Istorijski pregled razvoja vaspitanja i pedagogije

Istorija vaspitanja je neposredno integrisana u istoriju društva jer ono predstavlja neposrednog ucesnika i svedoka u tom razvoju. Osnovne i najvažnije etape razvoja vaspitanja: U prvobitnoj zajednici vaspitanje jos nije izdvojeno u posebnu društvenu delatnost i sastavni je deo celokupnog života i rada tih primitivnih zajednica. Nerazvijenost oruđa za rad i još nediferencirana čovekova svesna aktivnost uslovili su i način vaspitanja. Odvijajući se još uvek sa značajnim elementima oponašanja i u sklopu opšte brige za održanje vrste, vaspitanje se svodi na elemente 1. prenošenja radnih iskustava (sakupljanje plodova, lov, ribolov, zemljoradnja), 2. usvajanja običaja i 3. verovanja plemena i rituala koji su učvršćivali tu zajednicu. Vaspitanje je približno isto za sve, a o pripremi mladih za život brinu svi odrasli članovi zajednice. Ono se ostvaruje kroz direktno sudelovanje onih koji vaspitavaju i onih koji su vaspitavani. Razvojem sredstava za proizvodnju, pojavom privatne svojine, viška vrednosti i prisvajanja rezultata tuđeg rada, dolazi i do pojave prvih socijalnih podela i razlika (podela rada i elemenata vlasti i sl.) Javljaju se zahtevi za sve složeniji sadržaj vaspitanja. Pojavljuju se plemenski vrači, žreci, isluženi ratnici i prvi učitelji. Vaspitanje se postepeno institucionalizuje, odvaja od neposrednog rada, pa i tekućeg društvenog života. Time se postepeno pojavljuju i socijalne razlike u oblasti vaspitanja, pošto ono obuhvata relativno mali broj privilegovane dece i odraslih. Najstarije ljudske civilizacije se upravo po organizovanošću vaspitanja i stepenu pismenosti razlikuju od divljih i varvarskih plemena koja su ih okruživala. U sumerskim školama se na glinenim pločama učilo klinasto pismo. Školovanje se plaćalo, disciplina je bila stroga a učilo se ponavljanjem i prepisivanjem. U Indiji je vaspitanje bilo religijsko (svete knjige-vede) i isključivo kastinsko. Persijanci su obraćali pažnju na fizičko zdravlje i borilačke veštine, intelektualnim vaspitanjem su se bavili sveštenici. Stari Kinezi su takođe imali organizovano vaspitanje za više slojeve i u njemu je dosta vremena odlazilo na usvajanje komplikovanog pisma koje se sastojalo od oko 15 hiljada znakova. U Starom Egiptu se sistem vaspitanja delio na dva sistema: sistem vaspitanja za ezoterike (duhovne vrednosti) i egzoterike koji su u svoje vaspitanje uključivali i elemente praktičnih znanja (geometrija, građevinarstvo, navodnjavanje, i sl.) Za antičko društvo karakteristično je vaspitanje koje je bilo organizovano u Sparti, Atini i Rimu. Spartanci su imali tipično vojenizirano, zajedničko vaspitanje sprovođeno u nekoj vrsti vaspitno-vojnih logora i zasniva se na principu jednostavnosti: jednostavna ishrana, skromno odevanje, jednostavan govor (lakonski govor) i odricanje od svih zadovoljstava. Osnovno je vežbanje u ratničkim vežtinama, izdržljivosti, ratnom lukavstvu i sl. Intelektualnom vaspitanju nije pridavan veći značaj. U Atini se po prvi put postavlja kao cilj vaspitanja harmonijski razvitak ličnosti (kalokagatija-lepota i dobrota) Konstituisan je prvi sistem vaspitanja. Od 7. do 14. god postoje dve vrste elementarnih škola: škole gramatista (čitanje, pisanje, račun) i škole kitarista (muzika, literatura, umetnosti). Od 13. do 15. godine pažnja se posvećuje razvoju tela u posebnim vežbalištima, palestrama. U gimnazijumima mladići pričaju o politici, filozofiji,

gramatika). a potom postaju efebi i obavljaju vojničke dužnosti. prekvalifikovati i celog života usavršavati. Organizovanje društva i države postaje zavisno od sistema vaspitanja što dovodi do konstituisanja posebne naukepedagogije. kvadrium: aritmetika. gramatika. Industrijska revolucija dovodi do masovnosti obrazovanja. nastava je organizovana na maternjem jeziku (a ne na latinskom) 3. plivanje. god. počinju se otvarati gradske ili esnafske škole (cehovske. manastirske ili katedralne škole. Na samom kraju 20. donose se ''školski ustavi'' i vrši postepena etatizacija škole Vaspitanje nije više samo stvar porodice i crkve već sve više opšta stvar i briga države. Socijalističku uređene zemlje nastavljaju tendencije karakteristične za industrijsko društvo. Učili su teologiju i sedam slobodnih veština (trivium: gramatika. Raste potreba za obrazovnim kadrovima polivalentnog.književnosti. retorika. Dolazi do pojačane etatizacije . U srednjem veku vaspitanje je staleško. favorizuju se sistemi kolektivnog vaspitanja. filozofija. uče se ponašanju na dvoru i viteškim turnirima i ne poklanjaju veliku pažnju intelektualnom vaspitanju. astronomija i teorija muzike). koji se lako mogu dokvalifikovati. sveštenstvo svoje obrazovanje je sticalo kroz parohiske. lov. geografija). Duhovni stalež tj. pisanje. 2. veka došlo je do naučno-tehnološke revolucije. račun. u nastavne sadržaje se uvode realije (tj tekovine prirodnih nauka) 4. mačevanje. proklamovanje ideje '' narodna škola''. škole se opremaju o trošku gradova i države 5. U Rimskom carstvu se izdvajaju tri vrste škola za dečake od 7 do 16 godina: elementarna (čitanje. šah. gildske škole) a od XII se počinju otvarati i prvi univerziteti. Za odrasle su postojale filozofske škole (Akademija. . gramatička (latinski. pravo.. književnost) i retorska (zakoni. do 18. U novom veku mlada buržoazija stvara uslove za realizaciju velikog broja pedagoških ideja: 1. istorija. kreativnog i komunikativnog profila. ali se bave i gimnastikom od 16. Liceum). Mladi feudalci prolaze kroz praktičnu obuku u sedam riterskih veština (jahanje. marksizam se proglašava jedinom filozofskom osnovom socijalističke pedagogije. stihovi). geometrija. Tokom XII i XIII veka jačanjem gradova i građanskog staleža. udruživanjem zanatlija i trgovaca. dijalektika.

Sign up to vote on this title
UsefulNot useful