.

44